Dvorci Vojvodine

LEGENDA I ISTINA O HAJDUCICI

Snovi boja miholjskog leta
Legenda kaze da je slikar, da bi dobio nadahnuce, jezeru poklonio snove, a potom shvatio da mu
je dao i zivot. Istina o lepoti dvorca, koji je Lazar Dundjerski kupio za 960.000 zlatnika i poklonio
kcerki Olgi, ne odudara od legende.
Na poziv vlastelina Lazara Dundjerskog, iz daleke ruske stepe u Hajducicu, nadomak Plandista,
devedesetih godina 19. veka stigao je slikar Jatan da bi
oslikao salon prelepog zamka koji se nalazio na kraju sela.
Zamak je bio okruzen mocnim hrastovima luznjacima medju
kojima je bilo cutljivo i uvek bistro jezero. Na ulazu u
velicanstveni park nalazila se dzinovska pecurka ludaja za
koju se govorilo da stvara hlad opasniji od orahove senke i
da onaj ko predje rubove njene senke gubi sposobnost da
sanja. Zamak je na Jatana delovao umirujuce i mislio je da
ce vrlo brzo zavrsiti svoj rad. Ali, prosle su tri godine a slikar
nikako nije dobijao nadahnuce da pocne da slika. Svaki put
kada bi uzeo kicicu ruka mu je otezavala a na oci mu se navlacila mrena. Srce mu se praznilo a
celo rosilo strahom i znojem.

„Zamoci cetkicu u moju vodu...”

Jedne noci usnio je kako se seta pored hajducickog jezera. Iznenada je zacuo: “U meni je
sadrzana sva lepota prirode. Zamoci cetkicu u moju vodu i stvorices najdivnije prelive boja.
Nadahnuce ce ti biti neprestano. Na mojoj povrsini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje
kapi disu oblaci a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota ce biti tvoja ali mi
moras obecati da ces mi pokloniti sve ono sto ces sanjati od iduce noci pa do kraja zivota. I ti i dve
generacije tvojih potomaka”.
Usnuli slikar odmah na ovo pristade. Ujutro ode do jezera
noseci svoj stafelaj. Zureci kroz park nije ni primetio da je
prosao ispod dzinovske pecurke zdrobivsi nekoliko listova u
njenoj hladovini. Kada je stigao do jezera, zamocio je kicicu
u vodu i dogodilo se cudo - poceo je da stvara prelepe slike.
Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo sto su
oblici i boje na stafelaju odisale belim golubijim krilima nego
se cuo i njihov lepet. NJegove septembarske sume ne samo
da su imale sve jarke boje miholjskog leta nego je izmedju
okvira stafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lisca. Platna
slikareva su bila magija boja koje su mogle da se cuju i
omirisu.
Ali tada je Jatan izgubio snove. U prvo vreme mu to nije smetalo jer je mislio da puno radi i brzo se
zamara pa tone u dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo poceo je da shvata da ukoliko
u snu ne sanja, ne zivi u tom vremenu. San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao
preveliki zalog jezeru. Trampio je, za nekoliko slika, poveci deo ne samo svog vec i deo zivota
svojih sinova i unuka. Nakon toga je ostareli slikar brzo napustio Hajducicu, kao da bezi od
necega.

A jezero, bremenito snovima tri generacije, ponekad je bivalo uzburkano a ponekad ravno kao
staklo. U prvom slucaju se cini da se iz vodenih lukova stvaraju neki cudni oblici koji kao da su
izasli iz nocne more nekog nesrecnika. Kada je voda mirna, u njoj se mogu videti prekrasne slike
dalekih predela koji su puni rike jelena i neke cednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola.
Kao da jezero sanja neki tudji trampljeni san....
Ne zna se godina izgradnje zamka
U zamku se nalazi soba sa ogledalima u kojoj se cuva deo namestaja Lazara Dundjerskog,
nekoliko zavrsenih Jatanovih slika i krevet u kojem je slikar poceo da gubi snove. To je sirok lezaj s
teskim pokrivacem koji nicim ne odudara od postelje namenjene dragom gostu ili prijatelju. Jedino
sto iznenadjuje je uzglavlje na kojem se umesto jastuka nalazi dzinovska pecurka....

Ovako o dvorcu pricaju mestani banatskog sela Hajducice. Kazu da je to legenda. Ali neprolazna
lepota cudesnog zamka, velicanstvenost dvestogodisnjih hrastova i retkih stabala, zadivljujuca
moc mirnog jezera kazu da je legenda nastala iz istine. Miholjsko leto u hajducickom parku zaista
je slikarsko platno protkano magicnim bojama koje mogu da se cuju i omirisu. Ogromne krosnje
savijene su do zemlje po kojoj je prostrt cilim od brsljana prosaran zlatnim opalim liscem. Kao u
snu...

Iako zvanicni podaci na osnovu kojih je hajducicki dvorac zajedno s parkom stavljen pod zastitu
drzave kao spomenik kulture kazuju da ga je sagradio Lazar
Dundjerski 1911. godine, neki istoricari smatraju da je
sagradjen ranije. Po njima dvorac je sagradio osnivac sela
Hajducice, vlastelin Istvan Damaskin 1829. godine, a 1901.
godine ga je, zajedno sa parkom, vinogradom, vocnjakom i
sumom, prodao Dundjerskom za 960.000 zlatnika. Novi
vlasnik preuredio je dvorac u klasicistickom maniru,
napravio kupatila i uveo parno grejanje, da bi ga kasnije
poklonio u miraz kcerki Olgi Dundjerski Jovanovic. Izmedju
dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za
dvorac i imanje preuzeo je njen zet Vlada Ilic, koji je bio
ozenjen Sofijom, jednom od cetiri Olgine kcerke.

Jos uvek su zivi mestani koji se secaju raskosnih balova u salonima dvorca. NJima je pristup
dvorcu bio zabranjen ali su iz daljine posmatrali dolazak kocija koje su vozile gospodu. Prica se da
je u dvorcu vodjen buran nocni zivot. Na glamuroznim balovima pila su se vina iz dvorskog
podruma, u kojem je i leti i zimi temperatura bila 12 stepeni, a danju su romanticni parovi setali
stazama prelepih vrtova u hajducickoj sumi. LJubavne staze ni sada nisu puste.

Rojal, kralj evropskih trkalista

Uspesan industrijalac i gradonacelnik Beograda Vlada Ilic u Hajducici je sagradio kudeljaru, usku
prugu i veliku ergelu iz koje je konje odvodio na trke sirom sveta. Sacuvan je podatak da je za
novac koji je dao Englezima za svog nadaleko poznatog pastuva Rojala mogao da kupi 1.000
najboljih rasnih krava. Pored Rojala najpoznatiji konji Vlade Ilica bile su Stela i Laguna, koju je,
kada je uginula za vreme rata, sahranio uz sve pocasti, kao da sahranjuje coveka. Deo atara na
kojem su konji trenirani i danas se zove Trkaliste.

izvor: "Dnevnik"