SFJ, G2, Tanja Petrović

Peau dʼâne – Magareća koža

Bio jednom jedan kralj, najslavniji kralj na zemlji. Drugi kraljevi su ga se plašili, te je njegovo
kraljevstvo bilo mirno.
Žena mu je bila lepa i ljupka. Ćerka mu je imala sve vrline.
Stotine plemića i sluga živeli su u palati. Kralj je imao mnogo konja. Imao je takođe i jednog
magarca koji se isticao svojim velikim ušima među kojima. Mnogo su voleli magarca jer su
svakog jutra kraj njegovih nogu pronalazili lepe zlatnike umesto balege. Kralj je bio
najbogatiji čovek na zemlji zahvaljujući njemu.
Avaj, sreća ima kraj! Jednog dana kraljica se razboli. Nijedan lekar je ne može izlečiti. Uskoro
će umreti. Ona govori kralju:
–Želim da Vas zamolim nešto! Ako budete želeli opet da se oženite...
–Ah, kralj će na to, da se opet oženim? Nikada!
–Ne tražim od Vas nemoguće, reče kraljica. Možete se oženiti, ali morate izabrati lepšu i
ljupkiju ženu od mene!
Kraljica zna da je veoma lepa. Misli da joj se muž nikada neće moći ponovo oženiti.
Kralj je tužan. Obećava da će učiniti to što mu kraljica traži.
Ona umire. Kralj plače danima i noćima. U palati se govori:
–Kralj mnogo plače, ali ne zadugo!
Nisu se prevarili. Nekoliko meseci kasnije, želi da se oženi i traži novu ženu. Ali seća se
kraljičinih poslednjih reči:
–Morate izabrati lepšu i ljupkiju ženu od mene!
Kako to učiniti? Traže je svuda, u palati, na selu, u gradu, u susednim zemljama. Jedna jedina
žena je lepša od preminule kraljice: njegova ćerka!
Kralj se zaljubi do ušiju: želi da oženi svoju ćerku! Ali princeza ne želi da čuje o toj ljubavi.
Plače danonoćno. Srca punog tuge, otići će videti tetku koja živi veoma daleko u zamku na
obali mora. Tetka je veoma vešta vila. Reče princezi:
–Znam zašto ste došli da me vidite i zašto ste tako tužni. Ali ne plačite više. Sve će proći
dobro ako uradite ono što Vam kažem. Vaš otac želi da Vas oženi. To je veoma loše, ali taj
brak se može sprečiti, a da ne razljutimo vašeg oca! Recite mu: „Oče, dajte mi haljinu boje
vremena i udaću se za Vas!” On je moćan i bogat, ali nikada Vam neće moći to pokloniti.
Princeza odmah traži haljinu od oca. A otac će krojaču:
–Sašijte haljinu boje vremena! Budite brzi ili ću Vas ubiti!
Sutradan, haljina je gotova, to je lepa neboplava haljina sa zlatnim oblacima. Princeza je i
srećna i tužna u isto vreme:
–Tetka, reče ona, haljina je lepa ali moraću se udati!
–Princezo, na to će vila, tražite sjajniju haljinu, haljinu boje meseca!
Otac sluša ćerku i govori krojaču:
–Sašijte haljinu lepu kao mesec, imate četiri dana.
Haljina je odmah gotova. Lepša je od meseca. Princeza će morati udati se za oca.
Na svu sreću, vila razgovara sa princezom, te ona traži još jednu haljinu:
–Želim još sjajniju haljinu, haljinu boje sunca.
Kralj, veoma zaljubljen, ide odmah do krojača:
Sašijte haljinu od zlatnog materijala sa dijamantima. Ako ne budem zadovoljan, umrećete!
Pre kraja nedelje doneta je prekrasna haljina, sjajnija od sunca. Princeza, zadivljena svim
ovim poklonima ne zna više šta da odgovori ocu. Vila uzima devojku za ruku i šapuće joj:
–Nastavite da tražite poklone! Kralju treba magarac koji daje zlatnike. Bez magarca Vam ne
može ništa pokloniti. Tražite mu kožu ove neobične životinje. Kralj Vam je neće dati jer sam
sigurna da želi ostati bogat. Vila zna mnogo toga, ali ne zna da se ljubav ruga bogatstvu. Kralj
odmah poklanja magareću kožu ćerki.
Kada joj donesoše tu kožu, plače u očajanju. Vila stiže i govori joj:
–Ne treba se plašiti! Reći ćete kralju da se želite udati za njega. Potom ću Vas prerušiti jer Vas
niko ne sme prepoznati, i otići ćete veoma daleko, potpuno sami. Evo velika torba za Vaše
stvari, ogledalo i nakit. Daću Vam takođe svoj čarobni štapić. Uzmite ga u ruke i torba će Vas
pratiti pod zemljom. Niko neće videti tu torbu. Da biste je otvorili, dodirnite zemlju štapićem
i pojaviće se. Stavite ovu groznu magareću kožu na leđa: niko Vas neće prepoznati.
Princeza napušta vilu. Tog jutra, kralj se priprema za venčanje kada mu saopštavaju da mu je
ćerka nestala. Odmah je traže po kućama, stazama, putevima. Gde li je ona?
Svi su veoma tužni. Nema više venčanja, dobre gozbe, kolača...
Za to vreme, princeza nastavlja svoj put. Lice joj je prašnjavo. Sada izgleda kao siromašna
žena. Traži posao, ali ko bi slušao tako prljavu osobu?
Odlazi daleko, veoma daleko, još dalje. Najzad stiže do jedne žene. Ona je zemljoradnik i
treba joj sluga da pere peškire i da se brine o svinjama. Princezi daju ime Magareća koža i
stavljaju je u jedan ćošak kuhinje. Ostale sluge joj se podsmevaju.
Nedeljom je mirnija. Obavlja svoj posao ujutru, a posle podne ostaje u sobi, zatvara vrata,
doteruje se i potom otvara torbu. Pred ogledalom oblači jednu od haljina, haljinu boje
meseca, boje sunca ili haljinu boje vremena, lepšu i od neba.
Princeza se gleda. Misli da je lepa i otmena. Manje je nesrećna.
Ne treba zaboraviti reći da farma u kojoj se princeza krije pripada jednom moćnom kralju.
Nakon lova, kraljev sin često dolazi na ovo prijatno mesto da se odmori sa prijateljima. To je
mlad, lep i snažan princ.
Magareća koža spazi princa jednog dana. Odmah se zaljubljuje u njega, jer pod tom starom
odećom i magarećom kožom ona i dalje ima srce princeze:
–Kako je lep, misli ona! Kako je lep! Osećam da ga već volim...
Jednog dana mladi princ se šeta farmom. Stiže na kraj jednog dvorišta. Prolazi ispred male
sobe Magareće kože. Gleda kroz prozor. Vidi princezu.
Te nedelje, ona nosi haljinu sjajniju od sunca Princ dugo gleda devojku. Misli:
–Kakva haljina! Ali ova devojka je lepša od svoje haljine! Mora da je ljupka...
On se zaljubljuje. Tri puta želi da uđe, ali tri puta se zaustavlja pred vratima jer ne želi da
uplaši ovu nepoznatu devojku.
Vraća se u palatu. Ostaje sam. Misli na devojku danonoćno. Ne želi više da ide na balove, u
lov, u pozorište. Više ni ne jede. Više ništa ne radi. Umreće od ljubavi.
Kada zapita: „Ko je ona lepa devojka koje živi u dnu dvorišta?”, odgovoriše mu:
–To je Magareća koža! Ona nije lepa. Ona plaši sve ljude. Nemoguće je voleti je!
–Ne, recite šta želite, ne verujem vam! Volim tu devojku i zauvek ću u srcu čuvati uspomenu
na njeno lice!
Prinčeva majka plače:
–Ti si mi sin jedinac! Reci mi zašto si tužan...
Princ takođe zaplaka i reče:
–Tražite Magarećoj koži da napravi kolač: poješću ga. To je sve što želim!
Majka ne razume. Raspituje se i odgovaraju joj:
–Oh, gospođo, ta Magareća koža je prljavija i ružnija nego životinja.
Kraljica, koja voli sina više nego išta, odgovara:
–Još gore! Ne želim da mi sin nastavi da plače. Tražite od Magareće kože da napravi kolač!
Magareća koža uzima lepo belo brašno, so, puter, jaja i zatvara se u svoju sobu da napravi
princu lep kolač. Najpre je oprala dlanove, ruke, lice, potom se bacila na posao.
Jedni kažu da je žurila i da je prsten slučajno upao u testo. Drugi kažu da je odlučila da stavi
taj prsten u testo. Ja kažem da je videla princa koji ju je posmatrao kroz prozor, jer žene sve
vide. I siguran sam da je želela staviti prsten u testo jer je znala da će prsten pružiti
zadovoljstvo princu.
Kolač je izvrstan, a princ ima dobar apetit. Na svu sreću ne jede prsten. Uzima ga i gleda. Vidi
da je veoma mali. Srećan je i stavlja prsten pod svoj jastuk. Ali on je sve bolesniji i bolesniji i
dokori govore da je to ljubavna bolest. Princ treba da se oženi!
–Želim, kaže on, ali oženiću se samo sa osobom koja može staviti ovaj prsten na svoj prst!
Kralj i kraljica su iznenađeni, ali može li se reći ne mladom bolesnom princu?
Traži se ko će biti princeza. Sve žene u zemlji su spremne da probaju prsten. Znaju da moraju
imati veoma tanke prste. Jedne seku deo svog prsta, druge skidaju kožu, kao koru voća...
Svaka pokušava naći način da stavi prsten. Princeze i druge dvorske dame imaju imaju veoma
tanke prste, ali ne mogu staviti prsten na njih.
Gospe iz grada takođe pokušavaju. Neke imaju veoma lepe prste, ali prsten je premali.
Stotine žena, sluškinja, kuvarica dolaze iz grada ili sa sela sa svojim debelim prstima!
Nemoguće staviti prsten!
Magareća koža jedina nije došla u palatu da proba prsten. Ostala je u dnu kuhinje. Ona,
princeza? To nije moguće!
Ali princ želi otkriti istinu:
–Dovedite je! reče on.
–Zašto dovesti tu životinju?
Magareća koža stiže. Daje svoju malu, belu, rumenu ruku, skrivenu magarećom kožom i...
prsten staje na njen prst! Plemići i dame su iznenađeni. Žele je odmah odvesti da vidi princa.
–Ne, reče ona, ne mogu i dalje videti princa. Dajte mi vremena da se presvučem!
Nikom više nije bilo do smeha kada je devojka stigla u svojoj lepoj haljini. Sa svojom plavom
kosom, velikim plavim očima i blagim osmehom, bila je lepša od svih drugih dama. Kralj je
ponosan što ima tako divnu snahu, kraljica je ljubomorna, a princ je srećan.
Priprema se venčanje. Svi kraljevi s Istoka i iz Afrike su pozvani. Stižu sa svih strana. Tu je i
otac Magareće kože. Nekada je bio zaljubljen u svoju ćerku, ali vreme je prošlo i sada je voli
kao otac.
–Hvala ti, Bože, reče on. Pronašao sam te, draga kćeri!
Stiže vila. Objašnjava svima celu priču i svako čestita Magarećoj koži, najlepšoj od svih
princeza.
NARAVOUČENIJE
Teško je poverovati u priču o Magarećoj koži,
Ali sve dok bude bilo dece,
Majki i baki,
Čuvaće se u sećanju.