Istinite stvari ne moraju da se formuliu. One su takve.

Kad bi te neko pitao:

- Jel voli da die?
Pa ti ne zna ni ta da kae tu, nema ta da voli. Die.
Mi smo dva sveta sa tim naim severozapadnim susedima. Kad sam pre desetak godina sedeo u Rovinju
sa nekim mojim prijateljima Ja ih jo uvek smatram prijateljima, mada oni kad me negde sretnu u
svetu, oni sada okredu glavu.
Zna kako. Kafana, pa vrudina neka, ne ide nam se ni na plau, ne ide nam se ni kudi. Ono neto kad
sedne ujutru, znate, uz kafu i lozovau, pa ne moe da se pomeri.
I tako, re po re, ja u jednom trenutku, s punim ubeenjem, ponem da govorim protiv Srba.
Da su prljavi, da su zavidljivi, da su veliki foliranti, da vole da crkne krava Milojici. Sve mogude loe stvari.
Moji hrvatski prijatelji, za tim istim stolom, slikari, pisci, njihovi visoki intelektualci bili su jednostavno
oduevljeni:
- Bravo, Mido. Pa, to je tak je to krasno, je, bravo!
A Mihiz Znate ko je Mihiz? Mihiz sedi, pa trepde, ne moe sebi da doe ta mi je, jesam li ja to poludeo.
I ja pritisnem do daske, ali sa ubeenjem, o loim stranama Srba. I u jednom trenutku, neto vrlo malo
kritiki kaem o Hrvatima.
- A ne! Nemoj. Ne, to pak ne.
E rekoh jebem vam mater. To je velika razlika izmeu vas i nas. Mi jesmo govnavi narod, ali imamo jednu
dragocenu osobinu, to to to jesmo sami o sebi znamo. A vi to to jeste, vi to o sebi ne znate.
Meni je uvek njih bilo ao. Oni su neki nedoreeni svet. Ali nedu o politici.