Zbignjev Bjenjkovski Konstrukcija sjecanja na tebe Jo se moje seanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u

uspomenu. Stalno si nezavrena u masti; tako daleko da ne znam - a ipak te znam napamet tvoje oi, usta, a nekad
ak ni ideju ovaploenja ije si ti ostvarenje. Dok gleda, kao da neki vetar iz svemira, ili moda njegova senka,
potpuno unitava drvee, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da ak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu
da zamislim. Izgleda mi postojea van pogleda, u jo nezamiljenim predelima. Kao da si jo neoktrivena budunost
ili da tek postaje zrno jo neizniklog vidjenja u mojim oima. Kad govori, reu su tako nove i obnavaljaju se pri
svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju budue ili jo poznije i ak nepredoseane pojmove. Nikakav govor,
koji bi postojao ma u preutavanju bilo kada, nee izraziti nijedno znaenje koje bi ti pomislila. Imenuje me za
nepojmljiva stanja i stvarnosti. Iz tvojih usana radjaju se ne zvuci ili njihova opovrganja, nego mehanizmi s
nepoznatom primenom. ak i utanje kojim se izraavas ne oslabljuje snagu njihovog delovanja. Samim svojim
postojanjem pojaavaju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda. Kad si tu, dogadja se kao da se
Zemlja bre vrtoglavom brzinom okree oko svoje osovine i pospeuje sve postojee oblike da prekorae granice
svog izgleda. Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola, a u prostoru izmedju prstiju ulaze vetrom
razasuta sazvezdja. Pojavljuje se i nestaje.Takva si kao da te nema. Kada te nema, jasnost oseanja mojih ula
deluje tako da mi se ini da postoji. Ti ivi tamo kuda pisma ne dolaze. Daleko, dalje i od nadaljeg znaenja ljudske
rei to ih ima daljina. Tako daleko da samo uvek i nikad, mogu pomoi misli da priblie tvoju udaljenost. Tako daleko
da kad kaem ivi - da mislim postoji, onda su te rei metafora moga a ne tvoga postojanja. Ti, tebe, tebi - to su
pisani znaci moje egzistencije suvie blede da bih joj davao naziv radi nje same. Grad u kome ivi znam iz
uzbudjenja sigurno ima svoj geografski poloaj, umetnika dela, administraciju i po svemi je slian mnogim drugim
gradovima: ima tebe i to ga izjednaava sa mojom enjom i snovima u kojima takodje ivi. On je vor linija sree i
sudbine, do koga nee dospeti besputni ivot moga dlana. Toliko si daleko da nikakva pota ne prima moja pisma: za
tebe toliko daleko, da prostor to nas deli nestaje iscrpljen vlastitom neizmernou. Toliko daleko da se rat koji pone
u mojoj zemlji zavri a da do tvoje ne stigne. Toliko daleko, da se zemlja u kojoj zivi smanjuje do fikcije. Toliko si,
mnogo, daleko. Da ne znam vie da li je dovoljno slagati mislima na zemaljski nain da bi ih ti mogla prozreti. ivi
tamo gde nee stii niko drugi sem tebe: u suzi mojoj. Blizu, blie no najblie rei koje ne umem da odgonetnem.
Tako si blizu mene, kao to bih ja eleo da budem blizu tebe. Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima
srca. Tako blizu da bi, radi opstanka, morao prestati da postoji moj ivot u kojem ivi, morala bi da se ugasi moja
misao u kojoj misli, morao bih da se probudim iz sna u kome sanja. Tako si mi bliska, da si blia nego dan noi i
senka svetlu. Tako bliska da rei koje za tebe slaem zna pre nego to ih pomislim. Tako bliska da ne znam gde
prestaje ti, a poinjem ja. Tako si blizu da ako hou da te vidim ne treba ni da otvaram ni da zatvaram kapke. Tako
blizu da te ujem kao to gluhonemi uju uzbudjenje. Tako blizu da tvoju kosu jasno oseam rukom kao to bogalj
osea prisutnost odseene ruke. Neuhvatljiva je granica izmedju bezgraninosti tvoje prisustnosti i oseanja tvog
nedostajanja. U trenutku kad ta granica postane poznata, postae u poznatom mi stepenu (ili dostupnom mom
domiljaju) daleka ili bliska. Bie takva, drugaija i jo drugaija, a ipak odredjena, ma i raznoliko odredjena
uspomena. Tada - Kad moje seanja na tebe ostari, kad te mata izgubi, imam onu sigurnost, konkretnost osobine
koja je komplikuje. Bez kolebanja seau se tih tvojih oiju, tih ruku i te pojave. Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da
si mlada, da ima oblik jedne od onih zvezda to su tako dugo izuavale tvoje lice. U ime tvoje.