V IKTORINA

Katrin Tesije

Strastvena i nena, Viktorina je knjiga o samospoznavanju jedne ene i njenoj borbi izmeu udnje i zdravog razuma, obaveze i slobode, pustolovine i pokajanja. To je pripovest o
enama koje robuju miderima, muevima, predrasudama, o osloboenju pod vrelim suncem
Istoka.
Na samom pragu dvadesetog veka, mlada uiteljica Viktorina Tesije tajanstveno je nestala
ostavivi mua i dvoje dece. Posle godinu i po dana, takoe se tajanstveno pojavila i nastavila
svoj ivot. Gde je to vreme provela, niko ne zna. U oleu, francuskoj varoici gde Viktorina
ivi, govorkalo se da je odbegla u Indokinu s ljubavnikom. Da li ju je na to naterala njena iva
i pustolovna narav, ili je pak samo pobegla od provincijalnog duha i umalosti vandejskih
movara?
ta se za to vreme dogaalo s njom? I zato se ipak vratila? Zahvaljujui bogatoj mati i
svom bujnom enskom nasleu, Viktorinina praunuka Katrin Tesije dopisuje izgubljenu i
preutanu priu i pie roman o sudbini mnogih tajnih ljubavi koje su utoite nale u egzotinoj i dalekoj Indokini.
Prevela Angelina Radakovi

MAGNET

W&N

Naslov originala
Victorine
Catherine Texier

Copyright 2004 by Catherine Texier

Copyright 2005 za srpsko izdanje, MAGNET

U spomen na Pol Tesije, moju majku

W&N

De la tt jusquau nombril
Femme tait moult belle et gente
Mais en dessous tait serpent
Serpente voire vraiment:
Queue avait, burle d'argent
Et dazur, dont se dbattait
Tant que leau toute troublait
La Lgende de Mlusine
Od glave do pupka bi
ena ljupka, bajna sva,
al nanie zmija zla,
prava guja otrovna:
s repom zmijskim srebrnim
i plavetnim; mau njim
svud je vodu mutila.
Legenda o Meluzini

PROLOG
Postoje porodice kockarske, porodice leviarske, porodice valerske. Mojoj su porodici
zapale samovoljne ene. ene koje imaju crtu divljine i neposlunosti, koje bee od branog
jarma. Moda je to do nekakvog recesivnog gena ili karakterne osobine, poput plavih oiju.
Ponekad ume da preskoi jedno koleno. Moja baba to nije nasledila, ali majka jeste. A isto
tako i moja prababa Viktorina.
U velikoj beloj vili na periferiji Pariza, gde sam odrasla s babom, dedom i majkom, u vili
sa alosnom vrbom i plavim kedrom, sa ljuljakom okaenom o grane kestena, nad nas se
nadnosila zagonetna Viktorinina senka. Umrla je pre mog roenja, i ime joj se retko pominjalo, a i kad jeste propratilo bi ga potcenjivako sleganje ramenima ili frktaj. Ono to je uinila nije se smelo reima kazati.
Jedino sam uspela da poveem da je nekoliko godina pred kraj devetnaestog veka Viktorina napustila mua i decu jedno od njih bio je i moj deda i ostavila ih u vandejskom seocetu gde su iveli. aputalo se da je odbegla u Indokinu s nekim carinskim slubenikom. Vratila
se najkasnije 1900. jer je tad ve ponovo bila sa svojim muem, a najmlae dete, Morisa,
rodila je 30. maja 1901. O vremenu koje je izmeu proteklo nita se ne zna. Kao da je upala u
neku jamu, pa su te godine izbrisane.

W&N

DEO PRVI
8. septembar 1940
11.15 posle podne

GOTOVO joj i ne preostaje vremena za odlazak do obale pre nego to Moris doe da je
povede na ruak, ali eli da pogleda okean po poslednji put. Kia koja je lila ve trei dan
najzad je stala, iistivi nebo u jasnu, besprekornu plavet. urno se kree kroz bungalov,
bezlian otkako je iznesen najvei deo nametaja, svija ebe u tkanu torbu i povrh mekih
vunenih nazuvaka navlai gumene kaljae; pesak je moda jo vlaan.
Stari putniki kofer stoji nasred pustog salona, gde su ga ostavili nosai poto su ga prethodnog dana doneli iz suterena. Kofer je manji nego to ga pamti, kona presvlaka pohabana i
izgrebana od dugih godina. Povlai prstom po praini. etrdeset je leta otad.
Upinje se da otvori bravice. Staru tkaninu proima teak miris: sandalovina. Ruke joj
kopaju po jednoj polovini kofera, zatim po drugoj. Dnevnik je tu unula naknadno, u urbi,
sea se. Vadi primerak Gospoe Hrizanteme, romana Pjera Lotija, zatim katalog Svetske izlobe iz 1900.1 to mora da je kasnije stavila u kofer. Da nije zaturila dnevnik? Pronalazi jo
nekoliko knjiga, album za fotografije u koricama od crvene koe, plavu knjigu rashoda s
popisom rublja: bele maramice, jastunice, stolnjaci sa point lnc 1 ili belim vezom, sa cenama izraenim u pijasterima. Najzad joj prsti na dnu kofera napipavaju pravougaon predmet.
Izvlai ga. Da, to je ta smea sveska. Mirie na memlu i dim. Ne otvarajui je, sputa je u
torbu i urno izlazi. Kine kapi ovenavaju drvenu reetku koja se protee ispod strehe bungalova. Primeuje da bokori sleza u bati, koji su preko leta izrasli visoki i bujni, polako blede u
nenoplavu nijansu lavandule i akvarel ruiastu, kao da su im boje otekle s poznim letnjim
dadem.
Zglobovi su joj nabrekli od artritisa, a prsti su pomalo kvrgavi na prevojima. Veliku tkanu
torbu dri za ruku. Preko haljine je vezala kecelju, kao daje pola u povrtnjak da za ruak
odsee glavicu salate ili malo blitve. Obukla je i pleteni demper; kraj okeana je hladno.
Haljina je mornarskoplava, iarana majunim belim pticama i vetrenjaama. Demper je runo pleten, u prelivima boje jorgovana ili smee, ili pak proste sive. Na nogama su joj debele i
duge bele pamune arape. Na stopalima ima nazuvke s mekim pendetima i sivim bukicama, a preko njih gumene kaljae.
Ribarski amii pijano su nahereni, pastelne mrlje pod jutarnjim zracima, a katarke im se
nisko nadnose nad vlani pesak. Ba kao i onoga dana kada je on doao po nju, u ogromnom
crnom kaputu, pridravajui eir na prsima i klanjajui se. Dok je jo bila mlada nevesta, pre
Danijelovog roenja, Arman ju je vodio u Pariz i otili su na izlobu slika o kojoj su svi priali. Platna su prekrivale siune mrlje boje koje su se rasplinjavale kad im se priblii. Ali
1

Renih francuskih izraza i manje poznatih rei nalazi se na kraju knjige (prim, prev.)

W&N

korakne li unazad, prizor bi zatreperio i oiveo. Ljudi su govorili da je to bljutava, nekvalitetna umetnost, pa ipak je sad ova plaa u rano jutro, istakana koritima amia, proarana
drhtavim senkama, podsea na te slike.
iri ebe u podnoju peanih dina, seda, smie gumene kaljae i vadi svesku iz tkane torbe. etrdeset leta, ponovo razmilja. etrdeset leta kako je nije videla, pa ak ni kofer otvorila. Ostala je sklopljena za vreme svih njenih selidbi, od Veluira do Majezea, od Majezea do
Le Ge de Veluira, od Le Ge de Veluira do vile Sen-Klod, ovde, u La Fotu.
Smee kartonske korice, pamti, prvobitno su imale reljef od arabeski u mavarskom stilu,
verovatno da bi oponaale pravi marokn.
Otvara ih. Na krilo joj ispada nekoliko pisama i poutelih iseaka iz novina. Pojedine su se
stranice slepile. Paljivo ih razdvaja kako ih ne bi pocepala. Jedva vidljive plave linije sada je
teko razaznati a nekadanje ljubiasto ili plavo mastilo pretvorilo se u bledomrko.
Nekoliko listova puno je stranih rei obeleenih akcentima.

Iitava lagano re po re. Veina joj vie nita ne znai. Zaseban list debele hartije, presavijen naetvoro, otkriva nekoliko redova kineskih znakova. Jedan red, primeuje, oznaava
njeno ime.

Preostale sad vie ne moe rastumaiti.

Lista stranice unatrag, do poetka dnevnika, i ita prvi zapis.
4 avril 1898
Videla A. jue na obali. Kae se da za sve to se deava postoji neki razlog. Da li je to ba
uvek tako?
April 1898. jo nije imala pune trideset i dve.

W&N

La Fot

3.

APRIL

1898. Leala je potrbuke, brade poloene na prekrtene ruke, zarivajui u

pesak none prste u arapama, s rairenim suncobranom uza se, i posmatrala svog sina Danijela, nespretnog deaka koji tek to bee napunio dvanaestu godinu.
Bilo je to u La Tranu. Na Cveti. Posle ruka kod tan te Emilijen, Danijel je poneo svoje
palmove granice na plau da vidi jesu li odseene s trstike koja raste na dinama. Bile su s
trstike. Pobedonosno je zavitlao njima da joj pokae kako je bio u pravu, a onda ih bacio u
pesak i otrao ka okeanu.
Ispred sebe je drala otvorenu Balzakovu Evgeniju Grande, listova punih magareih uiju,
ali nije itala. Stranice behu zasute peskom, zrnca su se nakupljala u useku izmeu njih. A on
je, eto tek tako, ukoraio u njene suneve zrake i unuo tu uz nju. eir mu je bio u rukama,
izmeu kolena, lice u tamnoj senci.
Bila je to ista ova plaa. Samo nekoliko kilometara dalje. Sa istom nepreglednom linijom
mora, linijom kraja sveta. Muklu tiinu jutra parao je jedan jedini zvuk, krik galebova, i tada i
sada.
Pomerio se u stranu tako da mu je sunce iznenadno blesnulo u plave oi.
Ne sea me se? upitao je. A ona je kazala: ne, ne gledajui u njega.
Bilo je to odve neoekivano, kao da se pojavio duh iz nekog drugog ivota. Taj ovek u
ogromnom crnom kaputu, s crnim filcanim eirom i ulatenim crnim cipelama, ta on ima
zajedniko s vitkim plavokosim deakom koji bosonog jurca po pesku i nosi sanduie pune
muula? unuo je, zagledao joj se u oi, osmehnuo se. Ugledala je minijaturni zarez na prednjem zubu. Gledao ju je u oi tako prisno da je, uprkos tome to ima mua i dvoje dece,
pocrvenela kao iparica.
Ne, ostala je tvrdoglavo pri svome, ne sea ga se. Odglumila je bezizrazan pogled, sela i
podavila noge. Ako porekne prolost, onda e biti isto kao i da je nije ni bilo.
Ne bih rekla... Ne seam se...
Oborila je pogled na knjigu i zaklopila je.
On je proitao naslov onako naopake.
Evgenija Grande, rekao je.
Da. Jeste li je itali?
Da.
Bilo je grozno. ak glupavo. Zatekli su se sami. Videla je Danijela uz gat, njegovu siunu
siluetu kako se saginje ili ui, nije mogla da raspozna.
Va sin, rekao je on.
Otkud znate?
Slegao je ramenima. Nije teko pogoditi. Kada si se udala?
Mesje...
Klimnuo je glavom. U pesku je prstom iscrtao osmicu.

W&N

ta se to zbilo s tobom? kazao je.

Ali Danijel je ve trao natrag, s nogavicama podvrnutim na mravim listovima, drei
cipele pred sobom u ruci, kao kakav dar. Sruivi se na kolena tu pokraj njih, izvrnuo je jednu
cipelu. Iz nje poispadae ruiasto-bele koljke.
Tad se on podigao. Otresao je pesak s kaputa, s dlanova, ponovo stavio eir. inio se
visok, vii nego to je pamtila, i iri u ramenima. Izrastao je u oveka.
Sad poto je stavio eir, vie nije mogla da mu vidi oi. Stajao je spram sunca i kratko
oklevao. Danijel je odvojio oi od gomilice koljki koje je nakupio i zagledao se u njega utke, ne progovarajui.
On je dotakao eir i naklonio se.
Au rezioir, madame.
Au revoir, monsieur, uzvratila je.
Kasnije, kad krene i kad ve budu hodali prema drumu, Danijel e je zapitati, s nadurenim
izrazom lica: ko je bio onaj ovek? I: da li se otac s njim zna? A ona e odgovoriti sinu, moda malice osorno: Mle-toi ce qui te regarde. Gledaj svoja posla.
Godine je izbrojala na prste. Tad joj je bila trideset i jedna. Prvi put su se sreli petnaest
godina pre toga, kad je njoj bilo esnaest. U leto 1882. Ili je bila 83? Ve gubi oseaj za vreme. Jedno zasigurno zna: jo nije bila poloila brevet.
Plima je bila slaba, isto prijatno doba kasnog popodneva kao i sad. Ve je bivalo pomalo
svee. Plau su arale kupaste senke malih vrhova i udolina od sitnog peska, a protezala se
dokle god se okom moglo sagledati. Na ovom delu atlantske obale okean moe da se povue i
za itav kilometar, i da ponovo nadoe, kako kau: brzo kao konj u galopu.
Uputila se prema drutvancu deaka, prema irokoj puini, duge pletenice odskau joj po
leima. I u to je vreme na dinama rastao evar, ali nije bilo kockarnice, ni drvenih kabina, a
sasvim izvesno nije bilo kupaa. Zadiui dugaku muslinsku haljinu skupljenim akama, tri
po vlanom pesku, preskae lokve morske vode. Lepe kone izmice su se okvasile, ali ona
ne haje.
Deaci se vraaju od uzgajalita muula, istovaraju sa amca sanduie sa koljkama, redaju ih jedne na druge. Svi preplanulih nogu i miiavih ruku, s tek nagarenim naunicama.
Meu njima je i njen roak il, pomae tu preko leta, pod kouljom dugih rukava jo beo kao
sir. Ona je dola sa sestrama, sa Bertom i Anelinom, da kae ilu kako kola ekaju da ih
povezu natrag na imanje, na ruak. Ali zapravo Antoana ezne da vidi.
On je najvii. Plavokos, plavook. Nogavice mu zavrnute povie listova. Lea etvrtasta i
tamna. Nene malje na rukama gotovo su bele od sunca. Gleda je kako tri u pravcu njihove
druine. Kao da o njoj zna neto to ne zna ni ona sama. Nee da mu se obrati, samo ilu
govori. ak ga i ne gleda. Ali on zna, osea on.
Stane pravo pred nju, a ona se gotovo saplete i samo to mu ne padne u naruje. Pretvara se
da je ljuta, ali se kikoe. On je povue za pletenicu.
Hou neto da ti pokaem, kae joj, ali prvo mora da se izuje.
Ona okleva, a zatim se saginje i otkopava dugmetaca.
Stopala su joj sad bosa u toplom pesku, ruiasti prsti lie na blede crve. Zastiena, duboko
ih ukopava. Pesak joj obujmljuje glenjeve. arape lee razotkrivene, raskopane izmice
bestidno poivaju kraj njih.
Hajde! Bre!

W&N

Tri ispred nje. Ona zadie haljinu do kolena. Glenjevi i noge su joj osloboeni, kolena se
sudaraju. Ponela ju je sloboda obnaene koe. Kri se i lomata po pesku as suvom i rastresitom, as mokrom i tvrdo zbijenom, as glibavom koji je usisava i odmie ka puini.
ekaj! ekaj me!
Ali on je ve kod direka gde ive muule, kod visokih stubova koji se opiru predstojeoj
plimi.
Gledaj ovo, kae on.
Naseobina muula koje su se zalepile za drvene potpornje sad je tamna, gotovo crnoljubiasta. Masivan grozd, blistavi crni dijamanti pod zracima sunca na zahodu, nepomina mnotva koja zaliva slana voda. Izgledaju joj nemo, jogunasto iva.
Pipni.
Okleva. Ruka joj je zastala u vazduhu.
Hajde slobodno, pipni! Nee da te ujedu.
Pokree ruku i upoznaje prste s tamnim ljuturama.
Tvrde su i britke kao noevi, a opet preko svake mere kosmate, u itavim spletovima malih
brada. Trza ruku hitro kao da se opekla. On se smeje. Sputa na muule obe ake, irom otvorene, klizi palevima du otrih ivica da joj pokae da nije nita strano.
Doneu ti ih za ruak. Pun sandui.
Ona gleda sebi u stopala, koja sve dublje tonu u mokar pesak. Odlazimo, veli. Odlazimo iz
La Transa.
Kad?
Preksutra.
I tvoje sestre?
Da, svi mi. Ima itav dan da se putuje natrag do olea. Proveli smo ovde mesec dana.
Zatim se okrene na petama. Treba da krenemo. Nadolazi plima.
ekaj. Nemoj jo da ide. Vidi ostrvo, eno tamo?
Ona natkriljuje dlanom oi. Ostrvo se jedva moe razaznati od sunca, koje se razliva du
horizonta u prugama boje kajsije.
Da.
Zna kako ga zovu?
Il de Re.
I jo?
Na ta misli? Nema jo.
ta je iza horizonta, daleko, daleko iza?
Amerika?
On klima glavom u znak odobravanja.
Izvanredno poznavanje geografije. estitamo!
Ne rugaj mi se, misli ona u sebi.
Voleo bih da odem tamo jednoga dana, kae on. Ili... Pokazuje bradom u pravcu ua reke
Lej, ka dubini kopna, prema istoku. Na onu stranu.
Kuda?
U kolonije.
Kolonije?
Da, zna ve, kolonije.
Koje kolonije?
Jo ne znam. Hoe ti sa mnom?
Ona se smeje. Ne zna ak ni kuda hoe da ide!
Ali on je posmatra ozbiljno. Uopte se ne smeje. U oima mu se ponovo javlja onaj udni
pogled. Pun izazova, kao da moe da prozre kroz njenu detinjastu, nehajnu masku, sve do
samog srca straha i udnji. Ona odvraa lice u stranu.

W&N

I ba u trenutku kad mu malo nedostaje da se nasmei, osete kako im voda klobua oko
nogu. Plima brzo nadolazi. On je hvata za ruku.
Hajde. Idemo natrag. Pouri!
Pamti stisak njegovih prstiju, toplotu i teinu njegove ake dok je vue ka obali. I mekou
mokrog peska koji joj usisava stopala. Peska koji se iznebuha ohladio, poto sunce ve zapada
za okean. I kako su brzo morali da potre, i kako su ostali bez vazduha dok su dostigli ostale.
Kako ih je Anelina,koja je ekala kraj koije, pogledala to se dre za ruke.
Sledeeg leta povremeno navraa na plau, po podne, sa Anelinom i Bertom. Tante Emilijenin konj i karuce ostavljaju ih tu i dolaze po njih u vreme ruka. U podnoju dina one prostru ebe i poskidaju arape i cipele. Berta i Viktorina itaju, a za to vreme se Anelina, najmlaa meu njima tek joj je dvanaest godina igra u pesku. Dugo je gradila zamak s briljivo izvajanim kulicama i minaretom, u drskoj zbrci arhitektonskih stilova i razdoblja. S vremena na vreme, Berta izvadi nos iz knjige i iznese svoje predloge. Viktorina tog leta kri sebi
put kroz Balzakova dela ili je to Stendal? Sea se samo daje panja ne dri. eka da se
momci vrate iz naseobine muula.
Poto su sanduii sa koljkama naredani, ustaje to oputenije moe odmah se vraam,
izgovara preko ramena i etka sve do mesta gde deaci privezuju amie.
Na keju Antoan sedi tik uz nju, butine im se dodiruju, noge im vise niz kameni zid, noni
prsti ovla dotiu morsku povrinu. Ona zna da ih sestre mogu videti, ali za to ne haje. Ne radi
nita runo, je li tako? Samo priaju. Antoan je drugaiji od ostalih. Iz Nanta je, pre svega;
nije seljai. Izgleda zrelije, malo zakopanije, iako je samo godinu-dve stariji od nje same.
Pria se da mu je mati umrla, da je jedinac, da mu otac nije iz tog kraja, da su ga othranili
tetka i tea. Da je boravio u prestonici. U Parizu. Tako kau prie. On joj o tome ne govori.
Ne govori mnogo o sebi. Ali ona primeuje, tog drugog leta, primeuje taj nagovetaj accent
pointu nain na koji se pariki izgovor prima u pokrajinama gde jo kotrljaju r i araju govor
domaim narejem on krati samoglasnike, malice kroz nos, a r mu je teno. Sedi s njom na
keju i pripoveda joj svoje sanjarije. Samo ga budunost zanima. Uzima je za zapee, malo
ispod tananog muslina bluzice, i zavereniki joj pritiska aku na svoju butinu.
Krajikom oka osmatra sestre. Berta je zabila nos u knjigu. Anelina klei u pesku i vaja
bedem s pukarnicama, ne gledajui u ruke, oiju prikovanih za kej. Kad primeti daje Viktorina gleda, okree glavu i pravi se da se sva unela u peani zamak.
Znam kuda elim da idem, kae Antoan kao da je njihov razgovor od lane samo naas prekinut.
A kuda to, pita ona, ne obraajui panju na Anelinu, niti pak izvlaei zapee iz obrua
njegovih prstiju, neobino svesna hrapavog tkanja njegovih pantalona.
U Indo-kinu, izgovara on usporeno, razdvajajui svaki slog. ula si za nju?
Ona prevre oi u pokuaju da prikrije nemir koji osea ispod svoje samouverenosti, ak i
osionosti, jer je gimnazistkinja koja je upravo sa odlijima poloila svoj brevet, koja e 11.
avgusta napuniti esnaest godina i odmah u septembru poeti da predaje najmlaa uiteljica
u Francuskoj! Da li je ula za Indokinu? Nego ta, a to se toga tie...
Ali neto u njegovim oima ne da joj da ga bone. Plave oi, pod tom svetlou kasnog
popodneva, gledaju je pravo u enice. Prejasne su, presnane, neto se u njoj rui. Njegovi se
prsti, prepleteni s njenima, steu. Lice mu se naginje ka njenom, njegove sone usne, brada
pod senkom plavih malja, usne su mu na njenim, isprva oklevaju, zatim neno prianjaju,
uporno, i tad se zauje Anelinin glas.
Viktorina, stigli su konj i karuce! Brzo ovamo!
Ali on je vue natrag. Ne tim poljupcem, zbilja, ne ustuknula je, mada tek neznatno, kad
je ula Anelinu kako je doziva ali ta njena ruka to jo vrsto poiva na njegovoj nozi, te

W&N

oi to su jo utopljene u njene, taj pogled jo strastveniji, jo dirljiviji, jo otvoreniji, opasniji

i od samoga poljupca, ne daju joj da krene.
Pa ipak, posle dve godine, dok bude koraala du prolaza drei Viktora Pola podruku,
nee je Antoan ekati pred oltarom katedrale u oleu, ve crnooki nastavnik po imenu Arman
Tesije, koji predaje u mukoj koli u Veluiru, seocetu na rubu movare.

8. septembar 1940.
Podne

PLAA JE beskrajna i iskonska, gotovo pusta, izuzev nizova galebijih tragova blago otisnutih u vlanom pesku i dubokih stopa Nemaca koji svakog jutra tuda patroliraju.
Vie ne moe da se kroi van kue a da se ne naleti na njih u onim njihovim sivim uniformama i kapama nalik na zrno pasulja. Kao to su ona dvojica koju je videla dok se vraala iz
pekare, u Glavnoj ulici, krute kao da su kolac progutali, skoro kao da stupaju marevskim
korakom. Onaj vii, s plavom kosom, s bledim obrvama, sa otrim obrisom podbratka, taj je
bio sablanjiv u svojoj lepoti. Kako uopte moe o njemu na taj nain da razmilja? Bos'.
Nemce nikad nisu nazivali drugim imenom. I tako su ova dvojica ila njoj u susret, i taman da
joj prepree put, a onda su utivo odstupili u stranu da je propuste. Onaj vii se zagledao pravo u nju i neprimetno klimnuo glavom. Oi su mu bile plavosive. Takvim je zamiljala hladno, severno more. Plave oi nisu tako este u Vandeji. Narod ima svetlosmee ili mrke oi,
ponekad zelene, kao ona. Ili joj se bar ini daje klimnuo. A moda i nije. Moda joj je to od
ledene snage njegovog pogleda zabrzalo srce.
Zuri u granicu puine, u horizont koji za nju oznaava kraj sveta, i puta dnevnik da joj
sklizne s krila. Sunce je u zenitu, senke su se izotrile. U blizini dina, u zavetrini, jo je dovoljno toplo da ne mora oblaiti demper. Sigurno je blizu podne. Vadi svoje pletivo i iz razjapljenog otvora torbe odmotava se plavo predivo, pratei sitnim, ravnomernim trzajem svaki
zvonki sudar igala. Plete brzo. Jednog je dana to bluzica za odoje. Sutra arape, pletene
ukrug, na etiri igle postavljene pod pravim uglom. Ili beli brassiere, grudnik, iji peevi tite
prsa, a vezuje se na leima pomou dve satenske trake. Ponekad po itavo popodne ostane na
plai. Kada kositrena boja mora postane bakarna, spakuje pletivo i namota vunicu, smesti ih u
torbu i krene u svoj obilazak ribarskih kua. Zna kad se kome upravo rodilo dete, kad je u
kojoj kui bilo venanja, koje kad zarobljen kod kue jer ga je onesposobila slomljena noga.
Zna kolika su ija deca, koliko su porasla, kolike su noice kojeg gepeta.
U tim belo okreenim kuicama doekuju je ribari preplanule i utavljene koe, oiju jo
svetlijih posle nedelju-dve provedene na puini, ruku isposecanih, uljevitih i hrapavih od
palamara i snasti. Pozivaju je da sedne s njima za kuhinjski sto i nude je aicom mirabele ili
konjaka, a ponekad ona zatrai samo olju kafe. Pa izvadi demper koji je upravo dovrila, ili
arape, ili bluzicu, i onda zasednu oko stola i krenu s priama. A posle nekog vremena dou i
ene, za njima i deca s podvrnutim pantalonama od sargije, odiui mirisom morske trave i
nosei vedrice pune malih rakovica, a za stopama im ostaje siv trag, vlani pesak, pa svi
posedaju i priaju sve do rane veere, kad je pozovu da ostane i pridrui im se. U tim posetama uvek je paljivo, ak elegantno odevena; utisak stvara pomou svee ispeglane haljine,
misne haljine, seda kovrdava kosa joj je uredno oeljana, tako da je leva polovina zalizana,

W&N

a na prstu, kvrgavom od artritisa, nosi prsten. Ne venani prsten, odavno ima kako ga nije
stavila, ve turmalin optoen zlatom, za koji, kada je pitaju, veli da joj je vereniki.
Ne zaboravite da elim ovde da budem sahranjena, podsea ih, i kad pokae prema puini,
turmalin na ruci zasvetluca. Ba na groblju uz obalu, da moete doi i posetiti me i kad me
vie ne bude.
Smeju se. Kau joj: Bien sur, Madame Texier. Ne znaju ti mornari, niti njihove ene, niti
njihova deca sve jedno drugom do uiju, neki ak i posopad, ta to njoj znai da je sahrane
uz obalu.
Za nju svi znaju daje bila udata pa se razvela, i daje najmlaeg sina podigla sama poto su
dvoje starijih odrasli. Viaju ga, tog Morisa, proveze se nedeljom, zajedno sa enom i siniem, a ponekad svrati i sam, pa izvede majku na ruak.
Dobra je ena bila, rei e kad jednom premine, druila se s narodom, itavoj se parohiji
nala, vodila je brigu o sirotinji. Silno je volela more.

Arman

5. JUL 1884. Kasno je, gluvo doba, topla no u oleu, gde veeri umeju da budu sparne
uprkos sveem strujanju sa okeana. Viktorina hita kui uskim uliicama, zalivenim belom
meseinom utapa, a jedini zvuk je resko caktanje njenih potpetica na posrebrenom ploniku.
Gura teka drvena vrata. Zozelonovi zauzimaju prizemlje renesansne kue podignute oko
ljunkovitog dvorita, u samom srcu olea. Na levoj strani dvorita nalazi se oeva radnja
Viktor-Pol Zozelon je po zanimanju majstor zanatlija, oslikava grbove na koijama i fijakerima smetena u bivoj staji. Sa izmeanim mirisima boje i konjske balege do te mere se srodila da ih gotovo i ne zapaa. Gasne zidne svetiljke bacaju treperave odsjaje ispod tavanice.
Kaldrma odzvanja. uvi joj korake, konj re. Ona se izuva. Trebalo bi da prua le bon
exemple da slui kao dobar primer mlaim sestrama. Umesto toga, ona je ta koja je skrenula
s puta. Za koju godinu, po gradu e se priati da su Zozelonove keri lgres, skitare, previe
slobodne. A greka e biti njena. Ona je sve zapoela. Ali ovog leta o tome ne razmilja.
Gde si bila?
Oev glas prati iz senke predsoblja. Prepala se.
Papa?
Zna koje je doba?
Isprva ga ne vidi. Mora da stoji na stepenitu. Tad ugleda oev odraz u velikom ogledalu
koje visi na zidu predsoblja. Koulja mu sjajka plaviastobelo.
Odgovori!
Pritee al oko ramena.
Pono?
Skamenila se pred njim, kolena joj klecaju, ali glavu dri visoko.
Dvanaest i dvadeset!
Otac je epa za ruku.
Gde si bila? S kim?
Ona istrgne ruku.
Sa Adelom, lae. Sa Adelom, Armanovom sestrom, koja takoe preko leta boravi u oleu i
kojoj pokatkad odlazi u veernje posete. Pazi da joj glas ostane nepovien i smiren. Nee da
pred njim pokae strah.
Vue je nazad za al.

W&N

Trei put ove nedelje kasni. Zna li kako zovu takve devojke?
Ali ona ostavlja al u oevim akama i mugne hodnikom.
Anelina i Berta jo su budne u svojoj sobi. Seda izmeu njih. Tri se glave primiu; dugi
tamni uvojci slivaju se niz bele spavaice.
Je li pio? pita Viktorina.
Ne neto mnogo.
Ne brini. Zaboravie do sutra.
Jesi li bila sa Armanom?
Klima glavom.
Voli ga?
Udae se za njega?
to on ne voli Armana? pita Anelina.
Ljubomoran je, veli Berta.
Ne zna on za Armana, kae Viktorina. Ja sam u pitanju. Zbog mene je takav. Radim. Izlazim nou. Radim ta mi se hoe. To ga ljuti.
Druge dve glave klimaju. ake umirujue miluju Viktorininu kosu, vade ukosnice iz pune. Pramenovi kose odvajaju se i padaju joj niz lice. Pojavljuje se bela maramica da joj otre
suze. Ali ne plae ona. Skupila se vrsto kao pesnica.
Avgust 1919. Zraak moj sunani, kae otac. Dugo vremena nije to ula. Sedi uz njegov
krevet u staroj kui u oleu. Oev glas sustaje. Posle svake druge rei mora da uzima vazduh.
Smekava ga blizina smrti, postaje boleiv. Ovo se deava u vreme godinjeg vaara goveda,
prvog od svretka rata koji su prozvali la Grande Guerre zbog milin i po francuskih vojnika izginulih u rovovima. S trga, jedva na dve ulice odavde, uju se graja svetine i otegnuti
povici telalina. Moraju da pojaaju glas da bi uli jedno drugo. To ga iscrpljuje.
Tako smo te esto zvali. Zraak, ponavlja Viktor-Pol. Nije ni davno bilo.
Ona se osea kao farisej. Kao da je preko pravog lica privrstila masku da ih prevari.
Jeste davno bilo, kae. A okreni-obrni, samo si ti tako govorio. Majka nije.
Tvoja je majka oseala isto to i ja. Nije ba umela da pokae.
Otac uzdie.
Bila si sreno dete.
Spolja dopire dreka. Svetina se uvek dernja kad se prodaju najbolja grla.
Nisam uvek, kae ona. Veto sam glumila.
Ne priaj tako, veli otac. Ne priaj tako. alosti me. A onda se neto desilo, nastavlja.
Promenila si se. Kad si otila, sea se? Otkako si se vratila, nisi vie ista.
Oui Papa. Seam se.
S dupke punog trga razlee se zagluna galama.
Mora daje bilo neko opasno dobro grlo, kae Viktor-Pol. Iznuren, sklapa oi.
Da, kae ona i uzima ga za ruku.

Jednoga dana je prestao da je zove Eleonorom, njenim krtenim imenom, i prekrstio je u

Viktorinu, to joj je bilo drugo ime. Imala je pet ili est godina. Kui je bila donela sliicu
drveta koju je uradila u koli. Drveta naslikanog na listu papira, belim linijama boje na tamnoj
pozadini. Izgledalo je kao da gaje zahvatila meava u nekoj istonoj ili severnoj zemlji, nije
liilo na drvo iz njihovih krajeva. Kad mu ga je donela, zviznuo je od zadovoljstva. Elle est
doue'e, cettepetite! rekao je. Sva je na tatu, je li da jeste, Mari-Lujza? Stajali su na vratima
radionice u dvoritu. Vrlo lep rad, rekla je majka i glavom pokazala ka kui. Nisi do kraja
oprala peurke, Eleonora. Ostavila si ih na kuhinjskom stolu. Trk sad unutra. Viktor-Pol je
ekserom privrstio crte na zid radnje i ponosito ga je pokazao kalfama. Otad je Viktorina
stekla naviku da ponekad, po podne, svrati u radionicu i slika na komadima drveta koje nae

W&N

na podu. Trebalo je da te krstimo Viktorina-Eleonora, zaikavao ju je Viktor-Pol, a ne ovako

kako smo izvrnuli. S vremenom se ime Viktorina ukorenilo. Samo se Mari-Lujza, jo dugo
potom, uporno drala Eleonore.

Naredne godine napravio joj je ljuljaku. Iz dvorita u oleu prolazilo se u mali vinjar,
zarobljen izmeu zidova susednih kua, u kojem je Mari-Lujza uzgajala kupus i salatu, i jo
lejice s jagodama. Vinje su u maju beharale u bele oreole, a kad bi cvet opao, latice su prekrivale napola palu klupu od kovanog gvoa uza stranji zid, klupu koju je Viktor-Pol stalno
obeavao da e popraviti, ali do popravke nikad nije stigao. Bio je muiav u svakom poslu
koji se ticao kue ili vrta. Od kakvog kra vie je voleo da napravi neto drugo nego da krpi i
lepi. Napravio joj je kuicu za lutke, godinu dana po Anelininom roenju runo bojenu, s
predivnim detaljima od cvetnih ara i zlatastih reljefa ali to je bilo docnije. Prva je bila ljuljaka. Izradio ju je od brestovine, istog onog drveta koje je koristio za popravku slomljenih
kolskih osovina, i vezao ju je dvama kanapima za hrast. U meuvremenu, stara klupa rala je
i propadala. U prolee i leto, kad bi zavrila domae zadatke, Viktorina bi mugnula napolje,
u vonjak, i ljuljala se sama, ili pak sedela na klupi pod vinjama i itala. Potkraj popodneva,
glas Mari-Lujze prebrodio bi itav zid: Eleonora! Eleonora! Ne bi se micala, sedela bi utke
sve dok Mari-Lujza ne odustane i preokrene u: Viktorina! Viktorina! Viktorina! Tad bi ustala
i ula da pomogne oko veere ili da priuva sestre.
Koliko je sama umela da proceni, nieg runog ne bi bilo u Armanu, da je otac neto znao
za njega. Kad se s njim upoznala, prve godine nakon to je poloila brevet, oboje su predavali
u Veluiru, u oblasnoj koli: Arman mukom, Viktorina enskom odeljenju. Bio je est godina
stariji od nje po svakom kriterijumu, savrena razlika u godinama. Poticao je iz porodice
uitelja i zemljoradnika. Ona je stanovala kod tetke koja je ivela u tom selu. On je bio na
stanu i hrani u domu predsednika optine. Bilo je prirodno da se upoznaju. Isprva joj se nije
dopao, barem ne kao potencijalni prosac. Imao je lepo odluno lice, ali je bio onizak i crnomanjast, kose kao zift, maslinaste puti i povijenog nosa. Lii na Baska, govorili su svi. Arman
je bio zabavan, uvek pun duha i raspoloen za alu. Saekivao ju je na kapiji devojake kole i
pratio do tetkine kue. Izvodio je oko nje itavu malu igru, kazivao joj ime svakog drveta,
koje ivotinje ive u umi, zasmejavao je. Kao daje u glavi imao itavu prirodopisnu enciklopediju. Donosio je fazanke koje je ustrelio, komade svee srnetine kao dar tetki za kuvanje,
ponekog zeca. Samo bi ga ispovrteo iz torbice o vratu, tela jo mlitavog i toplog. Kad bi je
zatekao nadvijenu nad nekom istorijskom knjigom, u prouavanju poglavlja o Stogodinjem
ratu, ili kako bira neku manje poznatu Ronsarovu pesmu da je sutradan predaje u koli, blago
bi je zadirkivao. Pametnica si ti, prava mudrica, ja sam jedva poloio svoj brevet, a stariji sam
bio od tebe kad sam do njega doao. Da sam mogao da biram, radije bih povazdan lovio nego
to sedim pred ovim prostacima i uim ih istoriji naih predaka les Gaulois. Ali ona se pitala
da nisu ove hvale zapravo ironina laskanja, kao da joj tolika erudicija i ljubav prema uenju
daju nekakvu tajnu prednost nad njim, ovekom iz naroda, kao da je izdiu u neki vii drutveni stale, i oseala je potrebu da svoje znanje prikae manjim nego to jeste.
Viala ga je ponekad s drugim devojkama, devojkama koje su se karminisale i pokazivale
obnaene glenjeve i preglasno se smejale. S devojkama koje bi pokupio na potanskoj postaji
kad bi se vratile s nedeljne pijace u Nioru, najblioj varoi. Nazivao ih je catins i goyots, grubim, poniavajuim reima kakve mukarci koriste za lake enske. Nije je bilo briga. ak joj
nije bio ni zanimljiv taj daak njoj zabranjenog ivota. To svi mukarci rade, tako svi mukarci priaju.
Kako bilo da bilo, o Armanu nije razmiljala kao o mukarcu. Jo je mislila na Antoana,
visokog plavog mladia s plae, te prve godine. Ali od tog leta nije dobila glasa od njega.
Iezao je. A ona vie nije odlazila u La Trans.

W&N

Druge godine, kada je Arman izaao na stanicu daje doeka, kao to je doekivao one druge ene, i kad ju je pridrao za ruku i pomogao joj da sie s visoke papuice, uinio joj se
mnogo ustriji i vatreniji. Svideo joj se uperak crne kose koji je utekao pomadi i padao mu u
blistave oi, i bilo je lako razgovarati s njim. Smejala se glasnije nego pre, oseala se lakomislenom i egaila se s njim sve do tetkine kue, a kad ju je malo prejako zagrlio, nije se istrgla.
Tek je bila otpoela lovna sezona i naredne nedelje doneo je bocu inona i etiri prepelice
koje je ulovio prethodnog dana, a tetka ih je izdinstala sa akom lisiarki u sosu od konjaka i
milerama, te su itavo popodne jeli. Svratio je sused, pa su igrali resice, igru kartama koja
je tada bila u modi i koja je uveseljavala drutvo, poto se nije smelo govoriti, ve su se karte
objavljivale namigivanjem, ili pokretima glave, ili smenim grimasama. Arman je sedeo njoj
zdesna, tako da su im se ruke povremeno doticale, a ona nita nije preduzimala da ga sprei.
Nisu govorili o venanju, ali neto kasnije istog tog dana rekao je da bi za vreme leta voleo da
je upozna sa svojim roditeljima.
Eto, tako je poelo. Bilo joj je sedamnaest godina. Iako je njemu bilo svega dvadeset i tri,
pre toga je bio sa poprilino ena, nije to krio ak se i diio. A njoj se potajno svialo to to
je iskusan sa enama. S njom pak nije na silu oprobavao sreu. Bila je estita devojka, od onih
kakvima se mukarci ene. Iao je da je eka posle asova, na kolskoj kapiji. Kad bi otili,
ruku pod ruku, deca su ukala izmeu sebe. Ponekad je, u toku dana, oseala da ne moe da
se svrti, ba kao ovi maliani. Upravo joj je Arman i predloio da ukljui u rad starije uenice,
da pomau mlaima pri uenju itanja i prostijih raunskih radnji, kao to su sabiranje i oduzimanje. Te su godine sve njene mlae uenice, koje su imale svega po pet godina, do Uskrsa
nauile da itaju kao drugaci, i Armanu je rekla kako misli da bi mogla da bude dobra uiteljica.
A onda je doao kraj kolske godine i ivanjdanska igranka. Iza crkve se smestio orkestar, a
na dugakim stolovima ispod vrba sluilo se krukovo vino. Trnove ivice su cvale, a vazduh
je mirisao na jorgovan i zumbule. Sve su devojice imale quichenotte, glomazan ukras za glavu koji se sputao sa obe strane lica kao konjski naonjaci, mislila je. Kasnije, kad je Arman
pokuao daje poljubi, rekla mu je da su taj ukras izumeli kako bi se engleski vojnici koji su se
iskrcali na obale odvratili od cmakanja tamonjih Vandejki. Na engleskom ga zovu ne ljubi 2. To gaje zasmejalo. Kazao je da njega ne bi odvratilo tako lako kao one kilave Ingli, pa
joj je skinuo ukras s glave, hitnuo ga u travu i pritisnuo joj poljubac na usne. Nije se opirala.
Bilo je vrelo vee bez meseine. Oseala se nagom, onako s povetarcem u kosi. Orkestar je
svirao do duboko u no, i svi su igrali u tami.
Zavrili su, s jo jednim parom, na njivici repe iza crkve, uz rub umarka. Stajali su oslonjeni uz drvo. Zadigao joj je suknje i dodirivao je prstima, a onda je nalegao na nju. Posle
toga nije oseala nikakav stid, ve naprotiv, nekakav ponos to je bila razuzdana, a ne izvetaeno edna devojka. U svakom sluaju, nisu ak ni odeu bili skinuli.
Nekoliko nedelja kasnije, Mari-Lujza se naginjala nad abar pun kljuale vode iz kojeg je
izbijala para, kao vetica nad svoj arobni kotao.
Zar ti nije vreme za meseni cvet? Pogledala je u Viktorinu prelo ramena. Podlaktice su joj
bile crvene, prekrivene penom.
Sama sam oprala svoje rublje, maman, rekla je Viktorina.
Mari-Lujza joj je uputila uporan pogled.
2

Re quichenotte (fr.) izgovara se slino kao kiss not (engl.) ne ljubi" (prim, prev.)

W&N

Nisam ga videla na uetu.

Viktorina nije rekla nita.
Mari-Lujza je obrisala penu s ruku.
Sutra peglam. Po ovoj vruini, dok okai poslednji komad belog vea, prvi se ve toliko
presuio i ukrutio da ne moe da ga popegla kako valja. Stavi ve na gomilu s istim stvarima dok je jo vlaan, vai?
Kad su svi otili na spavanje, Viktorina se odunjala do perionice i okvasila iste platnene
uloke za itavu nedelju dana, pa ih okaila na ue da se sue.
Dok je u povratku prolazila dvoritem, na prozoru devojake spavae sobe ugledala je svetio, a iza zastora je promakla senka. Upitala se da li je to Anelina ustala. Gasne svetiljke bile
su upaljene i sestra ju je mogla videti. Viktorina pokua da smisli neko suvislo objanjenje za
to to je uradila. Nije bila sigurna da se sme poveriti Anelini. A sestra joj je ionako premlada,
nema ni punih etrnaest godina. Ali kad se popela natrag, soba je bila u mraku, a sestra je
naizgled spavala.
Legla je u svoju postelju i na trenutak oslunula neravnomerno disanje.
Anelina je oduvek imala nemirne snove. Viktorina je pamtila kako se jednom vratila u
spavau sobu, pre vie godina, i zatekla sestru kako se bacaka po krevetu i zapomae, mlatarajui nogama da se oslobodi upetljanih arava. Maman! Maman! vritala je. Berta je mirno spavala. Viktorina je sela na Anelinin krevet. Anelina se prenula i zagrlila sestru oko
pasa, i vrsto je tako drala. Jecala je. Lice joj je bilo mokro od suza.
Viktorina je izvadila maramicu iz depa i neno je obrisala.
Anelina je stresla glavom kao maka i poloila je Viktorini na rame.
Nemoj da ide, rekla je izbezumljeno. Ostani, molim te.
Psst...
Viktorina je zadigla suknje i legla pored sestre.
Priaj mi ta si sanjala, Anelina, proaputala je, ali sestra ve bee ponovo usnula.
Svake su nedelje Mari-Lujza i tri devojke odlazile zajedno na misu. Viktor-Pol je ostajao
kod kue. Nije bio zagrieni borac protiv crkve, ali nije spadao ni u vernike i zaikavao je
enu daje calotine stoje pogrdan naziv za predanog katolika. Stajale su u redu pred oltarom
da prime svetu priest. Nije se moralo ii na ispoved sve dok ne neto ne zgrei. Sitnim oprostivim gresima gledalo se kroz prste. Na putu do crkve devojke su raspravljale koji to gresi
zahtevaju ispoved, ukoliko ve moraju da budu krupni ili smrtni. Anelina, koja je volela slatkie, smatrala je da je neumerenost u jelu i piu oprostiv greh. Moda i ljubomora. Berta, najvei teoretiar meu njima trima, rekla je da su svi gresi smrtni: neumerenost u jelu i piu,
razvrat, neistota, blud, zavist, gnev. Mislila sam da je smrtni greh kad poini ubistvo, kazala
je Viktorina. Berta je na to rekla da smrtni greh ne znai da si nekog usmrtio, nego da si proklet da umre i gori u paklu. Ali ako primi svetu priest, a poinio si krupan greh i nisi se
ispovedio, to je onda smrtni greh, pa e i ti goreti u paklu.
Jo nisu bile razreile sporno pitanje u trenutku kada je misa otpoela. Krenuo je Agnus
Dei, zatim Confiteor. Viktorina je u redu stajala iza Aneline. Sve su se sputale na kolena i
otvarale usta, jedna po jedna. Odlazile su redovno u crkvu, ali Viktorina je predavala u oblasnoj koli, ne u manastirskoj, a u Vandeji je to znailo isto to i biti bezbonik. Anelina je
ustala i namignula joj, pravei predstavu od gutanja hostije. Viktorina se namrtila. Klekla je.
Mermerni stepenik bio je hladan i tvrd ak i kroz slojeve sukanja. Tu je bio stari upnik, onaj
to mu se dah oseao na jeftino vino. Dok je hostijom pravio znak krsta, mumlao je molitvu.
Ona je pruila jezik i pokuala da zadri dah. Hostija je bila laka kao papir. Pritisnula ju je na
nepce i vratila se na crkvenu klupu. Ako ne bude luila pljuvaku, moi e da je neko vreme
zadri na nepcu a da se ne rastopi. Morae da eka dok ne prou Dominus vobiscum et cum
spiritu tuo i I te missa est, i da se nada da e hostija ostati itava. Najzad je doao Deo Gratias
i svi su ustali. Hostija je poinjala da se topi. Pokuala je da je odgura na vrh jezika da bi je

W&N

zadrala gore dok ne izau u crkvenu portu. Meutim, naletele su na susede i dve porodice su
stale pozdravljajui se jedna s drugom, pa je ponovo morala da eka trenutak da se izvini.
Iskoraila je iz grupice, pravo ka groblju. Pola se hostije bilo rastopilo, a ono to je preostalo
pretvorilo se u malecnu kuglicu gnjecave pljuvake koja je brzo nestajala. Ispljunula ju je u
aku.
Viktorina, Viktorina, ekaj me! Anelina je trala za njom.
ta to radi, uhodi me?
Da nisi bolesna?
Anelina je delovala bezazleno, onako s pletenicama vezanim bledoplavim trakama i u
svee utirkanoj podsuknji, okruena mirisom ljubiice. Ali oi su joj bile pune pitanja. Za
svojih trinaest godina znala je vie nego to je to odavala.
Ne! Samo sam pola da proetam.
Neto nije u redu? Anelinine oi su je ispitivale.
Sve je u redu, ree Viktorina. Otrla je ruku o haljinu. Hajdemo natrag.
Pa ipak, na kraju je Anelini prvoj rekla. ak i pre nego Armanu. Njih su dve bile same u
kuhinji i zagrevale utije na vrelom poretu.
Obeaj da nikom nee rei, kazala je Viktorina.
Anelina je razrogaila oi u znak da unapred pristaje, pa se prekrstila.
Croix s'bois, croix dfer, si jmens, j'vais en enfer. Krst drven, krst gvozden, ako slaem, u
pakao odem, otpojala je.
Ali kad je ula vest, lie joj je prebledelo i ispustila je kutiju koju je drala. Oiljak od
opekotine na palcu nikada joj se nije do kraja povukao. Viktorina je zaalila to nije preutala.
Kad izau s podnevne mise u Crkvi Nae Gospe, kolebljivo, prijatno sunce kropi kamene
fasade Niora zlatnim sjajem. Arman na sebi ima novi novcati filcani eir s crnom trakom i
crno odelo, a Viktorina belu platnenu haljinu s nabranim i utegnutim gornjim delom i visokom kragnom. Nior je u nedeljna jutra neuporedivo ivlji od olea, ali ovoga puta Viktorina
ne uiva u zajednikoj etnji, s rukom u ruci, kroz pijacu, gde tumaraju izmeu kotarica s
krompirima i rotkvama, poredanih po goloj zemlji usred krkljanca od kola i konja, i raspomamljene ivine i ovaca koje bleje.
Du Sevra, reke koja poput male Sene vijuga kroz grad njena dva rukavca grle staru
vodenicu podignutu na adi drvee se krije pod brljanom, pevaju ptice. Bezbrian letnji dan.
Sedaju na klupu pokraj reke, pod vinjagu s koje vise grozdovi. Prema mostiu klimataju mukarac i ena, malo nacvrcani, drei se za ruke, podupirui jedno drugo.
Pogledaj ovo dvoje, veli Arman grlei rukom Viktorinu oko ramena, nije jo ni ruano
doba, a ve su pijani. Viktorina se neno izmigolji.
U emu je stvar? pita on.
Ona stiska dlanove izmeu kolena i duboko udie. Uzbuenja i prkosa ivanjdanske noi
odavno ve nema.
Rodiu dete, kae.
ta?
Armanove guste crne obrve visoko se podiu, zatim dune kroz skupljene usne nije ba
zviduk, ali nije ni pravi uzdah.
Sigurna si?
Klima glavom.
Naas, glava mu klone meu ake. Ali brzo se uspravlja.
Venaemo se, kae odlunim glasom.
Gleda u nju, zatim u stranu. Ona ne moe da odredi ima li u njegovim oima ljubavi. Samo
vidi njegovu reenost, njegovu sposobnost da donese hitru odluku i da preuzme odgovornost.

W&N

Moda pokuava da na nju ostavi utisak. Samo da je dete dolo kasnije! Ali ve je prekasno.
Nema se vremena za prie o ljubavi. A olakanje koje joj kulja u srce mea se s razgovetnom
jezom kao da je iznenadni nalet vetra zalupio neki kapak iza nje i gurnuo je u dugaak, mraan tunel. Sedamnaest godina su pravo vreme za udaju. Ali ne ovako. Ne ovo venanje na
brzinu, bez zaruka i medenog meseca... Nastoji da se seti onih Floberovih redova koje je nauila napamet.
Neto o tome kako za medeni mesec putuje u krajeve gde moe, dok sunce zalazi, stati
na obale zaliva i udisati miris limunovih drveta. E pa, slaba vajda. Samo ova alosna stara
vodenica nasred reke, koju je na desetine puta videla. Kola sa upregnutim mazgama, natovarena visokim gomilama neprodatog voa i povra, seljanke koje sede na hrpama kaljavih
krompira, a zatim, kasnije, vonja natrag u ole dobro znanom koijom, s matorim tegleim
pereronima koji vuku kopita kao da su napola utonuli u san, dok koraaju kroz maglu.
O emu razmilja? pita je.
Ni o emu, kae ona.
Ponovo je uzima za ruku, ovaj put edno, ne upliui prste, ali mu dlan poiva iroko preko njene ake, topao, zatitniki, umirujui. Mogao bi da bude dobar mu, razmilja ona.
Imaemo porodicu. Volim te, Viktorina. Volim te otkako sam te upoznao.
Voli me?
Izvlai ruku ispod njegove. Neno. Ne sme da pomisli da ga odbija.
Boji se? pita on.
Ne zna. Osea samo tu teinu u stomaku, duboko dole, kao da je trebalo da joj krene krv,
ali se nije mogla izliti, i te svoje grudi, malo nabreklije u stezniku.
Razgovarau s tvojim ocem, kae.
Znai, to je to, preuzima na sebe prvi korak. Zamilja njih dvojicu, Armana i Viktora-Pola,
koji se nikad nisu upoznali, njih dvojicu u salonu Zozelonovih, vode muke razgovore ona
nemo gleda i odluuju o njenoj sudbini. Njeno izruenje. Vidi sebe kako koraa du prolaza
crkve u oleu, drei oca pod ruku, u venanoj haljini tesnoj u struku, a dugi joj veo briljivo
udeen da svojim naborima sakrije narasli trbuh.
Nemojmo, kae odjednom.
ta?
Moda neto moemo da uradimo.
ta ti to pria?
Zna ozefinu Zolijet, onu to ivi u krovinjari u umi kod Ge de Veluira?
Koga?
Onu zna, onu viarku?
ta to pria? Na licu mu je izraz potpune neverice.
Ona gleda u stranu, eli da nije to izgovorila.
Samo je re o tome da... ne treba na silu da se uzimamo zbog... zbog ovog. ake su joj vrsto sklupane u krilu.
Nije trebalo da radi to to si uradila, kae on strogo, glasom oca koji se obraa erki. Prekasno je. Uradiemo ono to treba.
Nije trebalo da radim to to sam uradila?
Nije trebalo da radimo. Vie nisi devica.
Iz profila mu je lice surovo, usta jetka. ake mu poivaju na nogama, svaka na po jednom
kolenu, kao u seljaka, misli ona.
ta hoe da kae?
Izvini i dalje je ne gleda ne osuujem te. Ali istina je. Tako se desilo.
Jeza se vraa.
Zvui tako... grubo to to kae, izgovara ona. Upuuje mu kratak pogled. A ti? Ti nisi
uestvovao?

W&N

On nakratko uti i okree se prema njoj, sad blai.

I ja sam. U pravu si. Oboje smo. Ali ne primajmo to toliko k srcu. Svakako bismo se venali. Smei se i aljivo vue traicu kojom joj je privezana kragna. Dete je samo iskrslo malo
pre predvienog roka. Tamne oi sada su mu tople. Smeje se radosno, izgleda. Njoj je taj
smeh gotovo nepodnoljiv, kao kakav lani pokuaj da skrije grubost koju je maloas ispoljio.
Da li bismo? pita ga.
ta da li bismo?
Da li bismo se venali?
Kad-tad, da.
Volela bih... kae ona. Glas joj se malice kida. Volela bih da se nije... ovako dogodilo.
On joj ponovo obavija ruku oko ramena, a ovog puta ona se ne izvlai. Ruka mu odie vrstinom. Ona trlja elo o njegovu koulju. Razgovarali su o upoznavanju porodica. Da li bi se
venali? Nikada nee saznati. Pitanje ljubavi i pitanje braka, ili braka iz ljubavi, zauvek ostaje
ad akta.
Prelazi joj prstima po obrazu. Viktorina! Gledaj u mene. Bie lepo.
Mesec dana pre toga, u sobi koju je za preko leta iznajmio u jednom pansionu u oleu,
legla je s njim jedno popodne, a on je rekao: volim te, lica zagnjurenog u njen vrat. Bilo je
toplo, kapci napola zatvoreni, svetlosne trake protezale su se aravom koji je on navukao na
njeno nago telo. Uzvratila je jednim je taime u radosnom rasplinjavanju svih udova. A ipak,
da li ga voli? ta je tamo radila, u njegovom uskom gvozdenom krevetu, uz inat svim drutvenim pravilima na kojima je odgojena? Nije mogla da se opre Armanovoj strasti. A moda
to je shvatila mnogo kasnije moda je plazila jezik ocu, njegovom autoritetu?
Kasnije, u sumrak, po povratku u ole popodnevnom koijom, Arman i Viktor-Pol sede
svaki na svom kraju divana, ispred svakog je aa s portom, Viktorina sedi na rubu naslonjae, postrance.
Arman se pokazao kao vet, dostojan protivnik Viktoru-Polu ozelonu. Sa samopouzdanjem koje mu nadilazi godine, preuzima stvar u svoje ruke.
Mislili smo da se venamo, kae Arman, jednostavno, briljantno, razmilja ona dok zuri u
njega. Samo smo malo pourili. S prepredenim osmehom dodaje: preuzimam na sebe odgovornost za sve nae postupke. Viktorina je, morate to znati, mesje ozelon, savremena mlada
ena. Radi, slobodna je. Nae pokolenje menja pravila.
Viktor-Pol uzima sa stola lulu i puni je prstoveu rastresitog duvana, zatim je pali, eka,
polako vue, sve dok se duvan ne razgori i ne ispusti perjanicu dima.
Viktorina se premeta u naslonjai i pita se: ako je savremena mlada ena, zato upravo u
ovom trenutku ne razgovara ona sa ocem?
Papa...
ozelon pre podie ruku kojom dri lulu. To je muki razgovor. Lice mu je maska stroge
osude. Gura flau s portom prema Armanovoj ai, a zatim je, primetivi da je aa dopola
puna, vraa i puni sopstvenu au, koja je ostala prazna.
Je li vam palo nekada na pamet, mladiu, daje moja ki, koja je, kao to ste i sami rekli,
izuzetna mlada dama i da ne bude nesporazuma, ja sam na nju vanredno ponosan, ponosan
to radi, u najveoj meri ponosan, zaista, podsticao sam je da produi kolovanje, da predaje
i to tako izuzetna mlada dama daje najmlaa uiteljica u itavoj Francuskoj a to nije mali
podvig, to ete nesumnjivo priznati. Je li vam ikada palo na pamet da joj je moda bila
namenjena znaajnija budunost nego to je udaja za nastavnika kao to ste vi? Da to to ste

W&N

uinili zapravo rui njene mogunosti da stekne budunost koja prilii njenom obrazovanju, sa
ovekom koji je dostojniji nje nego to ste to vi?
Papa! Ovaj put ne progovara radi sebe, ve da odbrani Armana, koji zaelo ne zasluuje
takav napad. Papa, to nije pravedno.
Lula se ponovo die i uutkuje je.
Je li, mesje Tesije? Je li vam palo to na pamet?
Arman se nakaljava. Slika i prilika uravnoteenosti i samoobuzdavanja. Spreman je da
uzvrati muki. Sve dosad se naginjao napred, lakata simetrino oslonjenih na butine, ali sada
istura prsa i prebacuje nogu preko noge, desni mu gleanj poiva na levom kolenu.
Mesje, kae Arman, vrlo suspregnutog glasa. elim da znate... namere su mi bile asne...
ni u jednom trenu nisam nameravao... volim vau ker. Nameravali smo da se venamo. Uveren sam da nas dvoje moemo izgraditi... vrstu i srenu budunost.
Kao opinjena, posmatra sopstvene sudbine, Viktorina gleda u Armana.
Viktor-Pol ozelon ispija drugu au porta. Dugo je sputa. Istresa lulu u pepeljaru, prazni
je. ekaju ga da zavri. Zatim ustaje. Nije mnogo visok, pre spada u sitne ljude. Ali lice mu je
markantno, uokvireno smeim bakenbardima, a usne mesnate, vrste.
Ne, kae. Prosto-naprosto ne.
Viktorini lupa srce. Suoena sa oevim izricanjem kazne, zaboravlja na svoje uasavanje
od braka.
Ustaje i ona.
Ne moe, izgovara. Klecaju joj noge. Ne moe nas spreiti da se venamo.
I te kako mogu, uzvraa on i bez rei izlazi iz sobe.
Na kraju ih ipak nije spreio. U borbi izmeu njegove moi i oekivanja vezanih za ker,
sjedne strane,i Viktorinine asti s druge, pobedila je ast. Mari-Lujza se, na Viktorinino iznenaenje, odmah zagrejala za Armana. Kao da je, onako kako prilii, nadgledala sve okolnosti
koje su do braka dovele, pa joj je pao kamen sa srca to vidi Viktorinu udomljenu.
Bie to dobro za nju, rekla je Viktoru-Polu. Ca lui mettra unpeu de plomb dans laile. To
e joj malo olovom oteati krila.
Bili su sami u salonu poto je Viktorina ispratila Armana do ulice, i nije ni shvatila da se
vratila u kuu i da uje ta njih dvoje govore.
Posmatrala je majin profil, fini greben nosa uokviren strogim obruem crne kose, usta
karakteristino skupljena kad god bi izrekla neku konanu tvrdnju, ruke skrtene u krilu crne
haljine, lea prava kao kolac kao da joj teret tri samovoljne keri zahteva preteranu napetost
svakog miia i revnosnu budnost.
Videemo jo, ma ch'ere mere, izgovara u sebi. Prolazi pored vrata salona ne zastajui i
penje se pravo u svoju sobu.
to se Armanovih roditelja tie, Fransoa i Ogistene Tesije, o Viktorini su izgradili miljenje i pre nego to su je upoznali, to je bar bilo oigledno. Na dan zaruenja, koje se odigralo u
oleu, u domu ozelonovih, uz mali sveani ruak jedne septembarske subote, kruto su se
rukovali s njom, kao da s njom ulaze u neki prilino neprijatan ali neminovan poslovni dogovor, a ne kao da joj ele dobrodolicu u svoju porodicu. Tesijeovi svakako nisu bili bogomoljci, od crkve su se drali na razumnom odstojanju, i nikad nisu proputa li priliku da napomenu
kako je njihova porodica bila revolucionarno nastrojena u vreme kada je Vandeja, bastion
rojalista, bila jedina francuska pokrajina koja se suprotstavila Francuskoj revoluciji. Moda se
zato nisu suprotstavili ni venanju. Ali bili su bien-pensants konvencionalni. Viktorina je
sve vreme oseala da diu nos pred njom, naroito Marija, Armanova starija sestra, koja je

W&N

ve bila udata, i sama uiteljica, na putu da postane upravnica kole, i koja nikad nije proputala priliku, kako se inilo, da stvori Viktorini oseaj da je kapriciozna, pa ak i istinski neuravnoteena i nastrana. ivela je i predavala u Vuvanu, selu severno od Fonteneja, a nedavno
je bila otvorila mali kiosk pored crkvene porte, gde je prodavala lekovito bilje. Iako pre toga
nije imala prilike da upozna tu napornu enu, Viktorina je osetila dejstvo Marijinih prodornih
i ljubopitljivih oiju im su se upoznale u kui Tesijeovih. Utivo su se poljubile. Marija je
onda koraknula unazad i zagledala se u nju, onako kako odrasli ponekad gledaju decu, zaista
otro, odmeravajui je, a Viktorina je u njenim oima opazila blesak iznenaenja ili sumnje,
koji je brzo nestao. Arman se kasnije alio kako Marija tvrdi da je u stanju da prorie budunost. Mada nemamo nikog da posvedoi, kazao je. Pa ipak, pogled koji joj je Marija tog dana
uputila ulio joj je nemir. Adela, Armanova mlaa sestra, mlaa dve godine od Viktorine,
odmah joj je, s druge strane, ponudila svoje prijateljstvo. Adela je bila prva iz porodice Tesije
koja je, na kraju venanja, prila i poljubila je, i obisnula joj se o vrat poelevi joj sreu.
U svakom sluaju, u vreme kad su i poslednje pripreme bile gotove, Viktorina je bila trudna ve tri meseca i ulazila je u ono miroljubivo stanje kada se sve to ivot donosi doekuje s
jednakim spokojstvom. Kao daje bila zaboravila, za tih nekoliko kratkih meseci, dok se zaokrugljivala a snaga joj se smirivala, na svoj strah od braka i majinstva, na svoju romantinu
enju za strau i pustolovinama. Nosea i tako sama, morala je da se prikloni ovoj drugaijoj sudbini. Sad je bilo neeg udnovato umirujueg u povinovanju i ispunjavanju sudbine
koja ju je zapala, kao u testu za kola koje se lenjo iri u kalupu. To to ne mora sama da nosi
ivotno breme predstavljalo je olakanje. Moda je bila kukavica, ali barem je ispunila svoju
ensku predodreenost. Dok su se krojili planovi za venanje na brzu ruku jednostavan
porodini ruak posle mise u kapeli Ge de Veluira prestala je da vidi dugaki tamni tunel
braka koji je pre zamiljala. Namesto njega rasprostro se iroki, savreno sunani proplanak.
Kada je poela kolska godina, poetkom oktobra, iznajmili su kuu u seocetu po imenu
Majeze, gde su oboje dobili posao Arman u koli za deake, Viktorina u devojakoj u kraju Vandeje koji se naziva Movarita. Selo je stajalo usred zbrke kanala, gotovo u potpunosti
natkriljenih svodovima vrba i jova, nalik na poprene brodove u katedrali. Kada je put zaronio
pod mrani svod drvea, Viktorina je osetila da je kroila u arobnu zemlju svetlosnih mrlja i
varavih senki. Kua je bila tipina za taj kraj, okreena u belo, s kapcima boje mastila i niskom strehom, a stajala je na vrhu travnate padine koja je oiviavala kanal. Na mlenoj svetlosti blistao je grm zlatne utilovke. Imali su svoj lini amac za vonju po kanalu, jolu privezanu za ponton, sa pigouille ili akijom koja je poivala na dnu, i alosnom vrbom iji je
odraz poigravao na povrini vode zajedno sa soivicom.

APRIL 1885. Na spratu,u spavaoj sobi pod krovom, punoj glomaznog hrastovog nametaja,
ipaka, miljea i skupocenih drangulija, stiskajui Anelininu ruku na jednoj i Bertinu ruku na
drugoj strani, Viktorina jei i stenje. Mari-Lujza, njena mati, i Ogistena, Armanova majka, na
smenu se penju i silaze uskim stepenicama, nosei lonce s vruom vodom i nametajui iste
ubruse na krevet, spremne da prihvate novoroene. Da se enama skloni s puta, Arman je
izaao jo u cik zore, u lov. Kada se po podne vrati s Merlinom, njihovim prepeliarom, koji
neto osea, njuka mu izme, vrti repom kao dervi u zanosu Danijel se ve rodio, i okupan
i povijen spava u majinom naruju. Lice mu je zbrkano i podbulo, siune pesnice vrsto
stegnute, kao u nekog maleckog boksera.
Pljunuti otac, kae Arman i razvlai osmeh. Majuna elava glava, prekrivena vlanim
maljama, nestaje u udolini njegove ake.
Mon fils.

W&N

Spokojna, rastereena, Viktorina posmatra Armana sa svoje gomile jastuka. Kako nezgrapno sputa vrh prsta na nena ustaca, na nosi kao dugmence, na prozirne one kapke, kako
mu se lice rasplinjava od iznenaenja, od ushienja, ak od nenosti.
Kada spusti bebu natrag Viktorini u ruke, u oima mu jo treperi ta nenost, pa je ovla
ljubi u obraz. Svaka ast, ma chrie, kae, ali ve mu se usne steu, moda je to reakcija na
oseanje koje smatra za nedovoljno muevno, i senka hitro prikriva trenutnu radost. Viktorina
na trenutak opaa taj muni rascep, a onda se on ispravlja.
Gladan sam, obraa se svojoj majci. ta ima za ruak?
Viktorina odozdo iz kuhinje uje amor, pucketanje vatre, tandrkanje erpi, struganje stolica po kamenom podu, priguene glasove. Na bezbednoj visini, pevui bebi uspavanku. Do-dolenfant-do, l'en-fant dormira bien vite. Do-do-l'enfant-do, l'enfant dormira bientot, iznova i
iznova, sve tie i tie, dok oboje ne utonu u san.
Dve godine posle toga rodila se Madlena, u istoj toj sobi, sada jo zakrenijoj zbog Danijelovog kreveca, koji e uskoro premestiti u drugu spavau sobu, ve sad nazvanu dejom.
Majuna, ruiasta, sa svetlosmeim loknicama, slika je i prilika svoje majke, i suta suprotnost Danijelu, koji ima Armanovu ziftanocrnu kosu i tamniju put. Kada Arman tog januarskog
popodneva ugleda novoroene, nenost mu s lica ili jo bre. Senka ga ponovo zahvata.
Drugo dete, ali ne i drugi sin.

BOI

1887. Viktorina ima dvadeset i jednu godinu, nalazi se s dvoje male dece u svom
domu u Majezeu. Danijel jurca mranom kuhinjom na sve etiri, gurajui drvena kola s natpisom Paris-Orlans na boku, koja je svojeruno oslikao Viktor-Pol, a Madlena spava u novoj
novcatoj kolevci s labuim vratom, s kog se sputa leprava ipkana zavesa. U zapadnoj Vandeji, tako blizu okeana, zime nikad nisu zaista studene; vlane su i svee. Pa ipak je Viktorini
tih prvih branih zima neprestano hladno. Kae da joj je u kui hladnije nego u koli, jer je
jedini izvor toplote ognjite. Ali vatra uvek bukti i mala se kuhinja brzo zagreva. Dani su dugi
kad se vodi briga o dva mala deteta. A kada zaspe, na nju se spusti zagrobna tiina. Da ranije
nije upoznala drugaiji ivot gorljiva lica uenica u prvoj klupi, uzbuenje kad uspeju da
proitaju celu reenicu s table, ruke nestrpljivo podignute kad znaju odgovor, Moi, Madame,
moi!, izbledele boje stare karte Francuske na zidu, oveji kostur u uglu, koji uvek uspeno
izaziva strah prvog kolskog dana da li bi oseala ovu prazninu, ovaj led u dui? Pita se da li
joj to srcu neto nedostaje, pa se ini da joj je milije da brine o tuoj nego o roenoj deci.
Na ogromnom ognjitu plamenovi liu poaavela dna dva kotla od livenog gvoa koja
vise nad samom vatrom. U jednom kljua voda za pranje vea, u drugom krka orba od pasulja. U koritu s hladnom vodom natapaju se pelene.
Viktorina sedi za stoiem. Na zidu ispred nje stoji mala slika u ulju koju je slikao njen
otac. Prikazuje tri musketara Aleksandra Dime, Atosa, Portosa i Aramisa, i etvrtog D Artanjana, u celokupnoj opravi sedamnaestog veka, s lepravim rukavima koulja ivih boja, nabranih akira, tankih brkova, dugih kosa, velikih ljampavih eira, isukanih maeva i, uopte,
borbenog dranja. Detalji su na prizoru naslikani sa onom preciznou linije i istotom boje
koju poseduju i grbovi to ih otac slika na koijama. Pred njom lee rasuti aki papiri.
Ponudila se da pomogne Armanu da oceni uenike zavrne pismene vebe pred Boi.
Ne smatraj to uslugom, rekla mu je tog jutra. Radovau se to ti pomaem.
Pristao je sa zahvalnou i iskoristio popodne da ode u Fontenej i kupi nove gumene izme.

W&N

A istini za volju, bila je to zapravo njena lina potreba. Nedostaje joj rad. No poto je
ispravila desetak radova, shvata da joj to uionica zapravo nedostaje, detinje ruke koje se
podiu, eljne, oi pune uzbuenja.
Danijel kmei i cima je za suknju traei da piki. Izvodi ga u poljski nunik, iza povrtnjaka. Vrata nunika imaju nekakvu vrstu prozoria izrezanog u visini oiju, i Danijela to stalno
kopka. Toliko ga, zapravo, kopka da ona ve sumnja kako Danijel trai da piki samo radi
ushienja koje doivljava kad priljubi lice na otvor. Odmah se penje na glatku, izlizanu drvenu klupu i istee se na prstiima sve dok ne uspe da pogleda kroz prozori i isturi ruicu.
Kako poslepodne zamire, tako napolju promie prozirna magla, koja e se tokom noi sigurno
preokrenuti u kiu.
Nebo piki, kae Danijel i silno se smeje na sopstvenu alu, oseajui kine kapi na rukama
i putajui ih da mu kliznu izmeu prstiju.
Viktorina se smei, pouruje ga i vraa u toplotu kuhinje. Madlena se ve buni u iekivanju veernjeg obroka. orba od belog pasulja i svinjetine mirie na dim, dopae se Armanu,
nada se. Sivi pravougaonik prozora tamni. Vatra pucketa. Uskoro e biti vreme da se postavlja
sto.
Portret srene porodice. Uzima Madlenu i stavlja je na grudi, smeta se udobno u duboku
fotelju kraj ognjita, naslanja stopala na izrezbarenu klupicu koju je otac naroito za nju napravio. Sve je kako se samo poeleti moe. Pouzdan, lep ivot pred njima.
I kako to onda, kad Arman doe i sazuje na vratima mokre kaljae i natakne filcane papue
i upita, kao i uvek: ta ima za veeru, mamice?, odsutno razbaruujui Danijelu kosu, i kad
sedne za sto, iroko posaenih laktova, i nalije sebi au anujske ruice, kako to onda, dok
Madlenina glava pada s dojke, blaenih ustaaca jo poluotvorenih, opervaenih kapima mleka, kako to da u Viktorininom srcu ne narastaju mir i spokoj, ve, namesto njih, to udno,
tupo oseanje?

2. februar 1888. Svi su se okupili u oleu povodom Chandeleur, Svenice. Mari-Lujza je u

kuhinji, sprema palainke. Madlena sedi Viktorini u krilu i cima kameju koja visi o crnoj
somotnoj traci oko njenog vrata.
Deluje mi bleda, Viktorina, odjednom kae Viktor-Pol gledajui je preko stola.
Nije nita. Samo sam umorna.
Osea da otac gleda u nju, moda i eka da ona jo neto kae, ali oborila je oi, usredsredila ih na Madlenu. Viktor-Pol smatra da njegova erka nema spokoja zato to provodi dane u
kui i ne ide na posao. Za tako konzervativnog i staromodnog oveka, povremeno ima vrlo
napredne ideje u pogledu enskog sveta ili pak pravi izuzetak samo kad je Viktorina posredi? Smatra da tako pametnu glavu ne treba protraiti i da bi moda njen povratak uiteljskom
radu doneo dobra, na due staze, itavoj porodici. To je Armanu i Viktorini predloio pre
nekoliko nedelja, poslednji put kad su dolazili u ole, ali Arman je rekao ne, bio je protiv
toga. Veruje da e se Viktorina privii da ne radi.
Maliani joj zadaju mnogo posla, tvrdi Arman. Naroito zbog toga to je izmeu njih tako
mala razlika.
Madlena plae, pokuava da oslobodi ruku.
Pst, Madlena, kae Viktorina, pokazujui vee nestrpljenje nego to bi volela.
Spusti je, govori Arman. Bie mirnija u svojoj stolici. Glas mu je otar.
Viktorina Ijutito sevne oima na njega.
Armane, kae Viktor-Pol, s mukom prikrivajui sarkazam, mislim da bi ponekad trebalo da
pusti enu van kue.

W&N

Svi znaju da govori o poduavanju. Viktorina gleda u Armana, koji nee da zagrize
mamac. Jasno je da u potpunosti izbegava predmet rasprave.
Meutim, ulee Anelina. Kae da razmilja da se poduhvati poduavanja u nekoj od
novih dravnih, nereligioznih kola kakve se otvaraju irom Vandeje. Berta deluje pospano,
jedva slua. Treba da se veri s nekim mladiem iz Niora. Posao joj je sada deveta rupa na svirali.
Ne bi to bila loa zamisao, smatra Viktor-Pol. Znaju svi da on brine hoe li biti u stanju da
dvema mlaim kerima osigura pristojan miraz. Staromodna konjska kola, predivne calches,
odlaze u mirovinu, ili se pak ne odravaju niti oslikavaju kao u stara vremena.
Viktorina ih slua i nita ne govori. Ve je donela odluku. Sputa Madlenu u visoku deju
stolicu i reda na sto iste tanjire. Drago joj je, ali se i nemalo iznenadila to joj otac predlae
da se vrati uiteljevanju. Jedna od njegovih istovremeno nepodnoljivih i privlanih kontradiktornosti jeste i ta to ume da stane na jednu stranu u sporu, a zatim iznebuha pone da zagovara sasvim suprotno stanovite. To je njegov nain da uutka suprotnu stranu i njene argumente. L'exception confirme la rgle. Izuzetak potvruje pravilo, glasi jedna od zlatnih izreka
iz francuskih gramatika mogunost da kartuzijanski duh ostavi prostora za sukob i izuzetak
a da pri tom ne izgubi svoj smisao za poredak, niti svoj lik.
Viktorina svoju odluku saoptava dok iz kuhinje iznosi tanjir tek isprenih palainaka.
Odluila sam da predajem u niim razredima od sledeeg oktobra, kae. Ve sam razgovarala sa upravnicom.
Kada? Ovoga puta Arman ne ostaje nem.
Viktor-Pol uzima palainku s tanjira i zvizne u znak potovanja. Palainke su zlataste, blistaju od maslaca i eera, s tek ponekom smeom mrljom ovde-onde. to da ne, mrmlja odgrizajui komad, koristilo bi joj.
Mari-Lujza sputa na sto bocu krukovca i loni s kafom.
O emu priate? Lice joj postaje strogo. Anelina i Berta se zgledaju.
A Danijel i Madlena? pita Arman.
Kad uje svoje ime, Danijel, koji je posaen u sopstvenu visoku stolicu i posveen prebiranju i udaranju bojenih drvenih perli nanizanih ispred posluavnika, prestaje da utira nogare
stolice i bulji u oca, a zatim i u majku koja stoji pored.
Nai u nekog da ih pazi, kae Viktorina.
Nemoj tako da stoji, uzvraa Arman. Zvui zajedljivo. Zar se nee udostojiti da nam se
pridrui za stolom i sedne kao mi, puki smrtnici?
Danijel, uzbunjen, poinje ponovo da se rita.
Maman, izgovara. Maman!
Nema ta da se udostojavam. Stojim jer sam upravo dola iz kuhinje. Mrzi taj njegov ton
kad je ljutit.
Seda pored Danijela i odseca mu komadi palainke. Ovaj istog trena prestaje da udara
nogama i pilji u nju, razrogaenih oiju.
Arman sputa solju, od ega kafa pljusne na tacnicu.
Mogu ja da ih pazim, kae, okreui se Mari-Lujzi. Za ta u joj drugo kad misli da radi?
Mari-Lujza vrti glavom. U ovome je na strani svog zeta, ali drae jezik za zubima.
Treba mi, uzvraa Viktorina prinosei viljuku Danijelovim ustima.
O, da, ali za ta? pita Arman.
Armane, kae Viktor-Pol. uti. Molim te.
Arman je mu, to stoji, ali je ovo Viktor-Polova kua, i njegova je ki. Deluje umorno.
Kao da je izjednom ostareo.
Madlena isputa prodoran cik. Berta se trza iz svojih matarija i uzima je, ljulja je u naruju, neno pevui: Do-do-lenfant-do, len-fant dormira bientdt. Oito jedva eka da se uda i
zasnuje svoju porodicu.

W&N

Viktor-Pol se zajapurio. Ve je prebacio neka dva litra crnjaka, ne mora Viktorina da broji
prazne boce na stolu da bi to znala. Prsti mu se gre i pruaju od napora da se obuzda.
Papa, kae Viktorina.
Mari-Lujza ustaje, brie ruke o kecelju. Eh be, izgovara, u znak da se ne slae, ali ne bespogovorno. Mae rukom, dajui znak Anelini i Berti da joj pomognu pri raiavanju stola.
Arman umae poslednji zalogaj palainke u eer na dnu tanjira.
Lepo, kae. U svakom sluaju, to reavamo ona i ja. Viktorina, idemo kui.
Jo malo, kae Viktorina. Nisam jo gotova. Dovrava svoju palainku, zatim ustaje i pridruuje se enskadiji u kuhinji, Berta odnosi Madlenu u rukama, ostavljajui Armana i Viktora-Pola same. Zamilja ih kako odreito izbegavaju jedan drugog da pogledaju, kako oslukuju zveckanje posua dok se pere i reda u kuhinji.
Uvee, po povratku kui, Viktorina seda u stolicu za ljuljanje da podoji Madlenu pre nego
to je smesti na spavanje. Arman loi vatru, paljivo gurajui cepanice na rasplamsale granice, a potom staje ispred nje, leima okrenut vatrenim jezicima.
Reci mi, Viktorina, zato ti to toliko znai? pita. Madlena se od njegovog glasa prepadne,
isputa dojku i kmei, bunei se.
Pssst, kae Viktorina.
Imamo decu. Ko e o njima da vodi brigu?
Ona sputa Madlenu natrag u kolevku i naas posmatra bebine majune ake, koje joj
poivaju sa obe strane lica, kao porcelanske figurice. Zatim se okree ognjitu i darka cepanicu daje gurne nazad u vatru.
Viktorina, zar ti se ne ini da sam u stanju da zaradim hleb za nas etvoro?
Ona se ispravlja i nameta zavesu oko kolevke, svesna da izvrdava.
Naravno da si u stanju. Nije to posredi. Samo se... no, ponekad strepim da nisam ba dobra
majka.
ta to pria? Prouava joj lice. ta ne valja?
Ona se naginje nad reetku ognjita i gleda nekud u stranu.
Nije nita odreeno. Ponekad mi se ini ini mi se da bih bolje vodila rauna o njima kad
bih se vratila poduavanju.
Kako to, Viktorina? Ne razumem. Zar nisi srena?
Srena sam.
On je gleda i vrti glavom.
Nisi se privikla na majinsku ulogu, i to je sve. Ali ako eli da predaje, no, dobro. Dobro.
Moda, ako bi to bilo jedno do dva popodneva nedeljno. Hajde ovamo.
Otvara bocu ljivovice, puni dve rakijske aice i jednu joj prinosi. Grli je rukom oko pasa.
Za nas dvoje, kae. Podie au. Lep nam je ivot, je li?
U pravu je. Lep im je ivot. Kuca se s njim.
Za nas dvoje. Smei mu se.

OKTOBAR 1888. U vedro i svee rano jutro, Viktorina otvara kolsku kapiju, kose podignute u punu, stopala utegnutih u cipele na dugmeta od fine jaree koe, u suknji obrubljenoj
volanima boje sena, i s nabranim kiobranom iste te boje pod pazuhom. Devojice ve stoje u
dva ravna reda - jedan je za mlai, jedan za stariji razred ispred sivog zdanja, gde ekaju
upravnicu da zazvoni. Prelazi dvoritem brzo, domahuje madam Peren, koja predaje starijem
razredu. Unutra je njena uionica neizmenjena, sa istim mirisom krede i sveeg mastila u
mastionicama, klupa oribanih i istrljanih do sjajne zelene boje. Dugi pravougaonici svetla
proteu se, isparani, tamo i ovamo du kolskih klupa, gotovo preko itave prostorije. Na

W&N

zidu visi ista stara mapa Francuske, sa istim otrcanim ivicama, moda sa jedno dve nove rasparotine s desne strane. Do nje sad visi jo jedna mapa, nova novcata. To je mapa sveta, ta
nova, koja prikazuje francuske kolonije i protektorate, oznaene utim povrinama. Naslov
glasi: Francuska imperija.
Sedi za katedrom, struka utegnutog u mider, a grudi joj nadimaju ipkane rubove i faltice
na bluzi u trenutku kad deca ulaze i sedaju. Eto ih, u platnenim haljinicama, naporedni redovi
podlaktica koje poivaju na nakoenim skamijama, zure u nju u nemom iekivanju. Ne znaju
ta im je oekivati od lepe uiteljice koja je mlaa od njihovih majki. A ona je uzrujana, godinama nije drala as. Ve bivaju nemirne, prsti im se vrpolje, stolice kripuu. Prepoznaje ih,
naravno, bar veinu njih, iz sela.
Mlaem je odeljenju teko predavati, jer uzrast dece se kree od pet do devet ili deset
godina, a nivoi znanja im se naveliko razlikuju. Ona deli odeljenje na dve grupe: starije uenice, koje ve znaju teno da itaju, na jednu stranu, a ovamo male, koje tek poinju. Starijima
zadaje stranicu iz novog romana Pjera Lotija, Gospoe Hrizanteme, tek objavljene prie o
Japanu. Loti sasvim izvesno ne spada u nastavni plan i program to je mladi mornar iz june
Vandeje koji se preobratio u novinara pa putuje irom Istoka, i koji tek to je poeo da objavljuje knjige ali hoe da ih izloi stvarnosti drugaijoj od njima znanog palanakog ivota. Za
to vreme, za mlae uenice ispisuje na tabli jednostavne rei: CHAT i chat. Crta maku kojoj
glava poiva na sklupanim apama. Deca se smeju. Ponavljaju uglas: CHAT! CHAT! Malo
nie, ispisuje CHIENi chieti. Pored rei crta psa nauljenih uiju i uspravljenog repa. Po itavom telu udara mu kredom bele pegice.
To je Merlin, kae jedna od malih iz prvog reda. Ova devojica, po imenu Berta, mlaa je
ki njenog komije Zana Lisjena.
Ponovo se sve smeju.
Psst, kae ona i prinosi kaiprst ustima. A ta je sa ovom reju? Pokazuje je drvenim prutiem. Umete li da je proitate?
CHIEN! ponavljaju sve zajedno.
Led je probijen. Zaokupila im je panju. Upravo je to trenutak koji u uiteljskom poslu
najvie voli, kada se rodi spona i deca konano pristupe igri.
Potkraj prepodnevne nastave, tera nekoliko starijih uenica da naglas proitaju celu stranicu iz Pjera Lotija. U trenutku kad se oglasi zvono za ruak, uprkos izvesnom otporu u zadnjim
klupama zadnje klupe, to pamti, uvek su jogunastije, esto se brane zidom tiine, ili makar
fasadom dosade osea daje odeljenje ivnulo, da se zalae zajedno s njom. Nekolike se ruke
same od sebe diu radi odgovora ili pitanja. Kad ustane da raspusti devojice, dok izlaze dve
po dve, shvata da su joj dlanovi vlani, pazusi aketa natopljeni znojem. Duboko udie. Uspela je da obavi posao za to jutro.
I sad se dosea ta joj je to tako silno nedostajalo: ta iskra u dejem oku bar kod nekih, u
svakom sluaju to njihovo uzbuenje kad savladaju novi zadatak, kad uju neku novu priu
o svetu.

Zna da je u selu ljudi nazivaju La Parisienne. Po njihovom miljenju, pomalo die nos, ima
malo previsoko miljenje o sebi. Pete plus haut que son cul prdi vie nego to joj guzica
doputa apuu po kasapnici, po pekari, po kujnama. Ne valja joj to ostavlja maliane sa
onom devojkom iz La Vileta zna ta joj govore za leima. Ali njoj su dvadeset i tri godine i
nije je briga to tako misle o njoj, to joj potajno godi, zapravo, pa hoda isturene brade, njie
suknjama u samouverenim koracima i nosi kiobran pod drskim uglom.

W&N

Kad je bila mala kao sada Madlena, izdava Haet je objavio novu ediciju dejih knjiga.
Zvala se Ilustrovana ruiasta biblioteka, a najomiljenije njene knjige bila je napisala ruska
emigrantkinja udata za francuskog plemia, grofica De Segir. Kad god bi dobila neku od tih
knjiga na poklon za roendan, za imendan, ili pak kao nagradu na kraju kolske godine
Viktorina bi je za dan ili dva, uvek isto, prosto progutala, a potom bi je smestila uz druge, na
policu kraj kreveta. Ponosila se sve duim redom ruiastocrvenih hrbata. Korice je krasio
zlatotisk; tekst je bio ilustrovan drvorezima. Deaci s tih slika imali su gamane i prsluke preko koulja. Devojice su imale bujne suknje i edne marame vezane preko dugakih, vijugavih uvojaka, i satenske trake namesto pojaseva. Trale su za obruem ili ih gurale tapom.
Najdrae su joj bile Les Malheurs de Sophie, Sofijine nezgode. Nevaljala i neposluna Sofija nije bila lepotica, ali je imala velika usta, uvek gotova na smeh. Majka ju je putala da se
igra napolju bez eira i rukavica, bila kia ili sunce, i uvek je zapadala u nevolje. Jednog se
dana, recimo, domislila da pospe solju majine ribice-ljubimice i da ih isecka za ruak ne
shvatajui ba sasvim daje usmrtila nesrena stvorenja. Drugi put je iznela lutku, zabrinuta to
je ova previe bleda, na sunce, i kad se kasnije vratila, samo je ustanovila da se lutkina glava
nainjena od voska istopila, a oi ispale. Majka joj je uvek opratala nevaljalstva, ali kad je
umrla, Sofijin se otac ponovo oenio i Sofija je poela da od maehe dobija batine. Pa ipak je
uvek uspevala da doskakue kui sa istim nesalomivim duhom.
Za razliku od Sofije, Viktorina nije bila naroito sklona opasnim eksperimentima vezanim
za prirodne nauke. Ali je volela da se igra na kii i potajno je zavidela Sofijinoj kurai. ta e
biti sa Sofijom kad poraste? pitala se. Hoe li ukrotiti svoju nepokornost i radoznalost, i
skrasiti se? Hoe li iveti u kuici kraj kanala, s muem i dvoje dece? Devojice nalik na Sofiju, ak i ako su imale siromano detinjstvo, uvek ive u zamkovima kao to ga ima gospodin
grof od Bretonijera, u Puzou. Udaju se za plemie i imaju dovoljno slugu da im se brinu o
deci, a za to vreme one same rade ta im dune u pamet. ivot za koji je Viktorina znala nije
bio takav. Majka je uivala da pravi dosetke na raun gospodina grofa od Bretonijera, koji je
imao tuce koija sve opravljane i oslikavane, svake godine, u Viktor-Polovoj radnji i iveo
velikakim ivotom u renesansnom dvorcu iz esnaestog veka, okruenom lovitem od trideset i est hektara. Ce nestpas un comte, podsmehnula bi se, cest un conte defes. Nije on
grof, on je izmiljotina iz bajke. Dosetka bi u sebi sabirala majinu filozofiju ivota, koja je
saimala njeno strahopotovanje prema plemstvu i duboku sumnju u svaki uzlet mate, knjievne ili ma kakve druge. Ali Viktorina nije proputala nijednu priliku da se pridrui ocu kad
bi isporuivao osveenu koiju u zamak Puzo. Dok je etala savreno doteranim drvoredima
parka i prelazila rukama po mahovinastim kipovima koji su uvali strau kraj ribnjaka, znala
je da ima i drugaijeg ivota od njenog, da to nije matarija.
Knjige, sada tamnocrvenih hrbata, ame na polici u dejoj sobi, ekajui Madlenu da doraste da ih ita. Viktorina ih godinama nije otvorila. Odustala je od snova o plemikom staleu.
Ali ne i snova o drugim svetovima. Jo je nenasita u itanju, ali je prela na drugaiju literaturu. Kada je Arman pokudi to ita Crveno i crno ili Anu Karenjinu, ona razrogai oi i pravi
se bajagi naivna. Te tvoje knjige su bekstvo od stvarnosti, kae joj, i zvui kao njena mati.
Bekstvo nije re kojom se Arman slui da izrekne kompliment. Misli za nju da hoda s glavom
u oblacima.
I zato, poto presvue uiteljsku odeu, i poto supa provri a Madlena konano zaspi, i poto se Danijel zaigra svojim drvenim voziem, sedne kraj ognjita i proita nekoliko stranica
romana. Ali ako Arman ue u kuhinju, ona spusti knjigu i une je ispod hrpe domaih zadataka ili pod knjigu s receptima za peciva, kao uenica koju su uhvatili u podvali.

W&N

8. septembar, 1940.
12.30 posle podne

SUNCE, KOJE SE penje visoko nad njom, sui vlani pesak. Moris bi trebalo svakog asa
da stigne. Du nasipa, iza evara, etkaju parovi i porodice. Mora da se zavrila podnevna
misa. U poslednje vreme nije bila u crkvi. Muno joj je. Otkad je Peten potpisao primiije,
vlada neki duh obeshrabrenosti. Kako je mogao? Heroj bitke kod Verdena! Ali opet, jesu li
bili Francuzi pripravni da poalju jo koji milion ljudi da ih Nemei ponovo iskasape? Ovi su
jednostavno zaobili Mainoovu liniju3. Prebrzo se sve to dogodilo. Ponekad ak zaboravlja i
koji je dan u nedelji. Da nije ruka s Morisom jednom u sedmici, nedeljna jutra bi bila kao i
svaki drugi dan.
Odlae pletivo, jedva je i pipnula plavu bluzicu za odoje.
Iako je Vandeja bila u okupiranoj zoni, u samom poetku, u junu, uz obalu je ovek mogao
ubediti sebe da se rat deava negde daleko, daje Francuska i dalje veita Francuska. Kraj okeana se moglo zaboraviti na okupaciju. Galebovima je sve bilo ravno. Zaranjali su, jeli, kretali. Plima je narastala i opadala, uvek isto. Imalo se maslaca i mleka i krompira, i jo svih riba i
plodova mora koje su ribari uspevali da dovezu na obalu. Pisma od Danijela, koji je u svojoj
fabrici pored Pariza bio otpoeo da proizvodi metale za potrebe vojne industrije, kao da su
stizala iz nekog drugog sveta. Ali sada, ak i na obali, sve je tee bilo gajiti iluziju svakodnevice. Engleska, koja nije htela da se preda, sad je na kolenima usled nonih bombardovanja
Londona. U Parizu se govori nemaki. Nemaki! Pria se da e zima biti teka, da e biti nestaice mesa, da e morati da ive na papuli i topinamburu. udnih li naziva! Zbijaju ale na
njihov raun. Svi se vraaju na biciklima. Bogu hvala da ima jo kamaru drva za ogrev. Najgore je to su poeli danonono da patroliraju obalom.
30 mai 1898
Biramo li svoju sudbinu, ili joj se priklanjamo? Kad smo u koli analizirali poruku raznih
romana kao to je Idiot ili La Princesse de Clves, govorili smo da je karakter oveku sudbina. Ako nekad budem predavala u gimnaziji, pokuau to da objasnim acima. Hoe li razume ti? Znaju oni, iako jo ne umeju to recima da kau, da je karakter zbir sila koje su u najveoj meri van nae vlasti. Zolini likovi, predodreeni socijalnim i psiholokim silama, mimo
svoje volje; likovi Dostojevskog, nemoni, robovi svoje sudbine.
Ali ne. Bio je to samo sluajan susret. Bez ikakvog dubljeg smisla.
Sve je to uobrazilja.
Sistem utvrda uzdu francuske istone granice, od vajcarske do Belgije, izgraen izmeu dva rata, koji se u II svetskom ratu pokazao kao neefikasan. Ime dobio po Andreu Mainou, francuskom miinistru vojske, (prim, prev.)
3

W&N

Viktorina

Sajgon, 15. februar 1898.

Najdraa sestro,
Mnogo je vode proteklo otkad te nisam videla. Nedostaje mi, nedostaju mi Berta i nai
roditelji, no naroito ti. Ali Vandeja je tako daleka i toliko drugaija da mi se sve ini kao da
pripada nekom sasvim drugom svetu.
Strahujem od ute bolesti, tako ovde nazivaju ovu udnovatu umalost ili melankoliju,
koju izaziva neprestana vruina i vlanost vazduha. A posebno kada stignu monsunske kie.
To je ba udno, Viktorina, jesam li ti ikad priala o monsunima? Ne seam se. Kia pada
tano kao sat, svako popodne u isto vreme. Pomalo lii na silovitu letnju oluju, ali kada se
razvedri, kao da nieg nije ni bilo. Ali nebo je vazda teko i zasieno. Hvala ti Boe, imamo
jo dva meseca suvog vremena do ponovnog poetka kia. Samo, ja ve oseam tu malaksalost tela i misli. il ne, on se svakog jutra die u svanue, pa ide u svoju kancelariju u Ministarstvu odbrane pre nego to sparina postane nesnosna. Svima slui za primer. Ne bih to
mogla i za sebe rei. Bogu hvala, imamo nekakvu pomo, kuvara i deaka potrka. Uzgred,
moda e te zanimati kad ti kaem da ovde vape za uiteljima. Pjer Peren, onaj iz Fonteneja
njegova je ena predavala starijim razredima u Majezeu, pre dosta godina, sea se? Svejedno, sad on predaje u koleu aselup-Loba, iako ima poloenu samo maturu. Ako biste ti i
Arman makar razmotrili da doete ovamo k nama, kako bili smo samo bili sreni i ja i il, ali
o, ne znam da li bi Arman pristao da napusti svoju ljubljenu Vandeju?
Sve vas ljubim, tvoja sestra
Anelina.
Svaki put izgara od elje da vidi sestrin rukopis, s njegovim dugim, zakovrenim repiima.
Anelina je u Indokini ve preko est meseci, i Viktorina guta svaku pojedinost njenih pisama. Ovog je puta s pismom poslala i razglednicu, na kojoj se vidi pijani trg gde ene u pantalonama irokih nogavica sede na zemlji po turski, okruene pljosnatim slamenim korpama
punim voa ili povra koje Viktorina ne ume da raspozna. Pokuava da zamisli tu umalost o
kojoj govori Anelina, i kako to sparina utie na ljude. Te ene, na pazaru, deluju spokojno,
ravnodune prema onom to ih okruuje. Ali, naravno, one su navikle na to podneblje.
U javu je vraa niz nota, grekom odsviranih u molu namesto u duru. Na jedan kratki as,
zaboravila je da sedi kraj ognjita u Majezeu, gde slua Danijela dok veba novi Sopenov
nokturno i to veoma teak, u B-duru, koji je upravo poeo da savlauje.
A sad leva ruka, kae Viktorina Danijelu.
On se naginje nad klavijaturu sa zapea mu klatare raskopani rukavi usredsreen, ali
jo nesiguran. Ona se prisea kako je i sama svirala isti taj nokturno, na istom tom pijaninu, u
oleu. Nadaren je, razmilja, ali nema ba mnogo strpljenja. Gotovo je nemogue posaditi ga
za pijanino na sat vremena dnevno, kako trai nastavnik.
Kad u ja to da sviram, maman? pita Madlena s velike fotelje u goblenskom radu, gde
ita, s druge strane ognjita. Stopala u izmicama na vezice ljuljaju se iznad poda. Za svojih
deset godina malice je krhka; mruljava devojica blede puti i nenih crta, ije makasto
lie uokviruje talasasta mrkoria kosa, redovno briljivo spletena u dve duge kike. Ljupka je
ali utljiva. Ba kakva je bila Anelina, odjednom sevne Viktorini kroz glavu.
Ne jo, ma chrie, kae. Nisi ti jo za to.

W&N

Dan slian ovome, rano prolee, kia i vetar ne poputaju. Osea se kao da se ljulja na
brodu. Pravom brodu. Prekomorskom brodu. Ne kao stoje ona jola koju Viktorina vidi s prozora, ona to glatko i neujno klizi preko kanala, a amdija stoji i ubada vodu dugim veslom,
kao kakav gondolijer, samo to mu je tovar vie ovosvetski vree s krompirom i kamara
cepanica. Ne, ona misli na prekookeanski brod, koji se zaputio preko Sredozemlja. Uskoro e
stii do Aleksandrije i Sueckog kanala. Bokovi su mu osvetljeni po itavu no, s njega dopire
tiha muzika, utekla iz balskih sala.
Danijel ponovo svira melodiju, ovog puta obema rukama. Izvodi je od poetka do kraja bez
i jedne jedine greke.
Ovaj put je mnogo bolje, mon che'ri, kae Viktorina. Lagano presavija pismo od Aneline.
Kao nekim udom, prekookeanski brod sad ve uplovljava u sajgonsku luku pod udarima
tropske kie.

NEDELJA, 27. mart 1898. Jo pljuti. Madlena i dalje ita knjigu u fotelji s goblenskim
radom. Arman i Danijel su u lovu od rana jutra. Jagnjei but cvri i pucka na ranju, a u kotliu od livenog groa koji visi nad ognjitem krka mojette. Na belom stolnjaku koji je Ogistena, Viktorinina svekrva, sama izvezla alansonskim bodom, postavljen je servis tanjira poreklom iz Limoa, s njihove svadbe. To su kitnjaste posude, s buketima ruiastih rua u sredini, a okolo ide venac nenozelenog lia i zlatan rub. Viktorina ga smatra malo previe nakinurenim. Ali to je venani dar od Armanovih roditelja, pa se osea obavezanom da se njim
slui nedeljom. U svakom sluaju, bar Arman to oekuje.
Ah! Quel temps!
Kia ulee zajedno sa Armanom, kao da se s nadvratka sruilo vedro puno vode.
On izuva izme. Pas ih onjui, oine ih repom, pa u tri skoka izbija Madleni knjigu iz ruku.
Arrte Merlin! kae Madlena. A onda obavije ruke smeem ptiaru oko vrata.
Sad za Armanom ulazi Danijel. Ista nemarna upa crne kose na elu. Iste gumene izme,
ista kina kabanica, samo manja. Suvonjav je deak, le gringalet, tako ga zove otac. Moda iz
milote, ali kad se stalno ponavlja, ala ume i da zaboli.
Jedan pa drugi, kae puke na iviluk za oruje.
Ne tako, budalo! Kako sam ti rekao? Uvek proveri da li je zakoena.
Viktorina i Danijel razmenjuju pogled.
Jeste li doli na Lisjenovoj joli? pita ona.
Da, kae Danijel. Povezao nas je s mosta.
Sa Armanove kabanice kaplje na pod, tamo gde se prag izlizao i uglaao, pa se voda skuplja u baricu u udubljenju kamena.
Gadnog li vremena!
Viktorina ne progovara. itavo joj je telo postalo kao struna kad je uao. On veito izaziva,
zaikava, iskuava.
Za koji asak, priae o divljem vepru kojeg je zapazio dole u Veluirskoj umici. Rei e
kako sutra mora tamo. Da mu ovog puta svinje nee pobei. A onda e, docnije, poi u veernji lov, kad ljuke po sumraku izleu iz umaraka na istinu, i nee se vratiti do pola noi.
Danijele, ide sa mnom veeras?
Treba da zavrim domai za sutra, kae Danijel.
Viktorina ga gleda. On joj uzvraa i obara oi. Nije posredi domai. Videla ga je kako ita
novu knjigu ila Verna, Put oko sveta za osamdeset dana.
Arman slee ramenima. Domai je prei. Zasad. Nije dobro za oveka da bude previe
naitan. Deak je tu na majku. Pa, Merline, idemo u passe ti i ja sami.

W&N

Na re passe, pas se stresa od uiju do repa.

Dole, Merline! odjekuje pretnjom Armanov glas. Pokreti su mu puni snage, siloviti. Kao
da oko njega vazda udaraju snani naleti vetra, vazduh nikada nije miran.
Merlin istog trenutka pada na pod, istee njuku ka gospodarovim stopalima, a onda se
izvre poleuke, nudei na ekanje svoj smei trbuh s belim pegicama.
Viktorina ih naas posmatra, a zatim se okree ognjitu da skine s veriga kotli s pasuljem.
U emu je stvar, ptite mre, maca ti pojela jezik?
Ruak je spreman, kae ona.
Iznosi mojette na sto.
Jue sam dobila pismo od Aneline, veli.
Da? pita Arman sedajui i irei salvet. ta kae? Jo je sa uroenicima u Sajgonu?
U njegovom glasu ima neeg, neke potajne ozlojeenosti kojom se moda d objasniti njegova udljivost. Viktorina se pita ne gaji li i on, ponekad, skrivene matarije o bekstvu. Ali
lice mu nita ne odaje. Naliva vino njima dvoma u ae, a malo i u Danijelovu, ali njemu
dodaje vodu.
I meni, javlja se Madlena.
Kae se molim, opominje je Viktorina.
Molim.
Mala si ti za to, kae Arman.
Danijel se bekelji Madleni.
Jo im je tamo lepo, kae Viktorina. Izuzev vruine, naravno. Ali imaju kuvara i slue.
Arman podie s lonca poklopac i njuka jelo, mea ga dugakom varjaom.
Mmm... lepo mirie. Tvoja sestra ionako nikad nije bila neka veta kuvarica.
to ne odemo i mi? pita Danijel. Preko okeana!
Viktorina mu upuuje kratak pogled, ali nita ne govori. Posmatra kako Arman prinosi
usnama kaiku, pazei da se ne opari, i vrti glavom.
Prekuvala si. Gledaj. Prua kaiku prema njoj, a onda je malo umoi u lonac. Zrna se lepe
za varjau umesto da glatko skliznu. Vidi samo: kao pire. Ne prigovaram ti, da zna. Samo
mali savet.
Ja vie volim ovakav, kae Danijel i iri svoj salvet.
Viktorinino se srce ispunjava zahvalnou. Uvek je Danijel taj koji je na udaru oprenih
struja, koji osea i najtananiju promenu raspoloenja.
Ti, ti ne zna da razlikuje gomoljiku od balege!
Madlena se smeje.
Arman gleda u Danijela, koji se pravi da se sladi pasuljem, oborene glave.
To je ala, petit bonhomme!
Madlena se kikoe.
Gledaj u mene kad ti priam!
Ostavi ga na miru, kae Viktorina. Arman misli daje upravo ispao duhovit, ubeena je u to.
Duhovit na tu raun, kao kad neko povue dete za uvo pravei se da je to dobar tos. Naas
zuri u Armana, prkosno, a zatim odvraa oi kako ne bi mogao u njima da proita ono za ta
ni sama nije sigurna da nee odati.
Udala si se za jednog Tesijea, kae on u odgovor na njen pogled. Bolje se onda navikni!
Takvi smo ti mi. A ti, Danijele, ne budi takav cmizdravko. Ovrsni malo!
S noa za meso izvijaju se kao hartija tanki listovi jagnjeeg peenja, i Arman ih blago
ispravlja dok ih reda po ovalu, pritiskajui ih, jedan po jedan, vrhom viljuke.
Trs bien, obraa se Viktorini.
Zahvata je olakanje, zajedno sa oseanjem ponosa, usled ega se zastidi; kako to mogu
dva suprotna oseanja, stid i ponos, zajedno da postoje?

W&N

to se tie odgovora na tvoje pitanje, Danijele, kae Arman, nije to tako jednostavno, digne se i ode, iupa iz tla itavu porodicu. A i zato bismo to radili?
Madlena prua tanjir.
Vidi samo to lie, tako reeno da pokae lepo raspoloenje! Shvata li ona da dri stranu
ocu? Da, i te kako shvata. Uvek e mu drati stranu. Na svakom kraju klackalice sedi po jedno dete: svaki put kada Danijel odstupi ili se nemo suprotstavi ocu, Madlena samo mahne
ljupkim suknjicama ili zavrti pletenicama.
Posluuje prvo Madlenu, pa Viktorinu, a Danijela poslednjeg. Danijel odmahuje glavom,
ali tanak odrezak peenja svejedno klizi na povrinu mojette.
Mogli bismo da odemo, kae Viktorina. Da vidi uda, trae uitelje. Perenovi su tamo.
Perenovi iz Fonteneja?
Da, otili su pre est meseci. Anelina se srela s njima u Sajgonu.
Arman slee ramenima. Svakom svoje.
I jo jednom se Viktorina pita je li zadovoljan svojim ivotom ba onoliko koliko tvrdi. Oi
su mu neprozirne, odsutne. Moda je i njega zahvatio nemir.
Mange, kae on Danijelu, ovog puta mnogo nenije. Postani muko.
Ali Danijel ni da takne.

3. APRIL 1898. U sledeu nedelju bile su Cveti, dan koji je toliko puta ponovo proivela u
glavi, s neznatnim razlikama u pojedinostima, osvetljavajui ovaj ili onaj trenutak, ve prema
raspoloenju.
itava se porodica Tesije okupila za rukom kod tante Emilijen, u La Tranu. Bio je to dug
ruak, kao to uvek i bivaju takvi porodini rukovi, i pretio je da e potrajati sve do sredine
popodneva, a ostajalo je jo da se poslui kafa i pousse-caf razliite rakije i ostala pia.
Viktorina je ustala od stola, gde je ispred nje stajao jo dopola pun tanjir sa ile flottante. Do
dana dananjeg ne zna zato je odjednom dobila elju da proeta alom. Moda zbog seanja
na ona davna leta? Godine su prole otkako su ili u posetu tante Emilijen.
Previe je hladno za alo, po mom miljenju, promrmljao je Arman, ali ta guise, draga. A
s druge strane stola oglasio se Danijel. Mogu li ja s tobom, maman?
Divan je dan. Vreme se naglo promenilo, kako to poesto biva u aprilu, ba oko Uskrsa ili
malo posle, iz zime u prolee, i poslepodne je sasvim blago i sunano. Nekoliko ulica do obale koraaju utke; Danijel u ruci dri praznine granice i svu je panju usmerio na to da
nogom potera jedan kamen sve do dina a da ga usput ne izgubi. Na obali, Viktorina sputa
suncobran, raspertlava cipele i lee u podnoje dina, a Danijel tri ka okeanu. Iza nje je itav
tit od evara koji je zaklanja od vetra. Sklopljenih oiju, pod trbuhom osea mekou peska, a
na leima toplotu sunca.
Viktorina!
Glas je presee. Suvie je samouveren da bi zvuao kao pitanje. Ipak se u njemu osea i
nesigurnost.
Viktorina?
Podie glavu i mirka. Tu je ovek u crnom kaputu i sa eirom, koji ui tik uz nju, u stavu suvie prisnom za kakvog neznanca, i krade joj sunce.
Ne sea me se?
Ona trlja dlan o dlan da otare pesak s ruku.
Oprostite?
Poznavali smo se. Ne sea se? Ovog je puta glas uporan.

W&N

Mora da ste se zabunili. Nisam vas ovde ranije viala. Proputa pesak kroz pesnice. Pesnice su jedna na drugoj.
Cesto dolazim na ovu plau, kae on, kad idem u obilazak.
Obilazak? pita ona, pa zahvata jo peska i ponovo ga puta da iscuri.
Sad radim za carinsku slubu, kae on. Viktorina jesi li to ti?
Ne moe lepo da ga vidi; lice mu je u senci jer mu sunce bije u lea. Ali glas je poznat. A
zatim se on pomeri malo u stranu i ona mu ugleda oi.
Zabunili ste se, ponavlja, malice ledeno.
Na trenutak, bila je gotova da pomisli... ali ne... Antoan bi sad bio odrastao ovek, naravno.
Ovo su bile njegove oi. Iste jasnoplave oi...
Ali upravo tada, Danijel se vraa, i ona podavija noge poda se i seda.
Vrti glavom. Zatvara knjigu. Otresa pesak s jednog stopala, zatim s drugog, polagano
nazuva cipele i briljivo ih zapertlava, uzima suncobran. Zna da je on posmatra. Ali ne gleda
u njega.
Ne znam ta to priate. Nikad vas u ivotu nisam videla, mesje.
Jednim otrim pokretom iri suncobran.
Viens, Daniel.
Dok se vraaju kui tante Emilijen, na pola puta ugleda ih Berta i pita: ta nije u redu?
Sve je u redu. Sto?
Izgleda kao da si videla avet. Ili je to, ili si trudna.
Viktorina seda na klupu i naslanja glavu na zid.
Jesi li?
Vrti glavom. Sea se onog deaka s plae koji je radio na uzgajalitima muula, Antoan se
zvao?
Berta seda do nje na klupu.
Antoan? Naravno. Pre neku godinu rekla sam ti da sam ga videla, pamti? ula sam da se
oenio.
Upravo sam ga videla. Na plai.
O, kae Berta. Onda se nije izmenio.
Zato to kae?
Berta se smeje.
Zbog toga kako izgleda.
Zato se pravila da ga ne prepoznaje? Dok po noi lei uz Armana, vidi Antoanove noge
kroz raskriljeni kaput, pantalone zategnute na kolenima, komotne tamo gde padaju na cipele.
Ruke s nenim, svetlim maljama. ake koje su nekad, pre mnogo godina, obuhvatale njeno
zapee, onda kada su sedeli jedno uz drugo na keju u LEgijonu. U tami sobe, osea kako joj
njegovi prsti mile pod rukav, klize uz ruku, sve do unutranjeg pregiba lakta, kako je ljubi, s
rukama na njenim ramenima, na njenim grudima.
Naginje se nad nju i otkopava, jedno po jedno, dugmad njene bluzice. uje mu glas:
hoe da vidi svet zajedno sa mnom?
Nemona da zaspi, nemona da mirno lei, ustaje i silazi do nunika.
Trese se na drvenoj klupi, rukama stiska kolena. Meseina koja blista kroz okrugli prozori baca joj srebrne krugove po nagim rukama, svrdla senke ledenim sjajem, jasnim kao svetlost dana. Kao da je sve ove godine, sahranjen ispod glatke povrine ivota, uvala oseaj
njegovih prstiju na njenoj ruci, kao to su oni insekti zarobljeni u prozirnom ilibaru koje je
jednom videla u Parizu, u prodavnici ruskih suvenira. Insekt zolja, ini joj se bio je savreno sauvan, netaknut ispod glatke glazure smole. Kad bi neko razbio ilibar, zolja bi moda
ak i promrdala i odletela.
Ljulja se, kolena pritisnutih uz prsa. Napred-nazad, napred-nazad, pokretima koji je smiruju. Zna koje je oseanje mui, naravno. udnja je to, i ma koliko daje budno pazila, koliko

W&N

god daje budna i smotrena bila prema drugim mukarcima, ne moe se do kraja suzbiti. Tako
je udela za Armanom kad ga je tek upoznala, ili nekako slino. Osea da joj je laknulo. To je
samo udnja za mukarcem. Za mukarcem koji se vratio iz njene mladosti takorei detinjstva. Na kraju krajeva, nieg prirodnijeg i nema. Svaku bi enu na njenom mestu uhvatio nespokoj. Treba samo da pusti da je to oseanje proe. S vremenom e izbledeti i jednog dana e
ga se seati s nenou kao tajne koju e uvati poput dragocenog mementa u kutijici sa
uspomenama. Samo saznanje daje tu, da ga moe uzeti i gledati u njega kad god poeli, ispunie joj ivot sjajem.
Kad izae iz nunika, mesec je dosegao najviu taku beli disk koji sipa snanu svetlost
kroz lie vrba. Sve je isto, travnata padina koja vodi do kanala, jola koja trza kanap i udara o
ponton uz tup, priguen zvuk. Upravo u tom trenutku utap svemu daje otriji obris.
Sledeeg jutra, po povratku, posmatra maliane kako se igraju u dvoritu; devojice u kolskim keceljama igraju se ronde, a deaci ganjaju loptu i podiu oblake praine. Posle nekog
vremena, izmie u kolsku kancelariju i s police uzima praznu svesku na linije. Sama u uionici, seda u jednu malu klupu i umae pero u porcelansku mastionicu. Prvu re malo uvlai u
odnosu na levu marginu, onako kako ui svoje ake da zaponu domai rad:
4 avril 1898.
Videla A. jue na obali. Kae se da za sve 'sto se deava postoji neki razlog. Da li je to ba
uvek tako?
Prepoznala sam ga. Isprva nisam bila ba naskroz sigurna.
Ali im sam mu videla oi, da. Bilo je to veoma davno.
One godine kad sam napunila petnaestu.
Ali oi mu se nisu izmenile.
Koa mu je bila smea, nogavice podvrnute, grudi gole. Kosa mu je spreda bila svetloplava. Od sunca, tako je rekao.
Oi su mu u poreenju s tamnom koom bile tako svetle da je izgledao gotovo enskasto.
Imao je oi devojke-lepotice. Nikad pre nije bila videla takvu nijansu plave boje. Gotovo da
se moglo kroz njih gledati. Videti ono to vidi on.
U to vreme, seks je bio tajna, naroito po malim mestima, a moda i najvie u udorednoj
Vandeji. Poto je proitala neke romane od Kolet, mnogo kasnije, shvatila je da ene imaju
ljubavnike, ponekad ak i ljubavnice, da samo treba da zadignu svoje izobilne suknje i puste
te ljubavnike da im otkae midere i raskopaju im bluzice i miluju im grudi i uzmu ih otpozadi. Jednom je, pre vie godina, s puta u Pariz Arman kui doneo nepristojne razglednice.
Buljila je u bujne lepotice u korsetima i podvezicama, obavijene metrima kadife, koje zadiu
donje suknje radi pohotnog zadovoljstva lepo odevene brkate gospode. Zadirkivao ju je, a
onda je mazio dok je plakala. Ali svi ti prizori spadaju negde daleko, u neki drugi svet. U
Vandeji se sve, ako bi se ita i dogodilo, provodilo u tajnosti. Iza dvaput zakljuanih vrata. Uz
priguene zvuke. To se nikog ne tie.
Jednog toplog majskog etvrtka posle podne, kad su deca van kue itav dan, nekoliko
nedelja posle neoekivanog susreta sa Antoanom na plai, Viktorina se zadrala u kolskoj
kancelariji, i tad opazi visokog mukarca u slamenom eiru i platnenom odelu.
Isprva misli daje neko nepoznat, nekakav slubenik koji je zalutao. Otvara glavna vrata i
iskorauje.
Vous cherchez quelque chose, monsieur?
Prepoznaje ga po tome to se ne mie. I po nainu na koji mu slameni irado zasenuje
lice.

W&N

Mora da ju je due vremena posmatrao izdaleka. Nepomino nagnut preko kapije, ne izgovarajui ni re. Ne krijui se, to se ne bi moglo rei, jer je izloen pogledu. ekajui, ekajui
nju da izie. Ne uri se nikud, zna da e ona kad-tad izii. A onda odjednom snagu njegovog
pogleda razbija detinji osmeh, koji mu otkriva majuni zarez na prednjem zubu.
Ona je ta koja kree njemu u susret, preko kaldrmisanog kolskog dvorita.
Kad stigne na metar od njega, on dotakne eir, odseno, ne skidajui ga.
Osmeh mu je podsmeljiv, jedan ugao usne izvija se navie. Da li me ovaj put prepoznaje?
Ne uzvraa mu osmeh. Da.
Jesi li sad sigurna, Viktorina? Zato si se pravila da me ne prepoznaje?
Ne znam.
Stvarno? Jesam li se toliko promenio? Ti nisi, dodue.
Ona se smeje. Zna da to nije istina.
Posmatra je u tiini, upija je dugim pogledom, izazivajui u njoj pometenost. A zatim vrti
glavom.
Nije istina. Promenila si se. Sad si lepotica. A bila si slatka devojica.
Jesi li onog dana mene traio?
Ne, nisam tebe traio. Otkud bih? Nisam pojma imao da si tamo. Iao sam u obilazak, ba
kao to sam ti i rekao. Radim za Carinu u La Roelu. U odseku za brodarstvo. Jednom meseno proveravam manja pristanita du obale. U LaTranu sam zastao vraajui se u La Bol.
Pukim sluajem.
Ona klima glavom.
Pomisao da to nije bilo nita vie od sluajnosti nekako je udno umiruje.
On sputa ruku na njenu.
Nee da me pozove da uem? Voleo bih da vidim gde radi.
Uvodi ga u malu uionicu, u zadnjem delu zgrade. Sedaju u klupe premale za njih, kolena
im se dodiruju. U drvene ploe urezana su aka imena i grube geometrijske figure i davno
reene jednaine. U gornjem desnom uglu, do uskog leba gde se dri pero, stoji usaena
mala porcelanska mastionica. Ona uzima pero, zamae ga u mastionicu i obre ga.
Sad sam udata i imam dvoje dece, kae dok paljivo brie pero o grli mastionice, a zatim
ga vraa u leb. ula sam da si se i ti oenio.
On skida eir i sputa ga na klupu, ispred sebe, prekrivajui ake rezbarije. Sada mu vidi
oi, ali u tim oima ne vidi ni enu ni decu.
Nisi dobro ula, kae joj. Nisam se oenio.
Preplavljuje je olakanje. Ponovo uzima pero i zuri u njega. Obino kolsko pero, s drvenim draljem umazanim od osuenog plavog mastila.
Zato si ponovo dolazio?
On se naginje i ljubi je.
Poljubac im prekida zvuk lopte koja je pogodila prozor. Gotovo istog trena, neki deak
otvara kapiju i tri preko dvorita za loptom. Viktorina po instinktu pogne glavu, tako da je
niko ne vidi.
Ne bismo smeli ovde da budemo, kae. Moram da krenem.
Po kaikama i viljukama prska ledena voda, pa se Viktorini koe prsti, kao da ih je zarila
u sneg. Puni kotao i kai ga iznad ognjita da ugreje vodu. Kad voda prokljua, sipa je u emajlirani lavor i mea je s hladnom. Od meanja tople sapunjave vode, od pranja tanjira zguvanom krpom u stisnutoj aci, Viktorini se javlja oseaj zadovoljstva. Obavlja kune poslove, i
niko, a pogotovu Arman, koji sedi za malim pisaim stolom i ispravlja ake zadatke, ne
moe da otkrije da ona zapravo uiva i potajno produava uitak. Njemu je u ruci crvena olo-

W&N

vka. ak i kad ne gleda u njega, zna mu iskoeni, fini rukopis, poteze kojim ispisuje pohvalne
napomene na marginama, uzvinike i upitnike koje ljutito udara kad nae greku.
Gde si ti danas po podne?
Molim?
Opruen pokraj ognjita, Merlin rei u snu.
Gde si ti danas po podne?
Ona uzima krpu i brie au.
Kako to misli?
Arman nameta hrpu uenikih radova na stolu.
Spreman, Merline?
Pas sune preko sobe i izvodi luaku igru oko vrata, grebui ih prednjim apama, na ta se
Viktorina malice zgri.
Dole, Merline! Da, idemo napolje. Danas je etvrtak. A ti si bila u koli. Video te je u uionici il, Robinoov mali. Kae da je s tobom bio neki mukarac.
Ona s daske za ceenje uzima novu au. Veoma finim platnom, uila ju je majka, moe se
aa obrisati tako savreno da na njoj ne ostane ni takica, niti ijedno vlakance, a kamoli
mrlja. Okree au prema svetlu da proveri je li savreno ista.
Pripremala sam predavanje iz geografije za sutradan. Mora daje il video potara, nosio je
paket u upravniinu kancelariju.
Paljivo sputa au i uzima sledeu.
Ah bon.
Arman ustaje i usnama i obrazima izvodi zviduk, oponaa hujanje divlje patke pri poletanju. Merlinove duge ui se ulje. Viktorina ne moe da se uzdri od smeha.
Kako reaguje, ovaj pas ume bolje da se izrazi nego petogodinje dete!
Da, izuzetno je bistar pas.
Ii e u passe?
Aha! Jutros sam u Veluiru video neke utve.
Za kad da bude spreman ruak?
Arman oko bokova zakopava remen s patronima.
Ima u Sajeu veille, kae on. Svratiu u povratku. Nemoj zbog mene da se mui oko ruka.
Odeva lovaki koporan, kabast, od krtijeg krzna, s debelom proivenom postavom. Okrenut je eni leima. Kad se obrne, eir mu je nabijen duboko na elo, skrivajui mu oi.
Prevelika mi je petljavina da prelazim itav put natrag. Ne znam ak ni kad emo da dovrimo s lovom. Ne ekaj me.
Zna ta znae ove poslednje rei. To je neka vrsta njihove lozinke. Ne dogaa se odve
esto, ali kad se desi, pogaa je kao no u srce. Bar joj stavlja do znanja. Moda je tako i
bolje. A kad bi mu se suprotstavila, rekao bi: mukarac je mukarac. To nita ne znai. Ili: ja
sam astan ovek, ne radim ti nita iza lea. Tebe jedinu volim, u to ne sme da sumnja.
I ona u to veruje. U prilikama kad je zahvati sumnja, njene sestre dobro, samo Berta, poto je Anelina otila u Indokinu podseaju je na to. Tad klima glavom i isputa kratke grlene
glasove, sitne zvuke, i ini pokrete blage osude i mirenja sa sudbinom kakvima se ene inae
slue da zaglade stvar. U emu je svrha da sebe satire radi neega to se ne da promeniti?
Stoji kraj stola, s jednom rukom na naslonu stolice, nagnuta.
On joj prilazi, u izmama jo vlanim od jutros, koporan mu mirie na umu, travu i divljinu, a pas kljoca eljustima tik iza njega.
Tape je po leima, zavlai aku u preklop njene suknje.
Ona ga une laktom, ali je on snano zgrabi za ruku.
Hej, pazi se, zna! Hajde, Merline.
Vrata se za njim zalupe.

W&N

Prozorska eriva drhte. Poinje veernji vetar. Vreme je da se zatvore kapci. Dok se sputa, sunce se odbleskuje o bakrae nad sudoperom. itava je prostorija snano obasjana crvenim metalnim svetlom, a zatim okovi, gotovo podjednako naglo, tonu u tamu.

NE SME DA ULAZI. Neko nas je video onaj put. Deak s loptom. On je kod Armana u
odeljenju.
Ponovo je na kolskoj kapiji, u platnenom odelu, sa slamenim eirom u ruci. Naredni etvrtak. uju se deca koja se igraju na trgu, a njihovi visoki, prodorni glasovi paraju seoski mir.
Zar ne mora na posao?
Uzeo sam slobodno popodne. Hoemo li u etnju?
Pokazuje prema umi, u pravcu zaleine sela.
Ona izlazi s njim bez rei i zatvara kapiju za sobom.
Kreu puteljkom iza kole. Chemins creux, tako zovu te uske, liem obrasle staze, oiviene glogom ili metlikom, koje kao da su izdubene u tlu. Ova zaranja u dubinu ume odmah iza
kole.
Hajdemo na lavoir, veli ona. Ve se obino pere ponedeljkom. Danas tamo ne bi trebalo
nikog da bude.
Ako ih neko vidi skupa, ona e se zatei u jednakoj neprilici kao i da je viena kako nasamo pria s njim ispred kole. ak i u veoj, zbog oigledne namere da se skrije.
Dole ispod lavoir, kanal svetluca meu vrbama. irei svoje lie nad vodom, drvee
zatamnjuje popodnevnu svetlost do zagasito ute boje. Privezana kanapom uz drveni ponton,
njie se jola.
Hajde da se ne zadravamo ovde, kae on. Idemo da se provozamo.
To je jola Zana Lisjena, kae ona, ne smemo da je uzmemo bez pitanja.
Vratiemo je. Samo je zajmimo nakratko. Nikakve tete nee biti.
Ume li da vesla?
On je vue za ruku.
Nego ta! Hajde! Biu ti gondolijer. Kao da se vozimo Velikim kanalom kroz Veneciju.
Nikad nisi bio u Veneciji! Otkud zna kako je?
Odkud pa ti zna da nikad nisam bio u Veneciji? Eto. Prihvati se za moju ruku.
Ali na obali ona se koleba. Jedva ga poznaje, naposletku, samo uva spomen na leto kraj
mora, dok je jo bila devojica...
Nije to dobra zamisao. Ako nas neko vidi zajedno... Neko dete... Neu da se uvaljujem u
neprilike...
I neemo. Obeavam. Uskai. Glas mu je snaan, uliva poverenje.
Odjednom, u glavi joj blesne slika ruiastocrvenih korica u zlatotisku: Sofijine nezgode.
Kakav je tek belaj ona napravila! No, ne moe se neprestano razmiljati o posledicama svega i
svaega, je li tako?
Pomae joj da ue u jolu i eka dok ona ne sedne, a zatim razvezuje kanap pre nego to
skoi na amac. Ribarski ami naglo se nakrene pod njegovom teinom. Ona obema rukama grabi rub drvene klupice.
Ne boj se. Uhvatiu te ako se izvmemo. Ume da pliva?
Smeje se. Ne!
Onda u morati da te nauim. Idemo!
Ispravlja amac i, stojei na krmi, okretno manevrie pomou pigouille, duge drvene motke koja ujedno slui i kao veslo, i kao kormilo, pa se lagano kreu kroz tanku prevlaku soivice koja u potpunosti prekriva vodenu povrinu. Puta amac da klizne ispod mostia i posle

W&N

nekog vremena bataljuje motku, pa seda do Viktorine. Voda ih nosi ispod svoda kroanja,
kroz zlatnozeleno svetio.
Ne smeta ti? Vadi tabakeru iz depa.
Viktorina vrti glavom u znak da joj ne smeta.
On pali ibicu i vue cigaretu. Dim zainjava movarni miris vode kanala, prizivajui
seanje na vatre koje seljaci u jesen pale od suvog lia. Posmatra uvojak dima asak pre nego
to se raspline u svetlosti koja se preliva. Pua. Njen otac tu i tamo zadimani lulu,
Arman pak ne pui. ta to o njima govori? Iznebuha, tiinu razbija grleni kreket. Zatim jo
jedan. Pa jo jedan.
Kakav je to zvuk? pita on.
abe.
On se smeje. Kakvu halabuku diu!
Smeje se i ona. I posle toga, dugo vremena, ute. On odbaci opuak u vodu, gde ovaj ostane da plovi i vrluda izmeu lia kao plutani zapua.
Ruka mu se sad sputa na klupu, blizu njene. Gleda mu u pljosnate nokte i duge, mrave
prste, toliko drugaije od Armanovih.
Ruke im razdvaja razdaljina od nepunih pola centimetra, i ona iz dna due ezne da on
prebrodi to odstojanje, daje dotakne. Tako se unela u te ake da se lecne kad joj se on obrati.
Jesi li ikad u ivotu za ime zaalila?
Ne znam, veli ona. Nikad o tom nisam razmiljala. Ja mislim: ako u ivotu i pogrei, na
grekama se ui.
On ne kae nita. Lice mu je setno.
A ti?
Da, kae. Moe podjednako da ali za onim to si uinio i za onim to nisi, zar ne?
Naginje se, laktova oslonjenih o kolena, ake mu padaju izmeu nogu; isti pokret koji je
nainio kad je na plai unuo kraj nje.
Kad sam te video onog drugog dana, na primer.
Na dnu amca, pod stopalima im ljuska plitak sloj vode.
ta se sve zbivalo s tobom od onog leta kad smo se poslednji put videli? pita ona.
Otiao sam u Nant i studirao mainogradnju. A onda sam se zaposlio na prekookeanskom
brodu Pomorskog prevoza.
Stvarno?
Da. U kotlarnicama je lako dobiti posao. Nema ba mnogo ljudi koji e rado ostaviti svoje
porodice, bar ne na due vreme, a putovanja dugo traju, po est meseci si daleko od kue.
Tako si najzad preplovio okean.
U oima mu problesne izraz iznenaenja i zadovoljstva.
Znai, sea se.
Da.
E pa, jesam. Deset sam godina putovao na raznim brodovima, a kad sam se vratio, dobio
sam nametenje u carinskoj slubi La Roela.
I nisi se enio.
On zaranja prste u vodu i izvlai ih, s punom akom soivice. Gnjei je dlanom.
Mogao bih da kaem da nisam naiao ni na jednu enu s kojom bih poeleo da provedem
itav ivot. Ali zvualo bi otrcano.
Ona mu upuuje kratak pogled.
Ne eli vie da bude inenjer?
Ne elim da ostajem ovde. Hou da se upustim u posao, uvoz-izvoz. Razgledao sam tkanine. Naroito platno, u oleu.
uvene oleske maramice! Ja sam iz olea, zna?

W&N

Onda neizostavno zna da proizvodnja platna naglo napreduje. Rekli su mi da budunost

lei u izvozu platna u kolonije.
U Indokinu, kae ona.
On se smei. I toga se sea!
Moja sestra Anelina sad je tamo s muem. On je inovnik. Jesi li putovao tamo dok si
radio na brodovima?
Da.
Ona osea otar bol. Da li bi bilo bolje da je oenjen, da ima troje dece, troje maliana s
plavom kosom na njega? Pomilja na Danijela i njegovu kao gar crnu kosu, na Madlenu, koja
ima oeve oi.
A ti? Jesi li srena sa svojima?
Ne, kae ona odseno, preneraena ne samo uverenjem koje zvoni u odgovoru ve i izostankom svakog oseanja u glasu.
On ne progovara. Ne pita je za mua. Ne pita je voli li svoju decu. Moda pretpostavlja da
ih voli. Zar ne vole sve ene svoju decu?
Moda nije trebalo da dolazim, kae on. Hvata je za ruku. Ona osea na dlanu vrelinu njegove koe.
Iz trave izlee aica deaka; smeju se, igraju murke meu drveem, ne obraaju panju
na usamljeni amac koji stoji pod vrbom, i u trku nestaju brzo kao to su i iznikli.
Treba da krenemo, kae ona.
Ali umesto da to uradi, on je privija uza se. Obavija joj ruke oko lea.
Tad je trebalo ovo da uradim, veli. Budala sam bio.
Usta su mu na njenima.
Stani. Prekini. Videe nas neko. Vratie se oni deaci.
Otre se, suzdrava dah.
Jola se burno njie.
Rekao sam ti da u te uhvatiti ako ispadne.
Sanjala sam te posle onog drugog dana, neoekivano e ona.
Istina je. Plivao je u moru, slepljene kose, a ramena su mu uranjala i izranjala iz talasa.
Ona je stajala na rubu vode, bosonoga, i gledala ga. Nije na sebi imala mider, samo spavaicu
koja joj se ovla mrekala na goloj' koi. On je plivao sve dalje od nje, u pravcu puine. San
joj je bio gluv. Nije se ulo kako se talasi lome, niti krik galebova. Upinjala se da ga dozove,
ali sa usta joj nije slazio zvuk.
To si sanjala?
Da.
Prelazi mu prstima po malom udubljenju koje ima na potiljku, tamo gde mu je kosa podbrijana.
O, Boe!
Ne zna da li se smeje ili jeca.
Viktorina, kae on, hou da ti pokaem... Hou da ti pokaem kakav je svet. Hou...
Vrati me kui, veli ona. Oi su joj suzne.
U svetlosti koja se muti, kao misao ulovljena u nekom drugom snu, posmatra mu vrste
ake kako pokreu motku napred-nazad kroz maticu, dok ih obavija vlana sveina.

W&N

8. septembar 1940
12.40 posle podne

DOK KORAA ispred nje, nosei joj torbu i ebe du tih nekoliko stotina metara od dina
do kasine, Moris izgleda gizdavo u svom platnenom odelu i slamenom eiru. U leto, na platformi s pogledom na more, ovi iz kasine postave nekoliko stolova. Iako je otoplilo otkako je
prestala kia, zauzet je samo jedan sto, gde etvorolana porodica upravo rua. Vazduh je pod
perdetom sve.
Trebalo je da se vratim kui, kae ona, i preobujem se iz ovih kaljaa u pristojne cipele.
Odea mi nije dolina u odnosu na tvoju.
Izgleda u potpunosti divno, maman, kae on. Pesak je jo vlaan. A ta haljina ti je lepa.
Izgleda u njoj kao devojica.
Ona vrti glavom, neprijatno joj je zbog neistinitog komplimenta. Mrzi te prmedbe ija je
jedina svrha da odobrovolje staru enu, naroito kad ih izgovara Moris. Oekuje od njega vie
iskrenosti, ili bar originalnosti.
Posle ruka idemo natrag kui, tera ona svoje, i tamo u se presvui.
Kako god eli, veli on.
Plodova mora jo ima izobila. Mogu se dobiti muule i ostrige, jegulje, sve mogue ribe,
po elji. Sede, a ispred njih su tanjiri s itavim gomilama pueva i rakova, i rashlaena boca
muskata. Plima je negde na pola i amii plutaju, katarki sada uperenih nagore, i sputaju se i
diu kao bove.
Ovo mi je poslednji put, kae ona. Zubima lomi tipaljku raka i sisa je, zatvorivi naas oi
u trenutku kad joj slana voda curne u usta.
Moris joj dosipa vino.
Seli se samo pet kilometara od mora, kae. Nemoj da si toliko melodramatina.
Ona klima glavom. Zna to bolje od njega. Mae mu rajim kletima.
Nemci bar ovo ne mogu da nam otmu.
Misli na plodove mora?
Da.
Ne, to ne mogu.
Nemoj da zaboravi da uzme galeba, veli mu ona. Nalazi se na kaminu.
Ba u tom trenu snimio je fotografiju. U Parizu je kupio lajku
kao nekakvom ironijom sudbine, nemaki fotoaparat pre nego to je buknuo rat, i
zaljubio se u fotografisanje. Klei ispred nje, umiruje aparat i okida. Na toj fotografiji, ona
sedi na prostoj drvenoj stolici, a u pozadini je niz saksija s cveem. Oniska punaka ena sa
irokom nabranom kragnom od belog veza, broderie anglaise, preko haljine s natampanim
malim vetrenjaama i kiobranima. Izgleda mlada za svoje godine, sedamdeset i etiri ih ima,
seda kosa joj je kratko oiana i talasasta, frizura a la garfonne, i na nosu su joj male naoari
tankog metalnog okvira. Iza naoara, oi su joj sanjive, krupne ili detinje. Ali ako se poblie
pogleda, ak su i malo zlurade.
Otkako se naselila u La Fotu, nedeljom rua s Morisom. Danijel je oenjen i ivi u Parizu.
Oenio se onom od Tesijeovih, sestrom od tetke, Armanovom sestriinom.Tada, pre koliko
godina e sad biti, dvadeset i pet? prestraila ju je ta enidba. Lino nema nita protiv Ane,

W&N

ali da se oeni iz porodice Tesije, i ne samo to, ve Marijinom keri! Keri one Marije,
Armanove starije sestre, koja nikada nije propustila priliku da je uvredi. Ne! Upozorila ga je, i
upitala: kako moe da uzme enu iz porodice koja mi je toliko zla nanela? Njena me majka
mrzi. Da i ne pominjemo da se ak iz Vatikana morala traiti naroita dozvola jer su bili srodnici u treem stepenu. Ali odluka mu je bila vrsta. Godine potucanja su prole. Hteo je da se
skrasi, i odabrao je Anu. Bila je mlada i neiskusna, pure laine, kako se to tad govorilo, ista
vuna nikada izvan Vandeje nogom nije kroila ali je bila na dobrom glasu i veoma lepa. A
moda ga nije ni bilo briga to e povrediti majku. Nikad joj nije oprostio, iz valjanog razloga.
to se Madlene tie, udala se i ona i sad je upravnica kole u Fonteneju. I ima, kao i Danijel,
svoje razloge to se dri podalje. Uostalom, to je erka, a izmeu majki i keri biva jo tee.
Dok je, meutim, Moris nikada nije napustio. Moris je sada tu. Uvek je tu i bio. Naravno, i
ona je uvek bila uz njega. Samo njih dvoje. Ljudi se mrte kad majke same podiu sinove.
Kau da rastu u mekuce. A moda i jeste odve titila Morisa. Bio je prilino boleljiv kao
dete. Nije atletski tip kao Danijel, koji se bavio plivanjem, a kasnije i boksom. Moris u sebi
ima izvesnu tromost i nenost. Je li ona to podstakla?
Sea se doba kad je ve bio odrastao, ali je jo iveo s njom, podosta pre enidbe, moda
mu je bilo nekih osamnaest-dvadeset godina. Onog dana kad se s vonje biciklom vratio sav
promoen jer je padala kia, i sav se tresao, pa se ona nasekirala da ne zaradi zapaljenje plua.
Pripremila mu je vruu oblogu od slaice i vrelu vodu da napari noge. Jo ima divna stopala,
pomislila je dok ih je trljala suvim ubrusom i masirala kamforovim uljem, onako kako mu ih
je masirala dok je bio mali, i Danijelu, i Madleni, pa i Armanu, pre mnogo godina. Tako se
tad to radilo, prisea se, da se otera prehlada.
Jamano, vie se majinski ponaala prema Morisu nego prema Danijelu ili Madleni.
Hoemo li? pita on.
Lagano se budi iz sanjarija i gleda u sinovljeve tamne oi.
Da, da, naravno.
O emu to razmilja?
Ona se tiho smejucka.
O tom kako si bio mali, kae. O tvojim stopalima.

Majeze

JUL 1876. U La Transu, malo dalje uz obalu, dogodilo se Viktorini da prvi put doe na
more, onda kad je napunila deset godina. La Trans je daleko od olea, ali je njen otac trebalo
da isporui koiju koju je upravo bio oslikao azurnoplavim i zlatnim grbovima grofa od Bretonijera. Ona je uporno traila da se poveze s njim. Zelela je da vidi okean.
Isprva se razoarala. ak se i ne vidi. Skupio se u sivu crtu, na kraju ogromnog polja peska, irokog moda pola kilometra. Neto blie njoj, plitke lokve morske vode blistale su kao
ogledala.
Od vetra se najpre zagrcnula, a zatim nasmejala. Trala je ispred oca, u pravcu vode. Suknja joj je leprala oko listova i morala je da je pridrava obema rukama. U Le Erbijeu, gde su
iveli pre selidbe u ole, vetar nije tako duvao. ak i u Nioru, koji je blie obali, duva potpuno nehajno, razbaruuje kronje, nosi lie u lenjim kovitlacima. Viktorini se vie dopao surovi vetar sa okeana. Bio je divalj, uzbudljiv.
Ako dopusti vetru da joj podigne suknju, hoe li poleteti kao ptica to plovi nebom?

W&N

U povratku, cipele su joj se napunile ljunkom; sve vreme je migoljila prstima i uivala u
nepoznatom, novom oseaju. Kada je stigla kui, briljivo je istresla pesak iz cipela u malu
kutiju od sevrskog negleosanog porcelana koju je drala na nonom stoiu.

TA KUTIJA sad stoji na komodici od ruinog drveta u njihovoj sobi u Majezeu. Peska koji
je donela iz La Transa, pre mnogih godina, davno vie nema. U njoj sad dri prstenje: ametist
optoen zlatom, brilijant usaen u platinu, biser okruen veniem od siunih rubina. U fioicama komode dri ipkane maramice, midere ojaane kitovim brkom, blumerke 4 od svile
boje breskve, lagane bluzice od belog tila. U torbici od tamnoplave koe, vezanoj vrpcom,
uvaju se dva jednaka para minua od srebrnog filigrana i dijamanata, medaljon od slonovae i granata. A na vrhu komode majuno staklence mirisa od vrbene, karmin, puder u prahu
s pufnom od labudovog paperja, u plavoj porcelanskoj pudrijeri, boice s ruinom i razlikovom vodicom, komplet etaka od srebra i slonovae, srebrni pribor za nokte s drkama od
slonovae, u kutijici presvuenoj plavom koom. Kovei od trenjevog drveta sa umecima
od sedefa pun je rasparene dugmadi.
Svake noi pred spavanje, glaa i doteruje nokte; strue pete i tabane komadom plovuca.
Rasplie dugu smeu kosu i prolazi etkom po sto puta pre nego to je splete u kiku. Ali od
one vonje sa Antoanom, u joli ana Lisjena, ove su obredne radnje zadobile novo znaenje,
ili su moda najzad pronale pravo. Svaki potez etkom, svaki pokret turpije oko nokta, svako
raskopavanje dugmadi podsuknje, sve je to posveeno Antoanu. Svaki milimetar njenog tela
nadahnut je njim.
Nepomino stoji ispred sekretera od ruinog drveta, ramena joj mlenobela, kosa joj jo
neupletena, nesputano joj leluja niz lea. Ogledalo pozlaenog rama, iarano mrljicama, odraava joj oi. Pers, kau u Francuskoj za tu promenljivu sivozelenu boju njenih oiju.
Njeno telo, i dalje vitko, gotovo da se nije promenilo jo od mladalakih dana.
Koa joj je jo bela kao kajmak. Tanani struk su jedva primetno rairile dve trudnoe.
Prelazi rukama preko grudi. Saten midera boje breskve na dodir je savreno gladak, zategnut izmeu kitovih osi, njegov oblik joj obuhvata struk i bokove u savren peanik, male
grudi potisnute su preko gornjeg ruba, gde pupe kao kugle od slonovae. Ovaj odevni predmet, koji joj se kadikad ini kao kakvo medicinsko ili ortopedsko pomagalo, u toj boji koe i s
tom krutom konstrukcijom kao da telo samo po sebi ne bi moglo da se dri uspravno bez
njegove pomoi taj odevni predmet koji uvee skida sa uzdahom olakanja odjednom u njenim oima postaje predmet udnje, opasno lian i pretei.
U dnu njene katolike due, tinja enja da ga zbaci. Bez tesnog midera, s lakoom bi se
gibala i uivala u slobodi.
A kad ga skine pred spavanje, i kad odene dugaku belu ednu spavaicu, do grla zakopanu, i kad Arman rukama proe itavom duinom njenih nogu, navie, osea da joj mider ne
bi smetao, nimalo, uprkos svemu, i podsea se koliko joj je drag, tavie.
20. maj 1898.
Chere Viktorina,
Pogreio sam to sam dolazio da te vidim. Ja sam taj, a ne ti, koji je odkrinuo tu mogunost, ta vrata. Izvini zbog toga.
4

Vrlo iroke, dole skupljene pantalone nalik na pumparice koje su se krajem devetnaestog
veka nosile ispod malo kraih haljina, (prim, prev.)

W&N

Bio sam rastrzan. Je li mogue vratiti se prolosti onakvoj kakva je bila?

Svako ima svoju amour de jeunesse. Ljubav koja mu, moda, nije bila suena. Tvoj je ivot
poao drugim tokom. Kakve svrhe ima u alu za prolim? Ko srne rei da ba ovako nije najbolje ispalo? Brani ivot je brani ivot, s kim god da stupi u brak. Tako mi bar svi kau.
im ovo piem, znai da nisam u potpunosti u to ubeen.
Ali ne mislim da je ispravno kretati stazom koja bi mogla uzdrmati, a moda i upropastiti
tvoj ivot i ivote tvojih najmilijih i najbliih. Nikada sebi ne bih oprostio.
A toipour toujurs,
Antoan.
Pismo je bilo u veitoj gomili zvanine kolske dokumentacije u kovertima od smee hartije i svezaka bez linija, s mrkim koricama i zaglavljima Ministarstva prosvete. Dok je otvarala
debeli snenobeli koverat sa uredno zalepljenom markom, dok je razvijala papir, osetila se
gotovo kao izdajica. Zurila je u nepoznat rukopis, u otre kukice od crnog mastila, redove koji
su se naginjali i peli se udesno, u nekolike precrtane pa ponovo ispisane rei (amour de jeunesse, al za prolim), u potpis, podvuen kitnjastim potezom. Same su rei izgledale suvie
opasne da bi ih tumaila. Izala je u uzano dvorite iza kole, gde su drali alatke i graevinski materijal, i gde je znala daje niko nee ometati. Sela je na runa kolica koja je tu ostavio
majstor, i naterala sebe da proita pismo. Ali ponovo su joj rei titrale pred oima. Nije u njima mogla da uhvati smisao. Pokuavala je da nae neko skriveno znaenje izmeu redova, u
tom nervoznom i kolebljivom rukopisu koji lano oponaa odmereni, zvanini ton, kao da su
ono to je Antoan napisao i ono to zaista eli dva razliita sveta.
Posle kole krenuli su zajedno natrag, svojoj kuici kraj kanala, Arman u tamnom odelu i
gamaama, Viktorina u dugim suknjama koje joj lelujaju oko izmica, jedno uz drugo, kao i
svakog dana. To je kratka etnja, deset minuta s kraja na kraj sela. Pokuala je da zapodene
neki prirodan razgovor, pitajui se da nee moda Madlena podlei gripu, alei se na sva usta
na malu Zanu Robitajevu, koju je oterala u oak zato to je priala za vreme diktata, izraavajui sumnju daje pekarova ena po peti put trudna. Ali je pismo, unuto u dep, bilo tako
ivo, tako opipljivo kroz tanku pamunu tkaninu suknje da se prepala kad se Arman oeao
pantalonama o nju, pa produio da koraa zadubljen u misli, utke, kao da se nije dogodilo
nita nesvakidanje. A ona je osetila sramotno zadovoljstvo pri pomisli da je ova tajna izjednaila njenu i Armanovu snagu.

NA USKOM PUTELJKU koji vodi ka lavoir, stopama gnjei meki vresak i mahovinu.
Sledi stazu za dereglijske konje sve dok dugake senke jova ne progutaju staklastu povrinu
kanala. Prigueno svetio joj prija. Mora da pouri. Ako ne stigne kui na vreme da pripremi
veeru, probudie u Armanu sumnju. Mora da gleda na sat, kao da je dete. Ali umesto da krene natrag, oslanja se na ponton, gde jo stoji Lisjenova jola, i iznova ita Antoanovo pismo.
Od onog dana na plai, samo su se dvaput videli. Pa ipak se osea kao da se izmeu njih
uspostavila neka spona, pojaana samom tom njegovom urbom, njegovim strahom. Moda
su ve zagazili dublje nego to se usuuju da poveruju.
Vee je dugo, nepodnoljivo dugo. Jednostavan obed od supe na mleku i kompota, a za
njim beskrajne veernje obaveze: pranje i ienje, ispravka domaih zadataka, krpljenje kraj
ognjita, Madlena s jedne, Viktorina s druge strane. Izmeu njih stoji korpa od prua, puna
rasparenih arapa, bluza kojima je otpalo dugme, izlizanih posteljnih navlaka koje treba da se

W&N

presaiju s nalija. Na dnu korpe je platneni stolnjak koji zajedniki vezu jo od zime. Viktorina ga paljivo razvija i iri kruto nebeljeno platno po svom i Madleninom krilu. Rade ga
svake veeri, svaka na svom kraju stolnjaka, svaki put po nekoliko centimetara. Madlena sporije odmie, premda se sasvim izvetila u umeu izrade venecijanskog veza. I Viktorina je u
njenom uzrastu vezla, kad joj je bilo deset, pa ak i manje godina, poevi sa point de croix,
lakom pokrsticom. Njena je majka vrlo ozbiljno shvatala klasino devojako vaspitanje, pa je
Viktorina vie vremena provela u kui, pogurena nad salvetima i stolnjacima, uei da pegla i
iskuvava ve, da mea kotlie s pekmezom od dunja, nego napolju, u igri sa obruem i palicom, pa ak i vie nego nad kolskim gradivom. A sad ona odgaja Madlenu na isti nain, prenosei obiaje onako kako ih je usvojila.
Za to vreme, Danijel se poduhvatio da sprovede u stvarnost svoju zamisao za prolee: da
rasklopi bicikl i oisti svaki deo, pa da ga onda sastavi, uprkos Armanovom gunanju da se
neprestano sapliu o zavrtnje i delove bicikla. Njegove zanesenosti biciklima, pamti Viktorina, nestalo je istog onog trena kad je bicikl ponovo sklopljen, i zamenila ju je strast prema
novim vozilima koje je video u oleu i Nioru: automobilima i parnoj lokomotivi.
Ali to e biti kasnije, na zimu. Sada Danijel preko volje smeta delove bicikla u zadnju
sobu, a Viktorina i Madlena svijaju stolnjak i vraaju ga u kotaricu, poto je vreme za spavanje. Viktorina jo mora da saeka da se najpre deca, a zatim i Arman, popnu na sprat. eka da
zamru i poslednji zvuci: kradomini razgovori, cipele koje padaju na pod, fioke koje se otvaraju i zatvaraju. Sve dok ne doe trenutak da spokojno sedne i napie pismo koje je itav dan
smiljala.
Cher Antoane,
Ne mogu. Kako moe ti? U pravu si. I te kako si upravu.
Zato si dolazio onog dana? Zato si dvaput dolazio?
Shvata li ti da se vrata koja smo odkrinuli ne daju vie zatvoriti? Nikad vie.
Misli li da e moj ivot tei dalje kao da se nita nije zbilo? Moda e tvoj ivot i tei. Ali
moj... Moda si upravu kad kae da je brani ivot brani ivot sa kime god da si u braku.
Pa sve da smo u braku i nas dvoje, jednog bismo se dana moda osetili kao i svi drugi.
Moda. Ne znam.
Mora se iveti. Hoe da kae da nae elje nemaju znaaja kad se uporede s mojim
odgovornostima, sa izborom koji sam nainila? Hoe da kae da bi to upropastilo sve koji
nas okruuju? Ja pak mislim da deca na to vedrije gledaju. ele da im roditelji budu sreni. I
jo mislim da bi najvea opasnost bila po nas. Hoe da kae kako ta opasnost nije vredna
ljubavi i strasti koje je donose?
Besmislica. Krajnja besmislica.
Guva hartiju i baca je u vatru. Kada je plamen do kraja proguta, rastura pepeo araem.

14. JUL, 1898. Svi su se okupili za dugakim stolom na imanju Sen-Kristin, na ruku
povodom Quatorze Juille 5. U velikom ogledalu nad kaminom, Viktorina vidi itav sto: sjaj
svea, porcelanske tanjire i kristalne ae poredane na belom stolnjaku, red dece sjedne strane, bab i ded s druge Fransoa i Ogisten, Armanovi roditelji, i Viktor-Pol i Mari-Lujza,
Viktorinini, sede jedni do drugih, a mlai parovi su im sleva i zdesna. Sad su svi poenjeni i
poudavani, i imaju decu Berta ve troje, a ini se da jo nema nameru da stane svi sem
5

Dan pada Bastilje (1789) (prim. Prev.)

W&N

Aneline i ila, koji su u Indokini i jo bez potomstva. To im je drugo leto u inostranstvu.

Starijim enama kosa je razdeljena po sredini glave i strogo zategnuta pod kapicom, dok je
mlaima podignuta, a puteni pramenovi razigrano poskakuju sa obeju strana lica. Onako u
ogledalu, udesan je taj niz ipkanih bluza prikopanih na grlu pomou kameje, koje se smenjuju s mukim tamnim odelima. Nekih sat vremena po poetku ruka, mukarci e poskidati
akete, podvrnuti rukave do iznad lakata i krenuti u poharu zaliha anujca i bordoa. Sunevi
zraci padaju strmo i koso na kameni pod, kroz male prozore, pa se bez svea ne moe, jer je
trpezarija seoske kue uvek u polumraku, ak i u doba ruka, usred jula.
Viktorina sedi izmeu Armana i Lisjena, Adelinog mua, i uzima da prosledi charcuterie
oko stola. aa joj je puna. Okuava vino usnama. To je zreli bordo, moda sent-emilion,
flaa je predaleko da se proita s nalepnice, a hleb je zlaan i vruskav. Razgovor se oko nje
pretvara u blagi romor. Armanova ruka prebaena je preko njene stolice. Naslanja se na nju,
neno. Ruka mu uzgred oeava njeno rame. S njim je, spada meu njih. Tu je gde joj je i
mesto, izmeu dve porodice. Na jedan prolazni asak ispunjava je prijatan oseaj sigurnosti.
Moda je ovo njena stvarnost, a sve ostalo, Antoan, njen san da pobegne, samo puste sanje.
Smei se Armanu. On joj stiska rame.
Leto je, danje topao, deca su na ferijama, mrtva su gladna posle jutra provedenog u paradi
za Dan pada Bastilje. Predjela rillettes i pihtije, i oeufs mayonnaise, to je tartar, samo bez
bibera i vlaca, i cleri rmoulade oas su nestala. A naroito boudin noir debela krvavica,
takoe domai proizvod, neravnomerno i grubo utisnuta u crevo i isprena na tiganju izaziva ushiene hvale.
U zatiju izmeu boudin i jegulje Lisjen odluuje da uzburka vode.
I znai, ono laprdalo Zola opet je na optuenikoj klupi, jeste li uli?
Ruak traje ve due od sat vremena, pa peenje jo nije poslueno boudin se ne rauna.
Ali ukraj kuhinjskih vrata ve stoji tuce praznih flaa, nalik na razoruane ratne zarobljenike.
Ba tako, kae Marija, Armanova starija sestra, paljivo odlaui svoj escajg, viljuku i
no, na prazan tanjir, jedno uz drugo.
Umoran sam vie od te prie. Viktor-Pol naliva iz boce ato-la-tura tako otro da se vino
preliva preko ae i ostavlja bledoruiastu mrlju na stolnjaku sa ipkama. Kad ve priamo,
jeste li videli ta se deava u Sudanu?
Upravo smo poboli svoju zastavu u Faodi, to znam, kae Lisjen mockajui hlebom saft od
baudin.
Znai, niste uli? E pa, verovali ili ne, Englezi ve osporavaju nae prisustvo tamo. Laperfide Albion jo jedanput pokuava da nam gume klip u tokove. Hoe kontrolu nad Nilom.
Ako vas zanima moje miljenje, sve strepim da e je i stei. Izgleda da je onaj njihov Kiener
vrstan vojskovoa.
To bi znailo kraj naeg velikog sna o Francuskoj od Dibutija do Dakara francuska
Afrika od jedne do druge obale, kae Arman.
Viktorini misli lutaju daleko od tog razgovora. S blagim gaenjem se zagledala u iniju s
jeguljama koju je Mari-Lujza upravo spustila nasred stola, gde jegulje u sosu blistaju spletene
kao gnezdo crnih zvearki.
Barem u Aziji imamo zaista vrsto uporite. Kau da u Koinini moe da se obogati za
ciglo dve godine, ako ima pameti, veli Fransoa Tesije s druge strane stola. Ova upadica vraa
Viktorinu u stvarnost. Njen svekar je u mnogo emu isti Arman! Brada isturena, usta stisnuta,
u sedoj kosi jo mnogo crnih vlasi.
Ako pre toga ne umrete od srdobolje ili tifusa, mumla Viktor-Pol.
Lisjen podie au u pravcu svoje ene. Adela, jo jednu!
Kako? pita Arman. Sigurno ne od rada za francusku vojsku, kao il, to bar znam.
Plantae heveas, kae Mari-Lujza. Dume, novi guverner, uvozi sadnice iz Sri Lanke, a one
se oigledno odlino primaju na tlu Indokine.

W&N

Viktor-Pol se okree prema njoj s podrugljivim iznenaenjem. A otkud ti to zna?

itala sam u La Kinzen kolonijalu.
Seigneur, Marie-Louise, kae Viktor-Pol, ponovo se sluei boidenom uz obilat dodatak
jabuka. La Kinzen su usta tamonje kolonijalne klike. Kladim se da nisi itala o Crnim barjacima. Na severu, u Tonkinu, grupe pobunjenika napale su nae trupe. Stanje se usijava.
Mari-Lujza slee ramenima. itam te novine otkako je Anelina otila. Daju dosta informacija.
Ja im ba ne bih previe verovao.
Staje heveas? pita Danijel; glas poinje reenicu tanko i prodorno, a zatim se iznebuha
sunovrauje u impresivan bas.
Kauukovac. Zna li, Dani, kako se pravi guma?
Ne.
Ilebi se stablo kauuka, objanjava Arman svojim predavakim tonom, otvori se, i ispod
se privrsti aa, u koju se iz kore sliva beliasta tenost. Ta tenost se zove kauukovo mleko. Zatim se to mleko ostavi da se zgusne i prerauje se u gumu.
Ja sam mislio da se guma dobija u Africi, kae Danijel.
U pravu si, mesje sveznalico, samo to je jedan broj sadnica kauukovca prevezen u Aziju,
gde su se izvanredno dobro primile. Ulau se velike nade da e proizvodnja gume odrati
koloniju jugoistone Azije.
Mada zapravo, sudei po onom to sam itao u Le Figarou, kae Viktor-Pol otirui usta, ne
odrava Indokinu guma, ve opijum. Manje blagorodno, ali po svoj prilici krajnje isplativo.
Izgleda da smo preuzeli proizvodnju i distribuciju opijuma. ta ti o tome misli, dragi moj
Armane?
Arman iskapljuje au i sputa je.
Ta Imperija e nam doi glave. Pariz i dalje pothranjuje snove o veliini. Ali pogledajte ta
se dogodilo sedamdesete. Izgubili smo Alzas i Lorenu.
Rat iz sedamdesete nema nikakve veze s kolonijama. Pokuava li smo da obuzdamo Prusiju. A dobili smo po turu.
ujem daje Sajgon predivan, kae sanjalaki Viktorina, prekidajui ih. I odjednom osea
da Marija, koja sedi preko puta, bulji u nju, kao da se tom jednom reenicom odala. Crveni i
odvraa pogled u stranu.
Berta sputa na sto jagnjei but pr sal, predivno ukuvan sa mojettes, onako kako to svi
prisutni vole.
ta, i ti ita La Kinzen kolonij? zaikava Viktor-Pol Viktorinu.
Non, Papa. Viktorina dodaje Armanu iniju sa mojettes; pao joj je kamen sa srca to joj se
pruila prilika da se opravda. Tako joj Anelina pie u pismima.
Volela bih kad biste svi prestali da priate o Indokini i Francuskoj imperiji, kae Berta
sedajui. Mnogo je dosadno.
La Perle de l' Orient, deklamuje Fransoa. U svaki drugi lanak o Indokini uspevaju da
udenu tu frazu. Sajgon: najlepi dragulj nae kolonijalne krune.
Probavi pasulj, Arman zvidi u znak pohvale.
Nije se prekuvao, kae. U stvari, savren je. Adela, moje estitke!
Viktorina ga strelja pogledom.
Svi su se posvetili jagnjetini i pasulju, pa vlada tiina.
Sve to s kolonijama je glupost, kae Lisjen. Slaem se sa Armanom. To e nam isisati
duu. A radi ega?
Radi slave Francuske imperije. Eto radi ega. Ne moemo da dopustimo da Englezi i
Nemei preuzmu svet, nastavlja Armanov otac.
alite se, bie?

W&N

Ne. Koji nam drugi izbor preostaje? Pogledajte uspon socijalistikih pokreta u Rusiji. To je
prava pretnja. Upamtite moje rei.
Posle toga sputa se tiina, kao da je ta tema, iako prigodna na Dan pada Bastilje, suvie
opsena i suvie ozbiljna za razmatranje.
Madlena, ispravi lea, kae Mari-Lujza. Lice ti je nad samim tanjirom. ta e tvoj aneo
uvar da kae ako te takvu vidi?
Maman, molim te, kae Viktorina.
Mari-Lujza skree pogled, alosna to vidi da joj je autoritet podriven.
ta ima slatko? upada Danijel.
Jo si gladan, Dani?
Ali sledi jo i salata od frise i mche, a za njima posluavnik sa sirevima uglavnom iz
ovog kraja, od kozjeg mleka, chabichou i frontage cendr, i nekoliko kolutova kamambera iz
Normandije, sve to pre nego to se na stolu ne nau inijice sa tourtisseaux. A u to vreme
razgovor je bezbedno usmeren ka predstojeoj Svetskoj izlobi dinovskoj izlobi koja je
ve isplanirana za narednu godinu, da se proslavi dolazak novog stolea, i Viktorinine misli
ponovo blude. Ima jo da se poslui kafa, i beli voni liker pie koje zlatasto bleska kroz
ae. Kasnopopodnevno sunce proarae beli stolnjak umrljan vinom, oi e biti mutne, razgovori e zamreti dok senke, sve tamnije, zamrauju sobu, a onda e svi ivnuti od svee kafe
i nove ture pia, i tad e dan zgasnuti u sumrak, i neko e ustati i upaliti petrolejke...
Upravo tada, Madlena poinje da kuka na greve u stomaku. Dri se za trbuh obema rukama, nadvijena nad tanjir, bela kao kre.
ta nije u redu, Madlena? pita Mari-Lujza.
Viktorina je gleda naas, nemona da ustane, kako bijedna majka trebalo da uini, da pridri erki elo, da joj se nae. Moda je to od vina, od silne hrane, ali kao da se na nju spustila
neka magla, prikovala je za stolicu, oduzela joj mo kretanja.
Viktorina, erki ti nije dobro, opominje je Arman.
Ona skae da pomogne detetu. Madlena uspeva da ustane i da izae u dvorite, gde se
ispovraa na bokor maslaaka kraj kuhinjskih vrata.
Viktorina joj neno brie usta salvetom i vrsto grli uzdrhtalo telo.
Moje cipele, izusti Madlena slabano.
Ne brini za cipele, ma chrie, oistie se.
Madlena se polako podie i pada Viktorini u zagrljaj.
ta ne valja, maman? to mi nije dobro?
Sigurno si pojela neto to ti ne prija. Samo mala smetnja s varenjem.
Ostani sa mnom, molim te, kae Madlena, vrsto je hvatajui za ruku.
Naravno da u ostati. Viktorina je ljubi u slepoonicu, u elji da zagladi rastrojenost koju
je pokazala za stolom. Hajde da prisednemo dok ti ne bude bolje.
Na klupi ispod bresta, Madlena lee i sputa glavu Viktorini u krilo. Zmuri, lice joj je sad
mimo, obraze joj boje ruiaste mrlje, ini se nezatienija, ranjivija, kao dok je bila mala. U
poslednje vreme raste u nekom svom svetu, nos joj je stalno u knjizi, nikad ne proputa da se
uvee pomoli, kleei u spavaici pokraj kreveta. Ono, nema u tome niega loeg, ali izgleda
odve zatvorena.
U to kasno popodne, zadnje dvorite je svee i tiho; pravougaonik izmeu povrtnjaka s
jedne i kokoinjca s druge strane, a u pozadini se protee zeleno polje deteline. Izlazi Adela i
baca pregrt semenja kroz vrata kokoinjca. Kokoke kljucaju svojim brzim, otrim pokretima, gore-dole, kao da u vratu imaju oprugu. Potom brie ruke o kecelju, prikuplja suknju i
paljivo zamandaljuje vrata kokoinjca.
Nema jaja? pita je Viktorina s klupe.
Sva smo ih pojeli za ruak. Je li Madleni bolje?
Ne, kae Madlena, ali glas joj je snaniji.

W&N

Viktorina se smeje jer je oevidno da joj je bolje.

Doneu ti nanine kapi.
Mrzim ih, buni se Madlena.
Ali kada se Adela vrati s boicom alkohola s metvicom i kad Viktorina kane nekoliko kapljica na maramicu, Madlena je pomirie, zatim udahne punim pluima i ponovo legne na majino krilo.
Sad je bolje?
Da.
Adela seda do njih na klupu i otresa semenje sa suknje. Posle nekog vremena, Madlena
tone u dreme.
To joj je od silnog jela, kae Adela. Previe je to za njih.
Vazduh je jo blag i decu najzad putaju napolje, a za to vreme sunce na zalasku pozlauje
vrke glogovog bunja. Danijel dovikuje drugoj deci neto to se ne razume ba sasvim, glas
mu se iznebuha lomi nasred rei. Svi se smeju.
Raste. Pazi se, Viktorina, ako krene oevim stopama...
Viktorina vrti glavom.
Nee. Ovo e dete daleko dogurati.
Adela je prekorno gleda.
Ne mislim nita protiv Armana. Samo ima neke drugaije ambicije. Arman voli to je
ovde. On je pravi Venden.
Lopta izlee u zabran i deca juriaju za njom. opor maliana die prainu, devojice tre
za obruem, krajevi mani lepraju za njima kao blistavi repovi, deaci prepreuju put lopti i
istog trena je ispaljuju natrag u dvorite. Danijel je zaostao za njima, sa otvorenom knjigom u
rukama.
ta to radi? Adela pokazuje Danijela, koji neto mrmlja sebi u bradu i iznenada, jednim
teatralnim pokretom, prua ruku ka kokoinjcu.
ita Viktora Igoa. Ui Ernani napamet.
Prolazi mimo njih, ne obznanjujui ak ni da je svestan njihovog prisustva, i recituje nekoliko stihova iz komada:
Ce que je veux de toi, e nest pointfaveurs vaines,
Cest ldme de ton corps, cest le sang de tes veines,
Cest tout ce quun poignard, furieux et vainqueur;
En fouillant longtemps peut prendre au fond dun coeur.
To to od tebe traim lana samilost nije,
ve dua tela tvoga, krv to ti venama bije;
pomame, slavlja puna, to znade samo kama,
zariv se, da iskopa iz bezdna srca sama.
Adela se tiho smejulji. Kakva sanjalica!
I na trenutak, neobjanjivo, u Viktorini se budi snana potreba da joj ispria za Antoana
da ispria bilo kome, zapravo; srce joj je prepuno, u stanju neprekidnog uzbuenja, bremenito
tekim tovarom, na ivici da se rasprsne. Ali nee da bude toliko glupa. Adela Armanova
sestra! poslednja je na svetu kojoj bi smela da poveri tajnu. Sanjalica je na tebe, kae Adela.
Glava mu je puna matarija. Viktorina nita ne govori. Takvo miljenje o njoj vlada u porodici
Tesije. Nek misle o njoj ta god hoe. Nee se s njima sporiti.
2. avgust, 1898.
Cher Antoane,

W&N

Nisam nameravala da ti odgovaram. Glupa sam, moda, to ti sad piem. Ali ivot nas je
ponovo bacio na istu stazu, i ja verujem da za to postoji neki razlog. To je sve.
Deca su mi preko leta kod kue. Uz njih, dani su mi preispunjeni. Pa ipak je leto dugo jer
nema asova, ve su nestali u izmaglici. ivot mi ne izgleda sasvim stvaran, razume li ta
ovim hou da kaem ? Vie uopte ne znam ta je stvarno, a ta ne. Ne znam kakav bi to trebalo da mi bude ivot.
Je pense toi,
Viktorina
Za zvukom vrata koja se gore, na spratu, otvaraju, sledi ljapkanje bosih nogu. Ona hitro
skriva pismo pod koulju. Niz stepenice tetura Danijel, tarui oi.
ta to radi, maman? Glas mu je pospan. Zeva.
Ne spava mi se. Malo je sparno noas, je li?
Seda preko puta nje, nalakuje se na sto, sputa glavu u ake. Izgleda umoran, i to ne samo
stoga to je pola noi. Premrav je. Ili se to moda ini zbog senke koja mu nie na gornjoj
usni, onih maljica na koje ona nikako ne moe da se privikne.
Da.
Meseina srebri pod. Zrikavci zriu.
ta te mui? pita Danijel.
Nita. to pita?
Ne znam. U poslednje vreme deluje tuno, maman.
Ona sputa aku na njegovu. Njen sini. Ne jo zadugo. Naslanja glavu na njenu aku kao
da e tu da usni. Sea se kako je kao mali, kad mu je bilo tri ili etiri godine, moda i vie,
redovno priljubljivao obraz uz njenu aku kad bi se uvee izmorio. Bio bi pun ivota i snage,
a onda bi se odjednom, za veerom, ponekad i pre slatkia, samo skljokao, kao beba.
Mora da je zbog leta, kae. Dugako je ovo leto. Provlai mu rukom kroz kosu, ovla,
gotovo stidljivo, dodir njegove kose dobro joj je znan, pa ipak nije sigurna kako bi majka trebalo da dotakne deaka koji odrasta.
On se uspravlja, ponovo zeva, pa izvlai ruku. Gleda u majku snenim oima, i ona vidi da
je u njima jo ona ista stara prisnost. On se kratko nasmeje, u potvrdu tome, ali ne zadrava
osmeh due. Sputa rairene dlanove na sto, ba kao Arman, i podupire se da ustane.
Bon. Upravo sam bio krenuo... Ustaje i u au sipa vodu iz karafe koju preko noi uvek
ostavljaju na sudoperi. Bio sam edan.

15. AVGUST 1898. Sredina leta je Le Quinze Aot, sam vrhunac vruina i omorine, posle
kojeg leto lagano ali sigurno vene, kvareno nepogodama koje dodijavaju potkraj meseca.
Takoe je to i Velika Gospojina, dan kada je Bogorodicu, svu nebesnu u njenom dugom, plavom velu i nestvarnom oreolu, uznelo jato anela u rajsko blaenstvo.
Pri kraju mise, neposredno posle Ite missa est, svetenik izlazi iz crkve zajedno s malim
pojcima i svi se sakupljaju ispred, pod zaslepljujuim sunevim zracima, i ire suncobrane.
Kad bi se taj prizor posmatrao odozgo, itava bi se porta pretvorila u cvetnu leju, punu belih i
ukastih i bledoruiastih karneria koji se njiu tamo-amo. A onda, kad se oglasi zvono, leja
se izduuje u uzanu kolonu i kree seoskim ulicama, pored zgrade optine, pored kole, du
seoske mee, sve do ruevina stare opatije.
Ave, Maris Stella,
Dei Mater Alma

W&N

Atque Semper Virgo

Felix Caeli Porta
Madlena peva iz sveg glasa. ak zna napamet molitve na latinskom. Danijel ih izgovara
bezglasno, samo usnama. Svima je jasno da ne zna rei i da se pravi. Arman uti kao zaliven,
ispred njih, strogog lica. On se ak ni toliko ne trudi.
Viktorina ovla pogleda u stranu, prema Danijelu, i istog trena upravlja pogled preda se.
Pravo iza njih, u svom slamenom eiru i platnenom odelu, s rukama u depovima u prilino
drskoj pozi za jednu crkvenu litiju koraa Antoan.
Toliko joj je blizu da moe gotovo da se nasloni na njega. Arman hoda napred, razdvaja ga
od nje samo kasapinova ena. Ako se okrene, ugledae Antoana. Naravno, ne poznaje ga,
nikad ga u ivotu nije video, ali da ne oseti prisnost izmeu njih dvoje?
Madlenine oi prikovane su za molitvenik. Viktorinu ponekad hvata briga zbog te njene
sposobnosti da se iskljui iz okruenja; kao da se u poslednje vreme sve vie zatvara u sebe.
Moda je to zbog njenih godina... Viktorina i dalje koraa, drei suncobran nad glavom, stiskajui Madleninu znojavu ruicu i ne skreui pogled s besprekornog ravnog razdeljka u njenoj smeoj kosi, upletenoj u dve duge kike i vezanoj belim manama. Ne okree se.
Kod Gospine kapele, Arman se odsutno krsti, bez poklanjanja, i produava dalje. Viktorina
se sputa na kolena do Madlene i vrsto sklapa ruke. Kapela je dozidana uz spoljnji zid stare
opatije, na otvorenom, pa ipak iz srednjovekovnog kamenja izbija studen. Ljiljani u vazi
ispred Bogorodiine slike isputaju omamljiv miris. Njih dve izgovaraju zajedniki prve rei
Zdravomarije, a Madlena netremice gleda u Viktorinina usta da proita rei koje je zaboravila.
Kada ustanu, Viktorina se osvre. Ni Antoan ne klei. Usporava, proputa nekoliko ljudi da
stanu izmeu njih, pa kree za njom.
Posle kapele, litija se rastura i Arman, Danijel, Madlena i Viktorina polaze, u grupici, natrag u selo. Viktorina doputa sebi da se samo jednom obazre i potrai Antoana, ali ga vie ne
vidi.
Moram da svratim u boulangerie, kae Armanu, oborenih oiju.
E, da, kupi nam brioche da se zasladimo, kae on.
Ja ne volim brioche! Madlena poinje da bocka Danijela mravim prstiem.
Prekini, kae Arman.
Madlena hitro isplazi jezik, a zatim se pretvorno osmehuje.
U pekari je red, svi svraaju da kupe bagete i batards, tek izvaene iz pei, choux la
creme i brioches. Suncobrani su sad skupljeni, vise o traici nataknutoj na ruku.
Ulazna se vrata otvaraju. Oprostite, kae muki glas, vrata se zatvaraju iza njega uz oglaavanje zvonceta, i evo ga, ponovo stoji tik iza nje. Nakon to joj pekarova ena zamota hleb i
brioche, on brzo trai jednu ficelle i izlazi iz prodavnice zajedno s njom.
Moemo li askom da popriamo?
Bilo joj ubrzava.
Otkud ti ta drskost da doe da me vidi ovako naoigled sveta...
Ne moe da smisli nijedno drugo mirno mesto, pa kree uliicom koja uzbrdo vodi do groblja.
Primio sam tvoje pismo, kae on kada stignu do kapije. Nisam hteo da ti piem na kuu. A
kola ne radi...
Bila je u pravu, groblje je pusto, ali koliko e jo biti takvo?
Nisi smeo da dolazi. Ne ovako, kad sam s porodicom, na samu nedelju.
Mislio sam da u lake da ti priem kad vlada guva, kao danas.
Kad vlada guva? I nije ti ba neko rasuivanje. Hou da kaem narod iri prie, zna?
Primeuju ovakve stvari.
Samo razgovaramo, kae on.

W&N

Ona pak ne kae nita. Klecaju joj noge.

Nisam eleo da pomisli da sam tek tako nestao.
Prevalio si toliki put samo da bi mi to rekao?
On se smei. Ne ba potpunim osmehom, ve smekom koji u sebi tota sadri udnju,
krivicu, zavodljivost, nenost, jednu tako sloenu meavinu oseanja da Viktorina ne uspeva
da ustraje u svom gnevu, pa odvraa pogled.
Hteo sam tebe da vidim, kae on.
eir mu je u ruci, a ficelle nespretno stisnuta uz njega, te Viktorina omekava. Stoji pred
njim, mae papirnom kesom iz pekare.
Nemam mnogo vremena ekaju me moji...
On sputa hleb na kameni ispust ograde i uzima Viktorini iz ruku papirnu kesu, pa je privlai uza se, obgrlivi je oko pasa, usana neizdrljivo mekih, ruku neizdrljivo nenih. Prati
spoljni rub njenih usana, neno joj zavlai prst u usta, izmeu zuba, okolo jezika, ona ga blago zagrize, ini joj se da neko nailazi, nije sigurna, ini joj se da e svaki as neko banuti i
ugledati ih, lupa ti srce, apue on, osea njeno srce u svojoj aci, na njenim grudima, glas mu
je i inae malo hrapav, ali kad apue, tako milozvuno tee, ne mogu, kae on glas mu kao
milovanje ake mu nadolaze oko njenih grudi. Ne, kae ona, treba da krenem. Znam, apue
on, ali ne mogu...
ekaju me, ponavlja ona, moram da krenem. I uzmie mu iz zagrljaja, uzima jednom
rukom papirnu kesu, drugom zaglauje kosu.
On je ponovo privlai k sebi, uhvativi je vrsto oko struka.
Smem li da ti piem?
Ako eli.
Na koju adresu?
Na kolu. Au revoir.
Njih dvoje, Madlena i Danijel, ekaju je u kuhinji.
Maman, ba si se zadrala u pekari, kae Madlena.
ta si kupila? pita Danijel i epa kesu iz pekare.
Bio je dugaak red, a i srela sam u povratku ozefinu Difur. Malo smo popriale.
Nije la. Jeste na ulici srela ozefinu Difur, iako su razgovarale itavih pola minuta.
Arman je pozadi, u bati, tako da je ova la, ili polula, samo zarad dece. Zadovoljan to je
ipak kupila brioche, Danijel se sad udubio u strip Les Pieds Nickele's, a Madlena za to vreme
stoji u podnoju stepenita i oko ispruenih prstiju zaplie ome od prediva, pravei svraje
noge. Ali iako su joj oi pomno usredsreene na ruke, vrlo je svesna svega to se zbiva oko
nje.
Kosa ti smeno stoji, kae. A onda kao da zaboravlja ta je upravo rekla i unosi se u uplitanje vunice u sloenu figuru oko prstiju, pa je zatim smie s paleva i razvlai.
Stvarnost njenog razgovora sa Antoanom i poljupca ve bledi pred onom drugom, sasvim
mogunom stvarnou izmiljenog razgovora sa ozefinom Difur, o deci i predstojeoj kolskoj godini. Iznenauje je lakoa s kojom njena prvobitna mala la uas narasta u razraenu
priu. Zna da time samo dobija na vremenu, na privremenom spasenju. Ve joj je poznato. Na
isti je nain lagala oca u vezi sa Armanom. Prisea se maglovite zemlje ni tamo ni ovamo,
nejasnih granica, sea se rascepljene stvarnosti u kojoj je tada ivela, gde se istina ve sam
po sebi kolebljiv pojam, podloan udima pamenja korak po korak izvitoperuje, i nepopravljivo se menja.
Samo to posle ovog njihovog susreta nema vie potrebe za laima. Antoanova pisma ne
stiu. Svako jutro ustaje puna iekivanja, eka trenutak kada e konano izii iz kue, stii u
kolu i pregledati potanski sandui prikucan za kapiju. I svakog se dana vraa kui razoa-

W&N

rana, teka srca, u nadi da e naredni dan doneti kakav glas. Govori sebi da pota sporo putuje, da je Antoan uva, da je oprezan. Nije mu ni razumno, uostalom, da srlja u prepisku koja
bi nju ugrozila. Moda mu nije do pisanja, nego hoe daje iznenadi i da samo jednog dana
iskrsne u selu, kao to je iskrsnuo petnaestog avgusta. Zauzet je poslovnim planovima, veli
ona sebi, moda je otputovao u ole, ili ak u Pariz, da se obavesti o Indokini. Ipak, to joj ne
bi otud pisao?
I tako u Majezeu odmie leto. Madlena iz ume donosi kotaricu divljih jagoda. Bakra po
itav dan kljua i izbacuje krte mehurie. Smenjuju se u skidanju pene s povrine. Na kuhinjskom stolu se niu staklene tegle pune vrelog dema, ekajui da se ohlade i poveu. Zatim
sazrevaju trenje, i sada na stolu eka nova tura nepovezanih tegli.
Marljivo rade na platnenom stolnjaku. Uradile su gotovo tri frtalja i Viktorina je poela da
veze sredinu, sa upletenim poetnim slovima njihovih dveju porodica, J i T. Danijel sedi u
travi i crta. Viktor-Pol mu je na poetku ferija dao skicen-blok, i sad ga ispunjava, iz dana u
dan, ivopisnim pejzaima i portretima. Povukao je na dedu, s ponosom razmilja Viktorina.
Posle ruka, u slobodno vreme, ona posmatra dereglije koje promiu kanalom u mrtvo popodne, pune voa i povra s pijace, drva za potpalu, ponekad voze i kravu. Kasnije posle podne,
odlazi preicom do kole i proverava potu, zatim u povratku svraa u pekaru i kasapnicu. U
suton, Danijel se vraa iz vonje biciklom i ostavlja ga na kunoj stazi, a Viktorina i Madlena
ljute graak, dube dinje, iste boraniju, krate strukove pargle. Kroz koprenu lia koje se
nadvija nad njima probijaju se lokvice grimizne svetlosti i trepere na povrini kanala. Kraj leta
protee se pred svima njima kao kakav beskrajni most koji e neminovno obii krug i vratiti
se na stari put: i. oktobar, prvi dan kolske godine.
U potmuloj septembarskoj svetlosti, Viktorinu savladava nemo beznae. Pita seje li manje
bolno prepustiti se bolu nego suprotstaviti mu se, vai li za svaki bol isto i za bol due, i za
bol tela.

ANTOANOVO PISMO je eka u kancelariji, prvog dana kole. Krije ga u svesku i jedva
eka odmor za ruak da ga otvori. im se nastava zavri, tri u dvorite i epa koverat.
Viktorina chrie,
Izvini zbog duge utnje. Nisam hteo da ponovo uznemirujem ni tebe ni tvoju porodicu, kako
si i rekla kad sam te ono iznenadio u avgustu. Pokuavam da potujem tvoje elje, tvoj porodini ivot. Poslednjih nedelja mnogo sam radio na zapoinjanju posla koji sam ti spominjao.
Pripremio sam budet, ali moraemo da saekamo do kraja avgusta da oleske fabrike prorade, kako bismo procenili mogunosti za izvoz naeg domaeg platna i uvoz svile iz Koinine.
Ali to i nije mnogo bitno. Piem ti jer je seanje na one nae prekratke zajednike trenutke
sada neprestani bol koji mi nikako ne jenjava.
Ne prestajem da mislim na tebe.
Antoan
Viktorina, viens donc!
Iz spavae sobe odjekuje Armanov glas.
Petje izjutra. Ona sedi za kuhinjskim stolom, ispija vodu iz ae. Iza vrbaka se razliva
sedefastoruiast vrtlog svedosti.
ta si radila dole? pita je Arman, nimalo neljubazno, kada se vratila u krevet.
Ne dri me san.

W&N

Potitena si u poslednje vreme. Nema mira ak ni kad spava. Moda zbog leta, kae ona.
Lee na svoju polovinu, leima okrenuta ka njemu. Budim se od vruine.
Gle, a ja ba imam ono to ti treba... U glasu mu se osea zaikavanje, ljubav. Grli je.
Imam malice neega to e ti pomoi da zaspi. Zadie joj spavaicu i sputa joj ruku nisko
na stomak.
Non. Povlai spavaicu niz noge.
On je neno miluje preko tankog platna spavaice. Mislio sam da ti se ne spava, kae.
Prestani!
A onda se, naglo, njegovo raspoloenje menja. Jednim pokretom joj zadie spavaicu do
pojasa i prodire u nju.
Ona pokuava da ga otisne laktom.
NON!
Ah, la rleuse. Prestani da cmizdri i prepusti se. Gde je ono devoje kome nikad nije bilo
dosta, kuda se delo?
Ona se oberuke hvata za krevetske reetke. Pokuava da podigne kolena, ali joj on vue i
ispravlja noge.
Utiskuje se u nju, ukopava se rukama u njena ramena. Zaljubljenost je smenio gnev; kao da
hoe da je prosvrdla. Ovaj put nema preputanja, nema pretvaranja njenog otpora u turobnu
predaju, koja zatim bukne u goropadno zadovoljstvo. Ruke joj klize s reetaka, grabe jastuk;
zariva lice u njega, izotreno je svesna zuba koji grizu tkaninu, pljuvake koja je natapa.
Dah joj postaje ubrzan i kratak, kripav, ali ne od zadovoljstva, ovaj put se nee predati,
uskratie sebi zadovoljstvo.
Prolo je nedelju dana. Poruka od Antoana navrljana je na beloj potanskoj karti, i tu stoji
samo: Gde se moemo nai?
Plai je saetost ovog jednog reda. Ovog puta nee biti u stanju da mu se odupre.
U crkvi, klei ispred prvog reda klupa, kose prekrivene crnim ipkanim alom. Namerava
da mu kae da su pogreili, da to za sta veruju da je ista romantika, neka via pobuda, da je
to zapravo tek puko telesno iskuenje, da je to proba njihove vere, njenog braka. Lica nadnesenog nad sklopljene ruke, izgovara Ave Maria, gratia plena... Sanda Maria, Mater Dei, ora
pro nobis peccatoribus... U to je sigurna: nasamareni su, njihova meusobna privlanost
avolje je delo. Glupao, upravo tako avo i radi, preruen.

8. septembar 1940.
3.00 posle podne

CRNI SITROEN PETNAEST staje na trgu u Majezeu okruen oblakom dima. Viktorina
izlazi iz kola. Moli Morisa da je saeka malice dok proe selom. Poeo je sve povetarac.
Vetar joj nosi kosu u lice, a ulicom se kovitla bezbojna praina. Preklapa rukama demper
preko grudi i koraa prema crkvi. Nedeljno popodne u Majezeu. Selo je pusto. Sad ima i kaf,
kojeg nije bilo u vreme dok je tu ivela. Rukom ispisana poruka obavetava potencijalne muterije: Ponovo otvaramo u 16.30.

W&N

kola je ba onakva kakvu je i pamti, kua na sprat od sivog kamena s gipsanim ukrasima,
od ulice skrivena eleznom kapijom. U dvoritu nema ni ive due. Ista ona kapija na koju se
Antoan naslonio onog dana, dok ju je posmatrao kako izlazi iz uionice, mirkajui od sunca.
U istoj ulici, malo dalje od kole, na proelju pekare jo stoji namalana re BOULANGERIE, ista kao i nekad, kitnjastim slovima. Vrata su zakljuana. Viri kroz njih. Na prozoru jo
vise dve jednake zavesice, sa istovetnim izvezenim paunovima. Iste one zavesice, daje glavu
ako nije tako. Ali nemogue je...
itavo selo izgleda kao nedirnuta a naputena pozornica, dugo poto su glumci otili.
Jesi li nala to to si traila? pita Moris poto se vratila u kola. Ruke mu nepomino
poivaju na upravljau, kao da ju je u tom poloaju ekao, ne mrdajui, za sve vreme dok je
etala selom. Ona se pak pita nasluuje li Moris uopte zastoje poelela da doe u Majeze,
uoava li neki drugi razlog osim nostalgije jedne starice. Samo je posmatra. U oima mu
nema niega do jednostavnog pitanja.
Ne, odgovara mu, ali ga ne gleda.
On ubacuje sitroen u prvu brzinu, u drugu, u treu, brzo jednu za drugom, i zadnjim tokovima podie dva oblaia bele praine.
Rekao sam ti. Trebalo je da doemo radnim danom.
Ne, vrti ona glavom. Ne bi bilo nikakve razlike. Vrati me u La Fot.

Antoan
10 octobre 1898.
Danas po podne. U naputenoj staji usred jovove ume, iza kue ana Lisjena. Nije suvie
opasno, staja pripada starom gospodinu Vemijeu, a on je ni za ta ne koristi otkako ga je
udarila kaplja. U dui se oseam snanom. Moramo prekinuti.
Predivno, vedro subotnje popodne. Viktorina se sputa prema kanalu niz travnatu padinu i
prati dereglijsku stazu sve do kraja sela; to ini da ne bi prola ispred crkve i preko glavnog
trga, gde su dve kafane, i ide sve do mesta koje zovu mostom ljubavnika, a koje oznaava
ukrtanje s manjim, slabo korienim kanalom, pa ga odatle prati dok ne doe do ume s druge strane Majezea. Prolazi pored pustog lavoir, kroz jovovu umu, pa ulazi u staju i ostavlja
vrata odkrinuta. Briljivo je smislila ovaj susret, zakazala ga za vreme kada e Arman i Luj,
Adelin mu, biti u popodnevnom lovu na imanju Sen-Kristin, zajedno s Danijelom i Madlenom. Armanu je rekla da mora da ostane u Majezeu kako bi pregledala domae. Sad eka iza
vrata, slua ptije oglaavanje, jedva ujno uketanje umskog lia. A zatim, tano na vreme, uje i njegove korake koji se kreu pravo ka mestu gde ona stoji.
Zatvara za njim vrata i doekuje ga u naruje u prohladnoj tami staje, koja mirie na seno i
ubre i iverje i ulje iz svakojakih poljoprivrednih maina koje ue u mraku poput velikih
nemih ivotinja.
Ne, kae mu i otiskuje ga. Prevarili smo se. Greno je. To je iskuenje.
Pripremila si govor? pita je on. Zvui kao paroh. Hajde, seemo ovde da priamo,
vai? Molim te.
Uzima je za ruku i pravi joj mesta na naviljku sena, a ona seda malo dalje od njega.
Ne bismo smeli da se viamo. To je greno, ponovo kae. Ruke su joj sklopljene u krilu.
Na trenutak, on uti.
Stvarno tako misli?
Da, moramo da prekratimo sve to, te randevue...

W&N

On se obazire po staji, u pravcu sive svetlosti koja se probija kroz prozore prekrivene
prljavtinom.
Traila si da doem ovamo da bi mi to rekla?
U glasu mu se osea aljiv prizvuk.
Hteo si da me vidi, kae ona tiho.
Da, hteo sam.
Pali cigaretu i baca ibicu na zemlju, meu slamke. Ona je gazi nogom kako bi bila sigurna
da se plamen ugasio.
Pazi malo, kae mu.
On je posmatra ironinim pogledom. Da, kae. Oas bi se zapalilo, zar ne?
Ona potiskuje osmeh.
Sve je do tvoje volje, veli on, a lice mu je sad ozbiljno. Ako tako eli, nikad se vie neemo videti.
Ona prebacuje nogu preko noge.
Ako tako eli.
Gleda ga. aka joj je blizu njegove. Naginje se ka njemu. Dodiruju im se ramena, ruke.
Prepliu im se prsti. I tad je svemu kraj. Njegove su ruke oko nje, malo nezgrapno; usne na
usnama. Rasprave koje je vodila s Bertom i Anelinom o prirodi grehova, o tome koji je greh
oprostiv, a koji smrtni; seanje na svetu hostiju koju je pokuala da ispljune poto se nije bila
ispovedila; na brzinu promrmljane molitve posle priesti; kad tamjana koji se leluja iznad
oltara: sve je palo u zaborav.
Sea se daje legla s njim skroz pozadi u staji. Nala je neko staro ebe i rasprostrla ga po
podu. Bilo je puno komadia sena, koji su je grebli po leima. Pamti kakve su mu bile ruke,
tople, suve, jake, kad joj je obnaio kou, na grudima, izmeu bedara. Pamti njegove poljupce
po njenom vratu, snane, lakome, koji joj nisu davali predaha. Sea se kako joj je neno razmakao noge i potraio je rukom, zatim usnama. Kako ju je stezao, kako su joj noge bile podavijene ispod njegovih prsa, kako ju je svu poklopio, kako joj je dah prelazio u sve odsenije i
odsenije uzdahe, pa joj je stavio aku preko usta da joj prigui krike. Sea se kako je udarila
nogu u neto tvrdo, moda drvenu dralicu ili metalnu ruicu. Nije osetila bol. A potom nita.
Drao ju je u zagrljaju jo dugo potom, ostali su tako zapleteni u tiini. Kroz okruglo tavansko
okno padala je potmula svetlost. Sad joj se seanje muti, tolike su godine minule, ali miris
sena i ulja, trake svetlosti, tamne senke jo su raareni od strasti.
U vreme kad ustaju i otresaju se, u staji je veoma mrano, izuzev zlatnog okvira svetlosti
okolo vrata. On prilazi prozoru da pogleda na sat. Sea se kako se zbog tame u staji zabrinula
da nije previe kasno. Ali kad iziu, sunce i dalje blista, mada je vazduh sveiji a senke due.
Sea se kako je pomislila: svetio je previe otro, a on kae: bolje da krenem sam, pa je ponovo ljubi, pritisnuvi joj snano usne na usne. I onda odlazi.
Ona se vraa u staju i pokuava da namesti kosu i oisti bluzu i suknju od sitnih trunica
sena koje su se nahvatale, ali zapravo nita ne vidi. Prolazi kroz umu, natrag do lavoir, i tamo
naas zastaje da opere ruke i pokua da povrati preanji izgled, ali kada se popne uz travnatu
padinu kraj kanala, uje glasove, decu i Armana. Pokuava da smisli priu koju e ispriati,
novu la, za sluaj da primete ma ta sumnjivo, neto u smislu da je ila do staje ali kojim
povodom? Kada stie do kunih vrata, njih troje su ve u kujni i ne primeuju je, jedino Merlin zarei kada se sagne da ga potape po glavi, pa je sumnjiavo onjui, i tad se ona zabrine
da pas ne da znak upozorenja da neto ne valja. Ali Arman samo kae: mir, Merline, i pritom
se ak i ne okrene, jer iz torbe je izvadio est fazanki i izlae ih na stolu, onako krvave i ve
ukoene, i neno ih pritiska prstom da pokae kako su debele, kako im se peije preliva kao
kadifa. Veeras u da spremim za jelo dva komada, kae ona, ostale emo dati Zanu Lisjenu.
Ne primeuju nita na njoj, ak ne izgledaju iznenaeni ni to je ula u kuu za njima, nita
je ne pitaju. Kao da se nita nije dogodilo posle nekog vremena, i Merlin kao da se primirio,

W&N

buno dahe kraj ognjita i ona pomilja da se moda sve da izbrisati. A kada neto kasnije
sedne s Madlenom ispred kuhinjskih vrata, u hladno predveerje, da oerupaju fazanke vidi
ovo divno crveno pero, kae Madlena, smem da ga sauvam? ona je ponovo ona, razgovorljiva i vedra.
10 octobre 1898, minuit.
Le mai est fait. Alea jacta est.
Sutradan ujutro, dok se podmiva, na levoj nozi primeuje tamno-plave masnice, od glenja
pa sve do butine.
Vodi rauna da skrije telo od glave do pete dok ustaje i da se pred Armanom ne svlai niti
oblai. Posle nekoliko dana, modrice postaju tamnoljubiaste i utozelene. Neke su velike kao
tacnice.
Ah pred kraj ruka, posle dan-dva, s neba pa u rebra, Arman je pita: ta ti je s nogom?
Pravi se da ne razume. Ivicom dlana saiava nekoliko mrvica i sakuplja ih u drugu aku.
On uporno ponavlja pitanje. Ona kae: a, to? Pala je u podrumu pre nekoliko dana. Saplela se
na ruicu kolica.
On sputa viljuku i no, po jedno sa svake strane tanjira, i brie usta.
Lae.
Molim? kae ona. Uzima da skupi prljavo posue. Prilazi sudoperi. Pokuava da izgleda
uposlena, da se kree prirodno kako ne bi morala da se suoi s njim.
Gledaj u mene kad ti govorim.
Istim tonom kakvim se obraa deci kad neto skrive. Ne zlim, zapravo, ve nekako drugaijim. Viktorina ne uspeva da iznae re za to. Osea potrebu da mu sve ispria. Priznanje iza
kojeg e uslediti nekoliko Oenaa, i to je sve. Onda trk u dvorite i igraj se. Ali ne moe da
mu kae. Svemu bi bio kraj. Stekao bi nad njom bezgraninu vlast. Kriva je do krajnjih granica.
Mora da slae. Ponovo. Kad je jednom odluila da joj druge nema, lako je. Kae da je ila
da iz podruma pokupi prazne tegle, pa se, poto su joj ruke bile pune, saplela i pala niz stepenice, i ubila levu nogu. Da ne poveruje kolike su modrice bile, kae, ali sada se povlae.
Ne verujem ti.
Pokazuje prstom na njen vrat.
A to? pita.
Ona prinosi ruku grlu.
ta? kae.
On frkne. Jesi li i te modrice zaradila kad si pala niz stepenice? Pala si naglavce, je li? A
stepenik te ujeo?
Ona uti. Reda preostale tanjire, na vrh postavlja ae, i nosi ih u sudoperu.
ak i Merlin, kae on. Vidi ga.
ta hoe da kae?
Vidi ga!
Okree se prema Merlinu, koji tamo kraj vatre, uvi svoje ime, ulji ui i blago rei.
Nisi primetila kako se kree oko tebe? Kako se vrzma?
Ne, kae ona.
Iznosi beli liker od ljiva koji on voli da pijucne posle obeda. Naliva jedan prst u rakijsku
aicu i sputa je pred njega. On uzdie.
Sedi sa mnom, kae, silei se da mu glas bude neniji.
Ona seda za sto preko puta njega.
Ti nee?
Ne, kae ona.

W&N

On ispija aicu i ponovo je puni.

Muka liker u ai, a zatim je istresa naiskap. Zatim pogleda u enu. U oima mu ovog
puta nema mnogo neprijateljstva.
Znam da nisam uvek savren mu.
Preneraena je ovim priznanjem daje runo postupao. U irokoj beloj koulji, napola izvuenoj iz pantalona, s raskopanim dugmetom ispod vrata, dok mu ruke poivaju na stolu,
malko pogurenih ramena, odnedavno progruanih crnih brkova, izgleda tuan.
Ali zna da te volim. Na svoj nain sam ti veran. Ostalo to inim nema nikakvog znaaja.
To uostalom i zna, je li tako?
Na jedan asak obuzima je oseaj krivice, tako jak da ima elju da se prui preko stola i
ispije sa Armanom liker, da mu dotakne ruku. Da, Armane, znam, eli da kae. Odstojanje
koje izmeu njih vlada nije posledica njegovih neverstava. aranje je, moda, sastavni deo
braka. Valja mu se nadati. Sve se moe oprostiti, razmilja Viktorina, onome ko ti je u srcu.
No odstojanje izmeu njih je posledica neeg nedokuivog, kao boja neba po smiraju sunca ili
miris gardenija u prolee.
Uzdie.
Nema nita da kae? pita on ponovo. A iza kolebljive nenosti u njegovom glasu osea
se gnev, koji s njenom utnjom ponovo narasta.
Znam, kae ona. Znam da za tebe nema znaaja.
On puni jo jednu au, ispija je do pola, pa je odmereno sputa na sto.
Gledaj u mene, kae, a ovaj put u glasu mu se nepogreivo osea nagovetaj opasnosti.
Gleda ga. U oima mu vie nema tuge.
Bila si s nekim mukarcem. Glas mu je mraan, pretei, jedva ga obuzdava. Ne lai me.
Znam ja da raspoznam kad je ena bila s mukarcem koji joj nije mu. Stavlja aku na prsa,
preko tregera koji mu dre pantalone. Znam, Viktorina, jer sam bivao sa enama kao to si ti!
Na to nadlanicom oine au tako jako da se liker razliva preko mueme i curi na pod.
Prevarila si me!
Molim?
ula si ti dobro.
Pojma nemam ta to pria.
Osea da je u sebi premrla od straha.
On se naginje preko stola i hvata je za rukav.
U nedelju, kad smo mi bih u Sen-Kristinu, a ti ostala u Majezeu, ta si radila?
Pokuava da izvue ruku, meutim previe vrsto ju je stegao. Govori mu da je u zabludi.
Podsea ga da je tog dana ostala kod kue da bi radila, zavravala je ispravke akih radova.
Govori mu: zna kako se ono kae, kad nekog optui za greh, to je zato to si prethodno sam
priznao da si grean. On joj puta zglob i pri tom prevrne bocu s likerom, koja pada na pod i
razlee se u paramparad. Ona bulji u sru koja svetluca pod snopom svetlosti. Sobom se iri
sladak i opor miris.
Uperio je kaiprst u nju. Podla si, kae. Neto krije.
Nije u stanju da ga gleda.
Hajde, poisti barem!
uje ga kako ustaje od stola, a zatim sledi tresak. Okree se da pogleda. Udara u zid zadnjim nogarima stolice, iznad klupice, tamo gde visi Viktor-Polova slika tri musketara, sistematski navaljuje na tvrdi gips, kao da izmahuje ekiem, sve dok ne pone da se kruni i otpada u pariima, a slika se lomi. Miice su mu nabrekle pod kouljom, od napora su mu itava
lea napeta.
Kada okona udaranje, zavitla stolicu preko sobe. Stolica pada pred ognjite, izvrnuta na
naslon, a jedna preaga puca i iskae, razvaljena. Ona ga gleda ne miui se s mesta.
Nema obraza ak ni da prizna!

W&N

Odlazi uz stepenice. Viktorina mu uje svaki teki korak, a zatim tresak kada se zalupe
vrata.
Uzima krpu za sudove i u tiini brie liker. Uzima metlu i ubrovnik, pa isti sru. Podie
oevu sliku i paljivo spaja oko platna rastureni ram. Zatim brie itavu kuhinju. Treba joj
dosta vremena, pod se lepi. Mora da ga brie iz dva puta, itavu kofii vode je potroila. Pere
sudove. Nije rada da prekine s poslom. Dokle god riba, i pere, i brie, i slae posue, vreme za
nju stoji. ,
Arman krpi gipsom rupe koje je napravio u kuhinjskom zidu i obavlja svoje svakodnevne
obaveze u ubitanoj tiini. A zatim, nekoliko dana docnije, reava se da u dvoritu napravi
upu za poljske alatke, izmeu kue i povrtnjaka. Viktorina ga posmatra sa zadnjeg kuhinjskog prozora kako meri i kuje, i povremeno vedro zvidue. Kao da ga je srdba prola.
Nije znala ta da kae Antoanu. Oseanja su joj bila odve protivurena. Napisala je etiri
razliita pisma i sva ih pobacala. Na kraju mu je poslala kratku poruku.
Neto se dogodilo. Ne pii mi. Ne pokuavaj da stupi u vezu sa mnom. Molim te, potuj
moje elje.
Posle sedam-osam dana, obuzela ju je tuga, onako kako posle perioda inkubacije naglo
izbije teka bolest. Isprva nije prepoznala ta je posredi. Nastavie svoj ivot, pripremae se
za nastavu, kuvae jela, a onda e iznenada osetiti da joj snaga opada, daje hvata duboka
melanholija. Morae da prekine ono to trenutno radi i see na stolicu, ili ak prilei u krevet.
Posle dosta oklevanja, ne znajui kome drugom da se obrati, otila je da se vidi s Marijom,
Armanovom starijom sestrom, u njenom duanetu u Vuvanu, gde prodaje lekovito bilje.
Koija je stala preko puta crkve, i Viktorina je sila. Marijin duan je na drugom, manjem
trgu, nekoliko stotina metara odatle, ali ona se uputila u suprotnom smeru. Vuvan je malo vei
od Majezea, ali na nju ostavlja isti utisak: potamnela proelja kua, vetar koji u otrim naletima duva kroz uske sokake, malobrojni metani koji joj upuuju kratke, radoznale poglede
zna ta ti pogledi znae: ona je ovde doljak, ta tu trai? Oba sela su gusto zbijena oko svoje
crkve, okrenuta sreditu. Nemaju irok vidik.
Iznad sela stoje ruevine Meluzinine kule, obrasle debelim ilimom puzavica. Viktorina je
reila da proeta do starog zamka. Tamo je vidik iri, pogled puca preko dolinice koja se protee naporedo sa umom Merven. Jednom ju je tuda provezao Viktor-Pol, konjem i karucama.
Sea se toga kao da je jue bilo. Bio je vreo letnji dan, pa su uli u kulu da se rashlade.
Jednog je jutra, tako joj je tog dana rekao Viktor-Pol dok su peaili ka ruevinama starog
zamka a to se zbilo u davna vremena, u srednjem veku Rejmondin de Poatje u Mervenskoj
umi lovio divlje veprove u onoj umi koju odavde vidi pa je zalutao. Poto je dugo
hodao, nabasao je na slap gde su se kupale tri predivne vile brodarice. Jedna od njih imala je
kovrdavu riu kosu koja joj je padala niz lea sve do pasa. Dok je prilazio, posmatrala ga je
sa osmejkom na usnama. Istog se trena zaljubio u nju. Viktor-Pol je tad uzeo Viktorininu ruku
i stisnuo je. Meluzina je pristala da se uda za Rejmondina, ali pod jednim uslovom: morae
daje ostavlja samu u kuli zamka svake subotnje veeri, sve do nedelje ujutru, i obeae da je
nikada nee pitati ta tamo radi. Rejmondin je pristao, pa su se takp venali.
Stigli su do temelja kule i seli na jedan stepenik. Viktor-Pol je rukom potapao kameni zid
iza svojih lea.
Bio je to ba ovaj zamak, rekao je.
Viktorina je tad je imala sedam ih osam godina gutala svaku njegovu re, zamaijana.
Ah, ba kao i enu Plavobradog, nastavio je Viktor-Pol, sea se ta sam ti priao o Plavobradom, je li?

W&N

Viktorina je utke klimnula glavom.

Pa, ba kao i enu Plavobradog, Rejmondina je sve vie i vie kopkalo ta Meluzina radi
iza zatvorenih vrata svake subotnje veeri. To ga je toliko zaokupilo da se jedne noi nije
mogao uzdrati, pa je otvorio njemu zabranjena vrata koja vode u kulu. Moda je to bilo ba
ovde gde mi sad sedimo. Viktor-Pol je rukom nainio pokret kao da otvara nevidljiva vrata
pred sobom. Nikakva se vrata nisu otvorila, samo je vetar uskomeao brljanovo lie. Viktorina je uzdrhtala.
Je 1 bi volela da zna ta je video Rejmondin, pitao je Viktor-Pol.
Viktorina je prestala da die i klimnula je glavom.
Viktor-Polov glas je zadobio dramatian ton:
Meluzina se kupala u bazenu od zelenog mermera, osvetljenom visokim bakljama. Od
pojasa nanie, telo joj se bilo preobratilo u krljutima prekriven, srebrnast zmijski rep, koji je
mlitavo poivao na ivici bazena. Rejmondin je stajao tamo, nem, zgroen. Meluzina je vrisnula i na leima su joj iznikla krila. Izletela je kroz otvoren prozor, pa iznad krovova. Onuda.
Rukom je pokazao ka dolini.
Viktorina se privila uz njega, a on ju je zagrlio oko ramena. Igrom sluaja, nastavio je,
Meluzina je, u vreme kad ju je Rejmondin raskrinkao, bila trudna, i za kaznu to je od njega
skrila svoju pravu prirodu, sin njene utrobe rodio se s dugim, krivim zubima. Iskezio je Meluzini te svoje zube, a ona je, u ogromnom strahu, shvatila da su tako neprirodno dugaki izrasli
za samo nekoliko minuta. Taj se sin kasnije vratio u selo, nastavio je Viktor-Pol, i odrastao u
mirnog i savreno pristojnog momka. Zbog velikih zuba stekao je nadimak Zubati ofri.
A ta je bilo s Meluzinom? upitala je Viktorina slabakim glasom.
Meluzinu, rekao je Viktor-Pol, niko nikada vie nije video.
Kula se nije izmenila. Bila je napola uruena. Izgledala je samotnije nego ikad, naroito u
vetrovite dane kao to je bio taj. Bilo je to sve to je preostalo od vuvenskog zamka. Viktorina
je pokuala da nae stepenik na kojem je onog dana sedela sa ocem, ah nije joj polo za
rukom. Moda je zarastao u travu. Polako se vratila nizbrdo, do trga gde je Marija drala
duan.
Mariji je kazala da je umorna, da misli kako nije nita ozbiljno, ah da li bi Marija mogla da
joj da neto to e joj povratiti snagu? Marijine smee oi gotovo su je sumnjiavo gledale,
kao daje uspela da nanjui da Viktorina krije neku tajnu, ali da ne moe ba do kraja da pronikne ta je posredi, iako bi kad-tad u tome uspela. Zatim je s polica skinula nekoliko staklenih
flaica i smeala prakove u limenu kutijicu.
Ovo je za okrepljenje, rekla je. Kinin, sranik i raven. Pruila je Viktorini kutijicu. Odnesi
ovo doktoru Ermonu to dri apoteku na trgu, pa nek ti napravi pilule. Uzimaj po jednu pre
svakog obroka.
Ali trave ne pomogoe. Kada bi Arman upitao kada e biti gotov ruak ih je zamolio da mu
okrpi arapu, samo bi se brecnula. Zaas bi planula gnevom, a potom bi joj se vratila tuga, pa
bi se posvetila arapi ih dugmetu da umiri Armana. On se pak udaljio od nje. Vraao se sve
kasnije i kasnije, a ponekad ni na veeru ne bi doao.
Antoan joj nije odgovarao.
Pa ipak, itavog tog oktobra, svakog je dana ekala na pontonu potansku deregliju da pristane, ba kao i onda pre nekoliko meseci, i svakog se dana, nakon to bi potar otiao ne
donevi joj pismo od Armana, ljuljala na ljuljaci kao devojica, da ublai razoaranje. Pustila
bi da joj izme udaraju u zemlju, zajedno s rubom suknje, pa bi posmatrala kako sunce viri
kroz kronje brestova. S mesta na kojem je sedela, njihova kua, nasaena na samom vrhu
padine, sijala je na podnevnom suncu kao da je na nekoj od oevih minijatura.

W&N

Viktor-Pol je bio nauio Armana kako da od daske i dva kanapa napravi ljuljaku. Ova ljuljaka je bila tana kopija one koju je napravio za Viktorinu, u vonjaku u oleu. U vreme
kada je ljuljaka bila tek postavljena, to je upamtila, noge joj nisu dosezale do tla, a noni
prsti su trcali, raskreeni i mravi, ispod haljine. Dok se ljuljala, trake s pojasa vijorile su se
iza nje u nepominom letnjem zraku.
Jednom ju je otac ne onda kad su ili do okeana, ve jedan drugi put, moda pet-est
godina kasnije poveo u dvorac gospodina grofa od Bretonijera, da isporue koije koje je
oslikao. Bio je bezbrian i pevao je Gijeri, Karabis koliko gaje grlo nosilo. Ta pesma gaje
uvek podseala na gospodina grofa, poto se Karabas, po njegovim reima, zvao jedan markiz. Ona je pevala zajedno s njim:
Il tait un ptit homme qui sappelait Guilleri, Carabi
Il sen fut la chasse, la chasse aux perdrix, Carabi Toto, Carabo,
Marchand dcaraba...
Bio jednom oveuljak po imenu Gijeri, Karabis,
pa je poo on da lovi, on da lovi prepelice, Karabis,
Toto, Karabos,
taj trgovac Karabas...
Kada su stigli do kapije zamka, zaobili su do tala, gde su konjska kopita klizala i omicala
se po glatkim oblucima kaldrme. Izaao je kuvar i posadio je u kuhinju, na stolicu s neudobnim naslonom, i ponudio je aom mlenobelog jemenog sirupa. Kroz otvoren prozor je
videla grofovog sina u punoj jahaoj opremi, u sjajnim crnim izmama i sa dokejskom
kapom, kako vodi konja za uzde. Imao je tamnoplavu kosu i duguljasto, okasto lice. Na prvi
pogled izgledao je malo stariji od nje, moda mu je bilo dvanaest ih trinaest godina. Ali usled
te svoje odee i dranja, nadutog i uzdranog, delovao je kao ovek. Nikada ranije nije bila
videla deaka da se tako vlada. Uhvao joj je strah. Zurio je u nju radoznalo, ali na licu mu nije
bilo ni osmeha, ni bilo kakvog oseanja, kao daje ona predaleko, pa ne moe da primeti kako
on u nju gleda, a onda se bacio u sedlo s takvom sigurnou i lakoom pokreta da se Viktorina
ushitila i raalostila kad je otiao.

PISMO KOJE konano stie nije od Antoana. Potar ga prevre i obre i zagleda sa svih strana, a onda zvizne.
Ha-noj, ita slovo po slovo sa okruglog tambilja. Mora daje od vae sestre. Ne ljutite se
to sam radoznao?
U koverat je zavuena i fotografija na kojoj Anelina i njen mu il ponosno stoje pred
pozadinom od bujnog rastinja. il na sebi ima odelo u azijatskom stilu, sa uspravnom kragnom, a Anelina je u svetloj letnjoj haljini, i oboje izgledaju kao colons, ta se re koristi za
Francuze nastanjene u nekoj od novih kolonija. Kraj njihovih nogu ui deak Azijat u svilenoj bluzi i irokim akirama; verovatno njihovo slue. Odmah do fotografije nalazi se presavijen iseak iz novina. Crte na njemu prikazuje jednog colon u crnom odelu, kojeg prate tri
mala Azijata: jedan je opremljen dinovskom perjanom lepezom da rashladi gospodara, drugi
mu nosi kutiju s cigaretama i upalja, dok trei dri kiobran da ga zatiti od tropskog sunca.
Ispod je Anelina stavila naslov iz sopstvenog pera: il i naa tri momka. Naslov je oigledno trebalo da ispadne aljiv, ah od njega se, kao i od one fotografije, Viktorina jei.

W&N

Nema pisma, ali dopisnica sa odtampanim Hanoj Rue Paul Beri", koja prikazuje ugao
ulice sa izlozima i jedna kola s nevieno velikim tokovima i konom nadstrenicom nekakvo tamonje prevozno sredstvo, nagaa Viktorina koja vue neki Azijat. Prouava svaku
pojedinost fotografije. Da uz proelja kua rastu kestenovi, itava bi ta ulica mogla da bude i
u Nioru. Tu je ak i pas, smee-beli ptiar, koji je uleteo u prvi plan fotografije. A ipak bela
odea tog oveka, njegove bose noge na ulici, preobilno lie na drveu sve to priziva jedan
sasvim drugi svet. Na poleini dopisnice napisane su ove rei:
Najzad smo se preselili u Hanoj. il je jedva doekao. Sveije je nego u Sajgonu, ali ima
manje zabave. Anelina.
Ponovo okree dopisnicu i povlai prstom du njenih rubova. Kako li je etati takvom ulicom?
Arman izlazi iz svoje nove upe i upuuje se pravo prema njoj, sporim i sraunatim korakom. Ona une pismo meu nabore suknje. Ne eli da razgovara s njim nisu razgovarali
kao ljudi jo od onog njegovog ispada od pre nekoliko nedelja a naroito o Anelininom
pismu. On zastaje na tri-etiri koraka od ljuljake na kojoj ona sedi. Viktorina ga gleda utke,
ne diui.
Nije trebalo da uradim to to sam uradio, kae on.
Ona se ljulja u tiini i gleda ga.
Ne progovara, je li? Ljuti me.
eka da Viktorina neto kae, pa poto ona uti, nastavlja.
Lako je uobraziti bilo ta, pa ak i najgore. Ne znam ta mi je bilo onog dana. Zbog onih
modrica na tebi... reci neto, ne gledaj me tako.
I u oaje gledala istim tim praznim pogledom kad bi previe popio. I on bi se razbesneo,
pokadkad, usred noi, pokadkad i sam od sebe. Niko ne bi znao ta gaje iznerviralo. Svi su
mukarci tad mnogo pili. Nije to bilo nita neuobiajeno. Psovao bi i bacao predmete po radionici. Konji bi mahnito njitali. Devojke bi se razbudile i posedale na Viktorinin krevet, priajui tihim glasom i ekajui da ga gnev mine. Zatim bi dola Mari-Lujza i rekla im da se vrate
na spavanje. Jadna moja deco, kazala bi. Jadna moja deco. Ta promena u njenom glasu kojom
je uspevala da ujedno saaljeva njih tri i optuuje Viktora-Pola bila je gotovo gora od oevog
divljanja. Zvualo je to kao da ih osuuje na ivot veite rtve, rtve okolnosti, kao da im
kazuje: ivot koji vam je dosuen bie vam i sudbina. Mari-Lujzin glas je, u tim trenucima,
bivao poput kljua koji se okree u bravi. Viktorinina utnja bila je jedini njen otpor.
Arman zaustavlja ljuljaku stopalom.
Nisi srena?
Ne znam, kae ona. ivot je stalno isti. Naroito se leti oseam kao da sam ovde zarobljena.
On klima glavom. Da, kae, malo je ovo selo. Ne dogaa se bogzna ta. Ponekad se i ja
isto oseam.
Otiskuje nogom ljuljaku unatrag, ne preterano snano, ali dovoljno da se Viktorina obema
rukama vrsto uhvati za konopce.
Hteo si da uje, kae mu.
On naas uti. Odgurne ljuljaku jo jednom, a zatim je ostavlja. Moemo u Pariz. Sea se
kad smo onog leta putovali?
Da, kae ona. Lepo je bilo.
Takav nam je ivot, veli on. ta jo eli? Htela si da radi. Radi. Imamo dvoje zdrave i
prave dece. Okree se prema kui. ta nam vie treba? Ako nikad nisi zadovoljna onim to
ima, uvek e i biti nesrena.
Moda, kae ona. Ne znam.

W&N

On klima glavom. Sputa obe ruke na konopce, preko njenih.

Voli ovu ljuljaku?
Da, kae ona. Malice se nasmeje.
Tvoj me je otac nauio kako se pravi.
Znam, kae ona.
On je aljivo gurne, a ona zamlatara nogama.
Svia ti se tako?
Da, smeje se ona ponovo.
Hoe jo vie?
Da! Smeje se sve glasnije, ljuljaka leti visoko, jo vie, suknje joj razotkrivaju gole noge.
Hej, gospoja! Lepe noge!
Dobila sam vesti od Aneline, kae za rukom. Arman odvaja pogled od rillettes koji je
upravo skuvala od svinjetine koju je dobila sa Adeline farme, a na vrhu viljuke stoji mu
naboden kiseli krastavi.
Opet?
Samo to su se preselili u Hanoj.
Smem da vidim razglednicu? kae Madlena. Smem da vidim razglednicu?
Ona im je pokazuje, tu razglednicu s velikim kolima koja vue Azijat i sa psom to prelazi
ulicu koja bi mogla da bude i u Nioru.
O, kae Madlena, vidi psa! Lii na Merlina!
ta misli, da li daju da ljudi putuju besplatno ako rade na brodu? zanima se Danijel.
Da, mislim da daju, kae Viktorina. Gleda ga prepredeno. Ali, zar ne bi radije putovao
podmornicom, kao kapetan Nemo?
Ko je kapetan Nemo? pita Madlena.
E,jesi neznalica! kae Danijel. To je u knjizi od ila Vema. Nije za devojice. Ima ti
svoje knjige iz ruiaste biblioteke.
Ne priaj tako, kae Viktorina. I ona moe da ita ila Vema.
Znam o emu pria, kae Madlena napueno. O knjizi koja se zove Dvadeset hiljada milja
pod morem. Videla sam je ispod tvoje algebre.
Ali Danijel se pravi da ne obraa panju na nju i ponovo posmatra dopisnicu. Za ta slue
ova kola? Je l su to nekakve koije kakve se tamo koriste? Smeje se. Vuku ih ljudi, a ne
konji! Ima li tamo robova, kao to je bilo u Americi?
Ne, kae Viktorina. Ah mislim da ne postupaju s njima naroito lepo. Arman baca pogled
na razglednicu.
Ta se kola, Dani, zovu pus-pus.
Danijel sad paljivije gleda. Pre bi trebalo da ih zovu o-ruk, egai se. Naas se zagleda u
sliku. Uz motor sa unutranjim sagorevanjem, ova bi kola mogla da se preobraze u automobil.
Ti siromasi vie ne bi morali toliko da rade.
Lud je ko tamo ide, kae Arman. Poslednja epidemija kolere odnela je ivote nekoliko stotina Evropljana.
Daj da vidim! Daj da vidim! Madlena istee vrat da bolje vidi.
Arman dodaje dopisnicu Madleni.
I vrvi od insekata! Fuj! ruga se ona i mili mu prstima po iji, oponaajui zujanje. korpija, komaraca, onih ogromnih, debelih, to te izujedaju u snu, pa te ujutru samo nau mrtvog!
Grozna si! vie on.
Jesi li to nauila od madam Bere, Madlena? pita je Viktorina.
Naa velelepna kolonijalna imperija, deklamuje Danijel. Eto ta mi uimo. I krevelji se
Madleni.

W&N

Dosta, deco! Arman udara rukom o sto. Danijele, izai i pozatvaraj kapke. Madlena,
pomozi majci.
Ukoliko se pre toga ne razboli od koininitisa... kae Danijel.
Dosta, Danijele!
...ili od bubonske kuge!

SVI SVETI, 1898. etkica u Viktor-Polovoj ruci zavrava se zlatnim pramikom. Izvlai
zlatne linije, tanke kao dlaka, du ivica crveno-belog prugastog barjaka, poto obnavlja pozlatu na krunici grba koije, plavetne poput crvendaevog jajeta. Jedan potez etkom, i gotovo.
Ne mora da prelazi ponovo. Nijedne kapi, nijedne mrljice. Preciznost i okretnost njegove ruke
jo izazivaju divljenje; izgleda da nepostojanost njegovog ivota nalazi savrenu protivteu u
vrku etkice. Uzmie korak unatrag i na trenutak prouava svoje delo, a zatim popravlja
majunu neravninu.
Njegova snana zadubljenost u sebe opinjavala je Viktorinu dok je odrastala. Ulazak u
radionicu u Prolazu opata Doanoa, to mesto vetih zanatlija, bio je kao upad u peinu udesa.
Brujala je od jutra do mraka, ak i subotom, a ponekad i nedeljom posle podne. Terpentin,
koa, uljana boja, opor miris gvoa koje se tali. Na zemlji je bilo piljevine, veito je pratala
kovanica. Letele su iskre, crvena kia. Gvoe se topilo kao melasa, a oblikovalo se runo,
na nakovnju. Mirisi su bili opojni. Ona je pak bila omaijana. Ljudi na nju nisu obraali panju. U radionici su alatke zahtevale punu panju. Jedan pogrean pokret, znala je, moe da
izazove kobnu greku. Nikada nije dotakla nijednu alatku, ali je ponekad uzimala etkicu i
slikala zlatne listie ili aurne pruge na odbaenim komadiima drveta koji su leali u strugotinama. Ljudi su psovali i opijali se, i priali o enama bez ustruavanja i grubo. Izmeu tih
mukaraca nije vladao stid. Nosili su pantalone na tregere, a ponekad, leti, nisu imah koulje.
Put im je bila potamnela kao ona koa koju su obraivali, a na grudima su im bujali busenovi
malja. Bili su nesputani i sirovi, grubi i nevaspitani. I time su se ponosili.
Mogu li da probam ja? pita Danijel.
Viktor-Pol mu daje etku i puta ga da se veba na komadu bel lakiranog drveta, ba kao
to je to Viktorina nekad radila. Potezi etkom su mu sigurni, iako malo preiroki. Za nekoliko minuta nainio je prilino dobru imitaciju grba. Madlena ga posmatra sa odstojanja, pazi
da ne zamae bojom novu-novcatu somotsku haljinu.
Dobar je slikar, zna. Viktor-Pol se okree da pokae Viktorini Danijelov rad. Bolje je
nego poslednji put, sinko.
Krv nije voda, kae Viktorina.
Upravo u tom trenutku, okrueno oblakom dima, u dvorite ulazi vozilo na benzin, na ta
Viktor-Polovi konji zanjite i stanu da pomamno udaraju kopitima, nadjaavajui ak i zagluni zvuk motora.
Danijel isputa etku. Automobil!
Istrava zajedno s Madlenom, pa zastaju u dvoritu, zagledani u udesnu mainu, blistavi
crni dvosed, napola skriven oblakom mrkog dima.
Mi o vuku, a vuk na vrata, kae Viktor-Pol. Jer kola njemu nisu drug, ve sivi vuk: zna da
e za koju godinu, ako automobili nadvladaju, ostati bez posla. Izlazi iz radionice da doeka
posetioca. Ne dolazi automobil u ole ba svaki dan, a jo rede dolazi pravo u radionicu koija.
Poto se motor iskljui, dimnog oblaka nestaje. Iz kola izlaze dvojica ljudi s konim kacigama i debelim naoarima, i sa alovima omotanim oko nosa da ih tite od sunca i praine,
usled ega izgledaju kao srednjovekovni ratnici.

W&N

Jedan od te dvojice predstavlja se kao baron od Langloa i zanima se da li bi Viktor-Pol

hteo da se prihvati da oslika njegov porodini grb napred i na bokovima njegovog novog novcatog panar i levasora. Spreda stoje upletena dva poetna slova, P i L, u istom stilu kao ona
slova to ih Viktorina i Madlena vezu na stolnjaku.
Panar i levasor, apue Danijel s potovanjem. Maman, to su ona kola to su pobedila u
trci Pariz-Bordo!
Moda nisu ba ta, kae Viktorina.
Izradili su ih samo desetak, ili moda stotinak, nisam siguran. Gledaj, Madlena, tamo se
sipa benzin, ispod onog poklopca. Ne diraj!
Viktor-Pol poziva barona u radionicu, a deca ulaze za njima. Onaj drugi ovek, koji je
vozio kola, odmotava al i skida naoari. To je Antoan.
Kada ugleda Viktorinu, lice mu odraava zaprepaenje, a zatim ponovo zadobija prirodan
izgled. Ona pak zuri u njega.
Prilazi joj i hvata je za ruku.
Gospoo, kae, utivo klimajui glavom, nisam znao pojma nisam imao da ste tu. Znao
sam...
Ona se osvre da vidi primeuju li ostali tagod, ah oni su u radionici, zadubljeni u razgovor.
ta radi tu? apue mu.
Gospodinu baronu trebala je usluga da vozim njegova kola.
Nisam znala da i to ume.
Taman da joj odgovori, ah Danijel prilazi automobilu i oprezno ga dotie, kao to bi dotakao konja po sapima, ozbiljna lica, to mu daje stariji izgled.
Zar nije vru? pita Madlena. Meni si rekao da ga ne diram.
Nije ovde pozadi. Napred, ispod poklopca, tamo je vrue, tu se nalazi motor, kae Danijel
struno.
Moj sin Danijel, kae Viktorina.
Danijel se pozdravlja.
Mislim da smo se upoznali, gospodine, kae Antoan, pre dosta vremena, na plai u La
Tranu.
Danijel ga gleda bezizrazno ili ga se uopte ne sea, ih nee da prizna pa obilazi oko
kola da ih razgleda.
Moja ki Madlena.
Madlena istupa i pravi kniks. Bonjour monsieur! pozdravlja, a zatim otrava smejui se.
Staje s tvojim poslovnim planovima? Mislila sam da si na putu. Hotimino govori hladnim
glasom, kao onog dana na plai.
On pokuava da joj odgonetne pogled, ah ona obara oi. On na asak okleva.
Planovi mi se polako ostvaruju. Na zimu odlazim. Govori istim hladnim glasom kojim se i
ona slui.
Viktorina primeuje da ih Madlena posmatra iz daljine.
Tamo je moja sestra Anelina, u Indokini, hou rei, s muem. Rekla sam ti, moda?
Da, rekla si. Gde je?
U Hanoju.
Lep je to gradi, kae Antoan. Ali nije Sajgon.
Ulazi u automobil i ukljuuje motor, od ega pokulja dim a dva konja ponovo zanjite,
ovog puta u znak upozorenja.
Ulazi, kae.
Ona vrti glavom.
Deca su mi tu, kae. Okree se ka radionici. Moj otac...

W&N

Samo na kratku vonju. Gospodin baron e mi bez sumnje dati dozvolu. Vratiemo se za
koji minut.
Ona ga gleda, okleva.
Prijatelj mi je, objanjava Antoan. Upravo je kupio ova kola, a ne ume da ih vozi.
Onda samo kratko, kae ona.
Zaviruje u radionicu.
Mesje Lanelo hoe da mi pokae automobil, kae.
Maman, kuda ide? vie Madlena.
Vraamo se odmah, kae Antoan.
Samo do kraja ulice. Viktorina joj mae.
Madlena ne uzvraa pozdrav. Danijel zuri u njih s kamenim, prekornim licem.
Otimam te od njih, kae Antoan obazirui se dok okree kola. A to im se ne svia. Viktorina mu iz profila vidi pravu liniju nosa, bradu koju je napola progutao remen kacige. U glasu
mu se uje tuga.
Ne, kae ona. Ne dopada im se.
Izvini, Ja sam kriv.
Idemo, kae ona.
Udaljuje se od vrata radionice i izvozi kola u usku ulicu. Automobil poskakuje na kaldrmi.
Antoan pritiska sirenu, a prestraeni prolaznici lepe se uza zidove. Pazi! kae Viktorina. On
usporava. Ulica je tako uska da ni sa jedne strane nema dovoljno prostora.
Vozi je oko njenog starog kraja u oleu, etvrti Travo, pa dole do Maja, i itavim putem do
ulice De lAbrovoar. Sada ve bre. Ljudi zure u njih, pojedini tapu i domahuju. Antoan im
uzvraa. Kad zaokrene na okuci, Viktorina se obema rukama pridrava za leb na vratima. On
sputa na njenu ruku svoju aku u rukavici.
Ne brini, kae. Nee da odleti sa sedita. to ne vee ovaj moj al preko lica?
Uzima ga iz depa i prua joj ga. Izvoli.
Ona ga gleda, ah kroz zatitne naoari ne moe da mu sagleda oi. Smei se.
Radije bih da vidim kuda idem, kae.
On se smeje.
Nisam mislio preko oiju, gospoja! Ve preko nosa.
Ona se smeje s njim.
Ne, lepo mi je ovako.
U svakom sluaju moe da zadri al, kae on, i dalje je gledajui.
Dri ti oi na drumu, kae ona sa osmehom. Ah gura al u dep.
Voze se pored reke. Mirisi vode i vetar koji joj mrsi kosu vraaju joj seanja na onaj prvi
odlazak na obalu, sa ocem, kada je prvi put pomislila da moe leteti kao ptica. Zapravo, preplaeni bukom kola, vrapci koji su kljuckali po korovu prhnuli su i razbeali se pred njima.
Dva deaka to se igraju pored reke okreu se i blenu u njih. Ona pridrava kosu i smeje se.
Mon Dieu! Ima da se pitaju gde smo.
On staje uz obalu i gasi motor.
Viktorina, kae. Gleda je naas, a zatim: ne prestajem da mislim na tebe. Znam da to zna.
Ona gleda u stranu, u pravcu reke. Ona dva deaka opet su se vratila igri, bacaju abice od
pljosnatih kamiaka, ko e dalje.
Bilo je sluajno, kae on, to sam se pojavio u radionici tvog oca. Kunem ti se.
Znam, kae ona, i dalje gledajui u deake.
Nauio sam se da te ne viam, veli on. Umesto toga javlja se tup bol koji sam gotovo zaboravio. Ali kad te vidim, kad priamo kao sad, kad te ujem kako se smeje, izgleda mi tako
tako prirodno to sam s tobom. Ja ja se nadam da te ne vream?
Ona se okree prema njemu. Oi su mu tamnoplave, gotovo poput mora, kao da se u njima
ogledaju senke poznog popodneva. Snano lice mu je iskreno, gleda je upitno. Nikada nije

W&N

videla da neki mukarac na licu pokae toliko oseanja. Mukarci koje ona zna njen otac, i
svakako Arman tee da zadre svoju strogu masku. Antoan, s druge strane, izgleda otvoren i
neusiljen, ne samo u postupcima ve i u pogledu oseanja. Jedna ruka mu je jo na upravljau.
Druga poiva na seditu, izmeu njih dvoje. Izjednom Viktorinu preplavljuje neverovatno
oseanje sree. Sputa ruku odozgo i preplie prste s njegovima.
Ne vrea me.
Na usnama mu zaigra smeak. Moda zato to je dobio odgovor kojem se nadao.
Viktorina obara oi. I ja isto oseam, nastavlja. Vraa mu zatim ruku na upravlja. A sad
hajdemo natrag.
Antoan joj je pisao, pa su utanaili da se nau na lavoir u subotu, kad je njemu neradan
dan, a Viktorina moe da izae iz kue ne izazivajui podozrenje. Da li eli da ponovi onaj
dogaaj koji se pre dve nedelje zbio u staji, ih pak naprotiv, da stavi taku na ono to se desilo
meu njima? Zna samo da mora da ga vidi. Obukla je kaputi od debele vune i ogrnula al,
itavim putem drei ruke prekrtene na grudima. Vetar duva u snanim naletima.
Ve je bio tamo, s cigaretom u ruci. Zgnjeio ju je kad je ugledao Viktorinu, a onda ju je
zagrlio. Mirisao je na vunu, drvo, dim. Poljubio joj je usne.
Sve je veoma prosto, rekao je uzimajui je za ruku i vodei je ka lavoir. Seli su jedno do
drugog na kameni obod, tamo gde seoske ene, u leto i prolee, ribaju i peru veliki ve. Razmiljao je i razmiljao. Podneo je molbu da ga premeste u Indokinu. U velikoj meri je siguran
da e Carina prihvatiti premetaj. Tamo im trebaju ljudi. On je voli. eli da bude s njom.
Hoe li razmisliti o tome da poe s njim?
Na ovo se pitanje prenerazila. Sasluala ga je, zasenjena njegovom samouverenou. Podsetio ju je na onu njegovu priu na gatu u La Tranu, pre mnogo godina. U oima je imao isti
onaj pogled, koji kao da je video dalje od proste stvarnosti njihovih ivota. Priao joj je o boji
Mekonga, o mirisu cveta indijskog drveta, o ukusu isiota. Pokazau ti svet u koji e se zaljubiti, rekao je. Njoj se to uinilo udnom, sumanutom idejom. Vie nije govorio o tome da ona
treba da ostavi Armana i decu, da treba da izneveri jednog oveka da bi pola za drugim.
Govorio je samo o Istoku; u njegovim reima, Indokina je blistala kao dragulj.
Sloili su se oboje da ne treba da ga via kradom, Armanu iza lea. To jednostavno nikad
ne bi mogla. Zato oboje na ovo moraju da stave taku, ih... Upravo tako, rekao je on. Do tog
je zakljuka i sam doao. Moda je suvie smela ta zamisao koja im nudi reenje. Ne bi to bilo
kao kad bi ostavila Armana da bi ivela sa Antoanom u drugom selu, praena svim onim glasinama, sramotom, osudom, okaljanog ugleda i razorenog ivota. Ovde ne bi bilo nieg malograanskog niti prljavog. Bilo bi ak romantino: skok u zaarani svet. Nije mogla da stvori
sebi sliku kako naputa Armana i decu, ah je videla sebe sa Antoanom na palubi parobroda,
usred Indijskog okeana.
A moja deca?
Stisnuo joj je ruku.
Poveemo ih sa sobom ako to eli. Neu da vas razdvajam. Poveu vas sve troje. Pokuavao je da joj proita pogled.
Pred oima joj je iskrsao Danijel kako se naginje preko ograde, na gornjoj palubi prekookeanskog broda, a kosa mu lepra preko lica; Danijel koji se smeje uz vetar, Danijel koji zalazi u kotlarnicu i zapitkuje, sa onim njegovim ozbiljnim izgledom, o snazi motora. Madlena
koja ita u lealjci na palubi, prekrtenih stopala. Tvorevina mate, kao iz neke knjige. Moda
bi kasnije, kad se skrase u tom novom ivotu, mogla u njega da uvede i decu? Ali ne moe da
vidi Antoana, koji je svoj ivot ve udesio tako da bude lien odgovornosti koliko je god to
mogue, kako se svakog jutra suoava s Danijelom i Madlenom, kako slua njihove prepirke,
posveuje vreme i panju dejim potrebama, bez obzira na to koliko su skromnih prohteva.
Poela je da rominja sitna kia. Oprostili su se gotovo zvanino. Vratila se kui, izula izmice i sela da se sui ispred vatre. Sva se tresla, uplaila se da nije nazebla. elim da budem s

W&N

tobom. elim da poe sa mnom. U mislima je ponavljala te rei. Prevrtala ih kao dijamante
po rukama. Od njih se oseala pijanom, oamuenom. Delirino srenom. elim. elim tebe.
Iz istog efa, posle nekoliko dana, tek koliko da okua, Viktorina je naruila obrasce koje
treba popuniti radi molbe za posao u prosveti u kolonijama.
Obrasci su stigli u mrkom kovertu. Bih su svetle prljavosmee boje, kao i sva korespondencija s francuskom vladom. Traili su uobiajene podatke: datum roenja, svedoanstva,
prihode, brano stanje. I na kraju, onu rubriku: za udate ene, muevljevo odobrenje. Signature du mari.

U SVIM BRANIM neverama vandejskih porodica uvek se nae upleten i neki svetenik
Paroh kome otvara duu, ovek ije se lice krije iza drvene reetke ispovedaonice. Ponekad
svetenik odigra zlu ulogu, zloupotrebljavajui svoju mo. Ponekad je dobronameran.
Confesseur vai kao osoba od poverenja. Trebalo bi da je zaklet na tajnost, ali ako izreeni
greh u zakonskom smislu predstavlja zloin, ubistvo recimo, duan je da o tom izvesti nadlene. Ponekad se nae na tekim mukama, prikleten izmeu dve vrste lojalnosti, poverljivosti
na koju se obavezao svojoj pastvi i svetovnog zakona. Ponekad svetenik progovori. Ali i ako
uti, opet zna.
Svetenik koji je u Majezeu ispovednik srednjih je godina, glatko izbrijan. Nosi naoari sa
okvirom od kornjainog oklopa, a tanka, razvuena usta krive se od potisnutih elja. U ta usta
Viktorina zuri kroz okanca reetke, u usta koja pitaju: Jesi li zgreila, dete moje? Obredno
pitanje ne ostavlja istinski mnogo prostora za iskren odgovor koji bi odstupao od litanije greha nabrojanih u misalu: kraa i srebroljublje i zavist i neto o tome ako poeli enu suseda
svojega, pa i o pravoj preljubi iako sumnja da to iko ikad priznaje: Stoga Viktorina obino
pravi prihvatljiv izbor bezazlenih grehova da se s njima provue, pa joj biva dodeljena pokora
od nekoliko Oenaa i Zdravomarija.
Vidi sebe kako klei, glave pognute pod crnim ipkanim alom, i priprema rei: Monprejaipch. Poelela sam oveka koji nije moj mu... Poelela sam drugog oveka... Poelela
sam... elim ga... Poinila sam... greh preljube... Poto joj je lice oboreno, nee videti kako se
usne neprimetno izvijaju u iekivanju pojedinosti.
Oe, pomiljala sam da ostavim svog mua kako bih bila s tim ovekom.
udovinih li rei.
Pomiljala sam da ostavim svoju decu kako bih bila s tim ovekom.
Ne. Nee mu pruiti to zadovoljstvo. Nee da ga gleda kako se kooperi po selu sav nadut
to zna njenu sramotnu tajnu.
Tako uvek rade enama slinim njoj. Ne moraju da ih igou posred ela. Ne moraju da ih
imenuju, ah se to svejedno zna.
U oleu je bila jedna ena koju je pokatkad viala pazarnim danom. Kosa joj je bila plava,
progruana sedim vlasima. Nosila ju je putenu niz lea, ili samo jednostavno vezanu trakom
na potiljku, umesto daje splete na vrh glave. Viktorina ju je smatrala udnom, poput kakve
Ciganke, ali na neki nain lepom. Nije nosila mider, to se videlo po nainu kako joj se telo
gibalo pod haljinom, a koa njenih cipela sva se raspadala. Siromane ene, primetila je Viktorina, esto idu zakopane do gue, moda to se stide svoje sirotinje. Jedino to im je odea
od jeftinijih tkanina, koa hrapavija. Upinju se iz petnih ila da budu neupadljive. Ova je ena
bila drugaija. Nije nastojala da se skrije. Viktorina joj nije znala imena, ah je jednom ula
majku kako je naziva ona ena. Zar nema ni stida ni srama? proaputala je Mari-Lujza.
Oigledno nije imala. Je li sad i ona takva? Je li to sad nema stida ni srama kao to bi trebalo
da ima svaka ispravna, potena ena?

W&N

ene poput nje, ene to su skrenule s puta, rave majke, rave supruge, sve je to isto: ene
koje ne vre svoju dunost. Femmes qui se laissaient aller, koje se odriu svoje ednosti, svog
obraza. Iskorai jednom nogom sa staze i hop! Jednog si trenutka tu, drugog te nema.
Budi se, udie miris Armanove koe, ispred lica joj je zid od njegovih lea. Opipava mu
prstima oblinu ramena, obuhvata ga dlanom. Glatka punoa muke koe. Na trenutak puta to
rame da joj ispuni aku, naslanja glavu na njega. Arman se u snu prevre i primie ruku njenoj
da je privije k sebi. Ona neujno klizne s kreveta. unja se do Madlenine spavae sobe. Pod
zracima meseine, detinje pletenice su kao posrebrene. Spava nauznak, obe su joj ake poloene pored glave, rairenih dlanova, prstiju blago savijenih. Tako je spavala dok je bila mala,
samo to su joj ake bile zgrene. Viktorina joj navlai ebe do brade, a Madlena tiho zacvili.
Dodiruje prstom kerin obraz i usne. Na nadlanici osea topao dah. Zastaje i na vratima Danijelove sobe. ebe je zbacio, a telo mu je zgreno, jedna ruka prebaena preko golih prsa, gornji deo piame lei na podu. Mora da mu je noas bilo vrue. Ne ulazi u sobu. Ne bi bilo pristojno. Gotovo je ovek. Napree se da mu uje disanje. Crna kosa jasno se istie na belom
jastuku. Zatim silazi u prizemlje i staje kraj prednjeg prozora, pa posmatra lisnatu granu hrasta koja se njie u staklenom pravougaoniku.
Ponovo joj je pisao, na kolu. Moraju hitno da se nau, obavestio ju je. Treba da ide u La
Ro na Jonu radi nekog administrativnog posla, sledee nedelje, pa e u povratku proi kroz
Fontenej i Majeze. Moe li da se nae s njim na lavoir posle prepodnevne nastave, u petak?
Veoma je vano. Bie tamo u podne, ekae je.
ta to moe biti tako hitno? Teko je udesiti susret na radni dan. Imae na raspolaganju
samo malo vremena, petnaest-dvadeset minuta, da ga vidi. Nastava se zavrava u podne. Kod
kue obino ruaju u jedan sat. No uoi sastanka spremila je soivo sa usoljenom unkom, pa
je na lavoir otrala im je zvono oglasilo prekid za ruak.
On je ve tamo, eka je. Umesto daje zagrli, u rukama dri mrki koverat. Ona odmah prepoznaje okrugli tambilj sajgonske pote. U levom uglu stoji natampano Douanes Frangaises dIndochine. Francuska carinska sluba Indokine.
Otvori ga, kae on.
Mesje Lanelo,
U odgovor na... imamo zadovoljstvo obavestiti Vas... da je radno mesto u Sajgonu za koje
ste podneli molbu upranjeno. Vaa sluba otpoinje 15. februara 1899. Molimo Vas da shodno tome obavite sve neophodne pripreme za putovanje u Indokinu...
Tonkin polazi iz Bordoa osmog januara, kae. Jo imaju slobodnih mesta, pitao sam.
Ona seda na obod lavoir i sputa pismo pored sebe.
Drago mi je zbog tebe, progovara, i odjednom joj iz srca ile sva oseanja. Prsti joj stiskaju
ivicu klupe.
On seda kraj nje.
Znam da je uasno iznenada. Nisam oekivao da me tako brzo pozovu.
Osmi januar, ponavlja ona. To je za mesec i po dana.
On klima glavom.
Maglovito putovanje preko Indijskog okeana koje je zamiljala na osnovu Anelininih potanskih karata i pisama sada se topi pred stvarnou tog datuma u januaru.

W&N

Ne znam, Antoane... mislila sam da u imati due vremena. Nisam im nita rekla. Morala
bih da ih pripremim... morala bih da pripremim sebe.
I njoj samoj te rei zvue prazno, vie kao strah od onog to se sprema da uini.
Naravno... kae on.
Gleda ga. U njegovim oima ogleda se njena sopstvena pometnja, njen kukavni strah.
Ne mogu da pojmim... poinje. On je hvata za ruku. To je beanje, beanje od svoje
dunosti, razume li to?
Ponovo uzima pismo, gleda otmena slova natpisa Douanes Francoises d'Indochine, pa mu
ga vraa. Gleda ga itavu venost.
Ah mi nema ostanka ako ti ode.
Danas po podne sam video Madlenu samu u selu, veli Arman. Zvui strogo. Bilo je skoro
sedam sati. Sva su se druga deca ve bila vratila kuama. Gde si bila?
Ovo se deava posle veere. Arman sedi za stoiem i ita ake zadatke pod svetlou
petrolejke. Madlena plete uz ognjite. Viktorina sedi preko puta nje i krpi arape. Danijel ita.
Arman joj se obratio ne okreui se ka njima.
Zadrala sam se... kae ona, gurajui drvenu peurku u Danijelovu arapu i zateui rupu
preko u bibhoteci, a onda sam svratila u kasapnicu i tamo sam srela Mariju Mino, pa smo
priale, onda sam otila do nje da uzmem kanuru one sive vune od koje pletem Madleni bluzicu, jer mije ponestalo, a onda sam se vratila i... Nije dugo bila sama. Igla ulazi u arapu i izlazi iz nje, pravei etvrtastu aru, ravnomerno. U svakom sluaju, nije istina to to kae, jo je
bilo dece koja su se napolju igrala. Nita se ravo nije desilo.
Svesna je da usled tolikih opravdanja deluje slabo, ali ne moe da se zauzda. Prejako povlai konac i on se kida.
Ne ivi ti ovde, kae Arman i dodiruje se kaiprstom po slepoonici.
Nisu tebi sve koze na broju, zna? dodaje, pa izlazi iz sobe.
Madlena gura iglu u petlju i ponovo se laa pletenja.
Antoan se ve postarao za putovanje. Ah treba sakupiti jo obavetenja. Na primer, kako
stii do Bordoa? Za put treba odvojiti, pa i kupiti odeu. Higijenske potreptine, knjige. Sve
e se to odlagati u stari kofer od tavljene koe koji krije na tavanu, iza putnog kovega punog
odee koja je pripadala njenoj babi.
Ne priprema se za putovanje, ve izvodi niz radnji koje njen mozak razdvaja od njihovog
znaenja. Kao da je dobila nalog, s preciznim spiskom obaveza, pa im jednu dovri, prihvata
se druge. Jednog dana, sama u koli posle asova, sluajno natrapa na formulare od Ministarstva prosvete koje je bila traila, a zatim ih gurnula u stranu. ita ih paljivo, a onda, gotovo
kao da se igra neke igre, poinje da ih popunjava, red po red. Kada doe do rubrike Signature
de mari, zamae pero u mastionicu na svojoj katedri i na komadu bele hartije veba Armanov
potpis, koji napamet zna. itavu kolonu imena Armand Texier sa ukrasnom arom ispod. Posle desetog ih petnaestog pokuaja, uspeva da ispie dovoljno ubedljivu imitaciju. Ali kada
oproba ruku na formularu, loe joj ispada i potpis izgleda kao da ga je oponaalo dete. Sluba
e je odmah prozreti. epa formulare na komadie i gura ih u koaru za smee napolju. Da ih
je poslala i da joj je u Majeze stigao odgovor od Ministarstva prosvete za Indokinu, Arman bi
istog trena posumnjao. Okreniobrni, sad je prekasno. A i u emu je svrha te molbe za uiteljsko radno mesto? Njen odlazak zahvaljujui tome ne bi bio mnogo dostojniji. Ima i drugih,
mnogo preih stvari kojima se treba posvetiti tokom priprema za put. Pitanje njene putne odee, na primer. Dri asove svakodnevno, ak i subotom pre podne, i slabe su joj mogunosti
da ode iz Majezea, sem ako bi skoknula do olea da obie porodicu, ili do niorske pijace, ali

W&N

to su retke prilike. Kune potrebe obino podmiruju u Fonteneju, koji je mnogo blii. Tamo je
subota pazarni dan.
Moli madam Perino, koja predaje starijim razredima, da je zameni u subotu. Armanu kae
da mora da kupi vunicu i laneno predivo kod pozamantera u Fonteneju. U devet izjutra, zajedno s aicom ena koje su krenule na pazar, ukrcava se u putniku koiju koja eka ispred
pote; dva matora teglea konja trpkaju korov pokraj jarka.
Za novac koji joj je dao Antoan, kupuje kostim od plavog lanenog platna u jedinoj prodavnici gotove odee u Fonteneju, i haljinu od pamuka boje slonovae, arape, izmice na pertlanje i razne line sitnice, vie kao da se sprema za put u Pariz, a ne na Daleki istok. Na pijaci
kupuje i chabichou, sir iz Poatoa, i dimljenu unku, a kod pozamantera poveliku koliinu
kanura vune da bi sakrila novi kostim i izmice na dnu tkane torbe. Sve to ini s nekim grozniavim mirom. U koiji, u povratku u Majeze, posmatra ene natovarene namirnicama s
pijace, korpe kraj njihovih nogu. Moda, uostalom, nee ni otii. Moda e, kad jednom kofer
bude pun, a prekookeansko putovanje utanaeno, kad se jednom suoi sa stvarnou svojih
postupaka, shvatiti da je sve to bila samo matarija i vratie se svom svakidanjem ivotu,
Moda su svi tavani u ovom kraju puni kofera, spakovanih i spremnih, ah nikada iskorienih.
Oseala se kao da stoji na rubu klanca: s jedne strane je porodini majezeski ivot, a s druge daleki udni svet dunki i lula s opijumom i pus-pusova koji se kotrljaju pod suncem to
ee. S jedne strane ovek koji joj je trinaest godina mu nije to rav brak, nimalo rav
brak, s obzirom na sve. Njen ivot. Njeno dvoje dece. Njen rad u koli. S druge strane, ovek
o kojem sanja, ovek koji oliava slobodu i pustolovine, ovek koji joj otvara itav svet.
Takve kao to si ti kamenuju.
U maloj majezeskoj crkvi u gotskom stilu, Viktorina klei na klupici, u kasno popodne. U
bonoj kapeli, neka starica pali svee, neka stara smeurana grenouille de be'nitier aba iz
krstionice, tako zovu te ene koje ivot provode brkajui prste u svetoj vodici upuuje joj
sumnjiave kose poglede. U crkvi je mrano i hladno. Kroz prozore bojenih stakala sliva se
mutna svetlost. Notre Pe're qui tes aux cieux... Ne. Ne tu molitvu. Je vous salue, Marie, pleine de grace... nema molitve za ono to je uinila niti za ono to e uiniti.Je'sus, aidez-moi...
Ah Isus je osudio preljubu. Ne bi blagonaklono gledao na ono to ona namerava. Moda e
joj, kasnije, biti i oproteno... Ukohko se pokaje... Ukoliko primi svoju kaznu...
U crkvi nema odgovora, jedino duboka tiina koja odzvanja oseanjem nemog oaja i beznaa ostalih za svim onim pobonima koji su se na ovim klealima molili tokom proteklih
est ih sedam stotina godina.

JEDNOG LETA, kad joj je bilo deset ili dvanaest godina, otila je sa ilom, drugim jednim
ilom, svojim roakom, do velikog ribnjaka na imanju Sen-Kristin. Bili su sami, i u nedeljnoj
odei su se kuvali od vruine i oseali se sputano, u visokoj travi na obali ribnjaka, i on je
rekao: ik! Skoi! Skoi! Kladim se, Viktorina, da nema perije to da uradi. il se svukao sve
do donjeg rublja i pljusnuo u vodu u jednom lakom skoku. Ona je skinula cipele, arape i
suknju, pa je stajala tamo, u podsuknji i bluzici, i zurila u mutnu vodu ribnjaka, opipavajui
muljevitu povrinu nonim prstom. On je stajao na desetak metara od nje, ruku prekrivenih
liem, kao neki fadet, jedan od onih vandejskih duhova-obeenjaka za koje se pripoveda da
ive po lugovima. Dolazi ih ne, pitao ju je. Ona je koraknula jedanput, a otro kamenje na
dnu ribnjaka arilo joj se u tabane. Jo jedan korak. Noge su joj kliznule u ljigavu rupu i samo
to nije izgubila ravnoteu. On ju je gledao sa sredine ribnjaka, u vodi do grudi. Ne koraaj,

W&N

rekao joj je, potopi se kao ja. Ah ona se okrenula i otrala kui, ostavivi cipele na obali, dok
je on vikao za njom.
Trouillarde! Trouillarde! Kukavice! Kukavice!
Nije se usudila da mu kae kako ne zna da pliva.

Probudila se usred neprozirne svetlosti koja je dopirala kroz prozor beo od mraza. Arman
je ve bio ustao i dole je loio vatru. Krevet je jo bio zadrao malice toplote tamo gde je
lealo njegovo telo. Umotala se u jorgane i skupila noge uz stomak. Za nekoliko minuta
morae da ustane i izbudi decu. Zimi svi zajedno ustaju rano, jer je u koli toplije. Odozdo se
uo Merlin; udarao je repom o neto. Arman mu je otvorio vrata. Kada je sila dole, Arman je
bio u izmama. Ve je nekud izlazio.
Smrzlo noas, rekao je. Prvi ovogodinji mraz. Jo je rano.
Da, kazala je ona. Mislila sam neto da bi nou trebalo da putamo Merlina u kuu.
Arman je klimnuo glavom.
Zan Lisjen veli da e ove godine zima biti veoma hladna. Moraemo da vodimo rauna o
povrtnjaku.
Da, kazala je. Pre nego to odemo u ole, trebalo bi da ga prekrijemo sargijom. Brinem za
jagode.
Arman je unuo da spusti Merlinu iniju punu ostataka govedine od sino.
Nacrtao sam neke planove za tu sobu to smo se dogovarali da je dozidamo sa ove strane,
rekao je. Da napravimo pravu trpezariju, nezavisno od kuhinje. Voleo bih da ti ih pokaem.
Vai, rekla je ona. Da se bacimo na taj posao.
Nee otii. Njihov e se ivot nastaviti iako e u njenim mislima iveti san o drugom ivotu. Sad lii na one jove to se nadnose nad kanal, iji korenovi toliko duboko seu da ih samo
orkan moe iupati iz tla.
Ne moe ni da zamisli da ne polazi svakog jutra u kolu, sa Armanom, hodajui na prstima
po rosnoj travi da ne skvasi izme. Ne moe da zamisli sebe bilo gde drugde, samo ovde, u
ovom domu. Ne moe da zamisli da izjutra ne ugleda sunev zrak preko poda, njegov odsjaj
na bakraima, crveni sjaj u pozno popodne. Ne moe da zamisli da ne oseti miris supe od
povra ili njenog mojettes koji uvee krka nad ognjitem. Ne moe da zamisli da ne zatvara
kapke svaku no, dobro uukavajui kuu pred vetrovitom vandejskom noi.
15 dcembre 1898
Danijel je taj zbog kojeg u brinuti. Ali imae on svoga oca. Sinu je potreban otac. to se
Madlene tie... Ponekad se pitam da li me to dete voli. Moda je to zbog njenih godina. Sve se
devojice opiru majkama. Ili ja to sebe telim.
A sledeeg dana:
16 dcembre 1868
Da li bipoli sa mnom ako bih im objasnila?
Okupie ih jedno popodne, dok je Arman van kue, ispred ognjita, ili napolju, kod kanala.
Deco moja, rei e im, moram neto da vam kaem. I pogledae ih u oi. U te njihove nevine
oi, u kojima moda ima dosade, nestrpljivosti, iekivanja da uju koja im je je nova obaveza, ih kakvi su planovi za narednu subotu, ih e pak moda Danijel, koji je osetljiviji, upitati:
ta je, maman? ta ne valja? Da, pomislie da neto nije kako valja, da moda hoe da im

W&N

razotkrije neku bolest, ih ak, pa da, da se preseljavaju u drugo selo. I upravo e im tako rei:
selimo se. Preseliemo se. Kuda, pitae Danijel, u Ge de Veluir, ih u Arse? A ona e kazati:
ne, dalje. Koliko dalje? U Nior? pitae Madlena. Prekini, upae Danijel. Jesi li ti blesava, u
Nior? A ona e rei: ne, moja deco, dalje od Niora. Aner? pitae Danijel. Napravie od
toga igru. Poatje? Pariz? A ona e odmahivati glavom. Ne, mnogo, mnogo dalje. Dalje od
Pariza? Da, dalje od Pariza. A oni e zanemeti, sada e im zaista zapleniti svu panju. Ali
Madlena e briznuti u pla. Neu da idem. Zato idemo? Danijel e je sumnjiavo pogledati.
Kuda onda? A ona e rei: idemo u Indokinu, mes che'ris. U Indokinu, ponovie Danijel.
Indokinu! Jeste li se ti ili tata tamo prijavili? Je li se to tata predomislio? A ona e rei...
Ne, ne moe to da kae. Nemogue je.
Moe samo da otputuje sama. Niti pak moe da zamisli bilo kakve oprotajne rei, suoavanja, promene. Jedna se pria okonava, druga poinje. Kao maija; vet pokret rukom. To
je jedini nain da to izvede.

Strah me je, kae ona Antoanu u umarku iza lavoir, gde su se se dogovorili da se nau
radi pretresanja zavrnih priprema za put, posle podne narednog etvrtka, poto joj je tad lake da se izvue. On je sve do polaska na odmoru. Ja... ne znam da li u uspeti to da prebrodim.
On pali cigaretu i duboko udie.
Hajde da proetamo, moe? Da usput popriamo.
Iznenaena je njegovom mirnoom.
Sad kad je polazak tako blizu, kae on, prirodno je to ti se javljaju drugaije pomisli.
Koraaju brzo, da se zagreju. Do Boia ima jo nekoliko dana, pa je tle smrzlo, drvee je
golo, nebo nisko. Dah im lebdi u vazduhu. Na zapadu se kovitla rumen dim. Zure po hladnoi.
Nema jo mnogo do mraka.
ta sad hoe? kae on. Ima jo dve nedelje da se predomisli. Upisana si u spisak putnika. Glas mu je nepristrasan, oseanja je potisnuo.
Volela bih da promislim o tome, sama, neko vreme. Za Boi idemo u ole na dva dana, u
svakom sluaju, ah bih volela da te ne vidim do samog polaska, i da konanu odluku donesem
sama.
On pui u tiini.
Ne eli. Je li to pokuava da mi saopti?
Ne znam, kae ona malo potom.
Koraaju utke rame uz rame, ne dodirujui se. Ona dri ake uvuene u rukave kaputa,
kao u muf.
elim da budem s tobom, dodaje. U to nikada nemoj da posumnja. Ali to je prevelik
korak, a moja... Ne uspeva da iznae rei.
On ne kae nita, samo odbija male dimove. Stigli su do umarka jova, a dalje se protee
mahovinom obrasla istina, skorela od mraza, koja im krka pod nogama.
Bien, kae on najzad. Ako tako eli. Ah Viktorina! Jedno moram da ti kaem, a nadam
se da me nee pogreno shvatiti: otii u ta god da bude. Hou to da zna. Bez obzira na to
ta bude odluila. Osmog u biti na Tonkinu. Neu se predomisliti. Odlazim. Dola ti ih ne.
ta hoe da kae?
Upravo to to sam rekao. Nameravam da odem. elim i da budem s tobom, ah odlazim.
Glas mu je blag ali odluan. Hvata je za rame.
Volim te, Viktorina, kae. Onoliko koliko umem da volim enu. Ah ja u otii ak i ako ti
ostane. To moram.
Pokuava da mu odgonetne pogled, ali ne uspeva.

W&N

On je puta i snano vue dim cigarete. Eto. Bilo je prilino melodramatino, izvini. Nisam
mislio da te isprepadam. Re je samo o tome ovo je na trenutak. Ako se sad ne dogodi,
ivot e tei dalje, u ko zna kojem pravcu. Ja to ne znam. Nad ivotom nemamo vlast. Ti e
biti ovde, ja u biti tamo. Na trenutak zastaje. Indokina je daleko, veoma daleko.
Odbacuje cigaretu. Kao da odslikava njegove rei, opuak pada podaleko, u bun vresa.
Razumem, kae ona pokuavajui da zadri mirnou u glasu. Ali ovako e da bude. Ili u
se pojaviti u Bordou, na brodu. Ili nita.

Dvadeset i drugog decembra, Viktorina, Arman i deca uzeli su fijaker do Fonteneja, a odatle uhvatili nonu putniku koiju za ole. U ta vremena, bio je to dugaak put, sea se. Ali
tako su radili. Svake su godine stizali u goste ozelonovima na Badnje vee i ostajali sve do
nekoliko dana po Novoj godini.
Boi se nije proslavljao kao sad, uz raskonu veeru od guje digerice i ostriga. Glavna
je bila ponona misa. Svi su stajali umotani u zadnjem delu crkve, Viktor-Pol i Mari-Lujza, i
Berta s muem i decom, Viktorina i Arman, Danijel i Madlena, a ove godine je tu bila i Marija, i Armanovi roditelji. Sveani ruak spremao se za sam dan Boia, patete i terrines i guska i pire od kestena. Jasle su bile poloene na slamu, na kredencu u trpezariji. Svi su sedeli za
dugakim oleskim stolom, a ruak je proticao u izmaglici, sve dok Marija, koja je sedela
preko puta nje, nije upitala, ne skidajui oi s nje: je li ti bolje, Viktorina? A Arman je rekao:
ta je s tobom, jesi li bolesna? A onda je ona rekla: dobro mi je, samo sam neko vreme bila
premorena. To je zbog poetka zime, kazala je Mari-Lujza, svi se tako oseaju. Kad dani
okraaju i postanu tako turobni! Proi e to na prolee. Ja imam neto da vam saoptim, oglasila se Berta. Retko je viala Bertu otkad se ova preselila u Nior, ali naravno da je znala ta e
sestra rei jo i pre nego to je zinula. ekamo jo jedno dete, rekla je Berta, a oni su udarili u
estitanje i cianje od radosti. Viktor-Pol je otvorio bocu ampanjca i napunio redom duguljaste ae. Bie nam to esto unue, rekao je, a jo kad krene i Anelina... Cvetao je od ponosa.
Eto oko ega se vrteo njihov ivot, iz narataja u narataj: porodica kao pleme, zbijenih redova. Tako su se oseali sigurnije. Danijel i Madlena e imati svoje brakove, svoju decu, ona i
Arman e ostareti zajedno, pa se zatim povui u mirovinu i ekati da doe kraj...
Posle deserta, Viktorina izlazi u kaldrmisano dvorite. Ve je mrano. I tiho. Gore petrolejke. Seda na jedan od kamenih stubia za koje se vezuju konji. uje ih kako se komeaju i
topu u tali. Trese se, ah bar vidi nebo, koje sada sija mutnim i belim sjajem, kao da e prosuti sneg. U vazduhu se osea vlaga. Ako se dovoljno napregne, moda e uti um okeana.
Maman, est-ce que tu es la? pita Madlenin glas s vrata.
Oui, kae Viktorina.
Kafa je na stolu.
Stiem.
Ali se ne mie s mesta.
Uvek e im biti majka, kae sebi.
Poslae po njih, kae sebi.
Jo malo pa su odrasli, kae sebi.
Moda nikad nee imati drugu priliku, kae sebi.
Nisi to ti, u ovom braku, u toj kui. Ima pravo da jo jednom zapone ivot, kae sebi.
Opet im ostaje otac, kae sebi.
Vratie se, kae sebi.

W&N

6. januar, dva dana uoi polaska Tonkina, pada u subotu, i po zavretku asova Viktorina
za veeru bari krvavicu sa ukuvanim jabukama i krompir pireom, Armanovo omiljeno jelo. Za
posle veere pravi nenokle krem od umanceta s kuvanim ulupanim belancetom koje
Madlena oboava, i priprema pun pleh tourtisseaux, onog vazduastog peciva u obliku jastuia poprskanih eernom ostaklicom, koje svi u kui vole.
Mmmm, a koji je povod? pita Arman punih usta. Nikad ti bolje nisu ispale.
Nikakav, kae ona. Nema povoda. U sebi pomilja kako joj glas zvui kao u ubice.
Pere sudove od veere, kao i uvek; brie ae sve dok ne ukloni i poslednji otisak prsta,
kao i uvek, i svaku proverava prema svedosti petrolejke. ak i Merlinovu iniju pere s naroitom panjom, onda je puni sveom vodom i stavlja mu je pored ognjita. On prodrljivo lape, kao i uvek, ah kada ona prui ruku da ga pomiluje po leima, pomno se zagleda u nju svojim vodnjikavim svetlosmeim oima, kao da ta nenost njega nije prevarila kao ostale.
U krevetu, tokom noi, lei lica zagnjurenog u Armanovo rame, uz toplotu njegove koe,
otrinu njegovog mirisa.
U nedelju ujutru eka dok se ne zavri doruak, dok ne ode s decom na misu u devet, dok
Arman ne krene u lov, dok Danijel ne zajae bicikl da se nae sa svojim drugom akom na
trgu ispred crkve, dok ne doe as da poalje Madlen u selo po tuce jaja i baget na tuce ide i
trinaesto besplatno, upamti da podseti bakalina! I poto su svi izali iz kue, ona se penje na
tavan i presvlai se u putnu odeu; urno, paljivo, snosi kofer niz stepenite i naas ga sputa
kraj vrata. Sklanja tanjire od doruka. Poslednji put brie sto. Na glatkoj, sjajnoj povrini
navotenog hrastovog stola ne ostavlja poruku. Na sredinu stavlja ist ipkani podmeta.
Sklanja zavesu s prozora. Na puteljku nikog nema. Izlazi s koferom u ruci kao da nosi korpu
poavi na pijacu. Preko rudine stie do kanala, kree dereglijskom stazom sve do mesta gde
se rava i skree od sela ogrankom koji prati novi kanal. Peaie nekoliko kilometara, ovom i
jo jednom dereglijskom stazom. Tamo preko kanala ima most, a odatle sporedni put. Niko je
nee videti. Jo est kilometara, i nai e se na postaji u drugom selu. Tamo e uz drum ekati
jo ljudi. Niko je od njih nee poznavati. Bie mlada ena u svetloplavom kostimu ispod
dugog sivog kaputa, sa sivim rukavicama, sa koferom, koja putuje u Bordo.
Nikad je vie nee videti.
U putnikim koijama, Viktorina dri kofer kraj nogu. U rukama dri svoj dnevnik, ah ga
ne otvara. Do nje drema pokrupan ovek u crnom kaputu, a glava mu stalno klizi na njeno
rame, primoravajui je da se pribija uz prozor koije. eli dan i celu no, kako putovanje
odmie, pokuava da ne misli na to koliko e im sati biti potrebno dok shvate da je otila. Postepeno, u cik zore, rasplinjuju se slike doma, navotenog stola i sunca koje se ogleda u bakraima, a onda pada u san i krupni ovek je budi u Bordou.
Krajem popodneva, bela proelja gradskih kua blistaju nenom ruiastom bojom, ah ona
ima oi samo za dinovsko brodsko korito koje se die tako visoko da pomrauje zalazak sunca.

8. septembar 1940.
4.00 posle podne

W&N

MORI PARKIRA sitroen ispred vile Pti Klod. Viktorinin bungalov nalazi se na nekoliko

uliica od okeana; to je kuica koja lii na licidarski kola, ukraena rezbarijama od modrog
drveta ispod strehe i s modrom kapijom. Njena susetka, vila Margerita, gotovo je istovetna,
sem to su njena rezbarija i kapijica obojene tamnom plavo-zelenom bojom. Ponekad se posetilac zabuni pa pozvoni na zvonce Margerite umesto na zvonce Pti Kloda, ih obratno.
Pre devet godina se Viktorina preselila u mah bungalov. Bila je otila u penziju; mora da
bude uz okean, objasnila je Morisu. Morski vazduh izvrsno godi njenom zdravlju. Svako
popodne naputa svoje tri sobe pune knjiga i asopisa, i punjenih ptica to ih joj je poklonio
jedan njen prijatelj koji se time bavi, pa polazi u etnju obalom s torbicom za pletivo u ruci.
Sada su od svega u kuhinji ostali samo sto i dve stolice. U salonu, na vrhu starog, izanalog kovega, stoji srebrni galeb neverovatno ivotnog izgleda.
Zbog ovog si me terala da te vozim u LEgijon? pita Moris i pokazuje na koveg.
Da, kae ona. Hoe li stati u kola?
On veli da mora da mu pomogne jo neko, misli da e stati. Moda e moi da pomogne
sused, vlasnik vile Margerite. On je subotom uvek kod kue.
Ona im sprema po solju aja i iznosi iniju onih duguljastih eernih kolaia koje zovu
makin jezik, pa sedaju za drveni kuhinjski sto, jedno naspram drugog, oboje nalakeni, kao
neko dvoje starih. Kada ovako provode vreme, sami, zajedno kao nekad, gotovo da zaboravlja
da je Moris oenjen i da i sam ima sina.
Osea se da je kua prazna, kae on osvrui se. Drugaije zvui. Kucka o porcelansku
oljicu ivicom kaiice. uje? Zvuk praznine.
Da, kae ona.
ta je u tom kovegu? pita on i pokazuje bradom.
Ona sputa oljicu ne odgovorivi mu.
Koveg, kae on glasnije, kao da je majka malo tvrda na uima. Ne seam se da sam ga
ranije viao. udno mirie.
To je star koveg. Pun je odee i knjiga. Tu ona zastane. Iz Indokine je.
Indokine? Stvarno? Od ika-Renea? Je li on bio u odboru za prosvetu ili tako neeg u Sajgonu?
Ne, kae ona, nije od ika-Renea.
Pa... kae on posle trenutka utnje. Mora da si se umorila. Ustaje da raskloni sue.
Ona vrti glavom.
Ne, nisam se umorila.
Zar ne osea hladnou? Za ruak je bilo ba vrue. Naloiu ti vatru u kaminu one druge
kue, kae. Bie ti toplo noas. Uzeu nekoliko cepanica iz upe.
Nedostajae mi obala, kae ona.
Vratie se. Doi e autobusom.
Ne, kae ona. Ne dok su ti Bosovi na sve strane... nee nam vie dati da se slobodno kreemo. Videe. Nee biti nita bolje.
Ustaje i obara eernicu sa stola. eer joj se prosipa u krilo, ali Moris hvata inijicu pre
nego to se razbila.
O, izvini, kae. Trapava sam. Otresa eerni prah s krila. Izvini. Ne znam ta mi je.
Umorna si i uznemirena, kae on. To je prirodno. Zato ne prilegne dok ja pakujem stvari
u auto?
Ne, hvala, monpetit. Idem natrag na plau. Volela bih da poslednji put proetam pre nego
to sunce zae.
Zakopava demper preko haljine, a preko dempera ogre mali paletot. Demper je runo
pleten, u prelivima boje jorgovana ih smee, ih pak proste sive.
Kada stigne na plau, seda u podnoje dina, zaklonjena od vetra, i okree stranice sveske.

W&N

1 dcembre 1898
Zar ja nemam to oseanje odgovornosti? Ba nimalo?
18 janvier 1899
On je jedino u mom ivotu to mogu...
2. avril 1899
Sparina je u ovoj sobi tako teka da nou preko madraca prostiremo mokre pekire i tako
leerno. Ponekad sanjam u najbudnijem stanju, kao da sam u bunilu.
10. septembre 1900
Nije mi ao niega, sad.
Zatvara svesku.
Sea se kako joj je od riki, pus-pusova, stranjica nastradala gore nego od sedla.
Quest-ce que cest tape-cul, rekao je on. Tape-cul. Potvrdo za guzicu. Tim reima su se
smejali. Bih su na putu u grad.
Svet je, izvan riki, bio kao mravinjak. Boje su bile tako ive, vreva tako urna i gusta,
zvuci tako glasni, da se osetila kao leptir koji izlazi iz ahure.
Pamti kako su vazduasto beharale trenje i kruke u vrtovima, tog prolea 1898 kada se
on pojavio na plai pamti te bele, krhke grozdove koji blede u sutonu naspram prozranog
plavetnila neba.
Pamti kako je lagan bio zeleni svod dok se vozala du kanala, promiui kroz snopove
razigranog svetla. Kako se zgunjavala zelena boja, tamnei dok dereglija uranja dublje u
splet drvea.
Pamti kako je sparna bila uionica u vreme pismenih vebi pred kraj drugog tromeseja,
kad se deca u prednjim klupama vrpolje, a one starije tonu u matarije kraj pootvaranih prozora, muve zuje, pera kripe po hartiji u zaguljivoj tiini.
Pamti kako su duge bile noi kad je u tami leala tik uz Armana.

W&N

DEO DRUGI

Tonkin

23. JANUAR 1899. Vidi ga izdaleka, majunu siluetu to koraa kejom njoj u susret, u
hladnoj senci koju baca ogromno, zakrivljeno korito Tonkina. Viktorina! Lice mu sija od
iekivanja. Ali ona se skamenila, sledila. Dakle, dola si, kae. Ona cepti, sputa kofer. On je
grli. Usnama joj dodiruje obraz. Ona okree lice. On uzmie, zbunjen; uzima njen kofer. Putni
kovezi im stoje na gomili prtljaga, gde ekaju da ih utovare na brod. Njih dvoje koraaju u
tiini, kao da su jedno drugom tui, kao da su se tek upoznali. On je vodi uz rampu, do druge
ili tree palube, kroz stisku naroda koji se nagurao oko ograde, i sad su sami u uskim hodnicima, sa okruglim prozoriima s jedne i lakovanim vratima kajuta s druge strane, u beskonanim hodnicima u koje se silazi niz nekoliko stepenita, gde je svaki basamak oivien mesinganim okovom, u hodnicima koji bivaju sve prljaviji to su nie, sa dinovskim bubavabama
koje im vrludaju ispred nogu. Uzima je za ruku i vrsto je stiska. Zastaju ispred kabine broj
304. Mesingani broj privren na vrata ima zamren oblik.
Unutra, u mranoj, vlanoj kajuti, pored njih mugne pacov i zbrie na vrata. Ona vrisne i
odskoi.
Antoan sputa torbe na pod.
Obino ne skau po krevetima, kae on sa osmehom od uva do uva. U svakom sluaju,
ima mene. Braniu te ako doe do najezde! ujem, meutim, da imaju vie potovanja prema kabinama prve i druge klase. Uz malo sree, moda nas nee dirati.
Ona se kratko nasmeje.
A ja zamiljala putovanje u velelepnoj raskoi!
O, trpezarije, saloni i sobe za zabavu bie, bez sumnje, izvrsni, ali sve me je strah da su
kabine druge klase malo plebejske, iako su carski dvori u poreenju sa smetajem u treoj
klasi.
Zaista, poto im se oi naviknu na mrak, kabina izgleda gostoljubivo, iako je mala. Dva
leaja na zidu, klupica presvuena tamnoplavom koom, a po strani toaletni stoi sa istim
lavorom i ubrusima. On zatvara vrata, iri ruke i privija je na grudi. Ali ona ponovo odvraa
lice u stranu. Sva je kao led, kruta. Nije ovo romantina bajka, ovo je ivot, prestravljena je,
jo moe da izae iz kajute, pa kroz dugake hodnike, sve natrag do keja. Brod je jo usidren
uz dok. Jo moe da se okrene i vrati se kui. On je neno uzima za zapee. Neemo, kae
ona... Je li uopte izgovorila ove rei? I ako jeste, svejedno je. Lebde u vazduhu. Kad bi
makar imala zasebnu kabinu! Kako moe, tek tako, da uskoi iz kreveta u krevet?
Okree mu lea, gleda kroz prozorie. Odavde se vidi kako se dole okean mreka i talasa,
kao kad se stoji na vrhu neke vrlo visoke katedrale. Na povrini poigravaju naftne mrlje dugi-

W&N

nih boja. On je otpozadi obujmljuje rukama, grli joj ramena, uska kao u devojice, i uranja
licem u njen vrat.
Viktorina, kae.
Ona duboko die i naslanja se na njega, a onda, ne okreui se, preplie prste s njegovima.
Kasnije, pre polaska na veeru, seo je kraj nje na postelju i dao joj draguljarsku kutijicu od
sivog baruna. Otvorila ju je, zastao joj je dah. U njoj je bio turmalin optoen dijamantima i
dve zlatne burme. Pogledala je u Antoana.
Jo imam venanu burmu, rekla je.
Pokuala je da je skine, ali burma je bila urasla u prst, pa je teko ilo.
Da probam ja, rekao je Antoan i veoma neno okrenuo i smakao burmu.
Nisam je skidala jo od venanja, rekla je ona.
Sad mi dozvoli. Klekao je na jedno koleno i uhvatio je za prst. Madam...
Nasmeila se. Stavio joj je zlatnu burmu koju joj je poklonio, a zatim i prsten s turmalinom.
Taman je, rekla je.
Voleo bih kad bismo mogli da ovo obavimo u pravom obredu, kazao je on.
Ispruila je ruku pod svetlost i pokrenula je tako da je kamen zaplamsao. Zatim je uzela
drugu zlatnu burmu i stavila je njemu na prst.
Pa, mesje Lanelo, hoemo li onda na veeru?
U trpezariji, izmeu njih lei oval sa ostrigama, svee u srebrnim iracima. Svee su na
svakom stolu, a tu je i klavir. More je do te mere mirno ni traga ljuljanju da bi podjednako
mogli biti i u parikom Grand hotelu; bar tako ona zamilja tu palatu u Parizu. Ukoliko se
nakrenemo, kae, prevrnue se svee i planue poar. Ja sam uo da su ovi veliki prekookeanski brodovi veoma stabilni, kae on. Razgovor o nebitnim stvarima. Probaj ostrige s malice
limuna. Mmmm, kae ona, da. Mmmm. I vidi, mili Boe, ovo! to se odnosi na jagnjee
peenje koje upravo stie. Spana? nudi je on. Da, hvala. Boji se? iznenadno e on. Da,
kae ona i skree pogled. Ali on joj obuhvata dlanom aku i ona podie glavu.
Najzad, kae on.
ta?
Prvi put si me pogledala.
Sad je vide javno s njim; u oima svakog ko mari da ih pogleda, oni su brani par. U paru s
njim, a udata za drugog, s drugim ima decu. Napustila je decu. Kako moe? Neznanac, eto ta
je on. Potpuni neznanac.
Ne razmiljaj, kae on steui joj ruku. Ne razmiljaj ni o emu. Samo jedan ivot imamo.
Postoji samo sada. Ovde. Sve drugo je nestvarno.
Vivez, si men croyez, nattendez demain; Cuellez ds aujour-dhui les roses de la vie,
citira ona.
On je iznenaeno gleda.
Ronsar, kae ona. To mu je bila ivotna filozofija. Zivi, ne ekaj sutranji dan da bere
rue ivota.
Njemu je na licu ironian smeak.
Upravo tako.
Gleda mu u te plave oi koje u trenu znaju da postanu ledene ili smrknute, u tu plavu kosu
koja je sad podiana kratko, po vojniki oiao se u Bordou, neposredno pre ukrcavanja
ta snana ramena, snane ruke, pomalo rapave, ruke oveka koji ume da opravi brodski
motor, da krmani amcem i vozi automobil, ruke oveka koji ne miruje. Na njemu je elegant-

W&N

no sedefastosivo odelo dobrog kroja, a i izgleda lepo na njemu, pristaje kao saliveno na ramenima, koja su ira nego Armanova, telo mu je krupnije, vie; ovek sa severa.
Sve ti itam s lica, kae on. Sva oseanja. Kad si zabrinuta, kad si vesela.
O? ta, na primer, sad oseam?
Boji se. Nisi uverena u ispravnost tog to ini. Ali si spremna na pogreke.
Sve to mi ita s lica? Ili si samo dobro upamtio ono to sam ti ve rekla?
Veruj ta ti drago.
I odjednom mu osmeh gasne, lice mu zrai kao deako, maska pada, obavijaju je toplina i
nenost. Vue je da ustane.
Hajde da igramo!
Stolovi se prazne. Nosi ih bujica ljudi koji naviru iz trpezarije prve klase. Haljine koje se
vuku po zastrtom podu sve su u bojama dinje, ili apsinta, ili ametista, po poslednjoj parikoj
modi. Viktorina, koja je u Majezeu vaila za elegantnu enu, sada se u svojoj jednostavnoj
tananoj haljini boje lavandule osea kao provincijalka. Prate miris pudera, cvetnih parfema.
Ubigan, Koti, novi Gerlenov miris koji prepoznaje iz nedavno otvorene velike trgovine u Nioru, primese tuberoze, jasmina, mousa, opoponaksa, cvetnih buketa, otrih kolonjskih voda!
Ve orkestar udeava strune, nesigurno okuavaju poetne tonove. Prvi par klizi parketom.
Igraju. Nikad ni sanjala ne bi daje dobar igra, ali on s lakoom prati tempo valcera. Pribija
se telom uz nju, mnogo snanije nego to valcer to trai, nepristojno je, osea ga. Ne crveni.
Prevazila je rumen od stida.
ta je? pita on.
to pita?
U oima ti je obestan pogled. Ba sad.
Osmehuje mu se. Upravo je razmiljala o tom izrazu: putena s lanca. Pa, upravo je sad i
sama takva. Napravila je skandal? E, kad je bal, nek je bal! Tempo valcera ubrzava. Okreu se
sve silnije i silnije. Eto za im je itav ivot tragala, za oseanjem iste radosti.
A onda, izjednom, okree joj se u glavi. Od meavine parfema, igre i ljuljanja broda osea
muninu.
Nije ti dobro? pita on.
Nije.
Hajdemo na palubu, kae joj. Bleda si. Prijae ti sve vazduh.
No je hladna. ibaju je udari vetra. Sitne kapi morske vode vlae joj rukave. Drhturi. On
skida sako i ogre je.
Ona se naginje preko ograde. Povraa. Povraa dugo; nadolazi napad za napadom munine
ak i poto je ispraznila eludac. On je dri oko pasa, neno joj sklanja pramenove kose s lica.
Brie joj usta, oi. Vodi je natrag u kabinicu, seda kraj nje na leaj. Ona se osea ponieno,
stidi se to se pokazala u najjadnijem, ak odvratnom stanju. Zato joj grunu suze. Izvini, kae,
mnogo izvini. Allons, allons, kae on i ponovo joj brie suze, drei je u naruju, nema za ta
da se izvinjava. Ona otvara oi. U petrolejkama treperi mutna svetlost. Nada se daje svetlost
preslaba da on vidi kako su joj obrazi, po svoj prilici, crveni, kako su joj oteene oi. Krije
lice u akama. Gde je onaj bezbrini duh koji ju je raspalio u balskoj dvorani? Kako bi samo
volela da hrabro ustane, da osvei lice, da se vrati s njim u salu, onom valceru koji su igrali,
da proslavi njihovu sreu, njihovu ljubav, njihov novi ivot! Umesto toga, ovo...
Izvini, apue, izvini do neba, upropastila sam nam prvo vee. Ali ne moe da se uzdri,
grca, tuca. Htela sam da igram s tobom. Ispala sam prava kvariigra.
Kvariigra, ponavlja on s nenim smehom. Nee biti. Svi se prvi put razbole, naroito u balskoj sali. Nisi bila jedina, veruj mi na re.
Gladi joj kosu celim dlanom. Allons, ponavlja. Uzima flaicu s naninim uljem, pa istresa
nekoliko kapi na istu maramicu, kao to je ona to inila pre est meseci, onog popodneva u
Sen-Kristinu kada je Madleni pozlilo. Otar miris alkohola s metvicom umiruje joj eludac.

W&N

Jo jedanput, kae on. Ona dublje udie miris metvice. Osea njegove tople ruke oko sebe.
Nita ne brini. Paziu te. Bitno je samo da smo ovde, zajedno. Sutra e ti biti bolje.
Naslanja glavu na njegovo rame. Poput kakve slepe ene, opipava mu mekou ruku, oblinu
ramena. Prstima prati obris brade, vratne ile.
Toliko se razlikujem od njega? pita on.
Da.
Ja nisam on, apue. Hou da te volim najbolje to umem. Neu te izneveriti.
Ali, razmilja ona, ja sam ta kojoj ne treba verovati, ja sam izneverila. Ja sam prekrila
pravila, napravila skandal. Ali ovaj put se ne osea krivom.
Glava joj poiva u pregibu njegove ruke. Stee mu aku. On je polae na krevet i polako je
razodeva, otkopava joj mider, skida joj podsuknju i bluzicu, svlai joj arape, a zatim je
pokriva aravom i lee do nje.
Dugo ne moe da zaspi, ak i poto je Antoan izvukao ruku ispod njenog vrata i pomerio
se do same ivice kako bi joj napravio to vie mesta. Brodski prozori malo-pomalo se rasvetljava; pravo olakanje posle noi koja tit.
U trenutku kada se Arman budi, ona se ve odenula u mider i umila se, podigla kosu u
punu, volani njenih ukastih ipaka besprekorno su raireni po naslonjai. U obraze joj se
vratila boja.
Bolje ti je?
Da.
I tako e sii u trpezariju na doruak kao pravi brani par. Monsieur et Madame Antoine
Langelot. Moda kao madam Lanelo moe sebi da dopusti ulogu Antoanove ene.
I tako e sedati pet nedelja, svakog jutra o doruku, svakog podneva o ruku, svake noi o
veeri, i tako e se predstavljati nepoznatima. Monsieur et Madame Langelot. A imate li
dece? pitae ih, a ona e se lecnuti pri pomisli na Danijela i Madlenu, i rei e: nemamo, a
on: nemamo, ne jo. I to ne jo ispunie je u jednakoj meri samrtnim strahom i gorkoslatkom enjom. Kao da u tom drugom svetu, svetu gde su Monsieur et Madame Langelot mu i
ena, mogu da zasnuju novu porodicu, da imaju zajedniku budunost. A moda se njena prolost i moe izbrisati naprosto time to je koraknula na palubu prekookeanskog broda.
Drveni pod balske dvorane namazan je olajem. Svake se veeri meaju s drugim parovima,
preteno mladim, s muevima koji su pri vojsci, pri carini, pri civilnoj slubi, i njihovim mladim enama koje se zagreju od vina i vonog likera; razmenjuju utivosti, zaikuju se meusobno, veterani koji se vraaju kui zabavljaju ih priama o neobinim opasnostima.
Na brodu je slobodna, nema prolosti, sadanjost se uvek moe izmisliti. Madam Lanelo
je sasvim drugaija linost od ozbiljne madam Tesije. Smeje se, puna je ivota, lakomislena,
nosi podsuknje boje slonovae i bledozelene bluzice ispod ipkanih haljina, smeje se malko
preglasno, zabacuje glavu, pije ampanjac. Ima trideset i tri godine, jo se osea mladom
enom, mladom kao onda kad je na ivanjdansku no igrala uz glogove ivice. Proivljava prvi
svoj medeni mesec, onaj to ga sa Armanom nikad nije doivela. Najzad e stati na obale
zaliva i udisati miris limunovih drveta.
Dok prolaze mimo june Portugalije, vreme se menja. Gibraltarska vrata su kroz kiu nalik
na mrlju. Polovina putnika lei bolesna po kabinama. Kia e padati jo dobrim delom Sredozemnog mora, pri prolasku kraj Sicilije, sve dok se jednog jutra ne probude na mirnom moru,
pa e takvo i ostati sve do Krita, aurno nebo i more kao plavi somot, i po podne e se svi
bakariti na palubama, pijuckajui martel u hladovini suncobrana. A onda se, kada okrenu
prema egipatskoj obali, usred noi podie bura i Tonkin poinje silovito da se ljulja, i Viktorini je ponovo zlo. Gotovo punih nedelju dana ne izlazi iz kabine. On joj iz kuhinje donosi aj i
pileu orbicu. Mora da neto pojede, inae e zanemoati. Ti nikad nisi bolestan, kae ona.
Bio sam, kae on, kad sam prvi put putovao. Nauio sam se. I ti e. Pridrava joj elo. Cisti

W&N

za njom. Zadajem ti silan posao, kae ona. Sigurno me voli. On se smei. I kae: misli ta
god ti drago.

Bila je proitala negde daje u prvim danima trgovine s Junom Azijom preko trideset hiljada Francuza nastradalo na moru, na brodovima Indijske kompanije.
Njeno putovanje nije bilo kobno, ali ju je i pored toga iznurilo. Jo se prisea dana koje je
provela u krevetu, sva bleda i ispijena u sparnoj kabini, ili nagnuta nad umivaonik, pa kako se
svi povode, bledi u licu kao krpe, dok joj Antoan pomae da pree od brodskog leaja do
lealjke na palubi i natrag. Od gustog crnog dima koji je kuljao iz dimnjaka nije se moglo
disati kad bi ga vetar naneo u pravcu kabina, a oi su je pekle i suzile joj, tako da je oko glave
morala da zavee mali veo od belog muslina (Antoan je bio poneo svoje automobilistike
naoari, koje su mu pokrivale slepoonice i davale mu estok izgled, ali ni izbliza toliko korisne. Svaku povr na palubi prekrivao je tanak, masnjikav sloj ai.
Putovanje se barem nije oteglo na stotinu dana, kao to je trajalo pre no to je otvoren Suecki kanal, kada se morala obilaziti itava Afrika, oko Rta dobre nade, pa natrag itavim putem
do Indijskog okeana.
Potrajalo je malo due od mesec dana. Kretalo se iz Bordoa, prolazilo kroz Gibraltarska
vrata, preplovljavalo se Sredozemno more po duini, sa zapada na istok, zastajalo se u Aleksandriji, odakle se kod Port Saida ulazilo u Suecki kanal. Tada bi se sve usporilo do mrcvarenja. Prolaz je bio irok samo za jedan brod. Trebalo je saekati da prou brodovi iz suprotnog
pravca da bi se moglo spustiti do Crvenog mora. Sa obeju strana, dokle god oko see, prostirao se pesak. Vreli vazduh je bio suv kao barut. Afrika bi se nala zdesna, Sinaj i Arabija sleva, a posle nekog vremena zaobila bi se obala Jemena i stiglo bi se u Adenski zaliv. Zatim
dalje, Indijskim okeanom, oko Indije, sve do Malake. Singapur bi bio poslednje stajalite, a
onda je sledila kratka plovidba na sever kroz Juno kinesko more do Rta Sen-ak, prvog
pogleda na Indokinu. Ali jo ne bi bilo gotovo. Brod bi jo trebalo odvui uz reku Sajgon.
Noi su bile tako vrele da su ih ponekad provodili na palubi, na lealjkama, u nekakvom otupelom mrtvilu.
Tu je i Viktorina, u bluzici i podsuknji pastelnih boja, lekari ispod suncobrana, prekrtenih
stopala, ita Mopasanovog Bel-Amija ili Diminog Grofa od Monte Krista. U one prijatne,
mirne dane kad joj se stomak smiri, sedi nad mapom Indokine i olovkom zaokruuje imena
gradova o kojima su priali ih koje bi da posete. I ita brouru koju besplatno deli kompanija
Pomorski prevox u cilju pomoi francuskim naseljenicima.
Spavati treba na eleznim posteljama s komarnikom, od kapoka 6 ih konjske strune, pod
jednim aravom i jednim ebetom. Spoetka se valja opasivati flanelskim pojasevima kako
bi se eludac zatitio od klime.
Zar nee od toga biti jo toplije? pita ona Antoana.
O, sve je to ista glupost, kae on. To je namenjeno samo da izazove strah kod novopridolih.
Odeljak o prostorijama za hidroterapiju, nedavno postavljenim u nekim kuama u koloniji, a izvedenim po uzoru na engleska kupatila kakva se koriste u Indiji, naroito oduevljava
Viktorinu, koja u Majezeu nije ni imala pravo kupatilo, ve samo veiti porcelanski lavor i
ibrik za vodu.
6

Vlakno iz plodova istoimenog tropskog drveta (prim, prev.)

W&N

Ne bi vam valjalo tuirati se po prispeu u Indokinu, ita dalje. Treba poeti s hitrim
brisanjem itavog tela mokrim sunerom, osim stomaka. Posle nekoliko nedelja, koa je
spremna da otrpi tu, koji pak ne sme trajati due od jednog minuta.
Oboje se smeju. Nita ne brini, kae Antoan, sva je prilika da se nigde neemo ni tuirati!
Naginje se, u svom svetlom odelu, nad ogradu druge palube. Kasnije, posle veere, igrae
vist u salonu prve klase, ili e piti na donjoj palubi, s posadom.
Zato, pita ga ona jedne noi kasno, dok Tonkin mili Sueckim kanalom, zato vie voli
donju palubu nego salon?
Otkud zna da sam tamo bio?
Znam, kae ona, videla sam te jo pre kako silazi.
Nije tano da vie volim, kae on. Ali ponekad se umorim od tih salona prve i druge klase.
Umeju da budu strano nadmeni. Na jedan asak,glas mu zadobija skraeni accentpointu,
pariku intonaciju pomeanu s primesom nosnog, priprostog izgovora, kao da je i sam neki
mornar koji ismeva vie klase. Od toga se osea nelagodno, iako joj je jasno da se on samo
zavitlava, da je moda izaziva. Poreklom iz zanatlijske vandejske porodice, uiteljica u osnovnoj koli, vrlo je svesna svog drutvenog poloaja, burgeoise zahvaljujui svom obrazovanju, ah samo petite burgeoise, a ta njena porodica se tek odnedavna pre jednog ili dva kolena izdigla iznad seljakog sloja.
Zvuao si kao Parianin, kae mu. Ba sad.
On se smeje. Lei na krevetu, jo u odei, proet mirisom cigareta i alkohola. Pa... moda
zato to sam iveo u Parizu.
Ona se nalakuje, stid ju je to je Antoan sad moda smatra priprostom, moda ak i
punom predrasuda.
Kako je to iveti u Parizu?
Isprva je bilo teko, jer sam sve do dvanaeste godine iveo u Nantu, dok mi nije umrla
mati, a u Parizu je sve bilo drugaije kola, ak i dom moje tetke i tee. iveli smo u Trinaestom arondismanu, nedaleko od Monparnasa.
ta se desilo tvom ocu?
Nikad nikad ga nisam upoznao, kae on i skree pogled.
Izvini. Moda nije trebalo da pitam?
On je ponovo gleda i smei se.
Ne. Nije to nikakva tajna.
I kad sam te ja upoznala, ti si, znai, ve neko vreme iveo u Parizu...
U Vandeju sam odlazio preko leta, da radim na uzgajalitima muula, pa sam se vraao u
Pariz za poetak kolske godine. Zna, dodaje, na brodu nije isto kao u Francuskoj. Ljudi su
ovde zgomilani na malom prostoru. Vie se meaju. Barem ja to inim. To sam redovno radio
i u Parizu, odlazio u oblinje barove u Trinaestom. Oseao sam se slobodnije. Gleda je podsmeljivo. Ne smeta ti to?
Ne, kae ona. Naravno da ne. Ali nije istinski sigurna. Sloboda o kojoj on pria jeste uzbudljiva, pa ipak joj pomalo uliva strah. Sve je ovde mnogo drugaije, ve sad; pravila su mnogo
labavija.
U poetku se uporno trudila da srauna koje je doba dana u Francuskoj, poto su njihovi
asovnici morali da se podeavaju tokom tog laganog odmicanja na istok, i zamiljala ta li
rade, u svakom tom trenutku. Dorukuju, penju se na sprat, Danijel naglo upada na glavna
vrata, povetarac zadie ipkanu zavesu na prozoru. Zamiljala je kuu onako gledanu s kanala, nasaenu na travnatu padinu. A onda se, posle nekog vremena, ta slika rasplinula u titravu
opsenu koja se raa iz beskrajne sadanjice. Posle Adena, tri i po nedelje po polasku, nasred

W&N

Indijskog okeana, sve blie Cejlonu, nebo je od vlage postalo neumoljivo uto, a obzorje nalik
na izmagliastu auru.
Na vrhuncu popodnevne jare, usred puine, granice su se ruile, opstajala je samo elja,
vrtlog u kojem su se kovitlali. Caravi su se pleli ispod i oko njih. Znoj im se slivao niz vrat,
izmeu butina, ispod pazuha, niz krsta. Na sve je zaboravila, na decu, mirise i zvuke Majezea.
Svaku uspomenu na taj drugi ivot.
Uzvik Terre! Terre! odjednom ih budi iz tromosti polusna.
Svi naviru iz kabina ene bez midera, mukarci koji pridravaju labave pantalone, bez
tregera, tiskaju se na palubama. Sledi novi uzvik: Rt Sen-ak! Na malom svetioniku lepra
trobojka, a oko nje, na alu, sakupilo se nekoliko ribara.
U vlano svitanje, Tonkinu ostaje da prebrodi jo nekoliko sati du mutnih utih voda Sajgona, koji vijuga izmeu bunova mangrova. Tu i tamo proe poneka dereglija, koja je podseti na onu vandejsku jolu. Na krmi uvek stoji ena, lica gotovo sasvim skrivenog ispod kupastog eira, samo to ne dri motku ve dva ukrtena vesla. Dalje u kopnu, smaragdnozelene
povri kao da plove, napola potonule u vodu pirinana polja, kae joj Antoan.
A onda, najzad, kao jo jedna opsena oka, pred njima iznie bletava bela graevina, iznad
smrada barutina i ubriva.
Hotel Pomorskog prevoza, obavetava je Antoan. Predivan je, zar ne?
Nagnuta preko ograde gornje palube, Viktorina vidi samo gungulu na keju, uje samo graju koja narasta do prodornog dernjanja u trenutku kada brod stie do rampe. Preplavljuju je
otri mirisi: zreo ananas, suene sipe, ljutkast miris korijandera, razni drugi mirisi koje ne raspoznaje.
Ali nadmona ak i nad svetinom, mirisima koji se meusobno nadmeu, nadmona nad
svime jeste vruina, sveobuhvatna, vlana vruina kojoj se ne moe umai. Kao u podrumu
kue u oleu, u dane kad se iskuvavao ve, od pare se znoji svako ulegnue tela, unutranja
strana butina, kosa se kovrda i vlano se lepi za vrat, stopala i ake otiu.
Nakon svega nekoliko koraka, Viktorini tesne izmice steu stopala kao mengele. Sa ela,
sa vrata kaplje joj znoj u lepljivim potoiima.
Navii e se ve, obeava joj Antoan, im se preobue i zbaci te cipele s nogu. Vidi ovo
dvoje, kae pokazujui na par koji koraa ispred njih ena jedva nabada u lakovanim izmama na nir, muevljevo odelo od crnog vunenog tofa zadobilo je, od vlage, zlokobnu
zelenkastu nijansu. Kad dou ovamo, nastavlja, Francuzi oekuju da e voditi isti ivot koji su
vodili i u domovini, da e nositi istu odeu, imati isti dnevni raspored. To je opasna greka.
Tropsko podneblje ne oprata, dodaje, aljivo ozbiljnim glasom, ukoliko ne naui da se prilagodi.
Dole, na keju, stoje izmeu kola s velikim tokovima kakva je videla na razglednici od
Aneline pus-pus kako to ovde vele. Postrojena su naporedo; ljudi koji ih vuku izvikuju:
mesje! madam! s mekim, pevuckavim naglaskom. Pojedini su toliko sitni i mravi da se teko
da zamisliti kako vuku ova kola sa po jednim ili dva putnika, samo snagom ruku i lea. Smeju
se od uva do uva, razotkrivajui potamnele ili crne zube.
To im je od betela, kae Antoan.
Od betela?
Da, to je nekakav orah koji vau. Od njega im pocrne zubi. Zamoe list betela u ivi kre
i tako ga vau. Deluje kao lek, pretpostavljam, protiv posledica vruine. Oduvek to rade.
Kao ona starica? pita Viktorina i pokazuje bradom na enu koja sedi po strani aice ena
i dece; ono malo zuba u glavi potpuno je crno.
Da, ba tako. AH ona samo izgleda stara. Mogu da se kladim da joj nema vie od dvadeset
i pet godina. Hajde, uzimamo pus-pus.
Antoan, izgleda, nije nimalo umoran, ve pun snage, lice mu gori od uzbuenja, oi su mu
svetlije, dranje drugaije, glas mu je zadobio slian otegnut prizvuk.

W&N

Viktorina i dalje pilji u ene, koje su zauzete, to je upravo shvatila, bitanjem deje kose i
vrlo struno love palcem i kaiprstom, verovatno u potrazi za vaima, onako kako pamti da su
radile seoske ene po zabaenim uliicama olea.
Antoan se sporazumeo sa cooliexe da ih odveze do hotela. ovek je odeven u rite platna
koje se jedva dre na njegovom iznurenom telu, ba kao to se ini da njegov pus-pus na okupu dre komadi gvoa grubo zakovani povrh prvobitne drvene konstrukcije.
Prati ih jo jedan ovek, koji u ovdanjoj verziji runih kolica gura brdo njihovog prtljaga.
Prtljag visinom nadilazi nosaa. Viktorini je ao tih ljudi koji se po vruini pate i znoje da
prevezu njih i njihov prtljag.
Uprkos tegljaevom dovitljivom vrludanju kree se brzo kao sam avo, onako bosonog,
spretno varajui druge tegljae kako bi zadrao prednost, dok rite vijore za njim put je prava
kaljuga, puna rupaga i kamenja koje ih nemilosrdno trucka. I sve vreme im preti opasnost od
sudara s bezbrojem drugih vozila koja se bore za drum eze od ratana, dvokolice, konji, i svi
vrve na sve strane u potpunom nepotovanju ma kakvih pravila.
Quest-ce que cest tape-cul! kae Antoan. Malo potvrdo za guzicu.
Pretie ih jedna teka, crna konjska zaprega, primoravajui tegljaa da se ukloni u stranu
puta.
Mogli smo da uzmemo pravu koiju, kao to je ova, kae Antoan. Ali sam mislio da e ti
se svideti ovdanji nain prevoza. Jesam li pogreio?
Ne, kae ona. Sputa mu glavu na rame. Sa svakom rupom se smeje, dri se vrsto za njegovu aku, svia joj se to. Ispod kone nadstrenice koja ih titi od sunca, osea se kao kakva
svrgnuta kraljica.
Izvesno sam doiveo i manje truckave vonje, kae on.
Kao u onom panar levasoru u oleu, na primer? pita ona s vragolastim osmehom.
Na primer. Posle ovoga, nee oima verovati kad bude videla hotel. Rekao sam ti da je to
najbolji hotel u itavoj Koinini. Smemo to nazvati poslovnim izdatkom, slae se? Razvlai
usta u osmeh. Kad bi znali kako je lepo, fabrikanti platna rado bi nas potpomogli da tu ostanemo.
Posle drmusave vonje s dokova, hotel Kontinental lii na dvorac. Spolja od bledoutog
tuka, iznutra je kao prekookeanski brod, sav od tamnog drveta i blistavog mesinga. U odnosu
na brodsku kajutu, spavaa soba im izgleda dinovska, ali je zaguljiva, a tamni nametaj sa
izrezbarenim ljiljanima kao daje gui. Mrea protiv komaraca koja obavija krevet ne mie se;
ni daka vetra. Pa ipak, kroz prozor koji gleda na unutranje dvorite dopire prekrasan miris.
To je jasmin, kae Antoan. Poinje da se otvara kasno po podne, a uvee isputa prijatan,
opojan miris, nalik na parfem. Izuva cipele i sako i lee na krevet, duboko uzdahnuvi od olakanja i umora, dok za to vreme Viktorina kai odeu u ormar.
Da uivamo u Kontinentalu dok smo tu, kae. Neemo imati takvu rasko u olonu, u
kineskoj etvrti, to imaj na umu.
Znam, kae ona, s punim rukama donjeg rublja koje nosi ka komodi. Rekao si mi. olon.
ole. Jesi li zapazio? Ba udno. Gotovo se isto zovu.
Sudba! kae on.
Ne zavitlavaj me.
Uzima i puni komodu svojim rubljem.
O, pa ovo je divno! kae. Vidi samo koliko prostora imamo! A nametaj je prelep. Prelazi rukom preko rezbarija u drvetu.
On nogom gura u stranu mreu za komarce.
Doi, kae, doi i prilegni kraj mene. To moe i posle.
Ali ona nastavlja da vadi svoje stvari, slae cipele u plakar, presavija svilene earpe, a na
kraju reda svoju dragocenu kozmetiku etke od svinjske ekinje, pufnu za puderisanje od
labueg paperja, pribor za nokte s drkama od slonovae, koji stoji u kutijici od plavog maro-

W&N

kena povrh komode, sve briljivo nameteno, odjednom shvata, onako kako je stajalo na
njenom sekreteru od ruinog drveta u Majezeu.
Antoan, koji je bacio odeu na stolicu a da koveg nije ak ni otvorio, i koji se go svalio na
krevet, smeje se dok ona posluje.
Nemoj sve da vadi, ovde ostajemo samo nekoliko dana.
Znam, ali se ovako vie oseam kao kod kue.
Kod veoma privremene kue. Nemoj da se previe navikne.
Vie nikud ne putujemo. Na put je gotov. Evo! Zatvara poslednju fioku, zatim se penje na
krevet, tik uz njega, i naslanja se na jastuke, osmatrajui sobu s potovanjem.
Eh, ti, naivna moja curo, treba da zna da u Indokini put nikad nije gotov. On joj obema
rukama rasipa kosu po belom jastuku.
Divno, kae. Predivno.
Ne elim da putujem. elim da se skrasim s tobom.
Stvarno?
Da. Prelazi mu rukom preko grudi, ruku, ramena. I ti si predivan. Koa ti je smea kao
onda na plai u La Tranu.
On joj otkopava bluzicu, polagano, zadravajui se kod svakog dugmetaceta.
Znai, vie ne ali kao to si alila na brodu?
Zalila? Otkud si znao da...
Po oima. Postale bi ti... zamagljene. Kao da nosi zar.
Jesam nosila zar. Zbog onog dima. Bila sam ena pod velom s Tonkina! I ponovo je obuzima jeza to se usudila da doe s njim ak ovamo.
On joj eta rukom preko lica kao da proverava da li je veo jo tu ih ga vie nema. Ona
nekoliko puta trepne.
I ja hou da se skrasim, kae on. Ah ovde niko ne moe da se skrasi do kraja. Videe:
mora da bude ptica selica.
Ona vrcima prstiju prati ivicu njegove brade, gde rastu nove plave malje, svetlije od koe.
Onda e morati da me naui kako se ovde ivi.
Morau, kae on. Nauiu te. Otkopava joj mider, polako otkainjui kukicu za kukicom.
Evo kako emo poeti. Smie joj bretele s ramena, jednu pa drugu. Zar nije lepe bez njega?
Oseti: vazduh na goloj koi. Zanosno je, zar ne?
Otkud ti zna kako je? Je si li to radio enama i kad si pre ovamo dolazio?
Psst, kae on i baca mider na jedan direk mesinganog kreveta, gde ostane zakaen bretelom. Ne govori nita. Samo oseti vazduh... vruinu, u ovom sluaju. Na koi. Prekriva joj
grudi akama.
Da, kae ona. Preputa se njegovim akama, gipka i meka tamo gde je mider bio vrst i
krut. Duboko udie. Osea se kao biljka koja se snano i irom otvara suncu.
uti gipsani ukrasi i zeleni kapci: boje Indokine. Viktorina se pita da li e se svetlouti
oker koji su zamislili francuski arhitekti i graevinari jednog dana otrti, osuti se i sljutiti od
vlage. Ali sada blista kao uglaano zlato, a tamnozeleni kapci imaju sjaj svee boje. Velianstvene francuske vile, uvuene u odnosu na ulice, kriju se iza preobilja bambusa i manga.
Gradsko pozorite bleti pod suncem, zdanje blede utosmee boje, nepravilnog oblika, dozidano uz hotel. Novu novcatu potu, nekoliko stotina metara dalje, u ulici Katinat, sagradio je
Gistav Ajfel, kae joj Antoan kasnije, za vreme etnje. Vidi ovo kovano gvoe, vidi kako se
uvija u ornamentima, vidi stubove, kako su zamreno isprepletani.
Art nuvo, kae Viktorina. itala sam o tom u Le Figarou. U Parizu se grade nove etvrti u
tom stilu; ak se i trnica u Nioru preureuje u skladu s njim.

W&N

Ve je kasno popodne, gotovo vee, ruak su ve odavno propustili, ah vruina manje davi.
Kafanice na ulici Katinat rairile su se stolovima i stolicama po trotoarima; supruge colons
etaju ulicom gore-dole u svojim svetlim tkaninama, haljine su im skrojene po poslednjoj
modi, stopala im obuvena u pomodne izmice s vezicama, suncobrani se njiu. Fijakeri su
zakrili ulicu dokle god Viktorina uspeva da vidi, iskrcavajui i ukrcavajui otmene parove.
Izlozi su raskoniji od svih koje je videla u Nioru ili u oleu: slameni i svileni eiri, platnena
i kona obua, parfemi, donje rublje, fina vina i likeri, apsint, italijanska soda-voda, cigarete i
cigare, skup pisai pribor, probrani ukrasi, amerika kozmetika, sve to umetniki aranirano u
irokim i jarko osvetljenim izlozima. Sea se kako je itala, u katalogu za Svetsku izlobu
1889. koji joj je pokazala Anelina, da je ulica Katinat azijska ulica Rivoli. Ah kao potpuna
suprotnost bogatstvu glavne ulice, mirisi iz luke dopiru ak dovde, mirisi koje e zauvek
vezivati za Indokinu: indijsko drvo i jasmin, prezreli mango, suva riba i sveprisutni zadah
mangrova i natrulog mesa i povra.
Gledaj, kae Antoan i rukom pokazuje neku enu u prolazu. Bez obzira na visoko miljenje
Parianki o sopstvenoj eleganciji, vidi im samo skutove haljina. Ha! Viktorina, pogledaj svoju
haljinu!
Nene haljine pastelnih boja uprskane su blatom, opavi su im mrki, vuku se po slivniku.
Rub njene sopstvene nove novcate platnene haljine boje slonovae, koju je kupila u Fonteneju
pre polaska, sad je crn.
Mili Boe, smeje se ona. Ali ak se ne trudi ni da prikupi suknje kao to bi to uinila u
Vandeji.
Po povratku u hotel, uza samo blistavo staklo i mesing glavnog ulaza zatiu mladia koji
lei na boku, oslonjen o zid, golih zlatno-smeih prsa, koe skorele od znoja i prljavtine,
sklopljenih oiju.
Viktorina ustukne i odvrati pogled, a smeh joj zamre.

8. septembar 1940.
5.00 posle podne

TRI MESECA pre toga bilo je to jedno od onih veeri krajem juna, koje su na obali
Atlantika naroito duge oko Ivanjdana, kada sunce lebdi na horizontu i do posle deset sati
ponela je ebe i otila do okeana jer nije mogla da zaspi. To je bilo nekoliko dana nakon to je
potpisano primirje, dan kada se De Gol oglasio govorom iz Londona da pozove na otpor.
Iznad sniskih krovova seoskih kua nebo je jo bilo sasvim svetio, nene boje kajsije. Kada je
stigla do plae, poinjala je oseka. amii su se ljuljali porebarke. U dvanaest sati, ruiasti
odsjaj jo je zario zapad. Nono nebo se kolebalo nad glavama, oklevalo, kao tamna nebeska
izmaglica koja eka svoj as. Viktorina je ekala sve dok tama nije progutala dan, pa se umotala u ebe. Posle nekog vremena, hladnoa i vlaga poele su da joj prodiru do kostiju. Za
njene pozne godine, tvrdi pesak bilo je bolno neprijatan, i satima se prevrtala, gledajui ravnoduni meseev krug kako se uspinje nebom crnim kao tu. Kako bi se zgrejala, obuhvatila
je kolena rukama i blago se ljuljala u ebetu, kao dete.

W&N

U cik zore, neki ribar ju je zatekao tako umotanu u ebe, leima uz evar, sede kose pune
peska. Prenula se i sela, zastiena, pa uzela da skida komadie trave s kaputa i kose. Prepoznala ga je; prole zime je pomagao kad su joj dovozili ogrev u kuu. unuo je tik uz nju i
dotakao je po ramenu, obuzet brigom da se nije razbolela, ili ne daj boe...
Dugo e vremena proi do dana kada e moi da ponovo provede no na plai. Sad kad je
Nemaka odnela pobedu, Hitler e pokuati da itavu Evropu uvue u rat. Sve je neizvesno.
Boevi patroliraju obalom no i dan. ini se kao da su godine mira izmeu dva rata tek treptaj
oka. etrnaeste je odluila da bude ratna kuma. Sea se paketa s hranom koje je slala na
front, knjiga koje je paljivo odabirala za regrute, rukavica i alova koje je za njih plela, veselih razglednica koje je slala svojim kumiima da im odri duh. Sada, u sedamdeset i etvrtoj
godini, smatra da joj nije ostalo snage da to ini za jo jedan narataj vojnika. Vie ne veruje u
rat. Toliki su milioni izginuli na obema stranama. A radi ega? Da kroz dvadeset godina sve
iznova otpone?
Iseci iz novina pozadevani u njenu svesku potiu iz Le Kurije de Sajgon i LIndokin
Franse. Paljivo razvija krti pouteli papir jer se plai da ga ne pocepa. Uokvireni oglasi preporuuju novootvorene trgovine: Boucherie Parisienne Rgnier, Quai de Saigon, preko puta
pijace i Madam Leon, valja, ima zadovoljstvo izvestiti vas da otvara svoju radnju za ivenje i prepravke odela u blizini nove pijace. Ispod naslova Biser Francuske imperije, Najlepi dragulji nae kolonijalne krune, plutaju davno zaboravljene reenice i fraze: Ovde
vlada prava divljina: moete videti prave mandarine, prave gusare, prave pagode, prave gubavce, drugim reima sve to Aziju ini divljom. ene nose svetle haljine ili duge ipkane
penjoare, bez opasaa ili midera. arolija.Maija.Parno kupatilo protiv iscrpenosti,
omekalosti, slabosti tkiva, prevrtljivog tena, mlitavosti, lenosti. Misteriozna i prijatna opijenost.
Ono jeste, bar je ovo poslednje bilo istina. U Sajgonu je leto veno trajalo. Bilo je to suvo
leto za kojim je sledilo vlano leto. Monsunski pljuskovi nisu ak ni hladili vazduh. Ali svake
noi se zaboravljalo na groznice, na omamljujuu vruinu; svake noi kad bi obnaena ramena procvala kao cvetovi u staklenoj bati, dua se rastapala u tropskom vazduhu.

olon

MART 1899. Kineski kuevlasnik gura drvena vrata koja se otvaraju pravo na ulicu i oni
se, u kontrastu s jarkim spoljnim svetlom, nau u prostranoj sobi koja se kupa u nekakvoj
polutami punoj isparenja, od koje belo okreeni zidovi izgledaju plaviasti. U sobi nema prozora, samo reetkasti kapci koji, ak i zatvoreni, proputaju zvuke i mirise pijace. Tavanicu
podupiru jaki direci od crnog drveta. Na niskom leaju je tanak madrac, a iznad njega visi
pocepana mrea protiv komaraca; od nametaja ima jo samo par stolica od bambusa, sto i
kineska krinja sa izrezbarenim zmajevima. Daske su neravno zakovane preko zemljanog
poda. Nogari kreveta i stolica, primeuje Viktorina, stoje u limenim posudama.
Vinaigre, kae kuevlasnik na svom epavom francuskom. Za bube. Ako nema sire,
apsint vrlo dobar! Smeje se sopstvenoj ali, pri emu pokazuje bezube desni, a zatim uperi
prst u uski bunar na otvorenom, iza kue, gde pored ogromne gomile smea koje se raspada
slavina cedi curkove vode. Zatim uzima metlu koja stoji u uglu sobe i prikazuje ienje poda.

W&N

Ako pod ist, nema pacovi, kae. Ostavlja metlu i kao da iezava iz stana.
Viktorina se svaljuje u jednu fotelju, bacaka se nogama po vazduhu i puca od smeha.
ta je toliko smeno? pita Antoan razlabavljujui okovratnik i raskopavajui manete.
E, ovo je pramena u odnosu na Majeze. Koliko mogu da zakljuim, neu morati da kuvam
ni petit sl, ni blanquette de veau. Ne vidim nikakvu kuhinju!
Mora da napolju, pozadi, imaju pe na drva, kae Antoan. Ali zaboravi na francusku kuhinju! Neemo da ivimo kao onaj Domije to sos od svog coq au vin mocka svee ispeenim
bagetom koji mu mesi sluga.
Od brana dopremljenog iz Pariza!
Obeavam da e, kad se sledei put budemo selili, biti udobnije i da emo imati kuvara.
Stoji na sredini sobe, okruen njihovim prtljagom, njihovim kovezima, a tu je i njen mali
kofer sve prekriveno nalepnicama raznih usputnih luka u kojima su se na svom putovanju
zaustavljali. Koa mu je preplanula, kosa svetlija no ikad, raskutrana, oi crvene, a pod njima
kesice od umora.
Ona ustaje i grli ga, a on je vrsto privija uza se.
Nisam dola ovamo radi komfora.
Kuda te ja to vucaram! kae on. Ne mogu da verujem da si to uinila. Da si dola. Da si
sa mnom u ovom...
Lep je stan. Naviruje na ulicu izmeu letvica kapaka. Prolazi mlada ena s korpom neega
to lii na ive jegulje. Odande gde stoji, Viktorina ih vidi kako uvijaju i ispravljaju svoja
duga zmijolika tela. Zatim se okree prema sobi. Svia mi se ovde. Izgleda stvarnije od Sajgona.
Ne zavaravaj se. Kinezi nisu otvoren narod.
Da, kae ona. Nepristupani su i podmukli. Je li tako?
On se smei.
Poto Antoan sledeeg jutra ode u Sajgon kratka vonja novim tramvajem na parni
pogon ona vadi fotografije, dopisnice i pisma koja joj je Anelina poslala iz Indokine, pa ih
iri po madracu. Fotografija na kojoj Anelina i il stoje, a slue ui ispred njih, vie joj ne
ide na ivce kao kad ju je prvi put videla. Francuske porodice, izgleda, vole da se fotografiu
sa svojom poslugom da se prave vani, kakve ih je i inae Bog dao. Sline su fotografije
visile u foajeu Kontinentala. I razglednice: karta s reima Delta Mekonga odtampanim belom
bojom preko sive rene vode. Ona sa sajgonskom katedralom, koja izgleda kao Notr-Dam u
Parizu ali je u stvarnosti, kako je ustanovila, mnogo manja i sladunjavija. Ona sa dve male
Anamianke s tamnim turbanima koje stidljivo gledaju u stranu, a ne u objektiv aparata. Ona
na kojoj se anamianski mandarin gordi svojim zastraujue dugim, izuvijanim noktima. Sve
ih je fotograf pribo kao kakve retke leptire. Evo ih sada ovde, tih likova, prolaze mimo njenog
prozora. Sada je na nju red, pomilja, da njima izgleda kao primerak retke vrste. Jamano se
takav utisak sticao kada ih je malabar, jedna od onih velikih konjskih zaprega koju su unajmili za putovanje do ovamo, jue istovario ispred stana u Solonu, a sve Kineskinje to su na ulici
prodavale svoju robu ustale i opkolile ih u utivom krugu.
Vandeju zaboravi im nogom kroi na Rt Sen-ak, pisala joj je Anelina u jednom pismu.
Posle zalaska sunca u Na Trangu, ivot ti vie nikad ne moe biti isti. Sajgon je divan ali
prevrugrad. Poinjemo da se privikavamo na ivot u koloniji.
Ovo je Solon, kineski pazar nedaleko od Sajgona.
Razglednice iz Hanoja sadre izrazito zlovoljan i plaan ton.

W&N

Nebo je sivo od le crachin du Tonkin tako zovu neprekidnu tonkinsku tonju. Hanoj je
hladan. Depresivno je ovde. Drutveni ivot nam je nikakav.
udno, Viktorina, ovde su pogledi skueni kao u nekom francuskom gradiu. Skueniji,
uskogrudiji ak i nego u Fonteneju!
Ta je poslednja koju je primila pre polaska.
Viktorina rasklapa kartu Indokine i prstom prati dugaku krivudavu liniju od delte Mekonga do Hanoja. Ko zna, moda vie i nisu u Hanoju, moda su se preselili dalje na sever, gde je
sad stacionirano i nekoliko peadinskih pukova.
Kako je neobino, ak nepodnoljivo znati da ti je sestra toliko blizu, a opet ne biti u stanju
da se s njom vidi! Pita se da li Anelina zna za njen odlazak. Naravno da mora znati. Roditelji su joj sigurno pisali. Ali nita drugo ne bi mogla da zna. Iskuenje da joj pie toliko je jako
da na trenutak zaboravlja kako je rastojanje izmeu njih dve, iako su sada geografski blie,
neuporedivo vee nego da je jo u Majezeu. A ako joj pie, njena e se tajna obelodaniti.
Sputa Anelinine dopisnice i pisma na stranu, pa odkrine kapke da ue malo vazduha.
Preko puta njihovog stana, uliicu od sunca zaklanjaju tezge s perdetima od platna. Pod njima,
skrtenih nogu, sede ene, deca se igraju tik uz njih, a okolo su kotarice sa suenom ribom.
Druge ene hodaju bosonoge i nose kotarice s voem boje svetlih rotkvica, koje im vise sa
obramice to se njie preko ramena. Popodne provodi posmatrajui ih, ne usuujui se da se
upusti u samostalan izlazak, pa ipak nemona da se otrgne od tih ulinih prizora.
A onda, kad pre! Ve se sputa no. Svetio trne i pretvara se u tamu, surova jara posustaje
u umerenu toplotu, a otri dnevni zvuci blede u tih amor. Ona jo stoji kraj kapaka, opijena
mirisom vatre od umura, koji se mea s prijatnim zapahom za koji pomilja daje moda od
opijuma koji gori, i tad Antoan otvara ulazna vrata i svojom pojavom izjednom ispunjava
sobu.
Nisi izlazila, kae.
Nisam.
Doneo je dve ae i bocu martela koju mu je dao neko iz Carine, i iniju phoa s pijace,
fine orbe zainjene isiotom i matinjakom, u kineskoj posudi. Sliste je za tili as. On onda
sipa malo martela u ae, pa nazdravljaju i kucaju se, ali ona mu s lica ita da flaa martela nije tu radi proslave, ve radi utehe.
ta se dogodilo?
On klima glavom ne odgovarajui, ispija au, zatim naliva jo. Budale jedne!
I ponovo ona uje taj blagi prizvuk parikog naglaska prostaki, kako bi rekla njena mati,
koja ne veruje nikome ko ivi negde dalje od Niora ili Nanta.
Za koga to pria?
On izvlai cigaretu iz nove paklice i pali je.
Ah, Viktorina, kae, isputajui dim. Nee mi verovati! Radili su rebalans budeta...
ta hoe da kae?
Pa... mesto na kojem su me zaposlili... izgleda daje isparilo. Bar zasad, u svakom sluaju.
ta?
Znam, znam! Ni ja sm ne mogu da verujem. Podie bocu. Jo?
Ona odmahuje glavom.
Ima nekih problema u Odseku, objanjava. Dolo je do neke zbrke. Navodno su mi uputili
pismo u Francusku. Nikakvo pismo nisam dobio. Pod pretpostavkom da su ga uopte i poslali.
Da skratim priu, mesto je dato nekome drugom, ko se ve nalazio ovde. Bar za neko vreme.
Ovde vlada potpuna pometnja.
ta sad misli?
On gnjei cigaretu i uzima Viktorinu za ruku.

W&N

Ne znam. Nita jo nije izvesno. Moda postoje i druge ponude. Ah van Sajgona. Gleda je.
Izvini. Nismo se ovome nadah.
Nismo, kae ona polagano. Ovde, po svoj prilici, sve to drugaije ide. Sigurna sam da e
ispasti na dobro, ovako ili onako. Neprilike su neminovne, valjda.
On slee ramenima. Da, pravo kae.
Van Sajgona, ree? Gde?
Sa-Dek, moda Vin Long.
Gde je to?
On je gleda i smei se, a ogorenje mu se iznenada gubi.
U delti Mekonga. Nisam li te video kako si se na brodu zadubljivala u mapu Indokine?
Ubeen sam da bi ponovo znala da ga nae.
Jeste prouavala mapu, gledala ju je i neto ranije danas, pa nie imena da to potvrdi: KanTo, Ha-noj, Me-kong, Mi-To, Na-Trang, Fan-Tijet, sve same stanke, sinkope, dvoslone rei.
Ali Vin Long ne, njega ne moe da se seti.
Sutradan je ponovo ostala kod kue, a Arman se vratio u Carinu ne bi li razotkrio ta se to
zbiva. Jo se nije usuivala da sama izae iz zaguljive sobe. Iako je olon na nepunih pet
kilometara od Sajgona, sasvim je zaseban, potpuno drugi svet; u kineskom naselju ivi tek
nekohcina Evropljana. Legla je ispod mree, koja se zatalasala oko nje kao otkinuti lep venane haljine, i uzela da prelistava knjige o Indokini koje je Antoan doneo sa sobom. Jedna se
zvala L'Opium, a druga je bila zbirka ljubavnih pria koje se sve deavaju u Aziji Amours
Nomades. Ali posle nekog vremena pali su joj kapci i stao je daje hvata isprekidan dreme,
onako obrvanu vruinom. Kada se Antoan vratio, ve je bilo vee. Bila je izgubila oseaj za
vreme, kao kroz neki san ga je sluala kako pria o birokratskom ponaanju slubenika Carine, mazei je s vremena na vreme, bez urbe. Vodili su ljubav, a kad se razbudila, posle nekoliko sati ih minuta, nije mogla da odredi videla ga je kako stoji kraj kapaka, visoku, vrstu
figuru, nepominu izuzev crvene eravice cigarete koja je podrhtavala u mraku.
Ti prvi dani u Solonu, kad je nastojala da se privikne na vruinu, na vlagu, na hranu, u
seanju su joj kao nejasne slike. ak i tamonje nareje, ona ustra meavina francuskih i
anamianskih, pa ak i pojedinih engleskih rei, kojim govore podjednako i Francuzi i Anamiani, ulivali su joj oseaj daje tuin, da nije u svom jatu. Ponavljala je za Antoanom: con
gai, boy, coolie-xe, chetty, ca-gna, chan-doo, nia-coue, choum-choum, pho. Rei koje nije
razumevala, ali nije traila od Antoana da joj ih prevede. Zvuale su kao bajalice.
Prvi njihov prijem u palati u Da-Longu domu generalnog guvernera Koinine naveo
ju je na razmiljanje o onim balovima u Versaju u vreme Luja XIV, o kojima je itala u svojim istorijskim knjigama. Blistava odea i raskona jela, ali na stepenitima je bilo mijih brabonjaka, a hodnici su smrdeli na memlu, na nekakvu meavinu budi i prevelikog broja otunih
parfema sabranih najednom mestu. Bih su pozvani svi novopridoli, iz raznih odseka slube.
Ona i Antoan otili su zajedno u kupovinu da odaberu haljinu za nju, kod Kurtinaa i u BojLandri, u najotmenijim buticima Francuske etvrti. To je bilo prvi put da je izala u Sajgon
jo od onih prvih dana u Kontinentalu. Ponovo su unajmili malabar mnogo udobniji, po
Armanovim reima, od tramvaja, kojim je on obino iao u grad. Ali kada je njihovu zapregu,
uz suktanje pare i zviduk, pretekla maina, Viktorina je osetila elju da se provoza tramvajem. Malabar ih je iskrcao na Napoleonovom keju, pa su krenuh peke ulicom Katinat, od
prodavnice do prodavnice, gde su ih dvorile nevieno ljubazne mlade ene, kojima je, po Viktorininom miljenju, morala biti smena krajnja sloenost odevnih predmeta za Francuskinje
sve te silne earpe i okovratnici i trake i ipke i slojevi bluza i alova a one su tuda promicale u jednostavnim pantalonama irokih nogavica! Naravno, na to su se navikle, ali prizor
kabina iz kojih kipe hrpe ifona i dopire cika muterije zarobljene redovima majune sedefne

W&N

dugmadi dok pokuava da se iskobelja iz tri sloja podsukanja, nagnao ju je u smeh pred besmislenou svega toga.
Haljina koju je kupila bila je od satena nene breskvine boje, sa ipkanim gornjim delom,
uskim i na kopanje do grla, i sa turnirom s kojeg se sputao slap od istog takvog tafta. Bila je
to najlepa haljina koju je ikada obukla, a svakako najskuplja kotala je trostruko ih etvorostruko vie nego to bi je platila u Nioru. Ali takvu haljinu u Vandeji nikada ne bi ni nala,
skrenuo joj je panju Antoan. Bila je od onih haljina kakve se mogu kupiti samo u Parizu, pa
nije mogla da realno uporedi cene. Dok je koraala prekrasnim drvoredima palate Da-Long,
podruke sa Antoanom, u pravcu impozantnog zdanja boje utog okera, osetila se kao da su
poli na venanje, njeno pravo venanje, a ne onakvo kao kad je stajala uz Armana pred oltarom u kapeli Ge de Veluira, u mideru tako snano stegnutom preko ve naraslog stomaka da
se gotovo onesvestila.
Moja supruga, madam Viktorina Lanelo, predstavlja je Antoan svom buduem ili potencijalnom nadreenom, svojim buduim ili potencijalnim kolegama u carinskoj slubi, posedniku plantaa kauukovca i njegovoj eni, koje je upoznao na nekoliko dana pre toga. Ve
izgleda spokojno, brodi kroz hijerarhiju sajgonskog malog sveta sa istom onom sigurnou s
kojom se kretao po prvoj, drugoj i treoj palubi Tonkina.
Bonjour Madame, uzvraaju joj. Ljubazni, neljubopitljivi.
I svaki put kada joj uhvate ih poljube ruku, ona biva spletena i stidljiva, ukopavajui la
svaki put pomalo dublje, skrivajui je svojom novom linou, kao cepku koja sama od sebe
utanja u kou.
Utoite nalazi na galeriji na spratu, daleko od gomile koja se tiska po balskim dvoranama.
Iz vrtova dopire muzika za igru, gde orkestar svira ive mazurke i polke. Naginje se preko
ograde, prepoznaje onaj opojni miris jasmina iz hotela Kontinental, kad je neko dodirne po
ruci.
Oprostite to sam vas prepala, kae sitna riokosa ena, milo se smeei. Ne prepoznajete
me?
O! kae Viktorina, zbunjena. Rekla bih ah nisam sigurna otkud. Zapravo se nikako ne
sea ove ene.
Bila sam s vama i vaim muem na Tonkinu, kae ena. Ne na istoj palubi, ali sam vas
viala u trpezariji. Na to prua ruku. Kamil Dezonije. Moj mu je vii carinski slubenik.
Viktorina Lanelo, kae Viktorina, a srce joj udara kao ludo.
Kamil bi bila gotovo lepotica, s tom svojom zlatastom kosom i sivim oima, da nema takav
nos, malo predug, i tanka usta. Mleno-bela koa joj je oroena. Iz crvenkastoplave kose,
podignute na vrh glave, pobeglo je nekoliko pramiaka, koji joj se od znoja kovrdaju na slepoonicama. Svi oko njih, na galerijama, u pootvaranim sobama za prijem, krive se u nekakvoj izvetaenoj klonulosti, maui lepezom, briui vee ih vrat, ili pak stojei do nekog od
onih slugu iji je zadatak, kako se ini, da izmahuju dinovskim mahalicama od nojevog perja.
Ovde smo ve tri godine, kae Kamil. Ovo putovanje bilo nam je druga po redu poseta
kui. A vi?
Prvi put sam ovde, kae Viktorina.
Mon Dieu! Ba uzbudljivo! A va mu je...?
Pri carini, odgovara Viktorina.
O, ba kao i moj! Kakva podudarnost! Moj mu je zamenik direktora Poreske uprave. A
va?
Jo nije dobio nametenje. Radie kao nadzornik, mislim, kae Viktorina sa oklevanjem,
savreno svesna da Antoana njegovo radno mesto postavlja na mnogo nii stupanj u toj carinskoj hijerarhiji, a to zna i ova Kamil. Ali Kamil ve skae na drugu temu.
I, kako vam se svia na gradi?

W&N

O, predivan je...
Znate, prekida je Kamil, svi vele da ovde posle nekoliko godina postane strano dosadno,
strano zaguljivo od vruine, i svako svakog zna i tako to, da jedva ekate da odete kui i
udahnete valjani vazduh rodne grude. Ali, znate li ta? Naginje se blie Viktorininom uvu,
kao da e joj odati neku tajnu. Drago mi je to sam se vratila. Ne sluajte ta ljudi govore za
Sajgon. Ovo mesto vam se lepi za srce. Kad mine prva godina, ponete stvarno da mu pripadate. I nikad vie ne moete biti onaj stari. Teko je vratiti se kui. Oi joj snano zaplamte, a
zatim prasne u smeh, kao da se sama sebi podsmehuje. Pa, bar se meni tako ini.
Viktorina ispija gutljaj ampanjca. Stalno joj dopunjavaju vinsku au. Opremljeni posluavnicima sa sitnim kolaiima i ampanjcem, na sve strane jedre prekrasno odevene sluge
Anamiani, u crnim svilenim pantalonama sa irokim crvenim pojasevima.
Problem je u vruini. To svi kau.
Vruini? ponavlja Viktorina.
Mnogi se ale na klimu. Pobolevaju od nje. Sunce je opasno. Suvie je jarko za nas Evropljane. Ah jeste li primetili kakav vam oseaj stvara kao u snu kad se prepustite? Kad se ne
opirete?
Viktorina klima glavom, razmiljajui o onom to joj je Antoan rekao, jo prvog dana;
gotovo se isto izrazio: prepusti se vruini.
Da, kae. Znam na ta mislite. Meni se svia.
Kamil ispija au i dodaje je slugi, koji je hitro menja.
Malo utiava glas i prilazi tako blizu Viktorini da im se obnaena ramena dotiu.
O, pardon, kae Kamil i kratko se nasmeje, ah njena iznenaujue hladna koa blago oeava Viktorininu ruku, od ega se ova gotovo strese, uprkos vruini.
I Viktorina se smeje, ali ne uzmie. Oko nje lahori Kamilin miris na vanilu. Obe se oslanjaju rukama na ogradu i gledaju kako dole igraju parovi.
Ovi su ljudi udesni, kae Kamil pokazujui ka orkestru, koji je sastavljen od jednakog
broja francuskih i anamianskih sviraa. S kakvom brzinom primaju na nain ivota, naa
jela, na jezik, ak i nau muziku! Mislim da su izuzetno bistri.
Na asak ute. Ima jedno pitanje koje bi Viktorina da postavi, sve otkako joj je Kamil rekla
da je ovde ve tri godine, ah to je pitanje opasno, pa pomilja da je moda mudrije da nita ne
kae. Ali posle druge ih tree ae ampanjca vie ne broji odvauje se.
Dal, kojim sluajem... da li sluajno poznajete gospodina i gospou Moro? Anelinu i ila
Moroa?
Gotovo, izrekla je to. Ako se Kamil zna s njenom sestrom, onda je Viktorina u opasnosti
daje razotkriju.
Ali Kamilino lice ostaje bezizrazno. Gricka donju usnu, kao da pretura po seanju.
Anelina i il Moro, ponavlja. Cime se bave?
On je slubenik. Ona je uiteljica. Ih je barem bila u Francuskoj. Sada su u Hanoju, ali su
do prole godine bili u Sajgonu.
Ne, ne seam se... vai prijatelji?
Da.
Ne, uopte ih se ne seam. O, vidite onu enu, tamo dole! Kamil odjednom pokazuje na
jedru plavokosu lepoticu, koja se sva predala igri u naruju uniformisanog pukovnika.
ta s njom?
Kamilin se glas utiava u apat.
Ona je dgrafe. Kamil gleda u stranu da vidi ne slua li ih ko.
ta?
Kamil progovara tako tiho da Viktorina mora da pogne glavu prema njoj, i sada im se ruke
dodiruju od ramena do ake, i ona se osea malo neprijatno, ah i prijatno, jer se ini da se

W&N

ovde odstojanja izmeu ljudi gube, svi su prisniji, ruka na pasu, ruka u ruci, ruka oko ramena,
mukarci i ene, ene meusobno.
Ne znate ta je dgrafe? To je ena koja... znate... Pokazuje na svoje grudi. Raskopana.
Smeje se. Slobodna. Nema mider.
O!
Madam Bere, na primer. Kamil pokazuje bujnu brinetu na drugom kraju galerije. Madam
Bere...
Je li i ona raskopana?
Ne! Kamil se glasno smeje. Ona je ena onog Berea to je na elu Carine! Ah... Ponovo
se naginje veoma blizu Viktorini. Ima ljubavnika...
Viktorina rasklapa lepezu koju je ponela sa sobom, malu lepezu od pirinane hartije, oslikanu trenjinim cvetom, i hladi se.
Ljubavnika.
ene poput tebe.
Bestidne ene.
Slobodne ene. Raskopane.
...i to sa svojim slugom, nastavlja Kamil, a zatim prvi dramsku pauzu, posmatrajui Viktorininu reakciju, a i sebe zagledajui. Vrue, zar ne? Uzdie. Eto, to zovu utim zlom. Telo
vam postane meko kao suner... a ula... Jeste li se nekad zapitali zato za Indokinu kau da
omaijava? Re izgovara s neskrivenim oduevljenjem, oi joj se ire kao tanjirii.
Ne.
Kamil se jo nekoliko puta kratko obazire.
Pa, razmishte o tome. Sklapa lepezu i pokazuje napolje, u pravcu uhce, preko vrtova. Bate
kafana u gornjem delu ulice Katinat, tamo treba da vas vide pred veeru, nastavlja ona vedro,
naglo skreui razgovor na drugu stranu. Ili pak na etalitu, u vaem ekipau. Hajdemo jedno
vee vi i ja u vonju etalitem!
Viktorina joj ne kazuje da nemaju ekipa, da ak ni u gradu ne stanuju, ve u sobiku u
kineskom naselju.
Luj! doziva Kamil oveka rumenih obraza i velianstveno izvijenih crnih brkova, koji se
izjednom pojavljuje na galeriji. Da te upoznam sa madam Lanelo.
Encbant. Luj Dezonije ljubi Viktorini ruku i klanja se. Mirie na vodicu od ljubiice, a na
maliu desne ruke ima zlatan prsten. Izgledate mi poznato, madam. Znamo li se odnekud?
Viktorina je bila s nama na Tonkinu, kae Kamil.
O? Njen mu gleda u Viktorinu sa oivljenom panjom. Nisam na to mislio... Ne... Moda... Odakle ste? Ako smem pitati... Crne oi pilje u Viktorinu tako pomno da ona obara
pogled.
Iz olea, kae, nastojei da ostane mirna i pitajui se da li je trebalo da slae, da izmisli svu
svoju prolost u Francuskoj.
Stvarno! kae Dezonije. Moja je majka iz olea. Ba se pitam da li vas odatle znam.
Pojma nemate koliko ljudi iz Vandeje imamo ovde u Sajgonu. Kad-tad ete naleteti na nekog
koga znate iz domovine.
Viktorina se utivo smei.
Madam! Bilo mi je zadovoljstvo upoznati vas. Chrie, obraa se on Kamili, moram da se
naem s pomonikom guvernera. Luj Dezonije prihvata Viktorininu ruku, ponovo je ljubi i
odlazi.
Va mu moebiti radi u odseku mog mua, kae Kamil.
Hoe da kae, razmilja Viktorina, pod komandom tvog mua. Ali pao joj je kamen sa
srca to su prele na novu temu.
Imate li dece? pita Kamil.
Ne.

W&N

Kamil se potape po stomaku. Ja ekam dete.

O! Pa to je divno! estitam. Prvo?
Upravo je u tom trenutku spasava Antoan; ljubi ruku Kamili i odvodi Viktorinu.
Ko je to?
Dezonijeova ena. Luja Dezonijea. On je zamenik direktora Poreske. Moda tvoj nadreeni, ukoliko...
Opijumske poreske?
Valjda.
Antoan se rogui. Nee on biti moj nadreeni. Mesto koje su mi ponudili pripada Odseku
za uvoz robe, a ne Poreskoj. A u svakom sluaju, sve jo visi o koncu. ta nije u redu?
Sve je u redu.
Ne, kae on. Jeste neto. Grli je rukom oko ramena i privlai je k sebi. Reci mi ta je.
Madam Viktorina Lanelo, kae ona, oponaajui pariki izgovor. Eto ta. Nije posredi
samo strah da me ne otkriju. Ve neto ne znam.
Licem mu promine senka bola, i ona istog trena zaali zbog tog to je upravo rekla. AH
njegovo lice ponovo zadobija smiren izraz, i to toliko hitro da se Viktorina pita da nije to uobrazila, a oi mu zamiljeno poivaju na njoj.
Mogla bi da bude.
ta?
Madam Viktorina Lanelo.
Da, mogla bih. Uzvraa mu izazivakim pogledom. Ah nisam.
On klima glavom.
Nisam vie sigurna ni za madam Viktorinu Tesije. Ovo ime izgovara kao da joj je u potpunosti strano, ak malice odvratno. Moda bi trebalo da se predstavljam kao Viktorina Zozelonova.
Moda bi trebalo. Ne moramo da igramo po pravilima. Odluili smo se za ovaj put, ah jo
se moe predomisliti. Zna li koliko ljudi ovde vodi dvostruki ivot? Ne bismo bih prvi vanbrani par ovde, koliko ja znam. Je li ti uopte bitno ta drugi misle?
Na trenutak ostaje bez rei. U Vandeji bi bilo bitno. Ali ovde... Gleda ga. Ne znam, kae.
Madmoazel Viktorina ozelonova, ponavlja, a glas joj postaje vedriji, vragolastiji. To vie lii
na mene. Da, tako u postupati. A ti? Je li bitno tebi ta drugi misle? Hoe li ti to koditi radu
u carinskoj slubi? Ili poslu?
U uglu usana mu poigrava dobro znani podrugljivi osmeh.
Jesi li gotova, madmoazel?
Ona mu prkosi uzvraajui mu osmeh, poduhvata svoj lep od tafta, pa mune Antona turnirom, zamahnuvi, malice nepristojno, bokovima.
Gotova sam.
Onda idemo, kae on i vue je za ruku. I ne, ne znai mi ni najmanje. Za tue miljenje
briga me koliko i za lanjski sneg.
Silaze niz velelepno stepenite nikome ne rekavi zbogom. I u trenucima dok ne stignu do
kapije, Viktorina prema Antoanu osea tako snanu ljubav, tako duboku zahvalnost, da ne
mari, dok koraa drvoredima palate Da-Long, nimalo ne mari u tom asu za ivot koji je ostavila u Vandeji, za decu, za bilo ta to bi neko o njoj pomisho. Prolost stoji iza nje poput
zamandaljenih vrata.
U Odseku za carine vlada darmar. Nametenje koje su obeali Antoanu zapravo je inovniki posao u Sajgonu, na mestu nadzornika tarifa na uvoznu robu. To radno mesto je privremeno popunjavao neko drugi, a oni nisu radi da daju otkaz tom oveku, koji ima da hrani troja
usta. Moda e se ukazati neko drugo mesto. Skroz je neizvesno. Razmenjuju se nova pisma,

W&N

zakazuju sastanci. Da ovek poludi. Ah zasad barem Odsek pristaje da isplauje Antoanu platu sve dok se ne razrei njegov poloaj.
Da te odvedem u grad, do reke, i da ti pokaem okolinu Carine, kae joj Antoan nekoliko
dana posle prijema u palati Da-Long. Hajde da iskoristimo ovo slobodno vreme dok mi je na
raspolaganju.
Carinski dom odsek za Koininu upeatljiva je i otmena dvospratnica, podignuta uz
obalu reke Sajgon, na desetak metara od uzanog plovnog kanala strmih obala, koji spaja Sajgon sa olonom.
Hou neto da ti pokaem, veli Antoan gledajui navie u lukove balkona na drugom spratu. Vidi gore ono cvee? Pokazuje prema kamenim lukovima, gde svaki na eonoj strani ima
prefinjeno isklesan cvet.
Da, veoma je lep.
Je li? E pa, to su cvetovi maka. Od maka se pravi opijum.
Od istog maka kao to raste na livadama iza ume u Majezeu?
Od maka iz iste porodice. Ovi se, meutim, malice razlikuju. Od francuskih makova ne bi
mogla da dobije opijum. Ima nekakve veze s klimom i ovdanjim zemljitem.
A staje ovo? pita ona, pokazujui visoku zgradu zlokobnog izgleda, iji ulaz uva ovek
u plavoj uniformi s navezenim slovima R i O.
To je bouillerie, kae Antoan, a ona otkriva ponos u njegovom glasu, od ega se osea
nelagodno. R i O znae Rgi de lOpium. Tu se sirovi opijum prerauje u smolu koja se posle
pui. San-do, tako je zovu.
Ispred ulaza staje fijaker. Straar ga pregleda i proverava dokumenta i vozau i putniku
Kinezu.
Lii malo na tamnicu, a?
Da. Ne svia mi se ovde. Idemo do reke, kae Viktorina.
Razgovarao sam s jednim od najboljih kineskih krojaa, nastavlja Antoan kada skrenu na
Napoleonov kej. Zapravo, ba ovde ima radnju. Pokazuje joj dugako skladite koje se itavom duinom protee uz reku. Zainteresovan je da kupi, ako mu ponudim pogodnu cenu, stotinu do dvesta metara belog platna za odela; uo je da je oleski lan ba kvalitetan.
Ona ga, iznenaena, gleda.
Ali brodski tovar nee dolaziti sve do kraja godine?
Znam, ah to ne bih poeo da upoznajem druge trgovce na veliko i na malo, kad ve imam
vremena? Da iskopam ta se ovde da prodati? Mogao bih da izmenim narudbinu kod oleskih tkaa. Rekli su mi da bi trebalo da dopremim vie belog platna, a manje stolnjaka i maramica.
Poto Antoana ostavi ispred Carine, gde ima zakazano, Viktorina se vraa do reke da gleda
kako se svetina skuplja radi doekivanja DArtanjana ime broda ispisano je zlatnim slovima
na boku na pokretnom keju Pomorskog pre voza. Upravo se ovde ta dva sveta, azijski i
francuski, stapaju u uzavrelu smeu: cenjkanja oko vonje u pus-pusovima ili koijama, spretno obigravanje Anamiana koji love muterije, Francuzi iz viih slojeva, odeveni u bela odela,
oni to posle podne dugo spavaju a uvee idu po balovima, i svi oni ostali petits blancs, mali
beli, koji se jo dre strogih crnih odela i opreznih francuskih obiaja. Po Viktorininoj proceni, u hijerarhiji Sajgona ona i Antoan bi pristajali treoj klasi, odmah ispod srednje. Ali ovde
nita nije tako prosto. Antoan deluje podjednako oputeno kad pije choum-choum s mornarima u kineskoj krmi na dokovima i kad je u nekoj kafani u ulici Katinat. to se Viktorine pak
tie Evropljanke bez mukog drutva privlai poglede i zviduke francuskih mornara,
naefleisanih i bunih ve po podne. Ah ona se pravi da ih ne primeuje i nestaje u vrevi luke,
poneta oseanjem slobode i lakoe kakvo u Vandeji nikada nije iskusila.
Ponovo se naavi s njom, docnije, posle sastanka, Antoan je vodi na po aperitiv, na terasu
kafane Rotonda. Eto kuda izlaze bogati colons; ponekad im drutvo prave supruge, pa piju

W&N

martel i apsint za stoiima na trotoaru, ba kao da su nasred Pariza. Uvee vreme postaje
snoljivo ne ba snoljivo, ali priblino tome. Ne treba mi da puim an-do, zaikava se
Antoan, dosta mi je da sedim na terasi Selekta s tobom, uvee, sa aom apsinta ispred sebe.
Ona se smeje, osea kako joj se telo rastae, kosti, meso, oseanja, sve se razliva poput zlatne reke. Srena sam, kae Antoanu. Nikada u ivotu nisam bila ovako srena. A on preplie
prste s njenima. Da, kae, samo da budem ovde s tobom. To sam hteo.
Posle tog prvog dana usamljenike etnje Sajgonom, prevaziavi stid i prvobitni strah,
Viktorina osea da je spremna da sama istrai Solon. Pijaca s mirisom trulei zakrena je;
lavirint uskih, tamnih prolaza u kojima se neprestano gubi. Svi redom prodavci, i Kinezi i
Anamiani, bulje u nju. Barem joj se ini da bulje, ali kad se osvrne, pogled im je uvek upravljen u drugu stranu. Saplie se o kotarice pune plodova manga, preko vedara s jeguljama.
Njene nene izmice od lakovane jagnjee koe, krem-ute boje, natapaju se blatom koje se
razliva oko kofa s ribom, kliza se u slivnik pun guje krvi, donji rub suknje joj je cm.
Madam! Madam! vie za njom neka ena i nudi joj svoje kineske hlepie, pa pokazuje na
gomile pljosnatih suenih sipa koje smrde na rasol. Madam! Madam! Osea se muno dok se
naginje iznad njih, u svojoj svetloj odei, u ipkama, ak su joj i koraci dui, oholiji. Anamiani se kreu sitnim korakom, izrazito su viljasti, uskih bokova, tankih ruku, svi odreda, tako
joj se ini mukarci, ene, deca, lica su im prefmjeno oblikovana, ljupkost izuzetna, jezik
saet u jednoslone, bezvune, kratko akcentovane rei. Za njeno uvo, ptiji poj.
Moh Antoana da joj iz Sajgona donese anamiansko-francuski renik, i za manje od mesec
dana, re po re, ui ime svake voke, svakog povra, svakog zaina, svake ribe, svakog cveta
koji kupuje na pijaci. Sa sobom nosi svesku, onu koju je zapoela u Majezeu, i umesto da
vodi dnevnik, ona ispisuje nove rei koje je nauila, paljivo prenosei ravne ih izvijene
akcente koji se jate oko slova kao pirinana zrna.
Zlatno-crveno proelje budistike pagode zbijeno je izmeu kua dva kineska trgovca, na
kraju uliice. Na kapiji strau uva plavi zmaj sa ognjenim jezikom, a oko njega dva indijska
drveta u cvatu. Miris je tako zavodljiv, hladovina tako okrepljujua, da Viktorina ne moe da
odoh i da ne ue. Dvorite je tiho, i niko je ne zaustavlja dok se penje uz nekoliko stepenika
koji vode u hram. Duboko u senkama prve prostorije, na oltaru sedi Buda koji se smeje, prekrtenih nogu sa zlatnim stopalima, a okruuju ga zapaljeni tapii sandalovine i pladnji sa
oljutenim plodovima liija, ije bledo meso bhsta poput bisera. Kroz bona vrataca vidi staroga monaha, pogurenog nad drvenim stolom, koji islikava kineska slova na irokim trakama
crvene svile. Posmatra ga naas, ne usuujui se da ode, jer se boji da bi bat koraka otkrio
njeno prisustvo. Monahovo lice ima boju nekog od onih bakraa to vise nad ognjitem u
Majezeu. Ah najvie se zagledala u njegove nokte: to su najdui nokti koje je ikada videla na
ljudskom biu, dugaki najmanje dvadeset centimetara, tamni kao da su od drveta nainjeni, a
izvijeni kao pipci nekog neobinog udovita. Odjednom, on die glavu. Prekasno je za uzmicanje. Ustaje i pozdravlja je dubokim klanjanjem. Poto nije sigurna kako da odgovori, Viktorina se klanja zauzvrat. On je poziva da ue i prisedne, pa joj pokazuje natpis na kome upravo
radi.
Znate li bar neto o naem jeziku? pita je na francuskom.
Ona vrti glavom, odve prestraena da i re izusti.
On joj svojim mekanim, savrenim francuskim objanjava da slika kineska slova, onakva
kakva su se u davna vremena koristila, ali se sada Anamiani njima retko slue. Tokom vekova, ova su se slova, kae on, razvijala sve dok nije nastalo pismo koje se zove ehu nom. A tad

W&N

je jedan francuski misionar po imenu Aleksandar de Rode reio da to pismo prevede u latinsku abecedu, kako bi pomogao francuskim misionarima da lake savladaju vijetnamski jezik.
Ona slua, zgaena noktima onoliko koliko je zadivljena onim to starac pripoveda. On
primeuje da mu Viktorina zuri u ruke, i ona pocrveni.
Pa, dodaje on posle male poivke, mi na jezik zovemo vijetnamskim zato to smo nau
zemlju nekada zvali Vijetnam barem... hm, dok nisu doli Fap, Francuzi. Ah vi ga zovete
anamianskim. Zato emo ga vi i ja zvati anamianskim. Smei se. A oi mu blistaju kao u
deaka, obeenjake oi na starakom licu. Za vas, Indokina je ovo: Koinina na jugu, ovde,
na delti, Anam u sredini i Tonkin na severu. Ne i za nas. Dok sve ovo govori, na usnama mu
titra smeak, kao da zajedno uestvuju u nekoj prefinjenoj ali. E pa, da li biste voleli da vas
nauim poneem o naoj zemlji? Poujte.
Viktorina ga nemo posmatra.
Vijet Nam, kae on, naglaavajui svaki slog zasebno nakon kratke stanke. Ponovite.
I ona ponavlja, dva bezvuna, kratka sloga.
Dobro je, smeje se on. Dobar vam je izgovor. Vijet Nam. Znai Juni Vijet. Sad ponavljajte: An Nam.
Ona izgovara i to.
To znai Umireni jug. Ponovo se smeje, kao da je to jo jedna dobra ala, a krupni klimavi zubi mu sijaju. Umirili ga Fapovi\ Moda ste zato za nau kulturu odabrali to ime.
Ona se ne smeje s njim. Opet osea stid. I sama je Fap, na kraju krajeva. Ali njemu kao da
je svejedno ta je ona.
A ta sam, kae, ono govorio? Priao sam o onom francuskom uenjaku koji nas je nauio
da piemo kao Latini. Ponovo se smeje, od srca. A ona se ovog puta osmehne, jer ima isti
oseaj za smeno kao on. Pa, po vaem kalendaru, to je bilo pre dvesta godina. Bio je to veoma sloen zadatak. Da vam pokaem. On ispisuje nekoliko rei latinicom i pokazuje joj
akcente ispod i iznad slova, koji su njoj ve poznati. Svaki slog izgovara lagano kako bi objasnio te tanane, melodine tonove.
Ovo pismo se zove quoc ngu, kae. Njega danas svi koristimo. Samo uenjaci i mandarini,
kao i ueni Anamiani, jo i sad umeju da piu na drevni nain, kineskim pismenima. Gleda je
na trenutak, zamiljenih oiju, kao da odmerava pitanje. Da li biste voleli da vas nauim kako
se piu neka slova?
eka da ona odgovori, a njegovi tanki prsti, produeni zastraujue dugakim i pocrnelim
krivim noktima, dre etkicu najtanje zailjenog vrka.
Da, kae ona. Nauite me.
On povlai Unije slova s takvom brzinom i zadivljujuom sigurnou zgloba da joj budi
uspomenu na oevo spretno i precizno islikavanje grbova.

ang, kae on pokazujui znak svojim izuvijanim noktom.

ang, ponavlja ona.
Moje ime, kae on. ang. A vae?
Viktorina, kae ona, i on zapisuje priblian izgovor njenog imena kineskim slovima.

W&N

Daje joj svitak pirinane hartije i etkicu, pa joj oko nje paljivo nameta prste, kao da dri
vinsku au. Vi-Ke-Te-Lin, kae, pokazujui znak po znak. Vi stoji namesto spojiti, Ke znai nadilaziti, Te znai izvanredan ili tajni, a Linje. lep komad ada.To ste vi, na kineskom. Predivan komad ada. Ona crveni. Marljivo precrtava svaki znak koji je starac ispisao, iznova i iznova. On joj svaki put ispravlja nagib etkice. Njegovo ime, ang, a zatim i
njeno.
Tog popodneva na pijanoj tezgi, nedaleko od svog stana, kupuje pirinanu hartiju i komplet etkica s drkama od bambusa. A od narednog dana, svakodnevno, iza odkrinutih kapaka, veba poteze, pokret zglobom, snaan i ovlaan pritisak, brzinu. Svaki znak izgovara
naglas, ispravlja sebe, poinje ispoetka, sve dok ne postigne nezgrapnu ali itljivu imitaciju
angovih slova.
Stvarno si uiteljica u dui, kae Antoan. Ona podie glavu. Toliko se unela u zadatak da
ga nije ula kad je uao. Posmatra je s praga, smeei se.
Vie sam kao neki veoma spor uenik, smeje se ona, paljivo polaui etkicu dalje od
papira kako ga ne bi zamrljala.
On prilazi i gleda u redove znakova koje je iscrtala.
Predivno. Mada nisam ba strunjak da ocenim. Ali izgledaju neverovatno autentino.
ang kae da lepo napredujem.
Svaka ast!
Ona mu upuuje pogled; nije sigurna da li je ozbiljan.
Veoma mah broj Evropljana u stanju je da naui istonjake jezike, a kamoli da njima
ovlada, nastavlja on. A da budemo iskreni, sve to ti treba da zna jeste pus-pus, tam-bjet, ao,
kam on, bao-njeu, um-um...
Sum-um je tebi potreban da ga zna, kae ona, a lice joj je bezizrazno.
On se smeje.
Svi ivi znaju, drugi dan po dolasku u koloniju, da je um-um re za pirinanu rakiju, iako
e veina colons dotai ovdanja pia samo kada su bez prebijene pare. Apsint, martel,
vermut, rum, iako su stoput skuplji to oni vole.
Nauiu da govorim s prodavcima na pijaci, kae Viktorina ustajui. Ve prilino znam.
To ti je dobro. Ali trgovci su Kinezi. Ako ume da pria s njima, to znai da te taj tvoj
kineski monah ui kineskim, a ne anamianskim reima. To te u Sajgonu nee daleko odvesti.
Ona se okree vratima da ga pogleda u oi.
Onda u nauiti i anamianski. Imam svu silu vremena, je li tako?
U hramu, ang je eka. Klanja se pred njom, ruku zavuenih u iroke rukave. Lice mu
izraava potovanje. Retko je video neku Fap da se sama usudi da zae toliko daleko u pijacu,
rekao joj je, a nije nijednu daje prola predvoije pagode. Pirinana hartija i etkice lee tu,
ekajui je. Ali ovoga puta on kraj sebe ima okovanu knjigu, napisanu na quoc ngu, i gura je
prema njoj. Ona ga upitno gleda, a on je otvara.
Ovo je, kae, najlepi spev vijetnamske knjievnosti. Tu zauti i zagleda se u nju. U magnovenju, oi mu blesnu. Na licu se ponovo pojavljuje prepredeni deaki izraz. Ne anamianske. Vijetnamske.
Ona klima glavom.
To je dugaak spev, a zove se Pria o Kjeu. Napisao ju je pre stotinu godina jedan vijetnamski pesnik. Ngijen Du. Jeste li uli za njega?
Ne, kae Viktorina.

W&N

On prelazi rukama s neobinim noktima preko svoje elave glave i na trenutak uti. U
sobicu dopire miris sandalovine. Naginje se prema njoj, crne mu oi blistaju.
Onda u vam ja ispriati. U glasu mu se javlja dramski prizvuk. To je pripovest o predivnoj
mladoj eni po imenu Kjeu, koju su okrutno razdvojili od njenog dragog, KimaTronga. Posle
dugih godina patnje i ponienja, postala je javna ena. tota joj se drugo dogodilo, postala je
supruga drugog oveka, zatim ju je oaj do te mere zahvatio da je pokuala da se utopi u reci,
ah neprekidno je mislila na Kima Tronga. A onda se, jednog dana, najzad, sastala s njim.
Ali... kada su ugledali jedno drugo, neto se s njom zbilo. Vidite, bila je s drugim ljudima, i
osetila je da vie ne moe biti njegova draga. Samo prijateljica. ang zastaje i naas je gleda
zamiljeno, ekajui da se ovo objanjenje slegne. Ona pak osea daje obliva rumen. Zadovoljan njenom reakcijom, starac otvara knjigu, naizgled nasumice. Moda je, nastavlja, posle
tolikih godina, bilo i prekasno. Trenutak njihove ljubavi je minuo...
I ponovo je gleda. Lice mu je napeto.
Ljubav, kau, brzo proe. Viktorina gleda u stranu. Poujte, kae on. Ovo je o tome kako
je bila zatoena u javnoj kui.
I ita, pratei redove noktom kaiprsta:

A evo ta to znai:
U pramaleu ivota, kristalne kule rob,
za druge imala samo brda i mesec ut.
Na sveta etiri strane onji joj bludeo vid,
milovo zlaani pesak, tragova smei prah,
oblake kradom u osvit, fenjer u noni sat
te slike i uvstva njena due joj punih sud.
Nauiu vas tim stihovima, kae on. Ako biste voleli.
Negde u aprilu sea se da kie jo nisu poele krenuli su da provode veeri u kafani
Rotonda u drutvu Kamil i Luja Dezonijea Luj i Antoan sprijateljili su se u Carini i nekoliko
su puta sami izali. Sada se dva brana para prvi put nalaze zajedno. Viktorina smatra da je to
malo udno, poto Luj i Kamil pripadaju vioj klasi, ali takav je, moda, Sajgon, a i Luj je, to
zna, ba pomogao Antoanu. To se vee, u njenom seanju, kupa u utoj svetlosti fenjera koji
rasvetljavaju ulice, u strastvenom naglasku pevaice iz Pariza, koju prate harmonika i klavir.
Antoan dri Viktorinu za ruku i savija se da je poljubi.
Vas dvoje ba izgledate sreno, kae Kamil. Jo se ponaate kao mladenci!
Antoan stiska Viktorinu za ruku.

W&N

I jesmo, kae. Venali smo se neposredno pre dolaska ovamo.

Ona mu sputa glavu na rame, kao novopeena mlada. Njena tamna unutranjost poiva
usnula, ak se i ne komea, cepka se zarila toliko duboko da je sad vie i ne osea. U ovom
trenu sve izgleda ostvarljivo, njihov ivot u Indokini ini se kako treba, srea je zapljuskuje
toplim talasima.
Imam vesti, kae odjednom Antoan. Viktorina ga gleda, iznenaena, a Luj daje znak konobaru da im donese litrenjak apsinta.
Dobio si nametenje?
Antoan klima glavom i naas pogleda u Luj a. Da, nali su mi posao, ah sad gleda u Viktorinu nije ono emu smo se nadah.
ta je onda? pita Viktorina.
Opijumsko nadletvo. Ponovo baci pogled na nju, ovog puta maltene izazivaki.
Kad si saznao?
Danas po podne. Ugovor se potpisuje samo na est meseci. Ah i to je neto.
Va mu, kae Luj prihvatajui litrenjak iz konobarove ruke, pa im sm naliva ae, po dva
prsta pia u svaku, i preseca sodom. Va mu, ponavlja, pristao je da nam pomogne veoma
nesebino, dodau u Poreskoj.
Viktorina se okree prema Antoanu, a oi su joj pune pitanja.
Na Antoanovim usnama lebdi smeak, kao da uiva u uspeloj zagonetki.
Izgleda da su kineske bande ponovo poele da krijumare opijum, kae. A to koloniju kota debelih para. Jesi li bila svesna, Viktorina, da treina kolonijalnog budeta potie iz poreza
na opijum?
Viktorina ne odgovara. Srkue svoj apsint. Ukus je tako jak da mora da suzdrava dah.
Treba da ga razblaite vodom, kae Luj, ukoliko vam je prejak. Kako bilo da bilo, jeste
tano da ne moemo nastavimo paradu bez poreza na opijum.
Viktorina gleda u obojicu, u iekivanju da uje dalje.
Jesu li vam nudili ibuk kada ste ili u bouillerie? pita Kamil.
Nismo ni ili, kae Viktorina.
Trebalo bi daje povedete u obilazak, kae Luj, okrenuvi se Antoanu. Kad ete ve raditi
za nas. Odueviete se, Viktorina.
Kad smo prvi put ili, pripala mi je muka, kae Kamil. Nimalo ne hi na one slasne snove
o kojima se pria. Ispovraala sam se gore nego na Tonkinu! Smeje se. Luj je morao da me
iznese i utovari me u pus-pus. Sea li se, Luj?
Luj klima glavom. Viktorina ostaje bez rei.
Viktorina misli da puenje opijuma treba zakonom zabraniti, kae Antoan.
Zapravo, puenje opijuma i jeste zakonom zabranjeno, kae Viktorina. Zvanino.
Luj domahuje konobaru da donese jo jednu karafu vode.
Pa, za Evropljane tehniki jeste. Ne i za Anamiane.
A onaj Domije, pa Furon? Priao si mi da odlaze u puionice.
Antoan slee ramenima.
Izmeu zakona i stvarnog stanja... Tad pogleda u Luja i prasne u smeh.
Jeste li bili vi? pita Viktorina Luja.
Da.
Ona se okree Antoanu.
I ti si?
Da.
Je li ti se svidelo?
Pa... Nekako lebdi izmeu sna i jave. Kamil nije u pravu. To je neto kao polusan.
Luj je jednom proveo itavu no, kae Kamil. Da ste ga videli kada je ujutru doao kui,
pomislili biste da se sa avetima ganjao.

W&N

Nisam samo jednom, kae Luj dopunjavajui sveom vodom svoju au sa apsintom. U
svakom sluaju, veina ljudi pui kod kue. Udobnije je. Ne moete iveti ovde a ne probati.
Gleda u Viktorinu. Bez obzira na stav. Treba da probate, Viktorina, moda e vam se svideti...
Podie au i muka je, a zelenkastozlatna tenost se preliva pod svetlou svee kao istonjaka svila. Moda ete iz tog iskustva neto nauiti. To je ba kao apsint. Ili malo con gais.
Kamil krivi lice. Luj se pravi da ne primeuje. Na kraju krajeva, kae, mak je simbol Poreske. Antoane, zar joj niste pokazali one cvetove maka urezane u lukove na Carinskom domu?
Jesam, kae Antoan i upuuje Viktorini kratak otar pogled.
U svakom sluaju, nastavlja Luj, u emu je svrha dolaska ovamo ako ete da ivite kao u
nekoj francuskoj palanci?
Ali zar niste i vi sami palananin? pita Viktorina. Zar ne rekoste da ste iz olea?
Antoan je hvata za ruku, kao da je upozorava da uti.
Madam, kae Luj, daleko smo mi sad od Vandeje.
Koinina se moe okusiti i bez probanja opijuma, kae Antoan. Svako ima svoje. Va
nain ivota ne mora da bude i svaiji nain ivota, bilo ovde, bilo u domovini. Zar nije u
tome, zapravo, itava poenta ivota ovde?
Luj ne pui mnogo, kae Kamil. Je li tako, Luj?
Luj slee ramenima i prihvata se pia.
Antoane, kuda se, dakle, selimo? pita Viktorina, pokuavajui da vrati razgovor tamo
odakle je i zapoeo.
U Vin Long, kae Antoan. To je najvea luka u delti.
Vin Long. Zar to nije onaj grad koji onomad nisam mogla da naem na mapi?
Ba taj.
On je na prvom rukavcu Mekonga, kae pospano Kamil. Kau da reka ima devet rukavaca,
a zovu ih devet zmajeva.

Uzrujao te je Luj, kae Antoan po povratku u stan u Solonu, je li tako? Glas mu je naprasit;
u dahu mu se osea alkohol dok tako lei kraj nje i pokuava da ispetlja stopala iz mree za
komarce.
Malo, kae ona.
Osuuje Poresku, zar ne?
Antoane, kae ona. Nije re o Luju. Ve o tom poslovanju sa opijumom. Ali moda sam
pristrasna, otkud znam. A zvui kao dobar posao...
Nije to ivot s papirom pred sobom i olovkom u ruci, to je sigurno, kae on poletno, niti
pak zvidukanje u vonji biciklom du nekog francuskog priobalnog druma, da zna. Ne,
ovamo u biti u prvim redovima! Uzdie. Svejedno, to je samo privremeno. im iz olea stigne tovar s platnom, ili u raskrstiti s Carinom, ih u uzeti odmor ih bolovanje.
No je crna-precrna, ni daka povetarca. Nepomini vazduh je sparan. Ona u njegovom
naruju tone u san i budi se, prevre se od vruine.
Imam ideju, kae on.
Ovo se zbiva dosta kasnije, no ve gotovo bledi, iz tame se pomaljaju obrisi nametaja i
posteljine. Viktorina se pita je li uopte spavao.
Mogla bi da mi pomogne u vezi sa sajgonskim trgovcima.
Ja?
Da. Moemo zajedniki da radimo. Kladim se da bi se lepo snala. Kladim se da ima dara
za posao. A sasvim razumljivo, s tvojim znanjem kineskog...
Tek poinjem da itam i piem osnovne znake. Trebae mi jo mnogo vremena dok ne
nauim da izgovaram ita vie od prostih reenica. A u svakom sluaju, kako si i sam rekao,
to nije anamianski.

W&N

Ali ovdanji trgovci veinom su Kinezi. Siguran sam da e brzo savladati jezik. Ukoliko
rei.
Viktorina vidi sebe kako se nalazi s gospodinom Vangom, jednim od trgovaca koje se sea
da je pominjao, u njegovom magacinu na dokovima, kako ispija ae aja u mranoj zadnjoj
kancelariji, zatim kako gura sjajna vrata od stakla i mesinga u Etablissements Denis Fre'res,
ili na Le Bazar Saigonnais, ili u Riardsu, nosei kofer pun platna, u modernoj haljinici od
batista s pliseom niz celu prednjicu i s kratkim belim rukavima.
Pipni kakva su mi lea, kae Antoan sedajui. Znoj mu curi s ramena i natapa koulju.
Moe da vodi knjige. Ja se ve nadam poiljci. U Carini u ostati samo dok ne istekne ugovor, a onda emo sve snage uloiti u platno. Hou da budem svoj ovek. Zamaram te? pita,
poto ona ne odgovara. Njegov otri glas trza je iz snova.
Ne, ah sam umorna. Hajde da spavamo.
Ja nisam umoran, kae on. Pripaljuje cigaretu.
Lezi do mene.
Njegov dah s mirisom apsinta izmeanim s duvanom istovremeno je odbija i uzbuuje.
Zato si ovamo dola? pita je odjednom. Radi pustolovina? Moda samo zato, a i smuio
ti se mu? Ovaj iznenadni napad je zbunjuje. Kao da ne razgovara s njom stvarno, ve izvodi
nekakav unutarnji monolog koji je iznenada izbio na povrinu.
ta to pria?
On ustaje, prelazi preko sobe. Zora ve probleskuje izmeu letvica drvenih kapaka, razbijajui gusti noni mrak. Na tom svetlu, tako stojei kraj prozora, kao da zrai bojama duge.
Antoane, zato tako govori? Znam zato sam dola. A zna i ti. Rei su joj odmerene, blagog tona. Zato to sad dovodi u sumnju?
Ne znam. Seda na svoju polovinu kreveta, napola leima okrenut ka njoj, pogrbljena mu
ramena ostavljaju utisak ranjivosti. Ona mu pritiska lice uz lea.
Dola sam da budem s tobom, kae. Ali iako su te rei istinite, u ovom trenu cilj im je da
ga umire, i stoga joj zvue pomalo lano.
On se zavaljuje na vlani madrac i obavija ruke oko glave.
Uzdie. Moda sam ja kriv. Ne mogu da se skrasim. Ne znam. Za mene se nita ne deava
dovoljno brzo.
Treba ti vie strpljenja. Ispit snage znai i da bude sposoban da ne skrene sa staze i onda
kad sve deluje nepovoljno.
Da, u pravu si. Izvini to sam bio grub.
U magnovenju, usled tog njegovog besa, u srce joj se vraa strah. Ono oseanje laganog
padanja u bezdan, a bez iega da se pridri. Kao dok je bila sa Armanom. A zatim taj oseaj
prolazi, i ona se privija uz Antoana, polako, uporno, dlanovi su mu na njenim grudima, na
njenom stomaku. Raskriljuje noge pred njegovim prstima, tiho uzie, on joj jezikom prelazi
oko usana, zaranja u dubinu usta, ona mu se otvara, zabacuje ruke iza glave, grevito se dri
za krevetski ram.
Jat envie de toi...
Kada je u svanue probude glasovi kokoi i pataka koje seljaci ive donose na pijacu, razmilja o deci. Moda ih je sanjala. Kako bi se Danijel uzbudio kad bi video ive ptice, vezanih
nogu, kako u grozdovima vise s dugakih bambusovih motaka! Kako bi radosno trao od tezge do tezge, gubei se u prolazima! Koliko bi mu se samo dopali kineski hlepii, sa onim
blagim ukusom marcipana! A Madlena? Zamilja je kako stoji iza kapaka, kao ona sama prvih
dana u olonu, i utke posmatra ulicu. Prvi put otkako je u Indokini, osea potrebu da im
pokae gde ivi. Nabrala bi rukovet cvetova jasmina i dala im da osete prekrasni miris. Pa ak

W&N

i onaj ljutkasti zapah vatre naloene mokrim drvima, koji se izjutra probija u sobu. IH onaj
kd tamjana koji struji iz budistikog hrama iza uske uliice.
Antoan ustaje i kraj prozora pali novu cigaretu. U sobiku, lepljiva ega ve pritiska. U
svetlosti vlane, bele zore, sada jasno vidi snana ramena u koulji, njegov profil, pramike
kose koji mu padaju na elo.
Moda treba da im pie, progovara on iznebuha, ne okreui se. Kao da je znao ta joj je
prolazilo glavom.
Ona ne odgovara. est izjutra, a ve jedva die. Sad se ve sasvim razdanilo. Napolju, belo
oblano nebo. Belo usijanje novog dana. Veito istog dana. Osea kako joj znoj curi ispod
pazuha. U glavi joj tue snana glavobolja.
U oleu je bio jedan ovek o kojem su priali njeni roditelji, dok je jo bila mala, otac troje
dece starija ki bila je ba njenih godina a imanje je imao na rubu umice, ne moe se setiti kako se to selo zvalo. Jednog je jutra poveo konja na potkivanje i nikad se nije vratio. O
tome se posle mesecima govorilo. A onda su ga, jednog dana, zaboravili. Upravo je tako i ona
uradila. Sad je sve gotovo. Prolost. Okrenut je nov list. Bolje je ne gledati unatrag. Kao da je
imala dva ivota, jedan ovde i jedan tamo u Majezeu. Koliku je cenu platila da ta dva ivota
ostanu odvojena? Da niko a ponajpre njen mu ne sazna ko je ona bila iza dobro zatvorenih vrata? Pa ak ni deca, o, ne, njena deca nikada, nikada nee znati ko je zapravo bila njihova mati.
Ako im pie, ako im poalje makar jednu od onih razglednica s fotografijom reke Sajgon ih
s pogledom na katedralu Notr-Dam, odkrinue vrata izmeu ta dva njena sveta. Kuica iznad
kanala bi se stvorila usred pirinanih polja.
Sledeeg jutra, u nejasnoj svetlosti to se probija kroz otvore na krovu, ang je eka u
stranjoj sobi hrama, s Priom o Kjeu okrenutom na novu stranicu. Gleda je ispitivaki, moda primeuje da se nije ba naspavala, i poinje da ita:

Ponovite, kae. I ona ponavlja, ne znajui ta izgovara. Poto ih je nauila napamet, starac
joj prevodi stihove.
Moni je blistavi mesec s neba zurio, gle,
jednim su glasom oboj usta zadala re.
Pitali prvo su pomno svog srca svaki kut,
pa zavet sjedinjenja u svoju ugrebli kost.
Klima glavom. U oima mu je iskra ironije. Viktorina skree pogled. Da li je to ang
pokuavao da joj probudi sumnju u sopstvena oseanja? Ali, ta taj stari monah zna o ljubavi?

W&N

8. septembar 1940.
5.75 posle podne

PONOVO IH VIDI u daljini, dve sive uniforme, jedan je vii od drugog, isti oni od jutros.
Zahvaljujui krutosti njihovog koraka, kapama nalik na zrno pasulja, ak ni izdaleka ih ne bi
mogla pomeati s neka dva obina etaa. Izgleda da su se uputili prema njoj. U poslednje
vreme proveravaju line karte. Ne esesovci, ve francuski pohcajci. Ah svejedno se premilja
da li je bolje da ih prieka, ili da ne obraa panju i da ode odatle. Ispred njih poleu galebovi,
kretei alobnim krikom, pa se sputaju nekoliko metara dalje. Zatim ponovo uzleu i ponovo se sputaju, kao baletski igrai oko glavnih solista.
Koraaju pravo ka njoj, sada su udaljeni najvie desetak metara. Okleva. Ako ustane i
poe, izgledae kao da bei. Ne pomera se, samo prikuplja novinske iseke i vraa ih meu
stranice dnevnika, pa eka sedei na pesku.
Onaj vii utivo dodiruje kapu. Oi su mu prozrane. Sada ih jasno vidi, imaju neverovatno
svetlu tirkiznu boju.
Madam Tesije, kae. Ne onim snanim tevtonskim naglaskom koji svi oponaaju iza njihovih lea. Samo s blagim prizvukom nemakog. Njoj srce grozniavo potiskuje krv. Otkud
zna kako se zove? Krue strane glasine da u Poljskoj i Austriji strancima oduzimaju sva prava. No ona nije stranac, je li tako?
Oui, kae, silei sebe da ostane pribrana.
Vaa kua, kae onaj vii. Selite se, tano?
Da. Ne uspeva da se domisli otkud i to znaju. Ruke dri duboko u depovima, upinje se da
stoji to pravije kako ne bi zapazili njen strah. ta se to njih pa tie?
Rekli su nam da kua pripada mesje Erlaneu, ita onaj nii s presavijenog Usta papira.
Moete li nam rei kako da ga naemo?
Zato? pita ona.
Samo nam recite, molim, kako moemo stupiti u vezu s njim, uporan je onaj nii.
Nije joj jasno ta znai ovo pitanje. Ne veruje im.
Moete pitati u mairie.
Njegovu adresu, molim.
Molim je tek reda radi, jednostavan ukras bez znaenja, koji ak nimalo ne ublaava
komandu.
Ali zato? pita ona ponovo.
Madam! kae onaj niski. I ovog puta je sigurna da u njegovom glasu razaznaje opomenu.
Izvinite, kae, naalost ne znam njegovu adresu.
Onaj vii, onaj plavooki, sputa niem ruku na rame, pa joj se klanja, onako po starinski.
Gotovo oekuje da joj prihvati ruku i poljubi je.
Samo smo pitali, kae onim svojim zvaninim, blago neprirodnim francuskim, jer bi kua
moda bila slobodna. Za izdavanje, hou rei.
Zatim ponovo dodiruje kapu.
Merci, madame. Jo jedan naklon.

W&N

Posmatra ih kako odlaze. Nema ta da krije. Ona je Francuskinja, katohkinja, naposletku.

Za Jevrejima tragaju, tako se pria, i za Ciganima. Nee se baktati oko penzionisane uiteljice.
Ali ta da su je zapitah, sa onom ledenom utivou, listajui njen dnevnik svojim akama
u rukavicama od jaree koe: madam, jeste li 1899. bih u Sajgonu?

Vin Long

3. MAJ 1899. Na stepenitu koje se uspinje ispred plavog proelja s dvostrukim lukom od
veto izvajanog kamena, sedi deak. Ustaje dugake koate ruke klatare mu sa strana i
pribija se leima uz ogradu da propusti coolie-xe koji nosi njihov prtljag uz stepenice. Deak
je bledunjav, s prozirnom koom, smee kose kruto zalizane unazad, u dugim pantalonama od
belog flanela i u beloj koulji. Reklo bi se da ima trinaest-etrnaest godina. Posmatra ih bez
rei. Kada stignu na prvi sprat, njihov sprat, Viktorina se okree i vidi ga kako ponovo sedi na
istom stepeniku i posmatra ih i dalje.
Kua u Vin Longu gleda na Tjen Gang prvog zmaja Mekonga, kako ree Kamil.
Nekad je pripadala jednom bogatom trgovcu, Kinezu, pre nego to ju je preuzela francuska
administracija. Sad e je deliti s porodicom zamenika direktora carine, koja stanuje u prizemlju. Njihov stan se sastoji od niza soba, poploanih izbledelim mozaikom od arabeski u sivoj,
plavoj i smeoj boji, i punih tamnog, masivnog kineskog nametaja.
Jedna po jedna, Viktorina otvara zastakljena vrata i izlazi na balkon.
Teke vode Mekonga valjaju se na samo nekoliko stotina metara od kue.
Jesam li ti obeao? kae Antoan. I grli je.
Jesi, obeao si. Divno je, predivno. Ah kad ve pomenusmo tvoja silna obeanja, gde je
kuvar?
On se smeje. Ne beri brige, kae joj, unajmiemo kuvara, kineskog bepa. Oni su najbolji. I
jednu con gat, ako hoe.
Viktorina vrti glavom. Neemo con gai. ula je ve za mlade, ljupke Anamianke koje se
unjaju naokolo u svojim platnenim cipelama, sluei kao sobarice ili dadilje, a koje su neprekidno iskuenje za Evropljane bar ako je verovati Kamili. Nije ba da ti ne verujem, kae,
gledajui ga sa zavodljivim osmehom. Samo kuvara, dodaje. I moda spoljnog momka. Vidi
sad mene, nastavlja, pa se sama sebi smeje. Nisam u Indokini ni dve nedelje, a ve razmiljam
kao pokvarena ena nekog colon!
On je grli.
A to ne dopusti sebi da bude malko pokvarena? Ljubi je u vrat. To te nee pretvoriti u
neku ravu colon.
Preko ograde vise dugake, pljosnate mahune, plodovi visokog nadvijenog drveta koje se
zove plameno, tako kae Antoan, a njoj se svia to ime, plameno, drvo koje plamti. Naginje
se i dodiruje jednu izduenu mahunu, koja je, na njeno iznenaenje, pod rukom kao lakovana
koa. Odnekud blizu reke, izvija se lagana melodija, melanholina i oseajna. Pokuava da
smotri muziara, ah niko se ne vidi. Rekom plovi usamljena barka, oteala od tovara, a na dnu
sedi ena, nia-coue, i pokree vesla drei ih nonim prstima.

W&N

Ulazna vrata su otvorena. Za klavirom sedi smeokosi deak, leima okrenut vratima, i
prebira prve tonove Sopenovog nokturna ih je to neka etida? Melodija joj zvui poznato.
Nokturno je onaj isti, tada shvata, s kojim se Danijel nedeljama muio pre samo godinu dana.
Stoji u dvoritu i slua muziku. U prolee je Danijel vebao ovaj komad, sea se, ba u
vreme kada je susrela Antoana na plai. Deak nimalo ne lii na Danijela, pa ipak stav njegovog tela, nagnutog iznad klavijature, skupljena ramena, koulja koja visi s runih zglobova,
sve to lii, ak i nain na koji poinje komad, oklevanje pred uvodnim adaom, pauza preduga za jednu etvrtinu, posle prva dva takta. Stoji kao hipnotisana. A kada deak otpone drugi
stav, andante, preplavljuje je bol i oseaj krivice, tako jak da gubi vazduh.
Supruga zamenika direktora, u tom asu, izlazi na stazu, njoj u susret, gde plameno drvee
i paprat to raste u gleosanim upovima jo blistaju od popodnevne kie. Upoznaje se sa
madam Polet Geren iz La Roela, koji je ba na jugu Vandeje. To je vitka i bleda ena, kao da
su sunce i ega, umesto da joj daju boju koi, iz nje iscrple ivot. Kosa joj je labavo zakaena,
iste boje i kakvoe kao i u njenog sina.
Sarle, kae ona, ovo je madam Lanelo. Danas po podne se uselila s muem u gornji stan.
Viktorina se trne kada uje svoje ime. Na trenutak je bila ponovo postala Viktorina Tesije.
Sari prekida sviranje i okree se, ali ne ustaje. Samo klimne glavom, moda iz stidljivosti.
Znam, kae. Glas mu je dubok. Moda je stariji nego to je mislila.
Madam Geren mu rukom daje znak da ustane.
On tromo prilazi, kao da sparina i njega iscrpljuje, i prua ruku.
Lepo svira, kae Viktorina rukujui se.
Ima ruke pijaniste, kae njegova majka, pa podie jednu njegovu koatu aku i sputa je
na svoj dlan. Sari brzo povlai ruku.
Viktorina ga posmatra kako nezgrapno stoji izmeu njih dve. Posmatra mu mrave podlaktice, prebelu kou, vidi tamne malje koje mu rastu nad gornjom usnom, jo ni dovoljno duge
ni dovoljno jake da daju povoda za brijanje. I na trenutak bi volela da ga zagrli, da ga pita da
li se deak koji odrasta u koloniji razlikuje od deaka koji odrasta u Francuskoj. I ja imam
sina, eli da kae. I on svira klavir. Malo je mlai od tebe. Da se poznajete, moda biste se
druili.
Vi jo nemate dece? pita madam Geren, primeujui kako Viktorina gleda u Sarla.
Ne, kae Viktorina.
Bie ih, kae madam Geren. I mi smo se naekali na Sarla. Prelazi prstom niz sinovljev
potiljak, a zatim mu stavlja ruku na rame. Je li tako, arle? Ah vredelo je ekanja, verujte mi.
Pokret Polete Geren, njena ruka koja je oeala sinovljev potiljak pre nego to se spustila
na rame, gotovo je ulan.
Recite nam ako vam smeta klavir, kae madam Geren. Nastojaemo da budemo tii kad
uvee vebamo.
Ne smeta mi, kae Viktorina. Uivam da sluam.
Na trenutak okleva.
Da li moda znate... ona muzika koja se prethodno ula, s reke? Znate li ta je to?
A, to, kae madam Geren. Ovde se uje na sve strane, kuda god da kroite. To je muzika
delte, moglo bi se kazati. Sviraju je na sitaru. Na sitaru sa esnaest ica.

U monsunskim letnjim mesecima, mukla vrelina jutarnjeg vazduha priguuje zvuke, a

popodneva pruaju samo mali predah, kad vie osveava lupkaranje oluka nego sama topla
kia. U Vin Longu, koji je vreliji ak i od Sajgona, Antoan svoja tofana odela zamenjuje
irokim belim pantalonama i platnenim kouljama svetlih boja. Za plavokosog oveka, koa

W&N

mu je neobino tamna. Francuzi, primetila je Viktorina, i mukarci i ene, ne vole da pocrne,

kao po pravilu. Vole da im koa ostane bela i meka, veito vuku suncobrane ih se dre hlada.
Svakog se jutra, radi ienja, kupovina i odravanja kue, odeven u alvatne crne pantalone
i dugu bluzu, pojavljuje mladi Anamianin po imenu An, momak koji spava u sobiku u
stranjem delu kue. to se kuvara tie, Gerenovi su se ponudili da s njima dele svoga bepa.
On im iz kuhinje u prizemlju donosi predivne pilie zainjene karijem, ili raie zamirisane
isiotom, korijanderom, matinjakom, afranom i metvicom, itavom mirisnom kiticom zaina
za kojima su ve poeli da ude. Gerenovi zaziru od tradicionalnih jela i hleba s maslacom,
kojima je zatrpana veina francuskih stolova. Preteka su. Antoan se slae. Jedi kao to jede
ovdanji narod, veli, inae e se razboleti.
Poto je konano dobio nametenje, Antoan se nudi Viktorini da je povede u Carinski dom
Vin Longa da joj pokae gde radi.
Ima dosta da se ide, kae, da li bi radije da uzmemo pus-pus? Ali ne, ona bi radije peke,
da proe stazom koju on svakog jutra prelazi, da vidi ono to on svakodnevno via. Od kue
kreu pored reke, a on joj usput kazuje prie koje je uo o kineskim krijumarima. Pune dopola gvozdene sudove sirovim opijumom, pa ih vezuju da plutaju iza dunki kao one tamo,
vidi? ih ih pak okae ispod korita; nabijaju ando u bambusove tapove koji plove du
kanala, skrivaju ga u medu, ni krivom ni dunom, ili u upovima sa nuoc nam, ak i u leinama mrtve ribe.
Brrr! Mora da ima odvratan ukus!
Pazi na ta staje. Ovde je ba blatnjavo.
Puteljak kojim hodaju uzak je, pun lokava kaljave vode, s jedne strane oivien travnatom
obalom Mekonga, a s druge gustim rastinjem, paprau i grmovima banana, otealim od nezrelih plodova.
Ponekad ga kriju u lanim punama.
Kako to misli punama? U enskoj kosi?
Da u kosi nia-coue, seljanki. Privrste lanu kosu navrh glave i sve umotaju velikim turbanom. Nikad se ne bi reklo da neto kriju. Veoma dovitljivo. O, evo nas!
Carinski dom je zgrada od cigle pokrivena crepom, s verandom, podignuta na samoj reci, s
mangrovima koji joj rastu uza sam temelj, kao da hoe da je osvoje i potope u reku. Za Viktorinu je iznenaenje kad vidi kako trono izgleda, ak zaputeno, iako je oigledno da nije stara.
Vlaga, kae Antoan. Odlupljuje boju, rastae drvo.
Iznad vrata visi rukom ispisani natpis: RECETTES DES DOUANES ET REGIES
CARINSKA I PORESKA UPRAVA. Ispod Stoji prevod na quoc ngu, latinizovanim pismom, i ona mu ga ita.
Unutra, u mranoj kancelariji do ulice, porcelanska i limena pakovanja sa opijumom razliite kakvoe naikana su na drvenim policama zelenim, ljubiastim i crvenim, kao redovi
paklica cigareta elegant ili bojar u nekoj francuskoj duvandinici. Viktorina uzima jednu.
Odozdo je utisnuto veliko slovo C, odmah do datuma i broja. Teina je naznaena na poklopcima kutija: 5 g, 10 g, 20 g, 40 g, 100 g.
ta znai C?
Koinina.
A u emu je razlika izmeu porcelanskih i limenih pakovanja?
Porcelanska pakovanja su najbolje vrste. On uzima jednu malu kutiju s crvenom gleu.
Recimo, ova. Zove se benare luks. Dvaput kuvan. Odleao. Vrhunskog kvaliteta. Najbolji.
Neto kao ,,armanjak, u tom stilu. Samo za prave poznavaoce.
Jesi li ga nekad probao?
On klima glavom. To spada u posao.
Ona pokuava da je otvori.

W&N

Zalemljena je, kae Antoan. Da ti pokaem ovu to je ve otvorena. Prua joj drugu kutiju,
od crvenog lima, i skida poklopac.
Ona utiskuje prst u tamnu smolu i prinosi ga jeziku. Ukus je sladak, ah sadri jo neto,
neku otaru, kao malo dimastu primesu, koju ne moe da raspozna i od koje joj se mreka nos.
Antoan se smeje. Poneu malo kui, ako hoe. Gerenovi imaju izdvojen sobiak kad se
obie oko kue. Moe tamo da pui. Ali ne ovaj. Ovo je junan. To nam je najjeftiniji sando.
Ona vrti glavom. Ne. Zna ta o tome mislim. Prua mu kutijicu.
On vraa poklopac i na trenutak pokazuje pakovanje prstom.
Ove limenke nita ne valjaju. Vidi ovu. Ve je zarala. Nagriza je kiselina iz opijuma.
Bofl.
Ona se osvre i obuhvata pogledom itavu sobu, potamneli nametaj, bedne police, pod
koji vapi za dobrim ienjem.
Znai, to je ta udesna trgovina opijumom o kojoj svi priaju.
Da, ako veruje onom to pria Luj.
Ne, ne mislim samo na Luja. Vidi samo ovu kuu. Na ulazu pie Carinski prihodi, ali
nema blage veze sa Carinom. To je samo magacin gde se prodaje opijum.
Pa, istina je... Antoan uzima cigaretu iz paklice i pali je... i goni kineske dunke koje prevoze krijumarenu robu niz deltu, nastavlja on, silovito duvajui dim, nemoj to smetnuti s
uma.
Ali na isto izlazi, zar ne, na izvestan nain? ta se kosi sa zakonom? ena koja krije opijum u kosi? Sve je to da bismo zadrali ape na dragocenom opijumu. Izvinjavam se. Sandou.
Antoan se odupire rukama da bi seo na tezgu, pa prekrta nogu preko noge. Na trenutak,
miris njegove cigarete potiskuje memlu Carinskog doma.
Sa opijumom radimo isto to smo radili i sa duvanom, kae on posle poivke. Razmisli o
tome. Centralizovanje proizvodnje i osvajanje monopola.
Ona obilazi oko sobe, uzima mala porcelanska pakovanja i vraa ih na mesto. Ljupka su,
kao kutijice za nakit.
Gledano iz Francuske, sve je ovo delovalo kao da se deava u nekom dalekom, nestvarnom
svetu. Bilo je... veoma apstraktno.
Znam, ah sada je to na svet.
I znai, sve ovo stie iz Sajgonske bouillerie. Viktorina pokazuje na police.
Vei deo, Ima jo jedna bouillerie u Hajfongu, u Tonkinu, gore na severu. I jo jedna u
Luang Prabangu u Laosu. Ah najbolji an-do stie nam iz Sajgona. Proizvodnju nadgleda
izvesni gospodin Vang Taj. Oigledno zna ta radi. Sticajem okolnosti, on je najbogatiji kineski trgovac u Indokini.
Jasno mi je.
Prilazi prozoru i podie drvene aluzine da pogleda napolje. Teke vode Mekonga talasaju
se, zalivaju travnate obale, udaraju o cigleni zid Carinskog doma.
I kako e to da ide, po tvojim reima, da goni kineske dunke?
Njen ton, ironian i izazivaki, ne ostavlja ga ravnodunim.
Viktorina, zar te toliko uzrujava to u ovde da radim.
Ona se okree licem ka njemu.
Moda na sve ovo gledam drugaije nego ti. Na trenutak uti. Moda sam okleva zatucana?
Sluaj, ovde ne moemo da ostanemo gleda je napregnuto hou rei, mi Fapovi, Francuzi, bez prihoda od poreza na opijum. Kinezi i Anamiani i ovako i onako pue. Samo smo
realni.
Antoane, previe je lako tako rei. Licemerno je.

W&N

Pa, valjda smo onda svi licemerni, ukljuujui i tebe, poto si tu. I poto ima krist od
toga.
Klizne sa stola, zgnjei cigaretu i uhvati Viktorinu za ruku.
Neemo o politici. Hajde. Idemo natrag, vai?
Napolju ovladava smrad mulja i gliba, du itave reke, ah Viktorini je drai od mirisa opijuma. Na dnu velike barke privezane za dok, na krmi, sedi Anamianin u flanelskom sakou
evropskog kroja s navezenim slovima RO na rukavu. Mae im.
Antoan uzvraa.
Jutros nam je stigao tovar iz Sajgona, kae. Ovo je Ngo. Radi s nama.
Neko vreme hodaju podruke, drei se obale sve do vile.
Slaem se s tobom, u izvesnom smislu, kae Antoan posle duge neprijatne utnje. Zato
Carina i ne voli da nas zapoljava, nas koji smo tek prispeli iz domovine. Imamo drugaije
predstave. Vie vole da rade s ljudima koji su ovde ve proveli neko vreme, koji su poeli da
prihvataju stvari onakve kakve su, bez zapitkivanja.
Lice mu je zamiljeno, ah ne i brino. Antoan je, razmilja ona, realista, dok se ona pak jo
s mukom bori da izmiri svoje matarije o Indokini s njenom stvarnou.
Ali poslovanje sa opijumom razvija se prebrzo, nastavlja Antoan. Trebamo im. A i oni trebaju meni. Pa tako i tebi, Viktorina, da bi ivela ovde.
Dok ulaze u vrt, Sari Geren svira isti Sopenov nokturno. U prolazu, uz otvorena vrata, vide
mu lea povijena nad klavirom. Viktorinu ponovo zahvata iznenadni oseaj krivice, kimom
joj prolaze marci, ramena joj se zateu; zatim, sledeeg trenutka, taj oseaj prolazi, iznenadno kao to stane popodnevna kia, pa sunce isui bare u dvoritu.
A ti zna, produava Antoan, stiavajui glas dok se penju uz stepenice na svoj sprat, da se
Geren, pa ak ni Luj Dezonije, kad bi bio prisiljen, ne bi suprotstavio ovome to priam. U
tome je kontradiktornost kolonije. Za svakog ko ima oi da vidi.
Svake veeri sin zamenika direktora veba klavir na donjem spratu. Sviranje nije ba tehniki savreno, ah osea se da dolazi iz due.
Svake veeri posle obeda Viktorina eka da ponu lestvice. A posle zagrevanja, s prvim
taktovima nokturna, ona prekida trenutni posao, bilo da vodi dnevnik ili veze neki komad.
Kroz otvoren prozor zvuk se jasno uje. Pevui delove koji e doi i pre nego to ih deak
odsvira.
A kad se sviranje zavri, gotovo kao u odgovor, ponovo krene melodija sa sitara, alobna
mlope. Ah koliko god puta da sie na obalu, nikako ne nalazi sviraa.

JUL 1899. Sede za niskim kineskim stolom, a pred njima su inije sa bun rieu, izvrsnom

supom od raia koju je upravo posluio bep s donjeg sprata. Kroz otvorene prozore pirka
veernji povetarac. Viktorinu ispunjava oseaj mira i blaenstva, i to u takvom opojnom, snanom naletu da uz dubok uzdah sputa kaiku.
On joj se smei. Zna, kae, izgleda drugaije nego u Solonu.
Stvarno?
On se smeje.
Ne samo lepo ve i sreno.
Pa ipak sam volela i Solon.
Pa... ah injenica je da lepo izgleda. Moda zahvaljujui hrani. Ih vremenu. Ovoj silnoj
kii.
Da, mora da je zato.

W&N

Ih... On podie obrve. Moda si trudna... Podie je u naruje i smeta je u duboku kinesku
fotelju kraj prozora.
Proima je nalet smrtnog straha.
Ne, Antoane, nisam. Vragolasto ga gura nogom. Ah, ta emo sa supom? kae.
Supa moe i da eka.
Sputa se na pod ispred nje i zariva lice u nabore njene suknje, obuhvatajui joj noge
rukama. Ona ga miluje po glavi, po kosi koja je porasla u poslednje vreme, otkad su u Vin
Longu, prolazi prstima kroz svilenkaste vlasi, a on joj zadie suknju, njegove ruke, pa usne na
njenoj nagoj koi, dah joj biva sve bri i bri, sad gotovo nepriguen. A onda puta da joj glava padne unatrag, oi joj se sklapaju, noge, prebaene preko doruja fotelje, otvaraju se za
njega.

Sa svojih ekspedicija u gornjem slivu reke, Antoan joj donosi darove: svilenu earpu,
narukvicu od kornjainog oklopa, neobinu iniju od zlatne i crvene kineske keramike, porcelanski ajnik oslikan nenim arama blede nebesnoplave boje. Za njen roendan, u avgustu,
donosi joj lakiranu iniju koju je ispunio cvetovima indijskog drveta i belog lokvanja, koji
plove po vodi.
Ciniju sputa na stoi kraj kreveta. Zatim se sklupa kraj nje, a ona vrkom prsta gurka po
povrini bele cvetove indijskog drveta.
Pretvorie se u prah pre nego to istrunu, kae on. Cvetovi indijskog drveta se ne sue.
Nemaju vlakna. U njima se mora uivati u jednom trenu, dok traju, nekad ne due od jednog
dana.
Od vile do kapelice u Vin Longu moe se proetati peice, jer je u centru Francuske etvrti.
Mnogo je prisnija od ogromne katedrale Notr-Dam u Sajgonu, u koju je jedanput ila, ah je,
zahvaljujui svojim belim, neukraenim zidovima, jednako liena topline. Pozvala je Antoana
da joj se pridrui na misi. On nije bio ba neki vernik, ah je odlazio s njom kad bi poelela. Na
kosu je zakaila etvrtasti al od bele ipke. Kada su uli, mesje i madam Geren su im ldimnuh glavom. Seli su u poslednji red klupa i otili za vreme priea. U tom svom poloaju
preljubnice, nije mogla da primi priee dok se prethodno ne ispovedi i pokaje to bi znailo: dok se ne rastane sa Antoanom. Kada su ustali, klupa je zakripala i nekoliko se glava
okrenulo. Ponadala se da nisu Gerenovi. Hodala je oborenog pogleda sve do vrata. Smrtni
greh. Pamtila je kako je to Berta kazala, ledeno presekavi svojim strunim glasom. Kada su
se nali napolju, ispriala je Antoanu kako su njih tri sestre plaile jedna drugu litanijom smrtnih greha. I ti jo u to veruje? pitao je on hvatajui je za ruku. Ona je slegla ramenima.
Bilo je to iracionalno, moda, ah je vera bila isuvie usaena u nju. Nedostajala joj je atmosfera gotske crkve, odjek kamenih ploa pod potpeticama, uglaano zlato renesansnih slika,
odsjaji svetlosti u sunane dane koja treperi kroz prozore bojenih stakala i pada na pod
poput ptica od dragog kamenja. Kapela deluje tue, gotovo lano. Ne mora da ide na misu,
rekao je Antoan dok su koraali uz Mekong u povratku kui, ako se osea toliko neprijatno.
Ipak, nije mogla da se odrekne odlazaka u crkvu; u kapelici se nedeljom u podne okupljala
itava francuska kolonija. Bilo bi gore ne odlaziti. Bio je to deo njenog ivota, makar joj i ne
donosio mir dui, ve samo blago podseanje na njenu krivicu.
Jednog oktobarskog dana, bar je tako ubeena, iako je moglo biti i kasnije, nije vie sigurna u njenoj uspomeni, dani na delti Mekonga slivaju se u veitu sadanjost hoda du reke
posle ruka, po povratku iz male etnje sa Antoanom u pravcu Carinskog doma. Reava se da

W&N

skrene levo, prema centru grada, namesto da poe pravo kui, i gle, evo kole, aice utosmeih graevina koje okruuju golo dvorite pod kositrenim nebom.
U toku je odmor posle ruka, i deca s jedne su strane devojice s pletenicama i u mornarskoplavim kolskim keceljama, s druge deaci u irokim crnim pantalonama i besprekorno
belim kouljama tre i preskau konopac, ili pak stoje u grupicama na podnevnoj ezi. Viktorina ih posmatra nekoliko minuta. Zatim plahovito kree dvoritem, vrludajui izmeu dece,
kao to je to i kod kue stalno radila, ulazi pravo u stranju kancelariju i predstavlja se upravnici.
U uionicama, mali drveni stolovi i klupe slini su onima u vandejskim kolama: tamno
drvo izgrebano od dugogodinje slube i porcelanske mastionice u uglovima. Kada ue sa
upravnicom, devojice ustaju iako im niko nije naredio, kao da se to od njih oekuje svaki put
kad neka francuska gospoa ue u uionicu, i pevaju Alouette, Gentile Alouette u njenu ast.
Devojica u prvoj klupi, s dugim kestenjastim kikama, toliko lii na Madlenu da Viktorina
gotovo poskoi: to je zbog naina na koji se devojica dri, naslonjena na jednu nogu i isturivi jedan bok.
Kroz nezastakljene prozore, koji gledaju na obe strane prostorije, vidi se kako podbulo
nebo zadobija ljubiastu boju, i odjednom se sruuje popodnevna kia. Devojice ne prekidaju
pesmu, a glasovi jedva uspevaju da nadjaaju tresak oluje. Pevaju A la Claire Fontaine, koju
je Viktorina pevala svojoj deci dok su bila sasvim mala, kako bi ih uspavala.

A la Claire Fontaine,
Men allant promener,
Jai trouv l'eau si claire
Que je my suis baigne.
Dors, rossignol, dors,
Toi qui as le coeur gai...
A Caire Fonpaine, rekla bi Madlena, zapliui jezikom i preskaui pojedine suglasnike,
dok joj se glas naglo gubi jer tone u san.
Kao kakav mah razdor u njenom srcu, ta pesma. Otar razdor koji ne krvari. Samo malamalecna beskrvna pukotina. I iznebuha je pesmi kraj, i itavo odeljenje eka na njenu reakciju
devojice koje kruto stoje pred svojim klupama i ona im pljeska, blago, prstima jedne ruke
tapui dlan druge. Smei se i okree, a devojice sedaju na svoja mesta i ekaju da se as
nastavi.
U kolskoj kancelariji, gde sad sedi i eka upravnicu, na zidu visi natpis Cinzano u emalju,
odmah do kalendara za 1899. godinu, koji prikazuje nekoliko vitkih muza odevenih u leprave
haljine, a cveem nakiena kovrdava kosa rasipa im se niz ramena.
1900. godina! Za manje od tri meseca doekivae novi vek u zemlji koja jo rauna vreme
po lunarnom kalendaru. Sea se lanka iz Le Figaroa koji je itala sa Anelinom neposredno
pre nego to je ova otila za Indokinu. lanak je bio o velikoj Svetskoj izlobi, jo tad planiranoj za smenu dva veka. U Pariz e dovesti igrae i glumce i zvaninike iz raznoraznih kolonija. Sluie se jela iz svih krajeva Azije. I izlagae kopije budistikog hrama i guvernerove
palate u Sajgonu. A ti e biti tamo, rekla je Viktorina s malice zavisti zbog putovanja na
koje e joj sestra krenuti. Sve e to iskusiti iz prve ruke. Moda e moi da sa Armanom
ode u Pariz i vidi izlobu, predloila joj je sestra. No, Viktorinin je ivot krenuo drugaijim
tokom.

W&N

I evo je sada u Indokini, u francuskoj koli koju ibaju monsunske kie, i eka da joj upravnica kae moe li tu da radi, da pomae u kancelariji ili da ui decu, ta god bilo, samo da
oseti dobro znani miris mastila i novih svezaka, koji, ak i ovde, po ovom tropskom vremenu,
proima uionicu.
Upravnica se vraa u kancelariju Viktorina je vidi isto onako kao i jutros, prvi put ena
tek malo starija od nje same, ena koju je lako mogla susresti kod kue, poto je ova predavala u Nantu pre nego to se doselila u Vin Long.
Zao mije, ali nema naina, madam, da vas zaposlim, kae upravnica, poto molbu niste priloili redovnim putem, preko francuskog Ministarstva prosvete. Ali mogli biste, ako vam je
po volji, da dolazite i pomaete oko najmlaih jednom ili dvaput nedeljno, posle podne. Upuuje joj osmeh u znak izvinjenja. Meutim, ne moemo da vas stavimo na platni spisak.

10 octobre 1999
Chere Anielina,
Ovo e za tebe biti ok, ali piem ti iz kue u Vin Longu, s pogledom na Mekong. Da, ja
sam u Koinini ve preko est meseci, sa Antoanom Laneloom sigurno ga pamti s naeg
letovanja u La Tranu, kad smo bile deca. Ne znam ta e misliti o meni, Anelina, ali skupila sam hrabrost da te obavestim gde sam.
Ni dan mi ne proe a da na tebe ne pomislim, pa opet nisam mogla sebe navesti da ti
piem. Niko u Francuskoj ne zna gde sam. Plaila sam se plaim se da e me surovo osuditi. Ali volela bih da se vidimo ako se to nekako d udesiti. Zamoliu te preklinjem te da
ovo sauva to da sam u Indokini sa Antoanom za sebe. Ne znam jesi li jo u Hanoju, ali
svejedno u ti poslati pismo na tamonju adresu, u nadi da e ga proslediti dalje ukoliko si se
preselila. Volim te svim srcem. Nedostaje mi.
Najnenije te ljubim.
Tvoja sestra Viktorina
Odavno je prevalila pono, u noi poto je odnela pismo u potu u Vin Longu, prostu zgradu od cigle, bez imalo onog sjaja art nuvoa koji poseduje sajgonska pota. Ne moe da zaspi.
ta ako je pokrenula neto to nee moi da nadzire? Sama je. eka Antoana, uznemirena to
ga jo nema, iako ju je upozorio da moda nee doi sve do jutra. Poslednje tri noi, Antoan i
ljudi iz Carine presreu sve barke i dunke koje plove rekom i pretrauju ima li prokrijumarenog opijuma. Dosad nisu imali uspeha. Krijumari, kako se veruje, istovaraju opijum nekoliko kilometara uzvodno, na obali reke Ko en, preko puta ostrva An Bin, i tamo ga kriju, pa
se kasnije vraaju da ga peice prebace tih nekoliko kilometara nizvodno, zaobilazei carinarnicu.
Mreica za komarce miruje. Nou ima jedan trenutak kada kao da zamire svaki daak
povetarca, kada je vazduh savreno miran, a vruina se neumoljivo svaljuje na oveka, kada
san postaje nemogu, telo teretno, pritisnuto. Nogom zbacuje arav i izlazi na balkon. Pod
svedou utapa, velika vodena povrina blista i burka se u tiini, odslikavajui one stihove iz
Prie o Kjeu koje je itala sa angom:
Kroz prozore je virio iskosa mesec pun
zlato se ko more lilo, kronje senile vrt.

W&N

Iz daljine se uje amor anamianskog govora, priguena muzika u molu, iza koje sledi
tiina. Zatim se ponovo javlja, jedva ujan apat. Kao da dopire s boka kue. Ona ogre
penjoar preko none koulje i silazi u batu, pa obilazi kuu, u pravcu sluinskih odaja. Kroz
poluotvorena reetkasta vrata izbija mutna svetlost, presecajui mrak iskoenim trakama. Iz
sobe se izvijaju kolutovi dima, slatkog i otunog mirisa. Kroz otvor vrata vide se dva oveka
porebarke izvaljena na leaju, osvetljeni malom porcelanskom lampom. O ekseru na zidu visi
bela poguvana koulja.Jedan od te dvojice kao daje zaspao. Drugi se naslonio na podlakticu i
u ustima dri dugaak ibuk od bambusa. Naginje se da ga zapali na fitilju lampe. Glatka
smea prsa su mu gola. To je An, njihov spoljni momak. Sklopljenih oiju, uvlai iz ibuka
dim, a zatim se svaljuje na stranu, a ibuk mu ispada iz ruku. Upravo u tom trenutku, onaj
drugi ovek oslanja se na lakat da prinese plamenu svoj ibuk. Nije to ovek, ve deak. Pod
svedou male porcelanske svetiljke Viktorina prepoznaje otar pramen kose koji pada na
elo, bela koata ramena Sarla Gerena. Sarlove oi je na trenutak prazno gledaju. Snano
povlai iz ibuka, a zatim ga prua, nudei ga njoj. Ona odmahuje glavom, bez rei, a njemu
glava pada na jastui, bokovi mu se izvijaju u stranu, noge se razbludno ire.
Ona se urno okree i odlazi ka dvorinoj kapiji. Meseina svetluca na reci. ari, ne mnogo
stariji od Danijela. ari, kojeg majka mazi dok mu je otac na dugim putovanjima, u Sajgonu
ih Hanoju. Bledi ari koji sate provodi za klavirom, vebajui opena. ari, ljubav majina.
Antoan se vraa malo poto je ponovo legla u krevet. Zbacuje vlanu, kaljavu odeu i staje
go nasred sobe, gde pere stopala i ruke vodom koja je zaostala na dnu lavora.
Nali smo im skrovite, kae pljuskajui se ostatkom vode po glavi, grudima i ramenima,
bilo je krcato an-doa, ve preraenog, ne sirovog opijuma. Trideset kilograma an-doa, skrivenog u deblu longana, moe li to da zamisli? Uz malo sree, uspeemo da uhvatimo trag
sve do neke od onih nezakonitih fabrika za preradu gore u Tonkinu. Najzad malo akcije!
Ne trudi se da se obrie, ve lee, jo mokar, kraj nje.
Posle ovolikih nedelja ekanja! Viktorina, ta ti na to kae?
Lepe vesti, kae ona. Ah glas joj je ravnoduan. Lei nepomino, osea osveavajuu hladnou njegovog tela. Raduje se zbog njega, volela bi da oseti njegovo uzbuenje, ah uspeva
da misli samo na dva mladia koja pue opijum u zadnjem delu kue. Ne pria mu za taj prizor, kao da je to ruan san koji e na videlu dana svakako izgubiti svoju snagu.
Nita ne kae, veli on.
Zna ti ta ja mislim, Antoane.
Ah to je krijumareni opijum! Viktorina... Glas mu je jo blag, ali ona osea napetost, i tu
intonaciju u nedostatku bolje rei, ona je u sebi naziva parisienne koja mu se uunjava u
glas kada se uzbudi ih razljuti. Pritiska joj vlani dlan na lea. Ona se stresa.
Prija, zar ne? Sluaj, nije bio moj izbor da radim za Poresku. Ovde smo da bismo kasnije
mogli da budemo u Sajgonu, da bih mogao da radim na uvozu platna. Zna to.
Znam.
Prizor iza kue jo lebdi na rubu njene svesti, Sari koji joj s poluosmehom nudi ibuk, njegove rairene noge.
Bilo je uzbudljivo noas, ponavlja Antoan. To to smo nali kugle an-doa u tom drvetu.
ista srea. Pali cigaretu, uvlai dim. Pomogao nam je pun mesec. Dim koji mu izlazi iz usta
zvui kao uzdah.
Ne izgleda isto iz neposredne blizine, kae najzad. Nije isto kao kad ti to predstavljaju kod
kue. Francuska imperija. Iz blizine nije ba slatko. Ah svi mi u tome uestvujemo, ovako
ih onako. ak i ti. Neko vreme pui utke.
Poeu da radim u koli, kae ona.
U koli? Kojoj koli? Da predaje?
U osnovnoj koh. Volela bih da predajem, ah u prvo vreme ne mogu da me zaposle bez
premetenja iz Francuske. Ali mogu da im pomaem jedno dvaput nedeljno.

W&N

On vadi cigaretu iz usta.

To je lepo, kae. Drago mi je. Okree se ka njoj i grli je. Nedostajao ti je tvoj rad, a?
Kada sledeeg jutra stigne u kolu i kada ue u odeljenje mlaih, deca ustaju. Treba da
pomae redovnoj uiteljici oko mlae dece. Nijedno od njih jo ne zna da ita. Tek su nauili
abecedu. Tera ih da nabroje pet ivotinja ija imena poinju glasom S. Ruke se diu. Prva re
je CHAT. Zatim: CHIEN. Obe rei ispisuje na tabli. Sledi duga tiina.
Koja ivotinja vue kola?
Uvis poleu tri ruke.
Cheval!
Ona ispisuje re cheval.
Jo dve ivotinje.
Ko nam daje mleko?
Deca se zgledaju. U Indokini gotovo da i nema mleka.
Jedna devojica stidljivo podie ruku.
Vache?
Pa dobro, i ona daje mleko i ima glas u sebi. Zato u je napisati. AH mislila sam na jednu
drugu.
Chvre, uje se glas iz grupe starijih.
Ona ispisuje chevre.
Jo jedna?
Niko ne uspeva da se seti jo jedne.
Dau vam malu pomo: ivotinja iz pustinje.
Nema odgovora.
Ona ispisuje CHAMEAU. amo. Kamila, kae.
an-do, uje se glas, isti onaj od malopre, koji dopire iz starije grupe. Viktorina se pravi da
ne uje.
Dok su deca nauila da itaju ovih pet rei, gotovo je kraj asa i ve pljuti kia u silovitim
udarima, natapajui knjige onih to sede do prozora. Kada nekoliko minuta kasnije zvono
objavi odmor, deca istravaju i sakupljaju se pod tremom, ekajui da kia popusti. Ona
devojica s riim kikama, koja mora da pripada starijoj grupi, naslonila se na stub i ita knjigu. Viktorina joj prilazi.
Je mapelle Marie, kae devojica Viktorini. Dvanaest joj je godina, godinu dana je mlaa
od Madlene.
Viktorina gleda u tamnoruiaste korice knjige: Les Malheurs de Sophie.

A ONDA SE sve

istovremeno desi.
Najpre ih, krajem oktobra, obavetavaju da su sanduci s maramicama i stolnjacima i trube
platna konano spremni da se prevezu iz La Roela i da bi trebalo da stignu poetkom decembra. Sledeeg dana Antoanu javljaju da je unapreen. Imamo zadovoljstvo izvestiti vas da
ete, u znak priznanja za uspeno hvatanje kineskih krijumara severno od Vin Longa,biti
unapreeni...Postae nadzornik, to znai veu odgovornost i pozamanu poviicu. Ah istovremeno ga obavetavaju u drugom pismu, koje prima u istom danu da se njegov estomeseni ugovor u tekuem periodu ne obnavlja.
Moe da poveruje u idiotizam francuske administracije? kae on i oba pisma baca na
pod. Ne zna levica ta ini desnica!

W&N

Kroz nepunih nedelju dana, stie razglednica od Aneline, s fotografijom zahva Ha Long i
njegovih majdana obavijenih maglom. Na poleini karte, nakoso, stoji nekoliko redova njenog dobro poznatog zavojitog rukopisa:
ila su 1. januara premestili iz Hanoja u Sajgon. Moda
moemo da se naemo u Da Latu o Novoj godini.
Tamo emo biti od dvadeset etvrtog do prvog.
Pokazuje razglednicu Antoanu.
Pisala si joj, kae on, a licem mu vrve pitanja. Jesi li joj rekla za nas? to joj pitanje postavlja.
Da.
Ne kae nita na to? Paljivo joj promatra lice.
Ne. A zatim grune u silovit pla.

SEDE NA balkonu kue u Vin Longu. Suton je, onaj kratki, predivni trenutak pre nego to
dan potone u potpunu tamu. Grane plamenog drveta razrasle su se otkako su doli. Dugaki
mahunasti plodovi vise tako nisko da prekrivaju pod balkona.
Poto mi nisu obnovili ugovor, pretpostavljam da bi pre zime trebalo da se vratimo u Sajgon.
Ne u Solon?
Ne. U Francuskoj etvrti moemo da naemo mnogo udobniji smetaj. Moram da budem u
gradu radi obilaska skladita. Moe da mi pomae u poslu, ba kako smo i planirali.
Ona razmilja o maloj uionici u koli u Vin Longu, gde je upravo poela da ui aka
imena, kancelarije gde je raistila jedan sto za svoje papire.
Antoan osea njeno kolebanje. Navii e se na Sajgon. I tamo moe da radi u koli. I zar
ti nije laknulo to neu raditi za Poresku?
Da, kae ona. Da, svakako. Podie aku. Sluaj!
ta?
Vlada tiina, zujanje buba, a zatim neni zvuci klavira.
ari je zapoeo novi nokturno, kae.
Prilino lii na svaki drugi.
Pa, i ovo je open, ali ovaj je u drugom tonalitetu. Mnoga nokturna zvue vrlo slino...
Neko vreme sluaju kristalno jasne tonove, isprva nesigurne, zatim pouzdanije.
Napreduje, kae ona.
eka da se nokturno zavri i da krene sitar. Ali noas ga nema. Tiinu naas zapara samo
krik ptice koja zvui poput galeba.

W&N

8. septembar 1940.
5. 30 posle podne

I ZATO BI, za ime sveta, trebalo da brine hoe li dva nemaka policajca otkriti daje
1899. bila u Sajgonu?
Ovo je pitanje mui dok posmatra visoke siluete koje blede u traci magle to se die s
puine. Ah tih su dana svi plaljivi. Brutalni dolazak Nemaca uzburkao je snane strahove i
mrnje.
Lagano otvara svesku i otvara iseak iz Le Koininoa, novina koje su redovno itali u Vin
Longu, s datumom od 21. decembra 1899. ba iz vremena njihove selidbe u Sajgon. To je
spisak preporuka novodoavima kako da se izbore s klimom: promajevita kua, nametaj od
bambusa, madraci od kapoka, po engleski, ili pak kambodanske asure od trave, flanelski
pojas (da se nosi danonono), lem ih slameni eir, i suncobran.
Kuica koju su iznajmili u Sajgonu sledila je ove recepte gotovo od A do S. Bila je u
evropskom stilu, s drvenom verandom i nadstrenicom oko kue, na periferiji Francuske etvrti. Oko stubova verande pela se kao krv crvena bugenvilija, a u zadnjem vrtu rastao je
limun. Na sajgonskom bazaru kupili su nametaj od bambusa i prua, i dve stolice za ljuljanje
od kuvanog drveta. Ne sea se ta su odluili za madrace, samo pamti da se mreica za
komarce nadimala i sputala sve do poda. Bilo je kao da se spava u oblaku.
Antoan je bio uredio da iznajmi stranji deo skladita na reci kako bi smestio svoje sanduke s platnom. Kraj godine sada joj bledi u seanju, peaenje od skladita do ulice Katinat,
njih dvoje koji tegle teke kofere s platnom i utovaruju ih u pus-pus. Prodavnice prostrane i
osvetljene kao balske dvorane, dugako ekanje po predvorjima, tkanine svetlih boja rairene
preko tezgi, zatim spakovane, pa opet rairene, rasprave, cenjkanja, prodaje, obeanja da e
biti plaeno po Novoj godini...
Iz tih poslednjih nedelja u Sajgonu, neposredno pre nego to su preli u Da Lat, sea se
jednog: kako su, posle spokoja Vin Longa, uhce bile grozniave. Konja koji kopaju zemlju,
koija koje staju i polaze, zbrke pus-pusova, kakofonije bunih kafanskih orkestara na svakom oku, dreave odee. Vatrometa faltica, ipaka, gajtana, dugmia, turnira, traka, volana,
rojti i srebrnih cvetova.

W&N

Da Lat

24. DECEMBAR 1899. Prvo to primeuje dok se koija blii stanici u Da Latu jesu begonije
cvet koji raste u umerenoj klimi to bujaju i kipe u crvenim i narandastim slapovima iz
sanduia na prozorima, ba kao u kakvom francuskom selu. A kada kroi iz koije, onako u
tankoj haljini od muslina, koja prilii sajgonkom vremenu, zadrhti. Svi se ale na raun vremena. Verujete li vi da vam ovde preko noi zaista treba kaput, da hotelski kreveti imaju ebe,
i jo dva preko?
A onda, na klupi izvan stanice, malo dalje u ulici, ugleda Anelinu i ila kako je ekaju.
Tu su, tiho izgovara Viktorina i sputa ruku na Antoanovu miicu.
Anelina ustaje. aka joj polee ustima. iri ruke iz sve snage, kao kad je bila mala pa se
plaila oluje, ih se bojala da izae sama do klozeta po mrkloj noi, i tri starijoj sestri u zagrljaj. Nespretno uzvraajui grljenje, Viktorina primeuje da joj je sestra krupnija, gotovo
punaka. Ali moda se to ona sama promenila.
Anelina, sea se Antoana?
Enchante, kae ova.
Antoan joj ljubi ruku.
Mili boe! Bili ste devojica, kae.
Anelina se smei.
Sea se, na plai? kae Viktorina. ile, ovo je Antoan.
Drago mi je.
Ali ilu, s njegove strane, oigledno nije drago. Sa Antoanom se rukuje hladno, zatim se
povlai za jedan korak i utogljeno stoji na metar od drutvanca, ruku skrtenih na grudima.
Mukarci hodaju napred. Gotovo jednaka bela platnena odela, kone cipele prirodne boje,
samo se po kosi razlikuju ilova je smea, Antoanova boje peska i po dranju. il je onizak ovek koji se istee navie, glave kruto nasaene na vrat, dok Antoan, pleat i visok, mae
rukama i grabi napred dugakim koracima. Izgleda joj nestvarno, kao u snu san, ovaj susret u
brdima Da Lata. U ezama koje ih vraaju u hotel, dve ene izbegavaju svaki liniji razgovor,
pa umesto toga jedna drugoj pokazuju bele vile Francuske etvrti.
Istina je to to kau, da izgleda kao Pariz u malom, je li? Smeju se.
Zar to ne kau i za Sajgon? pita Anelina.
Ne, kae Viktorina. Sajgon je tu daje glasu dubok i teatralan ton Biser Orijenta!
Obe prasnu u ivan smeh. Viktorina se zavaljuje na naslon sedita i sklapa oi. Moda e,
ako se prepusti, moda e onda sve biti kao to je bilo, kao to treba da bude? Moda bi bilo
drugaije da su same. Konji kloparaju kaldrmom, drmusaju putnike i bacaju ih jedne na druge
svaki put kada kola naglo skrenu.
Ne mogu da verujem da si ovde, kae Anelina. Njeno lice, veoma slino Viktorininom, ali
finije oblikovano, bori se da suzdri suze. Viktorina ima elju da je uzme za ruku, ali je spreava neto u ilovom tmurnom izrazu lica, dok zuri u svoju enu. Moda Anelina ne bi volela daje il vidi kako plae. Viktorina razmenjuje pogled sa Antoanom, a zatim okree glavu
prema prozoru. Nije sve krasno, razmilja. emu se to uopte nadala? Je li elela da Anelina
bude ta koja e joj oprostiti?
Stoji pred toaletnim stoiem, podignute kose, i stavlja minue s turmalinima koje joj je
Antoan kupio u Sajgonu pred odlazak; sprema se za veeru. Spavaa soba im je raskona, sa
slinim mesinganim i tamnim drvenim nametajem kao i u Kontinentalu, i debelim kadifenim
zavesama koje priguuju svetlost, kao da se svetlost smatra previe prostom da ue u tako
otmen hotel. Stoji i viri izmeu zavesa kada Antoan prilazi iza nje.

W&N

Ne sada, kae ona i kruti se.

Da, sada. Stiska joj ramena i vragolasto joj ljubi vrat.
Ona okree lice u stranu. ekaju nas.
On je ljubi u desno rame.
Nek ekaju, kae. Glas mu je vedar, radostan.
Ona ga hvata za ruku i stee je. Nee da mu kvari raspoloenje. Ovamo su, uostalom, doli
radi nje, kako bi poeli da premouju, ukoliko je to prava re, rascep izmeu nje i njene
porodice.
Malo je... nezgodno, kae. Da budem ovde s tobom... i istovremeno s njom.
Naravno, kae on. I mora tako da bude, zar ne? Posle svega to se dogodilo. Moramo pustiti vreme da uradi svoje. I kod tebe i kod nje. Moda bi, dodaje, trebalo da malo bude s njom
nasamo.
Ona klima glavom, zahvalna na tom predlogu, ah ne i potpuno umirena. On je uzima za
ruku.
Idemo dole, vai?
Ispred njih, parovi klize hodnikom, a enska ramena pomaljaju se iz dubokih dekoltea kao
blede orhideje iznad strukova nalik na tanane vaze. U predvorju, u ogromnom kaminu, pucketa vatra, hodnicima lebde mirisi divljai, za boine jelke (boine jelke! ovde!) zavezane su
grimizne somotske trake, na ragastovima vise granice boikovine ih neeg nalik na boikovinu. Napolju je bujno rastinje briljivo potkresano i oblikovano tako da uokviruje prostrane
travnjake, doterane cvetne leje i fontane, ah sve zajedno vie ostavlja utisak paljivo izraenih
pozorinih kulisa nego eljenog vrta u francuskom stilu.
Svi su strano elegantni, apue Antoanu. Misli da mogu da proem u ovoj haljini?
Zanosna si, kae on. To sam i mislila, kae ona, pa palcem i kaiprstom hvata skutove i
izvodi pun krug, koji zavrava kniksom. Antoan je doekuje u naruje.
Pa zato onda pitate, gospoice ozelonova?
Da biste vi mogli da odgovorite, gospodine Lanelo! I odgovorili ste!
Ali ispod aljive povri, osea da su i oni deo predstave. A kada sednu do Aneline i ila,
za sto rezervisan za njih, napolju, u vrtu, njih e etvoro glumiti komad koji e se zvati Porodino pomirenje u Indokini.
U vrtu, staklene kugle, aneli i zlatne zvezde obeene o stabla urme nadmeu se s tamnocrvenim cvetovima hibiskusa i ruiastim cvetovima lovora. Kolevka od rezbarenog drveta i
boine jasle, po njenom miljenju, u kominom su neskladu onako izmeu stabla guave i
stabla manga, iako bleda Marija i polunagi Josif ne izgledaju toliko neumesno u podneblju
vrelom kao njihova Palestina. itav prizor joj deluje kao paganska gozba, u neslozi sa svetlucavim zimskim motivom tradicionalnog Boia.
Dovravaju veeru. Jedna boca ampanjca i dve boce sent-emiliona nabavljene ispreko
sveta ljubaznou Pomorskog prevoza stoje prazne na stolu. Bokaste ae jo su dopola
pune armanjaka. U korpici za hleb lee izlomljeni komadi bageta, a na tanjirima korice sira.
Da li doista pokuavaju da prave kamamber od mleka ovdanjih krava? kae Antoan,
odmiui od sebe tanjir. Jeste za svako potovanje, ah nije za jelo.
Mislila sam da ovdanje krave ne daju mleko.
Onda je od koza, kae il. To bi objasnilo ovaj ukus.
Ni koze im ne daju mleko, smeje se Anelina. U Tonkinu se ne pije nikakav mleni proizvod, zar ne znate to?
U Koinini, Anelina, upada il, nismo vie u Tonkinu, sad smo ovde na jugu, zna?
Anelina se ne osvre na njega.
Sebe nazivaju Anamianima, ak i na jugu, kae Viktorina.

W&N

Znam, uporan je il, ah pravi Anamiani su samo u Anamu, centralnoj oblasti.

Antoan slee ramenima. To su sve vetaki nazivi, koje je izmislila francuska administracija, kae. Oigledno ga ve razdrauju ilove opaske.
E pa, Anamiani ili ne, stoka im ne daje mleko.
Moda su iz Normandije dovezli krave zajedno s branom i svime ostalim.
Ali ovaj bche... mmm, ovaj bche, s druge strane... Antoan brie usta od blistavog okoladnog krema.
Potpuno autentian, krem od pravog maslaca!
Od istih krava tajanstvenog porekla.
Smeju se. Nestaje ak i ilove utogljenosti.
il i Antoan se izvinjavaju i povlae se u jedan od salona da popue po cigaru; Viktorina i
Anelina ostaju za stolom, prvi put same otkako su se ponovo srele, a konobar dolazi da raskloni prazne tanjire i poisti mrvice. Grupa Anamiana pevaa u dugim belim haljinama probija se ka improvizovanoj bini koja je odmah do boinih jasala.
Jo malo pa e pono, kae Anelina.
Sea se ponone mise u oleu? pita Viktorina. Ruke joj ravno poivaju na stolu, burma i
prsten s turmalinom koje joj je Antoan dao sada se jasno vide. Ali Anelina kao da ne primeuje prstenje. Gleda u hor.
ula sam da su veoma dobri, kae. Pevaju duhovne pesme u sajgonskoj katedrali.
Pevai isprobavaju prve tonove, udeavajui glasove.
Viktorina sputa ruku na krilo, sad joj je neprijatno zbog prstenja. Nekoliko trenutaka ute.
Anelina... Krajikom oka pogleda u sestru i malice se nasmeje. Izgleda mnogo drugaije.
Deblje?
Hmm. Da vidim. Ne, ve zdravije... Obrazi su ti kao rua.
Anelina sputa ruku na stomak.
Ne! Nemoj da pria!
Da! Bie to beba novog veka.
Ah mon Dieu!
Orkestar se sad okuplja ispred pevaa i timuje se: kakofonija od okidanja struna violine i
gunanja violonela.
Je 1 ti ono ree duhovne pesme?
Tako sam mislila.
Moda e biti igre?
Boi je. Sumnjam.
Viktorina duboko udie i namerno vraa ruke na sto, obuhvatajui svoju au s vodom.
Ovoga puta, sigurna je u to, Anelina primeuje prstenje, ah nita ne kae. Nikada ne bi zaboravila sestrin prvi vereniki prsten jednostavan zlatni obru s dijamantom. Viktorina je, uostalom, bila prva ozelonova koja se udala.
Anelina! Budi iskrena prema meni. ta o meni priaju kod kue?
Violina kripi. Anelina na taj zvuk krivi lice, a zatim joj se izraz menja i gleda Viktorinu
pravce u oi.
to im nisi pisala? to im makar nisi rekla gde si? to nisi ta ja znam ostavila poruku?
Neto, bilo ta.
Anelinin glas podrhtava, ne od njenog linog besa, kako se ini, ve od besa itave porodice. Mora da su se dopisivali i nagaali, i doli do nekakvog zakljuka, nekakvog suda o
njoj. Sad je kao da su zamenile uloge, kao daje Viktorina postala mlaa sestra, ona koju karaju. Osea kako joj krv zaliva vrat, obraze.
Nisam mogla. Znam da zvui odvratno. To je bedno opravdanje. .. ezne da joj suze navru
na oi, ah prisutan je samo taj jezivi nedostatak oseanja.

W&N

Viktorina, kako se sve ovo dogodilo?

Naas im se susretnu pogledi.
Pojavio se jednog dana na plai, samo se stvorio. To je sve.
Pevai, koji sad stoje u vrsti na prednjem delu bine, zapoinju pesmu bez pratnje muziara.
Izgledaju kao da su upravo primih prvu priest, kae Anelina.
Moda i jesu, odvraa Viktorina. Najzad, nije dosta to ih upoljavamo kao sluge, moramo
i veru da im promenimo.
Znai, smatra da nae prisustvo ovde ne donosi dobra? Zar ne veruje u Crkvu?
O, da, naravno da verujem. Samo je re o pa, oni imaju sopstvenu veru. Prouavala sam
je s jednim kineskim monahom...
Anelina je prekida, pevajui zajedno s pevaima. Il est n le divin enfant. Pamti? Pevale
smo je uvek na boino jutro.
Viktorina klima glavom i gleda u Anelinu. Izgleda starija, starija ak i od nje same. Glatko zategnuta kosa, nain na koji naslanja lea, sve joj je to dobro znano... naravno, moda je
to zato to je trudna. I odjednom uvia oiglednu slinost. Pred njom je Mari-Lujza, njihova
mati! Isti nagib glave dok slua muziku, isti brian izraz koji nosi kao masku za svaku priliku,
a koji slabo prikriva osudu. Ih to ona umilja?
Anelina, eli da kae, sestrice moja mila, gde si?
Ali nita ne govori. Podie au martela i prinosi je usnama, zatim shvata da je prazna,
pa je sputa. Anelina gura svoju au, jo napola punu, prema njoj.
Hvala. Viktorina na tren uti. ta su... mislili da se dogodilo?
Anelina uzdie.
S vremenom su se dosetili.
Da sam otila sa Antoanom?
Da si otila s nekim mukarcem.
Viktorina neko vreme ostaje nema.
Priaj mi. Kai mi, molim te, ta ima novo s Danijelom i Madlenom. Ima li kakvih vesti?
Da.
Od koga?
Od tate i mame. Danijel je poloio brevet sa odlinim uspehom. Madlena je pola u esti
razred.
A Arman? Glas joj je bezizrazan.
Dobro mu je, bar koliko ja znam. Zaposlio je devojku da se brine o njima.
Moe daje zamisli, seljanicu od esnaest-sedamnaest godina, jedva malo stariju od Danijela. Ruku moe u vatru da stavi da je ve zavrila u Armanovom krevetu. Proverava sebe, da
ustanovi osea li probad bola, ali ne, nieg nema. U srcu joj je praznina.
ta su roditelji rekli za mene?
Spoetka su brinuli. Onda su pokuali da razumeju. Tata je rekao da nije ni trebalo da se
udaje za Armana.
A Armanova porodica?
Pa... Osuuju te.
Viktorina ponovo gleda u Anelinu. Jeste, u oima joj je gnev, gnev joj je u nadole izvijenoj crti usta, gnev joj je u aci koja poiva na doruju stolice stisnuta u pesnicu, iako toga
moda nije ni svesna. Da, promenila se. Obe su se promenile.
A ti? Osuuje li me ti?
Anelina popravlja salvet na krilu, ne odgovara. Glasovi boinih pevaa su isti, jasni.
Narastaju pod vedrim nebom kao pena.
Ne znam. Ne znam da li bih ja imala hrabrosti da ostavim ila kad bi mi se... tako neto
dogodilo.

W&N

Hrabrosti! smeje se Viktorina, sama se sebi rugajui. Nije to hrabrost. To je bilo eto,
tako.
Na trenutak uti. Pita se da li ta devojka splie Madleni kosu. Oduvek je mrzela da joj kosu
dotie bilo ko sem majke. Viktorina valja zaostali komadi sredine hleba izmeu palca i prstiju.
Loa sam majka. Baca brz pogled na Anelinu. Zar ne priaju to svi?
ta oni priaju i ta ti jesi, to mogu biti dve razliite stvari.
Anelina ju je ponovo iznenadila. Sa sestrinog lica iezava maska odrasle ene i pojavljuje se Anelina iz njihovog detinjstva, iskrena i radoznala.
Je li to ti misli? pita je konano Viktorina.
Ah Anelina se obazire prema salonu za puenje da vidi vraaju li se mukarci.
Voli li ga? kae.
Da.
Oduvek si bila sanjalica.
Viktorina se pita: je li to u sestrinom glasu saoseanje ih prezir?
Sanjalica?
Pa, ak i sa Armanom. Mislim, sve ono kako je teklo s njim... Jasno je da Anelina paljivo bira rei. Misli li da si... moda sve vreme bila zaljubljena u Antoana?
Kad sam ga prole godine videla na plai... Razume li me?
Ne znam. U tekom si se poloaju nala. Anelina see preko stola i hvata je za ruku, moda u pokuaju da ublai svoje rei.
Viktorina povlai ruku. Nekada si bila na mojoj strani. il me mrzi, zar ne?
Ne. On je samo... nije neka prialica.
A tebi se to svia?
Veoma je mirne prirode. Ti si vie kao tata. Poeli pjff Preseca rukom vazduh. I onda
to i uradi.
Kao tata! prasne Viktorina u smeh. Nije mi to palo na pamet.
Fotografija je snimljena u nedelji izmeu Boia i Nove godine. Viktorina je na sebi imala
haljinu kupljenu za prijem u palati Da-Long, i jo ogrhcu s turmalinima i iste takve minue, a
Antoan odelo svetle boje s krutom uspravnom kragnom, kakvo nosi veina belaca u Indokini.
Na poleini fotografije odtampano je PJER DIJELEFIL HANOJ 1899, iako je snimljena u
Da Latu. Za tog fotografa Dijelefila rekla im je Anelina. Bio je veoma dobro poznat, oito, u
Hanoju, u Tonkinu. Upravo je on snimio i Anelinu i ila s njihovim sluetom, istu onu
fotografiju koju je poslala Viktorini u Majeze. Svake godine u vreme praznika dolazio je u Da
Lat i postavljao mah studio, nedaleko od palate, u kui koja gleda na jezero. Studio je bio
nameten u prednjoj sobi kue, otvoren prema verandi u procvahm begonijama. Presvukli su
se u sveanu odeu, pomaui jedno drugome i smejui se unapred. Studio je bio ureen kao i
kod svih fotografa, sa zastorom od svetloplavog platna obeenim da slui kao pozadina, da
oponaa nebo, iako se to, naravno, nije moglo raspoznati, poto je ispadalo sivo, i s vazom
punom svilenih rua na stoiu. Pozirah su kao mesje i madam Lanelo, tako da im se zlatne
burme, koje nisu skidali, i Viktorinin prsten s turmalinom jasno vide na prstima.Ta je fotografija, slutila je Viktorina, neto najblie venanoj fotografiji to e ikada imati.
ta nije u redu?
Antoanove oi uperene su u ogledalo, poto razvezuje manu. Gleda Viktorinu kako lei na
krevetu, a tamna kosa, rasputena, rasula se po jastuku.
Sve je u redu.

W&N

Znam te, ima neto. A ti nee da mi kae ako ne pitam.

Baca manu na krevet.
Dugo si priala sa sestrom dok smo nas dvojica puili. Izgledala si uznemireno kad smo se
vratili.
U pravu je. O nekim stvarima nee da pria dok je on ne pita. Uvek je smatrala da je to
zato to ne eli nikog da povredi. A moda je zato to ne eli da sama oseti bol. Posmatra ga u
tiini. Otkopava dugmad na manetama, zatim prsluk. Usredsredio se na svako dugme ponaosob. Sputa dugmad od maneta na toaletni stoi. Paljivo prebacuje prsluk preko naslona
stolice. Obino nemarno razbaca odeu na sve strane.
Ona ustaje s kreveta i bez rei uzima da elja kosu dugakim, snanim zamasima, kao to
uvek i ini.
Ne znam. Nisam ba sigurna da je toliko saoseajna.
Seda na krevet, do Antoana, malo savija vrat i deli kosu.
Moe da mi kae da li je razdeljak ravnomeran i prav?
On izvlai pramen kose i odvaja ga na drugu stranu.
Savreno prav, madam.
Ona prebacuje jednu polovinu kose preko ramena i poinje da je uplie.
Ispriala ti je ta ima novo s decom?
Da. Dobro su. Danijel je poloio brevet.
A tvoj mu?
Ona se ne okree, ve odmereno poinje da plete drugu polovinu kose.
Dobro je, kae glasom savreno lienim svake boje.
On je hvata oko struka i obre je prema sebi. Na njenoj goloj koi, ruke mu deluju umirujue.
Viktorina! Oi su mu tople, love joj pogled. Moda je malo grubo ovo to u rei. Ah tvoja
utnja ti truje ivot. Kao da nismo istinski zajedno. Zaglibila si se na pola puta izmeu tamonjeg i ovdanjeg ivota.
Ona zuri u njega, iznenaena ovim izlivom. Zatim skree pogled, jer nije u stanju da ga
gleda u oi.
I jo bih neto voleo da ti kaem.
ta?
Sve dok se ne suoi sa onim to si uradila, dok to ne prihvati, nee ovde biti srena.
Boine zvezde smenili su crveni i zeleni kineski lampioni za doek Nove godine. Veernji
program obeava Rveillon du Siecle: koncert kamerne muzike u jednoj od zatvorenih sala,
pevaicu u vrtu, topovsku paljbu u pono, vatromet nad jezerom, vonju po noi na kineskim
dunkama ukraenim arenim girlandama.
Pritiska Antoanovu ruku uz svoju. Oseanje nestvarnosti nije joj uminulo tokom itave te
nedelje provedene u Da Latu. A sad poinje jo jedna predstava: novogodinji spektakl. Gosti
su ak i raskonije odeveni nego na Boi ene su u dugim svilenim haljinama, podignute
kose, sa atlasastim ramenima, golim vratovima i rukama optoenim ahatima, ruiastim berilima i rubinima, a mukarci u crnim ih belim platnenim odelima, sajgonski gratin, kako to
kau sajgonski krem. Ona je u istoj haljini koju je imala na prijemu u a-Longu, onoj s
fotografije, s minuama i ogrlicom od turmalina, a Antoan u svom odelu krem boje.
Hou kui, kae ona tiho. Antoan je grli oko ramena.
Sutra.
Top grmi. Nad jezerom prati vatromet, crveni makovi koji se rasprskavaju u zlatne zvezde. Jo jedna topovska salva.
Vive le vingtieme siecle!

W&N

Igraju. Izvodi se kadril, ista muzika koja se svira u Vandeji na seoskim igrankama.
Bonne anne, mon amour.
Razlee se trei prasak topova. Na sve strane iskau ampanjski zapuai.
Vive la France!
Anelina i il zovu ih za svoj sto i pruaju im po au ampanjca.
iveh!
iveo dvadeseti vek!
Tano stotinu godina, kae Anelina suvoparno. Dok ispija ampanjac, ponovo izgleda kao
Mari-Lujza. Ni manje ni vie.
A neemo mu videti kraj, napominje Antoan.
Iako je to injenica jasna kao dan, na Viktorinu se sputa koprena tuge, kao da su briljivo
udeena bina, trostruka topovska salva i vatromet vesnici kraja.

TRZA SE IZ sna; sanjala je da stoji sama, jo dete, u oevoj radionici u oleu, kao opinjena dimom to kulja s hrpe lia koje gori u dvoritu, pretei da proguta itavu kuu. Ne
sea se kad je zaspala, ne zna ak ni gde se nalazi. Tada prepoznaje miris duvana. Antoan pui
u mraku, leei nauznak.
Budan si? pita ga. Vidi kineske lampione kako svetle izmeu zavesa koje su zaboravih da
navuku. No je jo mrana, s tek probleskom sivila na nebu.
Nije mi se spavalo.
Moda zbog one sinone jagnjetine, ih od onolikog ampanjca.
Upuuje joj suv, popustljiv smeak. Ne, nije zbog toga.
Povlai dim cigarete, snano ga izduvava.
Antoane, ta je?
Nepristupana si, kae on posle nekoliko dimova cigarete. Ne znam gde si. Kao da nisi ba
sasvim tu.
Otkad?
Ne znam, kae on.
Sea se kako joj je jednog dana Arman isto to rekao, pokazujui na slepoonicu i govorei:
nisi ti ba sasvim tu. Ali ne ovako; Armanov je glas bio ljutit, optuivao ju je. I bio je u pravu,
vie nije bila tamo, ve ga je bila ostavila, u mislima.
Okree se prema Antoanu i sputa mu ruku na rame.
Ovde sam, kae. Hajde da spavamo.
On gnjei cigaretu, ljutito, rekla bi.
Ti spavaj, kae.
Ali ne da joj se. Lei do njega nepomina, licem okrenuta prozoru, i pravi se da spava, na
silu die tiho i ravnomerno. Jedan po jedan, lampioni trnu i nebo ispunjava mlenobela svetlost.
Ne spavam nou, odjednom progovara, tako tiho da izgleda gotovo kao da pria samoj
sebi. Poslednjih nekoliko noi. Mislim na njih. Razmiljam ta rade. Kroza ta prolaze zbog
mene. Vidim drugu decu kako ukazuju na njih prstom. Vidim ih mlae nego to su sada, kako
plau po noi zato to ih je majka napustila. Razmiljam ta li su im o meni napriali. Eto o
emu razmiljam.
On se okree i pali novu cigaretu. I ja o tome razmiljam. Da sam te naveo da ostavi decu.
To te boli, je li tako? A moja je krivica to se to dogodilo.
Uzima je u naruje, i ona lei tamo, glavom uz njegov vrat.
Ne, kae, nije tvoja krivica. Ve moja.

W&N

8. septembar 1940.
6.35 posle podne

SITROEN STAJE ispred jedne u nizu malih kua, u glavnoj ulici LEgijona. Koveg koji,
na zadnjem seditu, see gotovo do krova, lii na mrtvaki sanduk. Moris obilazi kola i otvara
suprotna vrata da majka izae.
Ui ti, kae Moris otkljuavajui joj ulazna vrata. Ja u da potraim nekog da mi pomogne
oko kovega.
Nova kua ima tri sobice koje se proteu s kraja na kraj. Miriu na prainu, ah ne i na
memlu, kao vila Sen-Klod, koja je uza sam okean. Otvara prozore da ue vazduh. Oni gledaju
pravo na trotoar, odmah su iznad ulice. Morae da ih dri dobro zatvorene kako bi zatitila
svoju privatnost. Nee biti vidika do nakraj sveta; samo motornih vozila i pokojeg konja i
karuca.
Naginje se kroz prozor i posmatra nekog prolaznika kako pomae Morisu da iskobelja
koveg i da ga istovari iz kola.
Kuda? pitaju je, zastavi na ulaznim vratima.
Pokazuje im na sredinu kuhinje, prve prostorije u koju se stupa sa ulice. Putaju koveg i
on pada uz tup zvuk. Uza zid, visoko naredano, stoji desetak-dvadeset kutija, a nametaj joj je
na gomili u uglu.
Onaj ovek dodiruje kapu prstima i odlazi. Viktorina seda na jednu drvenu stolicu ne skidajui kaput. Tkana torba poiva kraj nogara.
Treba da kupimo neto za jelo.
Nedelja je, kae ona. A uz to, ponela sam svu hranu koja mi se zatekla u La Fotu. Eno je u
onoj korpi.
Skuvau ti aj, maman, nudi se on. Ako si raspoloena.
Moe, hvala, kae ona. Malo je svee, zar ne?
Sputa se vee. Doneu ti malo drva i zaloiu ti vatru.
Drvljanik je iza kue, kae ona, zapazila sam ga jo pre.
Moris pristavlja vodu u ajniku i na zadnja vrata unosi naramak cepanica i granica. Posmatra ga kako razvija oljice iz novina i reda ih na kuhinjski radni sto. On uzima jedan novinski list i deluje iznenaeno.
Le Kurije de Sajgon, ita. Ko ti alje novine iz Indokine?
Ona ne odgovara.
Moris gleda izbliza, a zatim zvizne. Hiljadu devetstota! Seigneur, maman! Gomila kao
hrak. uva novine od pre etrdeset godina! Je li to kad je tante Anelina bila tamo? Ili tonton Rene? On je bio neto u sajgonskom Ministarstvu prosvete, je li tako?
Ona se pravi da ne obraa panju glupo je uradila kad je zamotala oljice u novine koje je
nala u kovegu. On guva novine i uredno reda guvicu po guvicu oko gomile sitne potpale,
a zatim ubacuje ibicu. Plamenovi liu i gutaju hartiju. ui i dara drva sve dok plamenovi
ne zahvate jednu veu cepanicu. Tad ustaje.
Lepo. Ba lepo, monpetit Maurice. Naginje se napred i trlja dlan o dlan, predajui se toploti, mirisu usplamsalog drveta, mirisu jeseni. Talas optimizma zagreva joj duh. Moda e, uos-

W&N

talom, jesen ovde biti i lepa, u ovoj kui; moda e nekako Nemci biti poraeni. Na sve strane
ljudi priaju o pruanju otpora, o odlasku u umu i borbi.
O organizovanju, nabavci puaka, De Golovom pozivu na oruje.
Viktorina slua dok se on maje oko male pei i naliva vodu u loni.
eer je u onom koferu, tamo, kae, jo zurei u vatru i unosei se u veito drugaiju aru
plamenova. Vatra poinje da pucketa i izbacuje varnice.
Drvo je suvo, kae on. To je dobro. Kia ga nije pokvarila. Vidi kako brzo hvata. Nije
borovina.
Ne, mislim da je brestovina.
Kakav je to miris? odjednom e on.
Koji miris?
Iz sanduka. Neto kao dim.
O, kae ona, i dalje u svojim sanjarijama. To je sandalovina. Drvo koje raste u Aziji. titi
od moljaca.
Jasno.
Sputa dve tacnice i oljice na posluavnik sa ajnikom i sve stavlja pred nju, na stoi na
sklapanje. Zatim ponovo ustaje, i kada se vrati, oboma im naliva aj.
Ona srkue aj, poluzatvorenih kapaka. Miris sandalovine sada je jai. Miris budistikog
hrama u Solonu. Na oi joj naviru suze. ang i njegova koa, smeurana kao stari pergament,
i njegovi dugi nokti.
Ovo sam naao u kovegu, kae on.
Okree se ka njemu i gleda. Na posluavniku je album za fotografije s koricama od crvene
koe.
Treba joj vremena dok spusti porcelansku olju, paljivo da se ne bi prelila.
On oprezno otvara album, kao da strahuje da se stranice ne raspadnu i razminu u prah ukoliko bude grub. Na prvom listu je zadenuta velika fotografija.
Ona je okrzne pogledom. To je fotografija iz Da Lata.

Sajgon

2. JANUAR 1900. Tiska pus-pusova, drutvance coolie-xe koji se izleavaju u hladu badamier, svod od suncobrana koji lebde, zbrka katarid na reci, ega, kao neka groznica posle hladnoe planina. Ovoga puta je ne iznenauje udnovatost, ve prisnost Sajgona, koliko sada
silno lii na dom. Oseanje naglaeno prisustvom ila i Aneline, s kojima avrljaju na uglu
Bulevara Same i ulice Katinat, gde ih je ostavila koija iz Da Lata. Dabome, dom. A dom je
takoe i kasnije, s Fuom koji eka kraj vrata, prihvata im kofere tankim rukama koje nabreknu
od napora, pa ih slui martelom i soda-vodom na verandi.
Kuu su iznajmih nekih nedelju dana pre odlaska u Da Lat. Viktorina se zaljubila u nju jer
je imala izvestan evropski komfor (okreene sobe, tekuu vodu, malu kuhinju s pei na
umur) usred bujnog okruenja. Bila je sazidana na rubu malog parka, do u tanine ureenog
u francuskom stilu staze kao pod konac, oiviene drveem i uredno odravanim cvetnim
lejama. Ah gradski batovani po svoj prilici su zabatalili zadnji deo parka i pustih ga da se
vrati u svoje prvobitno stanje; dikljao je i prelivao se u njihovo dvoritance u vidu gustog
estara divljeg hibiskusa, palmi i dinovske bujadi, a majmuni su viih o repovima.

W&N

Ubrzo zatim, Kamil je svratila koijom u posetu. U beloj plisiranoj haljini, s koom belom
kao sir, crvene kose nemarno podignute, sada vitkijeg stasa, poto je nekoliko nedelja ranije
rodila devojicu, Kamil je izgledala kao koketna ena nekog colon, kakvih je u Sajgonu bilo
mnogo. Stojei na vratima u prostoj pamunoj haljini, Viktorina je zavidela njenoj nehajnosti,
njenoj drskosti. Kamil joj je mahnula lepezom, kojom je cifrasto skrivala jedno oko, a zatim
se nagla prema vozau, dodirnuvi ga lepezom po golom ramenu. Attends-moi, rekla je, posluivi se neformalnim tu, pa je skoila s koije. Kuu je proglasila za prekrasnu, ali kada je
Viktorina sama iznela vermut s likerom od crne ribizle na verandu, stala je uporno da tvrdi
kako u Sajgonu ne mogu da ive bez sopstvenog sluge, pa im je predloila Fua, iji su poslodavci upravo bih otputovali natrag u Francusku.
Kada se Fu pojavio na vratima, Viktorina je pomislila da je to neko dete koje je grekom tu
zalutalo, onako u svilenim pantalonama prevelikim za uska bedra i sa irokim pojasom, usled
kojeg mu je struk izgledao nezamislivo tanak, i s kabastim turbanom koji mu je gutao sitno
lice. Stajali su smeteno, gledajui se, u oskudno nametenoj trpezariji Viktorina ruku sklopljenih ispred sebe, nesigurna kako da se ophodi prema njemu, i ukrueni Fu koji eka da mu
kau ta e raditi. Ali brigu o kui je preuzeo s krajnjim pouzdanjem, pa otiao na oblinju
pijacu i vratio se s punom korpom da bi pripremio izvanrednu govedinu sa isiotom, zvanu
pho, i slatki od gnjeenog pasulja. Kasnije im je ispraznio kofere i kovege i oistio im sve
tri sobe. Iza kue je bio prost drveni vajat veliine omanje sobe, pa mu je Viktorina pomogla
da se tu smesti to je mogue udobnije, iako je shvatila da time vie ugaa sebi nego njemu,
jer on kao da nije mario to je soba prazna. I sad je bio tu, doekujui ih na vratima, a ruak
spreman i kreveti nameteni.
Upravo je Antoan predloio da pozovu Anelinu i ila u sledeu nedelju na ruak; zar nisu
porodica, uostalom? Ah Viktorina je bila sva napeta. U Da Latu se nita nije razreilo a,
zaista, i kako da se razrei? Jo je oseala Anelinin nemi prekor.
Pre ruka je otila u Notr-Dam na misu zajedno sa Anelinom i ilom. Bilo je jo gore
nego u kapelici u Vin Longu. Sedei izmeu njih dvoje, bez Antoana, koji je ostao kod kue,
oseala se kao dete u prisustvu roditelja kojima se neto zamerila. Ponovo je bila u Vandeji,
ali kao prognana, osramoena. To oseanje ju je toliko smrvilo da nije vie mogla ni zamisliti
da posle toga odlazi na misu, bilo sa Anelinom i ilom, bilo bez njih.
U pus-pusu na putu do kue, ostala je nema. Glasne rasprave Francuza na ulicama izgledale su joj zaludne i nadmene. Iz nje je iilela sva radost. Oseala je daje Anelina posmatra s
ljubopitljivou, ah je glavu drala oborenu.
Fu im je skuvao ca kho to, riblji paprika koji je naroito dobro spremao, ah il je gunao.
Kako da piju crno vino koje je doneo ako za ruak imaju ribu? U svakom sluaju, nema poverenja u ova domaa jela. Eto od ega se Evropljani razbolevaju, od te hrane.
Viktorina ga je zadirkivala. Zar ne moe da se mane vina sad kad ivi preko pola sveta?
Ih da olabavi to pravilo da se s ribom pije belo vino? A njih dvoje u Indokini jo ni osetili
nisu ta je bolest. Hrana je u Sajgonu najukusnija koju je u ivotu jela. il je slegao ramenima. Upitala se poinje li da zvui kao Luj Dezonije kad do neba uzdie vrline kolonije, pa je
dala Fuu znak da otvori bocu.
Anelini se sad videla trudnoa: stomak, nabrekle usne, podgojeni bledi obrazi. Do stola se
dogegala drei se jednom rukom za krsta kako bi se poduprla i preglumljujui ulogu budue
majke. Viktorina je zaalila to ih je pozvala.
Svi su pili vino, a zatim ispraznih pola flae krukovca koji je takoe doneo il; kada su
zavrili desert, skupina aa podsetila je Viktorinu na kraj ruka u oleu ih Sen-Kristinu.
Ponovo je pala duhom. Nije to bilo samo od vina. Bilo je to isto ono oseanje koje joj se javilo u crkvi: Vandeja joj prodire u ivot koji je ovde, u Sajgonu, zasnovala sa Antoanom, sapinje joj ruke i noge. A do toga je sama dovela. Ona je ta koja je vratila Anelinu u svoj ivot.

W&N

Antoan joj se smeio preko stola. Moda je primetio da ne govori mnogo. Nije mu uzvratila na osmeh, ve se digla da pomogne Fuu pri raspremanju stola.
Posle krukovca, il je izvadio pil karata za resice. Ovde se ta igra nije igrala. Antoan je
bio zaboravio pravila, pa su morali da ga podseaju. Trebalo je da se smisle tajne ifre od
migova i grimasa kako bi se partner obavestio koje karte su ti u rukama a da protivniki par
ne pogodi. Postepeno joj se raspoloenje razvedravalo, sve dok se na kraju nisu svi smejali
tako gromoglasno da je Fu kao skamenjen stajao na vratima, stiskajui dezvu s kafom i ne
usuujui se da je donese na sto.
Mislim da ti se sluga plai, primetio je il.
Poto su Anelina i il otili, pripremili su se za no. Za vreme ruka, rekao je Antoan,
delovala si tuno. Ali si se posle mnogo smejala. Nisam te dugo vremena video da se tako
smeje.
Stvarno? Iznenadila se.
Da, kazao je on. ak se i il smejao. Da ne poveruje. Taj ovek uglavnom izgleda kao da
je progutao kiobran.
Moda mu nedostaje zaviaj, rekla je, pitajui se zato ga brani. Smejali smo se zbog one
igre s kartama. Ba je aava igra. U Vandeji nisi igrao resice?
Jesam, rekao je. Igrao sam.
Pomislila je na veeri u Veluiru kad je, onog prvog leta, igrala resice sa Armanom. Koliko su se tada smejali. Bili su im to najlepi dani zajednikog ivota. Kako je to sad izgledalo
davno! A popodne je uprkos svemu ispalo dobro. Ipak, ponovo se osetila malodunom. Kao
da se ona Viktorina koja je bila pre Armana, Viktorina koja je bila u Vandeji, turobna, nepristupana, nema, vratila i zauzela njeno mesto.
Osetio je njen nemir, ali nita nije kazao. Samo ju je za ruku poveo u spavau sobu i tamo
su se oboje sruili pod nabore mreice za komarce. Njegove ruke su je dodirivale isto kao i
uvek, poljupci su mu bili strasni kao i uvek, ali ih nije oseala. Gledala je kako im se tela kreu, udovi prepliu i raspliu, kao da prisustvuje nekom stranom, ak besmislenom menuetu
koji izvode dva glumca.

OSMEH KOJI obasjava angovo lice ispunjava je toplinom. Devet ga meseci nije videla, pa
ipak je doekuje kao da joj se nadao. Klanja se, ruku zavuenih u rukave. Lice mu je ostarelo,
primeuje ona, ah oi mu blistaju, i pretie je dok koraa prema oltaru Bude koji se smeje,
ija su zlatna stopala okruena ponudama mangustanima s mesom koje se beli naspram
tamnoljubiaste kore, tanjirima prepunim sape'eques, zapaljenim tapiima sandalovine. U
zadnjoj sobi sedaju za sto gde su ranije zajedno radili i on skida s police Priu o Kjeu.
Pamtite? pita.
Ona klima glavom i deklamuje napamet:

Jesenji dad su joj oi, vee proleni hum.

Okleva na asak, a zatim iz nje izranja ostatak strofe.
Cvee joj tovalo ari, a vrbe nenu put.

W&N

Dobro je, kae on, a ona mu u oima vidi uivanje, pa moda i potovanje, to se jo sea i
teno deklamuje, ona, Evropljanka. Ah, kako mu je iznureno postalo lice, kako mu tre jagodice! Pre manje od godinu dana zatekla mu je lice sjajno, kou zategnutu, a sada je to sve ispijeno.
Nije vam dobro, ang? pita ga, bojei se da je pitanje malo previe lino. Mora da vam
je zamorno to ste u hramu svakog dana, od jutra do mraka.
On malice slegne ramenima, popustljivo. Godine, kae. Uskoro treba da stigne mlai
monah, pa e da mi pomae.
Ipak, ona se pita prodiru li ga to godine ih opijum.
A kada starac uzme etkicu da povue prvi potez slova taj trenutak neme koncentracije
uvek joj izaziva pomisao na poivku trkaa pre nego to zapone trku vidi da mu ruka drhti,
a potez etkice vie nije vrst kao pre.
Na vas je red, kae i prua joj etku.
Precrtava kineske znake koje je on upravo ispisao, a zatim ita anamianski tekst ispisan u
quoc ngu i lagano ga prevodi. ang je strpljivo ispravlja.
Posle dva sata, u oima mu vidi zamor, ruke mu se tresu dok okree stranice knjige. Senke
se izduuju i uskoro e biti previe mrano, ak i uz svee koje su zapalili, da se ita i pie.
Treba da idem, kae. Ve je kasno.
Sputa ruku preko angove ake, prevazilazi gaenje i dotie mu duge, izuvijane nokte. S
tim tvrdim kandama, ruka mu lii na ptiju nogu, drhtavu i krtu. Zahvata je nenost prema
tom starom monahu. Ako bi mu prejako pritisla aku, tako se ini, oas bi se smrvila pod njenom rukom. On gleda u nju i klima glavom sa stidljivim osmehom, uzvraajui joj stisak i
prihvatajui njenu naklonost.
Kada stie na tramvajsku stanicu, parna lokomotiva isputa oblak sivog dima. Tri prema
njoj, oseajui na sebi prikovane poglede prolaznika. Ako e da boravi u Sajgonu, to e raditi
na sopstveni nain, a ne da ivi tim izdvojenim ivotom koji Francuzima prija. Nee se plaiti
meanja sa Anamianima i Kinezima. Putovae za svoj gro u vagonima nakrcanim enama i
decom koji vraaju robu s pijace, s kokoima i svinjama oko nogu, i mukarcima koji idu u
Sajgon na posao.
Madam! Pokrupan ovek crnih brkova, u tamnom odelu, podie slameni eir da je pozdravi u trenutku kada hoe da se popne u tramvaj. Pokuava da se seti je li ga kadgod ranije
srela, i gde to.
Ovo je vagon tree klase, madam, kae ovek. Mislim da vam je bolje da preete u prvu.
Ako biste poli za mnom. To je u prvom vagonu iza lokomotive.
Ispred prvog vagona, vidi se s mesta na kojem stoji, napravio se red Evropljana to su
mah beli koji ne mogu sebi priutiti koiju, ah ipak radije ne bi da putuju u suvie prisnom
drutvu sa Anamianima.
Hvala vam, kae, na ljubaznosti. Ah ja imam kartu za treu klasu.
On sputa aku na njen goli lakat, tik ispod vrpce koja joj nabira kratki rukav. Blago se
strese od njegovog dodira, koji ostavlja isuvie intiman utisak.
Dozvolite mi, kae on, da vam naem bolje mesto ovaj vagon nije za vas ovamo, ako
vam je po volji...
Ona izvlai ruku.
Ne. U redu je, kae odluno. A zatim se savladava: veoma sam vam zahvalna.
On ponovo podie eir i pozdravlja je sa zbunjenim pogledom.
Kako god elite. Slee ramenima u znak neodobravanja, moda misli za nju da pripada
onom soju ena koje nazivaju raskopanima.

W&N

SKLADITE u KOM JE Antoan iznajmio prostor, pored hotela Pomorskog prevoza, nalazi se
na keju Mito, nekoliko stotina metara od fabrike za preradu opijuma. Dok sa Antoanom prolazi pored nje, Viktorina baca pogled pun nelagode na cvetove maka urezane u lukove. AH
oduevljava se otkrivi iroke i tamne prostore kroz koje ih provodi gospodin Vang, pune dinovskih kamara tkanina i oprezno naredanih kula od oljica i porcelanskih inija. Njegova
koa boje slonovae, ispijeni obrazi i mravo telo odaju mnoge ibuke na dan, i ponovo Viktorina pomilja na anga. Njihov zasebni ugao, zavuen iza pregrade od crvotonog drveta,
nalazi se u zadnjem delu skladita, izmeu gomila vrea od sargije koje miriu na kardamon,
korijander, isiot i kari.
Antoan odvaljuje poklopac prvog sanduka, upajui eksere uz pomo kleta, i vadi denjak
arava od belog platna. Viktorina ih sputa na ebe koje su sa sobom poneli. Na aravima
ima sitne smee praine, ali inae su netaknuti.
Sledeeg mu je dana pomogla da spakuje najfinije arave i stolnjake, i nekoliko tuceta
maramica, u njen stari kofer, jo prekriven nalepnicama s putovanja preko mora, pa su zajedno krenuli u centar grada. Nameravao je da odnese uzorke Brai Deni i jo nekim manjim
buticima na Trgovakom keju koji su izrazili interesovanje za narudbine. U meuvremenu,
ona je trknula do sajgonskog bazara da kupi neke kancelarijske potreptine. U pamunoj
haljini i laganim cipelama od sargije, sa suncobranom koji joj nemarno visi s runog zgloba,
trudila se da ne obraa panju na kose poglede kakve francuski inovnici, civilni slubenici i
pojedini mornari obino uvaju za usamljene ene. Kui je donela veliki registrator od plavog
marokena, i jo kutiju olovaka, rezervne vrke za pero i boicu mastila u boji koja se zove
kineska plava.
Posle podne smestila se na verandu, gde je bilo hladovitije nego u kui, rasporedila komade platna po stolu od prua i otvorila plavi registrator. Sainila je spisak razliitih tipova platnene robe koja je brodom stigla iz olea, ostavljajui po jednu kolonu za svaku vrstu: crvenobele maramice, maramice od nebeljenog platna, stolnjake, arave, jastunice, salvete od
nebeljenog platna, razliite modele, razne boje, prosto i luksuznij rublje, rublje s valansenskom ipkom ili venecijanskim vezom, ili one najjednostavnije sa point lanci, i trube platna.
Najtei je deo bilo odrediti razumnu cenu za svaki artikal. Dobar je deo vremena provela
pretvarajui franke u meksike pijastere, srebrni novac kojim su se ljudi sluili irom Azije.
Bio je zanimljiv jedan podatak koji je otkrila u sajgonskoj biblioteci: u davnim trgovakim
danima Azije, Kinezi su insistirah da im se za zaine i svilu plaa u srebru. Tako se azijska
roba prevozila preko panske Amerike, koja je, zahvaljujui Meksiku, bila najznaajniji proizvoa srebra, a isplata u srebru je putovala natrag Tihim okeanom, od Akapulka do Dalekog
istoka, preko Manile. Meksiki pijaster je ostao kupoprodajna valuta jugoistone Azije. Ovo
pretvaranje novanih jedinica predstavljalo je teak zadatak, koji je zahtevao mnoge provere i
ponovna preraunavanja, i kada se Antoan vratio, ve je bilo kasno. Vreme veeri.
Zatvorila je registrator. On je spustio kofer pao je postrance na pod, a jedna se bravica
otvorila pa razdrljio kragnu i seo u stolicu za ljuljanje. Oi su mu delovale umorno, lice
zaduvano. Bilo je nemogue ne zapaziti crni oblak koji ga je okruivao. Kresnuo je ibicu i
zapalio cigaretu. Viktorina je pogledom pratila crvenu eravicu u sve guem sumraku.
Elem, ta je bilo? Ali odgovor je ve znala. Prila je i sela na drugu stolicu za ljuljanje.
Ovoliki rad tvoj rad, na rad da se pripreme, obezbede veze s najboljim radnjama a
ta misli, koliko je narudbina potvreno? Iznueno, bolje da kaem.
Ljutito je povukao dim.
Ona ga je gledala utke.
Braa Deni nita. Baron, Trgovaki kej tuce arava i dve trube nebeljenog platna.

W&N

ekala je. On joj uputi prkosan pogled.

Eto, toliko. Ostali nita.
U mislima je prebirala po brojevima. Nadali su se petostruko ili estostruko veem broju
narudbina.
Tek je prva nedelja, rekla je. Prisilila je sebe da joj glas zvui snano i postojano. Moramo
da budemo uporni.
On je zavrteo glavom.
Naravno. Ali ne mirie mi na dobro. Jesi li itala u jueranjem Le Kurije de Sajgon za
indijski pamuk i kaliko? Cene su im van konkurencije. Nie ak nego pre nekoliko meseci.
Francusko platno kvalitetom ne opravdava razliku u ceni. A sad mi jo po trgovinama kau da
je lan u svakom sluaju predebeo za ovo podneblje. Tek sad mi to kau.
Ali svi su priali da je olesko platno tako visokog kvaliteta da e kupci plaati tu razliku u
ceni. Sea se? Kad smo uoi Boia ili po radnjama...
Ono, jeste... Fu! pozvao je ne diui se. Fu je izronio iz senki trpezarije i poklonio se.
Donesi nam apsint i sodu, molim. Veeraemo kasnije.
Oui, Monsieur.
Fu se vratio sa apsintom i nasuo im pie.
Samo jedan prst, rekla je ona.
Antoan je uzeo au i povukao dugaak gutljaj.
Viktorina, bojim se da ovde, sa mnom, ne moe previe raunati na bilo kakav vid stabilnog ivota.
Otpila je malo apsinta i stresla se. ak i razvodnjen, egao je kao vatra.
Briga me za to.
Sigurna si?
Na trenutak je razmislila.
Da. to pita?
Zgazio je petom cigaretu.
U poslednje vreme deluje mi potiteno.
Ali to nije zbog tebe.
Pomislio sam da moda ezne za zaviajem.
Pogledala je u njega, iznenaena, Kako moe to i da pomisli?
Ne, rekla je odluno. Ne nedostaje mi Majeze. Previe je bio nesnosan.
Mislio sam da ti je Arman bio nesnosan.
Nita nije rekla. Nije htela da razgovara o Armanu.
Pa ipak pokuava da ovde pusti korena.
Upitala se zato ovako uporno navaljuje, zato je izaziva. Rije po njoj.
A ti ne pokuava?
Zapalio je novu cigaretu i neko vreme puio utke. Ne, najzad je rekao. Moji su koreni u
Vandeji, a moda i u Parizu. Ovde sam da istraujem, da pokuam da zaradim za ivot. Kad
bismo se sutra iselili iz ove kue, bilo bi mi svejedno.
Sada je bilo odve mrano da mu vidi lice. Imala je utisak da je govorio vie sebi nego
njoj. Je li to pokuavao daje navue na tanak led? Otpila je jo malo apsinta, pa ga spustila.
Od alkohola se osetila jo zatvorenijom, gotovo ljutom.
Zanosimo se ako mislimo da ovde moemo izgraditi udobni malograanski ivot.
ta hoe da kae?
Ovo je ovdanja stvarnost. Pokazao je cigaretom na dunglu koja je rasla iza kue, a zatim
je vrknuo na verandu. Da bismo ovde opstali, moramo to da shvatimo.
Ustala je.
Ovde me ne zanima malograanski ivot, rekla je. Grei.
Viknuo je za njom u mrak.

W&N

Pa ta onda hoe?
Sutradan, kada se vratila iz olona, zatekla je Antoana nadvijenog nad knjigom rashoda.
ta radi?
Pretresam brojeve. Moraemo da snizimo cene. U trenutnoj situaciji, ta moemo da izgubimo? Moraemo da se otarasimo platna kako znamo i umemo.
Sela je i savila se da raspertla cipele.
Sutra u u kole da vidim da li bi me zaposlili, kazala je.
On je zatvorio registrator i iznenaeno je pogledao.
Ne mora to da radi.
elim, rekla je. To sam bila namislila u svakom sluaju.
Ima jedna njihova slika, koja nije snimljena u Dijelefilovom studiju u Da Latu, ve u parku
iza njihove kue, tokom prvih sedmica 1900. Nedeljom bi fotograf postavio aparat na stativ i
nudio bi svoje usluge porodicama to tuda etaju, a slike bi kasnije slao potom. Antoan je
smatrao da je to divna zamisao, pa su seli na klupu. Na toj fotografiji njegova je ruka oko
Viktorininog pasa, njena se glava naslanja njemu na rame, a bela haljina iroko pada, tek naznaenog struka, i otkriva joj deli golog glenja ispod skuta. Iza njih, ba kao to i pamti, park
pravi gustu, crnkastu pozadinu od gotovo neprohodnog rastinja. Odea im zrai oputenou,
neformalnou (njena iroka muslinska haljina i njegova platnena koulja bez sakoa), a njihova poza (vesela, neskriveno puna ljubavi) znatno se razlikuje od zvaninosti fotografije iz Da
Lata. Moda im je taj oseaj slobode dala daljina, klima, utanjanje u drugu kulturu. Dala je da
joj neki Anamiani, dole uz reku, urame fotografiju u kornjain oklop, pa ju je stavila na
komodu. Podseala ju je na one nimfe u lepravim haljinama s kalendara za 1900, koji im je
visio u kuhinji.
Isti kalendar visi u veseloj kancelariji anamianske kole, a stranica za januar talasa se na
tromom povetarcu, odmah iznad natpisa Srena godina Mia 1900, na francuskom i quoc
ngu. Ispod je neko dete nacrtalo mia, koji po svojim golemim brcima vie lii na pacova.
Upravnica kolea Saselup-Loba poslala je pismo s preporukom za Viktorinu madam Ngijen,
upravnici anamianske kole, sitnoj enici koja nosi iroke pantalone i bluzu kakva je uobiajena meu Anamiankama, a kosa joj je pak vrsto zategnuta na pozadi, iskoavajui joj one
kapke. Na trenutak Viktorina misli daje moda meleskinja, ah ona objanjava da je Francuskinja, iz Bordoa, a mu joj je iz Sajgona. Zadivljena je to je Viktorina uila anamianski i
kineski, i smesta joj nudi da dri popodnevne asove francuske knjievnosti triput nedeljno
odeljenju starijih naroito poeziju, kae madam Ngijen. Zaostali su s nastavom. Redovna
nastavnica je zbog bolesti morala da se vrati u Francusku. U uionici devojice ustaju, ba kao
male Francuskinje u koli u Vin Longu, i poinju Alouette, Gentile Alouette, je te plumerai
svojim mekim, otegnutim naglaskom.
Brzo ue, kae joj upravnica. Neete moi da poverujete koliko su bistre i priljene!
I jesu, zaista jesu. Poto je Viktorina sela za svoju katedru u odeljenju starijih i otvorila
itanku s poezijom, one napamet izgovaraju prve stihove Ronsarove pesme kojima je htela da
ih naui.
Mignonne, allons voir si la rose
Qui ce matin avait dclose
Sa robe de pourpre au soleil,
A point perdu cette vpre,
Les plis de sa robe pourpre
Et so teint au votre pareil.

W&N

Draga, o, doi i vidi da li je

rua koja je jutros ranije
suncu otkrila halju purpurnu
svoje veeras ruho izgubila,
nabore svoje rujno crvene
i put ba tvome nalik obrazu.

NOVI DOM Dezonijeovih nalazi se nedaleko od Kontinentalan prijatna etnja posle veere
pored osvetljenih kafana.
Videe, kae Antoan, kua im je predivna.
Bio si tamo? pita Viktorina, iznenaena.
Jesam, da, nekoliko puta. Antoan zvui nehajno. Ah ak i u Sajgonu, njoj se ini: udno je
to prostog carinskog nadzornika pozivaju u kuu zamenika direktora Poreske uprave na
veere u porodinom krugu.
Luj Dezonije radi na tome da mi pomogne, nastavlja Antoan, osetivi njeno iznenaenje.
Pozvao me je svojoj kui da razmotrimo mogunosti novog ugovora. Nisam hteo nita da ti
priam dok ne iskrsne neto konkretno... A zna i sama, dodaje poto su stali ispred elezne
kapije, da su oboje veoma slini nama. Zna kakva je Kamil, veito jedva eka da se s nekim
drui.
Kua je dvospratna, pokrivena crepom, i ima gipsane ukrase ute boje ljutia i zelene kapke. Con ga'i, koja deura na vratima, vodi ih preko verande u svee hladovite sobe s nametajem od kovanog gvoa i ratana, proete mirisom kardamona i metvice.
Kamil se pojavljuje u oblaku parfema, sa odojetom u naruju, devojicom s gustim kovrdicama boje bakra, umotanom u belo.
Prelepa je, kae Viktorina.
Vi ste nam prvi gosti, veli Kamil. Sveano otvaramo na novi kineski salon. Viktorina,
nadam se da ete nam oprostiti.
Viktorini ne treba dugo vremena da shvati na ta Kamil misli. Sobica u koju ih odvodi, u
zadnjem delu kue, nametena je duemama od crveno lakiranog drveta, a po zidovima su
uramljeni komadi svile oslikani tradicionalnim kineskim pejzaima s jezerima i planinama. U
srebrnoj iniji gore tapii sandalovine. Na niskom stoiu, pored uljane lampe i dugakih
igala, lee tanki ibuci od bambusa s kamiima od slonovae, srebra ili roine. Nita drugo do
otmena opijumska jazbina. Viktorina krajikom oka pogleda Antoana, koji uzima jedan ibuk
i odmerava ga u akama, kao da ga procenjuje, namerno se pravei da na nju ne obraa panju. Ona pak zna koji je bio povod za ovaj poziv. Ljuta je to joj nije spomenuo razlog posete,
i udnovato uznemirena predoseajem opasnosti. Ulazi Luj, a za njim visok i lep mladi koji
nosi posluavnik s bocom vermuta i bocom likera od crne ribizle, i sa aama. Luj se saginje
da Viktorini poljubi ruku.
Enchant, madame. Ushien sam to ste ovde.
Enchante, monsieur.
U istom tom trenutku, beba poinje da kmei, pa iri i skuplja majune aice u pravcu
Kamilinih grudi, kao da pumpa vazduh.
Vermut s ribizlom, dame? Luj daje znak mladiu da im naspe pie, a zatim potape Antoana po ramenu.
Kako si ti, drue moj?

W&N

Kamil seda na jedan niski leaj i poziva Viktorinu do sebe. Beba i dalje upire ruicama u
majine grudi. Viktorina je gleda, prosto je srce boli kad vidi ta otvorena ustaca to pokuavaju da iaju kroz tkaninu bluze.
Gladna je, kae.
Trong, obraa se Kamil mladiu poto je posluio vermut, pozovi, mohm te, Lan i zamoli
je da doe i uzme bebu. Mlada ena ne ona koja ih je doekala na ulazu, ve neka druga
nekoliko trenutaka kasnije tiho ulazi bosonoga i uzima bebu iz Kamilinog naruja. ena diskretno iri prednji deo bluze i beba prianja uz nju sa istom halapljivou s kojom je pokuavala da sisa majku. U magnovenju, pre nego to se Lan okrene i ode, Viktorina vidi ruice kako
ritmino gnjee nadole grudi boje ilibara. I u Francuskoj se ene koriste uslugama dojilja, iz
straha da ne upropaste grudi ili da bi se oslobodile tiranije satnice podoja, pa ipak joj ovde, u
Indokini, taj obiaj izgleda jezivo, kao da je mleko mlade Anamianke kupljeno za premale
pare.
Kamil, s druge strane, izgleda savreno bezbrino. Uzima au i podie je.
A votre sant!
Sant!
Svi podiu ae i ispijaju ih. Vermut je pitak, ublaen slatkoom likera od crne ribizle, prijatne, blago sirupaste vrste.
Luj se sputa pored stola, otvara porcelansku kutijicu, vadi kuglicu opijuma i stavlja je
iznad lampe daje propee. Kao opinjena, Viktorina se saginje, mirie opijum i gleda kako
kuglica smole klobua i cvri na vrhu igle. Sledeeg trenutka, poto se smola istopila u zrnce,
Luj je sputa u burence ibuka i prua ga Antoanu, koji sedi na duemi preko puta Viktorine.
Antoane... kae ona. On je gleda, drskih oiju. Viktorina se istoga asa zaustavlja. Moe
da ne odobrava opijum, ah sad su Kamihni i Lujevi gosti, pa ne ide da govori Antoanu ta e i
kako e.
Nalaken, Antoan umiruje ibuk iznad lampe i duboko uvlai, murei. Zatim isputa dim i
uvlai po drugi put. Oigledno je ovo ranije bar nekoliko puta radio, pa je ve donekle struan
u tome. A zatim lee i Luj se okree enama.
Ova je za mene? pita Kamil. Prenemae se dok govori, koketira.
Oui, ma che'rie. Luj sputa provrelo zrnce opijuma u burence drugog ibuka i prua joj ga.
Ona vue dim i kalje, pa mora da povrati dah pre nego to jo jednom povue. Luj iglom
pokazuje prema Viktorini, a oima je ika.
I vi ete?
Kamil se ve svalila na svoj jastuk tik uz Viktorinu i mazi je po ruci.
Probaj, kae ve snenim glasom. Jedan ibuk... od jednog ibuka nita nee da ti fah. Nov
oseaj...
Na drugoj strani sobe, Antoan lei porebarke, nogu skupljenih uza stomak. Lice mu izgleda
detinje, izraz mu je malaksao, oi napola zatvorene, a na punim, otvorenim usnama lebdi
dremljiv smeak. Viktorina ga posmatra, puna zavisti prema njemu, prema njegovoj smelosti.
Moda i jeste zaostala, provincijalka, kako bi to rekao Luj, koja se plai novih iskustava.
Uostalom, puenje opijuma je vajkadanji kineski obiaj, pa i sam ang joj je rekao da pokatkad popui po ibuk. Lezi do mene, apue Kamil. Namirisala se nekim od onih novih parikih parfema, otunim od mousa i vanile. Prsti joj miluju Viktorininu golu ruku. Njoj pak
kimom prolaze marci. Ali pored Antoana ezne da se isprui, da mu se svije u zagrljaj, da
mu ljubi te rastvorene usne.
Luj je upravo dovrio varenje nove kuglice an-doa iznad male uljanice; svela se na crno
zrnce. Koliko opasno moe da bude to majuno zrno? Miris u sobi je muan, omamljujui.
Probau, kae ona.
Lujeve se obrve podiu, ah nita ne govori. Naginje se nad lampu i sputa zrnce an-doa u
burence treeg ibuka. Ona ga pomno prati pogledom, zadravajui dah.

W&N

Mala koliina, kae on. Veoma blaga. Samo polako.

Od dima se zakalje, pa pokuava da ponovo povue. Kamila je stee za ruku. Luj joj pridrava ibuk nad plamenom lampe. Jo jednom, kae. Sav je brian, predusretljiv, kao daje
Viktorina bolesna pa joj on prua lek od ivotne vanosti. Leite, neno apue. Ali im se
naslonila na tvrdi koni jastuk, u glavi joj se sve okree kao daje popila tri-etiri ae vermuta
s ribizlom, a ne jednu, i od snanog naleta munine mora da ustane. Luj ve lei.
Trong, poziva on slugu slabim glasom, pomozi gospoi.
Trong je vodi u kupatilo s novim novcatim tuem koji joj je Antoan opisao, opremljeno
britanskim sistemom cevi uvezenih iz Kalkute. Brie joj elo hladnim salvetom sve dok se ne
oseti snanijom na nogama. Naspram njenih vrelih obraza ruke su mu suve i glatke. Kada joj
je malo bolje, pomae joj da se vrati na jednu duemu. Tamo lei utke, u polubudnom bunilu, naizgled dugo vremena.
Slika na svili, koja visi na zidu ispred nje, prikazuje vodopad koji se sliva niz strmu stenu i
utie u jezero. Vodopad kao da se kree, postojanim tokom. Slika je podsea na one stihove iz
Pesme o Kjeu. Kako ono, bee, idu?
Jesenji daid su joj oi, vee proleni hum.
Sklapa oi. Dalje ne moe da se seti.

ILI su u gospodin-Vangovo skladite. Antoan je bio dobio jo nekoliko narudbi, po niim

cenama, pa je krenula s njim kako bi mu pomogla da razvrsta rublje. Pre nego to su uli,
naas su postojali na keju. Bilo je rano, pa je nebo jo imalo sveinu, vedru plavet koja e se
uskoro zamutiti. U velikoj kineskoj dunki, okrenuta leima, sedela je mlada Anamianka.
Bila je odevena u belu bluzu, a oko glave je imala belu maramu vezanu kao turban. Izgledala
je kao da se odmara na ranojutarnjem suncu, ih da moda eka mua. Kraj nogu su joj leali
osueni oklopi dve dinovske rakovice, ispegani smeim arama. Zbog te njene nesvesne
poze i jednostavnosti haljine i frizure kosa joj je bila samo podavijena pod turban Viktorina joj se nekako osetila bliskom. Naravno, verovatno je to bio proizvod njene mate, ah kao
da se u tom trenu zid izmeu kolonizatora i kolonizovanih sruio. Poelela je da prekorai
ogradu dunke, koja joj se ljuljala gotovo ispod stopala, da sedne pored te ene, da malo s
njom porazgovara na anamianskom. Ah upravo tad je Antoan pokazao na junu stranu reke,
u pravcu morske puine, ba onako kako je, pre mnogo godina, pokazao preko Atlantskog
okeana.
Tamo se nalazi, rekao je.
ta?
Nova Kaledonija.
Tog se imena seala s mape, odonda kad su putovah na Tonkinu, tanka vrpce zemlje usred
Junog Pacifika, istono od Novog Junog Velsa. Zar to nije nova kaznena kolonija, kuda
odvoze francuske osuenike?
Bravo! rekao je on, a ona je napuila usta, kao i uvek kad bi pomislila da je snishodljiv
prema njoj. Ali tamonji novi guverner vrbuje colons radi uzgajanja kafe. U Carini je oglaena nova ponuda. Svakom francuskom graaninu nudi se besplatno dvadeset i pet hektara.
Dvadeset i pet hektara. Jesi li u stanju da zamisli?
Prostrelila ga je nepoverljivim pogledom.
On se nasmejao. Znam da je malo podaleko, ali je zanimljiva mogunost, ta kae?

W&N

Ova je zamisao bila kratka veka. Posle dva dana, dok su dorukovali pileu orbu koju im
je spremio Fu ujutru vie nije za njih vaio baget, u kui su se prebacili na ovdanju ishranu
objavio je baj agi alostivim glasom da e morati da se odreknu svog sna o uzgajanju kafe u
Novoj Kaledoniji.
Tvog sna, misli, ispravila ga je uzdrano.
Svejedno.
A zato?
Zato to se zemlja daje samo onima koji imaju zemljoradniko poreklo.
Uputio joj je aljiv osmeh. Ona je uzvratila malim, usiljenim smekom. Sutra e se pojaviti nova mogunost, i Antoan e je se dohvatiti. A i bio je u pravu. U Indokini se moralo tako
iveti. Takav je ivot s njim elela.

14. FEBRUAR 1900. Najpre primeuje pismo, zbog naina na koji ga dri, za ugao, zbog
napola pocepane omotnice, zbog jo jasno vidljivog zaglavlja Indochine Franfaise, Douanes
et Rgies. Ne primeuje da se Antoan tetura i da gotovo promauje dva stepenika verande ili
samo tek uzgred opaa daje izlazio da pije i daje malo nakresan. Ne primeuje da mu je odelo
poguvano i vlano, niti daje sredina popodneva a on se kui retko vraa pre veere. Jo zuri
u pismo u trenutku kada ga on isputa, i kada kae, pokazujui u limunovo drvo: vidi one
limunove, jesi li ikad videla toliko limunova na drvetu? Toliko, toliko limunova? Bie zreli
dok dlanom o dlan.
Tek tad primeuje da mu je glas posustao, da mu je telo klonulo u stolicu, noge pruene
napred, da mu ruke vise niz bok, a glava mu je zabaena kao da je mrtav umoran, gotov da
zaspi.
Pogledaj sama, kae joj. Gadovi!
Ona uzima pismo i vadi tanki glatki papir indigo kopiju, na to lii iz pocepanog koverta.
Mesje Lanelo,
Shodno sastancima s vama od 15. januara i 23. januara, sa aljenjem vas obavetavamo
da nismo u mogunosti da u ovom trenutku produimo va radni odnos... Ispostava u Vin
Longu koju ste vodili po estomesenom ugovoru... Naalost, sajgonska ispostava koju ste
traili zasad nije raspoloiva... budite, meutim, uvereni da ukoliko se u budunosti ukae...
Kakav uvijeni jezik biva prinuena da stvara francuska administracija, kao nekakvo tropsko cvee to kipti od uzavrelog soka! Ne uspeva da se pribere da bi proitala svaki red itavog pisma. Gleda u Antoana. On se pridigao onako sedei i brlja po odei u potrazi za cigaretama, pali ibicu.
Je li dotle dolo da si morao da se toujfianer usred bela dana? Za ovu priliku se posluila
atrovakom reju, agresivno, onom vulgarnom reju koja se koristi za puenje opijuma. Sa
istim naglaskom koji ponekad poprima on kad je ljut. Glas joj odaje vie prezira nego to je
nameravala.
On slee ramenima. Dobro mi je, kae, pa seda uspravnije, baca sako na pod, podvre
rukave.
Ona podie sako i vea ga o naslon stolice.
Dakle, to su ti sastanci koje ti je Luj ugovarao? Nisi mi za njih rekao.
On nadlnicom brie znoj sa ela.
Nisam hteo da ti ulivam neosnovane nade.

W&N

Ali, ja se nisam ni brinula. Rekao si mi da Luj pokuava da ti pomogne...

Lice mu je bezizrazno, oi iskolaene. Eto ta je zabrinjava, kao da joj se izmie. ula je
za takve ljude, za one to posle nekoliko godina, pa ak i meseci u Indokini, ponu da provode noi u puenju i postepeno gube dodir sa stvarnou.
Zato nita ne govori.
Ima neto to ti nisam rekao. Ovog puta vadi maramicu iz depa i brie elo, pa je lagano
ponovo pakuje. Gospode, jeste danas vrue!
ta to?
On ustaje i prilazi ivici verande.
Nameravam da idem u Port de Frans.
Port de Frans?
U Novu Kaledoniju.
Mislila sam da si reio da ne ide? Da si ustanovio da francuska vlada ne prua pomo
onima koji se ranije nisu bavili zemljoradnjom?
Ovo nema nikakve veze s kafom.
Ona ga gleda, ruku sklopljenih na krilu, i eka. Kao da mu je povratilo snagu to to je ustao. ak kao da uiva u njenoj zbunjenosti.
Zna li ta je nikl?
Niki? To je metal, je li tako? Kao bakar?
Jesi li ula za Udruenje za nikl?
Ne.
Da si u poslednje vreme itala Le Kurije de Sajgon, znala bi. U svakom sluaju, jesi u pravu, metal je, samo to, u stvari, nije kao bakar. To je beli metal koji ne korodira ne ra i
trpi veoma visoke temperature. Kau da veoma obeava u industriji. U Novoj Kaledoniji ima
rudnika nikla. A Udruenje za nikl je naziv tamonje topionice. Dakle, s obzirom na moju
diplomu inenjera, palo mi je na pamet... Gleda je ispod oka. Staje?
Ona vrti glavom. Nita.
Znam ta razmilja. Ali budi sigurna, bagne je uz obalu, a osuenici su pod snanim obezbeenjem. uo sam daje Port de Frans prilino ljupka mala ispostava.
Nisam o tome razmiljala, kae ona. Verujem daje Port de Frans ljubak. Koliko dugo te
nee biti?
Put traje dvadeset dana. U jednom pravcu.
Prelazi verandu i seda do nje. Uzima je za ruku. Ruke im premouju razmak izmeu dveju
stolica. Viktorina silno eli da uzvrati na toplinu ruke koja dri njenu, ali oseanja su joj
zamrznuta.
Moda e ti izgledati besmisleno, moda ak i malo suludo, ali oevidno je da s platnom
neemo daleko dogurati. A ovo... Pa, ovo se ini vrednim razmatranja.
Znai, nee te biti... ak i ako ostane kratko... Broji na prste. Dva meseca. Najmanje.
On je gleda, i oi su mu nespokojne, ne vie prazne, ali love njen pogled.
Ne ni mnogo due, obeavam. Je li ti to predugo? Imae ovde Anelinu u blizini, pa radne
dane u koli. I Kamil, koja ti nee dati da bude usamljena. Moda e ti ak prijati samoa...
On preplie prste s njenima, prelazi palcem preko njenog dlana.
Stvarno ti se ide, kae ona.
On se smei.
Da. Uzbudljivo je. Govori svojim podsmeljivim, parikim glasom: neistraena, netaknuta
zemlja. Pesak kao najfiniji prah. Plave lagune. Da li bi radije pola sa mnom?
Ona izvlai aku.
Ne, kae. Pravo govori. Uivau u samoi. A u svakom sluaju smo usred polugodita. Ne
mogu da ostavim kolu.

W&N

Pokadkad snovi odraavaju nae najdublje enje, one koje se bojimo da priznamo, rekao
joj je ang nekoliko dana potom. Prouavah su poslednju glavu Prie o Kjeu, u kojoj je junakinja trebalo da se ponovo sretne s ljubavlju svoga ivota, s Trongom, samo da bi shvatila da
je voljna da mu bude ena i drugarica, ah ne i draga. Prekasno je.
Kad nebo sudbu nam kroji, samo pruamo dlan.
Van sveta kad radost anje u enju raste jad.

angova ruka sa fantastinim noktima drala je otvorenu knjigu, a pogled mu je bludeo u

daljini. Viktorina se pitala ima li ta knjiga za njega neko naroito znaenje. Je li upoznao ikad
ljubav ene? ak i monah, uostalom, moe da spozna ljudsku ljubav, moda ak i putenu
nije joj bilo poznato moraju li budistiki monasi da se dre celibata. Oi su mu se ponovo
usredsredile na nju i delovao je kao da se izvinjava, gotovo kao da mu je neprijatno, kao da je
upravo o sebi razotkrio neto previe lino. Pocrvenela je. On ju je upitao da li bi volela da
upali tamjan Budi, a ona je rekla da, pa su otili do prednje prostorije. Na plamenu uljanice
zapalila je mirisni tapi, pa je posmatrala spirale dima kako se izvijaju, skrivajui nakratko
Budin zlatni smeak.
ang joj je pravio drutvo do dvorita hrama, pored kineske paprati u upovima, pored
plavetnog zmaja s crvenim jezikom. Umesto da skrije ruke u rukavima u znak pozdrava za
zbogom, kao to je obino inio, uzeo ju je za ruku i poklonio je.
Ah, Viktorina, to ne znai da treba da sledimo svaki na san, rekao joj je kao naknadnu
misao. Nije se smejao sa onom nenom, uzdranom ironijom koju je esto pokazivao. Izgledao je tuan. Ona mu je stisla aku, tu krhku ptiicu, okrenula se i otila. Nije htela da joj vidi
suze u oima.

8. septembar 1940.
7.00 posle podne

fotografija na kojoj ima taftanu haljinu breskvine boje, sa ipkanim poprsjem zakopanim do gue, i turmalinsku ogrlicu i iste takve minue. Kosa joj je prikupljena u labavu
punu, prikaenu ukosnicama navrh glave, a nekoliko pramenia lepra joj pored uiju.
Antoan na sebi ima tamno odelo sa uspravnom krutom kragnom, kakve su colons nosili u
Indokini. Na fotografiji mu kratka plava kosa izgleda kraa nego to je bila u stvarnosti. Njoj
su ruke sklopljene napred, pa se jasno vide prsten s turmalinom i zlatna burma, mada desnu
stranu fotografije, gde stoji on, delimino prekrivaju blede mrlje od vlage, te je njegova burma
teko vidljiva.
TO JE

W&N

To je stari album, kae.

On izvlai sliku iz depa albuma, zagleda joj poleinu, zatim je ponovo okree.
To si ti.
Da. Trlja dlan o dlan uz toplotu vatre. Zatim, posle poivke: trebalo bi da doda malo drveta dok nije zgasnuo plamen.
On nita ne kae. Ustaje i prilazi prozoru. Fenjeri na ulicama su se upalih, pa zrae utom
svetlou. Na trenutak mu se ruka, kojom sam sebe gladi po ramenu, jasno ocrtava. Kosa,
napred dua, pada mu preko ela i daje mu deaki profil.
Odavno je trebalo da ti kaem, veli ona.
On se ne odmie od prozora. Moda nije uo ta je rekla. Mada sumnja u to.
Da, moda je trebalo, kae on bezoseajno, ne gledajui u nju. Na trenutak se upitala da li
je to u glasu ula prizvuk prezira. Moda samo uobraava.
On prinosi nekoliko cepanica vatri, pa je dara kako bi podstakao plamike da zahvate
novo drvo.
Ovako ih prevrni, kae ona.
Maman! Znam ta radim. Njegov glas, u to sumnje nema, sad ima otrinu na koju nije
navikla.
Komadi suvog drveta pucketaju i razleu se varnice, padajui na pod.
Ona po instinktu povlai noge.
Znam za njega, kae na kraju on, vraajui na mesto reetku kamina i otresajui prednju
stranu pantalona, i gleda je u oi. Glas mu je jasan, prodire kroz hujanje i praskanje vatre, pa
ipak nije sigurna da li ga je zbiljski ula.

Sajgon II

1. MART 1900. No je jezivo mirna. To je onaj kratki, gluvi sat kada su veernji zvuci
konano zamrli odmaraju se ak i majmuni u oblinjem parku a ranojutarnje ludilo jo
nije zapoelo. On spava poleuke, s jednom rukom ispod njenog vrata. Klizi s njegove ruke,
pazei da ga ne razbudi, i seda. Telo joj se trese uprkos vruini, ni izbliza mirno kako bi trebalo da bude. Grudi joj zateu spavaicu, osetljive na ma i najmanji pritisak tkanine. Ustaje da
une iznad porcelanskog suda koji dre pod krevetom. Grudi su joj pod rukom punije, stomak tei.
Sutra on plovi u Port de Frans.
Ujutru, udan oseaj kao da je nestao. Pa ipak ustaje ispunjenja dubokim zadovoljstvom,
kakvo nije spoznala ranije, ak ni dok je nosila Danijela, niti, kasnije, Madlenu. Ne govori
nita Antoanu. Nikad nisu razgovarali o detetu, a mere predostronosti koje su preduzimali
dosad su je sauvale. Moda je samo sanjala. Pomae mu da se spakuje, a posle podne mu
pravi drutvo do Napoleonovog keja. Brod mu je manji od Tonkina, senka sivog brodskog
korita je manje velianstvena. To je teretnjak koji u Novu Kaledoniju prevozi tovare alatki,
pia i duvana, a u Sajgon treba da vrati sandalovinu, kafu i nikl. Jedini putnici su trojica brae
Marist, koji idu da se prikljue svojoj misiji u Port de Fransu. Ne brini, kae on. Ali ona brine.
Put traje gotovo tri nedelje, a pirati nisu neznani u tim vodama. Nedostajae mi, kae ona.
Vratiu se to pre budem mogao, kae on, dajem re. I stee je sve dok joj ne ponestane daha,
ostaje samo ta strahovita snaga koja je gui, i usne koje se stapaju s njenima, njegovo hce u

W&N

njenom vratu, a onda se on naglo okree. Ona stoji na rampi i mae crveno-belom maramicom
koju joj je doneo iz skladita. On stoji na donjoj palubi, jednom rukom titi oi od sunca, ne
mie se, lice mu je predaleko da bi mogla s njega da raita izraz. Izdaleka mu telo deluje kao
skamenjeno. Oboje stoje i dugo se gledaju, sve dok brod ne zatutnji ka puini, pa ne moe
vie da ga vidi, i na reci ne ostaje nieg do zamrene uadi koja se ljuka izmeu mangrovog
bunja.
Tamo gde Bulevar Sarne preseca Napoleonov kej, prolazi izmeu ena koje na dugim
obramicama nose korpe sa slatkim krompirom. Nekoliko gatara koje ue ispod drveta obasipaju je kiom poziva, ah ona ne obraa panju. Od zapaha reke i sladunjavog mirisa natrulog
voa i ribe, koju po noi nikada do kraja ne poiste s keja, prevre joj se utroba; da, pouzdan
znak. Seda na klupu do jedne mlade nia-cue i njene troje dece. Stariji je ukaju laktom ili
pokuavaju da odre ravnoteu uz naslon klupe, omiui se i padajui joj na rame.
Pardon, madame. Pardon, madame.
I svaki put ona ponavlja: ne mari. Ne sekirajte se.
Na trenutak osea da joj se vraa noanji oseaj, jedva primetni preokret u njenom telu,
likovanje njenih ula.
Na ta e liiti njen ivot kad Antoanu rodi dete? Bience s nenim svetloplavim paperjem,
sklupano u pregibu njene ruke, koje joj cima dojke. Ona sama u Sajgonu, s Fuom i moda
nekom con gai, dok Antoan putuje izmeu Port de Fransa i Hanoja i Sajgona. Nee biti uistinu sama. Sitnu decu e imati i Anelina i Kamil. A onda e, docnije, podneti molbu Ministarstvu prosvete radi premetaja u Sajgon kako bi mogla da predaje u koleu. Rodie se iznova kao colonova ena. Zar ne veruju istonjaci ba u to, da u novom ivotu moemo ostvariti
ono to u prolom nismo uspeh? Ili je barem tako razumela na osnovu angovih asova. Pa,
ona e svoj naredni ivot ostvariti u ovom ivotu. A taj e biti bolji. Pa e kroz etiri godine,
njih troje, u leto, poi na svoje redovno putovanje u mtropole, dug put preko tri okeana, povratak na gladnu obalu Atlantika... Parobrod uplovljava u bordosku luku, a ogromno korito
baca senku na isti kej s kojeg su pre godinu dana poli ona i Antoan...
Jedno dete, devojica od etiri-pet godina s prefinjeno izvijenim usnama, cima je za rukav i
prekida joj misli.
Madame! Madame! Si'l vous plait? preklinje devojica, ispruene ruke.
Viktorini se oi pune suzama, pa vadi iz tanice maramicu da ih otare. Pokuava da nae
nekoliko sapques da ih joj da, ah devojica joj gura ruku u stranu i vue maramicu.
Mouchoir, madame, mouchoir!
Maramicu hoe.
Mokra je, kae Viktorina.
Mouchoir, ponavlja devojica, i dalje vukui.
Viktorina je briljivo presavija i stavlja u prljavu ruicu. Na dejem licu se rascvetava
ushien osmeh.
Sledeeg jutra je budi isti neobini, peckavi oseaj u grudima. Ovog puta se nee provui
kao san, ah ona ubeuje sebe da se prevarila, da je to zasigurno znak da joj se blii krvarenje,
a ne da je trudna. Ne zna da li osea razoaranje ili olakanje. Da bi smirila zbrkana oseanja,
reava se da ode u olon i vidi se sa angom. Ali kada ue u zadnju sobu, iznenadi se to joj
prilazi mlad monah kojeg nikada pre nije videla. On na francuskom zna samo nekoliko rei, i
predstavlja se imenom Hu. Posle nekoliko minuta razgovora, najzad sa uasom shvata: ang
je preminuo. Bio je postao troan i iznuren, je li bio bolestan a da joj nije rekao?
Ali onomad sam ga videla, kae ona tiho.

W&N

Umro je pre dva dana, u snu, kae Hu. Naprasno. Sputa ruku na prsa, pokazuje srce. Bio
je namislio da ode na sever, svojoj porodici, u NaTrang. Ona se prisea kako je mala i detinja
bila angova ruka kad mu je rekla zbogom. Kako su mu blage bile oi. Hu uzima s police
iznad stola Priu o Kjeu. Poslednje nedelje, kae, kada sam preuzeo svoje dunosti u hramu,
mesje ang me je zamolio da vam ovo dam ukoliko doete dok je on na putu. Viktorina otvara knjigu. ang joj je napisao posvetu kineskim pismenima.
Kraj Budinih stopala pali sve tapi sandalovine i sputa se na kolena. ang je bio njena
veza sa Indokinom. Antoan, Anelina i il, Kamila i Luj oni su poput nje same, plutaju u
stranoj zemlji i razumeju samo povrinu. Gleda navie u Budu. U tom trenutku, njegov osmeh
zrai milostivijom toplinom od krvavog Isusa prikovanog za krst, pod trnovom krunom. Uranja licem u ake i tiho plae. Kada ustane, sama je u prostoriji. Vazduh je proet mirisom
kida; napolju se oglaava gong, i svaki snani, duboki udar dugo odzvanja, polako se slivajui
sa sledeim.
Gong jei poslednji put. Na stolu gde ju je ang uio mandarinskom pismu, Hu je poloio
svilenu traku, boicu sa zlatnim mastilom i etku zailjenu do najtanjeg vrka. Ona seda i ispisuje ime ang na kineskom. Njena slova nemaju angove poteze etkicom, ah posluie i
njen rukopis. Poto je zavrila, Hu njenu traku kai do ostalih koje se preklapaju na zidu.
15. MART 1900. Sumnje nema. Trudna je. Svi su znakovi tu, grudi su joj nabrekle i teke,
stomak joj se preokree kada joj izjutra Fu donese kafu, a krv joj nije potekla ve est nedelja.
O novosti ne pie Antoanu. Ne kazuje nikome, ak ni Anelini. Posebno ne Anelini. Ne
moe da podnese ni pomisao na sestrine tamne oi prikovane za njeno hce, sa onom smeom
saoseanja, nadmonosti i, pa da saaljenja, kako ju je gledala u Da Latu, na novogodinju
no. Sve otad su se preutno manule svakog pomena o Armanu i deci.
Ah, kako da sa Antoanom zasnuje porodicu kad nije poteno, iskreno raskrstila s prethodnim ivotom? Kad se nije pre toga vratila u Majeze da porazgovara sa Armanom oi u oi? Ili
mu makar pisala?
Antoan je u pravu. utanje je sputava. Pa ipak ne zna kako da ga prekine.
kolski asovi su joj jedini trenuci kada se mete u njenom srcu smiruje. Vidi kako je deja lica sluaju s pomnom panjom i zaboravlja koliko je rastrojena. Pria im o Rembou. Mnogo im se sviaju Pijani brod i prie o genijalnom mladiu koji je veinu svojih pesama
napisao pre svoje dvadesete godine, i postao krijumar puaka u Etiopiji pred smrt u trideset i
sedmoj.
Po povratku iz kole, u sparna popodneva, poto joj popusti munina, lee ispod mreice i
drema. Tada joj telo nalazi privremenu ravnoteu, a tajna joj je tako duboko zakopana da
gotovo zaboravlja na nju.
Ah vie ne moe zaustaviti to to u njoj raste, ba kao ni disanje.

SKUPILI SU SE u Kineskom salonu Dezonijeovih Anelina, Viktorina i Luj sede preko

puta ila na kineskim leajima, gde je, pre nekoliko meseci, sa Antoanom puila opijum. Ali
ibuci su uklonjeni, a na niskom stoiu je njihovo mesto zauzela uljana lampa. Bledo-plava
ara na porcelanu navodi Viktorinu da pomisli na onaj stih iz kineske pesme koju je itala s
Huom: Boja neba posle kie.
Vi ste sestre ozelon, je li tako? pita Luj, a za to vreme Trong, mladi koji joj je one
veeri pomogao da ode do kupatila, sputa posluavnik sa aama punim ampanjca, bezizraznog lica, kao da je se uopte ne sea.

W&N

Da, kae Viktorina. Jesmo. Iznenaena je njegovim pitanjem, poto je Kamila bila ta koja
je insistirala da pozove Anelinu i njenog mua.
Najzad sam shvatio odakle vas znam, nastavlja Luj okreui se Viktorini. Va je otac popravljao koije mog oca. Mislim da jo to radi.
Anelina ga radoznalo gleda. Viktorina paljivo uzima ampanjsku au i otpija iz nje.
Nisam bio razumeo da ste obe dole u Indokinu. Kad sam vas prole godine upoznao u
guvernerovoj palati, madam Lanelo, zamenio sam vas sa sestrom. Gura u njenom pravcu
tanjir sa sitnim kolaima.
Hvala, kae Viktorina. Pa, obe smo ovde.
Naginje se i dohvata kolai. to manje kae, to bolje. Ukoliko jede i ne pridaje mu panju,
moda e promeniti predmet razgovora. Otpija jo malo ampanjca, ljuta na sebe to se jo
plai da e je raskrinkati.
Zar niste predavali u jednom seocetu u Movaritu, tera uporno Luj u Majezeu, ih u
Arseu, kako bee?
Viktorina lovi Anelinin pogled. Zato ovaj ne batali?
Obe smo uiteljice, prekida ga hitro Viktorina, sputajui au. Anelina taman hoe neto
da kae, ah je u tome omete Kamil, koja ulazi u sobu.
Dobro vee svima, kae. ang je sad spremna za nas.
Iza nje se pojavljuje Trong s pladnjem punim treperavih svea.
ta je to? apue Anelina.
Seansa, odvraa Viktorina. Kamil je rekla da e biti iznenaenja. Njeno nespokojstvo to ju
je Luj Dezonije prepoznao kao Viktor-Polovu ker preobraa se u blag strah. ula je za takve
sesije gde vidovnjaci itaju budunost ih vraaju mrtvace u svet ivih. ta ako je ang razoblii pred svima? Pokuava da razmilja jasno. A kakve veze, uostalom, ima? Moda i jeste
vreme da se suoi sa onim to je uinila.
Psst, kae Kamil.
Na asurici klei vitka mlada Anamianka s maramom uvrnutom oko glave, poput turbana,
sa ogrlicom od velikih zrna ilibara i masivnim zlatnim alkama. Pod svetlou svea, na zadnjem zidu joj senka skae nalik na peurku. Zena im kae da desne ruke poloe na sto, dlanom nagore, tako da im se palac i mali prst blago dodiruju.
Iza sjajnih plamenova svea, jedva joj razaznaju lik; licem joj, gore-dole, trepere samo
senke. Luj sedi na podu odmah do Viktorine, dodirujui maliem njen palac. Ona se nada da
nee osetiti koliko je nervozna. Sad je prekasno da ustane i napusti sto, sem ako bi se pretvarala da joj je zlo, to, naravno, moe, s obzirom na njenu takozvanu srdobolju od pre nekoliko
dana, ali radoznalost je zadrava na mestu. Posle nekoliko minuta anginog bajanja, Lujevi
prsti kao da poinju pomalo da se tresu, osea to na svojim prstima. Njoj zdesna, ilova ruka
je jo drvenija nego inae. to sve, naravno, moe biti njena uobrazilja. U meuvremenu,
ang, na drugoj strani stola, dodiruje Anelininu i Kamilinu ruku, a pojanje joj jaa. Viktorina i Anelina razmenjuju pogled. Anelina iz zavitlavanja razrogauje oi. Viktorina priguuje smeh.
Man, apue ang, cbetty. Chetty, chetty. Viktorina rukom osea kako se Lujeva aka trese. Pokuava da se seti ta znai re chetty, ima li kakve veze sa coolie-xe. Da li je to voza?
Ili moda lihvar? A, da, indijski voza. uje se zvuk struganja stopala po podu. A zatim potpuna tiina, ak dublja nego pre. Kao da su svi zapali u nekakvu vrstu transa. Iz te tiine
ponovo se die angino pojanje. Ne moe se znati da li se obraa nekome pojedinano, jer su
joj oi sklopljene. Personne ne sait, apue ang. Mu ne zna. Sada, za pramenu, il izgleda
uznemiren. Viktorina duboko udie. Srce smueno. Poj zamire i ponovo poinje, gotovo u
ritmu deje uspavanke. Chetty, chetty. Ovde, u kui, nastavlja ang. enski kaalj Kamilin
ili Anelinin, Viktorina ne moe da odredi suptilno zadran u grlu. Mu ne zna. angin se
govor davi i kida kao maina koja e svakog trenutka prestati s radom, a zatim pada u jedva

W&N

ujan mrmor na anamianskom. Kamil se odjednom naslanja na zid, murei, otvorenih usta,
zabaene glave.
Kamil! uzvikuje Luj i iskae iz kruga.
ang naglo staje. I svea se prevre u baricu utog voska koja cveta oko iraka, pa bukne u
visok plamen. Trong, koji stoji i pazi, uri da je ugasi.
Je li bolesna? pita Viktorina.
Ali Kamil otvara oi, stavlja obe ruke na obraze i bledunjavo se osmehuje.
Od vruine, kae. Izvinjavam se. Samo mi na trenutak nije bilo dobro.
Viktorina posmatra Luja kako osovljuje Kamil na noge, a ova ponavlja tihim glasom: dobro sam, kad ti kaem, dobro mi je.
ta se desilo? apue Anelina.
Viktorina ne odgovara. Gleda ove kako izlaze iz sobe, Lujevu ruku koja pridrava Kamil
oko struka pod udnim uglom, gotovo kao da se on naslanja na nju.
Uzima jednu ampanjsku au s Trongovog posluavnika i iznosi je u vrt. Iza nje bledi
amor razgovora. Grimizni cvetovi bugenvihje naspram crnog zida. Grm jasmina isputa svoj
predivni miris. Staza pod njenim nogama prekrivena je laticama indijskog drveta, a njihovo
bledilo ve se pretvara u smei prah. Topla no izgleda i kao kadifa i kao otrov, nepodnoljiva
klopka.

15. april 1900. Uskrs. Anelina insistira da im se Viktorina pridrui u Notr-Damu na uskrnjoj grand-messe. Sea se kako je njena majka govorila Viktor-Polu: ako ti je volja, moe
da propusti svaku boju nedelju u godini, ali ne i Uskrnju. Na Uskrs se mora ii. Pa tako ide
i ona.
U zadnjem delu crkve ima samo mesta za stajanje, pa se Viktorina, umornih lea i nogu,
naslanja na hladni kamen krstionice. Krsti se odsutno, nesposobna da se usredsredi na slubu
boju. Kada stigne do Confiteor, busa se u grudi kao i svi ostali, stisnutom pesnicom, mea
culpa, mea culpa, mea maxima culpa. Moj greh, moj greh, moj najvei greh. Greka je bila
to je uopte i dola u crkvu, toga je svesna, ah sad je prekasno. Svaka molitva izgleda kao
skrivena aluzija na njene postupke. Prisea se Bertinog glasa: gria savesti e te pratiti dok si
iva. Samo e ispovest i okajanje doneti dui mir. Nemir u dui najgora je kazna.
Za vreme priesti, iunjava se na bona vrata i izlazi pod surovo podnevno sunce. Kie e
svakog dana poeti, pa je vazduh zasien vlagom. Ugledavi je samu u porti, prosjak amputiranih nogu iji patrljci poivaju na komadu daske poloene na tokove, vue se ak do nje i
zuri navie, otvorena dlana, a lice mu, unakaeno boleu koja njoj nije poznata, bestidno,
moda i izazivaki, objavljuje njegov bol. Daje mu srebrni pijaster i okree se, nemona da
podnese pogled tih oiju, predivnih, bistre crne boje. Osea stid, kao da je odnekud odgovorna
za to njegovo stanje.
Po podne, posle ruka, njih dve, Anelina i Viktorina, voze se do Sajgonskih vrtova.
Kreu se korakom, konji kopaju zemlju, koija vae i pijucka betel, koija ide za koijom, ah sa svakim konjskim korakom Viktorinina munina raste.
Koija odjednom staje uz trzaj. Viktorina duboko udahne, Anelina pomalja glavu napolje
i pljeska koijaa po leima.
ta se zbiva? to smo stali?
Svi su stah, madam.
To je zbog ovih novajlija, kae Anelina, hladei se lepezom. Sve ene mlaih oficira, sve
ene carinskih slubenika. Samo to su sile s broda, pa moraju da udare u etnju tek da bi
bile viene.

W&N

ta sad to pria, misli se Viktorina, zar nije i sama novajlija? Zar nismo svi mi, istini za
volju, ovde samo u prolazu? Sklapa oi. Kad ne gleda trotoar kako se s pokretima konja podie i sputa, stomak joj se smiruje.
Je li ti dobro? pita Anelina. Izgleda mi bleda.
Viktorina otvara oi. Nije nita, kae. Dobro mi je.
Anelina joj lovi pogled.
Viktorina, ta smera?
Kako to misli?
Zna ti kako to mislim.
Srena sam ovde, sa Antoanom.
Sigurna si?
Zato je ovako uporna? Viktorina ali to s njom provodi ovaj dan. Moda je na Uskrs
bolje biti sam. Koija ponovo staje. Pribliavaju se jezeru, i bagremovi koji oiviavaju iroku
aleju prave umirujuu hladovinu.
Ali Danijel, Madlena zar ti ne nedostaju?
Viktorina stee rukom bok koije. To je njen odgovor, i ini se daje Anelina njime zadovoljna.
Ba sam se pitala... jesi li razmiljala o... razvodu? Anelina se prua napred i ponovo pljeska koijaa po ramenu.
Evo. Stiemo. Vratite se za sat vremena da nas povezete s jezera, sa ovog istog mesta.
utke etaju puteljkom sve do jezera, pa sedaju na klupu, u hlad indijskog drveta.
Nikad nisu znale nikog ko se razveo. Bilo je to neto to se radilo u Parizu, u izvesnim
krugovima. ulo bi se da se razvela neka glumica, ih grofica ta i ta. Tu je re oduvek obavijala izmaglica sablazni, ivota od danas do sutra, ogovaranja. I u Sajgonu je bilo razvoda. Kamil
je imala prijateljicu koja je bila rasputenica. Viktorina ju je upoznala u Selektu: bila je to
sitna, ivahna ena koja se preudala za carinskog slubenika. Viktorina se iz potaje divila njenoj hrabrosti. Bilo je lake, jednostavnije biti gospoa Lanelo, bez prolaska kroz svu tu patnju. Niko je nije razotkrio. Ah Anelini ne kae to.
Crkva... kae. Crkva ne priznaje...
Crkva ne priznaje poloaj u kojem si ti sad' A svejedno si mi rekla da na misu nisi odlazila
sve do jutros.
Da. Ali kako ne razume? Nije re samo o crkvi. Ve o ljudima koje poznajemo. Izoptie
me.
Anelina je iznenaeno gleda.
Nisam mislila da mari za to to ljudi priaju.
ta te navodi da to kae?
Anelina slee ramenima. Nain na koji ovde ivi sa Antoanom. Slobode koje sebi daje.
Viktorina gurka granicu vrhom izmice. Ta re sloboda, pa jo u mnoini... Anelinin
ton. Zna ta to znai. Pod njenom povrinskom saoseajnou ponovo je prezir. Gleda u sestru
gotovo prkosno.
Moda marim vie no to sam i sama mislila.
Ali veina ovdanjih pa, veina njih ne bi marila.
A oni kod kue, Danijel i Madlena? Zar nee oni biti da, prokazani, zar nee u njih periti
prst?
Misli da se to ve ne deava?
Viktorina ustaje i ravna suknju.
Da proetamo, moe? Radije ne bih o tome.
Ah vrativi se kui, tu no, ne moe da prestane da misli o tome. Anelina je donekle u
pravu. teta je ve nainjena. A sad jo nosi Antoanovo dete. Povratka nema. Ih ima? Kako
bilo da bilo, tu tetu mora da popravi. Mora smoi hrabrosti da se suoi sa onim to je uinila.

W&N

Cher Armane,
Ne piem da bih se izvinjavala. Nisam u stanju da traim oprotaj, niti pak oekujem da mi
oprosti. Piem da bih traila razvod. Moda e te to preneraziti. Ali ja mislim da bi tako bilo
bolje, i zarad nas, i zarad dece.
Prekida pisanje i ponovo ita. Ton joj izgleda previe hladan, suvie injenian.
Cher Armane,
Mora da si se prenerazio kada ti je stiglo pismo od mene, i to sad, posle ovolikog vremena.
Nisam u stanju da se suoim s tobom posle silnog bola koji sam nanela tebi i deci. Bojala sam
se tog suoenja, pa ak i sad ti jedva piem.
Pismo je poderano u komadie, koji lagano padaju na pod.
Cher Armane,
Antoan Lanelo i ja se volimo. Hou razvod.
Poderano je i ovo. Okruuje je sneni prekriva od iscepkane hartije.
Lei budna ispod mree za komarce. Telo joj iz noi u no malo-pomalo otie. Jedanput
sanja da je jaje koje puca, a izliva se gusto umance; zatim umance tamni i zadobija boju
sasuene krvi. Uglavnom u krevetu lei budna. I ista joj se pitanja kovitlaju glavom, bez kraja
i konca. Kako da zasnuje novu porodicu kada se prve odrekla? Kakav e biti Antoan u ulozi
oca i mua? Hoe li se pretvoriti u drugog Armana? Hoe li ona, jo jednom, osetiti promaaj,
ena preobuzeta materinskim odgovornostima krajnju nepominost i njen pritisak? I svaki
put, najvanije pitanje: kako da se suoi sa Armanom?
Ujutru, kada se ogledne u zidnom ogledalu, kao da joj se bedra i grudi raskrupnjavaju. Ali
iz profila jo izgleda kao trska.

Pismo od Antoana stiglo je u isto vreme kada i koverat od administracije Carine, naslovljeno na njega. Njega je ostavila u stranu, a Antoanovo je pismo otvorila, Bila je tu razglednica s malom lukom punom kineskih dunki, i poruka; na dopisnici je stajalo:
Obala je predivna, ali Port de Frans, ili Noumeja, kako ovde nazivaju glavni grad, samo je
jedna bedna mrtvaja. Nema ivota, o kafanama da i ne govorimo, nema muzike, hrana nije ni
prineti naoj, hotel je ukoliko se sme tako nazvati prava propast, kreveti puni buva pa i
goreg, posteljine prljave, po hodnicima mile korpije. Nedostaje mi, ma chrie.
Pismo s datumom tri dana posle dopisnice bilo je vedrije duhom.
Viktorina chrie,
Najzad! Najzad! Ovakva je Koinina morala biti pre deset-petnaest godina. Mada je
ovdanji ivalj potpuno drugaiji, ak druge rase, tamnoputiji i krupniji, blii crnoj nego utoj
rasi. Upoznao sam jednog oveka poreklom iz Nanta, upravlja rudnikom u Dumbeji. Mogao
bi da mi pomogne da naem inenjerski posao u postrojenju za preradu nikla. Zove se Gistav
Blanken. Otac mu je bankar. Nemoj da misli da sam enuo, molim te! Ali kad doe u kolonije, mora da istrai sve postojee mogunosti, sve dok ne nae onu najunosniju. Voleo bih
da doe i sama se uveri. DArtanjan, kojim e putovati moje pismo, vraa se u Noumeju

W&N

osamnaestog. Uzmi mesto na njemu to pre bude mogla i nai me u Port de Frans. Ako ne
tako, uo sam da Sagalijen vanredno plovi dvadeset i drugog. Z,nam da je pismo prekratko...
Zamiljala je, te noi, kako putuje DArtanjanom ili Sagalijenom, sama u kabini itave tri
nedelje, obuzeta muninom gore nego na putu iz Francuske. Zamiljala je kako stie u Port de
Frans i saoptava Antoanu: trudna sam. Hoe li mu u oima biti radosti, ili e pak odvratiti
pogled? Voli li je dovoljno da poeli porod s njom? Nije bila sigurna. I pomenue joj razvod, i
kako treba da javi Amanu i deci. Kako god da obrne, na to se svodi. Zar nije to i elela? U
crnoj-precrnoj sobi oseala se kao zarobljenik. Poinjao je kini period i noi su sad bile ak i
vlanije nego pre. ula je neto kako gmie. Ponadala se da nije korpija. Prethodnog dana
videla je jednu na verandi, pa ju je Fu uhvatio i odneo. Oseala se zarobljenom i kad je ustanovila daje trudna s Danijelom. Je li to u njenom usudu bilo neeg zbog ega je tako nerazborita s mukarcima? I posle toliko uplaena majinstva? ozefina olijet: odjednom se setila
imena vidarke koju je spomenula Armanu kada je otkrila da je u drugom stanju. E pa, bar u
Sajgonu ne manjka vidara, ukoliko joj koji zatreba.

Osamnaestog nije na DArtanjanu. Prolazi pored porcelanskog zmaja hrama u olonu i

njegovog ognjenog jezika. Huje spremio pirinanu hartiju i njenu najdrau etku, onu to ima
dugaku drku od bambusa i uperak otar kao igla. Zamae je u crni tu, sveu meavinu
borove garei, tutkala i vode, koju je pripremio Hu. Slova iscrtava briljivo, usredsreeno, red
za redom. Spoetka joj Hu ukazuje na greke, na mesta gde joj je zadrhtala ruka, gde je linija,
umesto da se izvije u elegantnom zamahu, zastala, pokolebala se, pa nezgrapno povratila tok.
Huje strog uitelj, stroi od anga, i zamilja ga kako na najmanju greku lenjirom udara packe po uenikim dlanovima. Posle nekog vremena, on utke izlazi iz sobe.
Ona poinje iznova, suspreui dah. Prisea se lestvica koje je Danijel uvebavao, po bezbroj puta, na pijaninu. I za skale mora da se pribere brzina, uhvati zamah, pa se onda pusti da
se zajedno zahuku. To je stvar ritma. Tekst koji ispisuje podugaak je, najdui koji je ikada
pisala. Kada se Hu vrati da proveri kako je napredovala, pirinani papir koji mu prua pun je
znakova. On stoji nad njom, ita ga jednom, dvaput, u tiini, ne marei da ispravi pogrene
poteze. etka mu je jo meu prstima. Zatim mota hartiju i bez rei je stavlja u dep odore.
Zena kojoj je odvodi ivi u natkrivenom prolazu sporednih ulica olona, iza riblje pijace,
nedaleko od mesta gde su ispoetka stanovah. Miris suenih sipa prati ih sve do prolaza, tako
niskog da moraju da pognu glavu. Stiu do tamnih drvenih vrata sa izrezbarenim zmajevima i
zmijama. Otvara ih siuna Kineskinja sa samo tri zuba u glavi, sva tri crna od betela. Nudi
Viktorini da sedne na nisku klupicu, a ona sama seda s Huom za sto. Razgovaraju na kineskom. Tvrdi, nazalni kineski glasovi. Ispred nje na stolu lee dve limene kutijice, nahk na
pakovanja opijuma jeftinije sorte, ali one su pune ivog krea, i ena povremeno u njih zamae list betela i vae ga.
ta kae?
Pita da li vi udati, kae Hu.
Da, udata sam. Viktorina zuri u crni betelov sok koji eni curi niz bradu, a ona ga nemamo
brie nadlanicom.
Jo dece?
Da. Viktorina gleda u stranu. Dvoje.
Koliko trudna?
etiri nedelje.
Vie bi joj priliilo da broji dane do Antoanovog povratka nego to se obraa bezuboj
kineskoj baba-vraari da joj vrati mesenu krv.

W&N

Na zidu u koji gleda, na nekoj vrsti oltara, stoji nekoliko portreta starijih mukaraca i ena,
kao i tanjiri s mirisnim tapiima i male ponude u vidu voa. Iza oltara, na zidu visi francuski
kalendar, ilustrovan prozranom, vilinskom crvenokosom. Odmah do njega, emajhrana tabla
reklamira ABSINTHE SUPRIEURE 72 A. JUNOD. PON-TARLIER (DOUBS). Rei absinthe
suprieure ispisane su kitnjastim slovima. U Vin Longu su ponekad uzimali po flau ove
marke. Rei kineskog jezika izvijaju se oko nje u kratkim, sinkopiranim slogovima. Pokuava
da ih razume, a zatim odustaje. Prozrana vila s kalendara ima dugaku crvenu grivu koja joj
se sputa sve do bedara, a na glavi krunu od nezaboravaka.
Ima trava, prevodi monah, a Viktorinina panja se vraa u stvarni svet. On izgovara nekoliko njoj nerazumljivih kineskih rei, a zatim prelazi na francuski: ali nee trebati.
Zato?
Beba je slaba. Misli da neete moi daje sauvate. Hoe da zna da li umesto toga hoete da
vam ita sudbinu.
Vidovnjaci, rekla joj je Kamil, mogu da ti proitaju sudbinu s dlana, ili samo na osnovu
gledanja u oi. Upamtila je da ju je tako gledala Marija, Armanova starija sestra, kada su se
upoznale je li joj tada pogodila sudbinu? Viktorina ima strah od proroka. ta ako joj proroica na licu vidi senku crnih slutnji? ta ako joj kae da e umreti mlada, ih da e joj se svi
snovi sruiti, ili da se uva nesree? Kinezi veruju ang joj je to rekao da moe izbei
nesrenom sledu dogaaja ako se obrati proroici. Ali ta ako je budunost crna, put prepreen neumitnim udesom? Radije ne bi da zna, ve da se uzda u prst sudbine. Moda ja fatalist.
Dola sam po trave, odluno kae.
Trave su opasne. Ona vidi da niste sigurni da zaista hoete trave.
Ne moe to da vidi! Ah nema veze. Hou trave.
Kineskinja vae svoj betel i slee ramenima, ravnoduna. Upuuje Huu nekoliko ljutitih
rei; glas joj se die i sputa, die i sputa.
Ako i dalje hoete, moete ponovo doi kroz dve nedelje, prevodi Hu. Zena ispljune
komadie betela i peri dva iljata crna nokta u Viktorinu. Ne pre.
Bebu je izgubila sutradan, dvadeset prvog aprila, osam nedelja po Antoanovom odlasku.
Jednostavno je kliznula iz nje, gotovo bezbolno, jo bezoblina masa neeg mekog, sluzavog i
krvavog, bez upozorenja, u porcelanski nokir s plavim kineskim zmajem obavijenim oko
ruba. Dok je dola do doktora Berea, i samog rodom iz Nanta, a kog joj je preporuila Kamil,
sve je bilo svreno. Potapao ju je po obrazu debeljukastom akom.
Ne brinite, rekao je. Bie vam dobro za as posla.
Kineskinja je bila u pravu. Beba je bila slaba. Nije uzela trave. Ali, da nije njena nagla
elja tog dana, elja da se otarasi deteta, bila dovoljno snana da izazove pobaaj? Nije mogla
da dokui. Sledeeg jutra su je savladale gria savesti i tegoba.
Napisala je Antoanu pismo, saoptivi mu da je imala napad srdobolje. Oporavlja se, pa ne
treba da brine, ali je bila preslaba da poe na put u Noumeju. Volela bi da se on vrati kui to
je mogue pre. Zamolila je Fua da lino preda pismo na Sagalijen, tako da ga Antoan dobije u
Port de Fransu kad je bude ekao da stigne brodom.
Doktor Bere, kog je posle dva dana pozvala i po drugi put, budui da se jo oseala slabom, obeao je da e je narednih dana obilaziti. Izrazito topla klima je teka za enski organizam, rekao je. ene se ne oporavljaju brzo kao u Francuskoj. A ona je sama, mu joj je u
Noumeji, u koloniji ima samo sestru. Treba da saeka dva-tri meseca, pa da opet pokua. Tad
e opet ostati u drugom stanju. Kada je ula ove rei, u savreno obrnutoj logici, razgalila se.
Fu joj je u krevet donosio laganu orbicu i ajeve od lekovitog bilja. Bio je naroito brian,
zbog ega je podozrevala daje posumnjao. Ali u to vreme su Francuzi u Sajgonu esto obolevali od ove ili one boletine. Poslala je poruku u kolu, madam Ngijen, da ima laki obhk

W&N

dizenterije i da neko vreme nee moi da dri nastavu. Kada je Anelina svratila da je vidi,
isto joj je kazala. Sestra je imala zabrinut izraz lica.
Tako ti je doktor rekao? ula sam da je poslednjih nedelja bilo sluajeva kolere...
Viktorina je kazala da joj je doktor Bere dao ipekakuanu i bizmut, i da joj je ve bolje.
Sigurna si? pitala je Anelina.
Viktorina se pridigla i spustila noge niz krevet.
Dobro mi je, rekla je mirno. Doktor Bere se ne brine. to bih brinula ja?

3. JUN 1900. Kia pljuti nad Napoleonovim kejom. Francuzi su se zbili ispod nadstrenice
zgrade Pomorskog prevoza, svi ostali su na otvorenom, i kinu. Odjednom je on kraj nje,
natovaren tekom torbom koju nosi na ramenu.
Ne izgleda mi bolesno, kae, pa sputa torbu i grli je. Izgleda... divno. Brinuo sam za
tebe.
To je bilo pre dva meseca, kae ona. Sad mi je mnogo bolje.
Mokar je do gole koe, kosa mu pada na oi, Viktorina pod rukama osea natopljen sako.
Kia im curi niz lice dok se ljube, usne su im mokre. Strano sam, strano srena to te vidim,
kae ona i privija se uz njega, a njegove oi, sada svetlije, poto je preplanuo na suncu, istrauju njen pogled. Ma petite Victorine. tipa je za obraz. Kao rua si. Podie joj bradu. Oi
bistre!
Ona se smeje. Ali njoj samoj taj smeh lano zvui. Nadala se da e Antoanov dolazak
izbrisati prethodne nedelje bola. Ali nita. Osea da se zatvorila u sebe. Moda joj treba jo
vremena.
ta je? kae on osetivi njenu uzdranost. Je li moj put predugo potrajao? Je li ti stvarno
teko pao? Gleda je u oi, prelazi joj prstom preko brade. Vratio sam se, kae. Uz tebe sam.
Ali ona okree lice u stranu. Umesto radosti kojoj se nadala, samo ova tupa praznina.
Po povratku kui, on je na rukama nosi u spavau sobu i vadi joj ukosnice, jednu po jednu,
jednu po jednu skida joj bluzu, suknju, podsuknju, i baca ih svuda po podu. Ne, kae ona i
odvraa lice od njegovih poljubaca. Osea da se zgrila oko sebe same, da nije u stanju da mu
uzvrati.
Promenila si se, kae on i pokriva je aravom, pa joj mazi kosu rasutu po jastuku. Da se
nije neto desilo dok sam bio odsutan?
Ona vrti glavom, nemona da progovori.
Predivna si, kae on. Oi su mu pune ljubavi, ah ne vri pritisak na nju. Moda bi ona ba
to volela. Ah on nee. Iscrpen je od puta. Tone u san u njenom naruju.
Poto ustanu, kasnije po podne, ona se seti pisma iz Douanes et Rgies koje je ostavila na
komodi. On ga otvara sedei do nje u krevetu i ona odmah, po njegovom licu, zna da su vesti
dobre.
Re je o onom nametenju koje sam mislio da dobijem pre tri meseca, ah nije bilo raspoloivo, pamti? Sad mi ga nude, uz veu platu.
Antoane, pa to je divno! On joj upuuje kratak pogled, moda da bi procenio misli li to ona
iskreno.
Gde, ovde u Sajgonu? Ih opet u Vin Longu?
Zasad u Sajgonu. U glavnoj opijumskoj poslovnici. Kasnije u moda ponovo na bojite. U
pismu se to ne pominje, ali znam da stoji kao mogunost. To je dobro, Viktorina, to je dobra
prilika, dodaje, pretpostavljajui da e joj trebati malo ubeivanja.
to ba sad? Nastoji da joj glas ostane nepristrastan. Naravno da su divne vesti, pa makar
znailo i da se vraa na rad natrag u opijumsku poslovnicu.

W&N

On slee ramenima. Usudiu se da kaem daje moda pripomoglo hvatanje krijumarske

dunke u Vin Longu, ali uistinu je to verovatno ponajvie zaslugom Lujevih pritisaka.
Luj ti je ispao dobar prijatelj, kae ona ravnoduno.
On klima glavom. Ispao je.
ta je s Novom Kaledonijom?
Nikl moe da eka. Ovo e nas nametenje finansijski uspraviti na noge, a i biu s tobom u
Sajgonu. Zar ti nije drae da budemo zajedno?
Da, naravno da joj je drae. Ovde zajedno. Ovde, kako se ve to kae, putamo korena.
25. jun 1900. Kia lije kao iz kabla i veranda je sva kao u magli. Antoan ulazi s verande; s
kose mu kaplje, a ramena i lea koulje su natopljena.
Na sto sputa nekoliko pisama. Virei odozdo, Viktorina zapaa zelenu marku Francuske
republike i dobro znani okrugli tambilj, napola razmrljan. Niko joj iz Francuske ne pie.
Niko ne zna da je ovde. Bez rei, uzima koverat. Iako se razlio od kie, to je, sumnje nema,
Armanov rukopis. Zahvata je oseaj samrtnog straha. Brie ruke o suknju i prisiljava sebe da
lagano rascepi koverat.
On sedi s druge strane stola, s bradom u ruci. Oi mu imaju onaj sivi, oblani prisenak.
Od Armana je, je li tako?
Ona klima glavom.
Viktorina,
Iznenadie se, u to ne sumnjam...
Te duge kovrdice, slovo t s plahovito udarenom poprenom crtom. itanje pisma je kao
ulazak u njihovu spavau sobu u Majezeu. Prisnost je snana, pomalo muna. Zamilja zapah
koe i gume, Armanove mirise.
Osea na sebi Antoanov pogled, uje zvuk ibice koju je kresnuo. Proitaj, kae. Glas mu
je ravnoduan, ni grub ni nean.
Viktorina baca pogled na njega, pa odmie pepeljaru za nekoliko centimetara, u njegovom
pravcu. Vrci prstiju, primeuje, uti su mu od duvana.
Jesi li mu pisala?
Ne.
Odakle mu adresa?
Ne znam.
Anelina, kae on.
Nije lako nestati bez traga. Trebalo mi je vremena podosta vremena, kao to vidi da se
odluim na pisanje. Zbog tvoje nevere bio sam tako ljut da nisam ak hteo ni ime da ti ujem.
Ne piem ti da bih ti priao koliko su deca nesretna bez tebe, ni ti kako je Madlen bila
bolesna od neke nedefinisane bolesti usled koje nikakvu hranu ne moe da vari kako treba,
pa doktor ne moe da se naudi. Nevezano za razloge sa kojih si otila a koji, koliko cenim,
imaju veze sa ovekom sa kojim trenutno ivi, a moda i s pretpostavkom da ja nisam bio
pravi ovek za tebe mi smo jo u braku. Ili moda pati od ozbiljnog gubitka pamenja' ? Ne
mogu te prisiliti da se vrati. Ne mogu te ni na ta prisiliti. Ali ti mogu rei da ti ne valja
posao. Ne moe se kriti do kraja ivota. Dovoljno je vode proteklo da bi znala ta dalje
namerava, pa nas obavesti.
Gura pismo ka Antoanu. On ga ita, a zatim ga sputa na sto, izmeu njih dvoje.

W&N

Ulazi Fu da im poslui ribu, i na svaki tanjir, sledei svoju dunost, stavlja po komad mesa
i po kaiku pirina.
Nema potrebe, Fu, kae ona. Moe da odnese tanjire.
Njemu u oima prosevne upitan sjaj, ah nemo klima glavom i podjednako nemo rasklanja
sto.
Mora daje Anelina, ponavlja Antoan.
Ne bi ona, kae Viktorina. Luj Dezonije je pokuavao da se seti ko ona bee; da nije otkrila
ko je bila u Vandeji?
Nemoj da si tako sigurna, prekida joj on misli. Kako god uzme, kad-tad... Na asak je
posmatra utke. Lice mu se stvrdnjava. ega se boji?
Iznenauje je grubost njegovog tona. Ponovo prizvuk parikog naglaska, znak srdbe. Prostakog naglaska, rekla bi njena mati. Ali ovaj put joj je drag, kao daje strogost njegovog glasa znak da se sprema da nadjaa Armana. A moda to ona i eli, da on zahteva pravo na nju,
daje preotme od Armana.
Ne znam, kae.
On je gleda hladno, bar se tako Viktorini ini, s druge strane stola. Moda se boji da donese konanu odluku. ta zaista eli, Viktorina?
Znai, konanu odluku preputa njoj. ta ona eli, ne ta eli on ih ta ele zajedno. Ali zar
nije to sloboda koju je elela, da sama odluuje?
Fu se vraa s desertom od gnjeenog crvenog pasulja, koji ona naroito voli. U pasulj je
zadenuta granica svee metvice.
Mislio sam, mesje, kae Fu sa ustruavanjem, da biste mogli da okusite malo od ovoga. To
je gospoin omiljeni desert.
Viktorina je ganuta njegovom panjom.
Merci, Phu. Bien sur.
Posee rukom preko stola, uzima granicu mente i grize list.
Antoan pali novu cigaretu. Na dnu pepeljare stoje isprepletana slova O i R, Rgi de l'
Opium.
Jesi li ula ta sam kazao? pita on.
Da, ula sam, kae ona. Ah ne odgovara na pitanje.
Dugo ostaju tako nemi, a meu njima lebdi Antoanovo pitanje koje je ostalo bez odgovora.
Kia prestaje naglo kako je i poela. S krova verande jo neko vreme kaplju krupne kapi,
tromo se rasprskavajui o ogradu. Potom sunce poinje da sui delove verande. Za nekoliko
minuta bie potpuno suva.

ANELINA VIE nije mlaa sestra.

To joj biva jasno onog trena kad Anelina ue, s kiobranom koji kaplje, zadiui suknju
otmenim pokretom ruke da bi prela dva stepenika koji vode na verandu, gde Viktorina nameta buket kao krv crvenog hibiskusa u porcelansku vazu. Teina njenih bokova i sporost sve
se vie i vie istiu. Stomak joj je gotovo skriven alom koji joj visi s ramena i koji je veto
obmotala oko pasa.
Seda, hladei se lepezom od pirinane hartije, na kojoj je natampan pejza s jezerima i
planinama.
Viktorinice? Mogu li dobiti au vode?
Pismo je na stolu, odmah do vaze s hibiskusom.
Eau de Seltz, s'il-te-plait, kae Anelina kada se pojavi Fu.
Viktorina joj prua Armanovo pismo.

W&N

Vidi ovo.
Anelina otvara pismo i ita ga nita ne govorei.
Fu stavlja na sto dve ae soda-vode.
Merci, Phu.
Ti si mu rekla?
Anelina nemarno vraa pismo na sto i gleda u sestru. Po drugi put Viktorina osea da su
zamenile uloge. Ona je izgubila status, dok je mlaa sestra posmatra iz svog poloaja zakonite
ene i budue majke.
ta i da jesam? Lice joj je malice prkosno.
Viktorina osea kako u njoj nadolazi silna ljutina.
Onda bi to znailo da si me izdala.
Anelina uti kao zalivena.
Kako si mogla to da uradi? Naroito sam te molila... Znala si koliko mi je to teko.
Anelina prekrta ruke preko zaobljenog, sada stvarno istaknutog stomaka izgleda kao
Buda iz olonskog hrama.
Nisam pisala Armanu, kae. Oi joj vrdaju, a zatim gleda u Viktorinu sa istim kamenim
izrazom kao i maloas, i uspeva da pribere crte lica blagim zabacivanjem glave.
Nisi?
Anelina vrti glavom i gleda u stranu.
Ne. Posle kratke stanke, kae: pisala sam naim roditeljima.
Ti si...
Anelina podie ruku da je prekine. Mislila sam da je previe surovo da znam da si ovde,
da ti je lepo i dobro, a da se oni kidaju zbog tebe. Viktorina se lecne na re kidaju. Molila sam
ih da nita ne priaju... Pretpostavljam da su mu oni rekli...
Nije ti palo na pamet da e mu svakako rei...
Ne obraaj mi se tako.
Kako?
Tim tonom.
...i da je u svakom sluaju trebalo da me pita pre nego to im kae?
I upravo od tog pogleda u Anelininim oima dobija elju da jume na nju, od tog pogleda
koji se sad vratio, pogleda izgubljene i pometene devojice, kao da se sruila fasada odrasle
osobe. Ali senka pometenosti nestaje brzo kao to se i pojavila. Anelina ju je oigledno svesno bila namakla. A sada ponovo postojano gleda u sestru. Da sam te pitala, zabranila bi mi.
Znai, jesi me izdala.
Izvini. Mislila sam da radim za tvoje dobro. Kad-tad bi otkrili. Koliko dugo moe ovako
da ostane, skrivena ovde?
Moje je bilo da odluim, kae Viktorina. Ali rei joj zvue glupo, kao da se brani.
U pravu si, kae Anelina posle duge poivke. Pogreila sam. Izvini. Navlai masku
devojice, samo na tren radi li to namerno? pita se Viktorina.
Anelina se oslanja svom teinom na doruje stolice kako bi ustala. Uzima kiobran, koji
je ostavila rairen u uglu verande da se osui, i zatvara ga.
Treba da idem. Au revoir.
Viktorina ne uzvraa, ne gleda je. Slua lupkanje njenih potpetica o drveni pod sve dok ne
zauje kako ulazna vrata kljocaju pri otvaranju i zatvaranju.
Kia ne jenjava. Svako popodne svetlost beli i muti se, i kia stie tana kao sat. Drugi
monsunski period, drugo leto. Petnaest je meseci otkako su doli. U drugoj godini stvarno
pone da pripada, kako se ono izrazila Kamil? Ne, ovako je rekla: posle prve godine stvarno
pone da pripada. Ah emu?
U tramvaju koji se vraa iz olona, neka seljanka joj se pribija uz suknje, deca je cimaju za
rukav, Madame, Madame, un petit quelq-ue chose sil-vouz-plait, mole za malo sitnia, i ona

W&N

im daje ono to ima pri sebi. Gleda u iskaljani porub suknje, osea poglede mukaraca na svojim grudima. Osea neprijatnost, a ne slobodu. Moda je samu sebe nasamarila.

3. JUL 1900. Kada se vratila kui, on je tu, za trpezarijskim stolom, beleei neto u sveiu. Ona seda za drugi kraj stola i uzima da skida rukavice.
ta je bilo? kae on.
Kako to misli?
On slee ramenima. Ne znam sudim po tvom licu.
Ona sputa rukavice na sto ispred sebe.
Donela sam iz olona sipu, veli. Za ruak.
On zatvara svesku. Kad Viktorina na to izvije obrvu, on kae: nije nita. Samo sraunavam
neke brojeve, nabacujem neke ideje.
Ne dosauje mu. Deluje joj rastrojen, zaokupljen svojim planovima. ivot u Sajgonu tee
dalje.
Antoane...
Da?
Sledi trenutak tiine, koja kao da ispunjava sobu i upija tandrkanje lonaca to dopire iz
kuhinje.
On je eka da produi, onako stojei kraj stola, naslonjen dlanovima na povrinu od ratana.
Svojim snanim, sposobnim rukama. Viktorina se osea kao da hoda uskom stazom du litice
koja se nadnosi nad okean, i da prilazi preblizu ivici.
Odgovorila sam Armanu. I uzgred, bio si u pravu. Jeste bila Anelina.
Oi mu se ire. Kao da nije siguran ta to pokuava da mu saopti.
Moda je tako najbolje. Zastaje i gleda je zamiljeno. Nisam hteo da te ispitujem... nisam
hteo da vrim bilo kakav pritisak.
U mislima, ona se kree prema puini. Stoji na samoj ivici stene. itavo joj se telo gri.
Jedan korak napred, i bie prekasno da se vrati. Miris korijandera otro prodire iz kuhinje i
vraa je u stvarnost.
Antoan obilazi oko stola i hvata je za ruke, podie je. Hajde, kae. Idemo na verandu da se
malo tamo odmorimo. Divno je u ovo doba dana, posle kie.
Da, kae ona. Divno je. Kree za njim.
Fu, zove on. Donesi nam martl i sodu!
Sedaju jedno kraj drugog na stolice od ratana. Limunovi su, primeuje Viktorina, promenili boju iz zelene u utu, bie za koji dan zreh. Morae da podseti Fua da ih obere. Ali verovatno e se toga setiti i pre nego to ona ak ului priliku da mu spomene.
ta si mu rekla? pita Antoan. Fu sputa posluavnik sa dve ae pune martela sa sodom
i lomljenog leda. Antoan joj stavlja au u ruku. Boanstveno je hladna. Ona je naas dri, ne
pijui, pa je vraa na sto.
Antoane, kae.
U oima mu nazire toplinu, ali i paljivo iekivanje.
Srean sam, kae on. Uzima je za ruku. Pun sam optimizma. Sad ima tolikih mogunosti,
otkako sam bio u Noumeji. Puta joj ruku i pali cigaretu. Ona ponovo zapaa koliko su mu
prsti pouteli od nikotina.
Previe pui, kae mu.
ta? pita on suvo. Cigarete ili opijum?
Mislila sam na cigarete. Ne uspeva da se uzdri od smeka. Jo je tu ta varnica izmeu
njih.

W&N

Prijaju mi. Smiruju.

Ona ustaje i naslanja se na jedan stub verande, onaj to je obrastao bugenvilijom koja pada
od sopstvene teine, poto nije privrena za reetku kako treba. Skuplja latice koje je kia
otrgla s loze i sabira ih u aku.
I ta si rekla Armanu? Ili radije ne bi da pria?
Sad je prekasno, zamah ju je gurnuo napred, vie se nee zaustaviti. Vraa se stolicama i
isputa latice na srebrni posluavnik na stolu.
Prekrasne su, kae. Zar ne?
Gurka latice prstom sve dok potpuno ne prekriju posluavnik kao lokvanji u ribnjaku.
Antoane. Izgovorila mu je ime ba tako, sad ve po trei put. Udie. Moram da se vratim.
Isprva je ne razume. Zatim mu se na lice navlai maska, istog trena zamraujui nenu
panju. Da li od bola ili gneva, ne moe da prosudi. Postao je nedokuiv, zatvoren, u tren oka.
Ona mu sputa ruku na rame.
Antoane.
On joj nestrpljivo odgurne ruku.
U Francusku?
Da.
On ustaje, prilazi ivici verande. Jo jedna cigareta. Jo jedna kresnuta ibica koju baca u
vrt, a koja nestaje u tlu jo mokrom od kie. Okrenut joj je leima, ramena mu se grbe. Veito
pamti njegova lea, ranjivost zatiljka, gde mu je kosa podiana krae nego napred.
Trebalo je da znam. Toliki znaci koje si mi sve vreme davala, nikad srena... opsednuta
onim to si za sobom ostavila...
Bila sam srena, kae ona.
On je gleda.
Kad sve ide kao podmazano, ti si srena. Ali im se pojavi neka neizvesnost, Viktorina,
tebe zahvati strah.
Udara gde je najbolnije, gde misli da e je najvie zaboleti. Trudi se da ostane mirna. Moda e, ako ostane mirna, imati poverenja jedno u drugo.
Poela sam da predajem u anamianskoj koli zato to...
Ali on ne slua. Previe je pogoen da bi sluao objanjenja ih analize.
Jasno je. Nisi mogla da se izbori. Toliki si put prela sa mnom dovde, i nisi mogla. Baca
dopola popuenu cigaretu i silazi jedan korak s verande daje potpeticom ugazi u kaljavu zemlju.
Nije istina, kae ona. To dobro zna.
On se okree. Oi su mu postale elinosive. Mislio sam da ima hrabrosti, ah sam pogreio. Mislio sam da e moi da mu se konano suprotstavi, da mu kae da si sa mnom, da je
izmeu vas dvoje svreno. Ali ne. ta si mu rekla?
Ona odmahuje glavom.
Ne mogu da razgovaram s tobom kad si takav.
On se vraa na verandu.
A kakav bi to trebalo da budem?
Pod prstima osea porupie svoje plisirane suknje. Dlanovi joj se znoje. Otire ih o tkaninu.
Neno progovara. Ne da mi ak ni vremena da objasnim...
On se naslanja na bugenviliju. Zamenili su mesta, primeuje Viktorina. Ali iz toga ne sledi
nuno da e se bolje razumeti.
Objasni, kae on.
Hou da se suoim s njim. Da razgovaram s njim oi u oi.

W&N

Namerava da putuje brodom preko sveta trideset i pet dana samo da bi razgovarala sa
Armanom oi u oi? Glas mu je sad zajedljiv, Armanovo je ime takorei ispljunuo. Ne verujem ti.
Hou da vidim decu...
Decu! Jo malo pa su veliki. Zar mi nisi sama rekla da ti sin sledee godine polazi u internat? Sad je prekasno, Viktorina! Teko da im sada treba.
Ne, kae ona. Trebam im. Jer elim da im objasnim. Moram. Neu vie da budem kukavica, da se krijem, da beim. Razume li? Ne dopada joj se plaevni ton koji je preuzela. Moli
ga namesto da govori smireno.
I ta onda? Vraa se posle dve nedelje? To je sumanuto. Samu sebe zavarava. Mogli
bismo natrag zajedno, kasnije tada bih, da, shvatio. Ali ovako, sama, na taj nain? Ne.
Na trenutak mu ponestaje rei.
Na ovaj nain... mene gazi... Glas mu se kida.
Antoane... Molim te, Antoane...
Ne... Ako se vraa, vraa se. Dakle, vraa se.
Ne govori tako. Molim te.
Pali novu cigaretu. Ispod ivice verande lei itav krug opuaka. Viktorina poinje da ih
prebraja kao da to sad neto znai.
Gledaj me, kae on, ovoga puta neno. Gledaj ta radi. Isto si uradila i pre naeg odlaska.
Nije to hrabrost, to je neodlunost. Ne moe tek tako da se predomilja, shvata li? Vrti glavom. Izvini. Moda je ovo bilo pregrubo.
Nije istina. Glas joj je sada odluan. Ne naputam tebe da bih se njemu vratila. Nije to posredi. Stalno si priao da treba da se suoim s njim, da im se javim. Da u protivnom neu biti
srena ovde s tobom.
On utke isputa oblai dima. Posle nekog vremena, kae: da, priao sam.
Nije se obrijao, primeuje Viktorina, i zbog podrasle brade deluje umorno, ali istovremeno
i privlanije.
Moram da odem kui na izvesno vreme, kae, i da odluim sama. Tad u se vratiti.
Samu sebe zavarava, ponavlja on.
Zato nema poverenja?
On se okree i gleda je pravce u oi.
Zato to nije re samo o tebi, ve i o njemu. I o tvojoj porodici, i tvome selu. Znam ja Vandeju. I ja sam odatle. Iako sam se kasnije odselio u Pariz. Znam kako e sve da izgleda. utira
kamen' s poda verande. Traie te natrag.
Ne. Nee tako biti. Ovde imam tebe. I na ivot.
Izgledae ti kao san kad jednom ode kui.
Pojavljuje se Fu i diskretno se nakaljava.
Veera je na stolu, madam.
Antoan silazi s verande u vrt.
Jedi ti svoju sipu, kae. Videemo se kasnije.
Molim te. Nemoj. Nemoj to da radi.
On zastaje kraj grma hibiskusa, onog s cvetovima boje krvi koje je pre neki dan Viktorina
brala. Osvre se ka njoj. Oi su mu sive, a ne plave. Kad bi ovoga trena ustala, kada bi nainila nekoliko koraka prema ivici verande, kada bi krenula stazicom nalevo od limuna, kada bi se
uputila ka njemu, ba sad, on bi se okrenuo i saekao je. Kada bi sad ustala, malopreanji
razgovor bio bi izbrisan, bio bi samo hir, plamiak gneva, nesporazum koji se d zagladiti.
Rekla bi mu istinu: daje Armanu napisala pismo, ali da ga jo nije odnela na potu. Rekla bi
mu da nije sigurna eli li da ga poalje, da moda ima i drugog naina, da moda moe da
saeka, da moda, kao to je predloio, mogu zajedno da se vrate. Ne bi bilo prekasno da se
promeni celokupan ton onog to se dogodilo.

W&N

I moda je on, u magnovenju, eka da ba tako uradi. Na trenutak zastaje u pokretu, tamo
kraj grma hibiskusa. eka je da ga zadri. Ah ona nee. Ne pomie se. U tom istom magnovenju pogledi im se sreu. Sive oi su mu smrknute, lice izmodeno. A onda je sve svreno.
Vraa mu se stari izraz lica. Ruke mu klonu niz bok, i ona mu samo vidi lea u poguvanom
platnenom odelu, samo odlune korake u pravcu kapije u zadnjem delu dvorita, u trenutku
kad nestaje meu stablima banana.

8. septembar 1940.
7.20 posle podne

KO TI JE KAZAO? pita

ona istim tihim glasom. Danijel?

On stoji ispred reetke kamina, s rukama u depovima, i ne gleda je.
Tante Anelina, kae.
Anelina. Na dan uoi polaska otila je do nje da se pozdravi. Kua joj je gledala direktno
na ulicu, pa je tamo stajala, sa stomakom nalik na balon koji samo to nije pukao.
Nee da me pozove da svratim? rekla je Viktorina.
Anelina je klimnula glavom i uvela je u salon.
Neu da sedam, rekla je Viktorina. Samo hou da se pozdravim.
Ide kui?
Da.
Moda je tako najbolje, kazala je Anelina. Hoe li se vraati?
Ne znam. Odlazim sutra na Pei-Ho.
Anelina je klimnula glavom. Bio je oito da odobrava taj postupak. Povukla je niti, a Viktorina ih je sledila. Viktorina je osetila sev gneva prema sestri, a zatim se ljutnja rasprila.
Uostalom, niko je ne primorava da se vrati. Nai su koreni u Vandeji, rekao je Antoan. Je li to
posredi?
Poljubile su se triput, u oba obraza, po vandejski.
Neu da te pratim s keja, rekla je Anelina, Pretpostavljam da bi radije da bude sama sa
Antoanom.
Viktorina je klimnula glavom.
Potapala je sestru po stomaku.
Nek sve bude dobro s tobom, Anelina.
Bile su na vratima. Anelina je koraknula unazad i zatvorila vrata. Ulica je bila tiha, u hladu je spavao jedan mali Anamianin, tela sklupanog uza zid. Viktorina gaje zaobila, pazei
da ga ne probudi.
Primeuje da se Moris okrenuo i da je posmatra. Koliko je utala?
Staje rekla Anelina? Sopstvene rei joj dopiru iz ogromne daljine, mora na silu da ih istisne.

W&N

Moris seda na stolicu preko puta nje. Noge su mu razmaknute, nalaktio se, pogledi im se
na trenutak susreu, a onda okree lice ka ognjitu.
Da je to istina. Da si ostavila tatu i otila s drugim ovekom, i ivela s njim u Indokini.
Rumen koju osea na obrazima moda je izazvana vatrom. ak i sad, posle etrdeset leta,
ove rei ne moe da slua.
Vadi iz depa maramicu, iri je i prekriva njome lice.
Maman, kae on.
Ona ne odgovara.
Maman, ponavlja. Glas mu nije blag.
Mmm?
Jesi li ga volela?
Plamenovi ispunjavaju kamin, hue i praskaju.
Ona osea kako joj se suze nakupljaju u oima i ne trudi se da ih obrie.
Antoan, kae s nenou. Antoan se zvao.
Zato si se onda vratila?
Jo ga ne gleda.
Ja sam morala sam. Nisam mogla da ostanem. Posle onog to sam uinila...
On ustaje i staje ispred reetke, leima okrenut majci.
Nastavila sam da ga viam, kae, kad god je dolazio u Francusku. Poto sam se razvela od
tvog oca. Svake se godine vraao.
Moris se naginje nad reetku i dara vatru, kojoj ne treba nikakva pomo. I ovako je vrela.
Niko nije znao. A onda... jedne se godine nije vratio. ekala sam ga. Uvek je ovamo dolazio u leto, dok si ti bivao kod tan te Emilijen, za vreme ovih naih kia.
On dugo uti.
A kada nije bilo vesti itavo jedno leto, pa ni u jesen, nikakvog glasa, nieg... Duboko udie vazduh. Znala sam. I posle dosta meseci dobila sam pismo od njegove tetke. Umro je. Od
nekakve bolesti koju je zaradio u Indokini.
Kada? Glas mu je romor.
Pre petnaest godina, kae ona. Bilo mu je ezdeset i dve.

Pei-Ho

20. JUL 1900. Sedi na ivici kreveta, golim leima prema njemu. Njegove ake obuhvataju
joj ramena. Sklapa oi. Poslednji put, razmilja, i pritiska njegove ruke. Ali on sputa ake i
ostavlja je na miru. Ona se okree. Sada je legao, ruku pruenih nad glavom, i gleda u nju
bezizraznog lica.
Zar ne treba da dovri pakovanje? pita je.
Pokazuje na njenu odeu, hrpe na stolicama, na komodi, na stoiu od ratana. Koveg je
otvoren, nije jo ni dopola pun. Njen kofer iz Majezea stoji uspravno na podu, skromnog
izgleda, jer nalepnice s putovanja sada su izbledele i pocepane.
Ona namie bretele midera preko ramena.
Hoe da mi pomogne? pita.
On seda i kai omicu po omicu za kukice.
Mora da je u njemu tesno, kae. Oduila si se.

W&N

Dobro je, kae ona, Ali mora da uvue stomak u trenutku dok on pritee omice na struku i
zakopava ih.
Evo, kae. Gotovo.
Ona oblai bluzu i kopa je, navlai podsuknju.
On je s kreveta neko vreme posmatra kako se oblai, a zatim ustaje.
Vraam se kasnije, kae i izlazi.
Isprva se Viktorina pakuje sporo, jer joj je teko da odlui ta da ostavi a ta da ponese i jer
sve to za sobom ostavi on moe da protumai pa i ona kao obeanje da e se vratiti. A
moda to i jeste. Ostavlja kineske papue od crne svile, vezeni al, nekoliko batistanih haljina,
pretankih da ih nosi u Vandeji. S naroitom panjom pakuje poklone koje je kupila da ih
ponese u Francusku: spavaicu od bele svile za Madlenu, sako sa uspravnom kragnom za
Danijela, i isti takav za Armana, ibuk od bambusa i slonovae za Viktora-Pola, verovatno
nepogodan za puenje duvana, ah kao suvenir, ajnik od plavo-belog porcelana, moda za
majku, i papirne lepeze, nene porcelanske inijice, svilene svitke ispisane kineskim slovima,
komade arene svile.
Posle izvesnog vremena postaje suvie bolno da svaki predmet uzima tako paljivo, da
premilja nad svakim svojim izborom. Pakovanje e joj pojesti itav dan, nikako nee zavriti
na vreme. Prikuplja gomile odee i reda ih u koveg, cipele s jedne strane, toaletne stvarice s
druge. Koferi koji e nositi uza se sadrae samo najosnovnije line potreptine. Nekoliko
knjiga. Njenu svesku. Unosi se u pakovanje. Ono preuzima sopstveni ritam. Njen mehaniki
korak preko sobe je umiruje, olakanje je usredsrediti se na trenutni zadatak. Odvaja golubije
sivi aket i svetloplavu haljinu u kojoj je doputovala. Obui e ih veeras. Rukavice od sive
koe, one koje idu uz tu haljinu, gura u tanicu. Izlazi u vrt i bere punu aku latica indijskog
drveta, pa ih uukava u novanik od proivene svile. Uginue tamo, nee se osuiti, ve e se
samo raspasti. Ali njihov e miris, nada se ona, ostati.
U pet sati on se vraa do vrta ispred spavae sobe. itav se dan pakovala, prekinula je tek
koliko da pojede ruak to joj ga je Fu postavio na verandi.
Jesi li spremna? pita.
Da. Srce joj se stee. Gore je, neizmerno gore ostaviti oveka kojeg voli. Ali glas joj je
odluan, pokreti mirni, odmereni. Izlaze kroz prednji vrt, on joj otvara kapiju. Prolazi neki par
u otmenoj odei. Za enom se vue lep haljine, a mukarac ima visok eir mora da su poli na igranku. Na uglu se napravio red pus-pus ova, gde ekaju na muterije. Na kraju ulice, na
zapadu, vidi se ruiast odsjaj. Ona nee veeras biti ovde, da popije martel u Selektu, niti
da proeta sa Antoanom ulicom Katinat, sve do reke. Nee veerati zajedno. Bie usamljen
bez nje. Ali u trenutku kada uz ivinjak staje koija koju je naruio, s konjem koji nemirno
cima am, kada Fu iznese njen koveg, raspoloenje joj se neoekivano popravlja. Bie joj ovo
prvo pravo samostalno putovanje.
Bon voyage, Madame, kae Fu. Ruku prekrtenih na grudima, klanja se. Tako je stajao i
Hu, kada je otila da se pozdravi s njim, oborena pogleda. Kada je podigao oi, lice mu se
smeilo, ali oi su mu bile tune. Isti je izraz sada u Fuovim oima. Uzima ga za ruku i stiska
je. Izagnala je sebe iz Sajgona i u srcu osea probad bola.
Fu, na svemu ti hvala.
Bon voyage, Madame, ponavlja on. Lepo u se brinuti o mesjeu.
Stoje licem u lice na keju, gurkaju ih putnici koji staju u red za ukrcavanje. S jedne strane
se gomila prtljag, klimava piramida kovega, kofera i kartonskih kutija uvezanih kanapom.
Na drugoj strani reke Sajgon zalazi sunce, savren krug, boje krvave pomorande, i tone u
pirinana polja.

W&N

uvaj se na brodu, kae on. Nemoj smetnuti s uma da vezuje maramicu preko lica zbog
ai.
Neu smetnuti s uma.
Ima li nanine kapi protiv munine?
Imam. Tape se po torbici. Ovde su.
On je uzima za obe ruke. Obuhvata joj zapea. Moda joj njegove ruke dodiruju kou po
poslednji put.
uvaj se, kae ponovo.
Hou.
Bie ti hladno kad stigne u Francusku, morae da se navikava na tamonju klimu.
Znam, kae ona. Ne brini.
Privlai je uza se oko struka. Ona mu naslanja glavu na prsa.
Jo smo zajedno, kae on.
Da, jesmo.
Na nju je red da bude ta koja odlazi, da se naslanja na ogradu palube, da se upinje da ga
vidi u tamnoj gomili sa ogromne visine parobroda. Prepoznaje ga po slamenom eiru. Mae
mu. Vidi mu na trenutak ruku kako se die. Predaleko je da mu raita pogled.
Teglenjaci lagano odvlae Pei-Ho od keja. Ostaje uz ogradu, oiju uprtih u belu taku njegovog eira sve dok se previe ne smrkne i dok se ne nae predaleko da bi ga uopte vie i
videla. Pa i posle toga ostaje na palubi, dok brod vijuga irokim okukama Sajgona. Posmatra
teglenjake dok ih naputaju, a zatim brod poinje da vibrira i iz dimnjaka kulja ogroman oblak
crnog dima, a zvuci motora zagluuju ui.
Kako se blie puini, podie se laki povetarac. Pomalja se svetionik Rta Sen-ak. U Kokosovom zalivu dunke se njiu ba kao onda kada su i stigli ovamo.
Posle toga, okreu lea Sajgonu.
San tee u obratnom smeru.
Prve noi ne moe oka da sklopi. Osea vibracije motora onako kako ne pamti da ih je osetila dok je dolazila sa Antoanom. Oslukuje tupkanje malih ivotinja, u strahu da joj pacovi
njih je dobro upamtila na skoe na krevet dok spava. Zamilja kako Fu slui Antoanu veeru, a ovaj sedi za elom trpezarijskog stola. Iako je mnogo verovatnije da je izaao i napio se,
ili se pak touffianer mrzi tu re.
Ponovo seda u lealjku. Nije joj muka kao za vreme onog prvog putovanja. Moda ju je
ivot u blizini vode nauio na more. Ih je moda, kako joj je Antoan ono rekao, prvi put najgore.
Kada je voda mirna a vetar rasteruje brodski dim prema puini, no je najlepi trenutak.
Napolju na palubi stie se oseaj da se tone u kadifu, u plavocrnu boju okeana i neba, koja se
kao milovanje stapa s blagou vazduha.
Seanja joj se rasipaju. Jedva se sea tog putovanja natrag. Priredili su zabavu kada su se,
blizu Singapura, primakli polutaru. Silna pijanka. Stariji putnici prisetili su se obreda prelaenja polutara pre nego to je ezdesetih godina otvoren Suecki kanal. Oni koji su prvi put prelazili nulti naporednik tada su bivali podvrgavani nizu obiajnih ala zvali su to krtenjem
na crti. Predsedavao je jedan stari mornar, preruen u Oca Crtu, s dugom lanom bradom. Svi
su se isponapijali. Sada vie, naravno, ne prelaze polutar, brode severno od njega, kroz moreuz Malake, pored Singapura. Ah i dalje se mnogo pije.

W&N

No kao melasa. U daljini, zvuci klavira.

Bio je tu jedan brani par, par koji je upoznala za rukom, s njima je izveeri igrala vist.
Kako se ono zvahu?
Evo ih, u svesci.
an i Lena Maroj. Lena, ne, Roscoff, dodala je.
udnovato, pomislilo bi se... Otac joj je bio Rus, otuda joj to ime. Ne moe da se seti kako
je izgledao an. Lena je bila plavokosa, tako svetle koe da se inila gotovo bezbojnom. I sa
iskoenim, uskim, plavim oima. Imala je prsten, rubin optoen dijamantima. Poto bi odigrala, pritisnula bi karte uz grudi, rairenih prstiju, kao namerno, da joj prsten zasvetluca. Bio je
tu, u dvorani za zabavu, i pijanist, i peva, i ponekad su Lena i an ustajali da odigraju valcer.
Njen tanuni struk izvijao se iznad anovog rukava s ljupkou trstike. Vraali su se zauvek.
On je radio u potanskoj administraciji. Bilo je bolno gledati Lenu i ana kako igraju valcer,
kao da se posmatra kraj nekog sna.
Proli su kanalom do dokova Port Saida, gde su mogli da siu s broda. Bilo im je to poslednje stajalite na Istoku. A onda se, preko puta Kipra, nebo provalilo, a more se uzburkalo i
pocrnelo, pa su iz kovega povadili tople alove i deblje bluze i preko noi se natisli u veliki
salon. Valceri su zvuali alostivije, tempo je bio sporiji.
Kad su se pribliili Evropi, vratila su joj se seanja na kuicu kraj kanala u vandejskom
Movaritu. Ne pitanje kako li sad, po svoj prilici, izgledaju Arman ili Danijel ili Madlena,
niti ta rade.
Ne. Samo kua. Bakrai i kotlovi koji plamte pod sunevim zracima. Spavaa soba, boica
s razlikovom vodicom na sekreteru od ruinog drveta, puder za lice u posudici od plavog
porcelana, kutijica od nenoljubiaste keramike. Pokuavala je da se seti tane boje i sjaja
svetlosti u kasno poslepodne, u kuhinji, u jesen. Zelenkaste boje kanala u bledo jutro.
Jedne jesenje veeri 1899, dok su jo bili u Vin Longu, posmatrajui s balkona vode
Mekonga, upitala je Antoana: da li slez mirie?
Na trenutak je utao. Oboje su zamurili i zamislili visoke stabljike i ogromne cvetove koji
samonikli rastu po vandejskim selima du obale. Da li slez mirie? Pokuavali su da se sete.
Nisu uspeh.
U Bordou pljuti kia dok Pei-Ho baca sidro. Turoban, siv dan na obali Atlantika. Nosa
joj prenosi koveg do koije. Ona sama nosi svoj koferi od tavljene koe. Nema vie coolie-xe. Nema vie pus-pus ova. Vadi sveanj novanica koje joj je Antoan dao da plati koijaa.
Penje se i seda pozadi, sama.
Iscrpena je i smrzla se.
Nieg se vie ne sea o svom povratka kui. Sem noi u La Roelu, u gostionici nedaleko
od obale. Nieg se drugog ne sea sem zvuka talasa i onog mlenog sve tla svojstvenog obali
Vandeje.
Prolazi travnjakom prema kui, pored alosne vrbe, i otvara vrata. Stoji nasred kuhinje, u
podnoju stepenica, s koferom u ruci. Primeuje da neto nedostaje... na sredini stola nema
miljea.
Qui est la?

W&N

uje kako kripe podne daske, onako kako su oduvek kripale na prvom stepeniku odozgore, i bat njegovih koraka dok silazi.
Qui est la? dovikuje on ponovo.
Ona stoji nie stepenica u svom zimskom kaputu smrzava se otkako je stigla u Francusku, pre dva dana, iako je leto jo drei kofer, i on je tad ugleda i nastavlja niz stepenice i
staje ispred nje bez rei, bez dodira. Samo prua ruku i preuzima joj kofer iz ruke i sputa ga
na pod pored njih dvoje. A ona ne zna ta mu promie oima, samo to da nema iznenaenja,
nema besa, to moe da odredi.
Tu sam, kae.
Tu si.
Glas mu je, prolazi joj kroz glavu, kao parfem, neka sloena meavina: ironija i sarkazam
kao dominantna nota, pa nekakva gruba snaga, a onda, suvie tanana da bi se isprva osetila,
ali koja lebdi iza, nehotina toplina.
Obavija ruke oko nje. Glava joj dosee njegov vrat. Nii je od Antoana, temeljniji. Mirie
na kou i gumu, ba kao i njen otac; obojica su ljudi kopna, konja i pasa, ili divljai.
Tu es l, ponavlja on, a ruka mu neno dodiruje njen vrat, miluje joj kosu, pa zatim lagano,
natenane, traga za ukosnicama koje joj dre punu i poinje da ih vadi. Kao da nikad nije ni
odlazila.
Ona mu sklanja ruku i uzmie jedan korak.
Jesi li se vratila? pita on. I gleda je pravce u oi.
Ne odgovara. Obazire se. Vrata je ostavila otvorena i zavese lepraju od vetra.
Gde su?
U Sen-Kristinu. Sa Adelom. Na letovanju.
Ponovo je gleda. Oi su mu prodorne. Pune iekivanja.
Jesi li se vratila?
Ona uzdie. Popodnevno sunce obasjava bakrae onako kako je pamtila, crveni blesak
nasuprot hladnom svetlu kanala.
Kad se oni vraaju?
Za jedno dve nedelje.
Seda za sto, jo u kaputu, s koferom kraj nogu. Dodiruje prstom drvenu povr. ini se
potamnelom i suvom. Trebae joj dobra tura votenja.
Nema nikog da ti vodi kuu?
Imam.
Ona klima glavom.
Tano. Ima.
Ako si se vratila, onda ona odlazi.
Viktorina razmilja o dugom povratku preko pola sveta. O laganom privikavanju na razliite vremenske zone. Uzee kofer i izai. Uhvatie parobrod za Sajgon. DArtanjan ili Singapur. O tome su i priali. Vrata su jo otvorena. Nijedno od njih dvoje ne trudi se da ih zatvori.
Pod naletom vetra, zakripe im arke.
Treba da se podmau, kae ona.
On klima glavom. Jo stoji udno stepenica, ne naslanjajui se na stubi, a noge su mu vrsto raskreene, ruke u depovima pantalona.
Gde je Merlin?
Arman vrti glavom.
Uginuo?
On ne kae nita, samo gleda dole.
Kako? Jo je bio mlad.
Pregazio ga automobil.
teta, kae ona. Dobar je pas bio.

W&N

Pod rukom joj sto deluje prisno. Prati mu prstom are i naprsline. Stari vandejski sto od
trenje divljake.
Izgleda joj kao silan napor da ustane i podigne kofer. Umorna je. Preumorna.
Sipaj mi prst porta, kae.
On na sto iznosi flau i dve kristalne aice, pa seda preko puta nje i naliva pie. Uzima
svoju au i die je u pravcu nje.
A ton retour, izgovara. Za tvoj povratak.
I ona uzima svoju aicu i otpija gutljaji. Iznenauje je zreo, drvenast ukus porta. Ne lii
ni na ta to su u Sajgonu pili. On svoju au ispija u jednom cugu.
U spavaoj se sobi nita nije izmenilo. Njen puder je u inijici od plavog porcelana na
istom mestu na sekreteru, tu su i boice od ultramarin plavog stakla. Kovei sa sedefnim
umecima, pun rasparene dugmadi i traka. Nenoljubiasta kutija, a u njoj jo i sad prsten sa
ametistom. Srebrno raspee na krstu od slonovae, na zidu iznad kreveta. Kroz napola zatvorene kapke prodire mlenobelo svetio. Pukotine na stropu, podlupljena boja.
ekao sam te da se vrati, kae on.
Doputa mu da joj otkopa kaput, izme, batistanu bluzicu. Ne gleda u njega. Antoan je taj
koji je i sad s njom, Antoan joj razvezuje podsuknju, raskopava mider kukicu za kukicom.
Nije morala da ostane. Mogli su samo da porazgovaraju. Mogla je da objasni. I mogla je da
zatim izae sa svojim malim koferom.
Vrata su bila otvorena. Mogla je da uhvati DArtanjan ih Singapur nazad za Sajgon.
Pa ipak je ostala.
Povukao ju je na krevet. Mirisao je na kou i polje. Telo mu je bilo glomaznije, tee nego
ranije.
Nije se oduprla.

8. septembar 1940.
7.30 posle podne

VREME JE da se zatvore kapci, kae Moris, pa otvara prozor da ih dosegne i privue.

Nemoj. Zatvoriu ih ja kasnije. Nemoj ni svetio da pali. On uzima posluavnik sa ajem i
nosi ga na sudoperu, pa puta vodu i pere olje i ajnik i sputa ih na dasku da se osue.
angrljanje oljica, pljuskanje vode, kripanje njegovih nogu na vinaz-ploama kraj sudopere zvue kao nemi otpor. Njegova utnja je jo bolnija od samih pitanja.
Pa, kae vrativi se do nje, hoe li da ti pre polaska spremim neto za veeru?
Ne, kae ona ne gledajui ga.
Kao da je otvorio vrata i izaao. A vrata sad zjape izmeu njih, i nijedno nee ni da makne
kako bi prelo prag.
Oslukuje u tami dobro znane zvuke kue i ulice, deje glasove, odmah ispod prozora. Na
trenutak je miris svee boje s belih zidova podsea na uzbudljivi miris nove sveske kada se
prvi put otvori.

W&N

E pa, treba da se vratim Edmondini i Rolanu, kae on. Ponovo je kraj reetke kamina, neodluan, licem prema njoj. Ruke dri za leima. Krupan je ovek Moris, s punim licem i gustim obrvama i dobroudnim izrazom usana. Ali lice mu je uzdrano, oprezno.
Morise, kae ona.
Da?
Oboje ekaju da ono drugo neto kae. Ali tada ulicom zaprati i projuri automobil.
Boovi, kae ona.
On gleda kroz prozor.
Po emu zna?
Po vozilima kojima se slue, kae ona. Motori im zvue drugaije nego nai. Morise!
dodaje. Bruka je i sramota to se Peten tako brzo predao. Posle onakve svoje borbe kod Verdena.
Moda ba zato. Nije hteo da izgubi jo milion ljudi.
Videe, kae ona. Odoleemo. Boriemo se isto kao od etrnaeste do osamnaeste. U pravu je De Gol.
On uzima fotografiju sa stola, onu to ju je snimio Dijelefil u Da Latu, i ponovo je zagleda.
Ona prinosi ruke blie vatri. Hladnije je sad, i vlano je. Poeo je vetar. uje se kako zavija iako su na zaklonjenoj strani.
Ranjen je kod Verdena, dodaje ona, svesna da navaljuje vie nego to treba, da je on vie
uopte ne slua, ah ne moe da se zadri. Vratio se u dobrovoljce. Nije morao. Bio je prestar
za to.
Moris vraa fotografiju u album, pa ga sputa na sto. Ona mu posmatra ruke. Pokreti su mu
odreeni, odluujui.
Moram da poem, kae. Ako ti nita vie ne treba.
Ona klima glavom ne gledajui ga.
Ne treba mi, kae.
On se saginje da je poljubi u obraz.
Bonsoir, maman.
Bonsoir, mon petit.
Po Morisovom odlasku, cimala je i tumbala, cimala i tumbala koveg blie pei. Na vrhu je
bila iroka haljina od crvene svile sa otisnutim belim hrizantemama; nije je se seala. Ispod je
leala satenska haljina breskvine boje s turnirom od tafta. Odvojila ju je na stranu. Paljivo je
uzela haljine od tankog batista i svilenog muslina. Raspadale su joj se pod prstima. Jednu po
jednu, sve ih je pobacala u kamin. A zatim je istresla knjige, romane Pjera Lotija, katalog
Svetske izlobe 1900, knjigu rashoda od plavog marokena. A onda i svoje sveske pune kineskih slova. Antoanova pisma, menije s Tonkina, s Pei-Hoa.
Istresla je u vatru svaku hartijicu, svaki odevni predmet iz kovega, i pobacala ono to ne
gori. Zatim je ispred sebe stavila haljinu od satena breskvine boje i oglednula se u ogledalu
iznad kamina. Struk joj je bio ba tanuan, nikad se vie ne bi mogla udenuti u nju. Saten su
arale izbledele ukastobele pruge. Moda je to od vlage u vili Sen-Klod. Bacila je haljinu u
pe. Dugo joj je trebalo da izgori, a dim je bio nagorak.
Poslednju je ostavila svesku. Bila je gotovo potpuno ispisana. Rukopisom njene mladosti.
Indigo boja izbledela je u bledomrku. Uskoro e postati neitko. Dugo je sedela pored pei i
itala, sve dok se nije tako umorila da vie nije mogla da dri oi otvorene. Palo joj je na
pamet da je odvoji i d je Morisu. Ali dosetila se boljeg. Kada je prva belina zore osvetlila
sobu, bacila je svesku u plamen. Najpre je planula svetio i visoko, uz vatromet varnica, a
zatim se sruila u stranu, napola izgorela, sa stranicama crnih i izvijenih ivica. Uhvatila ju je

W&N

maicama i vratila je usred usplamtelih cepanica. Ovog se puta pretvorila u plamen za nekoliko asaka. A onda je nestala. Na kraju krajeva, bila je to samo hartija.

W&N

NAPOMENE O VIKTORINI
Rolana Tesijea sina Morisa, eda Viktorininog povratka i njegovu suprugu Nenet upoznala sam jednog hladnog i vlanog januarskog dana na anerskoj eleznikoj stanici, na koju
su doli da me povezu. Ponudili su se da me odbace do Viktorininog groba u LEgijonu, poto
pri svom prethodnom dolasku u Vandeju nisam mogla da ga naem.
U svojoj kui na periferiji Anera pokazali su mi albume pune dopisnica upuenih Viktorini, a i neke koje je sama slala drugima, sve ispisane kitnjastim rukopisom uobiajenim za
poetak veka, sve povodom novosti o letovanjima i putovanjima. Jedna od njih, s natpisom
Uspomena iz La Fota, bila je starinski crno-beli kola malih razglednica privrenih, zajedno
s letnjim cvetovima (mauhicama i belim radama) na komad starog drveta. Uz pomo lupe,
mogla se razabrati kasina, onakva kakva je izgledala na prekretnici dva veka, jednostavna
zgradica sa dva drvena stepenita koja vode ka ulazu.
Na plai, niz drvenih kabina s nadstrenicama od greda, s kojih su preko leta po svoj prilici
visile cirade od platna, da zaklone kupae od sunca. Na fotografiji s natpisom Luka sedela su
tri momia s mreama za muule rairenim ispred sebe. Razglednica je bila naslovljena na
mesjeaA. Tesijea, ulica Korbon br. 19, Pariz, XV arondisman. U poruci se pominjalo uzburkano more i uspeno ribarenje: fe Nalovili smo tri vedrice od po deset litara. Bio je tu i
naroit pozdrav upuen Danijelu i Madleni. Potpis je glasio: Moris, va sin i brat. Bio je esnaest godina mlai od Danijela.
Bila je tu i sveska ispisana receptima za lekove od raznih bolesti i domae proizvode, od
leenja raznoraznih vrsta raka pa sve do pravljenja svea. Sve smo ih razgledah, ne umejui
da odredimo da li je to Viktorinin rukopis.
Neto ranije, u kolima, dok smo ili sa stanice, Nenet je priala o Viktorini, koju nikada
nije upoznala. Rolan je utao. Oko nas se zgunjavao suton. Ne zna da li je otila s drugim
ovekom, govorila je Nenet, okrenuta ka meni, na prednjem seditu. Viktorinina sestra Anelina bila je udata za vojno lice, pa su se odselili u Indokinu. Moda je Viktorina odluila da
krene za sestrom. Nenet je sumnjala da je Viktorina prestala da voli Armana. Jeste bio enskaro, to je istina. Svi su to znah. Mora daje bila nesrena s njim. Moda vie nije mogla da trpi.
Ali opet...
Ve sam bila obavila potragu za Viktorininim tragovima u Francuskoj prekomorskoj arhivi
to je eufemizam za kolonijalne zapise koji se uvaju u Eksu an Provans. Tamo sam u
rukama drala mnoge kutije s poutelim hartijama, krte kopije na flis-papiru, otkucane ih
rukom ispisane u dva ih tri primerka ljutita ili jetka pisma koja slikovito oivljavaju svet
birokratije i sitnih neposlunosti, dugotrajnih zavada i budalastih nepokornosti, lakrdijakih
zbrka koje su se esto tragino okonavale. U nekima od njih pominjale su se porodice po
prezimenu Tesije, pa ak i nekoliko ozelona. Ali nijedan dokument nije bio upuen Viktorini, niti napisan njenom rukom, ni u odeljenju za Indokinu, ni u odeljenju za Novu Kaledoniju.
Pa tako Nenetine tvrdnje nisam mogla ni da potvrdim ni da osporim.
Za vreme te vonje sa stanice, Rolan nije mnogo govorio. Nenet se seala velike kutije
pune Viktorininih linih papira i pisama, koji su godinama ostali u posedu Morisove ene,
posle Viktorinine smrti. Bilo je tu pismo od Aneline, Viktorinine sestre, u kojem je mohla za
novac. Moda je to pismo bilo poslato iz Indokine. Ta je kutija nestala. Ostali Viktorinini
papiri uniteni su u vreme njene smrti, u decembru 1940, za vreme nemake okupacije. Umrla
je u LEgijonu, mestacu koje se nalazi na nekoliko kilometara od obale, kuda se nekoliko
meseci pre toga preselila iz La Fota.

W&N

Kada smo se narednog jutra spremili da poemo u LEgijon, jo je bila mrkla no. U termosu na kuhinjskom stolu ekala me je vrua kafa i veliki vandejski brioche nimalo nalik
na one male, odvojene, okruglaste brioches kakvi se prodaju po parikim pekarama.
Naizmenino ravan i brdovit kraj, pust ispod niskog, natutenog neba, sa snenim seocima
od sivih kua, sad mi je bio blizak. Na svakom drugom raskru umirao je Hristos, isklesan od
belog mermera ili nekog drugog belog kamena, prikovan na veliki granitni krst. Zima je bila
kiovita, pa su zelene movare bile narasle, a kanali su se razlivali preko obala.
Za tri ih etiri sata to je mnogo due no to sam oekivala stigli smo do obale. Groblje
LEgijona sur Mer ibao je ledeni vetar sa okeana. Koraala sam iza Rolanovih irokih lea,
podignute kragne i ceptei od zime. Pamtim sline odlaske na vandejska groblja jo iz detinjstva, kad sam odlazila s babom i dedom na Dan Svih svetih. Nadgrobne spomenike kojima su
vekovi izravnali povr. Suketanje suvog lia pod konim onovima, otar miris masnog,
plodnog tla, buket zlatnih zimskih rua navrat-nanos zavuenih u postolje od kovanog gvoa
u dnu groba. Fotografije u ovalnim ramovima, smee boje koje blede. A mon cherpapa, urezano u zrnastom mermeru.
Posle nekoliko minuta zastali smo ispred humke utonule s jedne strane, okruene pravougaonim opsekom. Oplata od mermera boje burgunca bila je ispucala, napola ulegla u zemlju.
Jedva su se mogli raitati natpisi: 11. avgust 1866 27. decembar 1940. Bio je slomljen i
crni mermerni krst na koji je bio privren Hristos. U kontrastu s postojanim granitom
Armanovog spomenika, nainjenog da odoh zubu vremena, a koji sam videla prilikom svoje
prethodne posete Vandeji, na groblju u Zodonijeu en Pared, Viktorinin je uzglavnik ve bio
polegao po zemlji. Nenet se izvinila zbog vetakog cvea u vazama. Ona i Rolan su jedini
koji i dalje obilaze grob. Suvie je teko da se stalno obnavlja svee cvee. Rolan je klimnuo
glavom i nita nije rekao.
Nekoliko nedelja kasnije, Rolan Tesije mi je poslao veliku Viktorininu fotografiju, trideset
puta etrdeset centimetara, na kojoj joj je kosa labavo prikupljena u punicu, a uborana kragna joj se talasa oko vrata, dok oi gledaju nekud u stranu. Original je zadrao, a meni je poslao blago zrnastu kopiju. Sudei po odei i frizuri, mora da je iz vremena smene dva veka.
Zalepila sam je na zid svoga stana u Njujorku. Pogled joj je blag i snen, gotovo kao da nije od
ovoga sveta. U crtama lica ita se odsutnost. Nije to slika mlade ene u punoj snazi. Pa ipak ta
njena odsutnost ima neku gustinu, neku teinu. Rekla bih da nije samo sanjalica koja ezne da
pobegne. Vidim je kao sliku ene koja se vratila kui.

W&N

RE ZAHVALNOSTI
Od srca hvala svima koji su mi pruili podrku i pomogli mi tokom nastanka ove knjige:
Rolanu i Nenet Tesije, Mielu Tesijeu, Fransoa Tesijeu, Danijelu Tesijeu, Adrijani Feraru,
Neonili Bogleanu, Olivijeu Buisuu, Fransis Meje, Kineskom domu, Ngijen ang, Ngijen
Hue, Kasiji Levenus, Ijoni, Stefani Abu, Karin Kise, Kenu Fosteru, Katrin Pankol, Zanu
Tesanijeu, Alenu Gijemnu, Ani Lovel, Samuelu Bordroju, aning Vang. A naroito Dmitriju
Vetlovu, koji je dvaput proitao rukopis s beskrajnim i zaljubljenikim strpljenjem.
Najtoplije zahvaljujem i svom neverovatno upornom i pronicljivom uredniku Robinu
Deseu, bez kojeg ova knjiga ne bi bila ono to jeste, i kao i uvek mom zastupniku Doj
Haris na njenoj nepokolebljivoj podrci.
Takoe bih da zahvalim Njujorkoj umetnikoj fondaciji na velikodunoj stipendiji.

W&N

RENIK
Accent pointu (fr.) otri naglasak
Agnus Dei (lat.) Jaganje Boji, deo mise, prizivanje Bojeg milosra nad priesnike
ah bon (fr.) no dobro, u redu
Ah, la rleuse! (fr.) Eh, ti gunalo!
Ah! Quel temps! (fr.) Au! Kakvo vreme!
A la Claire Fontaine /Men allantpromener, /J'ai trouve l'eau si claire / Que je my suis
baigne. /Dors, rossignol, dors, / Toi qui as le coeurgai...) (fr.) Pored bistrog izvora / etala
sam / i voda je bila tako bistra / da sam se tamo okupala. / Spavaj, slavuju, spavaj, / ti koji
ima veselo srce... (francuska narodna pesma)
a la garconne (fr.) deaki allons (fr.) hajde, doi
Alouette, Gentile Alouette, je teplumerai... (fr.) evo, ljupka evo, oupau ti peije...
(francuska deja pesma)
mon cher papa (fr.) mom dragom tati
amowr de jeunesse (fr.) mladalaka ljubav
Amours Nomades (fr.) Skitake ljubavi
Arrte Merlin! (fr.) Mir, Merline!
a ta guise (fr.) kako ti volja
toi pour toujours (fr.) zauvek tvoj
attends-moi (fr.) ekaj me
au revoir (fr.) do vienja, zbogom
Ave Maria, gratia plena... Sancta Maria, Mater Dei, ora pro nobis peccatoribus... (lat.)
Zdravo Marijo, milosti puna... Sveta Marijo, Majko boja, moli se za nas grene...
Ave, Maris Stella, / Dei Mater Alma / Atque Semper Virgo / Felix Caeli Porta (lat.)
Zdravo, Zvezdo morska, / Majko boja blaena / i Veno bezgrena devo, / kapijo nebeske
sree; prva strofa uvene himne Bogorodici
A votre sant! Sant! (fr.) U vae zdravlje! iveli! avril (fr.) april
badamier (fr.) drvo
terminalia catappa, malabarski badem
bagne (fr.) zatvor, robijanica
btards (fr.) bukv. kopilad; vrsta hleba, tzv. beka vekna
bien (fr.) dobro je, svakako, naravno
bien-pensants (fr.) dobromisleni, dobronamerni; ovde u smislu: koji ne odstupaju od
ustaljenog miljenja
bien sur, Madame Texier (fr.) naravno, gospoo Tesije
blanquette de veau (fr.) telei gula
bonjour (fr.) dobar dan
bonne anne, mon amour (fr.) srena ti Nova godina, ljubavi moja
bonsoir (fr.) dobro vee; laku no
bon voyage (fr.) srean put
Bo (fr. Bode) pogrdni naziv za Nemce, kao kod nas vaba
Boucherie Parisienne Rgnier, Quai de Saigon (fr.) Pariska kasapnica Renje, Sajgonski
kj
boudin noir (fr.) crna kobasica, krvavica
bouillerie (fr.) kuvaonica; ovde fabrika za preradu opijuma
boulangerie (fr.) pekara

W&N

brassiere (fr.) kouljica; ovde naprnjak, deja bluzica koja se vezuje na leima
brevet (fr.) maturski ispit
brioche (fr.) bukv. kola; fin okrugli hleb
broderie anglaise (fr.) engleski vez
bche (fr.) vrsta slatkog rolata koji se pravi u obliku cepanice i preliva okoladom (panj
torta)
burgeoise (fr.) buruj, pripadnik graanskog sloja
cal'eches (fr.) koije
calotine (fr.) od callotte (svetenika kapica, svetenstvo): bogomoljac
catins (fr.) prostitutke, nemoralne ene
cleri rmoulade (fr.) umak od slaice, jaja i celera
chabichou (fr.) meki kozji sir slatkastog ukusa
Chandcleur (fr.) Sv(ij)enica ili Kandelorica; katoliki praznik koji se slavi 2. februara,
kada svi u crkvi pale svee
charcuterie (fr.) suhomesnati proizvodi
chat (fr.) maka
cheval (fr.) konj
ch'evre (fr.) koza
chemins creux (fr.) bukv.: putevi-vrtae, tuneli
chien (fr.) pas
choux la crime (fr.) zemika sa slatkim kremom
colon(s) (fr.) kolonist(i)
confesseur (fr.) ispovednik
Confiteor (lat.) ispovedam se; pokajna molitva u katolikom bogosluenju
coq au vin (fr.) petao u vinu
dcembre (fr.) decembar
dgrafe (fr.) raskopan
Deo Gratias (lat.) Bogu hvala; zavrne rei mise
Do-do-l'enfant-do, l'enfant dormira bien vite. Do-do-I'enfant-do, l'enfant dormi-ra bientot
(fr.) Spavaj, spavaj, dete, spavaj, dete e zaas zaspati. Spavaj, spavaj, dete, spavaj, dete e
uskoro spavati.
Dominus vobiscum (lat.) Gospod s vama, pozdrav kojim svetenik i akon pozdravljaju
vernike; vernici na njega odgovaraju: et cum piritu tuo i s duhom tvojim
Douanes Franfaises d'Indochine (fr.) Francuska carinska sluba Indokine
eau de Seltz, s'il-te-plait (fr.) seltersku vodu, molim te
Eh be (fr.) Eh, sad! Vidi sad!
elle est doue, cette petite (fr.) darovita je ova mala
enchant(e) (fr.) drago mi je, oaran(a) sam
Est-ce que tu es lai (fr.) Da li si tu?
tablissements Denis Frres (fr.) Radnja brae Deni
fadet (fr.) dobroudni duh iz francuskih narodnih predanja; javljaju su u obliku runih
oveuljaka, dok su im devojke i ene veoma lepe
femmes qui se laissaient aller (fr.) zaputene ene
ficelle (fr.) pletenica, vrsta peciva
frise (fr.) endivija
fromage cendr (fr.) vrsta mekog sira
goyots (fr.) re jevrejskog porekla u znaenju neiste; ovde: poganture grand-messe
(fr.) velika misa
II est n le divin enfant (fr.) Roeno je boansko dete
ile flottante (fr.) nenokle

W&N

Ite missa est (lat.) bukv.: idite, otpust je! zavrne rei jutarnje mise
fai envie de toi... (fr.) elim te
janvier (fr.) januar
je m'apelle Marie (fr.) zovem se Marija
jepense toi (fr.) mislim na tebe
Jsus, aidez-moi... (fr.) Isuse, pomozi mi...
Je vous sa/ue, Marie, pleine de grace... (fr.) Zdravo, Marijo, milosti puna...
la Grande Guerre (fr.) bukv. veliki rat, I svetski rat
la Parisienne (fr.) Parianka
la Perle de l' orient (fr.) biser Orijenta
lavoir (fr.) perilo
Le Bazar Saigonnais (fr.) Sajgonski bazar
le bon exemple (fr.) dobar primer
lgeres (fr.) nerazborite, lakog ponaanja
le gringalet (fr.) goljavko
les Gaulois (fr.) Gali
Le mai est fait. Alea jacta est. (fr./lat.) Zlo je poinjeno. Kocka je baena.
lexception confirme la rgle (fr.) izuzetak potvruje pravilo
mache (fr.) biljka ovja voljica, od koje se pravi salata
ma chere mere (fr.) draga moja majko
ma chrie (fr.) draga moja
mes chris (fr.) dragi moji
madame (fr.) gospoa
mairie (fr.) zgrada opine
mange (fr.) jedi
mea culpa, mea culpa, mea maxima culpa (lat.) moj greh, moj greh, moj preveliki greh
(deo pokajnike molitve)
mlope (fr.) melopeja; recitativ, skup melodija
merci (fr.) hvala
mtropole (fr.) matina zemlja
minuit (fr.) pono
Moi, Madame, moi! (fr.) Ja, gospoo, ja!
mojette (fr.) beli pasulj
mon chri (fr.) dragi moj
Mon Dieu! (fr.) Moj Boe!
mon fils (fr.) moj sin
mon pere j'aipch (fr.) oe, zgreila sam
mon petit (fr.) mali moj
monsieur (fr.) gospodin
mouchoir (fr.) maramica
ne Roscoff (fr.) devojako (prezime) Roskov
non (fr.) ne
Notre Pere qui tes aux cieux... (fr.) Oe na koji si na nebesima...
octobre (fr.) oktobar
oeufs mayonnaise (fr.) majonez
oui Papa (fr.) da, tata
paletot (fr.) ogrta, gornji kaput
parisienne (fr.) pariki
passe (fr.) etnja
pere (fr.) otac

W&N

la perf ide Albion (fr.) podmukla Engleska

pers (fr.) zelenkastoplav
personne ne sait (fr.) niko ne zna petit
bonhomme (fr.) deki
petite burgeoise (fr.) sitna burujka, malograanka
petit sl (fr.) usoljena svinjska peenica
pigouille (fr.) akija
point de croix (fr.) pokrstica, vrsta boda u vezu
point lance' (fr.) ipka koja se radi na iglu
pousse-cafe' (fr.) pie koje se servira posle kafe, obino koktel od nekoliko vrsta likera,
koje se sipaju tako da se vide slojevi razliitih boja
pr sale (fr.) usoljena
ptite mere (fr.) bukv. mamica, supruga od milote
pure laine (fr.) ista vuna
Qui est la? (fr.) Ko je to?
Rgi de l'Opium (fr.) Poreska uprava za opijum
rveillon du Sicle (fr.) doek novog veka
rillettes (fr.) meso u aspiku
ronde (fr.) deja igra, slina naoj igri ringe-ringe-raja
Rue Paul Bert (fr.) Ulica Pola Berta
sapques (fr.) sitan kineski novac
seigneur (fr.) pobogu
septembre (fr.) septembar
signature du mari (fr.) muevljev potpis
s'il vousplait (fr.) molim vas
tante (fr.) tetka
terre (fr.) zemlja, kopno
terrines (fr.) uve (ili bilo koje slino jelo koje se pee u zemljanoj tepsiji)
tonton (fr.) ujak, ika (u dejem govoru)
touffianer (fr.) argonska re za puenje opijuma
tourtisseaux (fr.) vrsta slatkog peciva, ajni kolaii
trs bien (fr.) odlino, veoma dobro
trouillarde (fr.) kukavica
tu (fr.) ti
Tu es la! (fr.) Stigla si! ili Tu si!
Unpetit quelque chose sil-vouz-plait! (fr.) Dajte neto sitno, molim vas!
vache (fr.) krava
veille (fr.) poselo
Venden (fr.) Vandejac
viens (fr.) doi; hajde
viens done (fr.) doi ovamo
vinaigre (fr.) sire
Vive la France! (fr.) Zivela Francuska!
Vive le vingtieme sicle! (fr.) iveo dvadeseti vek!
Vous cherchez quelque chose, monsieur? (fr.) Neto traite, gospodine?

W&N