BIBLIOTEKA R E I M I S A O

KOLO V

KNJIGA 122

VIRDINIJA VULF

GOSPOA DALOVEJ

IZDAVAKO

PREDUZEE
B E O GR A D

1964'

RAD

NASLOV ORIGINALA

VIRGINIA WOOLF

MRS DALLOWAY

Urednik DUANKA
PEROVI

V. VULF

GOSPOA DALOVEJ
I Izdanje 30.000
primeraka

RAD
Beograd Moe
Pijade 12

Nacrt za korice:
Janko Krajek
Korektor:
Petar Pavleti
Tehniki urednik:
Diraitrije Risti

tampa Beogradski grafiki

zavod Bulevar vojvode Miia
17

Prevela MILICA
MIHAJLOVI

Gospoa Dalovej je rekla da e sama kupiti cvee.

Jer je Lusi imala posla preko glave. Sve ima da se okrene tumbe;
Rampelmejerovi ljudi dolaze. A zatim, mislila je Klarisa Dalovej, kakvo jutro
svee, kao stvoreno za decu na morskoj obali.
Kakva divota! Kakav polet! Tako joj se uvek inilo kad je uz kripu
arki, koju je i sad mogla uti, irom otvarala francuske prozore u Bortonu i
izletala na vaz-duh. Kako je sve, kako blag, svakako tii nego ovaj, bivao
tamo vazduh u rana jutra; kao udar talasa, kao poljubac talasa. Otar i rezak
pa ipak (za devojku od osamnaest godina, koliko joj je tada bilo) svean. I
dok je stajala tu, kraj otvorenog prozora, oseala je da e se neto strano
dogoditi. Posmatrala je cvee i drvee s kojih su se vila isparenja i vrane kako
se diu i sleu; stajala je i posmatrala dok Piter Vol nije izustio: Sanjarenje
meu povrem? da li je tako bilo? Ja vie volim ljude nego karfiol,
moda ovako? Mora da je to rekao on, Piter Vol, jednog jutra za vreme
doruka kad je ona izala na terasu. On se ovih dana vraa iz Indije, juna ili
jula, zaboravila je kada, jer su mu pisma uasno dosadna. ovek se sea
nekih njegovih reci; njegovih oiju, njegovog peroreza, osmeha, gunanja i,
kad milioni drugih stvari potpuno ieznu kako je to udno! sea se
nekolikih reci kao to su ove o kupusu.
Zaustavila se malo na ivinjaku oekujui da proe Durtnalov kamion.
Divna je to ena mislio je Skrop Purvis o njoj (poznavao ju je kako se
poznaje svet s kojim se ivi vrata do vrata u Vestmjisteru); bilo je na njoj
neeg ptiijeg, kao u sojke, plavo-zelenog, svetlog, ivahnog, iako je
prevalila pedesetu i jako osedela posle
3

bolesti. Stajala je tu, ne videi ga, u iekivanju da pree ulicu,

drei se veoma uspravno.
Kad ovek ivi u Vestminsteru ve koliko godina?
preko dvadeset, osea usred buke saobraaja, ili ako se nou
probudi, Klarisa to dobro zna, neki neobian mir, neku
sveanost; neopisiv zastoj, napetost (ali to je, moda, zbog
njenog srca oslabelog, kau, od influence), pre nego to izbije
Big Ben. I gle! evo ga gde bruji. Najpre opomena, melodina, a
zatim sat, neopoziv. Olovni krugovi se rastapaju u vazduhu.
Ba smo budale, mislila je dok je prelazila Viktorijinu ulicu.
Nebo jedino zna zato ga ovek tako voli, zato ga vidi takvog,
stvara ga, gradi oko sebe, rui iznova ga stvarajui svakog
trenutka; ali i najzaostali]i i najpotiteniji koji sede na
pragovima kua (pijui svoje propadanje) isto ine; s njima se
ne moe preistiti odlukom skuptine, oseala je to kao
izvesno, ba iz samog tog razloga to oni vole ivot. U oima
ljudi, u njihovom njihanju, trupkanju, tekom hodu; u buci i
meteu; u kolima, automobilima, autobusima, kamionima, u
sendvi-ljudima* koji vuku noge i klate se; u duvakim
instrumentima, u verglu; u trijumfu i umu i udnoj visokoj
pesmi nekog aviona u visini, nalazi se to to ona voli; ivot,
London, taj jun-ski trenutak.
Jer je sredina juna. Rat je zavren, izuzev za poneke kao
to je gospoa Fokskroft, koja se sino u Ambasadi iva pojela
to je poginuo onaj njen lepi deak, pa sad stari vlastelinski
dom mora da se preda nekom roaku; ili za ledi Beksboro, koja
je, kau, otvarala bazar u dobrotvorne svrhe s telegramom u
ruci da je Don, njen ljubimac, poginuo. Ali ipak, svreno je,
hvala bogu, svreno. Sada je mesec jun. Kralj i kraljica su u
Palati. I na sve strane, iako je jo vrlo rano, uju se bat i komeanje konjia u galopu, i udarci palica za kriket; Lords, Askot,
Ranelag i sve ostalo; obavijeni mekom mreom sivo-plavog
jutarnjeg vazduha koji e, kako se dan bude troio, spasti sa
njih i spustiti na njihove ledine i strmeni skakutave konjie ije
prednje noge treba samo da udare o zemlju pa da oni poskoe,
vihoroviti mladii i nasme* Ljudi koji na grudima i leima nose privezane reklamne table. (Prim.
prev.)
4

jane devojke u prozranom muslinu, koje su ak i sada, posle

ele noi igranja, izvele svoje smene kudrave pse u etnju; i
ak su se i sada, u ovo doba dana, smotrene, stare, ugledne
udovice razletele u svojim automobilima idui za tajanstvenim
poslovima; i trgovci su se uzbunili u svojim izlozima s lanim
nakitom i dijamantima, divnim starinskim broevima, zelenim
kao more, u okvirima iz osamnaestog veka, da bi namamili
Amerikance (treba dobro ekonomisati i ne kupovati
nepromiljeno stvari za Elizabetu), i ona e, takoe, ona koja
voli sve to smenom i odanom strau, koja je deo svega tog,
jer njeni su preci nekada u orijanska vremena bili na dvoru, i
ona e takoe te iste veeri da sine i da se ozari; da priredi
prijem. Ali kako tu na ulasku u Park vlada udna tiina, magla,
amor; blaene patke lagano plivaju; trbuaste ptice se gegaju;
i ko e da naie iz pravca ministarstva, najprikladnije nosei
portfelj sa oznakom kraljevskog grba, ko nego Hju Hvajtbred;
njen stari prijatelj Hju
divljenja dostojni Hju!
Dobro vam jutro, Klariso! ree Hju sa pomalo
preteranom utivou, jer oni se znaju jo iz detinjstva.
Kuda ete?
Volim da se etam po Londonu odgovori go
spoa Dalovej. Zaista je to bolje nego etati se poljem.
Oni su, na alost, doli u London da obiu lekare. Drugi
dolaze da posete slikarske izlobe, da idu u operu, da izvedu
svoje keri, a Hvajtbredovi su doli da obiu lekare. Bezbroj
je puta Klarisa posetila Evlinu Hvajtbred u nekom
sanatorijumu. Da li je Evlina opet bolesna? S Evlinom nije sve
u redu, ree Hju, stavljajui do znanja nekom vrstom pokreta ili
naimanja svog dobro odevenog, mukog, veoma lepog i
savreno araniranog tela (bio je gotovo uvek i suvie dobro
obuen, ali vero-vatno je tako moralo da bude zbog njegove
male slube u Dvoru) da njegova supruga osea neke
unutranje bolove, nita ozbiljno, to e Klarisa Dalovej kao
stara prijateljica potpuno razumeti, ne traei od njega da ih
poblie oznai. Pa da, naravno, ona to razume; kakva
neprijatnost; pri tom se osetila u isto vreme i vrlo sestrinski i
udno svesna svog eira. Ne odgovara taj eir
5

za tako rano jutro, je li to? Jer Hju je uvek izazivao u njoj takvo
oseanje dok je hitao, skidajui eir sa pomalo preteranom
utivou i uveravao je da bi joj ovek mogao dati osamnaest
godina; razume se da e doi veeras na prijem, Evlina to
bezuslovno od njega zahteva, samo, moda e malo zakasniti
zbog prijema u Dvoru, na koji treba da odvede jednog od
Dimovih deaka, ona se uvek oseala pomalo sputana
pored Hjua, kao gimnazijalka; ali mu je bila privrena, delimino zato to ga je poznavala odkad zna za sebe; ipak, smatrala
ga je dobrim ovekom, malo na svoju ruku, iako je on gotovo
do ludila dovodio Riarda, a to se tie Pitera Vola, on joj do
dana dananjeg nije mogao oprostiti to ga je simpatisala.
Seala se scene za scenom u Bortonu Piter besan; Hju,
razume se, nije mu bio ravan ni u kom pogledu, ali nije bio ni
pravi idiot, kakvim ga je Piter napravio; nije bio obina
oepanica. Kadgod bi njegova stara mati zaelela da napusti lov
ili da je povede u Bat, on je to inio bez reci; bio je istinski
nesebian, a to se pria, kao to to Piter ini, da on nema ni
srca, ni mozga, nieg osim lepog ponaanja i odgoja engleskog
dentlmena, to samo otkriva najgoru stranu njenog dragog
Pitera; on je umeo da bude nepodnoljiv; umeo je da bude
nemogu, ali divno je bilo poi s njim u etnju u ovakvo jutro.
(Jun je izmamio svaki list na drveu. Majke iz Pim-lika su
dojile svoj porod. Poruke su noene iz sedita Mornarice u
Admiralitet. Kao da su ulice Arlington i Pikadili trenjem
zagrejale vazduh u Parku i digle vrelo, blistavo lie na
talasima te boanske ivotne snage koju je Klarisa volela.
Igrati, jahati, oboavala je sve to.)
Ona i Piter su mogli biti sto godina rastavljeni; nikad mu
ne bi napisala pismo, a njegova pisma su bila suva kao suvo
drvo; ali najednom bi joj dolo: da je on sad sa mnom, ta bi
rekao? poneki dani, poneki prizori vraali su joj ga mirno,
bez stare gorine; to je, moda, bila nagrada to je marila za
ljude; vraali su se sredinom Parka svetoga Demsa u lepa jutra
stvarno su se vraali. Ali Piter ma kako divan bio dan, i
drvee i trava, i mala devojica u ruiastoj haljini
6

Piter nikad nita nije video od svega toga. Stavio bi naoare

ako bi mu ona to rekla; pogledao bi. Njega je interesovalo
stanje sveta; Vagner, Popova poezija, veiti ljudski karakteri i
nedostaci njene due. Kako je samo grdio! Kako su se prepirali!
Udae se za predsednika vlade i stajae na vrhu drutvenih
lestvica; nazivao ju je savrenom domaicom (zbog toga je
plakala u svojoj spavaoj sobi), ima osobine savrene
domaice, govorio je.
I tako bi jo uvek otkrivala sebe kako se prepire u Parku
svetoga Demsa, i dokazuje kako je u pravu i bila je u pravu
to se nije udala za njega. Jer u braku mora da postoji malo
slobode, malo nezavisnosti, kod ljudi koji ive zajedno iz dana u
dan u istoj kui. A to je njoj Riard dao, i ona njemu. (Gde je on,
recimo, jutros? Na sastanku nekog odbora, nikada, nije pitala
kuda e.) Ali sa Piterom bi se sve moralo deliti, u sve ulaziti. A
to je nepodnoljivo. I kad je dolo do one scene kraj vodoskoka
u malom vrtu, morala je da raskine s njim, inae bi oboje
stradali, oboje se upropastili, bila je ubeena u to; iako je
godinama nosila u sebi tugu, bol, kao strelu zarivenu u srce. A
zatim onaj uasni trenutak kad joj je neko na koncertu rekao da
se oenio enom koju je sreo na brodu na putu za Indiju! Ona to
nikada nee zaboraviti! A on je govorio da je hladna, bezduna,
istunica. Da nikada nee moi da shvati njegova ose-anja.
Dok su te njegove iz Indije, luckaste, lepe, prazne glupae,
verovatno shvatile. Ona ga uludo ali. Jer on je uverava da je
sasvim srean, savreno srean, iako nije ostvario nita od
onoga o emu su nekad priali. itav njegov ivot bio je
promaen. To je nju jo vie gnevilo.
Stigla je do kapije Parka. Zastala je za trenutak da
posmatra autobuse na Pikadiliju.
Ni za kog na svetu ne bi sada rekla ni da je ovakav ni
onakav. Oseala se vrlo mlada i u isto vreme neizrecivo stara.
Kidala se za svaku sitnicu, a istovremeno bila izvan stvari i
posmatrala. Imala je stalno oseanje, dok je gledala taksije, da
je tamo daleko na puini, i da je sama; od uvek joj se inilo da
je veoma, veoma opasno
7

iveti ak i jedan dan. Ne to je mislila da je pametna ili iznad

proeka. Nije ni sama znala kako prolazi kroz ivot sa ono
malo znanja koje im je dala frojlajn Da-nijels. Nita nije znala;
ni jedan jezik, ni istoriju, jedva da je sad bilo ta itala, sem
memoara, i to u krevetu. Pa ipak ]u je to potpuno obuzimalo;
sve to; taksi koji su prolazili. I ne bi rekla za Pitera, ne bi rekla
ak ni za samu sebe, ja sam ovakva, ja sam onakva.
Njena jedina obdarenost je u tome to poznaje ljude
gotovo po instinktu, razmiljala je nastavljajui etnju. Ako
biste je stavili u sobu s nekim, izvila bi lea kao maka ili bi
prela. Devonajr Hauz, Bat Hauz, kuu s ubastim papagajem
od porcelana, sve je to odjednom videla osvetljeno, i setila se
Silvije, Freda, Seli Seton i gomile drugih ljudi; igranja po
itavu no, teretnih kola kako se teko kreu ka pijaci, a ona
vozi automobil kui kroz Park. Setila se kako je jednom bacila
iling u jezero. Ali svako se sea. Ono to ona voli tu je, sada,
pred njom; debela dama u taksiju. Pa ta mari onda, pitala se,
idui ka Ulici Bond, ta mari to ona neizbeno mora prestati
da postoji: sve se to mora nastaviti bez nje. Da li je to ljuti, ili,
zar nije uteno verovati da smrt sve okonava potpuno? ali da
ipak na neki nain, tu, na londonskim ulicama, na plimi i oseci
stvari, ovde, tamo, ona ivi i dalje, i Piter ivi i dalje, ive
jedno u drugom, ona kao deo drvea kod kue, sigurna je u to;
kao deo one rune kue, tamo, to se roni komad po komad;
kao deo ljudi koje nikad nije srela; kao magla sputena izmeu
ljudi koje odlino poznaje i koji je diu na svojim granama kao
to je viala da drvee die maglu, meutim se sve tako
nadaleko prostire, njen ivot i ona sama. Ali ta je to sanjala
dok je gledala Haardov izlog? ta je pokuavala da ponovo
nae? Kakvu sliku bele zore u polju, dok je iz irom otvorene
knjige itala:
Ne boj se vie vreline sunca
Ni besnih pomama zime.
To pozno doba ljudskog iskustva kod svih njih, svih ljudi i
ena, izaziva izvor suza. Suze i tugu; hrabrost i izdrljivost;
savreno uspravan i stoiki stav. Setite se,
8

na primer, ene kojoj se ona najvie divi, ledi Beksboro, kad je

otvarala bazar u dobrotvorne svrhe.
Evo: Izleti i ale od Doroka, Nasapunjeni sunder,
Memoari g-e Askvit i Lov na divlje zveri u Nigeriji, sve irom
otvorene. Kako je tu mnogo knjiga, ali ni jedna ne izgleda
sasvim prikladna da je odnese Evlini Hvajtbred u sanatorij um.
Ni jedna je ne bi mogla zabaviti i uiniti ovu malu neopisivo
suvu enu, kad Klarisa bude ula, bar za trenutak ljubaznom,
pre no to zaponu svoj uobiajeni beskonani razgovor o
nevoljama ena. Koliko eli da ljudima bude milo kad ona ue,
pomisli Klarisa, pa skrete i poe nazad prema Ulici Bond, oseajui se nelagodno jer je glupo raditi neto pod drugim
izgovorom. Mnogo vie bi ona elela da bude kao Riard, koji
postupa radi samog postupka, dok ona, razmiljala je ekajui
da pree ulicu, pola vremena ne postupa jednostavno, ne radi
samog postupka, nego da bi nagnala ljude da misle ovo ili ono;
zna ona da je to potpuna besmislica (u tom trenutku
saobraajac podie ruku), jer time niko nije nikad bio ni za
sekund obmanut. O, kad bi mogla da ponovo otpone svoj
ivot, mislila je penjui se na plonik, kad bi bar mogla
drukije da izgleda!
Bila bi, pre svega, crnomanjasta kao ledi Beksboro, imala
bi tamnu put i divne oi. Bila bi, kao ledi Beksboro, odmerena
i dostojanstvena; prilino krupna; inte-resovala bi se za politiku
kao mukarac; imala bi let-njikovac bila bi veoma uvaena,
veoma iskrena. Mesto toga ona ima figuru tanku kao tap,
smeno sitno lice i nos kao kljun u ptice. Istina je da ima lepo
dranje, lepe ruke i noge, da se lepo oblai uzimajui u obzir
da malo troi. Ali esto to telo koje nosi (zaustavi se da
pogleda jednu holandsku sliku), to telo, pored sve svoje teine,
izgleda kao nita ba nita. Imala je udno oseanje da je
nevidljiva, neprimetna, nepoznata; da nije vie udata; da nema
dece, ve da jedino postoji ova zauujua i pomalo sveana
etnja sa ostalim svetom po Ulici Bond, samo gospoa
Dalovej, ne vie ak ni Klarisa, samo gospoa Riarda Dalovej
Ulica Bond je oduevi; Ulica Bond rano ujutro u prolee;
njene zastave lepraju; pa njene radnje; nita
9

upadljivo; nita bletavo; komad tvida u radnji u kojoj je njen

otac pedeset godina kupovao svoje odelo; nekoliko bisera;
losos na komadu leba.
To je sve ree ona gledajui u prodavnicu riba.
To je sve ponovi, zaustavivi se za trenutak pred izlogom
jedne radnje gde ste pre rata mogli kupiti gotovo savrene
rukavice. A njen stari ujak Viljems imao je obiaj da kae da se
dama poznaje po cipelama i rukavicama. Izdahnuo je jednog
jutra u svojoj postelji sredinom rata. Rekao je: Dosta mi je
svega. Rukavice i cipele; imala je strast za rukavice, a njena
roena erka, njena Elizabeta, ni trunke ne mari za njih.
Ni trunke, mislila je nastavljajui put uz Ulicu Bond ka
radnji gde je nabavljala cvee kad bi prireivala prijem.
Elizabeta, zbilja, vie od svega mari za svog psa. Jutros se ela
kua oseala na katran. Pa ipak, bolje jadni Grizi nego
gospoica Kilman; bolje nered i katran i sve ostalo nego sedeti
zatvoren u zaguljivoj spavaoj sobi sa molitvenikom u ruci.
Bila je sklona da kae: bolje bilo ta drugo. Ali mogla je to biti,
kao to je govorio Riard, samo jedna od onih faza kroz koje
prolaze sve mlade devojke. Moda je i zaljubljena. Ali zato u
gospoicu Kilman? sa kojom se, naravno, ravo postupalo; to
se mora priznati, a Riard kae da je ona vrlo sposobna, da ima
pravi istorijski duh. Tek, one su nerazdvojne, i Elizabeta, njena
roena erka, ide na priest; nimalo ne mari kako je obuena,
ni kako se ponaa prema ljudima koji dolaze na ruak; iskustvo
joj je govorilo da verski zanos ini ljude neosetljivim (to ine i
principi); tupi njihova oseanja, jer gospoica Kilman bi sve
uinila za Ruse, skapala od gladi za Austrijance, ali u linom
ivotu istinski mui ljude, toliko je neoset-ljiva, onako obuena
u svoj zeleni kini kaput. Iz godine u godinu je nosila taj kaput;
znojila se; nikada nije bila u sobi pet minuta a da vas ne prisili
da osetite njenu nadmo i vau niu vrednost; koliko je ona
siromana, a vi bogati; kako ona ivi u sirotinjskom kraju
grada, bez jastuka, ili postelje, ili prostirke, ili bilo ega; ela
njena dua je rala od te nepravde, koja se zarila u nju, njenog
otputanja iz kole za vreme rata jadno, ogor10

eno, nesreno stvorenje! Jer ovek nije mrzeo nju, ve pojam

o njoj, pojam koji je, bez sumnje, obuhvatao sobom mnogo od
onoga to nije bila gospoica Kilman; ona je postala jedna od
onih utvara sa kojima se ovek bori nou; jedna od onih utvara,
gospodareih i tiranskih, koje nas jau i siu nam pola ivotne
krvi; jer, bez sumnje, kad bi se drukije bacila kocka, kad bi
crni bili gore, a ne beli, ona bi mogla da voli gospoicu Kilman, samo ne na ovom svetu. Ne!
Pa ipak, zaledilo ju je komeanje tog brutalnog udovita u
njoj! to to uje kako se lome ibljike i osea kako se kopita
usauju u dubine te liem isprepletene ume, njene due;
nikada ne biti sasvim zadovoljna ili sasvim sigurna, jer u
svakom trenutku se udovite moe pokrenuti, ta mrnja koja
naroito posle njene bolesti ima snagu da je nagna da se osea
sva izgrebena, ranjena u kimu; zadaje joj fiziki bol i ini da
usred sveg uivanja u lepoti, u prijateljstvu, u tome to se dobro
osea, to je vole, to svoju kuu ureuje kao divno pribeite,
ipak zadrhti, da se povije kao da zaista postoji udovite koje
joj upa koren je, kao da ela ratnika oprema duevnog
zadovoljstva nije nita do samoljublje! Ta mrnja!
Besmislica, besmislica! vikala je u sebi otvarajui vrata
cveara Malberija.
Ona ue laka, visoka, vrlo prava, i odmah je pozdravi
bucmasta gospoica Pim, ije su ruke uvek bile crvene kao da
stoje u hladnoj vodi zajedno sa cveem.
Bilo je cvea: avornjaka, slatkog graka, kita jorgo-vana;
karanfila, gomile karanfila. Bilo je rua, bilo je krinova. O, da
udisala je slatki miris tog zemaljskog vrta dok je
razgovarala sa gospoicom Pim, koju je ranije zaduila i koja
je zbog toga mislila da je Klarisa dobra, jer je bila dobra pre
vie godina; veoma dobra, ali ove godine se ini starija dok
okree glavu s jedne strane na drugu meu krinovima i ruama
i naginje se poluzatvorenih oiju nad bokore jorgovana, udiui
posle uline buke taj slatki miris, tu izvanrednu sveinu. A
zatim ona otvori oi: kako rue izgledaju svee poput istog,
nabranog rublja iz perionice, stavljenog u pletene
11

plitke 'korpe; i taj tamni i ukoeni crveni karanfil to podie

glavu i sav taj mirisni graak to se iri u vazama, plemenita
ljubiica, sneno bela, bleda kao da je vee i devojke u
muslinskim haljinama izlaze da naberu mirisnog graka i rua
na izmaku divnog letnjeg dana sa njegovim gotovo
tamnoplavim nebom, sa njegovim avornjakom, karanfilima,
belim ljiljanima; to je onaj trenutak izmeu est i sedam, kada
sve cvee sine rue, karanfili, krinovi, jorgovani; belo,
ljubiasto, crveno, tamnonarandasto; svaki cvet izgleda kao da
gori sam od sebe, blago, isto u magliastim lejama; koliko ona
voli sivo-bele leptirove koji obleu oko ras-cvale trenje, oko
veernje jagorevine!
I tako je pola sa gospoicom Pim od vaze do vaze,
birajui; besmislica, besmislica govorila je u sebi, sve blae
i blae, kao da su ta lepota, ti mirisi, te boje i gospoica Pim
koja je voli, koja joj veruje, talas kojem se prepustila da je
prelije i nadvisi tu mrnju, to udovite, da nadvisi sve to; i to
ju je dizalo sve vie i vie kada oh! revolverski pucanj
napolju, na ulici!
Gospode boe, ovi automobili ree gospoica Pim
prilazei izlogu da pogleda i vraajui se sa osme-hom
izvinjenja, ruku punih mirisnog graka, kao da je za sve te
automobile, sve te automobilske gume ona kriva.

Snani prasak zbog kojeg je gospoa Dalovej poskoila, a

gospoica Pim prila izlogu izvinj avaj ui se, dolazio je od
automobila koji je priao ploniku tano preko puta izloga
Malberijeve radnje. Prolaznici, koji su. se, naravno, zaustavili i
zagledali, imali su tek toliko vremena da vide jedno veoma
vano lice na golubije--sivom naslonu pre nego to je jedna
muka ruka navukla zavesu i vie se nita nije videlo sem
golubije--sivog kvadrata.
I odjednom se od sredine Ulice Bond do Oksfordske ulice
sa jedne strane i od Atkinsonove parfimerije sa druge pronese
vest prolazei nevidljivo, neujno kao oblak, brzo kao veo
preko brda, padajui zbilja sa neim
12

od ozbiljnosti i mira iznenadnog oblaka preko lica koja jednu

sekundu pre toga nisu imala nieg zajednikog. Ali ih je sada
misterija dotakla svojim krilom; uli su glas autoriteta; duh
religije bio je tu sa vrsto svezanim oima i iroko otvorenim
usnama. Ali niko nije znao ije se to lice videlo. Je li to bilo
lice princa od Velsa, kraljice, predsednika vlade? ije je to lice
bilo? Niko nije znao.
Edgar J. Votkis, sa olovnim koturom oko ruke, ree
glasno, naravno u ali: Tonobil pre'sednika vlade.
Septimus Voren Smit, koji nije mogao da proe, u ga.
Septimus Voren Smit, oko trideset godina, bledolik,
kukasta nosa, u mrkim cipelama i iznoenom kaputu, oiju
lenikove boje koje su imale onaj izraz pun strepnje to nagoni
potpuno nepoznatog oveka da i sam zastrepi. Svet je podigao
svoj bi; na koga li e se spustiti?
Sve se zaustavilo. Zujanje motora zvralo je kao puls koji
neravnomerno bije kroz elo telo. Sunce je postalo neobino
toplo, jer se automobil zaustavio pred izlogom Malberijeve
radnje; stare dame na krovovima autobusa otvorie svoje crne
suncobrane: ovde jedan zelen, tu jedan crven suncobran
otvorie se uz laki prasak. Gospoa Dalovej, priavi izlogu, sa
rukama punim mirisnog graka, gledala je svojim sitnim, ruiastim, upitno napuenim licem. Svi su posmatrali automobil. I
Septimus je po^matrao. Deaci skoie sa bicikleta. Vozila su
se nagomilavala. A automobil je stajao tu sa sputenim
zavesama i na njima jedna neobina ara, kao drvo, mislio je
Septimus; plailo ga je to se sve ovo postepeno skuplja u
jedno sredite pred njegovim oima, kao da je neko udovite
izbilo skoro na samu povrinu pa e sad, ovog trenutka,
buknuti u plamen. Svet se talasao i podrhtavao i pretio da
bukne u plamen. To sam ja zakrio put, mislio je. Zar ga ne
gledaju i ne pokazuju prstom na njega; zar nije on tu sa svom
svojom teinom, urastao u plonik, zbog neega? Ali zbog
ega?
13

 Hajdemo dalje, Septimuse ree njegova su

pruga, mala ena krupnih oiju d bledunjavog iljatog
lica; mlada Italijanka.
Ali ni Lukrecija nije mogla a da ne gleda automobil i aru
u vidu drveta na zavesama. Da li je kraljica unutra kraljica
koja je pola u kupovinu?
ofer, koji je neto otvorio, neto zavrnuo, neto zatvorio,
pope se na sedite.
Hajdemo ree Lukrecija.
Ali njen mu, jer ve su etiri-pet godina u braku, poskoi,
tre se i ljutito ree: Dobro! kao da ga je u neem prekinula.
Ljudi ih sigurno primeuju, ljudi ih sigurno zapa-aju. Ljudi,
mislila je ona, posmatrajui gomilu zagledanu u automobil;
Englezi sa svojom decom, svojim konjima i svojim odelom,
kojima se ona unekoliko divi; ali to su sad samo ljudi, jer je
Septimus rekao Ubiu se; strano je rei tako neto. A ta ako
su ga uli? Gledala je gomilu. Upomo, upomo! htela je da
vikne kasapskim momcima i enama. Upomo! Ta jo prole
jeseni su ona i Septimus stajali na keju pored Temze, ogrnuti
istim ogrtaem, i kako je Septimus itao novine umesto da
razgovara, ona mu ih istre iz ruke i nasrne ja se u lice starom
oveku koji ih je gledao. Ali nedostaci se skrivaju. Mora ga
odvesti u neki park. Mi emo sad prei ulicu ree ona.
Ona ima pravo na njegovu ruku, iako je ta ruka bez oseanja.
On je spreman da njoj, koja je tako jednostavna, tako
impulsivna, sa svega dvadeset i etiri godine, a bez prijatelja u
Engleskoj, koja je napustila Italiju njega radi, da samo pare
kosti.
Automobil je sa sputenim zavesama i izgledom nedokuljive uzdranosti nastavio put ka Pikadiliju; jo jednako
su ga posmatrali, jo jednako su se sa obe strane ulice nabirala
ela sa istom crtom dubokog potovanja, da li za kraljicu,
princa, ili predsednika vlade niko nije znao. A to lice su
ugledale samo jedanput tri osobe za nekoliko sekundi. ak je i
pol sad bio predmet rasprave. Pa ipak nije bilo sumnje da je
veliina sedela unutra; veliina je prolazila, skrivena,
Ulicom Bond,
14

samo za pedalj udaljena od obinih ljudi koji su sada moda

prvi i poslednji put nadomak reci kraljevskog velianstva
Engleske, tog trajnog simbola drave, koji e biti poznat
ljubopitljivini arheolozima kad budu izuavali ruevine
vremena, kad London bude travom obrasla staza, a sav taj svet
koji hita plonicima ove srede ujutru samo kosti s nekoliko
burmi pomeanih sa njihovim prahom i zlatnim krunicama
bezbrojnih pokvarenih zuba. Lice u automobilu bie poznato
tada.
To je verovatno kraljica, pomisli gospoa Dalovej izlazei
sa svojim cveem iz Malberijeve radnje; kraljica. I za trenutak
je na licu imala izraz krajnjeg dostojanstva, stojei pred
cvearnicom na suncu, dok je automobil prolazio na stopu
razdaljine, sa sputenim zavesama; kraljica koja ide u neku
bolnicu; kraljica koja otvara bazar u dobrotvorne svrhe, pomisli
Klarisa.
Bila je strana guva za to doba dana. Lords, Askot,
Herlingam, ta li je? pitala se, jer je ulica bila zakrena.
Britanska srednja klasa, sedei sa strane na krovovima
autobusa, sa paketima i kiobranima, da, ak i sa krznom u
ovakav dan, razmiljala je, smenija je, drugojaija nego ita
to se da zamisliti; i sama kraljica zaustavljena; sama kraljica
ne moe da proe. Klarisa je morala da zastane na jednoj strani
Ulice Bruk; ser Don Bak-herst, stari sudija, bio je na drugoj, a
automobil izmeu njih (ser Don je godinama sudio i voleo
lepo obuene ene), kad se ofer veoma lako nagnu, ree ili
pokaza neto saobraajcu, koji salutira, pa podie ruku i mahnu
glavom, autobus se povue u stranu i automobil proe. Lagano
i veoma tiho on ode svojim putem.
Klarisa je pogodila; razume se, shvatila, videla je neto
belo, arobno, u obliku kruga u pratioevoj ruci, jednu ploicu
sa urezanim imenom kraljiinim, princa od Velsa,
predsednika vlade? ploicu koja je snagom sopstvenog sjaja
probijala sebi put (Klarisa vide kako se automobil smanjuje,
kako nestaje) da zablesne meu svenjacima, blistavim
ordenjem, grudima ukruenim od ukrasa u vidu hrastovog
lia, Hju Hvajtbredom i svim njegovim kolegama, engleskom
gospodom, te veeri u Bekingemskoj palati. I Klarisa takoe
prireuje prijem.
15

Tu se malo ispravi; tako e i ona stajati na vrhu svog stepenita.

Automobil je otiao, ali je ostavio lak talas koji zahvati
radnje s rukavicama, i radnje sa eirima, i krojake radnje s obe
strane Ulice Bond. Za trideset sekundi sve su se glave okrenule na
istu stranu ka izlozima. Birajui par rukavica hoe li sezati
do lakta ili iznad njega, biti kao limun ute ili svetlosive? dame
se zaustavie; jer na kraju te reenice neto se dogodilo. Neto u
pojedinostima tako beznaajno da ni jedan matematiki
instrument, mada sposoban da zabelei potres u Kini, ne bi mogao
da zabelei ovu vibraciju; pa ipak u celdni skoro strano i po
optem odjeku uzbudljivo; jer u svim eirdinicama i krojakim
radnjama ljudi koji se ne poznaju zgledae se i pomislie na
mrtve; na zastavu; na Imperiju. U jednoj krmi u zabaenoj ulici
neki kolonijalac uvredi Vindzorsku kuu, to do- i vede do
krupnih reci, razbijenih pivskih aa i opte galame koja je udno
odjekivala preko ulice u uima j devojaka to su kupovale za
svoju svadbu belo rublje protkano sneno belim trakama. Jer je,
tonui, povrinsko uzbuenje zbog automobila koji je proao
dotaklo neto vrlo duboko.
Klizei preko Pikadilija, automobil skrenu u Ulicu Svetog
Demsa. Stasiti ljudi, ljudi snani, dobro obueni ljudi u
aketima i belim prslucima i kosom unazad zabaenom, koji su
bez nekog odreenog razloga stajali kraj isturenih prozora
Bruksove kaiane i posmatrali sa rukama iza repova svojih
aketa, instinktivno shvatie da prolazi veliina i bledo svetio
prisustvo besmrtnosti do-tae ih se, kao to se dotaklo Klarise
Dalovej. Odjednom se oni jo vie ispravie, opruie ruke;
izgledali su spremni da pou za svojim vladarem, ako to bude
potrebno, i na same topovske cevi, kao to su njihovi preci
inili pre njih. Bela poprsja i mali stolovi u pozadini pokriveni
primercima Tatlera i sifonima sode izgledali su kao da
odobravaju; kao da predstavljaju ustalasano ito i stare
engleske zamkove; i da odbijaju krhki um automobilskih
tokova, kao to zidovi akustine galerije vraaju jedini glas
uvean i pojaan sna16

gom itave jedne katedrale. Mol Prat, uvijena u al, na

ploniku kraj svoga cvea, poele svako dobro dragom deaku
(to je sigurno princ od Velsa) i bacila bi niz Ulicu Svetoga
Demsa vrednost jednog kraga piva kitu rua laka srca i
iz istog prezira prema siromatvu, da nije osetila na sebi
pogled zapovednika strae, koji obeshrabri lojalnost stare
Irkinje. Straa kod dvorca Svetog Demsa pozdravi; policajac
kraljice Aleksandre otpozdravi.
U meuvremenu se sakupila mala gomila pred kapijama
Bekingemske palate. Nemarni, pa ipak puni pove-renja, svi ti
siromani ljudi su ekali; posmatrali su palatu sa zastavom koja
je leprala; masivnu Viktoriju na njenom postolju, divili se
vodoskoku, cveu; odabirali meu automobilima koji su
prolazili Melom sad ovaj, sad onaj, rasipali uzalud svoja
oseanja na obine smrtnike koji su proli da se provozaju;
uzdravali svoje divljenje da bi ga sauvali netaknutog dok je
prolazio ovaj ili onaj automobil; i za sve to vreme gomilale su
se glasine po njihovim venama i draile im nerve u bedrima pri
pomisli da e ih Velianstvo pogledati; kraljica klimnuti
glavom; princ salutirati; pri pomisli na nebeski ivot koji je bog
podario kraljevima; na dvorane i duboke poklone; na kraljiinu
staru kuu lutaka; na princezu Meri koja se udala za Engleza, i
na princa ah! princa! koji, kau, tako izvanredno lii na
kralja Edvarda, samo je mnogo vitkiji. Princ je stanovao u
dvorcu Svetoga Demsa; ali zato on ne bi mogao jutros naii
da poseti svoju majku.
To je rekla Sara Bleli, drei svoju bebu u naruju i
trupkajui nogama kao da se nalazi kod kue kraj svog ognjita
u Pimliku, ali nije sputala oiju sa Mela, dok je Emili Kouts
razgledala prozore palate i mislila na sluavke, bezbrojne
sluavke, na spavae sobe, bezbrojne spavae sobe. Neki stariji
gospodin sa aberdinskim terijerom i besposleni ljudi uveae
gomilu. Mali gospodin Bouli, koji je stanovao u Albeniju i iji
su dublji izvori ivota bili voskom zapeaeni, ali koji je
mogao da se iznenada raspeati, nepodesno, sentimentalno, u
ovakvim sluajevima, sirote ene koje ekaju da vide
kraljicu kako prolazi, sirote ene, lepa mala deca, siroii, udo17

vie, rat uh! uh! malom gospodinu Bouliju zaista su

navrle suze na oi. Veoma topao povetarac, duvajui Melom
kroz mravo drvee, mimo bronzanih heroja, razvi lepravu
zastavu u britanskim grudima gospodina Bouli ja i on podie
svoj eir kad automobil skrenu u Mel, i drao ga je visoko dok
su se kola pribliavala; dopustio je sirotim majkama iz Pimlika
da se tiskaju oko njega i stajao veoma uspravan. Automobil
stie.
Odjednom gospoa Kouts pogleda u nebo. Zvuk jednog
aviona zloslutno je parao ui gomile. Evo ga iznad drvea kako
ostavlja iza sebe beo dim koji se izvija i uvija, zbilja ispisujui
neto! crtajui slova po nebu! Svi pogledae gore.
Avion se strmoglavo stuti ka zemlji pa se ponovo vinu,
napravi jedan luping, polete, potonu, die se, i to god inio,
kuda god leteo, pozadi njega je ostajala gusta, kovrdava pruga
beloga dima koja se izvijala i preplitala po nebu poput slova.
Samo kojih slova? Je li to bilo C? E, zatim L? Samo za trenutak
ona su ostajala mirna; potom bi se pokretala, topila i brisala sa
neba, a avion je stremio sve dalje i na novom delu neba
poinjao da ispisuje K, E, ipsilon moda?
Glakso! ree gospoa Kouts usiljenim glasom
punim strahopotovanja, gledajui gore.
Kremo! promrmlja gospoa Bleli kao mesearka. Drei svoj eir savreno nepokretno, gospodin
Bouli gledao je pravo gore. Sav svet du Mela stajao
je i gledao u nebo. Dok su oni posmatrali, ceo svet
postade savreno miran i jedno jato galebova prelete
nebom, najpre predvodnik, zatim drugi, i u toj izvan
rednoj tiini i miru, u tom bledilu, toj istoi, zvona
izbie jedanaest puta i zvuk se rasu gore meu galebove.
Avion skrenu i polete i sjuri se tano onako kako mu se
htelo, brzo, slobodno kao kliza na ledu.
To je E ree gospoa Bleli ili figura igraa.
To je tofi-karamela promrmlja gospodin Bouli
(dok automobil zamae iza kapije, a da ga niko i ne
pogleda) i prestavi da isputa dim, avion je leteo sve
dalje i dalje, a dim je bledeo i skupljao se oko irokih
ivica oblaka.
18

Nestao je; zaao je za oblake. Nije mu se uo ni zvuk.

Oblaci s kojima su se spojila slova E, G ili L kretali su se
slobodno kao da im je naloeno da preu sa zapada na istok sa
zadatkom od najvee vanosti koji nikada nee biti otkriven, a
ipak je to zaista bio zadatak od najvee vanosti. A onda
odjednom, kao to voz izlazi iz tunela, avion opet sunu iz
oblaka, parajui zvukom ui gomile u Melu, u Grinparku, na
Pikadiliju, Regen-tovoj ulici, u Regentovom parku i pruga
dima se izvi iza njega avion polete dole, vinu se i ispisa
slovo za slovom ali koju je to re pisao?
Lukrecija Voren Smit, sedei sa muem na klupi etalita
u Regentovom parku, pogleda gore.
Gle, gle, Septimuse! povika ona. Jer joj je doktor
Holms rekao da kod svoga mua (kod njega nije nita ozbiljno,
samo je malo poremeen) probudi intere-sovanje za spoljne
stvari.
Gle, pomisli Septimus gledajui gore, oni mi daju
znakove. Ne, dodue, pravim recima; to jest, on jo ne
moe da razabere njihov jezik; ali je stvar sasvim jasna,
kakva lepota, kakva izvanredna lepota, i njegove oi se
napunie suzama dok je gledao u nebo i u reci od dima
koje su venule i topile se na nebu, rasipajui nad njim
u svom neiscrpnom milosru i nasrnejanoj dobroti jedan
za drugim oblike nezamiljive lepote i dajui mu znake
svoje namere da mu prue lepotu, jo vie lepote ni zbog
ega, zauvek, samo zato to gleda! Suze mu linue niz
obraze.
,
To je tofi; reklama za tofi-karamele, ree jedna dadilja
Reciji. One obe poee da sriu t... o ... f ...
K... R... ree dadilja i Septimus u kako
izgovara Ka .. .Er sasvim kraj njegovih uiju, duboko,
blago, kao meke orgulje, pa ipak sa izvesnom grubou
u glasu kao u skakavca; od toga ga prijatno prooe
marci i u njegov mozak poletee talasi zvuka koji
udari i razbi se. Kakvo izvanredno otkrie da ljudski
glas pod izvesnim atmosferskim uslovima (jer treba
biti nauan, pre svega nauan) moe da ulije ivot
drveu! Sreom je Reci ja stavila svoju uasno teku ruku
na njegovo koleno, te ga pritisnula, prikovala, inae bi
19

ga ovaj nemir brestova to se diu i padaju, diu i pa daju sa Dr Holms je rekao da kod njega nije nita ozbiljno. Ona prui
svim svojim osvetljenim liem i bojom koja ble-di i tamni od ruku. Gle! Burma joj skliznu toliko je oslabila. Ona je ta
plave do zelene boje dubokih talasa, kao perjanice na konjskim koja pati ali nema kome da se poveri.
grivama, kao perje na eirima gospoa, tako se ponosno diu i
Daleko je Italija, i bele kue, i soba u kojoj njene sestre
sputaju, tako gospod-stveno oterao u ludilo. Ali on nee da prave eire, i ulice svake veeri pune ljudi koji etaju, glasno
poludi. On e zatvoriti oi; on nee vie da gleda.
se smeju, nisu polumrtvi kao ovi ovde, skoturani u pokretnim
Meutim oni su mu davali znake; lie je bilo ivo; drvee stolicama, zagledani u dva-tri gadna cveta zabodena u saksije!
je bilo ivo. I lie vezano milionima vlakana za njegovo telo,
Kad biste vi samo videli milanske vrtove ree ona
tu, na klupi, njihalo ga je gore-dole; kada bi se grana opruila, i
glasno.
Ali kome?
on bi, takoe, inio isti pokret. Vrapci leprajui, diui se i
Nije bilo nikog. Njene reci se ugasie. Tako se gasi raketa.
sleui kao izreckani vodoskoci bili su deo te are; belo i plavo,
oivieno crnim granama. Zvui su se smiljeno uklapali u Njene varnice, poto ocrtaju svoju brazdu kroz no, predaju se,
harmonine kombinacije; intervali izmeu njih bili su isto tako mrak se spusti, padne po obrisima kua i kula; vetrometni
znaajni kao i sami zvui. Neko dete zaplaka. Sasvim daleko obronci brda razmekaju se i potonu. Ali mada su nestale no ih
razlee se truba. Sve to zajedno oznaavalo je roenje neke je puna; liene boje, bez svojih prozora, one jo upeatljivije
postoje, dajui ono to puna dnevna svetlost ne uspeva da prui,
nove religije.
pometnju i napetost stvari zgomilanih tu u mraku, pomeanih u
Septimuse ree Recija. On se estoko tre. Ljudi to
mraku; lieno olakanja koje donosi zora kada, obojivi zidove
moraju primeivati!
belo i sivo, ocrta mrlju svakog prozorskog okna, digne maglu sa
Idem da se proetam do vodoskoka i nazad ree ona.
polja, otkrije crveno-mrke krave kako mirno pasu, sve je opet
Jer nije mogla due da izdri pored njega. Dr Holms moe da doterano za oi; ponovo postoji. Ja sam sama; sama! povika ona
tvrdi kako to kod njega nije nita ozbiljno, i Ona bi vie volela da kraj vodoskoka u Regen-tovom parku (zagledana u kip
je mrtav! Ne moe da sedi kraj njega dok on tako bulji i ne vidi je i Indijanca i njegov krst); kao to se moda u pono, kada se sve
ini da sve oko njega izgleda strano; nebo i drvo, deca koja se
granice izgube ova zemlja vraa svojem prastarom obliku,
igraju, ; vuku kolica, zvide, padaju: sve je strano. On se nee
postane onakva kakvu su je Rimljani prilikom iskrcavanja ugleubiti; a ona ne moe nikom da se poveri. Septimus suvie
dali kako lei naoblaena, sa brdima koja nemaju imena i
naporno radi, to je bilo sve to je mogla da kae ak i svojoj
rakama koje teku ko zna kuda takva je bila njena tama; i
roenoj majci. Ljubav ini oveka usamljenim, mislila je. Ona ne odjednom, kao da je iz zemlje izbilo neko postolje i ona stala na
moe nikom da se poveri, ak ni Septimusu sada; i osvrnuvi se,
njega, ona ree kako je ona njegova ena, venana pre vie
ugleda ga kako , sedi u svom pohabanom kaputu sam na klupi,
godina u Milanu, njegova ena, i nee nikada, nikada izgovoriti
pogrbljen, j zagledan. Kukaviki je to za jednog oveka da govori da je on lud. Kada se okrenula postolje se srui; ona poe da
kako e se ubiti, pri tom je Septimus jo i ratovao; bio je hrabar;
pada, pada. Jer on je otiao, pomisli otiao, kao to je pretio,
nije to vie onaj Septimus. Stavljala je ipkani okovratnik.
da se ubije da se baci pod neka kola. Ali ne; tu je on; jo sedi
Stavljala je novi eir na glavu, a on to nikad nije primeivao; i
sam na klupi u svom pohabanom kaputu, s prekr-tenim
bio je srean bez nje. Nita ne bi nju moglo uiniti srenom bez
nogama, zagledan, i govori glasno.
njega! Nita! On je sebian. Takvi su mukarci. Jer on nije
Ljudi ne smeju ei drvee. Postoji bog. (Beleio je takva
bolestan.
otkria na poleini omota). Promenite svet! Niko
20
21

ne ubija iz mrnje. Obznanite to (zapisao je). ekao je. Sluao.

Jedan vrabac slete na ogradu preko puta i zacvr-kuta
Septimuse, Septimuse, ponovi to etiri ili pet puta pa nastavi,
izvukavi svoje note, da peva svee i prodirno na grkom da ne
postoji zloin; zatim mu se pridrui drugi vrabac i oni nastavie
da pevaju na grkom, udruenim i prodirnim glasovima sa
drvea u dolini ivota, s one strane reke, gde hodaju mrtvaci,
kako ne postoji smrt.
Tu je njegova ruka; tu su mrtvaci. Bele pojave se okupljaju
iza ograde preko puta. Ali se on ne usuuje da pogleda. Evans
je iza ograde!
Sta kae? zapita Recija iznenada, sedajui pored
njega.
Opet ga je prekinula! Ona ga uvek prekida.
Dalje od sveta, oni moraju otii dalje od sveta, ree on
(skoivi), pravo tamo preko, gde ima klupa pod drvetom i duga
padina parka sputa se kao opruena traka zelenila pod visokim
zastorom plavog i ruiastog dima gde se nalazi bedem dalekih
nepravilnih kua u izmaglici dima, saobraaj bruji u krug, a
desno, mrke zveri ispruaju duge vratove preko ograda
zoolokog vrta, tekui i urlajui. Tamo su seli na klupu pod
drvetom.
Pogledaj preklinjala ga je pokazujui na malu grupu
deaka koji su nosili tapove za kriket i od kojih se jedan
gegao, zatim obrnuo na peti i opet gegao kao da izigrava
klovna u mjuzikholu.
Pogledaj preklinjala ga je, jer joj je dr Holms rekao
da mu obrati panju na realne stvari, da ide u mjuzikhol,
da igra kriket to je prava igra, rekao je dr Holms, lepa
igra na istom vazduhu, prava igra za njenog mua.
Pogledaj ponovi ona.
Pogledaj, naredi mu nevidljivi, taj glas koji je
stupio u vezu s njim, najveim od ljudi, Septimusom, koji je
nedavno preao iz ivota u smrt, s njim. Gospodom koji je
doao da obnovi drutvo, koji je leao kao pokriva, kao snena
prostirka jedino suncem naeta, navek i bez konca patei, onaj
koji ispata za druge,
22

veiti paenik: ali on to ne eli, jeao je, mahao rukom da otera

od sebe tu venu patnju, tu venu usamljenost.
Pogledaj ponovi ona, jer on ne sme napolju da govori
glasno sa samim sobom.
O, pogledaj preklinjala ga je. Ali ta ima tu da
pogleda? Nekoliko ovaca. To je sve.
Gde je stanica podzemne eleznice Regentov park da li
joj oni mogu rei gde je stanica podzemne eleznice Regentov
park pitala je Meizi Donson. Tek je pre dva dana stigla iz
Edinburga.
Ne ovuda tamo je! uzviknu Recija pokazu
jui joj rukom da ode, da ne bi videla Septimusa.
Oboje izgledaju udno, pomisli Meizi Donson. Sve
izgleda vrlo udno. Ona je prvi put u Londonu, dola je da radi
kod svog ujaka u Ulici Ledenhol. I sada, eta-jui po
Regentovom parku ujutro, prosto ju je uplaio ovaj par na klupi;
mlada ena lii na strankinju, a on izgleda udno; tako, da ako
doivi duboku starost, jo uvek e se seati, ponovo e zazvoniti
meu njenim uspomenama kako se pre pedeset godina etala po
Regentovom parku u lepo letnje jutro. Jer njoj je svega
devetnaest godina i uspela je najzad da doe u London; a, sad,
kako je to udno, taj par koji je upitala za put, ena koja se trgla
i odmahnula rukom, a on on izgleda uasno neobino; moda
je neka svaa posredi; moda rastanak zauvek; neto jeste
posredi, zna ona to; i svi ti ljudi (jer vratila se u glavnu aleju),
kameni baseni, ukoeno cvee, starci i babe, bolesnici od kojih
je veina u pokretnim stolicama sve, posle Edinburga,
izgleda tako udno. A kad se Meizi Donson pridruila onoj
gomili koja se lagano vukla, gomili mutnog pogleda, obasutoj
poljupcima povetarca veverice su uale na grani i istile se,
jata vrabaca leprala za mrvicama, psi bili zauzeti oko ograda,
zauzeti jedni drugima, dok ih je kupao blag i topao vazduh,
dajui njihovom ukoenom nezauenom pogledu, s kojim
primaju ivot neto udno i razneeno Meizi Donson oseti
da ne moe zadrati suze. O! (jer taj mladi ovek na klupi
prosto ju je uplaio. Neto je posredi, znala je to).
Uas! uas! elela je da uzvikne. (Napustila je svoje; oni
su joj predoili ta e se dogoditi).
23

Zato nije ostala kod kue? plakala je okreui kuglu na

gvozdenoj ogradi.
Te mlade devojke, pomisli gospoa Depster (koja je uvala
korice hleba. za veverice i esto ruavala u Re-gentovom
parku), jo nita ne znaju; i zaista, inilo joj se, bolje je da ovek
bude malo krui, malo neodreeniji, malo umereniji u svojim
iekivanjima. Persi pije. Pa ipak, bolje je imati sina, pdmisli
gospoa Dempster. Ona je iskusila teka vremena i nije mogla a
da se ne nasme-i na takvu devojku. Udae se, jer si dovoljno
lepa, pomisli gospoa Dempster. Udae se, pomisli, i videe.
E, kuvanje i sve ostalo. Svaki mukarac ima svoju ud. Ali da li
bih izabrala isto da sam mogla da znam, pomisli gospoa
Dempster, i neodoljivo poele da apne koju re Meizi Donson;
da oseti poljubac saaljenja na izboranoj koi svog umornog
starog lica. Jer teak je to bio ivot, pomisli gospoa Dempster.
Sta mu sve nije dala? Rue sa obraza, stas, noge uz to. (Tu
namae haljinu preko svojih okruglih guka).
Rue, pomisli podrugljivo. Sve su to gluposti, moja draga.
Jer zbilja, kad treba jesti, piti i spavati s kim, preiveti dobre i
loe dane, ivot nikako nisu samo rue, pa ipak dozvoli da ti
kaem, Kari Dempster ne bi zamenila svoju sudbinu ni sa
jednom enom iz Kenti--Tauna! Ali ona moli za saaljenje.
Saaljenje za izgubljene rue. Moli za saaljenje od Meizi
Donson, koja stoji pored leja zumbula.
Gle, avion! Zar nije gospoa Dempster oduvek udela da
vidi strane zemlje? Imala je neaka misionara. Avion se vinu i
ustremi. Tamo na moru kod Margeita uvek se drala nadomak
zemlje, pa ipak nije imala strpljenja sa enama koje su se plaile
vode. Avion skliznu i polete dole. Srce joj slete u pete. Ali se on
opet die. Mora da je unutra neki divan mladi, nagaala je
gospoa Dempster; a avion se dalje i dalje kretao, brzo se
gubei, sve dalje i dalje stremio; vinuo se nad Griniem i svim
katarkama, nad malim ostrvom sivih crkava, katedralom Sv.
Pavla i ostalim, dok se s obeju strana nisu pruila polja i mrke
ume gde su drozdovi--pustolovi smelo skakutali, brzo se
osvrui da epaju
24

pua pa da ga zatim udare o kamen jedanput, dvaput,

triput.
Sve dalje i dalje stremio je avion, dok nije postao samo
svetla varnica, elja, koncentracija, simbol (tako je izgledalo
gospodinu Bentliju, koji je snano valjao svoj komad travnjaka
u Griniu) ovekove due; njegove reenosti, pomisli gospodin
Bentli okreui se oko kedro-vog drveta, da se iskrade iz svog
tela, svoje kue, pomou misli, Ajntajna, spekulacije,
matematike, Mendelove teorije sve dalje je stremio avion.
A zatim, dok je jedan odrpan, udan ovek, sa konom
torbom stajao na stepenicama katedrale Sv. Pavla i oklevao, jer
kakav je melem unutra, kakav topao doek, koliko grobnica sa
lepravim zastavama nad njima, znakova pobeda ne nad
vojskama, ve, pomisli on, nad tim prokletim duhom istine koji
trai ono to me trenutno ostavlja bez posla; i vie nego to,
katedrala prua drutvo, pomisli on, poziva vas u lanstvo
jednog udruenja; veliki ljudi pripadaju tom drutvu; muenici
su umirali za njega; pa zato onda ne ui, pomisli on, staviti ovu
konu torbu punu broura pred oltar, pred krst, simbol neega
to se uzdiglo iznad traenja i traganja i sudaranja reci i postalo
ist duh, osloboen tela, sablastan zato ne ui? pomisli on; i
dok je oklevao, prelete avion preko Ladgeit skvera.
Bilo je udno, tiho. Iznad uline huke nije se uo nikakav
zvuk. Kao da je avion bio bez pilota; leteo po svojoj volji. I
sad, skreui uvis, uvis, pravo uvis, slino neemu to se penje
u zanosu, u istoj radosti, on pusti beli dim ispisujui T, O, F.
ta to gledaju? ree Klarisa Dalovej svojoj devojci
koja joj je otvarala vrata.
Bilo je svee u holu kao u nekoj grobnici. Gospoa
Dalovej prinese ruku oima i kad je devojka zatvorila vrata i do
nje dopro suanj Lusine suknje, oseti se kao kaluerica koja je
napustila svet pa osea kako se oko nje svijaju znani velovi,
dok se razleu otpevanja na stare molitve. Kuvarica je
zvidukala u kuhinji. ulo se kucanje pisae maine. To je njen
ivot, i nagnuvi se nad sto u holu, ona se predade tom uticaju,
oseti se blago25

slovena i proiena, i ree samoj sebi, dok je uzimala belenicu

sa zapisanim telefonskim porukama, da su takvi trenuci pupoljci
na drvetu ivota; oni su cvee u tami, pomisli (kao da neka
ljupka rua cveta samo za njene oi); nije nikad verovala u
boga; ali utoliko pre, pomisli, uzimajui belenicu, ovek mora
u svom svakodnevnom ivotu da plaa slugama, da plaa psima
i kanarincima, iznad svega Riardu, svom muu, koji je osnova
svega toga za vesele zvuke, zelene svetlosti, ak za kuvaricu
koja zvidue, jer gospoa Voker je Irkinja i zvudue po ceo
dan ovek mora da plati iz svog tajnog skladita izvanrednih
trenutaka, pomisli ona podiui belenicu, dok je Lusi stajala
pored nje pokuavajui da objasni kako je:
Gospodin Dalovej, gospoo ...
Klarisa je itala u telefonskoj belenici: Ledi Bra-ton eli
da zna da li e gospodin Dalovej ruati danas kod nje.
Gospodin Dalovej, gospoo, rekao mi je da vam kaem
da nee ruati kod kue.
O! izusti Klarisa, i Lusi je, podstaknuta ovim
uzvikom, podelila njeno razoaranje (ali ne i bol); osetila
je njihovu meusobnu vezu; shvatila i neizreeno; pomislila, eto, kako gospoda vole; pozlatila svoju budunost
mirom; pa uzevi suncobran gospoe Dalovej kao kakvo
sveto oruje koje je odloila neka boginja poto se asno
posluila njime na bojnom polju, stavila ga na njegovo
mesto.
Ne boj se vie ree Klarisa. Ne boj se vie vreline
sunca; jer je od udara koji joj je nanela ledi Braton,
pozivajui Riarda na ruak bez nje, zadrhtala u ovom
trenutku, kao to biljka na obali reke oseti udar vesla u
prolazu, pa zadrhti: tako se ona zanjiha, tako zadrhta. i
i
Milisent Braton, iji su rukovi bili poznati kao neobino
zanimljivi, nije je pozvala. Nikakva niska ljubomora nije mogla
odvojiti nju od Riarda. Ali ona se bojala samog vremena i
itala na licu ledi Braton, kao da je ono nekakav sunani sat
urezan u neprolaznu stenu, kako se smanjuje ivot; kako se iz
godine u godinu njen udeo komada, kako je ivica koja preostaje
jedva u stanju
26

da se dalje produi, da upija, kao u mladim godinama, boje,

soli, zvuke postojanja, tako da sobom ispuni sobu u koju je
stupila; esto bi osetila, kad oklevajui za trenutak zastane na
pragu svog salona, uzbudljivu neiz-vesnost kakva moda
obuzme gnjurca pre nego to se zagnjuri, dok more tamni i
svetluca pod njim a talasi, koji prete da se razbiju, samo se
blago razliju po povrini, preliju, pokriju i uz put obloe biserne
alge.
Spustila je belenicu na sto u holu. Stalaaje lagano da se
penje uz stepenice s rukom na priruju, kao da naputa kakav
prijem na kome je as ovaj as onaj prijatelj odbijao njeno lice,
njene reci poput odraza u ogledalu; kao da je za sobom
zatvorila vrata, izala i nala se sama, jedna jedina osoba u
zastraujuoj noi ili, bolje, da budemo taniji, pred ukoenim
pogledom tog istinskog junskog jutra; za neke je ono blago od
sjaja ruinih latica, znala je i osetila to kad se zaustavila na
stepenitu kraj otvorenog prozora kroz koji je ulazilo lupkanje
kapaka, lave pasa, ulazio je, pomisli osetivi se naglo
smeurana, ostarela, upalih grudi tutanj, dah, cvetanje dana
spolja, s one strane prozora, van njenog tela i mozga koji ju je
sada izdavao, jer je ledi Braton, iji su rukovi poznati kao
neobino zanimljivi, nije pozvala.
Kao kaluerica koja se povlai, kao dete koje istrauje
kakvu kulu, ona nastavi uz stepenice, zaustavi se pored prozora,
ue u kupatilo. Tamo je kapala slavina i linoleum bio zelen.
Vladala je neka praznina oko srca ivota; soba na mansardi.
ene moraju da skinu svoje bogate haljine. One moraju da se
presvuku u podne. Klarisa probode jastue za igle i spusti na
krevet svoj uti eir s perjem. aravi su bili isti, dobro
zategnuti na krajevima, nalik na iroku belu traku. Sve ui i ui
bivae njen krevet. Sveca je bila upola dogorela: dugo je itala
Memoare iz Moskve. Jer sednice u parlamentu trajale su tako
dugo da je Riard zahtevao da ona mora posle svoje bolesti da
spava bez uznemiravanja. A ona zaista vie voli da ita o
povlaenju iz Moskve. On je to znao. Zato je imala sobu na
mansardi; uzan krevet; i dok je leala tamo i itala, jer je slabo
spavala, nije mogla da odagna oseanje devianstva koje je
sauvala
27

kroz poroaj i koje je prianjalo uz nju kao rukavica. Ljupka u

doba svog devojatva, najednom bi doao trenutak kao,
na primer, onaj na reci ispod ume u Klivedenu kada bi
nekim reagovanjem svog hladnog duha razoarala Riarda. A
zatim u Carigradu, pa opet, i opet. Umela je da uvidi ta joj
nedostaje. Nije to lepota; nije ni duh. To je neto centralno to
proima; neto toplo to razbija povrine i ustalasava hladni
dodir izmeu mkarca i ene ili izmeu samih ena. Jer to je
ona mogla tek da nazre. I to joj je bilo mrsko, ta skrupula koju je
stekla bogzna gde, ili, kako je oseala, koju joj je podarila
priroda (nepogreljivo mudra); pa, ipak, ona ponekad nije mogla
da se opre ari neke ene, ne devojke, ve ene koja bi joj
ispovedila, kao to one esto ine, neku avanturu, neku
ludost. I bilo zbog saaljenja, zbog njihove lepote, ili to je
ona bila starija, ili zbog druge okolnosti nekog lakog mirisa
ili violine iz susedne sobe ( tako je udna u izvesnim trenucima
snaga zvuka), ona bi tada nesumnjivo osetila ono to oseaju
mukarci. Samo za trenutak, ali je to bilo dovoljno. Bilo je to kao
neko iznenadno otkrovenje, nijansa slina rumenilu koje ovek
pokuava da zadri, a zatim, kad se ono rairi, predaje mu se, leti
do krajnjih mea i tu drhti i osea kako Svet postaje tesan,
nabujao od nekog zauujueg znaaja, nekog pritiska zanosa,
koji rasprskava njegovu tanku kou i lopi i lije neobino
rastereenje kroz pukotine i rane! Tada, u tom trenutku, ona bi
ugledala neto svetio; ibicu koja gori u bokoru afrana: gotovo
izraen jedan skriven smisao. Ali ono to je bilo blisko povuklo
bi se; ono to je bilo tvrdo smekalo bi se. Bio je proao
trenutak. Takvim trenucima ( sa enama takoe) javljali su
se kao suprotnost (ona spusti svoj eir) postelja i baron Marbot i
dopola dogorela sveca. Dok bi ona tako leala budna, zakripao
bi pod; osvetljena kua bi se najednom zamraila i, kad bi
podigla glavu, mogla je da uje kripu brave koju je, to je
tie mogue, zatvarao Riard; mugnuo bi uz stepenice u
arapama, a zatim bi, bar svaki drugi put, ispustio termofor i
opsovao! Kako bi se smejala?
28

Ah, to pitanje ljubavi (razmiljala je odlaui kaput), to

zaljubljivanje u ene. Uamimo Seli Seton; njenu vezu u
mladosti sa Seli Seton: Nije li to bila, na kraju krajeva, ljubav?
Sedela je na podu tada je stekla svoj prvi utisak o Seli
sedela je na podu obgrlivi rukama kolena i puila cigaretu.
Gde li je to mogla da bude? Kod Meningovih? Kod KinlohDonsonovih? Na nekom prijemu (gde, nije bila sigurna), jer se
sasvim jasno seala da je pitala jednog mukarca s kojim se
nalazila u drutvu: Ko je to? On joj je rekao i ispriao kako se
Selini roditelji ne slau (kako ju je to zaprepastilo da se neiji
roditelji mogu svaati). Ali ele te veeri nije mogla da skine
oiju sa Seli. Bila je to izvanredna lepota, od one vrste kojoj
se najvie divila, crnomanjasta, krupnih oiju, sa onom
osobinom zbog koje je uvek zavidela jer je sama nije imala
s nekom vrstom nemara, kao da moe da kae ta bilo, da
uini ta bilo; osobina mnogo karakteristinija za strankinje
.nego za Engleskinje. Seli je uvek govorila da ima francuske krvi
u ilama, da je jedan njen predak bio sa Marijom
Antoanetom, da mu je odseena glava, da je ostavio
rubinski prsten. Moda je ba tog leta dola da ivi u Boftonu,
sasvim neoekivano je ula, bez penija u depu, jedne veeri po
obedu i do te mere uznemirila jadnu tetku Helen da joj ona to
nikad nije oprostila. Izbila je svaa kod njene kue. Ona
bukvalno nije imala ni penija te veeri kad je stigla k njima
zaloila je bro da doputuje. Prosto je odjurila kao u nekom
nastupu. Sedele su po itave noi i razgovarale. Seli je bila ta
koja ju je nauila da prvi put oseti kako je skrovit ivot u
Bortonu. Ona sama nita nije znala o seksu nita o
drutvenim problemima. Jednom prilikom je videla nekog
starca kad je pao mrtav u polju viala je krave neposredno
posle telenja. Meutim tetka Helen nije nikad volela
rasprave ni o emu (kad joj je Seli poklonila knjigu Viljema
Morisa, morala je da je zavije u mrku hartiju). Tu u njenoj
spavaoj sobi na mansardi one su sedele po itave sate i
razgovarale, razgovarale o ivotu, o tome kako e preurediti
svet. Nameravale su da osnuju drutvo za ukidanje privatne
svojine, i stvarno
29

su napisale i jedno pismo, iako ga nisu poslale. Ove ideje su

bile, naravno, Seline ali se uskoro i ona sama isto toliko
zagrejala itala je Platona u krevetu pre doruka; itala je
Morisa; satima itala elija.
Iznenaivala ju je Selina snaga, njena darovitost, njena
linost. Imala je, na primer, svoj postupak prema cveu. U
Bortonu su se uvek mogli videti mali, ukrueni buketi du
celog stola. Seli bi izala, nabrala sleza, georgina razne vrste
cvea koje dotad niko nije video u skupini pootkidala im
krunice i pustila ih da plivaju po vodi u plitkim zdelama. Utisak
je bio izvanredan kad bi ulazili na veeru pri zalasku sunca.
(Razume se, tetka Helen je smatrala da je svirepo tako
postupati sa cveem). A zatim bi zaboravila suner i gola trala
kroz hodnik. Ona namrtena stara sluavka, Elen Atkins,
gunala bi zamislite da to neko od gospode vidi! Seli je
zbilja zaprepaivala ljude. Neuredna je, govorio je tata.
Kad pogleda unazad, udna je stvar bila ta istoa, ta
oelovitost njenih oseanja prema Seli. Nije to imalo veze sa
onim to se osea prema mukarcu. Bilo je potpuno nesebino
i, tavie, imalo jednu osobinu koja moe da postoji jedino
izmeu ena, izmeu tek odraslih ena. Bilo je to oseanje
zatitniko s njene strane; proizlazilo je iz svesti da se nalaze u
savezu, iz predoseanja neeg to e morati da ih rastavi (uvek
su govorile o udaji kao o katastrofi), otuda to viteko,
zatitniko oseanje koje je bilo jae s njene nego sa Seline
strane. Jer je Seli u to doba bila potpuno bezobzirna, inila je
najidiotskije stvari radi bravure; terala bicikl po ogradi na
terasi, puila cigare. Bila je luda ba je bila luda. Ali je njena
ar osvajala, bar nju, Klarisu, zato se i sea sebe kako stoji u
svojoj spavaoj sobi na mansardi drei u rukama posudu s
toplom vodom i glasno govori: Ona se nalazi pod ovim
krovom... Ona se nalazi pod ovim krovom!
Ne, te reci sada apsolutno nita ne znae za nju. Staro
oseanje nije imalo vie ak ni odjeka u njoj. Ali se sea kako
se ledi od uzbuenja i doteruje kosu u nekoj vrsti zanosa (to
staro oseanje poelo joj se vraati kad je izvadila ukosnice,
stavila ih na toaletni sto i
30

stala da doteruje kosu), dok vrane uzleu u ruiastoj veernjoj

svetlosti, sea se kako se oblai i silazi na donji sprat i kako
osea, dok prelazi hol, ako treba umreti sada, to e bili najvea
srea. Takvo je bilo njeno oseanje Otelovo oseanje, i ona
ga je doivela, bila je ubeena u to, isto onoliko snano koliko
je ekspir zamislio da Otelo treba da ga doivi sve zbog
toga to je u beloj haljini silazila na veeru gde e sresti Seli
Seton!
A Seli je imala na sebi haljinu od ruiastog tila je li to
mogue? Tek, sva je bila kao svetlost, sjaj, kao ptica ili
prozrani balon koji je uleteo i za trenutak se spustio na neku
kupinu. Ali nita nije tako udno kad je neko zaljubljen (jer ta
je to bilo ako ne ljubav?) kao potpuna ravnodunost drugih
ljudi. Tetka Helen bi prosto izala posle veere; tata bi itao
novine. I Piter Vol je mogao da se zadesi tu, i stara gospoica
Kamings, Dozef Brajtkopf bi svakako bio tu, jer je jadni starac
provodio u Bortonu duge nedelje svakog leta i pravio se da ita
s njom nemaki, a u stvari je svirao u klavir i pevao Bramsa bez
imalo glasa.
Sve je to predstavljalo samo okvir za Seli. Ona bi stajala
pored kamina i razgovarala onim divnim glasom od kojeg je
sve to bi rekla zvualo kao milovanje, sa tatom koga je poela
da privlai i protiv njegove volje (nije nikad mogao da zaboravi
kako joj je pozajmio jednu od svojih knjiga pa ju je posle naao
pokvaenu na terasi), kad ona odjednom ree: Kakva bruka
sedeti unutra! i oni su svi izali na terasu i etali se gore-dole.
Piter Vol i Dozef Brajtkopf su nastavili o Vagneru. Ona i Seli
su malo zaostale. Tada se odigrao najudesniji trenutak u
itavom ivotu kad su prolazile pored kamene vaze sa cveem.
Seli je zastala; ubrala jedan cvet; poljubila je u usta. itav svet
se mogao okrenuti tumbe! Ostali su nestali; ona je bila sama sa
Seli. Osetila je da je dobila poklon, zavijen, i da joj je reeno da
ga samo uva, ne da ga gleda jedan dijamant, neto
beskrajno dragoceno, zavijeno, to je, dok su se etale (goredole) poela da odvija, ili je sam sjaj stao da probija, neko
otkrovenje, religiozno oseanje! kad iskrsnue pred njih stari
Dozef i Piter:
31

 Posmatranje zvezda? ree Piter.

Bilo je to kao kad ovek licem naleti u mraku na granitni
zid. Zaprepaujue; uasno!
Ne za nju. Osetila je samo kako se prema Seli loe
postupa; osetila Piterovo neprijateljstvo; njegovu ljubomoru;
njegovu reenost da se uvue u njihovo prijateljstvo. Sve je ona
to videla kao kad ovek ugleda pejza pri svetlosti munje
dok je Seli (nikad joj se nije toliko divila!) mirno prela preko
toga nepobeena. Smejala se. Naterala je Starog Dozefa da joj
kazuje imena zvezda, to je on inio veoma ozbiljno. Zastala je:
sluala je. Sluala je imena zvezda.
Kakav uas! ree samoj sebi, kao da je sve
vreme znala da e neto prekinuti, zagorati njen trenu
tak sree.
Pa ipak, koliko ju je mnogo zaduio Piter docnije. Uvek,
kad god bi mislila na njega, zbog neeg bi mislila na njihove
svae moda zato to je tako mnogo elela da on ima lepo
miljenje o njoj. Dugovala mu je reci: Sentimentalno,
civilizovano; iskrsavale su svakog dana njenog ivota kao da
on nju jo uvek titi. Neka knjiga je bila sentimentalna; neki
stav prema ivotu sentimentalan. Sentimentalna je moda i
ona sada kad misli na prolost. ta li e on misliti kada se vrati,
pitala seDa je ostarela? Da li e rei to ili e ona videti kako on
misli, kada se bude vratio, da je ostarela? To je istina. Posle
bolesti skoro je sasvim osedela.
Stavila je svoj bro na sto, kad je naglo uhvati gr kao da
su ledene kande, dok je sanjarila, iskoristile priliku da se
zariju u' nju. Nije ona jo stara. Tek je ula u pedeset i drugu
godinu. Meseci i meseci njene pedeset i druge godine stoje
pred njom jo netaknuti. Jun, jul, avgust! Svaki od njih je
gotovo jo ceo i, kao da hvata kapljicu koja pada, Klarisa se
(prilazei toaletnom stolu) zagnjuri u samo srce trenutka,
zaustavi ga, na tom mestu trenutak toga junskoga jutra koji
trpi pritisak svih drugih jutara dok ona vidi ogledalo, toaletni
sto i sve boice iznova, pribira elu sebe u jednu taku
(ogledajui se), sagledava to neno ruiasto lice ene koja e
te iste veeri prirediti prijemu; lice Klarise Dalovej; sebe same.
32

Koliko je miliona puta videla svoje lice, i uvek uz isti

neprimetan trzaj! Napuila je usne kad se pogledala u ogledalo
da bi ga nainila iljatim. To je ona iljata; ustremljena,
odluna. To je ona glavom, kad je neka sila, neki poziv upuen
njoj da bude ona, nagna da se skupi; jedino ona zna koliko je
drukija, koliko raznorodna i samo za svet sabrana tako u jedan
centar, u jedan dijamant, u jednu enu koja sedi u svom salonu
pruajui drugima mesto sastajanja, bez sumnje jedan zraak u
neijem mranom ivotu, moda pribeite za usamljene;
pomagala je mladom svetu koji joj je bio zahvalan zbog toga;
pokuavala je da uvek bude ista i da nikad ne pokae ni znaka
svojih drugih ja svoje mane, ljubomoru, tatinu,
podozrenja, kao ovo sada zbog ledi Braton koja nju nije
pozvala na ruak; to je, pomisli (dovravajui eljanje),
krajnje prosto! Ali gde joj je haljina?
Njene veernje haljine visile su u ormaru. Klarisa zagnjuri
ruku u tu mekotu, paljivo izdvoji zelenu haljinu i prinese je
prozoru. Bila je pocepana. Neko joj je stao na suknju. Osetila
je, kad je popustila, gore, meu naborima, na prijemu u
Ambasadi. Pri vetakoj svetlosti zelena boja je blistala, ali se
sad gubila na suncu. Ona e je zakrpiti. Njene devojke imaju i
suvie posla. Obui e je veeras. Uzee svileni konac, makaze
ta jo? naprstak, dabome, i sii e u salon, jer mora
takoe i da napie neto, a i da vidi da li se poslovi odvijaju
manje-vie kako treba.
udno, pomisli ona, zaustavivi se na zavijutku stepenita
i skupivi u taj oblik dijamanta, taj jedinstveni lik, udno kako
domaica poznaje pravi trenutak, pravo raspoloenje u svojoj
kui! Slabi zvui su se bunarom stepenita peli u spiralama:
zamah krpe za pod, kucanje na vratima, lupkanje, buka pri
otvaranju ulaznih vrata; glas koji ponavlja poruku u suterenu;
zvek srebra na posluavniku; oieno srebro za prijem. Sve je
to zbog prijema.
(Lusi je, siavi u salon s posluavnikom ispred sebe,
stavila na policu iznad kamina dinovske svenjake, u sredinu
srebrnu kutiju, a kristalnog delfina okrenula prema asovniku.
Dame i gospoda e doi; stajae,
33

govorie kroza zube, to ona ume da podraava. Njena

gospodarica je najlepa od svih gospodarica srebra, rublja,
porcelana, jer su joj sunce, srebro, vrata izvaena iz svojih arki
i Rampelmejerovi ljudi, dok je stavljala no za seenje hartije
na sto sa intarzijama, stvarali utisak neeg savrenog.
Pogledajte! Pogledajte! rekla je govorei svojim starim
prijateljima iz pekarske radnje gde joj je bila prva sluba u
Katerhamu, radoznalo zurei u staklo. Bila je ledi Anela,
pratilica princeze Meri, kad ue gospoa Dalovej).
O, Lusi ree ona ba lepo izgleda srebro!
Kako vam se, dodade ona ispravivi kristalnog
delfina, kako vam se svideo sinoni komad? Morali smo da
odemo pre svretka! odgovori Lusi. Morali smo da se
vratimo u deset! Znai, ne znate ta se dogodilo na kraju,
ree Klarisa. To je teta, nastavi (jer njena posluga moe da
se zadri i due, ako je prethodno pita za dozvolu). Zaista je to
nezgodno, ree i uze staro, otrcano jastue sa sredine sofe,
tutnu ga Lusi u ruke, blago je gurnu i uzviknu:
Nosite to! Dajte ga gospoi Voker i pozdravite
je! Nosite! uzviknu.
Lusi se zaustavi kod salonskih vrata, drei jastue, i upita
vrlo stidljivo, malo pocrvenevi, zar ne treba da pomogne oko
opravke haljine?
Ali gospoa Dalovej ree da ona i bez toga ve ima
dovoljno, sasvim dovoljno svog posla.
Hvala vam, Lusi, o, hvala ree gospoa Dalo
vej, hvala vam, hvala, nastavljala je (sedajui na sofu
s haljinom u krilu, makazama, svilenim koncima), hvala,
hvala, nastavljala bi obino da se zahvaljuje svojim
slukinjama to joj pomau da bude ovakva kakva eli
da bude, blaga, dobra srca. Posluga ju je volela. Ali
ta njena haljina gde je pocepana? a sad treba udenuti
konac u iglu. To joj je omiljena haljina, jedna od
poslednjih koju je Seli Parkerova saila, jer se, avaj,
Seli povukla i ivi u Ilingu; i ako ikad budem imala
vremena, pomisli Klarisa (ali nikad vie nee imati
vremena) otii u u Iling da je posetim. Jer ona je
obdarena, pomisli Klarisa, prava umetnica. Izmiljala je
neobine detalje; pa ipak njene haljine nikad nisu bile
34

preterane. Mogli ste ih nositi u Hatfildu; u Bekingem-skoj

palati. Ona ih je nosila i u Hatfildu; i u Bekingem-skoj palati.
Mir se sputao na nju, spokoj, zadovoljstvo, dok je njena
igla, glatko izvlaei svileni konac do onog blagog zastoja,
pribirala zelene nabore i veoma lako ih prihva-tala za pojas.
Tako se u letnji'dan talasi nabiraju, gube ravnoteu i padaju;
nabiraju i padaju; i kao da itav svet sve tromije i tromije kae
to je sve, dok ak i samo srce u telu koje lei na suncu na
obali ne kae: To je sve. Ne boj se vie, kae srce. Ne boj se
vie, kae srce i predaje svoj teret nekom moru koje skupno
uzdie za sve tuge i obnavlja se, poinje iznova, nabira se i
pada. I telo samo oslukuje pelu kad proleti; lomljavu talasa;
lave psa daleko, daleko.
Gospode, zvonce na glavnim vratima! uzviknu
Klarisa prekinuvi ie. Sluala je uznemireno.
Gospoa Dalovej e me primiti govorio je stariji
ovek u holu. O, da, ona e me primiti ponavljao je,
odgurnuvi veoma blago Lusi u stranu i trei vrlo brzo
uza stepenice. Da, da, da mrmljao je dok je trao
gore. Ona e me primiti. Posle pet godina u Indiji,
Klarisa e me primiti.
Ko moe ta moe pitala se gospoa Dalovej
(mislei kako je to uasno da je neko uznemi-rava u
jedanaest sati pre podne onog dana kad prireuje prijem),
pratei korake na .stepenicama. ula je kako se neka ruka
sputa na vrata. Pokua da sakrije svoju haljinu kao to
devica titi svoju ednost, potujui obzire. Zatim
mesingana kvaka skliznu. Otvorie se vrata i ue u
prvom trenutku nije se mogla setiti kako se on zove!
Toliko je bila iznenaena to ga vidi, toliko zadovoljna,
toliko pometena, tako krajnje zapre-paena to joj se
neoekivano vratio tog jutra Piter Vol! (Nije bila proitala
njegovo pismo).
Pa kako ste? ree Piter Vol koji je oigledno drhtao;
uzeo je obe njene ruke; poljubio obe njene ruke. Ostarela
je, pomisli dok je sedao. Neu joj rei nita o tome da je
ostarela, mislio je. Ona me gleda, pomisli, i naglo ga
spopade neka zbunjenost, mada joj je poljubio
35

ruke. Zavue ruku u dep, izvadi veliki perorez i upola rasklopi

otricu.
Potpuno isti, pomisli Klarisa; isti udan pogled; isto
karirano odelo, lice malo iskrivljeno, malo mravije, suv-lje,
moda, ali izgleda veoma dobro i potpuno isto.
Kako je divno videti vas ponovo! uzviknu ona.
Izvadio je no. To tako lii na njega, mislila je.
Tek je sino doputovao, ree; smesta e morati da krene za
unutranjost; ali ta ima novog, kako su ostali
Riard, Elizabeta?
A zbog ega je sve ovo? ree pokazujui
perorezom njenu zelenu haljinu.
On je vrlo lepo obuen, pomisli Klarisa; a ipak uvek mene
kritiku je.
Krpi svoju haljinu; krpi svoju haljinu kao i obino, mislio
je; tu je ona sedela sve vreme dok sam ja bio u Indiji; krpila
svoju haljinu; zabavljala se; ila na prijeme; trala u Parlament
i nazad, i tome slino, mislio je on i sve se vie razdraivao, sve
se vie uzbuivao, jer nema na svetu nieg goreg za neke ene
nego to je udaja, pomisli; i politika, i konzervativan mu, kao
taj divni Riard. Tako je, tako je, mislio je, pa kljocnu noem
dok ga je zatvarao.
Riard je vrlo dobro. Riard je na nekoj sednici
ree Klarisa.
Otvorila je makaze i upitala da li bi imao ta protiv samo
da dovri neto to je zapoela na svojoj haljini, jer imaju
prijem veeras.
Na koji vas neu pozvati ree. Moj dragi
Piter!
Bilo je divno uti je kako izgovara to moj dragi Piter!
Zaista, sve je tako divno srebro, fotelje, sve tako divno!
Zato ga nee pozvati na prijem? upita on.
Kako je privlaan u ovom trenutku! pomisli Klarisa
veoma privlaan! Seam se i sada kako je bilo nemogue da se
odluim i zato sam se odluila da se ne udam za njega,
pitala se, onog stranog leta?
36

Ali kako je to neobino to ste doli jutros! uzviknu

ona i spusti svoje ruke na haljinu jednu preko druge.
Seate li se zapita ona kako su kapci lupkali u
Bortonu?
Kako da ne odgovori on; i seti se kako je sav zbunjen
dorukovao sam sa njenim ocem; koji je umro; a on nije
pisao Klarisi. Ali on se nikad i nije dobro slagao sa starim
Perijem, tim svadljivim starcem kleca-vih kolena,
Klarisinim ocem, Destinom Perijem. esto zaalim
to se bolje nisam slagao sa vaim ocem ree on.
Ali on nikad nije voleo nikog ko . . . nae prijatelje
primeti Klarisa; htela je da pregrize sebi jezik to podsea
Pitera da je eleo da se oeni njom.
Istina je da sam eleo, pomisli Piter; to mi je gotovo
slomilo srce; i ophrva ga sopstveni bol koji se podie kao
mesec gledan sa terase, sablasno lep od svetlosti potonulog
dana. Bio sam nesreniji negoli ikad posle toga, mislio je. I kao
da zbilja sedi tamo na terasi, pri-mae se malo Klarisi; opruzi
ruku, podie je, pa je pusti da padne. A tamo, iznad njih, visio
je onaj mesec. I ona je izgledala kao da sedi s njim na terasi, na
meseini.
Borton sada pripada Herbertu ree ona. Ja vie ne
odlazim tamo ree ona.
A tada, ba kao da sede na nekoj terasi na meseini, kad
jedan od dvoje poinje da se stidi to mu je ve dosadno, ali
poto onaj drugi sedi utke, vrlo tiho, tuno posmatrajui
mesec, on nee da govori, ve se mekolji, iskaljava se,
posmatra neki ukras od gvoa na nozi stola, gurka neki list, ali
ne govori nita tako se sad oseao Piter Vol. Jer zato se
ovako vraati prolosti? pomisli on. Zato ga navodi da je se
ponovo sea? Zato da on ponovo pati, kad ga je Klarisa tako
pakleno muila? Zato?
Seate li se jezera? ree ona s neim naglim
u glasu, pritisnuta oseanjem koje joj je obuzelo srce,
od kojeg joj se grlo krutilo, a usne skupljale u gru
kad je izgovarala re jezero. Jer je jo uvek dete to
patkama baca hleb, stojei izmeu svojih roditelja, a
istovremeno i odrasla ena koja prilazi svojim roditelji
ma, zastalim kraj jezera, i dri u naruju svoj ivot koji,
37

dok im se pribliavala, sve vie i vie raste u njenom naruju,

dok nije postao jedan ceo ivot, potpun ivot; spustila ga je
pred njih i rekla: Evo ta sam ja napravila od njega! Evo! I
ta je to napravila od njega? Zbilja, ta? dok tu jutros ije i sedi
s Piterom.
Pogledala je Pitera Vola; i taj njen pogled, proavi kroz
sve to vreme i sva ta oseanja, neodluno je dopro do njega; sa
suzama se spustio na njega; pa se podigao i odleprao, kao to
ptica dodirne granu pa se digne i odlepra. Ona sasvim
jednostavno obrisa oi.
Da ree Piter. Da, da, da govorio je kao da je
ona izvukla na povrinu neto to mu je istinski zadavalo bol,
diui se. Dosta! Dosta! Hteo je da uzvikne. Jer on nije star;
njegov ivot jo nije proao; nikako ne. Tek je preturio
pedesetu. Da joj to kaem, pomisli, ili ne? Hteo bi da joj ispria
sve to mu je na dui. Ali ona je suvie hladna, razmiljao je,
dok tu kroji svojim makazama; Deizi bi izgledala sasvim prosto
pored nje. A Klarisa bi mislila da sam promaen ovek, to ja i
jesam po njihovom shvatanju, pomisli, po shvatanju
Dalovejevih. O, da, on u to nije nimalo sumnjao; on je
promaen ovek u poreenju sa svim tim stvarima stolom u
intarzijama, noem za hartiju, delfinom i sve-njacima,
navlakama za fotelje i tim skupocenim starim engleskim
gravirama u boji promaen je ovek! Ja prezirem svu tu
nalickanost, pomisli; sve je to Riardovo delo, a ne Klarisino,
sem to se udala za njega. (Uto ue Lusi u sobu nosei srebro,
jo vie srebra; izgleda divno, vitka, ljupka, pomisli on dok se
povijala da spusti srebro). Eto ta se odigravalo sve ovo vreme!
razmiljao je; iz nedelje u nedelju; to je Klarisin ivot; dok ja
pomisli; i odjednom kao da je sve stalo da zrai iz njega:
putovanja, jahanja, svae, pustolovine, partije brida, ljubavne
isto rije, rad, rad, rad! pa odreito izvadi no svoj stari no s
drkom od roga za koji bi se Klarisa mogla zakleti da ga nosi
svih ovih trideset godina i stisnu ga u pesnici.
Kakva je to udna navika, pomisli Klarisa; veito se igrati
noem. I uvek izazivati u oveku oseanje da je povran,
praznoglav; samo glupa egrtaljka, kao to to ini on. Ali i ja,
pomisli ona pa uze iglu i pozva u pomo
38

kao kraljica ija je straa pospala i ostavila je nezatienu

(potpuno ju je pomela ta poseta uznemirila) tako da bilo ko
moe da zaluta i baci pogled na nju dok lei pod kupinom to
se nadnela nad nju pozva u pomo stvari koje ini; stvari
koje voli; svog mua, Elizabetu, sebe samu, ukratko, ono to
Piter sada jedva poznaje, da se svi okupe oko nje i oteraju
neprijatelja.
A ta ima novog kod vas? zapita ona. Pre nego to
pone bitka, konji kopitima kopaju tlo; tresu glavama;
svetlost blista na njihovim bokovima; vratovi im se
izvijaju. Tako su Piter Vols i Klarisa, sedei jedno pored
drugog na plavoj sofi, izazivali jedno drugo. U njemu je
snaga besnela i uzavirala. S razliitih strana okupljao je sve
vrste podataka: pohvale, uspeh u Oks-fordu, enidbu o
kojoj ona nije nita znala; kako je voleo, i uopte kako je
obavio svoj posao.
Milion stvari! uzviknu i, pritisnut skupom sila to su
se sada probijale sa svih strana izazivajui u njemu
oseanje istovremeno i zastraujue i veoma radosno, kao
da juri kroz vazduh na ramenima ljudi koje vie ne moe
da vidi, prinese ruke elu.
Klarisa je sedela vrlo prava; udahnula je.
Zaljubljen sam ree on, ali ne njoj, ve nekoj koja se
pojavila u mraku, tako da je se ne moete dotai, ve
morate da spustite svoj venac na travu u mraku.
Zaljubljen ponovi sada govorei prilino suvo Klarisi
Dalovej zaljubljen u jednu enu u Indiji. On je poloio
svoj venac. Klarisa moe da uini s njim ta hoe.
Zaljubljen! uzviknu ona. Njega u njegovim
godinama, s malom kravatom na vor, da mori to udovite! Pa na njegovom vratu nema mesa; njegove ruke su
crvene; i jo je est meseci stariji od mene! pogled joj
sevnu nazad na samu sebe; ali u svom srcu ipak oseti, on
je zaljubljen. Da, oseti, on je zaljubljen.
Ali to neukrotljivo samoljublje koje veito gazi sve to mu
se suprotstavi, ta reka koja govori: napred, na-pred, napred; ak
i ako priznaje da, moda, za nas i nema nikakvog cilja, ipak:
napred, napred! to neukrotljivo samoljublje oblilo je njene
obraze rumenilom; ui39

nilo je vrlo mladom; vrlo rumenom; vrlo svetlih oiju, dok je

sedela sa haljinom u krilu drei na kraju zelenog svilenog
konca iglu koja je malo podrhtavala. On je zaljubljen! Ne u
nju. Sigurno u neku mlau enu.
Ko je ona? upita.
Tada je statua morala da bude sputena sa svog pijedestala
i stavljena izmeu njih.
Na nesreu, udata ena odgovori on supruga
jednog majora u indijskoj vojsci.
I s tajanstvenom podrugljivom blagou nasmei se, zato to je
postavio na tako smean nain pred Klarisu. (Ali svejedno, on je
zaljubljen, pomisli Klarisa).
Ona ima nastavi on vrlo trezveno dvoje
male dece; sina i ker; doao sam da se dogovorim sa
svojim advokatima zbog razvoda.
Eto vam ih! pomisli on. Radite s njima ta hoete, Klariso!
Eto vam ih! I iz trenutka u trenutak inilo mu se da supruga
majora u indijskoj vojsci (njegova Deizi) i njeno dvoje male
dece postaju sve lepi i lepi, dok ih Klarisa posmatra; kao da
je upalio sivu lopticu na nekom tanjiru pa je tu niklo lepo drvo
u reskom, kao more slanom vazduhu njihove prisnosti (jer u
izvesnom smislu niko ga nije tako razumeo, saoseao s njim,
kao Klarisa) njihove divne prisnosti.
Ona mu laska; ona pravi budalu od njega, razmiljala je
Klarisa, srezavi lik te ene, supruge majora u indijskoj vojsci,
sa tri poteza noem. Kakva teta! Kakva ludost! Celog svog
ivota Piter je pravio budalu od sebe kao ovo sada; najpre je
bio udaljen iz Oksforda; zatim se oenio onom devojkom na
brodu na putu za Indiju; sad opet supruga nekog majora u
indijskoj vojsci hvala bogu to je odbila da-se uda za njega!
Pa ipak, on je zaljubljen; njen stari prijatelj, njen dragi Piter je
zaljubljen.
Ali ta ete preduzeti? upita ga. Pa advokati i
pravozastupnici, gospoda Huper i Greitli iz Linkolns Ina e to
obaviti, ree on. Perorezom je gotovo rezao svoje nokte.
Za ime boje, ostavite taj no na miru! vikala je u sebi u
nesavladljivom besu; ta njegova glupa nekon40

vencionalnost, ta njegova slabost; to to mu ni na pamet ne

pada kako se drugi oseaju, razdraivalo ju je, uvek ju je
razdraivalo; a sada u njegovim godinama, kakva glupost!
Znam ja sve to, mislio je Piter; znam kome se sve
suprotstavljam, razmiljao je prevlaei prstom du otrice
noa, Klarisi i Daloveju i svima ostalim; ali ja u ve pokazati
Klarisi a zatim, na svoje ogromno iznenaenje, najednom su
ga bacile one neobuzdane sile, bacile ga kroz vazduh i on je
briznuo u pla; plakao je, plakao bez i najmanje stida, sedei na
sofi, dok su mu suze tekle niz obraze.
Klarisa se tada nae prema njemu, uhvati ga za ruku,
privue ga sebi, poljubi ga istinski je osetila njegovo lice na
svom pre nego to je bila u stanju da savlada razmahnuto
bleskanje srebra perjanice kao pampaska trava na tropskom
vetru u svojim nedrima; i kad se to stialo, jo uvek ga je drala
za ruku, milovala njegovo koleno i sedei zavaljena, oseala se
izvanredno lagodno i laka srca s njim, kad joj najednom doe
na um: da sam se udala za njega, ta radost bi bila moja po ceo
dan!
Za nju je sve to prolost. arav je zategnut i krevet uzan.
Ona se sama popela na kulu, a njih ostavila da beru plodove na
suncu. Vrata su se zatvorila i tu, usred praine opalog maltera i
otpadaka iz ptiijih gnez-da, kako se dalek inio vidik, a zvui
dopirali mravi i hladni (jednom na brdu Lit, setila se); i
Riarde! Riarde! povikala je kao to se ovek u snu trza nou i
u mrak prua ruku za pomo. On rua sa ledi Braton, ponovo se
seti. Napustio me je; ja sam sama zauvek, pomisli i sklopi ruke
oko kolena.
Piter Vol je ustao, priao prozoru i stao leima okrenut
njoj, briui oi velikom arenom maramicom. Izgledao je
gospodstven, i suv, i oajan, neznatno su mu se isticale mrave
lopatice pod kaputom; snano se usek-nuo. Povedite me sa
sobom, odjednom neto podstae Klarisu, kao da on smesta
kree na neko veliko putovanje; a zatim, sledeeg trenutka, bilo
joj je kao da se upravo zavrio peti in nekog komada koji je
bio vrlo uzbudljiv i potresan i kao da je gledajui ga provela
41

itav jedan ivot, kao da je pobegla i ivela s Piterom, a sad je

sve to prolo.
Bilo je vreme da se krene i kao to ene prikupljaju svoje
stvari, kaput, rukavice, dogled i ustaju da izau iz pozorita na
ulicu, digla se i ona sa sofe i prila Pi-teru.
Strano je udno, pomisli on, kako to da ona jo ima
snage, dok je prelazila zveckajui i ukajui, dok je prelazila
preko sobe, da mesec, kojeg se on gnua, izazove da se digne
nad terasom u Bortonu na letnjem nebu.
Recite mi ree on, zgrabivi je za ramena.
Jeste li sreni, Klariso? Da li Riard...
Otvorie se vrata.
Evo moje Elizabete uzviknu Klarisa, moda iskreno,
a i moda izvetaeno.
Kako ste? ree Elizabeta prilazei.
Zvuk zvona na Big Benu, izbijajui pola asa, neobino
snano pade izmeu njih, kao da neki mladi, jak, ravnoduan,
bezobziran, baca ovamo-onamo gimnastiku ulad.
Zdravo, Elizabeto! viknu Piter gurajui maramicu u
dep i urno joj krenu u susret. Zbogom, Klariso
ree ne pogledavi je, pa brzo napusti sobu, stra niz
stepenice i otvori izlazna vrata.
Piter! Piter! vikala je Klarisa i pola za njim do
zavijutka na stepenicama. Moj veeranji prijem! Ne
zaboravite moj veeranji prijem! vikala je, jer je
morala da podigne glas zbog buke sa ulice; i priguen
saobraajem i izbijanjem svih moguih satova, njen glas
koji je vikao: Ne zaboravite moj veeranji prijem!
odjekivao je slabo, krhko i vrlo daleko dok je Piter zatvarao vrata.

Ne zaboravite moj prijem, ne zaboravite moj prijem,

izgovarao je Piter Vol dok je silazio niz ulicu ponavljajui
ritmino u sebi, u taktu sa bujicom zvona, sa neposrednim,
jasnim zvukom Big Bena, koji je izbijao pola asa. (Olovni
krugovi rastapali su se u vazduhu.)
42

O, ti prijemi, pomisli on; ti Klarisini prijemi. Zato ona

prireuje te prijeme, mislio je. Ne krivi on nju, isto kao to ne
krivi ni tu spodobu od oveka u aketu sa karanfilom u rupici
koji ide prema njemu. Samo je jedan o-vek na svetu u stanju da
bude tako zaljubljen, i to je on. I eto tog srenika glavom u
blistavom staklu izloga nekog fabrikanta automobila u
Viktorijinoj ulici. Sva se Indija pruala iza njega; ravnice,
planine, epidemije kolere, oblast dvaput vea od Irske; odluke
koje je on sam donosio on, Piter Vol; on koji je sada
stvarno, prvi put u svome ivotu, zaljubljen. Klarisa je postala
suva, pomisli; i jo uz to neto malo sentimentalna, nagaao je
razgledajui velike automobile u stanju da preu koliko ono
bese milja sa koliko litara benzina? Jer on ima smisla za
mehaniku; izmislio je neku vrstu pluga u svojoj oblasti; naruio
je dvokolice iz Engleske, ali kuli nisu hteli da se slue njima; o
svemu ovome Klarisa nije uopte nita znala.
Kosnuo ga je nain na koji je izgovorila Evo moje
Elizabete! Zato ne prosto Evo Elizabete? Bilo je neiskreno.
A ni Elizabeti se nije dopalo. (Jo su poslednji drhtaji krupnog
zvuka koji je brujao potresali vazduh oko njega; pola asa; jo
je rano; tek je pola dvanaest.) Jer on ima razumevanja za mlad
svet; voli ga. Uvek je bilo neeg hladnog u Klarisi, mislio je.
Uvek je bila, ak i kao devojica, nekako plaljiva, to u
srednjim godinama postaje konvencionalnost, a zatim je sve
svreno, sve svreno, pomisli zagledavi se prilino turobno u
staklene dubine, pa se upita da li ju je uznemirio time to je
svratio u to doba; najednom ga obuze stid to je od sebe
napravio budalu, to je plakao, razneio se, ispriao joj sve kao
i obino, kao i obino.
I kao kad oblak pree preko sunca, tiina padne na
London; padne na duu. Prestaje svaki rad. Vreme za-viori na
katarci. Zaustavljamo se, stojimo. Krut, jedino kostur navike
podrava ljudsko bie. Tamo gde nema nieg, ree Piter Vol u
sebi; i oseti se upalj, potpuno ispranjen. Klarisa me je odbila,
pomisli. Zaustavio se zamiljen, Klarisa me ;'a odbila.
43

O, ree asovnik Svete Margarete, kao domaica koja na

samo izbijanje sata ulazi u svoj salon, gde ve zatie svoje
goste. Nisam zakasnila. Ne, tano je pola dvanaest, kae ona. Pa
ipak, mada je potpuno u pravu, njen glas, budui da je glas
domaice, ustee se da nametne svoju individualnost. Zadrava
ga neka tuga za prolou, neki obzir prema sadanjosti. Pola
dvanaest je, kae ona, i zvuk Svete Margarete zalazi u zavoje
srca i tone jedno za drugim prstenje zvuka, kao neto ivo to
ima potrebu da se poveri, da se raspe, da se sa drhtajem sree
smiri kao i sama Klarisa, pomisli Piter Vol, kad na izbijanje
asovnika silazi u beloj haljini. To je Klarisa glavom, pomisli
on sa dubokim uzbuenjem i neobino jasnim, pa ipak
zagonetnim seanjem na nju, kao da je ovo zvono pre mnogo
godina ulo u sobu u kojoj su oni sedeli u jednom trenutku
velike prisnosti, prilo jednom pa drugom i otilo bremenito tim
trenutkom kao pela medom. Ali koja je to soba? Koji trenutak?
I zato je on bio tako duboko srean kad je izbio sat? A zatim,
dok je zvuk Svete Margarete malaksavao, pomisli: ona je bila
bolesna, zato sam zvuk izraava slabost i patnju. Njeno srce,
seti se; i nagli glasni zvon poslednjeg udara oglasi smrt koja
iznenauje usred ivota, Klarisa se sruila tamo gde se nala, u
svom salonu. Ne! Ne! povika on. Ona nije mrtva! Ja nisam star,
povika on i zakorai Hvajtholom, kao da mu se u susret kotrlja
snana, beskrajna njegova budunost.
On nije star, ni ogrubeo, ni isuen, ne, ni najmanje. A to
se tie toga ta oni o njemu govore ti Dalovejevi,
Hvajtbredovi i njima slini, ne mari ni trunke ni trunke (iako
e, dodue, kad-tad morati da ode do Ri-arda i vidi da li bi mu
mogao pomoi oko zaposlenja). Koraajui krupnim koracima,
posmatrajui oko sebe, on se zagleda u kip vojvode od
Kembrida. Udaljili su ga iz Oksforda to je istina. Bio je
socijalista, u izve-snom smislu promaen ovek i to je istina.
Pa ipak budunost civilizacije lei, razmiljao je, u rukama takvih mladih ljudi; takvih mladih ljudi kakav je bio on pre
trideset godina; koji oseaju ljubav za apstraktne principe;
nabavljaju knjige od Londona pa sve do nekog vrha na
Himalajima; bave se naukom, itaju filozofiju.
44

Budunost lei u rukama takvih mladih ljudi, razmiljao je

on.
amor, kao amor lia u umi, zau se iza njegovih lea,
a s njim um, ujednaen tup zvuk koji ga pristie i stade da daje
takt njegovim mislima, tano ukorak, du Hvajthola, bez
njegovog uea. Mladii u uniformi, nosei puke, marirali
su s pogledom uprtim napred, marirali, ukruenih ruku, a izraz
lica bio im je kao legenda ispisana na postolju kipa podignutog
u slavu dunosti, zahvalnosti, odanosti, ljubavi prema
Engleskoj.
Oni su, pomisli Piter Vol i poe da ide ukorak s njima,
odlino uvebani. Mada ne izgledaju snani. Veinom su
mravi ti esnaestogodinji deaci koji e, moda ve sutra
stajati iza tezgi sa teglama pirina i komadima sapuna. Danas
oni nose, nepomeano sa fizikim zadovoljstvom ili sa
svakodnevnim problemima, sveani venac koji su poneli od
Finsberi Peivmenta do prazne grobnice. Jer oni su poloili
zakletvu. Vozila to potuju; kamioni se zaustavljaju.
Ne mogu da idem s njima ukorak, pomisli Piter Vol, dok
su oni marirali uz Hvajthol, i zaista, marirali su sve dalje,
preli njega, preli ceo svet svojim sigurnim korakom, kao da
jedna jedina volja jednoobrazno upravlja njihovim nogama i
rukama, i kao da je ivot sa svojom raznolikou, svojim
izlivima, otrovan disciplinom, stavljen pod plonik pun
spomenika i venaca kao krut le, jo uvek otvorenih oiju.
ovek to mora da potuje; moe tome da se smeje; ali mora da
potuje, razmiljao je on. Eno kuda odlaze, pomisli Piter Vol,
zaustavivi se na ivici plonika; i svi slavni kipovi, Nel-sona,
Gordona, Hevloka, ti crni teatralni likovi velikih vojnika gledali
su preda se, kao da su i oni prineli istu rtvu (Piter Vol je
oseao da je i on prineo veliku rtvu), bili lomljehi istim
iskuenjima, pa dobili, najzad, mer-merni lik. Ali Piter Vol nije
ni najmanje eleo za sebe takav lik, iako ga je mogao potovati
kod drugih; mogao ga je potovati kod mladia. Oni jo ne
poznaju nevolje puti, pomisli on, dok su se mladii marirajui
gubili put Stranda sve ono kroz ta sam ja proao, razmiljao
je dok je prelazio ulicu i zaustavio se ispod Gordo-novog
spomenika, ispod Gordona koga je kao deak obo45

avao; Gordona koji je stajao sam, s isturenom nogom i

prekrtenim rukama jadni Gordon, pomisli on.
I ba zato to jo niko osim Klarise nije znao da se on
nalazi u Londonu, i to mu se zemlja posle putovanja po moru
jo uvek inila kao ostrvo, bilo mu je neobino to stoji sam,
iv, nepoznat, u pola dvanaest na Trafal-gar^skveru. ta je to?
Gde sam ja? I, na kraju krajeva, zato to radim? razmiljao je, i
razvod mu se uini neto kao magla. Dua mu postade ravna
kao jezero i tri krup-na oseanja sruie se na njega: poimanje,
veliko ove-koljublje, i, konano, kao ishod prvih dvaju,
nesavlad-ljiva, izvanredna milina; kao da je neija ruka pokidala veze, pootvarala kapke, u njegovom mozgu i on, nemajui,
dodue, nikakva udela u tome, ipak stoji na ulazu u beskrajne
avenije, niz koje moe da krene ako mu se hoe. Godinama se
nije osetio tako mlad.
Pobegao je! potpuno je slobodan onako kao to to biva
kad se srui neka navika i kad se duh, slian nezatienom
plamenu, povija i izvija i ini se kao da e izleteti iz svog
leita. Godinama se nisam osetio tako mlad! mislio je Piter
pobegavi (samo za sat-dva, razume se) od onog to je stvarno
on, i oseajui se kao dete koje se iskralo iz kue i vidi, dok
tri, svoju staru dadilju kako sa prozora mae na pogrenu
stranu. Veoma je zgodna, pomisli, jer, dok je prelazio Trafalgarskver u pravcu Heimarkita, naila je jedna mlada ena koja kao
da je, razmiljao je Piter Vol (sa svom svojom prijemi-vou),
prolazei pored Gordonovog spomenika skidala veo za velom,
dok nije postala ona ena koju je on od-uvek nosio u sebi;
mlada, ali dostojanstvena; vesela, ali diskretna; crnomanjasta,
ali zavodljiva.
Ispravivi se i u potaji igrajui se svojim perorezom, on
poe za tim uzbuenjem, za tom enom, koja kao da ga ak i
leima okrenuta obasipa nekom svetlou i kao da ih ta svetlost
vezuje, kao da je odabrala ba njega, kao da ravnoduna buka
saobraaja potajno apue njegovo ime, ne Piter, ve njegovo
intimno ime kojim je sebe nazivao u mislima. Vas, rekla je
ona, samo Vas, izgovarajui to svojim belim rukavicama i
ramenima. A zatim se dugi tanki mantil, kojim se vetar igrao
dok je prolazila pored Dentove radnje u Ulici Koksper, izvi
46

sa zatitnikom dobrotom, sa tunom nenou, kao ruke koje

se ire da prihvate umornog.
Ona nije udata; mlada je; sasvim je mlada, pomisli Piter i
crveni karanfil, koji je video da nosi dok je prelazila preko
Trafalgar-skvera, ponovo zaplamsa u njegovim oima i uini
njene usne crvenim. Zastala je na ivinjaku. Bilo je neeg
dostojanstvenog u njoj. Nije dama kao Klarisa, nije ni bogata
kao Klarisa. Da li je, pitao se dok je ona koraala, iz ugledne
porodice? Duhovita je, s brzim jezikom kao u gutera, pomisli
(treba izmiljati, ovek mora da dozvoli sebi malo zabave),
hladna, strpljiva duhovitost, otra duhovitost; ali ne buna.
Ila je dalje, prela ulicu; on ju je pratio. Nije mu ni na
pamet padalo da je uznemiri. Ali kad bi se zaustavila, rekao bi
joj: Hajdemo na sladoled, rekao bi joj, a ona bi savreno
jednostavno odgovorila: Hajdemo.
Ali svet se umeao izmeu njih na ulici, njemu pre-preio
put, nju zaklonio. Nastavio je da je prati; ona skrenu. Bilo je
rumenila na njenim obrazima; podsmeha u njenim oima; on je
pustolov, bezobziran, razmiljao je, hitar, smeo (tek sino
prispeo iz Indije) zaista, romantian gusar, nemaran prema toj
prokletoj svojini, utim domaim haljinama, lulama,
pecaljkama u izlozima; prema uvaenima, i veernjim
prijemima, i nakienim starcima sa belim grudima ispod
prsluka. On je gusar. Ona je ila sve dalje i dalje, preko
Pikadilija, pa uz Regento-vu ulicu, ispred njega, njen mantil,
njene rukavice, njena ramena sainjavali su sa resama, ipkama
i okovrat-nicima od perja u izlozima duh elegancije i kaprica
koji se gubio od radnji do plonika, kao to nou svetlost lampe
neodluno prelazi preko ive ograde u mrak.
Nasmejana i divna prela je ulice Oksford i Greit Portland
i skrenula niz jednu od uliica, i evo, evo, veliki trenutak se
pribliuje, jer ona uspori hod, otvori torbicu, i jednim pogledom
baenim u pravcu njega, ali ne na njega, jednim pogledom koji
kazuje zbogom, sabra itavu avanturu i pobedonosno je odbaci,
zauvek, podesi klju, otvori vrata i nestade! Klarisin glas koji
govori: Ne zaboravite moj prijem, Ne zaboravite moj prijem,
zvonio mu je u uima. Kua je bila jedna od onih ravnih crve47

nih zgrada sa viseim korpama za cvee sumnjivog ukusa.

Gotovo je.
Pa lepo, ja sam sebi priinio zadovoljstvo; ba jesam,
mislio je posmatrajui lelujave korpe s bledim zdravcem. I ono
se raspalo u atome to njegovo zadovoljstvo, jer je bilo upola
izmiljeno, kao to je to vrlo dobro i znao; izmiljeno, ta
njegova ludost s devojkom; izmiljeno, pomisli, kao to ovek
izmilja bolji deo ivota, time to izmilja sebe; izmilja nju;
stvara tako izvanrednu zabavu i jo neto vie. Ali udno je to i
potpuno istinito; sve to zadovoljstvo ovek ne moe nikad ni s
kim da podeli ono se raspada u atome.
Okrenuo se; poao uz ulicu, mislei da nae gde da sedne,
dok ne bude vreme za Linkolns In za gospodu Hupera i
Greitlija. Kuda e? Svejedno. Uz ulicu, a onda prema
Regentovom parku. Njegove cipele su odzvanjale po ploniku:
Svejedno, jer bilo je rano, jo vrlo rano.
Pri tom je dan bio sjajan. Kao puls savreno zdravog srca,
ivot je smelo udarao ulicama. Nikakvog zastoja nikakvog
oklevanja. Klizei i skreui, propisno, na vreme, bez uma, na
eljenom mestu, tano u odreeni as, automobil se zaustavio
pred vratima. Iz njega je izala vazduasta devojka u svilenim
arapama i perju, ali ne naroito privlana za njega (on je ve
doiveo ta je hteo). Divne sluge, mrke kineske pse, holove poploane crnim i belim rombovima sa belim lepravim
zavesama, ugledao je Piter kroz otvorena vrata i svideli su mu
se. Na kraju krajeva, sjajna je to stvar na svoj nain,taj London,
ovo godinje doba; civilizacija. Poticao je iz ugledne angloindijske porodice ije su najmanje tri generacije upravljale
poslovima jednog kontinenta (udno je, pomisli on, kako je
osetljiv na to, iako prezire i Indiju, Imperiju, i vojsku), ali ima
trenutaka kad mu civilizacija ak i ove vrste biva draga kao
kakav lini posed; trenutaka kad se ponosi Engleskom;
slugama; kineskim psima; bezbednim devojkama. Ba je
smeno, ali tako je, pomisli. Lekari, poslovni ljudi i radne ene,
svi idu za svojim poslom, tani, okretni, snani, i svi mu se
ine savreno uzorni, dobri ljudi kojima bi ovek mogao
poveriti svoj ivot, saputnici u umetnosti ivljenja, koji bi do
kraja ostali uz njega. Kad se sve uzme
48

u obzir, prizor je zaista vrlo snoljiv; zato e esti u hlad da

pui.
Evo Regentovog parka. Da. Kao dete etao se po
Regentovom parku udno, pomisli, kako se stalno seam
detinjstva moda je to posledica susreta sa Kiarisom; jer
ene mnogo vie ive u prolosti negoli mi, razmiljao je. One
se vezuju za mesta; za svoje oeve ene se uvek ponose
svojim oevima. Borton je bio lepo mesto, vrlo lepo mesto, ali
ja nikako nisam mogao da se sloim sa starim, razmiljao je.
Jedne veeri je izbila prava scena rasprava oko neega, nije
mogao da se seti oko ega. Verovatno oko politike.
Da, sea se Regentovog parka; duge, prave staze; one kuice
ievo gde se kupuju baloni; smene statue s natpisom tu negde.
Pogledom je traio prazno mesto. Nije eleo da mu dosauje
svet (pomalo mu se dremalo), zapitkujui ga koliko je sati.
Starija dadilja u sivom, sa usnulom bebom u kolicima to e
biti najbolje to moe nai za sebe; see na kraj klupe pored te
dadilje. udno izgleda ta devojka, pomisli, odjedanput se
setivi Elizabete kako ulazi u sobu i staje pored svoje majke.
Porasla je velika; vrlo velika, nije ba ljupka; prilino je lepa;
ne moe da ima vie od osamnaest godina. Verovatno se ne
slae dobro sa Kiarisom. Evo moje Elizabete tek neto!
zato ne prosto Evo Elizabete? kao sve majke pokuava da
predstavi stvari onakve kakve nisu. I suvie ima poverenja u
svoju ar, pomisli. Pr eter uje.
Bogat, prijatan dim cigare hladno se kovitlao niz njegovo
grlo; on ga izbaci u kolutovima koji se hrabro, za trenutak,
suprotstavie vazduhu, plavi krugovi pokuau da veeras
progovorim nasamo sa Elizabetom, pomisli a zatim stadoe
da se gibaju, pretvaraju u oblike peanog sata i iezavaju;
dobijaju smene oblike, pomisli. Najednom zatvori oi, s
naporom podie ruku i odbaci teki kraj svoje cigare. Nekakva
velika etka brisala je sve iz njegovog mozga, brisala grane u
pokretu, deje glasove, bat nogu, ljude u prolazu,
49

brundanje vozila, sve jae pa tie brundanje vozila. Tonuo je

sve dublje u perje i paperje sna, tonuo i potonuo.

Dadilja u sivom prihvatila se pletiva, dok je Piter Vol na

vreloj klupi pored nje poeo da hre. U sivoj haljini, neumorno,
ali tiho miui rukama, bila je kao borac za prava pospanih,
kao jedna od onih sablasnih pojava, satkanih od neba i granja,
koje se javljaju u sumrak po umama. Usamljeni putnik,
posetilac poljskih staza, onaj koji uznemiruje paprati i gazi
velike kukute, kad podigne oi uvis, najednom opazi dinovsku
figuru na kraju puta.
Po ubeenju je on, moda, ateista, pa ipak ga neoekivano
iznenade trenuci neobinog zanosa. Nita ne postoji izvan nas,
sem jednog stanja duha; ili elje za utehom, za olakanjem, za
neim izvan ovih bednih larvi, ovih slabanih, ovih runih,
ovih kukavnih mukaraca i ena. Ali ako on moe da se zane
u njoj, onda ona postoji na neki nain, razmilja; i hodajui
dalje stazom oima uprtim na nebo i granje, on ubrzo stade da
im pridaje enstvenost; sa zaprepaenjem vide kako granje
postaje ozbiljno; velianstveno, dok ga povetarac njie, ono uz
tajanstveni drhtaj lia rasipa milosre, razumevanje, pratanje,
a zatim se naglo ustremi navie, pa pomuti pobonost svog
izgleda divljom orgijom.
To su one vizije koje usamljenom putniku nude veliki rog
izobilja, pun voa, ili mu u ovo apu kao sirene koje se
praakaju po zelenim talasima mora; ili mu se srue u lice kao
kite rua, ili izbijaju na povrinu kao bleda lica zbog kojih se
ribari koprcaju u moru da bi ih obgrlili.
To su vizije koje bez prestanka isplivavaju, napo-redo
koraaju, isturaju svoje lice ispred stvarnosti; esto pobeuju
usamljenog putnika, oduzimaju mu osecanje za zemlju, elju
za povratkom, dajui mu u zamenu sveopti mir, kao da je
(tako on razmilja dok koraa niz umsku putanju) sva ova
groznica ivota suta
50

jednostavnost; i mirijade stvari slivene u jednu; i ova figura,

satkana od neba i granja, rodila se iz uznemirenog mora (on je
sad; ve u godinama, preao je pedesetu), kao to neki likovi
izrastaju iz talasa, da bi iz svojih arobnih ruku pljuskom
prosula saaljenje, razumevanje, pratanje. O, misli on, kad bi
bilo mogue da se nikad ne vratim tonoj lampi; dnevnoj sobi;
da nikad ne dovrim svoju knjigu; da nikad vie ne istreseni
lulu; da nikad ne zazvonim po gospou Terner da raspremi sto;
vie bih voleo da mogu da odem pravo do te velike figure koja
bi me, uz pokret glave, popela na svoje grane i pustila da me sa
ostalim stvarima vetar odnese u nita.
To su te vizije. Usamljeni putnik ubrzo izlazi iz ume; i tu,
na vratima, s rukom nad oima, moda da bi videla njegov
povratak, stoji u beloj lepravoj kecelji neka starija ena, koja
kao da (tako je mona ova slabost) trai po pustinji izgubljenog
sina; kao da traga za propalim konjanikom; koja kao da je lik
majke iji su sinovi izginuli u bitkama sveta. I dok tako
usamljeni putnik gazi seoskom ulicom, gde ene stoje i pletu a
ljudi kopaju u vrtu, vee se ini kobno; ljudski likovi su
nepomini, kao da ih neka uzviena sudbina koju poznaju, koju
bez straha oekuju, tek to nije odvukla u potpuno nitavilo.
U kui meu obinim stvarima, kredencom, stolom,
prozorom sa zdravcem, najednom konture domaice, nagnute
dok die stolnjak, bivaju meke pri svetlosti, postaju divan
simbol i jedino nas seanje na hladne ljudske odnose spreava
da ga zagrlimo. Ova uzima marmeladu; zatvara je u kredenac.
Nita vie za veeras, gospodine?
Ali kome to usamljeni putnik odgovara?
Tako je postarija dadilja plela nad usnulom bebom u
Regentovom parku. Tako je Piter Vol hrkao.
Probudio se vrlo naglo rekavi u sebi: Smrt due.
51

 Boe, boe! ree glasno za sebe, proteui se i

otvarajui oi. Smrt due. Te reci su se odnosile na neki
prizor, na neku sobu, na neku prolost o kojoj je sanjao. Postali
su jasniji i prizor, i soba, i prolost o kojoj je sanjao.
Bilo je to u Bortonu onog leta na poetku devedesetih
godina, kad je bio tako strasno zaljubljen u Kla-risu. Bilo je
prisutno mnogo sveta koji se smejao, razgovarao, sedeo za
stolom posle aja; soba se kupala u utoj svetlosti i bila puna
dima od cigareta. Prialo se o oveku koji se oenio svojom
sluavkom, o jednom od susednih veleposednika, zaboravio mu
je ime. On se oenio svojom sluavkom i tako je_ doveo u
Borton u posetu uasna je bila ta poseta. ena je bila smeno
nakinurena. kao ubasti papagaj, rekla je Klarisa
podraavajui je, i nikako nije prestajala da govori. Govorila je
i govorila, a Klarisa ju je podraavala. Zatim je neko upitao
to je bila Seli Seton da li bi o toj istoj eni mislili drukije
kad bi znali da je imala dete pre no to su se venali? (Bilo je
smelo rei tako neto u ono doba u meovitom drutvu). Mogao
je i sad da vidi Klarisu kako je sva pocrvenela; nekako se u gr
skupila i rekla: O, ja neu nikad vie moi da progovorim ni
reci s njom! itavo drutvo za stolom za aj inilo se
uznemireno. Bilo je to veoma neprijatno.
Nije on nju krivio to se zgranjavala, jer u ono vreme
devojka njenog odgoja nita nije znala, ve ga je razdraivao
njen nain; bojaljiv, grub, pomalo arogantan, bez mate,
licemeran. Smrt due. Nagonski je to rekao, karakteriui taj
trenutak po svom obiaju smrt njene due.
Svi su bili uznemireni; svi kao da su pognuli glave dok je
ona govorila, a zatim se hladno uspravili. Opet je video Seli
Seton kako se, kao nestano dete koje je neto skrivilo, nagla
napred, prilino crvena, pa hoe da govori, ali se boji, jer
Klarisa je stvarno plaila svet. (Bila je najbolja Klarisina
prijateljica, veito u Bortonu, sasvim se razlikovala od nje, bila
je privlana, lepa, crnomanjasta devojka, u ono doba je vaila
za veoma smelu osobu; on je imao obiaj da joj daje cigare,
koje
52

je puila u svojoj spavaoj sobi. Ili je bila verena za nekog ili se

posvaala sa svojom porodicom; stari Peri podjednako nije
trpeo ni nju ni njega, i to ih je snano vezivalo.) A zatim je
Klarisa, jo uvek sa izrazom kao da su je svi redom uvredili,
ustala, izvinila se neim i izala, sama. Kad je otvorila vrata,
uao je veliki ku-dravi pas ovar. Bacila se na njega i sva se
predala milovanju. Kao da je htela rei Piteru sve je to bilo
upueno njemu, znao je on Znam da ste me maloas
povodom'te ene smatrali smenom; ali vidite kako sam
izvanredno saoseajna; vidite koliko volim mog Roba!
Oduvek su oni posedovali tu udnu mo sporazume-vanja
bez reci. Tano je znala kad je on kritikuje. Tada bi u svoju
odbranu uinila neto sasvim providno, kao ovo sa psom ali
se on nikad nije dao prevariti, uvek je prozirao Klarisu.
Naravno, on ne bi nita govorio; samo bi sedeo natmuren.
esto su na taj nain poinjale njihove svae.
Zatvorila je vrata. Najednom se osetio veoma potiten.
Sve se to inilo besmisleno da i dalje bude zaljubljen; da se i
dalje svaaju; da se i dalje mire, pa je otiao sam meu
sporedne zgrade, u tale, da posmatra konje. (Tu u Bortonu je
sve bilo vrlo skromno; Perijevi nisu nikad bili ba mnogo
imuni; ali su uvek imali sluge i konjuare Klarisa je volela
da jae i starog koijaa kako se ono zvao? staru
dadilju, staru Mudi, staru Gudi, tako su je nekako zvali, kojoj
bi ili u posetu u jednu sobicu s mnogo fotografija i mnogo
kaveza za ptice.)
Bilo je to strano vee! Postajao je sve sumorniji i
sumorniji, ne samo zbog toga; zbog svega. A nije bio u stanju
da se vidi s njom; da joj objasni; da joj sve kae. Uvek je bilo
prisutnog sveta ona bi nastavljala kao da se nita nije
dogodilo. avolski je bio taj deo nje ta hladnoa, ta
neosetljivost, neto vrlo duboko u njoj, to je ponovo osetio
jutros kad je razgovarao s njom; nekakva neprobojnost. Pa
ipak, nebo mu je svedok da ju je voleo. Imala je udnu mo da
svira na tuim ivcima, da tue ivce pretvori u strune violine,
da.
Prilino kasno je doao na veeru, zbog neke idiotske
pomisli da bude zapaen, i seo pored stare gospoice
53

Peri tetke Helene sestre gospodina Perija, koja je

smatrana za domaicu. Ona je sedela u svom belom
kamirskom alu leima okrenuta prozoru uasna stara
dama, ali ljubazna prema njemu, jer joj je naao neki redak
cvet; bila je veliki botaniar i esto bi lutala U debelim
izmama, sa crnom kutijom zabaenom preko ramena. Seo je
pored nje i nije bio u stanju da govori. inilo mu se da sve juri
mimo njega; a on samo sedi tu i jede. Zatim je u pola-veere
prisilio sebe da prvi put pogleda Klarisu. Razgovarala je s
nekim mladiem desno od sebe. Najednom mu je neto sinulo.
Ona e se udati za tog oveka, rekao je u sebi. Nije mu znao
ak ni ime.
Jer, dabome, to popodne, ba to popodne stigao je
Dalovej; Klarisa ga je zvala Vikem; to je bio poetak svega.
Neko ga je doveo; Klarisa je pogreno ula njegovo ime.
Svima ga je predstavila kao Vikema. Najzad je i on progovorio:
Ja se zovem Dalovej! tada je prvi put video Riarda
jedan plav mladi, vrlo nespretan, sedeo je u naslonjai i naglo
izbacio: Ja se zovem Dalovej! Seli se uhvatila za to; otad ga
je uvek zvala Ja se zovem Dalovej!
Bio je u to doba plen raznih otkrovenja. To otkro-venje
da e se ona udati za Dalovej a bilo je zaslep-ljujue,
poraavajue u onom trenutku. Izbijala je kako da se izrazi?
neka lakoa iz njenog ponaanja sa Dalo-vejem; neto
materinsko, neto blago. Razgovarali su o politici. Sve vreme
veere trudio se da uje ta govore.
Zatim se setio sebe kako stoji u salonu pored stolice stare
gospoice Peri. Klarisa mu je prila, drei se savreno, kao
prava domaica, elela je da ga upozna s nekim
govorila je kao da se ranije nikad nisu videli, to ga je
dovodilo do besa. Ali joj se ak i tada divio. Divio se njenoj
hrabrosti; njenom drutvenom nagonu; divio se njenom daru
snalaenja. Savrena ste domaica, rekao joj je, a ona se sva
stresla. Ali on je to i hteo. Bio je u stanju da uini sve da bi je
uvredio, poto ju je video sa Dalovejem. Ona se udaljila od
njega. A on se oseao kao da su se svi udruili u zaveru protiv
njega
smejui se i razgovarajui iza njegovih lea. Stajao je
pored stolice gospoice Peri kao da je od drveta
54

istesan, dok je ona priala o poljskom cveu. Nikad, nikad nije

tako pakleno patio! Mora da je zaboravio ak i da se pravi da
slua; najzad se prenuo; ugledao je gospoicu Peri prilino
uzrujanu, prilino srditu, s krupnim oima uperenim u njega.
Skoro da je uzviknuo kako ne moe da slua zato to je u
paklu! Gosti su poeli da naputaju sobu. Cuo je kako govore
da treba uzeti kapute; da je hladno na vodi i tako dalje. Hteli su
da se na meseini amcem provozaju po jezeru jedna od
Selinih ludih ideja. uo je kako pria o mesecu. Svi su izali.
Ostao je potpuno sam.
Zar neete s njima? rekla je tetka Helena stara
gospoica Peri! pogodila je. A on se okrenuo, kad eto
opet Klarise. Vratila se po njega. Pobedila ga je njena
plemenitost njena dobrota.
Hajdete rekla je. Oni ekaju.
Nikad, celog svog ivota nije bio toliko srean! Pomirili su
se bez reci. Spustili su se do jezera. Bio je dvadeset minuta
savreno srean. Njen glas, njen smeh, njena haljina (neto
lepravo, belo, crveno), njena razdraganost, njen pustolovni
duh; sve je to iskrcala da ispita ostrvo; uplaila je jednu pticu;
smejala se, pevala. I sve vreme on je savreno dobro znao da se
Dalovej zaljubljuje u nju; da se ona zaljubljuje u Daloveja; ali
kao da to nije bilo vano. Nita nije bilo vano. Sedeli su na
zemlji i razgovarali on i Klarisa. Ulazili su jedno drugom u
misli bez imalo napora. A zatim je, u sekundi, tome bio kraj.
Rekao je u sebi dok su ulazili u amac: Ona e se udati za tog
oveka, tupo, bez imalo ljutnje; bilo je to oigledno. Dalovej
e se oeniti Klarisom.
Dalovej je veslao pri povratku. Nije nita govorio. Ali
nekako, dok su ga posmatrali kako se kree, seda na svoj bicikl
koji e terati dvadeset milja kroz umu, kako krivuda niz put,
mae rukom i nestaje, on je jasno ose-tio, nagonski, strano,
snano, sve to; no, romantiku, Klarisu. Zasluivao je da ona
bude njegova.
to se njega samog tie, bio je smean. Njegovi za-htevi u
odnosu na Klarisu (uviao je to sada) bili su smeni. Traio je
nemogune stvari. Prireivao je uasne
55

scene. Moda ga i ne bi odbila da je bio manje smean. Seli je

tako mislila. itavog tog leta pisala mu je duga pisma; kako su
priale o njemu; kako ga je ona hvalila, kako je Klarisa
briznula u pla! Bilo je to neobino leto samo pisma, scene,
telegrami njegov dolazak u Borton vrlo rano ujutru, njegovo
tumaranje dok je ekao da ustane posluga; neprijatan tete a tete
sa starim Perijem za dorukom; teka, ali ljubazna tetka
Helena; Seli koja ga je odvodila u gradinu da se razgovaraju;
Klarisa u postelji sa glavoboljom.
Poslednja scena, ona uasna scena, koja je, veruje,
odigrala veu ulogu u elom njegovom ivotu negoli ita drugo
(moda je to preterano ali mu se i sad jo tako ini),
dogodila se u tri po podne jednog vrlo toplog dana. Jedna
sitnica dovela je do nje Seli je za rukom govorila neto o
Daloveju i nazvala ga Ja se zovem Dalovej; nato se Klarisa
naglo ispravila, pocrvenela na svoj nain i srdito rekla: Dosta
s tom loom alom. To je bilo sve; ali je za njega znailo isto
kao da je rekla: Ja se samo zabavljam s vama; Riard Dalovej
i ja smo se sporazumeli. Tako je on to shvatio. Nije spavao
noima. To treba okonati na neki nain, rekao je sebi. Po
Seli poslao joj je cedulju zamolivi je da se nau kod
vodoskoka u tri. Dogodilo se neto vrlo vano, dodao je na
kraju.
Vodoskok se nalazio usred malog ibljaka, daleko od kue,
sa bunjem i drveem naokolo. Ona je stigla ak pre vremena;
stajali su, a vodoskok ih je razdvajao, dok je voda iz slavine
(bila je slomljena) kapala bez prestanka. Kako se neke slike
urezuju u seanje! Na primer, ona ivo zelena mahovina.
Bila je nepomina. Recite mi istinu, recite mi istinu,
ponavljao je. Oseao se kao da e mu prsnuti glava. A ona kao
da se skupila, skamenila. Bila je nepomina. Recite mi
istinu, ponavljao je, kad iznenada stari Brajtkopf promoli
glavu drei u rukama Tajms; zagleda se u njih, zinu, i ode.
Oboje su ostali nepomini. Recite mi istinu, ponavljao je.
inilo mu se kao da se tare o neto fiziki tvrdo; bila je
nepopustljiva. Bila je kao gvoe, kao kremen, kruta do sri. I
kad je rekla:
56

Ne vredi. Ne vredl. Ovo je kraj poto je on govorio

satima, inilo mu se dok su mu suze tekle niz obraze kao da
ga je udarila po licu. Okrenula se, ostavila ga, otila.
Klariso! vikao je. Klariso! Ali se ona nije vraala.
Bilo je svreno. Otputovao je te noi. Nikad je vie nije video.

Bilo je strano, uzviknuo je, strano, strano!

Pa ipak, sunce ee. Pa ipak, ovek zaboravlja. Pa ipak,
ivot na neki nain dodaje danu dan. Pa ipak, razmiljao je
zevajui i poinjui da zapaa stvari oko sebe Regentov
park se vrlo malo izmenio od vremena njegovog detinjstva,
osim to onda nije bilo veverica ipak, razume se, postoje i
naknade ... kad mala Elis Miel, skupljajui ljunak za svoju
kolekciju koju je pravila s bratom na polici iznad kamina u
dejoj sobi, prosu pregrt dadilji na koleno, pa se svom snagom
zalete jednoj dami u noge. Piter Vol se nasmeja.
Meutim, Lukrecija Voren Smit govorila je u sebi: Zlo je
to, zato da ja patim? pitala se, dok je ila niz glavnu stazu. Ne,
ja ne mogu vie to da podnosim, govorila je, poto je ostavila
Septimusa, koji nije vie Sep-timus, da kazuje grube, svirepe,
zle stvari, da pria sam sa sobom, da pria s mrtvim ovekom,
tamo na klupi; kad se dete svom snagom zalete u njene noge,
opruzi se i brinu u pla.
To je prilino utei. Ona podie malu, oisti joj haljinicu,
poljubi je.
Sama nije uinila nita zlo; volela je Septimusa; bila je
srena; imala je lep oni, tamo njene sestre jo uvek ive
pravei eire. Zato da ona pati?
Devojica otra pravo dadilji i Recija vide kako dadilja
ostavlja pletivo, kako je grdi, kako je tei, uzima na krilo i kako
joj onaj ljubazni ovek daje svoj sat da njime kljoca, ne bi li je
uteio ali zato da ona bude naputena? Zato nije ostala u
Milanu? Zato da se mui? Zato?
57

Lako zamueni od njenih suza talasali su se pred njenim

oima glavna staza, dadilja, ovek u sivom, deja kolica. Da je
mui taj pakosni krvnik, to je njena sudbina. Ali zato? Bila je
kao ptica koja se sklonila ispod plitkog zaklona lista, ptica koja
zatrepti od sunca kad se list pomeri, trza se kad pukne suva
granica. Ona je sad naputena, okruena ogromnim drveem,
velikim oblacima jednog ravnodunog sveta, naputena,
muena; ali zato da ona pati? Zato?
Namrtila se; udarila nogom o zemlju. Mora se vratiti
Septimusu, jer je skoro vreme da odu ser Viljemu Bredou. Ona
mora da se vrati njemu i da mu kae, da se vrati njemu koji sedi
tamo, na zelenoj klupi ispod drveta, pria sam sa sobom ili s
onim mrtvim Evansom koga je videla amo jednom za trenutak
u radnji. Uinio joj se vrlo simpatian, tih ovek; bio je veliki
Septimu-sov prijatelj, poginuo je u ratu. Ali takve se stvari
svima deavaju. Svaki ovek ima prijatelje koji su poginuli u
ratu. Svako naputa poneto kad se udaje ili eni. Ona je
napustila svoj dom. Dola je da ivi ovde u ovom odvratnom
gradu. A Septimus doputa sebi da misli o uasnim stvarima,
to bi i ona mogla kad bi htela. On postaje sve udniji i udniji.
Pria kako neko govori iza zidova njihove spavae sobe.
Gospoa Filmer smatra da je to udnovato. Pa mu se prikazuju
neke pojave video je glavu jedne starice usred paprati.
Meutim, ume da bude i srean kad hoe. Tako su ili u
Hempton Kot na krovu autobusa i bili savreno sreni. Sve
crveni i uti cvetii izbijali su iz trave kao plovee sijalice,
govorio je, priao je, brbljao i srne jao se izmiljajui nove
prie. Tada je iznenada rekao: A sad emo se ubiti, dok su
stajali pored reke koju je posmatrao pogledom to ga je viala u
njegovim oima kad bi proao voz ili autobus pogledom kao
da ga je neto omaijalo; osetila je kako se udaljava od nje, pa
ga je uhvatila za ruku. Ali je na putu kui bio savreno miran
savreno trezven. Raspravljao je s njom o tome kako da se
ubiju; objanjavao je da su ljudi zli; on je u stanju da vidi kako
kuju lai dok prolaze ulicom. On zna sve njihove misli, govorio
je; on sve zna. On zna tajnu sveta, govorio je.
58

A kad su stigli, jedva je mogao da hoda. Legao je na sofu i

rekao joj da mu dri ruku da ne bi padao sve dublje i dublje,
vikao je, plamen! I video je lica kako mu se smeju sa zidova
nazivajui ga uasnim, pogrdnim imenima i ruke oko paravana
sa uprtim prstima. A; u stvari, bili su potpuno sami. Tada je on
poeo da govori glasno, da odgovara nekome, da raspravlja, da
se smeje, plae, da se jako uzbuuje i tera je da zapisuje
njegove reci. Bile su ista besmislica; o smrti, o gospoici
Izabeli Poul. Ona to vie ne moe da podnosi. Vratie se kui.
Sada mu se sasvim pribliila, moe da vidi kako se
zagledao u nebo, kako mrmlja, kri ruke. A, meutim, dr
Holms je rekao da kod njega nije nita ozbiljno. Pa ta se to
onda dogodilo zato se on izgubio, zato, kad ona sedi tu
pored njega, zato se on trza, mrti na nju, odmie i prstom
pokazuje na njenu ruku, uima je i po-smatra uasnut?
Da li je to ona skinula svoju burmu? Prsti su mi jako
omraveli, rekla je, Stavila sam je u novanik, kazala je.
Pustio joj je ruku. Kraj je njihovom braku, pomisli on s
bolom, s olakanjem. Konopac je preseen; on se uspeo;
slobodan je, kao to je i odlueno da on, Septimus, gospodar
ljudi, bude slobodan; sam je (jer je njegova ena odbacila svoju
burmu; jer ga je napustila), on, Septimus je sam, pozvan pre
svih ljudi da uje istinu, da sazna tajnu koja, na kraju krajeva,
posle svih napora civilizacije posle Grka, Rimljana,
ekspira, Darvina i, sad, njega samog treba da bude u
potpunosti otkrivena. Kome? upita glasno. Predsedniku
vlade, odgo-vorie glasovi koji su uketali iznad njegove
glave. Uzviena tajna mora da bude saoptena Kabinetu; prvo
da je drvee ivo; zatim da ne postoji zloin; zatim ljubav,
sveopta ljubav, mrmljao je, diui kratko, drhtei, s mukom
upajui te duboke istine za koje je trebalo (toliko su duboke,
toliko teke) uloiti ogroman napor da budu izreene, ali koje
e potpuno, zauvek izme-niti svet.
Nema zloina; ljubav, ponavljao je trudei se da napipa
svoju posetnicu i olovku, kad mu skajterijer onju59

i pantalone i on se tre u smrtnom strahu. Pas poe da se

pretvara u oveka! On to ne moe da vidi! Uasno je, grozno je
gledati kako pas postaje ovek! Ali iznenada pas odskakuta.
Nebo je boanski milostivo, beskrajno blagonaklono.
Potedelo ga je, oprostilo mu njegovu slabost. Ali kako nauno
objasniti (jer iznad svega treba biti nauan)? Zato on to moe
da vidi kroz tela, da sagleda budunost, da predvidi kada e psi
postati ljudi? Moda to toplotni talas deluje na mozak koji su
eoni evolucije uinili oset-ljivim. Nauno govorei, meso se
rastapa. Njegovo se telo razmekalo, dok nisu preostala samo
vlakna ivaca. I rairilo se kao veo po steni.
Zavalio se na stolici, iscrpen, ali ohrabren. Leao je,
odmarao se, ekao pre nego to ponovo pone da s naporom, u
samrtnim mukama tumai tajne ovean-stva. Leao je vrlo
visoko, na leima sveta. Zemlja je podrhtavala pod njim. Iz
njegovog mesa je izrastalo crveno cvee ije je kruto lie
umelo pored njegove glave. Muzika je odzvanjala tu meu
stenjem. To je automobilska sirena dole, na ulici, mrmljao je;
ali se ovde gore kao topovsko zrno odbija od stene do stene i
deli, naleti zvuka se spajaju i diu u glatkim stubovima (novo
otkrie da je muzika vidljiva) i pretvaraju u himnu, u himnu
koja se preplie sa frulom deaka pastira (to je starac koji pred
krmom svira za peni, mrmljao je), frula umori i kad je deak
prestao sa svirkom, a zatim, kako se on penje sve vie, razvija
uzbudljivu jadikovku, dok dole tee saobraaj. Deak svira
svoju elegiju usred huke saobraaja, razmiljao je Septimus.
Sad se on povlai gore meu snegove, i rue ga okruuju
krupne crvene rue koje rastu po zidovima moje spavae sobe,
opomenu on samog sebe. Muzika prestade. Dobio je peni, zakljui, i otiao do sledee krme.
Ali je on, Septimus, ostao gore na steni, kao mornar
utopljenik na steni. Naslonio sam se o ogradu broda i pao,
pomisli. Pao sam u more. Bio sam mrtav, ali sam ipak sada iv;
ostavite me da se jo odmaram; molio je (opet govori sam sa
sobom to je uasno, uasno!); i kao to pre buenja glasovi
ptica i zvui tokova zvo60

ne i amore u udnom skladu, postaju sve glasniji i gla

sniji, i onaj koji spava osea kako se blii obalama ivota,
tako i on oseti kako se blii ivotu, kako sunce jae ee,
povici jae odzvanjaju, kako neto udesno tek to se nije
dogodilo.
-3
Trebalo je samo da otvori oi; ali je nekakav teret leao na
njima; nekakav strah. Napregnuo se; upeo; progledao; video je
Regentov park pred sobom. Dugi sunevi zraci puzili su oko
njegovih nogu. Drvee se talasalo, njihalo. Dobrodolicu
elimo, kao da je govorio svet; prihvatamo, stvaramo. Lepotu,
kao da je govorio svet. I kao da bi to dokazao (nauno), kud
god je bacio pogled, na kue, na ograde, na antilope sa glavama
ispruenim preko plotova, lepota je istog trenutka izbijala.
Posma-trati kako list zadrhti od daha vazduha, to je izvanredna
radost. Gore na nebu laste se kovitlaju, izvijaju, zaleu goredole, pa sve ukrug, ali uvek pod savrenom kontrolom, kao da
su lastiem privrene; i muve se penju i sputaju; i sunce u
ali proara sad ovaj, sad onaj list, zasenjujui ga nenim
zlatom iz iste zabave; i s vremena na vreme crkvena zvona
(mogla bi to da bude automobilska sirena) pobono zabruje o
vlati trave sve to, tiho i smireno, sazdano od obinih stvari,
postalo je istina sada; lepota, to je istina sada. Lepota se nalazi
svuda.
Vreme je ree Recija.
Re vreme razbi svoju opnu; izli na njega svoje blago; i
sa njegovih usana padoe kao ljuske, kao strugotina ispod
rendeta, bez njegovog uea, tvrde, bele, neunitive reci i
poletee da zauzmu svoja mesta u od; Vremenu; besmrtnoj odi
Vremenu. On zapeva. Evans odgovori iza drveta. Mrtvi su u
Tesaliji, pevao je Evans, meu orhidejama. Tamo su ekali da
se svri Rat, i sad mrtvi, sad sam Evans.
Za ime boje, ne prilazi! povika Septimus.
Jer nije smeo da pogleda mrtvaca.
Ali se grane razdvojie. Jedan ovek u sivom je zaista iao
prema njima. To je Evans! Ali na njemu nema blata, ni rana;
nije se izmenio. Moram rei elom svetu, povika Septimus,
podiui ruku (dok se mrtvac u sivom odelu pribliavao),
podiui ruku kao kakav gigantski kip koji vekovima oplakuje
sudbinu oveka, usamljen u
61

pustinji, s rukama pritisnutim na elo, s brazdama oaja na

obrazima, i sada na ivici pustinje vidi svetlost koja se iri i
udara o crni gvozdeni kip (Septimus se upola podie s klupe) i
s legijama poleglih ljudi iza sebe, on, dinovski oplakiva, za
trenutak izraava na licu itav...
Ja sam tako nesrena, Septimuse ree Recija,
pokuavajui da ga prisili da sedne.
Milioni jadikuju; vekovima tuguju. On e se okrenuti,
objavie im za nekoliko asaka, samo za jo nekoliko asaka,
ovo olakanje, ovu radost, ovo udesno otkrovenje...
Koliko je, Septimuse ponavljala je Recija.
Koliko je sati?
On govori, on se trza, ovaj ga ovek mora primetiti.
Pogledao ih je.
Rei u ti koliko je sati odgovori Septimus,
vrlo sporo, vrlo dremljivo, osmehujui se tajanstveno.
Dok je on tako sedeo smeei se na mrtvog oveka u
sivom odelu, izbi etvrt etvrt do dvanaest.
I to je mladost, pomisli Piter Vol prolazei pored njih.
Prolaziti kroz uasne svae sirota devojka ini se krajnje
oajna usred bela dana. Ali zbog ega, pitao se, ta joj je taj
mladi u mantilu mogao rei te ona tako izgleda; u kakvu su to
stranu nezgodu zapali da oboje izgledaju tako oajni u ovaj
lepi letnji dan? Ono to je zanimljivo pri povratku u Englesku,
posle pet godina, to je da, bar prvih dana, stvari ostavljaju
utisak kao da ih ovek ranije nije nikad video; ljubavnici se
prepiru ispod drveta; porodini ivot po parkovima. Nikad on
nije zapazio da je London tako aroban blagost daljina,
bogatstvo, zelenilo, civilizacija, posle Indije; razmiljao je
gazei travu.
Ta sklonost utiscima bez sumnje je njegova nesrea. I u
ovim godinama on kao kakav mladi ili, ak, devojka,
podlee raspoloenjima; ima dobrih dana, ra-vih dana, bez
ikakvog razloga, srean je ako ugleda ljupko lice, duboko
potiten ako ugleda runo. Posle Indije se, prirodno, ovek
zaljubljuje u svaku enu koju sretne. Neka sveina izbija iz
njih; ak i najsiromanije su sigurno bolje obuene nego pre pet
godina; za njegovo
62

oko moda nije nikad bila prikladnija; dugi crni mantili; vitkost,
elegancija; a zatim prijatna i oigledna opta navika minkanja.
Svaka ena, ak i najpristojnija, ima rascvale rue pod
puderom; usne kao noem istesane; uvojke crne kao indijsko
mastilo; svuda se sree izvesna invencija, umetnost; bez
sumnje se odigrala neka pro-mena. ta o tome misli mlad svet?
pitao se Piter Vol.
Tih pet godina od 1918. do 1923. bile su, oseao je,
na neki nain vrlo vane. Ljudi drukije izgledaju. Novine
imaju drukiji izgled. Postoji, na primer, jedan ovek koji
sasvim otvoreno pie u jednom od uglednih asopisa o
engleskim klozetima. To niste mogli uiniti pre deset godina
da sasvim otvoreno piete o engleskim klozetima u jednom
uglednom asopisu. A zatim, ovo vaenje karmina ili pudera i
minkanje na javnom mestu. Na brodu pri povratku kui bilo je
mnogo mladia i devojaka. Naroito se sea Beti i Bertija
zabavljali su se sasvim otvoreno; stara mati, hladna kao
krastavac, sedela je i posmatrala ih pletui. Devojka bi se
zaustavila da napuderie nos pred svima. Oni nisu bili vereni;
prosto su prijatno provodili vreme; niija oseanja tu nisu bila
povreena. Prava koketa bila je ta Beti, kako se ono zvae...
ali vrlo zgodna. Bie veoma dobra supruga u tridesetoj
udae se kad joj se bude svidelo da se uda; udae se za nekog
bogatog oveka i ivee u prostranoj kui blizu Manestra.
Ko ono bese to uinio? pitao se Piter Vol skreui na
glavnu stazu koja se to devojka udala za bogatog oveka i
ivi u prostranoj kui blizu Manestra? Neko ko mu je sasvim
nedavno napisao dugo, sentimentalno pismo o plavim
hortenzijama. Plave hortenzije su je podsetile na njega i na
stare dane Seli Seton, dabome! To je Seli Seton
poslednja osoba na svetu za koju bi se moglo pretpostaviti da
e se udati za bogatog oveka i iveti u prostranoj kui blizu
Manestra, ta neobuzdana, smela, romantina Seli!
Pa ipak od ele stare druine, Klarisinih prijatelja
Hvajtbredovih,
Kinderlijevih,
Kaningemovih,
KinlohDonsovih, Seli je verovatno bila najbolja. Trudila se na svaki
nain da stvarima prie s prave strane. Prozi63

rala je Hvajtbreda divljenja dostojnog Hjua dok su

Klarisa i ostali padali pred njim niice.
Hvajtbredovi? kao da je sad uje. Ko su
Hvajtbredovi? Trgovci ugljena. Uvaeni trgovci.
Zbog neeg nije trpela Hjua. On misli samo na svoju
spoljanjost, govorila je. Trebalo je da se rodi kao vojvoda.
Sigurno bi se oenio kraljevskom princezom. Razume se da je
Hju imao najizuzetnije, naj spontanije, najvie potovanje za
britansku aristokratiju od bilo kog ljudskog bia na koje je ikad
naiao. ak je i Klarisa morala to da oseti. Oh, ali on je tako
drag, tako nesebian, ostavlja lov da bi zadovoljio svoju staru
majku
sea se roendana svojih tetaka, i tome slino.
Seli je, treba joj odati priznanje, sve to prozirala. Dobro se
sea rasprave, jedne nedelje ujutro u Bortonu, o pravima ena
(tog prepotopskog predmeta razgovora), kad je Seli iznenada
planula, razbesnela se i rekla Hjuu da on predstavlja sve to je
najodvratnije u ivotu britanske srednje klase. Rekla mu je da
ga smatra odgovornim za sudbinu onih jadnih devojaka sa
Pikadilija
Hju, savreni dentlmen, siromah Hju! nikad ovek
nije izgledao zaprepaeniji! Namerno je to uinila, rekla
je kasnije (jer imali su obiaj da se sastaju u gradini da
razmene utiske). On ne ita nita, ne misli nita, ne
osea nita, kao da je uje kako to kae svojim veoma
izrazitim glasom, nije ni slutila koliko se daleko uo.
Konjuari imaju u sebi vie ivota nego Hju, govorila je.
On je savreni primer kolekog tipa, rekla je. Samo je
Engleska mogla da ga stvori. Bila je zaista zlobna iz
nekog razloga; kivna na njega. Neto se dogodilo
zaboravio je ta u salonu za puenje. Uvredio ju je
poljubio? Neverovatno! Niko, razume se, nije verovao
u to. A i ko bi mogao? Hju poljubio Seli u salonu za
puenje! Da je niesto nje bila uvaena Edit ili ledi
Vajolet, moda; ali nikako ta odrpanka Seli bez pre
bijene pare, iji se otac ili mati kockaju u Monte Karlu.
Jer je Hju bio najvei snob od svih ljudi koje je ikad
sreo najservilniji ali ne, nije bukvalno puzio.
Bio je i suvie samouveren za tako neto. Prvorazredan
sluga, to je poreenje koje mu najbolje odgovara neko
64

ko ide pozadi i nosi kofere; kome se moe poveriti da poalje

telegram neko neophodan domaicama. On je i naao sebi
pravi posao oenio se svojom uvaenom Evlinom; dobio
mali poloaj na dvoru, da nadgleda kraljeve podrume, da glaa
carske kope na cipelama, da nosi pantalone do kolena i
okovratnik od ipaka. Kako je ivot nemilosrdan! Mali poloaj
na dvoru!
Oenio se tom otmenom gospoicom, uvaenom Evlinom,
i oni ive tu negde, bar tako misli (posmatrajui pompezne kue
koje gledaju na park), jer je on jedanput ruao u nekoj kui koja
je imala, kao sve to pripada Hjuu, neto to svakako ni jedna
druga kua ne moe imati recimo ormarie za rublje. To se
moralo pogledati moralo se tome posvetiti mnogo vremena i
uvek se diviti ma ta to bilo ormarii za rublje, navlake za
jastuke, stari hrastov nametaj, slike koje Hju nabavlja
budzato. Meutim, gospoa Hju bi se ponekad izbrbljala. Bila
je jedna od onih neupadljivih ena nalik na mia koje oboavaju
krupne ljude. Bila je skoro sasvim neprimetna. Ali bi iznenada
rekla neto potpuno neoekivano neto resko. Moda je
sauvala ostatke otmenog ponaanja. Ugalj je i suvie jak za nju
od njega je tako teak vazduh. I tako oni ive tu sa svojim
ormaroiima za rublje, starim majstorima i jastunicama
oivienim pravom ipkom, sa verovatno pet ili deset hiljada
funti godinje, dok on, dve godine stariji od Hjua, mora da prosi
zaposlenje.
U pedeset i treoj godini on mora otii da ih moli da mu
nau mesto nekakvog sekretara ili vaspitaa da poduava
deake latinski; kakvo kancelarijsko mesto gde e morati da
pazi na svaki mig nekog mandarina, bilo ta to donosi pet
stotina funti godinje; jer ako se vena sa Deizi, ak i sa
njegovom penzijom, nikako ne mogu izai na kraj sa manje
novaca. To mu sigurno mogu uiniti Hvajtbred, ili Dalovej.
Nije se ustruavao da zamoli Daloveja. On je estit ovek;
malo ogranien, malo tupoglav, istina je; ali estit ovek. ega
god se lati, obavlja na isti poslovan, razuman nain; bez truni
mate, bez iskre blistavosti, ali sa neobjanjivim arom svog
tipa. Roen je za plemia^posednika ovako pro65

pada u politici. U svom je elementu napolju, s konjima i psima

kako je samo bio dobar, na primer, kad se onaj veliki
kudravi Klarisin pas uhvatio u klopku i kad mu je pola ape
bilo otrgnuto, i Klarisa se onesvestila, a Dalovej sve obavio;
uvezao, pripremio daice; govorio Klarisi da ne bude luda.
Moda ga je zbog toga volela moda joj je to bilo potrebno.
ujte, draga moja, ne budite ludi. Drite ovo donesite
ono, i sve vreme je razgovarao sa psom kao da je pas ljudsko
bie.
Ali kako je mogla da svari sve ono o poeziji? Kako je
mogla da dozvoli da on onako pridikuje o ekspiru? Ozbiljno i
sveano, Riard Dalovej se uspravio i rekao da ni jedan
pristojan ovek ne treba da ita ekspirove sonete zato to je to
isto kao da prislukuje kroz klju-aonicu (tavie i sam odnos
mu se nije dopadao).* Ni jedan pristojan ovek ne treba da
dopusti svojoj eni da poseti sestru neije preminule supruge.
Neverovatno! Jedino to je ovek mogao uiniti bilo je da ga
gaa zaeerenim bademima to se i dogaalo za veerom.
Ali je Klarisa sve to progutala; smatrala je vrlo potenim s
njegove strane, vrlo nezavisnim; sam bog zna nije li ga
smatrala najoriginalnijim duhom koji je ikad srela!
To je i bila jedna od veza izmeu Seli i njega. Imali su
obiaj da se etaju po vrtu, po jednom zidom ograenom
prostoru, sa bunovima rue i dinovskim karfiolom tu se
seti kako je Seli otkinula jednu ruu, zaustavivi se da se divi
lepoti kupusovog lia na meseini (prosto neverovatno kako
mu je sve to palo na pamet, godinama se toga nije setio) i
preklinjala ga, upola se smejui, razume se, da odvede Klarisu,
da je spase od tih Hjua i Daloveja i svih ostalih savrenih
dentlmena koji e uguiti njenu duu (u to doba je pisala
hrpe pesama), napraviti od nje obinu domaicu, podstai u
njoj mondenku. Ali treba biti pravedan prema Klarisi. Ne bi se
ona nikada udala za Hjua. Savreno je dobro znala ta hoe.
Sva njena oseanja bila su na povrini. Ispod povrine, bila je
vrlo otroumna daleko bolji poznavalac ljudi od Seli, na
primer, a pored toga veoma enstvena; imala je taj neobini
dar, taj
Pisac verovatno misli na odnos Crne Dame i pesnika. Prim. tprev.

66

enski dar, da stvori svoj svet gde god se zadesi. Ula bi u

sobu; stala bi, kao to ju je esto viao da ini, u dovratak, sa
mnogo ljudi oko sebe. Klarisa je bila ta koju ovek pamti. Ne
da je bila upadljiva; lepa ni najmanje; nije imala nieg
izrazitog; nikad nije rekla nita naroito pametno; pa ipak je
bila tu; tu.
Ne, ne, ne! On nije vie zaljubljen u nju! Samo je osetio,
kad ju je jutros video meu njenim makazama i svilenim
koncima kako se sprema za prijem, da ne moe da se oslobodi
misli na nju; ona mu se neprestano vraa poput zaspalog
putnika koji se u vozu stalno sudara s njim; to, svakako, ne
znai biti zaljubljen; to znai misliti na nju, kritikovati je, posle
trideset godina ponovo poeti s pokuajem da nju objasni. Ono
to je oigledno, to je da je ona mondenka: i suvie polae na
poloaj i drutvo i snalaenje u svetu to je istina u izvesnom
smislu; potvrdila mu je to. (Ako se potrudite, uvek je moete
naterati da prizna; iskrena je). Govorila bi da mrzi nabusite,
staromodne, promaene ljude kao to je, bez sumnje, on; misli
da ljudi nemaju prava da se vuku kroz ivot sa rukama u
depovima; moraju da rade neto, da postanu neto; a te velike
dame, te vojvotkinje, te sede stare kontese, koje se sreu u
njenom salonu, koje su po njegovom oseanju neizrecivo daleko
od toga da vrede koliko slamka, znae za nju neto stvarno. Ledi
Beksboro, rekla je jednom prilikom, dri se pravo (kao i Klarisa;
ona se nikad nije opustila ni u kom smislu reci; prava je kao
strela, malo ukruena, u stvari). Klarisa je govorila da one imaju
neku vrstu hrabrosti koju ona, ukoliko je starija, sve vie potuje.
U svemu tome, razume se, ima vrlo mnogo od Daloveja; vrlo
mnogo od javnog mnenja, od duha Britanske Imperije, carinske
reforme, duha vladajue klase, to je sve uticalo na nju kao to to
obino i biva. Dvaput pametnija od Daloveja, ona mora da gleda
kroz njegove oi jedna od tragedija branog ivota. Imajui
svoju pamet, veito mora da citira Riarda kao da ovek ne
moe doslovce da zna ta Riard misli dok ujutru ita Morning
post! Na primer, ti prijemi potpuno odgovaraju njemu ili bar
njenom shvatanju njega (a Riard bi, zapravo, bio sreniji kao
67

farmer u Norfolku). Ona je od svog salona napravila neko

sastajalite; genijalna je za to. Bezbroj puta ju je viao, kad bi
se namerila na kakvog sirovog mladia, kako ga tee, obre,
okree i probudi, pa ga pusti da ode sam. Naravno, beskrajan
broj dosadnih ljudi okuplja se oko nje. Ali bi se neoekivano
pojavili i nesvakidanji ljudi; ponekad koji umetnik; ponekad
knjievnik; neobine ptice za takvu klimu. A iza svega toga je
mrea poseivanja, ostavljanja posetnica, ljubaznog dranja
prema svetu; jurnjave s buketima cvea, malim poklonima; taj i
taj ide u Francusku mora mu se dati gumeno jastue; pravo
rasipanje njenog zdravlja, sve te beskrajne veze koje ene njene
vrste odravaju; ali je ona to radila spontano, iz uroenog
nagona.
Vrlo udno, ona je jedan od najveih skeptika to ih je sreo
i ona sigurno (to je bila njegova teorija koju je izmislio da bi je
objasnio, tako prozirnu, s jedne strane, tako nedokuljivu, s
druge), ona sigurno sebi govori: Poto potiemo od tog
prokletog roda, lancima privezanog za brod koji tone (njena
omiljena lektira, dok je bila devojica, bili su Haksli i Tindel, a
oni vole takve pomorske metafore), poto je ivat ivot samo
rava ala, onda po svaku cenu uinimo svoje; ublaimo patnje
naih drugova zatvorenika (opet Haksli); ukraavajmo tamnice
cveem i gumenim jastuiima; budimo to je mogue
paljiviji. Ti razbojnici, bogovi, nee moi ba sve da izvedu po
svome ona je mislila da se bogovi koji nikad ne proputaju
priliku da povrede, osujete i poharaju ljudske ivote, da se oni
ozbiljno pometu, ako se neko, uprkos svemu, ponaa kao prava
dama. Taj period je nastupio neposredno posle Silvijine smrti
tog stranog dogaaja. Videti sopstvenim oima roenu
sestru kako gine od oborenog drveta (za sve to je bio kriv
Dastin Peri sve zbog njegove nepanje), uz to, devojku na
samom pragu ivota, najobdareniju od njih, govorila je Klarisa
uvek, to je dovoljno da ogori oveka. Kasnije je moda bila
manje sigurna u to; mislila je da nema bogova; nikog ko bi bio
kriv; i tako je ona razvila svoju ateistiku religiju: initi dobro
dobra radi.
68

Dodue, ona u ivotu uiva bezmemo. Takva joj je priroda

(iako je, bog e je znati, istovremeno i uzdrljiva; esto osea da
je ak i on, posle tolikih godina, u stanju da napravi samo njenu
ovlanu skicu). Tek, u njoj nema gorine; nita od one svesti o
moralnoj vrlini koja tako odbija kod dobrih ena. Ona uiva
bukvalno u svemu. Ako se proetate s njom po Hajd-parku, as
je privue leja s lalama, as dete u kolicima, as u trenu izmisli
kakvu besmislenu malu dramu. (Vrlo verovatno bi prila ovim
ljubavnicima ako bi pomislila da su nesreeni). Ona ima zaista
izvanrednog smisla za komino, ali su joj potrebni ljudi, uvek
ljudi, da to pokae, s neizbenim rezultatom razbacivanja svog
vremena na rukovima, veerama, tim njenim beskrajnim
prijemima, u prianju besmislica, kazivanju onog to ne misli,
u tupljenju otrice sopstvenog duha, u gubljenju svoje
linosti. Sedala bi elo stola i beskrajno se muila sa nekim starkeljom koji moe da bude od koristi Daloveju oni poznaju
najdosadnije ljude u Evropi ili bi ula Elizabeta i sva bi se
usredsredila na nju. Kad je poslednji put dolazio, bila je u
gimnaziji, u prelaznoj dobi, devojica okruglih oiju i bleda lica,
bez ieg od svoje majke u sebi, utljivo, neosetljivo stvorenje,
ravnoduno prema svemu, koje doputa majci da se sva uurba
oko njega, a zatim kae Smem li sad da idem? kao kakvo
etvoro-godinje dete. Dok je Elizabeta izlazila, Klarisa je objasnila s onom meavinom zabave i ponosa, to je, ini se, Dalovej
izazvao u njoj, kako Elizabeta ide da igra hokej. I ovog puta je
verovatno Elizabeta izala; pomislila je kakav je ovo starkelja;
smejala se prijateljima svoje majke. ta e, tako je to.
Nagrada starosti, pomisli Piter Vol izlazei iz Regentovog
parka sa eirom u ruci, upravo i jeste to: strasti ostaju
podjednako snane, ali je ovek najzad! stekao mo koja
daje najviu slast ivotu mo da se slui iskustvom i da ga
lagano okrene prema svetlosti.
Strana ispovest! (on ponovo stavi eir na glavu) ali sada,
sa pedeset i tri godine, teko da su oveku jo potrebni ljudi.
Sam ivot, svakog trenutka, svakom svojom kapljicom, ovde,
ovog trenutka, sada na suncu, u Regentovom parku, sasvim je
dovoljan, ak suvian.
69

itav ivot je i suvie kratak da se sada, kada je steena mo,

izvue njegova puna slast; da se izvue svaki dram uivanja,
sve nijanse smisla; a uivanje i smisao postali su vri nego
to su bili, mnogo manje lini. Nemogue je da on ikad ponovo
pati kao to je patio zbog Klarise. Satima bez prestanka (hvala
bogu to to moe da kae a da ga niko ne uje!), satima i
danima nikako ne misli na Deizi.
Zar je mogue da je on tada bio zaljubljen u nju, kad se
seti jada, muka, uasne patnje onih dana? Ali ovo je sasvim
druga stvar mnogo prijatnija stvar istina je, naravno, u
tome da je ona zaljubljena u njega. I moda je zbog toga, kad je
brod zaplovio, osetio veliko olakanje, nita toliko nije poeleo
koliko da bude sam; smetale su mu sve njene sitne panje
cigare, bele-nice, ebe za put koje je zatekao u kabini.
Svako ko je iskren rei e isto; oveku posle pedeset godina
nisu potrebni ljudi; on ne eli da i dalje govori enama kako su
lepe; veina pedesetogodinjaka, da su iskreni, priznali bi to,
pomisli Piter Vol.
A onda oni zaudni nastupi oseanja ono kad je jutros
briznuo u pla otkud sve to? ta li je Klarisa morala da misli
o njemu? verovatno je pomislila da je on budala, ne prvi put.
Ljubomora je bila na dnu svega toga ljubomora koja
nadivljuje svaku ljudsku strast, pomisli Piter Vol, drei svoj
perorez u ruci. Via se sa majorom Orde, pisala je Deizi u
svom poslednjem pismu; zna on da je namerno to rekla; rekla
da bi izazvala ljubomoru kod njega; kao da joj vidi naborano
elo dok pie, pitajui se ta bi to mogla da kae da ga povredi;
ali svejedno; ipak je besan! Sva ta neprijatnost oko dolaska u
Englesku i vienja sa advokatima, sve to nije zato da bi se on
oenio njome, ve da nju sprei da se uda za bilo kog drugog.
To ga je muilo to ga je ophrvalo kad je ugledao Klarisu tako
spokojnu, tako hladnu, tako zadubenu u svoju haljinu ili ve ta
bese; shvatajui ega ga je sve mogla potedeti do ega ga je
dovela do raspekmeenog, slinavog matorog magarca. Ali
ene, razmiljao je on, zatvarajui perorez, ne znaju ta je to
strast. One ne znaju ta ona znai
70

za ljude. Klarisa je hladna kao led. Sedela je na sofi pored

njega, dopustila mu da je uhvati za ruku, poljubila ga ... Ovde
treba da pree ulicu.
Neki zvuk ga prekide, krhki, drhtavi zvuk, nekakav glas
zaamori bogzna odakle, bez snage, poetka ili kraja, razlee se
slabo a otro, lien svakog smisla, u a-a-a-ko-e-eko
i-yi-i
, i
a-to-a-n glas bez starosti i pola, glas nekog iskonskog izvora
koji izbija iz zemlje; glas koji se javi tano preko puta stanice
podzemne eleznice Regentov park iz jednog visokog, drhtavog
oblija, nalik na dimnjak, ma zaralu pumpu, na vetrom
povijano drvo zauvek lieno lia, koje doputa vetru da po
njegovim granama peva a-a-ko-e-eko-i vini a-to-a-ri i njie se, i
kri, i jei na veitom povetarcu.
Kroz sve vekove kad je ovaj plonik bio trava, kad je
bio movara, kroz vek divljih veprova i mamuta, kroz vek tihog
sunevog roaja, oronula ena ena, jer je nosila suknju s
ispruenom desnom rukom, s levom na bedru, pevala je o
ljubavi o ljubavi koja traje milion godina, pevala je o ljubavi
koja trijumfuje, o milion davnih godina kad je njen dragan, koji
je ve stoleima mrtav, etao s njom u mesecu maju, ali on je
nestao tokom vekova, dugih kao letnji dani koji su plamteli,
seala se, od samih crvenih zvezdastih cvetova; ogromni srp
smrti zbrisao je ta strahotna brda, i kad ona, najzad, bude
poloila svoju sedu i uasno ostarelu glavu na zemlju, koja e
postati samo obina kora ledenog pepela, preklinjae bogove da
stave pored nje kitu purpurnog vresa, tamo na njen visoki grob
koji e poslednji zraci poslednjeg sunca pomilovati; jer e tada
predstava vasione biti okonana.
Kad je stara pesma zaamorila preko puta stanice
podzemne eleznice Regentov park, zemlja je jo izgledala
zelena i rascvetana; jo uvek, iako je pesma potekla iz tako
grubih usta, obine rupe u zemlji, uz to jo blatnjave, obrasle
vlaknima korenova i isprepletenom travom, jo se amor i
ubor stare pesme, probijajui se
71

kroz vornovato granje beskonanih stolea, kroz skelete i

riznice, rasipao u potoie preko plonika, pa sve du Ulice
Merileboun, pa nanie ka Justonu, plodei, ostavljajui vlaan
trag za sobom.
Jo uvek seajui se kako se jednog iskonskog maja etala
sa svojim draganom, ta zarala pumpa, oronula starica, s
jednom ispruenom prosjakom rukom, a drugom na bedru,
stajae tu i kroz deset miliona godina i seae se kako se
jednom etala u maju, tuda gde je sad more, svejedno s kim
bio je ovek, o, da, ovek koji ju je voleo. Ali je hod vekova
pomutio bistrinu tog prastarog majskog dana; svetle latice cvea
postale su sive i mrazom posrebrene; i ona ne moe vie da vidi,
kad ga preklinje (kao to sad to ini jasnim recima) zagledaj se
u moje oi svojim dragim oima, ne moe vie da vidi te mrke
oi, ni crne zaliske, ni suncem opaljeno lice, ve samo bledu
priliku, samo senku, kojoj s ptijom sveinom duboke starosti
ona jo uvek cvrkue daj mi tvoju ruku i dozvoli da je neno
stisnem (Piter Vol nije mogao, dok je ulazio u taksi, a da tom
jadnom stvorenju ne da novi), a ako neko i vidi, ta to
mari? pitala je ona; i pesnicom se podboi o bedro i nasmei,
stavljajui iling u dep, i sve radoznalo upitne oi kao da su
bile zbrisane, a generacije u prolazu plonik je bio prepun
urnog sveta srednje klase nestajale su, da kao lie budu
gaene, kvaene, natapane i u zemlju crnicu pretvorene tim
veitim izvorom
a-a-ko-e-eko-i-vi-i
a-to-a-ri
Jadna starica ree Recija Voren Smit, ekajui da
pree ulicu.
O, jadna nesrenica!
A ta bi bilo da je kiovita no? A ta da njen otac ili neko
ko zna za njene bolje dane sluajno proe i vidi je kako stoji tu,
kraj oluka? Gde li provodi no?
Vedro, skoro veselo, u zrak se izvi neunitiva nit zvuka,
kao to dim iz dimnjaka neke kuice obvija iste bukve i izbija
kao pramen plavog dima izmeu najvieg lia. A ako neko i
vidi, ta to mari?
72

Poto je ve nedeljama toliko nesrena, Recija je pridavala

znaaja stvarima koje su se dogaale i gotovo oseala ponekad
potrebu da zaustavi ljude na ulici, ako joj se uine dobri,
ljubazni, samo da bi im rekla: Ja sam nesrena; a ova starica
koja na ulici peva a ako neko i vidi, ta to mari? odjednom je
ubedi da e sve biti dobro. Oni idu kod ser Viljema Bredoa;
kako njegovo ime lepo zvui, pomisli ona; on e smesta izleiti
Septimusa. A zatim, evo i pivarskih kola i sivih konja sa
zabodenim ekinjama slame u repovima; evo novinskih oglasa.
Kako je glup, glup taj san: biti nesrena.
Tako prooe ulicu, gospodin i gospoa Septimus Voren
Smit; i da li je uopte bilo ieg na njima da privue neiju
panju, ieg da neki prolaznik posumnja, evo mladia koji u
sebi nosi najveu poruku sveta, i koji je, tavie, najsreniji i
najnesreniji ovek na svetu? Moe biti da su koraali sporije
od ostalih, da je bilo oklevanja, teine u hodu tog oveka, ali
nita nije prirodnije za jednog inovnika koji godinama nije
proetao Vest-Bndom u ovo doba radnog dana nego da
posmatra nebo, da posmatra ovo ili ono, kao da je Portland
pleis salon u koji je uao kad su domaini odsutni, preko
svenjaka navuene navlake, a uvarica, podiui jedan kraj
dugih zastora i putajui duge zrake pranjave svetlosti da
padnu na prazne i neobine fotelje, objanjava posetiocima
kako je to divna kua; kako je divna, mada istovremeno i kako
udna, razmilja on dok posmatra stolice i stolove.
Po izgledu bi on mogao biti inovnik, ali vii, jer nosi
mrke cipele; ima negovane ruke; a uz to i po profilu
uglastom, inteligentnom, ulnom profilu sa velikim nosom; ali
nikako po usnama, jer su oputene; a ni po oima (kao to je to
est sluaj), obinim krupnim oima lenikove boje; tako da je,
uzevi u celini, polovian, ni jedno ni drugo, mogao bi zavriti
sa kuom u Perliju i automobilom, ili celog ivota nastaviti da
ivi pod kiriju u zabaenim ulicama; jedan od onih poluobrazovanih, samoukih ljudi ije je sve znanje steeno iz knjiga
koje pozajmljuju iz javnih itaonica i itaju uvee posle rada,
na preporuku slavnih pisaca iji savet trae preko pisama.
73

to se tie ostalih iskustava, onih linih koje ljudi sami

stiu u svojim spavaim sobama, kancelarijama, hodajui
poljima i londonskim ulicama, imao ih je; kao deak je
napustio dom; zato to je njegova majka lagala; zato to je po
pedeseti put siao na aj sa prljavim rukama; i zato to je mislio
da za pesnika nema budunosti u Straudu; i tako, poverio se
svojoj maloj sestri i otiao u London, ostavivi za sobom
smenu cedulju kakvu piu veliki ljudi pa ih kasnije ita svet
kad istorija njihovih borbi postane slavna.
London guta mnoge milione mladia koji se zovu Smit i ne
osvre se na fantastina imena kao to je Septimus, kojima
roditelji hoe da odlikuju svoju decu. Dok je stanovao u Ulici
Juston, bilo je iskustava i iskustava, i to onih koji za dve godine
izmene rumeno, nevino ovalno lice u mravo, namrteno,
neprijateljsko. Ali ta je o svemu ovom mogao rei i
najzapaljiviji prijatelj, do ono to kae vrtar kad ujutru otvori
vrata staklene bate i ugleda nov cvet na biljci: Procvetao je,
procvetao je iz tatine, ambicije, idealizma, strasti,
usamljenosti, hrabrosti, lenosti, iz tog svakidanjeg se-mena,
to ga je sve pomeano (u jednoj sobi u Ulici Juston) uinilo
stidljivim, mucavim, podstaklo ga da se razvija, zbog ega se
zaljubio u gospoicu Izabelu Poul, koja je u Ulici Vaterlo
drala predavanja o ekspiru.
Zar on ne podsea na Kitsa? pitala se; i razmiljala je kako
da ga zainteresuje za Antonija i Kleopatru i ostalo;
pozajmljivala mu je knjige, pravila izvode; i zapalila u njemu
takvu vatru kakva gori samo jednom u ivotu, bez toplote, i
crveno-zlatnim, beskrajno eterinim i nestvarnim treperavim
plamenom obasjava gospoicu Poul, Antonija i Kleopatru, i
Ulicu Vaterlo. Nalazio je da je lepa, verovao da je nepogreno
mudra; sanjao o njoj, pisao joj pesme, koje je ona, prelazei
preko njihove sadrine, ispravljala crvenim mastilom; video ju
je jedne letnje veeri kako se u zelenoj haljini seta po nekom
trgu. Procvetao je, rekao bi vrtar da je otvorio vrata; tj. da je
uao, bilo koje noi u ono doba, i zatekao ga kako pie; zatekao
ga kako epa ono to je napisao; kako u tri ujutru dovrava
svoje remek-delo, pa juri napolje da krstari ulicama, odlazi u
crkve, posti
74

jednog dana, pije drugog, guta ekspira, Darvina, Istoriju

civilizacije i Bernarda oa.
Neto se sprema, predoseao je gospodin Bruer; gospodin
Bruer, direktor firme Siblija i Erousmita, auk-cionera,
procenjivaa i agenata za nepokretna imanja. Neto se sprema,
razmiljao je on, i poto se oinski odnosio prema svojim
mladim slubenicima i imao vrlo visoko miljenje o Smitovim
sposobnostima, proriui da e kroz deset ili petnaest godina
dospeti do kone fotelje u zadnjoj sobi sa staklenom tavanicom
i kartotekom oko sebe, samo ako bude zdrav, govorio je
gospodin Bruer, a tu mu preti opasnost izgleda slab
savetovao mu je da igra fudbala, pozivao ga na veeru i traio
naina da ga predloi za poviicu, kad se dogodilo neto to je
pobrkalo mnoge raune gospodina Bruera, oduzelo mu njegove
najsposobnije slubenike i najzad (tako su dalekoseni i
podmukli bili prsti evropskog rata) zdrobilo gipsanu figuru
Cerere, zaoralo brazdu u leju sa zdravljem i potpuno unitilo
kuvariine ivce na Bruerovom imanju u Masvel-Hilu.
Septimus je bio jedan od prvih dobrovoljaca. Preao je u
Francusku da bi spasao onu Englesku to se gotovo iskljuivo
sastojala od ekspirovih komada i gospoice Izabele Poul koja
u zelenoj haljini seta po nekom trgu. Tamo, u rovovima, smesta
se desila promena koju je eleo gospodin Bruer, kad mu je
savetovao fudbal, ispoljio je muevnost; dobio unapreenje;
privukao panju, ak naklonost svog oficira, Evansa po imenu.
Bili su kao dva psa koji se igraju na prostirci kraj ognjita;
jedan se zabavlja guvom od hartije, svaki as reei, gurkajui,
tipkajui uho starog psa; a drugi dremljivo lei, mirka na
vatru, podie apu, okree se i rei dobroudno. Oni su morali
da budu zajedno, sve da dele, da se tuku i svaaju. Ali kad je
Evans (Recija ga je samo jednom videla i zvala ga tihi ovek,
bio je snaan, riokos i uzdran u enskom drutvu), kad je
Evans poginuo, ba pred primirje, u Italiji, Septimus je, daleko
od toga da pokae ikakvo uzbuenje ili prizna da je tu kraj
jednog prijateljstva, estitao samom sebi to tako staloeno i
razborito prima stvar. Rat ga je
75

tome nauio. Bilo je velianstveno. Proao je kroz sve,

prijateljstvo, evropski rat, smrt, zasluio unapreenje, jo uvek
je imao manje od trideset godina i bio predodreen da ostane
iv. Imao je u tome pravo. Promaili su ga poslednji rapneli.
Ravnoduno ih je posmatrao kako se rasprskavaju. Mir ga je
zatekao u Milanu, sa stanom u kui jednog krmara koji je
imao dvorite, cvee u kacama, male stolove pod vedrim
nebom, keri moiskinje, i jedne veeri on se verio s
Lukrecijom, mlaom erkom, u nastupu straha: da prestaje da
osea.
Jer sada, kada je sve bilo svreno, mir potpisan i mrtvi
sahranjeni, imao je, naroito uvee, te iznenadne munjevite
napade straha. Prestajao je da osea. Ali kad bi otvorio vrata
sobe u kojoj su mlade Italijanke pravile eire, mogao je da ih
vidi; mogao je da ih uje; one su provlaile ice kroz obojene
perle u aniima; davale krutoj tkanini sad ovaj, sad onaj
oblik; sto je bio prepun perja, ljokica, svilenih konaca, vrpci;
makaze su kuckale po stolu; ali mu je ipak neto nedostajalo;
nije mogao da osea. Meutim, kuckanje makazica, smeh
devojaka, pravljenje eira, sve ga je to titilo; osiguravalo mu
bezbednost; davalo mu utoite. Ali nije mogao tu da provede
elu no. Bilo je trenutaka kad se budio rano ujutru. Krevet mu
je propadao; on je propadao. Da mu je samo makaza, stone
lampe i raznih oblika krute tkanine! Tako je i upitao Lukreciju
da li hoe da se uda za njega, nju, mlau od dveju devojaka,
veselu i povrnu, s malim vetim prstima koje je imala obiaj
da skupi i kae: Sve je u njima. Svila, perje, ta sve ne,
postajalo je ivo pod njima.
eir je najvaniji govorila bi ona kad su zajedno
izlazili. Odmeravala je svaki eir u prolazu; i mantil, i haljinu,
i dranje ena. igosala je neukusno odevanje, preterivanje u
odevanju, ne grubo, nego vie nestrpljivim pokretima ruku, kao
to ini slikar kad odbija od sebe neku oitu, namernu i
upadljivu obmanu; a zatim bi toplo, ali uvek kritiki,
pozdravila kakvu prodavaicu koja je spretno iskoristila svoj
komadi materije, ili bi se iz sveg srca, sa oduevljenjem i
strunim razumevanjem, zadivila pred nekom francuskom
damom
76

koja izlazi iz svojih kola u bundi od inile, raskonoj toaleti i

biserima.
Divno proaputala bi gurnuvi Septimusa da i on
vidi. Ali je za njega lepota bila iza stakla. Cak ni ukusne
stvari (Recija je volela sladoled, okoladu, slatkie) nisu
mu prijale. Spustio bi svoj tanjir na mermerni stoi.
Posmatrao ljude napolju; kao da su bili sreni, okupljajui
se nasred ulice, viui, smejui se, prepirui se ni oko
ega. A on nije oseao nikakav ukus, nije uopte mogao da
osea. U poslastiarnici meu stolovima i brbljivim
kelnerima spopao ga je uasan strah nije mogao da
osea. Mogao je da rasuuje, da ita, na primer, Dantea, s
lakoom (Septimuse, ostavi knjigu), rekla je Recija,
blago zatvarajui Pakao, mogao je da sabere raun; mozak
mu je savreno radio; prema tome mora da neto nije u
redu sa svetom kad on ne moe da osea.
Englezi su jako utljivi rekla je Recija. To joj se
dopada, kazala je. Ona potuje te Engleze i eli da vidi
London, engleske konje, odela ivena po meri; sea se
kako je od jedne tetke, koja je tamo udata i ivi u Sohu,
ula da u Londonu ima divnih radnji.
Mogue je, pomisli Septimus, posmatrajui Englesku kroz
prozor voza dok su izlazili iz Njuheivena, mogue je da i sam
ovaj svet nema nikakvog smisla.
U slubi je bio unapreen na veoma odgovoran poloaj.
Ponosili su se njime; bio je odlikovan u ratu. Vi ste izvrili
svoju dunost; sad je na nama... poeo je gospodin Bruer;
nije mogao da dovri, toliko je bio prijatno ganut. Najmili su
lep stan u Ulici Totenham Kot.
Tu je ponovo otvorio ekspira. Ona deaka potreba
opijanja jezikom Antonija i Kleopatre potpuno je bila
uvela. Kako se ekspir gnuao oveanstva kin-urenja,
raanja dece, pohlepe usta i trbuha! To je sad otkrio Septimus;
tu poruku skrivenu u lepoj reci. Tajni znak koji, preruen, jedan
narataj prenosi sledeem, to je gnuanje, mrnja, oaj. Isto
vai i za Dantea. Isto i za Eshila (u prevodu). Recija sedi tu, za
stolom, i pravi eire. Pravi eire za prijateljice gospoe
Filmer;
77

satima pravi eire. Izgleda bleda, tajanstvena kao ljiljan, koji

se utopio, pod vodom, pomisli on.
Englezi su tako ozbiljni rekla bi ona zagrlivi
Septimusa i naslonivi svoj obraz na njegov.
Ljubav izmeu oveka i ene mrska je Sekspiru. Snoaj je
za njega, i dok traje, prljava stvar. Meutim, Recija je rekla da
mora da ima dece. Oni su u braku ve pet godina.
Odlazili su zajedno u Tauer; u muzej Viktorije i Alberta,
pomeali se sa gomilom sveta da vide kralja kako otvara
Parlament. A tu su i radnje radnje sa eirima, haljinama i
konim torbicama u izlogu, pred koje bi ona stala i zagledala
se. Ali ona mora da ima sina.
Ona mora da ima sina koji e liiti na Septimusa, govorila
je. Mada niko ne moe da bude kao Septimus; tako plemenit;
tako ozbiljan; tako pametan. Zar ne bi i ona mogla da ita
ekspira? Je li ekspir teak pisac? pitala je.
Ne treba donositi decu na ovakav svet. Ne treba
beskonano produzavati patnju ili umnoavati rod ovih
poudnih ivotinja koje nemaju nikakvih trajnih ose-anja, ve
samo udi i tatine koje ih vuku sad na ovu, sad na onu stranu.
Posmatrao ju je kako kroji i udeava, kao to ovek
posmatra pticu kako skakue i lepra u travi, a da pri tom ne
sme ni prstom da makne. Jer istina je (bolje da ona to ne zna)
da ljudska bia nemaju ni dobrote, ni "vere, ni milosra izvan
onog to slui da se uvea uivanje trenutka. Ljudi idu u lov u
oporima. Njihovi opori pretrauju pustinju, zatim uz vrisak
nestaju u divljini. Naputaju one koji su pali. Lica su im prekrivena grimasama. Eto, na primer, Bruera u kancelariji, sa
uvotenim brkovima, koralnom iglom za kravatu, belim krutim
grudima, prijatnim oseanjima a u njemu sve sama hladnoa
i mekutvo georgine mu propale u ratu njegova kuvarica
izgubila ivce; ili ona Amelija, kako se ono zvae, kako tano u
pet deli olje sa ajem mala namigua, bestidna
gramljivica; pa Tomi i Berti sa utirkanim grudima na
kouljama,
78

niz koje liju guste kaplje poroka. Oni ga nikad nisu videli kako
ih gole crta u svojoj belenici usred njihovih ludovanja. Na
ulici kola urlaju pored njega; neo-venost drei sa oglasnih
plakata; ljudi su uhvaeni u mioloVke rudnika; ene se ive
spaljuju; a jednom je jedna bedna gomila luaka, izloenih za
razonodu sveta (koji se glasno smejao), pocupkivala, klimala
glavama i cerila se pored njega u Ulici Totenham Kot, upola se
izvinjavajui, ali ipak pobedonosno pokazujui svoj beznadeni jad. Hoe li i on poludeti?
Za ajem mu je Recija rekla da erka gospoe Filmer
oekuje bebu. Ona ne moe da ostari a da nema dece! Ona je
mnogo usamljena, mnogo nesrena! Zaplakala se prvi put
otkako su se uzeli. Izdaleka je uo kako jeca; uo je to jasno,
primetio odreeno; uporedio sa slavinom koja kaplje. Ali nita
nije oseao.
Njegova ena plae, a on nita ne osea; samo svaki put
kad zajeca na taj duboki, taj tihi, taj beznadeni nain, on se
sputa za jo jedan stepenik u provaliju.
Najzad, uz melodramski pokret koji je uinio mehaniki i
potpuno svestan njegove neiskrenosti, on zari glavu u svoje
ruke. On se sada predaje; sad mu drugi moraju pomagati. Treba
poslati po ljude. On die ruke od sebe.
Nita ga nije moglo prenuti. Recija ga je poloila u krevet.
Poslala je po dr Holmsa, lekara gospoe Filmer. Dr Holms ga
je pogledao. Njemu nije nita, rekao je dr Holms. O, kakvo
olakanje! Kako je to ljubazan, kako dobar ovek! pomisli
Recija. Kad god se on tako osea, ode u mjuzikhol, rekao je dr
Holms. Uzme jedan dan odsustva i izae sa enom da igra golf.
Zato ne bi pokuali sa bromom rastvorenim u ai vode pre
spavanja? Ove stare kue u Blumsberiju, rekao je dr Holms,
kucnuvi zid, esto su pune finih panela, preko kojih
kuevlasnici iz gluposti stavljaju tapete. Ba pre neki dan kad
je bio kod jednog bolesnika, ser Iks Ipsilona na trgu Bedford ...
Prema tome, nema opravdanja; njemu nije nita, osim
onog greha zbog kojeg ga je ljudska priroda osudila na smrt: da
ne osea nita. Bio je ravnoduan ak i kad
79

je Evans poginuo; to je ono najgore; ali su i razni drugi zloini

podizali glave, pretili prstima, kezili se i rugali preko kreveta u
rane jutarnje asove njegovom opru-enom telu koje je lealo
oseajui svoju degradaciju; oenio se enom koju ne voli;
slagao ju je, zaveo, naneo uvredu gospoici Izabeli Poul, i
postao tako izboginjan i obeleen porokom da ene uzdrhte kad
ga spaze na ulici. Presuda ljudske prirode nad takvim bednikom
je smrt.
Dr Holms je ponovo doao. Onako krupan, sve u licu,
lep, otresajui prainu sa cipela, gledajui se u ogledalo, sve je
to raistio glavobolje, nesanice, strahovanja, snove
nervni simptomi i nita vie, rekao je on. Ako on, dr Holms,
primeti da je izgubio samo pola funte od svojih jedanaest
stouna* i est funti, on trai od svoje ene jo jedan tanjir
ovsene kae za doruak. (I Recija e nauiti da kuva ovsenu
kau). Ali, nastavljao je on, mi na zdravlje u znatnoj meri
moemo i sami da utiemo. Zainteresujte se za spoljne stvari;
naite sebi neku razonodu. On otvori ekspira Anto-nija i
Kleopatru, zatim odgurnu ekspira. Neku razonodu, rekao je dr
Holms, jer ne duguje li on svoje izvrsno zdravlje (a radi isto
onako naporno kao i svaki drugi ovek u Londonu) injenici
to je uvek u stanju da se sa svojih bolesnika prebaci na stari
nametaj? Kako divan ealj, ako sme to da kae, nosi gospoa
Voren Smit!
Kad se ta prokleta budala ponovo pojavila, Septimus je
odbio da ga primi. Zbilja? rekao je dr Holms, prijatno se
smeei. On zaista mora prijateljski da odgurne tu draesnu
malu damu, gospou Smit, pre nego to proe pored nje u
spavau sobu njenog mua.
Dakle, prepali ste se ree on ljubazno i sede pored
svog bolesnika. Govorio je svojoj eni kako e se ubiti, a ona je
jo sasvim mlada, strankinja, zar ne? Zar joj to ne daje veoma
udnu predstavu o Englezima kao muevima? Zar ovek,
moda, nema obaveza prema svojoj eni? Nije li bolje da neto
radi, umesto to lei u krevetu? Jer dr Holms ima za sobom
etrdesetogodi* Stoun oko 7 kg. Prim. prev.

80

nje iskustvo; i Septimus moe da mu veruje na re njemu

nije ba nita. I kad sledei put bude doao, on, dr Holms, se
nada da nee zatei Smita u krevetu i da ovaj nee vie
zadavati brige toj draesnoj maloj dami, svojoj supruzi.
Ukratko, ljudska priroda ga progoni odvratna ivotinja
sa nozdrvama crvenim kao krv. Holms ga progoni. Dr Holms je
dolazio redovno svakog dana. Kad jednom posrne, zapisao je
Septimus na poleini jedne dopisnice, ljudska priroda poinje
da te progoni. Holms te progoni. Jedina njihova mogunost je
da pobegnu, bez Holmsovog znanja; u Italiju bilo kuda,
daleko od dr Holmsa.
Ali Recija nije mogla da ga shvati. Dr Holms je tako
ljubazan ovek. On se toliko interesuje za Septimusa. On samo
eli da im pomogne, tako on kae. Ima etvoro sitne dece i
pozvao ju je na aj, rekla je ona Septimusu.
Prema tome, on je naputen. Ceo svet vie: Ubij se, ubij se
nas radi. Ali zato bi se on ubio njih radi? Jelo je prijatna stvar,
sunce toplo; i kako se to ubija, kuhinjskim noem, odvratno, uz
potoke krvi, udisanjem gasa iz cevi? On je i suvie slab;
jedva moe da podigne ruku. Meutim, iako je sada potpuno
sam, osuen, naputen kao to su usamljeni oni koji umiru, ima
neke slasti u svemu tome, neke osame pune uzvienosti;
slobode koju ne poznaju vezani. Jasno je da je Holms pobedio;
ivotinja sa crvenim nozdrvama je pobedila. Ali ak ni Holms
ne moe da se dotakne tog poslednjeg ostatka koji luta na ivici
sveta, tog prognanika koji gleda nazad na naseljenu zemlju,
koji kao mornar utopljenik lei na obalama sveta.
Tog trenutka (Recija je otila da kupuje) desilo se veliko
otkrovenje. Neki glas se uo iza paravana. To Evans govori.
Mrtvi su s njim.
Evanse, Evanse povikao je.
Gospodin Smit govori sam sa sobom, dozivala je iz
kuhinje gospou Filmer sluavka Agnes. Evanse, Evanse,
rekao je kad je ona ula sa posluavnikom. A ona je poskoila,
da, poskoila. I poletela niza stepenice.
81

Tada je ula Recija sa cveem, prela preko sobe i stavila

rue u vazu, na koju je odmah palo sunce i vaza stade da se
srne je, da skae po sobi.
Morala je da kupi ovo cvee, rekla je Recija, od jednog
siromanog starca na ulici. Ali je ono gotovo ve mrtvo, kazala
je rasporeujui rue.
Znai, ima neki ovek napolju; to je Evans, bez sumnje; a
rue za koje je Recija rekla da su upola mrtve, on je uzbrao na
poljima Grke. Veza je zdravlje; veza je srea, veza ...
mrmljao je on.
ta to govori, Septimuse? upitala je Recija
izbezumljeno, jer je on govorio sam sa sobom.
Poslala je Agnesu da otri po dr Holmsa. Njen mu je,
kazala je, poludeo. Jedva da je poznaje.
Ti ivotinjo! ivotinjo! vikao je Septimus kad je
ugledao ljudsku prirodu, a to je dr Holms, kako ulazi u
sobu.
ta sad ovo znai rekao je dr Holms najljubaznijim
tonom na svetu. Govorite gluposti da biste uplaili svoju
enu? Ali on e mu dati neto za spavanje. A ako su
bogati, rekao je dr Holms i ironino pogledao po sobi,
neka na svaki nain idu u Ulicu Harli; kad ve nemaju
poverenja u njega, rekao je dr Holms ve manje ljubazno.
Bilo je tano dvanaest asova; dvanaest po Big Benu, iji
je otkucaj lebdeo nad severnim delom Londona; meao se sa
otkucajima drugih satova, vazduasto sje-dinjavao sa oblacima
i pramenovima dima i zamirao tamo negde gore meu
galebovima dvanaest asova je izbilo kad je Klarisa Dalovej
poloila svoju zelenu haljinu na krevet, a Voren Smitovi ili
Ulicom Harli. Dvanaest je bilo zakazano vreme njihove posete.
Moda je, pomisli Recija, ova kua pred kojom stoji sivi automobil kua ser Viljema Bredoa. Olovni krugovi su se rastapali
u vazduhu.
To je zaista i bio automobil ser Viljema Bredoa; nizak,
moan, siv, sa jednostavnim isprepletenim inicijalima na
ploici, kao da je pompa heraldike neprikladna za ovog duha
dobroinitelja, ovog svetenika nauke; i poto je automobil bio
siv, da se ne bi remetila njegova
82

uzdrana skladnost, u njemu behu nagomilana siva krzna,

srebrnosive prostirke, da uvaenoj ledi Bredo ne bude hladno
dok eka. Jer je ser Viljem Bredo esto putovao po ezdeset i
vie milja u unutranjost da obie bogate bolesnike koji su u
stanju da plate veoma visok honorar za njegov savet. A uvaena
ledi Bredo je ekala sa prostirkama prebaenim preko kolena
po sat i vie, zavaljena na seditu, razmiljajui ponekad o
bolesniku, ponekad, neka joj bude oproteno, o zlatnom zidu
koji naraste svakog trenutka dok ona eka; o zlatnom zidu koji
narasta izmeu njih i svih nemira i briga (ona ih je hrabro
podnela; mnogo su muka preturili preko glave), dok ne
oseti kako je izbila na miran okean gde samo mirisni vetrovi
duvaju; gde je ljudi uvaavaju, zavide joj, gde nema gotovo
nieg to bi mogla poeleti, jedino da se poali na svoju
debljinu; svakog etvrtka velika veera za kolege lekare;
povremeno neki bazar u dobrotvorne svrhe koji treba da se
otvori; neki lan kraljevske porodice, da se pozdravi; i suvie
malo vremena, avaj, provodi sa svojim muem, iji se posao sve
vie razvija; sin koji dobro napreduje u Itnu; ona bi volela da
ima i erku; meutim, interesuje se za mnoge stvari; za odgoj
dece; za negu zastarelih sluajeva padavice; i za fotografiju,
tako da ako se gradi kakva crkva ili je re o ruevinama neke
crkve, ona potkupljuje crkvenjaka, dolazi do kljua i pravi
snimke koji jedva da se razlikuju od profesionalnih, a sve ta dok
eka mua.
Ser Viljem nije vie mlad. Radio je veoma naporno;
stekao svoj poloaj istom sposobnou (bio je sin jednog
uandije); voleo je svoj poziv; padao je u oi svojom
lepom pojavom na prijemima, dobro je govorio a sve
mu je to do vremena kad je dobio plemstvo ve bilo
dalo ozbiljan izgled, umoran izgled (prilivu bolesnika
nije bilo kraja, odgovornosti i povlastice njegovog poziva
bile su teke), a taj umor, zajedno sa sedom kosom,
veoma je uveavao znaaj njegove pojave i pribavio mu
glas (to je od izvanredno velike vanosti u leenju nervnih sluajeva) ne samo sjajnog strunjaka i gotovo nepo
greivog dijagnostiara ve i saoseajnog, paljivog oveka koji ima razumevanja za ljudsku duu. Shvatio je
83

istog trenutka kad su stupili u sobu (zvali su se Voren Smitovi);

bio je siguran, im je ugledao njega, da je to krajnje ozbiljan
sluaj. Sluaj potpunog sloma potpunog fizikog i nervnog
sloma, sa svim simptomima zavrne faze, sve je to zakljuio za
dva-tri minuta (dok je na ruiastoj karti ispisivao odgovore na
pitanja koje je diskretno mrmljao).
Koliko ga je dugo leio dr Holms?
est nedelja.
Prepisao malo broma? Rekao da to nije nita? Pa da (ti
lekari opte prakse! pomisli ser Viljem. Pola svog vremena
troi na to da popravi njihove greke. Neke su bile
nepopravljive).
Veoma ste se istakli u ratu?
Bolesnik je upitno ponovio re rat".
Pridavao je znaenje recima simbolinog karaktera. Vaan
simptom, treba ga zapisati na karti.
Ratu? ponovio je bolesnik. Evropski rat ta mala
aka tua barutom? Da li se istakao? On je to stvarno
zaboravio. U samom ratu nije imao uspeha.
Da, veoma se istakao uveravala je Recija le-kara
bio je unapreen.
U vaoj kancelariji imaju najlepe miljenje o vama?
mrmljao je ser Viljem, bacajui pogled na veoma
pohvalno sroeno pismo gospodina Bruera. Tako da vi
nemate ta, da brinete, nikakvih novanih briga, nita?
On je uinio uasan zloin i ljudska priroda ga je osudila
na smrt.
Ja sam ... ja sam poeo je on uinio zloin...
On nije uinio ni najmanje zlo uveravala je Recija
lekara. Ako gospodin Smit bude hteo da prieka, rekao je
ser Viljem, on bi rado razgovarao sa gospoom Smit u
susednoj sobi. Njen mu je veoma teak bolesnik, rekao je
ser Viljem. Da li je pretio da e se ubiti?
O, da, zaplakala se ona. Ali to nije mislio, rekla je.
Svakako ne. To je samo pitanje odmora, objasnio je ser Viljem;
odmora, odmora; dugog odmora u postelji. Dublje u
unutranjosti nalazi se jedan divan sanatorijum gde e njen
mu imati savrenu negu. Da ode od nje?
84

upitala je. Na alost, da; ljudi do kojih nam je najvie stalo nisu
dobri za nas kad smo bolesni. Ali on nije lud, zar ne? Ser
Viljem nikad ne govori o ludilu; on to naziva nedostatkom
oseanja mere. Ali njen mu ne voli lekare. On e odbiti da ide
tamo. Kratko i ljubazno ser Viljem joj objasni stanje njenog
mua. Pretio je da e se ubiti. Nema drugog izlaza. To je pitanje
zakona. Le-ae u krevetu u lepoj kui u unutranjosti.
Bolniarke su tamo odline. Ser Viljem e ga poseivati
jedanput nedeljno. Ako je gospoa Smit sasvim sigurna da
nema vie ta da pita on nikad nije pourivao svoje bolesnike onda e se vratiti njenom muu. Ona nije imala vie
ta da pita bar ne ser Viljema.
Tako se oni vratile najuzvienijem od ljudi; zloincu koji
je stao pred lice svojih sudija; rtvi koja je izloena na
visinama; beguncu, mornaru utopljeniku, pesniku besmrtne
ode, gospodu koji je iz ivota preao u smrt; Septimusu VorenSmitu koji je sedeo u fotelji pod staklenom tavanicom,
zagledan u fotografiju ledi Bredo u dvorskoj toaleti,
mrmljajui poruke o lepoti.
Mi smo zavrili na mali razgovor rekao je ser
Viljem.
On kae da si ti teko bolestan plakala je Recija.
Uredili smo da odete u jedan sanatorijum rekao je ser
Viljem.
U jedan od Holmsovih sanatorijuma? rugao se
Septimus.
Ovaj ovek stvara veoma neprijatan utisak. Jer ser Viljem,
iji je otac bio trgovac, imao je uroeno potovanje prema
dobrom odgoju i odevanju, koje je vreala aljkavost; s druge
strane, a jo dublje, ser Viljem, koji nikad nije imao vremena
da ita, nosio je u sebi duboko usaenu netrpeljivost prema
obrazovanim ljudima koji dolaze u njegovu ordinaciju i
stavljaju mu do znanja da su lekari, iji je poziv jedna stalna
napregnutost najviih ljudskih sposobnosti, neobrazovani ljudi.
Jedan od mojih sanatorijuma, gospodine Voren--Smite
ree on gde emo vas nauiti kako da se odmarate.
Ima samo jo neto.
85

On je sasvim siguran da je gospodin Voren Smit, kad je

zdrav, poslednji ovek na svetu koji bi plaio svoju enu. Ali
govorio je da e se ubiti.
Svi mi imamo svoje trenutke depresije objasni
ser Viljem.
Kad jednom posrne, ponavljao je Septimus u sebi,
ljudska priroda te progoni. Holms i Bredo te progone. Oni
pretrauju pustinju. Pa uz vrisak bee u divljinu. Primenjuju
toak za muenje i lisiine. Ljudska priroda je nemilosrdna.
Ponekad ima nastupe? upita ser Viljem, sa
olovkom na ruiastoj karti.
To je njegova lina stvar, odgovori Septimus.
Niko ne ivi samo za sebe ree ser Viljem i baci
pogled na fotografiju svoje ene u dvorskoj toaleti.
Vi imate pred sobom sjajnu karijeru nastavi ser
Viljem. Na stolu se nalazilo pismo gospodina Bruera.
Izuzetno sjajnu karijeru.
Ali ako prizna? Ako prenese svoju poruku? Hoe li ga
tada pustiti ti njegovi muitelji?
Ja ... ja ... mucao je.
Ali ta je njegov zloin? Ne moe da se seti.
Da? hrabrio ga je ser Viljem. (Meutim, bilo
je kasno).
Ljubav, drvee, ne postoji zloin ta ono bese njegova
poruka?
Nije mogao da se seti.
Ja ... ja ... mucao je Septimus.
Trudite se da mislite to je mogue manje o sebi
blago ree ser Viljem. Stvarno, on ne moe da ostane
na slobodi.
Ima li jo neto to bi eleli da pitaju? Ser Viljem e sve
urediti (mrmljao je Reciji) i obavestie je izmeu I pet i est isto
popodne, mrmljao je.
Moete sve poveriti meni ree i pusti ih da
odu.
Nikad, nikad u svom ivotu nije Recija osetila takav bol!
Zatraila je pomo i ostavljena je na cedilu! nije ispunio
njihova oekivanja. Ser Viljem Bredo nije dobar ovek.
86

Samo odravanje tog automobila mora da ga staje vrlo

mnogo, rekao je Septimus, kad su izali na ulicu.
Ona se pripi uz njegovu ruku. Ostavljeni su na
cedilu.
Ali ta je ona jo htela?
Posveivao je tri etvrti sata svojim bolesnicima; i ako u
ovoj nauci koja mnogo zahteva i koja ima posla s onim o emu,
na kraju krajeva, mi ne znamo nita nervnim sistemom,
ovekovim mozgom lekar izgubi oseanje mere, on propada
kao lekar. Bez zdravlja se ne moe; a zdravlje, to je oseanje
mere, tako da kad neko ue u vau sobu i kae da je on Hristos
(esta samoobmana) i da nosi poruku, kao to u veini sluajeva
biva, i preti, kao to se esto ini, da e se ubiti, vi dozivate u
pomo oseanje mere; nareujete odmor u postelji; odmor u
samoi; tiinu i odmor; odmor bez prijatelja, bez knjiga, bez
poruka; estomeseni odmor; dok ovek koji je tamo otiao sa
sedam stouna i est funti ne izae odande sa dvanaest stouna.
To oseanje mere, te boanske mere (ser Viljemove
boginje), stekao je ser Viljem obilazei bolnice, lovei losose,
dobivi sina koga mu je u Ulici Harli rodila ledi Bredo; i ona
sama lovi losose i pravi snimke koji se jedva mogu razlikovati od
profesionalnih. Oboavajui meru, nije napredovao samo ser
Viljem, ve je uinio da i Engleska napreduje, izdvajao je njene
luake, zabranjivao raanje dece, kanjavao oaj, onemoguavao
nepoeljnima da propagiraju svoje miljenje dok i sami ne usvoje
njegovo oseanje za meru njegovo oseanje ako su mukarci,
oseanje ledi Bredo, ako su ene (a ona je vezla, plela,
provodila od sedam veeri etiri kod kue sa svojim sinom), tako
da ne samo to su ga potovale njegove kolege, a potinjeni ga se
plaili, ve su i prijatelji i roaci njegovih bolesnika oseali
prema njemu najjau zahvalnost to zahteva da ti proroci, muki
i enski Hristosi koji predskazuju smak sveta ili dolazak boga,
piju mleko u krevetu, onako kako to nareuje ser Viljem; ser
Viljem sa svojom tridesetogodinjom praksom ovakvih
sluajeva i nepogreivim instinktom:
87

ovo je ludilo, a ovo je razum; u stvari, njegovim oseanjem mere.

Ali Mera ima jednu sestru, manje nasrnejanu, strasniju,
boginju koja je ak i sada zauzeta na vrelini i pesku Indije, u
blatu i movarama Afrike, u predgraima Londona, ukratko:
gde god klima ili avo kua ljude da se otpade od prave vere,
njene vere ak i sada zauzeta ruenjem oltara, obaranjem
idola i postavljanjem svog strogog lika na njihovo mesto. Ona se
zove Preobraanje i hrani se voljom slabih, voli da se utisne, da
se nametne, oboava ig sopstvenog lika na licu gomile. Na
uglu Hajd-parka, ona stoji na buretu i pro-poveda; oblai se u
belo i pokajniki preruena u bratsku ljubav hoda kroz fabrike i
parlamente; nudi pomo, ali udi za moi; grubo uklanja sa svog
puta jeretike i nezadovoljnike; obasipa svojim blagoslovom one
koji je oboavaju i pokorno hvataju iz njenih oiju svetlost
svojih oiju. I ova je gospa (Recija Voren Smit je to nasluivala)
prebivala u ser Viljemovom srcu, iako skrivena, kao to je to
veinom sluaj s njom, ispod kakve ubedljive maske, nekog
uvaenog imena, iza ljubavi, dunosti, samoportvovanja. Kako
on samo radi kako se upinje da podigne fondove, da
propagira reforme, da osniva ustanove! Ali Preobraanje, ta
boginja probira-ica, vie voli krv nego ciglu i na najlukaviji
nain se gosti ljudskom voljom. Na primer, ledi Bredo. Ona je
podlegla pre petnaest godina. Nije se dogodilo nita na ta
biste mogli ukazati prstom; nije bilo nikakve scene, nikakve
buke; samo je njena volja lagano tonula u njegovu, kao barka
prepuna vode. Sladak je bio njen osmeh, brzo njeno
pokoravanje; veera u Ulici Harli, sa osam ili devet jela za
deset do petnaest gostiju iz lekarskih krugova, bila je tiha
i otmena. Samo, dok je vee osvajalo, neznatna dosada, moda
nelagodnost, nervna nadraenost, zbunjenost, nespretnost, zbrkanost pokazivale su to je zaista bilo muno poverovati da
je jadna gospa lagala. Nekad, davno, ona je slobodnom rukom
hvatala losose: sada, brza da udovolji muevu udnju za moi od
koje mu se zasvetli i ovlai oko, ona se zgrila, skupila,
pokunjila, povukla unazad, zatreptala; tako da i ne znajui tano
zato je vee bilo
88

neprijatno i izazivalo taj pritisak na teme (to bi se lako moglo

pripisati strunom razgovoru, ili umoru velikog lekara iji
ivot, kao to je ledi Bredo govorila, ne pripada njemu nego
njegovim bolesnicima), tek vee je bilo neprijatno: tako da su
gosti, kad je sat izbio deset, udahnuli vazduh u Ulici Harli ak
sa oduevljenjem; a to olakanje, meutim, bilo je uskraeno
njegovim bolesnicima.
Tamo u sivoj sobi sa slikama po zidovima i skupo- \ cenim
nametajem ispod tavanice od debelog stakla, oni su saznavali
veliinu svog prekraja; strpani u naslonjae, pratili su ser Viljema
kako, njihovog dobra radi, izvodi udne vebe, rukama koje istura,
pa ih naglo povlai uz bedro da dokae (ako je bolesnik tvrdoglav)
kako je on gospodar svojih postupaka, to bolesnik nije. Tu neki
slabi poklecnu, zajecaju, pokore se; dok drugi, podstaknuti bogzna
kakvim neumerenim ludilom, dobacuju ser Viljemu u lice: prokleta
varalico! i, jo bezbo-nije, posumnjaju i u ivot sam. emu iveti?
pitaju oni. Ser Viljem odgovara da je ivot dobar. Jer slika ledi
Bredo sa nojevim perjem visi iznad kamina, a to se njegovih
prihoda tie, oni iznose punih dvanaest hiljada funti godinje. Ali
prema nama, bune se oni, ivot nije tako dareljiv. Ser Viljem
poputa. Nedostaje im ose-anje mere. A moda, na kraju krajeva,
ne postoji ni bog? On slee ramenima. Ukratko, iveti ili ne iveti je
naa lina stvar? Ali, oni se varaju. Ser Viljem ima jednog prijatelja
u Sariju koji ui ta je to oseanje mere, a to je, ser Viljem otvoreno
priznaje, velika vetina. Postoji, sem toga, ljubav prema porodici;
ast; hrabrost; sjajna karijera. Sve to u ser Viljemu nailazi na
odlunog pobornika. I ako to ne uspe, on mora da podri policiju i
interese zajednice, primeuje on mirno, koji e se postarati da se ti
nedrutveni nagoni, nikli prvenstveno iz neiste krvi, tamo dole u
Sariju dre pod kontrolom. I tada se iskrade iz svog skrovita i
penje na svoj presto ta boginja, sa poudom koja je goni da pogazi
svoje protivnike i da u tua svetilita neizbrisivo utisne svoj lik.
Goli, nezatieni, iscrpeni, ljudi bez prijatelja, primali su peat ser
Viljemove volje. On ih je saletao; on ih je prodirao. On ih je
zatvarao. Zbog te

89

meavine odlunosti i humanosti bio je ser Viljem naroito

drag rodbini svojih rtava.
Ali je Recija Voren Smit plakala, sputajui se niz Ulicu
Harli, i govorila.da joj se ne dopada taj ovek.
Lomei ga i komadajui, delei i ponovo delei, satovi
Ulice Harli grickali su junski dan, savetovali pokornost,
podravali autoritet, i u horu ukazivali na neuporedivu prednost
oseanja mere, dok se breuljak vremena nije toliko smanjio da
je jedan trgovaki sat, obeen iznad neke radnje u Oksfordskoj
ulici, objavio pola dva srdano i bratski, kao da firmi Rigbi i
Loundes ini zadovoljstvo da daje to obavetenje besplatno.
Kad ovek pogleda gore, vidi da umesto cifara stoji po
jedno slovo njihovog imena, i podsvesno je zahvalan Rigbiju i
Loundesu to pokazuju vreme provereno po Griniu; a ova
zahvalnost (o, tako je razmiljao Hju Hvajtbred dok je
dokoliio tu pred izlogom) kasnije prirodno prelazi u
kupovanje arapa i cipela kod Rigbija i Loundesa. Tako je on
razmiljao. inio je to po navici. On nije ulazio duboko u
stvari. Samo se doticao njihove povrine; mrtvi jezici, ivi
jezici, ivot u Carigradu, Parizu, Rimu; jahanje, lov, tenis, sve
je to za njega prolost. Zli jezici tvrde da on sada uva strau u
Bekingemskoj palati u svilenim arapama i pantalonama do
kolena, a ta uva, niko ne zna. Tek on to vri sa krajnjim zalaganjem. Ve pedeset i pet godina plovi na povrini engleskog
drutva. Poznaje mnoge predsednike vlada. Smatra se za
oveka dubokih oseanja. Iako je istina da nije uestvovao ni u
jednom velikom pokretu svog vremena niti zauzimao vane
poloaje, ipak jedna ili dve skromne reforme slue mu na ast;
poboljanje stanja javnih sklonita je jedna; zatita sova u
Norfolku druga; sluavke takoe imaju razloga da mu budu
zahvalne; a njegovo ime na kraju pisma upuenom Tajmsu, u
kojem trai novane priloge, apeluje na javnost da vodi rauna
o redu i uklanja otpatke, da se smanji zaguiji-vost fabrikog
dima i prestane sa nemoralom po parkovima, izazvalo je
potovanje.
Velianstveno je izgledao, zaustavivi se tu za trenutak
(dok je otkucaj polovine sata izumirao) da baci kritiki,
autoritativan pogled na arape i cipele; nepo90

greiv, vaan, kao da posmatra svet s neke visine, i savreno

odeven; on je shvatao obaveze koje nameu stas, bogatstvo,
zdravlje, i cepidlaki ih je obavljao ak i kad to nije bilo
bezuslovno potrebno, sitne utivosti, staromodne ceremonije
koje su njegovom ponaanju davale izvesnu osobinu, neto to
se moe podraavati, po emu se on moe pamtiti; jer nikad ne
bi otiao na ruak, na primer kod ledi Braton, koju poznaje ve
dvadeset godina, a da joj u ispruenoj ruci ne donese buket karanfila i da ne upita gospoicu Bra, sekretaricu ledi Braton, za
njenog brata u Junoj Africi, to iz izvesnih razloga gospoica
Bra, mada liena svakog atributa enskih ari, nikako nije
trpela pa je odgovarala: Hvala, on vrlo dobro napreduje u
Junoj Africi, iako je ve est godina vrlo loe stajao u
Portsmautu.
I sama ledi Braton vie je volela Riarda Daloveja, koji je
stigao sledeeg trenutka. U stvari, oni su se sreli na pragu.
Prirodno je to je ledi Braton vie volela Riarda Daloveja.
On je bio mnogo finije grae. Ali ni ona ne bi dozvolila da se
napada njen jadni dragi Hju. Ona nikad nee zaboraviti njegovu
ljubaznost bio je zaista izuzetno ljubazan ne sea se ba
tano kojom prilikom je to bilo. Tek on je bio izuzetno
ljubazan. A i razlika izmeu dva oveka svakako nije bogzna
kolika. Nikad nije shvatala emu rastavljati ljude na delove,
kao to to ini Klarisa rastavljati ih na delove pa ih posle
opet sastavljati; kad neko ima ezdeset i dve godine, onda to
svakako nema smisla. Primila je Hjuove karanfile svojim
uglastim, tvrdim osmehom. Niko vie nee doi, rekla je.
Pozvala ih je pod lanim izgovorom, da bi joj pomogli da se
izvue iz jedne neprilike ...
Ali prvo da ruamo ree ona.
I tako je poelo, tamo-amo kroz pokretna vrata, be-umno
i uzbudljivo kretanje devo jaka u keceljama i belim kapicama,
ne sluavki iz nude, ve svetenica jedne misterije ili velike
mistifikacije, koju izvode domaice u Meiferu od pola dva do
dva, kada na znak rukom prestaje saobraaj i na mesto toga se
javlja velika varka, najpre s hranom ona kao ne kota nita;
a zatim kao da se sto sam od sebe postavlja, kristal,
91

srebro, mali podmetai, sudovi sa crvenim voem; prelivi

mrkoga sosa prekrivaju ribu; u inijama od keramike plivaju
tranirani pilii; sveana, svetla vatra bukti; a s kafom i vinom
(besplatno sluenim) diu se vesele vizije pred sanjalakim
oima; pred lako zamiljenim oima; oima kojima se ivot
ini pun muzike i misterije; oima sada podstaknutim da veselo
pogledaju svu lepotu crvenih karanfila koje je ledi Braton
(njeni su pokreti uvek uglasti) stavila pored svog tanjira, tako
da je Hju Hvajtbred, oseajui se pomiren sa itavom vasionom
i istovremeno savreno siguran u sebe, rekao odlaui viljuku:
Zar ne bi divno pristajali uz ipku na vaoj
haljini?
Ova prisnost prenerazi mis Bra. Ona pomisli kako je ovaj
ovek nevaspitan. Ledi Braton joj se nasmeja.
I Ledi Braton podie karanfile, drei ih prilino kruto,
skoro isto onako kako general na slici iza nje dri svitak
pergamenta; i ostade nepomina, kao u zanosu. ta je ona
generalu, praunuka? prapraunuka? pitao se Riard Dalovej. Ser
Roderik, ser Mailz, ser Talbot tako je.
Neobino je kako se u toj porodici slinost uva po
enskoj liniji. Trebalo je da i ona sama bude konjiki general. I
Riard bi sa zadovoljstvom sluio pod njenom komandom;
gajio je najvee potovanje prema njoj; uivao je u
romantinom gledanju na dree stare dame sa rodoslovljem i
voleo bi, na svoj dobroudni nain, da dovede neke svoje
mlade poznanike usijanih glava na ruak kod nje; kao da njoj
slian tip moe voditi poreklo od dobrodunih ljubitelja aja!
On je poznavao njen zaviaj. Poznavao je njenu porodicu.
Postoji loza, koja jo uvek raa, pod kojom je sedeo ili Lavleis
ili Herik ona sama nikad nije proitala ni jedan jedini stih,
ali tako se pria. Bolje da prieka s postavljanjem tog pitanja
koje nju mui (u vezi sa jednim apelom na javnost; i ako ga
uputi, na koji nain, i tako dalje), bolje da saeka dok oni
popiju kafu, razmiljala je ledi Braton, pa spusti karanfile pored
svog tanjira.
Kako je Klarisa? upita ona naglo.
92

Klarisa je uvek govorila da je ledi Braton ne voli. Zaista,

ledi Braton vaila je za enu koja se vie interesu je za politiku
negoli za ljude; da govori kao kakav mukarac; da je umeala
prste u jednu uvenu intrigu iz osamdesetih godina, koja se sad
ve pominje u memoarima. Izvesno je da postoji jedno
udubljenje u njenom salonu, i jedan sto u tom udubljenju, i
jedna fotografija na tom stolu generala ser Talbota Mura, sada
poiveg, koji je tu napisao (jedne veeri osamdesetih godina),
u prisustvu ledi Braton, sa njenim znanjem moda i po njenom
savetu, telegram kojim se nareuje napredovanje britanskih
trupa u jednom istorijskom trenutku. (Ona je sauvala pero i
ispriala priu) i zato, kad bi na svoj nagli nain upitala Kako
je Klarisa?, muevi su imali muke da ubede svoje supruge a
i oni su sami, zbilja, ma koliko da su njoj bili odani, potajno
sumnjali u njeno interesovanje za ene koje su esto stajale
na putu svojim muevima, spreavale ih da se prihvate poloaja
u inostranstvu, i koje je usred zase-danja parlamenta trebalo
voditi na more da se oporave od influence. Pa ipak su ene
nepogreivo znale da je njeno pitanje Kako je Klarisa? izraz
simpatija jedne dobronamerne utljive prijateljice, ije
iskazivanje (jedva desetak puta tokom itavog ivota) znai
priznanje iz-vesnog enskog drugarstva koje se provlailo kroz
one muke rukove i spajalo ledi Braton i gospou Dalovej
neobinom vezom. One su se retko viale, a i kad jesu, drale su
se ravnoduno, ak neprijateljski.
Sreo sam Klarisu jutros u Parku ree Hju Hvajtbred,
zagnjurivi glavu u tanjir, nestrpljiv da za sebe zadri tu
malu poast, jer on treba samo da doda u London i smesta
da sretne ceo svet. Kako je samo halapljiv, jedan od
najhalapljivijih ljudi koje ona zna, pomisli Mili Bra, koja
je posmatrala mukarce s nepokolebljivom strogou i bila
u stanju da bude veito odana, naroito svom polu, jer je
bila koata, loe graena, uglasta i potpuno liena enskih
ari.
Znate li ko je u Londonu? odjednom se seti ledi
Braton. Na stari prijatelj, Piter Vol.
93

Svi se nasmeie. Piter Vol! Gospodinu Daloveju je

istinski milo, pomisli Mili Bra; a gospodin Hvajtbred misli
samo na svoju piletinu.
Piter Vol! Sve troje, ledi Braton, Hju Hvajtbred i Riard
Dalovej setie se iste stvari kako je Piter bio strasno
zaljubljen; kako je bio odbijen; otiao u Indiju; kako je pretrpeo
neuspeh, kako je napravio zbrku od svojih poslova; Riard
Dalovej je, pored toga, gajio i velike simpatije prema tom
dragom, starom prijatelju. Mili Bra je to videla; videla na dnu
njegovih keste-njastih oiju; videla kako okleva, kako
razmilja; i to ju je zanimalo, kao to ju je gospodin Dalovej
oduvek zanimao, ta li on to razmilja, pitala se, o Piteru Volu?
Kako je Piter Vol bio zaljubljen u Klarisu; kako e pravo posle
ruka otii da nae Klarisu; kako e joj rei, tim istim recima,
da je voli. Da, to e joj rei.
U svoje vreme bi se Mili Bra skoro zaljubila u ta njegova
utanja; na gospodina Daloveja se uvek moglo osloniti; pravi je
dentlmen. A sada, napunila je etrdeset godina, trebalo je
samo da ledi Braton klimne glavom ili malo naglije okrene
glavu, i Mili Bra bi primetila znak, ma kako duboko da je
utonula u razmiljanje svojim nezavisnim duhom,
nepokvarenom duom koju ivot ne moe da obmanjuje, jer joj
nije pruio ni trunicu najmanje vrednosti; ni kovrdu, ni
osmeh ni usnu, ni obraz, ni nos; ba nita; trebalo je samo da
ledi Braton klimne glavom i Perkinsovoj je ve nalo-eno da
pouri s kafom.
Da; Piter Vol se vratio ree ledi Braton. Svima im
je to nekako mutno laskalo. Vratio se potuen, bez uspeha, na
njihove sigurne obale. Ali da mu se pomogne, razmiljali su,
nemogue je; ima neka pukotina u njegovom karakteru. Hju
Hvajtbred ree da bi se njegovo ime, naravno, moglo pomenuti
tom i tom oveku. Pa tuno, znaajno, nabra obrve kad se seti
pisama koja e morati da napie stareinama dravnih ustanova
o svom starom prijatelju Piteru Volu, i tako dalje. Ali to
nee odvesti niemu niemu stalnom, sve zbog njegovog
karaktera.
94

Ima neprilika zbog neke ene ree ledi Braton. Svi

su oni pogodili da je to posredi.
Uostalom nastavi Ledi Braton, u elji da pree preko
te teme uemo elu priu od samog Pitera.
(A kafa nikako da se pojavi.)
Njegova adresa? promrmlja Hju Hvajtbred;
i najednom se zatalasa ona siva plima poslovnosti koja
iz dana u dan zapljuskuje svojim vodama ledi Braton,
skuplja se, prei, obavija je finom koprenom to potire
sukobe, ublaava prekide i razastire oko kue u Ulici
Bruk tananu mreu u kojoj se skupljaju stvari; njih
uredno, smesta, vadi otud seda Perkinsova, koja je ve
trideset godina kod ledi Braton i koja sad i zapisa ad
resu; ona je prui gospodinu Hvajtbredu, a on izvadi
svoju belenicu, podie obrve i stavivi adresu meu
dokumenta od najvee vanosti, ree da e kazati Evlini
da pozove Pitera Vola na ruak.
(ekalo se da gospodin Hvajtbred dovri s jelom, pa da se
donese kafa.)
Hju je mnogo spor, pomisli ledi Braton. On se goji,
primetila je. Riard se oduvek sjajno drao. Postajala je
nestrpljiva; elo njeno bie se jasno, nepobitno usred-sreivalo,
oholo odbacujui sve nepotrebne sitnice (Pitera Vola i njegove
poslove), na predmet koji je privlaio njenu panju, i ne samo
panju ve onu icu koja je bila okosnica njene due, bitni deo
nje bez kojeg Milisent Braton ne bi bila Milisent Braton; na
onaj plan za iseljenje mladih ljudi oba pola iz uglednih kua i
njihovo naseljavanje u Kanadi sa lepim izgledima na uspeh.
Ona je preterivala. Moda je izgubila svoje oseanje mere.
Iseljenje nije predstavljalo i za ostale siguran lek i uzvienu
zamisao. Njima to nije znailo (ni Hjuu, ni Ri-ardu, ak ni
odanoj gospoici Bra) izlazak iz skrivenog samoljublja, koji se
javlja u jednoj snanoj, borbenoj eni, dobro hranjenoj i dobrog
porekla, neposrednog impulsa, iskrenih oseanja i s malom
introspektivnom moi (irokogrudoj i jednostavnoj zato ne
bi svi bili irokogrudi i jednostavni? pitala se ona) i koja mora,
poto je mladost prola, da se baci na neto to moe biti
iseljenje, to moe biti emancipacija; ali ma ta to bilo, taj cilj
oko kojeg se bitni sastojci njene due sva95

kodnevno lue, postaje neto neizbeno prizmatino, blistavo,

pola kaleidoskop, a pola dragi kamen; as ga paljivo skriva da
mu se ljudi ne bi podmevali; as ga ponosito pokazuje.
Ukratko, iseljenje postade, iroko uzev, sama ledi Braton.
Ali trebalo je i pisati. A jedno pismo Tajmsu, obino je
govorila gospoica Bra, staje nju vie negoli da organizuje
ekspediciju u Junu Afriku (to je i inila za vreme rata). I
posle prepodnevne bitke poinjanja, cepanja i ponovnog
poinjanja, osetila bi svu bezvred-nost svog pola, kao to to
nije oseala ni u kojoj drugoj prilici, pa bi se sa zahvalnou
setila Hjua Hvajtbreda koji je posedovao niko u to nije
mogao sumnjati vetinu pisanja pisama Tajmsu.
Stvorenje sasvim drukije sazdano od nje, s takvim
vladanjem jezikom, u stanju da se izraava onako kako to
urednici ele, sa osobinama koje se ne bi mogle nazvati prosto
halapljivou. Ledi Braton se esto uzdravala da donosi sud o
mukarcima iz potovanja prema tajanstvenoj saglasnosti u
kojoj se oni, ali ni jedna ena, nalaze sa zakonima vasione;
znaju kako da se izraavaju; znaju ta da se kae; tako da ako
je Riard posavetuje, a Hju napie pismo za nju, ona je sigurna
da je u pravu na neki nain. Zato je pustila Hjua da pojede svoj
sufle; raspitala se za sirotu Evlinu; saekala da zapale cigarete,
pa rekla:
Mili, hoete li doneti one hartije?
I gospoica Bra je izala iz sobe, pa se vratila; stavila
hartije na sto; a Hju je izvadio svoje nalivpero; svoje srebrno
nalivpero, koje slui ve dvadeset godina, rekao je odvrui
poklopac. I jo uvek je u savrenom stanju; pokazao ga je
fabrikantima; nema razloga, rekli su oni, da se ikad istroi; a to
je na neki nain sluilo Hjuu na ast, kao i oseanjima koje je
njegovo pero izraavalo (tako se inilo Riardu Daloveju) dok
je Hju paljivo poeo da kitnjasto ispisuje velika slova na ivici,
i tako sjajno doveo zbrkane reci ledi Braton do smisla, do
gramatike, da urednici Tajmsa, oseala je ledi Braton
posmatrajui taj udesni preobraaj, to moraju potovati. Hju je
spor. Hju je tvrdoglav. Riard je rekao
96

da ovek mora i da rizikuje. Hju je predlagao izmene iz

potovanja prema oseanjima italaca, to se, rekao je on
prilino suvo kad se Riard nasmejao, mora uzeti u obzir, pa
proitao kako smo, stoga, miljenja da je vreme sazrelo ...
prekobrojna omladina naeg naroda koji se sve vie razvija...
ono to dugujemo mrtvima ... sve samo gola, uplja fraza,
mislio je Riard, ali, razume se, ne kodi nita, a Hju je
nastavljao da po azbunom redu skicira oseanja najuzvienije
plemenitosti, otresajui pepeo cigare sa svog prsluka, sumirajui s vremena na vreme ono to su uradili, pa najzad, proita
koncept pisma za koje je ledi Braton sa sigurnou osetila da je
remek-delo. Zar je mogue da njene misli tako zvue?
Hju nije mogao da jemi da e urednik to tampati; ali, on
e se ve videti s izvesnom osobom o ruku.
Na to ledi Braton, koja je retko inila galantne gestove,
zadenu sve Hjuove karanfile za haljinu, pa zabaci ruke i nazva
ga Moj predsednik vlade! Ni sama ne zna ta bi bez njih
dvojice. Oni se digoe. Tada Riard Dalovej prie generalovom
portretu da kao obino baci pogled na njega, jer namerava, kad
bude imao slobodnog vremena, da pie istoriju porodice ledi
Braton.
Milisent Braton je bila veoma ponosna na svoju porodicu.
Ali oni mogu da ekaju, oni mogu da ekaju, rekla je
posmatrajui sliku; mislei time da su lanovi njene porodice,
oficiri, visoki inovnici, admirali, bili ljudi od akcije koji su
izvrili svoju dunost; a Riardova prva dunost je prema
njegovoj zemlji; ali to je lepo lice, dodade ona; sve hartije su
spremne za Riarda u Oldmikstonu kad bude dolo vreme;
mislila je na laburistiku vladu. Ah, te vesti iz
Indije!
uzviknu ona.
I zatim, dok su stajali u holu i uzimali ute rukavice sa
stola iz posude od malahita, i dok je Hju s potpuno
nepotrebnom utivou nudio gospoici Bra neku
neiskorienu ulaznicu ili neku drugu uslugu, to je ona
prezirala iz dubine srca i crvenela kao cigla, Riard se obrati
ledi Braton sa eirom u ruci i ree:
Videemo vas veeras na naem prijemu? na
ta ona ponovo dobi velianstven izraz koji je pisanje
97

pisma pomutilo. Moda e doi; a moda nee. Klarisa ima

izvanrednu energiju. Prijemi uasavaju ledi Braton. Istina, ona
je ostarila. Tako je govorila stojei na svom pragu, lepa, veoma
uspravna; dok se njen kineski pas teglio iza nje, a gospoica
Bra nestala u pozadini s rukama punim hartije.
I ledi Braton se teko, velianstveno, pope u svoju sobu i
opruivi jednu ruku lee na sofu, pa uzdahnu, zahrka, ne u
snu, bila je samo dremljiva i teka, drem-ljiva i teka kao polje
deteline na suncu u ovaj vreli junski dan, dok pele i uti
leptirovi obleu sve ukrug. Uvek se vraala tim poljima tamo u
Devoniru, gde je nekad preskakala potoke na Petiju, svom
poniju, s Mar-timerom i Tomom, svojom braom. Tamo je bilo
pasa; tamo je bilo pacova; tamo su njen otac i majka sedeli na
ledini pod drvetom, uz pribor za aj, pa one leje georgina,
sleza, pampaske trave; a oni, mali nesrenici, uvek spremni za
kakav obeenjakluk! prikradali su se kui kroz ipraje, da ih
niko ne bi video, sasvim kaljavi posle kakve vragolije. ta je
samo stara dadilja govorila za njene haljine!
O, boe, setila se danas je sreda, ona je u Ulici Bruk.
Njeni dragi, dobri prijatelji, Riard Dalovej i Hju Hvajtbred,
otili su ovog toplog dana kroz ulice ija buka dopire gore do
nje na sofi. Imala je mo, poloaj, dohodak. Zivela je meu
prvim ljudima svog doba. Stekla je dobre prijatelje, poznavala
najsposobnije ljude svojih dana. amor Londona pritie do nje,
a njena ruka lei na naslonu sofe, stegnuta oko zamiljene
palice kakvu su moda drali njeni preci, i tako dremljivoj i
tekoj ini joj se da komanduje bataljonima koji kreu za
Kanadu, i tim njenim dobrim prijateljima koji idu ulicama
Londona, po toj njihovoj teritoriji, tom malom komadu tepiha,
Mejferu.
A oni su se sve vie i vie udaljavali od nje, vezani za nju
tankom niti (jer bili su kod nje na ruku), niti koja e se istezati
i istezati, postajati sve tanja, dok oni tako idu ulicama
Londona; kao da se ovekovi prijatelji vezuju za njegovo telo,
poto su ruali kod njega, tankom niti koja se (dok ona tu
drema) zamaglila od zvuka zvona to izbijaju sate ili pozivaju
na slubu, kao kad
98

na nit usamljenog pauka padnu kapljice kie, pa se ona,

optereena, izvije. Tako je zaspala ledi Braton.
A Riard Dalovej i Hju Hvajtbred oklevali su na uglu Ulice
Konduit, istog trenutka kad je Milisent Braton, leei na sofi,
dozvolila da se nit prekine, i zahrkala. Suprotni vetrovi su se
sudarali na uglu ulice. Oni pogledae u jedan izlog; nisu eleli
nita da kupe niti da razgovaraju, ve da se raziu, ali su se
zaustavili zbog suprotnih vetrova koji su se sudarali na uglu
ulice, zbog neke malaksalosti plime u telu, zbog dveju sila
jutra i popodneva koje se susreu u jednom vihoru. Jedan
novinski plakat odleti u vazduh smelo, najpre kao jastreb, a
zatim se zaustavi, zakovitla, zalepra; enski veo se izvi. uta
platna iznad izloga zadrhtae. Brzina jutarnjeg saobraaja je
malaksala, i samo su pojedinana kola nemarno tandrkala niz
poluprazne ulice. U Nor-folku, o kojem je Riard Dalovej upola
razmiljao, blagi, topli vetar je posuvraao latice; nabirao
povrinu vode; mrsio rascvetanu travu. Kosai sena, koji su
prilegli ispod ivih ograda da odspavaju svoj jutarnji trud, razmicali su zavese zelenih vlati; otklanjali drhtave lopte zove da
bi videli nebo; plavo, plavo, postojano, bletavo letnje nebo.
Iako je bio svestan da posmatra srebrni jakobinski krag sa
dve drke i da se Hju Hvajtbred s izrazom znalca snishodljivo
divi panskoj ogrlici za iju je cenu nameravao da upita u
sluaju da se dopadne Evlini Riard je ipak bio apatian;
nije bio u stanju ni da misli, ni da se kree. ivot je izbacio te
olupine; te izloge pune arenog kamenja, i ovek stoji
nepomian od starosti, ukoen od krute starosti, i posmatra ih.
Moda e Evlina Hvajtbred zaeleti da kupi tu pansku ogrlicu
moda. A on mora da zeva. Hju poe u radnju.
U pravu ste! ree Riard i poe za njim.
Sam bog zna da on ne eli da kupuje ogrlice sa Hjuom. Ali
postoje plime u naim telima. Jutro se susree sa popodnevom.
Noen kao slaba alupa na dubokim, dubokim vodama, pradeda
ledi Braton, sa svojim memoarima i bitkama u Severnoj Africi,
zatetura se i potonu. Milisent Braton takoe. I ona potonu.
Riard nije ni za trunku mario ta e biti sa iseljavanjem, sa
99

tim pismom, bilo da ga urednik pusti u list ili ne pusti. Ogrlica

je visila izmeu Hjuovih divnih prstiju. to je ne pokloni nekoj
devojci, ako ve mora da kupuje nakit
bilo kojoj, bilo kojoj devojci na ulici. Besmislenost
ovakvog ivota snano pogodi Riarda: kupovati ogrlice
za Evlinu! Da ima sina, rekao bi mu: radi, samo radi.
Ali on ima svoju Elizabetu; on oboava svoju Elizabetu.
eleo bih da govorim sa gospodinom Diboneom
ree Hju na svoj odsean, otmen nain. Ispostavilo
se da je taj Dibone imao meru vrata gospoe Hvajtbred,
i da je, to je jo udnije, znao ta ona misli o panskom
nakitu i koliko ve ima nakita te vrste (ega Hju nije
mogao da se se ti). Sve se to inilo Riardu Daloveju
uasno udno. Jer nikad nije pravio poklone Klarisi,
osim jedne grivne pre dve-tri godine, koja joj se nije
mnogo svidela. Nikad je nije nosila. Zabolelo ga je kad
se setio da je ona nikad ne nosi. I kao to se nit usam
ljenog pauka, poto se zaljulja ovamo-onamo, zakai za
vrh kakvog lista, tako se i Riardova svest, vraajui
se iz letargije, usredsredi na njegovu enu, Klarisu, koju
je Piter Vol tako strasno voleo, i Riardu odjednom
izae ona pred oi tamo za rukom; on i Klarisa; njihov
zajedniki ivot; i on privue sebi posluavnik sa na
kitom pa se, podiui sad ovaj bro, sad onaj prsten,
raspitivao: Poto je ovo? ali sumnjao je u svoj ukus.
eleo je da otvori vrata salona drei neto u ruci; neki
poklon za Klarisu. Samo ta to? Meutim, Hju se ponovo
ispravio. Bio je neopisivo dostojanstven. Zbilja, on, koji
ve trideset i pet godina tu pazari, nee dozvoliti da
s njim radi ta hoe jedan deak koji ne zna svoj posao.
Jer, ini se, Dibone nije tu, a Hju nee nita kupiti dok
se Dibone ne zadesi u radnji; na ta mladi pocrvene
i pokloni se malim korektnim poklonom. Sve je to bilo
savreno korektno. Pa ipak Riard ni za ivu glavu ne
bi mogao da kae tako neto. Zato ljudi trpe tu prokletu
drskost, nije mogao da shvati. Taj Hju je postao nepod
noljiv magarac. Riard Dalovej ne moe da izdri vie
od jednog sata u njegovom drutvu. Pa, zabacivi svoj
polucilinder u znak pozdrava, skrenu za ugao Ulice Konduit nestrpljiv, da, veoma nestrpljiv da uhvati onu pau100

kovu nit, onu vezu izmeu sebe i Klarise; otii e pravo k njoj
u Vestminster.
Ali on eli da ue s neim u ruci. Sa cveem? Da, sa
cveem, jer nema poverenja u svoj ukus kad je u pitanju zlato; s
mnogo cvea, rua, orhideja, da proslavi ono to je, uzmite to
kako hoete, jedan dogaaj; ono oseanje ljubavi prema njoj kad
se za rukom govorilo o Piteru Volu; a nikad o tome nisu
govorili, godinama o tome nisu govorili; to je, pomisli on, dok je
uzimao crvene i bele rue (ogroman buket zamotan u svilenu
hartiju), najvea pogreka na svetu. Dolazi vreme kada se to vie
ne moe rei; ovek postaje suvie stidljiv da to kae, razmiljao
je on stavljajui u dep kusur od pola ilinga ili ilinga i kreui
se u pravcu Vestminstera s velikim buketom koji je drao uza se
da joj odmah, sa cveem u ruci, tim istim recima kae (pa ma ta
ona mislila o njemu): Ja te volim. Zato da ne? Zaista je kao
neko udo setiti se rata, i hiljade jadnih ljudi pred kojima je bio
ivot, koji su zajedno pali, i ve su upola zaboravljeni; udo
zaista. A on ide londonskim ulicama da doslovce kae Klarisi da
je voli. to se obino nikad ne govori, pomisli on. Delimice iz
lenosti, delimice zbog stida. A Klarisa teko' je misliti na nju;
osim na mahove, kao ono za rukom kad ju je video sasvim jasno; ceo njihov ivot. On se zaustavi na prelazu preko ulice, i
ponovi jer bio je jednostavan po prirodi, i neiskvaren, zato to
je bio planinar i lovac; zato to je bio uporan i tvrdoglav; on koji
je titio potlaene i bio do-sledan sebi u Donjem domu, koji je
sauvao svoju jednostavnost a istovremeno postao prilino
utljiv, prilino krut ponovi kako je to udesno to se on
oenio Klarisom; udesno njegov je ivot udo, razmiljao je,
oklevajui da pree ulicu. Krv mu je uzavrela kad je ugledao
maliane od pet-est godina kako sami prelaze preko Pikadilija.
Trebalo je da policija smesta zaustavi saobraaj. On nema iluzija
o londonskoj policiji. U stvari, skuplja dokaze o njenim
propustima; podatke o ulinim piljarima kojima je zabranjeno da
dre svoja kolica na ulici; pa prostitutke, blagi boe, nisu one
krive, niti mladii, ve taj na odvratni drutveni sistem i tako
dalje; sve to je razmiljao videlo se na njegovom licu
101

dok je siv, uporan, ustar, ist, prolazio kroz park i iao da kae
svojoj eni kako je voli.
A on e joj to rei tim istim recima kad bude uao u sobu. Jer
ogromna je teta ne iskazati ono to ose-amo, razmiljao je
prelazei preko Grin-parka i sa zadovoljstvom posmatrao kako
su se u senci drvea opru-ile po zemlji itave porodice,
siromane porodice; eca se praakaju, sisaju mleko; kese
razbacane unaokolo, koje bi lako mogao da sakupi (ako neko
neto zameri) jedan od one debele gospoe u uniformi; jer on
smatra da svaki park i svaki trg treba da bude pristupaan deci
za vreme letnjih meseci (trava u parkovima bujna ili svela, baca
svetlost na siromane majke iz Vestmin-stera i njihove bebe koje
puze, kao da se kakva uta svetiljka kree ispod njih). Ali ta da
se uini za te ene skitnice poput ovog jadnog stvorenja koje lei
nalakeno (kao da se bacilo na zemlju, osloboeno svih veza, da
radoznalo posmatra, da smelo razmilja, da odmerava razna
zato i zato, drsko, oputenih usana, s puno humora), on to
ne zna. Nosei cvee kao kakvo oruje, on joj se priblii; i proe
pored nje ozbiljan; pa ipak je bilo dovoljno vremena da jedna
iskra zasvetli izmeu njih ona se nasmeja kad ga spazi, on
dobroudno razvue usne, razmiljajui o problemu ena
skitnica, ali sve to bez reci! A on e rei Klarisi, tim istim recima, da je voli. Nekad je bio ljubomoran na Pitera Vola;
ljubomoran na njega i Klarisu. Ali mu je ona esto govorila da je
bila u pravu to se nije udala za Pitera Vola; to je,
poznavajui Klarisu, oigledno tano; njoj je potrebna
podrka. Ne zato to je slaba; prosto joj je potrebna podrka.
A to se tie Bekingemske palate (koja kao kakva stara
primadona u belom stoji pred publikom), ne moete joj porei
izvesno dostojanstvo, razmiljao je, niti prezreti ono to, na
kraju krajeva, za milione ljudi (ba je pred kapijom ekala
jedna mala gomila da vidi kralja kad se bude izvezao)
predstavlja jedan simbol, ma kako to bilo smeno; svako dete
bi od kocki moglo bolje da ga napravi, mislio je, posmatrajui
spomenik kraljice Viktorije (koje se sea kako se sa naoarima
u okviru
102

od roga vozila kroz Kensington), njegovo belo postolje, izraz

bujnog materinstva; ali on voli da njime vladaju potomci
Horse; on voli kontinuitet; to oseanje da se prenose tradicije.
Velika je to bila epoha. Zaista, njegov je ivot udo; oko toga
nema ta da se dvoumi; jer evo, tu je u najboljim godinama
ivota na putu kui u Vest-minster, da kae Klarisi kako je voli.
Srea je to, mislio je on.
Zbilja je tako, ree u sebi ulazei u Dins Jard. Big Ben je
poeo da izbija; najpre opomena, melodina; a zatim sat,
neopoziv. Ti rukovi upropauju itavo popodne, pomisli on
dok je prilazio vratima.
Zvuk Big-Bena je plavio Klarisin salon u kome je ona jako
uznemirena sedela za svojim pisaim stolom; zabrinuta;
uznemirena. Sasvim je tano da nije pozvala Eli Henderson na
svoj prijem; ali to je ona namerno uinila. A gospoa Maram
joj pie obeala je Eli Henderson da e zamoliti Klarisu Eli
toliko eli da doe.
Ali zato ona mora da poziva na svoje prijeme sve dosadne
ene u Londonu? Zato se umeala gospoa Maram? A
Elizabeta je sve to vreme zatvorena u sobi sa Doris Kilman. Ne
moe da zamisli nita munije. U ovo doba dana moliti se bogu
s tom enom! Zvuk zvona je plavio sobu setnim talasom, koji
opade da se ponovo skupi i jo jednom zabruji, kad ona
rasejana u kako neto sunu, neto zagreba pred vratima. Ko li
je to u ovo doba? Tri, gospode boe! Ve tri! Jer sa ubedljivom
neposrednou i dostojanstvom asovnik izbi tri; nita vie nije
ula; samo se kvaka okrete i ue Riard! Kakvo iznenaenje.
Riard je uao s cveem u ruci. Jednom ga je razoarala u
Carigradu; a ledi Braton, za ije se rukove pria da su veoma
zanimljivi, nije nju pozvala. Drao je cvee u ruci rue,
crvene i bele rue. Meutim, nije mogao sebe da nagna da joj
kae kako je voli (ne tim recima).
Kako su lepe, ree ona uzimajui njegovo cvee.
Razumela je; razumela ga je i bez rei; ona, njegova Klarisa.
Stavila je cvee u vaze na kaminu. Kako lepo izgledaju! ree
ona. Je li bilo zanimljivo? upita. Da li je ledi Braton pitala za
nju? Vratio se Piter Vol. Pisala
103

je gospoa Maram. Mora li da pozove Eli Henderson? Ta

Kilmanova je gore.
Ali da sednemo pet minuta ree Riar.
Sve se inilo ispranjeno. Sve su stolice stavljene
uza zid. Sta su to radili? Pa da, to je zbog prijema; ne, on nije
zaboravio na prijem. Vratio se Piter Vol. O da; bio je kod nje.
Hoe da trai razvod; zaljubio se tamo u neku enu. Nije se ni
najmanje promenio. Sedela je tu i popravljala svoju haljinu ...
Setila sam se Bortona ree ona.
I Hju je bio na ruku ree Riard. Srela je i njega!
Postao je potpuno nepodnoljiv. Kupuje ogrlice Evlini;
deblji je nego to je ikad bio; nepodnoljivi magarac.
Pa mi pade na pamet, mogla sam da se udam za njega
ree ona pomiljajui na Pitera koji je se-deo tu sa
svojom malom leptir-manom, s perorezom koji je otvarao
i zatvarao. Zna, on je uvek isti.
Govorili su o njemu za rukom, ree Riard. (Ali nije
mogao da joj kae da je voli. Uhvatio je za ruku. Srea je to,
pomisli.) Pisali su neko pismo Tajmsu za Milisent Braton.
To je jedino za ta je Hju sposoban.
A naa draga gospoica Kilman? upita on. Klarisa
pomisli kako su rue zaista divne; najpre skupljene u
buket; a sad slobodno rasturene.
Kilmanova je dola ba kad smo svrili s rukom
ree ona. Elizabeta je pocrvenela. Zatvorile su se gore.
Mislim da se mole.
Gospode! On to ne voli; ali takve stvari prolaze same od
sebe.
U kinom kaputu i s kiobranom nastavi
Klarisa.
Nije joj rekao ,Volim te', ali je drao njenu ruku. Srea je
to, srea, mislio je.
Ali zato da ja pozivam na svoje prijeme sve
dosadne ene u Londonu? uzviknu Klarisa. A kad
gospoa Maram prireuje prijem, da li onda Klarisa
poziva n j e n e goste?
104

Jadna Eli Henderson ree Riard; veoma

je udno koliko Klarisa polae na te svoje prijeme,
pomisli on.
Meutim, Riard nije imao ni pojma kakav treba da bude
jedan otmeni salon. E pa onda ta da kae?
Ako joj ti prijemi zadaju brige, on joj nee dozvoliti da ih
prireuje. Da li ona ali to se nije udala za Pitera? ali on sad
mora da ide.
Mora da ode, ree ustajui. Ali zastade za trenutak kao da
je hteo neto rei; a ona se upita ta to? Zato? Pa rue su tu.
Neka sednica? upita ona kad je otvorio vrata.
Jermeni ree on; ili moda je rekao Turk-meni.
U svakom oveku postoji neko dostojanstvo; neka
samoa; neka provalija ak i izmeu mua i ene; i to se mora
potovati, mislila je Klarisa, posmatrajui ga kako otvara vrata;
jer ni jedna ena nee sama toga da se odrekne ili da se
nametne protiv mueve volje, a da pri tom ne izgubi svoju
nezavisnost, svoje samo-potovanje neto to je, na kraju
krajeva, od nepro-cenljive vrednosti.
On se vrati s jastukom i pokrivaem.
Jedan sat potpunog odmora posle ruka ree
on. I izie.
To lii na njega. U stanju je da ponavlja Jedan sat
potpunog odmora posle ruka do kraja ivota, zato to joj je to
neki lekar jednom prilikom preporuio. Na njega lii da
bukvalno shvata ono to lekari kau; da napusti svoju divnu,
boanstvenu jednostavnost, koju niko ne poseduje u toj
srazmeri; s kojom on obavlja stvari, dok ona i Piter trae vreme
svaajui se. Ve je na pola puta za Donji dom, odlazei svojim
Jermenima, svojim Turkmenima, poto je nju smestio na sofu
da posmatra njegove rue. A ljudi bi na to rekli: Klarisa
Dalovej je razmaena. Ona vie voli rue nego Jer-mene.
Istrebljivane, sakaene, ljude koji umiru od hladnoe, te rtve
svireposti i nepravde (nebrojeno puta je sluala Riarda kako to
ponavlja) ne, ona nita ne osea za te Turkmene, ili su to
Jermeni? ali zato voli
105

rue (zar zbog toga nije Jermenima lake?) jedino cvee

koje ona moe da podnese da vidi uzbrano. Ri-ard je ve u
Donjem domu; na svojoj sednici, poto je resio sve njene
tekoe. Ali ne; avaj, to nije istina. On ne shvata razlog zato ne
treba pozvati Eli Henderson. Ona e, razume se, uraditi onako
kako on to eli. Poto je ve doneo jastuke, ona e lei... Ali...
ali... zato se odjednom, bez ikakvog vidljivog razloga, osetila
tako oajno nesrena? Pa kao neko ko je u travi izgubio zrno
bisera ili dijamant, te veoma paljivo razdvaja duge vlati as na
ovu, as na onu stranu i uzalud ga trai ovde-onde, da ga
najzad opazi meu korenjem, tako je i ona stala da pretresa
jednu stvar za drugom; ne, nije to zato to je Seli Seton rekla da
Riard nikad nee ui u vladu jer ima drugorazrednu pamet
(setila se tih reci); ne, za to nije marila; niti ovakvo njeno
raspoloenje ima veze sa Elizabetom i Kilmanovom; to su
injenice. Ono stoji u vezi sa jednim oseanjem, jednim
neprijatnim oseanjem koje je doivela ranije u toku dana;
moda su uzrok neke Piterove reci koje su se udruile s nekom
njenom potitenou, tamo, u spavaoj sobi dok je skidala
eir; a ono to je Riard rekao samo je oprinelo tome, ali ta
je on to rekao? Njegove su rue tu. Njeni prijemi! To je! Njeni
prijemi! Obojica je veoma bezrazlono kritikuju, veoma
nepravedno ismevaju, zbog tih njenih prijema. To je! To je!
Ali kako da se brani? Sad, poto je otkrila u emu je stvar,
potpuno je srena. Oni misle, ili bar Piter misli, da ona uiva da
se namee; da voli da bude okruena slavnim ljudima; velikim
imenima; ukratko, da je snob. Lepo, neka Piter tako misli. A
Riard samo smatra da je glupo s njene strane to voli
uzbuenja kad zna da ima slabo srce. To je detinjasto, misli on.
A obojica gree. Ona prosto voli ivot.
Zato ja to inim ree ona obraajui se glasno
ivotu.
Leala je na sofi, usamljena, izdvojena, i prisustvo onog
to je oseala kao neto sasvim oigledno postade fiziki
stvarno; to oseanje, zaodenuto umovima ulice, sunano, vrela
daha, aputalo je i izvijalo zavese. Ali
106

recimo da joj Piter kae Dobro, dobro, ali vai prijemi

kakvog smisla imaju ti vai prijemi sve to ona moe da
odgovori (a ni od koga se ne moe oekivati da to razume)
jeste: oni su prinoenje rtve; a to zvui uasno neodreeno.
Ali na osnovu ega moe Piter da kae da je ivot jednostavan?
on koji je veito zaljubljen, veito zaljubljen u pogrenu
enu? ta znai ta vaa ljubav? rekla bi mu. Zna ona i ta bi on
odgovorio; kako je to najvanija stvar na svetu i kako to ni
jedna ena ne moe da shvati. Vrlo dobro. Ali da li ijedan
ovek, isto tako, moe da shvati ta ona misli o ivotu? Ne
moe da zamisli ni Pitera ni Riarda da bi se potrudili da
prirede jedan prijem bez ikakvog razloga.
Ali ako pronikne dublje, dalje od onoga to govore ljudi
(o, ti sudovi, kako su povrni, kako nepotpuni!), u svoju roenu
duu, ta onda znai za nju ono to ona naziva ivotom? O!
veoma je to udno. Taj i taj ivi ovde u Kensingtonu; jedna
druga osoba gore, u Beiz-voteru; a neka trea, recimo, u
Meiferu. I ona neprestano osea njihovo postojanje; i osea
kakav je to gubitak, kakva teta; kad bi se samo mogli sjediniti;
to ona i ini. A to znai prinoenje rtve; sjedinjavati, stvarati;
ali za koga?
rtva rtve radi, moda. Tek, to je njen dar. Ona ne
poseduje nita drugo to bi imalo nekog znaaja; ne ume da
misli, da pie, ak ni da svira u klavir. Brka Jer-mene i Turke;
voli uspeh; mrzi neudobnost; ima potrebu da je ljudi vole;
govori stotine gluposti; i dan--danas, ako je upitate, nee znati
ta je ekvator.
I tako za danom sledi dan; sreda, etvrtak, petak, subota;
ovek se budi ujutru; ugleda nebo; seta se po parku; sretne
Hjua Hvajtbreda, a zatim iznenada ue Piter; pa onda te rue; i
to je dovoljno. Posle ovoga, kako je neverovatna smrt! da
svemu mora doi kraj; i niko na elom svetu nee znati kako je
ona sve to volela; kako je svakog trenutka ...
Vrata se otvorie. Elizabeta je znala da se njena mati
odmara. Zato je ula tiho. Stala je potpuno nepomino. Da se
nije, moda, pre sto godina kakav Mon-golac posle brodoloma
na obali Norfolka (kao to pria
107

gospoa Hilberi) povezao sa damama iz porodice Da-lovej? Jer

Dalovejevi su uglavnom plavokosi; plavih oiju; a Elizabeta je
nasuprot tome crnomanjasta; ima kineske oi i bledo lice; prava
istonjaka misterija; blaga, smotrena, tiha. Kao dete imala je
savren smisao za humor; ali je sada u sedamnaestoj godini,
Klarisa nikako ne moe da razume zato, postala veoma
ozbiljna; nalik na blistav, liem obvijen zumbul s tek
zarudelim pupoljcima, zumbul koji je rastao bez sunca.
Stajala je sasvim nepomino i posmatrala majku; vrata su
bila odkrinuta, a iza njih se nalazila gospoica Kilman, znala
je to Klarisa; gospoica Kilman u svom kinom kaputu,
oslukujui da uje sve to se bude reklo.
Da, gospoica Kilman je stajala na stepenitu obuena u
kini kaput; ali je imala svoje razloge za to. Prvo, jevtin je;
drugo, njoj je preko etrdeset godina, pa se na kraju krajeva i
ne oblai zato da bi se dopala. Uz to je siromana; poniavajue
siromana. Inae ne bi radila kod takvih ljudi kao to su
Dalovejevi; bogatai kojima se svia da budu dobri. Gospodin
Dalovej je (treba biti pravedan prema njemu) dobar. Ali
gospoa Dalovej nije. Ona je samo snishodljiva. Pripada
najbez-vrednijoj od svih klasa bogataima s povrnom kulturom. Na sve strane poseduju skupe stvari: slike, tepihe;
mnogo slugu. I ona smatra da ima puno pravo na sve ono to
joj Dalovejevi ine.
Ona je obmanuta. Da, ta re nije preterana, jer svaka
devojka ima valjda pravo na neku vrstu sree? A ona nikad nije
bila srena, uz to je tako nespretna i tako siromana. A zatim,
ba kad joj se ukazala prilika da stupi u kolu gospoice Dolbi,
izbio je rat; ona nikad nije bila u stanju da lae. Gospoica
Dolbi je smatrala da e biti srenija s ljudima koji dele njeno
miljenje o Nemcima. Morala je da napusti kolu. Istina je da je
njena porodica nemakog porekla; potpisivali su se Kiehlman u
osamnaestom veku, ali njen je brat poginuo u ratu. Otpustili su
je zato to nije htela da prizna da su svi Nemci hulje jer je
imala prijatelje Nemce, jer je jedine srene dane svog ivota
provela
108

u Nemakoj! Ali, na kraju krajeva, znala je istoriju. Morala je

da se lati ega bilo. Gospodin Dalovej je naiao na nju kad je
radila za kvekere. Dopustio joj je (to je zaista bilo plemenito od
njega) da poduava njegovu ker iz istorije. Uz to je drala
neka popularna predavanja, i tako dalje. A zatim joj se javio
Gospod bog (pri pomenu njega uvek je saginjala glavu). Pre
dve godine i tri meseca videla je svetlost gospodnju. Sad vie
ne zavidi enama kao to je Klarisa Dalovej; saa-ljeva ih.
Saaljevala ih je i prezirala iz sveg srca dok je stajala tu na
mekom tepihu i posmatrala stari bakrorez devojice sa mufom.
Ako se nastavi s ovakvim luksuzom, kakve ima nade za bolji
ivot? Umesto da lei na sofi Moja majka se odmara,
rekla je Elizabeta treba da je u nekoj fabrici; iza tezge;
gospoa Dalovej i sve te otmene dame.
Ogorena i uzbuena, gospoica Kilman je pre dve godine
i tri meseca ula u jednu crkvu. Sluala je pro-poved preasnog
Edvarda Hvitekera; deake kako pe-vaju; videla je sveanu
svetlost kako se sputa, i da li je to bilo zbog muzike ili pojanja
(uvee kad je usamljena, nalazila je i sama utehe u violini; ali je
to zvualo kao kripanje; nije imala sluha), tek, vrela i buntovna oseanja koja su kljuala i dizala se u njoj stiala su se
dok je tamo sedela i lila obilne suze, pa je posetila gospodina
Hvitekera u njegovoj kui u Kensingtonu. To je boji prst,
rekao je. Gospod joj je pokazao put. Tako i sad, kad god vrela i
muna oseanja naviru u njoj, ta mrnja prema gospoi
Dalovej, ta netrpeljivost prema svetu, ona se seti boga. Seti se
gospodina Hvitekera. I bes ustupi mesto miru. Neka slatka
struja ispuni njene vene, usne joj se rastave i, stojei na
stepenitu onako ogromna u svom kinom kaputu, ona s
postojanom i mranom spokojnou pogleda gospou Dalovej,
koja je izlazila sa erkom.
Elizabeta ree da je zaboravila rukavice. Zato to su se
gospoica Kilman i njena mati uzajamno mrzele. Nije mogla
da ih gleda zajedno. Otra gore po rukavice.
109

Ali gospoica Kilman nije mrzela gospou Dalovej.

Uperivi svoje krupne oi boje ogrozda na Klarisu, osmotrivi
njeno sitno ruiasto lice, njeno tanano telo, njen izgled sveine
i elegancije, gospoica Kilman pomisli: Budala! Glupaa! Vi
ne znate ni za tugu, ni za zadovoljstvo; vi ste straili svoj ivot!
I u njoj se javi nesavladljiva elja da je pobedi; da je raskrinka.
Laknulo bi joj kad bi mogla da je obori na zemlju. Ali ne njeno
telo: tu duu poruge htela je da potini; da ona oseti njenu
premo. Kad bi samo mogla da je natera da plae; da je
upropasti, da je ponizi; da je natera da pred njom na kolenima
uzvikne: Vi ste u pravu! Ali to bi bila boja volja, a ne volja
gospoice Kilman. To bi bila religiozna pobeda. Zato se
ukoeno, namrteno zagleda.
Klarisa je bila istinski zgranuta. I to mi je hrianka
ova ena! Ta joj je ena oduzela ker! Ona u dodiru
s nevidljivim duhovima! Teka, runa, prosta, bez do
brote i ljupkosti, zar ona zna smisao ivota!
Vodite Elizabetu u Magazin? upita gospoa
Dalovej.
Gospoica Kilman potvrdi. Stajale su tu. Gospoica
Kilman nije htela da bude prijatna. Ona je uvek zaraivala svoj
hleb. Do najsitnijih pojedinosti zna modernu isto rij u. Koliko
moe, odvaja na stranu od svojih mravih prihoda za stvari u
koje veruje; dok ova ena ne radi nita, ne veruje ni u ta;
vaspitava svoju ker
ali evo Elizabete, skoro je bez daha to lepo devoje.
Dakle, one idu u Magazin. udno je to kako se, dok je
gospoica Kilman tu stajala (a stajala je sa svom snagom i
mualjivou kakvog preistorijskog udovita naoruanog za
iskonsku borbu), kako se iz sekunde u sekundu smanjivala
predstava o njoj, kako se mrvila mrnja (ne prema ljudima, ve
prema idejama), kako je gubila svoju netrpeljivost, svoju
veliinu, kako je iz sekunde u sekundu postajala samo
gospoica Kilman, u kinom kaputu, kojoj bi Klarisa, sam bog
zna, volela da pomogne.
Posmatrajui ovo udovite kako iezava, Klarisa se
nasmeja. Ree zbogom, smejui se.
110

I njih dve, gospoica Kilman i Elizabeta, odoe niza

stepenice.
Iznenada podstaknuta estokim bolom, jer joj ova ena
oduzima ker, Klarisa se nagnu preko ograde i povika: Ne
zaboravi na prijem! Ne zaboravi na na veeranji prijem!
Ali je Elizabeta ve otvorila izlazna vrata; ba je prolazio
kamion; ona ne odgovori.
Ljubav i religija! razmiljala je Klarisa vraajui se u salon
i sva se tresla. Kako su gnusne, gnusne! Jer sada, kad se telo
gospoice Kilman nije nalazilo pred njom, opet je ovladala
njome stara predstava. To su najsvirepije osobe na svetu,
mislila je i videla ih nezgrapne, zaarene, ohole, licemerne,
uhodilake, pakosne, beskrajno svirepe i bezobzirne, u kinom
kaputu, na stepenitu; ljubav i religija. Da li je ona ikad pokuala da ikog preobrati? Zar ona ne eli da svako bude svoj
gospodar? Posmatrala je kroz prozor onu staru gospou preko
puta kako se penje uza stepenice. Neka je, neka se popne ako
hoe, neka stane; zatim neka doe do svoje spavae sobe, kao
to je Klarisa esto via da ini, neka razmakne zavese i
ponovo nestane u pozadini. ovek to na neki nain potuje
tu staricu koja gleda kroz prozor i ne slutei da je iko posmatra.
Ima neeg sveanog u tome ali e ljubav i religija to razoriti,
ma ta to bilo, tu intimnost due. Ta odvratna Kilma-nova e
razoriti. Pa, ipak, bio je to prizor koji ju je gonio na pla.
Ljubav takoe razara. Nestaje sve to je lepo, sve to je
istinito. Uzmite samo Pitera Vola. Bio je to ovek prijatan,
pametan, koji je o svemu imao pojma. Ako ste hteli neto da
znate, recimo o Popu ili Adisonu, ili tek da priate besmislice,
kako izgleda ovaj ili onaj, ta znae neke stvari, Piter je znao
bolje no iko. Piter je bio taj koji joj je pomagao. On joj je
pozajmljivao knjige. A pogledajte ene koje je voleo
vulgarne, trivijalne, proste. Setite ga se zaljubljenog doao
je da je vodi posle toliko godina, i o emu je govorio? O sebi.
Uasna strast! pomisli ona. Strast koja poniava! pomisli
mislei na Kilmanovu i njenu Elizabetu kako idu u Magazin
vojske i mornarice.
111

Big Ben izbi pola asa.

Kako je neobino, udno, da, kako dirljivo videti tu staru
damu (susetke su ve toliko godina) gde odlazi s prozora, kao
da je prirasla uz taj zvuk, tu strunu. Big Ben, onako gigantski
kakav je, ima neke veze s njom. Dole, dole meu obine stvari
pao je zvuk, od ega je trenutak postao svean. I taj zvuk je prisiljava, tako je zamiljala Klarisa, da se kree, da ide ali
kuda? Klarisa je pokuala da je sledi kad se ona okrete i
nestade, ali jo uvek je mogla da vidi njenu belu kapicu kako se
kree u dnu spavae sobe. Jo je bila tu, kreui se po drugom
kraju sobe. emu religija, molitve i kini kaputi? kad je ovo,
mislila je Klarisa, udo, misterija; ta stara dama, koju je videla
kako se kree od komode do toaletnog stola. Jo uvek je mogla
da je vidi. I najvia misterija za koju bi Kilmanova mogla da
kae da ju je resila, ili Piter da ju je on resio (ali Klarisa ne
veruje ni jednom od njih da je makar i naslutio reenje), prosto
je ovo: evo jedne sobe; eno druge. Zar to reava religiju ili
ljubav?
Ljubav ali u tom trenutku drugi asovnik, onaj to uvek
izbija dva minuta posle Big-Bena, trapavo ue s narujem
punim drangulija i srui ih tako kao da je to u redu to Big Ben
sa svom svojom velianstve-nou postavlja zakone, tako
svean, tako pravedan, ali ona, Klarisa, zato ne srne da
zaboravi ni sve one sitnice gospou Maram, Eli Henderson,
aice za sladoled i ue poplava svakakvih sitnica koje
zapljusnue, zaigrae po tragu tog sveanog otkucaja koji se
opruzi kao zlatna pruga po moru. Gospoa Maram, Eli Henderson, aice za sladoled. Smesta mora da telefonira.
avrljavo, uznemireno odzvanjao je zakasneli asovnik,
ulazei po tragu Big-Bena s narujem punim drangulija.
Oteeni, razbijeni nasrtajima vozila, brutalnou kamiona,
ivim kretanjem mirijada koatih mukaraca i gizdavih ena,
preseeni kubetima i tornjevima nadle-tava i bolnica,
poslednji ostaci tog naruja punog sitnica, kao da su se lomili
poput pene iznemoglog talasa o telo gospoice Kilman, koja je
za trenutak nepomino zastala na ulici i promrmljala: Telo.
112

Ona mora da vlada svojim telom. Klarisa Dalovej ju je

uvredila. To je i oekivala. Ali nije trijumfovala, nije
gospodarila svojim telom. Klarisa Dalovej se njoj smejala to
je runa, nezgrapna; i oivela joj telesne elje, jer sad pati to
tako izgleda pored Klarise. Nije mogla ni da govori onako kako
je obino govorila. Ali emu eleti da lii na nju? emu?
Prezire gospou Dalovej iz dubine svog srca. Ona nije ozbiljna.
Nije dobra. Njen ivot je istkan od tatine i obmane. Pa ipak je
Doris Kilman savladana. Skoro da je zaista briznula u pla kad
joj se Klarisa Dalovej nasmejala. Telo, telo, mrmljala je
(imala je obiaj da govori glasno) nastojei da ugui to muno i
bolno oseanje dok je ila niz Viktorijinu ulicu. Molila se bogu.
Nije bila u stanju da ublai svoju runou; nije mogla da
kupuje lepe haljine. Klarisa Dalovej joj se smejala ali ona
mora usredsrediti svoje misli na neto drugo dok ne doe do
sandueta za pisma. Svakako, pridobila je Elizabetu. Ali ona e
misliti na neto drugo; mislie na Rusiju; dok ne doe do
sandueta za pisma.
Kako mora da je lepo u prirodi, ree ona, borei se, kao
to joj je gospodin Hviteker rekao, s tom snanom
netrpeljivou prema svetu koji je prezire, odbacuje, ruga joj
se, poinjui s tom niskou zadavanjem bola njenom
neprivlanom telu koje ljudi ne mogu da gledaju. Bilo kako da
dotera kosu, njeno e elo ostati kao jaje, golo, belo. Nijedna
haljina njoj ne stoji dobro. Svejedno ta kupila. A za enu to
svakako znai da nikad nee sresti mukarca. Nikad nikom ona
ne bi prva prila. Ponekad joj se, u poslednje vreme, inilo da
joj je hrana, osim. Elizabete, sve za ta ivi; za svoje sitne
udobnosti; svoj ruak, aj, termofor nou. Ali ovek mora da se
bori; da pobedi; da ima vere u boga. Gospodin Hviteker je
rekao da njen ivot ima svoju svrhu. Ali niko ne zna njene
muke! A on ree, pokazujui na raspee, bog to zna. Ali zato
ona mora da pati, kad su to druge ene, kao to je Klarisa
Dalovej, izbegle? Saznanje dolazi kroz patnju, rekao je
gospodin Hviteker.
Prola je pored sandueta za pisma, Elizabeta svrnu u
svee, mrko obojeno odeljenje za duvan Magazina
11-5

vojske i mornarice, dok je ona jo uvek mrmljala za sebe ono

to joj je rekao gospodin Hviteker o saznanju koje dolazi kroz
patnju i telo. Telo, mrmljala je.
U koje odeljenje eli? prekinu je Elizabeta.
Suknje ree ona naglo i ukruena zakorai prema
liftu.
Pele su se gore. Elizabeta ju je vodila ovamo, onamo;
vodila ju je onako rasejanu kao da je kakvo veliko dete,
glomazan bojni brod. Bilo je tu sukanja, mrkih, uljudnih,
prugastih, upadljivih, solidnih, tankih; i ona je u svojoj
rasejanosti nesreno odabrala jednu, tako da je prodavaica
pomislila da je luda.
Elizabeta se pitala, dok se pakovao paket, ta li to misli
gospoica Kilman. Moramo na aj, ree gospoica Kilman,
treznei se i pribirajui. I odoe na aj.
Elizabeta se pitala da li gospoica Kilman moe zaista da
bude gladna. Jela bi, jela halapljivo, a pri tom bi svaki as
bacala pogled na tanjir sa poeerenim kolaima na susednom
stolu; a zatim, kad je jedna ena sa detetom sela za taj sto i kad
je dete uzelo kola, zar se gospoica Kilman zaista ljutila? Da,
gospoica Kilman se ljutila. Ona je poelela taj kola onaj
ruiasti. Zadovoljstvo u jelu bilo je gotovo jedino isto
zadovoljstvo koje joj je preostalo, pa da joj se ak i ono
uskrati!
Kad su ljudi sreni, oni imaju svoje rezerve, rekla je
Elizabeta, iz kojih mogu da crpu, dok je ona kao toak bez
obrua (volela je takve metafore), pa se zatrese od svakog
kamika, tako bi ona govorila zadravi se posle asa i stojei
pored kamina sa svojom torbom za knjige, tanom, kako je
ona to zvala, utornikom ujutru kad se svri as. Priala je i o
ratu. Na kraju krajeva, ima ljudi koji ne misle da su Englezi
nepo-greno u pravu. Postoje i knjige. Sastanci. Postoje drukija gledita. Da li bi Elizabeta elela da uje toga i toga (nekog
starca neobinog izgleda)? Zatim ju je gospoica Kilman
povela u neku crkvu u Kensingtonu, pa su pile aj s jednim
svetenikom. Pozajmljivala joj je knjige. Prava, medicina,
politika, sve su profesije otvorene enama vae generacije,
rekla je gospoica Kilman. A to
114

se nje tie, njena je karijera potpuno upropaena, i zar je ona

za to kriva? Blagi boe, rekla je Elizabeta, ne. A njena bi mati
ula da saopti kako je iz Bartona stigla korpa sa cveem i da li
bi gospoica Kilman elela malo cvea? Ona je uvek bila
veoma, veoma paljiva prema gospoici Kilman, a gospoica
Kilman je stisla cvee i nije rekla ni reci; ono to zanima
gospoicu Kilman dosadno je njenoj majci; gospoica Kilman i
ona su nepodnoljive kad su zajedno; gospoica Kilman bi se
nadula i izgledala vrlo prosta. Ali gospoica Kilman je u stvari
veoma inteligentna. Elizabeta nije nikad razmiljala o
siromanima. Oni u kui imaju sve to zaele, njena mati
svakog dana dorukuje u krevetu; Lusi joj donosi doruak; a
Lusi voli takve stare dame zato to su vojvotkinje i to vode
poreklo od nekog lorda. Ali je gospoica Kilman rekla (jednog
od onih utornika ujutru posle asa): Moj deda je drao radnju
sa uljem i bojama u Kensingtonu. Pored gospoice Kilman
ovek se osea tako malen.
Gospoica Kilman uze jo jednu solju aja. Elizabeta je
dotle sa svojim istonjakim dranjem, svojom nedokuivom
tajanstvenou, sedela savreno uspravno'; ne, ona ne eli nita
vie. Potraila je svoje rukavice svoje bele rukavice. Bile su
ispod stola. Ah, Elizabeta ne srne da ode! Gospoica Kilman
ne moe da dozvoli da ona ode! to dete, tako lepo, ta devojka
koju ona iskreno voli! Njena velika aka se otvori i zatvori na
stolu.
Pomalo joj je, rekla bi, dosadno, pomisli Elizabeta. Rado
bi da ode.
Ali gospoica Kilman ree: Ja jo nisam sasvim
dovrila.
Naravno da e Elizabeta u tom sluaju saekati. Ali ovde
je prilino zaguljivo.
Idete li na prijem veeras? zapita gospoica
Kilman. Elizabeta odgovori da e verovatno ii; njena
mati to eli. Ne sme dopustiti da je prijemi zaokupe,
ree gospoica Kilman, dok je prstima stavljala u usta
poslednje pare okoladnog eklera.
115

Ona ba ne voli mnogo prijeme, ree Elizabeta. A

gospoica Kilman otvori usta, malo isturi bradu i proguta
poslednje parence okoladnog eklera, zatim obrisa prste pa
munu aj u olji.
Umalo da nije prosula, osetila je. Bol je bio uasan. Kad
bi samo mogla da je epa, kad bi samo mogla da je zgrabi,
kad bi mogla postii da ona bude potpuno i zauvek njena, pa
onda makar i umrla; to je sve to eli. Ali da sedi ovde, a da
nije u stanju ni re da kae; da gleda kako se Elizabeta okree
od nje; da oseti kako je ak i njoj odvratna to je i suvie;
ona to ne moe da podnese. Njeni debeli prsti se zgrie.
Ja nikad ne idem na prijeme ree gospoica Kilman,
tek da bi zadrala Elizabetu. Niko me ne poziva na
prijem znala je kadje to rekla da to iz nje govori ono
samoljublje koje nju unesreuje; gospodin Hviteker ju je
opomenuo; ali ona ne moe da se odupre. Tako uasno
pati. A i zato bi me pozvala? ree ona. Ja sam
runa, ja sam nesrena. Znala je da je to glupo. Ali sav
taj svet koji prolazi, taj svet s paketima koji je prezire,
nagoni je da tako govori. Pa ipak, ona je Doris Kilman.
Ona ima diplomu. Ona je ena koja je sama sebi prokrila
put u ivotu. Njeno poznavanje moderne istorije je vie
negoli za potovanje.
Ja ne saaljevam sebe ree ona. Ja saa-ljevam
htela je da kae vau majku, ali ne, nije mogla, nije
mogla to da kae Elizabeti. Ja saaljevam druge ljude
vie ree.
Kao nema ivotinja dovedena pred neku kapiju iz
nepoznatog razloga, pa tu stoji gorei od elje da trkom odjuri
odatle, tako je Elizabeta Dalovej sedela utke. Da li e
gospoica Kilman jo neto kazati?
Nemojte me sasvim zaboraviti ree Doris
Kilman; glas joj zadrhta. Sve do ivice polja nema ivo
tinja je, uasnuta, trkom jurila.
Velika aka se otvori i zatvori.
Elizabeta okrete glavu. Doe kelnerica. Treba da se plati
na kasi, ree Elizabeta i ode upajui joj (tako se oseala
gospoica Kilman) samu utrobu iz tela i isteui
116

je kako je prelazila preko sale, a zatim Elizabeta uz konani

trzaj klimnu veoma utivo glavom, pa ode.
Otila je. Gospoica Kilman je sedela za mermernim
stolom meu kolaima pogoena jedanput, dvaput, triput
udarima patnje. Otila je. Gospoa Dalovej je odnela pobedu.
Elizabeta je otila. Lepota je otila, mladost je otila.
Tako je ona sedela. Pa se digla, zalutala izmeu stolova,
njiui se lako s jedne strane na drugu, neko je potrao za njom
da joj preda njenu zaboravljenu suknju, potom je izgubila put,
zapala meu kofere naroito pripremljene za put u Indiju;
zatim se nala u ode-Ijenju za porodiljske pribore i rublje za
bebe; unjala se mimo svakakve robe ovoga sveta, kvarlj ive i
nekvar-Ijive, mimo unki, lekova, cvea, kancelarijskog
materijala, oseala razne mirise, as prijatne, as kisele; u
ogledalu spazi elu sebe kako se unja sa nakrivljenim eirom,
sva zajapurena u licu; najzad je izala na ulicu.
Toranj Vestminsterske katedrale dizao se pred njom, to
prebivalite gospodnje. Usred buke saobraaja, prebivalite
gospodnje. Mrzovoljno je pola sa svojim paketom ka onom
drugom svetilitu, Opatiji, gde je, pokrivi lice rukom, sela
pored onih koji su tu takoe nali utoite, pored vernika
razliitog porekla, sada lienih drutvenog poloaja, gotovo i
pola, dok su im lica bila pokrivena rukama; ali im ih sklone,
smesta opet postaju uvaeni Englezi i Engleskinje srednje
klase, od kojih su neki nestrpljivi da vide votane figure.
Meutim, gospoica Kilman nije skidala ruke sa lica. as
je bivala usamljena, as okruena svetom. Novi vernici su
dolazili sa ulice da zamene otumarale pose-tioce, a ona je
neprestano, dok su ljudi zagledali naokolo i prolazili pored
groba neznanog junaka, ona je neprestano krila oi rukama i
pokuavala u tom dvostrukom mraku (jer je svetlost u Opatiji
bila bleda) da se vine iznad tatina, elja, udobnosti, da se
otrese i mrnje i ljubavi. Ruke joj se zgrie. inilo se kao da
se bori. Meutim, drugima je bog pristupaan i staza do njega
utrvena. Gospodin Fleer, penzioner dravne blagajne, gospoa
Gorham, udovica slavnog kraljevskog savetnika, pristupili su
mu prosto, i poto su se pomolili, zavalili
117

su se uivajui u muzici (orgulje su prijatno brujale) i spazili

gospoicu Kilman na kraju reda kako se moli i moli, a poto su
se jo nalazili na pragu svog podzemlja, saoseajno pomislie
na nju kao na duu koja prebiva u istoj oblasti; na duu sazdanu
od nematerijalnog tkiva; ne na enu, nego na duu.
Ali gospodin Fleer je morao da ide. Trebalo je da proe
pored nje, i kako je bio uglaen od glave do pete, morala je da
ga pomalo kosne neurednost jadne ene; kosa joj pala, paket na
podu. Prosto mu nije dozvolila da odmah proe pored nje. Ali,
dok je stajao posma-trajui oko sebe beli mermer, siva
prozorska okna i nagomilana blaga (jer on se mnogo ponosio
Opatijom), njena krupnoa, grubost i snaga dok je tu sedela
povremeno miui kolenima (tako je muan njen pristup bogu
tako su otporne njene elje), impresionirale su ga kao to su
impresionirale gospou Dalovej (nije mogla da je izbije iz
elave elo to popodne), preasnog Edvarda Hvitekera i
Elizabetu.
A Elizabeta je ekala autobus u Viktoriiinoj ulici. Tako je
lepo biti napolju. Pomislila je, moda je jo rano da ide kui.
Tako je lepo biti napoliu na sveem vazduhu. Zato e ii
autobusom. I ve dok je ekala, u svom dobro skrojenom
odelu, poelo je... Svet je poeo da je poredi sa topolama,
svitaniem. zumbulom, lanetom, vodom koja tee i batenskim
ljilianom: to joj je optereivalo ivot, jer je ona mnogo vie
volela da bude ostavljena na miru i da u prirodi radi ta hoe, a
oni je poree sa ljiljanom i mora da odlazi na prijeme, a
London je tako sumoran u poreenju sa prirodom kad su tamo
sami ona, njen otac i psi.
Autobusi su pristizali, zaustavljali se, odlazili ti dreei
karavani, blistajui se od crvenog i utog laka. Ali u koji da
ue? Svejedno joj je. Ona svakako nee da se gura. Vie voli da
bude pasivna. Nedostajalo joj je izraza, ali je imala lepe,
kineske, istonjake oi i, kao to je govorila niena mati, tako
skladna ramena i tako pravo dranje da je uvek bilo prijatno
pogledati je; a u poslednie vreme, naroito uvee, kad bi se
zainteresovala za neto, jer reklo bi se da se ona nikad
118

ne uzbuuje, bila je gotovo lepa, veoma dostojanstvena, veoma

spokojna. O emu bi ona mogla da razmilja? Svi se
zaljubljuju u nju, a njoj je to zaista uasno dosadno. Jer poelo
je. Njena mati je zapazila komplimenti su poeli. To to ne
mari za takve stvari, na primer za haljine ponekad
zabrinjava Klarisu, ali moda se s njom deava isto to i sa
kuiima i prasi-ima kad su srditi, i to nju samo ini ljupkom.
A s druge strane to udno prijateljstvo sa gospoicom Kilman.
E pa lepo, razmiljala je Klarisa oko tri ujutru, itajui barona
Marbota, jer nije mogla da spava, to je dokaz da ima srca.
Odjednom Elizabeta zakorai i sasvim jednostavno ue u
autobus pre sviju. Zauzela je mesto na krovu. Snana maina
pravi gusar tre napred i poskoi; morala je da se uhvati
za drku da bi se zadrala, jer to je gusar, brutalan, bezobziran,
koii nemilosrdno salee ili pravi opasne zaokrete, uz put smelo
ena kog putnika, ili se, prezirui kakvog prolaznika, drsko
izviie kao jegulia, a zatim svom brzinom jurne uz Hvaithol. Da
li se Elizabeta uonte setila iadne gosnoice Kilman, koia je
voli bez liubomore. za koiu ie ona lane na livadi, mesec na
prorjlanku? Ona je srena to ie slobodna. Sve vazduh je tako
divan. Bilo je jako zaguliivo u Magazinu vojske i mornarice.
A sad kao da jae dok autobus iuri uz Hvaithol; njeno lepo telo
u kaputu boje srne lako se povija prema svakom pokretu
autobusa kao jaha, kao figura ene na pramcu broda, jer ju je
povetarac malo raupao; toplota je dala njenim obrazima
bledilo belo oboienog drveta; a njene lepe oi, jer nemaju
drugih oiiu da se s niima sretnu, gledaiu preda se prazne,
blistave, sa zagledanom nepojmljivom nevi-nou skulpture.
Gospoica Kilman je teka zato to veito pria o svojim
patnjama. A da li je u pravu? Da li odlaziti na sednice i
rtvovati sate i sate svog vremena svakodnevno (jedva da ga
ikad via u Londonu) za pomo siromanima, kao to njen otac
ini, sam bog to zna, da li to za gospoicu Kilman znai biti
hrianin; to je teko rei. Tako bi elela da se vozi jo malo
dalje.
119

Jo jedan peni do Stranda? E, pa evo jo jednog penija. Ii e

do Stranda.
Ona voli bolesne ljude. Svaka je profesija otvorena
enama vae generacije, rekla je gospoica Kilman. Prema
tome, ona bi mogla da bude lekar. Mogla bi da bude agronom. I
ivotinje su esto bolesne. Mogla bi da poseduje hiljadu jutara i
da ima radnike pod sobom. Obilazila bi ih u njihovim
kuicama. Evo palate Samer-set! Mogla bi da bude odlian
agronom a ta se ideja, vrlo udno i mada je gospoica
Kilman imala udela u tome, javila zahvaljujui gotovo
iskljuivo palati Samerset. ini se tako velianstvena, tako
ozbiljna, ta velika siva zgrada. Ona voli da vidi ljude kakb
rade. Ona voli te crkve, kao nainjene od sive hartije, koje
oiviavaju Strand. Ovde je sasvim drukije negoli u
Vestminsteru, razmiljala je silazei kod anseri-Leina. Tako je
ozbiljno, tako prometno. Ukratko, ona bi volela da se bavi
neim. Bie lekar, agronom, moda e otii u Parlament, ako to
nae za potrebno, sve zbog Stranda.
Koraci ljudi koji ure za svojim poslom, ruke koje
stavljaju kamen na kamen, mozgovi veito zauzeti ne
trivijalnim brbljanjima (poreenjem devojaka sa topolama
to je svakako vrlo glupo iako je prilino zabavno), ve
mislima o brodovima, poslovima, zakonu, administraciji, i sve
se to ini tako velianstveno (nalazila se u Templu), veselo
(eno reke), pobono (evo crkve), gonilo ju je da se vrsto
odlui, ma ta rekla njena mati, da bude agronom ili lekar. Ali
ona je, istina, prilino lenja.
Mnogo je bolje ne govoriti nita o tome. Jer zvui dosta
glupo. Takve se stvari dogaaju ponekad kad je ovek sam
zgrade bez imena svojih arhitekata, gomile ljudi na povratku iz
poslovnog dela grada nose u sebi vie snage negoli jedan
svetenik iz Kensingtona, negoli ijedna od onih knjiga koje joj
je pozajmila gospoica Kilman da podstakne ono to lei
dremljivo, nespretno i stidljivo na peanom dnu svesti, pa da
izbije na povrinu isto onako kao kad dete iznenada rairi ruke;
moda ba to, jedan uzdah, irenje ruku, jedan podstrek, jedno
otkrovenje veito deiuje, da se posle
120

toga ponovo povue na peano dno. Ali ona mora kui. Mora
da se presvue za veeru. Koliko li je sati? gde je asovnik?
Elizabeta baci pogled na Ulicu Flit. I tek malo skrenu
prema katedrali Sv. Pavla, plaljivo, kao neko ko na vrhovima
prstiju, nou, sa sveom u ruci zalazi u tuu kuu, strahujui da
vlasnik iznenada ne otvori irom vrata svoje spavae sobe i ne
upita ta tu trai; isto se onoliko usuivala da zaluta u udne
sokake, privlane zabaene ulice, koliko da ue na otvorena
vrata tue kue koja mogu da vode u spavau sobu, ili u
dnevnu sobu ili pravo u smonicu. Jer ni jedan Dalovej ne
dolazi danju na Strand; ona je pionir, zalutali, smeli, pouzdani
pionir.
U mnogim stvarima, oseala je njena mati, ona je sasvim
nezrela, jo kao dete koje privlae lutke i stare sobne cipele;
prava beba; a to je simpatino. Ali s druge strane, postoji u
porodici Dalovejevih tradicija javnog rada. Bilo ih je po
enskoj liniji, mada ne proslavljenih upraviteljica, nastavnica,
opatica, dostojanstvenica. Elizabeta se probi jo dalje u pravcu
katedrale Sv. Pavla. Uivala je u srdanosti, sestrinstvu,
materinstvu, bratstvu te buke. Uinila joj se dobra. Galama je
bila strana; odjednom se razlegoe trube (bezposleni) usred
ove buke; vojna muzika kao da ljudi mariraju; i da je neko
umro da je neka ena izdahnula pa da ko bilo od ljudi koji je
uvaju otvori prozor sobe, u kojoj tek to je ona obavila taj
poslednji sveani in, i da pogleda niz Ulicu Flit, ta buka, ta
vojna muzika bi pobedonosno doprla do njega, utena a
ravnoduna.
To nije bio proces svesti. U svemu tome se nije mogla
prepoznati niija srea ni sudbina, pa je ba iz tog razloga bilo
uteno ak i za one obnevidele od bdenja nad poslednjim
trzajima svesti na licima samrtnika. Zaboravnost ljudi vrea,
njihova nezahvalnost pee, ali ovaj glas koji se bez prestanka
preliva iz godine u godinu, zahteva sve na ta naie; ovaj
zavet; onaj kamion; ovaj ivot; onu povorku, obvija ih sve i
nosi dalje, kao to snana ledena bujica sa gleera odnosi
delove kostiju, koju plavu laticu, poneko hrastovo stablo, pa ih
kotrlja dalje.
121

Meutim, bilo je kasnije nego to je mislila. Njena mati ne

bi volela da ona ovako luta sama. Vratila se natrag na Strand.
Jedan daak vetra (uprkos vruini bilo je prilino vetra)
prebaci tanak crn veo preko sunca i preko Stranda. Lica
pobledee; autobusi odjednom izgubie sjaj. Jer iako su oblaci
bili beli kao planinski sneg, tako da se oveku inilo kako bi
mogao sekirom da ih see, iako su imali prostrane zlatne
padine i nebeske vrtove za uivanje po obroncima, savren
izgled prebivalita ureenih za sastanak bogova iznad ovog
sveta, ipak su se bez prestanka komeali. Signale bi izmenjali
kad bi se, kao po unapred pripremljenom planu, as jedan vrh
smanjio, as opet itav blok veliine piramide, koji se
nepromenljivo drao jednog mesta, krenuo crema sredini ili
sveano poveo povorku ka novom sidritu. Iako su izgledali
nepomini, spokojni i savreno slono okunlieni, niie bilo na
svetu nieg sveijeg, slobodnijeg, osetljivijeg od tih
snenobelih ili zlatno osvetlienih povrina; pokrenuti se, poi,
rasturiti tai sveani skup, nita lake od toga; i uprkos
dostojanstvenoj nepokretnosti, nagomi-lanoi snazi i vrstini,
as su bacali svetlost na zemlju, as onet senku.
Tiho i s lakoom Elizabeta Dalovej se pope u autobus za
Vestminster.
Svetlost i senka koie su as boiile zid sivo, as banane
jasnouto, as Strand sivo, as ooet autobuse jasnouto, inile
su se Septimusu Vorenu Smitu, koji je leao na sofi u dnevnoj
sobi, kao da dolaze i odlaze, daju znakove i signale; on je
posmatrao to teno zlato kako ija i trne na ruama i po
tapetima sa zauuiuom osetljivou kakvog ivog stvorenja.
Napolju je drvee vuklo svoje lie kao mree kroz dubine
zraka; um vode ispunjavao je sobu, a kroz talase su se uli
glasovi ras-pevanih ptica. Svakakva je sila izlivala svoja blaga
na njegovu glavu, a njegova ruka leala je zabaena na naslonu
sofe, isto kao kad se kupa i pliva na talasima, dok se daleko na
obali, daleko, uo lave pasa. Ne boj se vie, ree mu srce u
grudima; ne boj se vie.
122

Nije se bojao. Svakog trenutka mu je priroda nekim

radosnim znakom, kao to je ona zlatna mrlja koja krui po
zidu tamo, tamo, tamo stavljala do znanja svoju reenost
da mu, maui perjem, tresui kovrdama, zabacujui svoj
ogrta as na ovu, as na onu stranu, zanosno, uvek zanosno, i
kroz svoje uplje ake apu-ui mu u uho Sekspirove reci,
otkrije svoj smisao.
Recija ga je posmatrala sedei za stolom i udea-vajui
neki eir u ruci; spazila je njegov osmeh. Znai, on je srean.
Ali nije mogla da podnese taj osmeh. To nije nikakav brak, nije
nikakav mu onaj koji je tako udan, veito se trza, smeje,
satima sedi utke ili je epa i naredi joj da pie. Fioka stola je
puna takvih rukopisa: o ratu, o ekspiru, o velikim otkriima;
kako ne postoji smrt. U poslednje vreme se iznenada bez
ikakvog razloga uzbuuje (i dr Holms i ser Viljem Bredo kau
da je to uzbuenje najopasniia stvar za njega), mae rukama i
vie da on zna istinu! On zna sve! Onaj ovek, njegov poginuli
prijatelj, Evans, doao je, kae on. Peva iza paravana.
Zapisivala je sve onako kako je on govorio. Neke su stvari vrlo
lene; a neke ista besmislica. Veito se zaustavlja na sredini i
menia odluku, eli da doda neto; da uje neto novo; pa slua s
podignutom rukom.
Ali ona nita ne uje.
Jednom su zatekli devojku kola sprema sobu kaiko u
nastupu smeha ita te hartije. Bilo je uasno tuno. Jer se zbog
toga Septimus razvikao o ljudskoj svireposti kako ljudi
kidaju jedan drugog na komade. Ako padnete, govorio je,
kidaju vas na komade. Holms nas progoni, govorio bi i
izmiljao prie o Holmsu; kako Holms jede ovsenu kau; kako
Holms ita ekspira urlaiui od smeha ili besa, jer izgleda
da dr Holms predstavlja neto uasno za njega. Naziva ga
ljudskom prirodom. A zatim ona privienja. Udavio se,
tvrdio bi obino, i lei na jednom grebenu dok galebovi krete
nad njim. Pogledao bi preko ivice sofe dole, u more. Ili bi uo
muziku. U stvari, to je bio obian vergl ili neki ovek koji vie
na ulici. Divno! vikao bi dok su mu suze tekle niz obraze, to
je za nju naj uasnije od svega,
128

gledati oveka, kao to je Septimus, koji je ratovao i bio hrabar,

kako plae. I on bi leei sluao, dok najednom ne bi dreknuo
da propada, dole, dole, u plamen! i ona bi istinski traila
plamen, tako su upeatljive bile njegove reci. Ali nije bilo
nieg. Bili su sami u sobi. To je samo san, rekla bi mu i tako ga
najzad umirila; ali ponekad se i ona plaila. I uzdahnu, sedei
sa iem u ruci.
Njen uzdah je bio blag i mio, kao veernji pove-tarac nad
umom. Cas bi ostavila makaze; as traila neto po stolu.
Svaki mali pokret, zvek, udar stvarao je neto novo tamo na
stolu za kojim je ila. A on je kroz trepavice posmatrao njenu
mutnu figuru; njeno malo telo u crnom; njeno lice i ruke; njene
pokrete za stolom kad uzima kalem ili trai svilu (imala je
obiaj da gubi stvari). Pravi eir za udatu ker gospoe Filmer,
koja se zove zaboravio joj je ime.
Kako se zove udata ki gospoe Filmer? upita.
Gospoa Peters odgovori Recija. Bie suvie mali,
ree drei eir pred sobom. Gospoa Peters je krupna
ena; Recija je ne voli. Ovo ini samo zato to je gospoa
Filmer bila tako dobra prema njima. Jutros mi je dala
groe ree Recija, zato hoe na neki nain da se
zahvali. Pre nekog vremena ula je u sobu i zatekla
gospou Peters, koja je mislila da oni, Smitovi, nisu kod
kue, kako svira u gramofon.
Je 1' istina? upita on. Svirala je u gramofon? Da; pa
rekla mu je to jo onda; zatekla je gospou Peters kako
svira u gramofon.
Stao je, veoma paljivo, da otvara oi ne bi li video da li je
gramofon zaista tu. Ali istinske stvari instinske stvari i
suvie uzbuuju. Mora da bude obazriv. On nee da poludi.
Najpre pogleda modne urnale na donjoj polici, a zatim,
postepeno, gramofon sa zelenom trubom. Nita ne moe biti
stvarnije. Pa prikupljajui hrabrost, osmotri ormar za staklariju;
iniju s bananama; graviru kraljice Viktorije i princa supruga,
pa policu iznad kamina sa vazom rua. Nita se od toga nije
kretalo. Sve je bilo mirno; sve je bilo stvarno.
Ona je ena opaka jezika ree Recija.
124

Cime se bavi gospodin Peters? upita Septimus.

Ah ree Recija trudei se da se seti. ini joj se kao
da je gospoa Filmer rekla da putuje za neku kompaniju.
Ba sad je u Halu ree ona.
Ba sad! izgovorila je to s talijanskim na
glaskom. Da, s talijanskim naglaskom. On je murio tako
da je mogao da vidi samo jedan deo njenog lica, najpre
bradu, zatim nos, pa elo, iz straha da ne budu deformisani, da ne nose kakav straan znak na sebi. Ah ne, ona
sedi tu, savreno prirodna, i ije, s napuenim usnama,
s usredsreenim i tunim izrazom kakav imaju ene kad
iju. Nema nieg stranog u tome, uveravao je samog
sebe, pogledavi drugi, trei put njeno lice, njene ruke,
jer ta ima zastraujueg ili odvratnog u njoj dok tu sedi
usred bela dana i ije? Gospoa Peters ima opak jezik.
Gospodin Peters je u Halu. emu onda bes i proricanja?
emu beati kao iban i odbaen? Zato drhtati i jecati
zbog oblaka? emu tragati za istinom i nositi poruke,
kad Recija zabada iode u svoju haljinu, a gospodin
Peters je u Halu? uda, otkrovenja, samrtne muke, usam
ljenost, propadanje kroz more dole, dole, u plamen, sve
se izbrisalo, jer je, posmatrajui Reciju kako ukraava
slamni eir gospoe Peters, imao utisak da je to prekriva s cveem.
Suvie je mali za gospou Peters ree
Septimus.
Prvi put posle tolikih dana progovorio je kao to je nekad
govorio! Pa dabome smeno je mali, ree ona. Ali gospoa
Peters ga je izabrala.
On uze eir iz njenih ruku. To je eir za vergla-evog
majmuna, ree on.
Koliko se obradovala tome! Nedeljama se nisu tako
zajedno smejali, prisno se zabavljali kao svi brani parovi. Jer
da ue gospoa Filmer, ili gospoa Peters, ili ma ko, ne bi
shvatili emu se ona i Septimus smeju.
Evo ree ona i iodom prikai ruu s jedne
strane. Nikad nije bila toliko srena! Nikad u svom
ivotu.
Sad je jo smeniji, ree Septimus. Jadna ena e izgledati
kao svinja na vaaru. (Nikad je niko nije toliko zasmejavao kao
Septimus).
125

ta to ona ima U svojoj korpici za rad? Ima trake, perle,

kianke, vetako cvee. Ona sve izvrnu na sto. A on stade da
spaja neskladne boje jer iako je bio nespretnih ruku, nije bio
u stanju ak ni da spakuje obian paket, imao je izvanredno
oko, esto bi pogodio, ponekad bi bio smean, razume se, ali
pokatkad bi savreno pogodio.
Imae divan eir! mrmljao je uzimajui sad
ovo, sad ono, dok je Recija kleala pored njega i gledala
preko njegovog ramena. Gotovo je to e rei model;
mora sve da uije. Ali mora da bude vrlo, vrlo paljiva,
ree on, i da uradi tano onako kako je on udesio.
I ona stade da ije. Sijui, razmiljao je, ona stvara
um kao kotao na ognjitu; kljuajui, mrmljajui, veito
u poslu, dok njeni snani, mali iljati prsti prave nabore
i bodove; a igla svaki as zablesne. Neka se sunce javlja
i nestaje, po kiankama i tapetama, on e ekati, raz
miljao je posmatrajui svoje prugaste arape na kraju
sofe; on e ekati na ovom toplom mestu, u ovom depu
nepominog vazduha, na koji se ponekad naie uvee
na ivici kakve ume, gde, zbog neke rupe u zemljitu
ili rasporeda drvea (treba biti nauan, iznad svega
nauan), toplota lebdi, a zrak zapljuskuje u obraze kao
krilo ptice.
.
Evo ree Recija okreui eir gospoe Peters
na vrhovima svojih prstiju. Bie dobro za sada.
Kasnije... i njene reci zaumorie, ---, kao zado
voljna slavina ostavljena da tee.
Divno. Nikada nita nije napravio to bi ga ispunjavalo
tolikim ponosom. On je tako stvaran, tako istinski, taj eir
gospoe Peters.
Samo ga pogledaj ree on.
Da, uvek e biti srena kad god pogleda taj eir. Tada je
doao k sebi, smejao se tada. Bili su sami. Uvek e voleti taj
eir.
On joj ree da ga proba.
Smeno e mi stajati uzviknu ona i potra ka
ogledalu, pa se pogleda sad s ove, sad s one strane.
A zatim ga brzo skide, jer se zau kucanje na vratima.
Da li bi to mogao da bude ser Viljem Bredo? Da li je
ve poslao odgovor?
126

Ne! to je samo devojica s veernjim novinama.

Ono to se uvek dogaalo, svake veeri u njihovom
ivotu, dogodilo se i sada. Dete je sisalo palac pred vratima;
Recija klee; zagrli ga, poljubi, pa izvadi kesicu s bonbonama
iz fioke. Jer tako je uvek bivalo. Najpre jedno, pa drugo. Tako
je uvek radila, najpre jednu stvar pa drugu. Igrala je,
poskakivala sve ukrug s detetom. On uze novine. Sari je
potuen, proita on. Nailazi talas toplote. Recija ponovi: Sari je
potuen, nailazi talas toplote to je bio sastavni deo igre koju
je igrala sa unukom gospoe Filmer, dok su obe istovremeno
avrljale i smejale se svojoj igri. A on je vrlo umoran. Vrlo
srean. Njemu se spava. On zatvori oi. Odjednom nije nita
video, glasovi u igri postadoe slabiji i udniji i zazvuae kao
povici ljudi koji trae a ne nalaze, gubei se sve dalje i dalje.
Izgubili su ga!
On se uasnut tre. ta je to video? Tanjir s bananama na
ormaru. Nije bilo nikog. (Recija je odvela dete majci. Bilo je
vreme spavanju.) Eto, opet: veito biti sam. To je prokletstvo
izreeno u Milanu kad je stupio u onu sobu i zatekao ih kako
makazama kroje kruto platno; veito biti sam.
Sam je sa ormarom i bananama. Sam je, na vetro-metini;
opruen ali ne na vrhu brda; ne na kakvom grebenu; ve na
sofi gospoe Filmer u dnevnoj sobi. A pojave, lica, glasovi
mrtvih, gde su? Eno pred njim paravana sa crnom rogozinom i
plavim lastama. Tamo gde je viao planine, gde je viao lica,
gde je viao lepotu, tamo je paravan.
Evanse! uzviknu. Nema odgovora. Mi ciknu
ili neka zavesa sunu. To su glasovi mrtvih. Paravan,
kanta za ugalj, ormari, sve je tu. Gledae paravan, kantu
za ugalj i ormar... ali Recija upade u sobu brbljajui.
Neko pismo je stiglo. Svi planovi su se izmenili. Gospoa
Filmer nee moi da ide u Brajton. Nema vremena da se
obavesti gospoa Viljems, i Recija stvarno misli da je to vrlo,
vrlo neprijatno, kad odjednom spazi eir i pomisli... moda ...
bi ona... mogla da napravi mali... Njen glas se izgubi u
melodinosti sree.
Ah, do avola! uzviknu ona (jedna od njihovih
zabava je bilo njeno psovanje), slomila se igla. eir,
127

dete, Brajton, igla. Preivljavala je stvari; najpre jednu pa

drugu, preivljavala ih je ijui.
elela je da on kae da li je eir lepi kad se ukloni rua.
Ona sede na ivicu sofe.
Sad su savreno sreni, ree ona iznenada i odloi eir.
Jer sad ona moe sve da mu kae. Moe da mu kae sve to joj
padne na pamet. Gotovo da je to bila prva stvar koju je osetila
prema njemu one veeri u kafani kad je naiao sa svoja dva
prijatelja Engleza. Uao je prilino stidljivo, osvrnuo se oko
sebe, i eir mu je pao kad ga je obesio. Toga se sea. Znala je
da je Englez, iako nije jedan od onih krupnih Engleza koje je
oboavala njena sestra, jer je oduvek bio mrav, ali je imao
lepu svezu boju, i njegov veliki nos, njegove sjajne oi,
njegova navika da sedi malo povijen podsetili su je, esto mu je
to govorila, na mladog jastreba, one prve veeri kad ga je
ugledala, dok su igrali domine a on uao da, na mladog
jastreba; ali prema njoj je uvek bio blag. Nikad ga nije videla
besnog ili pijanog, samo je ponekad bivao nesrean zbog tog
stranog rata, ali bi i to skrivao kad je ona ulazila. Sve, sve na
ovome svetu, svaku malu neprijatnost u svom radu, sve to joj
je padalo na pamet, ona bi mu kazivala i on bi smesta razumeo.
Cak ni njena porodica nije bila takva. Stariji od nje i toliko
pametan kako je samo bio ozbiljan! hteo je da ona ita
ekspira pre nego to je bila u stanju da proita deju priu na
engleskom! toliko iskusniji od nje, mogao je da joj pomae.
I ona je njemu mogla da pomae.
Ali ovaj eir. A zatim (bilo je ve kasno) ser Viljem
Bredo.
Ona prinese ruke licu u iekivanju da on kae da li mu se
eir dopada ili ne, i dok je tu sedela, ekajui, oborenog
pogleda, on je oseao njene misli koje kao ptice sleu s grane
na granu i uvek se sputaju tano gde treba; sledio je njene
misli dok je tu sedela u jednoj od onih nemarnih, oputenih
poza koje su joj tako prirodno pristajale, i kad bi on bilo ta
rekao, odjednom bi se nasmeila kao ptica koja slee i vrsto
se hvata za granu.
128

Ali se seti kako je Bredo rekao: Ljudi koje najvie

volimo nisu dobri za nas kad smo bolesni. Bredo je rekao da
ga treba nauiti da se odmara. Bredo je rekao da se moraju
razdvojiti.
Moraju, moraju, zato moraju? Kakvo pravo ima
Bredo nad njim? Kakvo pravo ima Bredo da mi kae
mora? pitao se on.
To je zato to si govorio da e se ubiti ree Recija.
(Hvala bogu, ona sad sve moe da kae Septi-musu.)
Znai, on je u njihovim rukama! Holms i Bredo ga
progone! ivotinja crvenih nozdrva njui svako skrovito
mesto! U stanju je da kae mora! Gde su njegove hartije?
ono to je pisao?
Ona mu donese njegove hartije, ono to je pisao, ono to je
ona pisala umesto njega. Pa ih prosu po sofi. Zajedno su ih
pregledali. Dijagrami, crtei, mali ljudi i ene sa razmaknutim
tapovima umesto ruku, s krilima zbilja s krilima? na
leima; otisci ilinga i novia od est penija sunca i zvezde;
izlomljene ur-vine uz koje se, privezani konopcem, penju
planinari, sasvim nalik na noeve i viljuke; sliice mora sa
malim licima koja se smeju iz neeg nalik na talase; mapa
sveta. Spali ih! viknu on. A sad njegovi spisi; kako mrtvaci
pevaju iza bunova zimzelena; ode Vremenu; razgovori sa
ekspirom; Evans, Evans, Evans njegove poruke iz sveta
mrtvih; ne secite drvee; rei ministru predsedniku. Sveopta
ljubav: smisao sveta. Spali ih! viknu on.
Ali Recija stavi svoje ruke na njih. Neki napisi su vrlo
lepi, mislila je. Povezae ih (jer nema omota) s malo svile.
ak i da ga odvedu, ona e poi s njim. Ne mogu da ih
razdvoje protiv njihove volje, rekla je ona.
Ispravivi ivice, ona sredi hartije i sveza paket go
tovo i ne pogledavi, sedei pored njega, kao da su,
pomisli on, sve njene latice tu oko nje. A ona je rascvetano drvo; kroz granje gleda njeno lice zakonodavca
koji se uzdigao do svetilita gde se nikog ne boji; ni
Holmsa, ni Bredoa; udo, trijumf, poslednji i najvei!
129

Zapanjen on je ugleda kako se penje uz trone stepenice, pod

teretom Holmsa i Bredoa, ljudi koji nikad ne tee manje od
jedanaest stouna i est funti, koji alju svoje ene u dvor, ljudi
koji zarauju deset hiljada godinje i govore o oseanju mere;
koji se razlikuju u presudama (jer je Holms rekao jedno, a
Bredo drugo) pa ipak su sudije; koji brkaju privienje i ormar;
ne vide nita jasno, pa ipak sude, ipak kanjavaju. Mora,
kau oni. Nad njima ona trijumf u je.
Evo! ree ona. Rukopisi su povezani. Niko ih
nee nai. Ona e ih skloniti.
I nita ih, ree ona, ne moe rastaviti. Pa sede pored njega
i stade da ga naziva jastrebom ili gavranom, koji kao zla ptica i
veliki upropastitelj useva sasvim lii na njega. Niko ih ne moe
rastaviti, ree ona.
A zatim ustade i poe u spavau sobu da spakuje njihove
stvari, ali kako je ula glasove dole i pomislila da je to dr
Holms moda navratio, ona stra da ga sprei da se popne.
Septimus je u kako na stepenicama razgovara sa
Holmsom.
Draga gospoo, doao sam kao prijatelj govorio je
Holms.
Ne. Neu vam dozvoliti da vidite mog mua ree
ona.
Video je kako mu kao kakva mala kokoka rairenim
krilima zatvara prolaz. Ali je Holms bio istrajan.
Draga gospoo, dopustite mi... ree Holms
odgurnuvi je (Holms je bio snano graen ovek).
Holms se penje uz stepenice. Holms e banuti na vrata.
Holms e rei: Prepao se, a? Holms e ga epati. Ali ne
Holms; ni Bredo. Septimus ustade prilino nesigurno, klatei
se s noge na nogu, pa osmotri lep, ist no za hleb gospoe
Filmer sa reci hleb urezanom na drci. To se ne srne
pokvariti. Gas? Suvie je kasno sada za to. Holms dolazi.
Verovatno ima koji brija, ali ih je Recija, koja uvek radi takve
stvari, spakovala. Preostaje jedino prozor, iroki prozor
blumsberijski meblirane sobe; zamoran, dosadan i prilino
melodrama-tian posao: otvoriti prozor i baciti se sa njega.
Njihova je zamisao ova tragedija, ne njegova, ni Recijina (jer
je
130

ona uz njega) Holms i Bredo vole takve stvari. (On sede na

prozorsku dasku. Ali e ekati do poslednjeg trenutka). On ne
eli da umre. ivot je dobar. Sunce toplo. Samo ljudska bia
ta hoe ona? Silazei niz stepenice preko puta, neki starac se
zaustavi i zagleda u njega. Holms je bio na vratima. Pokazau
ti! doviknu Septimus i baci se snano, estoko na ogradu
dvorita gospoe Filmer.
Kukavice! vikao je dr Holms otvorivi irom vrata.
Recija pritra prozoru i vide; shvati. Dr Holms i gospoa
Filmer se sudarie. Gospoa Filmer joj prebaci kecelju preko
oiju i odvede je u spavau sobu. Mnogo se tralo uz i niz
stepenice. Dr Holms ue sa aom u ruci bled kao krpa i
drhtei od glave do pete. Ona mora da bude hrabra i popije
neto, ree on. (ta je to? Neto slatko); jer je njen mu uasno
izmrcvaren, nee povratiti svest, ona ne srne da ga vidi, treba je
potedeti to je mogue vie, morae da prisustvuje pretresu,
jadna mlada ena. Ko bi to rekao? Iznenadan impuls, niko za to
nimalo nije kriv (rekao je on gospoi Filmer). Kog mu je
avola to trebalo, dr Holms nije mogao da shvati.
inilo joj se dok je ispijala taj slatki lek da otvara duge
prozore i ulazi u neki vrt. Ali gde? Sat je izbijao jedan, dva,
tri: kako je razborit taj zvuk; u poreenju sa svim tim
trupkanjima i aputanjima; kao Septimus glavom. Obuzimao ju
je san. Ali je sat i dalje izbijao etiri, pet, est, i gospoa Filmer
maui svojom ke-celjom (telo nee biti doneseno ovamo, je
l'te da nee?) kao da je bila sastavni deb tog vrta; ili zastava.
Jednom je Recija videla zastavu kako se lako lepra na katarci
kad je bila kod svoje tetke u Veneciji. Na taj se nain
pozdravljaju ljudi poginuli na bojnom polju, a i Septimus je bio
u ratu. Skoro sve njene uspomene bile su srene.
Ona stavi eir na glavu stade da tri preko itnih polja
gde bi to moglo da bude? preko nekog brda, negde blizu
mora, jer je bilo brodova, galebova i leptirova; nalazili su se na
jednom grebenu. I u Londonu ih takoe ima; i, ve upola u snu,
dopiralo je do nje kroz vrata spavae sobe padanje kie,
aputanje, ukanje u
131

suvom itu, milovanje mora, kako joj se inilo, koje sve to

skriva u svojoj koljci umorei pored nje, a ona lei na obali,
sva rasuta po nekoj grobnici kao letee cvee.
On je mrtav ree ona smeei se na jadnu staricu
koja ju je uvala, svojim estitim svetloplavim oima,
uperenim u vrata. (Oni ga nee doneti ovamo, je 1' te da
nee?) Ali ju je gospoa Filmer umirivala. O, ne, o, ne!
Sad ga odnose. Zar joj to ne treba rei? Suprunici treba
da budu zajedno, razmiljala je gospoa Filmer. Ipak treba
postupiti kao to je lekar rekao.
Nek spava ree dr Holms pipajui njen puls. I ona
ugleda krupne konture njegovog tela kako se mrano istiu
prema prozoru. Znai to je dr Holms.
Jedan od trijumfa civilizacije, razmiljao je Piter Vol. To
je jedan od trijumfa civilizacije, razmiljao je on, dok se
razlegalo prodirno, piskavo zvono kola za spaavanje. Brza i
ista, kola za spaavanje jurila su prema bolnici poto su neto
pre toga oveno primila u sebe kakvog jadnika; nekog ko je
dobio udarac po glavi ili koga je oborila bolest, koji je moda
pre minut--dva pregaen na jednom od ovih raskra, kao to se
to svakom moe dogoditi. To je civilizacija. Vraajui se sa
Istoka, iznenadila ga je brzina, organizacija, drutvena svest
Londona. Svaka kola ili kamion sami od sebe su se povlaili u
stranu da propuste kola za spaavanje. Moda je to morbidno?
Ali, zar nije i dirljivo, to potovanje to ga ukazuju tim kolima
za spaavanje koja u sebi nose svoju rtvu poslovni ljudi
koji ure kui, pa ih ipak za trenutak ta kola podsete na neiju
enu; ili moda na to kako su se lako i oni mogli nai tamo,
oprueni na nosilima s lekarom i bolniarkom... Ali misli
postaju smesta morbidne, sentimentalne, im se ovek seti
lekara, mrtvih tela; mala iskra zadovoljstva, neka vrsta poude
u isti mah, to se javlja preko vizuelnog utiska, opominje da
treba misliti o tim stvarima koje su sudbonosne za umetnost,
sudbonosne za prijateljstvo. To je istina. Pa ipak, razmiljao je
Piter Vol, dok su kola za spaavanje skretala za ugao, iako se
prodirno piskavo zvono moglo uti kako neprestano zuji i u
sledeoj ulici, i jo dalje prelazei Ulicu Toten-ham Kot, to
je preimustvo usamljenosti; kad je sam
132

sa sobom, ovek moe da radi ta hoe. Moe da plae ako ga

niko ne vidi. U anglo-indijskom drutvu je ta osetljivost znaila
njegovu propast; ne zaplakati se u pravi as, ili ne nasmejati se.
Ja to nosim u sebi, razmiljao je stojei pored sandueta za
pisma, u stanju sam da se odmah oblijem suzama. Zato, sam
bog zna. Moda je to zbog neke lepote, zbog tereta dana koji je
poeo tom posetom Klarisi i iscrpao ga svojom vruinom,
intenzitetom i kapanjem kap po kap jednog utiska za drugim u
taj duboki, mrani podrum u kojem oni prebivaju negde
duboko, u mraku i za koji niko nikad nee znati. Delimino
zbog toga, zbog njegove tajanstvenosti, potpune i neprobojne,
za njega je ivot kao neki nepoznati vrt, pun zavijutaka i
kutaka, iznenadnih, da; zbilja ti trenuci prosto zaustave dah
oveku; eno gde dolazi k njemu, koji stoji pored sandueta za
pisma preko puta Britanskog muzeja, jedan od njih, jedan takav
trenutak, sa skupom pojava; s tim kolima za spaavanje,
ivotom i smru. Kao da ga je bujica oseanja izdigla do nekog
vrlo visokog krova, a ostali deo njega, kao belim koljkama
poprskana obala, ostao je go. To ga je i upropastilo u angloindijskom drutvu ta osetljivost.
Klarisa je jednom, nekud su ili na krovu autobusa,
Klarisa, koja se bar spolja tako lako uzbuivala, as bivala
oajna, as sjajno raspoloena, sva treptava u ono doba i
prijatan saputnik, otkrivala sa vrha autobusa udne sitne
prizore, imena, ljude, jer njih dvoje su imali obiaj da lutaju po
Londonu i pri povratku donosili su pune torbe blaga sa
Kaledonskog trga Klarisa je imala jednu svoju teoriju u to
doba oni su imali gomile teorija, veito nekih teorija, kao to
biva kod mladih ljudi. Njome je objanjavala ono oseanje nezadovoljstva koje ovek nosi u sebi zato to ne poznaje ljude;
to ljudi ne poznaju njega. Jer kako bi se i mogli znati? Sreete
se svakog dana; pa se onda mesecima, godinama ne sreete.
Sloili su se da je nezadovoljavajue koliko malo ovek
poznaje ljude. Ali, rekla je tada sedei u autobusu koji je iao
avenijom aftsberi, ona osea sebe svuda; ne ovde, ovde,
ovde, ona lupnu po naslonu sedita; ve svuda. I pokaza
rukom aveniju aftsberi. Sve je to ona. Zato, ako neko hoe da
upozna
133

nju ili bilo koga, treba da trai ljude koji je upotpunjuju; ak i

mesta. udno srodstvo je oseala sa ljudima s kojima nikad
nije razgovarala, sa nekom enom na ulici, nekim ovekom za
tezgom ak i sa drveem ili itnicama. To je prelazilo u
jednu transcendentalnu teoriju i, udrueno s njenim strahom od
smrti, doputalo joj da veruje ili da kae da veru je (pored sveg
njenog skepticizma) da, poto je naa pojava, onaj deo nas koji
se pojavljuje, toliko trenutan u poreenju s onim drugim,
nevidljivim delom nas, koji se prostire na sve strane, to
nevidljivo moe da nadivi, da se otrgne i na neki nain pripoji
ovoj ili onoj osobi, ili ak i da poseuje izvesna mesta posle
smrti... moda moda.
Ako baci pogled unazad na njihovo dugo prijateljstvo od
skoro trideset godina, njena se teorija do danas moe primeniti.
Kratki, isprekidani, esto bolni kakvi su bivali njihovi susreti,
pa njegove odsutnosti i prekidanja njihovih susreta (jutros je,
na primer, naila Elizabeta kao kakvo dugonogo lane, lepo i
utljivo, ba kad je on poeo da govori Klarisi), ipak je njihov
uticaj na njegov ivot ogroman. Ima u tome neeg tajanstvenog. Pruaju vam oporo, resko, neprijatno seme ti susreti,
koji su najee veoma muni, pa ipak, kad je ovek sam, na
najverovatnijim mestima ono procveta, razgrana se, prospe
svoj miris, dopusti vam da ga do-dirnete, okusite, osmotrite, u
potpunosti osetite i shvatite, posle mnogo proteklih godina.
Tako mu je ona dolazila; na brodu, na Himalajima; izazvana
najulni-jim stvarima (na isti se nain Seli Seton, dobroduna,
egzaltirana guska! seala njega kad god bi ugledala plave
hortenzije). Klarisa je uticala na njega vie negoli ijedna osoba
koju zna. I uvek je pred njega izlazila tako, bez njegove elje,
hladna, dostojanstvena, kritina; ili zanosna, romantina,
podseajui na polja ili etvu u Engleskoj. Najee ju je viao
u prirodi, ne u Londonu. Obnavljala se tako jedna uspomena za
drugom iz Bortona...
On stie u svoj hotel. Proe kroz hol, mimo crvenkastih
fotelja i sofa, mimo biljaka iljatog lia i uvelog izgleda.
Skide svoj klju sa kuke. Mlada ena mu prui
134

nekoliko pisama. Pope se uza stepenice viao ju je najee

u Bortonu, u kasno leto, kad je boravio tamo po nedelju dana ili
ak i dve, kao to se to radilo u ono doba. Evo je najpre na vrhu
nekog brda kako rukama pridrava kosu, s ogrtaem koji se
leprao na vetru pokazuje im, dovikuje im neto ugledala je
Severn dole. Ili u umi kako stavlja kotli vode na vatru da
provri bila je veoma neveta; dim se povija, ide im pravo u
lice; kroz dim se vidi njeno sitno ruiasto lice; ili kako moli
vode od neke starice, koja je izala na vrata seoske kuice da ih
vidi kako prolaze. Oni su uvek peaili; ostali su se vozili. Bilo
joj je dosadno da se vozi, mrzela je sve ivotinje, osim onog
psa. Prelazili su milje i milje putevima. Ona bi zaustavljala da
se ori-jentie, vodila ga nazad preko polja; i elo su vreme
raspravljali, diskutovali o poeziji, o ljudima, o politici (bila je
tada radikal); a on nikad nita nije zapaao dok ga ona ne bi
zaustavila, uzviknula pred kakvim lepim izgledom ili drvetom i
terala ga da gleda s njom; i tako opet kroz strnjiku, ona napred
s nekakvim cvetom za njenu tetku, nikad umorna od etnje,
uprkos svoj svojoj nenosti; da u sumrak stignu u Bor ton. A
zatim bi posle veere stari Brajtkopf otvorio klavir i pevao bez
glasa, a oni bi se zavalili u naslonjae i trudili da se ne smeju,
ali bi svaki as prsnuli u smeh, smeh smeh ni zbog ega.
Pretpostavljali su da Brajtkopf to ne vidi. A zatim bi ujutru kao
ptica zaleprala pred kuom ...
O, pa to je pismo od nje! Plavi omot; to je njen rukopis.
Morae da ga proita. Evo jo jednog od onih sastanaka koji su
obavezno muni! Da proita njeno pismo, potreban je avolski
napor. Kako je divno to ga je videla. Mora to da mu kae.
To je sve.
Ali ga pismo poremeti. Uznemiri. On poele da ga nije ni
napisala. Posle svih tih misli dolo mu je kao udarac u slabinu.
Zato ne moe da ga ostavi na miru? Na kraju krajeva, udala se
za Daloveja i ve toliko godina ivi s njim savreno sreno.
Ovi hoteli ne pruaju utehe. Daleko od toga. Nebrojeno
ljudi je vealo svoje eire o one kuke. ak su i muve, ako
samo pomislite na to, prethodno sletale na
135

nosove drugih ljudi. A to se tie istoe koja ga je lupila po

glavi, to nije toliko istoa koliko golotinja, hladnoa; neto to
mora da bude. Kakva suva nadzornica obilazi sobe ujutru,
frke, zaviruje, tera sluavke pomodrelih nosova da ribaju iz
sve snage, kao da je sle-dei posetilac kakav but koji treba
posluiti na bespre-korno istoj iniji. Za spavanje, jedan
krevet; za se-denje, jedna naslonjaa, za pranje zuba i brijanje
brade, jedna aa, jedno ogledalo. Knjige, pisma, domaa haljina razbacani su po bezlinosti tih stvari kao neskladna
drskost. Klarisino pismo ga goni da vidi sve to. Divno je to
sam vas videla. Ona to mora rei! On savi pismo; odgurnu ga;
nita ga nee navesti da ga ponovo proita!
Da bi mu to pismo stiglo do est sati, morala ga je napisati
im je otiao od nje; zalepiti marku; poslati po nekom na potu.
A to, kao to se kae, veoma lii na nju. Njegova ju je poseta
uznemirila. Osetila je mnogo; za trenutak, kad mu je poljubila
ruku, zaalila je, ak mu pozavidela, verovatno se setila (video
joj je to u oima) neeg to je on rekao kako e oni
promeniti svet ako se uda za njega, moda; a umesto toga ovo;
odmakle godine, osrednjost. A zatim je svojom nesavlad-ljivom
ivotnom snagom prisilila sebe da sve to odbaci; ona nosi u
sebi jednu ivotnu nit kojoj po ilavosti, izdrljivosti, snazi da
savlada prepreke i da se pobe-donosno probije do cilja on ne
zna ravne. Da; a reakcija je dola im je on napustio sobu.
Mnogo ga je alila; razmiljala ta bi na ovom svetu mogla da
uini da bi ga obradovala (a radosti uvek neto nedostaje),
video je kako joj suze teku niz obraze, kako prilazi pisaem
stolu i ispisuje taj jedini red koji e on zatei kao pozdrav ...
Divno je to sam vas videla! Ona je tada to i mislila.
Piter Vol odrei cipele.
Ali njihov brak ne bi bio srean. Ovo drugo, na kraju
krajeva, dogodilo se mnogo prirodnije.
udno je; istina je: mnogi ljudi su to oseali. Da Piter
Vol, koji je imao pristojnog uspeha, koji je kako treba
obavljao svoje osrednje dunosti, koga su voleli, ali koga su
smatrali pomalo nastranim, koji se pravio
136

vaan udno je da on, naroito sada pod sedom kosom, ima

zadovoljan izgled, izgled oveka koji je sauvao rezerve. Zbog
toga je i bio privlaan za ene kojima se dopada to to on nije
ba sasvim mukarac. Bilo je neeg neobinog u njemu ili iza
njega. Moda zato to je voleo knjige nikad ne bi doao da
vas poseti a da pri tom ne uzme knjigu sa vaeg stola (i sada je
itao dok su mu se pertle vukle po podu); ili zato to je
dentlmen, to se videlo po nainu na koji je otresao pepeo iz
lule, ili naroito po njegovom ophoenju sa enama. Jer je
zaista bilo veoma zabavno i sasvim smeno kako je lako mogla
svaka devojka bez trunke pameti da ga oba-vije oko malog prsta.
Ali na svoj sopstveni rizak. To e rei, iako je uvek bio tako
prijatan, i zbilja zavodljiv u drutvu zbog svoje veselosti i
dobrog vaspitanja, to je bivalo samo do izvesne mere. Devojka
bi rekla neto ne, ne; on to prozire. On se ne slae s tim ne,
ne. Pored toga je umeo da galami, i da se veseli, i da se hvata za
stomak na kakvu alu u mukom drutvu. Bio je najbolji
poznavalac jela u Indiji. Bio je ovek. Ali ne ovek koga treba
potovati hvala bogu; ne kao major Simons, na primer; ni
najmanje nalik na njega, mislila je Deizi kad ih je, i pored svoje
dvoje male dece, redovno poreivala.
On smaknu cipele. Isprazni depove. Zajedno s pe-rorezom
ispade Deizina fotografija na verandi; Deizi sva u belom sa
foksterijerom u krilu; veoma ljupka, jako crnomanjasta; najbolja
njena slika za koju zna. Dogodilo se to na kraju krajeva, sasvim
prirodno; mnogo prirodnije negoli sa Klarisom. Bez muke. Bez
neprijatnosti. Bez izmotavanja, bez uzbuivanja. Sve po ravnom
putu. I crnomanjasta, boanstveno ljupka ena na verandi uzviknu
(uo ju je). Dabome, dabome, ona e mu sve dati! vikala je (nije
imala nimalo smisla za diskreciju), dae sve to zaeli! vikala je
trei mu u susret, pa ma ko ih gledao. Tek joj je dvadeset i
etvrta godina. 1 ima dvoje dece. Lepo, lepo!
Lepo, zaista se uvalio u nezgodu u svojim godinama. To je
shvatio kad se iznenada probudio jedne noi. Pretpostavimo da
se uzmu? Za njega bi sve to bilo sasvim dobro, ali ta bi bilo s
njom? Gospoa Berdis, dobra i

137

diskretna ena kojoj se poverio, misli da e ovo njegove

odsustvovanje u Engleskoj, toboe da se vidi sa advokatima,
moda posluiti Deizi da razmotri stvar, da shvati ta to znai.
U pitanju je njen poloaj, govorila je gospoa Berdis; njeno
mesto u drutvu, njena deca. Jednog e dana, uskoro, biti
udovica s prolou, koja se vue po predgraima, ili,
verovatnije, jedna od mnogih (vi ve znate, rekla je ona, kako
izgledaju te ene sa suvie minke na licu). Ali je Piter Vol
odmahivao rukom na sve to. On jo ne misli da umre. Svakako,
ona sama mora da se odlui; sama da prosudi, razmiljao je
hodajui po sobi u arapama, gladei svoju veernju koulju,
jer e, moda, ii na Klarisin prijem, a moda u neki mjuzikhol, ili e, moda, ostati tu i itati kakvu zanimljivu knjigu koju
je napisao ovek koga je nekad poznavao u Oksfordu. Ako ode
u penziju, eto ta e uraditi pisae knjige. Otii e u Oksford
i eprkati po Bodlejani.* Uzalud je crnomanjasta, boanstveno
ljupka ena trala do ivice terase; uzalud mahala rukom, uzalud
vikala da ne mari ni trunke ta e svet rei. Evo njega, oveka
koga ona smatra svojim svetom, savrenog dentlmena, koji
osvaja, koji se izdvaja (njegove godine nita ne znae za nju),
kako hoda po hotelskoj sobi u Blumsberiju, brije se, umiva,
nastavljajui, dok uzima limene posude i ostavlja brijae, da u
mislima eprka po Bodlejani trudei se da prokljuvi istinu o
nekim sitnim stvarima koje ga zanimaju. Ali zapriae se on
bilo s kim i tako e sve vie i vie zanemarivati tano vreme
ruku, proputati obaveze, i kad Deizi bude od njega zatraila
poljubac, kao to e i initi, napravie scenu jer nee moi
potpuno da se preda (iako je iskreno voli) ukratko, bilo bi
moda srenije reenje, kao to kae gospoa Berdis, da ga
ona zaboravi, ili da ga se samo sea kako je avgusta 1922.
stajao na raskrsnici u sumrak kao kip, koji postaje sve dalji i
dalji dok koije odmiu odnosei je sigurno privezanu za
zadnje sedite, iako su joj ruke ispruene, i ona gledajui kako
se kip smanjuje i nestaje, jo uvek vie da e uiniti sve na
svetu, sve, sve...
* Biblioteka oksfordskog univerziteta. Prtim, prev.

138

Nikad ne zna ta ljudi misle. Sve mu je tee i tee da se

usredsredi. Postao je sav zaokupljen; postao je prezauzet svojim
linim stvarima; as mrzovoljan, as veseo; zavisan od ena,
rasejan, neraspoloen, sve manje i manje u stanju (razmiljao je
dok se brijao) da shvati zato Klarisa ne bi prosto mogla da im
nae stan i bude ljubazna prema Deizi; da je uvede u drutvo. A
on bi prosto mogao da ta! da besposlici i dokolici (ba je u
tom trenutku bio zauzet sreivanjem raznih kljueva, hartija), da
uiva i sladi, da bude, ukratko, sam sebi dovoljan; pa ipak,
svakako da nije bilo oveka koji vie zavisi od drugih (on zakopa
svoj prsluk); to je i bila njegova propast. On ne moe a da ne
odlazi u salone za puenje, on voli pukovnike, voli golf, voli
brid, a iznad svega voli ensko drutvo, prefinjenost njihovog
prijateljstva, i njihovu odanost i smelost i veliinu ljubavi koja je
mada ima i svojih nezgoda u njegovim oima (i
crnomanjasto, boanstveno ljupko lice se pojavi odozgo na gomili
koverata), tako savren i divan, tako sjajan cvet da treba da cveta
na najviem vrhu ljudskog ivota, pa ipak on ne moe potpuno da
se preda, zato to je uvek sklon da zaviruje u stvari (Klarisa je
zauvek podrila neto u njemu) i da se lako umori od neme
odanosti i da zaeli promenu u ljubavi, iako bi se razbesneo kad bi
Deizi volela nekog drugog, razbesneo bi se! Jer on je ljubomoran,
nesavladljivo ljubomoran po prirodi. Kakve je sve muke
propatio! Ali gde su njegov no, sat, peat, belenica, Klarisino
pismo koje on nee vie itati ali kojeg voli da se seti, i Deizina
fotografija? A sad na veeru. Gosti su ve poeli da veeraju.
Sedei za malim stolovima ukraenim vazama sa cveem,
sveano ili svakodnevno obueni, sa alovima i torbama pored
sebe, sa izrazom lane pribranosti, jer nisu navikli na tolika jela za
veeru; samouverenja ta-koe, jer su bili u stanju da je plate; i
napora, jer su ceo dan trali po Londonu pazarei i obilazei
znamenitosti; i prirodne ljubopitljivosti, jer su se osvrtali sa svih
strana kad je uao naoit dentlmen sa naoarima u okviru od
roga; i dobrodunosti, jer bi bili radi da uine bilo kakvu sitnu
uslugu, na primer da pozajme red vonje
139

ili dadu korisno obavetenje; i njihova elja koja kuca u njima,

koja ih iz dubine potresa, da na neki nain uspostave veze,
makar to bilo samo preko zajednikog rodnog mesta
(Liverpula, na primer), ili preko prijatelja istog imena; sa
potajnim pogledima, udnim utanjima, i naglim povlaenjem
u prisnu veselost i izdvojenost; sedeli su za veerom kad je
uao gospodin Vol i zauzeo svoje mesto za stolom pored
zavese.
Ne time to je rekao neto, jer, poto je bio sam, mogao se
obratiti jedino kelneru; ve nainom na koji je gledao jelovnik,
pokazivao prstom na odreeno vino, primakao se stolu, prilazio
veeri, ne prodrljivo, zadobio je njihovo potovanje; koje,
poto je moralo da ostane neizraeno u toku veeg dela obeda,
zablesnu za stolom za kojim su sedeli Morisovi kad se na kraju
obeda uo gospodin Vol gde kae: Bartletske kruke. Zato
je govorio tako umereno, pa ipak odseno, sa izrazom oveka
koji voli disciplinu u okviru svojih prava zasnovanih na pravdi,
nisu znali ni mladi arls Mori, ni stari Carls, ni gospoica
Elen, ni gospoa Mori. Ali kad je rekao Bartletske kruke,
sedei sam za svojim stolom, osetili su da on rauna na njihovu
podrku u nekom svom punopravnom zahtevu; da zastupa stvar
koja je smesta postala i njihova, tako da im se oi prijateljski
susretoe s njegovim, i kad su svi istovremeno stigli u salon za
puenje, mali razgovor izmeu njih bio je neizbean.
Nije to bio nikakav dubok razgovor samo da je u
Londonu guva, da se promenio za trideset godina; da
gospodin Mori vie voli Liverpul; da je gospoa Mori bila na
vestminsterskoj izlobi cvea, i da su svi videli princa od
Velsa. Pa ipak, razmiljao je Piter Vol, ni jedna se porodica na
svetu ne moe porediti sa Mo-risovima; ni jedna; njihovi
meusobni odnosi su savreni; ne daju ni po lule duvana za
vie klase, vole ono to vole, Elen ui domaiku kolu, a sin
je dobio stipendiju za Lids, stara gospoa (koja je njegovih
godina) ima jo troje dece kod kue; imaju dva automobila, pa
ipak gospodin Mori jo uvek opravlja njihove cipele
nedeljom; to je divno, to je zaista divno, mislio je Piter Vol,
ljuljajui se pomalo napred i nazad sa aicom
140

likera u ruci, izmeu konih crvenih fotelja i pepeljara, veoma

zadovoljan sobom, jer se svideo Morisovima. Da, njima se
svia ovek koji kae Bartletske kruke. Oseao je da im se
svia.
Ii e na Klarisin prijem. (Morisovi su otili; ali e se oni
opet videti). Ii e na Klarisin prijem zato to hoe da pita
Riarda ta to rade u Indiji ti konzervativni glupani. I ta se
daje u pozoritu? Pa muzika ... I dabome, prosto da aska.
Jer u ovome je istina o naoj dui, razmiljao je on, o naoj
linosti, ona je kao riba koja boravi u dubokim morima i kree
se usred nepoznatih stvari, probijajui sebi put izmeu
dinovskih vrea algi, preko suncem obasjanih prostora, pa sve
dalje i dalje u hladnu, duboku, nedokuljivu tminu; najednom
izbija na povrinu i skae po vetrom nabranim talasima; a to
znai, ima stvarnu potrebu da se tare, ee, zabavlja askanjem.
ta namerava vlada znae to Riard Dalovej da uradi sa
Indijom?
Kako je bila topla no i prodavci novina se razmileli sa
plakatama u kojima se ogromnim crvenim slovima
objavljivao dolazak talasa toplote, pletene stolice su bile
iznesene na stepenice hotela, gde su srui i puei se-dela
gospoda svaki za sebe. Piter Vol sede tu. oveku se inilo kao
da dan, londonski dan, tek poinje. Kao ena koja je skinula
svoju cicanu haljinu i belu kecelju da se odene u plavo i stavi
bisere, tako se menjao dan, skidao obinu odeu da obue svilu,
menjao se u vee i s istim uzdahom zadovoljstva koji se otme
eni kad spusti suknje na pod, i on strese prainu, toplotu, boje;
saobraaj se umanji; automobili, zvuni i brzi, zamenie gomilu
kamiona; a ovde-onde, izmeu gustog lia skverova,
visila je jaka svetlost. Ja se povlaim, kao da je govorilo vee
dok je bledelo i venulo iznad kula i vrhova zgrada u obliku
kubeta i tornjeva, iznad hotela, kua i blokova radnji, ja venem,
poinjalo je ono, ja nestajem, ali London ne htede to, ve sjuri
svoje bajo-nete u nebo, sveza ga, prisili da uzme uea u
njegovom bunom veselju.
Jer se velika revolucija uvoenja letnjeg vremena odigrala
od poslednje posete Pitera Vola Engleskoj
141

naovamo. Produeno vee bila je novina za njega. Veoma je

nadahnjivalo. Jer dok su mlade devojke prolazile sa torbama za
akta, beskrajno srene to su slobodne, i nemo ponosne, to gaze
po tom slavnom ploniku, neka radost, jevtina, lanog sjaja
ako hoete, pa ipak zanosna, razlivala se po njihovim licima.
Uz to su bile dobro obuene; svetle arape, lepe cipele. Sada e
provesti dva sata u bioskopu. Oivljavala ih je, profinjavala ta
uto-plava veernja svetlost; na skveru po granju blistalo se
tamno, modro inilo se kao ukvaeno u moru lie jednog
poplavljenog grada. Zapanjivala ga je ta lepota; i ulivala
hrabrost, jer dok su povratnici iz Indije, po pravilu, sedeli (znao
je mnogo njih) u Orijentalnom klubu jetko zakljuujui da e
propasti svet, evo njega mladog kao uvek; zavidi mladom svetu
na njegovom letnjem vremenu i svemu ostalom, i vie negoli
nagaa iz reci neke devojke, iz smeha neke sobarice na
neopipljive stvari ne moete staviti ruku to pomeranje u
itavoj piramidalnoj masi koja mu se u mladosti inila
nepokretna, pritiskivala ih je odozgo svojom teinom,
naroito ene, kao ono cvee to je tetka Helena imala obiaj
da presuje izmeu listova sive upijajue hartije sa Litreovim
renikom odozgo, sedei pod lampom posle veere. Ona je sad
mrtva. uo je od Klarise da je bila oslepela na jedno oko. To
tako odgovara jedno od remek-dela prirode da se stara
gospoica Peri pretvori u staklo. Umrla je valjda kao ptica
jednog mraznog dana vrsto se drei za granu. Pripadala je
drugom vremenu, ali tako celovita, tako potpuna, uvek e stajati
na vidiku, bela kao kamen, uzviena, kao kula svetilja koja
oznaava jednu prolu etapu na ovom pustolovnom, dugom
putovanju, u ovom beskrajnom (on napipa sitninu da kupi
novine i proita izvetaj o utakmici izmeu Sarija i Jorkira
milio-nima puta je vadio tu sitninu Sari je jo jednom poraen) ovom beskrajnom ivotu. Ali kriket nije samo obina
igra. Kriket je vana stvar. Nikad ne moe a da ne ita o kriketu.
Najpre je proitao rezultate u posled-njim vestima, pa kako je
dan bio topao; zatim o nekom ubistvu. Kada se milion puta radi
jedna ista stvar, ona se obogauje, iako se moe rei da time
postaje povr142

nija. oveka obogauju prolost i iskustvo, i to to je, na

primer, voleo jednu ili dve osobe, i tako stekao mo koju
nemaju mladi, da presee stvari, da radi ta hoe, ni najmanje
ne vodei rauna o tome ta govori svet, i da dolazi i odlazi bez
velikih oekivanja (on ostavi novine na sto i poe), to,
meutim, nije sasvim tano u pogledu njega (pa potrai svoj
kaput i eir), bar ne veeras, jer evo gde polazi ria jedan
prijem, u njegovim godinama, sa izvesnou u sebi da e tamo
neto doiveti. Ali ta?
Lepotu svakako. Ali ne onu grubu lepotu za oko. To nije
lepota ista i jednostavna Bedford pleis koji vodi u Rasel
skver. To je pravilnost i praznina: razume se; skladnost jednog
hodnika; ali i osvetljeni prozori, zvuk klavira i gramofona;
skriveno oseanje zabavljanja, ali koje ovda-onda izbija kad se
kroz prozor bez zavesa, prozor ostavljen otvoren, ugledaju
grupe zvanica za stolovima, mlad svet kako lagano krui,
mukarci i ene u razgovoru, sluavke koje dokono gledaju
napolje (udan e biti njihov komentar kad obave posao),
arape kako se sue gore na prozorima, papagaj, nekoliko saksija. Tajanstven, beskrajno bogat je taj ivot to oveka sveg
upija. A po prostranim trgovima gde automobili tako brzo
projure i skrenu za ugao, etkaju se dokoni parovi, zagrljeni,
pripijeni ispod pljuska kakvog drveta; to je uzbudljivo; tako su
tihi, tako zaneseni da ovek prolazi paljivo, bez uma, kao da
prisustvuje kakvom svetom obredu koji bi bilo bezboniki
prekinuti. To je zanimljivo. I sve tako dalje u blesak i sjaj.
Njegov laki vrskaput se otvori, iao je na samo njemu
svojstven nain, pognut malo napred, koraao lako s rukama na
leima i oima koje su jo pomalo podseale na jastreba;
koraao je lako londonskim ulicama ka Vestminsteru i
posmatrao ...
Zar svi odlaze nekud na veeru? Tu jedan sluga otvara
vrata da propusti staru damu krupnog koraka, u cipelama s
kopama, s tri purpurna nojeva pera u kosi. Vrata se otvaraju
pred damama zavijenim poput mumija u alove sa arenim
cveem, pred gologlavim damama. A u otmenim kvartovima sa
stubovima od lanog
143

mermera, preko malih vrtova pred kuom, lako zamotane, s

eljevima u kosi (trknule su na sprat da obiu decu) izlaze
ene; ljudi ih ekaju u kaputima koje rastvara vetar, i motori se
pale. Svi izlaze. To otvaranje vrata, to silazenje i kretanje stvara
utisak kao da se ceo London ukrcava u male amce priterane uz
obalu, koji se njiu na vodi, kao da itav grad plovi na karneval. Preko Hvajthola, onako srebrnog, klize pauci, oseaju se
muice oko lampi ha lukove; toliko je toplo da ljudi svuda stoje
i razgovaraju. A tu, u Vestminsteru, pred svojom kuom,
nepomino sedi neki ovek u belom, verovatno sudija u penziji.
Bez sumnje kakav Anglo-Indijac.
A tamo se buno svaaju ene, pijane ene; ovde je samo
policajac i velike kue, visoke kue, kue s kube-tima, crkve,
parlamenti i sirena parobroda na reci priguen, maglovit
krik. Ali ovo je njena ulica, da; Klarisina ulica; automobili u
trku skreu za ugao, kao voda oko stubova mosta, i susreu se,
tako mu se ini, zato to nose ljude na njen prijem, Klarisin
prijem.
Hladna struja vizuelnih utisaka presahnu kao da mu je oko
pehar koji se prelio, pa se niz njegove por-celanske zidove
nezapaeno odliva suviak. Mozak se sada mora prenuti. Telo
mora da se skupi kad ulazi u tu kuu, u osvetljenu kuu, na
kojoj su vrata otvorena, pred kojom stoje automobili i silaze
raskone ene: dua sad treba da se spremi za patnju. On otvori
veliku otricu svog peroreza.

Lusi se sjuri niza stepenice poto je uletela u salon da baci

pogled na neki pokriva, da pomakne neku stolicu, da se
zaustavi za trenutak i oseti; bilo ko uao, morae pomisliti
kako je sve isto, kako sve blista, kako je sjajno odravano,
kad ugleda divno srebro, mesing na kaminu, nove navlake, na
foteljama, i zavese od utog kretona: ona sve premeri, kad se
zaue glasovi; gosti se ve penju gore posle veere; mora da
pobegne!
Doi e predsednik vlade, ree Agnes: ula je kako o tome
govore u trpezariji, ree, dok je ulazila nosei
144

posluavnik s aama. Da li je to vano, da li je to uopte

vano, jedan predsednik vlade manje ili vie? Sasvim je to
svejedno u ovo doba noi za gospou Voker meu tanjirima,
erpama, cediljkama, tiganjima, piletinom u aspiku,
hladnjaama za sladoled, obrezanim korama hleba, limunima,
inijama za supu i posuem za puding, koje, ma koliko da se
brzo pralo u odeljenju za posue, ipak se gomilalo oko nje, po
kuhinjskom stolu, po stolicama, dok je vatra plamsala i buktala,
elektrine sijalice bletale, a jo predstoji da se servira laka
veera. Sve to je oseala gospoa Voker bilo je: jedan
predsednik vlade manje ili vie ne znai ama ba nita za nju.
Dame se ve penju gore, ree Lusi; dame se penju, jedna
po jedna, gospoa Dalovej ide poslednja i gotovo stalno alje
pokoju poruku u kuhinju, Izrazite moje priznanje gospoi
Voker, tako je rekla jednom prilikom. Sutra e se priati o
jelima o upi, lososu; losos je, gospoa Voker je to znala,
kao i obino nedopeen, zato to se ona veito uzbuuje zbog
pudinga, pa losos preputa Deni; zato i jeste losos uvek
nedopeen. Pa ipak je neka plavokosa dama sa srebrnim
ukrasima upitala, ree Lusi, da li je predjelo zaista domai
proizvod? Meutim, losos je muio gospou Voker, dok je
obrtala tanjire sve ukrug i uvlaila i izvlaila regulator na
tednjaku; tada dopre prasak smeha iz trpezarije; neko je
govorio; pa opet prasak smeha gospoda se zabavljaju poto
su dame izale. Tokajac, ulete Lusi. Gospodin Dalovej je poslao
po tokajac, iz kraljevskih podruma, kraljevski tokajac.
Pronesoe ga kroz kuhinju. Lusi preko ramena sa-opti
kako gospoica Elizabeta izgleda vrlo ljupko; u svojoj
ruiastoj haljini, sa ogrlicom koju joj je poklonio gospodin
Dalovej; nije mogla oiju da skine s nje. Neka Deni ne
zaboravi psa, foksterijera gospoice Elizabete, kog treba drati
zatvorenog jer ujeda, moda e mu neto zatrebati, mislila je
Elizabeta. Neka Deni ne zaboravi na psa. Ali Deni nee da
ide gore kraj tolikog sveta. Evo, jedan automobil ve stie pred
kuu! Zau se zvonce a gospoda su jo u trpezariji, piju
tokajac!
145

Eno ih gde se penju; to je prvi gost, sad e dolaziti sve

bre i bre, tako da e gospoa Parkinson (najm-ljena za
pijeme), ostaviti odkrinuta vrata i hol e biti pun gospode koja
ekaju (oni stoje i ekaju gladei kosu) da dame skinu svoje
ogrtae u sobi na kraju hodnika; gde im pomae gospoa
Barnet, stara Elen Barnet, koja je u toj porodici provela
etrdeset godina, pa dolazi svakog leta da pomogne damama, i
sea se majki kad su bile devojke, i, mada po prirodi vrlo
skromna, rukuje se s njima; govori miledi sa puno
potovanja, pa ipak na eretski nain posmatra mlade dame, i sa
mnogo takta pomae ledi Lavdoj, koja se neto mui sa
miderom. Ledi Lavdoj i gospoica Elis ne mogu a da ne osete
kako im se daje izvesna prednost u pogledu eljeva i etki,
zato to poznaju gospou Barnet trideset godina, miledi,
dopuni gospoa Barnet. Nekada devojke nisu upotrebljavale
ru, ree ledi Lavdoj, kad su u stare dane boravile u Bortonu.
Gospoici Elis nije potreban ru, ree gospoa Barnet,
posmatrajui je s mnogo ljubavi. Gospoa Barnet e sedeti tu, u
svlaionici, poravnavajui krzno, gladei panske alove,
raspremajui toaletni sto, i raspoznajui savreno dobro, uprkos
krznu i vezovima, koja je dama prava, a koja nije. Draga
starica, Klarisina stara dadilja, ree ledi Lavdoj penjui se uza
stepenice.
A zatim se ispravi. Ledi i gospoica Lavdoj, ree ona
gospodinu Vilkinsu (najmljenom za prijeme). Imao je
izvanredno dranje dok se klanjao i ispravljao, klanjao i
ispravljao i savreno nepristrasno objavljivao: Ledi i
gospoica Lavdoj ... ser Don i ledi Nidham ... gospoica
Veld ... gospodin Vol. Dranje mu je izvanredno; njegov
porodini ivot mora da je besprekoran, jedino to se ini
nemogue da je taj ovek zelenkastih usana i obrijanih obraza
ikada mogao napraviti pogreku da se petlja s decom.
Srena sam to vas vidim! ree Klarisa. To je
govorila svima. Srena sam to vas vidim! Preljubazna,
neiskrena to je njen najgori trenutak. Mnogo je pogreio to
je doao. Bolje da je ostao kod kue i itao kakvu knjigu,
razmiljao je Piter Vol; da je otiao u
146

neki mjuzik-hol; bolje da je ostao kod kue, jer ovde nikog ne

poznaje.
O, boe, prijem e pretrpeti neuspeh, potpun ne-uspeh, u
kostima je to osetila Klarisa kad je dragi stari lord Leksam stao
da izvinjava svoju enu kako je nazebla na prijemu u bati u
Bekingemskoj palati. Iskosa je videla Pitera kako je kritikuje,
tamo u uglu. Zato ona, na kraju krajeva, radi sve to? Zato da
tei za vrhuncem a stoji u plamenu? Pa neka sagori! Nek se
pretvori u pepeo! Bolje bilo ta, bolje razmahnuti svojom
bakljom i tresnuti je o zemlju nego se topiti i nesta-jati kao
neka Eli Henderson! udno je kako je Piter goni u takva
raspoloenja samo time to doe i stane u jedan ugao. On je
tera da sagleda samu sebe; da pre-teruje. To je glupo. Ali zato
je onda doao, samo da kritikuje? Zato da uvek uzima a nikad
ne daje? Zato ne izloiti riziku svoje siuno gledite? Eno ga
gde odlazi, a ona mora da govori s njim. Ali nee imati prilike.
Takav je ivot ponienje, odricanje. ta je ono rekao lord
Leksam, da njegova ena nije htela da obue svoju bundu za
prijem u bati zato to ste, boe moj, sve vi ene iste ledi
Leksam ima najmanje sedamdeset i pet! Divno je kako taj stari
brani par tepa jedno drugom. Ona ba voli starog lorda
Leksama. Ona zaista misli da je njen prijem vana stvar i
prosto joj je muka to vidi da e sve poi naopako, sve
propasti. Bilo ta, bilo kakva eksplozija, uas bolje je negoli
da gosti besciljno lutaju, stojei u grupama u kakvom uglu kao
Eli Henderson, ak i ne marei da se dre pravo.
Blago se nadu i izvi uta zavesa sa svim rajskim
pticama, pa se uini kao da prhnue krila pravo u sobu;
a zatim splasnu. (Jer prozori su bili otvoreni). Je li to
promaja, pitala se Eli Henderson. Ona je sklona nazebu.
Ali svejedno ako sutra bude dobila kijavicu. Ona brine
za gola devojaka ramena, jer ju je njen stari, bolesni
otac, bivi sveenik iz Bortona, nauio da misli na druge;
on je sad mrtav; a njeni nazebi nikad se ne sputaju
u grudi, nikad. Na devojke ona misli, na mlade devojke
s golim ramenima. A ona je sama oduvek bila tanuno
stvorenje slabe kose i mravog profila; iako je sada,
poto je ve preturila pedesetu, poeo iz nje da zrai
147

neki blag sjaj, da se zapaa neto godinama proiavano

samoodricanjem, to se neprestano gubilo iza njene tune
uglaenosti, njenog paninog straha, koji je proizlazio iz
prihoda od tri stotine funti godinje i iz njenog bespomonog
poloaja (nije bila u stanju da zaradi ni jedan peni); to ju je
inilo snebivljivom i iz godine u godinu sve vie
onesposobljavalo da se sree sa dobro odevenim svetom, koji
sve to ini svake veeri naredivi prosto sluavci: Obui u to
i to, dok Eli Henderson, nervozna, tri da kupi jedno pola
tuceta jevtinih ruiastih cvetova, a zatim prebacuje al preko
svoje stare crne haljine. Jer joj je poziv na Klarisin prijem
stigao u poslednjem trenutku. Nije mu se ba mnogo
obradovala. Oseala je nekako da Klarisa nije imala nameru da
je pozove ove godine.
A i zato bi? Stvarno nije bilo razloga za to, izuzev to se
odmalena poznaju. U stvari, one su roake. Ali su se, prirodno,
udaljile jedna od druge, jer Klarisa je toliko traena. A za nju je
dogaaj da ide na neki prijem. Pravo joj je uivanje ve samo
to da posmatra lepe haljine. Pa to je Elizabeta, ve sasvim
odrasla, s modernom frizurom, u ruiastoj haljini? Meutim,
nema joj vie od sedamnaest godina. Vrlo je, vrlo lepa. Ali kao
da devojke ne nose vie belo kad se prvi put pojave meu
svetom, kao nekada. (Ona sve mora da zapamti pa da pria
Editi.) Devojke nose prave haljine, sasvim uske, i suknje povie
iznad lanaka. To nije pristojno, razmiljala je ona.
Zbog svog slabog vida Eli Henderson je isturala vrat napred. I
nije toliko njoj samoj bilo ao to nema s kim da razgovara
(jedva da je tu ikog poznavala), jer je oseala da je veoma
zanimljivo i samo posmatrati sav taj svet verovatno politiare,
prijatelje Riarda Daloveja ve je sam Riard osetio da ne
moe dozvoliti da to jadno stvorenje elo vee stoji tu
usamljeno. Pa kako ste vi, Eli? zapita na svoj srdaan
nain, a Eli Henderson se uzvrpolji, pocrvene i oseti kako je to
veoma lepo od njega to je priao da je oslovi, pa ree kako
mnogi ljudi stvarno vie oseaju vruinu negoli hladnou.
148

Zaista, tako je ree Riard Dalovej. Da.

Ali ta jo da kae?
Zdravo, Riarde ree neko uhvativi ga pod
ruku, blagi boe, pa to je stari Piter, stari Piter Vol.
Srean je to ga vidi, mnogo mu je drago to ga vidi!
Nije se nimalo izmenio. I oni odoe zajedno pravo kroz
sobu, tapui jedan drugog, kao da se dugo nisu videli,
razmiljala je Eli posmatrajui ih kako odlaze, uverena
da poznaje lice tog oveka. Visok, srednjih godina,
prilino lepih oiju, crnomanjast, nosi naoare, pomalo
nalik na Dona Barouza. Edit e sigurno znati ko je to.
Zavesa 6- jatom rajskih ptica opet se nadu i izvi. I Klarisa
spazi spazi Ralfa Laj ona kako je povue nazad i nastavi da
pria. Znai, ipak nee biti neuspeha! dobro e proi njen
prijem. Poelo je. Krenulo. Ali je sve jo uvek nesigurno.
Zasad mora da ostane tu. Jer gosti hrpimice navaljuju.
Pukovnik i gospoa Garod... Gospodin Hju Hvajt-bred ...
Gospodin Bouli... Gospoa Hilberi... Ledi Meri Madoks ...
Gospodin Kvin ... redao je Vilkins. Sa svakim je progovorila
est-sedam reci, pa su potom odlazili, odlazili u sobe; u neto
stvarno a ne u nita, otkako je Ralf Lajon povukao zavesu
nazad.
Pa ipak je za nju lino to i suvie velik napor. Ne uiva.
Bezmalo kao da je ona prosto neko ko stoji tu; svako to
moe da radi; ali se ona tom nekom pomalo divi, i ne moe a
da ne oseti da je ona sve to stvorila, izazvala, da to oznaava
etapu, to mesto koje je oseala da je postala ona sama, jer,
zaista udno, sasvim je zaboravila kako izgleda i osea se kao
kolac zabijen na vrh stepenica. Kad god prireuje prijem, osea
se nekako kao da to nije ona sama, a da su svi nestvarni i u isti
mah veoma stvarni. To je delimice zbog odela, razmiljala je
ona, delimice zato to ovek izlazi iz obinog ponaanja,
delimice zbog okvira, mogue je rei stvari koje se inae
nikako ne bi mogle kazati, stvari koje iziskuju napor; koje
mogu da imaju dublje znaenje. Ali ne za nju; bar zasad ne.
Raduje me to vas vidim! ree ona. Dragi stari ser
Heri! On poznaje ceo svet.
146

I to je udno pri tom, to je ono oseanje koje se javlja kad

sav taj svet stane da se penje uza stepenice jedan po jedan,
gospoa Mauni i Silija, Herbert Einsti, gospoa Deikers oh,
i ledi Braton!
Veoma je lepo od vas to ste doli! ree ona,
i to je zaista i pomislila udno je da, dok stoji tu,
osea kako idu, idu, neki sasvim stari, neki...
Kako se zove? Ledi Rozeter? Ali ko je, pobogu, ledi
Rozeter?
Klariso! Taj glas! Pa to je Seli Seton! Seli
Seton! Posle tolikih godina! Pomolila se iz magle. Jer
ona nije tako izgledala, Seli Seton, onda kad je Klarisa drala posudu s vrelom vodom i mislila: ona je pod
ovim krovom! pod ovim krovom! Ne, nije tako izgledala.
Sve jedna preko druge, zbrkane, vesele, izvirale su reci
na prolazu kroz London; ula od Klare Heidon; kakva prilika
da te vidim! Tako sam se usudila da doem bez poziva ...
Mogla je sad sasvim mirno da spusti sud s vrelom vodom.
Seli nema vie one ari. Pa ipak je neobino videti je opet,
stariju, sreniju, manje lepu. Poljubile su se, najpre u jedan
obraz pa u drugi, tu pored vrata salona, pa se Klarisa okrete,
drei Selinu ruku u svojoj, i ugleda sobe pune sveta, u buku
glasova, spazi sve-njake, razvijorene zavese i rue koje joj je
poklonio
Riard.
Imam pet ogromnih sinova ree Seli.
Nosila je u sebi najelementarnije'samoljublje, sasvim
otvorenu elju da je smatraju uvek prvom, i Klarisa je volela
to je ona jo uvek takva. Ne mogu da verujem! uzviknula je
sva ozarena zadovoljstvom pri pomisli na prolost.
Ali, avaj, Vilkins; Vilkins je trai; Vilkins izgovara jedno
ime zapovednim tonom kao da sve goste treba ukoriti a
domaicu povratiti iz frivolnosti:
Predsednik vlade ree Piter Vol.
Predsednik vlade? Zbilja? Iuavala se Eli Henderson. Imae ta da ispria Editi!
ovek mu se ne moe smejati. Izgleda tako obino. Mogli
biste ga postaviti iza tezge i nakupovati bakaluka jadnik
sav je pokriven zlatnim ipkama. Ali, da
150

budemo pravedni prema njemu, odlino je obavio svoj obilazak

salona, najpre u pratnji Klarise, a zatim Ri-arda. Trudio se da
izgleda neko. Bilo je zanimljivo posmatrati ga. Niko ga nije
gledao. Prosto su nastavljali s razgovorom, pa ipak je bilo
savreno jasno da svi znaju, do sri oseaju da prolazi veliina;
simbol onoga to svi oni predstavljaju, simbol engleskog
drutva. Stara ledi Braton (i ona je izgledala vrlo lepo, veoma
impozantno u svojim ipkama) poe napred, pa se njih dvoje
povukoe u malu sobu, koja smesta bi stavljena pod prismotru,
pod strau, a onda se zatalasa neki suanj, amor na sve strane:
predsednik vlade!
Gospode, gospode, da engleskog snobizma! razmiljao je
Piter Vol stojei u uglu. Kako samo uivaju da se oblae u
zlatne ipke i ukazuju potovanje! Gle! tako mi boga, to mora
da je Hju Hvajt-bred, sve njuka oko veliina, prilino se
ugojio, prilino osedeo, divljenja dostojni Hju!
Uvek kao da je na dunosti, razmiljao je Piter,
povlaen, ali tajanstven ovek, koji gomila tajne, spreman do
smrti da ih brani, iako je u pitanju samo beznaajna sitnica koju
je izbrbljao neki dvorski sluga i koja e se ve sutra pojaviti u
svim novinama. Takve su te njegove triarije, te bletave igrake
s kojima je i osedeo, doao do praga starosti, uivajui
potovanje i ljubav svih onih koji imaju privilegiju da poznaju
taj tip oveka iz engleskih koleda. Neizbeno se takav utisak
sticao o njemu; takav je bio njegov stil; stil onih izvanrednih
pisama koje je Piter itao u Tajmsu hiljadama milja preko
mora, i zahvaljivao bogu to je daleko od te ubistvene hukebuke, pa makar samo sluao kako vrite majmuni ili kako neki
kuli tue enu. Jedan student maslinaste puti pokorno je
stajao pored Hjua. Njega e on pokroviteljski tititi, upuivati,
pouavati kako da se vlada. Jer nita nije toliko voleo koliko da
se pokae ljubazan, tako da od radosti zadrhte srca starih dama
to neko misli na njih u njihovoj starosti, njihovoj nevolji, kad i
same smatraju da su potpuno zaboravljene; ali evo dragog Hjua,
koji iznenada dolazi i provodi itav sat s njima priajui o
prolosti, sea se sitnica, hvali domai kola, iako moe u
svako doba
151

da ga jede kod kakve vojvotkinje, a i po njegovom izgledu se

vidi da je sigurno proveo mnogo vremena u takvom prijatnom
drutvu. Pravedni i milostivi bog neka mu oprosti. Piter Vol
nema milosti. Zlikovci moraju postojati i sam bog zna da lupe
koji je obeen zato to je smrskao lobanju neke devojke u vozu,
sve u svemu, nanosi manje tete negoli Hju Hvajtbred svojom
ljubaz-nou. Pogledajte ga samo kako cupka na vrhovima
prstiju, klanjajui se i kliberei, kad se pojavljuju pred-sednik
vlade i ledi Braton, opominjui itav svet da vidi kako je on
povlaen da u prolazu kae neto, neto privatno ledi Braton.
Ona se zaustavlja. Klima svojom lepom starom glavom.
Oigledno mu zahvaljuje na njegovoj servilnosti. Ona ima
svoje ulizice, nie slubenike u dravnim nadletvima, koji lete
da obave kakve sitne poslove za nju, a ona ih u naknadu poziva
na ruak. Ali, zato njena porodica potie iz osamnaestog veka.
Ona je u pravu.
Sad je Klarisa pratila svog predsednika vlade kroz sobe,
ponosito koraajui, blistajui se, sa svim dostojanstvom svoje
sede kose. Nosila je minue i srebrnasto zelenu haljinu sirene.
inilo se kao da se izvija po talasima i razmahuje kovrdama,
kao da jo uvek poseduje taj dar: biti, postojati, usredsrediti sve
u trenutku dok prolazi; okrenuvi se, zaplela se svojom
earpom za haljinu neke druge ene, otkaila se, nasmejala, sve
s naj-savrenijom lakoom i izrazom stvorenja koje je u svom
elementu. Ali godine su je ipak okrznule; ak i sirena moe u
ogledalu da sagleda zalazak sunca nad talasima u neko vrlo
prozirno vee. Oseao se na njoj neki dah blagosti; njena
strogost, njeno istunstvo, njena ukruenost, sve se smekalo;
dok se opratala sa ovekorn u debelim zlatnim ipkama, koji je
inio sve od sebe da izgleda vaan (neka mu je sa sreom!), iz
nje je zrailo neko neizrecivo dostojanstvo; izvanredna srdanost; kao da elom svetu eli dobro, a sada, budui na samoj
ivici i koncu stvari, mora da se oprosti. Takav je utisak dobio on
o njoj. (Ali nije bio zaljubljen.)
Klarisa je istinski osetila da je predsednik vlade dobar to
je doao. I prolazei s njim kroz sobu u kojoj
152

su se nalazili Seli, i Piter, i Riard, veoma zadovoljan, i sav taj

svet, moda prilino sklon da joj zavidi, ona je osetila pijanstvo
trenutka, kako joj se srce iri, dok nije zadrhtalo, izvilo, popelo;
da, ali, na kraju krajeva, to oseaju i drugi; jer iako voli sve
to, i osea uzbuenja i blesak toga, ipak su ove pojave, ovi
trijumfi (dragi stari Piter, na primer, misli kako ona sad blista)
prazni; nadomak ruke su, a ne u srcu; moda je to tako zato to
stari, ali oni je ne zadovoljavaju vie kao nekada; i najednom,
kad je spazila predsednika vlade kako silazi niza stepenice,
pozlaeni ram ser Douine slike, koja predstavlja devojcicu s
mufom, snano je podseti na Kilmanovu; Kilmanovu, njenog
neprijatelja. To je uini zadovoljnom; to je neto stvarno. Ah,
kako je mrzi onako estoku, licemernu, pokvarenu; svom
snagom je mrzi; zavela je Elizabetu, ta ena koja se uvukla da
krade i prlja (Riard bi na to rekao: kakva besmislica!). Ona je
mrzi: ona je ne voli. Neprijatelji su nam potrebni ne prijatelji
ne gospoa Durant i Klara, ser Viljem i ledi Bredo, gospoica
Trulok i Eleonora Gibson (koju je videla kako se penje uza
stepenice). Neka oni nju trae ako ele da se vide s njom. Ona
je zauzeta svojim prijemom!
Ali evo njenog starog prijatelja ser Herija.
Dragi ser Heri! ree ona prilazei finom, starom
gospodinu koji je napravio vie ravih slika ma od koje
dvojice ostalih akademika itave ume sv. Jovana. Veito
je slikao stoku kako u zalazak sunca stoji u bari pijui
vodu, ili je, imajui izvesnog oseanja za pokret,
podignutom prednjom nogom i isturenim rogovima predstavljao Pribliavanje nepoznatog sva njegova delatnost, veere, trke, sve je to bilo zasnovano na stoci koja
u zalazak sunca pijui vodu stoji u bari.
emu se smejete? upita ga. Jer su se Vili Titkoum,
ser Heri i Herbert Einsti smejali. Ali ne. Ser Heri ne moe
da ispria Klarisi Dalovej (iako mu se ona dopada, smatra
je savrenim predstavnikom njenog tipa i preti joj da e je
slikati) svoje prie iz mjuzik-hola. Zadirkuje je zbog
njenog prijema. Nema brendija! Ovakvom drutvu, kae,
nije dorastao. Ali on nju voli, potuje, uprkos toj prokletoj,
tekoj otmenosti viih slo153

jeva, koja mu onemoguava da pozove Klarisu Dalovej da mu

sedne u krilo. U to prie onaj lutajui divlji oganj, ona bleda
fosforescencija, stara gospoa Hilberi, irei ruke na plamen
njegovog smeha (zbog vojvode i jedne ledi) koji, kad ga u
preko sobe kao da ju je uspokojio u jednoj stvari koja je
ponekad mui, kad se probudi rano ujutru i ne eli da zove
sobaricu da joj donese solju aja, a to je izvesnost da moramo
umreti.
Nee da nam ispriaju svoje prie ree Klarisa.
Draga Klariso! uzviknu gospoa Hilberi. Mnogo
liite veeras na svoju majku kad sam je prvi put videla
kako se seta po vrtu u sivom eiru.
I Klarisine oi zaista se napunie suzama. Na svoju majku
koja se seta po vrtu! Ali, na alost, ona mora da ode.
Jer evo profesora Brajerlija, koji dri predavanja o
Miltonu, u razgovoru sa malim Dimom Hatonom (koji ak ni
na ovakvom prijemu nije u stanju da savlada svoju kravatu i
prsluk niti da smiri svoju kosu), ak je i sa te razdaljine videla
da se svaaju. Jer je profesor Brajerli veoma udna zverka.
Pored svih diploma, poasti, brojnih katedri na kojima predaje,
to ga ode-Ijuje od raznih krabala, smesta bi namirisao
uvredljivu atmosferu za svoju neobinu linost; svoje ogromno
znanje i snebivljivost; svoju ledenu dra bez srdanosti; svoju
naivnost pomeanu sa snobizmom; zadrhtao bi kad bi ga
neoeljana kosa kakve dame ili cipele nekog mladia podsetili
na podzemni svet, vrlo astan, bez sumnje, na buntovnike, na
zanesenu omladinu, na tobonje genije, pa bi lakim pokretom
glave, jednim frk-tanjem pf! ukazao na vrednost
umerenosti; na izvesno poznavanje klasika da bi se mogao
ceniti Milton. Profesor Brajerli (Klarisa je to odmah videla)
nije se slagao u pogledu Miltona sa malim Dimom Hatonom
(koji je nosio crvene arape, jer je crne dao na pranje). Ona ih
prekide.
Ree da voli Baha. I Haton ga je voleo. To stvori vezu
izmeu njih i Haton (veoma lo pesnik) izjavi kako je oduvek
oseao da gospoa Dalovej ima najvie razu-mevanja od svih
velikih dama koje se interesuju za umetnost. udno je koliko
sve bukvalno shvata. U muzici
154

je potpuno bezlina. Prilina cepidlaka. Ali kako je divno

posmatrati je! Njena je kua tako prijatna, uprkos njenim
profesorima. Umalo da ga Klarisa nije zgrabila i posadila za
klavir u zadnjoj sobi. Jer je boanstveno svirao.
Kakva buka! ree ona. Buka!
Znak uspelog prijema. Utivo klimnuvi glavom,
profesor se delikatno udalji.
On zna sve na svetu o Miltonu ree Klarisa.
Zbilja! ree Haton. On e imitirati profesora po
elom Hemstedu; profesora kako dri predavanje o
Miltonu; profesora kako propoveda umerenost; profesora
kako se delikatno udaljuje.
Ali ona mora da progovori koju re s ovim mladim parom,
ree Klarisa, lordom Gejtonom i gospoicom Nensi Blou.
Nije se moglo rei da oni primetno uveavaju bu-nost
prijema. Oni nisu razgovarali (primetno) dok su stajali jedno
pored drugog kraj ute zavese. Oni e ubrzo otii nekud,
zajedno; i nikad ni u kojoj prilici nisu imali mnogo ta da kau.
Posmatrali su; to je sve. To je Jovoljno. Izgledali su tako isti,
tako zdravi, ona sa cvetom minke kajsijine boje na licu, a on
krljav, ispran, ptijih oiju, tako da ni jedna lopta ne moe da
proleti pored njega, niti jedan udarac da ga iznenadi. Znao je da
udari, da skoi, kako treba, kad treba. Usne ponija su
podrhtavale pod njegovim uzengijama. Imao je svoj ugled,
svoje spomenike predaka, zastave koje vise u crkvi i kod kue.
Imao je svoje dunosti, svoje najamnike, majku i sestre; ceo
dan je proveo na igralitu kod Lordsa, pa Su o tome i govorili
o kriketu, roacima, bioskopima kad im je prila gospoa
Dalovej. Ona se uasno dopada lordu Gejtonu. I gospoici
Blou. Ima tako ljupko dranje.
Aneoski je divno je od vas to ste doli! ree ona.
Ona voli Lords; voli mlad svet, a Nensi, koja je bila strahovito
skupoceno obuena po nacrtu najveih parikih umetnika,
inila se kao da je njeno telo samo od sebe napravilo jedan
zeleni nabor.
Mislila sam da priredim igranku ree Klarisa. Jer
mladi ne umeju da vode razgovore. A i zato bi? 155

Vikati, grliti se, ljuljati se, ustajati u zoru; nositi eer ponijima;
ljubiti i milovati njuke oboavanih kineskih pasa, a zatim, sav
ustreptao, sav mokar, zagnjuriti se i zaplivati! Ali ogromno
bogatstvo engleskog jezika, snaga koju on uopte ima pri
saoptavanju oseanja (u njihovo doba ona i Piter bi
raspravljali elo vee), nije za njih. To bi guilo mlade. Bilo bi
bezmerno poeljno za ljude na imanjima, ali samo po sebi
moda je prilino dosadno.
Kakva teta! ree ona. Nadala sam se da
e biti igranke.
Neobino je lepo od njih to su doli! Ali ni govora o
igranju! Sobe su prepune.
Eno stare tetka-Helene sa svojim alom. Avaj, mora da ih
napusti lorda Gejtona i Nensi Blou. Eno stare gospoice
Peri, njene tetke.
Jer gospoica Helena Peri nije bila mrtva: gospoica Peri
je iva. Ima preko osamdeset godina. Sa tapom se lagano pela
uza stepenice. Smestie je u jednu fotelju (Riard se za to
pobrinuo). Ljudi koji su bili u Burmi oko 1870. godine uvek su
dolazili da razgovaraju s njom. Kuda li se deo Piter Vol? Bili
su tako dobri prijatelji. Jer pri pomenu Indije, ili ak i Cejlona,
njene oi (samo je jedno bilo stakleno) lagano su postajale
duboke, plave i videle bi, ne ljude ona nije imala nikakvih
nenih uspomena, nikakvih ponositih iluzija o vicekraljevima,
generalima i pobunama vonjake bi ona ugledala, planinske
klance i nju samu kako je, oko 1860, kuli nose na leima, preko
usamljenih vrhova; ili kako se sputa do unitenih vonjaka
(neobini cvetovi, dotad nevieni) koje je slikala vodenim
bojicama; bila je to nesalomljiva Engleskinja koju je mogao da
razdrai, recimo, rat, ako pred sama njena vrata padne bomba i
prene je iz njenih razmiljanja o vonjacima i o samoj njoj
kako ezdesetih godina putuje po Indiji ali evo Pitera.
Doite da priate tetka Heleni o Burmi ree
Klarisa.
A jo ni reci nije progovorio s njom itavo vee!
Razgovaraemo kasnije napomenu Klarisa privodei
ga tetka-Heleni u belom alu, sa tapom.
Piter Vol ree Klarisa.

155

To nije imalo odjeka.

Klarisa ju je pozvala. Zamorno je, buno; ali Klarisa ju je
pozvala. Zato je dola. teta to ive u Londonu
Riard i Klarisa. Ve i zbog samog Klarisinog
zdravlja bilo bi bolje da ive u unutranjosti. Ali je
Klarisa oduvek volela drutvo.
On je bio u Burmi ree Klarisa.
Ah. Ne moe ona a da se ne seti ta je arls Darvin rekao o
njenoj knjiici o vonjacima u Burmi. (Klarisa mora da govori
sa ledi Braton.) Bez sumnje je ona sad zaboravljena, ta njena
knjiica o vonjacima u Burmi, ali se pojavila u tri izdanja pre
1870, priala je Piteru. Sad ga se sea. Bio je u Bortonu (on je
nju, seao se Piter Vol, bez reci napustio u salonu one veeri
kad ga je Klarisa pozvala na vonju amcem).
Riardu je bilo veoma prijatno na vaem ruku
ree Klarisa ledi Braton.
Riard je bio od neocenljive koristi odgovori ledi
Braton. Pomogao mi je da napiem jedno pismo. A
kako ste vi?
O, savreno dobro! ree Klarisa. (Ledi Braton je
prezirala ene politiara kad obolevaju).
Evo Pitera Vola! ree ledi Braton (jer nikad nije
mogla da se seti ta da kae Klarisi, iako joj se ona
dopadala. Ona ima mnogo lepih osobina; ali njih dve
nemaju nieg zajednikog ona i Klarisa. Bilo bi,
moda, bolje da se Riard oenio manje ljupkom enom
koja bi mu vie pomagala u radu. Eto, propustio je priliku
da ue u vladu). Evo Pitera Vola! ree ona rukujui
se s tim dragim grenikom, s tim veoma sposobnim
ovekom koji je trebalo sebi da napravi ime, ali to nije
uinio (veito ima neprilika sa enama) i, dabome, evo i
stare gospoice Peri. Divna je to stara dama!
Ledi Braton stade pored fotelje gospoice Peri, kao neki
sablasni grenadir, obuen u crno, koji poziva Pitera Vola na
ruak; srdaan grenadir koji ne troi reci uludo i nieg se ivog
ne sea o flori i fauni u Indiji. Razume se da je ona bila tamo;
posetila je tri vicekralja; smatra neke indijske graane
neobino finim ljudima; ali kakva
157

je to tragedija to stanje u kojem se nalazi Indija! Ba joj je

maloas rekao predsednik vlade... (stara gospoica Peri privi
al oko sebe na marei za ono to je ba maloas rekao
predsednik vlade); ledi Braton bi volela da uje miljenje Pitera
Vola, jer tek to se vratio odande, pozvae i ser Sempsona da
se vidi s njim, jer zaista ne moe da spava nou zbog te ludosti,
tog zla, usuuje se da to kae kao ki jednog vojnika. Ona je
sad stara ena, za malo ta sposobna. Ali njena kua, njene
sluge, njena dobra prijateljica Mili Bra da li se sea nje?
stoje joj na raspolaganju ako su samo u stanju da joj
pomognu, kratko reeno. Nikad se nije razmetala patriotizmom,
ali je ovo ostrvo naseljeno ljudima, ova draga, draga zemlja
uvek bila u njenom srcu (iako nije itala ekspira), i ako bi ikad
ena mogla da ponese lem i odapne strelu, da povede vojsku u
napad, da s nesalomljivom pravdom vlada varvarskim hordama,
pa da pod titom tiho poiva u kakvoj crkvi ili pod humicom
obraslom zelenom travom na nekom prastarom obronku, ta
ena bi bila Milisent Braton. Liena smisla za logiku zbog svog
pola i neke sklonosti besposlienju (nemogue joj je da napie
jedno pismo Tajmsu), uvek joj je misao o Imperiji na umu;
druei se s tom boginjom u oklopu, stekla je njeno vojniko
dranje, njenu grubost u ponaanju, tako da se ne bi mogla
zamisliti, ak i kad ode s ovog sveta, kako luta zemljom nad
kojom se, u nekom oduhovljenom obliku, ne vije britanska
zastava. Ne biti Engleskinja ak i meu mrtvima ne, ne!
Nemogue!
Da li je to ledi Braton (koju je nekada poznavala?) Je li taj
sedi ovek Piter Vol? pitala se ledi Rozeter (nekadanja Seli
Seton). To je sigurno gospoica Peri stara tetka koja je uvek
bila toliko ljuta dok je ona boravila u Bortonu. Nikad nee
zaboraviti kako je gola trala kroz hodnik, pa ju je pozvala
gospoica Peri! A Klarisa! o, Klarisa! Seli je uhvati za ruku.
Klarisa se zaustavi pored njih.
Ne mogu da ostanem ree ona. Doi u kasnije.
Nemojte otii ree pogledavi Pitera i Seli. Oni moraju da
ekaju, mislila je, dok ne ode sav taj svet.
158

Vratiu se ree ona posmatrajui svoje stare

prijatelje, Seli i Pitera, koji su se pozdravljali, dok se Seli, bez
sumnje seajui se prolosti, smejala.
Ali je njen glas izgubio svoju staru, arobnu zvon-kost;
njene se oi nisu blistale kao nekada kad bi puila cigare, trala
kroz hodnik da uzme suner, gola golcata, a Elen Etkins se
pitala: ta bi bilo da je vide gospoda? Ali su joj svi sve
pratali. Ukrala je pile iz ostave, zato to je jedne noi bila
gladna; puila je cigare u svojoj spavaoj sobi; zaboravila je
jednu skupocenu knjigu u amcu. Ali su je svi oboavali
(izuzev tate, moda); zbog njene topline; njene ivotne snage
as bi slikala, as bi pisala. Starice iz sela ni do danas nisu
zaboravile da se raspitaju za prijateljicu u crvenom kaputu
koja je bila tako vesela. Optuila je Hjua Hvajtbreda, ba
njega, Hjua (evo i tog njenog starog prijatelja u razgovoru sa
portugalskim ambasadorom) kako ju je poljubio u salonu za
puenje, da bi je kaznio to je rekla da ene treba da imaju
pravo glasa. Vulgarni mukarci ga imaju, rekla je. Klarisa se
seala kako je ubeivala Seli da ga ne oda na porodinim
molitvama to je ona bila u stanju da uini sa svojom
smelou, svojom bezobzirnou, svojom melodramskom
naklonou da bude sredite svega i da pravi scene, to se mora,
razmiljala je tada Klarisa, zavriti nekom stranom tragedijom;
njenom smru, muenjem; a umesto toga ona se sasvim
neoekivano udala za jednog elavog oveka sa velikim cvetom
u rupici na kaputu, koji, pria se, poseduje fabrike pamuka u
Manestru. I ona ima pet sinova!
Ona i Piter Vol sedoe zajedno. Razgovarali su inilo se
tako prirodno to razgovaraju. Govore, vero-vatno, o
prolosti. S njima dvoma (ak vie negoli sa Riardom) ona
deli svoju prolost; vrt, drvee, starog Dozefa Brajtkopfa koji
bez imalo glasa peva Bramsa; tapete u salonu, miris asura. Deo
toga e uvek biti Seli, uvek biti Piter. Ali ona mora da ih
napusti. Tu su Bredoovi koje ona ne trpi. Mora da prie ledi
Bredo (u sivom i srebrnom, koja se njie kao enka tuljana na
ivici svog basena, kevui u udnji za pozivnicama
159

i vojvotkinjama, tipina ena oveka koji je uspeo u ivotu),

mora da joj prie i kae... Ali je ledi Bredo preduhitri.
Uasno smo zakasnili, draga gospoo Dalovej,
jedva smo se usudili da uemo ree ona.
I ser Viljem, koji je izgledao vrlo otmen sa svojom sedom
kosom i plavim oima, ree: Da; nisu bili u stanju da se
odupru iskuenju. Razgovarao je sa Riar-dom verovatno o
onom zakonskom predlogu koji je trebalo da proe kroz Donji
dom. Zato se sva narogu-ila, kad ga je ugledala kako
razgovara sa Riardom? Izgledao je ono to je i bio, veliki
lekar. Covek koji se bezuslovno nalazi na elu svoje profesije,
veoma moan, prilino istroen. Jer, setite se samo kakvi sve
sluajevi dolaze do njega ljudi u krajnjim dubinama bede;
ljudi na ivici ludila; muevi i ene. On treba da odlui o
strahovito tekim pitanjima. Pa ipak je oseala da niko ne bi
eleo da ga ser Viljem vidi nesrenog. Ne; ne on.
Kako napreduje va sin u Itonu? upita ona
ledi Bredo.
Nije uao u ekipu za kriket, ree ledi Bredo, zato to je
imao zauke. Njegov je otac uzeo stvar k srcu ak vie negoli
sin, misli ledi Bredo, jer i on sam, ree ona, nije nita
drugo do veliki deak.
Klarisa pogleda ser Viljema, koji je razgovarao sa
Riardom. Ne lii na deaka ni najmanje ne lii na deaka.
Jednom je otila s nekim do njega da ga upita za savet. Bio je
savreno u pravu; veoma razborit. Ali, gospode kako joj je
laknulo kad je ponovo izala na ulicu! Neki nesrenik, sea se,
jecao je u ekaonici. Ali ne zna ta je to na ser Viljemu, ta je to
zapravo to se njoj ne svia. Jedino se Riard slae s njom, ne
dopada mi se njegov izgled, njegovo (dranje. Ali je zato
izvanredno sposoban. Razgovarali su o tom zakonskom
predlogu. Spustivi glas, ser Viljem pomenu jedan sluaj.
Odnosio se na ono to je govorio o zadoc-nelom dejstvu
poremeaja u mozgu usled eksplozije bombe. Mora se to
nekako ubaciti u zakonski predlog.
Spustivi glas i povukavi gospou Dalovej u okrilje
zajednike enske prisnosti, u zajedniki ponos na slavne
160

mueve i njihove alosne okolnosti da preteruju u radu, ledi

Bredo (jadna guska ovek ne moe ni da je mrzi)
promrmlja kako ba kad smo kretali, moj je mu bio pozvan
na telefon, veoma tuan sluaj. Jedan se mlad ovek ubio (o
tome je ser Viljem govorio gospodinu Daloveju) uestvovao je
u ratu. O! pomisli Klarisa, usred mog prijema smrt, pomisli.
I ona ode dalje u malu sobu u kojoj je do maloas bio
predsednik vlade sa ledi Braton. Moda tamo ima nekog. Ali
nije bilo nikog. Stolice su jo nosile na sebi otisak predsednika
vlade i ledi Braton, ona okrenuta sa puno obzira, on sedei
udobno, autoritativno. Razgovarali su o Indiji. Nema nikog.
Sjaj prijema kao da pade na pod, toliko se osetila udno kad je
ula sama, onako elegantna.
Zato da ti Bredoovi govore o smrti na njenom prijemu?
Jedan se mlad ovek ubio. I oni o tome govore na njenom
prijemu ti Bredoovi, govore o smrti. Ubio se ali kako?
Kad god bi iznenada ula za neki nesrean sluaj, uvek bi
fiziki doivljavala itavu stvar; njena bi se haljina upalila, telo
gorelo. Bacio se sa prozora. Zemlja je poletela uvis; u njega se
zabie otri, smrtonosni, zarali iljci. Leao je, dok mu je
tutnjalo, tutnjalo, tutnjalo u mozgu, a zatim se guio u pomrini.
Tako to ona vidi. Ali zato je to uinio? I Bredoovi o tome
govore na njenom prijemu!
Jednom je bacila jedan iling u jezero, i nikad nita
vie. A on je bacio sve. Ostali i dalje ive (morae da
se vrati; sobe su jo uvek pune; gosti jo dolaze). Oni
e (ceo dan je mislila na Borton, Pitera i Seli), oni e
ostareti. Jedna je stvar vana; njen je ivot izopaen od
askanja, unakaen, pomraen, dopustila je da svaki
njen dan proe u pokvarenosti, lai i brbljanju. To je
on sauvao. Smrt je prkos. Smrt je pokuaj optenja
ljudi koji oseaju da je nemogue dospeti do sredita
koje im tajanstveno izmie; jer blisko se udaljuje, zanos
bledi, ovek je sam. Zato oni u smrti nalaze zagrljaj.
Ali taj mladi ovek koji se ubio da li se stropotao zajedno s nekim svojim blagom? Ako treba
umreti sada, to e biti najvea srea, rekla je sebi
jednom, silazei niza stepenice u beloj haljini.
161

Meutim, postoje pesnici, mislioci. Pretpostavimo da je i

on jedan od tih i da je otiao do ser Viljema Bred-oa, do
velikog lekara, pa ipak za nju nekako nejasno ravog oveka
bez pola i strasti, koji je krajnje utiv prema enama, ali u
stanju da uini neko neopisivo nasilje da prisili vau duu,
da, to je da je taj mladi ovek otiao k njemu i da mu je ser
Viljem na taj nain udario peat svoje moi, zar ne bi on tada
rekao (ona to stvarno osea kao mogunost): ivot je postao
nepodnoljiv; ljudi ga ine nepodnoljivim, ba takvi ljudi?
A zatim (osetila je to samog tog jutra), postoji strah;
nemo koja pritiskuje; roditelji su vam dali u ruke ovaj ivot i
njega treba odiveti do kraja, provesti ga vedro; u dubinama
njenog srca postojao je uasan strah. ak i sada, vrlo esto, ona
osea da bi morala da propadne, da Riard ne sedi tu itajui
Tajms pa ona moe kraj njega da ui kao ptica i postepeno
da se vraa u ivot i buno izliva tu bezmernu sreu, tarui
jednu stvar o drugu, kao da tare tap o tap. Ali taj se mladi
ovek ubio.
Na neki nain je to njen poraz njena sramota. Ona je
kanjena da gleda kako ovde ovek a tamo ena tonu i nestaju
u dubokoj tmini, dok je ona prisiljena da stoji tu, u svojoj
veernjoj haljini. Kovala je planove; obmanjivala je. Nikad nije
bila do kraja besprekorna. elela je uspeh. Zavidela je ledi
Beksboro, i sve ono ostalo. Jednom se etala po terasi u
Bortonu.
Bilo je to zbog Riarda. Nikad nije bila toliko srena. Nita
ne moe da se odvija dovoljno sporo; nita da traje suvie dugo.
Nijedno zadovoljstvo ne moe da se poredi, razmiljala je ona
nametajui fotelje i gurnuvi jednu knjigu na policu, s tim da
je kraj trijumfima mladosti, s tim da je izgubila sebe u procesu
ivota, da bi ga uz poplavu radosti nala kad se sunce raa i kad
tone dan. Mnogo je puta u Bortonu izlazila da pogleda nebo,
dok su se ostali razgovarali; ili ga je ugledala za rukom
izmeu ramena gostiju; posmatrala ga u Londonu kad nije
mogla da spava. Ona prie prozoru.
162

Ono nosi u sebi (kakva luda misao!) neto od nje same, to

nebo nad poljem, to nebo nad Vestminsterom. Ona razmaknu
zavese, i pogleda. O, kakvo iznenaenje! iz sobe preko puta
stara ena gleda pravo u nju! Sprema se da ide u postelju. A
nebo! Bie sveano to nebo, razmiljala je, bie sumorno to
nebo koje okree svoje, lepo lice. A sad pepeljasto bledo, sa
brzim trkom krupnih oblaka koji postaju sve manji. To je neto
novo za nju. Mora da se digao vetar. A starica iz sobe preko
puta ide u postelju. arobno je posmatrati kako se kree ta stara
dama, ide nauznak, preko sobe, prilazi prozoru. Da li ona vidi
nju? arobno je, dok se gosti jo smeju i galame u salonu,
posmatrati tu staricu kako sasvim tiho ide u postelju. Pa povue
zastor, asovnik stade da izbija. Mladi se ovek ubio; ali ga ona
ne saaljeva; dok otkucava asovnik, jedan, dva, tri, dok se sve
to odigrava, ona ga ne saaljeva. Gle! Starica je utrnula svetlost!
ela je kua sad mrana dok se sve ovo odigrava, ponavljala je
ona, pa joj se vratie reci: Ne boj se vie vreline sunca. Mora se
vratiti gostima. Ali kakva neobina no! Nekako se osea
veoma slina njemu tom mladom oveku koji se ubio. Milo
joj je to je to uinio; to je odbacio sve. asovnik je izbijao.
Olovni krugovi se rastapaju u vazduhu. On joj je pomogao da
oseti lepotu; on joj je pomogao da oseti radost. Ali ona mora da
se vrati. Mora opet da preuzme svoju ulogu. Mora da nae Seli i
Pitera. Pa izae iz male sobe.
Gde je Klarisa? ree Piter. Seeo je sa Seli na sofi.
(Posle svih onih godina zaista ne moe da joj se obraa sa ledi
Rozeter). Kuda je otila ta ena? pitao je on. Gde je
Klarisa?
Seli je pretpostavljala, a i Piter, uostalom, da ima
vanih linosti, politiara, koje njih dvoje ne znaju, sem
moda po slikama iz novina, s kojima Klarisa mora da
bude ljubazna, da razgovara. Ona je s njima. A Riard
Dalovej nije uao u vladu. Nije uspeo, pretpostavljala je
Seli. Jer ona jedva da ita novine. Ponekad nailazi na
njegovo ime. Ali ta e, ona vodi veoma usamljen
ivot, u pustinji, kako bi kazala Klarisi, meu krupnim
trgovcima, meu krupnim fabrikantima, ljudima koji, na
kraju krajeva, stvaraju. A i ona je neto uradila!
163

 Imam pet sinova ree.

Gospode, gospode, kako se promenila! kakva materinska
nenost; i sebinost. Poslednji put su se sreli, setio se Piter, na
meseini meu karfiolom, sa liem kao gruba bronza, rekla
je ona tada, literarno nastrojena, i uzbrala jednu ruu. Naterala
ga da se seta gore-dole, te strane noi, posle one scene pored
vodoskoka; trebalo je da on uhvati pononi voz. Nebesa, pa on
je plakao!
To je njegov stari trik da otvara svoj perorez, pomisli Seli,
da otvara i zatvara svoj no kad god je uzbuen. Bili su veoma,
veoma prisni, ona i Piter Vol, kad je on bio zaljubljen u
Klarisu; kako je ono bila strana i smena scena zbog Riarda
Daloveja za vreme ruka. Ona je nazvala Riarda Vikem.
Zato se Riard ne bi zvao Vikem? Kad Klarisa skoi! i
zbilja, za poslednjih deset godina nisu se videle, ona i Klarisa,
vie od pet-est puta. A Piter Vol je otiao u Indiju, naula je
da se nesreno oenio, nije znala da li ima dece, a nije mogla to
da ga pita jer se izmenio. Prilino je oronuo, ali je dobio neeg
blagog u izrazu, oseala je to, i ona ga zaista voli, jer je on
vezan za njenu mladost i ona jo uva jednu malu Emili Bronte
koju joj je on poklonio; mora biti da se bavio pisanjem tada?
Jeste li pisali? upita ga spustivi svoju aku,
svoju vrstu i lepu aku na njegovo koleno na poznati
nain.
Ni reci! ree Piter Vol, a ona se nasmeja.
Jo je privlana, jo lepo izgleda Seli Seton. Ali ko
je taj Rozeter? Nosio je dve kamelije na dan svog ven-anja
to je sve to je Piter znao o njemu. Imaju stotine slugu i milje
staklenih bata, pisala je Klarisa; ili tako neto. Seli to potvrdi
uz glasan smeh.
Da, ja imam deset hiljada funti godinje da li
po odbitku poreze ili ukupno, ne sea se, jer njen mu
morate se upoznati s njim, ree ona, zavoleete ga,
ree ona, njen mu sve ureuje umesto nje.
I ta je Seli nekad bila u dronjcima. Da bi dola u Borton,
zaloila je prsten svoje babe koji je Marija An-toaneta
poklonila njenom pradedi.
Da, sea se; jo ga ima, taj prsten sa rubinom koji je
Marija Antoaneta poklonila njenom pradedi. Nije ima164

la ni prebijene pare u to doba i njen odlazak u Borton

predstavljao je za nju veliku tekou. Meutim, odlazak u
Borton znaio je za nju tako mnogo sauvao ju je od ludila,
da, ona veruje u to, toliko je bila nesrena kod kue. Ali sve je
to sada prolost sve je prolo, ree ona. Gospodin Peri je
mrtav; gospoica Peri je jo iva. Nikad se u ivotu nije toliko
iznenadio! ree Piter. Bio je sasvim siguran da je umrla.
Klarisin brak je srean! pretpostavljala je Seli. Ona veoma lepa,
veoma samouve-rena devojka, tamo pored zavese, u ruiastoj
haljini, to je Elizabeta.
(Ona je kao topola, kao reka, kao zumbul, mislio je Vili
Titkoum. Koliko bi bilo lepe da je ona negde u prirodi i da
radi ono to voli! Bila je sigurna, ona, Elizabeta, da uje svog
jadnog psa kako skici). Ni najmanje nije nalik na Klarisu, ree
Piter Vol.
O! Klarisa! uzviknu Seli.
Ono to je Seli oseala bilo je jednostavno ovo. Ogromno
mnogo je dugovala Klarisi. Bile su prijateljice, ne poznanice,
ve prijateljice, i jo i sada vidi Klarisu kako sva obuena u
belo hoda po kui s rukama punim cvea i dan-danas je
struk duvana podsea na Borton. Ali da li Piter to shvata?
neto nedostaje Klarisi. Nedostaje joj... ali ta to? Ona ima ari;
ima neobino mnogo ari. Ali ako e ovek da bude iskren (i
Seli osea da je Piter njen stari prijatelj, njen iskreni prijatelj
ta mari odsustvovanje? ta mari razdaljina? esto je elela
da mu pie, ali bi uvek pocepala pismo, pa, ipak, ona osea da
je on shvata, jer ljudi su u stanju da razu-meju stvari i bez reci,
to ovek shvata kad ostari, a ona je ostarila, ba je to
poslepodne ila da obie svoje sinove u Itnu, imaju zauke),
ako e ovek da bude sasvim iskren, kako je Klarisa mogla da
uini tako neto?
da se uda za Riarda Daloveja? Jednog sportistu koji je
mario samo za pse. On je bukvalno mirisao na tale kad bi
naiao. Pa zatim sve ovo? I ona odmahnu rukom.
Eno Hjua Hvajtbreda gde prolazi u belom prsluku,
namrten, debeo, lep, kao da u njemu nema nieg, osim
uvaavanja i bezbrinosti.
165

Nas nee poznati ree Seli, i ona zaista nema

hrabrosti dakle to je Hju! divljenja dostojni Hju!
ime se on bavi? upita ona Pitera.
Cisti kralju cipele ili prebrojava boce u Vindzoru, ree joj
Piter. Jo je sauvao svoj otri jezik! A Seli mora sad da bude
iskrena, ree Piter. Sta je bilo s onim Hjuovim poljupcem?
Poljubio ju je u usta, ubeivala ga je ona, jedne veeri u
salonu za puenje. Sva besna otila je pravo Klarisi. Hju ne radi
takve stvari! rekla je Klarisa, divljenja dostojni Hju! Hjuove
arape su bez izuzetka naj-lepe koje je ikad videla a njegov
frak veeras savren! Ima li dece?
Svi u ovoj sobi imaju po est sinova u Itonu ree joj Piter,
osim njega. On, hvala bogu, nema ni jednog. Ni sinova, ni keri,
ni ene. Kao da mu je to svejedno, dodade Seli. Izgleda mlai,
pomisli, od sviju njih. U svakom sluaju glupo je, ree Piter,
udati se tako, bila je prava guska, ree on, pa ipak, ree bilo
nam je lepo, ali zar je to mogue? pitala se Seli, ta hoe time
da kae? i kako je to udno poznavati ga, a ne znati ni jednu
jedinu stvar iz njegovog ivota. I da li je to rekao iz ponosa?
Vrlo verovatno, jer, na kraju krajeva, tako neto mora da ga pee
(iako je on izuzetna priroda, neka vrsta vilenjaka, u svakom
sluaju nije obian ovek), on mora da se osea usamljen kad
u njegovim godinama nema svog ognjita, nema kuda da ode.
Ali zato mora da joj doe u goste i da ostane nedeljama.
Naravno da hoe; on bi mnogo voleo da joj doe u goste; i na
tome je ostalo. Za sve to vreme Dalovejevi nisu ni jednom bili
kod nje. U vie mahova ih je pozivala. Klarisa (dabome da je za
to Klarisa kriva) nije htela da doe. Jer, ree Seli, Klarisa je u
sutini snob to se mora priznati, ona je snob. Seli je ubeena
da ih to razdvaja. Klarisa misli da se ona, Seli, udala ispod svog
dostojanstva, jer je njen mu ona se time ponosi sin
jednog rudara. Sam je stekao i poslednju paru koju imaju. On je
kao deak (tu joj je glas zadrhtao) nosio velike dakove.
166

(Ona ovako satima moe da nastavi, pomisli Piter; te

rudarev sin; te svet misli da se udala ispod svog dostojanstva;
te njenih pet sinova; i ta ono jo bese cvee, hortenzije,
jasmini, jedan vrlo, vrlo redak ukr-teni ljiljan koji nikad ne
uspeva severno od Sueckog kanala, pa ipak ona i jedan vrtar iz
predgraa Manestra imaju leje tog ljiljana, itave leje! Sve je
to Klarisa iz-begla, onako nematerinska kakva joj je priroda.)
Ona je snob? Da, u mnogom pogledu. Ali gde se toliko
zadrala? Ve je kasno.
Pa ipak ree Seli kad sam ula da Klarisa
prireuje prijem, osetila sam da ne mogu a a ne doem
da moram opet da se vidim s njom (odsela sam u
Viktorinoj ulici, u stvari u susednoj kui). Tako sam i
dola bez poziva. Ali aputala je molim vas,
recite mi, ko je ovo?
To je bila gospoa Hilberi, spremala se da ode. Jer ve je
kasno! Dok je no osvajala i ljudi odlazili ona je mrmljala,
ovek tako nae stare prijatelje; tihe kutove i uglove i najlepe
prizore. Da li znaju, pitala se ona, da su okrueni zaaranim
vrtom? Svetiljkarna i drveem, divnim blistavim jezerima i
nebom. To je samo nekoliko lampiona u zadnjem delu vrta!
rekla je Klarisa Dalovej. Ali ona je arobnica! Pa to je park...
Gospoa Hilberi ne zna imena svih tih ljudi, ali zna da su
prijatelji, a prijatelji bez imena, kao pesme bez reci, uvek su
najbolji. Ali ima toliko vrata, toliko neoekivanih mesta, da ona
ne moe da nae put.
Stara gospoa Hilberi ree Piter; a ko je ono? Ona
dama koja je elo vee utke prestajala pored za-vese?
Poznato mu je njeno lice; kao da ga je video u Bortonu.
Sigurno je to ona krojila rublje na velikom stolu kraj
prozora? Devidson, je 1' se tako zvae?
O, pa to je Eli Henderson ree Seli. Klarisa je zaista
surova prema njoj. Ona je njena vrlo siromana roaka.
Klarisa ume da bude surova prema ljudima.
Zaista je tako, ree Piter. Pa ipak, ree Seli na svoj
oseajni nain, s bujicom onog oduevljenja zbog kojeg ju je
Piter voleo, ali kojeg se sada ipak pomalo plaio, jer je mogla i
da se zaboravi koliko je Klarisa bila
167

plemenita prema svojim prijateljima! Retka je to osobina, i

ponekad nou ili na Boi, kad pominje dobra koja su njoj,
Seli, uinjena, ona na prvo mesto stavlja njihovo prijateljstvo.
Bile su mlade; u tome je stvar. Klarisa je imala isto srce; u
tome je stvar. Piter moda smatra da je sentimentalna. Ona to i
jeste. Jer ona je dola do zakljuka da je jedino vredno govoriti
ono to ovek osea. Pamet je glupa. ovek treba prosto da
izraava ono to osea.
Ali ja ne znam ree Piter Vol ta oseam.
Jadni Piter, pomisli Seli. Zato ne doe Klarisa da
govori s njima? To je ono za im on udi. Zna ona to. Sve
vreme on misli samo na Klarisu i igra se svojim noem.
Za njega ivot nije bio jednostavan, ree Piter. Njegovi
odnosi sa Klarisom nisu bili jednostavni. To je i upropastilo
njegov ivot, ree. (Oni su toliko prisni on i Seli Seton, da je
besmisleno ne rei joj to.) ovek nije u stanju dvaput da voli,
ree on. Sta da mu kae na to? Ipak, bolje je voleti... (ali on bi
je zbog toga smatrao sentimentalnom umeo je da bude
otar!). On mora da joj doe u goste u Manester. Sve je to
tako, ree on. Sve je to tako. On bi zaista mnogo voleo da joj
doe u goste, doi e im bude obavio svoje poslove u Londonu. A Klarisa ga je volela vie negoli to je ikad vo-lela
Riarda. Seli je sigurna u to.
Ne, ne, ne! ree Piter (nije trebalo da Seli to kae
otila je suvie daleko). Eno tog dobriine udno sobe,
gde neto dokazuje, veito isti, taj dragi, stari Riard. S
kim on to govori? upita Seli, ko je taj veoma otmeni
ovek? Poto je ivela u pustinji, bila je neodoljivo
ljubopitljiva da sazna ko je ko. Ali Piter nije znao. Ne
dopada mu se kako izgleda, rekao je, vero-vatno kakav
ministar. Od sviju njih mu Riard izgleda najbolji, ree
najnezainteresovaniji.
A ime se on bavi? upita Seli. Javnim radom,
pretpostavlja. I da li su sreni u braku? pitala je Seli (ona
je lino veoma srena); jer, priznaje, ona ne zna nita o
njima, samo nagaa onako kao to se to obino radi. Jer
ta ovek moe da zna ak i o ljudima s kojima
168

ivi iz dana u dan? pitala je. Zar mi svi nismo zatvorenici?

itala je divan pozorini komad o oveku koji je urezivao reci u
zid svoje elije, i ona misli da je ivot zbilja takav ovek
urezuje reci u zidove. Poto ne oekuje nita od prijateljstva
(ljudi su zaista teki), ona esto odlazi u svoj vrt gde joj cvee
prua mir koji joj ljudi i ene nikad ne daju. Ali ne; on ne voli
kupus, vie voli ljude, ree Piter. Zbilja je mlad svet lep, ree
Seli posmatrajui Elizabetu kako prolazi. Koliko je Klarisa bila
drukija u njenim godinama! Da li bi mogao bilo ta da sazna
od nje? Ne, ne bi ni usta otvorila. Ne mnogo, jo ne, priznade
Piter. Ona je kao kakav ljiljan, ree Seli, kao ljiljan pored
movari. Ali Piter se ne slae da mi ne znamo nita. Mi znamo
sve, ree on; bar on zna.
Ko su ovo dvoje, aputala je Seli, ovo dvoje koji ba
nailaze (ona e zbilja morati da ode, ako Klarisa ne doe
ubrzo), ovaj ovek otmenog izgleda koji razgovara sa
Riardom i ta prilino prosta ena ta bi oni mogli biti?
Ovejani pozeri ree Piter, sluajno skrenuvi pogled
na njih. Na to se Seli nasmeja.
A ser Viljem Bredo se zaustavi kod vrata da pogleda
jednu sliku. Traio je u uglu ime gravera. I njegova ena
pogleda. Ser Viljem Bredo se mnogo interesu je za umetnost.
Kad je ovek mlad, ree Piter, on je i suvie zagre-= jan da
upozna ljude. A sad kad je star, kad mu je pedeset i dve, da bude
taan (Seli ima punih pedeset i pet, ree ona, ali zato ima srce
kao kakva dvadesetogodinja devojka); sad kad je zreo, ree
Piter, moe da posmatra, da shvata, a da pri tom ne gubi mo
oseanja, ree on. Ne, to je tano, ree Seli. Ona svake godine
osea sve dublje, sve strasnije. Avaj, oseanja moda i rastu,
ree on, ali ovek treba da se raduje tome bar kod njega
rastu. Postoji neko u Indiji. On bi eleo o tome da govori sa
Seli eleo bi da Seli upozna tu enu. Udata je, ree. Ima
dvoje male dece. Svi moraju doi u Manester, ree Seli on
joj mora to obeati pre nego to se rastanu.
169

Elizabeta, na primer, ree on, ne osea ni pola onoga to mi

oseamo, jo ne. Ipak, ree Seli, posmatrajui Elizabetu kako prilazi
ocu, na njima se moe videti da se vole. Ona to osea po nainu na
koji Elizabeta prilazi ocu.
Njen ju je otac posmatrao dok je razgovarao sa Bredoovima, i
mislio u sebi. Ko je ona lepa devojka? I odjednom je shvatio da je to
njegova Elizabeta i da je nije poznao, toliko lepo izgleda u svojoj
ruiastoj haljini! Elizabeta je osetila da je on posmatra dok je govorila
sa Vili Titkoumom. Stoga mu je i prila i stoga su ostali zajedno sad
kad je prijem ve skoro bio zavren, da posmatraju svet kako odlazi,
dok su sobe bivale sve prazni je i praznije i stvari leale u neredu. ak
je i Eli Henderson odlazila, gotovo poslednja, iako niko nije
razgovarao s njom, ali elela je sve da vidi, pa da posle pria Editi.
Riardu i Elizabeti bilo je prilino milo to se svrilo; Riard se
ponosio svojom erkom. Nije mislio da joj to kae, ali nije mogao da
se uzdri. Posmatrao ju je, rekao je i pitao se: Ko je ta lepa devojka? a
to je bila njegova erka! Kako je srena zbog toga. Ali njen jadni pas
skici!
Riard se promenio nabolje. Vi ste u pravu ree Seli.
Hou da govorim s njim. Da se oprostim. ta vredi pamet
ree ledi Rozeter ustajui u pore-enju sa srcem?
Idem i ja ree Piter, ali je sedeo i dalje. Kakav je ovo strah?
Kakav je ovo zanos? pomisli on. ta me to ispunjava neobinim
uzbuenjem?
To je Klarisa, ree on.
Jer ona je bila tu.

VIRDINIJA VULF
Virdinija Vulf je erka Lesli Stivena, poznatog literate
devetnaestog veka. Roena je 1882. u Londonu, a iz straha od ludila A
nagovetaja velikog stradanja kojim je pretio drugi svetslki rat izvrila
je samoubistvo 1;941. Stekla je obrazovanje u kui u kojoj se sretala sa
najveim piscima onog doba, Hardijem, Stivensonom, Raskinom i
Mereditom, pored ostalih. Pisala je romane, kritike i eseje. Njena puna
knjievna karijera poinje posle udaje, 1912. godine, za Leonadra
Vulfa, literatu i politiara. Njih dvoje su iveli intenzivnim ivotom
intelektualaca. Iz iste zabave svojeruno su 1917. godine tampali na
runoj maini svoje tri prie kao izdanje tamparije Hogart. Uspeh je
bio trenutan i ogroman. Posle toga su nastavili da izdaju mlade pisce
koji e se listom, proslaviti, Ketrin Mensfild, T. S. Eliota, Forstera i
druge, kao i neke velike ruske pisce. Hogart pres je dana jedna od
najveih engleskih izdavakih kua.
Vremenom je njihov dom u Blumsberiju, uvenom, univerzitetskom kraju Londona, postao stecite umetnika i intelektualaca
izmeu dva rata. U njihovu kuu su navraali Forster, Liton Strei,
Ond, Spender i mnogi drugi. Iako su oni bili samo skup prijatelja i
sagovornika, njihov uticaj u javnosti bilo je toliko jak da su nazvani
blurnsberijskom grupom. O tome je Forster napisao sledee:
Atmosfera njenoga doma bila je puna svega to je najtaraanije i
najzrelije u engleskoj kulturi i knjievnosti puna tiitavog bogatstva
trideset generacija, njihovog humora, misli i sjajnog, neusiljenog
ivota.
Glavni romani Virdinije Vulf su: Putovanje na puinu (1915),
Gospoa Dalovej (1925), Svetionik (1927), Talasi (1931), Godine
(1937), Izmeu inova (1941). Osim ovih romana i jo nekih dela
napisala je i tri knjige izvrsnih eseja.
171

Virdinija Vulf je poodavno prestala da bude na sa-vremenik i

davno je prestala da vai za eksperimentatora, ali su njene novine
izborile sebi mesto u literaturi. Poela je da pie negde u prvoj deceniji
ovoga veka kada su mnogim buduim i velikim piscima dotrajali okviri
postali tesni za prikazivanje novoga vida ivota. Koristei se rezultatima
koje su postigla Henri Dejms, Frojd i Bergson, veliki istraivai na
polju filozofije, psihologije i saznanja o ljudskoj svesti i podsvesti, tri
velika romansijera Deins Dojs, Prust i Doroti Riardson,
nezavisno jedan od drugog, okrenuli su lea dotadanjim normama i
poeM da piu roman bezmalo iz poetka. Preokret nije zahvatio samo
literaturu, ve sve umetnosti. Ovi, tada mladi, romansijeri poli su od
sledeeg: osnovno u ivotu nisu krupni dogaaji, osobene linosti i
uzbudljivo smenjivanje raznih zbivanja. Do prave istine o ivotu moe
se doi ako se uhvate najtananije reakcije ljudske svesti i podsvesti, jer
oveji duh nikada ne prestaje da pulsiiira i stalno je izloen kfli
bezbrojnih atomia ivota. Oslukivanje ovih tananih reakcija
zagluuju pompezna i vetaka arhitektonska zapleta i u manjoj ili
veoj meri tipizirani i predimenzionirana karakteri heroja. Nelogino je
i neprirodno da pisac bude prisutni ili zakulisni tvorac koji suvereno
vlada dogaajima i linostima u svom delu. Hrono-logija je samo
sluajan poredak razliitih zbivanja, a ne pravi redosled dogaaja. Zato
su pisci tog razdoblja, a meu njima i Virdinija Vulf, doli do zakljuka
da sve: zaplet, hrono-logiju, uzbudljiva zbivanja, obrte i karakterologiju
u klasinom smislu treba odbaciti i umesto toga udubiti se u slojeve
ljudske psine, u odnose oveka sa drugim ljudima i svim to ga
okruuje. Tako je nastala velika romantika i kalvarija zagledanosti i
udubljivanja u oveje ja. Loginim prouavanjem dolo se do
zakljuka da je vreme vrlo relativan pojam. Jedan sat, kao vremenska
jedinica, moe trajati tren, a moe trajati i venost, zavisno od
ovekovog stanja i raspoloenja. Isto tako, deava se da nam neki dogaaji iiiz prolosti, moda ak i itava prolost, budu prisutniji od
sadanjosti i da se ono to e tek doi ve odigralo. Jednom reci, valjalo
je otkriti nove zakone vremena a sputavajuu hronologiju zameniti
slobodnim kretanjem po prolosti, sadanjosti i budunosti. Jasno je
zato je pojam vremena postao stalna preokupacija modernog pisca.

172

Zatim, konstatovano je da ljudska svest reaguje u slikama li

simbolima i zato je simbol postao za modernog pisca prihvatljivo i
srodno sredstvo i orue. U njemu je on potraio reenje, definiciju,
poeziju. Drugo njegovo i podjednako vano orue je unutranji
monolog, koji mu je pruio slobodu da zaneseno i beskrajno prebira
po ljudskoj svesti i jo dublje od nje. Zato se ovaj novi vid romana jo
zove i roman toka svesti, a njegovi protagonisti eksperimenta-iisti.
I, najzad, za razliku od klasinog romana u kome je pisac bio
svemoan, on se u modernom romanu najee apsolutno izjednauje
sa glavnini likom il'i likovima, do stapanja s njima li brisanja svoga ja,
ili je po'pumo odsutan.
Osnovne karakteristike ovog novog shvatanja knjievnosti
nalazimo i u Gospoi Dalovej Virdinije Vulf.
Radnja se dogaa jednog jedinog junskog dana u Londonu.
Gospoa Dalovej je dama iz visokog drutva, prela je pedesetu i
mada je nedavno bolovala od srca, jo je vitka i nenametljivo
privlana. Autentina elegancija i istananost ponaanja ine je enom
koja privlai tue poglede. Uvek je imala sve, ali nikada nije traila,
nije htela ili nije smela da trai vie od onoga to dozvoljavaju pravila
civilizovanog ivota. Ne spada u vrstu intelektualaca, ali je izrazito
senzibilna i instinktivno inteligentna, ima veoma izraeno ose-anje
nedovoljnosti i nedovrenosti. Zato, iako spolja mirna, druguje sa
jednom prazninom u dui koju stalno popunjava i zatrpava seanjdma.
Planovi i budunost gotovo ne postoje za nju. Klarisa Dalovej je
linost koja osvaja svojim toplim i tihim armom. Njen sabrani i
povueni mu, koji je ak uspeo da ostvari nepretenaJoznu politiku
karijeru, i sam iz visokog drutva, pun je prirodne jednostavnosti i
dobrote, osobene za ljude neupadljive inteligencije i unutranjeg
sklada. On je utke i nepokolebljivo, ali bez opsesije, zaljubljen u
svoju enu. Njegova ljubav je jo jedna potvrda vie Klarise Dalovej
za koju mu je ona zahvalna. Imaju erku koja tek to se nije razvila u
lepu devojiku. Ali Elizabeta je drukija od svoje majke. Ona nee
razoruano i snobovski da prima pravila, ve hoe sama neto da
uradi. Ne voli prijeme kao njena mati. Za sada jo luta, zanosi se
verom, u emu je podstie inteligentna, ali neugledna i bespomono
siromana nastavnica, koja do mrnje pati od oseanja nepravde koju
joj nanose siromatvo i runoa. Jednostrana po
173

prirodi i iskustvu, gospoa Dalovej ne moe da ita shvati o ovoj eni i

zato se njih dve gledaju fascinirajui jedina drugu gospoica
Kilman mrnjom, a Klarisa zgraanjem. I kako to, pita se gospoa
Dalovej, da njena roena erka moe voleti ovakvo stvorenje?
Jednog junskog prepodneva odvija se tanka nit prie Klarisa
Dalovej izlazi u grad da kupi cvee za svoj prijem koji e se odrati
iste veeri. Hoda ona tako ulicama kojima vrvi svet, dok s vremena na
vreme i ravnomerno odzvanja Big Ban, simbol i opomena prolaznosti.
Odjednom jedan avion poinje da ispisuje slova neke reklame, i sve se
glave kao jedna diu uvis. I tako nastaje jedan od onih trenutaka u
kome ivot individue stukne u pozadinu i slije se u reku ivota mase.
Neto kasnije nailazimo na slian detalj sa luksuznim automobilom
navuenih zavesa, ije tajanstveno kretanje prate bezbrojna nagaanja
o tome ko je u njemu. Ovaj automobil je neka vrsta zabavnog i
zagonetnog monstruma koji pleni panju prolaznika, a oni se opet poigravaju njime, komentariu ga svako na svoj nain, pletu svoje prie; i
tako on naizmenino postaje simbol autoriteta, vlasti, ljudskog
snobizma, odanosti i apsurda, pretvara se u veliku iu ulice i mase.
Izmeu mnogih, ovaj automobil posmatra i jedan mladi brani
par. Septimus Voren Smit je sposoban i inteligentan mali ovek
zvunog imena koji se odlikovao u prolom ratu, ali koga sve
nepovratnije osvaja senka ludila. Njegova ljupka ena, mlada
italijanska modiskinja, koja pati iako ne razume, nije potpuno svesna
ove njegove tragedije. Pre nego to se sasvim izgubi, on e izvriti
samoubistvo. Klarisa i Septimus se nikada nee sresti, mada ona
indirektno na prijemu saznaje od svog gosta, uvaenog londonskog
psihijatra, za smrt nekog mladog oveka, i to je duboko potrese; pa
ipak njihove dve reke ivota teku naporedo i ipak italac u Sep-tomusu
jasno prepoznaje neku vrstu Klarisinog crnog dvojnika, projekciju
onog mutnog u nemirnog dela njene linosti, njenog oseanja tragike i
patnje. Jer Virdinija Vulf zapaa i hoe da kae: ne samo da ljudska
bia ive preko svojih granica, u drugim i sa drugim poznatitam
licima, ve i sa nekim nepoznatim biima sa kojima ukrste poglede, ili
ih godinama posmatraju sa prozora svoje sobe, ili im se, pak
koncentrini krugovi ivota mistino dodiruju.
174

Klarisa odlazi u cvearnicu, zatim kui, a uvege je njen uspeli

prijem, i to je sve; odnosno, to je tek laki okvir, a sutina je u
neprestanom vibriranju svesti i podsvesti ove ene, u unutranjoj
aktivnosti ostalih linosti koje su sve uhvaene u meusobne mree,
sve isprepletene, sve se uzajamno osveti java ju 1 sve u stvari ive u
tim uzajamnim i bezbrojnim vezama.
Ali Virdinija Vulf mije samo psiholog, ona je li otar i nezavisan
posmaitra drutva. Nemogue je ne uoiti njenu resku 'ironiju i prekor
upuen isnobovskom i kominom ustrojstvu visokog engleskog
drutva, u kome moe da deluje i jedna vojniki nastrojena stara
ariatokratkinja smenih pogleda o reformi engleskog drutva i jedan
prazno glavi kko koji sa najveim pijetetom obavlja nevane poslove
na dvoru. Ironija je upuena i naivnom engleskom shvatanju o moi
tampe i njenog uticaja na javnost, a prekor engleskom drutvu u kome
mogu da cvetaju i stiu bogatstvo beskrupulozni ljudi kakav je
psihijatar Bredo*
Ali ne smamo zaboraviti jo neke linosti. Piter Vol je darovit i
nekonvencionalan, mada ovek koji nije naao sebe. On voli Klarisu jo
iz mladih dana, iako ta ljubav nema vie nikakve veze sa romantikom.
Klarisa je odbila njegovu branu ponudu zato to je znala da on nikada
nee dozreti i da e ostati veni lutalica; nije izneverila svoja uska
shvatanja o pristojnosti i sklonosti ka udobnom ivotu, udala se za dobroudnog i nespretnog mladia koga je manje volela. i niko tu nikome
nije imao ta da prebaci, pa ipak je oelog ivota ostalo jedno oseanje
izneverenosti. Piter Vol je matovit, enski impulsdvan, detinjast i
drag, veno se poigrava svojim perorezom, tim simbolom svoje nemirne
prirode, stalnog oekivanja napada i spremnosti za odbranu. Piter Vol
je jedna od onih nekonvencionalnih i slobodnih priroda koja drugima
koji joj nisu dorasli stalno namee oseanje krivice, s jedne strane, ali
koja, s druge, zbog svoje promaenosti i drutvene bespomonosti,
izaziva u njima saaljivu obavezu da tom oveku irokogrudo i tedro
priskau u pomo. Piter Vol je veito iva i u sadanjosti prisutna
prolost Klarise Dalovej, kao to je i ona njegova. Sa Seli Seton,
Klarisinom siromanom roakom i prijateljicom iz mladosti, koju je ona
nekada oboavala, stvar stoji obrnuto. Nekada smela i buntovna,
privlana i neobuzdana Seli prezirala je drutvene

175

konvencije da ih kasnije udajom za bogatog trgovca i fabri-kanta

prihvati bez kompleksa. Zato, kada se posle mnogo godina ponovo
sretnu, njih dve jedva da imaju ta da kau jedna drugoj, sem da
saopte neke injenice.
Jedno je zajedniko za sve linosti ovog romana i ujedno
karakteristino za prozu Virdzinije Vulf: pisac gradi svoje likove
iznutra i prikazuje ih u samom procesu njihovog ivljenja,'u nekoj vrsti
elementarne fakture reagovanja. Neo-setno, bez dogaaja i sukoba
izrasle su prostudirane i bliske linosti, kao stari poznanici koje s lea i
bez reci hvatamo pod ruku i nastavljamo s njima put niz ulicu.
Kada moderan roman dostigne pravu umetniku vred-nost, deluje
kao ispovedaonica, kao psiholoko-terapeutsko rastereenje i ventil,
kao vizija i studija sjaja i bede ljudske due i uma, kao tanano
rasplitanje ljudske svesti i podsvesti, kao doivljaj sebe i sveta oko
sebe, kao poema o ljudskom ja. Ako se to shvati, shvatie se i vrednost
i poezija romana Gospoa Dalovej.
MILICA MIHAJLOVIC