R1 kurs 2010.

T1. CILJ OBUKE I NAIN REALIZACIJE:

Predstavljanje, upoznavanje, evidentiranje

Cilj kursa i program obuke

Organizacija kursa (mesto, vreme, raspored...)

Obezbeivanje opreme

Nain provere znanja

Verifikacija kursa (karneti, diplome, kartice)

Ronilake kategorije i ''SUZOR'' (standardi i uslovi za obuku ronilaca)

Prava i obaveze R1

CILJ KURSA

Cilj kursa je da se polaznici obue za zvanje ronilac R1 tako da mogu roniti do dubine 20 m uz pratnju ronilaca koji imaju zvanje vee
od R1.

PROGRAM OBUKE

Program kursa za R1 se izvodi po SUZOR-u. Sastoji se iz 12 tema a vreme koje je potrebno da se realizuje teoretski deo kursa je 9 sati. Na teorijskim
predavanjima polaznici treba da odsluaju predavanja iz medicine ronjenja, osnove fiziologije ronjenja, fizike ronjenja, osnovna ronilaka oprema (delovi i upotreba),
organizacija ronjenja itd. Kurs se sastoji i iz praktinog dela koji e se izvoditi na bazenu. 8 sati bazena i 6 sati stanog ronjenja u otvorenoj vodi (reka, more ili jezero).
To je ukupno 14 sati. Praktian deo kursa se sastoji iz 12 vebi od ega je i 2 sata stanog ronjenja.

PROVERA ZNANJA

Po zavretku teorijskih predavanja polaznik polae pismeni i usmeni ispit iz odsluanih tema pred licima ovlatenim od kluba (saveza).
Po zavratku praktinog dela kursa polaznik polae praktian deo ispita pred ispitnom komisijom. Ispit se sastoji od plivanja LARO u
duini 100 metara, pravilan zaron sa raspremanjem i opremanjem na 3-5 metara dubine te bratsko disanje u pokretu sa promenom
pravca.

VERIFIKACIJA KURS

Nakon uspenog zavretka kursa polaznici dobijaju zvanje ronilac sa 1 zvezdicom R1. Dobijate diplomu kluba u kome ste zavrili kolu
ronjenja te ronilaku karticu i karnet. Automatski postajete lan neke od ronilakih asocijacija (CMAS, CEDIP, SSI, PADI, itd). Moete
roniti bilo gde u svetu ako imate karnet i ronilaku karticu saveza kod Vas. Za sve dalje informacije morate se javiti u nacionalne
ronilake asocijacije.


RONILAKE KATEGORIJE

U zavisnosti od godina starosti, iskustva, teorijske i praktine obuenosti i ronilake aktivnosti, kategorije ronilaca su sledee:

ronilac na dah (apnea)

ronilac sa jednom zvezdom (R1)
ronilac sa dve zvezde (R2)
ronilac sa tri zvezde (R3)
ronilac sa etiri zvezde (R4)
instruktor sa 1 zvezdom (M1)
instruktor sa 2 zvezde (M2)
instruktor sa 3 zvezde (M3)
instruktor sa 4 zvezde (M4)

Podaci o steenoj kategoriji unose se u ronilaku knjiicu, a mogu se potvrditi karticom i diplomom.

PRAVA I OBAVEZE R1

SUZOR (Uputstvo za obuku ronilaca):

Standardi i uslovi za obuku ronilaca.
To je skup pravila i propisa koji reguliu prava, dunosti i obaveza lica koja se bave ronjenjem. U njema su propisani uslovi za sticanje
kategorija, obnavljanje i gubljenje istih, specijalistiki kursevi itd.
Ronilac kategorije R1 osposobljen je da roni do 20 metara dubine u pratnji R3, M1 ili vie. Roni u granici krivulje sigurnosti bez sukcesionih ronjenja.

T.2. OSNOVNA RONILAKA OPREMA

Maska
Maska je ronioev prozor u zaronjeni svet poto je bez nje ili naoara za ronjenje otrina vida jako redukovana. Izolujuci oi od
direktnog kontakta sa vodom zadrava se normalna otrina vida uz istovremeno prividno poveanje pedmeta za 1/3 i pribliavanje za
u odnosu na normalno gledanje u vazduhu. Ronilake naoare imaju samo istorijski znaaj jer ne dozvoljavaju izjednaavanje pritiska u
toku ronjenja a i redukuju irinu vidnog poja.

Materijali od kojih se maske izrauju su guma, silikon, nerjajui elik, plastika i staklo. Ranijih godina, osnovni materijali za izradu
ronilakih maski bila je guma u kombinaciji sa nerajuim elikom, ali te maske su postale stvar prolosti. Dananji materijali, kao to
su silikon i plastika, pruaju vie pogodnosti i udobnosti, pa su postali gotovo iskljuivi u proizvodnji ovog dela opreme.

Dobra maska treba da ima vrsto staklo dobre prozrinosti, elastinu obrazinu koja dobro prijanja uz lice, i sto manji unutranji volumen,
to je naroito vano za ronjenje u apnei (na dah). Smanjivanje volumena maske, ne sme imati negativne posledice na irinu vidnog
polja. Smanjivanje volumena reava se ograniavanjem dubine maske, postavljanjem stakla pod uglom ili izdvajanjem posebnog leita
za nos.

Staklo moe da bude jedno a mogu da budu i dva simetrino postavljena za oba oka . Neki ronioci tvrde da je bolje jednodelno staklo,
jer poveava ugao vidljivosti (ugao pod kojim maska obezbejuje da posmatremo prostor ispred sebe a bez pomeranja glave). Meutim
ovaj ugao je zavistan pre svega od rastojanja stakla od oiju, dakle od tela, odnosno tvrdog dela maske koji nosi staklo. Ukoliko je ovo
rastojanje od oiju manje ugao vidljivosti je vei bez obzira na to da li je staklo iz dva ili jednog dela.

Iskustvo ipak pokazuje na odreene prednosti maske sa dva stakla, upravo zbog njene manje zapremine, tj. zapremine vazduha koji se
nalazi izmeu maske i lica (time se smanjuje plovnost, odnosno olakava uranjanje).

Za ronioce sa refrakcionom anomalijom (dalekovidost i kratkovidost), izrauju se maske na kojima su korekciona stakla ugraena u
staklu maske, kao i one na kojima se korekciona stakla mogu lako menjati

Nema univerzalne maske koja bi odgovarala za svako lice i sve prilike. Odabiranju maske treba posvetiti veliku panju. Treba paziti na
kvalitet stakla, spojeve, volumen, prijanjanje. Gumeni deo maske treba da je elastian, posebno rub koji prilee na lice. Uobiajeni test
koji se primenjuje pri izboru maske, je da se maska stavi na lice i da se onda udahom izvue malo vazduha iz maske. Zapremina
vazduha ispod maske izaziva smanjenje pritiska tako da spoljanji pritisak svojim delovanjem treba da odri masku na licu bar nekoliko
sekundi bez pridravanja ili privrivanja remenia maske. Drugi nain je da se maska stavi na lice i blagim pritiskom izazove
istiskivanje vazduha iz nje, ime se postie isti efekat kao kod izduvavanja male koliine vazduha. Dalje treba obratiti panju na irinu
vidnog polja i remeni za fiksiranje maske oko glave. Remeni treba da budr fiksiran na visinu temena i treba ga imati u rezervi.

Pred svaki zaron proba se prijanjanje maske. Svako propustanje vode treba odstraniti zatezanjem remenia ili pravilnim postavljanjem
rubova maske u odnosu na lice, kosu ili rubove kapuljae.

Maska je osetljiv deo ronilake opreme koji moe lako da se polomi. Nju ne treba ubacivati u ronilaku torbu sa ostalom teom
opremom, ve je treba drati u posebnoj plastinoj kutiji. U nedostatku kutije, prihvatljivo je da se stavi u peraja (u prostor za stopalo).
Posle korienja osnovna nega koja se moe pruiti masci, jeste ispiranje u istoj slatkoj vodi.Time se postie zatita od uticaja soli iz
mora ili hlora iz bazena.

Neoprenske maske se tite od propadanja silikonskim sprejom, koji se nanosi u tankom sloju. Pri upotrebi spreja treba biti paljiv, kako
silikon ne bi dospeo na kai. Silikon u spreju je veoma klizav i kai moe neoekivano da ispadne iz kope. Takoe treba paziti da se ne
isprska staklo maske, jer silikon ostavlja tanak film i teko se skida.

Posle upotrebe i ispiranja , maska se ne sme ostaviti na suncu. Pri skladitenju treba paziti da gumeni delovi nisu otro savijeni, a ako
se ostavlja na dui period poeljno je da bude u plastinoj kesi kako bi se spreio tetan uticaj ozona. Silikonske maske prilikom
skladitenja ne smeju se stavljati tako, da se dodiruju sa delovima opreme koja je napravljena od crne gume. To iz razloga to moe
doi do gubitka transparentnosti silikona.

Disalica
Iako esto zanemarena, disalica je veoma bitan i obavezan deo osnovne ronilake opreme. Ona omguava disanje na povrini bez
potrebe da se glava izdie iz vode. Kolika je to pomo najbolje znaju ronioci koji su ostali bez vazduha u boci ili su pokuali da plivaju
po uzburkanoj povrini.

Ronilaka disalica je u sutini cev prenika 19-22mm, duine 38-43cm, otvorena na jednom kraju dok se na drugom nalazi usnik.
Dimenzije disalice su odreene iz praktinih potreba ronioca. Krae disalice se esto pune vodom, naroito ako na povrini vode postoje
talasi. Disalice due od 43cm su nepogodne zbog veeg mrtvog vazdunog volumena u njima koji smta roniocu i zbog vee sile koja je
potrebna da se disalica isprazni od vode. Isto vai i za prenik disalice. Ukoliko je prevelik, ronioc nee uspeti da isprazni disalicu, poto
e naglo izdahnuti vazduh izai kao mehur, ostavljajui u njoj vodu.

Uobiajeni materijali od kojih se pravi disalica su plastika i silikon. Telo disalice se pravi od plastike a usnik od silikona.

Zajedniki deo svih disalica je kopa kojom se disalica privruje na masku.

Posle upotrebe disalicu treba isprati i skloniti od uticaja UV zraka. Ispiranje se vri istom vodom. Prskanje disalice silikonskim sprejom
doprinosi njenom duem trajanju.

Peraja
Osnovna uloga ronilakih peraja je da omogue efikasnije kretanje ronioca pod vodom uz to manji utroak energije. Dobra peraja
poveavaju propulziju za 50% u odnosu na plivanje bez njih. Peraja su takoe vaan faktor sigurnosti ronioca, jer mu omoguavaju
izronjavanje i kada ima negativnu plovnost.

Dve stvari su zajednike za sva peraja:

Prostor za stopalo, koji moe biti otvoren (sa kaiem) ili zatvoren (obuhvata celo stopalo).

Ploa za potiskivanje vode, koja moe biti profilisana sa ventilima ili ravna.

Guma je u prolosti bila iskljuiv materijal od koga su pravljena peraja, dok danas preovladava plastika najee u kombinaciji sa
gumom ili silikonom.
Plastina peraja u odnosu na gumena imaju dve glavne prednosti. Prva je to su plastina peraja laka od gumenih pa ronioc troi vie
energije za kretanje pod vodom. Druga prednost ovih peraja je vea efikasnost jer se za isti uinak koristi manje energije.

Peraja koja se danas koriste u osnovi se mogu podeliti u dve grupe. Prostor za stopalo kod prve grupe peraja je otvoren sa zadnje
strane i ima podesiv kai koji pridrava petu. Drugi tip peraja je sa zatvorenim depom u koji ulazi celo stopalo. I jedan i drugi tip peraja
imaju svoje prednosti i mane.

Podesiva peraja koja se esto nazivaju i radna peraja, su prvenstveno namenjena za ronjenje sa kompletnom opremom, pa ke za njih
dizajniran otvoreni dep u koji stopalo ulazi sa ronilakkom izmom i uvrule se kaiem. Takva peraja su vra, a radni deo je obino
krai i iri zbog lakeg koraanja. Dobra strana ima je velika potisna mo. Negativna trana im je to su neudobna za noenje bez
izmica, kao i ta da se na povrini ne ponaaju isto kao i pod vodom. Naime, zbog svoje vrstine ona lake probijaju povrinu pri
pokretima nogu na gore, pa zbog toga nisu najbolji izbor za ronioce koji provode vie vremena na povrini vode, npr. ronioci na dah.

Peraja koja imaju zatvoren dep za stopalo namenjena su sportskim roniocima i lovcima. Ona su laka za korienje poto su meka od
radnih, pa je samim tim potrebna manja sila za ostvarivanje potiska. Da bi kompenzovala svoju manju povrinu, ova peraja imaju
relativno dugaku potisnu plou koja moe biti duine i do 80cm. Loa strana ovih peraja je to su nezgodna za hodanje kada treba
prii vodi ili iz vode izai.

Izabrati prava peraja nije lak posao. Pored ponude velikog broja modela i dodataka treba zapamtiti da je najvaniji uslov koji peraja
treba da ispune taj da udobno prijanjaju uz stopalo. Sve druge osobine moraju biti u drugom planu. Peraja moraju da budu
odgovarajue veliine, ni tesna ni velika. Tesna peraja prilikom upotrebe mogu napraviti rane na stopalu koje izazivaju bol i
onemoguavaju prijatno ronjenje. Ukoliko pak ronioc nosi prevelika peraja, ona lako spadaju sa nogu pa gube svoju funkciju.

Iako uticaj Sunca na peraja nije tako kritian kao to je sluaj kod maske, i njih treba sklanjati u hladovinu. Isto tako treba izbegavati
hodanje po plai jer se mogu otetiti na otrom kamenju. Ukoliko se koriste peraja sa otvorenom petom, kai prvo treba skloniti na dole,
pa ga onda, nakon uvlaenja stopala, prevui na gore preko izmica. Ukoliko se oblae peraja sa zatvorenom petom, onda je potrebno
nogu uvui maksimalno u odeljak i onda podii zadnji deo pete. Posle ronjenja u slanoj vodi obavezno je ispranje peraja u slatkoj vodi.
Prilikom transporta obratiti panju da peraja ne budu savijena.

Ronilako odelo
Uloga ronilakog odela je da ouva telesnu temperaturu ronioca i prui mu odreeni stepen zatite od ogrebotina, uboda i sl. Na
nekoliko naina se moe izvriti podela odela: prema debljini, vrsti materijala od kojeg su napravljena, prema vrsti izolacije i sl., ali je
uobiajeno da se dele na mokra i suva, prema tome da li se za termiku zatitu koristi voda ili vazduh. Precizno reeno, kao zatita od
gubitka toplote slui voda, odnosno vazduh, a odelo je samo dodatni izolator.

Mokra ronilaka odela

Najee korieni nain za termiku i fiziku zatitu u rekreativnom ronjenju, jeste upotreba mokrih neoprenskih odela. Zahvaljujui
razliitim vrstama i debljinama materijala od kojih su napravljena, ona obezbeuju zatitu u vodi temperature od 10 da 32 0C. Termika
zatita se obezbeuje samom debljinom materijala i tankim slojem vode koja se nalazi izmeu tela ronioca i odela. Neopren od kojeg je
odelo napravljeno je odlian izolator i svojom debljinom titi od gubitka toplote putem radijacije, osim u sluajevima kada pritisak vode,
zbog vee dubine, svojim delovanje smanji debljinu odela. Osim svojom debljinom mokra odela tite ronioca i slojem vode, koja ulazi
ispod odela o pravi tanak film izmeu tela ronioca i odela. Prilikom ulaska ronioca u vodu, ona prodire ispod odela i potrebno je kratko
vreme da se od tela ronioca zagreje. Nakon toga voda zajedno sa odelom titi od hladnoe i potrebna je vrlo mala koliina energije za
odravanje toplote. Ako pak voda ispod odela slobodno cirkulie (bilo da je odelo pocepano ili preveliko), telo ronioca e stalno grejati
novu hladnu vodu i vrlo brzo e se rashladiti. Zbog toga je potrebno da odelo bude udobno i da tesno pripijanja uz ronioca.

Neopren za ronilaka odela se proizvodi u debljinama od 1 do 7mm. Tanji se koristi za ronjenje u toplijim morima (temperatura iznad
24oC), dok su odela od debljeg materijala dizajnirana za ronjenje u vodama ija je temperatura od 10 do 25oC.

Izbor ronilakog odela

Izabrati odgovarajue ronilako odelo nije jednostavna stvar. To zavisi od vie razliitih faktora, kao to su:

Temperatura vode u kojoj se roni,

Dubina na kojoj se roni,

Duina boravka ronioca pod vodom,

Nivo aktivnosti pod vodom,

Temperatura vazduha na povrini i sl.

Prvi faktor koji se razmatra kada ronioc odluuje koje e odelo koristiti je temperatura vode. Smanjenjem temperature vode raste potreba
za veom debljinom odela. Poto se za odreene temperature moe nai vie modela koji pruaju odgovarajuu zatitu, uvek treba
izabrati najtoplije odelo jer je generalno lake se rashladiti nego dodatno utopliti.

Dubina ronjenja se takoe razmatra prilikom odabira odela, naroito ako se razmilja o neoprenskom odelu. Sa porastom dubine opada
zatitna mo odela, jer se vazdune elije neoprenu stiskaju usled porasta pritiska to dovodi do opadanja debljine odela a samim tim i
njegove moi toplotne izolacije. Na dubini od 30m neopren prua tek etvrtinu izolacije koju ima na povrini pa se za ronjenje na veim
dubinama koriste suva odela.

Duina boravka pod vodom i broj zarona u jednom danu, takoe imaju uticaja prilikom izbora ronilakog odela. injenica da mokra
odela pruaju manji zatitu na veim dubinama, moe biti zanemarena, ako ronioc boravi na njima samo par minuta ili ako se ogranii
na ronjenja u krivilji sigurnosti. S druge strane, vie uzastopnih ronjenja u toku jednog dana zahteva toplije (deblje) odelo, jer pri
esim, ponovljenim, ronjenjima povrinski interval obino nije dovoljan da se ronioc zagreje. Serijom ponovljenih zarona iste duine,
ronioc e se oseati sve hladnije, pa je potrebno odelo koje prua bolju termiku zatitu.

Nivo aktivnosti ronioca pod vodom je isto tako bitan faktor za odreivanje termike zatite. Toplota tela direktno je proporcionalna
aktivnosti organizma pa tako ronioc koji pod vodom vri neki rad, zahteva manju termiku izolaciju, nego na primer podvodni fotograf koji
roni u vodi iste temperature.

Temperatura vazduha ima najmanji uticaj na izbor odela. Ronilako odelo slui da bi utoplilo ronioca, ali na povrini moe izazvati
neugodnosti ako je temperatura vazduha visoka. To se deava naroito ako ronioc mora da nosi teku opremu, da eka na ulazak u
vodu ili da treba da pliva do mesta zarona. U tim sluajevima moe doi do pregrevanja i pojave hipertermije.

Neoprenska odela se proizvode u dva tipa: jednodelno i dvodelno.

Jednodelna odela mogu biti kratka i duga. Kratka jednodelna odela se koriste za ronjenje u vodi temperature iznad 27oC.
Dvodelna odela su najpopularnija neoprenska mokra odela. U zavisnosti od debljine, obezbeuju zatitu u vodi temperature od 10 do
27oC. Gornji deo dvodelnog odela izgleda kao kratko odelo sa dugim rukavima i esto ima privrenu kapuljau. Donji deo dvodelnog
odela se proizvodu u dve vrste i to jedna koja see do pasa i druga koja se protee sve do ramena ronioca..

Odravanje

U odnosu na svu opremu odelo je najizloenije cepanju i habanju. Nakon ronjenja odelo treba isprati u slatkoj vodi.
Ukoliko je odelo iscepano potrebno ga je zalepiti specijalnim neoprenskim lepkom.
Nakon pranja i suenja veoma je vano da se odelo odloi tako da ne bude u kontaktu sa UV zracima, ozonom, smogom i dr.

UTICAJ PROMENE TEMPERATURE

Fizioloke reakcije organizma

Organizam oveka ima stalnu temperaturu od oko 37oC i promena od samo par stepeni moe biti opasna po ivot. Kako su ronioci esto
izloeni temperaturnim promenama, pa ak i pre poetka samog ronjenja, potrebno je upoznati se sa stanjima koja mogu nastati pod
uticajem poviene ili sniene temperature.

PREGREJAVANJE (hipertermija)

Rekreativno ronjenje je sport koji se mahom upranjava preko leta, odnosno u toplijim danima. Temperature tada mogu iznositi i preko
30oC, pa ronioci koji koji nose svoju opremu, vrlo lako mogu biti ugroeni. Temperatura ronioca najee poraste prilikom dugog ekanja
na ronjenje, za vreme tekih radova u toploj vodi, ili u rekompresionim komorama koje nisu zatiene od uticaja sunca.
Toplotna iscrpljenost se manifestuje sa oseanjem vruine, munine, iscrpljenosti, glavoboljom, znojenjem, brzim i plitkim disanjem i
slabim i brzim pulsom, koa je bleda, hladana i vlana, temperatura tela je normalna.

Prva pomo kod toplotnog udara:

toplotni udar je ozbiljno stanje, to pre kontaktiirati kvalifikovanu medicinsku pomo

poloiti pogoenog na lea, u hladovini, sa malo uzdignutim nogama

skinuti mu svu suvinu odeu

kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju, ako je potrebno hladiti ga sa hladnim oblogama ili sunerom, ili ga
umotati u hladne, mokre pekire ili arave.

POTHLAIVANJE (hipotermija)

Hipotermija oznaava prestanak rada odbrambenog mehanizma tela na toplotu, slino kao kod toplotnog udara. Redukcija gubitka
toplote ronioca putem kondukcije moe se postii samo izolacijom organizma. Upotreba zatitnog odela je pravo reenje i u zavisnosti
od temperature vode, dubine i trajanja ronjenja moe se izabrati mokro odelo ili suvo odelo (konstantnog ili varijabilnog volumena) ili
grejano odelo (koje se zagreva termohemijski, elektrino ili toplom vodom).
Voda prenosi toplotu 25 puta bre od vazduha, tako da temperature na kojima je prijatno na vazduhu, u vodi brzo dovode do
rashlaivanja organizma. Bez zatitnog odela, normalan ovek, u vodi temperature 5oC moe da izdri pola sata, a pri temperaturi od
oko 15oC moe izdrati najvie dva sata.

Prva pomo kod teke hipotermije:

teka hipotermija je ozbiljno stanje, to pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomo

paljivo postupati sa pogoenim

paljivo kontrolisati disanje i puls. Potrebno ih je due kontrolisati (i do jednog minuta), poto oboje mogu biti veoma slabi

primeniti reanimaciju ako je potrebno

sa merama reanimacije se ne sme prekinuti sve dok se ne postigne temperatura tela preko 36oC i onda samo po nalogu
lekara

paljivo skinuti ili isei ronilako odelo

ako je to nemogue (u amcu na primer), ostaviti ga u ronilakom odelu i zagrejati ga to je vie mogue

zatititi pacijenta od hladnoe, vetra, kie. U nedostatku bolje zatite, prislanjanje tela uz telo predstavlja dobru zamenu

dati tople napitke (alkohol, kafa i ostali napitci sa kofeinom su iskljueni), samo ako je nekontrolisana drhtavica
zaustavljena, pogoeni stabilan i potpuno svestan

drati unesreenog u leeem poloaju, jer prilikom utopljavanja i irenja krvnih sudova moe doi do oka

Ronilaki pojas sa tegovima

Dok u slatkoj vodi vecina ljudi ima pozitivnu plovnost, u slanoj vodi su plovni doslovce svi. Ronioci nosei svoju opremu poveavaju
svoju prirodnu plovnost, jer istiskuju veu koliinu vode. Kako bi komprnzovali prirodnu plovnost, nose pojas sa tegovima.
Ronilaki pojas sa tegovima sastoji se od pojasa (kaia), tegova i kope za vezivanje.
Pojas za tegove koji se najee koristi je standardna najlonska traka, irine obino oko 5 cm, na koju se niu tegovi. Odgovarajua
duina pojasa se odreuje tako to se na obim struka ronioca u odelu dodaje duina od 15 do 20 cm za vezivanje kope, 5 do 10 cm za
nizanje tegova i 15 do 20 cm da slobodno visi kroz kopu.
Postoje i pojasevi koji na sebi sadre depove u koje se umeu tegovi ili pak pojasevi koji su napravljenu u vidu velikog ovalnog depa
koji slui za umatanje olovne same ime se poveava udobnost prilikom noenja.

Pojavu plovnosti prvi put je objasnio Arhimed i to kroz Arhimedov zakon:

SVAKO TELO URONJENO U TENOST GUBI PRIVIDNO OD SVOJE TEINE ONOLIKO KOLIKA JE TEINA ISTISNUTE
TENOSTI.
Jednostavnije reeno, ako je teina istisnute tenosti vea od teine samog tela, telo pliva (ima pozitivnu plovnost), a ako je manja, telo
tone (ima negativnu plovnost). Tela ija je teina jednaka teini istisnute tenosti imae neutralnu plovnost.

Jedan kubni santimetar destilovane vode tei 1,0g. Morska voda, zbog rastvorene soli tei 1,02g. Zbog vee gustine vode, ronilac ima
veu plovnost u morskoj nego u slatkoj vodi. Uopteno govorei, ovek ima tendenciju da pliva ili da vrlo malo potone, do visine oiju,
to znai da je veoma blizu neutralne plovnosti.

Kompenzator plovnosti (BC)

Neutralna plovnost se postie pomou pojasa sa tegovima i kompezatorima plovnosti.

Kompenzatori plovnosti se koriste za preciznije balansiranje i njihova se prednost ogleda u tome to omoguavaju da se prilikom
ronjenja menja plovnost ronioca. To se postie jednostavnim dodavanjem ili izbacivanjem vazduha iz komora kompenzatora.
Kompenzator plovnosti je veoma koristan deo ronilake opreme ali treba imati na umu da ge treba koristiti samo ronioc koji je obuen za
njegovou upotrebu. Usled nepravilnog korienja BC-a ronilac se moe nai u veoma opasnim situacijama, usled nekontrolisanog
izrona, koje mogu dovesti do veih oteenja organizma (barotrauma) pa i do fatalnog ishoda.

T.3. AUTONOMNA RONILAKA OPREMA

Da bi se bavio ronjenjem, roniocu je neophodno da poseduje i odreenu ronilaku opremu. Njena uloga je da mu omogui disanje,
gledanje, bre i lake kretanje. Jednom reju-dui boravak pod vodom. Ronilaaka oprema:
Osnovnu opremu koju ine maska, peraja i disalica.
Dodatnu opremu ine ronilaki aparat (sa svim delovima koji ga ine), odelo i instrumenti.
Posebnu opremu ine razni alati i pomagala dizajnirana za posebne vidove ronjenja, kao to su podvodni radovi, ispitivanja i sl. U
ovu grupu takoe spadaju oruja (podvodne puke i eksplozivni tapovi), foto i video oprema.

Primaran razlog za kupovinu odreenog dela ronilake opreme mora biti sigurnost i udobnost.

RONILAKI APARAT
Pod ronilakim aparatom se podrazumeva nekoliko delova ronolake opreme koji su povezani u jednu celinu a to su:

ronilake boce koje imaju jedan ili vie ventila

ronilaki regulator

kompenzator plovnosti (BCD ili BC)

konzola sa ronilakim instrumentima

Ronilake boce

Osnovni deo ronilakog aparata predstavljaju ronilake boce. U njima se nalazi sav vazduh koji ronilac ima na raspolaganju pod vodom.
Vazduh se pomou kompresora preiava od vlage, praine i drugih primesa i kao takav se sabija u boce. U zavisnosti od svoje
zapremine boce omoguavaju dui ili krai boravak pod vodom. Danas se na tritu nalaze boce koje se meusobno razlikuju po
materijalu od kojeg su napravljene, kapacitetu, konfiguraciji i tipu ventila. Jedina stvar, koja je zajednika za skoro sve ronilake boce je,
njihov radni pritisak, mada i tu postoje neke razlike. Danas se boce proizvode za pritisak od 200 bara, a tek po koji proizvoa nudi boce
iji je radni pritisak 300 bara. Jedini izuzetak predstavljaju neke boce severnoamerike proizvodnje, koje se proizvode za pritisak od
3000 psi (203 bara) i 3300 psi (223 bara).
Materijali, koji su danas u iskljuivoj upotrebi za proizvodnju boca za ronjenje su elik, aluminijum i kevlar.

eline boce su u upotrebi od samog poetka rekreativnog ronjenja. Nainjene su od hrom-molibden elika i odlikuju se velikom
vrstinom, otpornou na udar i dobrom plovnom karakteristikom. Glavna mana im je to su neotporne na koroziju. Boce sa veoma
korodiranom unutranou mogu da veu veu koliinu komprimovanog kiseonika iz vazduha, tako da postaju opasne za upotrebu. Ipak
treba rei da uz pravilno odravanje, eline boce mogu trajati i preko 20 godina bez promene kvaliteta, kako zidova boce tako i
vazduha u njima
Aluminijumske boce su se pojavile u rekreativnom ronjenju poetkom sedamdesetih godina. Najvea prednost, u odnosu na eline,
otpornost na koroziju. Iako i aluminijum oksidie, aluminijum-oksid koji se stvara na povrini postaje nepropustan za kiseonik. Loa
strana ovih boca je to su one osetljive na udar, a zidovi moraju da su deblji jer je aluminijum mekan. To poveava dimenzije boce, pa
su one tee i imaju veu plovnost zbog veeg deplasmana vode.

Evropski proizvoai opreme zapreminu prazne boce obeleavaju u litrima. Prednost ovakvog naina je to ronilac u svakom trenutku
moe tano da odredi, koja se koliina vazduha nalazi u boci, prostim mnoenjem njene zapremine i trenutnog pritiska koji vlada u njoj.
Najpopularnije su boce koje imaju zapreminu od 10,12 i 15 litara. Za razliku od njih, severnoameriki proizvoai opreme daju oznaku
napunjenih boca u kubnim fitima (cu ft) i najee se sreu boce od 72 i 80 cu ft (kada su prazne 9,05 i 11,15 litara).

Svaka ronilaka boca na sebi mora da sadri:

U Evropi, na ronilakim bocama mora biti oznaen: materijal od kojeg je napravljena, koji gas sadri, proizvoa, serijski broj,
teina prazne boce, njena zapremina u litrima, radni i ispitni pritisak i datumi proizvodnje i testiranja.

Severnoamerikanci boce obeleavaju sa oznakom: metala od kojeg su napravljene, radnog pritiska, serijskog broja, proizvoaa i
datuma ispitivanja.
Odravanje:
Nakon svakog ronjenja korisno je sveom vodom isprati ruice glavnog ventila i rezerve. Time se spreava zadravanje sedimenta i soli
na ovim mestima. Sledee na ta treba obratiti panju je spreavanje prodora vlage u unutranjost boce jer to dovodi do pojave korozije.
Vlaga najee prodire u bocu prilikom punjenja ukoliko je neispravan filter kompresora ili iz vazduha kada je ostavljen otvoren ventil
prazne boce. U sredini gde vlada povieni vazduni pritisak oksidacija je ubrzana zahvaljujui kiseoniku koji se nalazi u veoj
koncentraciji i vlazi koja se ponaa kao katalizator. Aluminijumske boce su otpornije. Zato je vano da kompresori koji pune ronilake
boce imaju ispravan sistem filtera za drenau vlage. Ukoliko se boce ne koriste dui vremenski period, treba ih ostaviti pod pritiskom ne
veim 10-15 bara.
Redovno ispitivanje i testiranje u specijalizovanim servisima, koji izdaju atest za sudove pod pritiskom je zakonom regulisano, ali bez
obzira na zakonsku obavezu, to bi trebalo initi bar jednom u tri godine. Osim redovnog periodinog ispitivanja, boce treba podvrgnuti
ispitivanju i svaki put kada boca:

odaje zvuke kotrljanja nekog predmeta u sebi

zadobije jai udarac

bude punjena preko maksimalnog radnog pritiska

o

bude izloena visokoj temperaturi (naroito vai za alu-boce, jer aluminijum na temperaturama viim od 82 C menja svoja svojstva i postaje nepodoban
za visoke pritiske)

bude van upotrebe dve godine

Ventili za ronilake boce

Ventili na ronilakim bocama omoguavaju da se meusobno spoje dve ili tri boce. Time se poveava ukupna zapremina ronilakog
aparata. Osim za meusobno spajanje boca, ventili omoguavaju vezu sa ronilakim regulatorom preko koga ronilac dobija vazduh.
Zato se uvek govori o sistemu ventila. Na tritu se nalaze razliiti tipovi, pa ronioci mogu da biraju:
za jednu ili vie boca
sa ili bez ventila rezerve
sa jednim ili dva izvoda za regulator

Regulator plovnosti

Regulatori plovnosti, imaju vie imena: kompenzatori plovnosti, prsluci za balansiranje, BCD (buoyancy control device) ili samo BC. Oni
imaju dvojaku ulogu u ronjenju. Prva je da obezbede roniocu plutanje i odmor na povrini pre i posle ronjenja, a druga, da tokom
samog boravka ispod povrine kompenzuje promene u plovnosti, koje se javljaju kao rezulatat promene dubine.
Odravanje:
Vano je znati da prilikom svakog korienja kompenzatora plovnosti, moe doi do manjih prodora vode u njegovu unutranjost. Voda
koja ulazi sadri so, sediment, mikroorganizme i ostale tetne stvari. Ako se voda osui u unutranjosti prsluka, kristali soli mogu postati
toliko otri da ga probiju. ak i bez soli, mikroorganizmi koji dospeju u unutranjost mogu biti opasni, ako se udahnu prilikom oralnog
naduvavanja. Iz tih razloga, kompenzator se mora detaljno isprati i osuiti nakon upotrebe.

OPTI ZAKON O GASOVIMA

Molekuli gasova su veoma udaljeni jedni od drugih i u konstantnom su kretanju usled kinetike energije pri emu se sudaraju
meusobno, ali i sa zidovima suda u kome se nalaze. Sudari molekula se mogu izmeriti i nazivaju se pritisak gasa. Osim od pritiska i
temperature, ponaanje gasova zavisi i od zapremine. Kao rezultat toga, matematiki se moe postaviti opti zakon o gasovima:

PxV=nxRxT
gde je:

P - apsolutni pritisak
V - zapremina suda u kom se gas nalazi
n - broj molova gasa
R - univerzalna gasna konstanta od 8314 J/K
T - apsolutna temperatura

BOJL-MARIOTOV ZAKON

Ovaj zakon govori o odnosu pritiska i zapremine gasova i glasi:

PROIZVOD PRITISKA I ZAPREMINE GASA JE KONSTANTAN PRI KONSTANTNOJ TEMPERATURI.

P x V = const
gde je:

P - apsolutni pritisak
V - zapremina suda u kojem se gas nalazi

Pomou ove formule mogue je izraunavati promena pritiska ili zapremine kada se ronilac pomera s jedne na drugu dubinu:

P1 x V1 = P2 x V2

Ovaj zakon je roniocima vaan, da bi mogli da proraunaju koliko brzo e potroiti vazduh iz boce u zavisnosti od dubine na kojoj se
nalaze

Ronilaki regulator

Redukciju visokog pritiska iz boca, na pritisak okoline na kojoj se ronilac nalazi, preuzima ronilaki regulator. Da bi se iskoristio pod
vodom, vazduh se mora prvo redukovati sa visokog pritiska, pod kojim se nalazi u boci, na ambijentalni pritisak. Da bi se komprimovani
vazduh iz boce normalno udahnulo razlika u pritiscima izmeu barinog centra ronioca i pritiska vazduha pod kojim se udah vri ne sme
biti vea od 0,14 bara.

Ronilaki regulator za rekreativno ronjenje mora zadovoljiti dve osnovne konstruktivne osobine. Prva karakteristika je da ima konstrukciju
otvorenog tipa, to znai da se izdahnuti vazduh ne upotrebljava ponovo, ve se izdie u okolinu (vodu) a druga je doziranje vazduha
na zahtev, to znai da se on aktivira (dozira) jednostavnim udahom.

Podela ronilakih regulatora:

1. Jednodelni regulatori: Redukovali su pritisak iz boca direktno na pritisak okoline. Pravili su veliki otpor pri disanju, a karakteristike su im u velikoj meri
zavisile od pritiska u bocama.
2. Dvostepeni jednodelni regulator: Ovi regulatori su u svom prvom stepenu sniavali pritisak iz boce na, takozvani, meupritisak (pritisak okoline koji je
uvean za odreeni iznos, obino za 8-10 bara), a drugi stepen je redukovao vazduh sa meupritiska na okolni pritisak.
3. Dvostepeni dvodelni: Konstruisan je tako da mu se prvi stepen nalazi na boci a drugi u ustima ronioca. Ovakva konstrukcija omoguava udah sa
minimalnim otporom, to predstavlja veliku prednost. Jo jedna konstruktivno reenje na ovom tipu regulatora predstavlja prednost u odnosu na prethodne, a to
je postojanje dugmeta za forsiranu dostavu vazduha na drugom stepenu. S njim je pranjenje regulatora od vode postalo vrlo jednostavno. Dananji regulatori se
proizvode u vie tipova. Razlike meu njima postoje i u prvom, i u drugom stepenu.

Prvi stepeni regulatora sniava pritisak iz boce na 6-9bara i pojavljuje se u dve osnovne verzije: klipni i membranski (sa dijafragmom).

10

Kod klipnog modela, pritisak okoline se preko klipa prenosi na ventil, dok se to kod membranskog modela vri savitljivom dijafragmom
iza koje se nalazi poluga koja otvara ventil.
Druga razlika prvih stepena regulatora je u nainu rada ventilskog mehanizma za proputanje vazduha iz boce.
Oba tipa (i klipni i membranski) mogu biti balansirani ili nebalansirani. Razlika je u tome to kod nebalansiranog prvog stepena pritisak
iz boce ima odreeni uticaj na njegov rad, dok kod balansiranog to nije sluaj. Iz ovih razloga, balansirani prvi stepen regulatora moe
da dozira veu koliinu vazduha roniocu, to je vano ako se ronilac nalazi na veoj dubini.
Drugi stepen regulatora omoguava roniocu da die vazduh pod pritiskom okoline na kojoj se nalazi.

Nain vezivanja regulatora na bocu je standardizovan, a u ronjenju su uobiajeni takozvani internacionalni i DIN-nain.

Izlazi visokog i niskog pritiska iz prvog stepena slue za povezivanje dodatne opreme koja stvara sigurnije i prijatnije ronjenje. Na izlaz
visokog pritiska (to je pritisak koji vlada u boci) se prikljuuje podvodni manometar (obavezan deo za boce koje nemaju ventil rezerve) ili
ronilaka konzola sa instrumentima. Na izlaze niskog pritiska (meupritisak) se prikljuuje drugi stepen regulatora, crevo kompenzatora
plovnosti, a mogu se povezati dodatci kao to su rezervni drugi stepen, i, eventualno, konektor za suvo ronilako odelo. Obino na
prvom stepenu regulatora ima jedan ili dva prikljuka za visoki pritisak i 3 ili vie za niski pritisak. Ovi izvodi su najee oznaeni
slovima i razliiti su po preniku i poziciji, pa ih je nemogue pomeati.

VODA I PRITISAK

Pritisak se u ronjenju razmatra kao atmosferski, relativni, apsolutni i parcijalni pritisak.

Atmosferski pritisak koji vlada na povrini mora iznosi 1 bar ili 1kg/cm2 ili 1 atmosfera ili 760mmHg odnosno 14,7psi.
Relativni pritisak (ili kako se jo zove manometarski) je onaj koji se meri sa instrumentom (manometrom) s tim to instrument ne
uraunava u njega i atmosferski pritisak.
Apsolutni pritisak je zbir atmosferskog i relativnog.
U ronjenju je bitan i parcijalni pritisak koji se odnosi na smee gasova.

Apsolutni pritisak = atmosferski pritisak + relativni pritisak

Na ronioca, ije je telo sastavljeno uglavnom od tenosti, ovaj pritisak deluje ravnomerno i zbog toga je, teoretski, mogue izdrati veliki
pritisak ispod vode (pritisak na ronioca na 10m dubine iznosi od 30-36t na celu njegovu povrinu). Meutim, u telu se nalaze i upljine
ispunjene vazduhom (plua, sinusne, une upline) i pritisak deluje na njih drugaije, tako da su ronioci pri reavanju problema sa
pritiskom okrenuti uglavnom tim pojavama.

Pod vodom pritisak se javlja iz dva izvora: same vodene mase (relativnog pritiska) i atmosferskog pritiska koji deluje na povrinu vode.
Poto je voda nestiljiva, ovaj nivo ostaje nepromenjen sa porastom dubine, tako da se na svaki manometarski pritisak dodaje i taj 1 bar
kako bi se dobio apsolutni pritisak koji vlada na konkretnoj dubini.
Sa poveanjem dubine, ravnomerno se poveava i pritisak okoline, i to svakih 10m, za priblino 1 bar.

GASOVI

Najrasprostranjenija meavina gasova je vazduh koji je i najbitniji za rekreativno ronjenje.

U normalnim okolnostima sastav vazduha je:

AZOT (N2)

78,084%

KISEONIK (O2)

20,946%

ARGON (Ar)

0,934%

UGLJEN-DIOKSID (CO2)

0,033%

OSTALI GASOVI

0,003%

11

Azot se smatra inertnim gasom, bar to se rekreativnog ronjenja tie, i najzastupljeniji je sastojak atmosfere. Iako direktno ne utie na respiratorni sistem, kada se
die pod poveanim pritiskom azot umrtvljuje centralni nervni sistem ime se poveava otpor pri disanju na velikim dubinama.

Kiseonik je bezbojan gas, bez ukusa i mirisa i neophodan je za ivotne procese. U vazduhu se nalazi priblino 21% kiseonika. Moe se slobodno udisati kada je u
rasponu od 0,16 do 0,6 bara, to na 0m nadmorske visine odgovara zastupljenosti od 16 do 60% u vazduhu. Ako se udie pod parcijalnim pritiskom niem od 0,16
bara (16%) dolazi do hipoksije (nedostatak kiseonika), a ispod 0,07bara (7%) i do smrti. Kada se die pod poveanim pritiskom, kiseonik postaje veoma tetan i moe
izazvati ozbiljna oteenja u organizmu.Kada parcijalni pritisak kiseonika pree 1,6bar on postaje otrovan. Interesantno je napomenuti da 85% od ukupne koliine
kiseonika na zemlji proizvodi siuni morski plankton.

Ugljen-dioksid je jo jedan gas, bez mirisa, boje i ukusa. U prirodi se nalazi kao rezultat disanja ivotinja i truljenja organskih materija to u procentu od oko 0,03%.
U pluima se nalazi oko 5,3% ugljen-dioksida. Predstavlja neophodan gas za regulisanje procesa razmene gasova u organizmu (disanje), a zbog raznih poremeaja
koje moe da izazove, premalo ili previe ovog gasa moe ugroziti ivot ronioca.

Ugljen-monoksid je izrazito otrovan gas, koji se u prirodi nalazi kao rezultat nekompletnog sagorevanja organskih goriva i vrlo ga je teko otkriti. Najee se u
ronilakom aparatu nalazi kao posledica loe postavljenopg usisnog ventila ili neispravnog filtera kompresorora.

Helijuma u vazduhu ima u vrlo maloj koliini (oko 0,00046%). Ovaj gas nema ni boju, ni ukus ni miris. Veoma je lak, odlino provodi toplotu i zvuk i toliko je inertan da
se ne jedini ak ni sa samim sobom. U ronjenju se koristi kao zamena za azot u smeama zajedno sa kiseonikom i koristi se za disanje na velikim dubinama. Zbog
njegove visoke provodljivosti toplote, ronilac vrlo brzo gubi telesnu toplotu diui meavinu sa helijumom i kiseonikom (heliox-meavina).

Vodonik je najlaki od svih gasova i isto tako je bez mirisa, boje i ukusa. Njegova upotreba u meavini sa kiseonikom za ronjenje je mogua. Mana ove meavine je
da je visoka eksplozivnost. Da bi se eksplozivnost smee smanjila potrebno je procenat kiseonika u smei smanjiti do ispod 4% to je prikladno za ronjenje na
dubinama koje su vee od 30m.

Neon je inertan gas ija je upotreba u ronjenju za sada samo u fazi eksperimenata.

GEJ LISAKOV ZAKON

Bojl Mariotov zakon se odnosi na pritisak i zapreminu, pri emu temperatura nije uzimana u obzir. Kroz eksperimente on je zakljuio
da:

PROMENA PRITISKA ISTE KOLIINE GASA, DIREKTNO JE PROPORCIONALNA PROMENI APSOLUTNE TEMPERATURE.

Matematiki to izgleda ovako:

P/T = const
(V=const)
gde je:

P - apsolutni pritisak
T - apsolutna temperatura

I ova formula se moe predstaviti u upotrebljivijem obliku za ronioce:

P1 / T1 = P2 /T2

Opti zakon o gasu u ovom obliku pokazuje odnos svih faktora bitnih za ronjenje (pritisak, temperatura i zapremina) i omoguava da se
izrauna neka nepoznata veliina, na primer, pritisak u boci, koja se tokom punjenja zagrejala, a koristie se u vodi sa niom
temperaturom:

12

NAPOMENA:
Da bi se dobili tani rezultati, temperatura se mora izraavati u Kelvinovim (koji pokazuju apsolutnu temperaturu) a ne u Celzijusovim
stepenima (0oC = 273 K).

T4. UREAJI ZA MERENJE I POMONA RONILAKA OPREMA:

RONILAKI INSTRUMENTI

Ronilaki instrumenti obezbeuju roniocu sve neophodne informacije koje on mora da poseduje kako bi ronjenje bilo prijatno i sigurno.
Najvaniji podaci koje ronilac tokom svakog ronjenja mora da zna su:

maksimalna dubina koja je postignuta tokom ronjenja

trenutna dubina na kojoj se ronilac nalazi

vreme provedeno pod vodom

13

Poznavanje podataka o dubini i vremenu je neophodno, kako bi ronilac bio siguran da ostaje u granicama krive sigurnosti
(vandekompresioni reim), to je uobiajeno za rekreativno ronjenje. Svaki ronilac pod vodom nosi svoje instrumente.
Postoji odreena grupa podataka koja se smatraju korisnim i ije poznavanje doprinosi sigurnijem i lepem ronjenju. Ti podaci su:

pravac kretanja

okvirno preostalo vreme ronjenja (bazirano na trenutnoj dubini, trenutnoj potronji vazduha i pritisku u boci)

broj ronjenja napravljenih u poslednjih 12h

trenutno vreme pod vodom (ili vreme provedeno u poslednjem ronjenju)

trenutni povrinski interval (ili poslednji povrinski interval)

bezbednost prelaska nadmorske visine od 300m

dubina i vreme trajanja eventualnih dekompresionih zastanaka

Osim pravca kretanja, gde je neophodan poseban instrument-kompas, ostale podatke ronilac moe dobiti automatski od odreenih
ureaja, ili ih jednostavno odreuje na osnovu osnovnih pokazatelja (orijentira).

Jo jedna informacija je bitna za sigurno i ugodno ronjenje. To je podatak o preostaloj koliini vazduha u boci. On se moe svrstati u
grupu neophodnih informacija ukoliko ronilac koristi ronilake boce koje nemaju ventil rezerve. U tim sluajevima obavezan dodatak
opremi je manometar koji je vezan na izvod visokog pritiska prvog stepena regulatora.

Ronilaki instrumenti se pod vodom mogu nositi na dva naina. Prvi nain, koji se praktikuje od poetka rekreativnog ronjenja,
podrazumeva noenje instrumenata na podlaktici ruke. Drugi nain predstavlja tzv. ronilaku konzolu, plastino kuite u koje su
montirani instrumenti. Zahvaljujui napretku tehnologije na konzolama se u novije vreme mogu nai i digitalni instrumenti, pored
standardnih analognih.
Analogni instrumenti su oni koji vrednost pokazuju mehanikim putem.
Digitalni instrumenti su novijeg datuma i vrednosti pokazuju na jednostavnom numerikom displeju. Oni koriste elektronske elemente i algoritme koji se menjaju u
zavisnosti od promene napona, a koji zavisi od ulaznih parametara od znaaja za ronjenje (pritisak okoline i vreme) tako da su precizniji od analognih instrumenata.
Osim preciznosti, digitalni instrumenti imaju jo jednu korisnu osobinu, a to je da na osnovu jednog, ili vie ulaznih podatka, mogu da pomou ugraenih algoritama
preraunaju ostale podatke od znaaja za ronjenje.
Negativne osobine digitalnih instrumenata su vea cena u odnosu na analogne i mogunost da zakau u sluaju istroenosti baterija
(mada one mogu da traju i do 5 godina).
Ronilaki kompjuteri su kvalitetniji ureaji, koji pruaju vie informacija.

TIPOVI RONILAKIH INSTRUMENATA

DUBINOMER

Jedan od najvanijih instrumenata, bez kojeg se ne moe baviti rekreativnim ronjenjem je dubinomer. To je u stvari, manometar koji meri
pritisak vode i pokazuje ga na skali, koja je podeljena u metrima (ili drugim jedinicama - ft). Dubinomeri prema konstrukciji mogu biti:
Kapilarni
Otvorena Burdonova cev
Dubinomeri punjeni sa membranom
Digitalni dubinomer
Bez obzira na tip dubinomera, on bi morao da ima mogunost da pokazuje, osim trenutne, i maksimalnu dubinu koju je ronilac postigao
i da poseduje mogunost podeavanja igle na nultu poziciju.

14

PODVODNI SATOVI

Svi instrumenti koji slue za podvodno merenje vremena se dele u dve grupe: satovi i tajmeri (toperice).
Mogu se jo podeliti i na:
Klasini (analogni) ronilaki sat - imaju bazel
Digitalni satovi - nemaju bazel, ve poseduju topericu koja se koristi za merenje vremena. Ronilaki sat je jedini instrument koji se
ne postavlja na konzolu, ve se iskljuivo nosi na ruci.

RONILAKI KOMPAS

Ovo je jedini ronilaki instrument koji se proizvodio iskljuivo u analognoj verziji do 2005 g, a od 2005 se pojavio na tritu i digitalni
kompas ugradjen u ronilake kompjutere firme SUUNTO, i slui za orjentisanje pod vodom.
Ronilaki kompas ima iglu koja uvek pokazuje pravac (magnetni pol), centralnu liniju koja predstavlja pravac kretanja i bazel na kojem
su oznake za markiranje poloaja igle.

RONILAKI KOMPJUTERI

Kao najnoviji proizvodi meu ronilakim instrumentima, predstavljaju naslednike mehanikih dekompresiometara, i zamenu za
dekompresione tablice. Od dekompresiometara se razlikuju po veoj preciznosti i pouzdanosti.

U periodu kada su stvarane prve dekompresione tablice, raunari nisu bili toliko rasprostranjeni kao danas, te je bilo nepraktino
napraviti tablice za svaku kombinaciju dubina-vreme. Kako su dubine u tablicama raunate u intervalima po 10 fita (priblino 3m), i
vremenskim podeocima najee po 10min., ronioci su morali da za raunanje dekompresionih zastanaka uzimaju ukupno vreme na
maksimalno postignutoj dubini, jer nije bilo naina da se pod vodom vre potrebna unakrsna preraunavanja.
Ronilaki kompjuter precizno izraunava zasienost organizma gasovima, na osnovu stvarno provedenog vremena na svakoj postignutoj
dubini tokom ronjenja. Time je eliminisana potreba da se za preraunavanje u obzir uzima maksimalna postignuta dubina. ta vie,
kompjuter rauna saturaciju i desaturaciju organizma pri svakoj promeni dubine na osnovu vremena koje je ronilac proveo na njima.
Na osnovu ovoga moe se zakljuiti da kompjuter doputa ronjenje prema graninim (maksimalnim) vrednostima, to je u suprotnosti sa
preporukom da se u tablicama nikad ne koriste maksimalne vrednosti. Ronilaki kompjuteri su tako pravljeni da raunaju vie teoretskih
tkiva, sa razliitim poluvremenima zasienja, pa u stvari dozvoljavaju samo jo konzervativniji profil ronjenja.

15

Ipak, u isto vreme, precizno raunajui stvarnu dubinu i vreme pod vodom i desaturaciju organizma kada se tokom ronjenja smanjuje
dubina, oni omoguavaju due ronjenje u vandekompresionom reimu (krivi sigurnosti).
Zbog svega ovoga kompjuteri su mnogo korisniji od tablica za multi-level ronjenja. Za razliku od kalkulatora, kompjuteri obrauju sve
podatke koje dobiju, pa su u stanju da osim standardnih informacija prue i dodatne podatke, kao na primer:

kada krenuti u izron da bi se ostalo u vandekompresionom reimu

koliinu preostalog vazduha u boci, predstavljenu u minutima

vreme trajanja i dubine za eventualne dekompresijone zastanke

upozoravaju na prekoraenje brzine izrona (10m/min.)

dnevnik sa poslednjih desetak ronjenja i na osnovu njih preraunata granica sigurnosti za ponovljena ronjenja i sl.

Posebnu vrednost predstavlja automatsko podeavanje za ronjenja na nadmorskim visinama razliitim od nivoa mora.

NAPOMENA: Sa jednim kompjuterom ne mogu roniti dva ronioca, poto oni pamte nekoliko prethodnih ronjenja na osnovu ega raunaju eventualnu dekompresiju
i ponovljena ronjenja.

PODVODNI MANOMETAR

Kako je ve ranije navedeno, neophodnost posedovanja ovog instrumenta zavisi i od tipa boce koja se koristi.
Uobiajeni manometar je analognog tipa (otvorena Burdonova cev), povezan crevom sa prvim stepenom ronilakog regulatora preko
izvoda za visoki pritisak (HP). Evropski tipovi pokazuju pritisak do 300 bara sa osenenim prvih 50 bara kao znak da je to minimalna
koliina vazduha sa kojom se mora krenuti u izron. Kod severnoamerikih proizvoaa manometri su badareni do 3500-4000 psi sa
prvih 500 psi u crvenom polju.

Najnoviji tipovi manometra su digitalnog tipa i najee su integrisani u elektronske konzole ili kompjutere. Oni su vrlo precizni, a neki
modeli omoguavaju i grafiki prikaz koliine vazduha u boci.
Odravanje:
Za uljni dubonomer, sat, kompas, kompjuter i manometar je dovoljno samo ispiranje poto oni nisu u direktnom dodiru sa vodom. Za
sve instrumente je bitno da se sa njima postupa paljivo.

16

POSEBNA OPREMA I PRIBOR

Pod posebnom opremom se podrazumevaju razni alati, pomagala, oruja (podvodne puke i eksplozivni tapovi), foto i video aparati.
Ovde emo se ograniiti na osnovni alat (no) i neka pomagala i pribor. Ostala oprema je dizajnirana za aktivnosti koje su van domena
rekreativnog ronjenja.

Ronilaki no

Podvodne lampe

Dekompresione tablice

17

Zastavice i bove

Pomoni izvori vazduha:

1. Dodatni drugi stepen regulatora

2. Inflator regulatora plovnosti

3. Dvostruki izvodi na boci

18

4. Pony-boca (2-5lit.zapremine)

5. Boca za izron (Spare air zapremine: 0,22; 0,37 i 0,4 litara)

T5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA

19

VODA

Voda se ponaa kao polarizovani molekul, jer svaki molekul vode privlai drugi molekul slabim elektrinim privlaenjem, to se naziva
vodonina veza.

VODA I SVETLOST
ovekovo oko funkcionie tako to odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u elektrine inpulse i alje ih u mozak.
Svetlost se u vodi menja usled zamuenosti, rasipanja, apsorpcije i refrakcije.

Zamuenost vode, bilo da je organskog (plankton i sl.) ili neorganskog (mulj) porekla, spreava prodor svetlosti u dubinu.

ak i u vrlo istoj vodi, svetlost se rasipa i savija. Mada difuzija smanjuje koliinu svetlosti pod vodom, ona ini da se i ta raspoloiva svetlost rasipa jo
vie i time se smanjuju ili se potpuno eliminiu senke pod vodom.

Voda ima mogunost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i svetlost. Dok prodire u vodu, svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine.
Sa porastom dubine, prvo se gubi crveni deo spektra, zatim narandasti, i na kraju uti i ljubiasti. Zbog svega toga glavni faktor raspoznavanja pod vodom
nije boja, ve kontrast predmeta.

Poslednja osobina svetlosti koja ima uticaj na ronjenje je refrakcija. Svetlost se savija pri prelasku iz vazduha u vodu i obratno. Iz tih razloga predmeti se
vide neotro (jer se projektuju iza mreice), a oko se ponaa kao dalekovido. Iz tih razloga ronioci koriste masku sa staklom koja izoluje oko od vode ime
se postie zadovoljavajua otrina vida. Ovo uzrokuje da se posmatrani objekat prikazuje blie za nego to je stvarna udaljenost. Refrakcija, takoe, utie
i na prividno uveavanje predmeta ispod vode za oko 1/3 od stvarne veliine.

VODA I ZVUK

Poto je voda gua od vazduha, zvuk se u vodi prenos i etiri puta bre nego u vazduhu.
Zbog te brzine, ronilac uje odlino ispod vode, ali teko odreuje izvor zvunih talasa. U vazduhu ovek odreuje pravac na osnovu
kanjenja dolaska zvuka u jedno i drugo uho. Kada je brzina zvuka poveana, kao to je to sluaj pod vodom, kanjenje je vrlo malo, pa
ronilac nije u mogunosti da odredi pravac dolaska zvuka. U vodi se zvuk prima preko cele povrine glave.

Na kraju, treba rei da na problem prenosa zvuka pod vodom indirektno utie i temperatura vode. Ukoliko u vodi postoje pojasevi
razliite temperature, energija zvunog talasa se drastino menja pri prolasku, tako da izmeu izvora zvuka i mesta gde se on vie ne
uje, esto moe biti samo par metara.

SPORAZUMEVANJE U RONJENJU

Komunikacija je veoma vana u ronjenju, pa se zbog ogranienja koje uslovljava voda primenjuju razliite tehnike. Na povrini se
upotrebljavaju signali rukama, zastavicama, pitaljkama ili sirenom, podvodnom lampom i ritmiki signali. Pod vodom se koriste znaci
koji se daju rukama, lampom i ritmiki signali. Odeeni znaci koji su od veeg znaaja prihvaeni su meunarodno i njihovo poznavanje
je obavezno. Takoe, postoje i znaci koji nisu obavezni ali su u upotrebi svuda u svetu i umnogome olakavaju sporazumevanje pod
vodom. Svi znaci koji se daju drugima moraju biti (od suprotne strane) ponovljeni kao potvrda prijema i prihvatanja.

20

Internacionalni znaci

Sporazumevanje pod vodom

ZARONI

Znak kojim se obavetavaju ostali ronioci da

krenu u zaron. Upotrebljava se i pod vodom
kada se treba spustiti na veu dubinu.

OK

Koristi se i kao pitanje i kao odgovor , ako je

sve u redu i kao potvrda razumevanja drugog
znaka.

NETO NIJE U
REDU

Obavetavaju se ostali ronioci da neto nije u

redu, ili se neko ne osea najbolje ali situacija
ne zahteva nikakvu intervenciju. Daje se
ispruenom akom sa rairenim prstima koja se
rotira oko svoje uzdune ose.

POKAZIVANJE

Na ovaj nain se pokazuju objekti ili osobe pod

vodom

NEMAM
VAZDUHA

Obavetavaju se ostali u grupi da je ronilac

ostao bez vazduha. Nakon toga je potrebno
objasniti da li e ronilac izroniti ili je potrebno
bratsko disanje.

POVUCI MOJU
REZERVU

Ovaj znak se daje kad ronilac ne moe da

dohvati ruicu rezerve na boci i potrebna mu je
pomo.

POVUKAO SAM
REZERVU

Obavetavaju se ostali ronioci da je ronilac

oslobodio rezervnu koliinu vazduha u boci.

STOP

Oznaava se da se ronilac ili grupa zaustavi, ili

da se prekine sa aktivnost.

IZRONI

Obavetavaju se svi ronioci da treba krenuti ka

povrini. Upotrebljva se i za obavetavanje da
treba smanjiti dubinu.

OK

Daje se na povrini kada je ronilac udaljen i

standardni znak se dobro ne vidi.

OK

Daje se takoe na povrini kada je jedna ruka

zauzeta.

POTREBNA
POMO

Daje se na povrini kada je ronilac blizu

21

POTREBNA
POMO

Daje se na povrini kada je ronilac udaljen.

OK

Znak koji se daje nou. Ima isto znaenje kao

standardni znak.

NETO NIJE U
REDU

Znak koji se daje nou. Ima isto znaenje kao

standardni znak.

POTREBNO
BRATSKO
DISANJE

Daje se drugom roniocu kada je neophodno

primeniti bratsko disanje.

VRTOGLAVICA

Znak kojim se ostali ronioci ili voa grupe

obavetavaju da je dolo do vrtoglavice (usled
oteanog izjednaavanja pritiska, pijanstva
dubine itd.)

SAKUPLJANJE

Zahtev drugim roniocima u grupi da se okupe u

krug i obrate panju na vou grupe.

KOJI PRAVAC

Pitanje koje se postavlja okretanjem ake sa

ispruenim palcem.

SMER

Odgovor na pitanje KOJI PRAVAC. Rukom se

oznaava osnovni pravac.

ISPOD, IZNAD,
OKOLO

Ovo je precizniji odgovor na pitanje KOJI

PRAVAC. Rukom se preciznije objanjava put
kojim treba poi.

TI VODI, JA
PRATIM

USPORI

Sa ovim znakom se menja vostvo para (ili

grupe) dogovoreno pre ronjenja.
Obavetavaju se ostali da uspore kretanje,
vrenje neke radnje ili ritam disanja.

OSTANI NA TOJ
DUBINI

Obino sledi posle znaka ZARONI ili IZRONI.

Daje se ispruenom akom okrenutom na dole
sa rairenim prstima koja se pomera
levo-desno.

NISAM
IZJEDNAIO
PRITISAK

Obavetavaju se ostali ronioci da ronilac ima

problema sa izjednaavanjem pritiska u uima.

Ovim se znakom obino upozoravaju ronioci

ZAJEDNO RONITI koji su udaljeni od grupe da treba da ostanu
zajedno sa ostalim roniocima.

NAPOMENA: Na upueno potanje pod vodom od strane nekog ronioca drugom obavezan je odgovor.

22

KARDIOVASKULARNI I RESPIRATORNI SISTEM

Da bi pravilno funkcionisao, na organizam zavisi od nekoliko sistema iji je rad usko povezan i zavisan je jedan od drugoga. Iako su svi
ivotni procesi vani za oveka, sa stanovita ronjenja, najbitnija je razmena gasova u organizmu, pri emu posebnu ulogu imaju
cirkulatorni i respiratorni sistem.
Cirkulatorni sistem - KRVOTOK

Krvotok obezbeuje snabdevanje svih elija organizma neophodnim elementima ishrane: kiseonikom, koji krv uzima iz plua i hranjljivim
sastojcima koje krv upija kroz resice creva. Glavni inioci krvotoka su krv, srce i sistem vena i arterija (kardiovaskularni sistem).

Krv se sastoji od ploastih elija i tenosti i prenosi hranljive sastojke i kiseonik, a odstranjuje produkte sagorevanja i ugljen-dioksid.
Glavni sastojci su:

1. Plazma je tean deo krvi i sastoji se od 90% vode.

2. Eritrociti (crvena krvna zrnca) nose glavninu kiseonika za tkiva pomou hemoglobina koji lako vezuje i oslobaa kiseonik i
bez koga bi krv morala da tee 20 puta bre da bi zadovoljila sve potrebe organizma za kiseonikom.
3.

Leukociti (bela krvna zrnca) imaju zadatak da uvuku u sebe i svare mikrobe i ostale tetne estice koje prodru u krvotok.

4.

Trombociti (krvne ploice) su zadueni da zgruaju krv na mestu povrede i spree njeno isticanje.

Kardiovaskularni sistem ini: srce, arterije, vene i kapilari.

Srce je miini organ i podeljeno je na dve pretkomore koje primaju krv i pumpaju je u dve komore. Iz komora se krv prosleuje dalje u krvotok.

Krvotok predstavlja stalno kretanje krvi, ali ne neprekidno, ve u talasima. Put jedne kapi krvi kroz itav ciklus izgleda ovako:

Iz plua izlazi oksidovana krv i ulazi u arterijsku stranu srca kroz levu pretkomoru, iz koje prelazi u levu komoru. Iz leve komore izlazi u
organizam koji preuzima kiseonik iz krvi, a daje ugljen-dioksid, pretvarajui na taj nain arterijsku (oksidovanu) krv u vensku
(redukovanu). Venska krv se vraa u vensku stranu srca, ulazei u desnu pretkomoru, odakle prelazi u desnu komoru, koja je alje u
plua na oksidovanje. Ciklus kruenja krvi kroz organizam traje oko 20sec. Svakim udarom srca formira se puls i krvni pritisak. Puls je
frekfencija rada srca i iznosi za odrasle 60-80 otkucaja u minutu. Krvni pritisak se meri u trenutku skupljanja (sistolni) i u trenutku
oputanja (distolni) srca. Puls i pritisak mogu da porastu usled fizikog napora, straha ili stresa, ali se ubrzo nakon toga vraaju u
normalan reim rada.

RESPIRATORNI SISTEM

Glavna funkcija respiratornog sistema je da obezbedi kiseonik koji je neophodan organizmu i da odstrani ugljen-dioksid.

Kiseonik je vaan gas za metabolizam oveka i potreba za njim se javlja kod svih elija u organizmu. Mozak i nervni sistem zahtevaju
neprekidno snabdevanje, a njihove elije odumiru u roku od par minuta ukoliko snabdevanje kiseonikom prestane.
Kiseonik se u organizam unosi disanjem. Disanje je stalan proces i sastoji se od udaha i izdaha.

Udah (inspiracija) poinje kada se u telu povea nivo ugljen-dioksida, a smanji nivo kiseonika, pri emu je CO2 primaran za kontrolu disanja. U pluima

23

se gasovi razmenjuju u alveolama koje su okruene plunim kapilarima. Mehanizam po kojem se odvija razmena gasova je difuzija-tenja gasa da se kree
od nivoa vee koncentracije ka manjoj.

Izdah (ekspiracija) sledi neposredno nakon udaha. To je proces pri kojem dolazi do pasivnog oputanja dijafragme. Time se grudni ko suava i
primorava plua da izbace vazduh i vodenu paru, zadravajui ipak izvestan ostatak tog vazduha. Ritam disanja iznosi oko 15 puta u minutu, ali tokom vebi,
napornog rada i sl. Brzina se poveava poto se i potronja kiseonika i produkcija CO 2 takoe poveava.

Udahom, se u organizam unosi sve vazduh i sa njim nova koliina kiseonika. Normalan udah odraslog oveka u stanju mirovanja iznosi
oko 500cm3 vazduha, a pri vrenju teeg fizikog rada moe iznositi i 2000cm3. Ova se koliina zove respiratorni volumen. Nakon ove
koliine u organizam je mogue uneti jo do 2000cm3 (obino 500cm3) to se zove rezervni inspiratorni volumen
Sav vazduh koji je unet u organizam nije iskorien za razmenu gasova. Postoji odreeni prostor u disajnim putevima u kojima se on
zadrava, i odatle odstranjuje sledeim izdahom. Taj prostor se naziva mrtvi vazduni prostor, a koliina vazduha koja nije iskoriena
mrtvi volumen. Slino kao kod udaha, i posle normalnog izdaha mogue je forsirano izdahnuti oko 1500cm3 vazduha to ini rezervni
ekspiratorni volumen.

Koliina vazduha koja se normalno unese i iznese iz organizma naziva se tidalni kapacitet.

vitalni

respiratorni volumen

kapacitet

rezervni inspirativni volumen

4,5/

rezervni ekspirativni volumen

rezidualni volumen

2,5l
0,5l

1,5l
1,5l

------------------------------------------------------totalni kapacitet

6l

U pluima uvek ostaje odreeni nivo vazduha. On se ne moe nikad izdahnuti, nego se mea sa novom udahnutom koliinom vazduha.
Ta koliina iznosi oko 1500cm3 vazduha i zove se rezidualni volumen.

Minutni ventilacioni volumen je koliina vazduha koja se u jednom minutu provetri kroz plua. U stanju mirovanja on iznosi 8 litara, dok
se za vreme teeg rada ili sportske aktivnosti ova vrednost moe vie puta premaiti to iznosi oko oko 25-40 litara vazduha.
Minutni ventilacioni volumen je veoma vana veliina, jer se na osnovu poznavanja potronje vazduha vri izraunavanje autonomije
aparata.

HENRIJEV ZAKON

Gasovi se u prirodi ne nalaze samo kao slobodni, ve se esto nalaze i rastvoreni u raznim tenostima. Ponaanje gasova rastvorenih u
tenosti je znaajno za odvijanje ivotnih procesa kako u normalnim uslovima, tako i u uslovima povienog pritiska, koji vladaju ispod
povrine. Gasovi rastvoreni u tenosti zadravaju svoje osobine, tako da vre pritisak iako su apsorbovani. Koliko e se gasa rastvoriti u
nekoj tenosti zavisi od parcijalnog pritiska koji on vri na povrinu tenosti, kao i od njegove temperature:

24

KOLIINA GASA KOJA SE RASTVORI U NEKOJ TENOSTI JE DIREKTNO PROPORCIONALNA PARCIJALNOM PRITISKU TOG
GASA, PRI DATOJ TEMPERATURI

Drugim reima, sa poveanjem pritiska poveava se i kapacitet tenosti da rastvori gas, dok se sa poveanjem temperature taj kapacitet
smanjuje. Ovaj zakon ima veliku primenu u ronjenju, gde se gasovi koji se udiu pod povienim pritiskom rastvaraju u organizmu koji je
uglavnom sastavljen od tenosti. Na rastvaranje gasova utiu dva faktora: pritisak i temperatura. Ukoliko se pritisak smanjuje polako,
gas se izdvaja bez nekih posebnih znakova. Meutim, ukoliko se promena pritiska deava ubrzano, molekuli se grupiu u
karakteristine mehurie. Ova pojava je od izuzetnog znaaja za ronjenje.
Poveanjem temperature ubrzava se oslobaanje gasa, jer se smanjuje i prostor izmeu molekula tenosti gde se nalazi rastvoreni gas.
Primer za ovo je pojava mehuria u vodi neposredno pre kljuanja.
Gas se u tenosti rastvara sve dok se ne izjednae spoljanji pritisak i pritisak u tenosti, odnosno dok se ne postigne saturacija
tenosti.
Rastvaranje gasova u organizmu nema uticaja na disanje pri normalnom atmosferskom pritisku, ali je veoma bitno za ronioce kada diu
pomou ronilakog aparata i posebno se odnosi za period izrona. Tada je pritisak u pluima manji nego to je bio tokom zarona (zbog
smanjenja dubine smanjuje se i pritisak okoline) i rastvoreni gasovi tee da se izdvoje iz tkiva. Ukoliko se naglo izranja, gasovi iz
vazduha (azot prednjai jer ga ima najvie), ne mogu da se izdvoje dovoljno brzo i formiraju mehurie, koji mogu da izazovu
dekompresionu bolest.
Preventivnom upotrebom ronilakih dekompresionih tablica i poznavanjem tehnike ronjenja spreava se ova pojava.

ALVEOLARNI VAZDUH predstavlja zapreminu vazduha koja iz udahnutog vazduha dospe do alveola odnosno tj. vrednost
ventilacijske zapremine umanjena za zapreminu funkcionalnog mrtvog prostora
ALVEOLE pluni mehurii, predstavljaju konani slepi vreasti zavretak bronha, prenika su od 100-300 mikrona a preko njihovog
zida debljine oko 10 mikrona obavlja se alveolarna razmena gasova. Ukupna povrina plunih alveola preko koje se odvija razmena
gasova iznosi oko 70-100 kvadratnih metara.

DALTONOV ZAKON

Opti zakon o gasu objanjava ponaanje gasova u meavina od kojih je sastavljena. Kada se gasovi meaju, ukoliko ne postoji
hemijska privlanost, svaki od njih zadrava svoje osobine, kretanje i svoj pritisak kojim e delovati u gasnoj smei.

UKUPAN PRITISAK GASNE MEAVINE JEDNAK JE ZBIRU PARCIJALNIH PRITISAKA SVAKE KOMPONENTE TE MEAVINE

Odnosno matematiki:

P = P1+P2+P3+......Pn

U osnovi ovo znai da svaki gas u meavini deluje nezavisno od drugih. Individualni pritisak svakog gasa u meavini se naziva parcijalni
pritisak, i njegova visina zavisi od procenta tog gasa i opteg pritiska meavine. Parcijalni pritisak svakog gasa od kojih se meavina
sastoji moe se izraunati pomou formule:
PxA
p1 = ------100
gde je:

p1 -

parcijalni pritisak gasa

apsolutni pritisak smee

A -

procenat gasa u smei

Poznavanje parcijalnih pritisaka gasova pri povienom pritisku okoline je od osnovnog znaaja za bezbedno ronjenje, jer fizioloki efekat

25

gasova zavisi od njegovog parcijalnog pritiska.

T6. PREVENCIJA RONILAKIH UDESA I PRVA POMO

Zadihavanje

HIPOKSIJA (POMANJKANJE KISEONIKA)

Hipoksijom struno nazivamo pomanjkanje kiseonika u krvi i tkivima radi smanjenja parcijalnog pritiska u udahnutom vazduhu ili
nemogunosti da kiseonik (i pored toga to ga dovoljno ima u udahnutom vazduhu) bude iskoriten u organizmu.
oveji organizam ne raspolae sa rezervama kiseonika izuzev onoga koji se nalazi u udahnutom vazduhu, krvi i tkivima. Pri normalnom
disanju u krvi se nalazi oko 1 litar kiseonika i oko 200 do 300cl u pluima, to je za vreme mirovanja jedva dovoljno za 2 do 3 minute.
Hipoksija moe biti akutna i hronina. Hronina se najee primeuje za vreme boravka u razreenoj atmosferi na velikim visinama ili kod osoba koje zbog
oboljenja srca ili plua nisu u stanju da u potpunosti iskoriste kiseonik iz udahnutog vazduha koji sadri normalan procenat ovoga gasa. Akutna hipoksija nastaje kada
kiseonik u udahnutom vazduhu ili vetakim gasnim meavinama naglo padne ispod optimalnog nivoa. U ronjenju je daleko znaajnija akutna hipoksija jer se ona
praktiki jedino javlja za vreme podvodnih aktivnosti.

Za vreme ronjenja hipoksija se moe javiti relativno esto ako se ne preduzmu odgovarajue mere za njeno spreavanje. Preduzimanje
mera da do hipoksije ne doe utoliko je vanije jer se ona javlja podmuklo, naglo, skoro bez ikakvih upozoravajuih znakova.

U podmornicama, batiskafima, vrstim skafanderima i prosmatrakim komorama hipoksija dolazi kod poremeaja regeneracije atmosfere
usled nestanka kiseonika ili kvara ureaja za njegovu proizvodnju.
Za vreme ronjenja na dah hipoksiki fenomeni sa gubitkom svijesti javljaju se kod dugog zadravanja pod vodom, kada se apnea
produava po svaku cenu i pored oseaja gladi za vazduhom koji je jedan od najvanijih upozoravajuih znakova da se otpone
izronjavanje.
Za vreme ronjenja sa aparatima otvorenog kruga u normalnim uslovima do hipoksije ne moe doi. Ona se moe javiti samo onda kada
ronilac na dnu ostane bez vazduha ili ako kod grubih greaka boce aparata budu napunjenje azotom ili nekim drugim inertnim gasom
umjesto vazduhom.

Znakovi oboljenja

Za akutnu hipoksiju, posebno kada se javlja za vreme ronjenja, karakteristian je nagao gubitak svijesti, praktino bez ikakvih
upozoravaj uih simptoma. Pri sadraju kiseonika u udahnutoj gasnoj meavini do 13% anoksini fenomeni se mogu kompenzovati poveanjem broja i dubine
udaha, ubrzavanjem srane radnje i mobiliziranjem krvi iz krvnih depoa (slezena i jetra). Kada kiseonik padne ispod 10% deficit u organizmu se ne moe kompenzovati.
Zbog ovoga dolazi do gubitka svesti bez ikakvih upozoravajuih simptoma. ta vie gubitku svijesti moe prethoditi euforino stanje, to je obino praeno
neadekvatnim ponaanjem ronioca obzirom na situaciju u kojoj se nalazi.

Osoba koja je bila izloena delovanju hipoksije uopte se ne sea hipoksinog incidenta, nasuprot ona je uverena da je sve bilo u
najboljem redu. Ovaj raskorak izmeu subjektivnog oseanja i objektivnog stanja kod osoba izloenih hipoksiji upravo ih spreava da same preduzmu neke mere
spaavanja, to ih objektivno vodi u propast.

Posljedice koje hipoksija moe izazvati pod vodom treba veoma ozbiljno shvatiti. Dok na kopnu na 100 sluajeva gubitka svijesti samo
jedan sluaj ima fatalan ishod, u vodi zbog neprirodnog ambijenta svaki drugi takav sluaj ima tragian ishod.

Prva pomo i leenje

Kod lakih sluajeva dovoljno e biti iznoenje u istu atmosferu, u kojoj e brzo uslijediti oporavak. Kada gubitak svesti prati prestanak
disanja i srane radnje onda je potrebno otpoeti vetakim disanjem jednom od poznatih metoda uz spoljanju masau srca. Davanje
stimulatora sistema za disanje i kardiovaskularnog sistema rezervsano je za lekara i ono ima sekundaran znaaj. Treba znati da ivot
pogoenog hipoksijom u prvom redu zavisi od spretnosti i umjenosti njegovih kolega ronilaca koji su jedini u stanju da prvi prue
pomo. Iz ovoga razloga od ronilaca se zahteva dobro poznavanje najefikasnijih metoda vetakog disanja i spoljne masae srca.

26

Profilaktike mjere

Ronjenje u paru i ovde je, kao i prilikom drugih podvodnih incidenata jedna od najvanijih mera da se blagovremeno prui pomo
pogoenom i da se iznese na povrinu.
U klasinom ronjenju, treba imati uvek sigurne izvore za snabdevanje vazduhom (duple kompresore, recipijente za skladitenje veih
koliina komprimovanog vazduha).

UTAPANJE (etiologija, prevencija)

Utapanje ili davljenje naziva se akutno guenje izazvano prisustvom tenosti (najee vode) u disajnim putevima, usled koje organizam
trpi od akutnog nedostatka kiseonika zbog nemogunosti da vazduh dospe u plua.
Za vreme ronjenja na dah do utapanja obino dolazi posle gubitka svesti izazvane hipoksijom zbog predugog zadravanja u vodi, kod
naglog skoka u hladnu vodu ili upornog forsiranja Valsalvijevog manevra.
Utapanje u autonomnom ronjenju najee je posledica grubog krenja sigurnosnih mera. Kod loeg osiguranja sva stanja praena gubitkom
svesti (trovanje kiseonikom, ugljun dioksidom, hipoksija, pijanstvo velikih dubina), mogu zavriti utapanjem zbog isputanja usnika regulatora. Isputanje usnika,
navodnjavanje
maske
i
creva
za
disanje
najei
su
povod
za
davljenje
neobuenih
roni

laca, jer ovi usled panike i nepoznavanja odgovarajuih manevara nisu u stanju da otklone ove relativno banalne incidente.

Poetna faza utapanja manifestuje se refleksnim zaustavljanjem disanja, da bi se spreilo ulaenje tenosti u plua. Prati je gubitak svesti
usled akutne nestaice kiseonika. U sledeoj fazi koja moe trajati 2 do 5 minuta disanje se obnavlja uz masovno prodiranje vode u plua. Posle ovoga, disanje se
definitivno zaustavlja i nastupa smrt.
Tok i mehanizam utapanja u slatkoj vodi razlikuje se od utapanja u moru. Budui da slatka voda sadri manje soli od krvi, dolazi do
njenog povlaenja u krv, to osim razreivanja krvi izaziva i raspadanje crvenih krvnih zrnaca. Smrt nastupa usled prestanka rada srca.
U moru, obrnuto, teni deo krvi biva povuen u plua, to takoe, iako neto sporije, izaziva zaustavljanje srca usled akutnog otoka
plua (edem plua). Dok u slatkoj vodi smrt sledi nakon 2 do 4 minuta u moru srce moe pulsirati 6 do 7 minuta.
Prema spoljanjem izgledu utopljenici se dele obino na blede i modre. Koa i lice bledog utopljenika, koji se susree veoma retko (1
bledi na 9 modrih utopljenika), su izrazito bledi, jer usled gra grkljana voda nije dospela u plua. Kod modrog utopljenika koa i vidljive
sluzokoe su ljubiasto plave boje, iz usta im se cedi penuava tenost, dok se u disajnim putevima i elucu nalazi znatna koliina
vode. Disanje i otkucaji srca se jedva primjeuju ili su prestali sa radom. Bledi utopljenik ima znatno vee anse da preivi od modrog.

Prva pomo i leenje

anse za oivljavanje utopljenika vetakim disanjem i masaom srca zavise od brzine intervencije i kvaliteta pruene pomoi. Dok
izmeu 1 do 4 minute, kod adekvatne pomoi izgledi za uspeh postoje do 95% sluajeva, nekoliko minuta kasnije padaju na nulu. Sa
merama oivljavanja treba poeti odmah, na licu mesta i produavati ih dovoljno dugo. Ne sme se gubiti dragoceno vreme da se dugo
odstranjuje tenost ili strana tela iz disajnih puteva ili konstatuje stanje utopljenika. Nakon to se brzo, u nekoliko sekundi odstrani iz
disajnih puteva zaostala voda i gruba neistoa, jo u vodi pristupa se merama oivljavanja. Osnovni postupci oivljavanja su vetako
disanje, kod prestanka disajnih pokreta, i spoljanja masaa srca, kada srce ne radi.

Vetako disanje. Obzirom na efikasnost u pogledu koliine vazduha koji se insuflira za vreme jednog akta i mogunosti produenog izvoenja danas su
najrairenije metode: direktna insuflacija (uduvavanje) i Hoiger-Nielsen-ova metoda. Ipak treba naglasiti da je najefikasnija ona metoda koju operater-spasilac najbolje
poznaje.

Direktna insuflacija usta-usta i usta-nos. Kod ove metode spasilac (operater) uduvava rtvi u disajne puteve vlastiti izdahnuti vazduh. Postoje podaci
da je koritena jo u biblijska vremena da bi kasnije bila zaboravljena. Poslednjih godina zbog lakog izvoenja i zadovoljavajue ventilacije nala je najiru prmijenu.
Postoje dve modifikacije ove metode usta-usta i usta-nos.

Unesreeni se poloi na lea, operater se postavi u visini njegove glave, kleei, zabaci mu glavu prema natrag uz pridravanje brade
rukom kako bi se spreilo zapadanje jezika u drelo. Tada duboko udahne vazduh i poto je prstima ruke zatvorio nozdrve rtve, polae
mu usta na usta direktno insuflirajui izdahnuti vazduh. Uduvavanje (insulfacija) traje dok se jasno ne uoi podizanje grudnog koa
rtve. Skidanjem usta sa usta sledi pasivni izdah rtve. Opisana operacija se ponavlja ritmiki sa oko 20 insuflacija u prvoj minuti i 15 u
daljem toku oivljavanja.
Maloj deci, umesto u usta na slian nain insuflira se u nozdrve drei bradu i zatvarajui rukom usta male rtve. Treba biti obazriv da
se ne insuflira suvie jako jer e u tom sluaju vazduh ii u eludac umesto u plua, to i pored insistiranja nee pomoi oivljavanju.
Kako direktna insuflacija moe biti neugodna iz estetsko-moralnih razloga, moe se primenjivati preko tankog sloja gaze ili maramice.
Danas se na tritu nalaze specijalni tubusi sa nepovratnim ventilima preko kojih se insuflira i vri pasivni izdah bez skidanja usta opera-

27

tera sa usnika tubusa.

Metoda Holgcer Nielsen. Utopljenika je potrebno postaviti potrbuke, ruke saviti u laktovima i podmetnuti ih pod obraz. Operater klei na kolenu, postavlja
se pred glavu i izmeu ruke rtve. Udah se ostvaruje povlaenjem aka od ramena do lakata niz nadlaktice rtve uz istovremeno njihovo podizanje i povlaenje napred.
Postavljanjem aka na lea unesreenog, uz istovremenu kompresiju od 2 sekunde, ostvaruje se izdah. Manevri se izmenjuju u ritmu od 20 aktova u prvoj i oko 15 u
narednim minutama.
Masaa srca. Ako srce unesreenog ne radi, to se manifestuje iezavanjem sranog pulsa na levoj strani grudnog koa, potrebno je spoljanjom masaom srca
pokuati uspostaviti sranu radnju. U tu svrhu unesreeni se postavlja da lei na leima na tvrdoj podlozi a reanimator, kleei sa strane sa akom postavljenom iznad
ake, energino, oko 60 puta u minuti pritiska i oputa grudni ko nad donjom treinom grudne kosti. Kod ovoga ekskurzije grudne kosti treba da budu od 3 do 5 cm.
Srce se masira sve dok se ne jave znaci spontane srane radnje ili se sigurno ne ustanovi da su dalji napori bezuspeni.

Kod prestanka disanja i srane radnje, potrebno je istovremeno primeniti vetako disanje i masau srca. Ukoliko oivljavanje vri samo 1
osoba (to je veoma naporno) ona nakon 1 insuflacije prelazi na 15 kompresija grudnog koa, ponavljajui ove manevre dok se ne pojavi disanje odnosno srana
akcija. Kada interveniu dve osobe, kad prva napravi 15 kompresija, sledea izvri 1 insuflaciju to se produuje dok srce regularno ne otpone kucati, odnosno dok se
ne uspostavi prirodno disanje.
Za vreme oivljavanja, utopljenika treba utopliti, to poveava anse za oivljavanje, posebno to se tie srane radnje, jer je ohlaeno
srce sa hladnom krvi nemogue reanimirati.

Profilaktike mjere

Daleko je lake spreiti utapanje nego spasiti utopljenika. Mere za spreavanje utapanja u toku podvodnih aktivnosti samo su deo kompleksnih
sigurnosnih mera u toku planiranja i izvoenja ronjenja.

Odgovarajua obuka i primena sigurnosnih mera su osnovni preduslovi za spreavanje utapanja u autonomnom ronjenju. Boravak pod
vodom u apnei ne treba forsirati, niti prekoraivati dubinu 15 do 20 m. Poljeno je da ronilac tankim, vrstim kanapom bude vezan za laki plovak, kako bi u sluaju
gubitka svesti lako mogao biti izvuen na povrinu. Za vreme ronjenja sa autonomnim ronilakim aparatima pre zarona treba proveriti ispravnost opreme i napunjenost
boca s kiseonikom, vazduhom ili gasnom meavinom. Ronjenje u paru treba da bude pravilo. Partneri pod vodom treba da budu u vizuelnom kontaktu ili jo bolje da su
meusobno spojeni dvometarskim bratskim kanapom. Treba izbegavati ulaenje u potonule plovne objekte ili podvodne peine. Dobra tehnika pranjenja maske,
creva za disanje i regulatora u sluaju navodnjavanja vaan je preduslov da se izbegne utapanje. Nikada ne treba forsirati Valsalvin manevar, odnosno nastaviti sa
sputanjem i pored smetnji za izjednaavanjem pritiska. Ronioci treba dobro da poznaju sve situacije u kojima se mogu javiti toksiki efekt kiseonika, ugljen dioksida,
pijanstvo velikih dubina i hipoksija, jer su to najea stanja u toku kojih dolazi do gubitka svesti, isputanja regulatora i utapanja. Od izuzetne je vanosti da ronilac
naui da u vanrednim situacijama reaguje trezveno i na odgovarajui nain, ne dozvolivi da ga zahvati panika, jer e u protivnom utapanje i fatalni ishod biti neminovni.

POSTUPCI I TEHNIKE SAMOSPAAVANJA

To je skup mera, radnji i postupaka koje ronilac preduzima da bezbedno i sigurno izroni.

Slobodan izron podrazumeva izranjanje sa odreene dubine nakon iznenadnog prestanka dobijanja vazduha iz ronilakog aparata.

Raditi ga samo u nudi.

Pri izronu glava mora biti zabaena unazad te otvoriti usta da vazduh izlazi slobodno. Nikako ne zadravati vazduh u pluima (moe doi do
Barotraumatske gasne embolije).

Slobodni izron uz pozitivnu polovnost obino nastaje usled gubitka olova. Takoe se moe pojaviti usled nenadanog i nekontrolisanog naduvavanja B.C.

Bratsko disanje je postupak prikom koga 2 ronioca diu iz 1 boce.

POSTUPCI I TEHNIKE SPAAVANJA

To je postupak kada vadimo unesreenog iz vode. Unesreeni moe da bude ronilac sa LARO ili apnea, odnosno kupa.

28

Sastoji se iz 3 faze.

Pronalaenje i vaenje unesreenog na povrinu,

Prva pomo na povrini vode,

Reanimacija (na obali ili na plovnom sredstvu).

T7. BAROTRAUME

UI

Bolovi u uima javljaju se najee za vrijeme zaronjavanja kada postoje tekoe da se pritisak, u srednjem uhu izjednai sa
pritiskom koji vlada u unom kanalu i drelu. Srednje uvo je kotana upljina, nepravilnog oblika obloena sluzkoom. Od unog kanala odvojeno je membranoznom
bubnom opnom (bubnjiem) dok prema drijelu prelazi u uski kanal nazvan eutsahijeva tuba. Kod zaronjavanja ili izlaganja povienom pritisku u rekompresionim
komorama, voda ili vazduh (ako je uvo ronioca zatieno od vode), ulazi u sluni kanal potiskujui bubnji prema srednjem uvu. Ako je eustahijeva tuba normalno
prohodna vazduh u upljini srednjeg uha izjednait e se s pritiskom u unom kanalu i bubnji e zauzeti normalan poloaj. Ukoliko na pluima ili zidovima eustahijeve
tube postoje uroene abnormalnosti, bujanje limfnog tkiva blizu njenog otvora prema drelu, hronini ili akutni upalni procesi, izjednaavanje pritiska e biti oteano ili
nemogue.

Shematski prikaz uha

Ve kod razlike pritiska izmeu spoljanje i unutranje strane bubnjia od 1/16 atmosfere zbog njenog rastezanja javie se bolovi.
Poveavanjem razlike intenzitet bolova e porasti. Kada se pree kritika granica 0,30,7 atm moe doi do prskanja bubnjia.
Prskanje bubnjia manifestuje se otrim bolom u uvu i krvarenjem u unom kanalu. Jak bol moe reflektorno izazvati gubitak svesti. Ako
prskanje bubnjia prati prodor hladne vode u upljinu srednjeg uha, zbog nadraaja lavirinta u unutranjem uvu, pojavie se munina,
vrtoglavica, povraanje i gubitak orjetacije u prostoru.

Tekoe izjednaavanja pritiska najee se javljaju u malim dubinama do 10 m na kojima su promjene zapremine
najizrazitije. Ako se jave na veim dubinama onda su znak delimine neprohodnosti eustahijeve tube. Pritisak se lake izjednaava kada
se roni u vodi sa autonominm ronilakim aparatima nego za vreme ronjenja na dah ili boravka u rekompresionim komorama.
Ako u toku zaronjavanja ne doe do potpunog izjednaavanja i ako razlika pritiska, odnosno depresije (podpritisak) u srednjem uvu
dalje potraje, zbog zastoja krvi dolazi do oticanja sluzokoe i luenja bistrog ili sukrviavog sekreta u upljinu srednjeg uha. Ova pojava
struno nazvana baropatska otopatija manifestuje se bolovima, zujanjem i nagluvou. Treba je razlikovati od upale srednjeg uha jer je
izazvana mehanikim razlozima i to joj nedostaju promene karakteristine za upalni proces.

29

Upotrebljavaju li se za ronjenje uni epovi ili gumena odela sa kapuljaom koja vrsto prilee uz unu koljku, u unom kanalu
dolazi do relativnog podpritiska u odnosu na srednje uvo, jer voda ili vazduh ne mogu prodreti u uni kanal. Radi ovoga bubnji se
izbouje i povlai prema unom kanalu. Kod ovoga se na spoljnoj strani bubnjia javljaju krvlju podliveni mehurii. Ovu pojavu u
anglosaksonskoj literaturi nazivaju Inverted Ear, to doslovno znai obrnuto uvo.

Profilaksa

Kako se smetnje u uima esto javljaju za vrjeme boravka u atmosferi povienog pritiska treba poznavati mere za njihovo
spreavanje ili otklanjanje kako bi se izbjegli opasni incidenti.
Osobe sa uroenim defektima eustahijeve tube, koji su prepreka za izjednaavanje pritiska, kao i lica koja boluju od hroninih
upalnih procesa srednjeg i spoljanjeg uha, ne mogu se baviti podvodnim aktivnostima. Kod akutnih kataralnih upala gornjih disajnih
puteva i sinusa koje oteavaju izjednaavanje pritiska ronjenje treba privremeno odloiti.
Kada se za vreme sputanja osete smetnje u uima treba se za asak zaustaviti pa gutanjem i vakanjem pokuati izjednaiti
pritisak. Ukoliko ova mera ne pomae, treba gutati i vakati sa zatvorenim nosom povlaei koren jezika prema gore i natrag u pravcu drela (manevar Tonby). Ako
se na ovaj nain ne moe kompenzovati pritisak pokuava se manevrom po Valsalviju koji se izvodi duhanjem kroz nos kod zatvorenih nozdrva i ustiju. Uspeno
izjednaavanje pritiska prati u uima pojava zvunog fenomena klik i momentalan prestanak subjektivnih smetnji. Nekada se u sluaju neuspeha spomenuti manevri
moraju ponoviti na neto manjoj dubini, na kojoj e se najee moi izvriti kompenzacija pritisaka.

Kod prskanja bubnjia treba odmah izroniti, ukoliko prethodno nije potrebno izvriti dekompresiju. Prva pomo sastoji se u pokrivanju une
koljke sterilnom gazom i zavojem, posle ega ozleenog treba uputiti lekaru. Ispiranje uha radi odstranjivanja krvi, stavljanje vate ili kapi u uni kanal treba apsolutno
izbegavati radi opasnosti od infekcije u srednjem uhu. Posle odgovarajueg leenja ozleeni bubnji brzo zarasta, obino bez posledica, tako da se posle izvesne
pauze ponovno moe nastaviti sa ronilakom aktivnou.
Uni epovi ne smeju se nositi za vrijeme ronjenja. Oni ne samo da ne spreavaju delovanje pritiska, nego mogu pojaati njegove efekte na primjer u
smislu pojave mehuria podlivenih krvlju na spoljnjoj strani bubnjia i u unom kanalu (obrnuto uvo).

FRONTALNI SINUS

Sinusi su kotane upljine sa zidovima obloenim sluzokoom. Nalaze se u kostima lica, eonoj kosti i bazi lobanje. Sekret koga
sluzokoa sinusa normalno izluuje otie u nosne hodnike kroz relativno uske kanale. Ovi kanali mogu biti sueni zbog uroenih deformacija
ili hroninih i akutnih upalnih procesa. Stoga u toku ronjenja izjednaavanje pritiska u ovako pogoenom sinusu, bie oteano ili nemogue,
to e pratiti veoma jaka glavobolja. Duvanjem kroz nos, prohodnost izvodnih kanala sinusa moe se ponovno uspostaviti pri emu obino
dolazi do luenja sluzavo-krvavog sekreta. U teim sluajevima kada podptitisak u neprohodnom sinusu due traje, zbog zastoja krvi u
krvnim sudovima sluzokoe sinusa, dolazi do otoka sluzokoe i sekrecije bistrog ili sukrviavog sekreta u upljinu neprohodnog sinusa.
Pojava je praena glovoboljom i eventualno izluivanjem sluzavo sukrviavog sekreta kod brisanja nosa. Ispiranje nozdrva morskom vodom i
izduvavanje nosa neposredno prje zaronjavanja, moe olakati ventilaciju sinusa pa se ova mera preporuuje prje ronjenja. Ukoliko smetnje
brzo ne prou potrebno je obratiti se lekaru.

Da se izbegnu smetnje sa strane sinusa za vrijeme akutnih prehladnih oboljenja a posebno kod akutne upale
sinusa treba se uzdrati od ronjenja dok bolest potpuno ne proe. Hronine upale sinusa ili deformacije koje
spreavaju izjednaavanje pritiska nespojivi su sa ronilakim zvanjem.

ZUBI

Bolovi u zubima javljaju se retko za vrijeme ronjenja. Ako se jave uslovljava ih nemogunost izjednaavanja pritiska gasova, koji se stvaraju ili prodiru u
upljinu nepotpuno plombiranih zubi sa okolnim pritiskom. Ree bolovi se javljaju u upljim zubima, ako pri zaronjavanju vazduh ulazi u upljinu zuba, a za vreme
izronjavanja ne moe se osloboditi u okolinu. U ovakvim sluajevima bolovi u pogoenom zubu ili zubima mogu biti neizdrivi tako da je vazduh koji se nalazi pod
pritiskom potrebno odstraniti otvaranjem zuba. Da se ovakve smetnje izbegnu ronioci treba da svoje zube adekvatno neguju, odnosno aurno lee.

SKVIZ RONILAKE OPREME (maska)

Gnjeenjem ili kompresijom (anglosaksonski squeez), nazivamo teak podvodni incident specifian za ronjenje u klasinom
skafanderu. Izaziva ga nagla depresija (podpritisak) u ronilakoj kacigi do koje dolazi za vreme prebrzog sputanja, pada u dubinu ili
nedovoljnog dodavanja vazduha u skafander.
Kada se ronilac sputa bre od mogunosti dodavanja vazduha, ili naglo padne prema dnu radi nebrige posluioca ili
zanemarivanja odgovarajuih profilaktikih mera, meki dijelovi skafandera bie naglo stisnuti zbog preovladavanja hidrostatskog pritiska,
dok e istovremeno u kacigi nastati podpritisak, koji e kao ogromna ventuza usisati ronioca. Usisni efekat e biti utoliko vei i posledice
tee ukoliko je vea razlika pritiska u unutranjosti kacige i okolne vode. Posledice gnjeenja e biti tee ukoliko do pada ronioca doe
sa manje dubine. Pretpostavimo li da ronilac sa 2 metra padne na dubinu od 8 metara (razlika 6 m) okolni pritisak e se naglo poveati
za 50%, a zapremina skafandera smanjiti za polovinu.
Meutim, ako do pada doe sa vee dubine, na primer, sa 60 na 66 m (razlika opet 6 m), pritisak na skafander, odnosno promena

30

zapremine bie svega 10%.

Lokalno efekt gnjeenja manifestovae se i kod ranjenja sa maskom, kada se u toku sputanja konstantno ne izjednaava pritisak
vazduha pod maskom sa okolnim hidrostatskim pritiskom.

Znakovi oboljenja

Laki oblici gnjeenja manifestiraju se guenjem zbog usisavanja vazduha iz plua. Zbog povlaenja krvi iz periferije u glavu i vrat dolazi do
crvenila lica, vrata, pucanja plunih kapilara, krvnih podliva na koi lica i spojnicama one jabuice.

Kod tekih oblika, kada telo bude usisano snagom od vie tona, rubovi kacige mogu izazvati prelome kostiju ramenog pojasa,
kime, rebara i lobanje.
Lokalno gnjeenje dovodi do oticanja delova koji su se nalazili ispod maske, krvnih podliva spojnica oka i izboenja onih jabuica
prema spolja te krvarenja iz nosa. Vrlo retko, kod lokalnog gnjeenja opisan je i akutni otok (edem) plua.

Prva pomo i leenje

Ako se oboljenje manifestuje guenjem treba primeniti vetako disanje. Metoda ustausta ima prednost nad manuelnim, koje ako se primeni
kod sluajeva kombinovanih sa povredama grudnog koa moe izazvati nova povreivanja. Teke sluajeve sa unutarnjim i spoljnim povredama, posle pruanja
uobiajenih mera prve pomoi (previjanje, zaustavljanje krvarenja, privremena transportna imobilizacija) treba najhitnije leei transportovati u bolnicu. Ukoliko postoji
opasnost da unesreeni bude pogoen dekompresionom boleu treba ga prvo podvri rekompresionoj proceduri

Profilaktike mere

Lokalno gnjeenje od strane maske za ronjenje spreava se ako ronilac u toku sputanja permanentno pod masku izdiee kroz nos
odgovarajuu koliinu vazduha.

PLUA

Barotrauma plua, koja se javlja prilikom izrona, je ozbiljna i po ivot opasna povreda. Manifestuje se u nekoliko klinikih oblika pri emu se
mogu i svi oblici istovremeno ispoljiti:

lokalizovano oteenje plunog parenhima (pluni emfizem)

medijastinalni emfizem i potkoni emfizem

Medijastalni emfizem nastaje kada se vazduh akumulira u centralnom delu plua i kao takav pritiska srce i glavne krvne sudove. Simptomi su oteano disanje i
kratak dah. Nestaje apsorpcijom akumuliranog vazduha u krvotok.

Potkoni emfiyem nastaje kad su povreene alveole u jednom od gornjih renjeva plua. U tom sluaju vazduh iz povrijeenih plua prodire u potkono tkivo u
predeo vrata, podbratka i oko kljune kosti stvarajui manje ili vee mehurie koji se na dodir pomjeraju. Potkoni oblik je najlaki oblik barotraume.

pneumotoraks

U sluaju da vazduh iz oteenih plua proe kroz plunu maramicu dolazi do izjednaavanja pritiska u interpleuralnom prostoru sa pritiskom okoline (U
njemu vlada potpritisak da bi plua stalno bila rairena tako da se uz pomo dijafragme moe vriti proces disanja). U tom sluaju se plua skupe i ostanu da vise na
duniku. Tada dolazi do kolapsa plunog krila. Lei se hirurkom intervencijom.

BAROTRAUMATSKA GASNA EMBOLIJA

Barotraumatska gasna embolija ubraja se u najtea i najdramatinija stanja koja se mogu javiti za vreme ronjenja. Iako se, sreom,
javlja veoma retko, zbog teine oboljenja spreavanju barotraumatske gasne embolije treba posvetiti veliku panju. Barotraumatsku
gasnu emboliju izazivaju gasni mehuri koji u cirkulaciju dospijevaju iz prethodno povreenih plua usled njihovog prevelikog rastezanja.

31

Do prevelikog rastezanja i pucanja plunog tkiva dolazi kada pritisak naglo, jednostrano u pluima zdrave osobe pree kritinu granicu od 60 do 80 mmHg. Ovo
odgovara pritisaku od cca 1000mm vodenog stuba.

Kako je osnovni uslov za ronjenje sa ronilakim aparatima da se disani medij die pod pritiskom okolnog ambijenta, u pluima
ronioca, zavisno od dubine, u istoj zapremini nalazie se znatno vie normalnih litara gasa nego to je to sluaj kada se boravi u
normalnoj atmosferi na povrini. Ako na povrini plua odraslog mukarca sadre ukupno 6l, na 10m imae 6l pod 2atm (12 normalnih
litara) na 20m 6l pod 3atm (18 normalnih litara), na 50m 6l pod 6atm (36 normalnih litara) itd. Da se u toku izronjavanja sprei nagli
porast pritisaka u pluima usled irenja vika ekspandiranog vazduha, viak je potrebno postupno, ravnomjerno eliminisati.
Ekspandirani vazduh u toku izronjavanja sa ronilakim aparatom elimie se stalnim disanjem u aparat za vrijeme izronjavanja. Kada
se ronilaki aparat pod vodom mora napustiti onda treba izronjavati irom otvorenih usta sa glavom zabaenom unazad kako bi
ekspandirani vazduh lako odlazio iz plua.
Ukoliko se za vreme izronjavanja zadri dah zbog neznanja, panike ili drugih razlogar, pritisak unutar plua prei e kritinu
granicu, nakon ega e doi do pucanja plunog tkiva i stvorie se uslovi za usisavanje vazduha iz plua u krvotok.
Barotraumatska gasna embolija moe nastati za vreme izronjavanja sa svim tipovima autonomnih ronilakih aparata kada se u toku
penjanja zadrava dah. Posebna opasnost vreba ronioca za vrijeme tzv. slobodnog izrona na dah kada se mora u

vodi odloiti oteen ili prazan aparat. Nekontrolisano aktiviranje BCD, dok se koristi ronilaki aparat, predstavlja takoe opasnost za pojavu barotraumatske gasne
embolije. Od dekompresione bolesti sa kojom ima mnogo slinosti, zbog prisustva gasnih mehura u krvotoku i slinih simptoma razlikuje se brom pojavom
simptoma, obino teom slikom bolesti i injenicom da njeno nastajanje ne zavisi od dubine i duine zadravanja pod vodom.

Znakovi obolenja

Za barotraumatsku gasnu emboliju karakteristino je da se tegobe obino javljaju odmah po izronjavanju, dok se ronilac prihvata za
ronilaki. Manifestuje se optom slabou, bolom pod grudnom kosti, eventualno kaljem, sukrviavo-penastim ispljuvkom, ubrzanim nepravilnim radom srca,
bledilom i gubitkom svesti. Gubitak svesti neposredno posle izronjavanja veoma je karakteristian za ovo obolenje. Dalje se mogu javiti smetnje vida, gluvoa,
nemogunost govora. U izvesnom procentu sluajeva vazduh moe prodreti u prostor izmeu plua, srca i velikih krvnih sudova vrei na njih pritisak.

Prva pomo i leenje

Da se sprei fatalni ishod ili teki invaliditet obolelom treba neodlono pruiti odgovarajuu specifinu pomo i leenje. Terapijska
rekompresija je jedina etioloka i efikasna metoda leenja. Do rekompresione komore obolelog treba transportirati leei sa glavom
sputenom nie od ostalog tela. Poeljno je da bolesnik u toku transporta inhalira kiseonik. Kiseonik treba davati pod normalnim
pritisakom, jer insufliranje pulmotorom ili slinim ureajima moe izazvati nove povrede. Iz istih razloga treba izbegavati manuelne
(rune) metode reanimacije.

Profilaktike mere

Sa profilaktikim merama poinje se jo za vreme medicinske selekcije kandidata za podvodna zvanja. Treba odbiti sve osobe sa akutnim ili hroninim bolestima
respiratornog sistema, posebno one sa plunim emfizemom, tuberkulozom plua, masivnim priraslicama porebrice i slinim promenama.
Sistematska obuka ronjenja sa upoznavanjem svih situacija u kojima moe doi do barotraumatske gasne embolije i merama, koje
treba preduzeti da se one izbegnu, dalje su profilaktike mere. Za vreme izronjavanja sa apratom ili metodom slobodnog izronjavanja
nikada ne treba zadravati dah, nego disati u aparat, odnosno izronjavati sa iroko otvorenim ustima kada se izronjava bez aparata. U
svim kritinim situacijama treba sauvati prisustvo duha i reagovati trezveno, bez panike i pogrenih postupaka.

T8. TOKSINO DELOVANJE GASOVA:

Uzroci, znaci i simptomi, prevencija, postupci prve pomoi i zbrinjavanje:

1

Kiseonik

Ugljen dioksid

Ugljen monoksid

Prilikom rekreativnog i sportskog ronjenja se kao medijum za disanje uglavnom koristi vazduh meavina gasova koju (priblino)
ine: kiseonik 21%, azot 78%, a ostalo su ugljen dioksid 0,03% i retki gasovi u tragovima: argon, neon, ksenon, helijum, vodonik i dr.

32

Poslednjih godina se sve vie i za rekreativno ronjenje, koriste medijumi sa poveanom koncentracijom kiseonika (npr. Nitrox - do 40%
kiseonika), ili druge meavine kiseonika, helijuma, azota (Trimix, Heliox).
Efekti gasova na ljudski organizam zavise iskljuivo od njihovog parcijalnog pritiska u medijumu koji se udie i posledine vrednosti
parcijalnog pritiska koji ostvaruju u krvi i tkivima, to zavisi od jo nekih dodatnih faktora (ventilacije plua, transfera gasa preko plua u
krvotok, efikasnosti krvotoka i stanja tkiva i elija).
Parcijalni pritisak gasa se odreuje kada je poznat procenat njegove zastupljenosti u meavini koja se udie i ukupni pritisak iste
meavine, a prema formuli:
Pp = (Pr x PA)/100, gde je Pp= parcijalni pritisak gasa; Pr = procenat gasa u meavini; PA= apsolutni pritisak meavine.
Primer za odreivanje parcijalnog pritiska kiseonika, prilikom udisanja vazduha, na nivou mora i pritisku vazduha od 1 bar ( priblino
1 ATA - apsolutne atmosfere):
Pp kiseonika = ( 21% x 1 bar) /100 = 0,21 bar
Za veinu gasova koji se koriste za disajne medijume, postoji raspon vrednosti njihovih parcijanih pritisaka u okviru koga je
bezbedno udisati ih. Van toga, dolazi do ispoljavanja tetnih, odnosno toksinih efekata gasova na ljudski organizam, to se moe i mora spreiti paljivim
planiranjem svakog ronjenja.

Kiseonik

Iako neophodan za ivot, kiseonik moe biti vrlo opasan ukoliko se udie pod parcijalnim pritiskom koji je van raspona od 0,16 0,4
bar.
Vrednosti ispod 0,16 bar dovode do nedostatka kiseonika u organizmu (tzv. hipoksije), tkiva mogu pretrpeti oteenja, a posebno
modano tkivo koje je u ovom sluaju i najosetljivije. Parcijalni pritisci kiseonika ispod 0,1 bar dovode do nesvestice, a za kratko vreme i
do smrti.
Dugotrajno udisanje kiseonika pod Pp veim od 0,4 (vie sati ili dana), izaziva postepene promene na finim strukturama plua
(pluni oblik kiseonike toksinosti), a u odmaklim fazama dovodi do pojave kalja, bola iza grudne kosti, oteanog disanja sa
poremeenom razmenom gasova i razvojem fibroze plua.
Relativno kratkotrajno izlaganje Pp kiseonika veem od 1,6 bara (10-40 minuta) prilikom ronjenja, dovodi do nervnog oblika
toksinosti koji se u poetku manifestuje suavanjem vidnog polja, muninom, tikovima-trzajevima malih miinih grupa na licu i moe
dovesti do epileptinog napada, koji je pod vodom uglavnom fatalan. Zbog toga je danas preporuka da parcijalni pritisak kiseonika u
meavinama koje se koriste za ronjenje ne prelazi 1,4 bara.

Toksini efekti ugljen dioksida

Ugljen dioksid je produkt metabolizma koji se neprestano stvara u organizmu, ali se efikasno odstranjuje puferskim mehanizmom
krvotoka i disanjem (izdahom).
Nagomilavanje ugljen dioksida u organizmu je obino posledica njegovog pojaanog stvaranja i neadekvatne ventilacije, odnosno
odstranjivanja posredstvom disanja. U reim sluajevima moe biti posledica udisanja medijuma koji sadri nedozvoljeno visoke koncentracije ovog: loa
ventilacija rekompresione komore, podmornice, habitata, teke opreme za ronjenje, lo kvalitet gasa u ronilakim bocama ili problem sa opremom zatvorenog kruga
disanja - ribrideri i istroenost absorbenta za CO2.

Prilikom SCUBA ronjenja se ispoljava zbog tednje vazduha od strane ronilaca (skip breathing), zamaranja prilikom ronjenja,
vrenja podvodnih radova na dubinama preko 30 metara (velika gustina gasa - pojaan disajni rad, ali i otpor regulatora).
Prvi simptomi su oseaj nedostatka vazduha glad za vazduhom i glavobolja. Na suvom se mogu uoiti pojaano znojenje i crvenilo koe.
Ukoliko se ne reaguje na vreme mogu se razviti i teki simptomi: munina, omamljenost, konfuzno stanje i nesvest.
Ukoliko se ronilac zamori i osea glad za vazduhom, mora prestati sa kretanjem pod vodom i pokuati da smiri disanje u vidu reih
ali dubljih udaha. Voe ronjenja moraju prepoznati i reagovati na prve znake umora i ubrzanog disanja kod lanova svoje grupe, ali i
prilagoditi reim ronjenja i brzinu kretanja pod vodom prema potrebi najmanje utreniranog ronioca.

Trovanje ugljen monoksidom

Visoka koncentracija ugljen monoksida u medijumu za disanje ronilaca predstavlja veliki propust u organizaciji ronjenja.
Nalazi se u izduvnim gasovima i dimu, produktima rada motora, koji bivaju usisani od stane kompresora. Ovaj gas ima veliki
kapacitet vezivanja za hemoglobin (strukturu koja se nalazi u crvenim krvnim zrncima i transportuje kiseonik do elija), ak 250 puta vei
od kiseonika, koga istiskuje iz veze sa hemoglobinom i uzrokuje pojavu hipoksije i znaajna oteenja tkiva posebno nervnog sistema.
Prvi simptomi - glavobolja i munina se ispoljavaju posle dostizanja odreene dubine, a pojaavaju se prilikom izrona.
Teki simptomi podrazumevaju povraanje, konfuziju, omaglicu, vrtoglavicu, teko disanje, optu slabost, nesvesticu, konvulzije a
moe doi do smrtnog ishoda.

33

Prva pomo se sastoji u davanju 100% kiseonika na povrini i prilikom transporta u bolnicu, a ispoljavanje bilo kog tekog simptoma
zahteva leenje u hiperbarinoj komori.

T9. DELOVANJE AZOTA U RONJENJU:

Azotna narkoza

Dekompresiona bolest

Dekompresione tablice

Toksini efekti azota - azotna narkoza

Svim roniocima je poznato da udisanje azota pod povienim pritiskom, odnosno vazduha kao medijuma za disanje koji sadri 78%
azota, na dubinama preko 30 metara, izaziva oseaj euforije i stanje slino pijanstvu.
Sa poveanjem dubine, ispoljavaju se jo neprijatniji simptomi u vidu neadekvatnog rasuivanja, omamljenosti, poremeene koordinacije pokreta, pospanosti, a
kasnije i pojave halucinacija ili velike uznemirenosti.
Smanjenjem dubine, simptomi se polako ublaavaju ili otklanjanju. Utreniranost i esto upranjavanje ronjenja odlau ispoljavanje
ovih efekata azota, ali su individualne razlike vrlo velike, kao i intraindividualne - isti ronilac moe biti osetljiviji ukoliko roni gladan,
neispavan, pothlaen, nalazi se pod stresom, vri teak fiziki rad pod vodom ili je prethodnog dana konzumirao alkoholna pia.
Toksini efekti azota su i najvaniji razlog zbog ega se ronjenja sa vazduhom ograniavaju na maksimalnu dubinu od 40m,
odnosno ustanovljena je sigurnosna granica maksimalno dozvoljenih vrednosti parcijalnog pritiska azota od 3,95 bara u meavini koja
se die, a u okviru koje bi ronjenje trebalo da bude bezbedno.

DEKOMPRESIONA POVREDA (DCP)

U rekreativnom ronjenju se danas najvie panje poklanja dekompresionoj povredi, kao estom poremeaju u ronjenju, za koju je
jo uvek vezano mnogo nepoznanica i kontraverzi i koja je predmet mnogih istraivanja.
Podaci da je u 60% sluajeva ispoljavanja DCP uzrok ostao nerasvetljen i da je u 70-80% sluajeva dominirao nervni oblik
poremeaja, koji moe da ostavi trajne posledice, su vani razlozi za detaljno prouavanje ovog problema.
Na osnovu miljenja veine eksperata za podvodnu medicinu, koja su usaglaena na prvim evropskim Konsenzus Konferencijama
za Hiperbarinu medicinu (1994 Lille, 1996. Marseille), adekvatniji termin za dekompresionu bolest i arterijsku gasnu emboliju (AGE) je DEKOMPRESIONA
POVREDA ili dekompresioni poremeaj.

Definie se kao organski i/ili funkcionalni poremeaj, izazvan separacijom gasne faze u tkivima, odnosno pojavom mehuria u
tkivima i cirkulaciji, u osobe koja je bila izloena redukciji ambijentalnog pritiska. To je poremeaj koji moe prei u bolest ukoliko se ne
preduzmu adekvatne mere i postoje dokazi da neotkriveni, zanemareni ili netretirani znaci i simptomi DCP mogu dovesti do
permanentnog organskog i funkcionalnog oteenja.

Danas se umesto stare klasifikacije dekompresione bolesti (DCB) na:

Tip I laki oblik - koa, limfatici, miii i zglobovi - opti simptomi umor

Koni oblik. Karakterie se svrbeom i peckanjem koe uz eventualnu pojavu ljubiastih mrlja preteno koe vrata i lea, to se struno naziva
marmorizacijom. Ubraja se u najlaki oblik dekompresione bolesti.
Kotano-zglobno-miini oblik. Najea je manifestacija dekompresione bolesti. Bolovi od umerenog do neizdrivog intenziteta

34

najee pogaaju kolena, ramene zglobove, kukove ili vee miine grupe u ramenom pojasu, leima i bedrima. Retko je istovremeno pogoeno
vie zglobova. Bol u izvesnim sluajevima moe biti praena diskretnim otokom pogoene regije i lokalnim povienjem temperature. Ukoliko se
oboljenje adekvatno ne lei bolovi mogu trajati vie dana. U anglosaksonskoj literaturi za ovu formu dekompresione bolesti uobiajen je naziv
bends.

Tip II teki oblik - spinalni, cerebralni, vestibularni, kardiorespiratorni - chockes

Manifestacije na srcu i pluima. Kod grubih propusta u reimu naputanja povienog pritiska, masovno obrazovani gasni mehuri od krvi
formiraju penuavu masu koja ispunjava desnu polovinu srca uz optereenje i oteavanje rada srca i plua. Ovaj oblik oboljenja karaktere stanje
tekog oka sa optom slabou, guenjem, ubrzanom sranom radnjom sa ubrzanim i jedva opipljivim pulsom. Lice obolelog je bledo-ljubiasto,
koa hladna, vlana. Samo brzim vraanjem obolelog na povieni pritisak moe se spreiti fatalni zavretak obolelih od ovog oblika dekompresione
bolesti.

Tip III kombinovani - arterijska gasna embolija i DCB sa neurolokim manifestacijama, rezistentna na terapiju,

Nervni oblik. Kod ovoga oblika, obino neposredno po izronjavanju, i l i neto kasnije, javlja se jedan ili vie navedenih znakova: opta
slabost, vrtoglavica, povraanje, smetnje vida i sluha, gubitak svesti, paralize pojedinih organa (ruke, noge, mokrani mehur, miii lica). Ovi
znakovi se javljaju kada se gasni mehuri lokalizuju u kr vnim sudovima mozga ili kimene modine. Paralitiki oblici dekompresione bolesti danas
se sve ee susreu i kod autonomnog ronjenja sa vazduhom, esto i nakon relativno manjih propusta u reimu izronjavanja. U odnosu na
ostale oblike dekompresione bolesti, koji vrlo dobro reaguju, ako se blagovremeno podvrgnu odgovarajuem leenju, paralitiki oblik je veoma
rezistentan na svaku terapiju. esto se paralize nikad u potpunosti ne povlae, ostavljajui doivotni invaliditet.
Kasne manifestacije dekompresione bolesti . Na kostima i zglobovima ili loe leenih bolesnika od dekompresione bolesti, nakon
kraeg ili dueg vremena, javljaju se hronine promene koje po tegobama i promenama na kostima podseaju na hronini reumatizam. Na kostima,
posebno u blizini zglobnih tela, stvaraju se manje ili vee upljine (ciste). Zbog ovoga zglobne povrine gube najpre sjaj, hrskaviavi omota
propada, zglobna tela se deformiu izazivajui bolove za vreme kretanja i u toku mirovanja.

predlae, i ima sve vie pristalica, DESKRIPTIVNA KLASIFIKACIJA koja podrazumeva detaljan opis klinike slike i evoluciju simptoma u funkciji vremena.

Dijagnostiki elementi DESKRIPTIVNE KLASIFIKACIJE su:

klinike manifestacije

vreme javljanja simptoma (za vreme ronjenja, neposredno posle izrona, nekoliko minuta ili sati posle izrona)

evolucija simptoma

optereenje organizma gasom (nivo saturacije organizma) navodi se profil ronjenja, odnosno da li je ronjenje zahtevalo dekompresione zastanke ili

nije

znaci barotraume plua

Promene u definiciji i dijagnostici su posledica opsenih analiza klinike slike i evolucije simptoma. Oblici DCP koji se naizgled
manifestuju samo bolom su skoro uvek praeni neurolokim znacima i simptomima (Denoble 1993,Kelleher 1994).
Distribucija udesa po starosnim grupama, u svim izvetajima, odgovara starosnoj distribuciji ronilake populacije po istom
kriterijumu.
Najzastupljeniji su ronioci izmeu 25 i 40 godina starosti. Nema znaajne razlike u uestalosti povreivanja po polu i starosti. U odnosu na iskustvo i
utreniranost, najvie stradaju srednje iskusni ronioci (1 ili 2 zvevde po CMAS-u). Prilino su zastupljeni vrlo iskusni ronioci i instruktori, to se tumai njihovim zamorom
zbog intenzivnog ronjenja i nepotovanja jednog dana odmora u toku nedelje.
Prema poslednjim izvetajima DAN-a, faktor rizika koji je stalno prisutan i uoljiv, kada se razmatraju uzroci udesa, su ronjenja na
dubinama preko 30 metara. Ostali faktori rizika su ponovljena ronjenja, viestruka ronjenja, stres, brzi izron, azotna narkoza, letenje
posle ronjenja, problemi sa opremom ali je njihova uestalost manja nego to bi se oekivalo. Takoe nema znaajne razlike izmeu
onih koji koriste tablice i kompjutere, iako je vea incidenca AGE kod onih koji koriste tablice.
Terapija se sastoji u pruanju prve pomoi 100% kiseonikom, odmah, na mestu povreivanja. Intenzivno hidriranje je znaajna
dopunska mera prve pomoi. Terapijsku rekompresiju treba zapoeti to je ranije mogue.
Dekompresiona povreda je relativno benigno stanje i ukoliko se adekvatno i pravovremeno tretira procenat izleenja je vei od 90%.

35

DEKOMPRESIONE TABLICE

Namenjene su da pomognu roniocu da uz pomo sata i dubinomera moe odrediti dekompresione zastanke pri izronu. Na njima
postoji podela na dubinu ronjenja, vreme provedeno na dnu, vrema dekompresije (zastanka) na odreenim dubinama (3m, 6m, 9m,
12m, itd), grupa ponavljanja za sukcesiona (ponovljena) ronjenja, te tablica sukcesionog ronjenja. Najee ronilake tablice u upotrebi
su Bilman-Hanove.

T10. PRINCIPI BEZBEDNOSTI U RONJENJU

Postupci pre ronjenja (planiranje, izbor i priprema opreme proraun autonomije aparata, kontrola, odlazak na teren, obeleavanje, provera, procedura
u sluaju incidenta, znaci i signalizacija)

Postupci u toku ronjenja (ronjenje u paru, voa ronjenja i njegova uloga, odravanje dubine poloaj u grupi, postupci pri gubljenju)

Postupci nakon ronjenja (izvetaj, odnos prema opremi)

PRIPREMA ZA RONJENJE

To je veoma vana faza ronilake aktivnosti. Od pripreme najvie zavisi da li e ronjenje biti bezbedno, kao i da li e priiniti zadovoljstvo
roniocu tokom boravka pod vodom. Pod pripremom za ronjenje se podrazumeva priprema ronilaca i priprema opreme.

36

PRIPREMA RONILACA

Planiranje i dogovor ronilaca pre zarona su osnovni preduslovi za izvoenje sigurnog i lepog ronjenja.
Planiranje ronjenja se mora izvriti pre poetka ronjenja. Prilikom planiranja i dogovora treba razmotriti sledee pitanja:
Unapred odreivanje cilja ronjenja. Na taj nain svi ronioci koji uestvuju u njemu znaju ta je krajnji zadatak i mogu da se ravnaju
po njemu.

Vremenske prilike. Za rekreativno ronjenje je od bitnog znaaja vremenska prognoza, pa je prema njoj potrebno i planirati aktivnosti.

Prema psiho-fizikom stanju ronilaca treba planirati sastav grupe. Ako se u ronilakoj ekipi nalaze ronioci koji nisu slinih psihofizikih sposobnosti, pod vodom moe doloi do razilaenja grupe, ili se pak deava da utrenirani ronioci moraju da ekaju slabije
utrenirane.
Prilikom planiranja ronjenja, u obzir se mora uzeti i autonomija ronilakih aparata (tj.vreme koje ronilac moe provesti pod vodom
diui vazduh iz ronilakog aparata) svakog lana ponaosob. Do odgovora po ovom pitanju mogue je doi na dva naina:

1.

Prvi je da se prema poznatoj koliini vazduha u aparatu, isplanira celokupno ronjenje.

2.

Drugi je da se prema planu ronjenja (dubini) izrauna potrebna koliina vazduha.

Osnovna raunica je relativno prosta: raspoloiva koliina vazduha u boci se podeli sa potronjom vazduha (minutni ventilacioni
volumen) i dobije se vreme koje je mogue provesti pod vodom. Meutim, planiranje autonomije ronilakog aparata nije tako
jednostavno.

Prvo treba izraunati potronju vazduha pod vodom, a na nju utie vie faktora:
-

zapremina plua

stepen napora koji se ispoljava pod vodom

dubina ronjenja

temperatura vode

fizika kondicija

ronilako iskustvo i sl.

Odrastao ovek na povrini troi oko 25l vazduha u minuti. Kako se pod vodom vazduh dobija pod pritiskom okoline, odnosno dubine na
kojoj se ronilac nalazi, tako se i ova potronja vazduha umnoava za taj (apsolutni) pritisak. To znai da e se na dubini od deset
metara, gde vlada pritisak od dva bara, troiti pedeset litara vazduha, na dubini od dvadeset metara (3 bar) sedamdeset pet litara
vazduha, na dubini od trideset est metara (4,6 bar) sto petnaest litara vazduha u minutu, itd.
Treba napomenuti da je potronja od 25l/min predstavlja reim za rekreativno ronjenje, a da se za druge aktivnosti (rad i sl.) moraju
uzeti drugi reimi (od 30l/min pa na vie).
Dakle, potronja vazduha pod vodom se moe izraunati po sledeoj formuli:
Potronja vazduha x apsolutni pritisak = potronja u minuti

Znai za ronjenje na dubini od 20m, pri pretpostavljenoj potronji od 25l/min, potronja vazduha je 75l/min.

Osim potronje vazduha, za izraunavanje autonomije ronilakog aparata potrebno je izraunati raspoloivu koliinu vazduha u boci.
Svaka boca ima svoju maksimalnu zaprminu (u litrima) i maksimalni radni pritisak na koji moe biti napunjenja. Ove dve veliine su uvek
obeleene na grliu boce. Bruto raspoloiva koliina vazduha za ronjenje dobija se kada se ove dve koliine pomnoe. Ukoliko je boca
pre ronjenja koriena, ili nije napunjena na maksimalni radni pritisak, potrebno je manometrom izmeriti pritisak koji trenutno vlada u
njoj. U tom sluaju treba izmereni manometarski pritisak pomnoiti sa zapreminom boce da bi se dobila tana bruto koliina vazduha za
ronjenje.

Kada su poznate ove dve vane veliine, minutna potronja vazduha i koliina vazduha u boci, moe se izraunati autonomija
ronilakog aparata.
PRIMER:
Kada bi se za ronjenje na 25m koristila boca napunjena sa 3000l vazduha, moglo bi se ostati na toj dubini 40min. Raunato: 3000 l :
75l/min. = 40 min.

37

Meutim kada bi se ovako isplaniralo ronjenje, to bi znailo da bi se u izron krenulo na kraju 40-og minuta, a tada u boci vie ne bi bilo
vazduha, iz tih razloga prilikom planiranja autonomije ronilakog aparata od bruto koliine uvek se oduzima jedan deo da bi se dobila
neto koliina vazduha za ronjenje. Taj deo koji se oduzima zove se rezerva i one se oduzima zbog sigurnosti izrona.

Rezervu vazduha potrebno je izraunati ako na aparatu postoji tzv. Ventil rezerve. Mora se znati na kom pritisku on radi, pa se taj
pritisak mnoi sa zapreminom same boce, i dobijena koliina oduzima od raspoloive bruto zapremine boce ili se njegov radni pritisak
oduzima od radnog pritiska boce. Na taj nain se dobija neto raspoloiva koliina vazduha za ronjenje. Ako se koristi aparat sa
manometrom na prvom stepenu regulatora, na njemu je crvenom bojom obeleeno podruje koje se koristi kao rezerva. Ventili rezerve
obino rade na pritisku od 50 bara. Severnoameriki manometri obino imaju obeleenu rezervu na 500 psi = 33 bara.
Dakle, raspoloiva koliina vazduha se moe izraunati prema sledeoj formuli:
Bruto koliina vazduha rezerva = neto koliina vazduha

Raunanje raspoloive koliine vazduha u boci se najbolje vidi iz primera:

Primer 1: Ako se uzme da boca ima zapreminu od12l. na radnom pritisaku od 200 bar onda ova boca ima bruto zapreminu od 2400 litara. Kako ventili rezerve
obino rade na pritisku od 50 bara onda je zapremina rezerve za ovu bocu 600 litara.Proraunom dobijamo raspoloivu koliinu vazduha za ronjenje koja iznosi 1800
litara.

Sada je lako izraunati autonomiju ronilakog aarata:

Neto koliina vazduha : potronja vazduha = autonomija

Evo nekoliko primere izraunavanja autonomije ronilakog aparata:

Primer 1.: Boca zapremine 12l, pritisak 200 bar

Dubina ronjenja: 17m
Potronja vazduha na toj dubini 68l/min.Raunato: 2,7 bara x 25lt/min
Maks.vreme ronjenja iznosi 26min. Raunato: 1800l/68lit/min+ rezerva
Primer 2.: Boca zapremine 12lit, pritisak 200 bara
Dubina: 26m
Pot. Vazduha: 90lit/min. Raunato: 3,6 bar x 25l/min.
Maks. Vr. Ronjenja: 20min. Raunato: 1800l : 90lit/min.+ rezerva
Primer 3.:Dvoboc 2x10l., napunjen na pritisak od 180 bar
Dubina: 13m
Potronja vazduha: 58l/min /2,3 bara x 25l/min./
Maks. Vr. Ronjenja: 54min. /3270l : 58l/min./+ rezerva
Primer 3.:Dvoboc 2x10l., napunjen na pritisak od 180 bara
Dubina: 22m
Potronja vazduha: 80l/min /3,2 bara x 25l/min/
Maks. Vr. Ronjenja: 38min /3100l : 80l/min/+ rezerva
Dubina: 31m
Potrinja vazduha: 102l/min. /4,1 bara x 25l/min./
Maks. vr. ronjenja:30min. /3100 l : 102l/min./+ rezerva

NAPOMENA: Ako se planira ronjenje koje zahteva dekompresione zastanke, ne sme se zaboraviti da se prorauna potrebna
koliina vazduha za disanje na tim zastancima.

Svakom roniocu treba obezbediti onu koliinu vazduha, koja zavisi od njegovog iskustva, fizikog stanja i cilja ronjenja. Iskusniji i fiziki
spremniji ronioci troe manje vazduha od poetnika, tako da i to treba imati u vidu prilikom planiranja.

Prilikom planiranja ronjenja korisno je saznati mesto i nain transporta do najblie baro-komore i medicinske ustanove za sluaj potrebe.
Hiperbarine komore su najefikasnije sredstvo za pomo pri ozbiljnijim ronilakim udesima. Pribor za prvu pomo, koji mora biti u
sastavu opreme kada se kree na ronjenje, mora sadrati kompletnu aparaturu za primenu istog kiseonika.

38

Uvek unapred treba odrediti kurs koji podrazumeva osnovni pravac i zamiljenu putanju kojom e se grupa kretati, i to treba dogovoriti
na sastanku pre ronjenja. Takoe, predvideti mesto ulaska i izlaska iz vode, naine orijentacije kao i orijentacione take za sva
eventualna skretanja sa kursa.

Pod tehnikim detaljima na koje se takoe mora obratiti panja, podrazumeva se dogovor o maksimalnoj dubini ronjenja, o vremenu
koje treba provesti pod vodom, poloaju svakog ronioca u grupi i postupku u sluaju razdvajanja i sl.
Komunikacija pod vodom je, takoe, veoma vana, pa pre zarona obavezno treba ponoviti osnovne znake za sve vrste signalizacije, kao
i dogovoriti posebne znake, ako se radi o nekom specifinom vidu ronjenja (vaenje predmeta, pretraivanje, fotografisanje i sl.).
Hranu ne treba konzumirati najmanje dva sata pre ronjenja. Na dan ronjenja treba konzumirati hranu bogatu proteinima i ugljenim
hidratima: mleko, jaja, riba, meso pernate ivine, voe, povre, hleb i druge itarice, a izbegavati masnu hranu: pice, slanine i kobasice.
Vodu i sokove je korisno piti u veim koliinama jer se time spreava dehidracija organizma. Gazirana pia se izbegavaju pre ronjenja,
zbog problema sa gasovima koji se mogu stvoriti u organizmu. Alkoholna pia se ne smeju uzimati najmanje 12 asova pre i posle
ronjenja zbog uticaja na pojavu dekompresione bolesti.

Tokom pripreme za ronjenje:

dobro isplanirati ronjenje

dvaput proveriti proraun autonomije boce

u glavi vizualizovati kurs ronjenja

dogovoriti sve detalje

ponoviti signalizaciju

izbegavati tei fiziki rad

ne ulaziti naglo u vodu posle sunanja

konzumirati samo laku hranu i negazirane sokove

ne konzumirati alkohol

PRIPREMA OPREME

Pod pripremom opreme se podrazumeva: provera opreme, opremanje i obeleavanje i obezbeivanje mesta ronjenja.
Pripremi i proveri opreme treba pristupiti sa najveom panjom poto je to deo pripreme za ronjenje od kojeg najvie zavisi sigurnost i
bezbednost ronilaca.
Prvo je potrebno proveriti da li je poneta kompletna oprema, a jednostavan nain za to je da se napravi spisak (tzv. Check-lista) stvari
koje svaki ronilac mora da ima za boravak pod vodom.
Boce treba drati na mestu zatienom od sunca kako se ne bi pregrejale poto e u tom sluaju prilikom provere pokazati pritisak koji
je vei od onog s kojim se moe raunati za ronjenje. Ukoliko na mestu ronjenja nema zatienog mesta, boce treba konstantno kvasiti
hladnom vodom. Isto tako treba odrediti pravu teinu pojasa sa tegovima.

Posle provere i pripreme opreme sledi opremanje ronioca. Prva faza je oblaenje ronilakog odela, i to na nain koji zavisi od vrste
odela. Zatim se privruje se ronilaki no i navlae se peraja, a na ruke se stavljaju instrumenti.

Pre ulaska u vodu postavlja se ronilaki aparat i povezuje se sa kompenzatorom plovnosti i eventualno sa suvim odelom.

Na kraju, pre samog zarona, stavlja se maska na lice, i eventualno, navlae ronilake rukavice iji rubovi treba da idu preko rukava
odela.

Ukoliko nije usidren amac. mesto obavljanja podvodnih aktivnosti se obezbeuje postavljanjem signalne bove, crvene ili narandaste

39

boje sa belom dijagonalnom linijom. To je meunarodna oznaka da se sportski ronioci nalaze u vodi. Konopac bove ili sidra obino slui
roniocima kao orijentir za laki zaron i izron.

Prilikom pripreme za ronjenje:

detaljno proveriti kompletnu opremu

nositi rezervni O-ring

ne nositi previe tegova

obezbediti nesmetano oslobaanje pojasa sa tegovima

koristiti adekvatno zatitno odelo

po velikim talasima ulaziti paljivo u vodu

u sluaju pada, ulazak nastaviti etvoronoke

za plivanje na povrini koristiti disalicu

uvek oznaiti mesto ronjenja

BORAVAK ISPOD POVRINE

Jedno od najvanijih pravila ronjenja je da se nikad ne roni sam, nego uvek u grupi ili, minimalno, u paru. Ovo pravilo treba potovati
zbog nepredvienih situacija koje mogu da iskrsnu, i pri kojima je esto neophodna pomo.

Ako se grupa ili ronilac iz para odvoji, mora se postupiti po utvrenom dogovoru pre ronjenja.
Kada se primeti nedostatak ronioca iz para ili grupe, treba se zaustaviti, i okreui se oko sebe u mestu paljivo traiti pogledom ronioca
ili mehurie iz njegovog aparata. Ako vizuelna pretraga ne urodi plodom, treba se lagano vraati ka mestu gde je poslednji put vien, ali
ne due od 10-15sec. Ako ni to ne pomogne, potrebno je vratiti se na mesto gde je primeen nestanak i podii se za 3-5m. Sa manje
dubine se lake uoavaju mehurii poto se oni poveavaju pri izronu. Stalno se treba okretati na sve strane. esto pomae i kuckanje o
bocu tvrdim predmetom (noem, kamenom i sl.). Ukoliko ni tada ne bude rezultata, treba nastaviti sa izronom i na povrini saekati.
Ronilac koji se odvoji od para ili grupe treba da sprovede istu proceduru. Ako uradi tako na povrini bi trebalo da se nau u priblino isto
vreme.
U sluaju da odvojeni ronilac od grupe nije izronio treba pogledom na povrini potraiti mehurie i ako se ugledaju otplivati do njih i tu
zaroniti.

Tokom ronjenja:
-

nikad ne roniti sam

u sluaju razdvajanja od grupe, slediti dogovorenu proceduru

periodino proveravati poloaj i stanje ostalih ronilaca

ne ulaziti u peine, olupine i sl. ukoliko to nije unapred dogovoreno i isplanirano

ORIJENTISANJE ISPOD POVRINE

Jedna od prvih stvari s kojom se ronilac susree ispod povrine je gubitak orjentacije. Pod vodom je orijentacija oteana kako zbog
smanjene vidljivosti tako i zbog nedostatka referentnih taaka pomou kojih se inae orijentiemo na suvom. Orijentacija pod vodom je
bitna iz vie razloga. Ukoliko se dobro orijentie, ronilac moe izai iz vode na eljenom mestu to e ga spasiti od dugog i zamarajueg
plivanja sa opremom. Isto tako, uz dobru orijentaciju, grupa e ostati stalno na okupu bez obzira na sitna razdvajanja. Jedan od ronilaca
u grupi (ili paru) treba uvek da bude zaduen za orijentaciju.

Orijentacija ispod vode je mogua upotrebom kompasa ili pomou prirodnih referenci.

40

Odmah pri zaronu mogue je izgubiti orijentaciju poto se prilikom zarona u plavo ronioci esto okrenu oko sebe i lako izgube
orijentaciju, i ako su se na povrini pravilno orijentisali ka cilju. Da bi se ovo izbeglo, prilikom zarona treba zaronjavati tako, da su ronioci
okrenuti licem jedan prema drugome, pri emu onaj koji je zaduen za orijentaciju zaranja nogama na dole i koristi drugog kao
referencu.
Jedan od naina za osnovnu orijentaciju (osnovni pravac - od polaska do cilja ronjenja) ispod povrine je praenje probijanja sunevih
zraka kroz vodu tako to e se na poetku zapamtiti sa koje strane dolaze sunevi zraci, i njihov poloaj u odnosu na mesto zarona.
Pokreti talasa takoe mogu da budu od koristi pri odreivanju pravca kretanja ili poloaja ronilaca u prostoru.
Poznavanje vodene struje i njene brzine takoe moe biti vano za odreivanje pravca kretanja.
Uobiajeno je da se na poetku ronjenja roni uz struju jer je tada ronilac odmoran i lake savladava njenu snagu. Kada se vraa sa
ronjenja, ukoliko je to po istoj putanji, ronilac koristi brzinu i snagu struje da se vrati jer je tada najee umoran i pri kraju zaliha
vazduha pa je svaka pomo dobrodola.
Ovo pravilo bi trebalo potovati, osim u sluajevima kada izlazna taka nije na istom mestu kao i ulazna.
Dno isto tako daje dovoljno referentnih taaka za odreivanje poloaja ronioca u odnosu na obalu i okolinu. Formacija dna je obino
nastavak obale.

Radi lake orijentacije:

-

koristiti druge ronioce kao orijentir odmah pri zaronu

obratiti panju na sve prirodne reference

ABLONI KRETANJA

Ronjenje se najee zavrava tamo gde je zapoeto, tako da je orijentacija potrebna da vrati ronioce na mesto zarona. Najpodesniji
nain za to je da se zamisli putanja po kojoj e se kretati. Osim putanje u pravoj liniji tamo i nazad, koja se inae retko kotisti zbog
svoje ogranienosti (osim u posebnim uslovima) najee se uzimaju putanje u obliku kvadrata ili trougla
Orijentacija pomou kompasa se koristi ukoliko nema vidljivih referentnih taaka, pri smanjenoj vidljivosti ili ronjenju izmeu povrine i
dna koje se ne vide (u plavom). Upotreba kompasa je jednostavna, a kada ronilac naui da ga koristi treba da mu veruje, bez obzira na
subjektivno oseanje o pravcu, koje pod vodom esto moe da prevari.
Postoje tri uobiajena naina na koji se kompas dri.
1.Prvi nain se koristi ako je u upotrebi kompas koji se postavlja na ruku ronioca. Tada je potrebno saviti lakat ruke na kojoj je kompas
pod uglom od 90 stepeni i srednji prst postaviti na lakat druge ruke koja je ispruena ispred glave u pravcu kretanja.
2.Drugi, precizniji nain je da se kompas sa obe ispruene ruke dri daleko ispred glave u visini oiju. U tom poloaju se kurs prati
gledajui preko kompasa. Ako se kompas nalazi na ronilakoj konzoli na prvom stepenu regulatora upotrebljava se trei nain koji
uslovljava duina creva konzole i predstavlja neku vrstu kompromisa izmeu prva dva.
3.Najbolji nain orijentacije pod vodom je objedinjeno korienje i kompasa i prema prirodnim referencama.

Prilikom ronjenja po ablonu kretanja:

-

vizualizovati kurs ronjenja u glavi

ako se koristi kompas, verovati njemu, a ne subjektivnom oseanju

pravilno koristiti kompas

drati kompas dalje od metalnih delova opreme

POSLE RONJENJA

Ronjenje se smatra tekom fizikom aktivnou. Iz tog razloga, nakon zavrenog ronjenja treba izbegavati preterano zamaranje i
obavljanje teih fizikih poslova. Posle zavrenog ronjenja i raspremanja opreme treba se dobro odmoriti.
Posle izlaska na povrinu, organizam se nalazi u stanju supersaturisanosti, jer je tokom ronjenja u njemu dolo do rastvaranja azota.
Azot se u organizmu rastvara tokom svih ronjenja, pa i u granicama krive sigurnosti. Koliina koja se nalazi u organizmu posle ronjenja
zavisi od dubine i duine boravka pod vodom, kao i od reima vrenja eventualne dekompresije. Da bi se organizam opet vratio u stanje
povrinske saturacije potrebno je odreeno vreme da bi se, disanjem na povrini, azot u potpunosti izdvojio iz organizma. Raspon
vremena za desaturaciju ronioca koji je zavrio ronjenje iznosi od oko 10min., za veoma kratka i plitka ronjenja, pa do 12 asova za ona
dua.
U toku tog perioda, potrebno je uzdravati se od odreenih aktivnosti kako bi se izbegle odreene komplikacije koje mogu nastati:

41

1. Alkohol uzrokuje irenje krvnih sudova u ekstremitetima, to pogoduje pojavi dekompresione bolesti. Zato se nakon ronjenja treba
uzdrati od konzumacije alkoholnih pia.
2. Tuiranje vruom vodom ima isti efekat, pa ni to ne treba praktikovati. Ukoliko je potrebno ugrejati ronioca, obino nakon nonih
ronjenja, najbolje je to uiniti uz pomo preobuke i toplih bezalkoholnih napitaka.
3. U periodu od 12 asova nakon ronjenja nije preporuljivo ni putovati avionom (ili nekim drugim prevoznim sredstvom ukoliko se visina
puta die iznad 300mnv), takoe, zbog mogue pojave dekompresione bolesti.

Posle ronjenja:
-

dobro se odmoriti i izbegavati umaranje

ne konzumirati alkohol

ne tuirati se vruom vodom

nakon izrona ne prelaziti 300 mnv u periodu od 12 asova

Karjuk Aleksandar, M3
62 attachments

42