Princ žabac

U stara, davna vremena živeo je jedan kralj koji je zbog svoje mudrosti i dobrote bio veoma omiljen u
narodu.

Imao je više kćeri čija se ljupkost i lepota nadaleko pročula, a među njima naročito se isticala
najmlađa. Ona je bila tako lepa da je čak i samo sunce, koje se nagledalo tolikih divota na ovom
svetu, moralo da zastane na svom putu i da se okrene za njom kad god bi je srelo.

U blizini kraljevog dvora prostirala se velika, tamna šuma. U toj šumi nalazila se jedna stara lipa, a u
njenoj senci dubok bunar, koji je tu stajao ko zna od kada, napušten i zaboravljen. Za toplih letnjih
dana najmlađa princeza često je dolazila u ovu senovitu šumu i, zaneta u sanjarije, sedela kraj starog
bunara, dok su ptičice sa mekim cvrkutom kružile iznad njene glave, a lipa šaputala beskonačne bajke
koje joj je vetar donosio sa svog puta. Ponekad bi kraj princeze brzinom sene promakao kakav
lakonogi srndać ili bi joj se sa grana hitro unela u lice neka nestašna veverica, željna igre. Zbog blizine
očevog dvora princezu nije plašila samoća kojom je ovde bila okružena. Samo joj je bunar svojom
nepokretnom, potpuno crnom vodom bez dna, ponekad ulivao jezu. Činilo joj se kao da njegove crne
dubine kriju nešto ispod svoje površine.

Princeza je imala zlatnu loptu kojom se često igrala kraj bunara, bacajući je uvis i dočekujući je na
ruke. Satima je znala tako da se zabavlja i ništa na svetu nije tako volela kao tu loptu.

Ali jednoga dana, dok je kao obično bacala uvis svoju zlatnu loptu, princeza je ne uhvati u ruke već
lopta pade na zemlju, zatim odskoči nekoliko puta i preko ograde bunara pljusnu u njegove tamne
vode. Princeza se silno prepade. Bleda lica posmatrala je svoju loptu kako lagano tone u dubinu, dok
je nije sasvim izgubila iz vida. Bunar je očito bio veoma dubok, tako dubok da mu se nije moglo
nazreti dno. Pri pomisli da je zauvek izgubila svoju zlatnu loptu, princezi grunuše suze na oči, slivajući
se niz obraze u nepomičnu vodu tamnog bunara.

Videći princezu gde plače, šumske zveri se okupiše upirući u nju svoje iznenađene poglede.
Odjednom neko progovori iz vode:

– Kakva te je nevolja zadesila, lepa princezo, ti plačeš tako gorko i talasaš svojim suzama mirnu
površinu mog bunara?

Princeza se preplašeno trže. Pred sobom ugleda veliku i ružnu glavu jedne žabe koja je radoznalo
virila iz mirne vode napuštenog bunara. Lepotica se još više začudi jer dotle još nikada nije primetila
neko živo stvorenje u tom bunaru. Savlađujući svoj strah i odvratnost ona reče:

– Ah, to si ti, uvaženi mutivodo! Kad već želiš da znaš kazaću ti! Plačem za svojom zlatnom loptom
koja je pala u tvoj bunar.

– Umiri se, ne plači, lepa princezo – reče žaba. Ja mogu da ti pomognem. Samo, šta ćeš mi dati ako ti
vratim tvoju zlatnu loptu?

– Sve što god zaželiš, viteže od crnog bunara – odgovori princeza. Daću ti svoje niske bisera, zlatnu
krunu, dijamante, rubine ili što ti drago!
– Do bogatstva mi nije stalo – odgovori žaba – jer ovaj bunar krije blaga kakva ljudsko oko još nije
ugledalo. Ja želim nešto drugo i ako pristaneš, izvadiću ti zlatnu loptu sa dna ovog najdubljeg od svih
bunara na svetu.

– Govori, šta želiš?

– Hoću da me zavoliš, da me primiš kao druga u igri, da mi dozvoliš da za stolom jedem iz tvog tanjira
i da noću spavam na tvom uzglavlju.

Ne razmišljajući mnogo, princeza pristade na sve što je tražila žaba, govoreći u sebi: “Trućaj ti samo,
naduveni zeleni uobraženko! Ostaćeš ti lepo tu gde si, među ostalim žabama i nikada nećeš postati
moj drug u igri!”

Primivši princezino obećanje, žaba odmah zaroni u dubine crnog bunara i posle nekog vremena opet
izroni na površinu noseći zlatnu loptu, koju baci pred princezu u travu.

Sva srećna što je opt dobila svoju omiljenu igračku, princeza je brzo dohvati i pobeže prema dvoru, ne
setivši se čak ni da se zahvali žabi, koja je vikala za njom: Pričekaj me, pričekaj! Ne mogu da trčim
tako brzo kao ti!

Ali uzalud je vikao “vitez od crnog bunara”. Princeza nije obraćala pažnju na tu