8 MilanUzelac Glavni Pravci Savremene Filozofije PDF

Milan Uzelac
GLAVNI PRAVCI
SAVREMENE
FILOZOFIJE
Vrac
2011
Glavni pravci savremene filozofije
Milan Uzelac
Uvod
Mnotvo pravaca savremene filozofije teko je razumeti
bez konteksta u kojem su nastali, a to podrazumeva
poznavanje itave dosadanje istorije filozofije. Ako
prihvatimo Platonovo shvatanje da je predmet miljenja,
odnosno filozofije ono to je veno i nepromenljivo (ideje), i
Aristotelovo da su predmet filozofije prva naela i principi,
onda se moramo sloiti i sa tim da istorija filozofija poinje s
Platonom i Aristotelom, u IV stoleu pre nae ere, a da se
zavrava s Hegelovim filozofskim sistemom poetkom XIX
stolea.
U tom sluaju, ako istorija filozofije, u strogom znaenju
te rei, traje samo u jednom ogranienom vremenskom
periodu, od Platona do Hegela, onda miljenje pre Platona i
posle Hegela ostaje izvan filozofije: u prvom sluaju
priprema, pokuaj da se miljenje uzdigne do pojma, u
drugom sluaju, naknadno promiljanje dovrene misaone
tvorevine.
Sve ovo po savremenu filozofiju nije nimalo obespokojavajue: savremena filozofija, po nekoj inerciji, i dalje
zadrava stari naziv pa neki govore o tome kako je zapravo
re o miljenju koje se lano predstavlja, zaodenuto slavom
ranijih epoha, dok drugi hrabro govore da vie tu nije re o
filozofiji ve o novom miljenju. I kao to se pojam estetika u
vreme Hegela zadrao samo zato to se iroko bio odomaio
(iako je izraz filozofija umetnosti bio daleko adekvatniji) isto
tako se u nae vreme koristi pojam filozofija u jednom
uslovnom, irem i manje strogom znaenju.
Seanje na velike filozofske sinteze u kojima se ogledalo
kompleksno miljenje sveta, kao i seanje na velike
filozofske sisteme koji su nastajali tokom dva poslednja
stolea njene istorije (od Spinoze do Hegela) nije moglo
izbledeti i nije nimalo sluajno to je i nakon Hegela bilo
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
mislilaca koji su nastojali da filozofiraju na nain velikih

filozofa prolosti. Neki su ak ili dotle da su negirali itavu
dotadanju istoriju filozofije, smatrajui da upravo s
njihovim delom filozofija poinje na strogi, apodiktiki
nain, da tek njihova filozofija ostvaruje tenje formulisane
u programima njihovih prethodnika. Nije trebalo da proe
mnogo vremena i da se ne uvidi kako svi njihovi napori
takoe pripadaju korpusu filozofije shvaene u irem
znaenju rei i da su samo izraz duha i potreba vremena u
kojem ive njihovi autori.
Nije stoga nimalo sluajno da se mnogima filozofija time
to se uinila zavrenom, pokazala i izlinom, te poslednja
dva stolea u velikoj meri su i dva stolea koje odlikuje
radikalno osporavanja filozofije. Ali, kako je jo Aristotel
pokazao da je i svako osporavanje filozofije, svojevrsno
njeno potvrivanje, da svako ko osporava filozofiju,
osporavajui je istovremeno i filozofira, mi smo u
mogunosti da govorimo o mnotvu filozofskih pravaca
nastalih nakon smrti Hegela i nakon kraja filozofije koji se
realizovao u njegovoj filozofiji; razume se, tu se radi o kraju
one vrste filozofije koju su imali u vidu Platon i Aristotel,
filozofije shvaene kao metafizike.
Sa krajem filozofije nije dolo i do kraja miljenja.
Trebalo je da proe nekoliko decenija i da se sam pojam
filozofije prilagodi novonastaloj situaciji. Tome su doprineli
neposredni sledbenici i kritiari Hegela (pre svega Marks i
mladohegelovci) kao i filozofi "iz senke" koji su priznanje
stekli kasnije, no koji su svojim delom bitno odredili drugu
polovinu XIX stolea: Artur openhauer, Seren Kjerkegor,
Ogist Kont, Herbert Spenser, Fridrih Nie. Svima njima je
zajedniki kritiki stav spram Hegela i njegove filozofije,
ali, u isto vreme svima njima pripada i velika zasluga to su
otkrili nove puteve miljenja u stoleu koje je dolazilo.
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
Upravo proteklo XX stolee mi jo uvek odreujemo i

kao savremeno doba jer i dalje ivimo u kategorijama koje je
ono formulisalo. Poto sve to je u naem vremenu prisutno,
ni u kom sluaju nije automatski samo po sebi,
najsavremenije i najuticajnije, sam pojam savremenosti
takoe moe imati svoje slabosti i moe se primenjivati na
razliite vremenske periode i razliite odseke istorije.
U pregledima istorije filozofije postaje sve prihvatljivije
da se period posle smrti Hegela (1770-1831) oznaava kao
period savremene filozofije budui da mnoga od pitanja koja
je Hegel formulisao jo nisu dobila definitivne odgovore, kao
i da svo miljenje nakon njegovog filozofskog sistema (koji je
i poslednji sistem filozofije kakav poznaje istorija), ivi u
njegovoj senci, u trajnom dijalogu koji su mnogi videli kao
neku venu gigantomachia peri ousias.
Ako je nae vreme oskudevalo u formulisanju reenja,
to se nikako ne moe rei i za preformulaciju znaenja
pojmova; mnoga od novih filozofskih tumaenja svoju
"novinu" u najveoj meri duguju novoj upotrebi pojmova pa
sad na zadatak vie nije samo u tome da ih "svakog dana
mislimo iznova", ve da vidimo ta emo uopte s njima da
inimo.
Za nas, koji danas postavljamo pitanje o smislu, znaaju
i dosegu savremene filozofije, karakteristino je da nas
istorija vremena to ostaje za nama, niemu nije pouila, da
i dalje inimo iste greke kao i ranije, da su mnoga pitanja
to ih otvara filozofija i dalje jednako aktuelna. To ni u kom
sluaju ne znai da uenje istorije, pa i istorije savremene
filozofije, nema svoj dubok smisao; ako smo okrenuti
miljenju budunosti, makar ono bilo krajnje neuspeno i
nesigurno, ono e nam makar na posredan nain pomoi da
bolje razumemo sadanjost pod pretpostavkom da ni na as
ne gubimo iz vida domaaje naih prethodnika.
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
Splet razliitih miljenja i shvatanja koji ine

savremenu filozofiju, svojim protivrejem, insistiranjam na
razlikama, odlikujui se pokatkad iskljuivou i
ignorisanjem prava drugog na sopstveno miljenje, ali esto
i defetizmom pred izazovima onog to je novo i nepoznato,
svojom raznovrsnou i obiljem ponuenih reenja ne moe
razoarati ni one koji su filozofiji najmanje naklonjeni.
Savremena filozofija nosi u sebi jasno svedoenje o
iskrenom nastojanju svih njenih uesnika da sledei svoje
prethodnike i na sebi svojstven nain daju svoj doprinos
trajnom tematizovanju pitanja stvari filozofije ak i u
sluaju ako je neko od njih i antifilozofski nastrojen. Jer,
ono to je moda najvie ometalo dijalog meu filozofima i
nadasve meu filozofijama, jeste netolerantnost.
Ve je Platon vie no jasno pokazao da misao prebiva u
dijalogu i da je dijalog ona forma u kojoj filozofija jedino
moe opstati; nae vreme i dalje u jednakoj meri vapi koliko
za dijalogom filozofa, toliko i za dijalogom filozofija. Zato svi
pregledi savremene filozofije imaju za najprei cilj izlaganje
pregleda razliitih miljenja i njihovo dovoenje u
zajedniku ravan gde se otvara prostor produktivnom
razgovoru. Samo u razgovoru koji poiva na uvaavanju
stavova drugog mogue je plodotvorno miljenje i samo u
dijalogu jednakopravnih strana otvara se put ka danas
toliko osporavanoj istini.
Rei da se nae vreme radikalno razlikuje od svakog
drugog, ne znai veliku novost, budui da je to uveliko
raireno miljenje, skoro opte mesto, no, u isto vreme, to
nas ne oslobaa obaveze da promislimo razloge te duboke
razlike koje esto nismo do kraja svesni. U novosti i novini
naega vremena krije se opasnost za novo miljenje; mada
ne moemo s punim uverenjem rei da li smo jo uvek samo
na kraju jedne epohe ili smo ve zali u novu koja nam
deluje krajnje neodreeno i sasvim nam je neprozirna, jasno
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
oseamo da se danas iz temelja menja drutvo u celini, da to

nae danas ni na koji nain ne povezuje jue i sutra, da
poprima trajnu formu nedovrenosti.
Oni koji se ivo jo uvek ivo seaju burnih filozofskih
rasprava sedamdesetih i poetkom osamdesetih godina
prolog stolea, sve ee konstatuju kako se ovo dananje
vreme bitno razlikuje od prethodnog, da je razlika toliko
radikalna da sve strategije prethodnih vremena vie ne
funkcioniu; isto tako svesni novosti te novine koja ih je
zadesila, sve ee, skoro nemono konstatuju kako ne
pripadaju svetu u kojem su se zatekli.
Ovo izgleda potpuno strano novim generacijama. One
nemaju iskustvo prethodnog vremena, ive u vremenu
dananjem i nemaju iskustvo razlike; u vremenu
nestabilnosti koja se prihvata kao neto samo po sebi
razumljivo, kao neto to u sebi ne nosi mogunost
alternative, krajnje je neshvatljiva situacija od pre samo
nekoliko decenija kada je stabilnost pojmova bila neto
samo po sebi razumljivo, neto to bee rezultat misaonog
napora mnotva ranijih generacija mislilaca, rezultat koji
nikakav pluralizam strategija i relativizam nije mogao
uzdrmati.
Novi odnos prema filozofiji koji se zapaa u nae vreme,
u velikoj meri je posledica promene odnosa unutar same
filozofije; nita filozofiju nije spolja moglo uzdrmati i
ugroziti, koliko je to mogla uiniti ona sama sve eim i sve
glasnijim dovoenjem sebe u pitanje. Istina, zapitnost nad
sobom bee njeno staro svojstvo i teko bi bila shvatljiva
injenica da filozofija uprkos svim neprilikama postoji preko
dva i po milenijuma, a da se nema u vidu koliko kritika
toliko i samokritika dimenzija koje su je sve vreme
determinisale.
Ako se danas osporava znaaj filozofije, ako se ona
marginalizuje i potiskuje na periferiju duhovnog ivota, to
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
je iskljuivo stoga to je dananje miljenje zahvatila poast

povrnosti, to dananje miljenje odreuje ne-miljenje,
ubeenje kako se svo znanje nalazi na povrini, u mrei
svima dostupnih informacija. A upravo tu se i krije najvea
zamka dananjice: udaljavanjem filozofije iz sredita ivota,
odustajanjem da se ivi po meri filozofije, dospelo se
situaciju da svaki kriterijum koji bi ukazivao na vanost,
znaaj ili kvalitet neke informacije biva odbaen ili u
najmanju ruku osporen; na taj nain sve informacije dobile
su jednak znaaj, i one doskore nebitne, bezvredne stvari
poele su dominirati i stajati u isti red sa onim to je
svekolika tradicija ocenjivala kao najvrednije i pravog
ivota najdostojnije.
U bezlinoj smei injenica ljudi su se za as izgubili i
nije trebalo ni nekoliko decenija da proe, pa da se potisne
u dubok zaborav sve ono to je vekovima uvano kao glavni
pokreta ljudskog miljenja; ostale su ambicije, ali su se
izgubili orijentiri. Nekad vladajua, stoleima visoko
uvaavana duhovna delatnost pod nazivom filozofija, na
nae vreme se nala osporena najvie krivicom samih
filozofa koji su hteli da ona bude svima dostupna. A opta
dostupnost nekih znanja u najveoj meri je razlog njihovog
osporavanja i nipodatavanja od onih koje znanje ne
odlikuje.
Pretpostavka svakog pokuaja da se neko zapone
baviti filozofijom bila bi u potovanju nje i njenog predmeta;
zato danas jednako mnogo pogleda pada ne samo na
filozofiju ve i na one koji se njom bave; ugled neke filozofije
zavisi koliko od nje, toliko i od onih koji ive u njenoj blizini.
Razume se, takvih je malo, ali, filozofija je tokom itave
svoje istorije bila privilegija uskog kruga ljudi, privilegija
istinske duhovne aristokratije. I stoga, ako je neki preziru i
s podsmehom odbacuju, ne treba ih razuveravati: za stvar
filozofije korisnija je njihova zabluda jer e joj neznanjem
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
svojim manje nedaa i nevolja naneti. A onima koji joj se s

dobrim namerama obraaju, treba pomoi i otvoriti put koji
vodi miljenju lepog, istinitog i dobrog, a to je put logosa a
ne nekritinog mnogoznalatva.
Ve to nam vie no jasno govori zato, bavljenje
savremenom filozofijom nosi u sebi veliki izazov, da sve to
nam je u filozofiji ostavio kraj XIX i itavo XX stolee ni u
kom sluaju ne pripada prolosti. Odavno smo poueni da
pri donoenju odluujuih sudova treba biti vie no oprezan;
ima onih koji ne prestaju da istiu primere nekih
drugorazrednih sistema kao mrtvoroenad; s druge strane,
mnoge od filozofija prolosti preivele su ne samo svoje
tvorce i njihovo vreme, ve su se pokazale ivotnijim i
produktivnijim u vreme koje im je sledilo. To omoguuje da
govorimo o izazovu koji u sebi nosi celokupna filozofska
tradicija, pa jednako tako i ova koja nam neposredno
prethodi.
Postaje sve vidnije da savremena filozofija nije toliko
znaajna po rezultatima koje u njoj nalazimo, ve daleko
vie po pitanjima koja i dalje uva otvorenim, ili, po onim
novim pitanjima koje sama otvara. U svakom sluaju, njen
najvei znaaj poiva u strategijama miljenja koje u sebi
uva, nastojei pritom da neke od njih razvije i u nae
vreme na njemu najprimereniji nain.
Obrazlaui nunost bavljenja filozofijom, Aristotel je
isticao kako filozofija nije najkorisnija, ali je zato
najvrednija; ta ocena ostala je vaea do naih dana: jo
uvek ima stvari koje ne donose neku neposrednu korist,
koje nemaju cenu, ali zato imaju vrednost. Vrednost
bavljenja filozofijom nije osporavana tokom itave njene
istorije; primeri Sokrata, Bruna ili Spinoze nedvosmisleno
ukazuju na to da filozofija sadri u sebi jednu obavezujuu
dimenziju koja je iznad ljudskog ivota i da ovaj tek u njoj
dobija svoj puni i dovreni smisao.
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
Filozofija obavezuje. Od svojih poetaka, od vremena

pitagorejaca ona je bila duboka sinteza teorije i prakse;
razumevanje sveta vrsto je srastalo s ivotom u svetu
nastojei da ovom obezbedi idealnu smisaonu formu.
ivljenje u skladu s principima uma bee od tog vremena
najvii, mada esto neostvariv zahtev. Tako je filozofija za
mnoge njene zastupnike bila u isto vreme i nain ivljenja i
nain umiranja.
Ljudi su smatrali da esto biraju filozofiju po meri sebe i
svojih moi, a tek ree postajahu svesni toga da i filozofija
bira ljude kojima e otvoriti put; kao nain najsmislenijeg
postojanja filozofija nije ni u jednom asu mogla izgubiti
svoj znaaj; ona nije nestala iz sfere duha, kao to su nestali
mnogi narodi tokom istorije; ona nije bila deo duha, ve
njegova najdublja priroda. Zato je svaka borba protiv
filozofije bila i borba protiv duha, i zato je svako
osporavanje duha bilo ugroavanje i osporavanje temelja
filozofije.
Od vremena sofista pa do vremena postmodernista,
filozofija kao teorijski izraz napora duha da dospe do
samoosveenja, bee u vie navrata osporavana i
bespotedno relativizovana, no u svim tim sluajevima behu
to raspre ponikle u porodici: kao to sofisti nisu mogli
pokolebati Platona, tako ni postmodernisti, ni logiki
pozitivisti nisu mogli ugroziti impulse koji i danas dolaze iz
filozofije Huserla i Hajdegera. Kao to Platon bee vei
dijalektiar od sofista, tako isto Huserl i Hajdeger ostaju
vei logiki pozitivisti i postmodernisti od onih koji su
pomislili da su radikalno, iz temelja preokrenuli vienje
stvari proglaujui svoje prethodnike antikvarnim. Svi oni,
zapravo, samo su poli drugom stazom, unutar same
filozofije, ostajui u senci Platona, piui fusnotu na njegovu
filozofiju, kako to ree jedan moderni mislilac.
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
Danas stvar nije toliko u sporenju radi sporenja ve u

nastojanju da se razumeju stvari. Rezultati do kojih dolaze
savremeni filozofi, ostaju razumljivi samo u kontekstu
celokupne filozofske tradicije. A svaka filozofija ostaje iva
u onoj meri u kojoj budi pitanja. Stoga krajnji cilj
filozofiranja ne moe biti opovrgavanje i odbacivanje neke
filozofije, ve trajna tenja da se filozofija koja je jedna
prikae i potvrdi kao najvia potvrda duha.
Vrac,
14. januar 2011.
www.uzelac.eu
10
Milan Uzelac
Uvod
Nakon smrti Hegela i elinga evropska filozofska misao
je nastavila da se razvija u vie razliitih, ne uvek
paralelnih, a ni kompatibilnih smerova; sva filozofija bila je
ili protiv Hegela ili drugaija od Hegela, ali ne uvek i na
nivou ovog mislioca; hteli ili ne, svi su se u narednih
nekoliko decenija morali odreivati spram Kanta i Hegela
koji su postavili ne samo osnovne teme, ve i odredili nivo
miljenja ispod kojeg se ne bi smelo vie ii. Nezavisno od
toga da li su nastojali da nastave svoje velike prethodnike,
kao u sluaju neokantovaca ili neohegelovaca, da ih
kritikuju, kao u sluaju marksista, filozofa egzistencije,
pozitivista ili neopozitivista, ili da pokuaju da zaponu
filozofiju na jedan radikalno novi nain, kao u sluaju
Huserla, svim filozofima kraja druge polovine XIX i samog
poetka XX stolea svojstvena je svest o itavom
dotadanjem filozofskom nasleu.
U narednom periodu (sredina i kraj XX stolea) znae se
istorija filozofije, ali iz nje se vie nee misliti; sa Huserlom
i Vitgentajnom zavrava se ivot filozofije koji joj se
podario Dekart; ak i da se Dekart naao na stranputici,
krenuvi jednim posve drugim putem od onog kojim se
kretala filozofija od Pitagore i Talesa do Franciska Suaresa,
taj put se prvih decenija XX stolea zavrio. Savremene
filozofe odlikuje jedna posve drugaija svest, voeni su
posve drugaijim motivima i filozofija koja danas jo traje,
pribliavajui se svome kraju, neto je posve tree.
Polazei od Hegela miljenja filozofa o stvari filozofije
mogu se izloiti na razliite naine; red koji sam ovde uzeo
krajnje je uslovan, pomalo subjektivan. Od nekog se ipak
mora poeti, a onda je to meu preostalima onaj najstariji,
savremenik Hegela i elinga, ali neko ko ipak otkriva nova
obzorja.
www.uzelac.eu
11
Milan Uzelac
Iako veoma popularna i uticajna, Hegelova filozofija

nije bila ve za njegova ivota i opteprihvaena; "nakon
Kanta koji je vratio dostojanstvo filozofiji, ona je opet
postala sluavka tuih interesa, i pretvorena u sofistiku
postala je samo nain za laku zaradu", govorio je Artur
openhauer, aludirajui pre svih na Hegela, "kod koga,
naspram nadute praznine Fihtea i elinga, nalazimo isto
arlatanstvo i besmislice koje se prodaju za besmrtnu
mudrost". Optuujui Hegela da je dosadan i nepismen, da
je ubica istine, i da je od filozofije nainio sluavku drave,
openhauer je smatrao da je najprei zadatak filozofa rehabilitaciju istine.
Mada nije uobiajeno openhauera uvrtavati meu
filozofe kriticizma i nemakog idealizma, budui da se od
njih bitno razlikuje, injenica je da svojim delom pripada
tom vremenu i da je u najveoj meri podstaknut nekim od
kljunih pitanja kojima se bavio i Kant. Smatram da se
stoga izlaganje o Hegelu moe nastaviti upravo
ukazivanjem na neke od ideja koje e preko openhauera
dospeti u savremenu filozofiju.
openhauer je roen u Dancingu 22. februara 1788.
godine. Filozofiju je studirao u Getingenu kod ulcea gde se
upoznao s filozofijom Kanta i Platona. U Berlin je preao
1811. da slua predavanja Fihtea koja su ga ubrzo razoarala; nakon dve godine odbranio je disertaciju u Jeni O
etvorostrukom stavu dovoljnog razloga; u salonu svoje
majke, u Vajmaru, upoznao je Getea i orijentalistu F.
Majera. Pod uticajem ovog poslednjeg zainteresovao se za
Upaniade i otud kod njega uticaj istonjake religije; svoj
glavni spis Svet kao volja i predstava zavrio je 1818. a
objavio naredne godine. Od 1820. bio je docent na Univerzitetu u Berlinu; ubrzo je doao u sukob s Hegelom; ak je i
predavanja zakazivao u isto vreme kad i Hegel, ali mu na
predavanja niko nije dolazio; najavljivao ih je do 1831. kada
www.uzelac.eu
12
Milan Uzelac
prelazi iz Berlina u Frankfurt gde ivi do kraja ivota kao

rentijer. Pedesetih godina je poeo da stie popularnost; bio
je udak, pomalo ekscentrian, ekstravagantan; umro je 21.
septembra 1860. godine. Uskoro su se na njega poeli
pozivati mnogi mislioci i u njegovoj filozofiji nalaziti uporite svi oni koji su se suprotstavljali tradicionalnoj
racionalnoj filozofiji.
Kantovu Kritiku istog uma smatrao je najznaajnijim
delom itave istorije filozofije, a sebe ovekom jedne ideje
koju je izloio ve u naslovu svog glavnog dela: Svet kao
volja i predstava; svet je moja predstava, pie on; to je istina
za svako ivo bie, ali samo ovek moe da je uzdigne na
nivo refleksivne svesti; i ako to ini u njemu se stvara
religiozni pogled na stvari; tada mu biva jasno i nesumnjivo
da on ne zna ni Sunce ni zemlju, a zna samo oko koje vidi
Sunce, ruku koja dodiruje zemlju; okolni svet postoji samo
kao predstava, samo u odnosu na drugog koji predstavlja i
kakav je sam ovek... Najevidentnija istina je da sve
postojee to se saznaje, sav svet, jeste samo objekt u
odnosu na subjekt, odraz, predstava. Sve to postoji
obeleeno je na taj nain i ono postoji samo za subjekt; svet
je predstava.
Premda jo od Dekarta pa do Berklija postoji ideja o
tome kako se svet javlja samo u obliku nae predstave,
openhauer je prvi koji tu tezu stavlja u sredite filozofije.
On tvrdi kako teza o svetu kao predstavi i njegovim
datostima kroz moje doivljaje, (a koja se na veoma sloen
nain dokazuje u evropskoj filozofiji), u istonoj misli,
posebno u Vedama, jeste jednostavna, poetna pozicija.
Ali dok u tumaenju sveta kao predstave sledi Kanta,
isticanjem primata volje nad razumom on se od ovog
mislioca udaljava; razum klasine filozofije proglaava za
fikciju, a itavu filozofiju racionalizma oznaava kao
izmiljotinu profesora filozofije; razumu openhauer
www.uzelac.eu
13
Milan Uzelac
suprotstavlja volju; ona je apsolutno slobodno htenje koje

nema ni uzrok ni osnovu. Volja proima svu vasionu, ona je
poelo i apsolut, ali i ontoloki, gnoseoloki i etiki princip, pa
stoga svet i moe biti "volja i predstava". Ta mitologija volje
nastavie se potom u filozofiji Niea.
Po openhaueru voljom je proeta i priroda i kultura i
to otvara prostor za jednu metafiziku prirode; on kae:
"kada vidim planinu, i ja sm nisam nita drugo do ta
planina, to nebo i ti zraci: objekt se pojavljuje u njegovom
istom obliku, u njegovoj lepoti". Sam ivot nalik je klatnu
koje se kree izmeu patnje i praznovanja; ivot je patnja i
nema racionalizma i progresa u istoriji, o emu je govorio
Hegel, to je izmiljotina i svaki optimizam je neosnovan,
smatra openhauer. Istorija je sudbina, slepi sluaj, a
progres iluzija; najvei ovekov zloin je to to se rodio.
Ali, kad ovek shvati da je svet predstava i po svojoj
prirodi slepa nezadriva volja koja je veno nezadovoljna,
razdirana protivrenim silama, on je tad spreman da se
oslobodi tog kauzalnog lanca i za to ima samo dva izlaza:
umetnost i askezu. U estetskom iskustvu mi se od elja
oslobaamo uz pomo zaborava; poniremo u predmet i
zaboravljamo sebe i svoju patnju. Umetnost izraava
objektivnu sutinu stvari i pomae da se oslobodimo volje.
Umetnosti se, kao i filozofija, trude da ree problem
egzistencije, jer se u svakom duhu (kad se posveti isto
objektivnom posmatranju sveta) budi izvesna tenja da
shvati istinsku sutinu stvari, ivota, egzistencije. isti
subjekt saznanja (osloboen volje), intelekt kao
takav interesuje sutina ivota i egzistencija - odgovor na
pitanje: ta je ivot?
Na to pitanje odgovara svako pravo, uspelo umetniko
delo, jedino, upozorava openhauer, sve umetnosti govore
naivnim, detinjim jezikom intuicije, a ne ozbiljnim i
apstraktnim jezikom refleksije: njihov odgovor je zato
www.uzelac.eu
14
Milan Uzelac
prolazna slika a ne postojano i opte znanje. Nije stoga

nimalo sluajno da su upravo gnoseoloka i egzistencijalna
pitanja najvei izazov za svaku umetnost, a najdublje
odgovore, po reima openhauera, daje upravo muzika; ona
izraava najintimniju stranu svakog ivota i egzistencije i
to jezikom koji je razumljiv svima neposredno, no koji se ne
da prevesti na jezik uma. Sve umetnosti pruaju onom ko
pita intuitivnu sliku i kazuju: "Gledaj ovamo, ovo je ivot".
Ipak, taj odgovor je delimian i samo privremeno
zadovoljava jer umetnosti daju primer umesto pravila - one
ne daju sveukupnost budui da ona moe biti dokuena
samo u optosti pojma. Zadatak je filozofije da za pojam, za
refleksiju uopte, prui trajan i zauvek zadovoljavajui
odgovor i u tome se ogleda srodnost umetnosti i filozofije.
Svako umetniko delo tei da nam prikae ivot i stvari
onakvima kakvi su oni uistinu, ali kakve ne mogu biti
neposredno shvaene od svakog oveka (kroz maglu
objektivnih i subjektivnih sluajnosti, a tu maglu rasteruje
umetnost).
Svrha svih umetnosti, po miljenju openhauera, jedna
je i ista - prikaz ideja; bitna razlika meu umetnostima je u
tome na kom se stupnju objektivizacije volje nalazi ideja
koju treba prikazati (a to determinie i grau prikaza, pa
se stoga i meusobno najudaljenije umetnosti mogu
prikazivati pomou poreenja), a to znai da je zajedniki
cilj svih umetnosti razvijanje i razjanjenje ideje koja se
iskazuje u objektu svake umetnosti, tj. volje koja se
objektivie na svim stupnjevima. Ideja, koja se javlja kao
objekt umetnosti i ije prikazivanje (poto je ideju
prethodno saznao) umetnik sebi uzima za cilj, jeste, dakle,
ideja u Platonovom smislu, i nije po miljenju openhauera,
nita drugo (ni pojedinana stvar, objekt naeg
svakodnevnog poimanja, a ni pojam, objekt razumnog miljenja i nauke).
www.uzelac.eu
15
Milan Uzelac
Ukazujui na ono to je zajedniko ideji i pojmu (to to i

ideja i pojam predstavljaju kao jedinice mnotvo realnih
stvari), openhauer istie i bitnu razliku: dok je pojam
apstraktan, diskurzivan, neodreen u svojoj vlastitoj sferi, a
odreen samo to se tie granice, dostian je i shvatljiv za
svakoga ko ima razuma, saoptiv je reima bez daljeg
posredovanja i svojom definicijom je sasvim iscrpljen, dotle
ideja, koja se moe definisati kao predstavnik pojma, jeste
skroz naskroz konkretna i mada predstavlja itavu gomilu
stvari potpuno je odreena; nju ne moe spoznati individua
kao individua, ve onaj ko se uzdigao iznad svakog htenja i
svake indivindualnosti do istog subjekta saznanja.
ist pojam se moe potpuno odrediti, pa je on neto to
je iscrpljivo, neto jasno miljeno, i celi se sadraj pojma
moe izraziti reima. Izraziti pojam umetnikim
sredstvima, to je potpuno zaobilazan put i to je potpuno beskorisno; umetniko delo ija je koncepcija proistekla samo iz
jasnih pojmova nije umetniko delo; utisak nekog
umetnikog dela sasvim nas zadovoljava samo onda kad on
ostavlja za sobom neto to mi, ma koliko o njemu mislili,
nikad ne moemo svesti na jasnou jednog pojma.
openhauer stoga podvlai da pojam nikad ne sme biti izvor
nekog umetnikog dela, a saoptavanje pojma ne sme biti
cilj umetnikog dela; u poeziji sreemo pojmove ali oni su tu
graa, ono to je neposredno dato i pesnik stoga pojam sme
napustiti da bi evocirao neto sasvim drugaije, intuitivno,
gde e mu cilj biti ostvaren.
Pesnici, smatra openhauer, ne mogu da spasu svet.
Ljudi ive u realnom svetu i sloboda volje o kojoj su toliko
govorili filozofi, samo je iluzija; svetom vlada fatalistiki
determinizam i ovek ne moe da se oslobodi svojih elja i nagona kao izvora beskonane patnje; mogui izlaz ne mora biti
samo u umetnosti ve i u askezi i pravednom ivotu,
obuzdavanju volje i sapatnji s drugim ljudima.
www.uzelac.eu
16
Milan Uzelac
Danski filozof Seren Kjerkegor (1813-1855) tek je u

XX stoleu stekao popularnost; nakon zavretka kole
studirao je teologiju na univerzitetu u Kopenhagenu ali se
interesovao i za filozofiju, pozorite kao i knjievnost.
Nakon zavretka fakulteta (1839) verio se s Reginom Olsen
no nakon godinu dana raskinuo je veridbu i s oseajem
krivice pobegao u Berlin gde je sluao elingova predavanja
na kojima se produbilo njegovo neprijateljstvo spram
Hegelove filozofije. Daleko vei uticaj na njega su izvrili
nemaki romantiari pod ijim je uticajem u sredite
njegovog filozofskog interesa dospeo pojam ironije, to je tema i njegovog magistarskog rada (1841). Naredne godine,
1842. vratio se u Kopenhagen koji je u to vreme bio nalik
selu gde su se svi meusobno poznavali i gde je veliki uticaj
imala religiozna zajednica koja je odreivala pravila ponaanja i ivotne vrednosti. Zbog ranijeg raskida s Reginom
Olsen Kjerkegor je bio predmet podsmeha i podozrenja te je
iveo krajnje povueno; uvuen u sporove sa sugraanima,
stalno napadan, umro je od iscrpljenosti 1855.
Ve na prvi pogled jasna je razlika izmeu njega i
njegovih prethodnika; o tome najvie govore ve sami
naslovi njegovih spisa: Ili ili, Strah i drhtanje, Pojam
straha, Etape ivotnog puta, Filozofske mrvice, Bolest na
smrt... Kjerkegorova dela u velikoj meri odudaraju od
naunih i filozofskih traktata njegovog doba; u njima se ne
nalaze "objektivni sadraji" o nekoj apstraktnoj linosti, ve
subjektivni svet samog filozofa osvetljen kroz prizmu line
patnje. Ovo subjektivno vienje sveta bitno odudara od
opisa sveta koji nalazimo u delima njegovih savremenika;
svoju filozofiju on naziva egzistencijalnom jer polazi od toga
da je neophodno misliti da bi se ivelo a ne iveti da bi se
mislilo. Kategorije ivota, straha, krivice, izbora, patnje,
smrti, nalazei se dotad na periferiji filozofskog miljenja,
postale su centralne teme Kjerkegorove filozofije.
www.uzelac.eu
17
Milan Uzelac
Kritika vremena kao i epohe u kojoj ivi, pribliava

Kjerkegora openhaueru i nagovetava Niea a sa njim i
svu problematiku "filozofije krize"; nezadovoljan
reformizmom kao i revolucionarnou njegovog doba, koji su
sve pretvarali u politiku a politiku u poprite sukoba
politikanata, smatrajui da je revolucija iz 1848. katastrofa
koja preti da drutveni potresi postanu stalno stanje stvari,
Kjerkegor je smatrao da je jedini izlaz u okretanju
ovekovim duhovno-moralnim problemima. Nemoralnost,
koja je postala vladajua, posledica je odricanja
individuuma od sebe samog i potpadanja pod vlast
spoljanjeg (drutvo, klasa, crkva); sve to deava se u vreme
kad filozofija govori o beskonanom, venom i apsolutnom i
zastupa jedan pogled na svet sa stanovita apsoluta; on
smatra da je savremena filozofija, pre svega Hegelova, i
najodgovornija za situaciju koja je nastala. Kjerkegor stoga
kritikuje vladajui "panfilozofizam" po kojem je filozofija
najvia mudrost kulture, izraz objektivnog uma i umnosti
istorije; obian ovek, ophrvan brigama i patnjama, nema
ta da oekuje od takve filozofije; ovo podrazumeva i kritiku
"panracionalizma", pa tako i "panlogizma", koji je samo
rezultat Hegelove "religije uma". Sve to povlai za sobom
kritiku nauke i naunosti, ideala objektivnosti i
sistematinosti...
Zadatak filozofije morao bi, po miljenju Kjerkegora,
biti u tome da odgovori na pitanje kako treba da se ivi, ta
ovek treba da ini, jer utanje filozofije o ovim problemima
najvei je argument protiv nje same; ako je ranije filozofija i
pridavala znaaj ovekovom Ja i ak ga stavljala u sredite
svojih interesovanja, osnovni nedostatak sveg dotadanjeg
subjektivizma, individualizma i transcendentalizma bio je u
tome to se uvek radilo o iskonstruisanom Ja koje je bilo
daleko od realnog, istinskog ivota. Zadatak nove filozofije
je da se u svom istraivanju ne ogranii na oblast
www.uzelac.eu
18
Milan Uzelac
racionalno saznatljivog; Ja kao sredite filozofije

podrazumeva realnog oveka sa svim njegovim nadama,
strahovima i izborima, a ako je re o istini to mora biti
takva istina za koju je ovek spreman da strada i da se
rtvuje.
Pojam egzistencija koji se javlja u Kjerkegorovoj
filozofiji bie jedan od centralnih pojmova filozofije XX
stolea; pitanja koja Kjerkegor postavlja: gde sam ja? ko
sam ja? ta je to svet? kako sam u njega dospeo? treba li
prihvati svet kakav on jeste? zato ja treba uopte da se
interesujem za realnost? sva ta pitanja bila su strana
samouverenom Ja klasine filozofije, ali su postala opte
mesto filozofije narednog stolea.
Kako je tragizam ovekovog Ja posledica razliitih
okolnosti: otuenosti Ja u realnom svetu, nastojanja da se
Ja sagleda kroz Ti, kroz druge ljude i njihovu apstraktnu
sutinu, tenja ovekova da odredi svoje Ja, svoje
jedinstveno i neponovljivo Ja, jeste dug proces ispunjen
odgovornou i povezan sa traginim preivljavanjima.
Filozofija Kjerkegora je splet egzistencijalnih, etikih, religioznih i umetniko-estetskih momenata. On pie, pod
pseudonimima i to mu omoguava da zadri kritiku,
ironinu distancu spram dogaaja i svojih savremenika. Sva
njegova filozofija moda svoj najreprezentativniji oblik ima
u delu Ili-ili koje ve svojim naslovom vie no jasno ocrtava
egzistencijalnu situaciju u kojoj se jedinka nalazi.
Posebno mesto u Kjerkegorovoj filozofiji zauzima
religiozna problematika, pitanje boga i pitanje greha; on
nastoji da istumai religioznost oveka i mnogo stranica
posveeno je analizi biblijskih tekstova. U delu Strah i
drhtanje imamo egzistencijalnu analizu biblijske prie o
Avramu kojeg Kjerkegor, kroz psiholoku, etiku i
egzistencijalnu analizu njegovih postupaka, prikazuje kao
viteza vere; pria o Avramovoj spremnosti da rtvuje Isaka
www.uzelac.eu
19
Milan Uzelac
Kjerkegoru je povod da opie paradoks vere, paradoks koji

ubistvo pretvara u sveto i uzvieno; paradoks koji Isaka
vraa Avramu ne moe se objasniti nikakvim racionalnim
argumentima, jer vera poinje tamo gde se zavrava
miljenje. U spisu Bolest na smrt Kjerkegor ustaje protiv
hrianske religije koja je od Hrista nainila bogooveka i
tako profanisala veru; on kritikuje ovekovu narastajuu
drskost koja je posledica ooveenja boga i smatra da je
doktrina o prvobitnom grehu neophodna kako bi se ovek
distancirao od boga i nije sluajno to su mnogi njegove
spise videli kao izraz "religioznog rigorizma".
Put ka bogu jeste centralna tema Kjerkegorove filozofije
i njoj on ne pristupa sa stanovita teologije no filozofije; u
nastojanju da osmisli taj put, filozof mora da odbaci
tradicionalne ideje budui da put ka veri nije posut ruama.
Bogu vode oajanje i patnja; na tom putu ovek prolazi tri
stadijuma i njima odgovaraju tri ljudska tipa. Prvi stadijum
je estetski, na njemu ovek nastoji da zaustavi trenutak i
nezadovoljan svojim Ja oekuje da se ono preobrazi u neko
drugo Ja. Iako na tom stupnju ovek preivljava oajanje, to
oajanje je neiskreno ili je posledica slabosti. Drugi
stadijum je etiki; na njemu se ovek brine o budunosti;
nije kao na prethodnom stadijumu zarobljen sadanjou;
odlikuje se ozbiljnou i moralnom odgovornou; i na ovom
stadijumu se kree ka bogu kroz oajanje, no to oajanje
nema nieg zajedniko sa onim sumnjama o kojima su pisali
raniji filozofi, kao Dekart, koje behu prolazne i u velikoj
meri neprirodne. Na etikom stadijumu ovekom vlada
jedan veliki porok a to je gordost: on se opire samo na
sopstvene snage i svoju sposobnost da dospe do venog i
apsolutnog. Trei stadijum je religiozni; on je najvii i tek
na njemu ovek se oslobaa slabosti "estetiara" i slabosti
"etiara"; tek tu dospeva se do apsolutnog oajanja i
www.uzelac.eu
20
Milan Uzelac
religiozni ovek dolazi do takve vere u boga koji je identitet

istine i venosti.
Analizom ova tri stadijuma Kjerkegor zapravo gradi
jednu dijalektiku "kvalitativnog" kojom se suprotstavlja
hegelovoj dijalektici "kvantitativnog"; sve to se moe
izmeriti i koliinski odrediti odnosi se na "kvantitativnu dijalektiku"; meutim, postoje pojave i procesi koji se ne mogu
kvantitativno odrediti, i koji nemaju objektivnu formu; to su
strah, oajanje, krivica, greh; oni poseduju tananu
dijalektiku koja ima kvalitativan karakter i u sebi sadri
protivrenosti ljudskoga opstanka koje se ne mogu
racionalno zahvatiti ve samo egzistencijalno doiveti i
religiozno protumaiti.
Za razliku od Kjerkegora Fridrih Nie je slavu stekao
jo za ivota; on je, pored openhauera najpopularniji i
najitaniji filozof druge polovine XIX stolea; njegova dela
su mu u poetku donela veu literarnu no filozofsku slavu i
to je sasvim razumljivo, budui da se stil njegove filozofije
kao i teme bitno razlikuju od tradicionalne filozofije;
stvarajui u vreme nakon Hegela on, kao i svi tadanji
mislioci, neprestano nastoji da se distancira od najveeg
filozofa nemakog idealizma; moglo bi se rei da mu je suta
suprotnost: ne stvara sistem, pie u aforizmima, istie volju
i dovodi u pitanje umnost kao temelj sveta.
Nie je roen 15. oktobra 1844. u mestu Reken; klasinu
filologiju je studirao u Bonu i Lajpcigu (1864-1869); nakon
zavretka univerziteta dobio je mesto profesora na
Univerzitetu u Bazelu gde radi do 1879. kada zbog bolesti
naputa mesto profesora i ivi u vajcarskoj, Severnoj Italiji
ili na Francuskoj rivijeri, da bi poslednjih dvanaest godina
proveo kao duevni bolesnik; umro je u Vajmaru 25.
avgusta1900. U ranoj mladosti proitao je openhauerov
spis Svet kao volja i predstava; to delo je na odluujui
nain odredilo svu njegovu filozofiju; u Lajpcigu, u kui
www.uzelac.eu
21
Milan Uzelac
orijentaliste T. Brokhausa upoznao se s Rihardom Vagnerom kome je posvetio spis Roenje tragedije; u narednih
petnaest godina publikuje niz knjiga koje mu donose veliku
popularnost; meu njima se istiu: Nesavremena
razmatranja (1873-6), Ljudski, odvie ljudski (1878-80),
Vesela nauka (1882), Tako je govorio Zaratustra (1882-5), S
one strane dobra i zla (1886), Genealogija morala (1887)
Sumrak idola, Antihrist, Sluaj Vagner, Nie contra
Vagner, Ecce homo (1888); njegovo poslednje delo Volja za
mo, ostalo je nedovreno.
Ve u naslovima Nieovih spisa naznaene su njegove
osnovne teze: Antihrist, S one strane dobra i zla, Sumrak
idola, Volja za mo, a zatim tu su i teze: veno vraanje
jednakog, prevrednovanje svih vrednosti, natovek,
nihilizam...
Nesporazumima koji su pratili Nieova dela moda je i
on sam najvie doprineo, pre svega time to je ve svoj rani
spis Roenje tragedije najavio kao estetiki, psiholoki i
filoloki, a on je ovo poslednje bio ponajmanje, premda je
Nie po svom osnovnom obrazovanju, bio klasini filolog;
osporavanje koje je dolo iz pera njegovog kolege (istina iz
suprotnog "filolokog tabora") Vilamovic-Melendorfa da delo
vrvi od "uobraene genijalnosti i bezobrazluka, neznanja i
nedostatka ljubavi za istinu", imalo je ispravne motive ali
nije pogaalo Niea (koji je delom i sam isprovocirao takvu
reakciju) jer, Nieov rad nije za svoju osnovnu temu imao
problem koji bi bio estetiki, psiholoki ili filoloki ve pre
svega i iznad svega - metafiziki: tim spisom on je hteo da
izrazi svoju filozofsku koncepciju sveta, ali tako to e
filozofirati pod platom jedne navodne teorije umetnosti.
Nie se rodio u vreme koje je obeleeno sukobima oko
Hegelovog filozofskog naslea i borbom protiv pokuaja da
se filozofija i dalje izlae kao sistem, kao celina znanja;
moglo bi se ak rei da je to vreme destrukcije sistemskog
www.uzelac.eu
22
Milan Uzelac
naina miljenja; time se pribliavaju i nalaze u istoj ravni i

mislioci koji meusobno teko da bi na prvi pogled imali
mnogo zajednikog (Kjerkegor, Marks, mladohegelovci); svi
oni smatraju da je vreme velikih sistema prolo, da treba
vriti kritiku, destrukciju sistema. Premda e kroz nekoliko
decenija u arhitekturi doi do stvaranja monumentalnih,
monolitnih skeleta, do gradnje najsloenijih sistema,
filozofima nakon Hegela se uinilo da je izlaganje filozofije
izvoenjem iz jednog pojma postalo prolost, i da, ako prvi
takav pokuaj imamo tek kod Spinoze, Hegelov sistem
ostaje istovremeno i poslednji monumentalni izraz takvog
naina miljenja.
Sasvim je razumljivo, ak je i u duhu vremena, to to e
Nie istupiti kao ruitelj i to e ruiteljstvo izdii na nivo
principa. Ne udi ni poveani interes za dela starih Grka i
presokratovaca, a to je dolo do izraaja u njegovim ranim
spisima koji su na prvi pogled vie pesniki no filozofski, s
vie zanosa no argumentacije, s vie ubeenja no
utemeljenja; ali sve to samo na prvi pogled; iako on u
poetku estetiku vidi kao horizont u okviru kojeg e
tematizovati svoju osnovnu misao, estetika nee biti i
njegova poslednja re; analizirajui tragediju - najvie
antiko umetniko delo, posegnue za antikim vienjem
sveta i filozofirajui pojmovima teorije umetnosti nastojae
da dospe do jednog posve novog uvida u bivstvovanje.
U prvo vreme veina je u Nieu videla knjievnika, tek
mali broj e kasnije u njegovim delima traiti filozofiju; pa i
tada, bie to zbir razliitih misli iza kojih bi trebalo da se
nalazi jedno koherentno stanovite; u nizu proroki i pesniki iznetih stavova, a u doba kad se poela gubiti strogost
u razumevanju filozofije i njenog zadatka, neki su poeli da
nalaze duboke misli i sudove o vremenu i ljudskom usudu, o
moi oveka i svemoi umetnika.
www.uzelac.eu
23
Milan Uzelac
Nieu su se obratili nesporno veliki mislioci XX stolea:

M. Hajdeger, K. Jaspers i E. Fink; ali sva trojica su ga u
daleko veoj meri koristili, no interpretirali ili ocenjivali:
svoj trojici Nieovo delo je posluilo kao povod ili kao tlo za
razvijanje sopstvenih misli. Piui o Nieu, Hajdeger je
razvijao svoju tezu o evropskom nihilizmu, a Fink je,
pozivajui se na neke Nieove stavove, nastojao da to
literarnije jo jednom potkrepi svoju tezu o biti sveta kao
igri i tako pokae kako je mogue miljenje s one strane
metafizike.
to se filozofije tie, Nie je, nalazei se ve od svojih
poetaka u dilemi da li e biti filolog ili filozof, jednako
dobro poznavao i klasinu filologiju kao i grku filozofiju,
budui da je njegov prvi rad posveen izvorima koje je koristio Diogen iz Laerta za pisanje svog spisa o antikim
filozofima, a meu njima posebnu je panju posvetio
presokratovcima i upravo njemu pripada trajna i ne mala
zasluga za jednu novu recepciju ranih grkih mislilaca a
time i jedno novo shvatanje itave filozofije kako njenog
pojma, tako isto i njene celokupne tradicije. to se ovog
poslednjeg tie, mislim na istoriju filozofije, njoj se Nie
obratio isto tako na jedan specifian nain, zahvatajui iz
nje samo ono to je video od odlunog znaaja za reavanje
osnovnog problama koji je sebi postavio, a i to u svetlu
openhauerove filozofije koja je presudno uticala na itavo
njegovo stvaralatvo. openhaurova ontologija kao i njegovo
tumaenje muzike od presudnog je znaaja za formiranje
Nieovih pogleda.
Hegelovoj koncepciji panlogizma Nie je, pod dubokim
uticajem openhauerovog voluntarizma, suprotstavio tezu o
aloginoj i antiracionalnoj biti sveta, te je za njega jedino
svojstvo i stanje sveta zapravo haos. Time se on suprotstavio Lajbnicovom uenju o prestabiliranoj harmoniji;
naspram harmonije i reda, temelj sveta u venoj njegovoj
www.uzelac.eu
24
Milan Uzelac
mni vien je kao haos i to je znaajan motiv u delu ovog

filozofa kome e se kasnije filozofi esto vraati.
Polazite Nieove filozofije je openhauerovo shvatanje
volje kao temelja sveta s tom razlikom to volju povezuje s
fenomenom ivota; sam pojam ivota kod njega nije jasno
odreen budui da ima metaforiki karakter i da se ispoljava kroz odnos prema volji, prema volji za mo. Na tragu
darvinistikog shvatanja prirode Nie nastoji da filozofski
osmisli "borbu za opstanak" iji je sinonim zapravo "volja za
mo". Sam svet je jedinstven ali ne stabilan, ve u venom
nastajanju, kretanju, vraanju samome sebi. Posledica toga
je Nieovo tumaenje saznanja, istine i nauke.
Istina je orue za ivot i ona se dokazuje korisnou,
zadovoljavanjem potreba, vlau nad prirodom i drugim
ljudima; to znai da treba odbaciti vladajui kult nauke i
naune istine. Nema nijednog filozofa kod koga filozofija ne
bi postala apologija saznanja, pisao je Nie; sve njih je
tiranisala logika a logika je po svojoj prirodi izraz
optimizma. S naunim progresom svet nije postao bolji, ve
je stvoreno mnotvo predrasuda i zabluda koji nataloeni
vremenom sad se pokazuju kao naslee prolosti. Razlika
izmeu realnog sveta ivota i ljudskog sveta jeste posledica
tiranije od strane saznanja i nauke. Svet se shvata kao neto to je potinjeno zakonima brojeva i ne shvata da je te
zakone on sam stvorio i da oni imaju vrednost samo za
njegovo praktino delovanje. Sebe ovek tumai
potinjavajui se zakonima logike i time opet grei jer se
ljudska priroda ne potinjava zakonima logike.
Nie istupa kao radikalni nihilista i trai da se
prevrednuju vrednosti kulture, civilizacije, filozofije; kod
njega nalazimo ideju o "evropskom nihilizmu": nita vie
nije istinito, bog je mrtav, nema morala, sve je dozvoljeno.
To ne znai da Nie odbacuje svaki moral i svaku vrednost,
on nije moralista i apologet postojeeg; on govori o buduem
www.uzelac.eu
25
Milan Uzelac
koje mora nastupiti i zalae se za "prevrednovanje svih

vrednosti". Smatra da je nihilizam realnost za sledea dva
stolea, da evropska kultura raste u napetosti koja
oveanstvo vodi u katastrofu. Oznaavajui sebe "prvim
nihilistom u Evropi" i "filozofom nihilizma" Nie nastoji da
oslika nihilizam kao neminovnost i razlikuje "nihilizam
slabih" koji je simptom sumraka volje usmerene ka biu i
"nihilizam jakih" koji je simptom ozdravljenja, buenje volje
ka biu. Nihilizam je nuna posledica delovanja hrianstva, vladajueg morala i filozofskog pojma istine. Kada
se razoblie istine ostaje praznina, ponor nebia. Nihilizam
je posledica razoaranja potragom za smislom ivota i
potpunim sistemom, razoaranja gubitkom svih vrednosti,
straha pred stvarnou. Ne postoje ni apsolutne vrednosti
ni racionalna, univerzalna struktura sveta koja bi
uslovljavala nae razumevanje.
Svetom oduvek vlada volja koja nastoji da se vrati sebi i
da sebe ponovi. Tu ideju Nie nalazi u ranogrkoj i istonoj
tradiciji i njom se suprotstavlja linearnom modelu razvoja
hrianstva i hegelovskoj shemi progresa i istie ideju krunog toka: "sve stvari se vraaju i mi sa njima, ponovili smo
se beskrajno mnogo puta kao i sve s nama". Sve se iznova
vraa: svaka misao, svaki bol i svaki uzdah, traak
meseevog zraka, nit pauine, trenutak u kojem se nalazimo. Svet ponavlja sebe samog; u nedostatku ontolokog
temelja pokazuje se kako je bit sveta volja; ta volja je bit
oveka koji se sjedinjuje sa svetom i ide putem kojim drugi
samo slepo tumaraju.
Pozitivizam
Razumevanje duhovne scene sredine XIX stolea
nemogue je ako se nemaju u vidu i sve posledice razvoja
prirodnih nauka izmeu 1830. i 1890. godine; rezultati su
www.uzelac.eu
26
Milan Uzelac
bili takvi da nisu mogli da ne ostave posledice i na duhovnu

misao tog vremena; dolo se do novih otkria u matematici
(Dedekind, Vajertras, Kantor), geometriji (Riman,
Lobaevski, Klajn), fizici i hemiji (Faradej, Maksvel, Herc,
Helmholc, Dul, Mendeljejev), mikrobiologiji (Koh, Paster),
eksperimentalnoj medicini i fiziologiji (Bernar), teoriji
evolucije (Darvin); to je vreme relativne drutvene
stabilnosti (iskljuujui 1848. i 1870. godinu) i vreme kolonijalne ekspanzije u Africi i Aziji. Nova otkria u oblasti
optike i termodinamike, elektriciteta i magnetizma
omoguila su irenje uticaja fizikalizma i matematizma na
drutvene nauke, pa je ideal konkretnog znanja koji se
oslanjao na iskustvo i rezultate konkretnih istraivanja
dobijao sve vie pristalica. Intenzivno se razvijaju trgovina i
industrija pa je pozitivno znanje dobijalo sve vei znaaj;
poeli su se javljati mislioci koji su smatrali da se i sva
znanja o drutvu mogu postaviti na naune osnove i da je
mogue da se ivot oveka i drutva do kraja nauno
objasni. Autoritet pozitivnih nauka sve vreme bio je veoma
visok i nije nimalo sluajno da su se u nauku polagale
velike nade; po itavoj Evropi poela su da niu razna
nauna drutva koja su pretendovala na to da daju reenja
o sve vie narastajuim problemima drutva; uveava se
broj pokuaja da se i problemi u dravnoj politici reavaju
naunim sredstvima.
Ima vie razloga zbog kojih se moe o pozitivizmu
govoriti kao o misaonom pokretu; pre svega, naspram
idealizma, pozitivizam je ponovo istakao primat nauka i
prvenstvo prirodno-naunog metoda koji treba primenjivati
ne samo u prirodnim ve i u drutvenim naukama. Proizvod
takvog filozofskog programa jeste sociologija definisana kao
nauka o "prirodnim injenicama". Ono to posebno odlikuje
pozitivizam jeste ubeenje da se uz pomo nauke mogu reiti svi problemi i zato je to vreme doba sveopteg
www.uzelac.eu
27
Milan Uzelac
optimizma i vere u nauni progres koji vodi u blagostanje

putem ljudske solidarnosti. Ovo poslednje je nekima
posluilo da istaknu "romantiarski" i "mesijanski"
karakter pozitivizma dok su drugi u njemu videli odjeke
prosvetiteljskih ideja (vera u naunu racionalnost). Ako je
nekritika vera u razvoj nauka posledica borbe pozitivista
protiv idealistikih i spiritualistikih tumaenja realnosti,
ne sme se gubiti iz vida da pozitivisti u veini sluajeva
ostaju zarobljenici metafizikih shema u njihovom
najdogmatskijem obliku. Pozitivistika orijentacija nastala
u filozofiji s poetka XIX stolea, ostala je uticajna tokom
itavog tog stolea pre svega zahvaljujui uticaju tako
znaajnih autora kao to su bili Ogist Kont (1798-1857),
Don Stjuart Mil (1806-1873), Herbert Spenser (1820-1903),
Jakob Moleot (1822-1893) i Ernst Hekel (1834-1919).
Ogist Kont roen je 1798. u Monpeljeu, u skromnoj
katolikoj porodici; bio je uenik i sekretar (a potom
protivnik) Sen-Simona; u vreme dok pohaa Politehniku
kolu oduevljava se idejama engleskih empirista, kao i
francuskih prosvetitelja (Didro, Dalamber, Kondorse);
smatraju ga rodonaelnikom pozitivizma i sociologije kao
naune discipline. Ve 1822. formulisao je projekt i individualnoj i kolektivnoj ljudskoj evoluciji; njegovo uenje
poiva na zakonu o tri stadijuma kroz koje prolazi
oveanstvo (kao i svaki ovek): teoloki, metafiziki i
pozitivni. Na teolokom stadijumu fenomeni se tumae kao
proizvod natprirodnih sila, na metafizikom kao rezultat
delovanja apstraktnih sutina, dok na pozitivnom
stadijumu, postavi svestan nemogunosti apsolutnog znanja, ovek otkriva istinske zakone i odnose koji vladaju u
prirodi. Ne poznavajui dela Vika ili Hegela, Kont na
osnovu uenja o tri stadijuma izgrauje filozofiju istorije
kao ogledalo istorije oveanstva.
www.uzelac.eu
28
Milan Uzelac
Kont smatra da se oveanstvo njegovog vremena nalazi

na treem, pozitivnom stadijumu i da vie nikog ne
oduevljavaju teoloke i metafizike ideje. Kao svoj zadatak
on vidi nauno istraivanje drutva i izgradnju naune sociologije kao jedinstvenog fundamenta za reorganizaciju
drutva i prevladavanje drutvenih i politikih kriza. Cilj
nauke je istraivanje zakona, budui da samo poznavanje
zakona omoguuje predvianje dogaaja i usmerava nau
aktivnost u pravom smeru. Zakoni su neophodni uslov
predvianja, dok su prognoze neophodne radi delovanja na
prirodu i Kont stoga kae "nauka je tamo gde je predvianje, a ovo tamo gde je delovanje"; poput Bekona i
Dekarta, Kont smatra da samo nauka daje oveku vlast nad
prirodom; domen nauka ne ograniava samo na reavanje
praktinih problema i oblast naunih znanja on ne svodi na
oblast tehniko-praktinih znanja; osuuje uskospecijalistika istraivanja i smatra da u nauci treba vie
verovati filozofima no naunicima koji se prekomerno
oslanjaju na raun i rezultate statistike. Poput fizike koja
utvruje fizike fenomene, sociologija je nauka o
drutvenim fenomenima; ovu poslednju on deli na socijalnu
statiku i socijalnu dinamiku: socijalna statika izuava uslove zajednike svim drutvenim epohama, uslove poretka,
dok socijalna dinamika za svoj predmet ima zakone razvoja
drutva (koje ine zakoni tri stadijuma i zakon progresa) i
ona izuava uslove progresa; do drutvenih zakona moe se
doi posmatranjem, eksperimentom i komparativnom
metodom.
Kont je smatrao da su nauke hijerarhizovane i da im u
osnovi lei matematika a da, s obzirom na sloenost, za
njom slede astronomija, fizika, hemija, biologija i
sociologija. Na tom spisku ne sreemo teologiju i metafiziku
(koje pripadaju pred-pozitivnom periodu), teoriju morala
www.uzelac.eu
29
Milan Uzelac
(koja se utapa u sociologiju), kao ni filozofiju koju on svodi

na metodologiju nauka.
U svojim poslednjim radovima Kont nastoji da drutvo
postavi na religiozne osnove i da ljubav prema bogu zameni
ljubavlju prema oveanstvu (koje se sastoji od svih koji su
iveli, koji ive, kao i od onih koji se jo nisu rodili); po uzoru na katoliki univerzalizam Kont je religiju oveanstva
gradio kao kopiju crkvenog sistema s tom razlikom to je
dogma nove vere bila pozitivna filozofija s njenim naunim
zakonima a njeni svetenici naunici. Posle Platonove ideje
(filozofski i kosmoloki utemeljene) da dravom vladaju
filozofi, Ogist Kont, im je osnovao sociologiju, smatrao je da
drutvom treba da upravljaju sociolozi.
Kontovi sledbenici (iako njegov uticaj u poetku nije bio
veliki) iskljuili su iz pozitivistikog uenja sve to se ticalo
pozitivne religije a zadrali ideju o znaaju nauke za
drutveni progres, ideju sociologije kao autonomne nauke,
kritiku neproverenih ideja, priznanje istorijskih injenica,
ideju jedinstva naunog metoda i motive pozitivnog uticaja
na istoriju naune misli.
Iako je Kontovo uenje o tri stadijuma kroz koje prolazi
ljudsko drutvo zapravo metafizika istorije koja protivrei
pozitivnom metodu, a klasifikacija nauka koja polazi od
stanja sloenosti pojedine nauke, krajnje dvosmislena, ideje
Konta, kao i Sen-Simona i Bentama bie odluujue za
formiranje filozofskih pogleda Dona Stjuarta Mila koji je
imao presudan uticaj na formiranje feministikog pokreta u
Engleskoj u XIX stoleu i koji je proroki rekao u svojoj
autobiografiji kako e knjiga O slobodi (koju je napisao sa
svojom enom Heriet Tejlor) nadiveti sva njegova dela. Re
je o delu kojim su se mnogi zanosili i u ime njegovih
osnovnih ideja svata inili.
Ovde treba pomenuti jo jednog autora, daleko vie
znaajnog za sociologiju druge polovine XIX stolea no za
www.uzelac.eu
30
Milan Uzelac
filozofiju, Herberta Spensera, koji svoju evolucionistiku

teoriju izlae nekoliko godina pre no to je Darvin objavio
svoj uveni spis Poreklo vrsta (1859), premda on pojam
evolucije koristi kad govori o evoluciji vasione (1857) kao
integraciji, homogenizaciji materije; on se sa skepsom
odnosi prema nauci i religiji koje jednako ne mogu da
sagledaju poslednju realnost i u tome zapravo sledi Viljema
Hamiltona (1788-1856) koji je Engleze upoznao s idejama
nemakih romantiara. Filozofiju Spenser odreuje kao
nauku o najoptijim principima u kojoj je do krajnjih
granica doveden proces unifikacije saznanja. Ali, za razliku
od Konta, Spenser smatra psihologiju autonomnom naukom
i smatra da drutvo postoji radi individue (a ne obratno) te
da razvoj drutva zavisi od razvoja linosti i da je nemogue
na vetaki nain ubrzav njegov prirodni razvoj.
Iako u velikoj meri vladajui, pozitivizam je ve
sredinom XIX stolea, izazvao reakciju i to upravo u
redovima onih na koje je ta filozofija najvie uticala; iako
sam pojam ubrzo postaje veoma irok i neodreen,
pozitivizam ostaje u toj meri popularan da dovodi do
nastanka jedne tipino spiritualistike, metafizike
orijentacije u filozofiji iji predstavnici nastoje da izgrade
optu, sistematsku filozofiju prirode, spajanjem prirode i
duha na osnovama prirodno-matematikih ili metafizikih
metoda; meu najizrazitijim predstavnicima ove orijentacije
jesu Aleksandar fon Humbolt (1769-1859), Gustav Teodor
Fehner (1801-1887) i Rudolf Herman Loce (1817-1881),
mislioci iji e spisi biti veoma itani u drugoj polovini tog
stolea.
Aleksandar fon Humbolt, brat Vilhelma fon
Humbolta, bio je enciklopedijski obrazovan prirodnjak, u
mladosti blizak jenskim romantiarima, posebno ileru,
elingu i Fihteu, zalagao se za izgradnju jednog
sveobuhvatnog pogleda na itavu vasionu ali ne na
www.uzelac.eu
31
Milan Uzelac
hegelovskim ili pozitivistikim osnovama; njegovo na vie

jezika prevedeno vietomno delo Kosmos (1845-1852) bilo je
veoma uticajno u narednim decenijama.
Gustav Teodor Fehner studirao je medicinu i fiziku u
Lajpcigu gde je potom bio i profesor (1846-1886); sa
medicine i fizike njegova su se interesovanja potom
proirila na filozofiju i psihologiju; tvorac je dveju graninih
disciplina (psihofizike i panpsihike filozofije prirode) koje
su za svoj predmet imale istraivanje duhovnog u prirodi i
pretendovale na to da budu fundament drugim naunim
disciplinama. Fehner smatra da je svet proet duhom, da je
smrt samo zatvaranje "telesnih" oiju a otvaranje
"duhovnih" kojima se raskriva nematerijalni svet; sama
besmrtnosti ne znai neunitivost individualne duhovnosti,
ve je re o besmrtnosti duha u njegovoj sutini, o
besmrtnosti boanskog duha. to se tie psihofizike Fehner
je vatreni pobornik eksperimentalnih metoda u izuavanju
psihikih pojava.
Fehnera mnogi smatraju i ocem moderne naune
estetike; on je, na principu asocijacije, nainio osnovnu
razliku izmeu forme i sadrine umetnikog dela: prva se
stvara po formalnim principima (meu neposrednim
iniocima utisaka) a druga po materijalnom principu
(procesu asocijacije koji predmetima pridaje smisao i
emotivnost). Fehner se oslanjao na metod statistikog istraivanja; taj metod dao je malo rezultata i oni su prilino
proizvoljni, ali je on nainio kolu; izloio je niz razliitih
principa: (a) primarni principi hedonistike, tj. principi po
kojima se upravlja ulno uivanje (granica, stepen,
kontinuitet, rastenje oseanja); (b) direktni formalni
principi estetike, tj. jedinstvo mnotva, harmonina
povezanost, jasnost; (c) indirektni principi psiholoke teorije,
tj. znaenje prirodnih i umetnikih predstava, asocijacija
figura i ideja...
www.uzelac.eu
32
Milan Uzelac
Uoljivo je ponovno postavljanje kantovskih problema

(prijatno, isto lepo, inherentno lepo) prevedenih u teme
fiziologije, gnoseologije, empirijske psihologije, ali sve to ne
vodi nekim novim reenjima. Na savremenike su posebno
delovala Fehnerova predavanja o odnosima izmeu ulne i
duhovne stvarnosti, izmeu fiziolokih stanja i patetinih
delovanja. Meu psiholokim zakonima koje navodi Fehner,
a navodi ih ukupno 13, najneoriginalniji su oni koji se tiu
estetike i iz kojih izbija stara ontologija lepog: mensura,
numerus, ordo. Meu znaajnijima je onaj koji se tie
granice, ili praga svesti po kome se ugodnost ili patnja
javljaju tek od izvesnog stepena jaine nadraaja. Taj zakon
prihvatila je itava savremena psihologija.
Fehner je bio svestan toga da je predstavnik velike
filozofske tradicije pa je ak i svoje eksperimente podvrgao
filozofskoj kritici. On je predvideo i prokomentarisao gotovo
sve prigovore protiv eksperimentalnog metoda koji su uinjeni kasnije. Glavna taka napada trebalo je da bude
teorija o elementu; elementarne forme, kojima se bavi
eksperimentalni metod, nikad ne nailaze kao izolovane
pojave. Fehner je odgovarao: iako je estetski doivljaj
kompleks elemenata, njima obino dominira jedna jedina
forma, kao to muzikom kompozicijom dominira lajtmotiv
a slikom neka kompoziciona shema. Osim toga, umetniko
delo je vie no bilo koji predmet naeg iskustva izolovana
celina. Najjasniji simbol te injenice je okvir koji sliku
odvaja od realnosti. Sa estetskog gledita Fehnerova teorija
dovodi do neke pitagorejske mistike zlatnog broja (koja je
bila u velikoj modi krajem XIX stolea), a sa umetnikog
gledita, ni do ega. Fehner nije uspeo da ta razliita
ispitivanja dovede do jedinstva a to je uinila psiholoka
struja koja se razvila krajem XIX i poetkom XX stolea s
teorijom empatije (Einfhlunga).
www.uzelac.eu
33
Milan Uzelac
Rudolf Herman Loce uio je fiziku i psihofiziku kod

Fehnera u Lajpcigu; meu njegovim najznaajnijim delima
su Medicinska psihologija (1852), Mikrokozam. Ideje o
istoriji prirode i oveanstva I-III (1856-1864), fundamentalno istraivanje prirode i oveka na temeljima metafizike
koja je u to vreme bila izloena estokim napadima
pozitivista; Loceovo grandiozno delo Sistem filozofije,
zamiljeno u maniru Hegela, ostalo je nedovreno; napisao
je Logiku i Metafiziku ali nije uspeo da dovri i Praktinu
filozofiju u kojoj bi bile izloene etika, estetika i filozofija
religije; nakon njegove smrti tampane su tri knjige njegovih manjih spisa koje su sadrale delove ovog nedovrenog
spisa.
Prirodno-filozofski spiritualizam izloen u ovim delima
dao je podstrek razvoju psihologizma koji e krajem XIX
stolea postati vladajui u logici i psihologiji, ali je
istovremeno sugerisao i nunost vraanja filozofiji Kanta,
Fihtea i elinga; meu onima koji u najveoj meri
izraavaju duh tih tenji jesu sin Fihtea, Imanuel Herman
Fihte (1796-1879), profesor u Bonu i Tibingenu, Hristijan
Herman Vajze (1801-1866) i Adolf Trendelenburg (18021872).
Dok je Fihte najznaajniji po objavljivanju sabranih
dela svog slavnog oca, a Loceov uenik Vajze po tome to je
nastojao da filozofiju nemakog klasinog idealizma razvije
u smeru spekulativne teologije, uz prihvatanje hegelovske
dijalektike ali ne i njegovog panteizma, dajui najvii rang
teologiji a ne filozofiji, Trendelengurg je poseban akcenat
stavio na Hegelovo uenje o logici; on prihvata ciljeve koje
istie Hegel ali ne i sredstva kojima se do njih moe dospeti.
Iako kritikuje hegelovsku dijalektiku, Trendelenburg sebi
za zadatak uzima osmiljavanje dijalektiko-genetikih
procedura a to je podrazumevalo analizu pretpostavki na
kojima poiva veno dijalektiko kretanje prisutno u samim
www.uzelac.eu
34
Milan Uzelac
stvarima. On smatra da je kategorija kretanja vanija od

kategorija bivstvovanja i miljenja; shvativi da tako neto
ipak protivrei duhu dijalektike, Trendelenburg je preao
na pozicije dijalektikog teleologizma zasnovanog na pojmu
svrhe pri emu je teleologizam bio tesno povezan s
teologizmom po kome je akt boanskog stvaranja
supstancija svih stvari.
Iako po obrazovanju klasini filolog, Trendelenburg je
izuavao dela Platona i Aristotela; meu njegovim radovima
se istiu Elementi Aristotelove logike (1836), Istorija teorij
kategorija (1846-1867) i Logika istraivanja (1840); njegovim predavanjima prisustvovali su Fojerbah, Marks,
Kjerkegor, Brentano.
U svojim istraivanjima Trendelenburg se oslanja na
rezultate biolokih nauka, pre svega fiziologije, anatomije i
embriologije. Moe se rei da rezultati u ovim disciplinama
nikog nisu ostavili ravnodunim; meu najpopularnijim
naunicima tog doba bio je Ernst Hekel (1834-1919) ija su
dela doivela vie desetina izdanja i koga u svojim spisima
najee pominje i vraki socijalista Laza Nani (18541887). Hekel je nastojao da u okvirima jednog jedinstvenog
uenja izloi prolost, sadanjost i budunost evolucije
zemlje, ivu prirodu uopte i prirodu oveka posebno.
Meu onima koji su Hekela najee napadali, istiui
kako se poelo prirode mora traiti u filozofiji a ne u prirodi,
bio je Eduard fon Hartman (1842-1906), tvorac filozofije
nesvesnog. Na Eduarda fon Hartmana najvei uticaj su imali Platon, Lajbnic, Hegel, pozna filozofija elinga i
openhauer; od ovog poslednjeg Hartman preuzima uenje
o volji kao temelju prirode i oveka, ali volju tumai u
kontekstu svog uenja o nesvesnom; izgraujui svojevrsnu
"metafiziku nesvesnog" Hartman smatra da je nesvesno
prisutno u svoj prirodi a ne samo u oveku; govori o
nesvesnom u biljnom svetu istiui sposobnost bilja za
www.uzelac.eu
35
Milan Uzelac
prilagoavanje sredini i mo svrhovitog rasta; biljkama

Hartman pripisuje instinktivno kretanje i oseaj za lepo i
navodi itav niz primera iz naunih spisa tog vremena;
slino govori i o neorganskoj materiji a u duhu openhauerovskog shvatanja "volje i predstave"; kada govori o oveku
Hartman istie vie vrsta nesvesnog (instinkt,
predoseanje). Uenje o nesvesnom Hartman je primenjivao
na etiku i socijalnu problematiku; kritikujui ideal ivota
koji bi se svodio na zadovoljenje potreba i tenju ka srei,
Hartman je smatrao da sve to se deava na naoj planeti
jeste jedan jedinstven proces razvoja.
Sve ovo pokazuje da se sredinom XIX veka stvorila
jedna protivrena situacija u evropskoj filozofiji; mislioci su
poeli da se dele na pristalice nemakog idealizma i njegove
protivnike, ali ta podela pokazae se i mnogo dubljom: ubrzo e se videti kako je tu na delu podela za i protiv filozofije.
U takvoj situaciji nastae i jedan od najznaajnijih pokreta
XIX stolea neokantovstvo.
Neokriticizam
Pitanje o granicama i metodama nauka dovelo je do
kritikog preispitivanja istorije, umetnosti, morala, mita,
religije jezika; osporavajui idealistiku metafiziku filozofi
sve vie dovode u pitanje i rezultate do kojih su dole
empirijske nauke, teologija i metafizika; postavlja se pitanje
vrednosti kao i uslova lepog pa predmet filozofske kritike
nisu vie same injenice ve pitanja o vrednosti. Sve to bilo
je posledica obnovljenog interesa za Kantovu filozofiju.
Na Kantovu filozofiju ve sredinom XIX stolea skreu
panju ne filozofi ve prirodnjaci poput Hermana Helmholca
(1821-1894) koji je, budui po osnovnom obrazovanju fiziar
i psiholog, objavio nekoliko knjiga iz oblasti fiziologije
vienja u kojima se u vie navrata poziva na Kantova dela;
www.uzelac.eu
36
Milan Uzelac
u isto vreme Kuno Fier (1824-1907) poinje da pie svoju

vietomnu istoriju filozofije na kojoj su se potom uile
generacije filozofa; 1860-61. objavljuje monografiju o Kantu
koja ni do danas nije izgubila znaaj. Pojaan interes za
Kanta javlja se u to vreme i u Francuskoj (Viktor Kuzen, il
Laelje, arl Renuvje), a 1865. dvadesetpetogodinji Oto
Libman (1840-1914), jedan od najdarovitijih uenika Kuna
Fiera, objavljuje knjigu Kant i epigoni kojom se
suprotstavlja biologizmu i psihologizmu nastalim pod
uticajem Lamarka i Darvina, i sva poglavlja svoje knjige
posveena Fihteu, elingu, Hegelu, Herbartu, zavrava
frazom: "I zato, neophodno je vratiti se Kantu". Tako je
lozinka Nazad Kantu postala znak vremena; meu prvima
nju prihvata Fridrih Albert Lange (1828-1875), autor
dvotomne istorije materijalizma koja je u svom proirenom
izdanju iz 1872. postala jedno od najitanijih dela filozofske
literature tog vremena i mogla se po popularnosti porediti
samo sa delima openhauera. Lange je poslednjih nekoliko
godina ivota (od 1872) predavao u Marburgu i, ako njega
ne moemo smatrati zaetnikom neokantovske kole (koja
poinje s Koenom), Langeov uticaj na formiranje ove
orijentacije bio je presudan. Premda on u prvi plan stavlja
Kritiku istog uma i ideje apriorizma, transcendentalizma i
podvlai znaaj sintetikih sudova a priori, njegova filozofija
se nalazi i pod uticajem fiziologa (Miler, Helmholc) pa se,
kao meavima protivrenih stavova, moe odrediti kao fizioloki iealizam ili fizioloki apriorizam. Njegova zasluga,
kao i drugih neokantovaca bila bi u tome to nije Kantov
apriorizam prihvatao kao samo po sebi razumljivo polazite
u filozofiji; prihvatajui kriticizam, Lange i njegovi istomiljenici nastojali su da kritiki osmisle apriorizam, on ne
prihvata bespogovorno ni Kantovo uenje o stvari po sebi";
ono je moralo, po miljenju ovog mislioca, biti samo granini
pojam za neko neodreeno "neto" kao opti uzrok pojava, a
www.uzelac.eu
37
Milan Uzelac
ne da metafiziki utemelji nezavisno od pojava postojei

svet, te stoga, iz Kantove filozofije treba iskljuiti korene
materijalizma i materijalistikog senzualizma.
Neokantovstvo se razvijalo u dva univerzitetska centra:
u Marburgu i Frajburgu. Osniva marburke neokantovske
kole bio je Herman Koen (1842-1918) koji je filozofiju,
matematiku i prirodne nauke studirao u Berlinu a doktorsku disertaciju odbranio kod Langea u Marburgu 1873. gde
je od 1876. do 1912. bio profesor univerziteta. Jo pre no to
je odbranio svoju disertaciju, Koen je poeo da se bavi
Kantovom filozofijom i rezultat tih istraivanja su tri knjige
o tri Kantova glavna dela: Kantova teorija iskustva (1871,
proireno izdanje 1887), Kantovo utemeljenje etike (1877) i
Kantovo utemeljenje estetike (1889). Na taj nain, analizom
osnovnih Kantovih spisa Koen postavlja temelje marbuke
neokantovske filozofske kole. Ovim spisima treba dodati
njegovo trotomno delo Sistem filozofije (Logika istog
saznanja, 1902; Etika volje, 1904; Estetika istog oseaja,
1912), kao i knjige: Imanuel Kant (1904), Komentari za
Kantovu "Kritiku istoga uma" (1907). Pored toga Koen se
bavio i matematikom pa je ve 1883. objavio spis Princip
metoda beskonano malih veliina.
Kako je uloga filozofije u tome da utvrdi uslove
valjanosti naunih stavova, po Koenu najvei znaaj imaju
nauke a meu njima matematika fizika; ali dok su za
pozitiviste najznaajnije injenice koje su apsolutne
vrednosti, za Koena, pod uticajem Kanta, temelj pozitivnih
nauka je apriori. Na prvom mestu nije haos ulnih opaaja
ve nain unifikacije fakata u okvirima odreenih hipoteza,
zakona i teorija koji formiraju nauku. Zakoni i teorije se ne
izvode iz injenica. Svaka teorija je apriorna. Zadatak
filozofije je da istrai iste, tj. "apriorne" elemente naunog
saznanja i zato je najvanija grana filozofije metodologija
nauka. Koen smatra da Kant nije doao do dvanaest
www.uzelac.eu
38
Milan Uzelac
kategorija njihovim izvoenjem iz saznajnih sposobnosti ve

analizirajui njutnovski sistem. Filozofija svoju izvornost
mora sauvati nezavisno od psiholokih i pozitivistikih
redukcija.
Sve to podrazumeva neophodan povratak Kantu, ali bez
Kantovih greaka. Koen odbacuje Kantov pojam stvari po
sebi zamenjujui ga tako to ograniava pojam iskustva: mi
uvek traimo celinu pozivajui se na opte zakone, a nalazimo samo pojedinano. Nema razloga da se pravi razlika
izmeu ulnosti i razuma; prostor i vreme su forme ulnosti;
vreme je samo uslov mnotva fenomena a prostor uslov
njihovog spoljanjeg rasporeda. Etiku i estetiku Koen vidi
kao transcendentalne metode istog uma i istrauje uslove
mogunosti oseanja i moralnog delovanja. Posledica toga je
postojanje tri discipline koje ine "optu teoriju iskustva", a
to su: logika, etika i estetika.
Kod Koena su studirali mnogi znaajni filozofi: Nikolaj
Hartman, Hoze Ortega i Gaset, neko vreme ak i B.
Pasternak, verujui da bi mogao postati filozof (poto mu je
prethodno Skrjabin posavetovao da ne bude kompozitor), ali
Marburgu e najveu slavu doneti Paul Natorp i Ernst
Kasirer.
Paul Natorp (1854-1924) izabran je 1881. za docenta a
1885. za profesora Univerziteta u Marburgu; objavio je niz
radova iz istorije filozofije, teorije saznanja, psihologije i
pedagogije; meu njegovim najvanijim delima istiu se:
Teorija saznanja kod Dekarta (1882), Istraivanja iz istorije
problema saznanja u staro doba (1884), Demokritova etika
(1893), Socijalna pedagogija (1898), Platonova drava i
ideja drutvene pedagogije (1898), Uvod u idealizam (1903),
Pestaloci (1909), Logiki temelji egzaktnih nauka (1910),
Opta psihologija (1912), Opta logika (1914).
Najpolularnije bile su mu knjiga o Platonu i delo Kant i
marburka kola (1912).
www.uzelac.eu
39
Milan Uzelac
Natorp je polazio od toga da je neophodan objektivan

pristup Kantu kako bi se mogle obnoviti i dalje razviti
najvrednije ideje njegove filozofije, a svako ko hoe da
naini makar jedan korak napred u filozofiji, mora da
zapone sa Kantom. Kao i Koen, Natorp je smatrao da
predmet filozofije nisu stvari po sebi, ve sfera teorije
saznanja; ali to ne znai da bi zadatak filozofije trebalo da
bude istraivanje subjektivnog miljenja, saznajne
delatnosti koja bi poivala na delatnosti svesti, ve sadraja
koji su bit i osnovno odreenje nekog objekta. Saznanje je
sintetiko a sama sinteza sastoji se u stalnoj preradi i
usavravanju sistema koji odreuju objekt. Sama realnost
nije neka neodreenost, neko nita bez svojih odreenja i
nju nije mogue svesti na vremenska odreenja; realnost je
sam proces determinisanja. injenice su samo sirov
materijal; vana je sama delatnost, ono to je u procesu.
Bivstvovanje koje istrauje nauka, postoji u svom
nastajanju. Aktivnost miljenja je u suenju, u stvaranju.
Za razliku od Koena, Natorp ne ograniava kritiku
refleksiju na fizikalno iskustvo ve u nju ukljuuje moralno,
estetsko i religiozno iskustvo.
Platonistike ideje Natorp tumai na krajnje
netradicionalan nain; Platonove ideje nisu objekti ili
nadstvari, kako o tome govori tradicija koja dolazi od Aristotela, ve su ideje regulativni ideali, poput zakona po
kojima se razvijaju nauke.
Sa svojim prvim radovima marburkoj koli pripada i
Ernst Kasirer (1874-1945) koji je u Marburgu uio
filozofiju kod Koena i Natorpa; od 1906. do 1919. predavao
je u Berlinu, a zatim u Hamburgu do 1933. kada emigrira iz
Nemake i do smrti predaje na univerzitetima u Engleskoj,
vajcarskoj i Americi. Ve 1902. Kasirer je objavio spis
Lajbnicov sistem i njegovi nauni temelji, da bi nekoliko
godina kasnije doktorirao u Berlinu radom Problem teorije
www.uzelac.eu
40
Milan Uzelac
saznanja u novovekovnoj filozofiji i nauci koji je kasnije vie

puta preraivao da bi u svom konanom obliku to delo bilo
publikovano tek nakon njegove smrti. Meu njegovim
spisima posebnu vanost imaju Prilog kritici Ajntajnove
teorije relativiteta (1923), Filozofija simbolikih formi (19231929), Linost i kosmos u filozofiji renesanse (1927),
Filozofija prosveenosti (1932), Platonistika renesansa u
Engleskoj i kembridska kola (1932), Determinizam i
indeterminizam u savremenoj fizici (1937), Dekart (1939) i
Ogled o oveku (1944); posmrtno je objavljen spis Mit o
dravi (1946).
Istraujui istoriju nauke Kasiser izuavao dinamiku
veza matematike, geometrije, fizike i hemije i dolazi do
zakljuka da nauke ne doseu do temelja na kom bi bile
zasnovane, do supstancije, ve da se zadovoljavaju
utvrivanjem zakona, odnosa, funkcija. Dok je Aristotel u
Metafizici govorio o svetu stvari i supstanciji, zbirajui
njihova zajednika svojstva, njegov metod doveo je do mase
sterilnih definicija u ijoj je pozadini esto meavina optih
mesta i onog sutinskog. Progres nove nauke posledica je
naputanja potrage za sutinom stvari i sveta i
zadovoljavanje iznalaenjem funkcionalnih veza meu objektima. Ako su matematike funkcije mentalne po poreklu
i direktno nisu vezane za stvari, to jo ne znai da su i
subjektivne. Istovetnost iskustvenih sadraja, kao i
ogranienost naeg znanja pokazuje kako je nae znanje
zavisno od duhovnih akata i istovremeno objektivno.
Pored logike nauke, Kasirer se posebno interesovao za
fenomene kulture koja je zasnovana na ovekovim
simbolikim aktivnostima. Filozofija nije samo kritika
saznanja ve i kritika civilizacije. Zadatak istraivaa je da
otkrije strukturne veze individue i nadlinih kulturnih
formi. Mit, umetnost, jezik i logika, kao fundamentalne
forme razumevanja jesu simbolike forme, forme ljudskog
www.uzelac.eu
41
Milan Uzelac
naina proizvoenja. Filozofija ima zadatak da ovlada tom

fundamentalnom strukturom kao organskom celinom.
Simbolike forme daju fenomenima oblik i smisao,
organizuju iskustvo. Svet simbola preobraava ovekov
ivot i prenosi ga u drugu dimenziju. S pojavom
deskriptivnog jezika Kasirer povezuje pojavu civilizacije i
kulture. Kao animal symbolicum ovek je zaao iza granica
organskog sveta; poinje da se potinjava tim novim
uslovima postojanja koje je sam stvorio. Jezik, mit,
umetnost i religija obrazuju simboliko tkanje univerzuma.
Svaki napredak u oblasti miljenja ojaava to tkanje i
oveku je sve tee da dospe do izvornog bivstvovanja; dok se
realni svet sve vie smanjuje, fiziki sve vie narasta.
oveka vie ne okruuju stvari ve lingvistike forme,
umetniki likovi, mitski simboli, religiozni rituali i nita se
ne moe videti a da nije vetaki oposredovano.
I u praktinom svetu ovek vie ne ivi okruen istim
injenicama; strahovi i nade, iluzije i razoaranja, fantazije
i snovi sve to ini posve drugaiju realnost od one
faktike. Jezik ne izraava samo misli i ideje, ve stanja i
afekte; filozofi koji su oveka pokuavali da objasne kao
animal rationale nisu bili empiristi i nisu empirijski
objanjavali ljudsku prirodu jer su u svoja odreenja ugraivali i moralni imperativ, pa odreenje animal symbolicum
daleko vie odgovara sadanjem ovekovom civilizacijskom i
kulturnom nivou. Nauni radovi Galileja i Njutna,
Maksvela i Helmholca, Planka i Ajntajna nisu rezultat
prostog zbiranja injenica; spontanost i produktivnost lee u
osnovi teorijskih konstrukcija. U kulturi se moe pratiti
proces ovekovog samooslobaanja, ali su vidni i konflikti
meu njegovim raznim sposobnostima. Sve funkcije se uslonjavaju, jedna drugu dopunjuju i uzajamno integriu;
svaka otkriva novi horizont i otkriva drugaiji aspekt
bivstvovanja. Disonantnost, harmonija, kontrasti ne
www.uzelac.eu
42
Milan Uzelac
iskljuuju jedni druge ve su uzajamno povezani kao luk i

lira kod Heraklita.
**
Vraajui se Kantu, Koen, Natorp i Kasirer su naglasak
u svojim istraivanjima stavili na kritiku dimenziju
njegove filozofije, ali su zahteve za kritinou usmeravali
protiv samog Kanta nastojei da radikalno i sveobuhvatno
preispitaju celokupno njegovo delo. Neophodno je kritiki
revidirati kantovske pojmove kako bi se od njih mogao
izgraditi celovit neprotivrean sistem i time omoguiti
prostor za dalji rad, pisao je Koen. Zato je, po miljenju
Natorpa, u prvi plan dospela opet Kritika istog uma a u
njoj orijentacija na kritiku saznanja, na nauku, posebno na
matematiku, tenja da se izgradi strogi nauni metod.
Posebno se isticao logiki karakter Kantovog uenja o
razumu, nauno-racionalistiko tumaenje iskustva iji su
osnov inili transcendentalizam i apriorizam. Za
predstavnike marburke kole najvea zasluga Kanta bila
je u logikoj obradi iskustva. Istovremeno, u svakom od dela
Kanta bilo je nedostataka koje je po njihovom miljenju
trebalo korigovati; Kant je, po reima Koena, uveo veoma
vaan pojam iskustva ali nije bio svestan smisla svog
otkria. Kant je shvatio da predmet nije jednostavno dat u
iskustvu ve se stvara, konstruie, ali je podlegao
skepticizmu, senzualizmu i materijalizmu. Zato po
miljenju Koena, Natorpa i Kasirera, principijelna greka
Kantovo uenje o samostalnom postojanju sveta stvari po
sebi, o "datosti" predmeta zahvaljujui osetima, kao i teorijsko prvenstvo transcendentalne estetike u odnosu na
transcendentalnu analitiku.
Zato je svima njima bila veoma vana kritika Kantovog
uenja o stvari po sebi. Ne moe se rei da je ta kritika bila
www.uzelac.eu
43
Milan Uzelac
posebno originalna, budui da je ona prisutna jo od

vremena Fridriha Jakobija (1743-1819) pa sve do Langea;
odbacujui tumaenje po kojem bi stvar po sebi bila neka
realnost ili datost, oni su je proglaavali za granini pojam
kojim se oznaava neka svrha, problem saznanja pa stoga
ni nisu u potpunosti odbacivali stvar po sebi.
Nakon uklanjanja Kantovih "greaka" Koen, Natorp i
Kasirer su smatrali da je neophodno izgraditi novu
koncepciju transcendentalnog metoda koji bi trebalo da
bude temelj svake iste nauke; pri tom, oni se nisu zadrali
samo na filozofskoj logici; ona im je bila samo polazite za
izgradnju etike, estetike, uenja o oveku, teorije kulture,
socijalne pedagogije, a sve s namerom da se izgradi
obuhvatno uenje o nauci kao sreditu, centru kulture; to je
u velikoj meri i ostvareno u etikim i estetikim spisima
Koena i Natorpa, u Kasirerovim delima o jeziku i kulturi
kao i u Natorpovim spisima posveenim psihologiji i pedagogiji.
Svim predstavnicima marburke kole ostaje svojstveno
i odbacivanje svakog ontologizma, svakog uenja o
nepokretnom bivstvovanju; ako se o bivstvovanju i govori,
onda je to "miljeno bivstvovanje" ili "bivstvovanje u
miljenju" (H. Koen), a izvorni oblik takvog bivstvovanja
jesu matematiki oblici i forme. Poelo miljenja mogue je
traiti samo u matematici.
Paralelno sa neokantovskom kolom u Marburgu, na
jugu Nemake postojala je badenska, odnosno frajburka
neokantovska kola iji su predstavnici bili Vilhelm
Vindelband (1848-1915) i Hajnrih Rikert (1863-1936).
Vilhelm Vindelband je filozofiju uio u Jeni kod Kuna
Fiera i Hermana Locea. Doktorirao je 1870. radom Uenje
o sluajnosti a habilitirao 1873. u Lajpcigu radom posveenim problemu istine u saznanju. Kratko vreme bio je
profesor u Cirihu a od 1877. do 1894. u Frajburgu, potom u
www.uzelac.eu
44
Milan Uzelac
Strasburgu, da bi 1903. nasledio katedru Kuna Fiera u

Hajdelbergu. Meu njegovim najznaajnijim spisima istiu
se Istorija novije filozofije (1878-1880), Istorija filozofije
(1892), O sistemu kategorija (1900), Platon (1900), O slobodi
volje (1904).
Obraajui se Kantovim spisima Vindelband sebi
postavlja drugaiji cilj; on trai apriorne principe koji bi mu
garantovali vrednost i pouzdanost saznanja. Smatra da je
neophodno postojanje normativnih univerzalnih vrednosti
kako bi se mogle rasvetliti sfera istorije, umetnosti i
morala, tri sfere delatnosti koje omoguuju oveku da stane
pred samog sebe a ne pred spoljanje predmete kao to je
sluaj s drugim naukama. U filozofiji nema faktikih istina
ve je sve podlono oceni, shodno tome da li je dobro, istinito
ili lepo. Tako se vrednosti, posedujui normativno znaenje,
razlikuju od prirodnih zakona i u tome je razlika izmeu
trebanja i nunosti. Kao to prirodne zakone ne moemo
ocenjivati, tako norme ne moemo objanjavati.
Sva filozofija za Vindelbanda je zapravo teorija
vrednosti. Zadatak filozofije je u utvrivanju tih vrednosti
koje lee u osnovi saznanja, morala i umetnosti. Za razliku
od predstavnika marburke kole, teorija saznanja, po
miljenju Vindelbanda, samo je deo teorije vrednosti.
Osnovnu koncepciju Vindelbandove teorije vrednosti
preuzeo je i razvio s metodolokog aspekta Hajnrih
Rikert; on je filozofiju uio u Berlinu a potom u Cirihu (kod
R. Avenariusa) i Strasburgu. Doktorirao je 1882. u
Frajburgu kod Vindelbanda radom Predmet saznanja da bi
uskoro postao profesor na istom univerzitetu i predavao sve
do 1916. kada prelazi u Hajdelberg, a na njegovo mesto
dolazi Edmund Huserl. Meu njegovim najvanijim spisima
jesu: Granice prirodnonaunog obrazovanja pojmova (1892),
Nauka o prirodi i nauka o kulturi (1899), O sistemu
vrednosti (1912), Filozofija ivota (1920), Kant kao filozof
www.uzelac.eu
45
Milan Uzelac
savremene kulture (1924), Logika predikata i problem

ontologije (1930), Osnovni problemi filozofske metodologije,
ontologije, antropologije (1934).
Rikert i Vindelband se mnogo razlikuju i svako se od
njih razvio na njemu poseban nain; meutim, u vreme
njihovog zajednikog boravka u Frajburgu stvorili su jednu
kantovski orijentisanu poziciju koja se bitno razlikovala od
marburkog neokantovstva. Ta razlika je vidna ve i u tome
to oni akcenat stavljaju na Kantovu Kritiku moi suenja.
Premda su i oni nastojali da kritiki revidiraju Kanta,
istiui kako "razumeti Kanta znai zai van granica
njegove filozofije", Vindelband i Rikert su u treoj Kantovoj
Kritici videli ne neki estetiki spis ve pokuaj izlaganja
celokupne Kantove filozofije.
Ako su marburani filozofiju gradili oslanjajui se na
matematike modele, Vindelband se, kao uenik Fiera,
vie orijentisao na humanistike discipline pa je na mesto
pojmova logike i broja centralno mesto zauzeo pojam
vaenja (pod uticajem Locea) i pojam vrednosti. Stoga sama
filozofija jeste uenje o vrednosti.
Rikert smatra da su vrednosti u odnosu na pojedinanu
svest transcendentne, dok je subjekt saznanja
transcendentalni subjekt. Filozofija ima zadatak da utvrdi
kako se formiraju apriorni principi koji garantuju
univerzalnu vrednost optim i posebnim naunim iskazima.
Sistematiui teoriju vrednosti Rikert u Sistemu
filozofije istie kako postoji est sfera vrednosti: logika,
estetika, mistika, etika, erotika i religiozna filozofija; svakoj
od njih odgovara neko dobro (nauka, umetnost,
sveobuhvatno, slobodno drutvo, svet ljubavi i svet
boanskog) i svakoj od ovih oblasti odgovara odreena
intuicija sveta (intelektualizam, estetizam, misticizam,
moralizam, eudajmonizam, teizam ili politeizam).
www.uzelac.eu
46
Milan Uzelac
Treba podsetiti da je u svom pristupnom predavanju u

Strasburgu 1894. Vindelband osporio tradicionalnu podelu
nauka na nauke o prirodi i nauke o duhu i istakao kako
nauke ne treba deliti s obzirom na predmet, ve s obzirom
na metod koji je svojstven svakoj od nauka, i s obzirom na
njihove saznajne ciljeve. U prvu grupu spadaju nauke koje
se bave optim zakonima i njihov metod je nomotetiki, to
znai, utemeljujui; u drugu grupu spadaju one nauke koje
opisuju specifine, neponovljive dogaaje i tip njihovog
saznanja je ideografski, budui da opisuje individualno,
posebno. Ovu razliku ne treba identifikovati s ranije
pomenutom podelom na nauke o prirodi i nauke o duhu,
poto su pomenuta dva metoda ravnopravna pa je mogue
da se prirodne nauke koriste i jednim i drugim metodom.
Vindelband zapravo ustaje protiv scijentizma i istie znaaj
individualne deskripcije, bez ega ne mogu postojati
istorijske nauke budui da su u istoriji svi dogaaji
jedinstveni i neponovljivi i njihovo svoenje na opte zakone
unitava samu specifinost istorijskih dogaaja.
Ovo Vindelbandovo shvatanje nastoji da razvije Rikert i
ide dalje od svog uitelja; on smatra da priroda kao poseban
predmet nauka, kao izvorite nekih optih zakona, zapravo
i ne postoji, kao to postoji objektivno "predmet istorije". Da
bi se distancirao od hegelovskog pojma duha Rikert je
pojam nauka o duhu zamenio pojmom nauka o kulturi.
Nalazei se na antipsihologistikim pozicijama Rikert gradi
teoriju saznanja koja kod njega prerasta u nauku o vrednosti. Sfera teorijskog suprotstavlja se sferi realnog i shvata
kao "svet teorijskih vrednosti". Teorija saznanja kod njega
se pretvara u "kritiku uma", tj. u nauku koja se ne bavi
pitanjem bivstvovanja ve pitanjem o smislu, ime se ona ne
obraa realnosti ve vrednostima. Rikertova koncepcija ne
poiva na razlici ve na suprotnosti vrednosti i realnosti.
Postoje dva carstva: svet stvarnog i svet vrednosti koje ne
www.uzelac.eu
47
Milan Uzelac
poseduju postojanje i problem odnosa ta dva sveta

zagonetka je za itavu istoriju filozofije.
Razlikujui prirodu i kulturu Rikert istie kako priroda
ne obuhvata svet telesnog i fizikog, ve logiki pojam
prirode, bie prirode u meri u kojoj je odreeno optim
zakonima. Shodno tome, pojam kultura odnosi se na pojedinano bivstvovanje u svoj njegovoj osobitosti i
individualnosti, odnosi se na ono to je istorino. Proizvodi
prirode su ono to izrasta iz zemlje; priroda sama po sebi
postoji nezavisno od vrednosti; "vredne" delove stvarnosti
Rikert naziva dobrima i time ih razlikuje od vrednosti u
posebnom smislu koje nisu deo prirodne stvarnosti.
O vrednostima se ne moe govoriti da li postoje ili ne
postoje, ve s obzirom na to ta znae i kakav imaju znaaj;
u odnosu prema njima manifestuje se sloboda ovekove
linosti. Pored realnog sveta, ovek moe slobodno i stvaralaki da gradi svet onog to je znaajno, a tenja individue
ka slobodi vena je i beskonana pa stoga drutvena sloboda
ostaje zauvek neispunjena i nedovrena.
Neohegelovstvo
Izrazom neohegelovstvo obino se obuhvata skup
najrazliitijih filozofskih pozicija kraja XIX i poetka XX
stolea kojima je svojstveno da su nastale pod uticajem
Hegela, objedinjene tenjom da se nasuprot vladajuem
pozitivizmu izgradi jedna nova, savremena varijanta
apsolutnog idealizma. Iako je teko govoriti o
neohegelovstvu kao pokretu, nee se pogreiti ako se kae
da je re o tendenciji koja je zahvatila veinu evropskih
zemalja i Ameriku.
U Engleskoj su Hegelove ideje prihvatili D. D. Sterling
(1820-1909), E. Kerd (1835-1908), T.H. Grin (1836-1882), a
neto kasnije F. Bredli (1846-1924), B. Bozanke (1848-
www.uzelac.eu
48
Milan Uzelac
1923), D. MekTagart (1866-1925). Sva dela neohegelovaca

ne povezuje jedna jedinstvena nit vodilja budui da svi oni
nisu samo interpretatori Hegela i zastupnici apsolutnog
idealizma; tako neto bilo bi i povrna i pogrena ocena;
sam apsolutni idealizam nastao je sredinom ezdesetih godina XIX stolea sa Sterlingovom knjigom Hegelova tajna
(1865), filozofsko-poetskim delom koje sadri napad na
kritiku Hegelove metafizike motivisan zahtevom za
povratak ivotu i "konkretnom" u stvarnosti a kroz
naputanje apstraktnih pojmova. Sterling je dokazivao da je
glavno u Hegelovoj filozofiji uenje o konkretnosti pojma
koje za svoj osnov ima ideju apsoluta i koje ima neprolazni
znaaj. Shvatajui da je ouvanje i obnova onog
najvrednijeg u Hegelovoj filozofiji nemogue bez kritike
njegova filozofije, neohegelovci su kao svoj osnovni zadatak
videli odbranu i spas pojma apsoluta. Iako pobornici Hegela, oni su pretrpeli i uticaj Kanta; upravo je Sterling na
engleski preveo i prokomentarisao Kritiku istog uma
(Textbook of Kant, 1881.) i tome dodao biografiju nemakog
filozofa. U delu F. Bredlija Pojava i stvarnost (1893) mnogi
vide prvi pokuaj izgradnje negativne dijalektike; Bredli
polazi od toga da ako je kriterijum postojanja
neprotivrenost, tada i sama stvarnost mora biti neprotivrena, budui da protivreje svakog pojma svedoi o
njegovoj nestvarnosti.
U Americi je Doua Rojs (1855-1916) u svojoj knjizi
Svet i individuum (1899-1900) pokuao da odbrani
Hegelovu tezu o prvenstvu opteg nad posebnim, mada je
njegov odnos spram univerzalnog kod Hegela bio dvoznaan
jer je isticanjem i drugih aspekata u Hegelovoj filozofiji
otvarao perspektive umerenom personalizmu (Bozanke) ili
radikalnom personalizmu koji je razvijao MekTagart u
nastojanju da hegelovsko uenje o apsolutu spoji sa
utemeljenjem metafizike vrednosti linosti; Rojs je znatno
www.uzelac.eu
49
Milan Uzelac
uticao na neohegelovsku filozofiju u Engleskoj, posebno na

onaj deo stvaralatva R. D. Kolingvuda koji se odnosi na
probleme istorije, filozofskog metoda i istorije filozofije.
Kolingvudova filozofija istorije je izraz neprekidne borbe s
pozitivistikim koncepcijama istorije po kojima je prolost
mrtva i moe se istraivati na isti nain kao i dogaaji u
svetu prirode. Sledei Hegela, Kolingvud razlikuje prirodne
i istorijske procese, razvija Hegelov stav o tome da je sva
istorija istorija misli i polazei od nedosledne politike
evropskih zemalja i Amerike naspram narastajueg nacizma,
razvija koncepciju u ijem je sreditu suprotnost pojmova
civilizacije i varvarstva.
U Nemakoj je neohegelovstvo nastalo kao reakcija na
neokantovstvo, pa je razumljivo to je jedan od njegovih
predstavnika (G. Lason) rekao kako je hegelovstvo zapravo
kantovstvo koje je dobilo konanu formu. Meu prvima koji
je dao podsticaj izuavanju Hegela, posebno njegovih
neobjavljenih spisa, bio je V. Diltaj sa svojim spisom o
mladom Hegelu (1905); iako su ocene ove knjige bile krajnje
razliite, budui da su marksisti smatrali da tu Diltaj
Hegela racionalistu pretvara u iracionalistu, a nemaki
filozofi da Diltaj Hegela neopravdano pretvara u pobornika
iracionalizma i mistikog panteizma, injenica je da s ovim
spisom zapravo poinje prava istorija neohegelovstva; Diltaj
je nesporno skrenuo panju na sam proces nastajanja
hegelovskih ideja i time je bitno uticao na Georga Lasona
(1862-1932), Riharda Krenera (1884-1974) i Hermana
Gloknera koji je sa Lasonom bio prireiva i izdava novog
izdanja Hegelovih sabranih dela, sa drugaijim rasporedom
spisa, dopunjenom Enciklopedijom i mnotvom komentara,
a s akcentom na Hegelovom racionalizmu poto su jedni u
Hegelu videli poslednjeg predstavnika filozofije
racionalizma a drugi u njegovom racionalizmu isticali
protivreje koje nastaje pod uticajem mistikih elemenata.
www.uzelac.eu
50
Milan Uzelac
Rihard Krener studirao je u Berlinu, Hajdelbergu,

Frajburgu i potom predavao u Frajburgu, Drezdenu, Kilu,
da bi nakon emigracije 1935. predavao na Oksfordu, a od
1953. u Kaliforniji. Meu njegovim najznaajnijim delima
su Kantov pogled na svet (1914), Od Kanta do Hegela (19211924), Samoostvarenje duha (1928), Kultura i vera (1951),
Spekulacija u prehrianskoj filozofiji (1956). Krizu
savremene filozofije Krener je smatrao posledicom
naputanja metafizikih pitanja koja su glavni problemi
filozofije u sve tri Kantove Kritike, u Fihteovom Uenju o
nauci, u elingovoj filozofiji prirode, u Hegelovoj fenomenologiji, logici i filozofiji duha.
Krener je, kao i Glokner, u Hegelovoj filozofiji video
protivreje izmeu racionalnog, s jedne strane, i
iracionalnog i nadracionalnog s druge; smatrajui Hegela
najveim iracionalistom u istoriji filozofije, nastojao je to da
dokae pozivanjem na temeljne pojmove njegovog sistema;
pojmovi apsoluta i apsolutnog duha su po samoj svojoj
prirodi neizrazivi i svi iskazi o njima istiniti su koliko i
lani. Protivreje do kog tu dolazi podriva racionalnost suda
i utemeljuje spekulativne sudove: racionalnost sebe
osporava racionalnim sredstvima i tako se dospeva do
nadracionalnog.
U Italiji glavni predstavnici neohegelovstva bili su
Benedeto Kroe (1862-1952) i Dovani entile (1875-1944).
Obojica su teili obnovi i razvoju hegelovstva i do
dvadesetih godina imali su sline poglede da bi se potom
razili i otro polemisali.
Benedeto Kroe se rodio u Napulju gde je sluao
predavanja de Sanktisa i Karduija; u Rimu je sluao
Labriolu, nakon ega se vraa u Napulj; od 1895. do 1899.
ita Labriolu a potom i Marksa i dolazi do uverenja da je
neophodno preispitati filozofske osnove marksizma nakon
ega poinje temeljno da izuava Hegela i rezultat toga je
www.uzelac.eu
51
Milan Uzelac
knjiga ta je ivo a ta mrtvo u Hegelovoj filozofiji (1906) da

bi potom poeo u novom svetlu da ita spise Danbatista
Vika. Godine 1902. objavio je Estetiku po kojoj je postao i
slavan. Sa entileom poinje od 1903. da objavljuje asopis
Kritika koji e izdavati skoro pola veka; za senatora je
izabran 1910. a deset godina kasnije je ministar
obrazovanja kao i autor reforme kolstva. Pored pomenutih,
objavio je itav niz knjiga: Logika kao nauka o istom
saznanju (1905), Filozofija prakse. Ekonomija i politika
(1908), Teorija i istorija istoriografije (1917), Ogled o
Hegelu, Filozofija Danbatista Vika, Istorijski
materijalizam i marksistika ekonomija, Novi ogledi o
estetici, Etika i politika, Poezija, Karakter savremene
filozofije, Filozofija i istoriografija, Istraivanje o Hegelu.
Tome treba dodati pedeset i etiri toma s radovima iz istorije knjievnosti i politike kao i dvadesetak tomova ogleda o
raznim drugim problemima.
U svom ranom spisu Kroe kod Hegela proglaava ivim
uenje o konkretnosti pojma, a mrtvim pokuaj da se stvori
sveobuhvatni sistem koji bi u sebe ukljuio prirodu i
istoriju. Pokuaj da se jednim principom objasne priroda i
duh Kroe smatra nemoguim jer se zamisao filozofije kod
Hegela ograniava na "istu filozofiju duha". Zato kod
Hegela treba odbaciti panlogizam, tj. pokuaj da se uz
pomo jedne univerzalne filozofske logike obuhvate priroda
i istorija; to je nemogue jer priroda, kao i istorija, u svom
istom obliku za filozofiju uopte ne postoji. Jedini predmet
filozofije je duh. Razvijajui se duh prolazi etiri stepena,
dva teorijska i dva praktina; Kroe stoga razlikuje: duh
kao intuiciju (estetski stupanj), duh kao sintezu opteg i
individualnog (logiki stupanj), duh kao pojedinanu,
individualnu volju (ekonomski stupanj) i duh kao optu
volju (etiki stupanj). Te stupnjeve je nemogue zaobii i
duh ih uvek prolazi na sve viem nivou. Ta etiri nivoa
www.uzelac.eu
52
Milan Uzelac
Kroe istrauje unutar sistema koji ine njegovi spisi:

Estetika, Logika, Filozofija prakse (etika i ekonomija). etvrti deo njegovog sistema, koji se bavi istom teorijom duha,
ini knjiga Teorija i istoriografija istorije.
Kroeovo hegelovstvo ogleda se prvenstveno u tome to
on nastoji da u osnove filozofije duha postavi uenje o
intuiciji i estetiku pokae kao disciplinu koja istrauje
intuitivno saznanje i njegovu "izraznu" stranu. Zato je po
Kroeu estetika nauka o izrazu ime je ona isto to i opta
lingvistika.
Dovani entile je od 1717. do kraja ivota bio
profesor Univerziteta u Rimu; za razliku od Kroea,
odbacivao je pojmove kao to su objektivni i apsolutni
idealizam, teologiju, kao i nastojanje da se izgradi zavren
filozofski sistem. Meu njegovim najznaajnijim spisima su:
Akt misli kao isti akt (1912), Reforma hegelovske
dijalektike (1913), Filozofija umetnosti (1931), Geneza i
struktura drutva (1954). U ime zahteva za rekonstrukcijom
hegelovske dijalektike entile skree u smeru fihteovskog
transcendentalnog subjektivizma; filozofija treba da polazi
ne od apstraktnih misli koje bi bile van subjekta, ve od
miljenja konkretnog, empirijskog Ja, iz misleeg miljenja,
iz subjekta koji postaje realno znanje i vlada procesom
saznanja. Slino Kantu i Fihteu, entile empirijsko,
konkretno Ja dopunjuje univerzalnim, nadindividualnim
Ja; prelazak iz jednog u drugo Ja vidi kao beskrajni
dijalektiki proces u kojem Ja upija u sebe sav svet.
Svoju filozofiju entile je nazvao aktuelizam, ime je
hteo da istakne aktivnost subjekta, zatim, njegov beskrajni
razvoj u smislu aktuelizacije kao i prelazak misaonih u
voljne aktove. Kritiari su to oznaavali kao idealistiki voluntarizam rastvaranje saznajnog principa ljudskog
delovanja u voljne impulse, mada bi bilo ispravnije rei da
www.uzelac.eu
53
Milan Uzelac
se tu radi o shvatanju da se ovekova duhovna delatnost

realizuje kroz jedinstvo saznajnih i voljnih aspekata.
U Rusiji je uticaj Hegelove filozofije bio veoma snaan
ve tridesetih godina XIX stolea; meu prvim hegelovcima
su Nikolaj Stankevi (1813-1840), autor nekoliko spisa
meu kojima se istiu Moja filozofija (1834), O mogunosti
filozofije kao nauke (1836), O odnosu filozofije i umetnosti
(1940), zatim Timofej Granovski (1813-1855), koji pod
uticajem Stankevia studira u Berlinu nemaku filozofiju od
1836. do 1839. da bi po povratku u Rusiju predavao na Moskovskom univerzitetu do kraja ivota, kao i Mihail
Bakunjin (1814-1876) koji je u ranom periodu svog
stvaralatva, nakon to je na delima Kanta i Fihtea nauio
nemaki jezik, od leta 1837. bio pod bitnim uticajem
Hegelove filozofije o emu svedoi njegov spis O filozofiji, kao
i predgovor prevodu Hegelovog gimnazijskog govora objavljen
1838. u asopisu . Bakunjin e
hegelovsku ideju venog duha" koji sve stvara i unitava i koji
je neisrpan izvor iz kog veno nastaje ivot zadrati i kasnije,
kad lanak Reakcija u Nemakoj bude zavrio reima: "Strast
za ruenje je istovremeno i stvaralaka strast". Ta Bakunjinova lozinka iz 1842. jeste do kraja doveden Hegelov stav negacije.
Svoj najvii izraz hegelovstvo e imati poetkom XX
stolea u delu jednog od najtelantovanijih ruskih filozofa,
uenika P.I. Novgorodceva, Ivana Iljina (1883-1954).
Nakon zavrenog Pravnog fakulteta u Moskvi (1909) i
kratkog vremena koje je proveo na katedri za istoriju i
teoriju prava, Iljin je proveo dve godine na univerzitetima u
Nemakoj, Italiji i Francuskoj. Najvie se zadrao u Hajdelbergu, Frajburgu, Berlinu i Parizu. Mada je ve ranije
napisao niz radova o Fihteu, tirneru, lajermaheru,
Hegelu i hegelovstvu, po povratku u Mosku (1913) zapoeo
je rad na svojoj studiji o Hegelu: Hegelova filozofija kao
www.uzelac.eu
54
Milan Uzelac
uenje o konkretnosti boga i oveka koju je 1918. objavio u

dva toma: prvi deo - uenje o bogu, drugi deo - uenje o
oveku.
Iako u nemilosti vlasti kao i njegov profesor
Novgorodcev, Iljin je odbranio disertaciju maja 1918. i to, po
svedoenju mnogih, briljantno; iako je disertacija bila
prijavljena kao magistarska, odmah su mu bila dodeljena
oba stepena, i magistarski i doktorski. U Nemaku je
otputovao brodom 1922; naredne godine izabran je za
profesora Ruskog naunog instituta u Berlinu gde je radio
do 1934. Pored ureivanja dva asopisa, meu kojima je i
"c ", Iljin objavljuje i svoja najpoznatija dela:
Religiozni smisao filozofije (1924), O suprotstavljanju zlu
silom (1925), Put duhovne obnove (1935), Osnovi hrianske
kulture (1937), O savrenstvu u umetnosti (1937). U
vajcarsku prelazi 1938. i tamo ivi pod pokroviteljstvom
Rahmanjinova, dri predavanja i pie u sasvim osobitom
anru metafiziku filozofiju koja se obraa ovekovoj
linosti; to su vie filozofsko-literarna razmiljanja o ivotu
i smrti oveka ime se pribliava nekim temama
egzistencijalne filozofije.
Ukazavi na znaaj neohegelovskih istraivanja u
Engleskoj i Italiji i sumirajui razvoj neohegelovstva u
Nemakoj, Iljin je istakao ono to je bilo najznaajnije u
nemakoj filozofskoj literaturi tog vremena koja je bila
posveena Hegelu, izraavajui pri tom nezadovoljstvo
dotadanjim interpretacijama ovog velikog mislioca. Isticao
je da esto znanje o Hegelu nije posebno duboko, da mnogi
autori nemaju adekvatan pristup Hegelu; podvlaei
neophodnost unutranjeg imanentnog pristupa Hegelovoj
filozofiji, Iljin je sebi za cilj postavio osvetljenje naina
Hegelovog filozofiranja i centralnog problema njegove filozofije - naunog znanja o bogu i oveku, to je i najprei cilj
savremene filozofije. Budui da filozofija nastaje kao
www.uzelac.eu
55
Milan Uzelac
rezultat samostalnog duhovnog stvaralatva, i tumaenje

Hegelove filozofije mora polaziti od pregleda duhovnih
osnova savremene kulture koja je uslovljena stanjem krize
u kojoj se nalazi moderno drutvo.
Iljin kod Hegela izdvaja tri momenta: filozofsko uenje o
pojedinanom i optem, filozofsko tumaenje boga i
filozofsko uenje o oveku i njegovom odnosu spram boga.
Kada je re o tumaenju Hegela s pozicije religiozne filozofije, ovo Iljinovo delo ostaje neprevazieno; on minuciozno
istrauje religiozno-filozofsku osnovu Hegelovih pojmova i
ideja i istovremeno tumai i itavo hegelovsko filozofsko
naslee. Posebno treba istai Iljinovo tumaenje pojma konkretnog kod Hegela, njegove empirijske kao i spekulativne
strane. Iljin smatra da je smisao Hegelovog uenja u tome
da pokae kako pojam, otkrivajui se spekulativnom
miljenju, jeste boanstvo i da je ono jedina i istinska realnost. Meutim, Iljin ukazuje na to da ma kako Hegel
nastojao da celokupni realitet potini logici pojma
panlogizam (ili kako Iljin kae, panepistemizam) doivljava
krah. Svet sa svim zlom, relativnou, haosom u sebi ne
potinjava se sveorganizujuoj sili pojma. Pozivajui se na
Hegelove tekstove, Iljin duboko i krajnje upeatljivo opisuje
Hegelovu potresenost pred nemogunou da se svet i zlo u
njemu prevladaju pojmom. Sva Hegelova filozofija stoga
treba da bude razmotrena pod svetlom te tragine injenice.
To je razlog to Iljin dijalektiku ne smatra najviim
dostignuem Hegelove filozofije i istie kako Hegel nikad
dijalektiku nije video kao subjektivnu "igru pojma"; ono to
je Hegel video kao negativno, to je njegov duh uzdizalo do
traginog iskustva, do oseanja sauestvovanja u
kosmikom stradanju. Hegel na vie mesta govori o
stradanju, ak o "beskonanom stradanju" samog predmeta,
koji se sa sobom bori u svojim protivrejima.
www.uzelac.eu
56
Milan Uzelac
Ta "tragika" interpretacija Hegela, kakvu vri Iljin,

uveliko prevazilazi njegovo vreme i kad se ista bude javila u
evropskoj filozofiji mnogi u njoj nee prepoznati ruske
korene; Iljinu je uspelo da, interpretirajui tragedijsko kod
Hegela, podseti na traginu strukturu kosmosa o kojoj
govore prvi grki mislioci, a koja je njemu bila "iznutra"
bliska jer je bila odraz proivljene tragine dijalektike
ruskoga bia.
U Francuskoj su an Val (1888-1974), Aleksandar
Koev (1902-1968) i an Ipolit (1907-1968) u sredite svog
interesovanja stavili Hegelovu Fenomenologiju duha i u njoj
istakli ne teorijsko-saznajne ve egzistencijalne momente,
ime e bitno uticati na razvoj egzistencijalizma u
Francuskoj; poglavlje o "nesrenoj svesti" an Val
proglaava za izvor i tajnu Hegelove filozofije i pri tom
nastoji da tragino oseanje sveta, kojim je bila proeta
evropska kultura izmeu dva svetska rata, povee sa
sutinom Hegelove dijalektike. U Hegelovim tekstovima oni
su skrenuli na ona mesta koja su imala bitno egzistencijalni
karakter a na koja dotad nije obraana panja; dijalektiku
Fenomenologije duha Koev je proglasio za egzistencijalnu
dijalektiku. Koev je bio poreklom iz Rusije; svoje prezime
Koevnikov je skratio i pri tom ga "pofrancuzio"; godine
1934. Koev je poeo da dri predavanja o Hegelovoj
Fenomenologiji duha a 1947. objavio je knjigu Kako itati
Hegela koja je ubrzo postala veoma uticajna u Evropi. Dok
je an Val u ovom Hegelovom spisu isticao religiozno-egzistencijalne motive, Koev je u njemu nalazio radikalni
ateizam koji je poivao na antropolokoj sutini hegelovske
filozofije.
Zasluga francuskih hegelovaca bila je u tome to su uz
pomo Hegelove filozofije pomogli uvrivanje
egzistencijalistike filozofije u Francuskoj, zatim, to su
omoguili plodotvorno povezivanje Hegela i Marksa u emu
www.uzelac.eu
57
Milan Uzelac
je najzasluniji bio an Ipolit, profesor na Sorboni, autor

knjiga Geneza i struktura Hegelove "Fenomenologije duha"
(1946) i Istraivanja o Hegelu i Marksu (1955). Njihova
zasluga je i u tome to su deifrovali veoma sloen i
apstraktan Hegelov tekst izdvojivi iz njega socijalnoistorijski kontekst i emocionalno-psiholoka preivljavanja
autora i njegovih savremenika: Koev je pri tom akcenat
stavljao na filozofiju revolucije, shvaenu kao kritiku
revolucije, svesti i terora. Konano, zahvaljujui njima,
Hegelovo delo je postalo moda, popularno tivo na
studijama filozofije, istorije i kulture.
Pragmatizam
Osnivai pragmatizma su ameriki filozofi arls
Sanders Pirs (1839-1914) I Viljem Dems (1842-1910); oni u
sredite istraivanja ne stavljaju vie nauno-teorijsko
saznanje ve svakodnevnu, praktinu ljudsku delatnost, a
to e rei: delatnost individu, zasnovanost njihovih akcija,
racionalni i emocionalne elemente delovanja i ponaanja
koji se ocenjuju u svetlu kriterijuma korisnosti, efikasnosti,
kontrolisanosti. Najvea panja se ne pridaje apstraktnim
idejama, ve ubeenjima i verovanjima, koji se razmatraju
kao pravila koja reguliu delovanje i ponaanje. U prvi plan
dospeva problem razjanjenja misli i verovanja pa
predstavnike pragmatizma ne interesuje toliko
profesionalno, specijalno filozofsko znanje ve filozofija koja
se maksimalno pribliava onom to je konkretno, dostupno
delovanju, injenice.
Iako se nekim svojim elementima pragmatizam
pribliava filozofiji ivota to je tipino amerika filozofija
zasnovana na konkretnom delovanju i efikasnosti, potrebi
za uspehom i maksimalnim razjanjenjem verovanja i
www.uzelac.eu
58
Milan Uzelac
ubeenja, a to je svojstveno duhu nesklonom spekulativnom

miljenju.
Posedujui veoma dobro obrazovanje iz oblasti
matematike, hemije, geodezije i astronomije, sin poznatog
amerikog matematiara, arls Sanders Pirs, proslavio se
radovima iz oblasti semiotike (teorije znakova) i logike;
studirao je na Harvardu gde je potom bio asistent
opservatorije; na osnovu radova iz astronomije i geodezije
bio je izabran u Ameriku akademiju umetnosti a potom i u
Nacionalnu akademiju nauka; od rane mladosti interesovao
se za literaturu i filozofiju te je ve ezdesetih godina XIX
stolea poeo da objavljuje radove iz oblasti logike i filozofije
koji u poetku nisu privukli na sebe panju ire naune
publike; iako je upravo on uveo pojam pragmatizam (od
grke rei pragma delo, delovanje), za njega se ne moe
rei da je predstavnik pragmatizma u pravom znaenju te
rei. Svoje prve radove itao je pred izabranom grupom slualaca koji su mahom bili matematiari, pravnici,
prirodnjaci i teolozi; meu njima bio je fiziolog i psiholog
Viljem Dems koji je zapravo stvarni tvorac pragmatizma
kao filozofskog pravca.
Iako je ostavio prilino veliko literarno naslee, Pirs
nije napravio univerzitetsku karijeru; njegova predavanja
nisu bila jasna, panju je poklanjao samo darovitim
studentima a univerzitete je posmatrao kao elitistike
naune centre. Ne mogavi da dobije ak ni stalno mesto na
univerzitetu, nakon to je 1891. dobio manje nasledstvo,
dao je ostavku, povukao se i poslednjih desetak godina iveo
u bedi da bi umro potpuno zaboravljen. Sabrana dela su mu
objavljena u est knjiga tek 1931-1935 a 1958. dodata su jo
dva toma. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se spisi:
Kako nae misli uiniti jasnim (1878) i Logika istraivanja
(1883).
www.uzelac.eu
59
Milan Uzelac
Pirs istraivanja zapoinje izuavanjem dela Dekarta i

Kanta i svoje kritike spise o Dekartu objavljuje 1868, u
asopisu posveenom problemima spekulativne filozofije.
Glavna pitanja kojima se bavi jesu: problem sumnje,
problem individualne svesti, intelektualne intuicije kao i
problem neposrednog i oposredovanog znanja. Pirs
opovrgava Dekartov princip univerzalne sumnje kao polazite filozofiranja poto ovek nije u mogunosti da se
oslobodi predrasuda koje ima.
Pribliavanje istini je rezultat neprestanog otklanjanja
greaka, usavravanja hipoteza, obnavljanja rezultata.
Evolucija nauke je "kumulativno-konvergirajui" proces u
kojem se prvo formira opta struktura odnosa meu
izuavanim fenomenima a potom preciziraju znaenja
parametara koji odlikuju tu strukturu. Pirs razlikuje tri
vrste suenja: dedukciju, indukciju i abdukciju (sinteza dedukcije i indukcije) i saglasno njima sve kategorije deli na
tri klase, modusa bivstvovanja ili ideje: primarne,
sekundarne i tercijalne. Primaran je pojam bia koje je
nezavisno od svega drugog, isto prisustvo fenomena,
slobodno od apliciranih konceptualnih shema. U susretu
slobodno igrajueg duha sa stvarnou nastaju raznovrsna
svojstva i mogunosti, idealni projekti realnosti, iste forme.
Sekundarnost je injenica po sebi kao datost (teko, grubo,
vidljivo), ono to je opaljivo i shvatljivo iskljuivo uz pomo
"odnosa prema": injenica koja se ostvaruje u realnosti u
stanju neprestane borbe spram drugog. Slobodnoj igri duha
suprotstavlja se postojanost naih opaaja. Tercijalnost je
hipostaza realnosti, carstvo univerzalija, zakona, sutina.
Ova tri modusa bivstvovanja Pirs tumai kao
fundamentalna svojstva objekta ("phaneron") i uvodi pojam
faneroskopija koji zauzima centralno mesto u procedurama
javljanja ma kakvog iskustva ili izraavanja.
www.uzelac.eu
60
Milan Uzelac
Kritikujui senzualiste Pirs tvrdi da oseti ne mogu dati

neposredna znanja budui da su i sami odreeni
prethodnim znanjima; likovi predmeta koje dobijamo putem
ula nisu neke pouzdane verne kopije ve sloene slike koje
je konstruisao na um i koje nam daju tek nagovetaje o
predmetima. Ako se ima u vidu sam aspekt gledanja, onda
nije vano to to se osea, materijalno svojstvo znaka, ve
ono ta se pod njim podrazumeva, ta se o njemu misli. Sve
to navodi Pirsa da ospori mogunost intuicije (ulne i
intelektualne) i da u sredite svog uenja postavi pojam
pragmatike vere. Verovanja-ubeenja suprotna su sumnjama i verovanje je rukovodee naelo naeg delovanja
koje je determinisano naim eljama.
Pirs odbacuje i tezu o neposrednom znanju koje se esto
izjednaava sa intelektualnom intuicijom i smatra da je
svako znanje logiki oposredovano prethodnim znanjem i da
mi ne moemo misliti neposredno bez pomoi znakova. Celokupno ljudsko miljenje sastoji se od znakova i sam ovek
moe biti interpretiran kao znak; miljenje je, po reima
Pirsa, nemogue bez znakova, zato to je ono po svojoj
prirodi jeziko a jezik je po svojoj prirodi javan. Znaci reprezentuju objekat s obzirom na neko njegovo odreeno
svojstvo. Komunikativna situacija se stoga moe opisati na
sledei nain: znak (prva komponenta) je funkcija nekog
objekta (druga komponenta) koji je u odreenom odnosu
prema tumau/interpretatoru (trea komponenta).
Triadika priroda znaka uslovila je i strukturu semiotikih
tablica koje je Pirs izgradio; znake je podelio na znake same
po sebi, znake koji oznaavaju neko svojstvo ("qualisign"),
znake koji su reprezentanti nekog objekta ("signsign") i
znake koji su markeri time to ukazuju na neki zakon ili
duhovnu konvenciju ("legisign"). Polazei od odnosa znaka i
objekta koji znak reprezentuje, Pirs je razlikovao tri vrste
znakova: ikonike (na primer, crte), indeksne (signal) i
www.uzelac.eu
61
Milan Uzelac
simbolike (knjiga). Pojam nastaje na osnovu posledica

njegove upotrebe u realnom ponaanju ljudi. Mi saznajemo
neki predmet tako to razmatramo ona njegova svojstva
koja imaju praktino znaenje. Iako nae predstave o tim
svojstvima obrazuju predstavu datog predmeta
(pragmatistika maksima), ovde se kod Pirsa nije radilo o
redukovanju istine na korisnost.
Viljem Dems se u poetku bavio slikarstvom, potom
medicinom koju je zavrio na Harvardu 1868; nakon to je
preiveo nervni slom, poinje da se bavi filozofijom; od 1873.
profesor je anatomije i fiziologije na Harvardu, no ubrzo,
preko psihologije dospeo je do filozofije. Nakon objavljivanja
dvotomnog dela Principi psihologije poinje da se bavi
Spenserovim tumaenjem uma i miljenja kao isto
pasivnom delatnosti. Ubrzo postaje veoma popularan i dri
predavanja po Americi i Evropi. Meu njegovim delima istiu
se: Pragmatizam (1907), Pluralistiki univerzum (1909),
Raznovrsnost religioznog iskustva (1911).
Dems polazi od toga da svako od nas ima svoju
filozofiju i ta filozofija nije neto specijalno, neto to bi bilo
tehniki odreeno; ta filozofija koju svako ima je mutan
oseaj onog to je sam ivot u svoj svojoj dubini i znaenju.
Nama ta filozofija ne dolazi iz knjiga, ona je rezultat
sposobnosti pojedinca da oseti damare ivota vasione i zato
je potrebno da se ovlada verom u filozofiju. Dems nema
poverenja u profesionalnu filozofiju; smatrao je da za
stvaranje filozofije nije neophodno i njeno poznavanje.
Pozicija Viljema Demsa esto se oznaava i kao
"radikalni empirizam", stoga to on odbacuje racionalistiki
metod, no zadravajui pri tom samu ideju racionalnosti u
svetu; poto ona postoji u toku ulnog iskustva, Dems
iskustvo proglaava za najviu instancu saznanja; tako
tradicionalni pojmovi empirizma dobijaju u pragmatizmu
drugaije, specifino znaenje. Iskustvo je za Demsa tok
www.uzelac.eu
62
Milan Uzelac
svesti, tok doivljaja ali istovremeno i drugi naziv za

ovekovu praktinu delatnost koja uvek ima posledice i
rezultate. Iz tog toka svesti izdvajaju se, kao osnovna,
oseanja; time se Dems pribliava senzualizmu, ali za
razliku od senzualista on ne ispituje izvore tih oseanja ve
jednostavno kae da oseanja dolaze "neznano od kuda".
Oseanja pri tom u psihologiji i filozofiji zadravaju visok
rang jer se zahvaljujui njima utvruju odnosi u realnosti
kao i ukupnost svih istina.
Od oseanja do pojma neke stvari ne dolazi se uz pomo
saznanja ve volje; akti povezani s voljom imaju prednost u
odnosu na saznajni aspekt delatnosti, pa je stvar proizvod
volje, konstrukcija koja zavisi od ukupnog ovekovog
delovanja kao i sredstava koje je izabrao za realizovanje
svojih aktivnosti. Iako se proglaavanjem oseaja za osnovu
iskustva Dems pribliava Berkliju i Hjumu (koje
najverovatnije nije itao) i Mahu (za koga je moda i uo),
on se od njih razlikuje time to smatra da su stvari neto
neodreeno to nam nije dato u iskustvu koje je tok, haos
oseta iz kojeg ih subjekt izdvaja snagom svoje volje. to se
tie pouzdanosti iskustvenog znanja, Dems se tu poziva na
Pirsa i istie da se do jasnosti misli o nekom predmetu moe
doi samo polazei od toga kakve praktine posledice ima
neki predmet, od toga kakva oseanja treba oekivati od
njega i za kakve reakcije treba da se pripremimo.
Dems smatra da ne postoji istina koja bi bila nezavisna
od oveka; ako se ve govori o istini, onda ne treba govoriti o
istini ve o "istinama" jer one odgovaraju svaka odreenoj
individui, pa stoga on svoje stanovite i odreuje kao individualizam i pluralizam. Stvarnosti zapravo nema, ona
nita ne govori budui da mi govorimo o njoj; to to o njoj
govorimo zavisi od nae volje i izbora, od konkretnosti
iskustva, od jedinstvenih istorijskih situacija koje formiraju
iskustvo individue.
www.uzelac.eu
63
Milan Uzelac
Da saznaje i deluje moe samo realna individua i to

samo u oblasti svog relativnog iskustva koje je isprepleteno
s iskustvima drugih individua. Svet u kojem svako od nas
sebe osea jeste svet bia koja imaju istoriju i ija se istorija
preplie sa naom istorijom.
Sve to Dems zapravo ini kako bi zasnovao religioznu
veru; polazei od toga da je s razvojem nauke povezano i
uruavanje religioznog pogleda na svet, i da su naunici
skloni prihvatanju materijalizma i ateizma, ime je
ugroena moralnost i poraena filozofija, Dems smatra da
se na taj nain ovek odrie i svoje neponovljive
individualnosti. Bog je pojedincu neophodan u borbi protiv
ivotnih nedaa i samoe, protiv zla i haosa. Egzistentnost
boga Dems ne nastoji da dokae ontoloki ve u
pragmatinom smislu: vera u boga je oveku neophodna i
spasonosna. Religija je hipoteza koja bi se mogla pokazati i
kao istina. Mogue je da doe do protivreja izmeu nauke i
ovekovog obraanja bogu; oveka koji veruje, ako je i
naunik to ne treba da buni jer on uvek ima pravo izbora,
pravo da se preda svojoj linoj veri na svoj sopstveni rizik i
da pri tom izabere ma koju religioznu hipotezu jer, vera je
spasonosna, a neverovanje destruktivno.
Meu teoretiarima pragmatizma najveu uticaj,
posebno u Americi, imao je Don Djui (1859-1952) koji je
predavao na Miigenskom i ikakom univerzitetu a od
1901. do 1931. na Kolumbijskom univerzitetu u Nju Jorku.
Njegova osnovna dela posveena su problemima pedagogije,
teoriji ljudske prirode, iskustva i saznanja, kao i teoriji
logike: kola i drutvo (1899), ovekova priroda i ponaanje
(1922), Iskustvo i priroda (1925), Istraivanja o logikoj
teoriji (1903), Kako mislimo (1910), Ogledi o
eksperimentalnoj logici (1916), Logika: teorija istraivanja
(1936). U ovim delima Djui dalje prerauje i razvija glavne
stavove pragmatizma.
www.uzelac.eu
64
Milan Uzelac
U prvo vreme Djui je bio pod uticajem neohegelovskog

idealizma koji je krajem XIX stolea dominirao na
engleskim i amerikim univerzitetima, da bi potom, bavei
se intenzivno pedagogijom, doao na stanovite empirizma.
U spisu Demokratija i obrazovanje (1916) Djui se zaloio za
reformu obrazovanja i pedagokih disciplina; to ga je odvelo
problemima psihologije i filozofije i tako do osnovnih
stavova pragmatizma. Na njega je najvie uticala Demsova
knjiga Principi psihologije, posebno pojmovi diskriminacije,
koncepcije, poreenja, razmiljanja, koji su vodili problemu
ivota kao delovanja. Smatrao je da se saznanje moe
objasniti polazei od ponaanja koje je glavni momenat ljudskog saznanja i to ga inspirie da izgradi originalnu
koncepciji instrumentalizma.
Sutina pragmatikog instrumentalizma bila bi u tome
da se shvati kako su razumevanje, saznanje i praksa naini
da se dospe do dobra; za tako neto je neophodno
neprestano pojanjavati pojam iskustva i korigovati njegovo
shvatanje koje se nalazi kod Demsa koji, po miljenju
Djuia, grei kada iskustvo tumai kao tok svesti. Iskustvo
nije saznanje ve nain delovanja. Dok je Dems pojam
iskustvo primeljivao na sferu ulnog, spiritualnog,
religioznog i moralnog, Djui taj pojam iri i na oblast
umetnikog, socijalnog i kulturnog. Iskustvo zahvata sav
ovekov ivot, njegove odnose s prirodom i samu prirodu.
Za ivota Djui je bio neprikosnoveni autoritet u Americi,
a van te zemlje smatran je njenim najveim filozofom; to je
uvrivalo pramatizam kao uenje ali ga nije moglo i
odrati; s njegovom smru prestao je da postoji
pragmatizam kao pravac, ali je ostao kao nain miljenja,
kao instrumentalni metod, kao bihejvioristika orijentacija
u saznaju i razumevanju oveka.
Ameriki pragmatizam je pokuao da izmiri sa
neopozitivizmom arls Moris (1901-1979); u poetku je
www.uzelac.eu
65
Milan Uzelac
Moris radio kao inenjer a potom je preko biologije i

psihologije doao do filozofije; doktorirao je u ikagu 1925.
a potom je predavao u ikagu, na Harvardu i u Teksasu. U
svojoj prvoj knjizi est teorija razuma (1932) istie razliite
vrste razuma: razum kao supstanciju (Platon, Aristotel,
Dekart), razum kao proces (Hegel, Bredli, Dentile), razum
kao odnos (Hjum, Mah, Rasel), razum kao intencionalni akt
(Brentano, Majnong, Huserl, Vajthed), razum kao
pragmatiku funkciju (openhauer, Nie, Pirs, Dems,
Djui). Nakon toga objavio je knjigu Logiki pozitivizam,
pragmatizam i nauni empirizam (1937), kao i knjigu
napisanu 1938. a koja mu je donela svetsku slavu: Osnovi
teorije znakova. Problemu znaka posveena je i njegova
knjiga Znak, jezik i ponaanje (1946). Uporedo s
izuavanjem problema znaka Moris se bavio i istraivanjem
vrednosti: Putevi ivota (1942), Otvoreno Ja (1948), Raznovrsnost ljudskih vrednosti (1958), Oznaavanje i smisao.
Izuavanje odnosa znaka i vrednosti (1964).
Moris istie da je sva ljudska civilizacija zasnovana na
sistemima znakova i nita se ne moe rei o razumu bez
pozivanja na funkcije znakova. Znaci odluujue utiu na
formiranje oveka i stvaranje civilizacije. Zato je sasvim razumljivo to se znacima bave lingvisti, psiholozi, filozofi
biolozi, antropolozi, sociolozi. Budui da je svima njima
potrebna jedna zajednika osnova, Moris sebi stavlja u
zadatak izgradnju jedne opte teorije znakova koju naziva
semiotika.
Semiotika je nezavisna nauka koja daje osnove svim
drugim disciplinama koje se bave znacima a koje su
sposobne da unificiraju znanje; taj proces Moris naziva
semiozis; postoje tri faktora: ono to funkcionie kao znak,
ono na ta se znak odnosi i efekat koji je proizveden na
interpretatoru zahvaljujui kojem konkretna stvar postaje
znak za interpretatora. Te tri komponente zovu se: znak-
www.uzelac.eu
66
Milan Uzelac
provodnik, designat i interpretacija. Interpretator je etvrti

elemenat. U semiozisu postoji neko ko saznaje drugog na
oposredovan nain; semiozis je osveenje posredstvom
neeg. Posrednik je znakovni provodnik, osveenje je interpretacija, delujue lice je interpretator a predmet
saznanja je designat.
S obzirom na tri elementa koji tu postoje (provodnik,
designat i interpretator), semiotika se deli na: sintaksu,
semantiku i pragmatiku. Sintaksa izuava meusobne
odnose znakova i ona je najrazvijenija grana semiotike,
budui da su se njom bavili stari Grci, Lajbnic, Frege, Pirs,
Rasel, Vajthed, Karnap. Semantika tumai odnos znakova i
designata kao objekata koji su oznaeni znakovima; kada se
postavlja pitanje o istini uvek je po sredi odnos znaka i
stvari; treba imati u vidu da je designat znaka predmet koji
znak moe oznaavati, tj. predmet ili situacija koja s
obzirom na sintaksika pravila moe biti povezana s provodnikom znaka pomou semantikog odnosa denotacije.
Pragmatika izuava odnos znaka i interpretatora.
Moris razlikuje i razliite tipove diskursa: nauni
diskurs je usmeren na dobijanje istinite informacije, mitski
diskurs daje ocenu odreenih akcija, politiki diskurs
odreuje vrstu delovanja odreenom tipu drutva, religiozni
diskurs odreuje odreen tip ponaanja koji dominira na
nivou linosti ime se ocenjuje ponaanje konkretnih ljudi.
Ocene su definitivni principi a naine oznaavanja Moris
odreuje kao preskriptivne.
Sve to vano je po miljenju Morisa stoga to od roenja
pa do smrti individua se nalazi pod stalnim pritiskom
znakova bez kojih ljudi ne mogu postii svoje ciljeve.
Svestan odnos ka diskurzivnim tipovima, njihovim
funkcijama i njihovom korienju pomae oveku da izbegne
manipulacije od strane drugih i da pri tom sauva
autonomiju svoje svesti i svog ponaanja.
www.uzelac.eu
67
Milan Uzelac
Koncepcije Demsa i Djuija iznova e sedamdesetih

godina XX stolea, pod uticajem neopozitivizma (Karnap,
Tarski, Rajhenbah) pokuati da osmisli Riard Rorti
(1931) vodei predstavnik amerikog dekonstruktivizma;
neko vreme Rorti je predavao u Prinstonu a potom u
Virdiniji. Njegova najpopularnija knjiga je Filozofija u
ogledalu prirode (1979); etikoj problematici posveena je
knjiga Kontingencija, ironija i solidarnost (1989); tome
treba dodati i knjigu Posledice pragmatizma (1982) zbog
koje su i itavo njegovo stanovite odreuje i kao
neopragmatizam. Rorti je aktivni pobornik relativistikih
principa pragmatizma usmerenih protiv scientizma
analitike filozofije kao i protiv metafizike. Filozofske
koncepcije izloene u pomenutoj knjizi Rorti je dalje razvijao tokom osamdesetih i devedesetih godina i izloio ih
potom u dvotomnom delu Filozofski spisi (1991). Rorti
kritikuje shvatanja po kojima je filozofija teorijska osnova i
jezgro savremene kulture; kritikuje shvatanje po kojem je
ona fundamentalna disciplina koja ima privilegovan pristup
stvarnosti. Filozofija ne moe pretendovati na vodeu ulogu
u kulturi budui da njen istrumentarijum (kategorijalni
aparat) nije savreniji i adekvatniji od drugih "anrova"
kulture, kao to su poezija ili knjievna kritika. Na taj
nain Rorti "detronizuje" filozofiju i nastoji da "rehabilituje"
knjievnost, istoriografiju, etnografiju i druge humanistike
discipline koje su se tradicionalno smatrale drugorazrednim
u odnosu na filozofiju. Na taj nain, u "postfilozofskoj"
kulturi briu se granice izmeu naunih i nenaunih
diskursa, izmeu egzaktnih i neegzaktnih formi saznanja.
Ove ideje bile su po prvi put izloene u knjizi Filozofija i
ogledalo prirode i zbog njih su Rortija proglaavali
revolucionarnim nihilistom i buntovnikom.
Glavni predmet njegove kritike je saznajno-teorijska
(epistemoloka) tradicija, koja po miljenju ovog filozofa
www.uzelac.eu
68
Milan Uzelac
vodi od Platona, preko Dekarta i Kanta do savremene

analitike filozofije. Toj tradiciji je svojstvena potraga za
temeljima znanja i nalazi se u idejama (Platon), apriornim
kategorijama razuma (Kant), nezavisnim objektima
(realisti), ulnim datostima (logiki pozitivizam), ili u svojstvima naeg jezika (analitika filozofija). Epistemoloka
tradicija dozvoljava da saznanju uvek prethodi samostalna,
od ovekovog miljenja nezavisna realnost koju treba
adekvatno da opisuje filozofija; istovremeno se pretpostavlja
da nauno znanje treba da bude storo metodsko i
neopovrgljivo.
Kao svoj zadatak Rorti vidi dekonstrukciju i
prevladavanje takvog tradicionalnog shvatanja koje svoje
poreklo ima kod Dekarta i Loka, kod filozofa koji su
smatrali da filozofija treba da bude ogledalo prirode,
objektivnog sveta; on smatra da saznanje ne odraava
realnost ve se samo nalazi u komunikaciji sa njom i utie
kao instrument na dati materijal. Saznanje podrazumeva
"izvlaenje koristi" i sposobnost da se "nosimo s
dogaajima", da drimo situaciju pod kontrolom.
Odbacujui korespondentnu teoriju istine kao "realistiku
dogmu", Rorti tu prevazienu epistemoloku doktrinu
nastoji da zameni postpozitivistikom koncepcijom
koherentnosti kao saglasja neke od jezikih igara sa odreenim zahtevima ili principima koji deluju u konkretnoj
istorijskoj zajednici individua.
Kod Rortija dolazi do izraza komunikoloka tendencija
prisutna u filozofiji druge polovine XX stolea; on smatra da
je drutvo, shvaeno kao jezika zajednica (naunika,
politiara, preduzetnika ili urnalista), mogue razmatrati
kao jedinstvenu osnovu ljudskog znanja, normi, standarda
miljenja kao i ponaanja. Taj pojam zajednitva
(community), ija je paradigma njemu bila "nauna zajednica" Tomasa Kuna (o kome e kasnije biti rei kad se
www.uzelac.eu
69
Milan Uzelac
bude govorilo o epistemolokom smeru u filozofiji XX

stolea), Rorti poistoveuje sa pojmom "postojanja"
objektivnog sveta; filozof (naunik, pesnik) nije u
mogunosti da se apstrahuje od socijalne sredine u koju je
zagnjuren; idealni, vanistorijski "ugao gledanja boga" (H.
Patnam) koji bi mogao garantovati objektivan ugao posmatranja oveku ostaje nedostian. Saznanje je mogue
samo iz aspekta angaovanog subjekta uvuenog u odreeni
drutveni i kulturni kontekst; ono je uvek konkretnoistorijski uslovljeno i zato je "utemeljenje" znanja uvek
stvar razgovora, drutvene prakse a ne pitanje posebnog
odnosa ideja (pojmova) i objekata. Takav pristup on oznaava
kao etnocentriki i suprotstavlja ga esencijalizmu Dekarta,
Loka, Huserla i Karnapa koji ine realistiku tradiciju u filozofiji.
Svaki kulturni fenomen Rorti vidi kao vremensku
pojavu, kao sticaj sluajnih okolnosti uslovljenih kulturnoistorijskom dinamikom. Oslanjajui se na shvatanja T.
Kuna i P. Fajerabenda o nepostojanju strogih kriterijuma
pri prelasku s jedne naune paradigme na drugu, Rorti
primenjuje to sporno shvatanje na celinu istorijskolingvistikih i kulturnih procesa te tako istorija postaje jedan haotian tok to omoguuje da se teleoloka doktrina
dezavuie kao metafizika a time i lana. Istorija nema
nikakvu ideju, nikakav naznaen cilj, nju stvaraju ljudi, a
ne bog ili svetski razum. Svaka generacija postavlja svoje
ciljeve i svrhe i stvara sopstveni jezik i zato svaki kulturni
"renik" neke epohe nije nita drugo do prevrednovanje i
reinterpretacija ili, kako Rorti kae, redeskripcija
prethodnih renika i tekstova. Izraz redeskripcija je
centralni pojam Rortijevog "antifundamentalistikog"
pragmatizma. Budui da je nemogue ma koju od verzija
tumaenja bivstvovanja u potpunosti poistovetiti s
objektivnom realnou te je referentnost nemogue postii,
www.uzelac.eu
70
Milan Uzelac
re nije toliko o deskripciji (opisu) sveta ve o novom

tumaenju i novom osmiljavanju ranijih koncepcija, re je o
redeskripciji ije je glavno sredstvo metaforizacija.
Sledei Tojnbija i penglera, Rorti se zalae za
kulturoloki pluralizam; smatra da oblik jednoj kulturi daje
"stvaralaka manjina" pesnici, velike individualnosti,
tvorci originalnih metafora i tekstova. Razvoj jezika
povezan je s demetaforizacijom, prevoenjem prenosnog u
pravi smisao, a figurativnog jezika u bukvalni, metafore
"umiru" time to postaju bukvalne i to se pretvaraju u opteupotrebne rei. S razvojem kulture dolazi do okotavanja
njenih savitljivih delova, do trivijalizacije govora a to je i
razumljivo jer bi jezik sastavljen samo od metafora bio
neupotrebljiv. Oko trivijalizovanih metafora stvara se nova
jezika igra s njoj odgovarajuim formama lingvistikog
ponaanja i novim drutvenim praksama i institucijama
koje smenjuju stare. Revolucionarne promene u
lingvistikoj praksi dovode do drutvenih trasformacija
velikih razmera i na taj nain kultura stvara sliku o sebi,
tako se "stvara" istorija. Neki od Rortijevih kritiara (H.
Patnam, -K. Volf) ovu njegovu poziciju vide kao utopijsku,
budui da insistirajui na revolucionarnim promenama i
smenama renika-deskripcija ne ukazuje i na mehanizme
tih promena pa je u tome njegova pozicija i najpodlonija
kritici.
Vei deo radova koje je Rorti objavio u knjizi iz 1991.
posveen je problemu drutva koje on poistoveuje s
komunikacijom, sa dijalogom, pri emu intertekstualnost
tumai kao dijalog epoha i tradicija; meusobno
"razgovarajui" razliiti anrovi kulture (tekstovi koji
funkcioniu u njegovom diskurzivnom prostoru) obrazuju
poprite agona, neprekidnu igru, ija vrednost nije u pobedi
ili porazu ve u hazardnosti. Rortijev utopijski ideal je
liberalno-demokratsko drutvo osloboeno diktata
www.uzelac.eu
71
Milan Uzelac
ideologije, usmeravano samo optim interesima uesnika u

dijalogu; cilj filozofije (koja je "glas u razgovoru
oveanstva") jeste posredovanje u razgovoru koji se ne sme
prekinuti. S prevladavanjem epistemologije filozofija se
pretvara u knjievnu kritiku, hermeneutiku, a filozof dobija
ulogu kritiara-interpretatora koji "manipulie metaforama
i renicima" te je tako sokratovski posrednik meu
razliitim diskursima, odnosno, knjievnim tekstovima.
Zadatak filozofa je komentarisanje tekstova i usmeravanje
jednih renika protiv drugih. Kada se filozofija oslobodi
epistemolokih okova, ostaje samo hermenutika.
Relativistiki Rortijevi pogledi ne nailaze na optu
podrku meu savremenim filozofima; njegova radikalnost
esto izaziva burne reakcije kod italake publike ali i veliki
odjek u redovima poststrukturalista (Liotar, Delez ili Derida).
Empiriokriticizam
Krajem XIX stolea javio se jo jedan veoma uticajan
pravac u filozofiji, empiriokriticizam, ponekad nazivan i
mahizam; njegovi predstavnici behu Rihard Avenarijus
(1843-1896) i Ernst Mah (1838-1916).
vajcarski filozof Rihard Avenarijus studirao je u
Lajpcigu i Berlinu; od 1877. bio je profesor Univerziteta u
Cirihu; u njegova najvanija dela ubrajaju se spisi: Kritika
istog iskustva I-II (1888-1890), ovekov pojam o svetu
(1891), ali to su dela pisana veoma sloenim i specifinim
jezikom; Avenarijus je mislio filozofski ak i kad je drao
predavanja iz fiziologije, psihologije ili sociologije. Nastojao
je da filozofiju izgradi kao strogu nauku po uzoru na pozitivne prirodne nauke. Problem iskustva je i Avenarijusu
osnovni filozofski problem; postoji mnotvo pojmova o svetu
i svi oni su istorijske konstrukcije nastale na osnovu znanja,
www.uzelac.eu
72
Milan Uzelac
verovanja i iskustva; zadatak je kritike da pojam o svetu

oisti od razliitih mitolokih ili filozofskih fantazija i da
dospe do univerzalne koncepcije sveta koja e biti vaea za
sve. Kritika nije usmerena na datosti spoljanjeg sveta ve
na jeziko ponaanje ljudi. Kritika tako nastupa kao metafilozofija u okviru koje kritiar podvrgava analizi stavove koje
je neko formulisao.
Prirodna koncepcija sveta polazi od tri stava: (a) postoje
individue, (b) postoje elementi okolne sredine i (c) postoji
mnotvo odnosa izmeu individua i elemenata okolne
sredine kao i meu elementima okolne sredine. Sredina odreuje ovekovo iskustvo preko nervnog sistema, a nervni
sistem zavisi od delovanja sredine kao i od hrane koju
koristi. Iskustvo je neprekidan lanac ivotnih reakcija
organizma na sredinu i svi oblici iskustva su autentini.
Individua i sredina su jedno drugom suprotstavljeni, ali obe
realnosti pripadaju istom iskustvu. Stav "ja vidim drvo"
oznaava da su "ja" i "drvo" sadraji jedne i iste datosti. Ono
to se opisuje (kritikuje) jeste interakcija, uzajamno
delovanje sredine i nervnog sistema individue. To je bioloki
dogaaj, sastavljen iz elemenata (zeleno, slatko, gorko,
tvrdo...) i karakteristika (prijatno, neprijatno, lepo...). Postoje samo elementi i karakteristike i zato Avenarius brie
razliku izmeu psihikog i fizikog. Postoje razliiti oblici
bioloke zavisnosti individue od sredine, ali nema realnog
dualizma iskustva, kao to nema ozbiljne razlike izmeu
miljenja, materije i duha. Nema osnova tvrdnji Kanta da je
Ja odreeno kategorijalnim strukturama. injenica da na
centralni nervni sistem omoguuje da imamo kompleks
predstava, znai samo da smo dobro adaptirani na sredinu.
Otuda sledi princip "ekonomije miljenja". Miljenje se
pokazuje kao proizvod progresivnog privikavanja na
sredinu, kao maksimalni rezultat minimalno uloenih napora. Filozofija je kritika istog iskustva iji je zadatak
www.uzelac.eu
73
Milan Uzelac
ienje prirodne sredine od efemernih proizvoda umne

delatnosti (materijalistikih ili spiritualistikih pogleda na
svet).
Avenarijusa su savremenici otro kritikovali: Vunt ga je
napadao zbog materijalizma, Lenjin zvog idealizma, Huserl
zbog psihologizma; injenica je da neke njegove analize
nagovetavaju kibernetiku teoriju modeliranja, optu teoriju sistema i nastoje da daju objanjenje bioloke funkcije
filozofskih ideja.
Slino kao i Avenarijus, shvatanje da je saznanje proces
progresivne adaptacije na sredinu, zastupao je Ernst Mah;
nakon zavretka studija u Beu, gde je bio docent od 1861.
do 1864. Mah je preao u Grac gde je u prvo vreme predavao matematiku a od 1867. fiziku; neko vreme bio je rektor
Univerziteta u Pragu a od 1895. predavao je na Bekom
univerzitetu. Njegova fizika istraivanja posveena su
teorijskoj mehanici, akustici i optici i u svakoj od tih oblasti
postigao je znaajne rezultate; pojam "Mah" se i danas
koristi kao mera brzine u aerodinamici, a u primeni su i
danas pojmovi "Mahov konus" i "ugao Maha"; napustivi
predstave o apsolutnom prostoru, vremenu i kretanju,
svojstvene njutnovskoj mehanici, Mah je predloio da se
kretanje meri iskljuivo u odnosu na druga tela. Taj
postulat nazvan je "Mahov princip relativnosti" i znatno je
uticao na formiranje Ajntajnove teorije. Pored teorijske i
eksperimentalne mehanike Mah se bavio problemima
fiziologije sluha i vienja i izuavao je fiziologiju
vestibularnog aparata; sve to bilo je posledica njegovih
interesa iz oblasti filozofije, istraivanja u oblasti teorije
saznanja, zasnovanim na dostignuima psihologije i
fiziologije ulnih organa. Mah je autor mnotva radova:
Mehanika (1883), Princip uenja o toploti (1896), Naunopopularna predavanja (1896), Analiza oseanja i odnos
fizikog i psihikog (1900), Saznanje i zablude (1905).
www.uzelac.eu
74
Milan Uzelac
Stavljajui naglasak na bioloke funkcije nauke, Mah

smatra da osnovu naunog znanja ne ine injenice ve
oseanja; nauno istraivanje samo produava i usavrava
ivotni proces koji uz pomo ulnih organa i ponaanja omoguuje adaptaciju na ivotnu sredinu. Nauka uvek nastaje
kao proces adaptacije ideja na odreenu sferu iskustva.
Rezultati tog procesa, elementi miljenja, izraavaju tu
sferu u njenoj celovitosti. Rezultati mogu biti razliiti, zavisno od oblasti iskustva. ovek je deo prirode i nema
protivreja izmeu instinkta i razuma; um usavrava ono
to se ve nalazi u prirodnim impulsima; jezik, svest, razum
samo su rezultati evolucije i moni instrumenti budueg
razvoja. Nauka takoe ima dugu istoriju i poznavanje
istorije nauke omoguuje istraivau da oceni znaaj njenih
dostignua u znatno veoj meri no ako se on samo oslanja
na sopstveno ivotno iskustvo i tekue rezultate u nauci.
Mah kritikuje pokuaje da se mehaniki zakoni proire na
druge oblasti i podsea u predgovoru za svoju Mehaniku da
ni Njutn nije teio nekoj univerzalnoj praktinoj primeni
mehanikih zakona; znajui sve slabosti mehanike Mah nije
prihvatao teoriju relativnosti kao ni ideju o postojanju
atoma.
Posebno treba istai Mahove epistemoloke ideje; na
kritike Lenjina koje mu je ovaj uputio u svom mladalakom
spisu Materijalizam i empiriokriticizam (1908), odgovorio je
da samo izlae opteprihvaene stavove; za njegovu poziciju, kao i Avenarijusovu, moe se rei da je
antimetafizika, da se nastavlja na Konta, Spensera i Mila
(zbog ega njihovo uenje nazivaju i drugi pozitivizam), ali u
odnosu na njih, unosi u pozitivizam i bitne korekcije. Dok
pozitivisti jednostavno odbacuju svaku metafiziku i i na
njeno mesto stavljaju rezultate konkretnih, "pozitivnih"
nauka, najvie fizike, Mah i Avenarijus nastoje da radikalno oslobode nauku od svih "metafizikih bolesti" i u
www.uzelac.eu
75
Milan Uzelac
tome se oslanjaju na tada jo mladu nauku psihologiju

koja je kod njih od nauke o duhu postala nauka o svetu.
Odstranjujui metafiziku oni su na njeno mesto stavili teoriju saznanja pa je Mah stoga svoju poziciju odreivao kao
"saznajnoteorijski idealizam". Slino je mislio i Avenarijus:
metafiziku, koja se do te mere ukorenila u ljudsku svest i
tradiciju da je poela da sputava razvoj nauke, potrebno je
odstraniti gnoseolokom kritikom; otud i dolazi izraz
empiriokriticizam kojim se oznaava filozofija kritikog
iskustva kritika iskustva "zaraenog" metafizikom.
Tako neto moe se postii izbegavanjem apriornih
pretpostavki, polazei od toga da teorija saznanja treba da
bude adekvatan opis saznatljive stvarnosti, tj. procesa
naunog miljenja. Empiriokriticizam je u sebi ipak imao
dve apriorne pretpostavke: (a) shvatanje da saznajni proces
poinje s opaajima, a to znai da sav saznajni proces moe
biti redukovan na ulno iskustvo i (b) da nema prelaza
(skokova), kvalitativnih promena u saznajnom procesu, a
to sledi iz zakona o ekonomiji miljenja koji su zastupali od
ranije pozitivisti. Ovo je imalo za posledicu nepostojanje
principijelne razlike izmeu ulnog i racionalnog nivoa.
Po shvatanju empiriokriticista biologija, kao pozitivna
nauka o ivotu, zauzimala je znaajno mesto s pretenzijom
da postane univerzalna nauka, slino ranije filozofiji.
Biologiju u to vreme nisu strogo distancirali od psihologije,
fiziologije i anatomije. Tako, na mesto fizike i mehanike
slike sveta poela se formirati biologistika slika sveta;
vasiona vie nije shvatana kao mehanizam nego kao
organizam; na mesto ranijeg analitikog pristupa koji je
polazio od izuavanja elemenata, sada dolazi u prvi plan
princip svrhovitosti.
Ontologija empiriokriticizma ima kartezijanske impulse
kao i sva tadanja filozofija; specifinost empiriokriticistike
pozicije je biopsihologizam: na mesto Dekartove dijade res
www.uzelac.eu
76
Milan Uzelac
cogitans res extensa, ovde se javlja trijada iji je trei

elemenat ono "neto tree" psihikom i fizikom se dodaje
to tree ivi organizam. Svest i materija su "granine
vrednosti" celine koja je zapravo ivi organizam. Mah
odbacuje Ja kao nekakvo zaostalo ostrvce bivstvovanja, a
svet vie nije spoljanji svet budui da su izbrisane granice
izmeu res cogitans i res extensa koji su svedeni na
fragmente.
Empiriokriticisti su bili daleko radikalniji i dosledniji u
sprovoenju svog antimetafizikog programa nego psiholozi
koji su filozofsko uenje o duhu nastojali da zamene
rezultatima istraivanja psihikih procesa; po Mahu, fiziko
telo dato u iskustvu jeste ono to se konstituie iz opaaja, i
ono je zapravo kompleks oseta. Pravo bivstvovanje je
neutralno, ono je "tok oseta"; ti oseti su neutralni elementi
sveta i kao takvi nisu ni idealni ni materijalni ve, kao to
smo rekli, "neto tree".
Sami po sebi opaaji ne sadre u sebi nita subjektivno
jer postoje pre rascepa na subjektivno i objektivno;
materijalisti subjektivne opaaje izvode iz objektivnih
procesa, idealisti osnovu objektivnih opaaja vide u
subjektivnim procesima. Tako neto mogue je ako
subjektivno i objektivno imaju isti izvor. Ontoloka poela
nisu ni subjektivna ni objektivna. U poetku jedinstveni
svet raspada se na svet svesti i realni svet, da bi se kasnije
razvio ivot. Ono to je tu vano jeste momenat seanja.
Zahvaljujui procesualnosti svesti, seanju kao sposobnosti
da se aktualizuje prolo (ime se seanje vidi kao
kumulativan proces, iskustvo, odnosno, intelekt), da se
prolo osavremeni, ovek ne ivi diskretno u nizu nekih
sada koji jedno drugo smenjuju, ve ivi neprekidno, retencionalno, tj. ivi u jedinstvu s vremenom. Zato, po Mahu,
vremenost nije oveku data od strane prirode, ve je
tvorevina organizma. Samo ovek moe elemente svog
www.uzelac.eu
77
Milan Uzelac
ivota da "nalepljuje" jedan na drugi, a ne priroda.

Slepljivanjem tih elemenata nastaju kompleksi a potom mi
s njima postupamo kao sa supstancijalnim stvarima; u
samoj prirodi nema nikakvih "kompleksa" kao to nema ni
stabilnosti. Neto se moe stabilizovati samo ako za to
postoji odreen podstrek, kao kad se kristaliu molekuli
soli. Najjednostavniji nain stabilizovanja kompleksa
elemenata jeste njegovo imenovanje; ime je "akustiki znak"
kompleksa koji se onda uva o seanju. Znak je neizmenljiv
i oko njega tad se formiraju drugi znaci; zato ime nije
etiketa predmeta ve njegova armatura; ono je funkcionalno
i oznaava individuu na koju se odnosi. Nije vano to je
njegovo poreklo sluajno, to se ono moe menjati; ako se
ouva ime neke stvari sauvano je njeno jezgro. Ako je na
poetku i bila re, za dalji razvoj stvari bio je neophodan
pojam, mada im je sutina ista.
Ograniavanje i stabilizacija, koji se realizuju imenom i
pojmom, jeste formiranje kompleksa elemenata; pojam
asimilie opaaje a elemente sintetie svest. Pojam je
sinteza. Kako je sam poetak sveta bezsubjektan,
bezobjektan, nepojmljiv i zato o njemu ne moe biti seanja.
Analiza seanja dovodi do granice iza koje iezava i samo Ja
poto Ja nije neka od sveta izolovana monada, ve deo sveta
u njegovom toku iz kojeg je proistekla i u kojem se potom
razlae.
Kao naslednik kartezijanske metodoloke tradicije
empiriokriticizam je esto odreivan i kao teorijsko-saznajni
idealizam koji je bio pod dubokim uticajem rezultata
prirodnih nauka i antimetafiziki nastrojen; sa pojavom neklasine fizike njegov je uticaj opao, ali mu se istorija
produavala kroz uticaj Avenarijusa na Edmunda Huserla.
Kao i empiriokriticisti i fenomenolozi e traiti "isto poelo"
filozofske refleksije i pri tom se uz pomo specijalno za to izgraene metode (fenomenoloke redukcije) oslobaati od
www.uzelac.eu
78
Milan Uzelac
raznih predrasuda na kojima su postojali dotadanji

filozofski sistemi. Za razliku od svojih prethodnika veru u
ezgistenciju sveta fenomenolozi e tumaiti kao veliku
predrasudu naunog miljenja. Tako e na mesto
neutralnog monizma stupiti transcendentalan idealizam.
Kritiki realizam
Poetkom XX stolea u Americi se pojavila grupa
misllilaca koji su objavili jedan realistiki manifest (1910)
da bi potom publikovali i zbornik radova Novi realizam
(1912); meu njima je najpoznatiji bio profesor sa
Harvarda, uenik V. Demsa, Ralf Barton Peri (1876-1957);
sve ove mislioce objedinjuje vera u plodotvornost
zajednikih istraivanja. Treba imati u vidu da u itavom
svetu 20-30. godina XX stolea na sve strane niu
raznorazni manifesti, od knjievno-umetnikih do
filozofskih. Predstavnici ove grupe koju su nazivali i neorealistima ubrzo su se razili (to je inae karakteristino za
sve avangardne grupe tog vremena) i krenuli su razliitim
putevima a neki su i napustili filozofska istraivanja.
Svim ovim misliocima zajednika je odbojnost spram
idealizma i njegove monistike ontologije po kojoj se sve
postojee delilo na svet vidljivog i svet prave realnosti, dok
je predmet saznanja bio odreen saznajnim subjektom. Njihova kritika, saglasna s kritikom britanskog filozofa D. E.
Mura (Opovrgavanje idealizma, 1903), bila je usmerena
protiv neohegelovstva i Berklijevog "intuitivnog argumenta"
koncipiranog protiv realizma, protiv stava da nema objekta
bez subjekta (to su oni ocenjivali kao istu tautologiju jer
se tim stavom tvrdi da se ono to se daje u iskustvu daje u
iskustvu).
Sve te mislioce, poznate kao neorealiste (E. Holt, R.B.
Peri, V. Montegju, V. Pitkin, E. Spolding, V. Marvin),
www.uzelac.eu
79
Milan Uzelac
vezivalo je i miljenje da epistemologija nije fundamentalna

disciplina i da ona nije propedeutika ontologije poto logika
treba da prethodi i ontologiji i epistemologiji; u ovom ih je
uvrivalo i shvatanje da se idealistika epistemologija,
kad je re o sutini znanja, svesti i iskustva nalazi pod
velikim uticajem dualistike psihologije i da stoga ne treba
prirodu realnosti izvoditi iz svojstava saznajnog procesa.
Saznatljivost nekog objekta nije uslovljena saznajnim
aktom jer saznanje pripada istom svetu u kojem su i sami
objekti saznanja. Saznanje stoga nije natprirodno i
transcendentalno i nema prednost u odnosu na druge
injenice. Tu je re samo o jednom od razliitih moguih
odnosa meu "sutinama" unutar iskustva.
Ako pak saznanje nije univerzalni uslov bivstvovanja,
ono se u tom sluaju nalazi unutar, u ravni bivstvovanja u
kojoj su broj, prostor ili fizika priroda, a to znai da
saznanje ima svoju genezu i svoje okruenje. Saznajni
proces samo je jedan od naina na koji se ovek odnosi
spram realnosti pa epistemologija nema nikakvu prednost u
odnosu na druge nauke.
Predstavnici ove grupe smatrali su da saznajni proces
ne moe ukazati na svoje granice i da se znanje moe
beskonano uveavati, a to znai da je svaki stav manjevie relativan i da se ne moe pretendovati na apsolutnu
istinitost; takva pozicija bila bi antidogmatska i
samokritika. Ova neorealistika teorija "imanentnosti
transcendentnog" imala je prvih decenija znatan uticaj: s
jedne strane na Bertranda Rasela koji je pod njenim
uticajem koncipirao svoj "neutralni monizam", a s druge na
jednu drugu grupu filozofa koji su svoje stanovite
odreivali kao "kritiki realizam" i meu kojima je
najuticajniji bio filozof panskog porekla Dord
Santajana (1863-1952).
www.uzelac.eu
80
Milan Uzelac
Kritiki realisti su nastojali da se ovim nazivom ograde

od svojih prethodnika a istovremno su isticali da se pojam
kritiki ne treba misliti u kantovskom smislu; poput
neorealista i oni su bili protivnici idealizma, ali su za
razliku od njih epistemologiju smatrali za jednu od
najvanijih disciplina. Stavljajui naglasak na razlikovanje
kognitivne strukture i saznajnog objekta svoju su poziciju
odreivali kao dualistiku i suprotstavljenu stanovitu
neorealista i fenomenalista koji su insistirali na "istom
iskustvu". Oni su smatrali da stvari nisu date samo u
iskustvu, ve da postoje i po sebi i da su temelj sveg
realinog. Ono to je dato u saznanju nije neto mentalno ve
logika sutina, svojstvo (the what) saznajnog objekta.
Ne moe se misliti bez misli niti opaati bez opaaja;
sve to su sredstva koja ukazuju na spoljanje objekte i
ostvarenje komunikacije; ali, objekat u svesti nije i njen
sadraj i zato su mogue iluzije i greke u percepciji i zato je
teko ukazati na pravu realnost bilo ega. Sve ovo ukazuje
na agnosticistike crte kritikog realizma ali, neprihvatanje
da postoje iluzije u percepciji, to je ono to neorealiste,
fenomenaliste i pragmatiste vodi do nepremostivih tekoa.
U ovome bi trebalo da se ogleda prednost kritikog
realizma.
Po miljenju Santajane kritiki realizam se nalazi
izmeu dve krajnosti, izmeu minimuma i maksimuma
realizma; u prvom sluaju se polazi od toga da je saznanje
objekata mogue, a u drugom da se sve neposredno saznaje
upravo kao takvo kakvo ono i jeste, i da su zablude
nemogue pa maksimalni realizam pretenduje na to da je
nemogue intuitivno saznanje objekta.
Kritiki realizam doputa (a) da je svako saznanje
tranzitivno (transcendentno), tj. da nezavisno postojee
stvari mogu biti objekti svesti koja ih identifikuje i odreuje
i doputa (b) da je svako saznanje relativno, to e rei da
www.uzelac.eu
81
Milan Uzelac
neka stvar moe posedovati i svojstva koja joj pripisuje

svest. Zadatak je realiste da nae ravnoteu izmeu
transcendentnosti i relevantnosti.
Neorealisti su smatrali da kritiki realizam ne donosi
nita bitno novo ve da se samo vraa na pozicije
epistemolokog dualizma Loka i Dekarta te da su kritiki
realisti samo moda malo bolje objasnili zablude i iluzije
percepcije, ali da su i dalje ostali nemoni u pokuaju da se
objasni istina tako to su sauvali prepreku izmeu
saznajnog subjekta i objekta saznanja.
Santajana stoga i nije ostao samo na pozicijama
kritikog realizma ve je svoj naturalizam i materijalistiki
fenomenalizam pomeao s platonistikim realizmom. Ne
treba gubiti iz vida da je Santajana studirao kod V. Demsa
na Harvardu i da je bio profesor od 1898. do 1912. kada se
vratio u Evropu gde je pod uticajem nemake filozofije i
napisao svoja najvanija dela, mada je njegova filozofija
svoj najvei uticaj imala u Americi.
Interes Santajane bio je veoma irok: pisao je romane,
poeziju, religiozne spise, i kod njega interes za prirodne
nauke nije bio toliko izrazit kao kod drugih kritikih
realista. Nije stoga sluajno to se od njih i znatno razlikuje.
Sebe nije smatrao metafiziarem ali je bio pod uticajem
Platona, Spinoze i openhauera. Time se njegova pozicija
razlikuje u odnosu na pozitivizam ali i neorealizam koji se
neprijateljski odnosio prema metafizikim sistemima. Meu
Santajanine glavne spise spadaju: petotomno delo ivot
razuma (1905-6), Skepticizam i animalna vera (1923) i
etvorotomno njegovo glavno delo Sfere bivstvovanja (19271934). Prvi tom ovog poslednjeg spisa bio je posveen sferi
sutina, drugi sferi materije, trei sferi istine i etvrti sferi
duha; pomenute "sfere bivstvovanja" nisu po Santajani,
oblasti ili delovi vasione ve naini, kategorije samih stvari.
www.uzelac.eu
82
Milan Uzelac
Sfere bivstvovanja, kao to su materija, istina ili duh ne

dobijaju se intuicijom, ve uz pomo instinktivne vere koja
se manifestuje u praksi; ontoloki status sutina nalik je
platonovskim idejama ali nema kosmoloke, metafizike ili
moralne pretpostavke; poto su nepostojee, sutine ne
mogu biti iznad materije ve se javljaju u prirodi ili
miljenju ako je to potrebno: Sutine su stoga nesupstancijalne. Pojam sutine utemeljuje pojam intelekta i
saznanja i ne izvodi se iz njih. Sutine nisu ni apstraktne,
one su datosti iskustva ali nemaju isto poreklo kao i stvari.
Svaka sutina samo je znak objekta ili dogaaja koji je
privukao nau panju.
Kao i drugi kritiki realisti i Santajana smatra da
iskustvo povlai za sobom verovanje u supstanciju i da je
Aristotel bio u pravu kad je supstanciju proglasio
centralnom kategorijom. Zato je pogreno odbacivanje
pojma supstancije od strane savremenih psihologa s
argumentacijom da supstancija nije data ni jednom
posebnom ulu. Vera u supstanciju je intuitivna i
primitivna, ona je "glas gladi". Santajana podvlai da ne
veruje u metafiziku ve u fiziku supstanciju koja lei u
osnovi animalne percepcije realnih stvari. Supstancija je
uvek neto to samo po sebi postoji; ona povezuje pojave. S
druge strane, Santajana odbacuje ideju duhovne supstancije
jer je sam duh entelehija materijalne supstancije. Uenje
Santajane, u razliitim svojim fazama, jeste spoj
naturalistikih i realistikih tendencija pod umerenim
uticajem platonistike teorije sutine.
Filozofija ivota
Pod filozofijom ivota misli se na orijentaciju u filozofiji
krajem XIX i poetkom XX stolea koju su pod uticajem
openhauera i Niea razvili Anri Bergson, Vilhelm Diltaj,
Georg Zimel, Osvald pengler, Ludvig Klages i drugi; ovaj
www.uzelac.eu
83
Milan Uzelac
naziv moe se prihvatiti samo uslovno, budui da je svaki

od ovih filozofa krajnje originalan i teko ih je podvesti pod
jedan zajedniki imenitelj; ako im je neto ipak zajedniko,
onda je to nastojanje da se u filozofiji u prvi plan stavi pojam i princip ivota, da se ospori vladajui scijentizam, ali
ne da bi se dolo na neko antinauno stanovite, ve da bi se
osporio vladajui mehanicizam. Nije stoga nimalo sluajno
da su upravo Ajntajnova teorija relativnosti kao i pojava
genetike odluno uticali na Bergsona ija je Stvaralaka
evolucija (1907) od samog poetka tumaena kao nain
"neklasinog" naina filozofiranja.
Sve to utie da u centru interesovanja filozofije ivota
nisu prirodne nauke ve humanistike discipline: istorija
duha, nauka o jeziku, kulturi, a to za posledicu ima
izgradnju univerzalne nauke o duhu; tako je u zapadnu
filozofiju prodro istoricizam, nastojanje da se istorija (kao
proces i kao nauka) podvrgne produbljenom istraivanju.
Istovremeno, filozofija ivota je dala i nove impulse
istraivanju problema svesnog i nesvesnog, kao i problema
intuicije, seanja, vremena (kao struktur svesti).
Istraujui sve manifestacije duhovnog i psihikog,
predstavnici filozofije ivota su otro kritikovali i
tradicionalni racionalizam zbog preuveliavanja svesnoracionalnih elemenata ljudskog duha. Uz ouvanje interesa
za apstraktno saznanje i intelekt zahteva se i njihovo
kritiko preispitivanje kako bi se utvrdile jake i slabe
strane uma i intelekta. Usmerenost na nesvesno i vanracionalno uinila je ovu filozofiju blisku frojdizmu. Iako je
uobiajeno da se izlaganje o filozofiji ivota zapoinje s
Nieom, tematizovanje pojma ivota zajedniko je veini
filozofskih orijentacija kraja XIX stolea, a jedno
sistematski izloeno stanovite nalazimo tek kod Bergsona.
www.uzelac.eu
84
Milan Uzelac
Anri Bergson roen je u Parizu 18. oktobra 1859.

godine; studirao je filozofiju i 1889. odbranio na Sorboni dve
disertacije: Ogled o neposrednim datostima svesti i Ideja
mesta kod Aristotela. Ubrzo nakon toga objavio je spise Materija i memorija (1896) i O smehu (1900); vrhunac njegovog
stvaralatva ine dela Uvod u metafiziku (1903) i
Stvaralaka evolucija (1907). Bio je profesor na Kole de
Frans, lan Francuske akademije i dobitnik Nobelove
nagrade za knjievnost (1928). Poslednju knjigu Dva izvora
morala i religije objavio je 1932. godine. Iako mu je
katolika crkva neke od knjiga stavila na spisak zabranjenih knjiga, pred kraj ivota smatrao je da se s
katolianstvom zavrava judaizam. ekajui satima u
nemakoj komandanturi da se registruje kao Jevrejin,
prehladio se, razboleo od pneumonije i umro 4. januara
1941. godine u okupiranom Parizu.
Mada za sobom nije ostavio kolu, mnogi su znaajni
filozofi, psiholozi, prirodnjaci, knjievnici i umetnici prve
polovine XX veka bili pod snanim Bergsonovim uticajem
(T. de arden, V. Dems, M. Prust, D. Dojs). Njegova predavanja imala su neverovatan uspeh i behu do te mere
popularna da su pariske dame slale poslugu da im satima
ranije zauzme mesta u auditorijumu; kao predava bio je
suta suprotnost Hegelu: govorio je smireno, ritmino,
uvereno, s muzikom intonacijom i krajnje precizno.
U mladosti Bergson je bio pod velikim uticajem
Spenserove evolucionistike teorije i namera mu je bila da
usavri njene poetne principe, mada je ve tumaei vreme
video i njene slabosti; mehaniko vreme, ono koje se meri
satom, to je prostorno vreme; svaki njegov momenat je
spoljanji i svi njegovi momenti su jednaki; prostornost je
karakteristika stvari. Kvantitativno razlikovanje vremenskih momenata strano je naoj svesti za koju jedan
trenutak moe da traje veno i njoj je svojstveno trajanje:
www.uzelac.eu
85
Milan Uzelac
samo svest moe da zahvati nezavreni tok vremena; van

svesti prolosti nema a budunost ne moe da bude. Svest
povezuje prolost i budunost uz pomo sadanjosti.
Mehaniko vreme je reverzibilno, ali u ivotu danas nije ono
to je bilo jue i uzaludne su potrage za izgubljenim
vremenom. Konkretno vreme je tok ivota s elementima
novine u svakom trenutku, ono je kao klupe koje
uveavajui se ne gubi ono to je ranije ve sakupilo.
Kvantitativni model vremena je koristan u nauci i za
stvaranje efikasnih instrumenata kontrole neke situacije,
ali taj model je neefikasan za istraivanje svesti i njenih
manifestacija. asovnik ne meri vreme nego jednovremenost; samo u svesti moe se zahvatiti tok vremena. Na taj
nain radikalno se razlikuju svet stvari i svet svesti.
Ve u svojim prvim radovima Bergson se skeptiki
odnosi spram oduevljenja s kojim fiziolozi i psiholozi
nastoje da univerzalizuju kvantitativnu metodu i istie
kako duboka stanja svesti nemaju nieg zajednikog sa
kvantitetom i da su ona kvalitativna; ta stanja se do te
mere slivaju jedno u drugo da je nemogue govoriti o njima
posebno; tako se ve u njegovim ranim radovima javlja ideja
neprekinutosti svesti, odnosno trajanja, a to e direktno
uticati na njegovo shvatanje slobode. Naspram
asocijativnog psiholokog determinizma Bergson istie
spontanost i unutranji dinamizam koji omoguuju slobodu
nae svesti i naeg delovanja; slobodni smo kada je nae
delovanje posledica nae celokupne linosti. Postuliranje
slobode pribliava Bergsona Kantu, no za njega je karakteristino da filozofske temelje slobode ne trai u uenju o
umu, naunom saznanju ili u moralnoj filozofiji, ve u
iskustvu (gde se dotad video najstroi determinizam); tako
se on obraa istraivanju materije i s njom povezanim formama duha.
www.uzelac.eu
86
Milan Uzelac
Dok idealizam materiju svodi na predstavu a

materijalizam materiju svodi na stvar, Bergson polazi od
realnosti duha i realnosti materije i vezu meu njima
nastoji da uspostavi u memoriji, tj. pamenju. U tenji da
objedini materiju i duh on njihovu dodirnu taku odreuje
kroz kritiku naturalistikih shvatanja po kojima se duh
(svest i psiha) svodi na materijalne, cerebralne procese.
Kritika fiziolokih (psihikih) procesa vri se analizom
opaanja kao jednog od elementarnih akata saznanja. Po
Bergsonu opaanje nije samo momenat saznanja ve je u
zavisnosti od celokupnog ovekovog delovanja. Ono odreuje
sposobnost ovekovog bia za delovanje; svojom
pripremljenou za delovanje ovekovo telo se utiskuje u
svet prirode; aktuelnost naeg opaanja sadrana je u naoj
aktivnosti, u pokretima koji traju a ne u njihovom
intenzitetu; opaanje nema spekulativan smisao i nije
usmereno na neko bezinteresno saznanje, ve je neodeljivo
od delovanja.
Bergson insistira na neraskidivosti delovanja i svesti
pri emu opaanje nije povezano samo sa seanjima ve sa
itavom paletom oseaja; svesno opaati to znai birati;
istiui sintetiko jedinstvo svesti Bergson hoe da
diferencira pamenje od opaaja jer je upravo pamenje a ne
opaanje model po kome se mogu istraivati duhovni
procesi. Pamenje Bergson deli na mehaniko i nezavisno
seanje, ali istie kako su oba vida pamenja i uzajamno
povezana: da bi se seanje javilo u svesti neophodno je da se
ono spusti s visina istog pamenja tamo gde se odvija
delatnost.
Pokuaj prevazilaenja jaza izmeu duhovnog i
materijalnog, izmeu materije i svesti nalazimo u
tematizovanju pojma ivota, to je i centralna tema Bergsonove najpoznatije knjige Stvaralaka evolucija; ivot je
tok, on je neprekidan, celovit, otelotvorenje razvoja,
www.uzelac.eu
87
Milan Uzelac
staralatva, beskonanog nastajanja, oblast nepredvidljivog

i neponovljivog. Svojstvo ivota je individualnost koja poseduje beskrajno mnogo nivoa; njega ne moe dokuiti ni
biologija ni bilo koja od prirodnih nauka; biologija pokuava
da formulie opte zakone, a ivot se ne moe staviti u
okvire optih zakonitosti; najvie to se moe uiniti jeste da
se dokui smer kojim se razliiti oblici ivog sveta razvijaju
i to je razlog to Bergson razrauje koncepciju stvaralake
evolucije budui da su svaki momenat ivota i svaki njegov
stepen stvaralaki. ivi sistemi su neponovljivi i nepovratni
i zato saznanje koje hoe da "razloi" ivot po principima
mrtvih tela iskrivljuje samu bit ivota. ivotu i stvaralakoj
evoluciji se moe pribliiti samo uz pomo pojmova trajanje
(dure) i ivotni nagon (lan vital). Pojmom trajanje Bergson nastoji da se priblii samoj sutini ivota i njegovom
neprekidnom toku (ivot traje zato to se prolo neraskidivo
uliva u sadanje i budue), ali i da se suprotstavi
tradicionalnim koncepcijama vremena po kojima je
budunost u prirodi objektivna i predskaziva. ivot se ne
moe razumeti bez uraunavanja i vremenskih koordinata,
ali re je o jednom specifinom pristupu pojmu vremena:
vasiona postoji u vremenu i to se vie udubljujemo u
prirodu vremena tim vie shvatamo da vreme podrazumeva
stvaranje, stvaranje formi, neprekidno stvaranje apsolutno
novog. Pomou pojma trajanja Bergson nastoji da blie odredi nau svest, nae ja, i njemu svojstveno shvatanje
vremena. O trajanju ivota mi saznajemo uz pomo intuicije
koja je usmerena na tok nae svesti, na njeno trajanje. Nae
Ja je realnost koju mi dokuujemo iznutra, pomou intuicije, a ne nekom analizom. Trajanje pretpostavlja svest i
stoga to stvarima pripisujemo vreme koje traje mi u njih
unosimo i odreenu dozu svesti.
Za razliku od tradicionalne filozofije koja je jo od
vremena Aristotela, uvek intelekt videla kao viu formu
www.uzelac.eu
88
Milan Uzelac
saznanja u odnosu na instinkt, Bergson istie da instinkt i

intelekt idu uvek zajedno i da jedno drugo dopunjuju; to su
dva momenta kojima se reava jedan te isti problem. Tako
su intuicija i instinkt potisnuli razum i intelekt i Bergson je
to smatrao opravdanim; kritikujui tradicionalno shvatanje
po kome se funkcija intelekta svodi na saznanje, on istie
kako rad intelekta nije beskoristan ve je usmeren na
reavanje praktinih zadataka u ivotu, na zadovoljavanje
mnotva razliitih ovekovih interesa. Um objanjava ponaanje, priprema nas da delujemo na stvari, a s druge
strane, naa svest ima unutranju slobodu, ali da bi mogla
delovati na materiju, mora da rtvuje i deo svoje slobode;
posledica toga je intelekt; um oveku daje "logiku tvrdih
tela" i to omoguuje pobede u geometriji gde se vidi blizina
logike misli i neive materije. Um razbija realnost na
delie; povezuje jednake uzroke s jednakim posledicama.
Carstvo intelekta su stvari na koje su primenjivi zakoni
mehanike, geometrije, logike. Taj svet je isprekidan i nalik
je nizu filmskih kadrova; zahvaljujui intelektu ovek moe
da stvara vetaka orua i da proizvodei ih beskrajno
varira samo proizvoenje. Intelekt je znanje formi, saznanje
odnosa; to formalno znanje intelekta ima beskonanu
prednost nad materijalnim saznanjem instinkta. Forma,
budui prazna, moe biti popunjena bezbrojnim stvarima,
esto beskorisnim. Formalno znanje se ne ograniava
korisnim mada ono postoji zbog praktine koristi; carstvu
intelekta pripadaju i pojmovi koji tvore inteligibilni svet
paralelan svetu vrstih tela; razlika je samo u tome to je
lake operisati pojmovima no likovima stvari; pojmovi nisu
posledica neposrednog opaaja stvari, nisu likovi ve
simboli i logika je skup pravila kojih se pridravamo pri
optenju s tim simbolima. Intelekt ne moe da dokui ivot i
tumai ga mehaniki, kae Bergson; ivotu se moe
pribliiti instinkt: on je vanracionalna, neintelektualna
www.uzelac.eu
89
Milan Uzelac
sposobnost duha koja je najblia od svega samom ivotu;

nae misli, u isto logikom obliku, ne mogu predstaviti
ivot, tj. duboki smisao evolucionog toka, jer misao je samo
manifestacija, jedan od oblika ivota.
Postoji jo mnotvo razlika izmeu instinkta i intelekta:
instinkt deluje pomou prirodnih organa, intelekt stvara
vetake instrumente; instinkt je nasledan, a razum nije;
instinkt je konkretan u ophoenju sa stvarima, razum se interesuje za odnose; instinkt ponavlja a intelekt stvara,
instinkt je navika, on predlae adekvatno reenje, a intelekt
ne poznaje stvari ve odnose meu njima i zato vlada
pojmovima i formama. Intelekt apstrahuje, analizira i
klasifikuje, mrvi realnost i odvajajui se od nje moe
predviati budunost.
Intuicija je vienje duha iz ugla samog duha; ona je
neposredna kao instinkt i svesna kao um. Realnost intuicije
dokazuje se u estetikoj intuiciji u kojoj se sjedinjuju stvari
liene veze sa svakodnevnim i neophodnim. Samo intuicija
moe da konstatuje trajanje svesti i realno vreme
omoguujui nam tako da sebe razumemo kao slobodna
bia. Razum oblee objekte i kida vreme kao tok; ali, kad se
tok iskida na komade, tada vie nema samog kretanja. U
tome je po Bergsonu bit Zenonovih aporija: intelekt je
prinuen da opovrgava kretanje. Tek intuicija omoguuje
da prodremo u bit ivota koji se pokazuje kao ogromni talas
koji rui sve na svom putu.
Premda je itava koncepcija stvaralake evolucije
oblikovana po uzoru na jedinstveni, neponovljivi proces
umetnikog stvaralatva, injenica je da kod Bergsona
nalazimo samo jedan tekst posveen umetnosti kao
neposrednoj kontemplaciji prirode; re je o veoma uticajnom
kratkom spisu O smehu koji je ostavio traga i na Frojdove
analize.
www.uzelac.eu
90
Milan Uzelac
Meu filozofe koji su ivot videli kao centralnu

kategoriju ubraja se i Vilhelm Diltaj (1833-1911) ija je
stvaralaka biografija zapoela ranije no Bergsonova; iako
su njegova dela bila zamiljena i delimino publikovana jo
u XIX stoleu, irokoj publici postala su poznata tek u
narednom stoleu i to je osnovni razlog to se uenje Diltaja
u veini pregleda filozofije izlae nakon Bergsona koji je po
godinama od njega bio mlai.
Diltaj je nakon zavrene srednje kole 1852. zapoeo
studije teologije u Hajdelbergu da bi potom preao u Berlin i
posvetio se studijama istorije i filozofije; istovremeno, ui
grki jezik, ita Platona, Aristotela, Avgustina i openhauera, ide na asove kompozicije, bavi se urnalistikom. U
Bazelu predaje u isto vreme kada i Nie. Od 1868. profesor
je u Kilu i jedan od saradnika arhiva lajermahera za koji
pie biografiju lajermahera po kojoj e i postati poznat; nakon tri godine prelazi u Breslau gde se upoznaje s grofom
Paulom Jorkom fon Vartenburgom ( -1897),
zemljovlasnikom i aristokratom, znalcem filozofije; njihova
prepiska koju su godinama vodili objavljena je 1923. i
znatno je uticala na filozofe tog vremena pa se na grofa
Jorka poziva i Martin Hajdeger u svom spisu Sein und Zeit.
Godine 1882. Diltaj se vratio u Berlin da bi preuzeo na
tamnonjem univerzitetu katedru za filozofiju koja je nekad
pripadala Hegelu; naredne godine je objavio svoj drugi spis
Uvod u nauku o duhu; publikovanje se na tome i zaustavilo
budui da su materijali za druge tomove publikovani tek
1914. i 1924. a sabrani spisi, na osnovu kojih tek moe da se
sudi o sistematskom karakteru itavog njegovog dela, tek
1881.
Iako je nakon izlaska Huserlovih Logikih istraivanja
bio meu prvima iz starije generacije filozofa koji je odao
priznanje Huserlu, sa njegovim delom sve se zbivalo s
velikim zakanjenjem; to se posebno odnosi na njegovu
www.uzelac.eu
91
Milan Uzelac
knjigu Doivljaj i pesnitvo (1905), koja je svojim studijama

o pesnitvu Lesinga, Getea, Novalisa i Helderlina, iako
napisana tridesetak godina ranije, bitno uticala na filozofe
druge decenije XX stolea.
Ime Diltaja obino se vee za pojam nauke o duhu13;
naspram vladajueg shvatanja da humanistike nauke
treba utemeljiti "nauno", uz pomo metoda prirodnih
nauka, Diltaj istupa sa stavom da humanistike, duhovne
nauke imaju svoj sebi svojstven karakter naunosti. Svoje
poreklo to ima u teorijsko-saznajnoj sferi. Ono to je Kant
uinio za prirodne nauke sada je trebalo uiniti i u drugim
oblastima znanja pa Diltaj smatra kako je osnovni problem
filozofije za sva vremena postavio Kant i da je zadatak
potonjih filozofa samo da nastave transcendentalnu
filozofiju.
Diltaj je ubrzo doao do zakljuka da se taj problem ne
moe reiti na Kantov nain te da je neophodno usmeriti se
na temelj filozofije: razmotriti oveka i ljudski svet u celini.
Tako se menja perspektiva: na mesto oveka kao saznajnog
subjekta i na mesto uma, stupa ovek u svom totalitetu,
totalitetu ljudske prirode, punoi ivota. Saznajnim
odnosima prethode odnosi u ivotu, pa akcenat nije vie na
Ja koje misli, ve na samom ivotu subjekta. Tako na mesto
isto saznajnog subjekta stupa ivot sa svim njegovim
stvaralakim mogunostima. Zato se Diltajeva filozofija i
naziva filozofija ivota.
Pod filozofijom ivota Diltaj misli odreene prelazne
stepene izmeu filozofije i religioznosti, literature i poezije,
slobodnije forme filozofije koje su blie svakodnevnom
ivotu i ovekovim ivotnim potrebama. U mislioce koji po13
Smatra se da izraz nauke o duhu (Geisteswissenschaften) jeste u

nemakom jeziku ekvivalent pojma moral science koji je u svojoj Logici
uveo D. S. Mil, iako se taj izraz po prvi put javlja jo 1787, pa tom izrazu
mnogi vide analogiju s pojmom nauke o prirodi (Naturwissenschaften).
www.uzelac.eu
92
Milan Uzelac
seduju takav stav spram filozofije i ivota Diltaj ubraja

Marka Aurelija, Montenja, Niea i Tolstoja. On smatra da
filozofiranje treba da sledi iz ivota i kao glavni zadatak
filozofije istie da se ivot mora razumeti iz njega samog.
Treba odbaciti sve transcendentne stavove i obratiti se onom
to je dato samim ivotom.
Usmerenost na razumevanje ivota razlikuje Diltaja od
svih drugih filozofa koji nastoje da na poetski nain
predstave svoju "ivotnu filozofiju", kao i od iracionalistikih tokova filozofije ivota u kojima se prvenstvo
davalo intuiciji, instinktu.
Re je o istorijski orijentisanoj filozofiji ivota; ta je
ovek, na to pitanje moe odgovoriti samo njegova istorija;
Diltaj esto pojmove ivot i istorijska realnost koristi kao
sinonime, budui da je istorijska realnost ona realnost koja
je ispunjena ivotom. Na isti nain, kao sinonime, Diltaj
koristi pojmove kategorije ivota i kategorije istorije.
Pitanje: kako razumeti ivot, imalo je za posledicu da se
postavi i pitanje: kako je mogue nauno saznanje pojedinih
linosti i kakvim se sredstvima to moe postii. Kljuno u
razumevanju problema naunog saznanja duhovno-istorijskog sveta jeste samo razumevanje razumevanja koje
moe imati razliite stepene, zavisno od interesa s kojim
ovek pristupa razmatranju odreenog predmeta. Na viim
nivoima razumevanje postaje blisko umeu koje Diltaj
naziva tumaenje, ili interpretacija. Istorija nastanka
posebne discipline koja bi bila u vezi sa tumaenjem
tekstova ili dokumanata ljudskoga duha ima svoj poetak u
prvim pokuajima tumaenja Svetih spisa. Sredinom XIX
stolea nauka o tumaenju, ili hermeneutika, dobila je
zaslugom lajermahera svoj definitivni oblik. Jedan od
njenih najveih problema jeste tzv. hermeneutiki krug: s
jedne strane smisao dela kao celine moe se razumeti samo
iz pojedinih njegovih delova (rei, reenica), a s druge,
www.uzelac.eu
93
Milan Uzelac
razumevanje nekog dela ve pretpostavlja opte razumevanje celine, bez ega otrgnuti delo iz konteksta ini se
besmislenim.
Tradicionalna hermeneutika interesuje Diltaja kao
interpretacija ostataka ovekovog ivota koji su se sauvali
u tekstu, ali razumevanje ivota nije analogno razumevanju
bilo koje druge oblasti, jer ovekov ivot nije ni "predmet" ni
"tekst". Zato u odnosu na ivot istraiva ne moe zauzeti
neku poziciju "sa strane" i polazei od toga da se ta pozicija
ve poseduje. Kako se radi o ivotu u celini, uporina taka
ne moe biti ni neki pojedinani ivot. ivot se moe razviti
samo iz njega samog i to na raun novosteenog iskustva.
Poto je metodu razumevanja formulisanu u raznim
humanistikim naukama Diltaj nastojao da pokae na
planu ljudskog ivota u celini, njegovo su stanovite mnogi
odredili kao filozofsku hermeneutiku. Treba imati u vidu da
pojam hermeutika sam Diltaj u svojim radovima nije
koristio. Prvi je to uinio Hajdeger u svojim predavanjima
(1919-1925), a njega je kasnije sledio H.G. Gadamer u svom
slavnom spisu Istina i metoda kojim je dao snaan impuls
daljim istraivanjima. Sm Diltaj je smatrao kako je temelj
nauk o duhu psihologija a ne hermeneutika.
Za razliku od filoloke hermeneutike koja se
permanentno moe vraati tekstu, filozofska hermenutika
nema tu mogunost budui da se njen predmet, sam ivot,
neprestano menja; ivot je nemogue zahvatiti u svakom
konkretnom trenutku a svako osmiljavanje ivota ili
odnosa u ivotu bitno menja predmet istraivanja i
deformie ga u skladu s oekivanjima istraivaa. Zato put
razumevanja mora da se odvija kroz tzv. "objektivisanje
ivota"14; re je o formama koje je sam ivot proizveo i u
14
Ovaj pojam s obzirom na nain kako ga Diltaj koristi srodan je Hegelovom

pojmu "objektivnog duha".
www.uzelac.eu
94
Milan Uzelac
kojima on sam sebe saznaje. Metod filozofije ivota

podrazumeva kod Diltaja doivljavanje, izraavanje i
razumevanje.
Slava Diltaja u najveoj meri je posmrtna a i to
zahvaljujui njegovim uenicima; prva generacija njegovih
uenika (Herman Nol, Eduard pranger, Teodor Lit) razvila
je i primenila Diltajevu teoriju u oblasti pedagogije; to je razumljivo budui da je izvorno Diltajeva filozofija bila
usmerena na ivot i njegovo preobrazovanje, pa je po
njegovim reima najvii cilj svake istinske filozofije
pedagogija u najirem smislu, nauka o vaspitanju oveka;
zato svaka filozofska spekulacija ima svoj smisao samo radi
delovanja. Zahvaljujui Diltaju pedagogija je postala
univerzitetska disciplina.
Neposredno nakon prvog svetskog rata recepcija
Diltajeve filozofije dobija nove impulse i to zahvaljujui
fenomenologiji i filozofiji ivota; na raskru ta dva pravca
1927. sa publikovanjem Sein und Zeit Hajdeger je zaao
van granica Diltajeve filozofije. Na to je reagovao Diltajev
zet Georg Mi knjigom Filozofija ivota i fenomenologija
(1930).
Radikalizacija diltajevske filozofije ivota nai e se
potom u delu Karla Jaspersa, dok e filozofsku
hermeneutiku na tragu Diltaja razviti H.G. Gadamer suprotstavljajui se metodologiji nauka i kritikoj teoriji kao i
kasnijim istraivanjima teorije razumevanja (K-O. Apel).
Posebno uticajan predstavnik filozofije ivota bio je
Georg Zimel (1858-1918). Istoriju, ekonomiju, psihologiju,
filozofiju i istoriju umetnosti Zimel je studirao u Berlinu gde
je od 1901. bio vanredni profesor, da bi od 1914. bio profesor
filozofije u Strasburgu; prvenstveno se bavio socijalnom
filozofijom i jedan je od najznaajnijih sociologa prvih
decenija XX stolea. Napisao je niz radova iz oblasti istorije,
istorije filozofije i teorije kulture. U njegove socioloke spise
www.uzelac.eu
95
Milan Uzelac
spadaju radovi: O socijalnoj diferencijaciji (1890), Filozofija

novca (1900), Sociologija (1908), Osnovna pitanja sociologije
(1917); u filozofska dela spadaju: Uvod u nauku o moralu III (1892-1893), Kant (1904), Problemi filozofije istorije
(1895), Kant i Gete (1906), Religija (1906), openhauer i
Nie (1907), Glavni problemi filozofije (1910), Filozofska
kultura (1922), Konflikt savremene kulture (1918). Posle
smrti objavljeni su njegovi spisi iz oblasti filozofije
umetnosti, filozofije istorije, religije i socijalne filozofije.
Zimel se ubraja u predstavnike filozofije ivota
prvenstveno stoga to kao i Bergson u sredite svojih
istraivanja stavlja pojam ivota, ali za razliku od Bergsona
naglasak ne stavlja na ivot u prirodi ve na ivot oveka u
drutvu. U poetku su na Zimela uticali naturalistiki,
pragmatistiki i evolucionistiki pristupi tumaenju duha,
saznanja, miljenja i istine. Pretpostavljao je da se moe
utemeljiti problem istine na kategoriji korisnosti. Kantova
filozofija mu je pomogla u prevladavanju uticaja
naturalizma i utilitarizma. Nakon toga kritikovao je
ogranienosti Kantovog uenja koje su se manifestovale u
intelektualistikoj orijentaciji kantovstva. Kanta je Zimel
nastojao da "koriguje" uz pomo Getea kod koga je naao da
se saznanje objedinjuje s delatnou "svih ivotnih
elemenata". Zadatak nove filozofije kao filozofije ivota
Zimel je video u detaljnom tumaenju od kakvih to "ivotnih
elemenata" prirodnih, praktinih, socijalnih, religioznih
zavisi saznanje uopte, kao i saznanje istine posebno.
Zimel se intenzivno bavio filozofijom Bergsona i o njoj
drao predavanja; podravao je neke njegove ideje, pre
svega povratak pojmu ivota, ali ubrzo je utvrdio da je
pojam ivota neophodno kritiki revidirati. ivot moe da
dospe van svojih granica (transcendencija ivota), van
granica aktuelnih formi a to znai da moe stvoriti jo vie
ivota. Sutina ivota je u tom transcendiranju njegovih
www.uzelac.eu
96
Milan Uzelac
granica; u tom neposrednom "prekoraivanju" granica Zimel

je video bitno svojstvo duhovnog. On je nastojao da izgradi
most izmeu tradicionalne filozofije koja je izuavala
objektivne forme duha i svesti i filozofije ivota koja se bila
skoncentrisala na "procesnu" stranu stvari. Pred kraj ivota
kod njega su klasini momenti prevagnuli u odnosu na
uticaj filozofije ivota.
Zimel polazi od toga da je ivot proces koji se odvija po
odreenim zakonima, ali to nije dovoljno da bi se izveo i
opti zakon ivota koji bi omoguio svoenje
najraznovrsnijih ivotnih procesa na neku jednosmernu
ivotnu silu. ivot je rezultat iskonskih procesa i samo su
oni potinjeni zakonima prirode. Ako za njih ima uslova,
onda ivot nastaje sam po sebi.
Formuliui odreene zakone u prirodnim naukama kao
"zakone prirode", kako je to sluaj s Njutnovim zakonom
gravitacije, ljudi neprekidno uprouju i pojednostavljuju
sliku ivota. Ne moe svako uoptavanje biti proglaeno prirodnim zakonom. Njutnov zakon se proglaava za zakon
prirode jer "prikriva stvarne zakonitosti i prve uzroke", a
Keplerov zakon nije osnovni zakon prirode ve samo ocrtava
odreene istorijske injenice koje se odnose na planete". Sve
je to jo sloenije kad je re o istoriji. Istorijske pojave su
posledica mnotva razliitih momenata i ne mogu biti
podvedene pod nekakav zakon kao to su to prirodni zakoni.
Svaka pojava u ivotu oveka i oveanstva je jedinstvena,
neponovljiva istorijska injenica, rezultat susreta mnotva
razliitih situacija i sluajnosti. Zato je pretenzija nekih
filozofa da formuliu zakone u kojima bi se ogledao tok
istorije nemogua. I pri izuavanju istorije ne moe se ostati
na injenicama, ve se moraju sagledati i uzroci koji su
doveli do odreenih istorijskih dogaaja ne zaboravljajui
pri tom da nema nikakvih nunih uzrono-posledinih
zakona u istoriji.
www.uzelac.eu
97
Milan Uzelac
Kauzalne zakone je mogue fiksirati ali se ne mogu

proglaavati za prirodne zakone jer mnogo toga zavisi od
sluajnih momenata u ivotu i ljudskom saznanju; isto tako,
treba imati u vidu da je ljudska istorija principijelno nedovrena i da nije mogue da se neki kauzalni odnosi iz
prolosti projektuju u budunost.
U oblasti etike Zimel je poznat po svojoj kritici
Kantovog kategorikog imperativa koji je po njegovom
miljenju trebalo zameniti individualnim zakonom, dok u
oblasti sociologije kao centralni pojam istie povratno
uzajamno delovanje (Wechselwirkung) budui da ivot kao
mnogostrani proces ne sme se objanjavati stavljanjem
naglaska na jednu ili drugu grupu uzroka. U spisu Filozofija novca (1900) Zimel analizira uticaj novca, finansijskonovanih odnosa na ponaanje i svest ljudi, na potiskivanje
oseanja i ljudskih elja, na deformaciju razuma i
racionalnosti. Meusobno otuenje ljudi, postvarivanje meuljudskih odnosa kao i obezvreivanje kulture posledica su
vlasti novca. Ljudi se sve vie koriste stvarima kao
sredstvima i instrumentima, a ne razumeju smisao njihovog
delovanja.
Iako ima ogroman opus, Zimel nije pisao sistematska
dela, ve je kao i veina mislilaca ove orijentacija pisao dela
vie esejskog karaktera to nije umanjilo njegov uticaj ve
naprotiv, dovelo da velike njegove popularnosti svrstavajui
ga u red najveih sociologa XX stolea, pored Dirkema,
Pareta i Maksa Vebera.
Odnos prirode i istorije Osvald pengler (1880-1936)
je podigao na metafiziki nivo; krah Nemake u Prvom
svetskom ratu povezao je s propau zapadne civilizacije; u
prirodi dominira mehanika nunost dok je istorija carstvo
organske nunosti. Zato se istorija moe razumeti uz pomo
kategorije doivljaja, intuitivnim pronicanjem u forme
istorijskog razvoja.
www.uzelac.eu
98
Milan Uzelac
pengler smatra da oveanstvo nema nikakav cilj,

nikakvu ideju, nikakav plan kao to svrhu nemaju leptiri ili
orhideje. oveanstvo je zooloki pojam lien bilo kakvog
smisla. U to doba vladajuoj slici istorijskog napretka i
razvoja pengler je suprotstavio koncepciju o smeni
razliitih civilizacija koje se mogu razumeti kao organizmi
koji se raaju, razvijaju i propadaju. U zatvorenom civilizacijskom prostoru filozofija i moral imaju apsolutni
smisao ali izvan njenih granica, u drugoj civilizaciji, oni
nemaju nikakav smisao. Koliko ima civilizacija, toliko ima i
moralnih sistema. Svaka civilizacija stvara sopstvene
vrednosti, razliite od onih koje imaju druge civilizacije.
Kao i organizmi, civilizacije su osuene na propast.
Treba imati u vidu da je svojim spisima protiv
demokratije, liberalizma, parlamentarizma i kapitalizma
pengler pred kraj ivota doprineo uvrivanju nacizma u
Nemakoj, ali se isto tako ne sme zaboraviti da je u svom
delu Propast zapada I-II (1918-1922), posebno kad je re o
smeni civilizacijskih ciklusa, preuzeo niz ideja u to vreme
na zapadu nepoznatog ruskog mislioca - Nikolaja
Danilevskog (1822-1885).
Po svom osnovnom obrazovanju Nikolaj Danilevski je
bio biolog, botaniar. Bavio se raznim poslovima, rukovodio
borbom protiv filoksere na Krimu, izradio osnovni zakon o
ribolovu u Rusiji XIX veka, bavio se selekcijom, bio direktor
botanike bate na Krimu. Mnogi ga znaju kao jednog od
predstavnika slavjanofilstva, manji broj ljudi zna da su ga
poseivali Dostojevski i Tolstoj. A treba znati da je autor
dvotomnog dela Darvinizam (1885; 1889), kao i mnotva publicistikih spisa. Svoju socioloku teoriju Danilevski gradi
po uzoru na tada vladajui organicizam u nauci. Njegova
teorija "kulturno-istorijskih tipova" (koja je ubrzo postala
osnova slavjanofilstva u vreme njegovog prelaska u panslavizam) bitno je uticala na penglera kome je bilo poznato
www.uzelac.eu
99
Milan Uzelac
delo Danilevskog Rusija i Evropa (1871) u kome se autor

oslanja na rezultate biolokih nauka i po analogiji tome da
ne postoji opti bioloki zakon zakljuuje kako ne postoji ni
opti i jedinstveni plan po kome se razvijaju istorija i
drutvo pa stoga ne moe postojati ni opta istorija kao
nauka.
Ovo poslednje on dokazuje pozivanjem na injenice koje
uzima iz istorije: podela istorije na staru, srednju i novu ne
moe se odrati zato to su se u svakom od tih perioda razni
narodi nalaze na razliitom stepenu razvoja. Tako, pogreno
bi bilo tvrditi da se pad Rimske Imperije poklapa s
poetkom srednjeg veka jer u to vreme u Indiji i Kini nema
nikakvih promena i te zemlje ostaju na ranijem nivou
razvoja. irenje hrianstva, kod raznih naroda zbiva se u
razliito vreme, pa i to jasno pokazuje da je nemogua
izgradnja jedne jedinstvene istorije. Granicu izmeu
srednjeg i novog veka vremenski je nemogue odrediti ne
samo u raznim delovima sveta, no ak ni u okvirima
pojedinih drutava na istom kontinentu.
Ali, ako se narodi razvijaju neravnomerno, to znai da
ne postoji realno oveanstvo u celini, to ne znai da ne
postoje kulturno-istorijski tipovi kao izdvojene forme
postojanja oveanstva koje i jedine mogu biti predmet izuavanja istorije i sociologije. Ideja o ciklinom shvatanju
vremena u istoriji, to je ono to e takoe pengler preuzeti
od Danilevskog kome duguje za deo svoje slave.
Meutim, kad je re o orijentaciji u filozofiji koju
uobiajeno nazivamo danas filozofija ivota ne sme se
zaobii originalna varijanta filozofije ivota kakvu nalazimo
kod slavnog ruskog filozofa Semjona Franka (1877-1950)
koji naspram ulne i intelektualne dimenzije naeg
opstanka posebno tematizuje duhovnu dimenziju koja je
slivena s naim ivotom i za to uvodi nov pojam - ivo znanje. Frank je zapoeo studije prava na Moskovskom
www.uzelac.eu
100
Milan Uzelac
univerzitetu, a koje je morao prekinuti zbog uea u

studentskom pokretu a pod uticajem tada naprednih
marksistikih ideja. Godine 1899. prelazi u Berlin a
naredne godine objavljuje u Moskvi spis Marksova teorija
vrednosti i njen znaaj; nekoliko godina ranije objavio je u
zborniku Protiv idealizma spis o etici ljubavi kod F. Niea.
U to vreme raste u Rusiji interes za Niea i Frank je
zajedno s F. Zelinskim, G. Rainskim i J. Bermanom jedan
od glavnih urednika sabranih dela Niea koja su poela da
izlaze 1909. ali je projekat ostao nedovren. Nakon zavrenih studija Frank radi kao slobodni pisac, prevodi i pie
recenzije u domaim i stranim asopisima. Od 1907.
urednik je asopisa i u njemu objavljuje
svoje radove sabrane kasnije u knjigama Filozofija i ivot
(1910) i ivo znanje (1923). Ve iz naslova ovih dela vidna je
misao-vodilja Franka: stvoriti novu "filozofiju ivota"
skoncentrisanu na ivot znanja. Od 1913. Frank je docent
Petrogradskog univerziteta a 1913. odlazi u Nemaku na
specijalizaciju i rezultat tog boravka je disertacija Predmet
znanja. O osnovana i granicama apstraktnog znanja
odbranjena 1916. Naredne godine objavljuje knjigu Ljudska
dua. Uvod u metafiziku duevnog ivota koju je zamislio
kao drugi deo filozofske trilogije, a iji je trei deo (Duhovne
osnove drutva) objevljen tek 1930 u Parizu. U leto 1917.
postavljen je za dekana Istorijsko-filozofskog fakulteta u
Saratovu. Nakon etiri godine prelazi u Moskvu i uestvuje
u osnivanju Filozofskog instituta i Akademije duhovne
kulture. Nakon kratkog vremena brodom sa drugim
filozofima odlazi iz Rusije i nastavlja svoju filozofsku delatnost u Berlinu gde je jedan od osnivaa Ruskog naunog
instituta i dri predavanja na Religiozno-filozofskoj
akademiji koju je osnovao Berdjajev. U emigraciji je objavio
niz knjiga: Pad idola (1924), Smisao ivota (1926), Duhovne
osnovne drutva (1930), Svetlo u tami (1949) i dr. Nakon
dolaska nacista na vlast u Nemakoj emigrirao je 1937. u
www.uzelac.eu
101
Milan Uzelac
Francusku a 1945. u Englesku gde je napisao poslednje

svoje delo objavljeno posthumno, Metafizika ljudskog opstanka.
Filozofija Franka je krajnje originalna; na tragu ideja
Platona, Dekarta, Kanta i Hegela, kao i njegovih
savremenika, Bergsona, Koena, Natorpa, Rikerta, Vindelbanda, Kasirera, Huserla, elera, Djuija, Rasela, Diltaja,
Zimela. Frank promilja niz tema savremene filozofije kao
to su: problem sveta, oveka, drutva, saznanja, kulture.
Glavna linost u istoriji filozofije za Franka je bio Nikola
Kuzanski, posebno njegovo uenje o apsolutu sa stanovita
"uenog neznanja" kao i ideja o coincidentia oppositorum.
Centralna ideja Frankove filozofije jeste ideja
bivstvovanja kao nadracionalnog jedinstva i ona Franka vodi
osnovnom pitanju celokupne istorije filozofije: problemu
bivstvovanja sadranom u pitanju "ta u osnovi svega jeste";
on dolazi do zakljuka da je empirijski svet iri od onog to se
o njemu obino misli i da se empirijski svet ne moe svesti na
materijalni svet; pravo bivstvovanje nije identino
materijalnom bivstvovanju. Pojave duevnog ivota takoe
pripadaju realnosti i pri tom nisu manje objektivne od
materijalnih predmeta i dogaaja.
Realnost je satkana od materijalnih kao i od psihikih
pojava. Ali svakoj realnosti koju uvodimo u svet mi smo
prinueni da suprotstavimo jo iri pojam realnosti u koji
osim realnosti ulazi i neto nadvremeno idealno bivstvovanje.Tako, po Franku, istinski totalitet je zbir realnosti i
idealnog bivstvovanja. Uvodei pojam "idealnog bivstvovanja"
Frank se poziva na Platona i platoniare kao i na Kanta.
Idealno bivstvujue bivstvuje kao nadprostorno i nadvremeno
jedinstvo.
Poput drugih filozofa i Frank nastoji da izgradi
filozofiju ivota; originalnost njegove pozicije je u tome to
filozofiju ivota Frank gradi uz pomo pojma ivo znanje;
www.uzelac.eu
102
Milan Uzelac
smisao ovog stanovita je u tome da ono to saznajemo ne

dolazi nam spolja kao neto razliito od nas samih, ve kao
neto to je sliveno s naim ivotom. Naa misao nastaje i
razvija se iz dubina samootkrivajue i samorazvijajue
realnosti; to to mi oseamo kao na ivot otkriva nam se
kao ono to je nedeljivo i prisutno u naem ivotu. To znanje
nastaje u dubini naeg ivotnog iskustva iz kojeg kao iz
osnove izrasta misao kao "predmetno znanje".
Pojam predmetnog znanja je centralna tema Frankovih
gnoseolokih istraivanja izloenih u istoimenom delu
Predmet znanja; ovo delo sabira sva dostignua u evropskoj
filozofskoj literaturi iz oblasti gnoseologije i ono se moe odrediti kao ontoloka gnoseologija. Frank opovrgava
subjektivistike i transcendentalistike koncepcije koje
saznanje ine najviim pojmom i osnovom teorije saznanja i
pri tom analizira gonseoloka uenja od Dekarta do Kanta,
kao i uenja neokantovaca, Huserla i Bergsona; smatra da
se smisao svakog znanja sastoji u odnosu predmeta i
njegovog sadraja i pri tom se poziva na Huserlovu kritiku
prihologizma izloenu u Logikim istraivanjima i istie
kako se mora odbaciti rasprostranjeno shvatanje pozitivista
o tome kako se iskustveno rasuivanje svodi samo na
analizu (ili sintezu) opaaja. Kritikujui senzualizam Frank
sledi radove Kanta, Huserla i tumpfa, kao i ruskih filozofa
V. Solovjova i L.M. Lopatina i zakljuuje da nikakav sadraj
znanja nije dat neposredno u samom materijalu znanja a da
je samo znanje usmereno na nepoznat, izvan granica
imanentnog, transcendentni objekt. U tom sluaju javlja se
pitanje: kako predmeti koji su van granica predmetno datog
mogu biti predmet naeg saznanja? Kako se moe dokuiti
sam predmet koji zalazi izvan granica samog sebe i kako mi
to uopte moemo znati. Frank kritikuje reenja koja su
dali predstavnici naivnog realizma, ali i ona koja se nalaze
kod Berklija i Kanta (mada Kanta tumai u duhu
www.uzelac.eu
103
Milan Uzelac
neokantovaca). Kada Kant tvrdi kako svest sama stvara

svoj predmet tada dolazi zapravo do "unitavanja" stvari
same po sebe odnosno, transcendentnog predmeta. Svest je,
istie Frank, izvor misli o predmetu i ono to nazivamo
predmetom jeste samo posebna forma svesti korelat
jedinstva apercepcije. To se dogodilo stoga to je Kant toliko
rairio prostor svesti da je ona obuhvatila i oblast samog
predmeta. Dosledno razvijanje ideje transcendentalnog
idealizma dovelo je do njegovog samounitenja. Posledica
toga je pozicija koju Frank odreuje kao imanentni
objektivizam i mada ona u odnosu na neokantovske kole
kao i u odnosu na Huserlovo uenje o intencionalnosti ima
odreene prednosti, ta pozicija je i sama sutinski
neodriva.
Frank kritikuje transcendentalizam kakav nalazi kod
Huserla i po kome je ista svest poslednji osnov teorije
saznanja i svoju poziciju odreuje kao apsolutni realizam
ime se zapravo suprotstavlja svim oblicima subjektivizma i
transcendentalizma. Frank smatra da je Dekart s uenjem
o cogitu bio na dobrom putu da dospe do samog
bivstvovanja, ali da u svojim namerama nije uspeo jer je
ostao sputan zabludama transcendentalizma. Dekart u
svojoj uvenoj formuli nije uspeo da vidi da iz nje izranja
bivstvovanje samo koje se ne dobija uz pomo svesti ve
neposredno, budui da smo mi sami bivstvovanje. Apsolutni
realizam ne polazi od svesti ve od bivstvovanja koje je
polazna taka svih teorija. Shvatanje Franka da je polazite
apsolutnog realizma samo bivstvovanje pribliava se
poznom Hajdegeru i nije sluajna izjava Franka pred kraj
ivota da mu je Hajdegerova pozicija iz Holzwege veoma
bliska i da nemaki filozof na najbolji nain u tom delu
izraava Frankovu intuiciju koja ga je pratila sav ivot.
U drugom delu svog spisa Predmet znanja, gradei
filozofsku psihologiju, Frank ukazuje na to da je
www.uzelac.eu
104
Milan Uzelac
iskljuivanje pojma due iz psihologije i filozofije negativno

uticalo na razvoj tih disciplina jer uenje o dui i ovekovom
ivotu nije umee ili vera ve znanje, i da je uenje o dui
mogue i neophodno i to u obliku egzaktnog naunog
znanja. Frank stoga nastoji da rasvetli vieslojni ljudski
duevni ivot; pod duom Frank razume neposrednu
celovitost duevnog ivota, odnosno nae sopstveno bie koje
mi svakog asa neposredno doivljavamo. Da bi se dospelo
do biti psiholokih pojava Frank svakom psihologu i filozofu
preporuuje da napusti prirodni stav i izvri svojevrsnu
redukciju. Dok je ovek u svakodnevnom ivotu okupiran
predmetnom stranom sveta i naeg duha, zadatak filozofa
koji ispituje duu i duevni ivot jeste u tome da istrai
duevni ivot kao takav tako to e neposredno zai u njega.
Duevni ivot obuhvata sve oblike svesti i u kontekstu
filozofske psihologije kakvu razvija Frank deli se na tri
oblasti: svest kao neposredno doivljavanje, predmetnu
svest i samosvest.
Iako je svest neodeljiva od duevnog ivota, sa sveu se
ne iscrpljuje sfera duevnog ivota; sutinskije, dublje i
daleko neposrednije svojstvo duevnog ivota u njegovoj
sveukupnosti jeste momenat neposrednog bivstvovanja i to
u istoj meri u kojoj je ivot iskonskiji od svesti a delovanje
iskonskije od miljenja; duevni ivot je prvo realna mo a
tek potom nosilac svesti. Sa stanovita ivota i bivstvovanja
duevni ivot je utemeljujua realnost, dok je svest samo
mogunost (potentia), sirovi materijal za realnost. Duevni
ivot nije identian sa sveu, a svest nije njegovo
odluujue i presudno svojstvo.
Osobine duevnog ivota su besformnost,
kontinuiranost i neogranienost; prvi koji se pribliio novom
shvatanju duevnog ivota bio je Lajbnic s uenjem o
monadi iji unutranji svet obuhvata svu vasionu pa ak i
boga, ali on tu beskonanost predstavlja mutno time to je
www.uzelac.eu
105
Milan Uzelac
kao svojstvo duevnog ivota istakao potencijalnu

beskonanost. Besformnost duevnog ivota izraava se kao
njegova ne-vremenost a tek sa znanjem mi se uzdiemo nad
vreme i ivimo u venosti. Zahvaljujui pamenju mi u
sadanjosti moemo obuhvatiti prolo. Zato, za razliku od
saznanja duevni ivot se nalazi negde na "periferiji", ali on
je sav "potopljen" u sadanjosti koja nije neki matematiki
trenutak nego "bezoblino trajanje". Saglasno s Bergsonom
Frank uz pomo pojma trajanja istie dinamizam duevnog
ivota, ali istie da dinamizam duevnog ivota nije identian s tokom vremena. Pojam promenljivosti treba na
duevni ivot paljivije primenjivati. Bolje je duevni ivot
porediti s talasima okeana no s bespovratnim tokom reke.
Polazei od tradicionalnog shvatanja due Frank
razlikuje njene intelektualne, emotivne i voljne
manifestacije; polazei od duevnog ivota kao stihije, potencije, haotinog materijala, Frank prelazi na istraivanje
"konkretnog duevnog ivota" i moi koje je oblikuju. Dua
nije subjekt svesti ve subjekt duevnog ivota; tu nije re o
idealnom nosiocu svesti ve o prisutnosti realnog centra
delatnih sila duevnog ivota i sve to vodi zakljuku o
nunosti egzistencije ne pojedinanih dua ili svesti ve o
intersubjektivnoj, opteljudskoj, kosmikoj dui. Zato za
Franka pojmovi kao to su "dua naroda" ili "ljudski genije"
nisu prazne apstrakcije ve originalna, iva, konkretna bia
koja se manifestuju na svakom koraku i njegov filozofski
sistem kao svoj trei deo ima socijalno-filozofski deo izloen
u spisu Duhovne osnove drutva. Nalazei se u dubokom
saglasju i intenzivnom unutranjem dijalogu s filozofijom
njegovog vremena, filozofija Semjona Franka jo uvek eka
svoje prave tumae i nastavljae; moda i zato to njegovom
filozofskom koncepcijom, skoncentrisanom na razjanjenje
pojmova bivstvovanja, oveka i njegove egzistencije, ali i
pitanja o bogu, bogooveku i saznanju boga, dominiraju
www.uzelac.eu
106
Milan Uzelac
filozofske a ne teoloke ideje, pa se celokupno delo Franka

nalazi u senci drugorazrednih ruskih religioznih mislilaca
koji su odavno moda ali ne i predmet istinskog
razumevanja.
Analitika filozofija
Jedna od najuticajnijih orijentacija u anglosaksonskom
svetu je analitika filozofija; njeni zaetnici su engleski
filozofi Dord Edvard Mur (1873-1958) i Bertrand Rasel
(1872-1970) kao i nemaki matematiar i logiar Gotlib
Frege (1848-1925). Predstavnici ove filozofske orijentacije u
sredite svojih istraivanja stavljaju analizu temelja znanja
s obzirom na njegovu ulnu, empirijsku, racionalnu i
teorijsku dimenziju. U svoje prethodnike oni ubrajaju Loka,
Hobsa, Berklija, Hjuma, Mila, Maha, ali isto tako i
Aristotela, srednjovekovnu sholastiku, Dekarta, Lajbnica,
Kanta. Ve ranije dobijena znanje o ljudskom iskustvu
dovode u tesnu vezu sa analizom jezika u kojem trae
smisao iskustva.
Termin logika analiza uveli su u upotrebu Mur i Rasel;
u prvo vreme tim pojmom je oznaavan metod, a kasnije i
itava orijentacija koja se oslanjala na taj metod; pomenute
filozofe, kao i one koji su im se potom pridruili (R. Karnap,
G. Rajl, L. Vitgentajn), povezuje ne samo tematika i
filozofska koncepcija, koliko stil filozofiranja, a to je
temeljno analiziranje jezika s ciljem da se ree svi filozofski
problemi. Glavni cilj analize je otkrivanje strukture misli,
razjanjenje svega nejasnog, postizanje transparentnog
odnosa jezika i realnosti, jasno razgranienje smislenih i
besmislenih iskaza.
Unutar analitike filozofije razlikuju se dva smera:
filozofija logikih iskaza i filozofija lingvistike analize (ili,
lingvistika filozofija). Predstavnici prvog smera bave se
www.uzelac.eu
107
Milan Uzelac
filozofijom i logikom nauke, dok predstavnici drugog smera

takav pristup smatraju uskim i ogranienim; po njihovom
miljenju filozofija svoj osnov ima u realnom ljudskom
razumevanju, u ivotnim situacijama, u mehanizmima
prirodnog jezika.
U temeljima filozofije logike analize nalaze se radovi
Fregea i Rasela kao i koncepcija Vitgentajnovog Logikofilozofskog traktata, dok lingvistika filozofija polazi od
radova Mura, kao i radova Vitgentajna iz kasnijeg perioda
njegovog stvaralatva.
Osnovni pojmovi i problemi analitike filozofije
formulisani su u Fregeovom spisu iz 1892. godine Smisao i
znaenje, mada je u to vreme vladala filozofija sasvim druge
vrste, neohegelovstvo, u Engleskoj poznata kao "apsolutni
idealizam" iji najvei predstavnici behu Frensis Bredli
(1846-1924) i njegovi istomiljenici Bozanke i MekTagart.
Kao osnovnu ideju svoje filozofije oni su isticali ideju
apsluta koju su preuzeli kod Hegela. Pod apsolutom imali
su u vidu najviu, savrenu realnost koju su shvatali kao
duhovni totalitet. Stvarnost su identifikovali sa umnim,
apsolutnim, odnosno boanskim iskustvom. Otro su razlikovali realnost i privid; materiju su smatrali za iluziju dok
su prostor i vreme proglaavali za irealne. Nije nimalo
sluajno to su Bredlijevu knjigu Vidljivo i stvarnost (1893),
koja je mnogima bila uzor idealizma, neki kritiari odredili
kao Iezavanje stvarnosti. Filozofija apsolutnog idealizma
je po miljenju mnogih portivreila samoj stvarnosti i
ljodskom oseaju za realnost. Stav neohegelovaca o tome da
naglasak treba staviti na celinu apsoluta, na drutvenom
planu vodio je primatu drave nad pojedincem a u oblasti
teorije saznanja primatu sinteze nad analizom. Pozicija u
kojoj je sinteza nadreena analizi naziva se holizam.
Poetak filozofske preorijentacije poznat kao analitiki
obrt, dogodio se 1898, Murovim i Raselovim istupanjem
www.uzelac.eu
108
Milan Uzelac
protiv apsolutnog idealizma i suprotstavljanjem realizma i

analize. Prodor od idealizma ka realizmu zapoeo je Mur a
sledio ga je Rasel. Oni su podvrgli kritici stavove
neohegelovaca pod ijim su se jakim uticajem dotad i sami
nalazili. Obojica su poeli vei znaaj da pridaju tradicionalnim problemima teorije saznanja reavajui ih u
duhu realizma priznavanjem nezavisnosti spoljanjeg
sveta u odnosu na opaaje, kao i nezavisnosti injenica u
odnosu na sudove o njima. Metodski, Mur i Rasel su nastupali kao analitiari dajui time podsticaj analitikom
pokretu u filozofiji. Interesovanja Rasela su se
skoncentrisala na analitike mogunosti simbolike logike i
istraivanja osnova matematike; tu se on u znatnoj meri
oslanjao na radove Fregea. Mura je vie interesovala
analiza filozofskih pojmova i problema sredstvima obinog
jezika.
Jedan od osnivaa anglosaksonskog neorealizma i
lingvistike linije u analitikoj filozofiji, Dord Edvard
Mur (1873-1958) bio je po svom osnovnom obrazovanju
klasini filolog i u poetku uenik neohegelovaca Bredlija i
MekTagarta; razvijajui njihovu kritiku psihologizma on se,
studirajui engleske empiriare od Loka do Mila, postepeno
poeo od njih distancirati da bi svoje novo stanovite,
formulisano kao konceptualni realizam izloio u studiji Priroda suenja (1899); u tom spisu jasno je izloena pozicija
neorealizma i antipsihologizma (u tumaenju logike i teorije
saznanja) i on je presudno uticao na formiranje logikog
atomizma Rasela i Vitgentajna. Procedure analize iskaza
obinog jezika (njihove gramatike i logike forme, njihovi
odnosi prema injenicama, kao i kriterijumi njihovog
osmiljavanja) bie u centru interesovanja svih orijentacija
koje e nastati unutar analitike filozofije.
lankom Opovrgavanje idealizma kao i knjigom
Principi etike Mur je jasno ukazao na dve oblasti koje su se
www.uzelac.eu
109
Milan Uzelac
nale u sreditu njegovog interesa a to su epistemologija i

filozofija morala. Suprotstavljajui se idealizmu Mur velia
zdrav razum i njegovu uverenost u postojanje predmetnog
sveta koji je nezavisan od subjekta. Reavajui problem
teorije saznanja on nastupa kao realist, dok je po metodi
analitiar. Tako su u njegovom delu tri momenta dola do
najvieg izraaja: kritika idealizma, odbrana zdravog
razuma i primena analitikog metoda.
Uticaj Mura na anglosaksonsku filozofiju prve polovine
XX stolea bio je veliki i to vie samim stilom filozofiranja
no delima. On je obnovio staru englesku tradiciju oslanjanja
na zdrav razum, dajui filozofiranju sasvim novu formu a uz
stalno insistiranje na obraanje panje na sam jezik to je i
podstaklo razvoj analitike filozofije.
Za Murom, utiui na formiranje filozofske logike
analize, krenulo je kume Dona Stjuarta Mila (1806-1873)
- Bertrand Rasel (1872-1970); Milovo delo Sistem logike
kao i spisi Hjuma (kojeg je Mil samo razvijao) bitno su odredili kasnije filozofske stavove Bertranda Rasela.
Stvaralatvo Rasela ima vie perioda: u poetku se bavi
temeljima matematike i filozofije a potom logikim
osnovama matematike i to je period kad je napisao svoja
najznaajnija dela: Principi matematike (1903), lanak O
oznaavanju (1905) kao i fundamentalno delo, u saradnji sa
V. Vajthedom, Principi matematike I-III (1910-1913). Ovo
poslednje delo donelo je Raselu svetsku slavu i u narednom
periodu bavio se pisanjem popularnih dela iz raznih oblasti
filozofije a koja su bila namenjena irokoj publici. Tematski
njegova dela obuhvataju teoriju saznanja, istoriju filozofije,
prebleme religije i morala, pedagogiju i politiku. Rasel je
neko vreme studirao matematiku na Kembridu, a potom je
bio pod uticajem neohegelovstva; prve radove pie pod
uticajem Kanta i Hegela; uvidevi neplodnost primene
filozofskih spekulacija na savremenu nauku poinje da
www.uzelac.eu
110
Milan Uzelac
kritikuje apsolutni idealizam sa stanovita realizma i

empirizma i tako se pribliava Muru i gradi teoriju
realnosti po kojoj postoji principijelna razlika izmeu
materije i svesti, pojedinanog i opteg (univerzalnog) i na
tome e ostati i narednih decenija. Moglo bi se rei da Rasel
razvija ideje empirizma (Mah) u njihovoj pozitivistikoj
(hjumovsko-milovskoj) varijanti, pa nije sluajno to su ga
mnogi nazivali i Hjumom XX stolea. Svoju filozofsku
poziciju on je odreivao kao nauni zdravi razum. Polazio je
od toga da je svet u njegovom uobiajenom znaenju svet
ljudi i stvari, a da iza tog naeg "malog sveta" postoji "veliki
svet" vasiona. Mi znamo samo beskonano mali deo
vasione jer, bilo je bezbroj vekova u kojima nije bilo
nikakvog znanja i verovatno e nastupiti vreme mnogih
vekova kad opet nee biti nikakvih znanja.
to se kasnijih Raselovih spisa tie, njegova pozicija je
eklektika budui da je esto nekritiki potpadao pod
razliite uticaje pa je razvijao i meusobno razliite
koncepcije. Najtemeljniji su njegovi radovi iz oblasti matematike i simbolike logike u kojima je dao svoj originalni
doprinos i usmerio razvoj analitike filozofije.
U razraunavanju Rasela sa Hegelovom filozofijom
presudnu ulogu odigrala je Lajbnicova filozofija u kojoj je on
naao ideju analitike metode koja se sastojala u razlaganju
sloenih oblika znanja na jednostavne ime su se dobijale
"istinske sheme znanja" koje ine "pravu osnovu sveta".
Osnovne ideje analitikog metoda izloene su ve 1900. u
Raselovom spisu Kritiki pregled Lajbnicove filozofije da bi
ve 1903. u delu Principi matematike pokazao kako je sva
matematika nastala iz simbolike logike i da je stoga
neophodno spoznati njene principe. U spisu koji je napisao
sa Vajthedom Rasel je, razvijajui Fregeov program
logicizma, koristei strogo logiko-matematike metode,
reio niz paradoksa pred kojima se u to vreme nala
www.uzelac.eu
111
Milan Uzelac
matematika, kao grana logike, tvrdei pri tom da je ista

matematika klasa propozicija tipa p q, da nema pojmova
tipinih za matematiku koji se ne mogu svesti na logike i
da nema matematikih rauna koji se ne mogu prevesti na
isto formalne. Uvidevi kako su nove ideje u oblasti logike
analize znaenja efikasne za reavanje problema koji su se
nalazili i pred tradicionalnom filozofijom, Rasel je doao do
zakljuka da je logika u svom formalizovanom obliku
duboko povezana sa filozofijom, pa je jedna od bitnih crta
analitike filozofije bilo zbliavanje logike i teorije saznanja.
Smatrao je da je logika fundamentalna za filozofiju i da
filozofske kole treba deliti i razlikovati ne s obzirom na
njihovu metafiziku ve s obzirom na vrstu logike na kojoj
poivaju.
Rasel se u primeni metode analize nije ograniio na
matematiku ve je istiui znaaj simbolike logike metod
logike analize primenio na teoriju saznanja i proirio na
reevanje svih filozofskih problema; tako je nastala
analitika filozofija za koju se moe rei da je vladajua
orijentaciji u anglosaksonskom svetu prve polovine XX
stolea. U to vreme meu filozofima u Engleskoj istie se jo
jedan mislilac, austrijanac poreklom, Ludvig Vitgentajn
(1989-1951). Iako je njegovo originalno delo sinteza
engleske analitike filozofije i kontinentalne filozofije, pre
svega Kanta i openhauera, ali isto tako i antike filozofije
(Platon i sofisti), filozofije ivota (Nie) i pragmatizma
(Dems), mora se rei da je Vitgentajn, pod presudnim
uticajem Rasela i Mura, stvorio filozofiju koja je organski
spoj interesa za jezik i traenja smisla, sutine filozofiranja.
Vitgentajn je sredinja linost analitike filozofije. Iako
mu je otac bio magnat i osniva metalne industrije u
Austriji, Vitgentajn se odrekao nasledstva, neko vreme bio
uitelj u kolama u gornjoj Austriji, neko vreme manastirski batovan, uz podrku Rasela i Mura tridesetih godina
www.uzelac.eu
112
Milan Uzelac
XX stolea predaje filozofiju na Kembridu, za vreme

Drugog svetskog rata radio je u jednoj londonskoj bolnici
kao bolniar, a potom u medicinskoj laboratoriji u Njukastlu.
U filozofskom stvaralatvu Vitgentajna razlikuju se
dva perioda: rani (1912-1918) i pozni (1929-1951) i re je o
dve razliite koncepcije; prvi period odreen je delom
Logiko-filozofski traktat (1921) a drugi posthumno objavljenim delom koje je on sam zavrio Logika istraivanja
(1953). Iako razliita, oba ova dela imaju specifinu formu:
prvo je izloeno strogim matematikim redom, dok je drugo
pisano u aforistikom stilu iji delovi nemaju strogi logiki
sled. Oba dela, nastala u razliito vreme, sa razliitih
pozicija, istovremeno su suprotna jedno drugom ali ne jedno
drugom i strana. Oba spisa objedinjuje potraga za
dubinskim, konceptualnim shemama jezika, ali dok u
prvom delu Vitgentajn sledi ideje Fregea i Rasela, u
drugom je programski blii Muru. Obe koncepcije
objedinjuje jedna tenja tenja za jasnou: "Sve to se
moe rei, moe se rei jasno a o onom to se ne da iskazati,
o tome treba utati"; tako glasa jedna od slavnih reenica
kojima se zavrava njegov Traktat. Svoj osnovni zadatak
koji povezuje oba perioda njegovog stvaralatva Vitgentajn
je video u traenju naina i navika na osnovu kojih bi se
uspostavio korektni odnos izmeu dva sveta: verbalnog
sveta razumevanja i sveta realija (dogaaja, stvari, formi
ivota i delovanja ljudi). Za to su postojala po njegovom
miljenju, dva metoda: logika analiza i lingvistika
analiza.
Za svoj prvi spis Vitgentajn istie kako je misao vodilju
naao u Raselovom stavu da je logika sutina filozofije a da
je filozofija uenje o logikoj formi saznajnih iskaza i da je
pri tom sebi za cilj postavio potragu za krajnje jasnim logikim modelom znanja/jezika optom formom iskaza.
www.uzelac.eu
113
Milan Uzelac
Prvobitno je Vitgentajn ovo svoje delo nazvao Stav (Der

Satz) a naziv Tractatus logico-philosophicus dao je D. E.
Mur a Vitgentajn je to i prihvatio. Traktat poiva na tri
principa: (a) predmetni termini jezika tumae se kao imena
objekata, (b) elementarni iskazi tumae se kao logika slika
najjednostavnijih situacija i (c) sloeni iskazi tumae se kao
logika kombinacija elementarnih iskaza. Jednostavnije reeno, Traktat je zapravo svojevrsni prevod ideja logike
analize na filozofski jezik; za njegovu osnovu uzeta je
atomistiko-egzistencijalna shema elemenata znanja koju je
Vitgentajn naao u Principima matematike Rasela i Vajtheda. Osnov njegovog dela ine elementarni (atomistiki)
iskazi. Iz ovih jednostavnih iskaza, pomou logikih veza
(konjunkcija, disjunkcija, implikacija, negacija) nastaju
sloeni (molekularni) iskazi. Ovi poslednji tumae se kao istinosne funkcije elementarnih iskaza, a to znai da je
njihova istinitost ili lanost posledica istinitosti ili lanosti
istinosnih znaenja koja se nalaze u elementarnim iskazima, nezavisno od njihovog sadraja. Za Vitgentajna logika
je "sutina filozofije" a logika shema dobija filozofski status
jer se tumai kao univerzalni model znanja/jezika; logika
shema tako postaje ogledalo u kome se odraava logika
struktura sveta.
Na poetku Traktata Vitgentajn nastoji da definie
osnovne pojmove: svet se sastoji iz injenica (a ne stvari),
dogaaji se sastoje iz objekata; objekti su jednostavni i
postojani. Drugim reima: spis zapoinje opisom slike sveta,
odnosno, ontolokom problematikom; realno, Vitgentajn je
poao od logike a naknadno je izgradio njoj odgovarajuu
ontologiju. Raselu se ova, tako doraena njegova koncepcija
dopala i on joj je i dao naziv logiki atomizam. Vitgentajn
se tome nije protivio budui da je njegova varijanta
tumaenja odnosa logike i realnosti bila samo logika
varijanta atomizma koji je izgradio Rasel s Vajthedom u
www.uzelac.eu
114
Milan Uzelac
pokuaju distanciranja od psihologistike koncepcije Loka,

Hjuma i Mila za koje su sve forme znanja bile kombinacija
"ulnih atoma" (oseti, percepcije...).
Poto se tvrdilo da logiki atomi (elementarni iskazi)
govore o dogaajima, logika je ostala i dalje tesno povezana
sa epistemologijom; logika kombinacija elementarnih
iskaza davala je injenice a skup injenica inio je svet;
skup istinitih iskaza inio je sliku sveta; slike sveta mogu
biti razliite zato to se vienje sveta zadaje jezikom, a za
opis jedne te iste situacije mogu se koristiti razliiti jezici.
U Traktatu je Vitgentajn jasno opisao model "jezik logika realnost" i time jasno odredio granice informativnosaznajnih mogunosti odreenja sveta koji je odreen
strukturom i granicama samog jezika. Iskaze koji zalaze za
granice jezika Vitgentajn je, kao to smo ve videli,
proglasio besmislenim. Tako se odnos "smislenobesmisleno" naao u sreditu razmatranja Traktata;
osnovni zadatak stoga je bio: sprovesti granicu miljenja,
odnosno, granicu izraavanja misli. Sprovesti ovu granicu
kao granicu, po Vitgentajnu je nemogue, jer za tako neto
morali bismo se nalaziti s obe strane granice miljenja i
zato se granica moe sprovesti samo u jeziku, dok se sve to
lei izvan njega pokazuje besmislenim.
Premda se svim smislenim iskazima obuhvataju svi
sadraji znanja, postoji i forma znanja; nju obezbeuje
logika. Logika nije teorija ve odraz sveta. Logiki iskazi su
iskustveni, injenini i logika prethodi svakom iskustvu. Istinitost logikih iskaza se moe utvrditi iz njh samih dok je
to kod injeninih iskaza nemogue; logiki iskazi su ili
tautologije ili protivrenosti. Obezbeujui formalni
analitiki aparat znanja logika ni o o emu ne informie niti
www.uzelac.eu
115
Milan Uzelac
govori i zato njeni iskazi nemaju smisao15. Logiki iskazi su

nalik matematikim iskazima. Logika gramatika jezika
odgovara logikoj strukturi sveta.
Na osnovu svega toga Vitgentajn je veinu filozofskih
(metafizikih) iskaza proglasio ne za lane ve besmislene
jer se ni na ta realno van sebe ne odnose i zakljuio kako
se veina stavova i pitanja temelji u nerazumevanju logike
jezika pa stoga najdublji problemi i nisu problemi, dok je
sva filozofija zapravo samo kritika jezika. Cilj filozofije (koja
nije nauka) jeste logiko tumaenje misli i ona nije uenje
ve delatnost, a to znai da cilj filozofije ne treba da budu
"filozofski stavovi" ve dostizanje jasnosti stavova. Sve ovo
odnosi se i na Vitgentajnovu filozofiju i sve stavove
njegovog spisa. Ko to razume i primeni na njegov Traktat
doi e do zakljuka da su i svi iskazi ovog dela takoe besmisleni. To nije znailo omalovaavanje filozofije ve
konstatovanje da filozofija ne pripada sferi injeninog; ona
jeste vana ali ona ne sadri informacije o svetu.
Tako je Vitgentajn na najpregnantniji nain
tematizovao ono neiskazivo, ono to moe biti pokazano ali
ne i iskazano; tako se u sferi onog to se ne da izraziti nalo
religiozno iskustvo, smisao ivota; to su zapravo bili i glavni
problemi koji su interesovali Vitgentajna, ali oni nisu
mogli biti predmet teorije ve samo prakse i neposrednog
ivljenja. Glavna tema njegovog dela bila je zapravo etika,
dakle sve ono o emu se zapravo nije moglo govoriti i o emu
se moglo samo utati.
Vitgentajn u Traktatu jezik shvata kao logiku
konstrukciju nezavisnu od realnog ivota i ljudi koji koriste
jezik. No, sa ovim delom, ubrzo nakon to ga je napisao, on
vie nije bio zadovoljan; smatrao je da su rezultati do kojih
15
Treba imati u vidu da se u Traktatu pod besmislenim ne misli na

besmislice ve na ono to se ni na ta ne odnosi (na ono to nije
intencionalno).
www.uzelac.eu
116
Milan Uzelac
je doao nesavreni i to ne stoga to bi bili netani, ve

stoga to se itavo istraivanje oslanjalo na jednu veoma
pojednostavljenu sliku sveta i njegovog logikog lika u
jeziku. Zato je preduzeo drugi, daleko pragmatistikiji
pristup koji za razliku od prethodnog nije bio ni strogo
matematiki izveden, ni toliko jasan ni zavren sa svom
logikom jasnou. Rezultat tog njegovog rada, nakon to se
razoarao u ideju apsolutnog, savrenog logikog jezika,
ine Logika istraivanja u kojima se on obraa obinom,
prirodnom jeziku i realnoj govornoj praksi.
U ovom spisu on i kae: jezik se upotrebljava u obinoj
ljudskoj praksi, jezik je sredstvo komunikacije; budui da je
sutina jezika skrivena mi ivimo u iluzijama. Izrazi kao to
su svet, jezik, iskustvo, trebalo bi da budu jasni kao to su
jasne rei sto, drvo, lampa. U svetu ive realni ljudi; iz
njihove celokupne delatnosti nastaje drutveni ivot.
Optenje meu ljudima odvija se uz pomo jezika. Ljudi se
koriste jezikom radi razliitih ciljeva. Vitgentajn vie ne
vidi jezik kao apstrakciju koja se suprotstavlja svetu; jezik
vidi kao jeziku komunikaciju koja je neraskidivo povezana
s delatnou ljudi u odreenim situacijama. Jezik se vidi
kao deo sveta, kao forma drutvenog ivota.
Jeziki akti se odvijaju u realnom svetu i
pretpostavljaju realno delovanje i realne predmete; uslov
komunikacije su razumevanje jezika i njegova upotreba. Zato u prvi plan dospeva pragmatika dimenzija jezika koja je
u potpunosti bila zaobiena u Traktatu. Naglasak na
razliite upotrebe jezika u razliitim situacijama istie
njegovu funkcionalnu raznovrsnost. Treba prevladati
shvatanje da jezik uvek funkcionie na isti nain i da uvek
slui jednom te istom cilju izraavanju misli o stvarima.
Vitgentajn istie razliite mogunosti upotrebe jezika - polifunkcionalnost izraavanja, bogatstvo u obrazovanju
www.uzelac.eu
117
Milan Uzelac
raznih smislova, ekspresivnu mogunost jezika, varijacije

znaenja.
Vitgentajn naputa shvatanje da postoji jedna
jedinstvena logika forma jezika; istie se raznovrsna
upotreba simbola rei i izraza i odsustvo jedinstvene logike
osnove za govorno ponaanje ljudi. Svaki oblik delatnosti
ima svoju sopstvenu "logiku". Dok je za veinu filozofa
vekovima filozofija bila jedinstveno carstvo istih
apstraktnih misli koje su se uzdizale visoko nad svakodnevnicom, Vitgentajn predlae drugaije shvatanje: njemu su
bliski pragmatizam, antika sofistika, filozofija ivota.
Predmet analize su sad tanane distinkcije u znaenju i
smislu rei.
Jezik se vie ne vidi kao neto to je suprotno svetu, kao
njegov "dvojnik", ve kao mnotvo raznih praksi ili "formi
ivota"; sve jezike delatnosti (pitanja, naredbe, prie) deo
su nae prirodne istorije kao to su to igra ili kretanje. Jezik
je iva pojava koja postoji u komunikaciji. Jezik je mrtav u
svojoj pisanoj formi; ivot nekom znaku daje samo njegova
primena. Znaenje znaka tumai se kao njegova upotreba;
takav pristup oznaava se kao funkcionalno-praktian.
Na promenu Vitgentajnove pozicije uticao je rad sa
decom dok je bio uitelj; osnovnu strukturu jezika vie ne
ine elementarni iskazi koji su u vezi s "atomistikim"
dogaajima ve pokretni funkcionalni sistemi jezika,
odnosno njegova praksa, a to on naziva jezikim igrama.
Ideja jezikih igara postala je princip kojim se tumaila sva
ljudska delatnost s obzirom na korienja razliitih tipova
jezika. Pojam jezikih igara nije u koncepciji poznog
Vitgentajna odreena do kraja jasno. U osnovi pojma
jezikih igara je analogija izmeu ovekovih igara i
ponaanja u ivotu. Igre pretpostavljaju od ranije utvrena
pravila kojima je odreeno kretanje i logiki put; igra bez
pravila nije igra, ali igra koja se potinjava ekstremno
www.uzelac.eu
118
Milan Uzelac
strogim pravilima takoe nije igra. Igra je nezamisliva bez

obrata, preokreta, varijacija stvaralatva.
Pod jezikim igrama misli se na jezike modele, na
metode analize njegovog delovanja. Postoje razliite vrste,
razliite upotrebe jezika. Jezike igre su jednostavni naini
upotrebe znakova, jednostavniji no oni na koje mi primenjujemo znake svakodnevnog jezika. Igre su naini jezike
prakse i s vremenom Vitgentajn je sve ee jezike igre
poeo izjednaavati s formama ivota. To je znailo da jezik
nije samo govor ili pismo ve i delovanje, praktina aktivnost povezana s istorijskim obiajima, realnim nainima
ponaanja i delovanjem ljudi.
Za razliku od Traktata Vitgentajnovu koncepciju iz
Logikih istraivanja je nemogue prepriati; smisao
njegove filozofije se deformie pri njenom izlaganju. Zato je
ovaj spis mogue posmatrati i kao osobito umetniko delo
budui da je njegova stvaralaka dimenzija daleko iznad
njegove eksplikativne strane. Vitgentajnovi pozni radovi
su namerno a-teorijski, s mnotvom pitanja i mnotvom
naznaka i orsokaka, u emu je njihova najvea vrednost, i
ona trae od itaoca da sam zae u njih i sam trai svoje
line odgovore.
Raselovu ideju o logici kao sutini filozofije prihvatili su
i predstavnici Bekog kruga, to je posebno vidno u
njihovom nastojanju da izgrade logiku nauke. Teoretiari
logikog pozitivizma (Rudof Karnap, Hans Rajhenbah i dr.)
svoja istraivanja su usmerili na logiku sintaksu,
semantiku naunog jezika, logiku verovatnoe i druge
probleme koji nisu bilo strogo filozofski. Kao glavni metod
koristili su analizu.
Na pozna Vitgentajnova istraivanja oslanjali su se
predstavnici analize obinog jezika (G. Rajl, D. Ostin) i
uskoro su se u okviru lingvistike filozofije poele u
Engleskoj razlikovati dve kole: kembridska i oksfordska.
www.uzelac.eu
119
Milan Uzelac
Na osnovu Ostinovih istraivanja osamdesetih godina XX

stolea u okviru oksfordske kole razvija se istraivanje
jezikih akata i ono je manje lingvistika filozofija a daleko
vie teorijska lingvistika (D. Serl, D. Davidson).
Analitika filozofija je uticala na razvoj filozofije u
mnogim evropskim zemljama tako da je osamdesetih i
devedesetih godina nastalo vie razliitih orijentacija od
kojih je svaka pretendovala na pravo da je izvorni
predstavnik analitike filozofije i naslednik filozofije Fregea
i Vitgentajna. Sasvim je razumljivo to su najvei sporovi
meu analitikim filozofima nastali oko izvora analitike
tradicije i njenih osnovnih svojstava i stoga jo uvek traje
rasprava oko naslea B. Rasela, L. Vitgentajna i D. E.
Mura i njihovog znaaja za savremenu filozofiju. U drugi
plan su potisnute najave o "revoluciji u filozofiji" i razni
programi i manifesti o radikalnoj reorganizaciji filozofa i
zajednikom istraivanju. Analitika filozofija se
usredsredila na razmatranje fundamentalnih problema u
svakoj oblasti filozofije, gde god bi se oni pojavili. Bez obzira
to su neki anglo-ameriki filozofi (Rorti, Reer) poeli da
govore o "smrti analitike filozofija na kraju XX stolea",
ovaj smer ostaje i dalje, sauvavi svoj potencijal i
sposobnost za dalje usavravanje. To je razlog to se panja
ne usmerava vie samo na formalno-metodoloke aspekte
ve i metafizike temelje analitike filozofije. Metafizika se,
pored epistemologije i filozofije jezika, pokazala jednom od
glavnih disciplina analitike filozofije. Pitanje o statusu i
ulozi poslednjih dveju disciplina u korpusu analitikih
disciplina bilo je poslednje decenije formulisano pitanjem:
filozofija jezika ili epistemologija. Ovo pitanje inicirao je
oksfordski filozof Majkl Damit (M. Dummet) u svom radu
"Moe li analitika filozofija da bude sistematski izloena i
treba li ona da bude takva?" Damit polazi od toga da
analitiku filozofiju ini grupa kola kojoj su zajednike
www.uzelac.eu
120
Milan Uzelac
temeljne pretpostavke dok se u svemu drugom razlikuju i

pri tom konstatuje da je najnovija analitika filozofija
jedinstvenija no to je to ranije bio sluaj.
Uzrok tome treba traiti u okretanju veine analitiara
filozofiji Fregea koga veina vidi pravim zaetnikom
analitike filozofije, a ne Rasla ili Vitgentajna, te je
analitika filozofija sad postala postfregeovska filozofija.
Glavno dostignue Fregea bilo bi u zameni epistemologije
logikom (koja u sebe ukljuuje i filozofiju jezika), te se dolo
do zakljuka kako je samo uz pomo jezika mogue
istraivati miljenje. Za razliku od Vitgentajna koji je jezik
smatrao autonomnim, Frege je isticao njegovu vezu sa
nelingvistikom delatnou; istovremeno, pokazalo se da
Vitgentajnove "jezike igre" iz raznih razloga ne mogu biti
dobar model za objanjenje funkcionisanja jezika, te za
razliku od Fregea, Vitgentajnovi stavovi ne mogu biti
temelj daljih filozofskih istraivanja iji je cilj izgradnja
formalne teorije znaenja iji je cilj objanjenje
funkcionisanja jezika bez izostavljanja ijednog semantikog
pojma, pa i takvih kao to su istina ili tvrdnja, jer tek sa
izgradnjom teorije znaenja filozofija jezika dobija sistematski karakter. Sve to treba da potvrdi kako tek sa Fregeom
biva utvren predmet filozofije: analiza strukture misli kao
i razlikovanje misli i psiholokog procesa miljenja, a
najadekvatnija metoda analize bila bi analiza jezika.
Damitu su se suprotstavile njegove kolege sa Oksforda,
Gordon Bejker i Piter Haker, smatrajui da je re o jednom
nekorektnom pristupu Fregeu tako to se Frege gleda iz
ugla filozofije kraja XX stolea a da se rani Frege posmatra
sa stanovita poznog Fregea, a to se tie teze da je filozofija
jezika osnova svake filozofije to bi osporili kako Vitgentajn
i Rajl, tako isto i Ostin i Grajs. Ova dva teoretiara
smatraju da ideja o tome da misao poseduje unikalnu strukturu koja je imanentno izomorfna sa strukturom suda
www.uzelac.eu
121
Milan Uzelac
pripada ranom Vitgentajnu a ne Fregeu, kao i da Fregeu

nije padalo na pamet da u osnovi filozofije treba da bude
filozofija jezika; njemu je bio blizak scijentistiki pristup
filozofiji koji je u poslednje vreme opet popularan pa bi se
moglo zakljuiti kako u osnovi neofregeovstva lei model
jezika kao raunanja.
Krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina XX
stolea poele su da jenjavaju diskusije o ulozi i znaaju
filozofije jezika i jezik sve vie poinje da se razmatra kao
sredstvo analize procesa svesti pa u prvi plan dolaze filozofija svesti i filozofija psihologije. Uesnici u diskusijama
nalaze se kako na scijentistikim pozicijama stavljajui
naglasak na neurologiju i vetaku inteligenciju tako i u
situaciji da nastavljaju tradiciju rajlovskog "logikog bihejviorizma". Iznova poinje da se javlja teorija
eliminacionizma (koju su ranije zastupali Fajerabend, Rorti
i Kvajn); Pol erlend odreuje eliminacioni materijalizam
kao tezu o nepotpunoj koncepciji psihikog koja, svojstvena
zdravom razumu, nastupa kao lana teorija i koju e
vremenom da istisne neuronauka. Nova teorija pokazae se
snanijom no teorija zdravog razuma; emocije za nju nee
vie biti kamen spoticanja. erlend smatra da je
neophodno preispitati ulogu normativnih pojmova u
svetlosti razvijene neurologije koja se prema prethodnoj
nauci odnosi kao hemija prema alhemiji.
Fantastinom scenariju erlenda, po kojem bi jezik
kojim govorimo mogao ieznuti dok bi knjige u
bibliotekama bile zamenjene zapisima primera nervnih
aktivnosti, suprotstavio se Daniel Denet (D. Dennet) tezom
da ne treba gubiti iz vida da su ljudi sloeni intencionalni
sistemi i da se ne treba nadati da e psihologija u
budunosti biti formulisana renikom neuropsihologa, ili
renikom fiziara.
www.uzelac.eu
122
Milan Uzelac
Denetu se suprotstavio Don Serl i njihova polemika je

ubrzo privukla panju svih analitiara. Iako pod
intencionalnou misle razliite stvari, obojici je bilo
zajedniko to da raunar vide kao sintaksiku mainu, ali
Serl je, za razliku od Deneta, mozak video i kao semantiku
"mainu". Serl se niz godina bavio filozofijom jezika i pri
tom usavravao teoriju jezikih akata Ostina tako to je
sledivi P. Grajsa primenjivao ideju intencionalnosti na
probleme znaenja. Osamdesetih godina je isticao kako je
filozofija jezika grana filozofije svesti koja se temelji na
biolokoj intencionalnosti da bi potom razvijao ideju biolokog naturalizma.
Serl smatra da su mentalna stanja svesti bioloka
(fizika) svojstva mozga; oni filozofi koji to nisu dozvoljavali
nisu ni doputali postojanje svesti; parafrazirajui Dekarta,
on je pisao: "Ja sam mislee bie, dakle, fiziko bie"; mentalna stanja pri tom poseduju ni na ta svodivu subjektivnu
ontologiju. Nae predstave o nesvesnim mentalnim
stanjima poivaju na predstavama o svesnim psihikim
stanjima. Subjektivnost koju nalazimo kod Serla treba
razumeti u ontolokom a ne epistemolokom smislu i kad je
re o svesnoj subjektivnosti ne treba polaziti od relacije
"posmatra posmatrano" jer je tu re o neredukovanoj ontologiji prvog lica; injenica je da ni najsavrenija nauka o
mozgu ne dovodi do ontoloke redukcije svesti analogno
tome kako savremena nauka toplotu, boju ili zvuk moe da
redukuje na atomsko-molekularne procese. Iako je isticao
kako sistematska teorija intencionalnosti zahteva
objanjenje fenomena svesti, koje treba da rauna i sa
temporalnou, socijalnou, subjektivnou, intencionalnou i strukturiranou svesti, Serl u poslednje vreme
nastoji da odvoji svest od intencionalnosti, i to ne samo u
filozofiji ve i u lingvistici i kognitivnim naukama i to stoga
to mnogi i dalje hoe da izgrade teoriju psihikog ne dot-
www.uzelac.eu
123
Milan Uzelac
iui pri tom problematiku svesti; to je i razlog potrebe da

se razmotri intencionalnost "objektivno", nezavisno od
odnosa spram subjektivne svesti, iz ugla treeg lica.
U poslednje vreme prisutna je u analitikoj filozofiji
tenja da se rehabilituje metafizika; primer takve
tendencije je spis Pitera Strosona (P.F. Strawsin) Analiza i
metafizika (1992) gde se polazi od toga da se filozofanalitiar danas bavi konceptualnom analizom ne
predlaui principijelno novo vienje problema kao to su to
ranije inili filozofi tokom skoro itavog XX stolea i smatra
da nae svakodnevno iskustvo moe biti istraeno s
ontolokog, epistemolokog i logikog aspekta; interesantna
je radikalnost Strosona s kojom on zakljuuje da je
britanska empiristika tradicija u filozofiji zasnovana na
postupcima redukcionizma, "atomizma" i fenomenalizma
(teoriji "istog iskustva", "ulnih datosti", "percepata i dr.)
pogrena. Pri tom odbacuje dva krajnja aspekta filozofiranja: internalizam (klasini empirizam) i
eksternalizam. Stroson smatra da ljudi poseduju uroene
konceptualne sheme koje struktuiraju svo, nae iskustvo, a
glavni pojmovi u toj shemi su pojmovi materijalnih tela i
linosti.
Ako je analitika filozofija nastala kritikom metafizike,
sada se pokazuje da je metafizika problematika i poslednja
re analitike filozofije; ameriki filozof Beri Straud ukazuje
na injenicu da se analitika filozofija (kad se ima u vidu
metafizika problematika) iznova vraa svojim poecima i
da je blia svojim korenima iz prvih decenija no sa sredine
XX stolea; iznova se vraamo nekim idejama Rasela, kad je
re o pokuaju totalnog objanjenja sveta, svesni injenice
da je u vreme vladavine Vitgentajnovih ideja, logikog
pozitivizma kao i lingvistike filozofije dolo do bitnog
slabljenja veze filozofije i nauke. Zato se, po miljenju
Strauda, najnovija analitika filozofija pokazuje kao metafi-
www.uzelac.eu
124
Milan Uzelac
zika i ak ne tei tome da zaobie ontoloke sudove o onom

u ta smo mi ubeeni. Savremena filozofija sve odlunije
ustaje protiv prazne, isto formalne filozofije. Danas se,
kae Snoud, svi iznova bave metafizikom. Savremeni analitiki filozofi trae takvu optu teoriju jezika koja na najbolji
nain moe da objasni sve to govorimo i mislimo o svetu u
nauci i izvan njenih granica.
Fenomenoloki pokret
Sa Nieom je zapoelo vreme koje i danas traje: to je
vreme krize i vreme nihilizma, vreme zapitanosti nad
temeljem i smislom sveta. Od odgovora jednako su daleko i
oni koji su ga moda najbolje tematizovali (Nie i Huserl),
ali i svi filozofi vremena postmoderne koje jo uvek traje
mada je ve uveliko postalo moderno da se govori kako ni
ultra moderno (postmoderno) nije vie moderno. Ipak, sva
filozofija koja svoje poreklo velikim delom ima kod Niea, a
koja je tek u XX stoleu dobila svoj jasan izraz (posebno
nakon Hajdegerovih i Finkovih analiza Niea), moe se
odrediti kao moderna filozofija; istovremeno ona je i nama
savremena jer se odlikuje nastojanjem da se bude
savremen. Svoj poetak ona ima u fenomenologiji Edmunda
Huserla s ijim Logikim istraivanjima (1900-1901) i na
simbolian nain poinje XX stolee.
U prvo vreme fenomenologija oznaava metodu i iz nje
dolazi zahtev za povratkom samim stvarima; iako Huserlov
zahtev za zasnivanjem filozofije kao stroge nauke dolazi u
vreme kad je religiozna vera pozitivista u nauku duboko uzdrmana radovima Niea i Frojda, nije nimalo sluajno to u
fenomenologiji nalazimo odjeke neokantovstva, istoricizma i
filozofije ivota, kritiku pozitivizma i idealistikog
apriorizma, uticaj Bergsona i Viljema Demsa. Zahtev za
povratkom stvarima koji su ve ranije istakli neokantovci,
www.uzelac.eu
125
Milan Uzelac
sada se javlja kao zahtev za izgradnjom jedne filozofije

realnosti u ijem e temelju biti samo ono to je pouzdano i
evidentno. Bez evidentnosti nema nauke, govorio je Huserl.
Granice apodiktike oevidnosti zadate su granicama naeg
znanja i zato je neophodno traiti ono to je apsolutno
pouzdano, to se ne moe osporiti. Tako neto moe se
postii opisivanjem fenomena koji ostaju u svesti nakon
izvrenja epoche16, tj. nakon stavljanja u zagrade svih
nasleenih filozofskih pogleda i verovanja povezanih s
naim prirodnim stavom i koji nam nameu nekritiku veru
u postojanje sveta stvari. Neophodno je uzdravanje od
suenja sve dok se ne dospe do poslednjih apodiktikih i
neoborivih datosti. Te datosti nalaze se u svesti. Postojanje
svesti je neposredno evidentno. Stvari i injenice se u naoj
svesti javljaju kao modusi, kao korelati i oni su eidetske
sutine. Zato je fenomenologija nauka o sutinama a ne o
injenicama. Fenomenologiju ne interesuju odreene
moralne norme, nju interesuje zato je neka norma - norma.
Fenomenologiju ne interesuje pojedini religiozni obredi (to
je korisno znati), ve ta je to religioznost uopte.
Fenomenologija nastoji da objasni temeljne fenomene naeg
ivota ali uvek sa stanovita njihove sutine; sutina se
istraivau otkriva u nezainteresovanom posmatranju, kad
on nastoji da izbegne zablude i predubeenja, kad nastoji
da do univerzalnog dospe na intuitivan nain, polazei od
toga da je injenica takva kakva jeste. Ako se neki religiozni
tekst razlikuje od naunog, u emu je razlika izmeu
religioznog i naunog jer, ako nema neke sutinske razlike,
kakva je onda razlika izmeu religije i nauke.
16
Epoche je grki pojam blizak Pironovom pojmu adoxia; njime se

oznaava uzdravanje od suenja. Kad je re o egzistenciji sveta, epoche
ne oznaava poricanje postojanja sveta ve stavljanje egzistencije u zagrade.
www.uzelac.eu
126
Milan Uzelac
Za razliku od psihologa fenomenologa ne interesuju

iste injenice ve univerzalne sutine; u fenomenologiji
postoje dve linije: idealistika i realistika; prvom se kree
Huserl koji je nakon povratka stvarima doao do temelja
realno-sti svesti. Transcendentalna svest konstruie
smisao stvari, postupaka institucija. Drugim, realistikim
putem, kree se Maks eler smatrajui da fenomenologija
treba biti usmerena na objektivnost hijerarhijski ureenih
stvari.
Prethodnici Huserla bili su Bernard Bolcano (17811848) i Franc Brentano (1838-1917). Bernard Bolcano je
bio matematiar i filozof, katoliki svetenik i profesor
filozofije religije na Pariskom univerzitetu, autor knjiga
Uenje o nauci (1837) i Paradoksi beskonanog (1851); ova
dva spisa znatno su uticala na matematiare i filozofe svoga
vremena. Brentano je smatrao da postoje tvrenja po sebi i
istine po sebi i da njihov logiki smisao ne zavisi od toga da
li su oni miljeni ili ne. Princip neprotivrenosti ostaje
vaei nezavisno od naina na koji je formulisan. Stavovi po
sebi mogu proisticati jedni iz drugih, mogu jedni drugima
protivreiti i to stoga to ine deo jedinstvenog logino-objektivnog sveta ne zavisei od uslova saznanja.
Neokantovci, antipsihologisti i empiristi smatrali su da
treba razlikovati injenice koje se odnose na izvore znanja i
vrednosti znanja. Kritiku psihologizma, koju je zapoeo
Bolcano a potom preuzeo Frege, nastavie Huserl.
Franc Brentano je u poetku bio svetenik da bi
potom postao profesor Bekog univerziteta; iveo je u
Firenci a umro u Cirihu; meu njegova dela spadaju
Aristotelova psihologija (1867), Psihologija s empiristike
take gledita (1874), Aristotelov kreacionizam (1882),
Aristotel i njegovo shvatanje sveta (1911), Aristotelova
teorija porekla ljudskog duha (1911). U ovom poslednjem
spisu Brentano istrauje problem intencionalnosti svesti. U
www.uzelac.eu
127
Milan Uzelac
vreme sholastike pojmom intentio ukazivalo se na neto

"razliito od sebe". Intencionalnost je ono to po miljenju
Brentana omoguuje klasifikovanje psiholokih fenomena
jer su oni uvek meusobno povezani. Sve psiholoke
fenomene Brentano deli u tri klase: predstave
(reprezentacija kao isto prisustvo objekta), sudove (tvrdnje
ili poricanje objekta) i oseanja (ljubav ili mrnja spram
objekta). Brentano smatra da je realnost individualna i da
je saznajui mi uoptavamo. Pri tom je vano razumeti
operacije koje obavljamo. Treba rei da je Brentanov uticaj
na Huserla koji je kod njega studirao bio odluujui za
njegovo usmerenje ka filozofskoj problematici.
Edmund Huserl je roen 8. aprila 1859. godine u
Prosnicu (Moravska); u Lajpcigu je studirao matematiku,
astronomiju, fiziku, kao i psihologiju i filozofiju kod
Vilhelma Vunta; potom prelazi u Berlin, nastavlja da
izuava filozofiju ali i matematiku koju je magistrirao 1883;
potom prelazi u Be gde slua predavanja F. Brentana i
nakon to je filozofiju magistrirao 1886. u Haleu radom O
pojmu broja (1887) iste godine bie izabran za docenta u
Haleu i tu e biti do 1901. kada e biti izabran za profesora
filozofije u Getingenu. Huserl je doktorirao kod Karla
tumpfa s disertacijom o filozofskim problemima aritmetike
(Filozofija aritmetike, 1891); taj spis je jo uvek u znaku
psihologistikih tumaenja matematikih znakova, ali
ubrzo, pod uticajem Gotliba Fregea i neokantovca Paula
Natorpa, uvidee da je istraivanje pojma matematike na
osnovu psihologizma osueno na neuspeh, te e se u svom
prvom glavnom delu Logikih istraivanja (1900) otro
suprotstaviti tada vladajuem psihologizmu i pokuajima
da se logika postavi na psiholoke temelje.
Odmah nakon objavljivanja Logikih istraivanja I-II
(1900-1901) Huserl je postao slavan, premda je za redovnog
profesora u Getingenu izabran tek nakon est godina
www.uzelac.eu
128
Milan Uzelac
(1906); opte je miljenje da ovaj spis spada u najznaajnija

filozofska dela XX stolea; u prvom delu ovog spisa Huserl
kritikuje shvatanje T. Lipsa, kao i Mila, Zigvarta, Vunta,
Maha i Avenarijusa, po kome objekti logike (miljenje,
suenje, zakljuivanje, dokazivanje) jesu psihika delatnost
ili njeni proizvodi; to znai da prvo treba izgraditi
psihologiju svesti pa na njoj potom izgraditi logiku.
Meutim, kako je u tom sluaju istina ono ta se kome ini,
Huserl, oslanjajui se na antipsihologiste, a pre svega
neokantovce, ukazuje kako takvo shvatanje vodi u
subjektivizam, relativizam i skepticizam; logiki zakoni
nisu psiholoki budui da znaenje logikih iskaza lei u
sferi idealnog a ovo moe biti rasvetljeno samo povratkom
subjektu. Nasuprot psihologizmu Huserl u prvom tomu
Logikih istraivanja nastoji da izgradi istu logiku kao
nauku o apsolutnim sutinama, istinama iji je sadraj
identian i nezavisan od shvatanja subjekta. Oevidne,
evidentne istine Huserl vidi u logikim zakonima i
matematikim principima; njih on naziva "istinskim
sutinama" i "idealnostima" i oni su predmet iste logike i
iste matematike. Filozofsko uenje koje se njima bavi
Huserl naziva (kao i Fihte, ali u jednom drugom Zaenju)
uenjem o nauci. Huserlovske "iste sutine" nemaju u sebi
nita empirijsko, realno ili psiholoko pa to podsea na
"matematiki idealizam" kakav je zastupao eki matematiar B. Bolcano; uticaj Bolcana Huserl nije negirao ali se
protivio kritikama da njegovo uenje pada u platonizam ili
hegelijanizam, odnosno metafiziko hipostaziranje optosti.
U drugom delu (objavljenom naredne godine) Huserl u pet
logikih istraivanja izgrauje fenomenologiju svesti koja je
njegov bitni doprinos filozofskoj misli. Iako je njegov spis za
kratko vreme postao veoma popularan, on je izazivao i
mnoge nesporazume pa je to Huserla navelo da se u narednim godinama u Getingenu (1901-1916) posebno bavi
www.uzelac.eu
129
Milan Uzelac
pitanjima kao to su fenomen, fenomenologija, vreme, svest,

fenomenoloka redukcija.
Iako su mnogi od spisa iz tog perioda tampani znatno
kasnije (Fenomenologija svesti unutranjeg vremena, Ideja
fenomenologije (pet predavanja), Ideje II i Ideje III), dok
izuzetak ine tada objavljen kratak programski spis
Filozofija kao stroga nauka (1911) i drugo veliko Huserlovo
delo Ideje za istu fenomenologiju i fenomenoloku filozofiju
I (1913), sve to nije smetalo da se pored Getingena obrazuje
i u Minhenu krug fenomenologa koji od 1907. tesno s njim
sarauju (A. Pfender, H. Konrad-Marcijus, M. Gajger, A.
Rajnah, J. Daubert, R. Ingarden, D. Hildebrand).
Predstavnici Minhenskog kruga aktivno su uestvovali sa
svojim prilozima u "Godinjaku za filozofiju i
fenomenoloka istraivanja" koji je osnovao i ureivao
Huserl.
Od 1916. do 1928. Huserl je profesor filozofije u
Frajburgu; to je trei period njegovog stvaralatva obeleen
delima Formalna i transcendentalna logika (1929),
Kartezijanske meditacije (1931) i Kriza evropskih nauka i
transcendentalna fenomenologija (1936), Iskustvo i sud
(1938) i tada je na vrhuncu slave okruen sjajnim uenicima
kao to su G. tajn, M. Hajdeger, E. Fink, L. Landgrebe, E.
Levinas, H.G. Gadamer, K. Levit, H. Markuze. Po odlasku u
penziju (1928) Huserlovo mesto preuzima njegov
najtalentovaniji uenik M. Hajdeger u koga e se Huserl
ubrzo duboko razoarati. U spisu Kriza evropskih nauka i
transcendentalna fenomenologija objavljenom u Beogradu
1936. kao i u nizu spisa, on e duhovnu krizu Nemake
povezivati s novim varvarstvom ali i s nadom da e novo,
obnovljeno oveanstvo ustati iz pepela sumnji, umora i oajanja; umro je 27. aprila 1938; na sahranu mu, osim Eugena
Finka, niko od njegovih uenika nije doao.
www.uzelac.eu
130
Milan Uzelac
Huserlov originalni put u filozofiju poinje kritikom

tada vladajueg psihologizma a pod uticajem Fregea s kojim
se slae da injenice svesti pripadaju temporalnoj realnosti
a da su naspram njih matematike istine vanvremene: princip neprotivrenosti nije induktivan ali je pri tom nuan i
opti. To ga je dovelo do ideje iste logike. Postoje faktike
istine i istine koje su nune i opte. Poslednje istine su
logike istine i one su zajednike svim naukama. Svaka
nauka polazei od sopstvenih pretpostavki stvara sopstveni
sistem argumenata i dokaza. Argumentacija je ispravna
ako su pretpostavke istinite a dedukcija korektna.
Korektnost dedukcije moe se proveriti uz pomo logikih
zakona i zato je "ista logika teorija svih teorij, nauka
svih nauk". Istinitost zakona neprotivrenosti je
neograniena jer ne zavisi od ulne oevidnosti. Apodiktike
oevidnosti nisu samo logiki principi, ve i temeljni zakoni
iste matematike. Ako je neto crveno, ono je crveno i ono
ne zavisi od pojedinih posmatranja. Konjukcija i i
disjunkcija ne mogu biti zavisni od posmatranja a njihova
pogrena upotreba vodi besmislicama.
Optost i nunost sudova su uslovi koji ine moguim
teoriju. Takvi nisu sudovi koje dobijamo induktivnim
putem, iskustvom. Polazei od te dve vrste sudova Huserl
razlikuje intuicije injenica i intuicije sutina. Saznanje
poinje s iskustvom o postojeim stvarima i injenicama.
injenica je ono to se zbiva sada i ovde, ona je sluajna,
moe biti i ne biti. Ali, kad je injenica dospela u svest,
svest zajedno s injenicom zahvata i sutinu. Tako,
sluajui violinu, flautu, ili klarinet, mi govorimo o sutini
o muzici. Individualno dolazi u svest kroz univerzalno; ako
je injenica data sada i ovde, to znai da je u poetku dato
quid injenice, tj. njena sutina. Sutine su modusi na
kojima se javljaju fenomeni. Mi empirijski ne moemo
poreenjem trouglova izdvojiti ideju trougla jer su svi
www.uzelac.eu
131
Milan Uzelac
trouglovi pojedinani sluajevi ideje trougla. Da bi se uporedilo mnotvo injenica neophodno je imati predstavu o
njihovoj sutini na osnovu koje su oni slini. Ovo predznanje
sutina jeste eidetska intuicija koja se razlikuje od
empirijske intuicije koja zahvata pojedinane injenice.
Realne su samo pojedine injenica; univerzalije kao idealni
objekti nisu realne na isti nain na koji su realne pojedine
injenice. Samo univerzalne sutine dozvoljavaju klasifikovanje, prepoznavanje i razlikovanje pojedinanih stvari.
Kao nauka o sutinama fenomenologija nastoji da opie
tipine moduse uz pomo kojih se fenomeni javljaju u naoj
svesti. Modalnosti (zahvaljujui kojima boja je boja, a ne
zvuk ili um) jesu sutine koje se odnose na faktike datosti.
Ejdetsku redukciju, tj. intuiciju sutina treba razumeti kao
opisivanje fenomena koji je dat saznanju, kad smo se
distancirali od njegovih empirijskih aspekata. Sutine su
invarijantne i do njih se dolazi metodom ejdetskog
variranja. Taj metod je znao ve Dekart. Poznat je njegov
primer s komadom voska koji ima oblik, miris, ukus, boju; u
dodiru s vatrom svojstva se menjaju i ostaje samo prostor
koji je on zauzimao. To je navelo Dekarta da zakljui da je
prostor sutina materije. Na tragu Dekarta je sve vreme i
Huserl i to od prvih svojih radova pa do svog najvieg
dometa, koji ine Kartezijanske meditacije (1931).
Sutine se ne otkrivaju samo u opaajnom svetu; one se
mogu nai u naim nadama i naim uspomenama; razlika
izmeu injenice (kao datosti) i sutine (kao onog to jeste)
jeste za Huserla sredstvo za utemeljenje logike i matematike. Matematiki i logiki sudovi su nuni i opti jer oni
fiksiraju odnose meu sutinama. Kao takvima njima nije
neophodno da svoju vrednost dokazuju u iskustvu; sud "tela
padaju s jednakim ubrzanjem" treba iskustveno proveriti
ali to nije potrebno za sud "zbir unutranjih uglova u
euklidskom trouglu je 180".
www.uzelac.eu
132
Milan Uzelac
Svest u svojoj povezanosti s idealnim sutinama ne

moe biti uslovljena modusima perceptivnih fenomena
poto logiko-matematiko i empirijsko nisu podudarni.
Tako Huserl dolazi do otkria regionalnih ontologija:
priroda, drutvo, moral, religija, jesu "regioni" ijem
izuavanju mora prethoditi analiza sutina i modalnosti
koji odreuju moralne, religiozne i druge fenomene. Tim
putem poli su Maks eler i Rudolf Oto: prvi istraujui
fenomenologiju vrednosti, a drugi tipologiju religioznog
iskustva. Regionalnim ontologijama Huserl je suprotstavio
formalnu ontologiju koju je on poistoveivao sa logikom.
Fundamentalna karakteristika fenomenologije koja se
bavi nainima na koje se fenomeni pojavljuju u svesti jeste
intencionalnost. Svest je uvek svest o neem. To neto je ono
to ja oseam, o emu mislim, ega se seam. Tako se neposredno uvia nepodudarnost subjekta i objekta. Subjekt,
odnosno ja, jeste sposobnost da se neto oseti, uje,
predstavi. Objekt je manifestacija tih akata, to su misli,
likovi, seanja, boje, mirisi... Zato treba razlikovati pojavu
objekta od samog objekta. Ako je saznato ono to se
pojavljuje, tada je od sveg vidljivog ivo samo ono to se
jasno pojavilo. Prosec saznanja Huserl odreuje kao noesis a
ono o emu neto znamo je noema. Meu noemama Huserl
razlikuje injenice i sutine.
To znai da je svest intencionalna. Psihikim aktima je
svojstveno da se vezuju za objekte. Ja ne vidim opaaj boje
ve vidim obojene predmete, sluam pevanje a nemam
oseaj zvuka. Ovo nije neka realistika koncepcija. Svest je
usmerena na neto van sebe, ali to ne znai da drugi postoji
nezavisno od mene. Na taj nain intencionalnost ne
razreuje spor idealizma i realizma. Za fenomenologiju je
vano da opie ono to se javlja u svesti kao granice tog pojavljivanja. Re nije o pojavljivosti stvari po sebi: ja ne
opaam muziku kakvom se ona meni javlja ve sluam
www.uzelac.eu
133
Milan Uzelac
muziku. Poelo svih poela stoga je, po Huserlu, intuicija.

Svaka intuicija, iskonski konkretizovana, jeste izvor
saznanja. Sve to nam se daje u intuiciji treba da
prihvatimo takvim kakvo ono jeste, ak ako je dato samo u
granicama datosati.
Zahtev za povratkom samim stvarima treba po Huserlu
da omogui postavljanje temelja za filozofiju kao strogu
nauku. Metod koji se pri tom primenjuje jeste metod epoche
(uzdravanje od suenja stavljanjem u zagrade egzistencije
onog o emu se sudi). Iako ovaj pojam, nastao u okviru
stoike filozofije, podsea na skeptike i kartezijance, Huserl
mu daje drugo znaenje: on trai da ne verujemo slepo
svemu to govore filozofi i naunici, da slepo ne prihvatamo
ak ni ono svakodnevno do ega dolazimo u "prirodnom
stavu". Prirodni stav svakog oveka sazdan je od raznih
ubeenja, neproverenih pretpostavki bez kojih ne moemo
da se snaemo u svakodnevnom ivotu; kao prvo takvo verovanje jeste verovanje da nas okruuje svet realnih stvari;
na tim verovanjima ne moe se izgraditi zgrada filozofije. Iz
mog verovanja u postojanje sveta nemogue je izvesti
nijedan filozofski relevantan stav. ak je i injenica o
postojanju sveta izvan moje svesti, krajnje sumnjiva. Kao
ljudi mi ne moemo ne verovati u realnost stvari koje nas
okruuju jer bi praktian ivot u protivnom bio nemogu.
Ali, kao filozofi, mi moramo imati sasvim drugo polazite.
Problem nije u egzistenciji sveta, ve je problem u
smislu koji svet ima za mene i u njegovom smislu za druge.
Ako se sve moe staviti u zagrade, neto ipak ostaje
nesumnjivo, a to je svest, subjektivnost. Cogito i cogitata
to je fenomenoloki ostatak, to je oevidnost koja je
apsolutna. Svest nije neka realnost koja bi bila
najoiglednija ve je apsolutna realnost, temelj svake
realnosti. Svet je konstituisan od strane svesti. Otvoreno
www.uzelac.eu
134
Milan Uzelac
ostaje pitanje: ako svest daje smisao svetu da li taj smisao

svest stvara ili otkriva.
Huserl se tokom ivota kolebao izmeu ta dva reenja;
kako se transcendentalno Ja, kao fenomenoloki ostatak,
moe pomiriti s monadikim i singularnim karakterom Ja
(budui da kartezijansko cogito jeste samo granica tog sveta
koji je podloan proveri od strane epoche). To Ja koje se
ostvaruje kroz epoche, to je Ja koje propituje svet kao
fenomen, da on meni znai isto to i drugima koji ga
prihvataju u svoj njegovoj odreenosti. Tako se Ja uzdie iznad svakog prirodnog bia koje se pred njim otvara. Ja je
subjektivni pol transcendentalnog ivota i ono sve to
propituje u sebi u svoj njegovoj konkretnosti.
U poslednjem svom spisu Kriza evropskih nauka i
transcendentalna fenomenologija (iji je prvi deo Huserl
objavio u Beogradu 1936. dok su ostala dva dela objavljena
posthumno 1954) tematizuje se pojam krize, pojam veoma
diskutovan prvih decenija XX stolea, ali u sreditu
istraivanja nije kriza naunosti kao takve ve kriza smisla
nauka. Iskljuivost sa kojom su nastupale nauke druge
polovine XIX stolea vodila je udaljavanju od problema koji
su odluujui za oveanstvo; u krizi nisu rezultati nauka
ve njihov smisao. injenine nauke su oveka pretvorili u
injenicu. Huserl kritikuje objektivnost i naturalizam u
naukama i postavlja pitanje zato ne moe postojati neka
druga istina osim naune. Zato bi nauni svet bio jedino
realan? Kartezijanska nauka je iskljuila pitanja koja su se
ticala ovekovog postojanja. Zato nauka nita ne moe rei o
razumnosti ili nerazumnosti ovekovog ponaanja, kao ni o
oveku kao subjektu pred kojim je mogunost slobodnog
izbora. Nauno-kategarijalno istiskuje ono to je
predkategorijalno a to Huserl naziva svetom ivota. Ta sfera sveta ivota, oblast smisaonih formacija je iskonskija i
prethodi svim naukama i umeima. Naunici moraju
www.uzelac.eu
135
Milan Uzelac
raunati s manifestacijama sveta ivota i svet percepcija je

izvorniji od geometrije. Istoriar koji analizira neki
dokument ne moe ga apstrahovati od komunikativne i
smisaone intencionalnosti. Tako je drama modernog doba
poela sa Galilejem koji je iz sveta ivota izdvojio fizikomatematike odnose i poeo ih smatrati konkretnim
ivotom. Priznajui znaaj nauke i tehnike filozofija mora
sauvati istorijsku tradiciju i ne sme dozvoliti tehniku
fetiizaciju istorije inauke. Fenomenologija je prva filozofija
time to oveku omoguuje da dospe do novih horizonata.
Zato fenomenoloka redukcija ne moe biti zavrena: njen
smisao je u venom obnavljanju. Moda se u tome i krije
logiki razlog injenici to je Huserlova filozofija sve vreme
bila "filozofija u nastajanju"; u nastojanju da to preciznije
odredi svoje stanovite i pripremi temelj budue filozofije,
on je svoje teze kao i pojmove neprestano precizirao,
menjao, nastojei da im da to jasniji oblik; u tenji za apsolutnom jasnoom dospeo je daleko, ali je mnogo toga
njegovim uenicima i nastavljaima do naih dana ostalo
nejasno. U svakom sluaju, nakon njegove smrti svako je od
fenomenologa krenuo svojim putem i moe se rei da danas
ima onoliko "fenomenologij" koliko ima i fenomenologa.
Moe se rei da nakon Huserla nema filozofa za koga bi
se moglo rei da dosledno zastupa njegovu filozofiju; svi
fenomenolozi do te mere su bili samostalni i samosvojni da
meu njima nema ak ni epigona. Za razliku od Maksa elera koji je svoje "sisteme" neprestano menjao, ili Hajdegera
koji je izgradio jednu posve originalnu filozofiju, ali koja bez
impulsa koji su dolazili iz Huserlove fenomenologije nije
bila mogua, meu onima koji su s najdubljim razumevanjum bili na tragu Huserla mogla bi se pomenuti samo
dva imena: Ludvig Landgrebe i Eugen Fink. Ali, i oni su
uprkos radovima koji sadre sjajna tumaenja Huserlove
www.uzelac.eu
136
Milan Uzelac
filozofije, takoe otili dalje i u tome prednjai svakako

Fink.
Kako vreme prolazi sve je evidentnije da je sudbina
fenomenologije u velikoj meri odreena ve samim
pretpostavkama na kojima je ona kao filozofija izgraena;
da paradoks bude vei, Huserl se sve vreme trudio da u
temelju filozofske graevine budu evidencije a ne
pretpostavke; bespretpostavnost miljenja jedna je od niti
vodilja njegove filozofije.
Iako u svom poznom delu nastoji da pokae kako se
istorija sma moe misliti iz fenomenologije, i to je zapravo
njegov odgovor na Hajdegerov spis Sein und Zeit koji je
objavio 1927. u svom Godinjaku za fenomenoloka istraivanja a koji ga je znatno razoarao, mnogi su skloni da
Huserlovu poziciju odrede kao ne-istorinu. Odista, on je
smatrao da uprkos itavoj dotadanjoj istoriji filozofije
filozofija treba da zapone od poetka i taj poetak je video u
svojoj fenomenologiji. Svi njegovi spisi, i Ideje za istu
fenomenologiju i transcendentalnu filozofiju i Kartezijanske
meditacije i Kriza evropskih nauka, svi ti spisi jesu
svojevrsni uvod u fenomenologiju, a putevi su bili razni:
kartezijanski, psiholoki, egoloki.
Uprkos svoj novini koju je uneo u savremenu filozofiju,
pre svega preformulisanom terminologijom i posve
originalnom metodom, Huserl je istovremeno i veliki
nastavlja prethodne filozofije: on na krajnje originalan i
radikalan nain dovrava itavu tradiciju filozofije koja
polazi od Dekarta i dolazi preko Kanta i pri tom otvara
potpuno nove horizonte za filozofiju koja dolazi. Nije stoga
nimalo sluajno to se njemu obraaju predstavnici svih
filozofskih orijentacija u XX stoleu; u njegovim spisima
trae inspiraciju marksisti i neomarksisti, predstavnici
analitike filozofije kao i postmoderne.
www.uzelac.eu
137
Milan Uzelac
Nimalo sluajno, svoja predavanja iz 1924-25. Huserl je

naslovio Erste Philosophie; nakon pokuaja da se u prvom
delu naini istorijski uvod, drugi deo je u celosti posveen
problemu fenomenoloke redukcije; svoju filozofiju i Huserl
je po ugledu na Aristotela video kao prvu filozofiju, kao
metafiziku iji je osnovni zadatak pitanje temelja sveta.
Problem sveta i njegove konstitucije u transcendentalnoj
subjektivnosti centralna je taka u koju se zbiraju sve ideje
njegove filozofije.
Ali s druge strane, ono to posebno pleni to je Huserlov
ivotni odnos prema filozofiji: filozofiju je video kao nain
ivljenja i time je u red stao sa Sokratom, Brunom,
Spinozom i Fihteom; smatrao je da filozofija ima posebnu
misiju a da su filozofi funkcioneri oveanstva. Njegov
poslednji spis to najbolje pokazuje: moe se razumeti kao
jedna velika filozofija tehnike, kao filozofija sveta ivota kao
temelja svih temelja, ali i kao filozofska kritika vladajue
politike njegovog vremena. U tom smislu fenomenologija
svoju aktuelnost nije izgubila do dananjeg dana.
Meu onima koji su u vreme njenog nastanka
fenomenologiju najvie proslavili bio je nemaki filozof i
sociolog, jedan od utemeljivaa aksiologije, sociologije
kulture, sociologije znanja i filozofske antropologije, Maks
eler (1874-1928); medicinu i filozofiju eler je studirao u
Minhenu, Berlinu i Jeni; studirao je kod neokantovca O.
Libmana i neofihteovca bliskog filozofiji ivota Rudolfa
Ojkena kod koga je i doktorirao 1899. radom o odnosu
logikih i etikih principa; od 1900. do 1907. eler je privatdocent na Jenskom univerzitetu. Huserla je upoznao 1901. i
jedan je od osnivaa "primenjene fenomenologije". Od 1907.
do 1910. profesor je u Minhenu i lan minhenske grupe fenomenologa; od 1919. profesor je u Kelnu sve do 1928. kada
postaje ef katedre za filozofiju Univerziteta u Frankfurtu.
www.uzelac.eu
138
Milan Uzelac
Prerana smrt osujetila je elera u nameri da svu

filozofiju preorijentie na izuavanje antropolokih
problema; tokom kratkog ivota eler je esto menjao filozofska stanovita i u njegovom se stvaralatvu moe
razlikovati vie perioda: u poetku je pod uticajem
fenomenologije minhenskog kruga fenomenologa i to je
vreme kad se eler oslobaa neokantovskog uticaja; potom
sledi klasini, religiozni (neokatoliki) period u kojem su
glavne oblasti elerovih istraivanja sociologija znanja i
fenomenoloka aksiologija, da bi se u poznoj fazi udaljio od
teizma nastojei da utemelji filozofsku antropologiju. Osim
neokantovaca i Huserla, na elera su presudno uticali
Paskal i avgustinovska tradicija.
Spis po kome je postao slavan i koji spada svakako u tri
najvea dela filozofske literature XX stolea jeste
Formalizam u etici i materijalna etika vrednosti (19131917); u ovom delu, objavljenom u Huserlovom "Godinjaku
za fenomenologiju" eler fenomenoloki metod primenjuje
na sferu morala; glavno delo poznog perioda je Poloaj
oveka u kosmosu (1928) kojem je prethodio godinu ranije
napisan rad Posebni poloaj oveka; u ova dva spisa je
izloio program svoje planirane knjige Sutina oveka. Novi
ogled o filozofskoj antropologiji koje je planirao da objavi
1929. godine. Meu njegovim radovima treba istai:
Transcendentalni i psiholoki metod (1900), Kriza vrednosti
(1919), O venom u oveku (1921), Forme znanja i drutvo
(1926), Sutina i forma simpatije (1923); Filozofski pogled
na svet (1929).
eler spada u one mislioce ije se delo poinje
vrednovati tek nakon njihove smrti a to je posledica
potonjeg razvoja evropske filozofije; iako za ivota i nije
uivao ugled kakav njegovo delo ima danas, nesumnjiv je
njegov uticaj na nemaku filozofsku antropologiju, na ranog
Hajdegera, na Jaspersa, Bubera, francuski personalizam
www.uzelac.eu
139
Milan Uzelac
kao i na pripadnike frankfurtske kole, posebno kad je re o

metateoriji sociologije. Glavna zasluga elera jeste u
utemeljenju novih filozofskih disciplina (primenjena
fenomenologija, aksiologija, sociologija znanja, filozofska
antropologija); iako je esto menjao gledita, iako se bavio
krajnje razliitim problemima, od filozofije, preko teologije
do sociologije, eler je uspeo da izgradi itav niz razliitih
meusobno koherentnih pogleda a koji su imali za cilj da
izvedu sa stranputica tadanja antropoloka istraivanja.
Pitanje ta je ovek i kakvo je njegovo mesto u svetu postalo
je jedno od onih koje odreuje celokupnu elerovu filozofiju.
Ishodite elerove filozofije je shvatanje o dvojakosti
ovekovog delovanja koje moe biti idealno i ivotno realno;
svaki akt svesti je intencionalan, usmeren na predmete, no
ti predmeti mogu biti praktini (ako pripadaju ovekovoj telesnosti) i idealni (ako se odnose na smisaonu komponentu
ovekovog bivstvovanja); u ovom drugom sluaju postoje dva
plana, empirijski (u kojem je ovek suprotstavljen svetu i u
kojem on sebe doivljava) i nadempirijski, objektivni (koji je
sutinski i u kojem ovek nije naspram sveta ve naspram
boga). U tom poslednjem sluaju ovek ima posla s
transcendentnim, sa vrednostima koje su normativne i koje
propisuju ovekovo ponaanje i koje nikad ne mogu biti
izvedene iz svojstava predmeta i pojava u svetu i stoga
ostaju uvek identine sa svojom sutinom.
Time se eler otro suprotstavlja neokantovcima
(Vindelband, Rikert) koji vrednosti svode na ista znaenja;
to znai da treba razlikovati vrednosti i njihove nosioce koji
se nalaze u dobrima, stvarima. Vrednosti treba razlikovati i
od razliitih ovekovih interesa koji vrednostima pripisuju
pozitivno ili negativno znaenje. U tom poslednjem sluaju
treba govoriti o praktinim pojavama, vrednostima u
dobrima i stvarima u odnosu na objekte. Zahvaljujui
uzronosti vrednosti mogue je videti apriorno predmete
www.uzelac.eu
140
Milan Uzelac
koji su spolja fiksirani kao odreeni sled datosti. To

omoguuje eleru uvoenje pojma materijalni apriori (mogunost da se do sutine kao eidetske datosti dospe uz
pomo saglasja akta i njegovog predmeta) koji on
suprotstavlja Kantovom pojmu formalnog apriori koji
podrazumeva optost i nunost (pri emu sutinu moe
sagledati i pojedinac). Materijalni apriori polazi od
fenomenolokog iskustva koje imanentno i neposredno
zahvata injenice, odnosno fenomene. Fenomenoloko
iskustvo se suprotstavlja nefenomenolokom iskustvu koje
polazi od prirodnih pretpostavki o prirodnoj konstituciji
saznajueg subjekta. Vrednosti su intencionalni sadraji odreenih ljudskih akata koji su osnova voljnih aktivnosti
usmerenih ka odreenoj svrsi.Time se eler suprotstavlja
neokantovcima i njihovoj voluntaristikoj koncepciji
vrednosti; mera u kojoj vrednosti otkriva subjekt omoguuje
njihovu hijerarhizaciju i tipologiju (to je tema koju u
aksiologiji po prvi put uvodi eler) na osnovu odreenih
kriterijuma.
ovek je sposoban da se neogranieno probija ka
vrednostima, ali su njegove mogunosti za tako neto veoma
ograniene usled vezanosti odreenim pogledima na svet,
pragmatizmom koji dominira savremenom civilizacijom,
kao i sposobnostima ovekovim da doivi vrednosti. Jedno
od osnovnih ogranienja koje dolazi iz pomenutog
"pragmatizma" jeste hipostaziranje uloge uma u kulturi i
saznanju. Um je slep za vrednosti koje se logiki ne mogu
izraziti; njih je mogue samo osetiti, mada su one date
razliito od oseanja , jer gubitak oseanja ne dotie
bivstvovanje vrednosti. eler se vraa Kantu koji svojim
"formalnim apriorijem" otro razgraniava sferu ulnosti i
razuma (tako to materijalno identifikuje sa sadrajem
oseanja) i smatra da razum nije konstitutivno poelo kao i
da se ulnost moe drugaije objasniti uz pomo pojma
www.uzelac.eu
141
Milan Uzelac
emotivni apriori zahvaljujui kojem se i moe dospeti do

poslednjih sutina stvari, do vrednosti, a bez kojeg je
nemogue fenomenoloko iskustvo. Ovde eler u velikoj
meri sledi Paskala i njegovo uenje o logici srca i pri tom
istie primat ljubavi nad saznanjem, kao i primat ljubavi
nad mrnjom (i u ovom drugom eler sledi Brentana koji je
prvi u tradiciji intencionalizma razvio diskuras "ljubav-mrnja"). Akti ljubavi-mrnje su akti emocionalne intuicije,
neposredne refleksije sutine u kojima se samootkrivaju
vrednosti i koje moemo tumaiti kao "susret" i saoseanje
sa "drugim" (pri emu je re o autentinoj simpatiji naspram neautentine koja ugroava egzistenciju druge
linosti).
Analizom glavnog elerovog spisa lako se dolazi do
zakljuka da on etiku gradi kroz otro suprotstavljanje
Kantu istiui kako etika ne treba biti zasnovana na
dunosti ve na vrednosti. Za razliku od Kanta koji nije
odvajao dobro od vrednosti i koji je smatrao da je dobro ono
to poseduje vrednost, eler je smatrao da razlika izmeu
dobra i vrednosti postoji, da su dobra injenice a vrednosti
sutine; nadalje, tvrdio je da se moralni zakon ne moe
izvoditi empirijski induktivno i da njegov univerzalnoapriorni karakter opovrgava etiku uspeha. Apriorno nije pri
tom i formalno i u tome eler vidi greku Kanta; moralne
norme su apriorne, no istovremeno i materijalne mada
sadraji na koje se te norme oslanjaju nisu injenice ve
sutine, tj. vrednosti. Tako eler dolazi do utemeljenja
apriorne etike neformalnog svojstva, do materijalne etike
vrednosti. Svoje etiko uenje on konstituie kao
"materijalistiku etiku" kojoj je svojstveno da za svoj temelj,
svoju "materijalnu osnovu" proglaava ne dunost ve vrednost. Svoju najviu manifestaciju ljubav nalazi u ljubavi
prema bogu kao apsolutnoj vrednosti, kao neophodnom
centru koji ne dozvoljava da taj centar bude ispunjen
www.uzelac.eu
142
Milan Uzelac
razliitim "idolima" i fetiima. Svaka ljubav je latentna

ljubav prema bogu koji svakom omoguuje da ostane svoj i
bude sauesnik drugom biu. oveka ini ovekom
sposobnost da transcendira sebe u aktu molitve i vrednosti
svetosti su najvie u hijerarhiji vrednosti17 koja je izgraena
u odnosu na boga kao apsolutnu vrednost. Vrednosti
svetosti se javljaju tokom doivljavanja predmeta koji su
nam apriorno dati kao simboli svetog, kao osnov boga koji je
apsolutno lini duh.
Suprotno Kantu eler istie tri stadijuma znanja u
drugaijem poretku: nauka, metafizika, religija, pri emu je
nauno znanje isto tehniko-instrumentalno znanje. U
poznoj fazi svog stvaralatva, u vreme izgradnje filozofske
antropologije, eler je prednost dao filozofiji. Tada
metateorijsku poziciju s koje bi najbolje mogao osvetliti
svoje novo stanovite eler nalazi u sociologiji shvaenoj
kao filozofskoj sociologiji koja je potpuna suprotnost
pozitivistikoj sociologiji, kao i nominalistikom programu
kakav je zastupao Maks Veber i koji je bio neadekvatan za
istiskivanje pozitivizma iz sociologije.
Sredinji problem svog vremena eler je video u
narastajuem nihilizmu koji je posledica pozitivizma,
pragmatizma i tehnokratizma. Zato je smatrao da je
neophodan povratak na refleksivnu poziciju bez koje je
nemogue obrazovanje kao bitna komponenta savremene
kulture.
eler kritikuje tendencije koje vode potiskivanju
metafizike i suprotno Zimelu smatra da ivot "gui" kulturu
i to tako to je naglasak bio stavljen na realni, praktini
ivot, na instinktivno-vitalnu organizaciju indivudue, na intelektualnu strukturu oveka koji je bio potinjen "logici
17
Na prva tri nivoa nalaze se hedonistike, vitalne i duhovne vrednosti; u

ovu treu grupu spadaju etike, pravne, estetske i saznajne vrednosti.
www.uzelac.eu
143
Milan Uzelac
sudbine" i "poretku roenja i smrti" (ime je ovek odreen

kao tragino, prolazno bie); sve ovo bilo je predmet
istraivanja realne sociologije, ali eler smatra da je
zadatak sociologije kulture da istrai oblast koja je iznad
neposrednog ivota, oblast u kojoj postoji usmerenost na
vrednosti; u poslednje vreme dolo je do gubitka smisla kulture; izlaz eler nalazi u principu solidarnosti, u
realizovanju programa filozofske antropologije. Prihvatajui
Aristotelovo uenje o tome da je ovek na sredini izmeu
ivotinja i bogova i da pri tom pripada i jednom i drugom
svetu, eler smatra da je ovek jedno veno izmeu,
granica, prelaz, pojava boija u reci ivota, veno zalaenje
ivota za svoje granice. ovek je veza razliitih aksiolokih
sfera: ljudskog i nadljudskog, konanog i beskonanog,
prolaznog i venog, prirodnog i natprirodnog. Sledei Niea
eler je sklon da oveka vidi kao "bolesnu ivotinju",
"pogrenim korakom ivota" koji je homo naturalisa odveo u
orsokak, a pozivajui se na Avgustina on govori o
ovekovom boanskom liku koji se ne moe objasniti iz
samog oveka. S jedne strane, kao zemno bie, ovek je
ukljuen u odnose odreene fenomenom vlasti, a s druge,
budui usmeren bogu, ovek u aktima ljubavi neprestano
prevazilazi svoje granice. eler odbacuje psihofiziki
paralelizam i istie ovekovu sposobnost da transcendira
svoje granice i svaku granicu koju mu namee ivot; to mu
omoguuje duh koji konstituie njegovu linost. Duh je
sutina ne-prirodnog principa personalnosti, a linost,
budui da je tajna koja nema svoj temelj u predmetnosti
jeste centar ovekovih autentinih akata. Linost
opredmeuje, sve a sama se ne opredmeuje i to je mogue
usled njenog neprestanog samoprojektovanja u duhovnim
aktima, otkrivanjem sebe u duhovnim aktima koje stvara
kao sebi sa-postojee. Linost se ne moe saznati; njoj se
moe samo prii i razumeti je kroz refleksiju sutine koja se
www.uzelac.eu
144
Milan Uzelac
bazira na ljubavi. Ovo elera vodi ka izgradnji vieslojne

strukture oveka (nesvesno, instinkti, ivot): ovek je kao
linost otvoren ka svetu i za razliku od ivotinje koja uvek
svetu kae da, on je sposoban da kae ne i on je stoga asket
ivota, veni Faust. Duh stvara kulturu, ali je ne moe
otelotvoriti u sociumu ve samo u svetu ideja ija je snaga u
njihovoj istoi, nezahvaenosti realnou. Zato ovek uvek
stremi visinama, ka vrednostima, a ne nadole ka manama.
ovek je uvek u svetu i izvan sveta, on je poznatost ali i
tajna koja trai, zahteva stalno deifrovanje i koja
omoguuje kretanje ka oveku kao idealu; otkrivanje tajne
oveka polazei od slike njegove sutine, eler vidi kao usud
savremene filozofije.
Iako su elera smatrali drugim fenomenologom posle
Huserla, iako je fenomenologija u Nemakoj ubrzo postala
velika moda, na prve pozitivne odjeke u inostranstvu
Huserlova filozofija je naila u Rusiji pa nije stoga nimalo
sluajno to je Huserl svoj programski spis Filozofija kao
stroga nauka objavio u ruskom asopisu Logos 1911, budui
da je prvi deo njegovih Logikih istraivanja svoj prvi
inostrani prevod imao dve godine ranije u Sankt-Peterburgu. Taj spis je preveo jedan od najveih ruskih filozofa i
teoretiara umetnosti XX stolea Gustav pet (1879-1937).
pet je studirao na Fiziko-matematikom i Istorijskofilozofskom fakultetu u Kijevu. U prvo vreme predavao je u
privatnim gimnazijama; 1910. izabran je za docenta i tada
prelazi u Getingen gde tri godine studira fenomenologiju
kod Huserla. Radio je u bibliotekama u Berlinu, Parizu i
Edingurgu. Od 1916. docent je Moskovskog univerziteta i iste godine pokree asopis . Za profesora je
izabran 1918. ali je udaljen sa univerziteta 1921. Tokom
1919. i 1920. uestvuje u radu Moskovskog lingvistikog
kruoka sa R. J. Jakobsonom. Od 1923. radi u Ruskoj akademiji umetnosti a od 1927. je i njen potpredsednik. Nakon
www.uzelac.eu
145
Milan Uzelac
zatvaranja Akademije 1929. bavi se prevoenjem za

izdavaku kuu "Academia" i njemu pripada deo prevoda
Hegelove Fenomenologije duha. Od 1932. prorektor je
Akademije dramskih umetnosti koju je osnovao K.S.
Stanislavski. Nakon tri godine je uhapen i poslat u
Jenisejsk, potom u Tomst gde je i streljan. Rehabilitovan je
1956. Osnovna dela: Seanje u eksperimentalnoj psihologiji
(1905), Problem uzronosti kod Hjuma i Kanta (1907),
Pojava i smisao (1914), Filozofsko nasledstvo P.D.
Jurkjevia (1915), Svest i njen nosioc (1916), Istorija kao
problem logike I (1916), Hermeneutika i njeni problemi
(1918), Filozofski pogledi Hercena (1921), Antropologizam
Lavrova u svetlu istorije filozofije (1922), Estetiki fragmenti
1-3 (1922-1923), Teatar kao umetnost (1922), Uvod u
etniku psihologiju (1927), Unutranja forma rei (1927), i
dr.
U prvo vreme pet se pod uticajem elpanova bavio
psihologijom i kao i njegov uitelj bio pod neokantovskim
uticajem, no ubrzo je napustio tu poziciju. U to vreme nije
se slagao ni sa predstavnicima filozofsko-religiozne renesanse koje je kasnije kritikovao u svom asopisu (19171921) i to ga je usmerilo ka fenomenologiji te je uskoro
postao jedan od vodeih fenomenologa u Rusiji. U spisu
Pojava i smisao ve se nalaze sve pretpostavke
"hermeneutikog obrata" kao i kulturno-istorijske analize
poznog peta. U svom razvoju filozofija po miljenju peta
prolazi tri stadijuma: stadijum mudrosti, stadijum metafizike i stadijum nauke. U njoj postoje dve forme razvoja:
negativna (meonalna) linija koja sebe identifikuje s
naunom filozofijom (Kant) i pozitivna linija, koja je orijentisana na saznanje osnova bivstvovanja same svesti
(Platon, Lajbnic, Volf). Prvoj formi se moe zameriti da
naputa konkretne datosti svakodnevnog ivota, preterana
apstrakcija kao i partikularizacija pojedinih smerova (fizici-
www.uzelac.eu
146
Milan Uzelac
zam, psihologizam, sociologizam...). Kant i "nauna

filozofija" ne mogu prevladati metafiziku i dospeti na nivo
"stroge nauke" koja dugim radom, postepeno dolazi do
istine. Ostaje dilema: odraavanje prirode ili propisivanje
zakona prirodi. Pokuaji da se iznae neki "trei put" vodili
su u eklekticizam zato to se on javljao nakon a ne pre te
podele; pomenutu dilemu, po petu, razreava Hegelova
dijalektika filozofija, ali ne do kraja jer je Hegel
hipostazirao momenat identiteta i proglasio ga apsolutnom
metafizikom realnou. Sledei odluujui korak nainio je
tek Huserl koji je uz pomo pojma "ideacije" vratio filozofiju
u njenu ishodinu taku gde se mogla prevladati poetna
dilema, i to time to e se utvrditi predmetnost i
intencionalnost svesti.
pet ne proputa da ukae na opasnost naturalizma kod
Huserla, koja je posledica identifikofanja prvobitnih datosti
i perceptivnosti kao i na opasnost transcendentalizma,
proglaavanjem "istog Ja" za jedinstvo svesti. pet ne odbacuje mogunost neizrecivog, odnosno, neeg to se ne
moe izraziti, ali se suprotstavlja tendencijama da ono to
se ne moe izraziti bude proglaeno za "stvar po sebi" ili
neko "mistiko jedinstvo". Sve izrazivo je diskurzivno, i samo ono to moe biti racionalno objanjeno moe biti
predmet filozofije kao stroge nauke. Granice mogueg
diskursa istovremeno su i granice filozofskog suenja. Ako
se to prenebregne dolazi do oblika negativnih filozofij kao
to su empirizam, kriticizam, skepticizam ili dogmatizam
(obrnuti skepticizam, kako kae pet). Osnova filozofskog
znanja moe biti samo znanje o svetu ivota koji jo nije
sabijen u okvire razumskih shema, dakle, predteorijsko
znanje. Refleksivna kritika svesti s pozicija neposrednog
iskustva moe se vriti samo u sluaju kada se iskustvo
uzima u konkretnoj punoi njegovih kulturno-socijalnih
sadraja a ne u apstraktnim formama opaanja stvari. Zato
www.uzelac.eu
147
Milan Uzelac
svest ne treba redukovati na individualnu svest, koja i

sama moe biti adekvatno izraena samo u irokom
socijalnom i kulturnom kontekstu. pet ide i dalje i tvrdi da
iz toga to "Ja posedujem svest" ne sledi da svest pripada
samo tom individualnom "Ja" (budui da svest ne mora
imati svog nosioca), jer mogu postojati i forme kolektivne
svesti. Forme kulturne svesti izraavaju se u rei/pojmu,
koja nije prvobitno data u percepciji stvari, ve u usvajanju
znaka u intersubjektivnom optenju. ivi pojam ne
posedujemo samo kao sliku (conceptus) ve i kao konkretno
jedinstvo ivoga (tekueg) smisla. Smisao se moe razumeti,
ali on nije dat uivljavanjem (Einfhlung) ve kroz
inteligibilnu intuiciju; u tom sluaju smisao se pokazuje kao
granina osnova pojave tj. akta doivljavanja realnosti ili
ideja predmeta. Unutranja forma rei je pravilo po kom se
obrazuju pojmovi. Ta pravila, kao algoritmi, ne samo da
obrazuju tok smisla ve otkrivaju i mogunost dijalektike
interpretacije koja se temelji u samoj realnosti. Interpretacija otkriva sve mogunosti u kretanju smisla i pretvara
filozofiju u filozofiju kulture (kao filozofiju mogunosti).
Realnost konkretne stvarnosti je realizacija koja
pretpostavlja racionalne temelje na kojima se ostvaruje
data a ne neka druga mogunost. Istorija stoga moe biti
shvaena kao projektivna realnost koja se formira u
kulturno-socijalnom iskustvu koje je jedinstveno i izvorno
realno. Svaka socijalna i kulturna injenica podlona je
dijalektikoj interpretaciji, tj. moe biti u svom totalitetu
osmiljena samo u posebnim hermeneutikim aktima logike
dijalektike svesti. Ta injenica moe biti i izraz subjekata
koji su se u njoj objektivisali (kako pojedinaca tako naroda i
klasa). U tom svom smislu drutveni znak moe biti objekt
psiholokog istraivanja u socijalnoj i etnikoj psihologiji.
Svest dobija svoju optost ne putem "uoptavanja" ve
putem "optenja". Zato svaku saznajnu situaciju moemo
www.uzelac.eu
148
Milan Uzelac
posmatrati u kontekstu socijalno-ontolokih veza koje

postoje izmeu onog koji saznaje i njegovog predmeta saznanja. Do najvieg znanja dospeva filozofija kao stroga
nauka a ne etika, istorija, ili filozofija pogleda na svet.
Specifinost neke nacionalne filozofije ne lei u dobijenim
odgovorima (oni su jedni i isti) ve u nainu postavljanja pitanja, u njihovom izboru, njihovim modifikacijama koje su
odreene drutvenim i kulturnim kontekstom. U tom
smislu, po miljenju peta, ruska filozofija moe biti
tumaena prvenstveno kao filozofiranje.
Ve je reeno da su svi oni koji su proslavili
fenomenologiju, dobivi od nje poetne teorijske impulse,
tokom svog razvoja poli posve razliitim putevima; u tom
smislu teko se u fenomenologe moe svrstati Hajdeger,
naroito kad se imaju u vidu njegovi pozniji radovi, Maks
eler, o kome smo ve govorili, ili an-Pol Sartr; isto se
moe rei i za jo jednog filozofa roenog u Rusiji (Riga) a to
je Nikolaj Hartman (1882-1950). Nakon studija klasine
filologije u Sankt-Peterburgu, Hartman je preao u
Marburg 1905. gde je studirao filozofiju kod Koena i
Natorpa; odbranivi doktorsku disertaciju 1909. izabran je
za docenta a potom i profesora Univerziteta u Marburgu
gde predaje do 1925, kada prelazi u Keln da bi od 1931. bio
profesor Univerziteta u Berlinu; od 1945. Hartman predaje
u Getingenu gde je umro 1950. godine. Iako se formirao pod
neposrednim neokantovskim uticajem, na Hartmana je
presudno uticala Huserlova fenomenologija, naroito kritika
psihologizma i neokantovskog subjektivizma, koja je uticala
na njegovo udaljavanje od neokantovstva, a to je u svoj
svojoj radikalnosti postalo posebno vidno u njegovom spisu
Osnovne crte metafizike saznanja (1921). Pred kraj svoje
predavake aktivnosti u Marburgu Hartman se pribliio
Hajdegeru (budui da im je zajednika bila evolucija od
transcendentalne fenomenologije ranog Huserla do
www.uzelac.eu
149
Milan Uzelac
konstruktivne filozofske ontologije), mada treba imati u

vidu i izrazite razlike meu njima, jer nova kritika ontologija Nikolaja Hartmana, ima malo zajednikog sa
fundamentalnom ontologijom Martina Hajdegera iji je
program izloen u delu Sein und Zeit. U vreme svog boravka u Kelnu Hartman je neposredno saraivao sa
elerom (iji su mu radovi od ranije bili poznati); povezivala
ih je razrada fenomenoloke filozofije vrednosti i
fenomenoloke "materijalne etike". Premda su neki isticali
kako je Hartman sistematizator elerove aksiologije i etike,
razlika izmeu njih dvojice bila je velika.
Nalazei se u neposrednoj saradnji s najplodotvornijim
filozofima njegovog vremena (Koen, Natorp, Hajdeger,
eler), Hartman je stvorio ogroman filozofski opus koji za
njegovim savremenicima nimalo ne zaostaje, i mnogi s pravom o njemu govore kao o neopravdano zanemarenom
misliocu. Njegova najvanija dela su: Platonovska logika
bivstvovanja (1909), Osnovna filozofska pitanja biologije
(1912), Osnovne crte metafizike saznanja (1921), Filozofija
nemakog idealizma (Fihte, eling i romantika; Hegel) (1923;
1929), Prilog zasnivanju ontologije (1935), Etika (1935),
Struktura realnog sveta (1940), Filozofija prirode (1945),
Estetika (1945); oba poslednja dela objavljena su tek 1950.
Hartman je poslednji nemaki filozof koji je obradio sve
tradicionalne "filozofske nauke" u Hegelovom smislu te rei:
ontologiju, teoriju saznanja, filozofiju prirode, socijalnu
filozofiju, etiku i estetiku. Sve to uinio je u XX stoleu, u
vreme koje nije imalo vie razumevanja za filozofski sistem
i kad se smatralo da je prolo vreme kad je bilo mogue da
se sva filozofska problematika izloi u celovitom sistemu.
Moda i nije sluajno to njegov "sistem" u postneokantovskom periodu poinje teorijom saznanja a zavrava
se estetikom.
www.uzelac.eu
150
Milan Uzelac
Pored ve pomenutih uticaja Huserla, Hajdegera, elera

i Eduarda fon Hartmana, na Nikolaja Hartmana su
presudno uticale ideje Aristotela i Hegela pa su mnogi u
njegovoj filozofiji videli "modernizovan aristotelizam i sholastiku" ili "hegelovstvo pod kantovskom prizmom". Pod
uticajem Kanta Hartman se kritiki odnosi prema
konstruisanju filozofskih sistema ali pri tom, kao to smo
napomenuli, gradi takav filozofski sistem da se s pravom
moe rei kako je to poslednji filozofski sistem u XX stoleu.
Ubrajajui sebe u pobornike problemskog tipa miljenja
(Platon, Aristotel, Dekart, Lajbnic, Kant), on se suprotstavlja sistemskom nainu miljenja (Bruno, Spinoza, Volf,
Fihte, eling, Hegel) da bi pri tom i sam zavrio u ovoj
drugoj grupi filozofa. Odreujui saznanje kao ontoloki
proces i izgraujui ontologiju u svim njenim aspektima,
Hartman svoju filozofiju odreuje kao realizam.
Istovremeno, on u okvuru realistikih filozofskih smerova
XX stolea zauzima posebno mesto kao osniva kritike
ontologije ili nove ontologije. Polazite nove ontologije je
kritika transcendentalizma koji gubi iz vida da je saznanje
transcendentni akt koji prelazi granice svesti. Miljenje je
dvojako intencionalno: mislei misao, ono tim samim misli i
predmet koji je sa svoje strane neto sasvim drugo, no
upravo ono o emu misli misao. Beskorisno je miljenje radi
miljenja; misao je uvek radi neeg drugog, radi onog
bivstvujueg; misao i stvar su po svom sadraju neodeljivi
ali se iz osnova razlikuju po nainu svog bia (misao je u
duhu a stvar je uvek izvan duha). Saznanje nije
konstruisanje ve "zahvatanje" realnosti koja ve postoji i to
nezavisno od onog koji je saznaje. Iako je struktura
realnosti u velikoj meri analogna strukturi saznanja, ne
moe se govoriti o podudarnosti ovih dveju oblasti. Saznanje
u svakom trenutku samo uveava puninu i dubinu "zahvatanja" realnosti i nikad se u njoj ne iscrpljuje. Drugo
svojstvo Hartmanovog sistema je shvatanje o ontolokom
www.uzelac.eu
151
Milan Uzelac
jedinstvu sveta. Bivstvovanje je mnogoobrazno. U njemu se

sree bivstvujue i sutina, realnost i idealnost kao naini
bivstvovanja. Bivstvovanje poseduje niz modaliteta
(mogunost, stvarnost, nunost). Mogue moe biti samo
ono to je bilo ili e biti realno; to vodi identitetu realnog i
idealnog, bivstvujueg i sutine. Osim toga, Hartman istie
slojevitost bivstvovanja. Ono u sebi ima etiri sloja:
neorganski (fiziki), organski (bioloki), duevni (psiholoki)
i duhovni (idealni) sloj bivstvovanja. Vii nivoi nastaju na
osnovu niih pri emu vii sloj ne moe postojati ako nema
nieg, dok obrnuto moe. Vii nivoi su nesvodivi na nie jer
u njima kao njihov atribut raste sloboda. Svaki je sloj
autonoman i poseduje sopstvene unutranje zakone. Ovo za
posledicu ima kritiku teleologizma kao neopravdano rasprostiranje kategorija vieg sloja na nie slojeve. Ne postoji
idealni faktor koji bi kategorije viih slojeva primenjivao na
nie. Ovo ima kod Hartmana direktni uticaj na njegovo
etiko uenje: prihvatajui apsolutni karakter morala i iskljuujui transcendentnost smisla on je prinuen da
postilira ateizam kao osnov slobodnog delovanja linosti.
Polazei od neophodnosti razlikovanja formi postojanja i
njegovih kategorijalnih struktura, Hartman kao zadatak
kritike ontologije istie analizu kategorija kao
fundamentalnih odreenja bivstvovanja unutar svakog od
pomenutih slojeva i otkrivanje njihovih meusobnih veza i
odnosa.
Saznanje je ontiki odnos izmeu postojeeg subjekta i
objekta u kojem objekt ostaje kakav jeste dok se subjekt
menja; pri tom je predmet saznanja uvek neto vie no
predmet budui da on nije samo neto saznato no i neto nepoznato. Svetu odgovara mnotvo slika sveta i na taj nain
ontoloki pristup shvata saznajni odnos kao ontiki tako to
omoguuje saznanje po slojevima bivstvovanja; ako bi sve
kategorije predmeta istovremeno bile i kategorije saznanja,
www.uzelac.eu
152
Milan Uzelac
ne bi bilo nieg nesaznatljivog; ali mi u svim oblastima

nailazimo na granice saznatljivosti i zato je neophodna
diferencijalna kategorijalna analiza kojom se kategorije
dele u dve sfere: na kategorije kao principe bivstvovanja i
na kategorije koje su "istovremeno" i principi saznanja (o
pravom identitetu kategorij mogue je, po miljenju
Hartmana, govoriti samo u matematici i logici). Poreenjem
gornjih dveju kategorijalnih oblasti mi zapadamo u antinominost. Samo svest moe saznavati, ali istovremeno, ona
zalazi za svoje granice time to zahvata neto to je izvan
nje, budui da je spoznajua svest; s druge strane, svest ne
moe prei svoje granice budui da moe zahvatiti samo
svoje sadraje, jer je spoznajua svest. Kako nema
identiteta izmeu bivstvovanja i miljenja, ovo se
protivreje ne moe prevladati.
Hartman istie kako se svaka kategorijalna promena
tie saznajnih a ne ontikih kategorija koje su
nepromenljive i invarijantne i ka kojima tei saznanje. Zahvatiti se moe samo ono to se prethodno ve ima i zato je
pojmovno "formiranje" kategorija uvek sekundarno. Realna
promena struktuiranosti saznajnih kategorija zbiva se u
procesu ovekovog adaptiranja svetu koji ga okruuje koji je
u pozadini svakog istorijskog napretka saznanja, odnosno
svake misaone promene strukture misli i njenih pojmova.
Saznanje je nain ovekove adaptacije u svetu pri emu je
adaptacija kategorijalna promena koja se odvija u
kulturnom i duhovnom ivotu. Mehanizam tih promena
mogue je traiti u etvrtom, duhovnom sloju i linost se
razume kao etiki fenomen koji nastaje konstitucijom akata
intencionalno usmerenih na druge linosti. Objektivni duh
ne postoji realno izvan individua, ali postoji opta
zajednika forma carstvo vrednosti. Kao rezultat
delovanja duha na objektivno nastaje sinteza kao
"objektivizovani duh" koji se fiksira u proizvodima filozofije,
www.uzelac.eu
153
Milan Uzelac
religije, nauke, tehnike i dr. Stalno transcendiranje iri

okolni svet, uveliava adekvatnost kategorijalnih
podudarnosti. Saznanje stoga nije nita drugo no
uestvovanje u postojeem, "bivstvovanje-za-nas" onog to
inae postoji samo po sebi. U svom odnosu spram bivstvovanja ono se manifestuje kao svesno uee duhovnog
bivstvovanja u sebi samom, njegovo "bivstvovanje-za-sebe".
Vrednosti se ne mogu dokuiti samo u saznajnom odnosu
ve u odnosima "ljubavi-mrnje", "dopadanja-nedopadanja" i
to je bit problema etike i estetike. U dostizanju tih
vrednosti neophodno je intuitivno "ulo za vrednosti"; re je
o emotivno-transcendentnim aktima i njihovom
neposrednom zahvatanju, a to su akti u kojima se potvruje
postojanje realnosti i realnog sveta.
Martin Hajdeger
Mada su u poetku po miljenju veine savremenika
dva najvea predstavnika fenomenologije bili Huserl i eler,
sa Martinom Hajgegerom (1889-1976), koji je u jednom
trenutku ak rekao "fenomenologija to smo Huserl i ja", uinilo se da Huserl i fenomenologija dobijaju odista velikog
nastavljaa; meutim, pojavio se suvie veliki filozof da bi
bio samo nastavlja, no i vie od toga: nasledivi Huserlovu
katedru u Frajburgu Hajdeger se narednih godina nije najbolje poneo prema svom uitelju; nezavisno od njihovog
razlaza koji se desio na meuljudskom planu, ubrzo se
pokazalo da je Hajdeger na jednom sasvim drugaijem,
krajnje originalnom putu, da je njegovu filozofiju teko
smestiti u okvire bilo kog pravca miljenja XX stolea; on
pripada svima i on je jednako svoj. Nijedan naslov koji bi se
mogao prihvatiti (sa izuzetkom egzistencijalizma od kojeg
se izriito ograivao) kao to su: fundamentalna ontologija,
destrukcija zapadne metafizike, novo miljenje, ne odgovara
www.uzelac.eu
154
Milan Uzelac
u potpunosti i ne moe pokriti itavo filozofsko stvaralatvo

ovog mislioca, mada, u isto vreme, on pripada svim
relevantnim tokovima XX stolea i on je sam filozofija XX
stolea.
Martin Hajdeger roen je u siromanoj katolikoj
porodici u provincijskom i protestantskom okruenju koje
nije moglo ne ostaviti traga na njegovo formiranje kao
linosti i kao filozofa: provincijalnost miljenja, meavina
katolicizma i protestantizma, kritika metafizike, potraga za
idealnim jezikom u mitskom jeziku sve to, kao i
kratkotrajno Hajdegerovo koketovanje s nacionalsocijalizmom posledica je uslova u kojima je iveo i ne moe se
zanemariti, kao to je on eleo kada je na poetku svojih
predavanja o Aristotelu rekao "Aristotel se rodio, iveo je i
umro", nastavivi potom da izlae njegovu filozofiju; ne
znamo li da je Aristotelov otac bio lekar, neemo razumeti
Aristotelov interes za probleme medicine i biologije, a bez
tog konteksta ne moe se razumeti ni celokupna filozofija
ovog mislioca. Hajdegerov primer samo pokazuje da je biografija esto i vaan momenat za razumevanje celokupnog
dela nekog filozofa; zato u sluaju Hajdegera kritiko
pitanje koje se postavlja o njegovom odnosu spram
nacionalsocijalizma i glasi: da li njegov uveni rektorski
govor iz 1933. sledi iz njegove filozofije ili je re samo o
nekoj prolaznoj epizodi u njegovoj biografiji? Danas o tome
postoji nepregledna literatura; ne bismo je imali da nije re
o velikom misliocu ija e sabrana dela (kada se do kraja
objave) imati preko sto knjiga, o mislioci o kome ve sad
postoji nepregledna literatura te svaki prikaz Hajdegerove
filozofije moe biti samo fragmentaran i nepotpun.
Hajdeger je gimnaziju uio u Konstancu a od 1909.
studirao je teologiju, prirodne nauke i filozofiju u Frajburgu
gde je doktorirao 1913. radom o uenju o sudu u
psihologizmu, da bi kod Rikerta odbranio 1916. disertaciju
www.uzelac.eu
155
Milan Uzelac
"Uenje o kategorijama kod Dunsa Skota" i postao asistent

kod Edmunda Huserla koji je tada nasledio Rikertovu
katedru u Frajburgu. Od 1923. Hajdeger predaje u Marburgu da bi 1928. doao u Frajburg na mesto Huserla i
predavao do 1945. kada je udaljen iz nastave na predlog
njegovog biveg prijatelja Karla Jaspersa i penzionisan.
Kratko vreme (1933-1934) bio je rektor univerziteta u
Frajburgu, naredne godine dao je ostavku na tu funkciju a
potom odbio i poziv da pree u Berlin.
Svaki Hajdegerov spis jeste filozofski dogaaj svoje
vrste; ovde ih je nemogue sve nabrojati; oni su izuzetno
znaajni bez obzira na svoj obim; meu njima najslavnije
delo, koje je izvrilo najveu uticaj u XX stoleu i koje je
Hajdegeru donelo svetsku slavu, jeste prvi deo
preambiciozno zamiljenog dela Bivstvovanje i vreme (Seinn
und Zeit, 1927). Meu najpopularnije spise spadaju:
Fenomenologija i teologija (1927), ta je metafizika (1929),
Kant i problem metafizike (1929), Izvor umetnikog dela
(1936), Helderlin i sutina poezije (1937), Vreme slike sveta
(1938), Platonovo uenje o istini (1942), O biti istine (1943),
emu pesnici (1946), Pismo o humanizmu (1946), umske
staze (1950), ta je miljenje (1951), Pitanje o tehnici (1953),
Predavanja i lanci (1954), ta je filozofija (1955), Stav
razloga (1957), Onto-teo-loka struktura metafizike (1957),
Na putu ka jeziku (1959), Putokazi (1967); treba rei da vei
deo Hajdegerove zaostavtine ine tekstovi predavanja i
seminara. Predmet interesa Martina Hajdegera je itava
filozofska tradicija: od prvih grkih mislilaca, Anaksimandra, Heraklita i Parmenida, preko Platona i Aristotela,
zatim Dekarta, Kanta, elinga i Hegela, pa do novih i
njemu savremenih filozofa: Kjerkegora, Niea, Diltaja i
Huserla. Sam Hajdeger nastojao je da promisli i kritiki
preispita itavu filozofsku tradiciju i njemu smo zahvalni za
jedno novo shvatanje i tumaenje presokratovaca pa tako i
www.uzelac.eu
156
Milan Uzelac
itave filozofije; kao to je on dao originalan doprinos

tumaenju filozofije, tako isto i mnogi savremeni autori
nastoje da na originalan nain protumae i njegovo delo;
nije nimalo udno to neki u njegovoj filozofiji vide dva
razliita toka: jedan do 1929. a drugi nakon te godine, sa objavljivanjem spisa Obrat (1929), i da se moe govoriti o
"ranom" i "poznom" Hajdegeru. Drugi, poput Rikera,
smatraju da se ve u delu Sein und Zeit nalaze svi motivi
potonje Hajdegerove filozofije pa da o nekom radikalnom
prelomu ne moe biti ni rei.
Izvor najznaajnijeg i istovremeno epohalnog
Hajdegerovog spisa Sein und Zeit treba traiti u spisima
Brentana (O mnogoznanosti bivstvujueg kod Aristotela) i
Huserla (Logika istraivanja): Brentanov spis je Hajdegera
uputio na put miljenja pitanja bivstvovanja (Seinsfrage) u
ijem e znaku biti sva njegova filozofija, dok je Huserlova
knjiga dala Hajdegeru fenomenoloki metod pomou kojeg
e nastojati da razrei to "pitanje bivstvovanja". On se nije
zadovoljio time da fenomenologiju primeni na ontologiju
budui da se njemu ve na samom poetku odnos ontologije
i fenomenologije pokazao daleko sloenijim. Jedan od prvih
Hajdegerovih pokuaja da razrei odnos ontologije i fenomenologije (prirode bivstvovanja i fenomenoloke metode)
nalazi se u njegovim predavanjima o logici iz zimskog
semestra 1925-1926. gde analizira Huserlova Logika
istraivanja posebno njegovu kritiku psihologizma.
Psihologisti su zastupali tezu da su logiki zakoni injenice
istog uma i da se ne odnose na bilo kakve objektivne
strukture. Huserl je pokazao da su logiki zakoni relativni i
kad bi neka druga bia postojala i imala drugaiji um, imali
bi drugaije logike zakone. Stvari koje bi njima bile istinite
ne bi bile i nama i to vodi radikalnoj relativnosti i Huserl je
stoga isticao da psihologizam ostaje na nivou injenica i da
ne dostie nivo idealnog gde postoje objektivne,
www.uzelac.eu
157
Milan Uzelac
vanvremenske logike istine. Logiki zakoni se po Huserlu

odnose na sferu realnog a ne idealnog. Sledei Huserla,
Hajdeger takoe napada psihologizam ali on ne prihvata
Huserlu samorazumljivu podelu na realno i idealno (iz ega
sledi sva zapadnoevropska metafizika), a koja po njegovom
miljenju ima koren u antikoj podeli na ulno i
inteligibilno. Tako on huserlovsku deskriptivnu
fenomenologiju dovodi u vezu s problemima antike
ontologije. Ontologija po Hajdegeru prethodi fenomenologiji;
fenomenoloki problemi su ontoloki i zato treba poeti s
ontologijom a ne fenomenologijom. Bivstvovanje je, istie
Hajdeger, prva i jedina tema filozofije: metod ontologije
jeste u tome da se otkrije put ka bivstvovanju kao takvom i
da se izgradi njegova struktura, a sama metoda ontologije
jeste fenomenologija; to znai da fenomenoloki problemi u
sebi sadre ontoloke probleme i da je fenomenologija metod
koji se koristi u reavanju ontolokih problema. Samo delo
Sein und Zeit, objavljeno sticajem razliitih okolnosti 1927,
ima sloenu strukturu i samo je prvi deo zamiljenog spisa
iji drugi deo Hajdeger nikad nije napisao, mada ga je sve
do sedmog izdanja najavljivao. Ovaj naslov prevodimo kao
Bivstvovanje i vreme, a moda bi ga trebalo prevesti kao
Biti i vreme budui da je krajnje diskutabilno pitanje da li je
prva re imenica (Sein) ili glagol (sein) te je Eugen Fink
govorio kako taj naslov u sebi krije jedan "spekulativan
paradoks". Pitanje koje ostaje moglo bi da glasi: kako se
uopte mogu dovesti u vezu bivstvovanje i vreme? Da li su
oni identini ili vreme obuhvata bivstvovanje, ili je vreme
temelj bivstvovanja?
Na samom poetku ovog spisa Hajdeger konstatuje
kako je pitanje o bivstvovanju, iako osnovno filozofsko
pitanje, ostalo zaboravljeno tokom itave istorije filozofije te
stoga cilj svog rada vidi u pokuaju da se ovo pitanje izvue
iz zaborava i d odgovor na sutinsko pitanje: ta znai
www.uzelac.eu
158
Milan Uzelac
bivstvovanje? Pitanje bivstvovanja vodi Hajdegera pitanju o

smislu bivstvovanja a do njega se po reima Hajdegera
moe doi ako se prethodno analizira specifino bie koje
postavlja pitanje bivstvovanja, sam ovek koji nije neka
egzistencija, bivstvujue meu drugim bivstvujuim, ve
jedno specifino bivstvujue koje postavlja pitanje sveg
bivstvujueg, i Hajdeger tu koristi jedan specifian izraz
Dasein koji mi prevodimo kao opstanak, izraz koji je u
vreme Kanta i u XIX stoleu bio sinonim pojma egzistencija,
ali koji se sad primenjuje iskljuivo na oveka i naglasak se
u toj rei stavlja na da-sein, a to da u nemakom jeziku
znai tu ili ovde pa je tu zapravo re o nekom konkretnom,
odreenom bivstvujuem, ljudskoj egzistrenciji, ljudskom
opstanku koji je neposredno tu, pred nama. Da bi se odgovorilo na pitanje o Sein, mora se prvi sprovesti analitika
tog Da-Sein, odnosno, analitika onog koji o Sein pita.
Budui da je analitika ljudskog opstanka glavna tema ovog
Hajdegerovog dela, da je u njemu kljuna upravo ta re Dasein, mnogi su smatrali da je osnovno Hajdegerovo pitanje
ovek, odnosno, ljudska egzistencija, pa su Hajdegera dugo
uvrivali u egzistencijaliste, zajedno sa Jaspersom ili
Gabrielom Marselom. Meutim, tako neto nije ispravno jer
njegova namera je posve drugaija: pitanje o oveku
(analitika opstanka) samo je prethodno pitanje koje vodi
kljunom pitanju pitanju bivstvovanja.
Da bi objasnio ljudsko bivstvovanje Hajdeger koristi
fenomenoloki metod i tu je re o fenomenolokoj
interpretaciji svakodnevnog ljudskog postojanja koja se
odvija poev s analizom opstanka i njegovim osnovnim karakteristikama, a to je da opstanak uvek pripada meni i da
je sutina opstanka u njegovoj egzistenciji. ovekovom
postojanju svojstveno je da je ono konano, vremeno i istorino; od svog roenja u svetu ovek je bie-u (In-Sein) i
taj odnos ka svetu jeste njegovo osnovno odreenje: ovek je
www.uzelac.eu
159
Milan Uzelac
uvek bie u svetu (In-der-Welt-Sein); Hajdeger takoe

analizira ovekove odnose spram sveta (Zuhandensein, Vorhandensein), izvornu egzistenciju opstanka, kao i moduse
neautentinog postojanja to mu potom omoguuje da ukae
na strukturu odnosa ka svetu koja se ogleda kroz
raspoloenje (Befindlichkeit), razumevanje i interpretaciju i
govor (odnosno jezik). Drugi deo knjige posveen je analizi
vremena i pokazuje kako je osnov ovekovog bivstvovanja
vremenitost; kao bitni momenat opstanka vidi smrt budui
da je ovek bivstvovanje-ka-smrti. Do kraja knjige Hajdeger
se bavi problemom vremena i nastoji da ga to blie odredi
tako to dovodi u neposrednu vezu temporalnost i ovekovo
bivstvovanje koje je po svojoj biti istorino, a uz napomenu
da prava rasprava o bivstvovanju nije jo ni zapodenuta.
Iako je nesporno da je re o jednom od najveih spisa ne
samo XX stolea ve i itave istorije filozofije, treba rei da
je Hajdegerova zamisao bila moda prevelika da bi se mogla
do kraja ostvariti, mada se meni ini da bi on moda u tome
i uspeo da su se ivotne prilike drugaije sloile; neko bi
mogao braniti i tezu da je taj projekat nemogue realizovati,
ali u svakom sluaju, to ostaje otvoreno pitanje. Njegova
osnovna zamisao bila je sledea: spis u celini trebalo bi da
ima dva dela: u prvom delu izlae se analitika bivstvovanja
iz aspekta vremenitosti (pripremna fundamentalna analiza
opstanka; opstanak i vreme; vreme i bivstvovanje). U
drugom delu vri se destrukcija istorije ontologije na
primeru vremenitosti (Kantovo uenje o shematizmu u vezi
s problemom vremenitosti; ontoloki temelj Dekartovog
"cogito sum" i srednjovekovno ontoloko naslee s obzirom
na problematiku res cogitans; Aristotelova analiza vremena
i odreenje granica antike ontologije).
Spis Sein und Zeit na preko 400 strana obuhvata samo
prva dva dela zamiljenog prvog dela, dok je iz drugog dela
neposredno nakon publikovanja ovog spisa objavljen samo
www.uzelac.eu
160
Milan Uzelac
jedan deo i to pod naslovom Kant i problem metafizike. Izlaganje itave problematike bivstvovanja Hajdeger poinje
u sferi jezika i ona je prvo problem logike, gramatike i
etimologije, a to je oigledno ve i po tome to se na samom
poetku javlja problem prevoenja pojma bivstvovanje (das
Sein). Samo bivstvovanje gramatiki na nemakom jeziku
jeste poimenien glagol i ono nije neka apstrakcija, sutina,
neto opte to bi bilo daleko od ovekovog ivota, ve je ono
u znaenju biti proces ostvarivanja konkretnog postojanja.
Tako je na poetku ve vidan pokuaj da se bivstvovanje
priblii jeziku budui da je nastanak opstanka i nastanak
jezika kao rei jedan te isti problem. Ve sa stavom da je
pitanje o bivstvovanju palo u zaborav, vidi se da nije tu toliko re o zaboravu bivstvovanja koliko o zaboravu pitanja o
bivstvovanju, o zaboravu koji prvobitno pripada biti jezika
na kojem bivstvovanje moe biti adekvatno izraeno. Tako
je ukazivanje na problematiku bivstvovanja istovremeno
ukazivanje na problematiku jezika: pitanje aktualizovanja
izraavanja (kroz postavljanje pitanja o bivstvovanju)
smisla bivstvovanja u jeziku. Na samom poetku Hajdeger
ukazuje na nemogunost da se bivstvovanje izrazi obinim,
svakodnevnim jezikom kao i na nemogunost da se to uini
uz pomo naunog jezika koji prethodi filozofiji. Jezik kojim
se koristi sva istorija filozofije nije pogodan za izraavanje
smisla bivstvovanja i zato Hajdeger vri destruktivnu analizu predikativnog jezika ranije filozofije. Na taj nain, pre
no to je postalo predmet ontologije, bivstvovanje je ve
postalo problem jezika i to do te mere da je postalo
problematino i samo pitanje o bivstvovanju (Seinsfrage).
Zato u prvi plan dospeva sama mogunost pitanja, odnosno
postavljanja pitanja te nije sluajno to na prvoj strani
spisa nalazimo moto iz Platonovog dijaloga Sofist: "Oigledno je, i davno vam je poznato to to imate u vidu kad
kaete bivstvujue, i ako smo ranije verovali da nam je to
www.uzelac.eu
161
Milan Uzelac
jasno, sad smo doli u zabunu" (244d); da li se uopte i

danas ima odgovor na pitanje ta se misli pod bivstvujuim?
Budui da je odgovor negativan, neophodno je da se skrene
panja na smisao tog pitanja te je i sve to sledi samo
pokuaj da se razradi pitanje o smislu bivstvovanja, dok je
u interpretaciji vremena kao moguem horizontu razumevanja bivstvovanja uopte sadran preliminarni cilj.
Hajdeger pokazuje da iako se situacija u kojoj se
nalazimo bitno razlikuje od one u kojoj behu Sokrat i
Platon, mi jednako stojimo pred pitanjem o bivstvovanju i
njegovom smislu; pitanje je postavljeno na poetku
filozofije, potom zaboravljeno i situacija u kojoj se nalazimo
jeste ponavljanje (Kjerkegor); pitanje ponovo treba
postaviti, ali tako to e se uraunati i filozofska tradicija
koja prikriva istinsku snagu tog pitanja. Sam zaborav
pitanja lei po Hajdegerovom miljenju u ontologiji koja je
to pitanje po prvi put postavila u antikoj ontologiji te je
danas neophodna restauracija tog pitanja i stoga se on u
svojoj analizi obraa dvojici mislilaca koji su tokom istorije
pitanje bivstvovanja najdublje promiljali, Aristotelu i
Hegelu. Interpretacijom IV i VII knjige Metafizike Hajdeger
ukazuje na dvosmislenost u tumaenju pojma bivstvovanja
budui da bivstvovanje nije bivstvujue (koje i moe jedino
da bude opisano pojmovima Aristotelove logike).
Neodreenost bivstvovanja lei u tome da ono nije bivstvujue i ono ne moe biti opisano jezikom bivstvujueg te je
sav jezik itave istorije filozofije ovde neprimenljiv. S druge
strane, taj pojam ini se oevidnim koliko i tamnim i
nejasnim i ne samo da nema odgovora na pitanje o bivstvovanju no je i i samo pitanje tamno i nejasno. Pravilno
formulisati pitanje vano je stoga to i samo pitanje "ta je
bivstvovanje" pita ne o bivstvovanju ve o bivstvujuem,
svodei bivstvovanje na bivstvujue, na ono to jeste. Za
pravilno postavljanje pitanja neophodan je apsolutno novi
www.uzelac.eu
162
Milan Uzelac
jezik pa se otvara novo pitanje pitanje mogunosti

postojanja novog jezika. Kako je mogue govoriti o bivstvovanju? Moe li se bivstvovanje izraziti u jeziku? Tako se sva
problematika pitanja o bivstvovanju svodi na pitanje o
pitanju, na tumaenje pojma pitanje. Svako pitanje
bivstvovanja voeno je samim bivstvovanjem pa iako ne
znamo ta znai bivstvovanje, kada pitamo, mi smo uvek
voeni nekim pred-razumevanjem. Ta potraga za
adekvatnim jezikom ima za posledicu destruktivnu analizu
jezika itave ranije filozofije koji on vidi kao jezik
metafizike.
Moe se rei da je Hajdeger kao svoj osnovni zadatak
video reinterpretaciju itave filozofske tradicije tako to e
se postavljanjem pitanja smisla bivstvovanja dospeti do
temelja metafizike. Taj "destruktivni" put "unazad"
Hajdeger je smatrao da vodi preko Kanta, Lajbnica i
Dekarta do Aristotela, ije je delo po njegovom shvatanju
temelj metafizike. Hajdeger se ubrzo uverio da se na taj nain ne dospeva do samog temelja budui da je Aristotelova
filozofija vrhunac metafizike i itave antike filozofije pa je
jednom prilikom i rekao kako je "prerano otiao predaleko";
Hajdeger je smatrao da mi pojmove moramo stalno iznova
promiljati i zato je naglasak stavljao na umetnost, posebno
na pesniko iji je govor video kao mesto bivstvovanja.
Pokuaj destrukcije itave tradicije zapadne metafizike, a u
nastojanju da se ona prevlada, doveo ga je do shvatanja neraskidivoj vezi bivstvovanja, jezika i ljudskog opstanka;
nakon 1930. naputa tu ideju i iz njegove filozofije se gube
egzistencijalni pojmovi kao to su savest, krivica, uas,
briga, bivstvovanje k smrti, a koji su ukazivali na ovekovu
neponovljivost i konanost i na njihovo mesto dolaze
mitoloko-kosmoloki pojmovi bivstvovanja, nieg,
skrivenosti, otkrivenosti, temelja, bestemeljnosti, zemlje,
neba, svetog, boanskog; tako na mesto hrianskog i
www.uzelac.eu
163
Milan Uzelac
etikog uenja stupa estetiko i jeziko. Na mesto interesa

za Kjerkegora raste interes za Niea i Helderlina, a na
mesto Avgustina i sv. Pavla sve vei znaaj dobijaju predsokratovci. Sistematsku formu izlaganja smenjuje esejistikoaforistika, na mesto pojmovnog miljenja kod Hajdegera je
sve prisutnije miljenje u slikama. U pokuaju da se dospe
do smisla bivstvovanja i ovekovog opstanka Hajdeger sve
vie naglasak stavlja na problem jezika koji je jedna od
osnovnih tema njegovog poznog stvaralatva. On jezik ne
shvata lingvistiki (kao zatvoren sistem znakova koji deluje
po sopstvenim zakonima nezavisnim od spoljanje realnosti)
ve ontoloki: u jeziku Hajdeger nalazi dubok bivstveni
temelj i vidi ga najtenje povezanim s bivstvovanjem. Tema
jezika zauzima vano mesto u vreme kad on nastoji da
izgradi fundamentalnu ontologija da bi postala dominantna
u kasnijem periodu. Svojom metodom "destrukcije"
Hajdeger ne nastoji da samo dospe do temelja metafizike
ve do temelja samog bivstvovanja. Destrukcija metafizike
istovremeno je i destrukcija jezika metafizike budui da su
metafiziki principi u osnovi jezikih procedura. Tako,
subjekt-objekt struktura sveta, koja svoje poreklo ima u
Platonovoj filozofiji, osnov ima u subjekt-predikat strukturi
izraavanja. Analiza tekstova i jezika filozofske tradicije
omoguuje Hajdegeru da izdvoji osnovne karakteristike
metafizikog miljenja i osnovna svojstva jezika metafizike.
Nastojei da prevlada metafiziku Hajdeger postavlja pitanje
o jeziku metafizike i nastoji da odgovori na pitanje u kojoj je
meri sam jezik metafizian; na taj nain dolazi u pitanje
sam jezik metafizike i jezik (tekstovi ranijih mislilaca) jeste
jedinstveno polje destrukcije a njegova analiza nain da se
dospe do smisla bivstvovanja. Odbacujui neautentini
metafiziki jezik (koji odlikuju brbljanje, ili dvosmislice)
Hajdeger dospeva do autentinih karakteristika jezika iji
se ivot ne deli na praktini i teorijski i u kome ne postoji
www.uzelac.eu
164
Milan Uzelac
subjekt-objekt suprotnost, ve vlada metaforinost i

poetinost. Zato se Hajdeger obraa poetskom i mitskom
jeziku presokratovaca (predmetafizikih mislilaca) koji jo
nije pod vlau tehnike i metafizike i upravo kod kojih
nalazi izvorni jezik koji poseduje ontoloki status time to je
neposredno povezan s bivstvovanjem kojem od iskona
pripada i Re. Bivstvovanje, budui neuhvatljivo, pojavljuje
se kroz jezik i zato je on "kua bivstvovanja". Jezik je polje u
kome se bivstvovanje "osea" bezbedno i on je ono to je
"najblie". Jezik sa svojom gramatikom strukturom nije
neka subjektivna ovekova tvorevina ve samostalna mo
ne govori ovek jezikom ve jezik progovara kroz oveka a
kroz jezik i samo bivstvovanje. Zato su u pravu oni koji
poznu Hajdegerovu filozofiju ne odreuju samo kao
filozofiju bivstvovanja ve i kao filozofiju jezika jer svi
putevi miljenja na ovaj ili onaj nain, zagonetno, vode kroz
jezik. Sav pozni Hajdeger bavio se on sutinom ovekovog
opstanka, tehnikom, smislom nauke, evropskim
nihilizmom, ili problemima istine i umetnosti bavi se zapravo pitanjem jezika i time odluujue utie na potonju
filozofiju, pre svega na Deridu i filozofe postmodernizma.
Sam Hajdegerov jezik duboko je metafizian i to se
manifestuje i u njegovom politikom i filozofskom
angamanu. On je teio tome da izgradi i koristi jedan
posve drugaiji jezik koji e prevladati metafizinost
obinog jezika; njegovo obraanje poeziji posledica je i
shvatanja da je ona najmanje angaovana i da je najmanje
ukljuena u mreu politikih, ideolokih ili socijalnih dominacija; neke njegove izraze kao sutina postojanja, ljudski
opstanak, volja za postojanje mnogi su nalazili u nacistikoj
propagandi ali, za to Hajdeger ne moe snositi svu
odgovornost mada se tako neto moglo videti ve ranih
tridesetih godina, ponajvie zbog ekstremnosti, zatvorenosti
tih izraza i njihove pretenzije na istinitost u poslednjoj
www.uzelac.eu
165
Milan Uzelac
instanci. Neki drugi autori nastoje da podvuku razliku izmeu ivota filozofa, njegove biografije i tekstualne
hermeneutike koja je kritiki osmiljena u Hajdegerovoj
filozofiji i piu o hajdegerovskom konformizmu kao vrsti
konzervativne revolucije kao strategiji koja bi se sastojala u
tome da se skoi u vatru a da se u njoj ne izgori, da se sve
izmeni ne manjajui nita (P. Burdije), da je jezik
Hajdegerove filozofije meavina akademskog i racionalistikog jezika neokantovstva i jezika "konzervativne
revolucije".
Analizirajui ovekovo bivstvovanje Hajdeger
konstatuje kako ovek nije uvek postojao: u vreme
presokratovaca postoji samo razmiljanje o bivstvovanju
kojem sve pripada dok je ovek samo deli bivstvovanja,
rastvoren u njemu; do obrta dolazi sa Sokratom i posebno
Platonom, u vreme kad dolazi do kraha takvog miljenja
koje svoj izvor ima u mitologiji i filozofiji prvih mislilaca.
Tada dolazi do rastvaranja bivstvovanja, do promene biti
istine, nastajanja "vrednosti" i "teorijskog" oveka.
Posledica toga je podela ovekovog bia na duh i telo a na
teorijskom planu dolazi do podele sveta na subjekt i objekt.
Tako dolazi do raspada jedinstvene biti dosokratovskog
oveka: s jedne strane istina se javlja kao aletheia, kao
neskrivenost i put kojim ovek dolazi u svetlo istine jeste
obrazovanje (paideia) koje vodi pojmu zapadnoevropskog
subjekta. S druge strane je istina koja lei u neskrivenosti a
koja se dokuuje posmatranjem (theoria) ideja, i istina je
ono spoznato u saznanju. Tako istina postaje cilj saznanja,
ideja ideje; na taj nain bit istine gubi svoju neposrednost,
otkrivenost i istina se pretvara u pravilnost opaanja i
izricanja. Sa tom promenom biti istine menja se i mesto
istine: neskrivenost je osnovna crta bivstva. Kao pravilno
"gledanje" ona postaje nain ovekovog odnosa prema
postojeem i tako dobija humanistiku, moralnu vrednost
www.uzelac.eu
166
Milan Uzelac
(ideja dobra). Utvrivanjem istine kao vrednosti bavi se

zapadni ovek. Hajdeger se poziva na Tomu Akvinskog koji
kae da se istina nalazi u bojem ili ljudskom razumu, kao i
na Dekarta po kome istina i la ne mogu biti nigde drugde
do u razumu. Mnogo pre Dekarta, ve kod Platona, ovek je
subjekt predstavljanja i on svoje postojanje obezbeuje time
to je subjekt saznanja, bie koje je temelj svega drugog.
Platon meu prvima istie brigu o oveku i njegovom mestu
meu drugim postojeim biima, te je tako temelj
metafizike i temelj humanizma; Sokrat i Platon su "tvorci"
oveka mada se nastanak subjekta vezuje za novo doba i
Dekarta; u XVII stoleu ovek biva istrgnut iz njegove
unutranje veze sa svetom koja je bila vrsta tokom itavog
srednjeg veka; za oveka novog vremena pouzdan i
evidentan nije vie ni svet, ni bog, ni dobro, ve on sam.
Sloboda do koje je u novo vreme doao ovek uz pomo
miljenja i nauke nagoni ga da se osloni na samog sebe i da
se uzda u samog sebe. Takvu situaciju opisuje Dekart
stavom cogito, ergo sum. To znai da svaka svest o stvari i
sutini vodi samosvesti oveka kao subjekta koji je poslednji
temelj svake evidencije; svako znanje i svaka istina vodi samopotvrivanju oveka. Oslanjajui se na sopstvene moi
ovek obezbeuje sebi centralno mesto meu svim biima i
sve bivstvujue tumai na antropoloki nain. Antropologija
zahteva da se sve tumai po meri oveka kao mere svih
stvari. Svaka stvar je to to jeste u meri u kojoj se
"ooveuje". ovek je mesto u kojem se bivstvovanje
potvruje kao temelj svake istine i znanja. Na taj nain
Dekart ne menja samo poloaj ve i sutinu oveka. ovek
antikog doba je sebe odreivao pripadnou istini
bivstvujueg, u srednjem veku ovek se tumaio kao tvorevina boga i on je smisao i vrednost svog postojanja dobijao
na osnovu toga to je (kao i sve drugo) bio stvoren od boga
koji je svime upravljao i sve odravao u postojanju. U novo
vreme ovek postaje subjekt: sub-iektum oznaava ono to je
www.uzelac.eu
167
Milan Uzelac
nosilac neeg, ono to je pod-metnuto pod neto, ono to

neem lei u osnovi i to od ranije ve postoji. Subjekt je u
osnovi postojeeg i ono daje smisao svakoj ljudskoj nameri;
naspram njega je stvarnost kao ukupnost objekata i kao
takva ona ima svojstvo predmeta, ona je ono to je predmetnuto pred subjekt. Hajdeger kritikuje to shvatanje
oveka kao subjekta i smatra da metafizika tokom svog
potonjeg razvoja uopte vie i ne za ta je to ovek. Dekartovski subjekt se po miljenju Hajdegera nalazi u
paradoksalnoj situaciji: s jedne strane, on daje meru
svakom postojanju, a s druge mora da potvrdi sebe samog,
da sebi pred-stavi sebe samog, pa se ve u aktu cogitoa
subjekt pretvara u predmet predstavljanja. To bitno
odreuje savremenu tehniku epohu: ovek je uvek ve
unapred zahvaen sutinom tehnike i on na njen izazov
odgovara i kad joj se suprotstavlja. Savremeni ovek je
tehniki ovek, ovek proizvoenja. Princip savremenog
ivota se vidi kao po-stav, ija je sutina u tome to se sva
stvarnost vidi kao materijal. To je situacija i samog oveka.
Tome je nemogue izbei; pokuaj da se ovlada tehnikom
vodi u oblast tehnikog pa se tehnika pokazuje kao potvrda
veliine i vladavine oveka ali istovremeno i njegovog pada i
ropstva.
Tako kod Hajdegera imamo kritiku ovekove
privilegovane pozicije koja se manifestuje u liku subjekta;
vladavina subjekta u oblasti kulture vodi na antropoloke
pozicije, u nastojanje da se ovlada postojeim a to za
posledicu ima stvaranje "slike sveta" kao sveta-objekta,
sistema zatvorenog u sebe i koji daje meru svega. Kada
ovek postaje mera svih stvari, to vodi vladavini antropocentrizma i opasnosti od antropologizacije sveta, ka jo
veem zaboravu bivstvovanja a miljenje o oveku kao
sredinjem i osnovnom bivstvujuem vodi u logiku
nihilizma; od gospodara bivstvujueg ovek se pretvara u
bespredmetni materijal. ovek treba da se probudi, da se
www.uzelac.eu
168
Milan Uzelac
otrgne vlasti subjekta kao metafizike forme koja

pretenduje na to da bude sinteza sveg postojeeg. Jedina
mogua antropologija je antropologija bez subjekta. ovek
ne treba da zauzima centralno mesto, ve da "bude na
zemlji" jer je iskonska u njemu njegova konanost. ovekovo postojanje na zemlji odreeno je modusima
svakodnevice: gradnjom, stanovanjem, miljenjem. ovek
postoji i sebe zadobija u granicama tih modusa a iskustvo
prostora razvija se u polju igre boanskog i smrtnog, zemaljskog i nebeskog. Hajdeger se suprotstavlja tumaenjima
koja su smisao ovekovog postojanja videla van zemlje u
visinama (bog), ili u dubinama (dubine ovekove svesti).
Smisao oveka je na "povrini", u njegovoj pripadnosti zemlji, tlu, u ukorenjenosti u svet koja je odreena time to je
on konaan, ogranien prostorom i vremenom. ovek
pripada prostoru ne samo tako da zna o prostoru (kao
kantovskim kategorijama prostora i vremena kao apriornim
formama ulnosti), ve je srastao s prostorom, postoji u
njemu. ovek nije ni vladar prostora ni njegov rob, on je u
vlasti "svetih prostora", pripada zemlji, temelju. Sraslost
oveka s prostorom omoguuje mu u odnosu na svet i bivstvovanje bliskost. ovekov opstanak je odreen njegovom
bliskou bivstvovanju i zato bliskost stvara svet ivota
oveka a ne sliku sveta. ovekov svet je a-centrian i nije mu
neohodan predmetni odnos s bivstvujuim i zato "svet
svetuje" (Welt weltet). Svet svoje bivstvovanje dobija
istovremeno sa ovekovim postojanjem.
Hajdeger smatra da je do bivstvovanja mogue doi uz
pomo jezika a to podrazumeva prevladavanje predrasuda
epohe metafizike; on kritikuje Dekarta i sve predstavnike
metafizike ali istovremeno, odbacuje svet neautentinog i
anonimnosti; meutim, svet svakidanjeg je jedina realnost
koju poseduje ovek. Odbacujui sve ono konkretno, ono
socijalno, istorijsko, uslovljeno mestom i vremenom,
www.uzelac.eu
169
Milan Uzelac
epohom, poloajem oveka porie se istorinost oveka.

Zahtev za zatvaranjem oveka u neprolazne, vene istine
bivstvovanja odjek su prosvetiteljskog shvatanja
neistorinog subjekta.
Kada je re o jeziku metafizike Hajdeger kritikuje
njegovu subjekt-predikat strukturu, istie kako tu
strukturu nema jezik presokratovaca kao ni drevni istoni
jezici, pre svega japanski i kineski jezik; dananju
strukturu zapadnoevropski jezici dobijaju u vreme
antropolokog Sokratovog obrta i u tome je Hajdeger
saglasan sa Nieom. Subjekt-objektna struktura sveta, koju
formilie Platon, rui sinkretiki mitoloki svet i stvara
"zapadno" miljenje koje se zasniva na strukturi Subjekta
(kao aktivnog, tvorakog, centralnog naela) i Objekta (kao
pasivnog i perifernog); u jeziku ta forma dobija svoj izraz u
odnosu subjekta i predikata a to svoj definitivni oblik
dobija u Aristotelovoj formalnoj logici, u njegovoj silogistici i
u njegovim pravilima zakljuivanja koji ine svojevrsni
oblik sintakse savremenih jezika; na taj nain gramatika i
logika potinjuju sebi jezik. Pored toga jeziku metafizike
svojstvena je u jeziku dominirajua korespondentna
(referencijalna) teorija znaenja. Mada u poznim
Hajdegerovim radovima nije izrazito naglaena
problematika znaka i znaenja, vidna je kritika referencijalne teorije znaenja: slova ukazuju na glasove,
glasovi na psihike doivljaje a ovi na stvari, na predmete
koji nas na ovaj ili onaj nain dotiu. Rei nas upuuju na
stvari i predmete; ono oznaavajue uvek ve podrazumeva
oznaeno. Time to postaje subjekt saznanja, ovek postaje i
subjekt jezika to mu omoguuje da manipulie reima tako
to im po svom izboru daje smisao i znaenje; time to jezik
postaje orue, sredstvo za predaju misli, odnosno informacija, on postaje subjektivan, antropologizuje se a ovo vodi
tome da se jezik shvata kao ovekova tvorevina koja ima
www.uzelac.eu
170
Milan Uzelac
ulogu posrednika izmeu realnosti i svesti (miljenja);

Sutina metafizikog pogleda na svet je u ve pomenutom
po-stavu (Ge-stell): sve to postoji naspram subjekta ne vidi
se kao predmet, kao objekt nezavisan od subjekta, ve kao
"materijal" zavisan od subjekta, neto to je preputeno
njegovoj linoj upotrebi i ija vrednost je odreena utilitarno
budui da nema samostalno znaenje. Jedno od
najdominantnijih svojstava savremenog jezika jeste njegova
ideoloka angaovanost: jezik nije samo orue vlasti
vladajue elite ve je njegovo delovanje mnogo ire budui
da kao javni jezik masovnih informacija nastoji da oveku
nametne norme i pravila ponaanja. Tako se jezik
identifikuje sa vlau i postoji samo u funkciji (slubi) odreene ideologije. Takav jezik odlikuje se inflacijom i
devalvacijom rei pa tekstovi postaju prazni i nita ne znae
budui da ne donose neke nove informacije; zato Hajdeger
govori o brbljanju u savremenom jeziku. On istie kako
sutina jezika ostaje skrivena u njegovoj svakodnevnoj
upotrebi i put ka jeziku jeste put povratka autentinom
jeziku. Kako je to mogue? Jezik je samostalna mo. On govori sam iz sebe a to znai da ovek treba da uti i da pusti
jezik da on govori a kroz njega i samo bivstvovanje. utanje
nije neka negativna neprisutnost, ve krajnje pozitivna
pojava. utanje nije negacija govora; ono ima ontoloki
status kao autentini bivstveni govor, kao uvek ve gotov
odgovor na nae pitanje o sutini jezika i samo nas utanje
upuuje na jezik. utanje ima mo da izbegne inflaciji
jezika i da sauva autentini smisao rei.
Glas samog bivstvovanja mogue je po miljenju
Hajdegera uti u miljenju prvih grkih mislilaca
(Anaksimandar, Heraklit, Parmenid), kod nemakih romantiarskih pesnika (Novalis, Merike, Helderlin), kao i
kod Georgea i Rilkea; autentini jezik je suprotan
neautentinom jeziku informacija; on nije instrument
www.uzelac.eu
171
Milan Uzelac
pritiska i vlasti, nema logiku strukturu, podelu na subjekt

i objekt, predikativnu logiku, sintaksu i interpunkciju; vlast
gramatike je sruena i jezik bivstvovanja je utanje
bivstvovanja. Tako se pokazuje da postoji unutranja veza
izmeu govora i utanja, s jedne strane, i bivstvovanja i
nita, s druge. Sva svojstva autentinog izvornog jezika
mogu se nai u pesnitvu: pesnitvo prebiva u jeziku a jezik
uva iskonsku sutinu pesnitva. Zato to nije racionalan,
jezik pesnitva je naivan i u toj "naivnosti" sauvana je
metaforinost, mnogoznanost rei. Metafora pripada
iskonskoj poetskoj sferi, izvoru jezika gde je re bila u svom
raskrivenom i mnogoznanom obliku. Metafora je bitno
svojstvo jezika time to pokazuje njegovu mitsku sutinu,
iskonsku ontologinost oveka i jezika. Jednoznanost rei
nastaje sa pojavom logike i nauke; autentini jezik je jezik
naznaka neverbalna komunikacija. Naznaka je osnovna
crta rei.
Sve ovo vie no jasno pokazuje da pozno miljenje
Hajdegera ima jednu pozitivnu dvosmislenost koja je
odluujui podsticaj miljenju; nije nimalo sluajno to se on
time najvie pribliava Nieu i s njim je rodonaelnik
filozofije provokacije i rizika (Derida). Ambivalentnost
pojmova koja se sree u postmodernoj filozofiji ima svoje
poreklo u Hajdegerovoj terminologiji. Ta dvosmislenost je
pozitivna: ona je polisemantina. Hajdegerovi tekstovi su
najfilozofskiji i istovremeno najpoetiniji tekstovi XX
stolea. Za razliku od filozofskih tekstova pesniki
Hajdegerovi radovi nikad nee imati onaj znaaj koji bi
poezija morala imati; ali Hajdeger je to i hteo: iz njegovih
stihova progovara anonimni autor koji nema odgovorni glas
i koji ne naveuje istinu o svetu. Kroz pesnitvo i umetnost
govori samo bivstvovanje, ali taj govor lien je individualnih
ljudskih svojstava. Autor je samo "medijum" koji ne snosi
odgovornost za napisano i nema monopol na interpretaciju.
www.uzelac.eu
172
Milan Uzelac
Hajdeger time hoe da skrene panju i na svojstvo sveta

tehnike u kome sve gubi svoje lice i postaje anonimno. Anonimnost i tehninost jezika posledica su sveta proizvoenja
kojim vlada bezlinost. Tako je Hajdegerova kritika
zapadne metafizike zavrila u filozofiji jezika, u filozofiji
pesnitva, odnosno filozofiji umetnosti. Sama filozofija pretvorila se u poeziju, u tehno-logiju i techne istovremeno.
Hajdegerova filozofija je najuticajnija filozofija XX stolea;
na koga je sve uticala, to ne treba pominjati; uticala je na
svakog ko je samo pokuao da se dotakne nekog od pitanja
koje postavlja filozofija.
Dijalogizam
Odgovor na transcendentalizam u fenomenolokoj
filozofiji doao je iz redova tzv. "dijalogista"; re je o
filozofskoj orijentaciji iji su predstavnici nastojali da stvore
jedan novi tip refleksije na osnovu dijaloga i to kroz analizu
odnosa ka Drugom kao Ti. U pripadnike ove orijentacije
ubrajaju se Karl Rozencvajg, Eugen Rozentok-Hisi,
Ferdinand Ebner i Mihail Bahtin. Vanu ulogu za nastajanje dijalogizma odigrao je asopis Patmos koji je izlazio
u Berlinu neposredno nakon I svetskog rata (1919-1923).
Dijalogisti su se otro suprotstavljali solipsistikomonolokom jeziku klasine filozofije koja je sve vreme bila
usmerena na objekt (ono) ili na samu sebe (u teorijskom
stavu). Novo miljenje trebalo je da se zasniva na odnoenju
a ne na saznanju, trebalo je da bude delatno a ne da ostaje
na nivou kontemplacije. Delatno Ja je rezultat ovekove usmerenosti na neto to je izvan njega, to je Drugo.
Dekartov poznati stav o cogito Rozencvajg je preveo u stav
mislim, dakle, govorim. Ebner je u svakom Ti (kao Drugom)
video Ti koje je odblesak Boga sa kojim ovek vodi
neprestani dijalog kojim se dolazi do istinskog miljenja.
www.uzelac.eu
173
Milan Uzelac
Najznaajniji meu dijalogistima svakako je Martin

Buber (1878-1965). Buber je roen u Beu; mladost je
proveo u Lavovu kod babe i dede. Od 1892. ivi kod oca u
Lembergu i ita dela Kanta i Niea; filozofiju, filologiju i
istoriju umetnosti studira u Beu, Cirihu, Lajpcigu i
Berlinu i slua predavanja Diltaja i Zimela; za vreme
studija u Beu postaje lan cionistikog udruenja i tada je
pod velikim uticajem jevrejske tradicije (hasidizam), ali isto
tako i zapadne filozofije, pre svega Paskala, Niea i
Kjerkegora; ivei u dve kulture (jevrejskoj i nemakoj)
Buber je osetio krizu u kojoj se nala nemaka kultura.
Pored etrdesetogodinjeg intenzivnog bavljenja
prevoenjem Biblije (u emu mu je do svoje smrti pomagao i
Rozencvajg), Buber je napisao i niz knjiga meu kojima je
najpoznatiji kratak spis Ja i Ti (1923). Filozofiju i etiku je
predavao na Univerzitetu u Frankfurtu (1923-1933), potom
emigrira u vajcarsku a 1938. seli se u Palestinu. Od 1938.
do 1951. profesor je u Jerusalimu; nakon toga dra predavanja po Evropi i Americi i objavljuje niz knjiga.
U spisu Ja i Ti Buber nastoji da izgradi "trei put" koji
bi se nalazio izmeu neostvarenog objektivizma i
kartezijanskog fetiizma individualnosti kojoj preti pad u
solipsizam. Odbacujui ontoloke refleksije o "bivstvovanju
kao bivstvujuem" i nesavladiv identitet dekartovskog
cogitoa, Buber polazi od situacije sa-postojanja Ja s drugom
linou budui da je ovekovo postojanje uvek sa-bivstvovanje s drugim ljudima. Razgraniavanjem sfere "Ja
ono" i "Ja Ti" Buber izgrauje prostor u kojem je mogua
filozofija dijaloga. Osnovna ideja Bubera je u tome da Ja
nije supstancija ve da je povezano s Ti zahvaljujui emu je
mogue ostvarenje ovekove predodreenosti.
Odnos Ja i Ti Buber ne razmatra kao neki subjektivni
dogaaj, budui da ja ne postavlja Ti ve ga sree; uvodei
pojam izmeu Buber podvlai distancu koja postoji izmeu
www.uzelac.eu
174
Milan Uzelac
Ja i Ti i time ukazuje na mesto gde se realizuje autentino

bivstvovanje dijalokog oveka i gde se otkrivaju
karakteristine crte njegove linosti koje se ne mogu svesti
na njegova mentalna, fizika ili psihika svojstva. Buberov
pojam izmeu izraz je radikalne drugosti drugog oveka u
odnosu na koje se Ja javlja kao onaj koji se obraa (aktivna
pozicija) a s druge strane, ostaje predat toj drugosti takvoj
kakva ona jeste, kao "veno Ti", kao bog (pasivna pozicija).
Istinski znak meuljudskog sa-postojanja jeste govor koji je
temelj ljudskog bivstvovanja. Obraajui se drugom oveku
Ja zapravo priznaje drugost Drugog zahvaljujui emu je
mogue ophoenje i razgovor. Istinski razgovor je realizacija
odnosa meu ljudima u kojem se usaglaavaju razlike.
U osnovi ove Buberove dijaloke koncepcije, koja sa
provlai kroz sve njegove potonje radove, lei intuicija da
postoji veza izmeu ovekovog odnosa prema bogu i
njegovog odnosa prema drugom oveku. Nakon izlaska iz
tampe pomenute Buberove knjige (1923) njegovo ime je
postalo simbol itavog pokreta poznatog kao filozofija
dijaloga, odnosno, dijalogizam; iako ovo delo, sastavljeno iz
fragmenata, ima aforistiki karakter i premda je pisano u
jednom impresionistikom stilu, protkano je dubokim
religioznim iskustvom kojim je proeta i sva svakodnevica a
to doprinosi ruenju tradicionalne metafizike koncepcije o
jedinstvu bivstvovanja.
Pod dubokim Buberovim uticajem bio je i njegov
prijatelj Franc Rozencvajg (1886-1929) koji je zapoeo
studije medicine i istorije a potom doktorirao radom o
Hegelovoj filozofiji (1912); meu njegova vanija dela
ubrajaju se spisi: Hegel i drava (1921), Pisma i dnevnici
1909-1918 (tampano 1979). Za Rozencvajgovu filozofiju je
karakteristino okretanje ka metafizici Rei. U spisu
Zvezda iskupljenja (1921) on izlae svojevrsnu gramatiku
erosa, odnosno logiku ljubavi. Gramatici erosa odgovara
www.uzelac.eu
175
Milan Uzelac
jedna drugaija logika od aristotelovske iji su problemi

vezani za predmetno miljenje, a to je "logika Ja i Ti". Reenje svih problema Rozencvajg nalazi u sferi oblikovanoj
dijalogom; bog, svet i ovek jesu tri oblasti specifine
ontologije kojom Rozencvajg nastoji da prevlada prevlast
nebivstvovanja i ovekovu egzistenciju ne usmerava ka brizi
o bivstvovanju ve ga vodi uspostavljanju odnosa sa drugim
ovekom. Intersubjektivna komunikacija je po Rozencvajgu
prvobitna realnost koja se moe postii uz pomo
nerefleksivnog "verovanja". Na taj nain Rozencvajg nastoji
da razotkrije sutinu intersubjektivnosti pri emu je
subjektivnost potpuna suprotnost "bezlinosti", spremnost
da se prihvati drugi kao subjekt.
Nemako-ameriki hrianski mislilac, istoriar i filozof
Eugen Moric Fridrih Rozentok-Hisi (1888-1973)
takoe pripada duhovnoj tradiciji dijalogista. Iako je rano
zapoeo akademsku karijeru, brzo je napustio poprite teorijskih problema i poeo da se bavi praktinim i
organizacionim pitanjima pa je nakon I svetskog rata neko
vreme bio glavni urednik lista automobilske kompanije
Dajmler-Benc u tutgartu; nakon nekoliko godina bavio se
osnivanjem dobrovoljnih radnih logora za radnike, seljake i
studente u vreme ekonomske i politike krize u Nemakoj.
Po dolasku nacista na vlast prelazi u Ameriku gde je profesor na Harvardskom univerzitetu (1936-1957). Autor je
niza knjiga meu kojima su najznaajnije: Evropske
revolucije i karakter nacije (1931), Sociologija I-II (19561958), Jezik ljudskog roda I-II 1963-1964). Mnoga njegova
predavanja danas se objavljuju na osnovu magnetofonskih
zapisa njegovih studenata. Zbog mnotva najraznovrsnijih
uticaja (od judaizma i Heraklita do nemakog idealizma,
Marksa, Niea i Frojda), filozofija Rozentok-Hisija se teko
moe klasifikovati i ne uklapa se u uobiajene akademske
sheme; njegov stil nazivali su "post-sistematian", "post-
www.uzelac.eu
176
Milan Uzelac
aforistian"; on vie govori o drugovima no o kolegama i nije

sluajno to u prvi plan izbija problem zajednikog sa-uestvovanja ljudi u svetu; njegovu koncepciju su posle velikih
diskusija prihvatili kao socioloku mada je kao takva
preivela velike kritike. Stil njegovih dela se bitno razlikuje
od tradicionalnog, strogog filozofskog diskursa i on je alternativa postmodernim obrascima netradicionalnog naina
miljenja.
Njegova Sociologija dotie se pitanja koja daleko
prevazilaze metodoloke aspekte sociolokih istraivanja,
kao to i pitanja koja razmatra uveliko prevazilaze okvire
savremene institucionalizovane sociologije i pribliavaju se
pristupima kakve sreemo u savremenim pristupima
filozofiji kulture. Istovremeno, kod njega se sree i niz
originalnih koncepcija o istoriji civilizacije do kojih dolazi
primenom dijalokog principa kao sredstva radikalne obnove
humanistikog miljenja, a to svoju utemeljenost opravdava
primenom na aktuelni materijal. Posebno su znaajne
njegove analize znaaja, mesta i funkcije igre, sveta igre
(sport, obiaji, rituali, ceremonije), kao i pojmova prirode,
duha, kulture, due.
Rozentok-Hisi istie znaaj jezika i kritikujui
tradicionalnu gramatiku koja istraivanje ograniava na
onog koji govori, smatra da jednaki znaaj treba dati i onom
koji slua; u takvoj koncepciji jezik dobija poseban znaaj:
on je nosilac svih doivljaja koji su se zbili u vremenu i
omoguuje neprekidnost ovekovog iskustva; kritikom
tradicionalnog shvatanja meusobnog odnosa jezika i
miljenja, Rozentok-Hisi inaugurie jedan novi pristup koji
naziva "govorno miljenje", "gramatiki metod" ili
"metanomika"; upravo je jezik najspecifiniji izraz
ovekovog postojanja. Govorei, ovek zauzima sredite iz
kog oko moe gledati napred, nazad, unutra i napolje, i ti
smerovi ine tzv. "krst stvarnosti" sazdan osama prostora i
www.uzelac.eu
177
Milan Uzelac
vremena. Gramatike forme opisuju naine usaglaavanja

prostora i vremena a razaranje jednog ili nekoliko frontova
"krsta stvarnosti" oznaava ruenje jedinstvenog prostoravremena. Gramatika je metod pomou kojeg se osmiljava
tekui socijalni proces. Sva istorija je smena formi govora,
nain organizovanja prostorno-vremenskog kontinuuma
kulture. Sve dok se onaj koji slua iskljuuje iz analize
govora, vlada shema: miljenje govor (pismo) sluanje
(itanje); nju mora zameniti sasvim drugaija shema u kojoj
e drugi imati svoje bitno mesto: govor (pismo) sluanje
(itanje) miljenje. U tome vanu ulogu igra
oduhotvotenje, mogunost objedinjavanja ljudi. Jezici su bili
oruem oduhotvorenja i zato je oduhotvorenje besmrtno.
Iskonski jezik nije orue miljenja ili sredstvo predavanja
nekog saoptenja (tu funkciju dobija kasnije) ve je sredstvo
ruenja bioloke zavisnosti, pretvaranje sebe iz egzemplara
roda u rodno bie. To znai da jezik nije mogao nastati u
obinim, svakodnevnim situacijama, ve je proizvod
oduhotvorujueg rituala kojem je svojstveno ekstatiko
naprezanje svih ljudskih sila. Tako se upravo jezik pokazuje
kao glavno sredstvo za stvaranje uslova uzajamnog sapostojanja ljudi. Rozentok-Hisi razlikuje tri vrste jezika:
zvuke koje isputaju ivotinje, formalni ljudski jezik i
neformalni ljudski jezik. U prvom sluaju imamo signale
koji oznaavaju neto vidljivo. Specifinost formalnog
ljudskog jezika je u njegovoj principijelnoj orijentaciji na
nevidljivo i korienje imena. On dozvoljava da se govori o
onom to je bilo do roenja pojedinog oveka i to e biti
posle njegove smrti. Glavni zadatak jezika je uspostavljanje
veze meu pokolenjima, tj. uklanjanje prekida unutar
ljudskog roda. Zato je formalni jezik - jezik imena i on je
mogao biti stvoren samo od strane ozbiljnih ljudi. Imena su
od samog poetka bila socijalni imperativi i istorijski, prvi
pade nije nominativ ve vokativ. Kako jezik organizuje svoj
prostor-vreme, svaka kultura stvara svoj prostor i svoje i
www.uzelac.eu
178
Milan Uzelac
vreme koji vae za sve lanove zajednice. Ljudska istorija

poinje smru i sahranom i zato prva forma kulture je rod
iji je lik smrt heroja.
Kritika istorije koju vri Rozentok-Hisi bliska je onoj
koju nalazimo kod Hajdegera, ali se svojim pozitivnim
momentima bitno razlikuje od poznih Hajdegerovih stavova
i postmodernistikih modela dekonstrukcije, kao i od principa izoanalize i rizomatike, budui da je re o koncepciji
zasnovanoj na specifinom dijalokom principu
prevladavanja metafizike i u tome se u nizu taaka razilazi
i sa stavovima ostalih "dijalogista". Uticaj Rozentok-Hisija
(ako se izuzmu Tilih, V.H. Odn, Memford ili J. Brodski) nije
bio veliki i on do danas ostaje marginalni mislilac, to ne
znai da e tako biti i u vremenu koje dolazi.
Emanuel Levinas (1906-1995) rodio se u Kaunasu
(Litva) a potom iveo u Harkovu; u Francusku je emigrirao
1923. godine. Filozofiju je studirao (zajedno s Morisom
Blanoom) u Strasburgu a potom je preao u Frajburg gde
1928-1929. slua predavanja E. Huserla i pohaao seminare
M. Hajdegera. Prvi rad Teorija intuicije u Huserlovoj
fenomenologiji objavio je 1930. godine. Huserlove
Kartezijanske meditacije preveo je na francuski jezik (1931);
od 1940. do 1945. bio u koncentracionom logoru u Nemakoj
kao prevodioc za nemaki i ruski jezik; nakon niza radova
objavljenih o Huserlovog fenomenologiji 1948. objavljuje
spis Vreme i Drugi i tim delom zapoinje njegov "dijaloki"
period; iroku popolarnost stekao je nakon objavljivanja
doktorske disertacije Totalitet i beskonano (1961), kao i
nakon rasprava s Buberom o prirodi dijaloga a to je potom
objavljeno u knjizi Martin Buber i teorija saznanja (1963);
ovo delo izazvalo je kasnije reakcije Bubera kao i Fridmana
pa je tom problemu nakon nekoliko godina bio posveen i
poseban zbornik; Od 1961. Levinas je profesor Univerziteta
u Poatjeu, od 1967. u Nantu a od 1973. do 1976. kada je
www.uzelac.eu
179
Milan Uzelac
penzionisan, bio je profesor filozofije na Sorboni. U to vreme

objavio je niz knjiga: Humanizam drugog oveka (1973),
Drugo bivstvovanje, ili S one strane bivstvovanja (1974),
Etika i beskonanost (1982), Dijahronija i reprezentacija
(1983), Drugaije no znati (1988), Meu nama (1991).
Svojim tekstovima o problemu Drugog Levinas pripada
dijalogistima; smatra da je Drugi datost a ne predmet
miljenja, da Drugog ne treba izvoditi iz istine shvaene kao
adekvatnost misli i objekta. Drugi postoji u svoj svojoj neredukovanoj drugosti, on me gledajui procenjuje te se ideja
koju sam prethodno imao o njemu, raspada; Drugi nije
"linost u kontekstu"; njegov lik izranja iz anonimnosti
bivstvovanja i time se smo bivstvovanje izvodi iz
anonimnosti. Lik Drugog ulazi u na svet i on je pojava i
odgovornost; na taj nain, iskrsavajui preda mnom Drugi
me ini odgovornim. Odgovornost u odnosu na drugog je po
Levinasu iskonska struktura subjekta. Moja odgovornost u
odnosu na Drugog javlja se kao oseaj odgovornosti za
odgovornost drugih; zato, transcendentalan moe biti
dijalog, ali ne i svest.
Levinasova filozofija dijaloga moe se razmatrati kao
destrukcija intencionalnog modela svesti uz pomo
dijalokog modela; intencionalnom modelu svesti je
svojstveno da je svest uvek svest o neem, da je ona uvek
usmerena na neki predmet; taj predmet je uvek predmet za
subjekt i izraava se formulom "Ego cogito cogitatum". U
ovom intencionalnom modelu Ti ima karakter "drugog" Ja i
i pokazuje se uvek proizvedenim u odnosu na Ja koje mu
uvek prethodi. Levinas nastoji da princip
bespretpostavnosti izgradi na jo stroi nain no to je to
sluaj kod Huserla; on eksplicira smisao dijaloga kroz
opoziciju "Ja-Drugi" i to uz pomo dihotomije "totalnobeskonano", "transcendentalno-transcendentno" pri emu
je ishodina taka "identitet linosti"; univerzalni identitet
www.uzelac.eu
180
Milan Uzelac
(l'identit universelle) pomou kojeg se moe obuhvatiti sve

tue ini osnovu subjekta, temelj prvog lica a univerzalna
misao je "ja mislim". Zato se upravo u Ja nalazi poetni
momenat identifikacije. Ja ouvava svoj identitet u svim
promenama, ali time to se odnosi spram svog sopstvenog
miljenja ono se uasava njegove ponornosti i stoga u sebi
samom postaje drugi. Kartezijansku formulu Cogito ergo
sum Levinas tumai na drugaiji nain; on smatra da se tu
cogito ne javlja kao razmiljanje na temu sutine misli, kao
to bi na to ukazivao odnos Ja prema glagolu u prvom licu
(ergo sum) poto ovim stavom ulazimo zapravo u svet
jezika; Ja mislim o neem, to znai da moje miljenje ne
objanjava postojanje Ja kao supstancije, ve postojanje
onog o emu se misli. Tranzitivnost glagola misliti upravlja
nas uvek na predmete, napolje, no nikad ka naem Ja.
Samo sud Ja mislim sebe mogao bi nas ubediti u postojanje
sopstvenog Ja. U kartezijanskom smislu bolje bi bilo rei:
postojim, dakle, mislim. Prvobitni odnos izmeu Ja i sveta
realizuje se kao egzistiranje u svetu; specifinost Ja koje je
suprotstavljeno drugosti sveta konceptualizuje se u "saznajuoj svesti".
Drevni mit o Hegesu koji poseduje arobni prsten koji
omoguuje da vidi druge a da oni ne mogu videti njega,
nalazi, po miljenju Levinasa, svoj nastavak u Huserlovom
uenju o "transcendentalnom Ja" koje se nalazi van sveta i
koje je izvor time to konstituie smisao sveta i smisao
oveka u tom svetu; ono, kao i mitski Heges, nema potrebu
za pitanjima koja dolaze spolja ve samo zadaje pitanja i
samo na njih odgovara. Svest transcendentalnog Ja razvija
se samo u dijalogu sa samim sobom zahvaljujui tome to
moe da se deli na posmatraa i ono posmatrano: na Ja koje
je radikalno transcendetalno u odnosu na svet i Ja koje se
nalazi u svetu i koje je integralna komponenta sveta koji Ja
okruuje. To Ja koje je neodeljivi deo sveta jeste zapravo
www.uzelac.eu
181
Milan Uzelac
Drugi i stoga svest transcendentalnog Ja jeste izvor

sopstvenih sadraja. Takvu situaciju Levinas smatra
neprirodnom i sebi protivrenom; ako se prihvati postojanje
mogunosti dijalokog prostora tada Drugo, koje
transcendirajui bivstvovanje, razara totalnost; hegemoniju
linosti razara transcendentnost drugog koja se interpretira
kao ideja beskonanosti i neodeljiv atribut Dobra. Pojmovi
totalnost i beskonanost kod Levinasa su dihotomni i oni se
meusobno iskljuuju. itav sistem je mogu samo pod
uslovom metafizikog kretanja ka Drugom i egzistencije
Drugog van svakog totaliteta koji ine svest i realnost,
subjekt i objekt ili subjekt i subjekt. Transcendentalna
sutina diskursa pretpostavlja njihovo potpuno stapanje u
jedinstven, totalan sistem u kojem bi oni izgubili svoju
autonomiju. Semantika oblast metafizikog kretanja jeste
"metafizika elja", intencija usmerena na Drugog, koji se
kategorijalno odreuje kao neprisutnost. Odsutnost je istina
ivota. Metafizika prisutnosti odreuje se u usmerenosti na
"drugo mesto". Metafiziki eljeni Drugi ne biva
kvalitativno razliit, ne rastvara se u identitetu subjekta
onog koji misli; u iskustvu Drugog logika neprotivrenosti i
sve to Levinas smatra "formalnom logikom" postaje
spornim. Prevazilazei stanovite tradicionalnog
racionalizma Levinas nastoji da razume osnove komunikativnog iskustva Ja u odnosu na Drugog. Polazei od
asimetrinih intersubjektivnih odnosa shvaenih kao
fundamentalna sposobnost subjektivnosti za moralnu
odgovornost, Levinas izgrauje sopstvenu koncepciju
odgovornosti. Sposobnost transcendiranja, ime se moe
dospeti izvan granica onog to je "u sebi" i "za sebe" Levinas
opisuje kategorijama etikog diskursa. U poetku susreta
malo je veno ko je neko drugi u odnosu na mene, to je
njegova stvar; za mene je on pre svega neko za koga ja
nosim odgovornost. Razraujui svoje tumaenje
www.uzelac.eu
182
Milan Uzelac
odgovornosti, Levinas ima u vidu rusku tradiciju u

shvatanju odgovornosti i on polazi od Dostojevskog: svi ljudi
nose odgovornost jedan za drugog a ja u veoj meri no drugi,
budui da moja odgovornost uvek prevazilazi odgovornost
drugih. Tako se otkriva izvor smisla bivstvovanja: odnos
jedan-kroz-drugog mogu je samo zahvaljujui odnosu
jedan-za-drugog i to je imperariv koji se temelji u
bezgraninoj odgovornosti. Susresti Drugog podrazumeva i
moju odgovornost za njega. Odgovornost za drugog jeste
drugi naziv za ljubav ka blinjem, ali to je ljubav liena
erosa, to je milosre, to je stanje u kojem etiki momenat
prevazilazi svako emotivno oseanje (strast). Taj susret koji
svoj temelj ima ve u jeziku podrazumeva drugog time to
svako ko kae ja usmerava se ve prema drugom oveku;
susret sa drugim nije u prianju neke injenice ve kretanje
od jedne transcendentnosti ka drugoj. Do transcendencije je
mogue doi samo kroz susret s drugim ovekom kojim se
otkriva istinska tajna bivstvovanja odgovornost.
Odgovornost ukazuje na nunost da se odgovori na pitanje
koje postavlja Drugi.
Nasuprot monolokom nainu miljenja koji svoj princip
ima u metafori o Hegesu (kao uslovu i mogunosti nepravde
i egoizma i kao mogunosti da se prihvate pravila igre a da
se pri tom ne ispune), Levinas istie dijaloki princip koji
polazi od metafore o Mesiji pomou koje se razvija ideja
taoca. Mesija ima dvostruku ulogu: otvoren je za pitanja
drugih i neprestano im daje odgovore. Kao taoc, on je
uitelj, filozof i prorok. Biti taoc, znai umeti nai se na
mestu Drugog ophrvanog nedaom. Moi biti taoc, to ne
znai prosto biti, ve i sposobnost da se bude na mestu
drugog kao i nositi odgovornost koju drugi nosi za mene.
Razlika izmeu ljubavi prema blinjem i pravosua je u
tome to ljubav prema blinjem pretpostavlja drugog, dok
pravosue polazi od kategorije pravednosti bez ikakvih
www.uzelac.eu
183
Milan Uzelac
pretpostavki. Postoji samo jedna alternativa biti Heges i

Mesija. ovek bira nain miljenja Hegesa zato to nee da
bude Mesija. S druge strane, ovek koji se ne zatvara u
krug transcendentalnog Ja biva Mesija. Paradoks na koji
ukazuje postmoderna - odsustvo prisutnog i prisustvo
odsutnog Levinas reava pozivanjem na hriansku
tradiciju: ukazivanjem ne bogojavljenost ljudskog lica.
Levinas nema iluzija kad je re o realnom ivotu; on zna
da je njegova koncepcija dijaloga daleko od realnih
meuljudskih odnosa; van granica metafizike dijalogike
svako je drugi drugom i svako iskljuuje sve druge i postoji
nezavisno od njih. Polazei od asimetrinog odnosa Ja
Drugi, Levinas nema nameru da idealizuje odnose meu
ljudima, ne odbacuje mogunost da se indivudua moe
negativno odnositi spram svoje slobode i da negira slobodu
drugih, ali to ukljuuje u sebe i "rat sviju protiv svih" o
kojem je govorio Hobs. Metafizika mora da prethodi
ontologiji. Levinas nastoji da izgradi svoju filozofiju slobode
kao filozofiju odgovornosti i pri tom smatra da sutina
oveka ne treba da zavisi od onog postojeeg jer u protivnom
postoji opasnost povratka na filozofiju supstancije i
postvarenje oveka.
Personalizam
Pojam personalizam po prvi put se sree kod
lajermahera (1799) a oznaava nastojanje da se polazei
od istorijske i filozofske tradicije linost tumai s antinaturalistikih i antifizikalistikih pozicija. Sredinom
dvadesetih godina XX veka ovim pojmom se naziva
orijentacija prisutna u vie zemalja Evrope i Amerike.
Predstavnici ove orijentacije tumae oveka kao jedinstvenu
subjektivnost polazei od dijalokog odnosa oveka i boga; u
osnovi njihovog uenja je komunikativna teorija linosti
www.uzelac.eu
184
Milan Uzelac
koja poiva na transcendentalnim vrednostima njegog

postojanja.
Najznaajniji predstavnik ove orijentacije je Emanuel
Munije (1905-1950) koji je filozofiju uio u Grenoblu a
potom na Sorboni, zajedno s Rejmonom Aronom. U kui
aka Maritena upoznao se sa Gabrielom Marselom i Nikolajem Berdjajevim; od 1932. izdaje asopis Esprit u kojem
objavljuje svoje prve radove. Glavna dela objavio je tek
nakon II svetskog rata: Traktat o karakteru (1946), Uvod u
egzistencijalizam (1946), ta je personalizam? (1947), Buenje crne Afrike (1948), Personalizam (1949). Munije smatra
da je neophodna personalistika renesansa da bi XX stolee
izalo iz krize, a to e biti mogue kad u centar teorijskih
diskusija i praktinih delovanja stupi linost (persona). Linost se ne moe do kraja objektivisati budui da je veno na
putu; ona ne bei ni u prolo ni u budue, ve nalazei se u
sadanjosti, kondenzuje u sebi prolo a sadanje vidi u
svetlu venosti transcendencije.
Svog glavnog protivnika personalizam ne vidi ni u
moralizmu ni u marksizmu ve u individualizmu koji stvara
izolovan individuum koji ima potrebu da se neprestano
brani i titi a na tome je sazdano zapadno buroasko
drutvo. ovek koji je lien veza s prirodom i koji smatra da
poseduje neogranienu slobodu zavidljiv je i mizantrop;
antiteza agoniji u kojoj se nalazi civilizacija jeste personalizam u kojem linost nije ograniena drugim
linostima budui da bez drugih ne postoji ni ona sama. Sa
prekidom komunikacije ovek gubi samoga sebe; ovek
postoji samo u onoj meri u kojoj postoji za druge.
Kapitalizam Munije naziva metafizikom profita; u
njemu vlada novac koji sve preokree pa je "imati" vanije
od "biti"; novac u kapitalistikom drutvu sve tiranie;
vlasnitvo se uveava radom ili otimanjem, no osnova
vlasnita nije ni u jednom od ta dva budui da je vlasnitvo
www.uzelac.eu
185
Milan Uzelac
neodeljivo od njegovog korienja, tj. od njegove namene.

Kritikujui kapitalizam Munije ne pada u zagrljaj marksizma koji vidi kao "fiziku naih greaka". Njegovo
shvatanje istorije moglo bi se odrediti kao "tragini
optimizam": optimizam, budui da je verovao u konani
trijumf istine, a tragini jer se ne moe prevideti stanje
totalne krize; ako su se ljudi u srednjem veku plaili da e
izai pred boga praznih ruku, u XX stoleu ljudi se plae da
e ieznuti oveanstvo. Izlaz Munije nalazi u deblokadi
inicijative i odbacivanju egoizma, u naputanju
sentimentalnog konzervativizma i odbacivanju logike po kojoj
je novac cilj a ne sredstvo. Ne odbacujui hrianske vrednosti
Munije smatra da na mesto starog dolazi novo hrianstvo i tu
nije re o nekom novom odnosu hrianstva i sveta jer tako
neeg ne moe biti.
Munijeovo personalistiko stanovite pribliava se u
velikoj meri uenju dijalogista: po njegovom shvatanju
linost postoji samo u svojoj usmerenosti na drugog, ona
sebe saznaje samo kroz drugog i do sebe dolazi samo u
drugom. Prvo iskustvo linosti jeste iskustvo "druge"
linosti. Ti kao i Mi, prethodi svakom Ja, ili ga, u najboljem
sluaju, prati; Munije takoe nastoji da preformulie Dekartov temeljni stav i kod njega ovaj glasi: "volim, dakle
postojim i ivot je dostojan toga da bude proivljen", ili u
kraoj verziji: "biti, znai voleti". Po Munijeovom shvatanju
linost moe doi do sebe samo kroz svoje gubljenje; njeno
bogatstvo je ono to ostaje kad se lii svega to je
posedovala, ono to od nje ostaje u trenutku smrti.
Personalizam nastoji da objedini telesno u duhovno postojanje; ne moe se misliti a da se ne poseduje telo; linost
koja misli nastoji da transformie sredinu koja je okruuje a
koja je satkana od naih moi. Meutim, Munije ne
odbacuje hrianske vrednosti: tamo gde se one negiraju,
www.uzelac.eu
186
Milan Uzelac
one se vraaju u svom unakaenom obliku kao

obogotvorenje tela, kolektivizam, velianje voe ili partije.
Lav Karsavin (1882-1952) jedan je od vodeih ruskih
filozofa-medievalista; nakon zavretka studija izabran je za
profesora Univerziteta u Petrogradu a od 1926. u Kaunasu i
Vilnusu. Uhapen je 1948. i nakon etiri godine je umro u
logoru. Meu njegova najznaajnija dela se ubrajaju:
Filozofija istorije (1923), O poelima (1925), O linosti
(1929). Izuavajui kulturno-istorijske temelje istorije
Karsavin stvara filozofski sistem koji otvara novu fazu kako
u ruskoj filozofiji tako i teologiji. On polazi od toga da
filozofija treba da se temelji na veri i u tom smislu moe joj
sluiti ali ne biti i njen rob; ona je slobodna u racionalnoj
spoznaji boga i moe se razumeti kao fenomenologija
dogmatskog hrianskog uenja koja ima cilj otkrivanje
skrivenih filozofskih istina u bogoslovlju. Karsavin polazi od
ontolokog principa totaliteta (svejedinstva) koji on (za
razliku od Solovjova) nastoji da priblii realnosti tako to e
naglasak staviti na njegov dinamiki momenat. Oslanjajui
se na Kuzanskog Karsavin konstruie totalitet kao
beskonanu hijerarhiju totalitet u kojoj svaki sledei
momenat sadri u sebi sve prethodne. Apsolut (bog) jeste
savren totalitet i u tom smislu ono je ono to je nedokuivo.
U procesu stvaranja sveta (teofanija) Apsolut sebe daje
"drugom" koje je apsolutno"nita", no primajui boanski
sadraj, postaje "tvarno neto". U duhu panteizma Karsavin
odbacuje svako specifino svojstvo tvari u odnosu na boga:
tvar jeste bog. Bog je u njegovom nesavrenstvu, a njeno aktivno stvaranje od strane boga jeste takoe njegovo
samostvaranje; u svim svojim mislima i aktima tvar je
jednosutastvena bogu, ali stvaranje tvari iz nita od strane
boga jeste i njeno slobodno samoopredeljenje. Nain na koji
tvar postaje svesna sebe u bogu jeste temeljna kategorija
metafizike Karsavina: kategorija trojstva koja izraava
www.uzelac.eu
187
Milan Uzelac
razliita bivstvena svojstva u obliku trijade: prajedinstvo

samo-razdvajanje samosjedinjavanje. Totalitet izraava
statiku bivstvovanja koje se menja u dinamici trojstva.
Kako bi razvio mehanizam ove dinamike Karsavin uvodi
ontoloku kategoriju linosti to njegovoj metafizici daje
posebnu originalnost time to su u njoj tri najvie
kategorije: Bog, Trojstvo i Linost. U punom znaenju te
rei Linost moe biti samo bog i tome to je Linost on je i
potpuno bivstvovanje. Kako je tvarno bivstvovanje
prvobitno jednosutastveno bogu, bivstvovanje se moe razumeti kao neto nesavreno lino, neto to samo ima formu
linosti. Iz toga sledi da tvar nije i ono sutinsko, istinski
postojee, ve ono u nastajanju; sutina te ontoloke
promene bila bi u pretvaranju tvari u linost, odnosno u
oboenju. Karsavin razvija sloeni shemu procesa oboenja,
uzimajui pri tom u obzir slobodu linosti ime se dolazi i do
problematike zla (grena, nepotpuna ljubav ka Bogu) i tako
gradi optu ontoloku dinamiku koja obuhvata neraskidivo
povezane "istoriju boga" i "istoriju tvari"; u poetku samo
bog, potom, bog koji umire i tvar koja nastaje, potom, samo
tvar umesto boga, potom, tvar koja umire i bog koji
vaskrsava, potom, opet, samo bog. Povezujui koncepciju
linosti sa pojmom trojstva Karsavin formulie ideju
smfonijske (saborne) linosti, tj. svemogue ukupnosti ljudi,
koja ini hijerarhiju ovostranog bivstvovanja. Individua je
podnoje te piramide i potinjena je celokupnoj,
nadindividualnoj zajednici; individuum treba da se brine
samo o tome da to potpunuje ostvari svoju simfonijsku
linost, a to je u nesaglasnosti s prolivanjem milosti kao
linog i direktnog odnosa oveka i boga. Ovo ima svoje
posledice u Karsavinovoj filozofiji istorije koja je u velikoj
meri izgraena u Hegelovom duhu. Svrha istorijskog
miljenja je osmiljavanje sveg izgraenog totaliteta kao
jedinstvenog samorazvijajueg subjekta ili, kao potencijalno
www.uzelac.eu
188
Milan Uzelac
sveobuhvatne linosti. Svaki pojedini elemenat (subjekt) u

jednom od svojih aspekata poseduje i totalitet (a time i
savrenstvo) to omoguuje meusobno samoproimanje (i
razumevanje) subjekata i ukida pitanje o istorijskoj
uzronosti. Sav istorijski proces se pokazuje kao boanski
ljudski iji se kriterijum nalazi u pribliavanju idealu
linosti Hrista. Zato, istorijska nauka treba da postane
religiozna, odnosno, pravoslavna. Istorija oveanstva samo
je razvijanje Crkve kao sveobuhvatne linosti. to se tie
drave, ono treba da tei tome da postane linost unutar
crkve. Koncepcija linosti i istorije, tenja da se razume
sudbina Rusije u kontekstu pravoslavlja, doveli su
Karsavina do uea u evroazijskom pokretu i opravdanju
boljevikog puta. Ne prihvatajui boljevizam s etikog
aspekta Karsavin je (na kratko vreme) u njemu video "lukavstvo duha istorije", mogui pokuaj Rusije da uz pomo
komunista dospe do Apsoluta.
Egzistencijalizam
Egzistencijalizam, odnosno filozofija egzistencije, jedan
je od znaajnih pravaca u filozofiji XX stolea;
egzistencijalizam je nastao pred I svetski rat u Rusiji
(estov, Berdjajev), potom se, izmeu dva rata razvijao u
Nemakoj (Jaspers, Gabriel Marsel, Buber), a nakon II
svetskog rata u Francuskoj (Sartr, Merlo-Ponti, Kami) kao i
u nizu drugih zemalja. Iako svetski ratovi nisu dobri markeri za periodizaciju zbivanja u sferi duha, posebno u
oblasti kulture, ovde se oni mogu pomenuti budui da su
nosei u sebi sve opasnosti za opstanak ljudske egzistencije
u prvi plan postavili upravo ona egzistencijalna pitanja koja
su uvek postojala ali sad su postala dominantna i sredite
filozofskog miljenja.
www.uzelac.eu
189
Milan Uzelac
Egzistencijalizam je bio blizak personalizmu i nemakoj

dijalektikoj teologiji i nije nimalo sluajno da se mislioci
kao to su Berdjajev ili estov mogu jednako ubrojati i u
egzistencijaliste i u personaliste18. Egzistencijalizam je sredinom pedesetih i ezdesetih godina XX stolea do te mere
bio popularan i rasprostranjen da je odreivao
intelektualnu i duhovnu klimu vremena, da je izuzetno
uticao na literaturu, umetnost i teoriju umetnosti.
Istovremeno, postoji malo zajednikih mesta meu
egzistencijalistima: oni se kreu od levog radikalizma i
ekstremizma do konzervativizma, zastupajui najrazliitije
stavove po nizu pitanja koja su videli kao duh vremena i
idui dotle da su odbijali i da se nazovu egzistencijalistima
ili da egzistencijalizam bude doveden u vezu sa njihovom
filozofijom (Gabrijel Marsel, Hajdeger), naroito nakon
osude egzistencijalizma 1950. od strane katolike crkve.
Ipak, nije retko shvatanje da je sve egzistencijaliste mogue
podeliti na religiozne (Jaspers, Marsel, Berdjajev, estov,
Buber) i ateistike (Sartr, Kami, Merlo-Ponti); u svoje
prethodnike onu su ubrajali Paskala, Kjerkegora,
Dostojevskog, Niea i Unamuna. Ne treba gubiti iz vida i
druge uticaje kao u sluaju Sartra (Dekart, Kant, Hegel,
Huserl). Svim egzistencijalistima, a moda bi bilo ispravnije
rei filozofima egzistencije zajedniki je kritiki odnos
prema ranijoj racionalistikoj i refleksivnoj filozofiji. Oni
osuuju racionalistiku filozofiju zbog neuvaavanja ivog,
konkretnog iskustva ovekovog postojanja u svetu i zbog
18
Moda ih upravo stoga "pregledi" filozofije zaobilaze i kad je re o

egzistencijalizmu i kad je re o personalizmu). Moda ovome treba traiti
i jedan temeljniji razlog a on bi bio u kompleksnosti niza ruskih mislilaca
ije se delo ne moe jednostavno ugurati u neki od postojeih pravaca, a
koji su i sami krajnje uslovni jer je teko pronai nekog filozofa koji bi bio
potpuni izraz odreenog pravca; uostalom, isto u jednakoj meri vai za
umetnike kao i za knjievnike.
www.uzelac.eu
190
Milan Uzelac
skoncentrisanosti iskljuivo na "epistemoloki subjekt kao

objekt objektivnog saznanja" (Marsel) kao i zbog pridavanja
prednosti "istom subjektu" (cogito). Preuzimajui
Kjerkegorov pojam egzistencije i s njim pojmove vere, nade,
straha, strepnje, brige, ljubavi, bolesti, nade... ovi mislioci
razvijaju ideju ontoloke samostalnosti individuuma i pri tom je, kao i svet u kom ivi, ne ograniavaju saznajnim
kategorijama. Dajui punu prednost egzistenciji oni
klasinoj refleksivnoj analizi suprotstavljaju realnu
individualnu svest i vre analizu egzistencijalne strukture
svakodnevnog ovekovog iskustva. U sreditu analize je
pojedinac, jedinka sa svom svojom individualnou, u svoj
svojoj konkretnosti i svoj svojoj neposrednosti. Oslanjajui
se na rezultate fenomenologije i Huserlove analize sveta
ivota, ovi mislioci kao svoj zadatak vide deskripciju
sadraja, mehanizama i strukture individualne svesti
neposredno upletene u najraznovrsnije oblike ovekovog sapostojanja u svetu; istrauju ontoloku strukturu
egzistencije koja se neposredno javlja u meuljudskim
odnosima, doivljajima i realizacijama u konretnom svetu.
Filozofi egzistencije apstraktnom subjektu suprotstavljaju
konkretnog oveka u njegovoj realnoj situaciji u svetu;
racionalistikoj koncepciji iste svesti suprotstavljaju
"prvobitnu sintezu" iskustva; naglasak stavljaju na predrefleksivan odnos oveka prema svetu, na njegove neposredne
doivljaje, na njegovu "baenost" u svet, na ovkovo
neposredno shvatanje sebe i svoje situacije kao "bivstvovanja-u-svetu". Naglasak je na nerefleksivnom iskustvu, na
onom "sada i ovde". Subjekt-objekt odnosu suprotstavlja se
analiza egzistencije, odnosa oveka i sveta kao ontoloke
strukture sveta. Otkrie sveta jeste nain na koji ovek
otkriva sebe kao "bivstvovanje-u-svetu" i samoopredeljujui
se u bivstvovanju on stvara sebe kao konkretnu
individualnost, ali i konstituie svet u njegovoj konkretnosti.
www.uzelac.eu
191
Milan Uzelac
Tako se pokazuje da se u centru egzistencijalne analize javlja

ontoloka struktura egzistencije i ovek se izdvaja iz sklopa
univerzuma i zahvaljujui svojoj sposobnosti da transcendira
datu situaciju, da se samodreuje zahvaljujui sopstvenom
projektu, preuzimajui svu odgovornost na sebe.
Egzistencija kao centralni pojam, shvata se kao nain
ovekovog postojanja u svetu; za razliku od obinih stvari
ovek nije identian sa samim sobom, on istovremeno
postoji "sa sobom i sa svetom"; on nije neka stabilna
struktura, supstancija, ve neka stalna promena,
neprestano izlaenje u svet; ovek treba da bude to to jeste
a ne jednostavno da bude. Svim egzistencijalistima je zajedniko razlikovanje autentinog i neutentinog egzistiranja,
pri emu se autentinost dostie u istoj refleksiji, kad
ovek shvata bestemeljnost i neopravdanost svog izbora;
zajednika im je i kritika nauno-tehnikog progresa, vera u
mogunost suprotstavljanja svim oblicima socijalnih
manupulacija i nasilja, prihvatanje slobode i odgovornosti
(bez ega nije mogue autentino postojanje).
Egzistencijalizam se sredinom stolea naao u sreditu
rasprava sa marksizmom, psihoanalizom, strukturalizmom
oko mogunosti istraivanja oveka kao i mogunosti
filozofije; istovremeno, nastojao je da izgradi jedan poseban
tip racionalnosti koji bi se mogao suprotstaviti scijentizmu i
razliitim oblicima deterministikog redukcionizma i da pri
tom sauva specifini nain posmatranja ljudskog opstanka.
Sa jenjavanjem uticaja egzistencijalizma nisu nestala i njegova metodoloka dostignua, njegove teme; pri tom, treba
razlikovati egzistencijalizam kao filozofski pravac i
egzistencijalistiku problematiku koja ostaje trajno
aktuelna budui da je najtenje povezana s ovekovim neposrednim opstankom u svetu i njegovom venom potragom za
smislom.
www.uzelac.eu
192
Milan Uzelac
Francuski filozof Gabriel Marsel (1889-1973), profesor

na Sorboni, utemeljiva je katolikog egzistencijalizma;
meu njegovim vanijim spisima su: Metafiziki dnevnik
(1925), Biti i imati (1935), ovek skitnica (1945), Ljudi
protiv ljudskog (1951), Tajna bivstvovanja I-II (1951), Esej o
konkretnoj filozofiji (1967). Sva Marselova dela sastavljena
su od kratkih fragmenata, dnevnikih beleaka. To nije
samo stilistika osobenost njegove forme izraavanja, ve
posledica fundamentalnih principa njegove filozofije. On je
pre svega pod uticajem hrianske forme ispovesti, a cilj
ispovesti je u tome da se mislima da intimni ivot, njihova
istinska egzistencija, koja je danas od one koja je bila jue
ili od one koja e biti stutra. Filozofija postojanja koja
otkriva autentinu sutinu egzistenciju oveka ne treba da
izlae mrtvim jezikom apstrakcija ve tako da bi zvuao
usamljen glas oveka koji se uje sada i ovde. Kao ubeeni
katolik Marsel je odbacivao tomizam kao racionalistiko
uenje koje pokuava da izmiri veru i pozitivnu nauku.
Postojanje boga treba izvoditi iz postojanja oveka, iz tajne
koja se nalazi u ljudskoj svesti. Ako se istina ne slae sa ortodoksnom verom, utoliko gore po ortodoksiju. Marsel je
izgradio sopstveni originalni sistem filozofskih kategorija,
uporedo s filozofskim kategorijama (bivstvovanje, transcendentno, ontoloko) stavlja i hrianske pojmove (ljubav, otelotvorenje, vernost, muenitvo, sloboda, potinjenost, nada,
oajanje, dokaz, tajna, elja i dr). Iako se sve njegove
kategorije obino javljaju u parovima, ve ovim nepotpunim
njihovim nabrajanjima vidno je da tu nalazimo itav niz tipino "egzistencijalnih" pojmova. Iako u parovima, pojmovi
nisu u suprotnosti kao u Hegelovoj dijalektici, ve su izraz
suprotstavljenosti dva sveta ontolokog i transcendentnog. U aktu transcendiranja, koje je suprotno ontolokom,
ostvaruje se sjedinjavanje oveka s drugim svetom, postie
se zavisnost ovekove due i boga. Centralna suprotnost
njegove filozofije je suprotnost kategorija bivstvovanje po-
www.uzelac.eu
193
Milan Uzelac
sedovanje; to su dve kategorije koje jedna drugu iskljuuju;

isto tako, centralna suprotnost ovekovog ivota je
protivreje izmeu biti i imati. Ja imam, znai ja sam
potpuno u ontolokom svetu, optereen materijom, vlasnitvom, telesnim ivotom, i sve to meni zaklanja
autentino bivstvovanje, boga, bivstvovanje u bogu.
Najistaknutiji primer je vlasnitvo. Nae vlasnitvo nas
guta, ono guta nae bivstvovanje, oduzima nam slobodu, i
umesto nje nudi samo privid slobode. ini nam se da nam
to to posedujemo pripada a u stvari mi pripadamo njemu.
Donoenje odluke u svetu vlasnitva jo ne znai i autentinu slobodu. Istinska sloboda je u tome da ovek postane
svoj, da prevlada potinjenost situacijama, a to znai da se
svojom duom vrati bogu ije smo mi estice u realnosti.
Suprotnost meu posedovanjem i bivstvovanjem javlja se i
u suprotnosti izmeu elje i ljubavi. elja je nagon da se
ovlada neim drugim (tuim telom, tuim stvarima, nekim
tuim svojstvima); ljubav prevladava suprotnost sebe i
drugog, prenosi nas u sferu sopstvenog bivstvovanja.
Primer tenje posedovanja jeste i e za vlau, kao i
ideologija (vlast nad idejama i mislima drugih ljudi).
Ideolog je rob tiranina, onaj koji omoguuje tiraninu da ovlada mislima i tenjama drugih robova. ak i tenja da
ovladamo svojim telom, sopstvenom sveu ini nas
drugima a ne takvima kakvi smo mi po sebi. Prvi objekt s
kojim ovek sebe identifikuje jeste njegovo vlastito telo, paradigma pripadajueg. Svest o svojoj telesnosti, tj. mistika
veza duha i tela, svoje svesvodivosti na telo i u njemu
otelotvorenu svest, jeste ishodina taka egzistencijalne
refleksije zahvaljujui kojoj ovek dolazi do svesti o svom
sopstvenom bivstvovanju. Egzistencijalni pogled na realnost
mogu je samo kao posedovanje svesti o sebi kao
otelotvorenom. Telesnost oznaava upisanost u prostor i
vreme, ona pretpostavlja vremenost oveka, njegovo stalno
pribliavanje smrti. Neminovnost smrti i s njom povezane
www.uzelac.eu
194
Milan Uzelac
bezbrojne nesree koje oveka prate na tom putu esto ga

dovode u oajanje. Ali, metafiziki koreni pesimizma podudarni su sa nesposobnou da se prevazie oajanje kroz
sluenje bogu. Nain takvog prevladavanja jeste nada; nada
se okree onom to ne zavisi od nas, a to je u realnosti
neto to je sposobno da pobedi nesreu, neem to postoji
transcendentno i to nam donosi spasenje. Nada je, po
miljenju Marsela, mogua samo u svetu gde postoji udo.
Nada je poziv upuen savezniku koji je i sam ljubav.
Gubitak nade vodi oveka samoubistvu. Misao o
samoubistvu je postavljena u samom sreditu ovekovog
ivota koji, nalazei se u posedovanju, ne nalazi sebi
nikakav smisao.Uslovi u kojima je mogua nada podudarni
su sa uslovima koji vode u oajanje. Ako u ovekovoj vlasti
nije da ivot dovede do kraja, on moe do kraja dovesti
njegov materijalni izraz na koji se po miljenju samoubice
ivot svodi. Samoubistvo nije odustajanje od posedovanja ivota ve odustajanje od autentinog bivstvovanja, njegovo
stvarno negiranje, izdaja boga u samom sebi. Apsolutna
suprotnost samoubistvu je muenitvo. Ako se samoubica
stvarno odrie boga i zatvara pred njim, muenik potvruje
boga i otkriva se pred njim.
Greh, egoizam, nasilje, samoubistvo, oznaavaju izdaju
autentine sutine oveka, izdaju boga u njemu. Vernost
bogu izvodi oveka na teak put slube njemu, na put
dobra. ini se da sama struktura sveta vodi oveka u
otpadnitvo od boga. Nakon to su rasejane iluzije XIX
stolea o jedinstvu dobra i progresa, samo stanje stvari
podstie na otpadnitvo. Meutim, XX stolee, s religiozne
take gledita, je privilegovana epoha jer se u njoj
otpadnitvo koje postoji u svetu otvoreno manifestuje.
Totalno nasilje raireno po svetu stavlja oveka u situaciju
da neprestano iskuava svoju vernost samome sebi.
Iskuavanje vernosti, poslato svakom oveku tokom ivota,
www.uzelac.eu
195
Milan Uzelac
pretpostavlja nemogunost racionalnog dokaza o postojanju

boga na osnovu analize ovekovih postupaka u svetu. Bogu
ne vodi dokazivanje ve svedoenje i u prirodi svakog
svedoenja ve je ugraena sumnja u to da moe biti
podvrgnuto sumnji. Dokazivanje egzistencije boga samo je
pokuaj da se tajna njegovog bivstvovanja prevede u racionalno razreiv problem. Ali, upozorava Marsel, izmeu
tajanstvenog i problematinog postoji ontoloka razlika
uslovljena tim to oni pripadaju razliitim svetovima.
Epistemolozi, kao i pozitivisti, uopte ne primeuju tajne
saznanja i pokuavaju da ih pretvore u probleme. Problem,
to je ono o ta se spotie saznanje, ono to mu je prepreka
na putu. Tajna, s druge strane, jeste ono u ta je ovek
uvuen sam. Sfera prirodnog poklapa sa sferom problema.
Progres postoji samo u sferi problema. Stalna veza postoji
izmeu problematinosti i tehnike. Svako individualno bie
je izraz i simbol transcendentne tajne. Ono je potopljeno u
svet koji prevazilazi svako razumevanje. Zato nauna
psihologija ne uspeva da dospe do autentinog oveka kao
"ja", ve dolazi do njega kao "on" kao ivog objekta koji
funkcionie na odreen nain. ovek je sloboda a ne samo
priroda, on je tajna a ne samo skup problema. Tajna se
uvek moe logiki i psiholoki svesti na problem no to je
neadekvatna procedura. Subjekt naunog saznanja je
miljenje uopte, svest kao takva. Tajna oveka moe biti
dostignuta samo puninom bia, koje je uvueno u dramu
koja se manifestuje kao njegova sopstvena. Tajna
bivstvovanja moe se nekom biu otkriti samo u trenutku
kontemplacije. To meditativno stanje duboke
skoncentrisanosti omoguuje oveku da oseti slobodu i svoju
povezanost sa bogom. Molitva je jedini nain miljenja o
njemu. Konkretne pristupe ontolokoj tajni ne treba traiti
u logikom miljenju ve u manifestacijama duhovnih
datosti kao to su vernost, nada ili ljubav. Usredsreivanje
www.uzelac.eu
196
Milan Uzelac
na sopstvena duhovna svojstva omoguuju svakom da

spozna samog sebe.
Religioznom smeru u filozofiji egzistencije, ali s manje
vere i manje filozofskog dara, pripada i nemaki psihijatar
Karl Jaspers (1883-1969); medicinu je doktorirao 1909, a
psihologiju 1913. Profesor je psihologije od 1916. i zahvaljujui tada jo uvek vladajuem psihologizmu na nekim
nemakim univerzitetima, profesor je filozofije u
Hajdelbergu (1916-1937; 1945-1948), a potom u Bazelu
(1948-1961). Svoju karijeru Jaspers je zapoeo izuzetno
dobrim knjigama Opta psihopatologija (1913) i Psihologija
pogleda na svet (1919) koje su najavljivale jednog sjajnog
psihijatra koji je nastupao s tezom da psihopatoloke pojave
ne odraavaju toliko proces raspada linosti koliko
intenzivne ovekove pokuaje da nae sopstvenu
individualnost. Naalost, nakon 1915. Jaspers se udaljava
od aktivnih istraivanja u oblasti psihijatrije, sve vie
poinje da se bavi patografijom, tj. psihopatolokim
analizama evolucije slavnih linosti (Strindberg, Van Gog,
Svedenborg, Helderlin, Nie) i nastoji da pokae kako svaka
racionalistiki iskonstruisana slika sveta nije nita drugo
do intelektualna interpretacija duevnih stremljenja
stvaralakog individuuma. U takvim uslovima je video
bivstvovanje kao ifru koja je traila svoje tumaenje. Tako
se Jaspers poeo pretvarati u filozofa koji svoj zadatak vidi
u tome da otkrije kako u temelju svih saznajnih delatnosti
lei skriveno nesvesno stvaralatvo "egzistencije"
(bivstvovanja koje ne pripada spoljanjem svetu) dok je
izvor najvie mudrosti iracionalno koje vlada u svetu (Um i
egzistencija, 1935). Jaspers je doao do zakljuka da se
smisao bivstvovanja otkriva oveku u trenucima koji ine
kardinalne promene u njegovom ivotu (razmiljanje o
smrti, bolest, strah), u trenucima kad se ovekov ivot iz
temelja potresa i koje on naziva "graninim situacijama".
www.uzelac.eu
197
Milan Uzelac
Tada ovek saznaje kolika je uloga sluaja u ivotu i u kojoj

meri mu njegov ivot ne pripada, budui da nije njegovo
vlasnitvo (reeno na nain Gabriela Marsela). U tim
graninim situacijama ovek iz sfere svog doivljaja okolnog
sveta poinje da iskljuuje svakodnevne brige, neke idealne
visoke interese i poinje da aktualizuje svoje intimne osnove
i tako "osvetljava" svoju egzistenciju dolazei tako i do
doivljaja boga (onog transcendentnog). ovek se ne moe
nikad do kraja objektivisati; u onoj meri u kojoj se i objektivie on i dalje nije on sam, i kao takav moe biti predmet
delovanja, iskustva. Egzistencija se po Jaspersu ne moe
nai u granicama predmetnog sveta budui da je ona
sloboda; ovek stoga moe postojati ili kao predmet
istraivanja ili kao sloboda. Kako ovek dospeva do sebe
polazei iz slobode, on na taj nain dostie sopstvenu
transcendenciju. Jaspers smatra da filozofija ne moe biti
nauka ograniena okvirima koje joj zadaju predmet i metod;
ona nam samo moe potvrditi postojanje bivstvovanja.
Iako bez osovnog filozofskog obrazovanja, Jaspers je
napisao mnotvo knjiga koje se dotiu i filozofskih
problema. Pouna je njegova dugogodinja prepiska sa
Hajdegerom kao i njegov predlog da se 1945. Martin
Hajdeger udalji iz nastave na univerzitetu i penzionie. Kao
svoj zadatak video je pozvanost da komentarie i aktuelna
zbivanja, od pitanja nemake krivice u II svetskom ratu do
opasnosti od nuklearne katastrofe (Atomska bomba i
bidunost oveanstva, 1958; Kuda se kree SR Nemaka,
1967). Iako ima mnogo sledbenika, naroito meu
nemakim ivljem, ovi njegovi poslednji spisi kod njih (L.
Erlih, R. Viser,...) nisu jo uvek dospeli do svesti; veina
"jaspersovaca" jo uvek likuje nad sudbinom Hajdegera i
zanosei se Jaspersovim povrnim ocenama o velikim
misliocima, nedovoljno ita ona mesta kod Jaspersa koja bi
www.uzelac.eu
198
Milan Uzelac
se mogla odnositi na neke motive prisutne u filozofiji

egzistencije.
Daleko znaajniji, filozofski mnogo obrazovaniji i
iskreno religiozan predstavnik filozofije egzistencije jeste
veliki ruski filozof i kulturolog Nikolaj Berdjajev (18741948). Tekoa koja se javlja u analizi filozofskog naslea
niza ruskih mislilaca lei u nemogunosti njihovog
svrstavanja u neki odreen filozofski pravac budui da oni
kompleksnou svog dela pripadaju nekolicini pravaca
istovremeno. S mnogo razloga bi se Berdjajev mogao
uvrstiti u personaliste kao i u egzistencijaliste. Ja sam se
odluio da o njemu govorim na ovom mestu kako bih ga
suprotstavio pomodnim tumaenjima koja jo uvek ne jenjava kad je re o sterilnoj i neinventivnoj Jaspersovoj
filozofiji. Nema filozofske orijentacije u filozofiji njegovog
vremena koja na svoj nain nije privukla Berdjajeva, bilo da
je re o fenomenologiji Huserla i elera, filozofiji Martina
Hajdegera, ili ontologiji Nikolaja Hartmana; budui
religioznim filozofom, bio je prijatelj Gabriela Marsela,
aka Maritena, Etjena ilsona, Emanuela Munijea, Karla
Barta.
Berdjajev je roen u aristokratskoj porodici u Kijevu
gde je studirao prvo na prirodnjakom a potom na pravnom
fakultetu; ubrzo poinje da izuava filozofiju i logiku,
potpada pod uticaj marksizma, uestvuje u studentskom
pokretu zbog ega je 1898. iskljuen sa fakulteta. Nakon
kraeg boravka u zatvoru neko se vreme nalazi u
izgnanstvu gde se upoznaje sa A. Lunaarskim, B. Savinkovim, A. Bogdanovim i drugim predstavnicima tadanje
ruske opozicije. Veoma rano se oslobaa uticaja marksizma
nastojei da nae svoj originalni put i podrku nalazi kod
tadanjih "legalnih marksista" S.N. Bulgakova, P.B.
Struvea, S. L. Franka. Usmerenost na religioznu
hriansku filozofiju vidna je ve u radovima Berdjajeva
www.uzelac.eu
199
Milan Uzelac
objavljenim u asopisu (1904); naredne dve godine on sa Sergejem Bulgakovim ureuje asopis
da bi 1907-1908. boravio u Parizu; po povratku
sarauje sa filozofima okupljenim oko asopisa (E.
Trubecki, V. Ern, S. Bulgakov, P. Florenski); u isto vreme
jedan je od osnivaa drutva posveenog V. Solovjevu i u toj
sredini su se formirale njegove osnovne ideje koje su svoj
izraz dobile u knjizi Filozofija slobode (1911); zimu 19131914. provodi u Italiji i pie jedan od svojih najveih spisa
Smisao stvaralatva. Ogled o opravdanosti oveka (1916). U
ovom delu osea se uticaj nemake filozofije koju je
Berdjajev dobro poznavao; re je o filozofiji Kanta i Hegela,
kao i nemakih mistiara Ekharta i Bemea; tome treba dodati i uticaj Fridriha Niea. Nakon Oktobarske revolucije
Berdjajev je 1920. izabran za profesora moskovskog
Istorijsko-filolokog fakulteta da bi u leto 1922. zauvek
napustio Rusiju u drutvu niza velikih ruskih mislilaca i intelektualaca. U narednom periodu Berdjajev je objavio niz
knjiga: Smisao istorije. Ogled o filozofskoj ovekovoj sudbini
(1923), Shvatanje sveta F.M. Dostojevskog (1923), O
odreenju oveka (1931), O ropstvu i slobodi ovekovoj. Ogled o personalistikoj filozofiji (1939), Ruska ideja (1946),
Ogled eshatoloke metafizike (1947), Egzistencijalna
dijalektika boanskog i ljudskog (1952), Istina i otkrovenje
(1954).
Ve iz podnaslova nekih od navedenih knjiga (ogled o
opravdanosti oveka, ogled o filozofskoj ovekovoj sudbini,
ogled o personalistikoj filozofiji) ili naslova (egzistencijalna
dijalektika boanskog i ljudskog), vidna je orijentisanost
Berdjajeva na osnovne probleme filozofije egzistencije. Kao
jedini ovekov put Berdjajev vidi put duhovnog osloboenja
od sveta, oslobaanje ovekovog duha iz zarobljenitva
nunosti; ovekov ivot nije neko horizontalno tamo-amo
tumaranje ve vertikalno kretanje, kretanje u visinu i
www.uzelac.eu
200
Milan Uzelac
dubinu duha a ne sveta. Svet je prividan, njim vlada

nunost; iz tog sveta s kojim je ovek povezan kao sa svetom
nunosti treba se probiti u drugi svet, u drugu stvarnost, u
drugu realnost kao istinsko, autentino bivstvovanje. ovek
ivi u prividnom svetu i njegov zadatak je da pree u
autentini svet; to je put prevladavanja zla i promene
ovekovog odnosa spram sveta. Bol, uas, patnja, kao odlike
prividnog sveta, mogu biti prevladani stvaralatvom kao
novom silom ljudskog duha. Re je o prelasku iz sveta
iluzija u svet koji podrazumeva jedinstvo s bogom. Berdjajev ovde govori o jednom sasvim specifinom prelazu
budui da dotadanja religija, mistika i filozofija behu
neovene stoga to su vodile u bezboni pozitivizam; do tog
vremena mnogi su, kae Berdjajev, pisali teodiceje nastojei
da nau opravdanje boga i objasne poreklo zla u svetu a
sada je vreme da se pie antropodiceja, da se opravda ovek.
Istiui kako ovek prethodi filozofiji, budui da je on
pretpostavka svakog filozofskog znanja, Berdjajev kao svoj
osnovni zadatak istie izgradnju filozofske antropologije,
odnosno, filozofije oveka; ta filozofija mora prethodno da
prevlada bolest refleksije koja ubija svako stvaralatvo. U
spisu Smisao stvaralatva napisanom 1914. godine Berdjajev se, kritikujui apstraktni gnoseologizam i apstraktni
ontologizam, zalae za personalistiku filozofiju oveka u
ijem su sreditu ivot, smrt, ljubav. Ovaj spis, koji svojim
stavovima prethodi mnogim idejama "egzistencijalista", nije
bio poznat dovoljno zapadnim misliocima, a imao je ta da
kae i Munijeu i Jaspersu; za ovog poslednjeg Berdjajev
pokazuje donekle i razumevanje, mada za egzistencijalistiku filozofiju smatra daleko znaajnijim
Kjerkegora koji meu prvima istie kako ovekova
egzistencija ne moe biti svedena na objekt i koji isto tako
meu prvima analizira religiozno nespokojstvo kao osnovu
dubokog hrianskog iskustva.
www.uzelac.eu
201
Milan Uzelac
Berdjajev oveka vidi kao taku u kojoj se presecaju dva

sveta: svet konanosti i svet venosti, pa nije nimalo
sluajno to se pitanjem o oveku bave i naturalisti i
pozitivisti, i supernaturalisti i mistiari; sa ovekom se
deava prelom u samom svetu i on se ne moe u njega do
kraja smestiti. Ve od ranije isticana dvostrukost ovekove
egzistencije kod Berdjajeva dobija originalno tumaenje
kroz kritiku naturalistikog antropocentrizma koji u oveku
vidi funkciju materijalnog socijalnog procesa i svakog
pojedinca prinosi kao rtvu nekom buduem vremenu a to
vodi krizi humanistike antropologije. Izlaz iz takve filozofije Berdjajev vidi u Nieovoj filozofiji koju on ocenjuje kao
najveu pojavu u novovekovnoj istoriji. Nie je, kae on,
rtva kojom se iskupljuje novo doba za svoje grehe, rtva
humanistike svesti i zato je Nie "pretea nove religiozne
antropologije" u kojoj humanizam pobeuje zahvaljujui
ljudskim moima, a ne zahvaljujui pomoi koja bi dolazila
odozgo.
Filozofija Berdjajeva nastala nakon odlaska iz Rusije
nastavlja se na njegova ranija dela i stoga je on u filozofiji
egzistencijalizma i mogao videti dalje razvijanje svoje
egzistencijalistike i personalistike antropologije; u poznim
radovima Berdjajev znatnu panju posveuje sloenoj
egzistencijalnoj dijalektici odnosa dobra i zla, smatra da
filozofija, a posebno etika, nikad ne sme da umanji veliinu
i srazmere zla; zadatak etike je da ne bude bezoseajna
prema zlu u svetu, patnji i smrti, kao to je bio sluaj sa
etikom XIX i XX stolea; etika treba da postane
eshatoloka, a to znai da njena centralna tema treba da
postane "apokaliptino iskustvo", proivljavanje skorog
kraja sveta, a to ne treba da vodi u pasivizam ve da
podstie stvaralatvo i odgovornost.
Meu egzistencijalistima tzv. "ateistike" orijentacije na
prvom mestu treba pomenuti jednog od najveih
www.uzelac.eu
202
Milan Uzelac
predstavnika francuske fenomenologije i svekolike filozofije

XX stolea an-Pol Sartra (1905-1980). Polazei od ideja
Dekarta, Hegela, Kjerkegora, Huserla, Hajdegera, Frojda a
kasnije i Marksa, on razvija jednu filozofiju specifinog,
autentinog ljudskog opstanka; njegova koncepcija
bivstvovanja ukljuuje u sebi individualnu slobodu kao svoj
konstitutivni elemenat; Sartr pri tom gradi originalna
metodska sredstva analize i opisa konstitucije individuuma
u sklopu univerzuma kao jedinstvenog akta egzistencije u
istorijskom procesu koristei pri tom metod psihoanalize.
Tridesetih godina on se u svojim analizama oslanja na
fenomenoloke deskripcije analize i strukture svesti i
samosvesti oveka tako to radikalizuje Huserlovu fenomenoloku metodu redukcije s namerom da svest "oisti" od
psihikih naslaga; to ga vodi odustajanju od ideje egoloke
strukture svesti i vodi tezi o autonomiji irefleksivne svesti i
njenog imanentnog jedinstva, kao i ontolokog prvenstva u
odnosu na refleksivni nivo njene konstitucije Ja
(Transcendentalni ego, 1934); na tom putu Sartr nastoji da
opie sferu "apsolutne svesti" kao transcendentalnu sferu
slobode i uslov egzistencije. Polazei od fenomenoloke
deskripcije sutine uobrazilje i emocija kao intencionalno
organizovanih akata svesti u svetu (Imaginacija, 1936;
Imaginarno, 1940), Sartr razvija ontoloku analizu tvorakog statusa svesti u univerzumu njegovu sposobnost da
autonomno projektuje "nepostojee" i da u skladu sa svojim
projektom na odreen nain artikulie bivstvujue, da ga
transformie u "svet", u "situaciju", u "konkretnu i singularnu totalnost", u "konkretno". Glavno Sartrovo filozofsko
delo, jedan od najznaajnijih spisa XX stolea, jeste
Bivstvovanje i nita (1943). Ovim spisom, s podnaslovom:
ogled o fenomenolokoj ontologiji, Sartr nastoji da odgovori
na pitanja: ta je bivstvovanje, kakvi su fundamentalni
ontiki odnosi izmeu svesti i sveta, kakve ontoloke
www.uzelac.eu
203
Milan Uzelac
strukture svesti (subjektivnosti) ine moguim te odnose,

kako je mogue fiksirati, konceptualizovati i deifrovati
ontoloku konstituciju oveka kao konanog, konkretnog
bivstvujueg, tj. u njegovoj ontikoji neredukovanosti i
samobitnosti. U potrazi za odgovorima na ova pitanja Sartr
polazi od ideje sveta kao fenomena. Svet koji neposredno
okruuje oveka sa njegovim ivotnim iskustvom jeste
prethodno, na predrefleksivnom nivou, ve struktuiran od
strane egzistencije. ovekova svest se u njemu pokazuje
kao "ve ostvarena"; u svetu kao fenomenu "sintetiki
organizovane totalnosti" i kao konkretnom, Sartr izdvaja tri
regiona: (a) bivstvovanje-po-sebi koje ini svaka faktika
datost ovekove svesti, "ono to jeste to to jeste"; tu se misli
na empirijske uslove u kojima se otkriva individualna svest
i koji ine njegovu faktinost (epoha, geografija, socijalna ili
nacionalna pripadnost, ovekova prolost, okruenje, psiha,
karakter, naklonosti, fizioloka konstitucija). Sledei region
ini (b) iva svest (ili u Sartrovoj terminologiji, bivstvovanjeza sebe); njen ontoloki status je u tome da poto je
raskrivenost datog, ono je zapravo nita (nant), praznina,
negacija, nitenje sebe same i sveta, konstantno gubljenje,
nesupstancijalni apsolut, autonomno projektovanje sebe u
svet prema svojim mogunostima. Termin nitenje
(neantizacija) koji uvodi Sartr ne oznaava unitavanje
(anihilacija) datog uz pomo svesti, ve neutralizovano
kretanje svesti. U aktu projektovanja sebe svest nastoji da
se oslobodi od sluajnosti svoje faktinosti i da postoji na
"sopstvenim temeljima"; tako ovek sam stvara nain svog
bivstvovanja u svetu meu stvarima. Sloboda se
suprotstavlja sluajnosti (odnosno, oslobaa se sveg datog
koje nema svoj temelj). Sloboda se odreuje kao autonomija,
kao nastojanje oveka da se samoodredi u onom to mu je
dato. To omoguuje Sartru da individuu tumai kao autora
svih znaenja njegovog iskustva i ponaanja. Budui
www.uzelac.eu
204
Milan Uzelac
samosvestan, ovek je slobodan i potpuno odgovoran za svet

i sebe u njemu. Pojavu oveka u svetu "utemeljenja" Sartr
oznaava kao ontoloki akt slobode, ovekov izbor; ovek
projektuje sebe u znaku samouzronosti kao vrednosti. To
to svesti nedostaje a to joj je neophodno jeste po Sartru
trei region koji je impliciran u pojmu sveta kao fenomena
(c) bivstvovanje-u-sebi. Samoodreenje oveka u
bivstvovanju mogue je samo stoga to se svest za-sebe
pokazuje kao prirodna, kauzalna karika u bivstvovanju. U
Bivstvovanju i nita istrauje se situacija kao neraskidiva
sinteza svesti i datosti, slobode i faktinosti. U perspektivi
otvorenosti i rizika, bivstvovanje se u Satrovoj ontologiji
tumai kao "individualna avantura", kao artikulisanje
postojeeg od onog "jo nepostojeeg". Bivstvovanje je ono na
ta se ovek odvai, ime je "kompromitovan"; sloboda u
svakom oveku je sinonim svesti, utemeljenje unutranje
strukture bivstvovanja, sveta, istorije, bestemeljnog, otkrie
osnovnih veza i odnosa u svetu. Autentinost ovekovog postojanja pretpostavlja razumevanje i prihvatanje line
odgovornosti od strane oveka, prihvatanje bezuslovne
slobode, autentinosti. Istakavi kao univerzalnu strukturu
linosti njen "fundamentalni projekt" nedostinu tenju
da se bude bog Sartr razvija metodu egzistencijalne
psihoanalize tako to polazi od prvobitnog ovekovog izbora
koji je po njegovom miljenju temelj svih znaenja koja
konstituiu realnost.
U ovom spisu analizira se i problem Drugog i ini
razlika izmeu odnosa svesti i odnosa izmeu svesti i
bivstvovanja-u-sebi; inspiriui se hegelovskom idejom
Drugog kao uslovom i posrednikom moje sopstvene
individualnosti, Sartr ovde kritiki uitava analize Huserla
i Hajdegera. On nastoji da razgovor prevede iz ravni
saznanja i apriorne ontoloke deskripcije (gde Drugi, po njegovom miljenju, ostaje apstrakcija) u oblast deskripcije
www.uzelac.eu
205
Milan Uzelac
Drugog kao realnog (konkretnog, pojedinanog bia koje je

konkretni uslov i posrednik moje samosti). Uzimajui za
svoje polazite oevidnost, Sartr je svoj projekt morao
razviti na tlu kartezijanskog cogito; fenomenoloku
deskripciju Drugog on vri na nivou "faktike nunosti"
njegovog prisustva u mom neposrednom, svakodnevnom
ivotnom iskustvu. Uoivi da struktura veze "Ja Drugi"
podrazumeva "biti vien od strane Drugog", Sartr razvija
fenomenologiju "gledanja" ukazujui na napetu dinamiku
objektnosti i slobodnog Ja19; ukoliko je Drugi (kao i ja sam)
sloboda, transcendiranje, oblast nepredvidljivog, Ja u svetu
nalazi se u opasnosti poto je odnos Ja Drugi, konflikt dve
slobode i "skandal mnotvenosti svesti" koji se ne moe
ukinuti u granicama ontologije. Dramatika i mogunost
uzajamnog ontikog jedinstva u odnosima izmeu vie
svesti povezani su s problemom njihovog uzajamnog
priznavanja.
Nakon II svetskog rata Sartrova interesovanja trpe
transformaciju; on se sve vie socijalno i politiki angauje,
postaje blizak levim politikim pokretima i problemi
sudbine individualne slobode u spoljnom svetu koji odlikuje
nasilje i eksploatacija, dovode do Sartrovog pribliavanja
uenju Karla Marksa; u spisu Problemi metode (1957), koji
ini prvi deo kasnije objavljenog drugog velikog Sartrovog
spisa Kritika dijalektikog uma (1960; 1985), preispituje
znaaj marksizma i visoko ocenjujui socijalnu filozofiju
Marksa, kao i njegov pristup analizi konkretnih istorijskih
dogaaja, istie kako marksizam ostaje filozofija naeg
vremena koja ne moe biti prevladana sve dok ne budu prevladani uslovi koji su tu filozofiju stvorili; naglaavajui
kako marksizam ostaje jedina mogua forma stvarnog
konkretnog znanja, Sartr zamera savremenim marksistima
19
Samost, Ichheit.
www.uzelac.eu
206
Milan Uzelac
pad u apriorni shematizam, svoenje konkretnog ovekovog

ivota na sluajnosti, nerazumevanje istorijske totalnosti
oveka kao i iskljuivanje oveka iz sfere istraivanja.
Kako su nerazdeljivi ovekovo postojanje i razumevanje
oveka, neophodno je izgraditi egzistencijalne temelje
marksizma i spojiti ga sa egzistencijalizmom. Uvoenje
egzistencije i egzistencijalnog projekta u centar znanja
Sartr vidi kao uvod u univerzalno znanje o istoriji ovekove
avanture. Uvodei regresivno-progresivni i analitikosintetiki metod Sartr nastoji da istrai kako ovek sebe
projektuje ka samoobjektivizaciji, polazei od materijalnih i
istorijskih uslova. Na taj nain, dopunjen konkretnom
antropologijom, psihoanalizom i sociologijom malih grupa,
postaje strukturna i istorijska antropologija, sposobna da
objasn istorijske dogaaje u njihovoj konkretnoj realnosti.
Krajnja namera Sartrove transformacije filozofije znanja i
hermeneutike egzistencije u antropologiju prakse jeste da
ukae na specifinost ovekove prakse, na nemogunost redukovanja oveka na uzroke ili strukture. Na taj nain on
ostaje dosledan tezama iz svog prethodnog dela
Bivstvovanje i nita. Otueni ovek se ne pretvara u stvar,
radom on prevladava materijalne uslove, bori se sa
otuenjem, i ne gledajui na sve drugo, osvaja svoju
teritoriju.
Nakon Sartrove smrti objavljeni su njegovi nedovreni
spisi Sveske o moralu (1983) i Istina i egzistencija (1989) u
kojima on iznova nastoji da odredi i utemelji misao o slobodi
u prostoru savremene filozofije; sredinom XX stolea Sartrova filozofija je izazivala velike sporove i imala velki
uticaj na filozofsku misao; kada je on umro, 1980. godine,
govorilo se kako je sa njim otiao i deo Francuske, svakako
onaj koji su vlasti jo uvek potovale odbijajui da ga hapse;
nakon nekog vremena situacija se, daljim razvojem
poststrukturalizma i posebno postmodernizma, promenila
www.uzelac.eu
207
Milan Uzelac
pa je interes za Sartrovu filozofiju znatno opao. Ostaje

nesumnjivo da je re o velikom filozofu i misliocu, ali isto
tako i velikom proznom i dramskom piscu, autoru
antologijskih drama, dela koja spadaju u ono najbolje to je
donelo prolo stolee: Prljave, ruke, Iza zatvorenih vrata,
Zatoenici iz Altone, avo i dragi bog.
Svaki pregled ove vrste bio bi uveliko manjkav ako ne
bismo spomenuli jo dvojicu izuzetnih mislilaca, dvojicu
panaca: Miguela de Unamuna (1864-1936) i Hoze Ortegai-Gaseta (1883-1955); prvi je sebe nazivao "panskim Paskalom" i "bratom Kjerkegora", a za drugog dovoljno je rei
samo da je autor uvene knjige Pobuna masa, dela kome je
po popularnosti u XVIII stoleu ravan Rusoov Drutveni
ugovor a u XIX stoleu Marksov Kapital.
Miguel de Unamuno se rodio u Bilbau; sa dvadeset i
tri godine bio je doktor filologije, sa dvadeset i sedam
profesor grkog jezika, a sa trideset i sedam rektor
Univerziteta u Salamanki; sa tog mesta uklonjen je 1914. a
nakon kritike politike diktatora Rivere i Alfonsa XIII (1923)
uhapen je i deportovan na Kanarska ostrva odakle je
pobegao u Francusku. Nakon pada diktatora Rivere vratio
se u Salamanku gde je umro u godini kad je poeo
graanski rat u paniji. Autor je niza knjiga meu kojima
se izdvajaju: ivot don Kihota i Sana Panse (1905) i O
traginom oseanju ivota (1913). U ovoj poslednjoj knjizi
Unamuno pie da realno ne postoji oveanstvo ve samo
konkretni ovek; sve to je ivo iracionalno je, a sve
racionalno je lano; ivot ne podnosi formule dok je konkretni ovek nestabilan ili apsolutno individualan i ne moe
se definisati. ivot i racionalna istina su protivreni;
pojmovi su tesni da objasne smisao ivota; zato pravi
intelektualac ne moe nikad biti zadovoljan ni sobom ni
drugima; pojam traginog suprotstavlja se pojmovima
tanosti i egzaktnosti. Unamuno je skeptian prema
www.uzelac.eu
208
Milan Uzelac
filozofskim sistemima; afekti i oseanja nastaju pre refleksije; filozofske teorije koje nastoje da objasne ponaanje
i nae postupke uvek kasne a u naukama nema nieg pred
im bi trebalo da se pada na kolena; nauku odrava vera u
razum a vera se ne dokazuje. Izvor traginog oseanja ivota je u misli o smrti i odbijanju da joj se ovek pokori; to
oseanje nagoni oveka da uvek iznova stvara "ivoga boga".
O postojanju boga ne moemo nita pouzdano znati i nisu,
po Unamunu, u pravu ni atetisti, ni teisti, ni agnostiari;
ali, ovek hoe da zna. Unamuno pie o bogu koji se obraa
srcu, to je bog Avrama, Isaka i Jakova a ne bog filozofa; zato
mu je blizak Paskal kao i Kjerkegor.
U sreditu filozofije Unamuna nalo se oseanje
vremena i sila koja ga iznutra razara; naglaavajui
problem besmrtnosti i u oveku prisutne iracionalne tendencije Unamuno je u mnogome doprineo da se iz zaborava
vrati tradicija kojoj pripadaju Paskal, lajermaher i
Kjerkegor, te je zahvaljujui i njemu egzistencijalizam
uvrstio svoj poloaj.
Hoze Ortega-i-Gaset rodio se u Madridu gde je
diplomirao filozofiju 1904; godinu dana ranije upoznao se sa
Unamunom; nakon toga odlazi u Nemaku i slua
predavanja u Lajpcigu, Berlinu, Marburgu (Koen, Natorp);
1907. vraa se u Madrid a od 1910. poinje da predaje
metafiziku na Madridskom univerzitetu; u znak protesta
zbog hapenja studenata od strane diktatore Rivere naputa katedru na univerzitetu da bi potom, u izgnanstvu
napisao itav niz knjiga meu kojima se istiu: Pobuna
masa (1930), Oko Galileja (1933), Ideje i verovanja (1940),
Istorija kao sistem (1941); tome treba dodati i ranije objavljena dela: Razmiljanja o "Don Kihotu" (1914), panija sa
slomljenom kimom (1922), Tema naeg vremena (1923).
Alber Kami ga je nazvao "najveim evropskim piscem posle
Niea".
www.uzelac.eu
209
Milan Uzelac
Ortega-i-Gaset smatra da je ovek bie pozvano da

nunost prevede u slobodu, a da se sloboda ne moe
realizovati u pustinji; sudbina oveka je delovanje koje
pokreu vera i ideje koje menjaju fiziku i drutvenu
realnost; ovek je istorino bie, njegova priroda je njegova
istorija i on je slobodni projekt i samokonstrukcija. Deluju
uvek individue, ali individue su uvek deo generacije koja je
odreena istim horizontom, istim prostorom, istim
vremenom i istim problemima. Postoje razna pokolenja,
socijalne promene unutar njih ne zbivaju se trenutno i
prekid s prolim nije uvek tako realan kao to izgleda.
ovek je vie no njegovo miljenje jer u sebi poseduje
strasti, strahove brige; delovanje je nemogue ako u poetku
nije postojao projekt; ne postoji ovek koji nema ideje za
reavanje nekog problema; ali ovek ne raspolae idejama,
on sam je ideja koja zapravo i nije nita drugo do sadraj
ivota, sveta, ovekovog bivstvovanja. Naune ideje samo su
rezultat ostvarenih fantazija; trougao i Hamlet imaju isto
poreklo oni su potomci fantazije; sudbina oveka je da
bude pripoveda; stvarajui hipoteze i teorije ovek ih
proverava, pogrene odbacuje, ne primeujui da su upravo
greke najvea riznica; sve to se postie, postie se zahvaljujui grekama; pokazuje se da svi problemi koje je ovek
izmislio nisu realnost; iskustvo s grekama smanjuje
prostor iz kog se trai izlaz; ne treba zaboraviti greke u
tome je istorija, kae Ortega-i-Gaset. Realnost nije neto to
je dato, ona je konstrukcija od onog to je ovek imao pri ruci;
najvia istina je evidentnost ali ona je samo teorija,
intelektualna kombinacija. Onaj koji se bavi naukom mora
stalno da sumnja u sopstvene istine; istine su vredne u onoj
meri u kojoj se suprotstavljaju sumnji; one nisu relativne i ne
zavise od subjektivnih uslova.
www.uzelac.eu
210
Milan Uzelac
Frankfurtska kola
Frankfurtska kola nastaje dvadesetih godina XX
stolea formiranjem Instituta za socijalna istraivanja u
Frankfurtu iji su prvi direktori austrijski marksisti:
istoriar radnikog pokreta Karl Grinberg (1861-1940) i
ekonomista Fridrih Polok (1894-1970); s dolaskom Maksa
Horkhajmera na mesto direktora (1931) Institut je dobio
nov smer u istraivanjima; on je pokrenuo asopis Arhiv za
socijalna istraivanja i istovremeno okupio niz mladih,
talentovanih saradnika meu kojima su se isticali Teodor
Adorno, Herbert Markuze, Erih From, Valter Benjamin,
Leo Levental, Franc Nojman, Alfred mit, Ervin Panovski.
Sam termin Frankfurtska kola pojavio se sredinom
pedesetih godina, mada je i tada ostalo otvoreno pitanje koji
se sve autori u nju mogu ubrojati i koji je to minimum koji
objedinjuje sve pomenute, u osnovi veoma razliite mislioce.
Moda bi se moglo rei da im je svima svojstveno tretiranje
marksizma ne kao norme kojoj se mora ostati veran, ve
kao polazita u analizi i kritici postojee kulture i drutva u
celini; sama "kola" nije se identifikovala ni sa kakvim
pokretom i imala je spram svih politikih pokreta kritiki
odnos; polazilo se od onih marksistikih stavova koje su
razvili Luka i Kor, ali su sve vreme stavljali naglasak na
samostalnost i nezavisnost kritike misli; predstavnici
Frankfurtske kole nisu u svojim izlaganjima polazili od
klasne svesti proletarijata ija je revolucionarna misija sve
vie dovoena u sumnju da bi se ideja o oslobodilakoj ulozi
proletarijata na kraju sasvim napustila. Ne predlaui nikakvu novu utopiju, a svesni da se mora izai iz postojeeg
drutva, predstavnici Frankfurtske kole najvei broj svojih
radova posveuju analizi kulturnih pojava svog vremena,
pre svega borbi protiv nacizma, ali ne zanemaruju ni kritiku drugih filozofskih orijentacija: logiki empirizam,
www.uzelac.eu
211
Milan Uzelac
pozitivizam, pragmatizam, utilitarizam a kasnije i

egzistencijalizam.
Predmet istraivanja lanova Instituta bilo je drutvo i
njegova socijalna struktura, a predmet kritike masovna
kultura i degradacija kulture, naroito umetnosti u vreme
porasta masovnih sredstava prenosa informacija
(Benjamin); nastavljajui se na teorijsko naslee Hegela,
Marksa i Frojda, oni nisu zanemarivali ni naslee Niea s
ijih su pozicija branili vrednosti elitarne kulture. U prvi
plan istraivanja dospele su teme koje su bitno obeleavale
drutvenu situaciju tog vremena: faizam, nacizam,
psihoanaliza, dijalektika, teorija knjievnosti, teorija prava,
sociologija i muzikologija, problem oveka, masovne
kulture, industrijsko drutvo. Pripadnici Frankfurtske
kole negovali su antidogmatizam i pri tom se
beskompromisno zalagali za autonomiju teorijskog
miljenja. Njenim predstavnicima neki su zamerali da
neguju nostalgiju za elitarnom kulturom i to je donekle i
tano; no, ta je u tome loe?
Nastojei da shvate drutvo u celini predstavnici
Frankfurtske kole nastojali su da u svojoj kritici stanu
naspram tog drutva, mada su istovremeno znali da su i
sami deo tog drutva; kako ne postoji apsolutni subjekt
znanja i da se u miljenju o drutvu subjekt i objekt ne
podudaraju (jer je tako neto stvar budunosti), kritika
teorija nije rezultat napretka misli nego drutvenog procesa
koji ljudima treba da vrati vlast nad njihovom sudbinom,
ime se menjaju i teorija i funkcija miljenja kao i njegovi
odnosi prema objektu.
Teorija je kritika jer nastoji da sauva autonomiju u
odnosu na zateene forme drutvene svesti; ona je momenat
prakse usmerene ka boljem drutvu i poseduje destruktivni
karakter koji se ogleda u pojmovnoj aparaturi ali i opoziciji
spram vladajue svesti proletarijata. Kritika teorija u
www.uzelac.eu
212
Milan Uzelac
svojoj analizi polazi od apstraktnih kategorija ali time je i

kritika opisanog sveta. Njen intelektualni in je ujedno i
drutveni in kritika u Marksovom smislu. Polazei od istorijski odreenog drutva razvijenog kapitalistikog
graanskog drutva koje preti da se vrati u varvarstvo
kritika teorija anticipira jedno drugo drutvo u kojem vie
nema razlike izmeu nunosti i slobode. Teorija tei
emancipaciji oveka i ukazuje na svet po meri ljudskih moi
i potreba, na ljudske mogunosti koje su drugaije od onih
koje poznaje postojei svet. Leek Kolakovski je takvo
shvatanje odredio kao "lukaevski marksizam bez
proletarijata", a to teoriji daje manje dogmatski a vie
otvoreni karakter mada je pri tom ini manje jasnom i
manje konsekventnom.
Kako je veina predstavnika Frankfurtske kole bila
jevrejskog porekla, mahom iz bogatih jevrejskih buroaskih
porodica, od kojih je mali broj imao sutinskije veze sa
jevrejstvom, dolaskom nacista na vlast 1933. veina je emigrirala u enevu, Pariz a nakon nekoliko godina u Njujork.
Nakon II svetskog rata Horkhajmer i Adorno su se vratili u
Frankfurt i obnovili rad Instituta, dok su drugi lanovi
ostali u Americi (Markuze) ili Meksiku (From).
Nemaki filozof i sociolog Maks Horkhajmer (18951973), dugogodinji direktor Instituta za socijalna
istraivanja (od 1931. do 1965) niz godina je bio neopravdano u senci drugih saradnika Instituta i najvie
poznat po knjizi koju je napisao zajedno s Teodorom
Adornom Dijalektika prosvetiteljstva (1948) i njegovo delo
tek u poslednje vreme dobija pravi znaaj. Meu njegovim
radovima izdvajaju se: Studije o porodici i autoritetu (1936),
Tradicionalna i kritika teorija (1937), Pomraenje uma
(1947), Istraivanja o predrasudi I-V (1949-1950),
Nostalgija o savreno Drugom (1961), Sociologika I-II (sa T.
www.uzelac.eu
213
Milan Uzelac
Adornom), (1962), Kritika teorija I-II (1968), Primedbe

1950-1969. (1974).
U programskom spisu Tradicionalna i kritika teorija
Horkhajmer kao specifinost kritike teorije izdvaja: (a)
nezavisnost u odnosu na postojee doktrine (pa i na
marksizam), (b) uverenje o ozbiljnoj bolesti itave
civilizacije i (c) svest o tome da je i analiza postojeeg
drutva i sama sastavni deo tog drutva ili jedna od
njegovih samosvesti. Horkhajmer brani autonomiju
ljudskog miljenja ali zastupa i tezu da su filozofske,
religiozne ili socijalne ideje proizvod delovanja razliitih
drutvenih grupa.
Horkhajmeru je svojstveno opiranje na vrednosti
liberalnog drutva i suprotstavljanje svim oblicima
totalitarizma, kao i prekomernoj socijalnoj kontroli u
savremenim demokratskim industrijskim drutvima. Takve
tendencije sputavaju slobodnu inicijativu i potpomau
stvaranje autoritarnih drutava; Horkhajmer se u svojim
istraivanjima oslanjao na Marksa; smatrao je da zakoni
kapitalizma pretpostavljaju faizam ija ideologija maskira
stari cilj: vladavinu manjine nad sredstvima za proizvodnju,
dok tenja profitu podrazumeva uvek i tenju ka socijalnoj
vlasti. Zadatak filozofije Horkhajmer vidi u pruanju pomoi individui u suprotstavljanju onim oblicima totalitarne
organizacije drutva koje vode stvaranju totalitarnih
reima. Istiui kako je razvoj birokratskog aparata jo od
vremena Francuske revolucije uslovljen ostvarenjem
progresivnih ideala, pravedna raspodela zavrila se
apsurdom totalitarnim drutvom. U delu Dijalektika
vlasti Horkhajmer i Adorno se bave metafizikom vlasti koja
tei kako potinjavanju spoljanje prirode tako i stvaranjem
repertoara mehanizama za atomizovanjem individuuma u
drutvu. Apsurdna je pretenzija svake vlasti u XX stoleu
na optimizaciju i racionalizaciju socijalnih odnosa: bolest je
www.uzelac.eu
214
Milan Uzelac
neodeljiva od prirode civilizacijskog razuma i ona stvara e

u oveku za vladanjem nad prirodom; ta pretenzija nema
granica i ovek funkcionie u znaku industrijskog
pokoravanja okolne sredine; on je sredstvo za postizanje tog
cilja i tako deformie svoje autentine tenje budui da od
roenja slua kako se uspeh moe postii samo
samoograniavanjem. Od toga se moe spasti samo mimikrijom; trai se miljenje koje je spremno da slui
egoistikim interesima vladajue strukture. "Reimski"
mislioci propagiraju ideju unifikovanog oblika ivota kojim
dominira opta standardizacija koja velia proizvodnju a
minimalizuje slobodno, lino vreme pojedinca. Um u
industrijski organizovanim drutvima se ne moe tumaiti
kao unutranje svojstvo realnosti; njegova funkcija se svodi
na proraunavanje i izbor izmeu sredstava koja ve
unapred imaju zadan cilj i miljenje nema vie zadatak da
uspostavlja norme jer su one ve unapred date budui da
sve reeva "sistem", odnosno, vlast. Um je zarobljen od
strane socijalnog procesa; jedini kriterijum je
instrumentalna vrednost iji je cilj vladavina nad ljudima i
prirodom. U takvoj situaciji jedina forma intelektualizma
moe biti kritiko miljenje koje slabi drutvene sile
zaslepljivanja i uva politiki potencijal. Horkhajmer je
smatrao da je iluzorna vera u stvaranje svetle budunosti;
kritiko miljenje tei uspostavljanju umnog stanja, no
poto se ono temelji u stanju siromatva savremenog
drutva, samo sa uvidom u to stanje nije dat i nain
njegovog prevladavanja.
Napadajui scijentizam u ijoj osnovi je tvrdnja da
metode primenjivane u prirodnim naukama obuhvataju sav
intelektualni instrumentarijum koji vodi do vrednosnih
saznajnih rezultata, Horkhajmer je kao glavni cilj kritike
teorije video ne uveavanje znanja ve emancipovanje ljudi
iz porobljavajuih odnosa. Zadatak filozofije bi po
www.uzelac.eu
215
Milan Uzelac
Horkhajmeru bio u tome da sve to se zbiva prevede u govor

kako bi ljudi mogli da uju glasove koje je tiranija potisnula
u utanje i da se svet upozori na opasnost od napretka
tehnike kojoj slui nauka, koja je u principu indiferentna
prema sistemu vrednosti, te da napredak nauke i tehnike
neizbeno vodi do totalitarnog drutva, do sve veeg
manipulisanja ljudima, do propasti kulture i unitavanja
linosti.
Nemaki filozof, sociolog, kompozitor Teodor Adorno
(1903-1969) jedan je od vodeih predstavnika Frankfurtske
kole; u svojim ranim spisima bavi se filozofijom Huserla i
Kjerkegora koje kritikuje zbog prenaglaavanja uloge subjekta. Adorno je polazio od toga da je neophodno kritikovati
svaku teoriju drutva u onoj meri u kojoj se drutvo kao
njen predmet istorijski menja. U ranom periodu svog
stvaralatva Adorno je bio blizak idejama Lukaa i Kora,
posebno marksistikoj kritici robnog fetiizma i Lukaevom
uenju o "postvarenju". Nakon dolaska nacista na vlast u
Nemakoj, Adorno je emigrirao u Englesku a potom u
Ameriku gde je ostao do kraja II svetskog rata da bi se
potom vratio u Nemaku gde je ostao do kraja ivota
predajui na Frankfurtskom univerzitetu. Tokom godina
provedenih u emigraciji tesno sarauje sa lanovima
Instituta, posebno sa Horkhajmerom i rezultat te saradnje
je pomenuti spis Dijalektika prosvetiteljstva. U tom delu
autori dovode u pitanje ideju istorijskog progresa koja ini
jedan od stubova marksistike teorije; istorija drutva interpretirana je kao univerzalna istorija prosveenosti polazei
od toga da je ovek u stalnoj borbi za opstanak bio prinuun
tokom itave istorije da se usavrava u upravljanju svetom
radi ostvarenja sopstvenih ciljeva. Ta permanentna usmerenost na vladavinu menja bit ovekovog miljenja i ini ga
nesposobnim za samorefleksiju a um svodi na puki
instrument; taj proces prosveivanja vri se stalnom
www.uzelac.eu
216
Milan Uzelac
racionalizacijom sveta u subjektivno-instrumentalnom

smislu. Um sledi procedure formalnog automatizma.
Logika i tehnika aparatura koju je uz pomo nauke i
tehnike stvorio ovek za ovladavanje spoljanjom prirodom,
poinje da vlada samom ovekovom prirodom. U spisu
napisanom zajedno sa Horkhajmerom (Autoritarna linost,
1950) Adorno istie kako u procesu racionalizacije,
zahvaljujui odreenim sklonostima (konvencionalnost,
pokornost vlastima, destruktivnost, cinizam) ovek postaje
podloan autoritarizmu, a da antidemokratske strukture
raunaju s tim ljudskim sklonostima. Adorno nije smatrao
da je prosvetiteljstvo bilo u potpunosti represivno, no s
druge strane, nije imao iluziju da e instrumentalni um u
potpunosti biti ukinut; sredinom pedesetih i ezdesetih
godina Adorno je napisao svoja najznaajnija dela: Negativna dijalektika (1966) i Estetika teorija (1970). U tim
spisima Adorno nastavlja da razvija ve ranije formulisanu
teoriju racionalnosti, posebno negativnu dijalektiku kao
dijalektiki nain protivrenog miljenja o protivrenom;
Adornovo neprihvatanje formalno-logikog miljenja
posledica je uvida u protivreje koje postoji meu
pojmovima i stvarima pri emu se potiskuje neidentino,
ono to nije podlono pojmu. Ustajui protiv sistematizacije,
determinisanosti kategorijalnog aparata kao instrumenta
formalno-logikog miljenja, Adorno osnovnim principom
svoje negativne dijalektike proglaava princip "negacije
identiteta". On nastoji da redefinie Hegelovu kategoriju
odreene (pozitivne) negacije tako to negaciji daje drugo
znaenje. Ako je ona kod Hegela pokretaki momenat kojim
dijalektika smera razvijanju i prevladavanju, Adorno u negaciji vidi momenat koji ne vodi prevladavanju; u
negativnoj dijalektici Adorna ogleda se reakciju na neljudsku drutveno-istorijsku realnost; pozitivna hegelovska
www.uzelac.eu
217
Milan Uzelac
negacija sankcionie postojei poredak stvari koji je, po

miljenju Adorna, nedovoljno "negativan".
Vei broj Adornovih radova posveen je filozofskoj
kritici kulture i posebno estetici i sociologiji muzike; treba
imati u vidu spise: Filozofija nove muzike (1949), Ogled o
Vagneru (1952), Disonance (1956), Uvod u sociologiju
muzike (1962); sredinje mesto u tim radovima zauzima
kritika masovne, komercijalne umetnosti, kao i iskrivljena
svest ljudi koja do krajnjih granica ugroava kritiko
miljenje. Kritikoj svesti i srei pojedinca mogla bi pomoi
samo autentina umetnost, umetnost koja svesno
razobliava pretenzije na celovitost i samodovoljnost,
umetnost koja produktivno negira drutvenu realnost;
Adornova ideja "nove muzike" poiva na pretpostavkama
estetikog modernizma i kritici klasine umetnosti.
Filozofija muzike je danas mogua samo kao filozofija nove
muzike. Sve ostalo samo je jo odricanje oficijelne kulture:
ona sama slui jedino unapreenju varvarstva nad kojim se
gnevi pa bi se moglo rei da su najgori sluaoci oni
obrazovani koji enbergu prilaze s reima "ja to ne razumem" i u tom sluaju skromno znanje bes racionalizuje u
znalatvo. Mogunost same muzike, pie Adorno, postala je
neizvesna. Ne ugroava je to to bi bila dekadentna,
individualistika i asocijalna, kako joj to reakcija prebacuje;
naprotiv, ona jo nije u dovoljnoj meri takva; ona pokuava
da svoje anarhino stanje u mislima preokrene u izvesnu
slobodu, no ova joj se izmee u sliku i priliku sveta protiv
kojeg se buni, uzmie joj u poredak. Time to muzika slepo i
bez pogovora sledi istorijsku tendenciju svog vlastitog
materijala i prodaje se u izvesnom smislu svetskom duhu (a
ovaj nije svetski um), ona u svojoj nevinosti ubrzava
katastrofu koju istorija sprema da priredi svekolikoj
umetnosti. Ona daje istoriji za pravo, a ova e je za uzvrat
proglasiti bespravnom. No to sad ovoj osuenici na smrt
www.uzelac.eu
218
Milan Uzelac
daje pravo i prua joj paradoksalnu ansu da postoji i dalje.

U lanom poretku i propast umetnosti je lana. Istina
umetnosti, pie Adorno, jeste negacija prilagoavanja do
koje ju je doveo njen centralni princip, princip slaganja bez
ostatka. Sve dok umetnost, konstituisana u kategorijama
masovne produkcije, doprinosi ideologiji i sve dok je njena
tehnika jedna od tehnika ugnjetavanja, ona druga,
nefunkcionalna, ima svoju funkciju; Adorno ne govori o
definitivnom kraju muzike; ona se, po njegovim reima,
moe nadati da e preiveti zimu samo ako se emancipuje i
od dvanaesttonske tehnike, ali ne time to e pasti u
iracionalnost starije provenijencije, nego time to e dvanaesttonsku tehniku apsorbovati slobodno komponovanje, a
njena pravila spontani kritiki duh. Dvanaesttonska
tehnika je polemika koliko i didaktina. Ali, sad se radi
samo o tome kako da se doe do tehnikih merila pred licem
varvarstva koje nadire. Postavi li dvanaesttonska tehnika
jednu branu pred njega, onda je, po reima Adorna, ve
dosta uinila, ak ako jo i nije stupila u carstvo slobode.
Muzika je stav prema realnosti koju spoznaje ne
pretvarajui je u sliku. Tako se menja drutveni karakter
muzike. Tradicionalna muzika je, osamostaljujui svoje
zadatke i tehnike, postala autonomna. Drutveni sadraj
velike muzike ne moemo osvojiti ulnim sluanjem, nego
tek ako pojmovno oposredujemo spoznaju elemenata i
njihove konfiguracije. Adorno smatra da muzika dela ne
treba pripisivati odreenim drutvenim klasama, budui da
do naih dana muzika postoji samo kao proizvod graanske
klase koja otelotvoruje celo drutvo i istovremeno ga
estetski registruje. U tom smislu feudalizam nikad nije
imao svoju muziku ve ju je pribavljao od graanstva, a
kako je proletarijatu bilo uskraeno da se konstituie kao
muziki subjekt, u postojeem sistemu upravljanja ne moe
ni egzistirati druga muzika osim graanske.
www.uzelac.eu
219
Milan Uzelac
Stoga je, istie Adorno, nevano kojoj klasi pripada

kompozitor kao to do biti muzike ne moemo doi ni na
osnovu toga kako je drutvo prima; isto tako, privatna
politika ubeenja autora samo su u najsluajnijoj i
najnemerodavnijoj vezi sa sadrajem dela. Pomeranje
drutvenog sadraja u radikalno novoj muzici manifestuje
se negativno - u begu od koncerata. To nije posledica opredeljenja nove muzike nego u tome to se ona, kao
mikrokosmos, nalazi u antagonistikom ljudskom ureenju
i iznutra probija zidove koje je estetska autonomija ranije
briljivo postavljala. Klasini smisao tradicionalne muzike
sastojao se u tome da ona kontinuiranom imanentnou i
ugodnom fasadom forme proklamuje kako u sutini nema
klasa. Nova muzika, nesposobna da sama dobrovoljno
uskoi u borbu a da pri tom ne povredi vlastitu
konzistenciju, zauzima u toj borbi, i protiv svoje volje, jednu
poziciju time to naputa privid harmonije neodriv pred
licem realnosti to srlja u katastrofu.
Radikalno moderna muzika se izolovala ne po svom
asocijalnom, nego po svom socijalnom sadraju, time to
svojim istim kvalitetom ukazuje na drutveno udovite
umesto da ga pod maskom ve nekog postojeeg humaniteta
prikriva. Moderna muzika nije vie ideologija. U doba kad
se stapaju produkcioni i upravljaki aparati, pitanje
posredovanja izmeu baze i nadgradnje zastareva.
Umetnika dela su poput svih sedimenata objektivnog
duha, stvar sama (a ne ideologija o stvari). Ona su skrivena
drutvena sutina prikazana kao pojava. Moemo se
zapitati da li je umetnost ikad uopte i bila onaj
oposredovani odraz realnosti kakvim se prikazivala pred
svetskom moi, a ne moda uvek jedno prikrivanje stvari od
sveta da bi se njegovoj moi oduprla. Umetnika dela nikad
ne podraavaju drutvo; ona uvek odgovaraju na njegovu
heteronomiju i to utoliko vie to se vie odmiu od sveta.
www.uzelac.eu
220
Milan Uzelac
Umetniko delo ne reflektuje drutvo time to e reavati

njegova pitanja, pa ak ni time to e sama pitanja odabrati. Ali ono je zapanjeno uasom istorije. Sad insistira,
sad zaboravlja. Sad omekava, sad otvrdnjava. Istrajava, ili
se sebe odrie da bi nadmudrilo sudbinu. Objektivitet
umetnikog dela je fiksiranje tih trenutaka.
Integralna tehnika kompozicije nije nastala ni pri
pomisli na integralnu dravu ni pri pomisli da ovu ukine,
ona je pokuaj da se odoli stvarnosti i da se apsorbuje onaj
panini strah kome je integralna drava odgovarala.
Umetnost mora, radi ljudskosti, nadmaiti svet u njegovoj
neljudskosti. Umetnika dela se proveravaju na
zagonetkama koje svet zadaje da bi progutao ljude. Svet je
sfinga, umetnik njen zaslepljeni Edip, a umetnika dela
odgovori koji, poput njegovog rue Sfingu u ponor. Tako se
umetnost odnosi prema mitologiji. okovi pred
nerazumljivim, koje je umetnika tehnika izazivala u doba
kad je bila bez smisla, menjaju svoj pravac. Oni osvetljavaju
besmislen svet. Tome se rtvuje nova muzika. Svu tminu i
krivicu sveta preuzela je na sebe, svu svoju sreu nalazi u
tome da spozna nesreu; svu lepotu u tome da se odrekne od
lepog privida. Niko ne eli da s njom ima veze, ni pojedinci
ni kolektivi. Ona se razlee a da je niko ne uje, ostaje bez
odjeka. Dok se oko sluane muzike vreme prelama kao
metkom razbijeni prozrani kristal, nesluana muzika pada
u prazno vreme poput kakvog orka. Pa ma dola i do
poslednjeg iskustva koje mehanika muzika svakog asa
proivljava, nova muzika je spontano ciljala na apsolutni
zaborav. Ona je zapravo poruka u boci to pluta morem.
Ovo bi bile neke od osnovnih ideja koje Adorno izlae u
svom radu iz 1940. godine o enbergu a koji e initi osnovu
njegove Filozofije nove muzike.
Meu najtalentovanijim lanovima Horkhajmerovog
kruga bio je Valter Benjamin (1892-1940) koji je na
www.uzelac.eu
221
Milan Uzelac
nemako-panskoj granici izvrio samoubistvo kako

nacistima ne bi pao u ruke; Benjamin istrauje konkretne
forme kulture na temeljima marksizma i judaizma;
Filozofiju je studirao u Berlinu, Minhenu i Bernu; godine
1919. odbranio je disertaciju Pojam umetnike kritike u nemakom romantizmu, poto mu je Univerzitet u Frankfutru
odbio disertaciju Poreklo nemake tragedijske igre zbog
njene neobinosti. Nakon boravka u Moskvi 1925-1926.
poinje da izuava dela Marksa; od 1933. ivi u Parizu i
tada poinje njegova saradnja sa Horkhajmerom; u to
vreme pie rad o pariskim pasaima, koji je ostao nedovren
i kao takav tampan 1955. Benjaminovi radovi su, zahvaljujui Adornu, postali ire poznati tek ezdesetih
godina XX stolea a njegov veliki uticaj se poinje jo jae
oseati nakon objavljivanja sabranih dela u sedam knjiga
(1972-1989); mora se imati u vidu da se naknadno
"otkrivanje" Benjamina poklapa s ponovnim interesom
ezdesetih godina za avangardnu umetnost dvadesetih
godina XX stolea, iji je on svojevremeno (to se sada jasno
vidi) bio jedan od najveih teoretiara. Meu njegovim
najpoznatijim spisima su Poreklo nemake tragedijske igre
(1925, tampano 1928), Moskovski dnevnik (1926-1927),
arl Bodler (1937-1939), ta je epsko pozorite (1939), O
pojmu istorije (1940). Umetnika dela Benjamin vidi kao
izraz odreenog naina proizvodnje i specifine istorijske
situacije; umetniko delo je integralni izraz religioznih,
metafizikih, politikih i ekonomskih tendencija svog vremena. Piui o pozorinim delima (tragikim igrama)
baroknog doba Benjamin je anticipirao postmodernistiku
tezu o odsustvu "finalnih" smislova u komponentama
duhovne kulture. Alegorije baroknog doba mogu svata
oznaavati, i uvek neto drugo, neidentino samome sebi.
Istina predmeta u celini rastvorena je u subjektivnom
voluntarizmu alegorijskog oznaavanja: u alegorijskim
figurama "tragedijskih igara" istorija oveanstva se
www.uzelac.eu
222
Milan Uzelac
pokazuje kao istorija nedaa i iskuenja, jezikom simbola

priroda se shvata kao predskazanje spasa i vaskrsenja. Gubitkom neposrdne veze rei i stvari (to se deava s
Adamovim padom) jezik ne treba tumaiti kao orue
adekvatne komunikacije ve kao proizvoljnu formu svega
postojeeg. Poto svaka stvar poseduje neki duhovni
sadraj, jezik pripada svim realizacijama stvari i njihovim
manifestacijama: smisaona komunikacija je samo momenat
funkcionisanja jezika. Ime na koje se obino skoncentrie
interes filozofije jezika jedino je sposobno da sprei
redukovanje saoptavanja na nivo obinog instrumentalnog
akta. U danas ve uvenom spisu Umetniko delo u veku
tehnike reprodukcije (1936) Benjamin se koristi nekim
Marksovim idejema u tumaenju tradicionalnih teorija
umetnosti; ukazuje da nove mogunosti proizvoenja
umetnikih dela (film, fotografija) stvaraju novu situaciju u
kulturi i da ritualne crte koje su povezivale umetnost s
religijom ili kultom sada gube svoj znaaj; umetnost vie ne
poiva na ritualu ve na politici. Ako se tradicionalna
umetnost kao instrumentima sluila magijom i kultom sada
se kao njena osnovna vrednost javlja trina vrednost,
sposobnost da postane sredstvo masovnog konzumiranja.
Umetnika dela gube svoju "auru" i unikatnost, iskorauju
iz istorije i tradicije; fotografija i film postaju standardna
sredstva istorijskih dogaaja i dobijaju politiko znaenje.
Gledalac filma postaje kritiar poto ono to je dato na
ekranu poklapa se s takom gledanja kamere koja ono to
se deava posmatra iz razliitih uglova. Umetnik je
suprotnost snimatelja; dok prvi nastoji da osmisli prirodnu
distancu u odnosu na realnost i daje njenu integralnu
predstavu, snimatelj duboko prodirui u realnost see je na
delie i stvara novu sliku iz mnotva fragmenata. Sa
irenjem auditorijuma film postaje vaan politiki faktor
delovanja na mase. Film iri granice percepcije i brie rastojanja i dozvoljava posmatranje i najmanjih delia
www.uzelac.eu
223
Milan Uzelac
stvarnosti, nalik delatnosti psihoanalitiara. Umetnost

postaje vana politika mo koju faizam koristi za estetizaciju politike u cilju struktuiranja i mobilizacije masa
bez promena odnosa vlasnitva a posledica toga je
estetizacija rata koja za cilj ima homogenizaciju masa20. Ne
treba gubiti iz vida godinu u kojoj je nastao ovaj tekst: 1936.
Kasniji dogaaji potvrdili su veliinu ove sjajne
Benjaminove analize; njegove teze ne gube u znaaju ni kad
je re o savremenom filmu, posebno amerikom, koji je do
krajnjih granica ispolitizovan i ideologizovan, a o emu e
tek biti napisane temeljne analize. Isto vai u velikoj meri i
za Benjamina koji tek u vreme postmodernizma dobija svoje
pravo mesto u istoriji miljenja i sve ee obraanje njemu
nije nimalo sluajno.
Kako se uvek interesovao za skriveni smisao govora, pa
je istraivanju kabale posveivao mnogo vie panje no
Marksu (koga nije mnogo itao), Benjaminov interes za
istorijski materijalizam moe se objasniti eljom da se
otkriju ifrovani smislovi istorije koju je shvatao kao
predmet konstrukcije ije mesto nije prazno vreme, ve
sadanjost starih dogaaja koje dananje vreme neprestano
oivljava. Benjamin je bio duboko vezan za ideju
mesijanstva i stoga je smatrao da je nemogua imanentna
eshatologija, da eshaton kroz neku rupu mora ui u vreme,
kao Mesija; on nije hteo da potpuno kida veze sa tradicijom;
insistirao je na tome da se delovi mitskog naslea moraju
spasti jer bez njih kultura ne bi mogla trajati. Konano,
verovao je da postoji neka skrivena riznica smislova, da
ljudske jezik i umetnost vie otkrivaju no to stvaraju a da
jezik nosi znaenje ne na osnovu konvencije ili sluaja, ve
zbog nekakvog alhemijskog srodstva sa stvarima i
iskustvom pa mu je stoga instrumentalno tumaenje jezika
20
Benjamin istie kako je Bodler u svoje vreme estetizovao zlo i uinio ga

prihvatljivim ljudima sredine XIX stolea.
www.uzelac.eu
224
Milan Uzelac
bilo simptom opteg raspada nasleenih znaenja u

tehnokratski orijentisanoj kulturi.
Za Frankfurtsku kolu Benjamina ne vezuje toliko
marksizam ve interesovanje za razne simptome kulturne
dekadencije koji su posledica robnog karaktera umetnosti;
ako je verovao u oslobodilaki potencijal proletarijata, onda
je vie verovao u proletarijat kao nosioca budue kulture no
kao organizatora nove proizvodnje.
Herberet Markuze (1898-1979) je od 1933. jedan od
aktivnih saradnika Fankfurtske kole; studirao je u Berlinu
i Frajburgu, ali je iz Nemake emigrirao 1934. u vajcarsku
a otud nakon godinu dana u Ameriku gde od 1939. do 1950.
radi za ameriku vladu u informacionom sektoru amerike
kontraobavetajne slube. U isto vreme predavao je na
Kolumbijskom univerzitetu (1934-1941; 1951-1950),
Kalifornijskom (1955-1964) i Univerzitetu u San-Dijegu
(1965-1976). ezdesetih godina Markuze je postao
popularan izvan akademskih krugova pa su ga studenti
krae vreme smatrali svojim ideologom jer su u njemu videli ideologa "globalne revolucije" koja se trebala odvijati
kroz seksualno oslobaanje bez uea radnika; uope,
treba imati u vidu da se pokreti vezani za 1968. poklapaju s
prestankom rada zavoda u Manesteru u kojima je svoja
shvatanja socijalizma nastojao da realizuje Robert Oven,
kao i sa ekspanzijom rok-muzike i marihuane; ubrzo se
pokazalo da studenti i rasne manjine ne mogu biti nikakav
nosilac progresivnih drutvenih promena, ali da su veoma
efikasno bili iskorieni za ruenje sistema vrednosti koje se
sistematski sprovodi sve do naih dana uz pomo
holivudske produkcije, lanaca brze hrane, a u najnovije vreme irenjem jednodimenzionalnih besplatnih informacija
putem interneta. Oni koji se bave holivudizacijom i
mekdonaldizacijom sveta nai e kod Markuzea
interesantne opservacije, ali i nain kako se miljenje moe
www.uzelac.eu
225
Milan Uzelac
dugorono u odreenom smeru kanalisati. Iako je u

meuvremenu opao interes za Markuzea, re nije o nekom
beznaajnom misliocu i da je objavio samo jednu jedinu
knjigu, ovek jedne dimenzije, ili zbornik rasprava Estetska
dimenzija, to bi ve bio dovoljan razlog da mu se posveti
puna panja. U njegove osnovne radove spadaju: Hegelova
ontologija i osnovi teorije istorinosti (1931), Um i revolucija
(1940), Eros i civilizacija (1955), Sovjetski marksizam
(1958), ovek jedne dimenzije (1964), Represivna tolerancija
(1965) Kraj utopije (1967), Psihoanaliza i politika (1968),
Ideje o kritikoj teoriji drutva (1969), Kontrarevolucija i ustanak (1972), Estetska dimenzija (1977).
Nakon odbranjene disertacije iz oblasti knjievnosti
(1922), Markuze u Frajburgu slua Hajdegera (1928-1932)
ali se od njega udaljava pod uticajem u to vreme objavljenih
Marksovih Ekonomsko-filozofskih rukopisa; premda e u nekim elementima ostati pod trajnim Hajdegerovim uticajem,
i premda je u Hajdegerovoj analizi opstanka (Dasein) video
novu radikalnu taku za utemeljenje savremene socijalne
filozofije, pre svega kroz sintezu egzistencijalne ontologije i
istorijskog materijalizma realizovanim u filozofskoj
antropologiji, Markuze se nakon upoznavanja s Marksovim
spisom udaljava od Hajdegera ije mu se ideje ine
apstraktnim i nemonim da obuhvate u svom totalitetu
realno-istorijske strukture savremenosti.
Nakon toga, Markuze se udaljava i od marksizma i
njegovo filozofiranje karakterie odsustvo Marksovih
ekonomskih kategorija; on istrauje "novu realnost" koju
odreuje kao "tehnoloku realnost" i u prvom planu nisu
ekonomski momenti drutva ni priroda ekonomske moi,
ve sam tip zapadne civilizacije i njegova imanentna
potinjenost prirodi; to za krajnju posledicu ima vladavinu
oveka nad ovekom. Neko vreme Markuze je prihvatao i
najsporniji momenat Frojdovog uenja ideju o neizbenom
www.uzelac.eu
226
Milan Uzelac
konfliktu izmeu ovekove prirode i drutvene forme

njegovog postojanja. Ocenjujui psihoanalitiku ideju o determinisanosti kulture arhajskim nasleem, Markuze je
smatrao da je progres mogu pri samosublimaciji
seksualnosti u Eros; on polazi od toga da su nagon ka ivotu
(Eros) i nagon ka smrti (Tanatos) nespojivi s "pravilama
igre" nae civilizacije. Ovi nagoni se potiskuju od strane
drutva i sublimiu (Eros) ili preusmeravaju (Tanatos) na
spoljanji svet u obliku rada (pokoravanje prirode) ili na
unutranji svet (u hipostazama vlasti).
Po miljenju Markuzea dostignut nivo nauke i tehnike
stvara principijelno novi sistem zadovoljavanja lanih
materijalnih potreba ljudi u visokorazvijenim drutvima;
mogue je osloboditi instinkte od nepotrebne presije i telu
omoguiti da samo bude svoj cilj a rad pretvoriti u slobodnu
igru ljudskih mogunosti. Ali, ouvanje postojeeg
drutvenog poretka vodi porastu represivnih sila u obliku
bezmerne opte drutvene kontrole. Posledica toga
savremenoj industrijskoj civilizaciji je formiranje
jednodimenzionalnog oveka, objekta duhovne manipulacije, budui da on ima smanjen kritiki odnos prema
drutvu. Danas dominantna civilizacija, po Markuzeu je
jednodimenzionalna u svim svojim momentima: nauci,
filozofiji, umetnosti, svakodnevnom miljenju, politikim
sistemima, ekonomiji i tehnologiji; izgubljena "druga"
dimenzija je princip negativnosti i kritike, zahtev za
istinskim svetom kao kritikom postojeeg sveta; u jednodimenzionalnom svetu sve je svedeno na jednu funkciju
lienu "supstancije", autonomije. Umetnost takoe
uestvuje u univerzalnom procesu degradacije ne time to
negira vrednosti kulture ve to ovu ugrauje u postojei
poredak. Zadatak kulture budunosti je da neguje duh
negacije i da se okrene protiv "postojeih formi slobode".
Tako neto bie mogue transcendiranjem postojeeg drut-
www.uzelac.eu
227
Milan Uzelac
va, promenom strukture stvarnosti, razvijanjem nove

tehnologije i povratkom na jedinstvo nauke i umetnosti,
nauke i etike, oslobaanjem mate. To e, po miljenju
Markuzea, biti mogue uz pomo slojeva drutva koji se
nalaze ispod povrine konzervativne baze naroda uz
pomo odbaenih i autsajdera, nezaposlenih, etnikih
manjina i studenata, dakle, uz pomo onih slojeva koji odbijaju da prihvate igru koju im nameu vii slojevi
potroakog drutva izgraivanjem sistema vetakih
potreba.
Budui da je kapitalistiki sistem stvorio takve
mehanizme i naine asimilacije kulture da je u stanju da
sve kritike elemente prevede u podrku sistemu i da ih u
sebe integrie, Markuze je smatrao da je neizbeno nasilje
jer sloboda govora, rei i udruivanja, tolerancija i
demokratske institucije, samo su sredstva ovekoveivanja
duhovne vladavine kapitalistikih vrednosti. Zato oslobaanje mora zapoeti oslobaanjem od demokratskih sloboda i
tolerancije, i u eseju o represivnoj toleranciji on izlae
shvatanje da tolerancija koja je nekad bila oslobodilaka
parola danas slui ugnjetavanju re je o toleranciji koja
slui ugnjetavanju koje sprovodi tiranska veina protiv
ideje oslobaanja; to je tolerancija koja ne treba da se
tolerie, tolerancija zla i lai. Istinska i dublja tolerancija
mora se zasnivati na netoleranciji prema lanim idejama i
pokretima; tolerancija koja je proirila obim i sadraj
slobode uvek je bila pristrasna - netolerantna prema svima
koji su se borili protiv odranja postojeeg stanja. Markuze
ukazuje na to da i proklamovana sloboda rei unapred je
osuena na to da proizvodi miljenje koje je u interesima
establishmenta koji podrava veina jer ovaj ima sredstva
da utie na miljenje. Zato su, kae on, mnogi uasi
savremenog sveta opisivani u mas-medijima ali
neemocionalnim tonom na nepristrasan nain; takva
www.uzelac.eu
228
Milan Uzelac
"objektivnost" je lana i ta vrsta tolerancije je neljudska.

Tolerancija mora stoga oznaavati netoleranciju
desniarskih pokreta i toleranciju leviarskih pokreta; pri
tom, tu nije re o zalaganju za neku diktaturu ve za
stvarnu demokratiju koja je protiv ideje tolerancije, jer
veina ne moe biti u pravu budui da su demokratska
sredstva informacija deformisala njihove duhove.
Dok se u oblasti kulture manifestuje novi totalitarizam,
u razvijenim industrijskim civilizovanim drutvima koja su
pod autoritarnim reimima imamo dve vrste terora: teror
pomou terora i teror pomou demokratije, pluralizma i tolerancije; prvopomenuti teror koji tei oslobaanju
oveanstva Markuze smatra boljim, dok je daleko gori ovaj
drugi teror pomou slobode koji sam sebe ovekoveuje.
Ako su rane rasprave Markuzea i bile u znaku
mladohegelovske interpretacije Hegela, kasnija njegova
dela nemaju s marksizmom a i Hegelom mnogo zajednikog;
re je o poluromantinom anarhizmu, ali isto tako i o
lucidnoj dijagnozi savremene kulture koja sve vie poprima
apokaliptine crte. Markuze smatra da do drutvene
promene u savremenom drutvu moe doi samo naputanjem vladajuih vrednosti kapitalizma i diktatorskog
socijalizma, pri emu socijalne inicijative dolaze od
marginalnih slojeva koje ine intelektualci i studenti; iako
su ga u poetku ubrajali u ideologe "nove levice" on se ubrzo
distancirao od levog radikalizma. Pred kraj ivota Markuze
je pokaavao da razvije nove modele i tipove racionalnosti
kojima bi se oslobodila ulnost od represivnog pritiska
kulture. U nizu radova kojima analizira duboke izvore
ljudskog bivstvovanja on se pribliava ponovo Hajdegeru. U
osnovi savremene industrijske civilizacije lei po Markuzeu
odreen istorijski projekt u obliku konkretnog ovekovog
odnosa prema svetu, odnos miljenja spram prakse u svetu.
Taj projekt Markuze odreuje kao "tehnoloki projekt",
www.uzelac.eu
229
Milan Uzelac
odnosno kao tehnoloku racionalnost koja ima za cilj da

porobi prirodu i prilagodi je potrebama oveka. Ali, ta
tendencija okree se protiv samog oveka kao dela prirode i
u tome se ogleda iracionalnost represivne racionalnosti koja
je duboko ukorenjena u samo bivstvovanje.
Nemaki filozof, psiholog i sociolog Erih From (19001980) jedan je od glavnih predstavnika neofrojdizma; u
Hajdelbergu je doktorirao filozofiju 1922. godine a naredne
dve godine pohaao kurs psihoanalize u Berlinu; od 1925.
bavio se psihoanalitikom praksom da bi od 1929. do 1932.
bio saradnik Insituta za socijalna istraivanja u Frankfurtu
gde je rukovodio odsekom socijalne psihologije. Nakon
emigracije 1933. u Ameriku From predaje na Kolumbijskom
i Jelskom univerzitetu da bi potom osnovao Institut za
psihoanalizu na Nacionalnom univerzitetu u Meksiku. Od
1974. do smrti iveo je u vajcarskoj. U njegove
najznaajnije spise ubrajamo: Bekstvo od slobode (1941),
ovek za sebe (1947), Zdravo drutvo (1955), Umee voleti
1956), Zenbudizam i psihoanaliza (1960), Marksovo
shvatanje oveka (1961), Revolucija nade (1968), Anatomija
ljudske destruktivnosti (1973), Imati ili biti (1976). Podsticaj
svojim istraivanjima From nalazi u deloma Frojda, ranog
Marksa, Spinoze, Niea, kao i u budizmu; naglasak stavlja
na probleme oveka i nastoji da oveka protumai s biolokog, socijalnog i egzistencijalnog aspekta. Smatra da
ljudska priroda ne moe biti objanjena ni kao bioloki
uslovljena suma elja, ni kao slepa posledica socijalnih
uslova ivota; ljudska priroda je rezultat istorijske evolucije
i sinteze odreenih uroenih mehanizama i zakona. Kidanje
jedinstva s prirodom i elja za uspostavljanjem nove
harmonije za raun izgubljene stvaraju nerazreive
egzistencijalne dihotomije koje nastaju izmeu ovekovog
ivota i smrti, izmeu njegovih mogunosti i granica
realizacije tih istih mogunosti. From ukazuje i na
www.uzelac.eu
230
Milan Uzelac
protivreja individualnog i socijalnog ivota koja nisu

imanentna ljudskom postojanju ve su posledica istorijskih
uslova i u principu reiva. Primer istorijske dihotomije je
pojava ropstva u antiko doba; jedinstvenost ovekovog
poloaja ogleda se u tome to je zadovoljenje potreba nedovoljno ne samo za sreu ve i za psihiko zdravlje. Potrebe
koja nastaju usled disharmonije ovekovog postojanja
daleko prevazilaze granice ivotnih potreba; njihov izraz je
nagon da se uspostavi jedinstvo oveka i sveta. Po
Fromovom miljenju izvor svih ovekovih pokretakih sila,
afekata i nagona je u potrebi da se prevazie protivreje
postojanja i da se dospe do viih formi jedinstva s prirodom,
s drugim ljudima i sa samim sobom. From smatra da svi
postojei oblici istorijskih oblika drutva ne odgovaraju
autentinim potrebama oveka. Represivnost drutva
izraava se po njegovom miljenju u manipulaciji svesti i u
potiskivanju socijalno nepoeljnog u sferu nesvesnog, i
stoga From govori o "socijalno nesvesnom" koje je
determinisano delovanjem "socijalnog filtra". Zadatak psihoanalize je "derepresija", dovoenje do svesti ljudskih
mogunosti i njihovo usklaivanje s drutvom.
Humanistika koncepcija koju je razvijao From imala je
veliki uticaj u razumevanju postindustrijske civilizacije.
Komunikativna racionalnost
U poetku blizak Frankfurtskoj koli, da bi potom
postao krajnje samostalan, originalan i verovatno jedan od
najuticajnijih savremenih mislilaca, jeste Jirgen
Habermas (1929) koji je zajedno s predstavnicima starijeg
pokolenja (Gadamerom i Rikerom) veoma brzo postao jedan
od ivih klasika savremene filozofije, ali isto tako i
sociologije, psihologije, filozofije politike i teorije prava;
Habermasa odlikuje izraziti duh dijaloga: uestvovao je u
www.uzelac.eu
231
Milan Uzelac
raspravama o pozitivizmu sa predstavnicima studentskog

pokreta, a zatim sa sledbenicima K. Popera, sa H.G.
Gadamerom o pitanjima hermeneutike, sa Niklasom
Lumanom o teoriji sistema, kao i sa predstavnicima
postmodernizma (Liotar); uvek ga je odlikovala smelost i
odgovornost, ali i spremnost da ui od drugih te su mnogi u
njemu videli primer moi "komunikativne racionalnosti"
kojoj je i posvetio sav ivot (M. Dej). Habermasove ideje i
koncepcije jesu rezultat diskursa, polemike sa onim
uenjima koja su na njega izvrila najvei uticaj; tako se
moglo dogoditi da su one postale sinteza esto krajnje
raznorodnih koncepcija. Poetkom osamdesetih godina
Habermasova teorija komunikativnog delovanja, etika diskursa i originalna filozofija prava, doneli su mu toliku
popularnost da su ga mnogi poeli smatrati jednim od
najveih filozofa dananjice21.
Filozofiju, psihologiju, istoriju nemake knjievnosti i
ekonomiju, Habermas je studirao u Getingenu, Cirihu i
21Ima,
razume se i onih drugih, poput Bernda Rabela koji

smatraju kako je Jirgen Habermas denuncijant u slubi
Vaingtona i kau kako je "zbog toga mnogo puta nagraivan i
proglaavan za najznaajnijeg nemakog filozofa 20. veka. Ova
je tvrdnja naravno besmislena, jer je Habermas jedan ambiciozan,
no po svojim dostignuima filozof daleko ispod nivoa jednog
Hajdegera, Karla mita, Horkhajmera ili Markuzea. Habermas je
podrao ameriko bombardovanje Iraka i Srbije. On je ideolog
vladajueg socijalnoliberalnog sistema: kao takav je primio brojne
nagrade od establimenta u Nemakoj. Habermas idealizuje rad
medija u Sjedinjenim Dravama i na Zapadu i pozdravlja njihov
doprinos manupulaciji. On to opravdava tehnolokom nunou i
svesno ignorie negativne strane moderne komunikacije. On je
ideolog finansijskog kapitala". Opirnije:
http://www.pecat.co.rs/2010/10/bernd-rabel-evropska-unija-je-neprijateljnemacke/
www.uzelac.eu
232
Milan Uzelac
Bonu gde je doktorirao 1954. radom o elingu kod Eriha

Rotakera, nakon ega je preao u Frankfurt gde je od 1956.
do 1962. bio Adornov asistent u Istitutu za socijalna
istraivanja, potom profesor Univerziteta u Hajdelbergu
(1962-1964) i Frankfurtu (1964-1971; 1983-1994) a u
meuvremenu sedam godina direktor (sa K.F. Vajczekerom)
Instituta Maksa Planka (1964-1971), no za to vreme nije
prekidao nastavniku delatnost u Frankfurtu. On je
predstavnik "druge (srednje) generacije" Frankfurtske
kole, jedan od ideologa nove levice i predstavnik
neomarksizma. Koncepcije Habermasa ine sintezu
filozofije Frankfurtske kole, psihoanalize, analitike
filozofije, hermeneutike i strukturalizma. Njegova
istraivanja se kreu od socijalne filozofije, preko teorije
komunikacije do metodologije i filozofije prava.
Njegova najznaajnija dela su: Strukturne promene
javnosti (1962), Teorija i praksa (1963), Saznanje i interes
(1968), Tehnika i nauka kao ideologija (1968), Ka logici
drutvenih nauka (1970), Teorija drutva i socijalna tehnologija (sa N. Lumanom, 1971), Kultura i kritika (1973),
Teorija drutva ili socijalne tehnologije (1973), Problem
legitimnosti u uslovima poznog kapitalizma (1973), Ka
rekonstrukciji istorijskog materijalizma (1976), ta je
univerzalna pragmatika (1976), Teorija komunikativnog
delovanja I-II (1981), Moralna svest i komunikativno
delovanje (1983), Filozofski diskurs moderne (1985), Moral i
komunikacija (1986), Postmetafiziko miljenje (1988),
Faktinost i znaenje (1992), Objanjenje etike diskursa
(1994), Ukljuenje Drugog. Fragmenti o politikoj teoriji
(1997) i dr.
U poetku pod velikim uticajem nemake klasine
filozofije ali i Marksa i marksizma, Habermas je bio veoma
blizak filozofskim i sociolokim koncepcijama Frankfurtske
kole od koje se poeo udaljavati kad se postavilo pitanje od-
www.uzelac.eu
233
Milan Uzelac
nosa filozofije i politike; za razliku od starijih predstavnika

ovog pokreta koji su smatrali da se treba distancirati od
politike, mlaa generacija kojoj je pripadao Habermas
insistirala je na tome da filozofija mora biti u sreditu
politikih diskusija i da filozofski osmiljava politike
procese. Na taj nain on se poeo (uz vee razumevanje
Adorna a manje Horkhajmera) udaljavati od filozofije moderne i prosveenosti koju su zastupali predstavnici
Frankfurtske kole, te i svoju doktorsku disertaciju (koja je
potom imala preko dvadeset izdanja) Strukturne promene
drutvenosti nije 1961. odbranio u Frankfurtu ve u
Marburgu kod V. Abendrota.
Od samog poetka Habermas je odbacivao pokuaje da
se po shvatanjima razliiti mislioci objedinjuju u jednu
jedinstvenu kolu kao to bi to bila "kritika teorija"; tako
neto za njega nikad nije ni postojalo, mada postoji neka genetska veza uenja Horkhajmera, Adorna, Markuzea i
Habermasa; on je poseban znaaj pridavao Dijalektici
prosvetiteljstva koju je smatrao jednim od najznaajnijih
spisa u XX stoleu, mada se povremeno pozivao i na neke od
poznijuh radova predstavnika Frankfurtske kole.
Analizirajui kritiku teorija drutva Horkhajmera, Adorna
i Markuzea, Habermas konstatuje nedostatke kritike teorije koji se ogledaju u nejasnosti normativnih odnosa, u
apsolutistikom tumaenju istine i odnosa filozofije prema
naukama i u nepotpunim ocenama demokratskih tradicija
pravne drave. Habermas kritikuje i stanovite kritike teorije po kojem je mogue svoenje drutvene racionalnosti na
racionalnost radne prakse shvaene kao pokoravanje
prirode to za posledicu ima redukciju procesa
samoostvarivanja ljudskog roda u radnoj delatnosti. Po
miljenju Habermasa institucionalni okviri drutva nisu
neposredni rezultat procesa rada; neophodno je
diferencirati dva procesa emancipacije drutva:
emancipaciju drutva od spoljanje prinude prirode i
www.uzelac.eu
234
Milan Uzelac
emancipaciju od represija koje su posledica sopstvene prirode. U prvom sluaju drutveni ideal je totalna
automatizovana socijalna organizacija kao rezultat naunotehnikog progresa. U drugom sluaju pretpostavlja se
uveavanje javne refleksije koja rastvara forme drave i
oslobaa potencijal komunikativnog delovanja.
Habermas razlikuje rad i jeziku komunikaciju: rad
podrazumeva instrumentalnu praksu odreenu tehnikim
pravilima koja poivaju na empirijskim znanjima.
Komunikativno delovanje je odreeno interakcijom koja je
voena intersubjektivno odreenim normama koje su
osnova opteprihvaenog ponaanja uesnika u
komunikaciji. U tom smislu istorija moe biti protumaena
kao proces racionalizacije22 drutva, kao rast proizvodnih
sila uz pomo racionalnih sredstava i procedura njihovog
izbora i kao proces racionalizacije delovanja orijentisanog
na uzajamno razumevanje. Habermas je u periodu 19701990. transformisao projekt kritike teorije drutva na
osnovu sinteze analitike filozofije (Ostin, Serl),
hermeneutike, psihoanalize, kao i niza socijalnih teorija.
Habermas je, zajedno s K.O. Apelom, razvijao model
komunikativne racionalnosti koji bi trebalo da projektu
moderne udahne "drugi ivot" i da mu sauva patos racionalne kritike i emancipacije. Njegova osnovna teza je u
tome da je projekt moderne nezavren jer nisu iscrpljene
sve njegove mogunosti; time se Habermas suprotstavlja
teoretiarima postmodernizma smatrajui da su njihove
koncepcije zasnovane na kritici zastarelog tipa racionalnosti
koji poiva na modelu autonomne predlingvistike svesti. U
vreme kad su relativistiki stilovi miljenja postali
22
Racionalizacija oznaava otklanjanje odnosa prinude koji su

neprimetno ugraeni u strukture komunikacije. Na taj nain drutvena
racionalizacija se pokazuje kao proces postepenog prevladavanja sistematski naruene komunikacije.
www.uzelac.eu
235
Milan Uzelac
svojevrsna moda, Habermas ide "protiv struje" i trai

osnove univerzalnih kriterijuma uma.
Habermas smatra da filozofija vie nema pretenziju na
to da kazuje apsolutne istine o svetu i da bude vrhovni
sudija nauci i kulturi; ona svoj smisao ima u rekonstrukciji
intuitivnog, predteorijskog znanja uesnika komunikacije i
na taj nain pomae aktualizaciju potencijala racionalnosti
koji ve lei u osnovi komunikativnog delovanja. Filozofija
uspostavlja jedinstvo uma, izgubljeno podelom sfere kulture
u novo doba u tri oblasti: nauka i tehnologija, moral i pravo,
umetnost i umetnika kritika; na taj nain filozofija i dalje
ostaje uvar racionalnosti kao i forma socijalne kritike.
Habermas u savremenoj filozofiji izdvaja etiri smera
koji imaju sopstveni lik: analitiku filozofiju,
fenomenologiju, zapadni marksizam i strukturalizam. Ta
etiri smera se meusobno bitno razlikuju, no svi su na
specifian nain moderni i to ima svoj izraz u osnovnim
motivima miljenja. Habermas izdvaja i etiri motiva koji
bitno ukazuju na razilaenje s dosadanjom tradicijom: postmetafiziko miljenje, lingvistiki obrt, lokalizaciju uma i
odustajanje od privilegovanog poloaja teorije u odnosu na
praksu (tj. prevladavanje logocentrizma).
Evropska metafizika zasnovana na identitetu
bivstvovanja i miljenja i sakralizaciji teorijskog naina
ivota, destabilizovana je spoljnim impulsima; metafizici
svojstveno totalizujue miljenje dolazi u pitanje sa novim
tipom metodike racionalnosti. Novi predmet filozofske
refleksije sada je svet ivota kao oblast svakodnevne
samorazumljivosti, kao nepredmetna, predteorijska
realnost i to nije ona totalnost s kojom je raunala
metafizika; postmetafiziko miljenje operie s drugim
pojmom sveta.
Lingistiki obrt koji se desio u XX stoleu oznaava
smenu paradigmi: prelaz od filozofije svesti ka filozofiji
www.uzelac.eu
236
Milan Uzelac
jezika. Prvoj paradigmi je svojstven odnos ljudske svesti ka

neem u realnom svetu to se moe predstaviti i ime se
moe manipulisati; jezik se pri tom smatra instrumentom
reprezentovanja. Zahvaljujui prevladavanju modela
kartezijanske predlingvistike svesti oblast simbolikog,
koja je zauzimala mesto izmeu miljenja i sveta, sad dobija
samostalno znaenje. Na mesto analiza odnosa subjekta i
objekta sad dolaze analize odnosa jezika i sveta;
konstituisanje sveta se vie ne pripisuje transcendentalnoj
subjektivnosti ve gramatikim strukturama a na mesto
introspekcije stupa rekonstruktivna delatnost lingviste.
Definitivno prevladavanje filozofije svesti zbiva se ve u
granicama lingvistiki orijentisane filozofije zahvaljujui
prevladavanju apsolutizacije reprezentativne funkcije
jezika koja se udaljava od svesti i na prvi plan stavlja
njegovu komunikativnu funkciju. Nije nimalo sluajno da
Habermas posebnu panju pridaje pokuajima sinteze
hermeneutike i analitike filozofije (K.O. Apel, H. Patnem,
M. Demit); smatra da teorija govornih akata (Ostin, Serl)
moe, sintetizovana sa teorijom znaenja (Demit), biti inkorporirana u komunikativnu teoriju delovanja.
Zahvaljujui pojmovima konanosti, vremenitosti,
istorinosti, ontoloki orijentisana fenomenologija liava um
njegovih klasinih atributa: transcendentalna svest treba
da konstituie sebe u praksi sveta ivota; kao dodatne
momente antropoloki orijentisana fenomenologija uvodi
pojmove telesnosti, delovanja, jezika. Jezike igre kod
Vitgentajna, dubinske strukture Levi-Strosa, drutveni totalitet kod marksista sve to ukazuje na pokuaje da do
neba uzdignut um vrati svojim zemnim temeljim; odluujui
znaaj za to imali su modeli jezikog uzajamnog delovanja.
Jezik se javlja kao neto objektivno i od ranije dato.
Pragmatizam od Pirsa do Kvajna, hermeneutika od
Diltaja do Gadamera, sociologija znanja elera, Huserlova
www.uzelac.eu
237
Milan Uzelac
analiza sveta ivota, antropologija saznanja od MerloPontija do Apela i postempiristika teorija nauke poev od
Kuna sve to je istaklo duboku vezu geneze i sadraja
znanja. Apstraktni saznajni akti imaju svoje poreklo u
prednaunom praktinom ophoenju sa stvarima i drugim
linostima i time je uzdrmano u klasici vladajue prvenstvo
teorije nad praksom. Na tom tlu nie savremeni
skepticizam, kao i radikalni kontekstualizam koji sve
pretenzije na istinu ograniavaju na lokalne jezike igre i
faktino pridravanje pravila diskursa.
U koncepciji komunikativne racionalnosti Habermas
vidi nain da se izbegnu zamke zapadnog logocentrizma koji
ne obraa panju na sloenost uma koji deluje u svetu
ivota i njegovo ogranienje kognitivno-instrumentalnim
sredstvima. Povratak ka jedinstvu uma mogu je
stvaranjem supstancijalne slike sveta oslanjanjem na
reificiranu svakodnevnu praksu budui da se razum ve
realizuje u komunikativnom delovanju pri emu filozofija
samo prevodi tu intuiciju na konceptualnu ravan. Sam
Habermas posebno mesto u svojoj filozofskoj koncepciji daje
pojmu "komunikativne racionalnosti" koji se suprotstavlja
kognitivno-instrumentalnoj redukciji razuma, zatim
shvatanju o dvostepenom tumaenju drutva (koje povezuje
paradigme sveta ivota i sistema) i teoriju moderne koja
objanjava tip socijalnih patologija.
Blizak Habermasu jeste Niklas Luman (1927) koji je
pravne nauke studirao u Frajburgu i u prvo vreme radio
kao pravnik da bi 1960-1961. poseivao predavanja
sociologije i upravljanja drutvom na Harvardu u Americi
gde je tada vodea linost bio Talkot Parsons (1902-1979),
tvorac strukturno-funkcionalne kole u izuavanju drutva.
Tu se Luman zainteresovao za probleme teorije sistema u
sociologiji nakon ega je, po povratku u Nemaku, zapoeo
univerzitetsku karijeru kao profesor sociologije i sociologije
www.uzelac.eu
238
Milan Uzelac
prava u Bilefeldu. Veliku popularnost Lumanu su doneli

radovi: Pravni sistem i pravno uenje (1974), Vlast (1975),
Politika teorija u dravi opteg blagostanja (1981), Socijalni sistemi (1984), Ekonomija drutva (1988), Drutvena
nauka (1990), Sociologija rizika (1991), Drutveno pravo
(1993). Bibliografija radova prireana za Lumanov
ezdeseti roendan obuhvata 33 monografije i 231 lanak;
ogroman broj naunih radova, isto tako veliki broj izvora na
koje se poziva, kao i iroko polje istraivanja skrenuli sa na
Lumana panju svetske javnosti, posebno sociologa; njegovi
radovi se bave pitanjima od ljubavi i religije do zakonitosti i
ideologije, od nauke i ekonomije do vlasti i strukture
drave, od svetske zajednice do pravne drave i pravnih
sistema. Interes za Lumana posebno podstie i njegov
pokuaj da u vreme vladavine teko meusobno usaglasivih
sociolokih paradigmi izgradi jednu novu "metaparadigmu"
koja bi postavila teorijske, metodoloke temelje savremene
socijalne teorije a da se pri tom ne izgubi u nizu pokuaja
"renesansi" uenja Vebera, Parsonsa i mnogih drugih
klasika sociologije.
Luman daleko vie nastoji da reinterpretira i d novo
tumaenje postojeih koncepcija i pojmova no da stvori i
konstruie nove; esto, a sa drugaijim naglaskom,
formulie "davno reene" probleme kao to su: socijalno delovanje, kriterijumi racionalnosti "ponaanja", vrednosti,
smisao, "socijalnost" prava... Njegove socijalne ideje nisu
potpuno nepoznate; one imaju koren kod Konta, Dirkema,
Pareta, Spensera, Vebera, Parsonsa, Mertona i drugih teoretiara koji su polazili od toga da funkcionalizam u
sociologiji nastaje i da se iri usled ogranienosti broja
empiriskih istraivanja i teorijskih analiza, kao i osmiljavanja konkretnih datosti.
Iako se ponekad Luman predstavlja kao sledbenik
Parsonsovog strukturnog funkcionalizma vidna je njegova
www.uzelac.eu
239
Milan Uzelac
veza i sa nefunkcionalizmom; njegov funkcionalizam se

razlikuje od strukturnog funkcionalizma po tome to on
nastoji da rekonstruie jezgro Parsonsovog uenja kod koga
je naglasak na dominantnoj ulozi vrednosti, a re je zapravo
samo o jednom od aspekata socijalne diferencijacije. Luman
smatra da se metodoloki funkcionalizam moe realizovati
kroz njegovo radikalizovanje koje podrazumeva odustajanje
od teleolokog miljenja, tj. odustajanja od potrage za
konanim ciljevima ka kojima bi bilo usmereno sve
delovanje sistema, kao i kroz pokuaj uspostavljanja
determinisanosti bilo kakvih dogaaja i omoguavanja
strukturama da proizvode potpuno odreene aktivnosti.
Tako, na mesto izuavanja kauzalnih (uzronih) veza stupa
potraga za "funkcionalnim ekvivalentima".
Parsonsov strukturni funkcionalizam Luman kritikuje
zbog zastarelog shvatanja u njemu po kojem je cilj nauke
utvrivanje uzronih veza dok je "funkcija" poseban sluaj
"uzroka", a pravilnije bi bilo da se uzrok vidi kao poseban
sluaj funkcionalne veze. Dok je za Parsonsa primarna
struktura, za Lumana je to funkcija, pa na mesto
strukturnog funkcionalizma treba da doe funkcionalni
strukturalizam kao metodoloka osnova, mada ovu
koncepciju Luman postepeno naputa ve poetkom
sedamdesetih godina.
Lumanova funkcionalistika teorija sistema poreklo
ima u optoj teoriji sistema Ludviga fon Bertalanfija s kraja
etrdesetih godina XX stolea i oslanja se na rezultate iz
oblasti kibernetike, biologije, polivalentne logike, teorije
maina i teorije informacija. Centralnu kategoriju svoje
teorije redukciju kompleksnosti sveta Luman nalazi
zahvaljujui idejama Huserla i Arnolda Gelena; suprotnost
racionalizma i empirizma reava u "fenomenolokom
kljuu", uklanjanjem spoljanjih smisaonih svojstava
predmeta poniranjem u haos empirijske realnosti. Kao i
www.uzelac.eu
240
Milan Uzelac
strukturaliste, ni Lumana ne interesuje problem subjekta

budui da fenomenoloka sociologija i etnometodologija u
prvi plan umesto drutva kao realne sutine kao primarni
objekt istraivanja smatra smislove i znaenja vizuelne
realnosti, tj. formalizovane sisteme pomou kojih individue
stvaraju svoje predstave o socijalnoj realnosti.
Lumana moemo smatrati predstavnikom
radikalizovane moderne budui da naspram postmodernista
u centar istraivanja stavlja refleksivnost kao glavnu
karakteristiku svakog socijalnog delovanja, kao bit projekta
moderne; polazei od takvih metodskih pretpostavki Luman
konstruie ne samo svoju sistemsku paradigmu ve i
pojmove drutva i podstistema.
Polazei od toga da itava tradicija, poev od antike,
celinu misli dvojako, kao jedinstvo i kao celinu delova,
Luman tradicionalnu podelu na celinu i delove zamenjuje
razlikom sistem i okolna sredina i u tom sluaju sistemsko
diferenciranje pokazuje se kao razgranienje sistema i
okolnog sveta unutar sistema. Osnovna karakteristika
sistema i okolne sredine jeste kompleksnost, pojam koji
ukazuje na sloenost dogaaja; kompleksnost sveta ukazuje
na beskonani broj mogunosti koje permanentno
ugroavaju sistem; da bi sistem mogao da preivi, prinuen
je da vri redukciju tako to e smanjivati kompleksnost
svodei je na mogunosti koje omoguuju odravanje
sistema. Luman redukciju izjednaava s racionalnou pri
emu je kljuni momenat razlikovanje (izmeu sistema i
sredine), a ne princip racionalnosti, morala, solidarnosti ili
neeg drugog budui da ne postoji u svetu neka apsolutna
pozicija rezervisana za posmatraa, kao neka najvia
instanca, pa shodno tome ne moe postojati ni neki unapred
dat kriterijum pravilnog prosuivanja.
Sve to vodi Lumana zakljuku o autopoiesisu sistema,
koju imamo kad sistem usvaja "zatvorenost otvorenost"
www.uzelac.eu
241
Milan Uzelac
kao nain odnoenja sa sredinom. Ako se ranije smatralo da

sistemi imaju otvoren karakter i da svaki sistem da bi se
odrao mora energiju (odnosno informaciju) dobiti spolja
kroz komunikaciju sa sredinom imajui u nju "ulaz" i
"izlaz", Luman smatra da sistem ima sposobnost
samoproizvoenja, samoreorganizovanja i da elemente
usklauje sa sobom te da samog sebe proizvodi, a to je i
smisao tog izraza autopoiesis koji je Luman preuzeo od
ileanskog neurofiziologa Humberta Marutanija.
Komunikacija poseduje samoreferentnost i upravo ona
socijalni sistem ini sistemom; tako se pitanje o otvorenosti
ili zatvorenosti sistema zamenjuje pitanjem o otvorenosti
samoreferentne zatvorenosti.
Razlog uvoenju ovakvih pojmova je u Lumanovom
pokuaju da pojmove oslobodi od subjekta, od ljudske svesti
i da ih prenese u realne sisteme kao "objekte nauke"; to
znai da postoji realni svet sistema ije se opisivanje vri
pomou drugih sistema ime treba da se ukinu logika
protivreja.
Autopoetinost socijalnog sistema ogleda se u tome to
je on sam sposoban da stvara i menja svoje elemente
pomou relacionih (relativnih) procesa; u tome se ogleda
osnova stabilnosti sistema i njegovih podsistema; pojam autopoiesis ukazuje na prevladavanje orijentacija usmerenih
na vrednost i subjektivistike momente sistema. Drutvo je
stoga autopoetini sistem koji sam sebe ne samo opisuje
nego i izgrauje; tu nije samo re o ponavljanju ve
postojeeg, ve i o stvaranju novih elemenata povezanih s
ranijim. Kako svet nema svoj centar, nema ga ni savremeno
drutvo a sistemi su osueni na stalno raspadanje i ponovno
samostvaranje a smisao sistema bilo bi u tome to on
uspostavlja vezu izmeu raspadanja i novog
samoproizvoenja.
www.uzelac.eu
242
Milan Uzelac
Svoja istraivanja Luman je usmerio na strukture koje

upravljaju ponaanjem linosti i drutvenih sistema, kao i
na mehanizme autonomnog delovanja svakog od drutvenih
podsistema; pitanje o uzrocima postojanja drutva je lajtmotiv pitanje koje se provlai kroz sva Lumanova dela;
ponaanje pojedinca je nemogue prognozirati dok se ne
pojavi princip poretka: nita se ne moe predvideti tamo gde
je sve neizvesno i gde je sve mogue; iz nereda moe nastati
samo nered; drutvo nastaje tek u trenutku kad linosti
stupe u uzajamne odnose; pri tom je ogranien broj linosti
koje se integriu u prvobitni sistem a komunikacija kao i
modeli ponaanja nisu neogranieni, jer u suprotnom moe
nastati prezasienost i tada dolazi do blokiranja socijalne
dinamike. Sistem se moe razvijati pod uslovom da svi ne
mogu unutar njega raditi sve, ve da postoji funkcionalna
specijalizacija s ciljem da se redukuje kompleksnost. Samo
na taj nain drutvo moe da evoluira i da postane
kompleksnije.
Lumanovo stanovite se razlikuje od Parsonsovog po
tome to struktura prestaje da bude faktor stabilnosti
sistema ukoliko je faktor njegovog obnavljanja; on nastoji
da pojmu subjekta oduzme predmetne temelje, jer priom o
subjektu vlada humanistika predrasuda, i da pri tom
pokae kako drutvo nije rezultat uzajamnog delovanja
ljudi ve je "mrea komunikacija" pa i drutvo nije nita
drugo do "samoproizvoenje komunikacija". Socijalnost ne
nastaje kao rezultat "orijentisanosti na drugog", kako su
tvrdili Veber i Parsons, i drutvenost se ne moe ocenjivati
s obzirom na njenu racionalnost ili iracionalnost, budui da
je ona po svojoj prirodi racionalna. Sve to ne znai da kod
Lumana subjekt "iezava" kako bi ustupio mesto
samorazvijanju sistema; svaki sistem (kao i podsistem) i
sm istupa kao subjekt za sebe i to ak i onda kad subjekta
socijalnih sistema (u formi kolektivne svesti) u Lumanovoj
www.uzelac.eu
243
Milan Uzelac
paradigmi nema. Sve to ukazuje da je socijalno samo ono

to poseduje komunikativnu vrednost i da se ta
komunikacija odvija u odnosu dveju suprotnih tendencija
(promena i ouvanje), i upravo ova Lumanova ideja danas
dobija sve vei znaaj. Ove ideje uticae na gradnju
sinergetikih modela promene sveta samoorganizovanjem
(autopoiesis).
Neomarksizam
Pojmom neomarksizam esto se oznaava onaj nain
miljenja koji sreemo kod predstavnika Frankfurtske
kole; to znaenje je preusko da obuhvati sve one teoretiare
koji su u XX stoleu osnovne podsticaje miljenja nalazili u
filozofiji Karla Marksa a koji su na razne naine bili daleko
van uskog kruga mislilaca okupljenih oko Maksa
Horkhajmera. U neomarksiste treba, pre svih, ubrojati
era Lukaa, Karla Kora, Ernsta Bloha, Antonija
Gramija, Luja Altisea, Gaju Petrovia, kao i niz drugih
filozofa koji, oslanjajui se na najvie vrednosti
tradicionalnog marksizma, svoje stanovite odreuju kao
poziciju radikalnog humanizma. Neomarksistima je
svojstveno odbacivanje pozitivistike kritike klasinog
marksizma i nastojanje da se Marksovo uenje aktualizuje
u susretu sa fenomenologijom, neohegelovstvom,
frojdizmom, egzistencijalizmom, strukturalizmom i drugim
savremenim filozofskim orijentacijama. Neomarksistima je
zajedniko postuliranje radikalnog humanizma; naglasak se
stavlja na drutveno-istorijsku praksu, na prevladavanje
otuenja i samootuenja oveka (pojam otuenja ovde se
javlja kao analogni pojam "formalne racionalnosti" kod M.
Vebera ili "racionalizacije" kod S. Frojda), i pri tom se
smatra da je prevladavanje otuenja mogue stavljanjem
naglaska na autentine ovekove potrebe. Konano,
www.uzelac.eu
244
Milan Uzelac
neomarksisti ponavljaju Marksov zahtev da je slobodni razvoj svakog pojedinca uslov slobode za sve.
Dok je za marksiste iz vremena Prve internacionale bilo
karakteristino oslanjanje na pozitivizam i darvinizam, a za
marksiste Druge internacionale na neokantovce, marksisti
nakon I svetskog rata poinju da se vraaju Hegelu i to se
najvie osea u filozofiji Lukaa, Kora i Bloha. er
Luka (1885-1971) je roen u Budimpeti gde je zavrio
gimnaziju i univerzitetske studije (1906); filozofiju je
studirao u Berlinu kod Zimela (1906; 1909-1910) a od 1913.
u Hajdelbergu kod Rikerta; tu je upoznao Maksa Vebera,
tefana Georgea, Emila Laska i Ernsta Bloha; po povratku
u Budimpetu Luka je inspirator intelektualnog kruoka a
zatim i slobodne javne kole u kojoj su se okupljali mnogi
mladi ljudi koji su potom stekli ime u oblasti filozofije i
umetnosti (Karl Manhajm, Zoltan Kodalji, Arnold Hauzer,
Bela Bartok, Miel Polanji); krajem 1918. stupio je u
Komunistiku partiju i njen lan ostao do kraja ivota,
uveren da je marksizam konano reenje zagonetke istorije.
Autor je niza znaajnih dela u koja treba pomenuti i
spise: Dua i oblici (1910; 1911), Hajdelberka estetika
(1912-1914; 1916-1918; objavljeno 1974), Teorija romana
(1916; 1920), Istorija i klasna svest (1923), zatim Mladi
Hegel (1938), Razaranje uma (1954), Osobenost estetskog
(1963), Ka ontologiji drutvenog bia (nedovreno; tampano
1976). Lukaeva interesovanja veoma su iroka: prvi
njegovi radovi posveeni su Dostojevskom i Kjerkegoru i u
njima se osea uticaj Diltaja i Hegela; nakon studiranja
Hegelove filozofije poinje da se oduevljava Marksom;
njegova knjiga Istorija i klasna svest spada u nekoliko
najznaajnijih spisa filozofske literature XX stolea;
polazei od toga da su najznaajniji sporovi meu
marksistima u to vreme voeni s pozicija koje su strane
Marksovom delu (pre svega evolucionistikih i
www.uzelac.eu
245
Milan Uzelac
pozitivistikih), Luka u ovom delu ukazuje na hegelovske

izvore marksizma i kategoriju totaliteta istie kao osnov
Marksove dijalektike; u isto vreme je osporio Engelsove ideje iz Dijalektike prirode kao i tada vladajuu "teoriju
odraza", to je dovelo do sukoba s tada oficijelnim
marksistima okupljenim oko III internacionale (1924); u
ovom delu on pie da je sutina marksizma u njegovoj
metodi (dijalektici) koja nije skup pravila niti samo odreen
nain miljenja, ve uee u promenama tog sveta,
praktino delovanje; dijalektika je kod Marksa shvaena
kao bit drutvene revolucije i ne postoji izvan
revolucionarnih procesa. Tako shvaena metoda
podrazumeva shvatanje drutva kao celine, kao totaliteta;
injenice se ne mogu interpretirati same, pojedinano, ve
samo u sklopu celine koja je unapred poznata jer je
prvobitna u odnosu na injenice. Luka se poziva na
Hegelovo uenje o konkretnom pojmu pri emu konkretno
ne treba suprotstavljati pojavnom jer je ono "shvatljivo"
samo sa stanovita celine; jedinstvo celine i primat celine
ini sutinu Marksove dijalektike metode. Celina nije stanje stvari ve dinamika realnost; ona je isto to i ljudska
istorija (prola, sadanja i budua kao anticipacija) i nju ne
moe otkriti pojedinac ve samo drutvena klasa koja ima
revolucionarnu inicijativu. Nakon 1933, boravei u Rusiji,
Luka se odrekao nekih teza iz ove knjige i sam rekao da je
ona pogrena i reakcionarna, ali to nije uinio na
jednoznaan i nedvosmislen nain, to mu je omoguilo da
se 1956. odrekne i ovih svojih odricanja dok je te godine nekoliko dana u Budimpeti vrio funkciju ministra kulture,
nakon ega je bio deportovan u Rumuniju i iznova vraen u
Partiju, ali tog puta bez prethodne samokritike.
Tridetetih godina Luka je bio u prilici da se upozna s
Marksovim do tada jo neobjavljenim rukopisima i tu nalazi
podsticaj za kritiku vulgarnog materijalizma koji bee
www.uzelac.eu
246
Milan Uzelac
rasprostranjen meu pripadnicima radnikog pokreta, i

istie zahtev za povratkom Hegelu; nakon dolaska nacista
na vlast u Nemakoj, radei u Institutu filozofije Akademije
nauka u Moskvi, gde prelazi iz Berlina, poinje da radi
paralelno u dva smera i bavi se kako filozofskom
istoriografijom tako i estetikom i knjievnom kritikom; pie
knjige o Hegelu, Geteu, Tomasu Manu, nemakim i
francuskim realistima, kritikuje egzistencijalizam, iracionalistike filozofije i raspravu o istorijskom romanu (svi ti
spisi objavljeni su tek izmeu 1947. i 1955). U to vreme u
spisu Mladi Hegel istrauje filozofiju Hegela i njegov uticaj
na istoriju filozofije nastojei da odgovori na pitanje zato
su Hegela poeli da tumae kao prethodnika Marksa i pri
tom naglasak stavlja na drutveno-istorijsku stranu tog
pitanja. Nemaku klasinu filozofiju a pre svega
hegelovsku, Luka tumai kao eho industrijske revolucije u
Engleskoj i Francuske revolucije u zaostaloj Nemakoj;
Hegel je, smatra on, prvi nemaki mislioc koji je originalno
pokuao da rei pitanja svoga vremena nagomilana u ekonomskoj sferi savremenog drutva.
Najvea Lukaeva ambicija bila je stvaranje
marksistike estetike i nije sluajno to je u narednih
nekoliko decenija napisao veliki broj radova iz opte estetike, ali isto tako i knjievne kritike i teorije knjievnosti;
svi izloeni stavovi i nisu strogo "marksistiki", posebno kad
je re o spisima iz njegovog ranog perioda koji su pod
direktnim uticajem Hegela, fenomenologije i neokantovaca;
u spisu Osobenost estetskog, ambiciozno zamiljenom kao
prvom delu trotomne Estetike, Luka razmatra neka od
temeljnih svojstava umetnosti u odnosu na ukupni sadraj
kulture i duhovnosti i pri tom razgraniava podruja svakodnevnice, naune spoznaje, kritikog normativizma,
religiozne potrebe od oblasti umetnike uobrazilje;
svakodnevica se pokazuje kao osnova iz koje izrasta sve du-
www.uzelac.eu
247
Milan Uzelac
hovno: umetnost, religija, nauka i filozofija. Razmatrajui

odnos filozofskog uma i umetnikog iskustva, Luka
konstatuje zaostajanje kritike svesti o umetnosti u odnosu
na umetniku praksu, to jo vie istie razliku izmeu
filozofije kao teorijske discipline i filozofije umetnosti kao
praktine filozofije; ovo za posledicu ima odvajanje
refleksije o umetnosti od umetnosti same pri emu je refleksija "na gubitku" budui da zaostajui uvek za
umetnou ostaje naknadna a esto i suvina. Meutim,
moderna umetnost pokazuje da je razvijanje teorije mogue
nezavisno od same umetnike prakse, kao i da se razvijanje
teorije moe poistovetiti sa samom umetnou pa se esto
gube jasne granice izmeu umetnosti i njene teorije. Luka
smatra da umetnost uvek ima antropomorfni karakter
usmeren ka drutvenim odnosima, te da je u prirodi
umetnosti neprijateljstvo spram religije ak i u sluaju da
"slui" nekim religioznim ili kultnim ciljevima; cilj
umetnosti jeste izazivanje oseanja i stvaranje slike o
stvarnosti koja ima emotivni naboj i aktivan stav prema
svetu o kojem govori. Budui da govori o smislu sveta,
umetnost se ne moe razumeti kao zabava; ona je uvek i nosilac saznajnih vrednosti i omoguuje ljudima da prekorae
granice neposredne prakse te je deo ovekovog
samostvaranja.
Za kasnije mislioce Luka ostaje jedan od najznaajnijih
interpretatora Marksa i njegova zasluga je u rekonstrukciji
Marksovog uenja u potpuno drugaijem duhu no to su to
inili Marksovi savremenici i njihovi neposredni sledbenici,
jer su pretpostavljali postojanje objektivnog istorijskog
procesa kojim upravljaju zakoni a nisu videli da se taj
proces podudara s razvojem svesti i da slobodno delovanje
jeste isto to i kretanje istorijske nunosti. U istoj meri on
ostaje znaajan jer je pokazao da svaka kriza u tumaenju
www.uzelac.eu
248
Milan Uzelac
Marksa nuno vodi prouavanju njegove osnovne inspiracije

Hegelove filozofije.
Blizak Lukau bio je nepravedno zapostavljeni filozof
Karl Kor (1886-1961) koji je pravo i filozofiju studirao u
Jeni a doktorirao pravo 1910; njegovo delo Marksizam i
filozofija (1923) nailo je, kao i Lukaeva Istorija i klasna
svest, na otre kritike "ortodoksnih" marksista pa je nakon
dve godine iskljuen iz Komunistike partije Nemake i
potom delovao kao nezavisni marksista; u drugom izdanju
(1930) Kor nije vie kritikovao samo Kauckog ve i
Lenjina. Kor je, kao i Luka, smatrao da je neophodno
rekonstruisati Marksovu originalnu filozofiju i "odbraniti"
je od scijentistikih i pozitivistikih interpretacija koje u
njoj nisu prepoznale strategiju klasne borbe; isticao je
neophodnost povratka filozofiji Hegela, kao i zaboravljenom
jedinstvu teorije i prakse koje se sree u ranim Marksovim
spisima. Nakon dolaska nacista na vlast, Kor je emigrirao
u Dansku, potom preko Engleske u Ameriku (1935) gde je
ostao do kraja ivota da bi tek jedan od najistaknutijih
istoriara marksizma, predstavnik mlae generacije
Frankfurtske kole, Irving Feer, obratio na njega panju
krajem pedesetih godina; meu kasnije objavljenim spisima
izdvaja se izvanredna knjiga Karl Marks (1938) koja je
postala ire popularna tek nakon njegove smrti, sredinom
ezdesetih godina, kad se pojavilo vie izdanja njegovih
dela.
Sutina marksizma je po Koru u praktinoj
interpretaciji ljudske svesti i upravo tu sutinu zanemarili
su pozitivistiki marksisti krajem XIX stolea; teorijsku
svest on ne vidi kao "odraz" ve bitni aspekt drutvenog
kretanja pa to znai da je marksizam izraz klasne borbe
proletarijata a ne neka "pozitivna nauka"; potkrepljenje
svoje teze Kor nalazi kod Hegela i istie kako je marksizam
ukidanje (prevladavanje) filozofije a ne neko novo uenje u
www.uzelac.eu
249
Milan Uzelac
rangu ostalih; kako je filozofija izraz istorijskog procesa,

ukidanje filozofije ne znai njeno odbacivanje ili
zanemarivanje, ve prevladavanje revolucionarnom i
praktinom kritikom drutva ija je svest postojea
filozofija; zato se Kor zalae za kritikovanje i
prevladavanje filozofije koja je izraz graanskog drutva, i o
tome u kojoj je meri to mogue raspravljae kasnije i Sartr.
Buroasko drutvo ini celinu (totalitet) i samo kao celina
moe se i napadati; u onoj meri u kojoj marksizam napada
postojee drutvo, on je istovremeno i njegova filozofska
kritika i na taj nain, sa prevladavanjem postojee
stvarnosti prevladava se i postojea filozofija kao njen izraz,
kao vladajui izraz postojeeg drutva. U tome je smisao
podnaslova Marksovog Kapitala: "kritika politike
ekonomije"; to nije samo neka nauna kritika ve kritika
drutva u celini napadom na jedan njegov deo politiku
ekonomiju kao ekonomsku ideologiju buroaskog drutva.
Zato, po miljenju Kora, marksizam nije ni nauka ni
filozofija, nego praktina i teorijska kritika postojeeg
drutva ime je i sam vrsta prakse; on nije neka kontemplacija sveta nego njegova praktina izmena pri emu je teorija
podreena revolucionarnim ciljevima.
Meu najznaajnijim neomarksistima svakako je
nemaki filozof, sociolog i publicist Ernst Bloh (18851977), tvorac "filozofije nade" i "ontologije jo-nebivstvovanja"; studirao je filozofiju, germanistiku, fiziku i
muziku u Minhenu kod Lipsa, a potom u Vircburgu kod
Kilpea gde je i doktorirao 1908. radom o H. Rikertu i
problemu moderne teorije saznanja koji anticipira neke od
kasnijih njegovih tema; ve tu se zalae za jednu novu
teoriju saznanja koja ne bi trebalo da se obraa stvarima
kakve jesu ve kakve bi trebalo da budu; to bi trebalo da
bude jedna utopijska teorija saznanja koja se ne bi opirala
na princip identiteta niti predikativne sudove, nego na
www.uzelac.eu
250
Milan Uzelac
skrivene potencije stvari, na njihove budue namene; potom

je Bloh kao slobodan pisac studirao u Berlinu kod Georga
Zimela, druio se sa ekspresionistikim piscima, da bi
potom preao u Hajdelberg, gde je bio u krugu Maksa
Vebera zajedno sa erom Lukaem, Valterom
Benjaminom i Hajnrihom i Tomasom Manom; za vreme
Prvog svetskog rata, kao pacifista iveo je u vajcarskoj
piui svoje prvo glavno delo Duh utopije, objavljeno u
Minhenu 1918; nakon toga vraa se u Berlin, sarauje u
mnogim asopisima i objavljuje knjige: Toma Mincer kao
teolog revolucije (1921), Tragovi (1930), Batina ovog
vremena (1935); nakon 1933. odlazi u Cirih, zatim u Be,
Prag i Pariz, a od 1938. ivi u SAD gde sa Bertoldom Brehtom i Hajnrihom Manom osniva izdavako preduzee
Aurora; u to vreme Horkhajmer je odbio da ga primi na rad
u Institut za socijalna istraivanja u Njujorku zbog jako
izraenih komunistikih stavova, kao i vere u utopiju kao filozofsku formu koja omoguuje prevladavanje savremenih
drutvenih problema; na poziv Univerziteta iz Lajpciga
prelazi u DDR 1949, predaje istoriju filozofije i objavljuje
knjige Sloboda i poredak (1946), Subjekt-Objekt (1951),
Avicena i aristotelovska levica (1952), Princip nada I-II
(1954-1955): iako je za ovo poslednje delo dobio i dravnu
nagradu istone Nemake, ubrzo je javno napadnut "zbog
neortodoksnosti" i udaljen sa katedere; 1957. je
penzionisan, bez prava objavljivanja dela, godine 1959.
izlazi trei deo spisa Princip nada a 1961, kad poinje da se
gradi Berlinski zid, prelazi u Tibingen gde ostaje do kraja
ivota drei predavanja i objavljuje knjige: Prilog ontologiji
jo-ne-bivstvovanja (1961), Prirodno pravo i ljudsko
dostojanstvo (1961), Potuenja I-II (1962-4), Tibingenski
uvod u filozofiju (1963), Ateizam i hrianstvo (1968),
Problem materijalizma, njegova istorija i supstancija
(1972), Experimentum mundi (1975), Meusvetovi u istoriji
www.uzelac.eu
251
Milan Uzelac
filozofije (1977). Za lana nemake Akademije nauka

izabran je 1956, a za poasnog doktora Univerziteta u
Zagrebu 1969; za poasnog doktora na Sorboni i u
Tibingenu izabran je 1975. godine.
Bloh je ono jo nepostojee, budue, ono to tek predstoji
oveanstvu smatrao njegovim autentinim prostorom; svet
je tendencija i eksperiment, sadri razliite mogunosti i
nije sigurno koja e se od njih ostvariti: totalno unitenje ili
savrenstvo; materija samo je mogue-bivstvujue; sva
filozofija pre Marksa okrenuta je, po miljenju Bloha,
prolosti a ako se i bavi savremenou, nju tumai sa
stanovita idealnog savrenstva koje se dostie u apsolutu.
Kategorija novum nije nala svoje mesto ni u jednoj slici
sveta pre Marksa; najvii domet ranije filozofije bio je u
otkriu pojma granice, dok se do pojma cilja, odnosno svrhe,
moglo doi samo uz pomo pojma ponavljanje ija je
poslednja pojavna forma bila identinost. U svoj judeohrianskoj filozofiji od Filona i Avgustina do Hegela
granino se uvek vezuje za prvobitno a ne novo, to ima za
posledicu da se novo tumai kao vraanje onog to je ve
zavreno, izgubljeno, "granino" otueno. Tako se u
modernoj filozofiji, kod Bergsona, pojam novog javlja kao
apstraktna suprotnost ponavljanja ili kao suprotnost mehanike jednovrsnosti. Ono se pripisuje svakoj manifestaciji
ivota i na taj nain gubi svoju vrednost. Nunost
redefinisanja i novog promiljanja pojma novog Bloh nalazi
u pojmu nada koja je svojstvena biu koje je stalno
usmereno na budunost. Nada nije samo afekt, u njoj je
sadrana posebna vrsta znanja jer nam otkriva svet kakav
on moe da bude; nada je kvalitet naeg bia; u njoj je sadrana tenja ka savrenstvu koja oivljava itav univerzum;
tako se kroz ljudsku delatnost ostvaruje kosmiko
predodreenje. Ono ega jo nema, budunost, nije neko
nita, ve ima sopstveni ontoloki status kao realna
www.uzelac.eu
252
Milan Uzelac
mogunost skrivena u stvarima i ljudskom odnosu prema

svetu, ona je poziv filozofiji da probudi uspavani utopijski
potencijal u oveku.
Misliti o boljem, to je unutranji proces u naem "Ja".
To svedoi o tome koliko je neko mlad, koliko u njemu ima
skrivene nade, oekivanja koje ne tonu u san mada su
obino bila uvana u snovima. ak i oni koji su duboko oajni nisu usmereni na nita; ak i samoubica odriui se
ivota voen je nadom; i razorena nada ne prelazi u nita
ve mesto ustupa svojim novim oblicima. Budue je jo-nebivstvujue. ovek je osuen na stanje neostvarive nade:
prolo se ostvaruje tek nakon odreenog vremena a
autentina sadanjost u datom vremenu uvek je odsutna.
Stvarnost je uvek procesualna stvarnost; stvarnost se moe
razumeti samo kao proces; ona je posredovanje izmeu
sadanjosti (kao nedovrenog prolog) i mogueg budueg.
Treba razlikovati saznato, objektivno mogue i realno
mogue. Objektivno mogue je ono to se oekuje sa stanovita nauke, dok je realno mogue ono to jo nije u punoj
meri sabrano u samom objektu ili zbog nezrelosti ili to novi
uslovi (mada i oposredovani ve postojeim) tek pripremaju
pojavu nove stvarnosti. Mali je broj ljudi koji po miljenju
Bloha, ive u sadanjosti; mnotvo na razne naine ivi u
prolosti, esto u dubokoj prolosti i to moe imati za
posledicu neadekvatno ponaanje itavih drutvenih grupa;
Bloh ima u vidu razne "gotske", "nordijske" ideale koji su doprineli dolasku faista na vlast. U marksizmu je Bloh video
otelotvorenje nade, spoj konkretne teorije-prakse s
objektivno-realnom mogunou evolucije sveta. Istovremeno, Bloh je zastupao ideju o mnotvu potencijalno
moguih oblika socijalizama i bio je daleko od toga da domete
marksistike filozofije tumai na osnovu spisa "marksista"
koji su ostali daleko ispod Marksovog nivoa. Sam marksizam
jeste in nade koji poseduje znanje o anticipiranom svetu i
www.uzelac.eu
253
Milan Uzelac
volju za izgradnjom takvog sveta; za razliku od empiristiki

orijentisane filozofije, marksizam jeste ontologija onog ega
jo nema, onog to jo-nije no to ipak na odreen nain
postoji jer su anticipatorski elementi takoe delovi stvarnosti.
Svoju filozofiju Bloh je video kao produetak
stvaralakog, dijalektikog materijalizma, pri emu pojam
materije nije shvaen na tradicionalan nain budui da
materija ne poseduje nikakve stvaralake osobine ve samo
u sebi imanentno stvaralatvo i svrhovitost; pojam materije
Bloh misli u tradiciji aristotelizma (Avicena, Averoes,
Bruno) kao materiju-proces, kao materiju koja sadri diferencirane forme i mogunosti daljeg razvoja; sve to se
zbiva u svetu jeste samo razvijanje potencija koje se ve
nalaze u materiji; materija je bivstvujue prema mogunosti
(kata to dynaton), ono to je uvek istorijski odreeno i to
moe da se pojavi, kao i bivstvujue u mogunosti (dynamei
on) ona je mogui supstrat dijalektikog procesa.
U razmatranjima Bloha o materiji i materijalizmu
imamo eho misli Bruna, Bemea kao i Paracelzusa; materija
je pra-temelj, neodreen univerzum sposoban za sve, re je
o jednom svojevrsnom panteizmu budui da tako shvaena
materija moe biti sve pa i bog; on stoga govori kako su
snovi, estetski doivljaji i estetski kvaliteti takoe
materijalni, pa ako je bog mogu on nije nikakva "pretnja"
materijalizmu budui da je i sam materijalan. Tako se ovaj
materijalizam zavrava zapravo u monizmu, u uverenju da
sve mogue pojave, ukljuujui ljudsku subjektivnost i njene
proizvode, imaju isti supstrat koji nema nikakvih posebnih
kvaliteta osim to je stvaralaki i to u sebi nosi mnotvo
mogunosti.
Mada je nemogue dati ni letimian pregled svih
Blohovih knjiga i u njima izloenih ideja jer je re o opusu
koji u sebi sadri itavu istoriju zapadnog miljenja, moglo
www.uzelac.eu
254
Milan Uzelac
bi se ukazati na to da Blohovo delo ini jedan otvoren

sistem visoke filozofske i literarne vrednosti da pred sobom
imamo sam proces znanja koje se iz sebe imanentno razvija
i uveava; njegova se misao ne moe ponoviti jer je
neponovljiva poput umetnikog dela; njega moemo samo
slediti i u njegovim delima traiti odgovore na pitanja koja
sebi postavljamo mi i nae vreme. Blohovo delo u celini
mnogi su skloni da odrede kao filozofiju umetnosti, ali ono
je istovremeno i umetnost sama, u tome je njegova magija i
njegova privlanost; ima autora koje itamo a i onih koje
volimo da itamo; Ernst Bloh je u ovoj drugoj grupi.
Jednaku strast za miljenje, jednak kritiki dar i i
temeljno poznavanje filozofije imao je i Gajo Petrovi
(1927-1993) iji radovi spadaju u najvie domene
marksistike misli XX stolea; diplomirao je i doktorirao na
Filozofskom fakultetu u Zagrebu gde je niz godina predavao
filozofiju; bio je glavni i odgovorni urednik asopisa Praxis
(1964-1974) kao i lan niza internacionalnih filozofskih
drutava. Meu njegovim spisima istiu se: Od Loka do
Ejera (1964), Filozofija i marksizam (1975), Filozofija i
revolucija (1971), Miljenje revolucije (1978), Savremena
filozofija (1979), Praxis/Istina (1986), Marks i marksisti
(1986), Prolegomena za kritiku Hajdegera (1986), U potrazi
za slobodom (1990). Iako moda najvie pominjan kao autor
udbenika Logike (koji je za nekoliko decenija doiveo preko
dvadeset izdanja), Gajo Petrovi spada u retke filozofe23 iz
Jugoslavije koji su na ravnopravan nain uestvovali u oblikovanju savremene evropske filozofske situacije. Svejedno da
23
Ovde se oekuje da se kau i druga imena; bez namere da budem

subjetivan, a polazei od kvaliteta knjiga objavljenih u inostranstvu kod
najuglednijih izdavaa kao to su M. Niemeyer ili de Gruyter, treba
pomenuti Ante Paanina i Mihaila uria; njima bih dodao Danila
Pejovia, autora najboljih stranica o Hartmanu i Hajdegeru.
www.uzelac.eu
255
Milan Uzelac
li je pisao o Brentanu, Marksu ili Hajdegeru, Gajo Petrovi je

to inio na najvii nain dostojan filozofije.
Neotomizam
Ne treba identifikovati hriansku filozofiju i
neotomizam koji nastaje u XX stoleu, kao to ne treba
hriansku filozofiju identifikovati ni sa neosholastikom;
dve hiljade godina, od Avgustina pa do Karla Barta, Hansa
Ranera i Emanuela Munijea filozofska misao se inspirie
hrianskom tradicijom. Pojavu neotomizma u novo vreme
treba videti kao reakciju na prosvetiteljski racionalizam, na
idealistiki imanentizam, materijalistiki pozitivizam i
neke aspekte politikog liberalizma. Traenje inspiracije u
nekim sholastikim uenjima treba videti i kao posledicu
revalorizacije srednjovekovne misli i poveanog interesa za
nju. Re je o pokuaju da se zatiti poljuljana ideja
autoriteta kao i da se uspostavi izgubljena ravnotea
izmeu razuma i vere unutar hrianstva.
Ovaj pokret podstaknut je dvema papskim poslanicama:
Aeterni Patris (Lav XIII, 1879) i Pascendi (Pije X, 1907);
prva poslanica je pozivala katolike da budu na nivou
razvoja svetske nauke, kulture, industrije i politike, svega
to je karakterisalo Evropu XIX stolea. Druga poslanica
nije bila progresivna kao prethodna budui da je osuivala
modernizam kao tip nove kulture koji su prihvatali neki
katolici i koristili u stvaranju nove teologije u duhu novih filozofskih tokova. Sintezu svih jeresi Pije X je nazvao
modernizam i pozvao da se ovo otrovno bilje iupa iz
korena. Tako je ometen zapoet dijalog nove neosholastike
s novom kulturom. Dok je Lav XIII traio da se teolozi
vrate izvornom uenju Tome Akvinskog koje se mora
razlikovati od opasnog uenja njegovih naslednika, a to
je podrazumevalo neophodnost ouvanja tomizma na isto-
www.uzelac.eu
256
Milan Uzelac
rijskom planu, Pije X je orijentisao teologe protiv modernizma. U najznaajnije predstavnike neotomizma ubrajaju
se ak Mariten, Etjen ilson i Mihael Grabman.
U tomizmu je an Mariten (1882-1973) video reenje
mnogih savremenih problema; svoje osnovno stanovite
formulie u naslovu: Razlikovati da bi objedinio: stepeni
saznanja (1932); bivstvovanje je razumu dostupno samo u
analogiji s realnou, analogija je zakon po kome se bia
uopte mogu razumeti i taj zakon nas uva od opasne
unifikacije gde sve tone u carstvo sivila. Analogija je nain
tumaenja realnosti koji sve vreme odrava sve aspekte
slinosti i razlike. Saznati, to ne znai ostati unutar
sopstvene svesti; saznati, znai postati drugi i drugaiji pri
emu ta drugost nikad nije data apsolutno ve samo u nekom od svojih aspekata.
Mariten je studirao prirodne nauke i filozofiju na
Sorboni; iako je u poetku pobornik liberalnog
protestantizma, pod uticajem arla Pegija postaje blizak
idejama hrianskog socijalizma da bi prelaskom u
katolianstvo 1906. postao sledbenik filozofije Tome
Akvinskog. Od 1914. profesor je filozofije na Katolikom
institutu u Parizu gde organizuje kruok za izuavanje
tomizma koji su poseivali . Kokto, M. akob, M. agal, I.
Stravinski, N. Berdjajev. Od 1940. do 1945. ivi u Americi i
predaje na Prinstonskom i Kolumbijskom univerzitetu.
Naredne tri godine je ambasador Francuske u Vatikanu; od
1948. do 1960. ponovo predaje na Univerzitetu u Prinstonu
a potom ostatak ivota ivi u Francuskoj. Glavna dela:
Integralni humanizam (1936), Simbol vere (1941), Kratak
traktat o bivstvovanju i bivstvujuem (1947), O filozofiji
istorije (1957), O Hristovom milosru i humanosti (1967), O
crkvi Hristovoj (1970).
Novovekovna filozofija je po miljenju Maritena postala
destruktivna stoga to je izgubila svoje vrednosne temelje u
www.uzelac.eu
257
Milan Uzelac
srednjovekovnoj kulturi; tu razornu liniju nastavio je

Dekart izgraivanjem ekstremnog antropocentrizma i negovanjem kulta razuma koji se usredsredio na manipulisanje
realnou koja ga okruuje. Bekonovsko-lokovska tradicija
je utemeljila moralni relativizam i tenju za postizanjem
dobiti po svaku cenu. Rusoovo groteskno tumaenje "prave
prirode" dovelo je do nevienog uspeha buroaskodemokratski egalitarizam. Naspram takvog puta u filozofiji
Mariten nastoji da na tragu Tome Akvinskog (pozivajui se
i na Frojda, Bergsona, Sartra, Kamija) izgradi jednu "venu
filozofiju" koja treba da odgovori na izazove vremena i da sa
katolike take gledanja osvetli kulturne, istorijske i
socijalno-politike fenomene XX stolea koje je obeleeno
revolucijama, svetskim ratovima i eksplozijom naunih i
tehnikih otkria.
Osnovne probleme Tomine filozofije problem
harmonije vere i znanja, religije i filozofije Mariten
tumai u kontekstu dubokih prevrata i promena koje
preivljava oveanstvo u XX stoleu; hrianstvo je
pokazalo da je ljubav via od intelekta ma koliko on bio
razvijen; ono je izraz istinske ovekove slobode i njegovo
predodreenje koje se sastoji u sluenju blinjima, u
stvaranju kulturnih vrednosti, u usavravanju, milosru i
iskupljenju grehova. U osnovi Maritenove ontologije lei
razlika izmeu bivstvovanja, bivstva i bivstvujueg. Bog ne
stvara bia i ne daje im krajnju formu bivstvovanja da bi im
potom dao postojanje, ve on svakom biu daje slobodu
stvaranja. Bog stvara egzistencijalne objekte koji slobodno,
u saglasju sa svojom individualnom prirodom, u svom
delovanju i meudelovanju, obrazuju realno bivstvovanje.
Bog sva bia i stvari poznaje iznutra u svojstvu subjekata,
dok ljudi sve stvari poznaju spolja, pretvarajui subjekte u
objekte. Samo jedno bie u itavom svetu znamo kao subjekt
sopstveno Ja. Za svakog od nas Ja je kao centar vasione, i
www.uzelac.eu
258
Milan Uzelac
ako nekog kao pojedinca ne bi bilo nita se ne bi izmenilo.

Filozofija u objektima saznaje subjekte no ona ih objanjava
kao objekte; to i ini granicu koja odvaja svet filozofije od
sveta religije. Samo religija ulazi u odnos subjekta sa subjektom i dosee do tajanstvenog bivstvovanja objekata kao
subjekata. Mariten kritikuje Hegela zbog totalitarizma
razuma koji zastupa i zbog pokuaja da religiju ukljui u
filozofsko znanje. Isto tako kritikuje i egzistencijalizam zbog
zastupanja ideje o radikalnom apsurdu postojanja; operiui
pojmovima egzistencija i sloboda egzistencijalizam ne
kazuje pravu istinu ni o jednom ni o drugom. Religiozno
shvatanje sveta pokazuje da smisao svetu ne dolazi spolja
ve iznutra, iz oveka, i da ovekovo postojanje nije
apsurdno ve da ima dubok smisao koji proistie iz osnove
stvaranja, iz subjekata a ne objekata. Pogreno je i egzistencijalistiko potcenjivanje uma u odnosu na Tvorca. Um
dovoljno poznaje subjekte u stvaranju sveta kroz stvaranje
objekata. Time su uslovljene i mogunosti filozofije, posebno
kad se misli o njenom odnosu spram religije. Opovrgavajui
Marksovu tezu o ulozi filozofije u radikalnoj izmeni sveta
Mariten istie sopstvenu tezu o filozofiji "u gradu", odnosno,
u drutvu. Po svojoj prirodi filozofija je nezainteresovana
delatnost usmerena na istinu, a ne na utilitarne aktivnosti
iji je cilj ovladavanje stvarima i drutvenim procesima.
Samo u tom sluaju filozofija moe biti sila koja pomae
kretanju istorije. Filozof u gradu to je ovek koji ukazuje
ljudima na istinu i slobodu. Prevazilazei vezanost za
posebne interese politikih i socijalnih grupa, filozof treba
da se vrati nezavisnoj i nepokolebljivoj istini. ak i u
sluaju da grei on donosi korist slobodno kritikujui ono
ime su zarobljeni savremenici. Postajui posednik miljenj filozof nema pravo da svoja reenja socijalnih problema
namee drugima kako ne bi postao ideoloki diktator. Svi
diktatori mrze filozofe, jer ovi poslednji ljudima otvaraju oi
www.uzelac.eu
259
Milan Uzelac
i pokazuju kako je drutveno dobro bez slobode samo jedna

ideoloka fikcija. Progres iskustvenih nauka odvija se
potiskivanjem teorije koja je objanjavala manje injenica i
pojava drugom teorijom koja poseduje veu objanjavajuu
mo. Progres metafizike manifestuje se kao put produbljivanja. Razliiti filozofski sistemi zajedno ine celinu
filozofije koja poiva na istinama koje u sebi sadri. Ljudi
slobodno mogu da iz drugih uenja uzimaju ono to u najveoj meri odgovara njihovom stremljenju dobrom i na taj nain svoj ivot izgrauju na istinskoj osnovi. Progres u
filozofiji odraava one horizonte istine i slobode na putu
ljudske civilizacije i kulture iji je razvoj beskonaan.
Mariten upozorava da treba razlikovati ljudsku i boiju
slobodu. Tenja ljudskoj slobodi je pretpostavka boanske
slobode. Ljudska sloboda je sloboda izbora svakog oveka,
sloboda koja je neophodna za razvoj linosti, iz koje se
sastoji neki narod i koje se ujedinjuju radi opteg dobra.
Ljudske slobode omoguuju nezavisnost koja obezbeuje
ekonomske garancije nekog naroda, politika prava,
graanske vrline i duhovnu kulturu. Razvoj buroaskog liberalizma otvara mogunosti za ljudske slobode ali
zaotrava i egoizam i individualizam koji oteavaju put ka
boanskoj humanosti; komunizam je delom reakcija na taj
individualizam, ali teei apsolutnom osloboenju oveka on
ga oslobaa i od individualne slobode. Reenje Mariten vidi
u koncepciji integralnog humanizma koji razmatra oveka u
totalitetu njegovog prirodnog i natprirodnog bivstvovanja a
njegovu slobodu kao organsko jedinstvo oveka i boga.
ovekovo dobro nije toliko povezano s nivoom blagostanja i
nivoom njegovog materijalnog ivota ve sa nivoom
duhovnog ivota, s potovanjem boijih vrednosti kao to su
istina, dobro, lepota, milosre, uzajamna pomo. Drama
savreme demokratije je u nesposobnosti u sebe zatvorenog
individuuma da dospe do dobrog, do harmonije i svestranog
www.uzelac.eu
260
Milan Uzelac
razvoja linosti, do vrednosti kao to su pravednost i

saradnja, a koje se obino proglaavaju za krajnje ciljeve
demokratije. Ostvarenje ideja integralnog humanizma vodi
nastanku novog, vieg oblika demokratije zasnovanog na
potovanju hrianskih vrednosti, prevladavanju klasnih
antagonizama i procvatu kulture. To ne znai
uspostavljanje poretka u kojem nee biti zla ili
nepravednosti; hrianstvo nema za cilj ostvarenje utopija
ve permanentno jaanje unutranjih napora koji vode
osboenju. Integralni humanizam je novi humanizam koji
se zasniva na novom shvatanju hrianstva, ne isto
sakralnom, ve sekularnom koje sjedinjuje u sebi ljudsko i
boansko. Taj neohumanizam je odgovor na marksistiko
shvatanje istorije; on ne stavlja pred istoriju zahtev za
postizanjem neeg apsolutno novog kao to ne govori o kraju
istorije; on samo trai obnovi oveka u okvirima mogueg a
uz pomo vaspostavljanja vrednosti koje su jednom u
prolosti ve bile postignute i to bi zapravo bili neki od
motiva koje istie savremeni tomizam kao "vena filozofija".
Meu tomistima ne manje znaajan je Etjen ilson
(1884-1978), profesor Kole de Frans i niza univerziteta u
Evropi i Americi, lan Francuske Akademije, autor
izuzetnih dela o srednjovekovnoj filozofiji: Filozofija sv.
Bonaventure (1924), Duh srednjovekovne filozofije (1932),
Sveti Toma Akvinski (1925), Teologija i istorija duha (1943),
Srednjovekovna filozofija I-II (1944), Tomizam (1947),
Realizam tomizma i kritika znanja (1947), Hrianski
egzistencijalizam (1948), Bivstvovanje i neki filozofi (1949),
Hrianstvo i filozofija (1949), Johan Duns Skot (1952),
Metamorfoze Boanske drave (1953), Jedinstvo filozofskog
iskustva (1955), Istorija hrianske filozofije (1955), kao i
spisa: Uvod u hriansku filozofiju (1960), Filozofija i
teologija (1960), Savremeni filozofi. Hegel (1966), Masovno
drutvo i kultura (1967).
www.uzelac.eu
261
Milan Uzelac
Etjen ilson smatra da duhovni potencijal koji u sebi

nosi tomizam ni iz daleka nije iscrpljen jer je jo uvek
aktuelno pitanje odnosa razuma i vere a na tom putu se
moramo sresti i sa filozofijom Tome Akvinskog; zato
ilsonovo obraanje srednjovekovnoj filozofiji ima
programski karakter, budui da se u novom kulturnom
kontekstu koncepcija tomizma moe razmatrati kao
filozofija budueg; klasini teoloki problem boije
egzistencije ilson modernizuje uz pomo
egzistencijalistikih kategorija i boije bivstvovanje tumai
kao akt istog postojanja; postojanje nije ulno svojstvo i
nema ulnog organa kojim bi se ono moglo konstatovati, te
se postojanje ne moe dosegnuti ulnim putem. Pravo
postojanje moe biti samo postojanje pojedinanog i ono
izmie razumu koji je deduktivno orijentisan.
Tajna tomizma sastoji se u vioj sintezi racionalnog
saznanja i vere koja je osnova neposredne "intuicije
bivstvovanja" kao prediskustvene "evidentnosti realnosti" u
kojoj ne moe biti nesaglasnosti izmeu sutine predmeta i
njegovog postojanja poto postojanje stvari potvruje
istovremeno i njenu sutinu; tomizam tei tome sa sledi
realnost dok refleksivni racionalizam pokazuje netrpeljivost
razuma koji eli da svest svede na znanje. Antirefleksivna
pozicija ilsona je izraz odustajanja od meta-nivoa
filozofske analize poto koncept u kojem je misao ne
intendira saznanje ve miljenje kao samodovoljnu, beskonanu i bezsadrajnu proceduru. Na taj nain, harmonija
znanja i vere u tomizmu se javlja kao neophodnost uma. U
kognitivnom smislu filozofija i teologija (semantiki, sa
stanovita sadraja istinskog znanja kao rezultata) jedna
drugoj ne protivree ve svedoe o istom, dok, funkcionalno
posmatrano (sa stanovita statusa i zadataka), filozofija i
teologija su jedna na drugu principijelno nesvodive:
"teologija nije nauka koja bi prevazilazila nauke njenog
www.uzelac.eu
262
Milan Uzelac
ranga, ali je principijelno drugaija, budui da je nenauni i

vannauni nain postizanja istine posredstvom sadraja
otkrovrenja koji se postie intuicijom. Istina je uverenost u
to da se bog otkriva kroz govor i da je izreena re istinita,
mada mnogi to ne shvataju. Istine se dele na one koje se
postiu umom i one su pretpostavka vere (boije
bivstvovanje, boanski atributi, besmrtnost due) pa mada
se mogu javiti putem otkrovenja mogu se dokuiti i umom, i
isto tako, imamo dogme koje se nalaze van granica koje
doseu nauke jer se saznanje boga postie principijelno van
subjekt-objekt procedura (tomistika doktrina zabranjuje
predstavljanje boga u ma kom obliku). Zato se ilson protivi
svakoj filozofskoj reformi koja bi nastojala da izmeni
dogmatske formule.
Kao izvanredni poznavalac sholastike misli ilson vri
i tipologiju razliitih smerova unutar nje: s jedne strane on
izdvaja ekstremne pozicije o odnosu razuma i vere
(Tertulijan, Avgustin, Averoes) i njima suprotstavlja
sintetiku poziciju Tome Akvinskog kojeg odlikuje kako
neograniena intelektualna smelost tako i bezgranina
intelektualna skromnost; Tomina pozicija podrazumeva odnos prema stvarima sa stanovita filozofa, a odnos prema
bogu sa stanovita teologa.
Nesvodivost ljudskog postojanja ni na intelekt ni na
afekte, otvara pitanje koncepcije oveka; ilson ovekovo
bivstvovanje odreuje tradicionalnim egzistencijalistikim
kategorijama: bog svaku ljudsku duu tvori individualno i
ovekovo prebivanje u svetu nesvodivo je na njega; na
istorijsko-filozofskom planu i ilson ocrtava evoluciju jedne
"vene filozofije" koja se kree ka dosezanju bivstvovanja
kroz traenje njegovog smisla pa, "ako se dva filozofa razilaze u razumevanju bivstvovanja oni se razilaze u svemu".
Jedan od najveih poznavalaca dela Tome Akvinskog,
neopravdano zapostavljan mislilac jeste Gustav Sivert
www.uzelac.eu
263
Milan Uzelac
(1903-1963) koji je s drugim katolikim filozofima

(Bernared Velte, Karl Raner, Johan Loc) studirajui kod
Hajdegera i pretrpeo presudni uticaj fundamentalne
ontologije i filozofije bivstvovanja; studirao je filozofiju i
psihologiju u Frankfurtu (1922-1924), teologiju u Fuldi
(1924-1926) a potom filozofiju, istoriju umetnosti i istoriju
na Univerzitetu u Frajburgu (1926-1930) kod Huserla,
Hajdegera i Martina Honekera; doktorirao je radom
Metafizika saznanja kod Tome Akvinskog (1930) a
habilitirao 1937. spisom Tomizam kao sistem identiteta. Od
1945. profesor je filozofije i pedagogije a potom i rektor
novoosnovane Pedagoke akademije u Ahenu a od 1961.
profesor i rektor na novoosnovanoj Pedagokoj visokoj koli
u Frajburgu. Nakon smrti zapoeto je s izdavanjem
Sivertovih sabranih dela i dosad su objavljene etiri knjige;
no, meu njegovim knjigama treba istai: Tomizam kao sistem identiteta (1939), Metafizika detinjstva (1957),
Apstrakcija i bivstvovanje u uenju Tome Akvinskog (1958),
Sudbina metafizike od Tome do Hajdegera (1959), Filozofija
jezika (1962), Temeljna pitanja filozofije u horizontu ontoloke razlike (1963), Bivstvovanje i istina (1971), Bog u
istoroji. Problem boga kod Hegela i Hajdegera (1971).
Polazei od Hajdegerovih temeljnih uvida Gustav Sivert
smatra da je "kriza miljenja bivstvovanja" sredite
celokupnog filozofiranja i da ona na odluujui nain utie
na novovekovno miljenje, a to dovodi u pitanje i
mogunost da miljenje danas uopte moe da nae i jedan
pristup bogu kao jedinstvenoj i najvioj realnosti; na ovo
pitanje Sivert nastoji da odgvori kroz radikalizovanje izvornog odnosa Hegela i Hajdegera; naspram Hajdegera koji
nastoji da celu tradiciju zapadnog miljenja misli u svetlu
"zaborava bivstvovanja", Sivert istie nain miljenja
bivstvovanja kakav sreemo u XIII stoleu kod Tome Akvinskog i problem bivstvovanja misli u kontekstu Sume
www.uzelac.eu
264
Milan Uzelac
teologije, ali tako to polazi od Hegelovog pojma identiteta

dok pod tomizmom pri tom misli na celokupno uenje Tome
Akvinskog. Posledica toga je da na mesto Hegelovog dijalektikog identiteta stupa pojam egzemplarnog identiteta ime
se ukljuuje celokupna problematika analogije bivstvovanja
i istoj obezbeuje temelj budui da je kod Hegela usled
dijalektike iezla analogija; na putu izgradnje metafizike
bivstvovanja bivstvujueg kao spekulativnog sistema,
iznalaenje bivstvovanja kao boijeg lika mogue je po
Sivertu osvetljavanjem dveju razlika: bivstvujueg i
bivstvovanja i akta i supstancije; mada je prva, ontoloka
razlika temeljno rasvetljena kod Hajdegera, ova druga (akt
supstancija), iako temeljna, ostala je nepromiljena i nju
Sivert razvija s obzirom na uenje o trinitetu; Hajdeger je
Hegela, po reima Siverta, samo prividno prevladao; Hegel
za Siverta ostaje najvei spekulativni mislioc i zato se on
obraa prvenstveno Hegelu kao tvorcu najveeg
spekulativnog sistema, budui da se o sistemu kao
zatvorenoj dedukciji iz jednog temeljnog principa moe
govoriti tek nakon Spinoze koji stvara prvi sistem u istoriji
filozofije (uostalom, videli smo da u naslovu dva Tomina
spisa nimalo sluajno ne stoji sistem ve summa); Sivert
nastoji da ukae na korene Hegelovog miljenja kod Tome,
ali da pri tom i Hegela projektuje unazad na Tomu te da
Tomu rekonstruie kroz prevazilaenje Hegela. Osnovna
razlika izmeu Hajdegera i Siverta bila bi u tome to prvi
naglasak stavlja na razliku ens - verum, a drugi na razliku
ens unum. To za posledicu ima da Sivert istie kako
apriori nije pojam, ideja ili sinteza transcendentalne
apercepcije, ve priroda, dok bi za Hajdegera to bilo vreme,
odnosno istina. itav problem svodi se na to da se ova dva
apriorija (priroda i vreme) misle zajedno a to je zadatak koji
do kraja nisu priveli ni Sivert ni Hajdeger, jedina dva
mislioca koji su o ovoj stvari mogli neto bitno da kau u XX
stoleu.
www.uzelac.eu
265
Milan Uzelac
Sivertovo filozofsko delo, kao hrianska metafizika, sve

vreme je proeto nastojanjem da se metafiziki utemelji
antropologija i pedagogija i to u najviem smislu filozofije
shvaene kao philosophia perennis; polazei od toga da pitanje o "bivstvujuem kao bivstvujuem", o "bivstvujuem u
celini", o stvarnom i njegovoj istini, kao i o svetom i dobrom,
o kalon kai agathon, vode pitanju o smislu i kraju
shvaenim kao svrsi ovekovih tenji, odnosno, njegove ljudske egzistencije, Sivert je posebnu panju posvetio
pedagogiji kao nauci koja polazei od sopstvenih izvora
iskustva svoj temelj nalazi u filozofiji, etici i teologiji. U
nizu svojih radova i na predavanjima, kada je o pedagogiji
re, najvie se Sivert oslanjao na Tomu Akvinskog,
Hajdegera i Mariju Montesori; shvatajui oveka na tragu
Tome kao substantia potentialis, a na tragu Hajdegerovih
analiza ljudskog opstanka kao transcendirajueg
bivstvovanja u svetu, on je neprestano nastojao da kroz
kritiku jedinstva oveka i prirode, misli izgubljeno jedinstvo
inteligibilnog subjekta prirode iz njegovog apriornog temelja; Sivert modifikuje hermeneutiku konanog i istorijskog
ljudskog opstanka kao bivstvovanja u svetu ukazujui na
izvor ljudskog iskustvo sveta u detetu. Iskustvo
bivstvovanja, kao osobit temelj svega, koje je dato zajedno
sa izvorom, jeste iskustvo apsolutne pozitivnosti. Metafizika
detinjstva jeste deskripcija biti obrazovanja i sutine
darovitosti i sazrevanja u poetku ljudskog opstanka.
Sutina oveka nije jedna u sebi zatvorena slika ve
potencijalna supstancija, tj. bivstvujue u sebi koje je od
samog poetka drugaije od onog to na prvi pogled jeste.
ovekovo saznanje polazi od bivstvovanja i vodi
bivstvovanju. On je uvek otelotvoren duh a ne duh ili dua
koja samo "ima" telo; i na tragu Tome Sivert istie kako je
dua supstancijalna forma oduevljenog tela, dok je dar
elemenat u procesu sazrevanja, podsticaj. Sivertova
www.uzelac.eu
266
Milan Uzelac
metafizika vaspitanja bila je od odluujueg uticaja na

Volfanga Belera, Ferdinanda Grafa i Almu fon tokhauzen.
Kosmizam
Decenijama je izraz kosmizam imao metaforino
znaenje; ponekad se tim pojmom obuhvatao itav jedan
smer u ruskoj kulturi koji je u sebe ukljuivao i pesnike i
muziare od Lomonosova i Tjueva, preko Vjaeslava
Ivanova i Skrjabina, do Reriha i urlonisa, a ponekad se
tim pojmom ukazuje na samo nekoliko imena, mahom
naunika, kao to su Vernadski, Ciolkovski ili ievski.
Moglo bi se rei da se tu radi o orijentaciji koja je nastala
ve sredinom XIX stolea u Rusiji sa uenjem o prelasku
biosfere u noosferu i novim, naunim putem tematizovanja
pojma kosmos. Tim pojmom se ukazuje i na kosmocentrizam
koji ui o kontemplaciji boanske energije u tvarnom svetu i
o preobraaju sveta (Berdjajev), pa bi se tu zapravo radilo o
odnosu kosmosa i oveka, o tvorakoj eshatologiji po kojoj
kraj sveta a time i kraj istorije zavisi i od tvorake
aktivnosti oveka.
U svemu tome je veoma aktivna uloga slavnog
mineraloga, geologa i hemiara V.I. Vernadskog koji je
svojim radovima iz biohemije usmerio istraivanja na
izuavanje delovanja ive tvari na istoriju hemijskih
elemenata. Biologija je dugo vreme bila van sfere
interesovanja teoretiara i sad su prvo biolozi skrenuli
panju na evolucione procese ive materije u kojima se
nedovoljno posveuje panja teleologiji evolutivnih procesa.
Konstantin Ciolkovski (1857-1935) je isticao da je progres
organizama neprekidan i da ima budunost, da se ne moe
zaustaviti na oveku sa im je saglasan i Konstantin
Vernadski: "ovek nije kruna stvaranja: iza svesti i ivota
kao njene spoljanje forme mora postojati "nadsvest" ili
www.uzelac.eu
267
Milan Uzelac
"nadivot"". Ideja oboenja razvoja ima svoje poreklo kod

Grigorija Palame, u njegovom uenju o transcendiranju
sveg ljudskog, zemnog i konanog a u tenji besmrtnom,
preobraenom boanskom bivstvovanju..
Ideja Vernadskog o kosminosti ivota, o biosferi i
njenom prelasku u noosferu poetkom XX stolea dobija
nove impulse iz dela N.F. Fjodorova i Stvaralake evolucije
Anri Bergsona koji istie ivot kao veito svojstvo bivstvovanja materije i energije, kao i da je ivot kosmiki proces
voen unutranjim tvorakim nagonom. Tako se naspram
sila entropije, kao sila raspada dezorganizacije i
pojednostavljivanja, stavlja tendecija ka uveanju reda i
organizacije a povezana s tokom ivota i svesti; na taj nain
ovekova racionalna sposobnost izbija u prvi plan, pre svega
njegove duhovne moi, njegovo nastojanje da se preobrazi i
oduhovi svet. Sva iva bia su povezana i sva zajedno slue
tom cilju: ivotinje se oslanjaju na biljke, ovek na ivotinje
a sve oveanstvo u vremenu i prostoru jeste sila koja sve
pred sobom pobeuje pa e u jednom trenutku moda
pobediti i smrt, pisao je Bergson u pomenutom delu. U isto
vreme o evoluciji ivog pie u Rusiji Nikolaj Umov (18461915), smatrajui da s razvojem ivih bia i uslonjavanjem
ivota raste i sposobnost za stvaralatvo, da ivot prelazi sa
nesvesnih na svesne akte i da meu ljudima nastaje nova
vrsta homo sapiens explorans, (razuman ovek koji
istrauje) koji se nalazi na rubu evolucije jer je pred njim
zadatak: "stvaraj i gradi!"
Ideja stvaralakog regulisanja evolutivnog procesa
nalazi se ve kod pomenutog Nikolaja Fjodorova (18291903), jednog od najinteresantnijih ljudi svog doba; on
smatra da je oveanstvo pozvano da ovlada stihijama,
slepim silama u sebi i van sebe, da se otisne u kosmos kako
bi ga osvajalo i preobraavalo te da tako da novi kosmiki
status bivstvovanju zajedno sa svim prethodnim po-
www.uzelac.eu
268
Milan Uzelac
kolenjima; svesno upravljanje evolucije je najvii ideal

oveanstva a postie se regulisanjem "meteorolokih"
kosmikih pojava, obuzdavanjem stihijnih pojava u prirodi,
stvaranjem novog tipa organizacije drutva psihokratije.
Za ovo pozvani su svi, ne samo ivi ve i mrtvi, sve to je u
prirodi, odnosno vasioni. U subjektu je sve a u objektu su
svi; sve i svi treba da optim delom i stvaralatvom
dostignu sveopte kao najvie dobro. Fjodorov se zalae za
istinski kolektivizam (iveti sa svima i za sve) i pledira za
jednu grandioznu sintezu nauka koja treba biti ostvarena u
kosmikim razmerama; u optu kosmiku nauku o ivotu,
nauku o oveku ulaze sve nauke, jer je ivot jedinstvena
celina u kojoj je sve meusobno povezano. Fjodorov nastoji
da tehniku postavi na njoj odgovarajue mesto: ona se moe
usavravati ali ne na raun ovekovog usavravanja; sm
ovek mora da usavrava svoje organe i danas bi mnogi
genetiari mogli da svoj rad opravdaju upravo pozivanjem
na ovog mislioca.
Sam izraz noosfera prvi je upotrebio Bergsonov uenik,
matematiar i filozof Eduard Lerua 1927/1928. godine da bi
ga odmah prihvatio paleontolog i filozof Tejar de arden; i
jedan i drugi se oslanjaju na predavanja koja je Vladimir
Vernadski (1863-1945) drao 1922/1923. na Sorboni. Po
miljenju autora teorije o noosferi pojava oveka na
uzlaznoj lestvici ivotnih formi oznaava da evolucija
prelazi na upotrebu novih sredstava, psihikog i duhovnog.
Evolucija je u svom prvom proizvodu svorila veliko orue
svog daljeg razvoja: um koji poseduje samosvest, mogunost
dubokog saznanja i preoblikovanja sebe i sveta. ovek je
kulminacija spontane, nesvesne evolucije, no i poelo koje u
sebi stvara pretpostavke za novi, umni nivo same evolucije.
Sa prvom milju o sebi i svetu, ideja i stvoreni projekat
(usmeno predanje, pismeno, knjige, dokumenti...) poinju da
se usavravaju - zemlju preplavljuje informaciona reka
www.uzelac.eu
269
Milan Uzelac
fakata i znanja, koncepcija i teorija stvara se specifina

opna oko Zemlje (noosfera), koja poiva na biosferi, no nije
slivena s njom ve samo sve vie na nju deluje. Ta noosfera
(sfera umnosti, svesnosti, informacija) jeste sfera idealnih
realnosti; nju ine duhovna, umetnika, nauna dela,
stvaralaka otkria koja se materijalno realiziju u
transformisanoj prirodi ispunjenoj vetakim
instrumentima, oruima i mainama, naunim
konstrukcijama, umetnikim delima...
Skoro identinu ideju izlae u jednom pismu
Vernadskom Pavel Florenski 1929. godine; on govori o
neem to bi moglo postojati u biosferi ili nad biosferom i to
naziva pneumatosferom; re je o posebnoj sferi bivstvujueg
koja ini oblast kulture, odnosno duha. Terminoloki ta dva
pojma su bliska: nous znai um, razum, a pneuma duh,
duhovno naelo. U tradiciji hrianskog kosmisma analogon
noosfere i noogeneze (stvaranja noosfere) jeste koncepcija bogooveanstva, bogoovenog procesa oboenja,
metamorfoza sveta. Sam ovek u svojoj evoluciji jo uvek
nije savren; on je jo uvek "krizno" bie, ali postoji vii
ideal, ideal koji je iznad duhovnog oveka, ideal koji
pokree oveka u nastojanju da ovaj prevlada sopstvenu
prirodu; zato ovekova tvorevina noosfera jo uvek je
disharmonina, nalazi se u stanju nastajanja i realnost koja
se tu stvara najvii je ideal tog nastajanja.
Na formiranje uenja o noosferi uticalo je nekoliko
momenata: (a) vaseljensko shvatanje oveanstva, (b)
jedinstvo oveanstva okupljenog oko jedinstvene moralne
ideje, (c) omasovljenje drutvenog ivota koje se manifestuje
kroz sve vee svesno uticanje irokih drutvenih slojeva na
dravne i drutvene aktivnosti i (d) rast nauke kao glavne
sile pri stvaranju noosfere. Krajem XIX i poetkom XX
stolea jo uvek je velika vera u rast nauke koji je
bezgranian; apsolut ne moe poivati u oveku; apsolut
www.uzelac.eu
270
Milan Uzelac
moe biti samo ideal koji je iznad oveka, a to je ili bog ili
preobraeni ovek u sklopu bogooveanskog jedinstva. Put
do tog vieg oveka ide preko zadobijanja sve vieg
ontolokog statusa (u hriansakoj misli to se naziva
oboenjem). Koreni te hrianske antropologije lee u
tradiciji isihazma o kojem smo ve govorili kad je bila re o
asketskoj praksi IV-VII stolea nae ere, kao i o teoriji koju
je razvio Grigorije Palama; tu se ne sreemo s teorijom ve s
praksom kontemplativnog delanja; treba imati u vidu
pokuaj isihazma da ukljui i telo a ne samo duu u krug
metamorfoze i osveenja za budue oboenje.
U ruskom kosmizmu, poev od Fjodorova vlada
uverenost da oveanstvo nikad ne moe dospeti iz niih u
vie sfere slobode ako ne pone da menja i svoju fiziku
prirodu da bi vremenom mogla postati sposobna da ostvari
taj vii ideal noosferski. Moralno ovekovo usavravanje
mogue je samo uporedo s fizikim preobraajem, kroz
oslobaanje od onih fizikih svojstava koja ga nagone da
unitava, ubija i da samog sebe unitava; neophodno je
prevladavanje spoljnih nesavrenstava; mnogi su nastojali
da formuliu konkretne aktivnosti za postizanje takvog cilja
a meu njima je bio i Vernadski sa svojom idejom o buduem autotrofnom oveanstvu koje moe svoj organizam
da stvori tako to e se samo hraniti ne unitavajui druga
iva bia u okolnoj sredini (koja su heterotrofna jer se
odravaju na raun drugih ivih bia). Simptom prelaska od
biosfere ka noosferi kosmisti vide u produavanju ivota,
iskorenjavanju bolesti za itavo oveanstvo. Ideje kosmista
zadojene su optimizmom koji u narednom periodu nije
naao opravdanje. Ali, isto tako, nakon dve hiljade godina
hrianstva, ta je ostalo od onog to je propovedao apostol
Pavle ili sveti Avgustin?
Ideje kosmista, posebno Fjodorova i Vernadskog, ponovo
bude interes danas, u vreme kad se postavlja pitanje sutine
www.uzelac.eu
271
Milan Uzelac
informacije i naina na koji se prenosi informacija. Ako

danas znamo da je nama poznati svet sastavljen iz tri elementa (energija, materija i informacija), nije li ono to se u
antiko vreme nazivalo duom samo nosioc individualne
svesti koji poseduje osobeno biopolje neentropijske prirode a
koje ostaje koherentno i nakon fizike smrti individue? Moda je tu samo re o nosiocu informacije na isti nain kao to
je jedna elija nosioc celokupne genetske informacije o celom
organizmu i o emu danas uveliko govore genetiari? Mogue
je da biopsipolje izlueno iz organizma u trenutku njegove
smrti nastavlja da uva svu informaciju o njemu; na taj nain
mogle bi se vratiti u bivstvovanje i sve energije to su ranije
prele u nebivstvovanje, ali u jednom savrenijem obliku koji
ne bi egzistirao na belanevinastoj osnovi.
Jedna od najinteresantnijih, najjarkijih i nesporno
najuticajnijih linosti XIX stolea je neobini moskovski
bibliotekar, ovek koji je bitno uticao na Dostojevskog,
Tolstoja, Solovjova, S. Bulgakova, Gorkog, Majakovskog,
Zabolockog, Hlebnikova, vanbrani sin kneza Pavla
Gagarina Nikolaj Fjodorovi Fjodorov (1829-1903)
koji je, kako je u takvim sluajevima bio obiaj, ime dobio po
svom kumu. Gimnaziju je pohaao u Odesi a nakon toga
etrnaest godina bio uitelj u raznim kolama; od 1869. je
pomonik bibliotekara moskovske ortkovske biblioteke a
od 1874. bibliotekar Rumjancevskog muzeja24 gde je pored
skromne dunosti deurnog u itaonici bio duhovno sredite
celokupne muzejske delatnosti; uivao je neverovatan
autoritet kod kolega i posetilaca muzeja, uvenih naunika,
pisaca i filozofa. Stvar nije samo u tome to je imao fenomenalno pamenje (kau da je znao sadraje svih knjiga
biblioteke koja bee tad najvea u dravi), ve i u tome to
su njegove preporuke bile duboko usmeravajue.
24
Potom biblioteka im. Lenjina.
www.uzelac.eu
272
Milan Uzelac
Osamdesetih i devedesetih godina intenzivno se druio sa

Tolstojom i V. Solovjovim i ti odnosi imali su svoje uspone i
padove. Fjodorov nije imao ambicije da sebe ovekovei u
istori i ako je neto objavljivao, to je inio anonimno ili pod
pseudonimom. Tek pred kraj ivota poinje intenzivno da
radi nad svojim rukopisima kako bi im dao formu pogodnu
za objavljivanje; pred smrt usled obostrane upale plua,
rukopise je ostavio svom ueniku V.A. Koevnikovu;
sahranjen je na jednom manastirskom groblju koje je 1929.
sravnjeno sa zemljom i pretvoreno u igralite. Njegovi spisi
pod nazivom Filozofija opteg dela I-II (1906; 1913)
objavljeni su u Vernom (kasnije, Alma-Ata) i Moskvi, dok je
trei tom koji obuhvata lanke i pisma publikovan tek 1982.
Ideja "regulisanja prirode" i "imanentnog vaskrsnua"
ima kod Fjodorova kako prirodno-naune tako i religiozne
osnove; svoje uenje on naziva i aktivnim hrianstvom;
"aktivnost" se ogleda u pozivu za aktivno preobraavanje
prirodnog, smrtnog sveta u drugi, ne-prirodni, besmrtni,
boanstveni tip bivstvovanja. Zahtevi koji se postavljaju
pred oveka proistiu iz hrianske antropologije po kojoj
bog stvara i usavrava oveka kroz njega samog: bog oveka
"ui" heuristiki: ovek mora sav svoj trud i znanje da uloi
u veliko delo vaskrsavanja i da doe do zakljuka o nunosti
sopstvenog uea u tome, dok oveanstvo treba od sebe da
stvori aktivno orue dostojno toga da kroz njega moe
delovati boija volja. Hrianska ideja eshatologije dolazi
kod Fjodorova do svog punog izraza time to ispunjava dva,
po njegovom miljenju izopaena hrianska ideala:
parcijalno, delimino spasenje i natprirodni katastrofizam
pri pasivnom oekivanju da se ispuni usud. Fjodorov
apokaliptino proroanstvo smatra uslovnim i sveoptost
spasenja vidi kao nunost koja se zbiva kroz imanentno
vaskrsnue koje dostie oveanstvo poto je ovladalo
tajnama ivota i smrti, tajnama metamorfoza realnog sveta.
www.uzelac.eu
273
Milan Uzelac
Fjodorov smatra da ne moe postojati pakao (jer bi to bio

sadizam Carstva boijeg) kao ni raj (jer nema apsolutno
pravednih); moe postojati istilite i to je sva ljudska
istorija, sadanje oveanstvo izloeno udaru raznih sila
koje su izvan i u njemu; pozivajui ljude da pristupe optoj
stvari, odnosno, zajednikom, "velikom poslu" Fjodorov se
obraa svim ljudima, verujuim i ne-verujuim, jer opta
stvar je delo svih smrtnih ljudi, izlaz iz svake ontoloke
varijante, kao i iz krajnjeg metafizikog oajanja u koje bi
ovek zapao tvrdnjom da boga nema i i da je svet besmislen.
Za razliku od sterilne Kjerkegorove koncepcije koja je dobila
svetsku popularnost, iz Fjodorova izbija ruski, pravoslavni
optimizam; re je o odgovoru koji nastaje u jednoj drugaijoj
tradiciji, neprekinutog u vreme Karla Velikog a poteklom iz
istinske vere: ako boga i nema u takvom vidu kako ga sebi
predstavljaju teistike religije, tada ideal boanskog
bivstvovanja kao regulativna ideja treba da nas vodi stvaranju takvog bivstvovanja koje e se postepeno proiriti na
svu vasionu; u optoj stvari treba da se ujedine svi ljudi,
verujui ili ne, svi ljudi na zemlji.
"Va projekt prihvatam bezuslovno, i bez bilo kakvih
razgovora, mogu Vas priznati samo svojim uiteljem i
duhovnim ocem", pisao je Fjodorovu poetkom 1882.
dvadesetosmogodinji Vladimir Solovjov (1853-1900).
Svojim poreklom Solovjov je dobio sve: otac mu je bio veliki
istoriar i profesor Moskovskog univerziteta Sergej
Solovjov, autor mnogotomne Istorije Rusije, a majka, od koje
je nasledio poetske i mistine crte, potomak je stare
ukrajinsko-poljske porodice iji je predak bio filozof
Grigorije Skovoroda (1722-1794). U mladosti je Solovjov,
kako sam kae, proao sve faze "negativnog razvoja
evropske misli poslednja etiri stolea": od ikonoborstva,
preko deizma, panteizma, do ateizma i materijalizma.
Njegov razvoj, od oajanja preko pozitivne nauke do "aps-
www.uzelac.eu
274
Milan Uzelac
traktne filozofije", jeste u znaku potrage za znanjem a iz

velikog uverenja. Jednom je, idui s prijateljima na groblje,
besno izvalio jedan krst i gazei po njemu govorio kako
nieg pasjeg iz tog ne moe proizai, a smatraju ga najveim
religioznim filozofom koji je (kao Karsavin ili Vjaeslav
Ivanov) ivot zavrio kao katolik. Ne znam za katolike
filozofe koji su preli u pravoslavlje; ovde nije re o
"ispravnosti vere", ve o spremnosti da se misli "stvar vere"
iz filozofije ali istovremeno i iz same vere, koja ruske
religiozne mislioce uzdie u najvie prostore miljenja.
Glavni cilj Solovjovu bio je da izmiri filozofiju i nauku
sa religioznom istinom; tu ideju je nasledio od oca koji je u
mladosti matao o tome da stvori sintetiku filozofiju
hrianstva koja e pomiriti razum i veru; ali ono to je kod
oca bila samo mata, kod sina se pretvorila u ivotni
program. Solovjov je studije zapoeo na istorijsko-filolokom
fakultetu Moskovskog univerziteta da bi ve tokom prve
godine studija preao na fiziko-matematiki fakultet gde
izuava morfologiju biljaka i uporednu anatomiju to e mu
omoguiti izgradnju sopstvenog uenja o evoluciji. Nakon tri
godine studija vraa se na istorijsko-filoloki fakultet, daje
ispite za zvanje kandidata nauka i potom odlazi u Sergijev
Pasad, sredite ruske duhovnosti gde izuava bogosloviju.
Rezulat svih tih istraivanja je magistarski rad Kriza
zapadne filozofije koji je s velikim uspehom odbranio 1874.
na Petrogradskom univerzitetu, u kojem se, kritikujui tada
vladajui pozitivizam, Solovjov zalae za ostvarenje
univerzalne sinteze nauke, filozofije i religije, zapadne
prirodne nauke i logike sa svim sadrajima duhovne kontemplativnosti Istoka. Samo na taj nain mogue je
prevladati apstraktno znanje i filozofiji omoguiti da slui
ivotu i izae iz apstraktnosti zapadnog miljenja. Jo kao
docent katedre za filozofiju Moskovskog univerziteta Solovjov poinje da se bavi spiritizmom da bi uskoro u
www.uzelac.eu
275
Milan Uzelac
Britanskom muzeju poeo da izuava egipatsku mitologiju i

Kabalu koji ga vode u Egipat gde u pustinji ima vizuju
Sofije (mudrosti); na njegova predavanja o bogooveanstvu
1878. dolazie ceo Petrograd. U to vreme je u bliskim
odnosima s Dostojevskim (pretpostavlja se da u likovima
Aljoe i Ivana treba traiti crte ovog mladog filozofa) i pie
mu da u mislima "legendarnog bibliotekara" nalazi mnogo
sebi srodnog. Poslednja etiri predavanja iz pomenutog
ciklusa su pod dubokim uticajem Fjodorova, a ideje ovog
mislioca bie vidne i u potonjim delima Solovjova Rusija i
vaseljenska crkva (1888) i Lepota u prirodi (1889); u jesen
1881. Solovjov i lino upoznao Fjodorova, oduevljava se
njegovim uenjem i svoja predavanja poetkom sledee
godine vidi kao uee u propovedi ideja Fjodorova; iako su
ona privukla znatnu panju, posebno predavanje ivotni
smisao hrianstva, do velikog trijumfa nije dolo,
prvenstveno zbog neobinosti ideje da podraavanje Hristu
ne podrazumeva trpljenje i poniavanje, ve da je u ueu
u njegovom Delu: u vaskrsavanju mrtvih, izgraivanju
sopstvenog hrama-tela. Razlog neuspeha ovih predavanja
moda je leao i u tome to je Solovjov konkretni projekt
Fjodorova preveo na "filozofsko-mistiki jezik". Kako
sluaoci nisu pred sobom imali "deifrovani" tekst
Fjodorova, ezoterika predavanja Solovjova nisu mogla
naii na puno razumevanje. Isto se dogodilo i deset godina
kasnije kad je Solovjov na zasedanju Psiholokog drutva
proitao referat O propadanju srednjovekovne kontemplacije
sveta u kojem je kritikujui istorijsku crkvu istakao da "ako
neko hoe istinski biti hrianin, onda i od njega zavisi da li
e Hrist vaskrsnuti u itavom oveanstvu; mada je ve po
dogovru s Fjodorovim ovo predavanje trebalo da bude i
javna propoved nakon toga, iako e u osnovi njegove
filozofije biti osnovne misli Fjodorova, ovaj poslednji je veoma dobro istakao i jednu njegovu karakternu crti rekavi
www.uzelac.eu
276
Milan Uzelac
kako je "Solovjov tokom itavog ivota nastojao da bude

natovek: as medijum, as kabalist, as prorok, i kao i
Tolstoj on nije razumeo neophodnost da se bude skroman:
ne uzdizati se, ne isticati se, biti neprimetnim". Kako uenje
Solovjova o vaskrsnuu, tako i poslednja dva perioda
njegovog stvaralatva teokratski (1881-1889) i etikoestetiki (1889-1900) ostaju pod dubokim uticajem
koncepcije Fjodorova; u tom smislu istiu se radovi iz
njegovog poznog perioda: Opravdanje dobra (1894), Lepo u
prirodi (1889) i Opti smisao umetnosti (1900). Poslednja
dva rada posebno su bliski Fjodorovu, njegovom stavu da je
na ivot akt estetskog stvaralatva. Ovaj poslednji period
stvaralatva Solovjova naroito e potom uticati na
Aleksandra Bloka. Nakon to je napisao rad Tri razgovora o
ratu, progresu i kraju svetske istorije (1899-1900), Solovjov
je umro na imanju svojih prijatelja brae-filozof, kneeva
Trubeskoj.
Ovde se ne moe ne spomenuti jedna od
najinteresantnijih figura tog doba, religiozni mislioc,
naunik-enciklopedista koji je vidan trag ostavio u oblasti
matematike, fizike, filologije, retorike, teologije,
istraivanjima umetnosti Pavel Aleksandrovi
Florenski (1882-1937) koji je dvadesetih godina XX stolea, na tragu A.S. Homjakova, N.F. Fjodorova i V.S.
Solovjova kao svoj glavni zadatak isticao izgradnju
integralnog znanja i stvaranje jednog sveobuhvatnog pogleda na svet. Uporedo s matematikom, koju je studirao na
Fiziko-matematikom odseku Moskovskog univerziteta,
izuava i filozofiju na Istorijsko-filolokom fakultetu kod
S.N. Trubeckoja (1862-1905) i L.M. Lopatina (1855-1020) da
bi se nakon toga upisao na Moskovsku duhovnu akademiju
gde 1911. magistrira radom O duhovnoj istini i postaje
svetenik; od tog trenutka mogue je pratiti paralelni tok
njegovih duhovnih i naunih istraivanja: dri predavanja
www.uzelac.eu
277
Milan Uzelac
iz istorije filozofije, ureuje asopis "Bogoslovski vesnik",

predaje fiziku i matematiku, razrauje kurseve metodike
geometrije, matematike i dr. Godine 1914. objavljuje knjigu
Stub i potvrda istine u kojoj razvija ideje Solovjova o Sofiji i
svejedinstvu. Originalna kompozicija ove knjige sastavljene
od dvanaest pisama svedoi o originalnoj poziciji ovog
mislioca, o nastojanju da izgradi jedinstvo religije i
egzaknog znanja a s dubokim uverenjem u puno saglasje religiozne i naune istine. Dvadesetih godina on izgrauje
sistem "konkretne metafizike" tako to izgrauje sloenu
sliku bivstvovanja, njegove strukture i razliitih nivoa, no
knjiga koju je 1922. dao u tampu a koja je sadrala
poglavlja o obrnutoj perspektivi, o nauci kao simbolikom
opisu, o anatomiji jezika, filozofiji imena kao i
organoprojekciji, nije bila tada objavljena.
Florenski je kao osnovni zakon sveta isticao drugi stav
termodinamike zakon entropije. Svetu se suprotstavlja
Logos kao njegovo naelo, dok je kultura svesna borba s
nastojanjem sveta da doe u ravnoteu; u pismu upuenom
V.I. Vernadskom pie o pneumosferi , kao posebnom
zemljinom omotau koji nastaje kao rezultat ljudskog
stvaralatva; re je ideji koja se podudara s koncepcijom o
noosferi. Znaaj tehnike je po miljenju Florenskog u organizovanju materije koja se nalazi van oveka (slinu ideju je
razvijao i N.A. Umov); ideju o organoproekciji Florekski
preuzima od nemakog filozofa Ernsta Kapa a ona se sastoji
u tome zahtevu da se stvore tehnika orua po uzoru na prirodne organe ime bi ovek mogao da deluje na okolnu
prirodu i da je menja. Granice naeg tela su posledica
ogranienosti nae vlasti nad nama samima i stoga tehnika
nije samo posrednik izmeu oveka i prirode ve i sredstvo
ovekovog samosaznanja. Konstruiui instrumente i
maine mi zapravo sve uspenije razumevamo strukturu
naih sopstvenih organa i ono to se u organizmu zbiva ne-
www.uzelac.eu
278
Milan Uzelac
svesno ovde se proizvodi svesno, po odreenoj zamisli. To

Florenskog vodi zakljuku da linija tehnike i linija ivota
teku paralelno pa se on pribliava misli Fjodorova,
Berdjajeva, Gorskog, Vernadskog o neophodnosti prelaska
od tehnikog progresa (koji ostavlja oveka u fizikom
nesavrenstvu) ka organskom progresu. Ovladavi umeem
stvaranja orua, ovek to umee treba da primeni na svoje
telo i da sebe vodi ka savrenstvu. Ne bez razloga A.F.
Losev (1893-1988) je Florenskog nazivao "filozofom ivota i
prakse", budui da su ga uvek u nauci interesovala ona
istraivanja iji bi rezultati mogli biti primenjeni u
stvarnosti, dok ga je u duhovnoj oblasti interesovala
mogunost aktivnog sluenja ljudima (to je bio osnovni
razlog da postane svetenik). Za vreme progonstva u Sibiru
bavio se nainima dobijanja joda iz morskih algi i u toj
oblasti je nainio itav niz otkria.
U mladosti je pod velikim uticajem "udesnog
bibliotekara Fjodorova" bio Konstantin Ciolkovski (18571935); na dugogodinjeg uitelja raznih egzaktnih disciplina
malo je ko obraao panju; sve do dvedesetih godina XX
stolea smatrali su ga udakom i zanesenjakom; tek nakon
1924, kada je ponovo tampan njegov rad o principu rada
rakete, Ciolkovski postaje ire poznat u krugovima
inenjera-entuzijasta koje su predvodili F.A. Cinder (16351920) i S.P. Koroljov (1907-1966), budui glavni konstruktor
rakete kojom je ovek dospeo u kosmos. Za ime Ciolkovskog
vezuje se kosmika "nauna etika" koja naglasak stavlja ne
na linost sa njenim beskonanim unutranjim razvojem
ve na kosmos u celini. Kosmos Ciolkovski smatra
otelotvorenjem vie boanske realnosti; re je o jednoj
panteistikoj religiji Kosmosa; vasionom vlada najvii um,
radost i blaenstvo, do kojih se mogu uzdii svesna bia
stvaralakim naporom; odluujuu ulogu u progresivnom
razvijaju prirode i oveka igra svest; kosmos nije neka
www.uzelac.eu
279
Milan Uzelac
beskonana fizika sredina koju ispunjavaju materija i

energija ve potencijalno mesto za bioloko i drutveno
postojanje ljudi; noosferni momenti su vidljivi u radovima
Ciolkovskog: on pie o uticaju razumnih bia na vasionu, o
miljenju kao faktoru u evoluciji kosmosa, pri emu ovek
nije poslednji momenat u razvoju kosmosa, budui da je
nesavren te stoga je, zbog svoje krizne prirode, samo njen
prelazni stadijum. Imajui u vidu brojne nedostatke i nesavrenstvo ovekovog organizma on govori o vremenu kada
e ovek moi da preobraava svoje telo (na taj nain je
pionir genetskog inenjeringa i transformacija kroz koje
prolazi Majkl Dekson) u tenji ka besmrtnosti; famozna
medicina, o kojoj se u to vreme mnogo govori i hvale njeni
rezultati, jo uvek nije nauka jer ne moe da lei starost.
U kosmikoj filozofiji Ciolkovskog sreu se krajnje
razliiti uticaji: od budistikih verovanja u reinkarnaciju,
antikog hilozoizma i eudajmonizma, do morala "razumnog
egoizma" i savremene teosofije. U svojoj genijalnoj naivnosti
Ciolkovski ih ne samo eklektiki sjedinjuje nego pretvara u
originalni prostor primarnih intuicija i tvorake volje;
njegove kosmike ideje su, po reima ievskog, izraz volje
za ivotom, izraz elje za vladavinom ljudskog uma nad
stihijnim silama prirode.
Jedna od najznaajnijih linosti ne samo ove
orijentacije, ve i itave nauke XX stolea jeste Vladimir
Vernadski (1863-1945) koji nakon zavretka gimnazije
(1881) studira na moskovskom Matematiko-fizikom
fakultetu; a potom je nastavnik minerologije i
kristalografije, da bi, nakon odbrane doktorske disertacije
(1897) poeo da se bavi geohemijom, a nakon to je osnovao
Ukrajinsku akademiju nauka (1918) otvara i prvu
laboratoriju za biohemiju (1929). Tvorac je niza nauka, od
genetike minerologije do biohemije, radiologije i uenja o
biosferi, pa su neki govorili da bi sam mogao da predstavlja
www.uzelac.eu
280
Milan Uzelac
itavu akademiju nauka. Vernadski odbacije stari

biologistiki pristup koji je podrazumevao istraivanje
organizma istrgnutog iz njegove ivotne sredine jer nije
omoguavao da se ispita povratni uticaj organizma na
sredinu; biohemija je na prvo mesto stavila pojam ivota
kao organizovane celine ive tvari iz kojeg je potom mogue
razumevanje neke konkretne pojave. Vernadski je pokazao
da je sva tvar planete (a isto je i u sluaju vasione) rezultat
krunog toka (mrtvo ivo mrtvo) pri emu iva bia
(biogeni) ine najvei deo biosfere i prelaze njene granice;
tako on dolazi do pitanja kosminosti ive tvari i zakljuka
da je ivot vena komponenta bivstvovanja, pored materije i
energije.
Tokom leta 1917. godine Vernadski je formulisao
originalni biohemijski pogled na svet; nakon prvih godina
revolucije u Rusiji boravi u Ukrajini i na Krimu da bi od
1922. do 1926. predavao geohemiju na Sorboni; U Parizu
radi u Insitutu Kiri i zavrava spis Biosfera koji objavljuje
po povratku u Petrograd; u Parizu inspirie tamnonje
filozofe uenjem o noosferi koje izlae u spisu Nauna misao
kao planetarna pojava, koji je trebalo da bude uvod u
njegovo glavno delo Hemijska struktura biosfere Zemlje i
njenog okruenja, no oba spisa bie publikovani tek
ezdesetih i sedamdesetih godina XX stolea. Pred smrt
Vernadski saima svoja najdublja verovanja u spisu
Nekoliko rei o noosferi. Rezimirajui rezultate svojih
istraivanja Vernadski istie kako je na mesto pojma ivot
(optereenog raznim filozofskim, religioznim kao i
umetnikim kontekstima) on uveo pojam iva tvar kojim se
obuhvataju svi ivi organizmi; ovek je vezan za biosferu
kao deo planete na kojoj ivi; ako se ranije govorilo i o tome
kako ovek sam stvara svoju istoriju nije se dovoljno panje
posveivalo zakonima prirode biosfere, zemnoj opni u kojoj i
moe samo postojati ivot i od koje je ovek neodeljiv;
www.uzelac.eu
281
Milan Uzelac
ovakvo shvatanje bilo je prisutno i u delu Kaspara Volfa

(1733-1794) koji se u svojim istraivanjima daleko vie
oslanjao na Njutna no na Dekarta. Pojam biosfera kao
oblast ivota uveo je u biologiju Lamark (1744-1829) a u
geologiju E. Zis (1831-1914); doprinos Vernadskog bio bi u
tome to biosferu tumai kao planetarnu pojavu koja ima
kosmiki karakter; o ivotu kao kosmikoj pojavi pisano je i
ranije: dovoljno je pomenuti Hristijana Hajgensa (16291695) i njegov posthumno objavljen rad Kosmoteoros, no u
dananje vreme, po miljenju Vernadskog, zbiva se korenita
promena: biosfera prelazi u novo stanje koje on odreuje
izrazom noosfera. Njoj je svojstveno da ovek postaje
najvea geoloka sila, da moe temeljno da menja oblast
svog ivota. Tu se javlja i problem: ako misao nije forma
energije, kako ona moe da menja materijalne procese?
Moda jednako veliki kao i Vernadski, mada manje
priznat mislilac, osniva helio- i kosmobiologije, autor niza
teorija i otkria (za koja su drugi dobijali Nobelove nagrade)
jeste Aleksandar ievski (1897-1964). U ranoj mladosti,
zbog loeg zdravlja, vei deo vremena provodi u Italiji i
Francuskoj, upoznaje se sa umetnou Grke i Egipta,
sedam godina ui slikarstvo na Pariskoj umetnikoj
akademiji kod jednog Degaovog uenika; oduevljava se
astronautikom i ve sa deset godina pie kompilatorski rad
"Popularna kosmografija po Klajnu i Flamarionu" gde se
ve javlja ideja o jedinstvu ivota koji je proet energijama i
uticajima Vasione. On rano dolazi do shvatanja o postojanju
unutranjih vibracija organizma pod uticajem spoljanjih
pojava. Nakon to se s porodicom 1913. preselio u Kalugu
gde se intenzivno bavi izuavanjem Sunca i sve o njemu
postojee literature, naredne godine se upoznaje sa
"udakom" Ciolkovskim koji mu prvi izlae svoje intuitivne
teorije o uticaju Sunca na ivot na Zemlji i ta ideja pratie
ga do kraja ivota, do poslednjeg njegovog objavljenog spisa
www.uzelac.eu
282
Milan Uzelac
Strukturna analiza kretanja krvi (treba imati u vidu da je

jo Hipokrat "kosmiki" tumaei ovekov organizam kao
skup elemenata, krv shvatao kao elemenat vatre). ievski
je studirao na dva instituta Komercijalnom i Arheolokom
(gde je izuavao humanistike nauke) a istovremeno je
poseivao i predavanja na Medicinskom i Prirodnomatematikom fakultetu; na savet Ciolkovskog poinje da
izuava stare hronike i letopise i da izrauje grafike kojima
e potkrepiti tezu o tome kako su veliki istorijski dogaaj,
bune, epidemije, ratovi i revolucije posledica ciklinih
elektromagnetnih promena na Suncu; poto je godinu dana
ranije ve odbranio disertaciju Ruska lirika XVIII stolea,
marta 1918. ievski brani disertaciju Istraivanje
periodinosti svetsko-istorijskih procesa; kratku verziju ovog
na preko 900 stranica rada objavljuje u Kalugi 1924. pod
naslovom Fiziki faktori istorijskog procesa. Ovo delu je
izazvalo velike rasprave; u njegovu odbranu ustao je i
Ciolkovski koji je rekao da ievski prvi eksperimentalno
pokazuje vezu fizike i astronomije, vezu ponaanja oveka i
delatnosti Sunca i odreuje ritam, cikluse i periode tih
promena i tako stvara novu sferu ljudskog znanja.
ievskog smatraju osnivaem kosmike biologije koja
izuava zavisnost svih funkcija ivota od aktivnosti Sunca,
kao i ire, od stanja kosmosa; ta nova nauka deli se na
kosmobiologiju i kosmoepidemiologiju. Najznaajnija teorija
ievskog jeste heliotaraksija, formulisana 1922. po kojoj
"stanje predispozicije za ponaanje ljudi jeste funkcija
energetske delatnosti Sunca". Zraenje Sunca deluje na
nervni i hormonalno-endokrini sistem individua i to dovodi
do poviene kolektivne uzbuenosti, a u takvim situacijama
dolazi do epidemija, poveane agresivnosti, ili ekstremalnog
ponaanja; intenzivno zraenje Sunca prevodi potencijalnu
nervnu energiju itavih grupa u kinetiku ija posledica se
manifestuje kroz burno kretanje, i kad se ta energija ne
www.uzelac.eu
283
Milan Uzelac
moe usmeriti u pozitivnom smeru tada nastaju pojedinani

individualni ispadi koji su nemotivisani (izgredi, histerija);
impulsivno narastanje socijalne razdraljivosti masa moe
voditi do ubrzanja ili usporavanja istorijskog procesa (i to
imamo u poznatim godinama: 1789, 1830, 1848, 1870, 1917,
1941...); ievski je izraunao da kada su sunane
aktivnosti minimalne masovno kretanje je oko 5% a kad su
maksimalne ovo je 60%. Pored svih teorijskih radova treba
istai i praktine radove ievskog, posebno u oblasti
pozitivnog delovanja negativno jonizovanog vazduha na
ljudski organizam; prvu eksperimentalnu laboratoriju je
otvorio 1918. u Kalugi, a od 1924. do 1931. je nastavio
istraivanja u Zoopsiholokoj laboratoriji Vladimira Durova.
ievski nastavlja liniju istraivanja koja poinje sa
Fjodorovim i vodi preko Ciolkovskog; za njegov rad bili su
posebno zainteresovani A. Tolstoj, M. Gorki, V. Brjusov, a
pokrovitelj mu je neko vreme bio, obezbeujui mu punu podrku, i Lunaarski. Radovi su mu veinom bili objavljivani
van Rusije pa je 1939. bio izabran i za poasnog
predsednika Prvog meunarodnog kongresa iz biofizike i
biokosmike u Njujorku kada je bio predloen i za Nobelovu
nagradu s obrazloenjem da je on "Leonardo da Vini XX
stolea". Prilikom hapenja nakon tri godine (1942) propalo
je oko 150 fascikli materijala s rezultatima njegovih
viedecenijskih istraivanja i rukopis od preko etrdeset
tabaka spisa Morfologija i evolucija iz aspekta teorije
elektrona; narednih 15 godina proveo je na severnom Uralu,
potom u Karagandu. Njegova knjiga Zemaljski eho sunanih bura, prvobitno objavljena u Parizu na francuskom
jeziku, u Rusiji je objavljena tek 1973. godine da bi
sredinom devedesetih godina njegovi spisi postali dostupni
irem krugu italaca (Kosmiki puls ivota, 1995).
Mnogi rad ievskog dovode u vezu s Kopernikom: dok
je Kopernik meu prvima ukazao na kretanje zemlje oko
www.uzelac.eu
284
Milan Uzelac
Sunca, ievski je dokazao da sve to postoji na Zemlji

pulsira u ritmu Sunca, da svi supstancijalni procesi na
Zemlji i u njenoj biosferi razvijaju se pod neposrednim
delovanjem Sunca; ivot nije stoga neka igra zemnih sila
ve je u daleko veoj meri kosmika pojava a ne zemaljska.
Naspram tada uobiajenih teorija o irenju vasione ievski
govori o tome kako se ona nalazi u dinamikoj ravnotei a
da se u raznim njenim delovima poveava i gubi njena
energija. Isto vai i za Sunani sistem i organski ivot na
Zemlji koji reaguje na spoljanje uticaje promenom svog
fiziolokog stanja; reaguje sve, od mikroorganizama do
oveka.
U radovima ievskog tesno se prepliu biologija,
fiziologija i medicina sa geofizikom, meteorologijom i
astronomijom; da bi slika o njemu bila potpuna, treba imati
u vidu da je on istovremeno slikar (autor preko 2000
likovnih dela) i pesnik, da njegovi spisi tek u poslednje
vreme poinju da bivaju predmet interesovanja ne samo
naunika ve i filozofa, posebno kad je re o njegovoj koncepciji kosmosa koja upravo poslednjih godina dobija svoju
potvrdu.
Ve poetkom XX stolea "energetizam" postaje moda:
sve pojave tumae se kroz prizmu energije i ona postaje
fundamentalni pojam fizike koja se u to vreme nalazi u
metodolokoj krizi; ovo prenaglaavanje pojma energije
imalo je za posledicu velianje pojma miljenja u odnosu na
realnost; sve to imalo je znatnog uticaja na razvoj
psihologije prve polovine prolog stolea (refleksologija,
reakciologija), no rezultati do kojih se dolo bili su relativno
skromni. Delovanjem energije Sunca ievski objanjava
ljudsko ponaanje i krupne istorijske promene, nalazei se
pri tom s one strane politike i ideologije. Najvei "provokator" jeste Sunce; ono je regulator masovnih pokreta i
raspodeljuje ih u vremenu i zato je ievski najveu panju
www.uzelac.eu
285
Milan Uzelac
posvetio psihikim epidemijama, tj. posebnim stanjima

masovne svesti kojima je svojstveno ponaanje praeno
identinim anomalijama kod velikih grupa ljudi. Drugim
reima: ako smatramo razlonim pominjanje Niklasa
Lumana, onda moramo pomenuti i ievskog kao bitnog
autora u razvijanju ideje kosmizma jer, ako je ievski za
nekog samo naunik, teorija Lumana samo je lepa pesnika
tvorevina.
Epistemologija
Ovde e najvie biti rei o filozofiji nauke koja se, kao
grana savremene analitike filozofije, bavi istraivanjem
nauke s pretenzijom na naunu zasnovanost svojih
rezultata; veliki rezultati do kojih je u poslednja dva stolea
dola nauka imali su za posledicu da i sama nauka postane
predmet filozofskog istraivanja; pitanja kao to su: kakva
je razlika izmeu nauke i mita, koji je smisao nauke, koja je
njena vrednost, kako se ona razvija, koje su njene metode jasno ukazuju na to da je nauka posebna sfera ljudske
delatnosti i da filozofija nauke, kao poseban smer
savremenog miljenja, ima puno opravdanje. Ako se govori
o istoriji filozofije nauke, treba rei da je teko odrediti kad
ona poinje; o specifinosti naunog znanja i naune metode
govore ve Bekon i Dekart; svaki filozof novog doba bavi se i
teorijom saznanja i na ovaj ili onaj nain postavlja pitanje
naue metode; premda se dugo nauka razmatra u kontekstu
gnoseolokih analiza, sa Kontom, Milom i Mahom nauno
saznanje postepeno postaje glavni predmet teorije saznanja
da bi, nakon njih, A. Poenkare, P. Djugem i B. Rasel poeli
intenzivno da se bave strukturom nauke i njenih metoda.
injenica je da je tek logiki pozitivizam razdvojio nauno i
obino saznanje proglasivi nauku za jedinu oblast ljudske
www.uzelac.eu
286
Milan Uzelac
delatnosti koja se bavi istinskim znanjem; tako je izuavanje nauke odvojeno od optih gnoseolokih problema.
Da bi mogao da se bavi istraivanjem nauke i naunog
znanja, svaki naunik prethodno ve treba da zna ta je to
ljudsko saznanje uopte, kakva je njegova priroda, kakvu
ima socijalnu funkciju i kakav je njegov odnos s drutvenom
i proizvodnom praksom. Odgovore na ova pitanja daje
filozofija, a razliiti filozofski smerovi daju razliite
odgovore na ova pitanja te je stoga svaki filozof nauke
prinuen da se oslanja na odreene filozofske stavove.
Imajui u vidu razvijenost savremenih nauka jasno je da
svaki istraiva moe uzeti za predmet svog razmatranja
samo neki od njenih momenata i stoga je njegovo razmatranje uvek parcijalno; budui da filozofi nauke pripadaju
razliitim filozofskim orijentacijama, jasno je da oni imaju i
razne predstave o nauci a to vodi uvidu u postojanje
razliitih metodolokih koncepcija. Nije stoga nimalo sluajno to su krajem XIX i poetkom XX stolea najveu
popularnost imale koncepcije austrijskog fiziara i filozofa
E. Maha, francuskog matematiara A. Poenkarea i
francuskog fiziara P. Djugema, da su sredinom XX stolea
najvei uticaj imale koncepcije predstavnika logikog
pozitivizma, a da su u drugoj polovini XX stolea
dominantni postali stavovi K. Popera, T. Kuna, I. Lakatoa,
S. Tulmina, P. Fajerabenda i mnogih drugih filozofa i
naunika koji nisu mogli a da u nauci kao nauci ne vide
filozofski problem. Bez obzira na razlike, svim ovim
koncepcijama je zajedniki predmet izuavanja: savremena
nauka i njena istorija; svi oni polaze od injenice da postoji
istorija nauke i svi polaze od savremenih naunih teorija.
Kada je nakon smrti E. Maha na elo katedre za
filozofiju prirode u Beu doao Moric lik 1925. godine
grupa mladih naunika, u kojoj pored ostalih behu i R.
Karnap i O. Nojrat, postavili su sebi zadatak da reformiu
www.uzelac.eu
287
Milan Uzelac
nauku i filozofiju. Tako je nastao tzv. "Beki krug" filozofa

iji je voa bio lik. Nakon dolaska nacista na vlast
predstavnici Bekog kruga i njihovi istomiljenici iz
Berlina, Varave i drugih mesta porobljene Evrope rasuli su
se po svetu, ali je to imalo za posledicu porast uticaja
njihovih ideja u zemljama u kojima su se obreli, posebno u
Americi.
Postalo je uobiajeno da se filozofska koncepcija Bekog
kruga oznaava i kao logiki pozitivizam, odnosno
neopozitivizam (trei pozitivizam) jer su se njegovi
predstavnici inspirisali kako koncepcijama Konta i Maha,
tako i Rasela i Vajtheda; neopozitivisti su u logici videli
instrument koji je trebalo da bude osnovno sredstvo
filozofsko-metodoloke analize nauke. Polazite svog istraivanja neopozitivisti su nali kod ranog Vitgentajna, ali na
mesto ontologije njegovog Traktata oni su poli od nekoliko
novih gnoseolokih teza; smatrali su da (a) svako znanje
jeste znanje o onom to nam je ulno dato, da (b) to to nam
je ulno dato moemo znati s apsolutnom pouzdanou i da
se (c) sve funkcije znanja svode na deskripciju. To je za
posledicu imalo odbacivanje tradicionalne filozofije, odnosno
"metafizike" i to je odbacivanje postala jedna od bitnih
karakteristika njihovog uenja. Dok je ranija filozofija uvek
nastojala da kae neto o onom to se nalazi iza oseta, da
zae izvan granica psihikih doivljaja, logiki pozitivisti su
smatrali da iza sveta ulnih opaaja nita ne postoji, a ako
neeg i ima o njemu se ne moe nita rei. U oba sluaja
filozofija vie nije bila neophodna i jedino emu jo moe
koristiti jeste logika analiza naunih iskaza. Tako se
filozofija poela poistoveivati s logikom analizom jezika.
Odbacivanje filozofije vodilo je pomirljivom stavu prema
religiji, shvatanju da se o svetu kao celini moe govoriti sa
stanovita religije ali ne i nauke i naunog saznanja, budui
da je vera privatna stvar pojedinca.
www.uzelac.eu
288
Milan Uzelac
Iz injenica da je svet skup ulnih doivljaja i

nepovezanih injenica, svet ne moe imati istoriju jer su sve
promene posledica kombinovanja injenica a ne nastajanja
jednih iz drugih. Znanje, kao opisivanje injenica, raste i
nita se ne gubi ali razvoja nema; antiistorizam imao je za
posledicu da se neopozitivisti nikad nisu obraali istoriji
nauke. U osnovi nauke po njihovom miljenju lee protokolarni sudovi koji izraavaju ulna oseanja subjekata;
ukupnost istinitih protokolarnih sudova ini osnovu nauke.
Zadatak naunika je da utvrdi protokolarne stavove i da
nae nain uoptavanja i objedinjavanja tih stavova. Nauna teorija je shvaena u obliku piramide na ijem se vrhu
nalaze temeljni pojmovi, definicije i postulati, dok se u
osnovi nalaze svi protokolarni sudovi. Progres nauke
sastojao bi se u izgradnji takvih piramida u razliitim
oblastima znanja to treba da dovede do univerzalnog
sistema jedinstvene unificirane nauke.
Upravo ovaj model nauke stvorio je niz problema s
kojima su se sreli logiki pozitivisti u izgradnji svoje
metodologije. Prvi sporovi su nastali oko prirode protokolarnih stavova: Karnap je smatrao da oni mora da se
sastoje od rei koje se odnose na ulne predmete, Nojrat je
smatrao da je za te iskaze najvanije ime protokolarnog
lica, dok je lik govorio o "konstatacijama" koje su, imajui
u sebi izraze ovde i sada, imale smisao samo u konkretnim
situacijama. Sve te razlike poivale su na tome da ne postoji
"isto" ulno iskustvo i da ga je nemogue izraziti u jeziku
pa je tako bila dovedena u pitanje teza o tome da se nauka
oslanja na vrstu empirijsku osnovu koja bi sledila iz
logiko-gnoseolokih pretpostavki. I danas neki filozofi
nauke veruju u postojanje empirijskog jezika koji bi bio
nezavisan od teorije i kao takav jezik obino se uzima
obian jezik. Druga tekoa s kojom su se sreli logiki
pozitivisti bila je u nemogunosti da se formulie kriterijum
www.uzelac.eu
289
Milan Uzelac
razgranienja (demarkacije) nauke i drugih formi duhovne

delatnosti (filozofija, religija, umetnost); ako se nauka
razlikuje od filozofije i mita u emu se sastoji ta razlika?
Pokazalo se da je nemogue postaviti otru granicu izmeu
nauke i ne-nauke i da je svako razgranienje veoma uslovno
i istorijski promenljivo.
Polazei od toga da je nauno znanje opis ulnih datosti
i rukovodei se analogijom s ekstenzionalnom logikom u
kojoj se istinitost molekularnih iskaza utvruje s obzirom
na istinitost atomskih iskaza, logiki pozitivizam je za kriterijum demarkacije uzeo proverljivost (verifikacija); neki
stav je nauni samo u sluaju ako se moe proveriti, ako je
svodljiv na protokolarne iskaze i ako se njegova istinitost
moe proveriti posmatranjem; ako se stav ne moe verifikovati, on se u tom sluaju nalazi izvan granica nauke. Sami
protokolarni iskazi nisu podloni verifikaciji jer ine isto
ulno iskustvo i empirijska osnova su za verifikaciju drugih
iskaza. Logiki pozitivisti otili su i korak dalje time to su
smatrali da verifikacija nije samo kriterijum demarkacije
no i kriterijum smislenosti, budui da po njihovom
shvatanju samo proverljivi iskazi imaju smisao dok su svi
ostali besmisleni. Prema tome: ako se neki filozofski stavovi
ne mogu proveriti, oni su i besmisleni. Na taj nain nije bila
ugroena samo filozofija ve i veliki deo nauke jer su se svi
nauni iskazi i termini koji su se odnosili na idealizovane ili
ulno neopaljive objekte pokazali besmislenim to je imalo
za posledicu da su i mnogi zakoni nauke morali biti
proglaeni za besmislice. Ali, ta je zapravo nauka ako je
liena svojih zakona?
Model koji su predloili logiki pozitivisti bio je toliko
daleko od realne nauke i njene istorije da je metodoloka
koncepcija na kojoj je on poivao poela da se raspada
odmah nakon njegovog nastanka; taj raspad nije bio prouzrokovan spoljanjim ve unutranjim iniocima pa logiki
www.uzelac.eu
290
Milan Uzelac
pozitivisti nikad nisu ni dospeli do realne nauke i njenih

metodolokih problema budui da svoje metodoloke
konstrukcije nikad nisu ni videli kao odraz realnih nauka i
saznajnih procedura ve kao ideal kojem bi nauka trebalo
da tei. Usled slabljenja krutih metodolokih standarda
dolazi do postepenog pomeranja teita istraivanja sa logike na realnu nauku i njenu istoriju; metodoloke
koncepcije se vie ne porede s logikim sistemima ve s
realnim teorijama i istorijskim procesima razvoja naunog
znanja; od tog trenutka na metodoloke koncepcije poinje
da utie istorija nauke pa se menja i problematika filozofije
nauke te se analiza jezika i statinih struktura potiskuje u
drugi plan.
Vanu ulogu o tom obratu odigrao je Karl Poper (19021994) koji je nakon diplomiranja na Univerzitetu u Beu
neko vreme predavao fiziku i matematiku na Bekom
Pedagokom institutu; i sam blizak logikom pozitivizmu,
kako po stilu miljenja, tako i po problematici koju je
obraivao, Poper je ve 1934. u knjizi Logika istraivanja
izloio osnovne ideje jedne nove metodoloke koncepcije koja
je dovela do prevladavanja logikog pozitivizma. Godine
1937. Poper je emigrirao na Novi Zeland odakle se 1946.
preselio u Englesku gde je do kraja ivota predavao na
katedri za filozofiju, logiku i nauni metod na Londonskoj
ekonomskoj koli.
Poperova metodoloka koncepcija dobila je naziv
falsifikacionizam jer se kao njen osnovni princip javlja
princip falsifikacije. Imajui u vidu da su logiki pozitivisti
nauke nastojali da utemelje polazei od principa
verifikacije, dakle polazei od njihovog utemeljenja uz
pomo empirijskih datosti, i da se do toga moe doi ili
induktivno ili oslanjanjem na empirijsko iskustvo, a to se
pokazalo nemoguim, budui da opte iskaze ne moemo
www.uzelac.eu
291
Milan Uzelac
dokazivati pojedinanim ve ih samo osporavati, Poper je

falsifikacionizam istakao kao osnov svoje metode.
Poper polazi od objektivnog postojanja fizikog sveta i
ovekove tenje da svet opie na istinit nain, ali on
odbacuje kriterijum istinitosti koji bi nam omoguio da
istinu izdvojimo iz skupa naih ubeenja, ak i kad bismo
naili na isitnu mi ne bismo mogli rei da je to istina.
Neprotivrenost kao i oslanjanje na empirijske datosti nisu
kriterijumi istine. Svaku fantaziju mogue je izloiti u
njenom neprotivrenom obliku a lana ubeenja esto
nailaze na potvrdu. Ljudi stvaraju hipoteze i teorije ali ne
mogu rei da su one i istinite; sve to mogu uiniti jeste da
utvrde njihovu lanost ime se zapravo i jedino mogu pribliiti istini. Ovo vodi u ogranieni skepticizam. Nauno
saznanje kao i filozofija oslanjaju se na dve temeljne ideje:
na ideju da je nauka sposobna da nam da istinu i da ona to i
ini i na ideju da nas nauka oslobaa od zabluda i
predrasuda. Poper je prvu ideju odbacivao dok mu je druga
omoguavala da uvrsti svoju metodoloku koncepciju.
Kada je re o pokuaju da se razgranie empirijske
nauke od matematike, logike kao i metafizikih sistema,
Poper je poao od iroko rasprostranjenog shvatanja o tome
da se nauka odlikuje primenom induktivnog metoda, a to
je bilo prihvaeno od vremena Bekona i Njutna, a to
shvatanje po kojem induktivna metoda poiva na
posmatranju, konstatovanju injenica i njihovom uoptavanju prihvatali su i logiki pozitivisti dvadesetih godina
XX stolea. On je odbacio indukciju i verifikaciju kao
kriterijume demarkacije nauke; smatrao je da se potpuna
evidentnost u nauci ne moe dosegnuti a da parcijalni
dokazi ne mogu razgraniiti nauku od ne-nauke. Veliki
empirijski materijal nita ne dokazuje a na osnovu toga to
se moe potvrditi sve to se hoe jo uvek se ne dobija
kriterijum naunosti. Zato Poper kao kriterijum
www.uzelac.eu
292
Milan Uzelac
demarkacije uzima princip falsifikacije, tj. empirijsku

opovrgljivost i kae da za empirijski nauni sistem treba da
postoji mogunost da bude opovrgnut iskustvom.
Naune teorije su samo nagaanja o svetu, nedokazane
pretpostavke u iju istinitost nikad ne moemo biti uvereni;
svi zakoni su kao i sve teorije privremeni; njih ne moemo
potvrditi ve samo podvri proveri koja moe ukazati samo
na lanost pretpostavki. Tako je dovedena u pitanje
induktivna metoda na ta je meu prvima ukazivao ve
Hjum a pitanje je glasilo: kako se od pojedinanih iskaza
dolazi do opteg? Poper je odgovorio negativno tvrdnjom da
je indukcija mit i ona nije ni psiholoka injenica, ni
injenica obinog ivota ni injenica koja sledi iz naune
prakse.
Istupajui s tezom o jedinstvu naunog metoda na
kongresu u Tibingenu 1961. (koja je izazvala otru
reakciju25 Teodora Adorna), Poper je istakao kako se metod
drutvenih nauka, kao i prirodnih, sastoji u pokuajima da
se ree problemi; drutvenim naukama kao i prirodnim
zajedniko je da polaze od problema. Dokazi mogu voditi
prihvatanju ili pobijanju; ljudi se ue na grekama i svaka
teorija koja je opovrgljiva nije potpuna time to neki
dogaaj objanjava iz odreenog aspekta, pa je objektivnost
teorije ekvivalentna tome koliko je nju mogue kontrolisati
ili opvrgavati. Objektivnost kao injenica drutvene kontrole atribut je teorije dok nepristrasnost moe biti svojstvena
samo linosti.
Zato jedini prihvatljiv nauni metod morao bi po Poperu
poivati na pokuajima i grekama; taj metod je svojstven
25
Ovde zapodenuti spor izmeu Popera i Adorna nastavili su potom

Jirgen Habermas i Hans Albert; dok je Habermas tvrdio da se drutvene
nauke razvijaju u pravcu pozitivistikog ideala i da u njima prevladava
isto tehniki interes, Albert je nastojao da ospori informativnost
totalnosti i dijalektike poto u sebi imaju iskljuivo pragmatiku snagu.
www.uzelac.eu
293
Milan Uzelac
svakom ivom biu, i Ajntajnu i amebama, i to nije samo

metod svakog saznanja no i metod svakog razvoja i na taj
nain deluje i sama priroda. Nauke se ne razvijaju; postoje
samo promene, postoje problemi s kojima poinje nauka a
ne s posmatranjem ili teorijom.
Tako je Poper doao do zakljuka da progres nije u
nagomilavanju znanja ve u produbljivanju i reavanju
problema i da filozofija nauke treba da se okrene istoriji
naunih ideja i koncepcija. Ako je njegovo uenje jo uvek
poivalo na logici i odreenim matematikim teorijama,
prvu metodoloku koncepciju koja je postala iroko
popularna, a koja se oslanjala na istoriju nauke, formulisao
je ameriki filozof Tomas Kun (1922-1996) koji je studirao
na Harvardu i u poetku se bavio fizikom a pred kraj ivota
kvantnom mehanikom; uoivi kako predstave o nauci i
njenom razvoju nisu saglasne s realnim istorijskim materijalom, on je posebnu panju posvetio istoriji nauke i razvio
originalnu koncepciju nauke koju je izloio u knjizi Struktura
naunih revolucija (1962). Najvaniji pojam u njegovoj
koncepciji jeste pojam paradigme; iako sadraj tog pojma nije
najjasniji moe se rei da Kun pod njim misli ukupnost
naunih dostignua koje prihvataju svi naunici u
odreenom vremenskom periodu. Paradigmu ine jedna ili
vie teorija koje uivaju opte priznanje i koje odreeno vreme usmeravaju nauno istraivanje. Primeri takvih
paradigmi jesu Aristotelova fizika, Ptolomejeva geocentrina
teorija, Njutnova mehanika i optika, Lavoazjeova teorija o kiseoniku, Maksvelova elektromagnetna teorija, Ajntajnova
teorija relativiteta ili atomska teorija Nilsa Bora. Paradigme
u sebi sadre nesporno, opteprihvaeno znanje o
istraivanju pojava u prirodi u jednoj odreenoj epohi.
Paradigma ne podrazumeva samo neku teoriju ve
mnogo vie, budui da njen tvorac (ili tvorci) istovremeno
reava(ju) i nekoliko vanih naunih problema i time daju
www.uzelac.eu
294
Milan Uzelac
primer kako probleme treba reavati. Rezultati na osnovu

kojih je stvorena neka paradigma ulaze potom u udbenike
i na osnovu njih se stiu potom nauna znanja. Paradigma
daje primere naunog istraivanja i to je njena najvanija
funkcija. Dajui odreeno tumaenje sveta ona istovremeno
odreuje i krug problema koji imaju smisao i reenje; sve
to u to ne spada ne zasluuje panju pobornika paradigme.
Paradigma utvruje metode koje su doputene u reavanju
tih problema i tako odreuje injenice koje mogu biti
dobijene u empirijskom istraivanju (ne konkretne
rezultate, ve vrstu injenica).
S pojmom paradigme (kao odreenim pogledom na svet)
tesno je povezan i pojam naune zajednice kao grupe ljudi
kojima je zajednika vera u jednu paradigmu; lan neke
naune zajednice moe biti neko samo ako usvaja odreenu
paradigmu; svi oni koji odbacuju vladajuu paradigmu
nalaze se izvan granica naune zajednice. Za razliku od
Popera koji je smatrao da naunici neprestano sumnjaju u
osnove svojih teorija nastojei da ih opovrgnu, Kun zastupa
tezu da u realnosti naunici nikad ne sumnjaju u osnove
svojih temeljnih stavova i ak ne postavljaju zahtev za
njihovom proverom. Istraivanje u okvirima neke paradigme uvek je usmereno na razradu teorija koje paradigma
pretpostavlja.
Razrada paradigme obino vodi pojavi anomalija
(problema koje paradigma ne uspeva da rei) i kad se njihov
broj uvea toliko da dolazi do nesklada paradigme i
injenica, obino usled usavrenosti instrumenata merenja,
nove teorijske pretpostavke poinju da ugroavaju
deduktivnu strukturu paradigme i vera u nju nestaje.
Nesposobnost paradigme da rei novonastale probleme dovodi do krize i naunici trae sve nove i nove teorije koje bi
mogle uspenije da ree nastale probleme. Tada polako
nestaje paradigma koja je naunike povezivala, nauna
www.uzelac.eu
295
Milan Uzelac
zajednica se raspada na manje grupe od kojih jedni

nastavljaju da veruju u jo vladajuu ali poljuljanu
paradigmu dok drugi nastoje da izgrade novu. Tada samo
istraivanje zamire, nauka prestaje da funkcionie i samo u
tom trenutku naunici poinju da proveravaju hipoteze i
teorije koje jedna drugoj konkuriu. Kriza prestaje kad
jedna od hipoteza uspe da odgovori na veinu pitanja i na
svoju stranu privue veinu naunika; u tom trenutku
dolazi do smene paradigme koju Kun naziva naunom
revolucijom. Nakon toga dolazi ponovo do uspostavljanja
naune zajednice. Prihvativi novu paradigmu naunici
vide svet na nov nain; pobornici raznih paradigmi ive u
razliitim svetovima, govore razliitim jezicima i ne mogu
meusobno da komuniciraju.
Prelazak na novu paradigmu nije uslovljen logikometodolokim ve esto religioznim, filozofskim ili
estetskim razlozima i nadom da e ona biti udobnija od
prethodne; konkurencija meu paradigmama ne moe se
razreiti strogom argumentacijom. Progres u nauci mogu
je samo u vreme vladavine odreene paradigme; sa njenom
smenom, naunom revolucijom, odbacuje se sve to je bilo
postignuto u prethodnom periodu i rad u okvirima nove
paradigme poinje na praznom mestu; na taj nain razvoj
nauke pokazuje se diskretan: postoje periodi progresa koji
se smenjuju lomovima koji otvaraju prostor novom progresu.
Bez obzira koliko se teoretiari slau s Kunom da
postoji progres u istorijskom razvoju nauke, injenica je da
je on na najtemeljniji nain postavio pitanje naunog
progresa; sporna je slika po kojoj jedna grupa naunika
predaje znanje drugoj koja ga dalje umnoava; mogue je da
doe i do gubitka znanja pa se postavljaju pitanja: ta i u
kom obliku stara paradigma predaje novoj, kako se ostvaruje komunikacija meu predstavnicima raznih
www.uzelac.eu
296
Milan Uzelac
paradigmi, da li je mogue poreenje paradigmi? Tako su

pod uticajem Kuna a nakon Popera filozofi nauke poeli jo
vie da se okreu istoriji naunih ideja i da u njoj
postavljaju temelj svoje metodske graevine pa se istorija
pokazala vrim metodolokim temeljem no gnoseoloke,
psiholoke ili logike koncepcije, ali se istovremeno dogodilo
da je ovo okretanje istoriji dovelo do brisanja metodolokih
shema, pravila i standarda, do realtivizacije svih principa
filozofije nauke i do naputanja nade da ona moe da opie
strukturu i razvoj naunog znanja.
Sve ovo dovelo je do stanja koje je Paul Fajerabend
(1924-1997) nazvao epistemolokim anarhizmom; on je
studirao u Beu istoriju, matematiku i astronomiju, u
Vajmaru dramaturgiju a u Londonu i Kopenhagenu
filozofiju. Godine 1958. preselio se u Ameriku i do kraja
ivota predavao je na Berkli univerzitetu u Kaliforniji.
Njegovi najpoznatiji spisi su: Protiv metode (1975), Nauka u
slobodnom drutvu (1978) i Zbogom, razume! (1987).
Fajerabend smatra da je anarhizam posledica dva principa:
principa proliferacije i principa nesamerljivosti. Saglasno
prvom principu treba stvarati i umnoavati teorije i
koncepcije koje su nespojive s vladajuim teorijama, a to
znai da svaki ovek, svaki naunik moe da stvori svoju
koncepciju bez obzira koliko je okolina smatra apsurdnom i
neprihvatljivom; drugi princip kae da se nijedna teorija ne
moe zatititi od spoljanje kritike od strane drugih
koncepcija; ako neko stvori i zastupa ak i najfantastiniju
koncepciju, nema naina da se ona ospori; ta koncepcija se
ne moe osporiti vaeim, opteprihvaenim teorijama samo
zato to sa stanovita vladajue teorije izgleda apsurdna.
Ne moe se zastupniku takve teorije zameriti naruavanje
zakona logike jer se on koristi sasvim drugaijom logikom.
Autor fantazije stvara neto nalik kunovskoj paradigmi,
www.uzelac.eu
297
Milan Uzelac
neki u sebe zatvoren svet i sve to ne spada u taj svet nema

nikakvog smisla.
Spajanjem ova dva principa dobija se metodoloka
osnova anarhizma: svako je slobodan da stvori svoju
sopstvenu koncepciju koju je nemogue porediti s drugim
koncepcijama jer nema osnova takvom poreenju. Iz toga
sledi da je sve dozvoljeno i sve opravdano i to je princip koji
se moe braniti u svim etapama razvoja oveanstva.
Argument u korist anarhizma Fajerabend je naao u
istoriji nauke: nema nijednog metodskog pravila koje u
ovom ili onom vremenu nije osporio neko od naunika;
istorija pokazuje da su naunici esto postupali protiv
postojeih pravila a to znai da se umesto postojeih mogu
usvojiti njima suprotna pravila pri emu ni jedna ni druga
nisu univerzalna. Zato nauka ne treba da tei izgradnji pravila naune igre.
Epistemoloki anarhizam se razlikuje od politikog
anarhizma: dok politiki anarhist ima odreen politiki
program i tei da srui odreenu drutvenu organizaciju,
epistemoloki anarhist moe da titi neku formu nemajui
prema njoj ni oseaj afiniteta ni neprijateljstva, jer on nema
nikakav vrst program budui da je protiv svih programa.
Svoju koncepciju gradi pod uticajem odreenog raspoloenja
ili sa eljom da izazove odreen efekt. Da bi ostvario svoj
cilj on deluje kao usamljenik i nije lan neke grupe; pri tom
koristi um i emocije, ironiju ali i ozbiljnost sva sredstva
koja ovek moe da stvori. Ne postoji toliko apsurdni stav
koji se ne bi mogao razmatrati kao to ne postoji metod koji
bi bio apsolutno neprihvatljiv. Jedino protiv ega on istupa
su univerzalne norme i zakoni, univerzalne istine i ideje
kao to su istina, razum, pravednost, kao i ponaanje
uslovljeno tim normama.
Fajerabend dolazi do zakljuka da nauka nije
racionalna kao to to veruje veina naunika; ako je to tako,
www.uzelac.eu
298
Milan Uzelac
ako je ona iracionalna, i ako stalno naruava zakone uma,

ime se ona onda razlikuje od mita ili religije? U sutini,
niim, odgovara on. Mit se karakterie dogmatizmom,
monizmom, fanatizmom, neprihvatanjem kritike; nauka
prihvata pluralizam i nastoji da bude tolerantna, spremna
da prihvati i drugaija miljenja da pobolja svoje stavove.
Ali, to je odvie optimistiko shvatanje. Fajerabend kao i
Kun smatra da nauku jednako tolerie i dogmatizam i
netrpeljivost. Fundametalna shvatnja se ljubomorno brane
a odbacuje se sve to protivrei prihvaenim teorijama;
autoritet tvoraca paradigmi pritiska naunike kao autoritet
vraeva i svetenika kad je re o mitu. I u emu je onda
prednost nauke nad mitom?
Mogui izlaz Fajerabend vidi u odvajanju nauke od
drave kao to je od drave bila odvojena religija; nauka u
obrazovanju treba da ima isto mesto kao religija i
mitologija; obrazovanje mora biti svestrano kako bi
pojedinac mogao da naini svoj sopstveni, slobodni izbor
izmeu razliitih ideologija i delatnosti, jer je samo sloboda
izbora koegzistentna s humanizmom i samo ona moe da
obezbedi slobodan razvoj svakog lana drutva. Jedina
mogua lozinka epistemolokog anarhizma je: nikakvih
ogranienja u oblasti drutvenih delatnosti, nikakvih
pravila i zakona obavezujuih za sve, potpuna sloboda
stvaralatva.
Savremena analitika filozofija nauke nalazi se u krizi.
Sruena je paradigma koju je stvorio logiki pozitivizam i u
prvi plan je izbilo mnotvo alternativnih metodolokih
koncepcija, no nijedna od njih ne uspeva da rei zadate probleme. Sa Fajerabendom analitika filozofija nauke dola je
u situaciju da odbacuje samu nauku i istovremeno
opravdava razliite forme iracionalizma. Pri tom, ako se
gubi granica izmeu nauke i religije, izmeu nauke i mita,
ako je dolo do kraja fundamentalnih nauka i nauke postoje
www.uzelac.eu
299
Milan Uzelac
samo u svom ironinom smislu, kao estetike teorije budui

da je veina teorija nedokazivo; i da imaju isti status kao i
umetnika dela tada gubi smisao i sama filozofija nauke
kao teorija naunog saznanja. Bez obzira na doprinose
filozofiji nauke autora kao to su Imre Lakato, Lari
Laudan, Don Votkins, u poslednjih desetak godina nema
nijedne nove i originalne koncepcije i interesovanje veine
istraivaa sve vie poinje da se pomera ka sociologiji
nauke i hermeneutici.
Strukturalizam
Terminom strukturalizam oznaava se niz
humanistikih istraivanja koja za svoj predmet imaju
ukupnost invarijantnih odnosa (strukturu) u dinamici razliitih sistema. Sam pojam struktura veoma je frekventan u
nizu nauka kao to su matematika, fizika, anatomija, i gde
se govori o strukturi atomskog jedra, o algebarskim
strukturama, o strukturi tela, o zakonima kompozicije, o topolokim strukturama; nije nimalo sluajno da je ovaj
pojam postao veoma rairen u sociolokim i ekonomskim
istraivanjima, kao i u istraivanjima u oblasti knjievnosti
i umetnosti. Pod strukturom se obino misli na sistem
zakona koji odreuju neku predmetnu sferu i veze meu
objektima, specifikujui njihovo ponaanje i zakone razvoja.
Tako se pojam strukture i odreuje u naukama. Filozofsko
znaenje izrazu struktura dali su Klod Levi-Stros, Luj
Altise, Miel Fuko i ak Lakan u nizu spisa kojima su se
suprotstavljali ezdesetih godina vladajuem
egzistencijalizmu, personalizmu, istoricizmu i idealistikom
subjektivizmu; oni polaze od starih filozofskih problema ali
s tom razlikom to smatraju da u centru istraivanja ne
treba da se nalazi vie subjekt (ja, svest, duh) sa njegovom
tenjom ka slobodi, samoodreenju, transcendenciji,
www.uzelac.eu
300
Milan Uzelac
stvaralatvu, ve da se u sreditu istraivanja moraju nai

strukture koje su duboko podsvesne ali koje odreuju itavo
ljudsko ponaanje. Kada je re o samom smeru koji se oznaava terminom strukturalizam, a koji je nastao na tlu
rezultata u oblasti lingvistike, ekonomije i psihoanalize,
treba rei da ne postoji neko doktrinarno uenje koje bi u
potpunosti odgovaralo tom nazivu, ve da tu pre svega
imamo pravac koji se formirao sa humanizmom,
istoricizmom i empirizmom, da je tu re o jednom optem
protestu protiv egzaltiranog Ja i teleolokog naina
miljenja.
Poetak formiranja strukturalistike metode vezuje se
za ime Ferdinanda de Sosira i njegov spis Kurs opte
lingvistike gde se izlau sloeni fonoloki i sintaksiki
mehanizmi jezika kao strukture unutar kojih se formira
mogunost miljenja.Tumaei jezik kao sistem znakova
Sosir smatra da izvor sposobnosti da se neto oznai i
razume lei u meusobnoj vezi elemenata jezika i sistemu
koji ini njihove meuodnose. Ovo shvatanje je antiteza
pozitivistikom atomizmu koji je nastojao da izdvoji
"konkretne jezike sutine", elementarne jedinice znaenja
iz kojih je sastavljen jezik. U pomenutom Kursu de Sosir je
osporio shvatanje o supstanciji jezika budui da se ve na
nivou prostih zvukova mi ne sreemo sa delovima "materije"
jezika, ve s nizovimi elemenata koji se meusobno
osporavaju, s destruktivnim fonemama, sa istim razlikama
koje nemaju svog nosioca. Dvadesetih godina XX stolea
ideje de Sosira bivaju iroko prihvaene i tada nastaje
nekoliko lingvistikih centara (Pariz, Kopenhagen, Prag).
Uticaj de Sosira bio je veliki posebno na getalt-psihologiju i
ruski formalizam; strukturalnu analizu teksta nalazimo ve
1928. u knjizi Morfologija bajke Vladimira Propa; pedesetih
godina XX stolea strukturalizam se pokazuje kao jedna
tipino francuska tvorevina i on je, po reima Levi-Strosa,
www.uzelac.eu
301
Milan Uzelac
sastoji u prenoenju konkretnih naunih metoda

strukturalne lingvistike u oblast kulturologije koja bi na taj
nain trebalo da postane stroga i objektivna po uzoru na
prirodne nauke. Svoja istraivanja Levi-Stros je ograniio
na oblast etnografije formalizujui terminima binarnih
opozicija i teorije komunikacije rituale, mitove i obiaje
primitivnih naroda. Isto to zapoeli su u razliitim
oblastima Fuko, Bart i Lakan: polazei od dubinske
konfiguracije jezika razliitih epoha, Fuko je analizirao niz
pojava u oblasti nauke o jeziku, biologije i politike
ekonomije; Rolan Bart prouava strukturno-semiotike
zakonitosti u "jezicima" razliitih kulturnih fenomena
(masovne komunikacije, moda, i dr.) da bi potom preao na
deskripciju procesa oznaavanja u knjievnim, prevashodno
modernistikim delima. Polazei od analogije
funkcionisanja nesvesnog i jezika, Lakan nastoji da
reformie psihoanalizu i predlae da se naglasak stavi na
analizu i korigovanje simbolikih struktura jezika i pri tom
se uplie u terapiju nesvesnih anomalija.
Na osnovu rezultata do kojih su oni doli moglo bi se
rei da strukturalizam tei desupstancijalizaciji
tradicionalne metafizike, a to je zapoeo jo Kant i najradikalnije nastavio Nie; istiui kako relaciona svojstva
elemenata imaju visoku gnoseoloku vrednost za
istraivanja u oblasti humanistikih nauka, strukturalisti
van sfere interesa ostavljaju kantovsku "stvar po sebi" pa
svoju poziciju odreuju kao "kantovstvo bez
transcendentalnog subjekta i istorijskog apriorizma".
Nieov stav o "smrti boga" oni prevode u stav o "kraju
oveka", o "smrti autora", o neadekvatnosti pojmova kao to
su umetniko delo ili stvaralatvo. Strukturalisti poseban
znaaj pridaju nesvesnim osnovama razuma i tako iznova
aktualizuju Frojda (psihoanaliza) i Marksa (ekonomija), i
njima zahvaljujemo za niz novih pojmova kao to su
www.uzelac.eu
302
Milan Uzelac
mentalna struktura (Levi-Stros), epistema (Fuko),

simboliki poredak (Lakan); oni posebno naglaavaju znaaj
istraivanja prorode i funkcije nesvesnog. Polemiui protiv
romantiarskih filozofskih ideja, koje su inspirisale
introspektivne filozofske analize, strukturalizam raznovrsne kulturne fenomene posmatra kroz prizmu jezika i
orijentie se na semiotiku koja izuava unutranju
strukturu znaka i mehanizme oznaavanja, ime se
suprotstavlja anglo-saksonskoj semiologiji koja se
prevashodno bavila problemom referencije i klasifikacije
znakova (Pirs). Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina
jaa kritika strukturalizma, ali i unutar njega samokritika
zbog ogranienosti strukturalistkog metoda koji vodi u
aistorinost, formalizam i scijentizam. Nestrukturiranost
itave oblasti ljudskog opstanka postaje ishodite tzv.
"filozofije tela" pa strukturalisti teite istraivanja prenose
sa "otvorenosti dela" ili "socijalno-politikog konteksta
strukture", dakle sa struktura sa "gotovim znaenjem" na
proces nastajanja struktur to vodi do prerastanja strukturalizma u poststrukturalizam. Teme kao to su
oznaavanje, smrt autora, smrt subjekta, telo, telesnost,
skriptor, sada zamenjuju teme kao to su: autor, "smrt
autora", itanje, acentrizam, genotekst, fenotekst, Difference,
logocentrizam, metafizika odsutnosti, prazan znak,
rasejanje, simulakri, transcendentalno oznaeno.
Poststrukturalizam oznaava skup pristupa u
drutvenim naukama tokom sedamdesetih i osamdesetih
godina usmerenih na semiotiko tumaenje realnosti
("tekstualizovani svet"), a koji se oslanjaju kao i
strukturalizam na koncepciju znaka kao jedinstva
oznaavajueg i oznaenog, no sad je re o takvim pristupima koji se usmeravaju na vanstrukturne parametre
strukture i s njima povezanim kognitivnim procesima.
Poststrukturalizam je nastao u Francuskoj ali se nastavio
www.uzelac.eu
303
Milan Uzelac
dalje razvijati u Americi; njegovi predstavnici su: ak

Derida, il Delez, ak Bodrijar, an-Fransoa Liotar, Karlos
Kastorijadis, kao i pozni Rolan Bart i Miel Fuko.
Poststrukturalizam je od strukturalizma nasledio opte
problemsko polje a da sam nije istupio sa sopstvenim
celovitim programom; ponekad poststrukturalizam
odreuju kao pokuaj da se ostvari ono to nije polo za
rukom strukturalizmu u njegovoj prvoj fazi, ali i kao
pokuaj da se prevladaju aporije i paradoksi koji su se u
strukturalizmu pokazali kao nereivi. Kao hronoloka
granica strukturalizma i poststrukturalizma obino se
uzima 1968. godina a na teorijskom planu to je vreme kad
se strukturalizam preseca sa semiotikom teorijom,
postmodernizmom, levim radikalizmom, amerikim dekonstruktivizmom (za koji se dekonstrkcija svodi na analizu
tekstova).
Treba imati u vidu da i sami poststrukturalisti
insistiraju na relativnosti granica izmeu oznaenog i
oznaavajueg, izmeu filozofije i litetarure, literature i
kritike, a to je svojstvo i novih aksiolokih orijentacija;
imajui u vidu raznovrsnost poststrukturalistike prakse i
njenu terminoloku neobinost koja oteava interpretacije,
mogue je istai nekoliko zadataka koje je pred sebe
postavio poststrukturalizam: (a) kritika zapadnoevropske
metafizike koja poiva na logocentrizmu kao i
tematizovanje problema krize reprezentacije; (b)
demistifacija razliitih strategija prinude skrivenih pod
maskom nesvesnog; (c) traenje sfera slobode, marginalnih,
van granica struktura, no koje su odluujue za razumevanje realnosti koja nije kontrolisana silama vlasti (elja,
istorija, "haosmos", afekti, telo). Treba imati u vidu da van
teksta za poststrukturaliste nema nieg realnog, a da je
istinski realna samo jezika struktura (tekstualni svet).
www.uzelac.eu
304
Milan Uzelac
Analizirajui evropsku metafiziku tradiciju,

poststrukturalisti kao njeno glavno svojstvo istiu
logocentrizam (Derida); pojam istine je proizvod logocentrike svesti koja tei da svemu nae poredak, smisao ili
njegovo poelo, ali ta svest ostaje nesposobna da dosegne
alogiku sutinu sveta. Strukturalisti sam tekst uvek vide i
kao njegov sopstveni komentar, dok je interpretacija knjievnog teksta u istoj ravni u kojoj je njegov "objekt",
odnosno "predmet". Interpretacija je istovremeno atribut
literarnog korpusa: svaki literarni objekt na odreen nain
distanciran je od svog "imanentnog" znaenja, ali je pri tom
neophodno da sauva svoj zajedniki interpretativni
sadratelj. Opozicija teksta kao objekta i njegovih
spoljanjih interpretacija (klasina paradigma) zamenjuje
se predstavom o kontinuumu beskonanog literarnog teksta
koji uvek istupa i kao svoja interpretacija ime se
istovremeno i distancira od sebe.
Posledica toga je da poststrukturalisti svaki tekst
tumae kao literarni i pri tom stavljaju u zagrade
pretenziju svakog teksta na istinitost, rekonstruiui tekstualne mehanizme koji stvaraju "efekat istinitosti". Po
miljenju Habermasa, poststrukturalizam se odlikuje
univerzalnom estetizacijom posredstvom koje se "istina"
redukuje na jedan od stilskih efekata diskurzivnog izraza.
Zato je, po miljenju poststrukturalista, iluzorno
klasicistiko svoenje retorikih metoda na spoljanja
sredstva izraavanja. Unutranji pojmovni sadraj nekog
teksta odreen je stilistikim metodama pomou kojih je on
izgraen i zato nulti stepen svakog metafiziara, prirodan,
obian jezik, sadri u sebi sve zamislive interpretacije svih
metajezika. Prirodni jezik je sopstveni metajezik; on je samoreferencijalan time to se konstituie u prostoru
beskonanog kretanja samorefleksije. Pretpostavlja se da je
objektivni svet uvek struktuiran ovim ili onim jezikim
www.uzelac.eu
305
Milan Uzelac
sredstvima; poststrukturalisti smatraju da ne moe

postojati isti jezik-objekt koji bi mogao da funkcionie kao
isto transparentno sredstvo za oznaavanje stvarnosti koja
mu je unapred zadata. Svi "objektivni stavovi" o prirodi
stvari neizbeno su i samodistancirajui budui da
imanentno ukljuuju u sebe i distanciranje oznaenog od
svog "sopstvenog smisla". Poststrukturalisti potkopavaju
predstave o referenciji, o bivstvovanju kao prisutnosti.
Pretenzije na reprezentaciju, na relaciju tekstova kulture s
realnou su nerelne jer oznaeno ne postoji budui da je
samo iluzija. Nae vreme karakterie brisanje razlike izmeu realnosti i njenih predstava i ostaju samo "simulakrumi"
(Bodrijar) koji ne poseduju nikakve referencije i odnose se
samo na sopstvenu realnost koju predstavljaju.
Oznaavajue gubi neposrednu vezu sa oznaenim usled
pomeranja u budunost predstava o oznaenoj pojavi. Zato,
znak pre svega, oznaava "odsutnost" predmeta, a tako i
principijelnu razliku u odnosu na samog sebe. Poststrukturalizam istie neophodnost sasvim drugaijeg pristupa
problemu smisla pa se istie princip "diseminacije" (Derida),
tj. rasejavanja, dispersije svakog smisla meu mnotvom
njegovih razliitih diferenciranih tonova; tako ideja "razlike" treba da ustupi mesto ideji "razlikovanja", to
oznaava kraj vladavine jednih smislova nad drugima.
Odsustvo preciznog znaenja otkriva neogranieni prostor
za kretanje oznaenog, a to se fiksira pojmom "geno-tekst"
(J. Kristeva). Pogled na svet samo kroz prizmu oznaenog
ukida problem objektivnosti, metode, istine i obezvreuje
nauno znanje. To se deava i stoga to je nauci "predodreeno" da bude nasilna jer je povezana s prihvatanjem
poretka koji se odreuje vlastitim odnosima (M. Serl).
Poststrukturalisti nastoje da u svim kulturnim fenomenima
razotkriju diskurs vlasti, sposobnost koja u sve prodire i koja je sposobna da presee, koordinira, prekida svaku
socijalnu strukturu i instituciju, i to Delezu omoguuje da
www.uzelac.eu
306
Milan Uzelac
vlast poredi s drvetom. Jezik koji simbolizuje sve forme

represivne vlasti funkcionie kao struktura nalik na drvo.
Postavlja se pitanje kako je mogue razoriti tu mainu
jezika i suprotstaviti se represivnoj sili totalitarne
binarizacije celikupne kulture. Prostor slobode u kojem ne
deluju zakoni moi i potinjenosti jeste tekst poprite
borbe mnotva sila, meusobno ravnopravnih diskursa koji
su istovremeno i objekti borbe za vlast no i same moi. To je
"intertekst" koji pretpostavlja odgovarajuu "revolucionarnu"
proceduru itanja (F. Solers) i eliminie tradicionalnu figuru
Autora (R. Gart, Fuko). Glavna namera teksta je
udaljavanje od vlasti. Zahtev za "dubinskim znaenjem" i
"istinskim nivoom jezika" (Derida) koji, potinjeni
opteprihvaenim kodovima i strukturama, otkrivaju znaaj
vansistemskih, alternativnih, marginalnih, asocijalnih
elemenata. Moda su upravo oni ontoloka osnova krajnje,
neredukovane realnosti ("nivo bivstvovanja elje"). Ocrtava se
"poleina" strukture koja brie granice unutranjeg i
spoljanjeg u iskrivljenom prostoru savremene kulture.
Znaaj poststrukturalizma je u tome to je on podstakao
reviziju mnogih klasinih filozofskih pojmova i oznaio novu
kartografiju kulturnog prostora. U odnosu na
postmodernizam, poststrukturalizam je njegova teorijski najfundiranija pretpostavka, ali se teko mogu razgraniiti
poststrukturalistiki ili postmodernistiki period u
stvaralatvu predstavnika ova dva toka savremenog
miljenja.
Rolan Bart (1915-1980), osniva centra za istraivanje
masovnih komunikacija (1960) i profesor na Kole d Frans
(1977) bitno je uticao na formiranje strukturalizma; meu
njegovim spisima istiu se: Nulti stepen pisma (1953), Mitologike (1957), O Rasinu (1963), Elementi semiologije
(1964), Kritika i istina (1966), Sistem mode (1967), Imperija
znakova (1970), Sad, Fuko, Lajola (1972). Bez obzira na
www.uzelac.eu
307
Milan Uzelac
raznolikost Bartovog interesovanja, ve na osnovu pomenutih naslova lako je uoljiva osnovna tema ne samo njegovih
interesovanja ve i strukturalizma uopte: principi i metode
zasnivanja znanja. Treba istai da problem jezika u
tumaenjima Barta potiskuje problem svesti koja se dotad
shvatala kao nedeljiv atom na kom se gradi svako znanje a
takvo tumaenje je bilo dominantno u ranijoj filozofskoj
tradiciji. Po tim shvatanjima jezika delatnost prethodi
svim kognitivnim ili perceptivnim aktima saznanja,
fiksiranju svih subjekt-objekt opozicija. Na taj nain jezik
postaje uslov saznanja fenomena, svesti, bivstvovanja...
Bart razvija fundamentalnu strukturalistiku temu zasnivanja znanja istraujui kulturno-istorijske sadraje
(literatura, sistemi mode, ponaanja, razliite socijalne
strukture) i nastoji da otkrije mehanizme nastajanja i
funkcionisanja tih sistema i to tako to bi svi ti kulturni
fenomeni bili meusobno povezani u jedinstven izvorni
sistem. Uprkos injenici da semiotiki modus neke kulturne
pojave izdvojen kao atribut oteava i esto onemoguuje istraivanje drugih, ne-znakovnih momenata tog fenomena,
pristup po kom se u vezu dovode razliite kulturne pojave
uz pomo jezika dovodi do stvaranja novih modela i novih
pitanja kakvih nije bilo pre pojave strukturalizma. Bart tako postavlja pitanje opozicije socijalne i prirodne
determinisanosti subjekta u knjievnom stvaralatvu. U
radu Nulti stepen pisma on razvija pojam "pisma" koji se s
jedne strane oslanja na samoidentitet nacionalnog jezika
(ime se prevladava razlika izmeu umetnikog, naunog,
religioznog "jezika") a s druge strane na nedirenciranu
oblast linog stila pisca, na ono individualno kao bioloku
determinantu svakog subjektivnog literarnog akta. Bart
nastoji da istrai one tipove pisma koji odreuju specifinost
konkretnog umetnikog dela. Na osnovu toga to se pismo
ne pokazuje do kraja u svim svojim aspektima sledi da su
www.uzelac.eu
308
Milan Uzelac
njegove pojedinane manifestacije uslovljene raznim

kulturnim, socijalnim ili politikim momentima, a to opet
znai da je pismo nain realizovanja individualnog u optem
pri emu se svaki stvaralaki akt individue prihvata od
drutva kao neki smisleni napor konkretizovan u obliku
dela. Svoju teoriju pisma Bart razvija s obzirom na razliite
odnose koji postoje meu znacima (sintagmatiki, paradigmatiki, simboliki). Iza svakog od ta tri tipa nalaze se
razliiti oblici umetnike svesti i kao realizacije, njima
odgovaraju razliiti oblici umetnikih dela. Sredinom
ezdesetih godina Bart naputa istraivanja naina primene semiotike paradigme na primerima konkretnih
knjievnih dela, i pod uticajem Levi-Strosa okree se
socijalnoj problematici istraivanju masovnih komunikacija. Ubrzo dolazi do zakljuka da strukturalistiki pristup
moe primeniti ne samo na istraivanje primitivnih kultura
ve i na istraivanje savremene kulture. Kao novi zadatak
postavlja potrebu ujedinjenja dve najvee savremene episteme (materijalistike dijalektike i frojdovske dijalektike)
kako bi se uspostavili novi odnosi. "Socio-logika" treba da
pomogne u izuavanju modela kulturnog stvaralatva koji
lee ne samo u osnovi literature i dizajna, ve bitno odreuju drutvene odnose odreenog sociuma, to znai da bi ti
modeli bili zapravo principi opisivanja i samoidentifikacije
odreene kulture, odnosno, mogunosti te kulture. Interes
za ne-literarne izvore analize dovodi Barta do istraivanja
trukturnih osobenosti enske odee u modnim asopisima i
to ga dovodi do zakljuka o konverziji razliitih tipova
stvaralatva (jezika fotografije, jezika religije, jezika
tehnologije proizvoenja) i tako postavlja pitanje odnosa tih
razliitih jezika, pitanje mogunosti prelaska njihovih
elemenata iz jednog u drugi. Tako Bart dolazi do tzv.
"semiolokog paradoksa" koji se sastoji u tome to drutvo
neprestano prevodi elemente "realnog jezika" (koji su po
www.uzelac.eu
309
Milan Uzelac
svojoj prirodi "stvari") u elemente rei ili znakove nastojei

da elementima oznaavanja da "racionalnu" prirodu. Na taj
nain dolazi do paradoksalne situacije da se "stvari"
pretvaraju u smisao i obratno. Tako u sredite Bartovih interesovanja dolazi ne samo sistem znakova i denotativnih
znaenja, ve i polje "konotativnih" znaenja koje nastaje u
procesu komunikacije koja omoguuju nekom drutvu da se
na kulturno-istorijskom planu distancira od nekog drugog
drutva koje ima neke druge konotativne sadraje.
"Semioloki paradoks" vodi i tome da u masovnoj svesti
dolazi do fetiizacije jezika a da je sama svest mesto
razliitih mitova koji poivaju na jezikim konstrukcijama
nastalim opisivanjem stvari. S druge strane, rei i pojave
poinju da pretenduju na "racionalnost" i posedovanje smisla (robni fetiizam).
Miel Fuko (1925-1984) studirao je filozofiju i
psihologiju na Sorboni u Parizu; osniva prve katedre za
psihoanalizu u Francuskoj, lan Francuske komunistike
partije, profesor psihologije na Univerzitetu u Lilu, neko
vreme radi u francuskim kulturnim centrima u vedskoj,
Poljskoj i Nemakoj, sa ilom Delezom priprema kritiko
izdanje Nieovih sabranih dela na francuskom jeziku (19661967), a naredne dve godine je ef katedre za filozofiju u
Tunisu, potom ef katedre na Kole d Frans (1970-1984).
Meu glavnim spisima Fukoa istiu se: Duevna bolest i
linost (1954), Istorija ludila u doba klasicizma (1961), Geneza i struktura Kantove "Antropologije" (1961), Roenje
klinike (1963), Rei i stvari (1966), Arheologija znanja
(1969), ta je autor (1969), Struktura rei (1969), Uvod u
logiku gramatiku (1970), Filozofsko pozorite (1970), Nie,
genealogija, istorija (1971), Nadziranje i kanjavanje
(1975), Igra vlasti (1976), Zapad i istina seksa (1976),
Subjektivnost i istina (1977), Mikrofizika vlasti (1977),
Istorija seksualnosti I-III (1976; 1984), Kazano i napisano
www.uzelac.eu
310
Milan Uzelac
(1994) i dr. Fuko nastoji da prevlada inteligibilnu

univerzalnost hegelovstva tako to iz osnova iznova
promilja odnos "subjekt saznanje svet". Polazei od teze
da filozofija subjekta ne moe da odgovori na savremena
pitanja, Fuko smatra da dolazi vreme kad se kao prvo
postavlja pitanje da li je subjekt jedina mogua forma
postojanja i nije li dolo vreme da se samoidentitet subjekta
i njegova kontinuiranost pokau kao njegovi atributi.
Drugim reima, da li je mogue da subjekt izgubi ta
svojstva (disocijacija subjekta). Nije re o tome da se odrede
formalni uslovi odnosa prema objektu niti empirijski uslov
koji u nekom momentu dozvoljavaju subjektu da spozna
neki objekt koji je ve dat u realnosti; osnovno pitanje je: ta
treba da bude subjekt i kakve uslove treba da ispunjava da
bi bio stvarni subjekt nekog saznanja kakav je nain
njegove subjektivacije, budui da nain subjektivacije nije
isti u sluaju egzegeze nekog svetog spisa, posmatranja u
prirodi, ili analize ponaanja duevnog bolesnika. Ne postoji
subjekt: postoji subjektivnost. Pojmove kao to su jezik,
tekst, diskurs Fuko koristi kao metaforike oznake
univerzalnog tipa uz iju pomo se mogu saznati kulturne
tvorevine koje se tradicionalno nalaze u razliitim ravnima.
Fuko nastoji da konstruktivnim prevladavanjem
fenomenoloke tradicije doe do novih saznajnih paradigmi;
dok fenomenoloko istraivanje ostaje razvijanje problema
u okviru mogueg, vezano za svakodnevno iskustvo, Fuko
nastoji da doe do takve take gde e se moi postaviti
pitanje nemogunosti, pitanje iskustva koje se ne moe
doiveti. Fenomenologija nastoji da dokui znaenje
svakodnevnog iskustva onog to subjekt sam postavlja
budui da je sam temelj. Fuko smatra da se iskustvo mora
ogledati u tome da subjekta istrgne iz njega samog kako on
vie ne bi bio on sam, i tada se radi o desubjektivizaciji (ije
motive on trai kod Niea, Bataja i Blanoa); prevodei
www.uzelac.eu
311
Milan Uzelac
Bisvangerov tekst San i postojanje (objavljeno 1954), Fuko

je doao do zakljuka da se ogranienja fenomenologije i
psihoanalize ogledaju u tome to obe isputaju iz vida
znaaj govorenja (fenomenologija naglasak stavlja na
analizu smisla a psihoanaliza na analizu snova kao govora).
Za egzistencijalnu analizu izraavanje postaje centralno i
Fuko se zalae za stvaranje jedne netradicionalne antropologije koja ne bi bila ni filozofija ni psihologija i iji bi
metodi bili uslovljeni odsustvom subjekta kao to je ovek.
Ta nova antropologija je antropologija "izraavanja" koja
ima za cilj odreivanje odnosa smisla i simbola, lika i
izraza; time bi se prevazila pozicija psiholokog
pozitivizma koja tei tome da iscrpi sve sadraje oveka
redukovanog na homo natura. Takva antropologija bi se
mogla usredsrediti na ontoloka razmiljanja i u svoje
sredite staviti egzistenciju (Dasein). U knjizi o Kantu Fuko
pie kako bi filozofija mogla ponovo da se nae u situaciji da
misli u prostoru osloboenom od oveka a da bi se Nieov
projekt mogao razumeti kao poetak prestanka postavljanja
pitanja o oveku. Smrt boga oznaava i smrt oveka;
ovekov lik nastaje kao crtei na pesku. Istraujui
nastanak medicinskih i psihijatrijskih pojmova (kad je re o
odnosu normalnog i patologije), Fuko nastoji da redefinie
pojam subjekta: odustaje od egzistencijalistikih pristupa
(bivstvovanje-u-svetu) kao i od marksistike ontologije
"otuenja" i dolazi do paradigme sopstvene "arheologije"
koja ima za cilj objanjenje uslova mogunosti nastanka i
postojanja razliitih fenomena ljudske kulture. Zadatak
Fuko vidi u "transgresiji" prevladavanju granica nastalih
pod diktatom razuma, a sebe kao metateoretiara
tradicionalne (dijalektike) filozofije; filozofija transgresije
zalazi van granica unutar kojih imaju smisao vrednosti i
smisao zapadnog kulturnog sveta; savremena kultura se
moe izraziti samo jednim potpuno drugaijim jezikom (koji
www.uzelac.eu
312
Milan Uzelac
govori sam po sebi, jezik bez subjekta i bez sabesednika,

jezik koji prelazi svoje granice govorei ono to ne moe biti
reeno), a to za sobom povlai i transformaciju stila
filozofiranja. Nosilac takvog jezika je Ja, razume se, sasvim
drugaije od onog Ja koje poznaje tradicionalna filozofija; tu
se radi o jeziku koji odreuje prostor iskustva u kome
subjekt sam ide ka svojoj smrti. Ova tema (smrt subjekta)
bie potom jedna od omiljenih tema postmoderne filozofije.
Transgresivnost se realizuje u seksualnosti koja je granica
svesti, zakona i jezika. Kao jedan od svojih zadataka Fuko
je video to da pokae ljudima kako veina stvari iz njihove
okoline koje oni smatraju univerzalnim jesu proizvod
sasvim odreenih konkretnih istorijskih promena, a da je
postojanje veine institucija krajnje proizvoljno te da je
neophodno da se istrai kojim jo prostorom slobode ljudi
raspolau i kakve se promene jo mogu izvriti. Ako je
Hajdeger nastojao da istrai u emu prebiva istina, a
Vitgentajn ta se kazuje kad se kae "istina", Fuko je svoj
zadatak video u traenju odgovora na pitanje: zato je istina
tako malo istina?
Postmodernizam
Savremena epoha poslednjih decenija odreuje se kao
postmoderna; re je o nastojanju da se osmisli stanje
svojstveno kako savremenoj kulturi tako i subkulturi; ono
odreuje tehnologiju, politiku, nauku, filozofiju,
arhitekturu, sve oblike umetnosti, svakodnevicu, stil
miljenja, komunikativne strategije. Re je ne samo o
preosmiljavanju ili prostom preokretanju (menjanjem
predznaka), ve i o naputanju temeljnih vrednosti na
kojima je ponikla zapadna civilizacija i kultura; pre svega
misli se na odustajanje od ideje svrhovitosti,
struktuiranosti, harmoninosti, nekoordiniranosti.
www.uzelac.eu
313
Milan Uzelac
Centralni pojam nije ni struktura ve haos, pa se jedini

smisao svesti vidi u osmiljavanju haosa; svet se sastoji iz
fragmenata koji stalno menjaju smisao i ne mogu se
uklopiti u neku smislenu strukturu. Istiu se razvaline
(Borhes, Derida), ireverzibilni pluralizam (Vel), nesupstancijalnost, antimetafizinost, nestabilnost, raspadanje stvari,
dezorganizovanost, apokaliptinost; govori se o kraju
ideologija, utopija, istorije, blagostanja, demokratije i
svakog oslonca (Delez, Gatari); ne moe se rei vie nita to
ve neko od "postmodernista" nije rekao, a svaki pokuaj
kritike ili osporavanja postmodernizma i sam pripada
postmodernizmu. Za razliku od klasinih tumaenja, svet
smisla u postmodernizmu dobija "problematian status"
usled semantikog haosa koji potvruje "besmisao
bivstvovanja" (Kristeva). Smisao se smanjuje s
umnoavanjem informacija to dovodi do "katastrofe
(implozije) smisla" (Bodrijar). Kategorijalni aparat
postmodernizma ne tei unifikaciji ve se neprestano menja
budui da je u "stalnoj evoluciji".
Sam izraz postmodernizam oznaava kulturu i stil
dananjeg filozofiranja (koje nastoji da se sadrajnoaksioloki distancira ne samo od klasine ve i od neklasine tradicije i koje sebe vidi kao post-savremeno) i
njega neki teoretiari zamenjuju izrazom postneklasina
filozofija i u predstavnike te vrste miljenja ubrajaju R.
Barta, . Bataja, M. Blanoa, . Bodrijara, . Deleza, .
Deridu, .F. Liotara, M. Fukoa. Pojam postmoderno nastao
je poetkom XX stolea kao oznaka za neke avangardne
tendencije koje su se radikalno suprotstavljale literarnoj
tradiciji; tim izrazom Tojnbi je oznaao savremenu epohu
nakon I svetskog rata koja se radikalno razlikovala od njoj
prethodne moderne epohe; krajem sedamdesetih godina XX
stolea taj pojam se poeo primenjivati kao oznaka nekih
novih tendencija u arhitekturi i umetnosti, da bi nakon
www.uzelac.eu
314
Milan Uzelac
Liotarovog spisa Postmoderno stanje (1979) dobio iroku

popularnost i proirio se na sve oblasti kulture, od
umetnosti do filozofije i od politike do ekonomije. Tim izrazom se u to vreme oznauje stanje savremene epohe da bi i
sam ubrzo postao predmet postmodernistike filozofske
refleksije. Uprkos svom ograivanju i distanciranju kako od
klasine tako i neklasine filozofije, postmodernizam u velikoj meri zavisi od neklasine filozofske tradicije (Nie),
kao i strukturalizma, neomarksizma, fenomenologije,
psihoanalize i Hajdegerove filozofije; budui da nisu
zanemarljivi ni uticaji semiotike, strukturalne lingvistike
filozofije dijaloga, teorije igara Vitgentajna, moe se rei da
su u pravu oni koji postmodernizam vide kao konglomerat
svih ideja na kraju XX stolea. Iako se postmodernizmom
obino oznaava vreme nakon 1950. godine, ima onih koji tu
poetnu granicu pomeraju u prolost i govore kako se
simptomi postmodernizma mogu konstatovati ve tridesetih
godina XX stolea (K. Batler, I. Hasan), kao i u Kantovom
tumaenju apriorizma (V. Moran), ali ima i onih koji vreme
postmodernizma proteu unazad ak do Homera (U. Eko)
mada u tom sluaju vie nije jasno ta je uopte
postmodernizam i ima li ieg to ne bi bilo postmoderno. U
savremenoj filozofskoj literaturi este su diskusije o
filozofskim, socijalnim, kulturolokim, literarnim,
umetnikim aspektima postmodernizma; razlike meu
postmodernistima su tolike da se mnogi odriu tog naziva ili
istiu da im je nejasno njegovo znaenje (Derida); ipak, ve
je uobiajeno da se govori o postmodernistikoj lingvistici,
postmodernistikoj sociologiji, postmodernistikoj
kulturologiji, postmodernistikim teorijama prava i politike
(R. Stepanov), to samo pokazuje tendenciju da se izraz
postmodernizam uzima veoma iroko kao literarnoistorijski, teorijsko-arhitekturni ili svetsko-istorijski pojam.
U poslednje vreme istie se kako postmodernizam nije samo
www.uzelac.eu
315
Milan Uzelac
epoha razvijenog postindustrijskog drutva no i izraz

odreenog stanja svesti (Z. Bauman). Savremena kultura
sebe odreuje kao post-modernu, odnosno kao post-savremenu, kao procesualnost koja poinje da se razvija "posle
vremena", u situaciji kraja (zavrenosti) istorije. Analogno
tome, savremena filozofija ne vidi sebe samo kao postsavremenu, ve i kao post-filozofiju koja odbacuje
tradicionalni filozofski kategorijalni pojmovni aparat.
Postmoderna filozofija odbacuje tradicionalnu podelu na
filozofske discipline, odnosno odbacuje tradicionalnu podelu
znanja na ontologiju, gnoseologiju, etiku, estetiku itd.
Istovremeno, odbacuje mogunost postojanja metafizike kao
takve i taj rasplinuti stil miljenja koji neguje,odreuje kao
postmodernistiki ili postmetafiziki. Postmodernizam nastoji da stvari misli izvan binarnih shema, izvan opozicije
subjekt-objekt, unutranje-spoljanje, centar-periferija, pa
je razumljivo to se poinju uvoditi izrazi kao to su smrt
subjekta, antipsihologizam, acentrizam, povrina, falta ili
Onto-teo-teleo-falo-fono-logocentrizam26 (Derida). Ako se
stanje savremene kulture odreuje kao postmoderno, onda
se stanje svesti koja to stanje reflektuje moe oznaiti kao
postmodernizam; zato se uporno podvlai refleksivni
karakter postmodernizma kao kulturnog fenomena, a
radikalni pluralizam kao njegova osnovna koncepcija (V.
Vel). Re je o koncepciji koja semantiki iscrpljuje celokupno polje savremene postmoderne filozofije to ide dotle da je
i svako odbacivanje postmoderne postmoderno; sve reeno
protiv postmoderne moe biti istovremeno protumaeno kao
njoj u prilog. Istovremeno, nemogue je postmodernizam
analizirati kao neki koherentan sistem budui da je
pluralizam (kako sa stanovita kriterijuma modelirane
predmetnosti tako i sa stanovita koriene metodologije)
26
Zatvorite oi i ponovite ovu arobnu re postmodernistikog "gurua"

Deride.
www.uzelac.eu
316
Milan Uzelac
njegov programski credo. Meu njegovim projektima istiu

se tekstoloki, nomadoloki, izoanalitiki, naratoloki,
genealoki, simulacionistiki, komunikativni;
postmodernizam ni ne nastoji na tome da se konstituie kao
jedinstvena filozofska strategija, unificirana po svojim
metodama i ciljevima, sa pretenzijom na originalnost.
Semantiko i kategorijalno arenilo postmodernistike
filozofije uveliko je uslovljena ne samo odbijanjem postmodernizma od same pomisli na to da se konstituie u oblasti
konceptualno-metodoloke matrice savremenog filozofiranja
koje bi pretendovalo na paradigmatian status.
Postmodernizam je aktuelni fenomen koji jo uvek ne
pripada filozofskoj tradiciji budui da se njegov sadraj, kao
i terminoloki instrumentarijum, jo uvek nalaze u fazi
nastajanja i ne mogu biti unificirani. To je jo jedan od
razloga zato postmodernizam ne moe da bude
jednoznano definisan, pa prilikom refleksivnog odreenja
postmodernizma obino se polazi od njegovih pojedinanih
karakteristika - "nepoverenje u metanaraciju" (Liotar), "orijentisanost na parodiju" (F. Dejmson) ali se ne proputa
da se napomene kako postmodernizam nastaje kao
posledica specifine situacije u razvoju filozofskog miljenja.
U paradigmalnoj evoluciji postmodernizma izdvajaju se dve
etape: prva etapa, koja se oznaava kao postmodernistika
klasika dekonstruktivizma (Bart, Bataj, Bodrijar, Delez,
Derida, Gatari, Kristeva, Liotar, Fuko), karakterie se
krajnjim radikalizmom distanciranja od presumpcija kako
klasine tako i neklasine filozofije, dok druga etapa
postmodernizma, koja se razvija danas, podrazumeva
povratak poetnim pretpostavkama i njihovo novo
promiljanje; tu se najvie radi o strategijama vezanim za
komunikativni obrt u razvijanju filozofske problematike i ta
etapa se ponekad oznaava i kao post-postmodernizam, od-
www.uzelac.eu
317
Milan Uzelac
nosno posle-postmodernizam (After-postmodernism) koji

karakterie vaskrsavanje subjekta i problematike Drugog.
Nastupajui kao savremena verzija postmodernistike
filozofije After-postmodernism, za razliku od
postmodernistike klasike dekonstruktivizma, meu svoje
osnovne motive istie "krizu identifikacije" i sadrajno se
razvija kao generiranje programa prevladavanja istog kroz
"vaskrsavanje subjekta"; u tom smislu mogu se razlikovati
dva smera: (a) programski neoklasicizam, tj. "kulturni
klasicizam u postmodernistikom prostoru" (M. Gotdinger),
koji pretpostavlja ublaenu kritiku referencijalne koncepcije
znaka i odustajanje od eliminacije fenomena oznaenog kao
determiniueg semantikog svojstva; ovo vodi "reanimaciji
znaenja" (D. Vard) ili "povratku izgubljenih znaenja" kako
u denotativnom tako i u aksiolokom smislu te rei
(Gotdinger), a to dovodi do stvaranja odgovarajuih
problemskih polja u okviru postmodernistikog tipa filozofiranja (problemi denotacije i referenci, problemi vezani za
uslove mogunosti stabilne jezike semantike, problemi
razumevanja kao rekonstrukcije izvornog oblika teksta i
dr.) (b) komunikativni smer pomera naglasak sa tekstoloke
na komunikativnu realnost i problem Drugog. Savremena
kultura se oznaava kao kultura "ekstaze komunikacije"
(Bodrijar) i to je znak pomeranja ka aksiolokoj problematici tradicionalne filozofije, a to se pokazuje i kao pomeranje akcenta s Bivstovanja i vremena (Hajdeger) na
Bivstvovanje i Drugi (Levinas). Ako se u klasinom
postmodernizmu Drugi interpretira kao spoljanji (socijalno-kulturni) sadraj strukture nesvesnog (to je bilo
pod uticajem lakanovske psihoanalize gde se nesvesno
tumailo kao "glas Drugog"), s pojavom after-postmodernism
koncept "Drugug" dobija novu komunikacionu interpretaciju tako to realnost jezika prestaje da bude dominantna za
postmodernizam. Kao linija razgranienja klasinog i
www.uzelac.eu
318
Milan Uzelac
savremenog postmodernizma moe posluiti koncepcija

K.O. Apela, njegovo shvatanje jezika i jezikih igara. Apel
ne posmatra jezik u kontekstu subjekt-objekt procedura
prakseolokog ili kognitivnog poretka komunikacije ve u
kontekstu subjekt-subjektne komunikacije koja je u
principu nesvodiva na predaju saoptenja. U tom kontekstu
jezik nije mehanizam objektivacije informacije ili
eksoresivno sredstvo (to bi podrazumevalo objektivistiku
ili subjektivistiku njegovu obojenost), ve je medijator razumevanja u kontekstu jezikih igara. Ako je pozni
Vitgentajn pretpostavljao potrebu oslanjanja na
meudelovanje subjekta i teksta, na odnos "Ja" i realnosti
kao dva igraa u igri (Hintika) sa naglaskom na istinitosti
kazivanja, Apel jeziku igru tumai kao subjekt-objekt
odnos iji su uesnici jedan drugome tekst (verbalni kao i
neverbalni) a to ima za posledicu da se razumevanje
razume kao samorazumevanje. Apelova verzija
postmodernistike paradigme ublaava prvenstvo "sudbonosnog oznaavaoca" nad oznaenim, rehabilituje
razumevanje kao rekonstrukciju imanentnog smisla teksta
(to je bilo svojstveno klasinoj filozofskoj hermeneutici),
dozvoljava pluralizam itanja mada pretpostavlja, u svesti
Drugog, autentinost translacije semantike govornog
ponaanja subjekta; van te rekonstrukcije smisla Drugi se
ne moe konstituisati kao komunikativni partner i zato ulog
u igri nije istina objektnog ve autentinost subjektnog.
Postmodernisti polaze od toga da je u vreme kad se
formira novi stil miljenja i nova kultura, kad se stvara
jedno nelinearno tumaenje sveta, nemogue govoriti na
jeziku hiljadama godina stare dijalektike; novo iskustvo
zahteva novi jezik i novu terminologiju i nije sluajno to je
postmodernizam uveo niz novih ili preformulisanih starih
pojmova: dekonstrukcija, prazan znak, smrt autora, trag,
razlika, nomadologija, rizom, haosmos, eon, povrina,
www.uzelac.eu
319
Milan Uzelac
simulacija, simulakrum, logocentrizam, diskurs, telo,

telesnost, jezike igre, metafizika odsutnosti, Afterpostmorernism, narativnost, transgresija, naracija, sumrak
metanaracije, hibris, vlast... Kao to je ranija filozofija bila
odreena terminologijom prisutnom u naukama tog
vremena, tako i savremena filozofija u vreme kad se govori
o nelinearnim ireverzibilnim procesima u disipativnim
(slabo labilnim) strukturama zahteva novu terminologiju
koja ima u vidu idealne objekte opisane singularnou, ili
rizomorfnou sredine. Moda postmodernistiki koncepti
pisma ili teksta u postmodernistikoj verziji izgledaju najtransparentniji jer za sobom imaju terminoloki tezaurus
post-sosirovske lingvistike. Jedna od posebnih oblasti
istraivanja postmodernista je novo itanje tekstova klasine tradicije. Tako kroz postmodernizam klasika ponovo
postaje deo savremene filozofije pa se poinje govoriti o
"novom klasicizmu" u umetnosti i arhitekturi, ali i u filozofiji; pored pomenutog odnosa klasika postmoderna,
aktuelan je i odnos moderna postmoderna i tu postoje
krajnje razliita tumaenja od onih koja postmodernizam
vide kao momenat moderne (Habermas) do onih koji postmodernizam vide kao neto bitno razliito od moderne
(Liotar). Tako je postmodernizam "reinterpretacija
modernizma" (A.B. Zeligman) ali i "tendencija suprotna
modernizmu" (A. Hornung, G. Hofman), ili "radikalna
smena kulturnih paradigmi" (Eko), etapa u evoluciji
kulture, pa to znai da "svaka epoha ima svoj
postmodernizam" (Eko). Kao posebno svojstvo
postmodernistikih tekstova istie se njihov meta-karakter:
isti autori (Vel, Delez, Bodrijar, Gatari, Liotar, Fuko)
istupaju istovremeno i kao klasici i kao teoretiari postmodernizma. Iako se postmodernizam danas nalazi u sreditu
filozofskog interesa, o emu svedoi mnotvo radova koji i
danas nastaju, ne treba gubiti iz vida da ta orijentacija ima
i svoju opoziciju (Habermas, A. Kalinikos), da uprkos zna-
www.uzelac.eu
320
Milan Uzelac
ajnim rezultatima u oblasti knjievne kritike i analize

teksta (Bart, Derida), i uprkos spremnosti da piu o svim
fenomenima savremene kulture i politike, njihov razbarueni, lepravi stil, kao i esto ne do kraja promiljena
metodologija, vodi opravdanju i onog to se ne moe
opravdati. Neprihvatanjem odgovornosti i zastupanjem teze
da sve moe proi, zalaganjem za pluralizam po svaku cenu,
postmodernizam sve relativizuje a onda i sve opravdava; na
taj nain on postaje jedna neobavezna, pomodna stvar,
prijatna zabava ponekad i uenih a dokonih ljudi koji svaki
prigovor odbacuju proglaavajui neozbiljnost za premudri
diskurs. Doprinos postmoderne je nesporan kad je re o
teoriji knjievnosti (Derida), ali teorija knjievnosti nije i
filozofija. Meu postmodernistima koji su na poetku svoje
karijere imali i filozofske ambicije istie se an-Fransoa
Liotar (1924). Njegovo stvaralatvo je pod velikim uticajem
neokantovstva, egzistencijalizma, fenomenologije, filozofije
ivota, analitike filozofije i filozofije vlasti (Fuko); autor je
niza spisa: Fenomenologija (1954), Libidinozna ekonomija
(1974), Postmoderno stanje (1979), Raskol (1983) i dr. Ve u
svom ranom spisu o fenomenologiji Liotar konstatuje
pomeranje teita interesa sa matematike na nauku o
oveku, od polemika protiv istoricizma ka pokuajima kompromisa sa marksizmom. Istiui kako je huserlovska
deskripcija borba jezika protiv njega samog radi dostizanja
prvobitnog, u toj borbi dolazi do poraza filozofa, logosa,
budui da prvobitno nakon to je opisano vie nije
prvobitno. Liotar smatra da je klasini zahtev fenomenologa
postaviti "Ja opaam" za temelj "Ja mislim", bio usmeren na
utemeljenje predikativne delatnosti onog "do-predikativnog"; ali kako je realni kriterijum date procedure
bila deskripcija u okviru diskursa koji prethodi diskursu,
"do-predikativno" nije moglo biti konstituisano onakvim
kakvo je bilo pre no to bee eksplicirano. Odnos "Ja opaam" prema svetu, jeste sutina onog to Huserl odreuje
www.uzelac.eu
321
Milan Uzelac
kao "svet ivota", a to znai da svet ivota koji je u poetku

do-predikativni, kao i svaki diskurs, sebe podrazumeva ali
je sebi nedovoljan budui da o sebi ne moe nita rei. Ne
postoje, po miljenju Liotara, "veite, apsolutne istine"; one
su mogue samo u trenutku konstituisanja, kao korekcija i
prevladavanje sebe i to je dijalektiki proces koji se uvek
odvija u okrilju onog "ivo nastajueg" itd. Liotar nije poao
putem fenomenologije27, odluio je da se pozabavi
problemom Auvica, totalitarizma u Evropi i vezom
totalitarizma s evropskim miljenjem. Poreklo totalitarizma
Liotar je video kao posledicu potrage za bezalternativnom
istinom i to ga je vodilo problemu prirode metanaracije itd.
U spisu Postmoderno stanje Liotar tendenciju
formalizovanja znanja odreuje kao dominantu evropske
kulture. U isto vreme se zainteresovao i za jezike igre
(jednu od omiljenih tema analitike filozofije koja je sledila
poznog Vitgentajna), pa je pokuao da sastavi spisak
monstruma XX stolea: radnik-stahanovac, rukovodilac proleterskog preduzea, crveni maral, atomska bomba levih
(ne ona amerika, humana, u Hiroimi i Nagasakiju),
policajac-lan sindikata, komunistiki radni logor, socijalistiki realizam28. Politika orijentacija
postmodernizma je pevajue jasna, ali dobijen novac se
mora opravdati, moraju se i nove narudbine odraditi. Liotar se osamdesetih godina uputa u novi projekt: istrauje
terminologiju jezika vlasti. Savremenu situaciju Liotar
interpretira kao ontoloku ekstrapolaciju "jezikih igara"
koje dovode do dominacije ekonomskog diskursa.
Odreujui samo jedan diskurs kao vladajui, Liotar
27
Njegova prva knjiga ostala je i poslednja njegova filozofska knjiga i

time je on blizak Habermasu.
28 Ovo je, istina, napisano dve decenije pre bombardovanja Srbije, u
vreme dok Srbi jo nisu bili satanizovani pa se i ne nalaze na Liotarovom
spisku monstruma XX stolea. Nisu tu ni Japanci koje e ameriki stripovi i video igre u negativnom svetlu prikazivati tek naredne decenije.
www.uzelac.eu
322
Milan Uzelac
naputa ideju pluralistikog modela i produava liniju

tradicionalne metafizike. Sve ovo moda izgleda jadno, ali
nije tako. U postmodernoj ima mnogo rei, mnogo izuzetno
nerazumljivih izraza, mnogo obrta, mnogo toga to pleni na
prvi pogled svojom "originalnou", ali kad sve se svede i
doe vreme da se poloi raun, deava se isto to i sa tzv.
"postmodernistikom" prozom: vidi se lepa leprava
prozrana ipka to lebdi u praznom prostoru i ne slui
niem29.
Hermeneutika
Hermeneutika oznaava smer u filozofiji i
humanistikim naukama u kojem se polazi od razumevanja
kao uslova osmiljavanja najrazliitijih drutvenih
fenomena. Pod hermeneutikom misli se i prevod (prenos
stranog smisla u svoj jezik), rekonstrukcija (obnova
istinskog smisla ili situacije u kojoj nastaje smisao) i dijalog
(formiranje novog smisla i subjektivnosti u odnosu na bivstvujue). U uem smislu, pod ovih pojmom se misli skup
pravila i tehnika tumaenja teksta u raznim oblastima
znanja (filozofija, pravo, teologija i dr.). U prvo vreme re je
o umeu tumaenja volje bogova i njihovih namera (u antiko vreme posebno se tumae znamenja), dok se u srednjem
veku tumae Sveti spisi. Razumevanje kao rekonstrukcija
prevladava u vreme renesanse, posebno su znaajna
filoloka i teoloka tumaenja (Lorenco Vala, Piko dela
Mirandola, Erazmo Roterdamski). Situacija se zaotrila
posebno u vreme reformacije kad su zapoete ustre
rasprave oko autentinosti pojedinih tekstova; postavilo se
29
I svaki postmodernista e to prihvatiti s ponosom: zamerke su apriorno

nemogue kao to je nemogua kritika s drugih pozicija, sem
postmodernistikih, a postmodernizam, kao to smo rekli, nema svoju poziciju; on je sve i time, nita.
www.uzelac.eu
323
Milan Uzelac
pitanje kako razumeti neku odreenu pravnu normu i da li

pri tom postoje garancije da je neki tekst adekvatno
interpretiran. Fridrih legel i Fridrih lajermaher nastojali
su da hermeneutiku smeste unutar filozofije; zadatak onog
ko se bavi tekstom bio je po miljenju lajermahera da se
uivi u unutranji svet autora, da kroz analizu gramatikog
i sadrajnog nivoa teksta stvori uslove saoseanja (empatija) u subjektivnost autora i njegovo stvaralako miljenje.
S jedne strane, jasno je da se deo razume iz celine i celina iz
njegovih delova, ali s druge strane, mi se u procesu
razumevanja, koje je beskonano kreemo u krugu, budui
da razumevanje celine ne nastaje iz delova poto oni samo
iz ve shvaene celine mogu biti interpretirani kao njeni
delovi. Drugim reima: da bi se fragmenti nekog teksta ili
odreeni istorijski dogaaji mogli odnositi spram neke
celine, mi ve od ranije moramo imati ideju upravo te celine
a ne neke druge. Razreenje ovog "hermeneutikog kruga"
bilo bi u tome da je "razumevanje neeg mogue samo u
sluaju kada ono to hoemo razumeti ve od ranije
razumemo". lajermaher problem nije tako formulisao; razumevanje je za njega principijelno nedovrena delatnost
koja se uvek potinjava pravilu cirkularnosti, tj. kretanju po
krugu koji se iri. Ponovno vraanje od celine delu i od dela
celini menja i produbljuje razumevanje smisla dela
potinjavajui celinu permanentnom razvoju. Pojanjenje
razumevanja mogue je u tumaenju. Ovo kruno kretanje
ne treba brkati s cirkularnim definicijama koje sreemo u
logici: poto u osnovi svakog refleksivnog akta lee
nerefleksivne pretpostavke, zadatak hermeneutiara nije u
tome da izae iz hermeneutikog kruga ve da u njega
pravilno ue (Hajdeger). Razumeti neto mogue je
zahvaljujui pretpostavkama koje ve odranije imamo o
njemu, a ne kad nam se javlja kao neto potpuno zagonetno.
Vilhelm Diltaj je u hermeneutici video temeljnu metodu
duhovnih nauka, ime se one bitno razlikuju od prirodnih
www.uzelac.eu
324
Milan Uzelac
nauka ija je osnovna metoda objanjenje. Kao osnovu

hermeneutike Diltaj razmatra deskriptivnu psihologiju, dok
je nauka u kojoj se hermeneutika najbolje raskriva istorija.
Do vremena Diltata hermeneutika se shvatala kao pomona
disciplina (skup tehnika uz iju pomo se operie tekstom)
da bi se nakon njega hermeneutika videla kao filozofska
disciplina iji je cilj istraivanje humanistikih disciplina.
Sledei Diltaja, Martin Hajdeger je razmevanje shvatio vie
kao strukturu koja konstituie ljudski opstanak i
unutranju ontoloku meru ovekovog opstanka, no kao
instrument. Ovu Hajdegerovu orijentaciju sledi jedan od
njegovih najboljih uenika Hans Georg Gadamer (19002002) i istie kako bivstvovanje samo sebe razume kroz
konkretne ljude i dogaaje, a to bivstvovanje nije nita
drugo do jezik, odnosno tradicija. Hansa-Georga Gadamera
danas svi jednoglasno smatraju jednim od najveih filozofa
XX stolea i istinskim utemeljivaem hermenutike kao filozofske discipline. Nakon studija kod Huserla i Hajdegera,
on je profesor Univerziteta u Lajpcigu od 1939. a potom i
rektor (1946-1947), od 1949. profesor filozofije u
Hajdelbergu. Meu njegovim najpoznatijim spisima istiu
se: Platonova dijalektika etika (1931), Gete i filozofija
(1947), Istina i metod (1960), Hegelova dijalektika (1971),
Dijalog i dijalektika (1980), Hajdegerovski put (1983),
Pohvala teoriji (1984). Kritikujui metodologiju drutvenih
nauka Gadamer hermeneutici pridaje univerzalni znaaj i
njen zadatak ne vidi u razvijanju metode razumevanja (kao
to je to kod Diltaja), ve u razjanjenju prirode
razumevanja i osnova pod kojima se ono odvija. Sledei
Hajdegera, temelj hermeneutikog fenomena Gadamer vidi
u konanosti ljudskog opstanka. Polazei od iskustva
ovekove konanosti i istorinosti i njegovu ukorenjenost u
predanju kao uslovu saznanja, Gadamer istie ontoloki
smisao hermeneutikog kruga (kruga razumevanja), kao i
znaaj predstruktura razumevanja za proces tumaenja. On
www.uzelac.eu
325
Milan Uzelac
rehabilituje pojam predrasude (Vorurteil) i istie kako predrasuda kao pred-suenje (Vor-Urteil) ne oznaava pogreno
suenje ve ini istorijsku stvarnost ovekovog bivstvovanja
i uslov razumevanja. Analizirajui hermenutiku situaciju
Gadamer se oslanja na Huserlov pojam horizonta. Horizontnost razumevanja karakterie se otvorenou budui da
postoji samo jedan horizont pa je "razumevanje samo
slivanje raznih u jedna jedinstveni horizont". Tako u prvi
plan dospeva pojam primene (Anwendung). Primena,
razumevanje i tumaenja su integralni momenti
hermeneutikog procesa, i razumevanje, koje se ogleda uvek
u nastojanju da se shvati neki tekst, podrazumeva i
situaciju u kojoj se nalazi interpretator. Razumevanje nije
stoga samo reproduktivni no i produktivni odnos to vodi
pluralizmu interpretacija. Oslanjajui se na Hegela Gadamer kao temelj hermeneutike utvruje apsolutno
oposredovanje istorije i istine koje uslovljava istorijski
karakter razumevanja. Hermeneutiki fenomen on razume
kao dijalog u kojem nam se obraa predanje (kao partner u
komunikaciji) i s kojim smo u odnosu Ja-Ti. Razumevanje
kao razgovor pokazuje se moguim zahvaljujui otvorenosti
prema tradiciji kojom vlada praktino-istorijska svest.
Hermeneutika se kod Gadamera pretvara u ontologiju ija
je osnova jezik. Stavljajui jezik u sredite hermeneutikog
iskustva, Gadamer polazi od toga da se jezikim (a time i
pojmovnim) javlja sve ljudsko iskustvo o svetu. Svet
izraava sebe u jeziku. Filozofski znaaj hermeneutikog
iskustva bio bi u tome to se u njemu dosee istina koja se
ne moe dosegnuti naunim saznanjem. U razvijanju pojma
istine, koji shodno hermeneutikom iskustvu podrazumeva
iskustvo filozofije, umetnosti i istorije, Gadamer se obraa
pojmu igre koju tumai u duhu antisubjektivizma istiui
kako ona poseduje sopstvenu sutinu, uvlaei u sebe
igrae; subjekt igre nije igra ve sama igra, igra koja igra
sebe samu. Polazei od toga da razumevanje podrazumeva
www.uzelac.eu
326
Milan Uzelac
uvuenost u zbivanje istine i da hermeneutiko zbivanje

nije naa delatnost ve "delatnost samog dela", Gadamer
fenomen igre proiruje na hermenutiki fenomen i tako dospeva do take odakle treba spoznati ta je to istina.
Gadamerovo delo Istina i metod, naavi se ubrzo nakon
objavljivanja u sreditu filozofskih diskusija, izvrilo je
veliki uticaj na teoriju knjievnosti, psihoanalizu,
neomarksizam, teoriju nauke, poststrukturalizam, postmodernizam, kao i istraivanja u oblasti praktine filozofije. U
ovom delu, za koje se moe rei da je meu najuticajnijim u
XX stoleu, Gadamer razmatra probleme estetike,
istoricizma, ontologije jezika, teorije hermenutikog
iskustva kako sa istorijskog tako i sistematskog stanovita,
a s namerom da se razviju univerzalni transcendentalni
uslovi mogunosti razumevanja teksta. Ve u naslovu istaknuta su dva kljuna pojma. Naglasak se stavlja na pojam
istine u kojoj nae razumevanje uestvuje sa
transcendentalnom nunou. Isticanje drugog pojma neki
smatraju izrazom ironije, budui da Gadamer u vie
navrata istie kako mu nije namera da razvija uenje o
metodi kojom bi se dolazilo do neke "istinitije" interpretacije
ili do "istinitijeg" tumaenja, ali ukazuje na
transcendentalne elemente koji su pretpostavka svake
interpretacije. Zato bi naslov bio adekvatniji da je pisalo
"istina ili metod"; treba ipak imati u vidu da Gadamer nije
protiv metoda kao takvog, ve govori o postojanju takvih
formi iskustva koje se ne mogu nauno verifikovati, a to su,
kao to je ve reeno, umetnost, istorija i filozofija. Iskustvo
umetnosti ne moe zameniti estetika kao nauka o
umetnosti, ivo iskustvo istorije ne moe zameniti
istoriografija kao nauka o istoriji; racionalno optenje meu
uesnicima dijaloga ne moe zameniti nauka o komunikaciji. Ali razumevanje dobijeno u tom ne-naunom iskustvu
takoe sadri istinu i to istinu koja sebe pojavljuje i
www.uzelac.eu
327
Milan Uzelac
manifestuje i koja postavlja odreene zahteve. To shvatanje

istine razlikuje se od tradicionalnog razumevanja istine kao
saglasnosti istine i stvari, kako se to sree kod Tome
Akvinskog (veritas est adequatio rei et intellectus). Takvom
shvatanju istine koja je idekvatna iskazanom (logos
apophansis), Gadamer suprotstavlja shvatanje istine kao
istine koja pokazuje sebe samu (aletheia) u ne-naunom
iskustvu i tu istinu on pripisuje umetnosti, istoriji i
meuljudskom ophoenju. To shvatanje istine usmereno je
na neskrivenost, na samootkrivanje stvari. Istina u tom
sluaju nije posledica ljudskog napora, ona nastaje u
istorijskom procesu raskrivanja i koji nas odreuje ili nas je
odredio i pre no to smo mi toga postali svesni. Istina kojoj
se mi na taj nain obraamo nije "adekvatna" sa samom
stvari; stvar pokazuje sebe i time se ostvaruje istina i tu
nema vee i manje istine i nije mogue razlikovanje istinitog i lanog. Moe se govoriti o istini u smislu
pokazivanja no ne i iskazivanja. To vodi shvatanju da
razumevanje stvarnosti nije osloboeno od delatnosti
subjekta, da je re o dogaaju u koji je subjekt ve odranije
ukljuen. Drugi pojam (metod) daleko je vie sadrajno
odreen. Pitanje metode postavljeno je ve u vreme
renesanse i to kao posledica rezultata do kojih se dolo u
prirodnim i drutvenim naukama. Kao to smo ve videli,
pitanje o evidentnosti znanja vodilo je pitanju kriterijuma
saznanja to je vodilo dilemi: o poreklu saznanja (miljenje
ili iskustvo) na to su data dva odgovora: racionalistiki,
koji je polazio od toga da je saznanje uslovljeno optim
principima, istim razumom, i empiristiki, koji je
pouzdanost znanja video u ulnim opaajima i posmatranju.
Dok je tradicija racionalizma snano delovala na ideologiju
vremena prosveenosti, empirizam je uslovio razvoj
egzaktnih nauka. Sa razvojem prirodno-naune
metodologije, poinju da se razvijaju i humanistike nauke;
www.uzelac.eu
328
Milan Uzelac
to je evidentno ve kod Vikoa i sredinom XIX stolea dolazi

do podele nauka na prirodne i humanistike i to
zahvaljujui radovima Diltaja. Isto tako, videli smo da
Diltaj suprotstavljanje humanistike i prirodno-naune
metodologije vezuje za suprotstavljanje dveju razliitih
metodolokih strategija: "objanjenje" se javlja kao
paradigmatina procedura nauka eksperimentalnog tipa a
"razu-mevanje" je osnovna procedura nauka koje za svoj
predmet imaju oveka. Humanistike nauke, a to je ve
Diltaj pokazao, nastaju kroz distanciranje od filozofije i religije i nastoje da preuzmu metodologiju prirodnih nauka ili
da izgrade sopstvenu metodologiju, ali opet po uzoru na
prirodne nauke. Budui da su novovekovne evropske nauke
izgraene na apstrahovanju od evidentnosti svakodnevnog
iskustva i na primeni spekulativnih konstrukcija, Gadamer
nastoji da pronae jedan novi put tako to e humanistike
nauke osloboditi od njihove usmerenosti na prirodne nauke
zasnivanjem na prvobitnom iskustvu sveta; to iskustvo
prethodi razlici prirodnih i humanistikih nauka, razlici
izmeu teorije i prakse. Tako se Diltaj pridruuje
Hajdegerovom tumaenju Diltaja u kojem se ambivalentnost sveta pokazuje kao suprotnost naunog i
humanistikog metoda. Orijentacija humanistikih nauka
na prirodno-naune kriterijume odvaja ih od sopstvene
tradicije (s naglaskom na humaniora); duhovnim naukama
nisu potrebne procedure verifikacije ili falsifikacije (Poper);
pomou tih nauka ovek treba da spozna sebe i postane
"ovean". Obrazovanje shvaeno u hegelovskom duhu kao
uspinjanje subjektivnog duha ka objektivnom, moe se
tumaiti kao okretanje oveka njegovoj identinosti. Sam
proces obrazovanja pokazuje se pri tom kao nauno
nelegitiman; savremene humanistike nauke su raspete
izmeu nauke i nagona za obrazovanjem. Na taj nain one
se u diltajevskom smislu rei pokazuju kao istorijske
www.uzelac.eu
329
Milan Uzelac
tvorevine. Mogue je i drugo tumaenje po kojem se savremen humanistike nauke javljaju kao kompenzacija za
principijelnu neistorinost savremenog ivota. Gadamer
humanistike nauke povezuje sa starom tradicijom
obrazovanja i shvata ih kao praktine. Ali, zadravajui
naunu distancu i apstrahovanje, kao i ivu tradiciju,
izbegava alternativu koja se postavljala pred humanistike
nauke u XIX stoleu. Humanistike nauke jesu nauke jer su
nosioci istorijskog obrazovanja, ali nisu nauke u
novovekovnom znaenju te rei; stoga on postavlja pitanje
ta su uopte humanistike nauke. itav njegov spis je
zapravo pokuaj da se odgovori na pitanje ta lei u osnovi
svih naunih dostignua, istorijske svesti i metodskih
napora. Kritiku nauka vri s pozicije humanistikog
saznanja. Humanistike nauke su uvek nastojale da
razumeju delo u njegovoj konkretnosti. Zato su bile
usmerene na neponovljivost, unikatnost istorijskog
dogaaja. Sve one su istorine i imaju posla sa singularnou. Njihova strategija je egzemplifikacija; s druge
strane, prirodne nauke nastoje da sve podvrgnu nekom
optem pravilu, njihova osnovna strategija je podvoenje.
Ali, postoji iskustvo sveta koje nije potinjeno naunom metodskom saznanju. To znai da se humanistiki napori
nalaze u oblasti koja se ne moe razumeti uz pomo naunih
procedura. Gadamer se nalazi na tragu odreene tradicije
koju ine Nie (za koga je nauka neprijatelj ivota) i Hajdeger (koji kritikuje svu metafiziku tradiciju i
suprotstavljenost subjekta objektu); on nastoji da svoje
istraivanje ne svede na problematiku metodologije humanistikih nauka ve da razumevanje pokae kao modus
opstanka. Hajdegerova filozofija se pokazuje kao
odustajanje od scijentistikih pretenzija koje su se manifestovale u savremenoj filozofiji, prvenstveno u logikom
pozitivizmu ali i marksizmu, a koje su se odlikovale
www.uzelac.eu
330
Milan Uzelac
uverenjem da je smisleno samo ono to se moe nauno

proveriti (potvrditi ili odbaciti). Za takvu filozofiju svi metafiziki iskazi behu besmisleni, ali veina estetikih ili
etikih iskaza, tj. iskaza koji sadre ocenu umetnikih dela
ili ovekove praktine delatnosti, moe se proglasiti
besmislenim jer ni u tom sluaju ne postoji mogunost
verifikacije. Sve to je znaajno za ljudski ivot lieno je
smisla. Hajdegerove analize su odluujue za samog
Gadamera koji i pojam "hermeneutiki" interpretira u duhu
Hajdegera i humanistike nauke nastoji da usmeri ka
antropolokoj problematici polazei od ovekovog sveta
ivota. Autentini smisao humanistikih nauka nije u pribliavanju metodskom idealu prirodnih nauka: ne u
scijentizaciji ve u humanizaciji. Gadamer sledi ranog
Hajdegera i taj uticaj se osea u prihvatanju predstruktura
razumevanja i njegove istorinosti, kao i u tumaenju hermeneutikog kruga, ili pred-rasude, ali isto tako jo je vei
uticaj poznog Hajdegera i njegovog filozofiranja o sudbini
bivstvovanja i jeziku kao "kui bivstvovanja", posebno kad
je re o ontologizaciji jezika. Isticanje u prvi plan problema
umetnosti takoe ima inspiraciju kod Hajdegera. Pozna
filozofija Hajdegera je po Gadamerovom miljenju povratak
na "hermeneutiku faktinosti", mada sam Hajdeger ne
govori o bilo kakvoj hermeneutici. Mogu se navesti i drugi
uticaji: pre svega to su Diltaj, Huserl (i njegova kritika ideje
da je samo u oblasti objektivne datosti naunih predmeta
data sva oblast naeg mogueg iskustva), kao i grof Jork od
Vartenburga koji je nastojao da uspostavi vezu ivota i
samosvesti. U ovom delu Gadamer sumira sopstveno
viedecenijsko pedagoko iskustvo i izlae istorijsku
recepciju itave evropske filozofske tradicije a s namerom
da promisli odnos tradicije i savremenosti i da odgovori na
pitanje koje su ve postavili Huserl i Hajdeger: zato razvoj
zapadnoevropske metafizike vodi vladavini evropske nauke
www.uzelac.eu
331
Milan Uzelac
i tehnike? Da li samo nauka i tehnika obezbeuju ljudsko

iskustvo sveta ili postoje i drugi naini da se dospe do
realnosti a ne oni koje nudi nauka. Nesporno je da rast
scijentizacije vodi ovekovom otuenju i smanjuje sferu
ovekovog iskustva pa se moe iznova postaviti pitanje:
kakav je odnos "unutranjeg i spoljanjeg sveta", tj. odnos
mikro- i makrokosmosa. Kakav je poloaj oveka u kulturi
koja oveka formira i istovremeno otuuje. Kako je mogue
bivstvovanje oveka kao konanog i vremenog bia u
istorijskom procesu? Gadamer trai druge mogunosti za
oveka koje nee svoje poelo imati u kartezijanskoj filozofiji
i zato se okree umetnosti, istoriji i jeziku, te je tu re o
estetikom, istorijskom i lingvistikom iskustvu. Analiza ta
tri fenomena i ini tri dela njegovog spisa. Prvi deo
posveen je estetikoj problematici kao osnovnoj
problematici XVIII stolea, vremena kad i estetika nastaje
kao filozofska disciplina; drugi deo posveen je
metodolokim problemima humanistikih nauka, i primer
je istorija, temeljna nauka XIX stolea iji je glavni problem
istoricizam; trei deo bavi se filozofskim statusom
hermeneutike i on je posveen ontolokim temeljima
ovekovog iskustva. Tu se kao osnov javlja jezik, i tu je radi
o kljunoj temi XX stolea.
Cilj prvog dela ovog Gadamerovog spisa jeste
prevladavanje shvatanja po kojem se estetika nala u
situaciji da bude kriterijum onog to se smatra umetnou.
Ne postoji izolovana estetska svest; iskustvo umetnosti
kazuje da se umetnika dela i posmatra sjedinjuju u
jedinstvenom procesu. Stoga Gadamer kritikuje iracionalnu
subjektivnost umetnikog doivljaja i pokazuje da ona nije
saglasna s pretenzijama da se redukuje iskustvo na
pojedinani doivljaj, a koje lee u umetnikim delima;
polazei od konkretnog poloaja humanistikih nauka
Gadamer istie da savremene humanistike nauke shvataju
www.uzelac.eu
332
Milan Uzelac
sebe kao nauke a to je pogreno; on podsea na prirodnjaka

Helmholca koji je logikoj indukciji prirodnih nauka
suprotstavio "umetniku intuiciju" duhovnih nauka. Koren
humanistikih nauka Gadamer vidi u oseaju za jezik, u
oseaju za njegovu istoriju koja nije iracionalni poklon, ve
proizvod humanistikog obrazovanja. On analizira glavne
humanistike pojmove (obrazovanje, zdrav razum, mo suenja, ukus) a s namerom da pokae kako je osnova
humanistikih nauka (koje su se u XIX stoleu odvojile od
filozofije, religije i prirodnih nauka) humanistiki pojam
obrazovanja a ne apstraktna nauna metodologija.
Pomenuti humanistiki pojmovi humanistu vezuju za
predmet njegovih istraivanja. Istovremeno se pokazuje da
su ti pojmovi, posebno mo suenja i ukus, promenljivi. Pod
uticajem prirodno-naunog miljenja oni su izgubili svoje
saznajne funkcije (jer navodno ne odgovaraju standardima
naune metodike) i tako su pretvoreni u estetske,
subjektivne sudove. To se dogodilo pod uticajem Kanta, koji
pojam ukusa svodi na "lepo" i istovremeno pojmu ukusa
oduzima spoznajni smisao. Tako, na mesto posmatraa i
umetnikog dela u prvi plan dospevaju pojmovi genija i doivljaja, pojmovi koje je nemogue klasifikovati jer su
neponovljivi u svojoj originalnosti. Isto je i u sferi
doivljavanja koja se pokazuje kao neponovljiva pa se i tu
iskljuuje intersubjektivni momenat. Oslanjanje na
genijalnost kao kriterijum u oceni umetnikih dela
uvruje se nakon Kanta, ali naspram genijalnosti
stvaranja poinje se isticati genijalnost doivljavanja; genije
i doivljaj su kljuni romantiarski pojmovi i oni su upereni
protivracionalizma. Krajem XIX i poetkom XX stolea
stvaralatvo i estetsko iskustvo se radikalno subjektivizuju
da se i javlja umetnost doivljaja. Gadamer tome
suprotstavlja neevropsku umetnost kao i umetnost do
vremena baroka kada se umetnik tumaio kao zanatlija dok
www.uzelac.eu
333
Milan Uzelac
se samo umetniko delo videlo u religioznom, kultnom, politikom ili socijalnom kontekstu. U doba romantizma (iler)
orijentacija na doivljaj ne moe biti odluujua za fenomen
umetnosti: umetniko delo i umetnik gube svoj raniji
istorijski i socijalni status i to je vreme kad nastaju muzeji i
institucije kao mesta gde se uvaju umetnika dela;
umetnika dela gube svoje mesto u ivotu ljudi i bivaju
potisnuti na periferiju kao i umetnik; umetnik postaje
slobodan, kao genije, ali se iskljuuje iz svih socijalnih
odnosa i tada nastaje predstava o boemu; otuujui se od
religiozne tradicije umetnik dobija demonske crte i to vodi
tragediji umetnika. Samo estetsko vaspitanje ne uspeva da
ostvari svoj obrazovni ideal, ono ukazuje na apstraktno
opte koje samo realno ne postoji. Ontologija umetnikog
dela, analiza njegovog naina bivstvovanja, uvod je u
problematiku humanistikih nauka. Gadamer tumaei
umetnika dela polazi od umetnikog samorazumevanja i
uzima stoga igru kao sredstvo istraivanja; igra je metafora
kojom Gadamer izbegava subjekt-objekt odnose
karakteristine za estetski doivljaj; igra je isto
samopredstavljanje; nain postojanja umetnosti je
"pretvaranje u lik". Istina je samoprikazivanje prisutnosti.
Ne postoji delo za sebe; umetnost je pradstavljanje koje u
sebi ukljuuje i posmatraa. Nema razlike izmeu
vanvremenskog po sebi i predstavljanja u vremenu. Na
mesto genijalnog umetnika i genijalnog posmatraa istupa
sam proces u odnosu na koji subjekti igraju podreenu
ulogu. Razumevanje u humanitarnim naukama razume se
kao proces koji onog koji razumeva ne iskljuuje iz igre.
Primenjujui taj pojam na humanistike nauke Gadamer
nastoji da pokae kako onaj ko rasuuje s pozicija
humanistikih nauka nije izolovan i nezavisan od svog
predmeta ve je svoj gospodar i tvorac istorije. Pojedinac ne
postoji izolovano, on istoriji pripada, ali istovremeno,
www.uzelac.eu
334
Milan Uzelac
predmet (istorijski svet) uvek odreuje subjekta koji je

neraskidivo povezan sa svetom.
U drugom delu knjige Gadamer prvo daje kritiki
prikaz istorije savremene hermeneutike a potom izlae
teoriju hermeneutikog iskustva; istorijsko je samo priprema za sistematsko izlaganje. Pozivajui se na Hegela
Gadamer nastoji da pokae protivrenost Diltajevog
utemeljenja humanistikih nauka, budui da je re o
najozbiljnijem pokuaju te vrste. U poetku Gadamer
pokazuje da je nastanak "romantiarske hermeneutike"
kakvu imamo kod lajermahera povezan s transformacijom
hermeneutike tradicije pod uticajem tada nastalog novog
istorijskog znanja. Tako se romantiarska hermeneutika
razlikuje od prethodne, stare, "protestantske" hermeneutike
koja u obliku teoloke, pravne, filoloke hermeneutike
postoji i do naih dana. Zapoinjui kritiku prikazom Herdera, Rankea i Drojzena, Gadamer prelazi na analizu
Diltajeve filozofske pozicije koja je posledica kolebanja
izmeu zahteva objektivne nauke i tenje istini koja se
nalazi u ivotnom iskustvu. Diltaj prihvata imanentnu
refleksivnost ivota ali i ideal objektivnosti nauke; on
nastoji da spoji stvarnost ivota i nauku, ono to je istorijski
nastalo i neku viu objektivnost. To je protivreno: nauna
objektivnost se odrie onog to je vano oveku, odbacuje
njegovu konkretnu ivotnu stvarnost i objektivno se odnosi
prema svakom vremenu i svakoj tradiciji. Jasno je da tu
vie nije re o ivom subjektu i tu imamo sukob teorijskopraktine i pragmatine pozicije. Pozivajui se na rezultate
Huserla i Hajdegera Gadamer dozvoljava mogunost
prevladavanja napetosti izmeu teorije i prakse. Razumevanje nije vie "zaobilazni put u istorijsko" (Spinoza)
ve samo predmetna istina. Stvar se meni obraa svojom
istinom samo kad ja prema njoj imam predmetni interes. Ta
"predstruktura razumevanja" postaje sredinji predmet
www.uzelac.eu
335
Milan Uzelac
Gadamerovog istraivanja. Ja neto razumem samo ako u

meni ve od ranije postoji neki predmetni interes prema
onom to hou saznati. Taj interes je "pred-rasuda" i
predrasudnost je najdublji temelj naeg razumevanja.
Osnov razumevanja po Gadameru nije izolovan subjekt koji
nita sutinsko ne moe rei o svom predmetu, ve je to
istorijsko delovanje koje odreuje naa pitanja i nae interese.
Nakon to je izloio samorazumevanje i zadatke
humanistikih nauka Gadamer istrauje totalitet u kojem
se ostvaruje svako iskustvo i svaka nauka i ukazujui na
"ontoloki obrat u hermeneutici" Gadamer hermeneutici
daje filozofski status. Razumevanje je jeziki proces; sve to
moemo pojmiti, na svet, odreuje se jezikom. Jezik je
horizont koji obuhvata sve to moe biti njegov predmet.
Tako jezik prethodi svakoj predmetnosti. Horizont jezika se
moe razumeti kao pretpostavka svakog razumevanja. Tu je
re pre o unutranjem no o spoljnom jeziku. Gadamer
podsea na Avgustinov pojam unutranjeg govora (verbum
interius), koji poreklo ima u stoikom razlikovanju
unutranjeg i spoljanjeg govora. Od vremena lajermahera
hermeneutika postaje filozofija a filozofija hermeneutika i
nastaje pojam hermeneutike filozofije (Diltaj, Nie, Hajdeger). Gadamer istrauje forme razgovora izmeu Ja i Ti;
ako je utvreno da umetnost postoji time to se pokazuje, a
da stvarnost postoji zahvaljujui tome to je predmet
posmatranja, to znai da stvarnost ne postoji sama po sebi
da bi potom dospela u jezik; samo bivstvovanje je jezik.
Jezik je sredina hermeneutikog iskustva. Razumevanje je
jeziko a jezinost je nain na koji se realizuje praktinoistorijska svest. Nesporazumi do kojih moe doi imaju
poreklo u vladavini evropske filozofije jezika. Teze o
skrivenoj jezikoj osnovi naeg miljenja i o jezikoj
okovanosti naeg iskustva usmerene su protiv tradicije koja
www.uzelac.eu
336
Milan Uzelac
vodi od Platonovog Kratila a koji Gadamer naziva glavnim

delom grkog miljenja o jeziku. Graka tradicija ne dosee
do sutine jezika i vodi stvaranju predstave o jeziku kao
sistemu znakova. Gadamer kritikuje shvatanje po kojem se
o pravilnoj upotrebi rei moe suditi samo na osnovu
saznate stvari; on smatra da su nam stvari date samo na
"jeziki" nain i platonovskom modelu suprotstavlja
shvatanje rei koje poiva na teolokom modelu inkarnacije
koji nalazi u srednjovekovnom miljenju. Za razliku od
tradicije koju postavljaju Grci u hrianskoj tradiciji nastaje
ideja koja u veoj meri odgovara sutini jezika ideja inkarnacije. Oslanjajui se na teoloke spekulacije patristike i
sholastike koje nastoje da biblijske iskaze objasne ljudskim
govorom, Gadamer nastoji da izbegne podvajanje na rei i
stvari tako to istie jeziku osnovu svakog razmiljanja i
razumevanja. Principijelno novo u hrianskom uenju o
inkarnaciji jeste u tome to re (verbum) gubi vanistorijsku
duhovnost, spiritualnost i ospoljuje se u istoriji. Razlika
unutranje (unutarboanske) i spoljanje (ooveene) rei,
pomou koje su hrianski oci hteli objasniti trojstvo i
otelotvorenje, Gadamer koristi kao heuristiku metaforu i
pokazuje kako se re odnosi prema dui kao Sin prema
Bogu-Ocu. Re (verbum) nosi i sopstveno znaenje.
Gadamer ukazuje na Tomu Akvinskog koji je pokuao da
fenomen rei objasni neoplatonistikim pojmom emanacije.
Emanacija se shvata kao proces "isticanja" iz poela, iz
Jednog koje pri tom nita ne gubi niti se menja ili umanjuje.
Tako Sin svedoi o Bogu u Ocu; po tom modelu postoji i
unutranja re u miljenju, no postoje i tri razlike izmeu
ovekovog formiranja rei i boanskog miljenja: ovekova
re nastaje i usavrava se, ona ostaje principijelno
nesavrena i zato oveku treba mnogo rei i nesavrenost
rei povlai za sobom beskonani proces razvoja duha. Jezik
je metaforian i njime se, kao i saznanjem, dostie vie ili
www.uzelac.eu
337
Milan Uzelac
manje, no nikad sve, pa se i stvari mogu izraavati na razne

naine jer se na razne naine pokazuju oveku. ovek ne
moe dospeti do Jednog koje postoji samo za boga u kojem
postoji samo jedna stvar i jedna re. Mnotvenost jezika
ukazuje na ovekovu situaciju u svetu. Kuzanski je po
reima Gadamera prvi ukazao na to da istorijski jezici
svojim metaforikim bogatstvom odgovaraju bivstvenoj
netanosti ljudskog saznanja. Srednjovekovna filozofija
pokazuje kako predstava o instrumentalnosti jezika, koju je
otkrio Platon a sistematizovao Aristotel, nije i jedinstvena
razvojna linija kojom se kree evropsko miljenje jezika. Na
Gadamerovo shvatanje jezika utie i Humboltov
antropoloki model jezika po kojem je "vienje jezika "predstavljanje sveta". ovek je svet slobodan od okolnog
sveta; on se distancira spram njega i to se realizuje u jeziku
i pomou jezika. ovek moe beskonano da iri svoje
predstave o svetu ali, jezika datost sveta nije i predmetna;
Jezik se ne moe tumaiti predmetnim iskustvom. U jeziku
se otkriva svet u celini, i on je neto vie no izolovana svest.
Polazei od spekulativne strukture jezika, Gadamer gradi
poziciju koja je transcendentna metafizici i nauci i pri tom
se poziva na pojam lepog koje ima tu prednost da pokazuje
samo sebe. U lepom se ogleda ono to je iza sebe ostavilo suprotnost subjekta i objekta. Spekulativna struktura lepog
pokazuje se u fenomenu svetlosti koja povezije vienje i
vidljivo. U ovom stavu mogue je videti lajtmotiv glavnog
Gadamerovog dela koje poinje i zavrava se problemom
umetnosti. A htelo se zapravo rei da je apsolutni osnov
svakog odnosa sa svetom igra koja svojom dinamikom
prevazilazi svaku subjektivnost, igra koju s nama igra jezik.
Hermeneutika filozofija ini jednu od veoma uticajnih
orijentacija u filozofiji druge polovina XX stolea; svakako
treba istai Emilija Betija (1890-1968), Pola Rikera (1913),
autora posebno znaajnih dela Sukob interpretacija (1969),
www.uzelac.eu
338
Milan Uzelac
iva metafora (1975), Vreme i pripovedanje (1985), zatim

Luii Parejsona (1918-1991) i njegovog uenika ani
Vatima (1936) koji je studirao u Hajdelbergu i knjigu Istina
i metod preveo na italijanski jezik.
Negativna ontologija
Merab Mamardavili (1930-1990) jedan je od
najznaajnih ruskih filozofa druge polovine XX stolea; oko
njegovog dela e se tek razgoreti dijalog u budunosti.
Nakon zavrene srednje kole u Tbilisiju, filozofiju je
studirao u Moskvi i diplomirao 1954. godine; nakon
zavrenih postdiplomskih studija (1957) Mamardavili
poinje da radi u redakciji asopisa
gde 1961. objavljuje i svoj prvi rad Procesi analize i sinteze;
iste godine odlazi u Prag i tamo boravi narednih pet godina
kao urednik asopisa Problemi sveta i socijalizma, da bi
narednih godina radio u raznim naunim institutima u
Moskvi i drao predavanja na psiholokom fakultetu MGU,
u Insitutu filma, u Institutu za optu i pedagoku
psihologiju APN, kao i u raznim gradovima tadanjeg Sovjetskog Saveza (Riga, Vilnus, Rostov-na-Donu); ta
predavanja ine osnovu njegovog filozofskog naslea; godine
1970. doktorirao je u Tbilisiju gde je od 1980. nauni
saradnik Instituta za filozofiju Akademije nauka Gruzije
(Tbilisi). Za ivota Mamardavili je objavio samo tri knjige:
Forme i sadraj miljenja (1968), Klasini i neklasini ideal
racionalnosti (1984) i Kako ja razumem filozofiju.
Predavanja o Dekartu, Kantu, Prustu, kao i o istoriji
antike i savremene filozofije, objavljena su tek nakon
njegove smrti i sva na osnovu magnetofonskih zapisa;
izuzetak je Traktat o razvijajuem znanju (objavljen pod
naslovom Strela vremena) koji je pisan u okviru projekta
Insituta istorije prirodnih nauka i tehnike sredinom
www.uzelac.eu
339
Milan Uzelac
sedamdesetih godina. Meu spisima Mamardavilija treba

izdvojiti: Kako ja shvatam filozofiju (1992), Kartezijanske
meditacije (1993), Predavanja o Prustu (1995), Sopstvena
neophodnost. Uvod u filozofiju (1996), Psiholoka tipologija
puta (1997), Simbol i svest. Metafizika razmiljanja o svesti, simbolici i jeziku (zajedno s A.M. Pjatigorskim) (1997),
Kantovske varijacije (1997), Predavanja iz antike filozofije
(1997), Moje iskustvo nije tipino (2000), Estetika miljenja
(2000).
Osnovna tema u filozofiji Mamardavilija je fenomen
svesti i njen znaaj za nastanak oveka, kulture i saznanja.
Svest on tumai kao kosmoloku pojavu vezanu za same
temelje bivstvovanja, a ontologiju svesti smatra bitnim momentom strukture savremene racionalnosti; ontologiju
tumai konstruktivno kao graninu formu misli i prakse.
Njegovi poeci u filozofiji vezani su za istraivanje miljenja
kao samorazvijajue organske celine iji metod istraivanja
treba da bude sadrajno-genetika logika. U poetku je ta
"logika" traena eksplikacijom metoda izgradnje Marksovog
Kapitala i stoga Mamardavili posebno istrauje procese
analize i sinteze "dijalektikog totaliteta" (sistema),
uzajamnu vezu forme i sadrajnog miljenja, odnos logikog
i istorijskog u istraivanju sistema i dr. Rezultati tog
istraivanja izloeni su u njegovom spisu Forme i sadraji
miljenja (1968) gde se na tekstovima nemake
transcendentalno-kritike filozofije nastoji izgraditi
sadrajno-genetika logika kako bi se mogao demonstrirati
sopstveni pristup savremenim problemima. Polazei od
isto logikih problema Mamardavili ubrzo prelazi na
probleme ontologije miljenja, tj. na probleme izbora
graninih kategorija objanjenja vezanim za fenomene miljenja. On zauzima kartezijansku poziciju, tumaei
miljenje kao stanje svesti. Ta pozicija je bitno opredelila
stil i smer njegovih potonjih istraivanja pa je kategorija
www.uzelac.eu
340
Milan Uzelac
svesti postala centralna u njegovom daljem istraivanju.

Smatrajui nemoguom pozitivnu teoriju svesti, poto svest
u svojoj intencionalnosti ne moe biti shvaena pomou
kategorija "predmeta" ili "stvari", Mamardavili je reenje
video u razradi metateorije usmerene na jezike i
simbolike forme pomou kojih se mogu zahvatiti odreene
strukture svesti. To je on odredio kao istorijsko-filozofsku
metadeskripciju svesti, odnosno kao eksplikaciju i
izdvajanje fundamentalnih filozofskih pretpostavki
strukture svesti; tako istorijsko-filozofski pristup biva drugi
mogui pristup eksplikaciji problema svesti. Filozofiju on
razume kao otvorenu kulturnu formu u kojoj se odvija
eksperiment s graninim formama i uslovima miljenja.
Rezultat tog eksperimenta, koji se vri s neposrednim
jezikom i materijalom miljenja, jeste stvaranje formi koje
otkrivaju nove forme miljenja, ovekove samorealizacije i
kulture. Realno polje filozofije jeste kontinuum filozofskih
akata koji obrazuju odreenu misaonu nunost. Razliiti
filozofski sistemi nastaju kao posledica razvoja jezke eksplikacije tih akata i njihove interpretacije. Tako
Mamardavili razlikuje "realnu filozofiju" i "filozofiju uenja
i sistema" iji predmet je "realna filozofija". Osnovna karakteristika realne filozofije kao njena ontoloka crta jeste
granina personalnost, egzemplifikacija i individualnost.
Mamardavili je pretpostavljao da samo u momentima
individuacije i egzemplifikacije akata svesti kao realnih filozofskih akata zbiva se ontoloko "predodreenje sveta".
Razvijajui metod istorije filozofije kao metateoriju svesti
Mamardavili polazi od kritike Hegelove teorija saznanja i
Hegelovog tumaenja istorije filozofije; pri tom kantovske
apriorne forme i hegelovske sadrajne forme ne razmatra
kao metodske strukture miljenja pomou kojih bi se mogli
reiti gnoseoloki problemi koje je postavila klasina
filozofija. Ovo rano delo Mamardavilija vano je za razu-
www.uzelac.eu
341
Milan Uzelac
mevanje njegovih kasnijih spisa jer se tu tematizuje pojam

forme koji zauzima jedno od centralnih mesta. U potonjim
spisima on je pod pojmom forme mislio generativnu strukturu, "organ" misli, saznanja i kulture. Forma uvek kod
njega pretpostavlja i neku neodreenost koja se moe
prevazii samo u egzemplificiranim aktima svesti. Sadraji
formi koji su neodreeni u aktima svesti uvek su istorini i
u tom smislu sluajni, mada sama forma nije svodljiva na te
sadraje zato to u odnosu na te sadraje ima tvoraku
funkciju. Forma je tvoraka konstrukcija misli, smislova,
doivljaja, ljudskih stanja. To je "dodatak" ovekovim sposobnostima, ono to stvara njegova granina stanja.
ezdesetih godina XX stolea Mamardavili se bavi
analizom svesti u Marksovim delima i pokazuje da
Marksova teorija implicitno sadri u sebi neklasinu
koncepciju svesti, da se uvoenjem pojmova prakse,
ideologije, nadgradnje kod Marksa odvija sutinsko
transformisanje polja klasine ontologije i epistemologije; on
pri tom pokazuje kako uz pomo tih kategorija Marks zalazi
van okvira refleksivne konstrukcije samosvesti koju su
postavili Dekart i nemaka klasina filozofija. Poseban znaaj dobija izokrenuta forma; tom kategorijom Mamardavili
ukazuje na svojstva i strukture svesti, koje je nemogue
dokuiti na nivou akata refleksije. Svojstvo izokrenute
forme je u izokretanju sadraja pri emu ovaj biva direktno
nesaznatljiv. U predavanjima o antikoj filozofiji, o Dekartu
(Kartezijanske meditacije), o Kantu (Kantovske varijacije),
Mamardavili analizira aparaturu filozofske misli kao jezik
"realne filozofije" iza kojeg stoje odreeni fenomeni svesti i
struktere miljenja. S jedne strane, to su uvek
egzemplificirani akti svesti ovih ili onih mislilaca i filozofa,
a s druge, to su akti u kojima se kristaliu izvorne
strukture evropskog miljenja. Platonova teorija seanja
kao i teorija ideja, Dekartov princip cogitoa i teorija
www.uzelac.eu
342
Milan Uzelac
neprekidnog stvaranja, Kantove apriorne forme i princip

inteligibilnosti, Marksova koncepcija preokrenutih formi
svesti i pojam prakse to su filozofske paradigme koja
odreuju tumaenje fenomena svesti i u znatnoj meri
konstituiu ontoloko polje filozofije i evropske racionalnosti. Razlika klasinog i neklasinog tipa racionalnosti jedna
je od specijalnih tema istraivanja Mamardavilija iji se
interesi nisu ograniavali samo problemima istorije
filozofije; zahvaljujui izuzetno irokom i temeljnom
obrazovanju on je dao izuzetan doprinos u oblasti
gnoseologije, socijalne filozofije, metodologije psihologije,
psihoanalize, teorije literature kao i teorije umetnosti. U
predavanjima o Prustu Mamardavili analizira roman U
potrazi za izgubljenim vremenom kao delo u procesu
proizvoenja, delo koje proizvodi samo sebe, u kojem smisao
nije unapred zadat od strane autora ve se uspostavlja
tokom stvaranja samog dela. Sama forma romana ovde se
javlja kao organon svesti koji itaocu omoguuje da sam
sebi poloi raun o sopstvenim doivljajima i da ih dovede
do svesti. Izvornu, bivstvenu strukturu svesti Mamardavili
je smatrao simbolinom. Simbol, za razliku od znaka, ne
pretpostavlja neposredno referenta, ve ukazuje na
bivstvenu strukturu a ne na predmetne sadraje svesti.
Simboli su orua svesti, strukture koje menjaju naine
svesnog ivota, ono pomou ega se formiraju granini
pojmovi kao, simbol smrti. Na drugi nain, oni se mogu
organizovati hijerarhijski ili polistrukturno. Svest nije
homogena, nju je nemogue redukovati na neko odreenu
strukturu. Razliite strukture svesti slau se jedna na
drugu, samooblikuju se u semiotikim procesima, ali i
projektuju sebe na druge strukture kao na ekran. Svojstvo
"ekranizovanja" stvara iluziju refleksivne objektivacije
svesti, to podrazumeva svoenje sloene strukture svesti
na predmetne sadraje. Sekundarne strukture svesti, koje
www.uzelac.eu
343
Milan Uzelac
nose u sebi iskonske strukture u izokrenutom obliku, mogu

se proizvoditi, omasovljavati, umnoavati, reprodukovati.
Kad proizvoenje svesti postane masovno, ono stvara opasnost fragmentarizovanja, odvajanja od genetskih struktura.
Odgovornost intelektualca i filozofa danas se sastoji u
"obaveznosti forme", u naporu da se ostvare svrhoviti akti
autora koji u sebi uvaju inteligibilnu formu miljenja koju
potom mogu da ouvaju i reprodukuju u oblasti kulture.
Druga opasnost koju je razmatrao Mamardavili sadrana
je u antropolokoj katastrofi do koje dolazi unitavanjem
inteligibilnih formi civilizacije, kulture, jezika, ontoloke
strukture svesti. Mamardavili je oveka tumaio kao
mogunost, kao potencijalnost samoostvarenja. Nastajanje i
samoostvarenje oveka nemogue je izvan inteligibilnog
prostora koji omoguuje samorealizaciju, kao i bez napora
samog oveka da dospe do pouzdanih temelja svesti.
Situaciju antropoloke katastrofe Mamardavili opisuje uz
pomo tri K (Kartezijus, Kant, Kafka); re je o uspostavljanju principa izvesnosti oveka u svetu u aktu "Ja jesam",
zatim o postavljanju ontoloke osnove racionalnosti i o
situaciji apsurda kad se ne ispunjava ono to je dato s prva
dva principa (evidentnost, formalna inteligibilnost). U ovom
treem sluaju, koji reprezentuje Kafka, javlja se "zombisituacija", simuliranje onog to je odavno mrtvo; proizvod
toga je stranac, neopisivo bie. Problem ovekove biti
sastaju se u tome to ona nije nikad unapred zadata budui
da proizvoenje svake situacije podrazumeva iskonske
ovekove napore.
Kosmontologija
Meu najbolje i najtalentovanije uenike Edmunda
Huserla spada Eugen Fink (1905-1975); roen je u
Konstancu a filozofiju je studirao kod Huserla i Hajdegera u
www.uzelac.eu
344
Milan Uzelac
Frajburgu gde je doktorirao 1929. radom Osavremenjenje i

slika nakon ega je ostao Huserlov asistent i njegov najblii
saradnik sve do njegove smrti 1938. Na preporuku
Hajdegera, rukopis iz 1932. (VI. Kartezijanska meditacija,
koji je nastao kao rezultat obrade Huserlovih
Kartezijanskih meditacija) priznat mu je kao drugi
doktorski rad 1946. nakon ega je izabran za profesora Univerziteta u Frajburgu gde je predavao filozofiju i pedagogiju
sve do 1970. godine. Finkovo izuzetno znanje
fenomenologije i Huserlovog dela uveliko je doprinelo tome
da on niz decenija ostane u senci dva najvea filozofa
Huserla i Hajdegera te ga je veina videla samo kao
njihovog velikog tumaa ali ne i kao originalnog mislioca.
Situacija je poela da se menja sredinom osamdesetih godina, kada poinju u Frajburgu od 1985. da se odravaju
simpozijumi posveeni Eugenu Finku. Svemu tome i on sam
je doprineo: premda je mnogo pisao, nije mnogo i
objavljivao; do kraja II svetskog rata objavio je samo
nekoliko, istina odlino primljenih studija u Huserlovoj
filozofiji, da bi tek potom objavio nekoliko knjiga meu
kojima su najznaajnije: Ontoloka rana istorija pojmova
prostor, vreme, kretanje (1957), Bivstvovanje, istina, svet
(1958), Sve i nita (1959), Igra kao simbol sveta (1960),
Nieova filozofija (1960), Studije o fenomenologiji 1930-1939
(1966), Heraklit (seminar voen s M. Hajdegerom 1966;
1970), Metafizika i smrt (1970), Traktat o ljudskoj vladavini
(1970), Metafizika vaspitanja kod Platona i Aristotela
(1970), Epilozi pesnitvu (1971). Iako izuzetno cenjen Fink
je sve to vreme bio daleko poznatiji po saoptenjima koja je
itao na raznim simpozijumima i kongresima fenomenologa
no po objavljenim spisima koji e svoj pravi znaaj dobiti
tek u kontekstu posthumno objavljenih spisa u redakciji
njegove supruge Suzane Fink i njegovog dugogodinjeg asistenta Franc-Anton varca. Iz niza Finkovih knjiga
www.uzelac.eu
345
Milan Uzelac
objavljenih nakon njegove smrti treba izdvojiti:

Bivstvovanje i ovek (1976), Blizina i rastojanje (1975), Hegel (1977), Temeljna pitanja sistematske pedagogije (1978),
Temeljni fenomeni ljudskog opstanka (1979), Temeljna
pitanja antike filozofije (1985), Uvod u filozofiju (1985),
Egzistencija i koegzistencija (1987), VI. Kartezijanska meditacija I-II (1988), O kriznom poloaju modernog oveka
(1989), Svet i konanost (1990), Priroda, sloboda, svet
(1992), Filozofija duha (1994), Pedagoko uenje o
kategorijama (1995). Meu spisima koji e biti objavljeni
treba ukazati na spis od preko 3000 strana koji ine
Finkova predavanja o Kantu koja je drao poslednjih sedam
godina svoje nastavnike aktivnosti.
Za Finka se moe rei da se svojim svestranim
interesom za itavu filozofsku istoriju pribliava Hajdegeru.
U njegovom polju interesa nalazi se itavo zapadno
miljenje, od presokratovaca preko Platona i Aristotela,
Kanta i Hegela, do Niea, Huserla i Hajdegera i bez obzira
na to to kod njega nalazimo izuzetno duboke uvide u
probleme kojima je zaokupljena itava istorija filozofije, tek
sa pojavom njegovih posthumnih spisa palo je novo svetlo
na njegove za ivota objavljene radove u kojima su izloene,
ponekad u naznakama, sve njegove osnovne ideje, ali koje
savremenici nisu videli zbog prejakog svetla koje je sve
vreme dopiralo od Huserla i Hajdegera.
Iako je za veinu predstavnika fenomenolokog pokreta
karakteristino da je svako od njih krenuo svojim putem,
Finka su kao i Ludviga Langrebea, smatrali ortodoksnim
tumaem Huserlovih intencija; i odista je tako, ali s napomenom, da je tek sada nakon objavljivanja VI Kartezijanske
meditacije vidno da je Fink ve 1932, tematizovanjem
temelja same fenomenologije, postavljanjem zahteva za
izgradnju jedne fenomenologije, zapravo doao do kraja
fenomenologije i da je ve tada poeo da izgrauje osnove
www.uzelac.eu
346
Milan Uzelac
jedne od najoriginalnije filozofije XX stolea iz koje jo uvek

nisu izvedene sve konsekvence i koja jo uvek eka svoje
tumae i sledbenike.
Ukorenjeno je miljenje da se s pojavom spisa Sein und
Zeit zavrava jedno razdoblje fenomenologije i moda se,
nenamerno, previa da su ve 1920. (sa Ideen II, gde se po
prvi put javlja uenje o svetu ivota) u velikoj meri pripremljene analize sveta koje sreemo sedam godina kasnije u
pomenutom Hajdegerovom spisu. Istovremeno, mnogo se
pisalo o Huserlovom udaljavanju od kartezijanizma a da se
moda nije videlo da duh kartezijanizma vlada celokupnim
njegovim delom, te da u tom smislu Krisis-spis nije ni
radikalan obrt, niti neki novi poetak - skok u povesno
miljenje (konano, sve to bi se o povesnom kod Huserla
moglo rei, naznaeno je ve u njegovim analizama svesti
unutranjeg vremena). Huserl je u filozofiju doao iz
matematike i do kraja ostao matematiar, ak i onda dok je
tematizovao problem poetka kao temeljni problem filozofije; zato sam isticao kako Huserlove Kartezijanske
meditacije, nakon Logikih istraivanja i prvog dela Ideja
za istu filozofiju i transcendentalnu fenomenologiju ostaju
trei i poslednji, najvii domet njegove filozofije i da se ne
moe prihvatiti teza francuskog filozofa ana Vala kako kod
Huserla deluju dve tendencije: jedna u pravcu
transcendentalnog ega, druga u pravcu sveta ivota. Nije
stoga nimalo sluajno to je Huserl tridesetih godina XX
stolea nameravao da uz pomo E. Finka, svog tadanjeg
asistenta, preradi spis Kartezijanske meditacije (koji je u to
vreme postojao samo u prevodu na francuski jezik Emanuela Levinasa) a s namerom da to delo bude njegov glavni,
temeljni spis i definitivan spis o fenomenologiji30; druga je
30
Eugen Fink je tokom 1931. i 1932. preradio prvih pet Huserlovih

meditacija (tako to ih je redigovao i dopunio) i samostalno napisao VI
www.uzelac.eu
347
Milan Uzelac
stvar to u tome nije uspeo, za ta bi razloge trebalo traiti

upravo u tematizovanju pitanja naina obrade samih meditacija.
Kada je o Finkovom odnosu prema Huserlu re, VI
meditacija sadri korene svih kasnijih razlika izmeu ova
dva mislioca: tu nalazimo odgovor na pitanje zato kod
Finka opada interes za uiteljevu filozofiju, zato on tokom
etvrt stolea duge profesorske karijere u Frajburgu nije o
Huserlu odrao nijedan poseban kurs, a govorio je o
Platonu, Aristotelu, Kantu, Hegelu, Nieu, ili Marksu, no
ne o Huserlu ili fenomenologiji.
Smatram da je Fink u svojoj VI. Meditation kao i u
obradi prethodnih pet, koje je napisao Huserl, rekao sve to
je o fenomenologiji imao da kae; tu je ona radikalizovana i
dovedena do svoga kraja, tu ona sebe vidi na delu i zato je
posle 1932. mogue poneto rei o fenomenologiji ali ne i ii
putem njenog daljeg razvijanja.
Rezultate pet Huserlovih meditacija Fink vidi kao prvi
stepen regresivne fenomenologije koju bitno odreuje
fenomenoloka redukcija kao postupak kojim se hoe
pojmovno dokuiti svet i bivstvujue u njemu iz njegovih
poslednjih transcendentalnih izvora u konstituiuem
subjektivitetu.
Fenomenoloka redukcija omoguava da se prevlada
naivnost sveta ali nas vodi u jednu drugu naivnost, u
transcendentalnu naivnost, pa se tu postavlja pitanje ispravnosti same reduktivne metode: ako se redukcijom jedne
naivnosti dospeva u drugu, nije li tada neophodna jedna nova
redukcija, potom jo jedna, i tako u beskonanost. Na taj nain problematizuje se sam temelj i dovodi u pitanje itava do
tad izvedena zgraa fenomenologije, pa je po Finkovom
meditaciju koju je Huserl odobrio, ali koja je ostala neobjavljena do 1988.
godine kada je publikovana u Hagu u redakciji Gija Kjerkhovena.
www.uzelac.eu
348
Milan Uzelac
miljenju potrebno promisliti celokupnu sistematiku

fenomenolokog postavljanja pitanja i tako podvri analizi
dignitet i stil transcendentalnog saznanja i same transcendentalne ,,nauke", a to je onda predmet jednog
transcendentalnog uenja metode koje ne eli nita drugo za
svoj predmet do jednu fenomenologiju fenomenologije. To je
zapravo i osnovni motiv koji Finka pedesetih godina upuuje
na izgraivanje jedne krajnje originalne filozofska antropologije koja oveka tumai kao poprite borbi temeljnih
fenomena; metodu na koju se on oslanja treba traiti u
njegovom spisu iz 1932. gde on pita za ono metodsko same
metode, a to je kod Huserla sve vreme ostalo netaknuto jer
Huserl, uprkos sveg filozofskog radikalizma refleksije, nikad
nije svoju volju za miljenjem dovodio u pitanje. Voen
strau miljenja on nikada nije, smatrao je Fink, miljenje
svog miljenja video kao predmet mogueg istraivanja.
Istiui kako osloboenje od naivnosti vodi u jednu drugu
naivnost, kao i da su prirodni stav i svest o njemu mogui
samo u transcendentalnom stavu, Fink postavlja pitanje
transcendentalnog pitanja, pitanje tla koje nakon redukcije
zaposeda transcendentalni ego.
Zahvaljujui fenomenolokoj redukciji ovek postaje
svestan potrebe za odreenom transcendentalnom
konstitucijom sveta ija je egzistencija bila dotad samo
pretpostavljana i to na apodiktiki nain: njegova
konstitutivna aktivnost usmerena je jednoj
transcendentalnoj kosmogoniji koju omoguuje ovek kao
fenomenoloki posmatra, kao transcendentalni reflektujui
subjekt. Vrenjem fenomenoloke redukcije
transcendentalno bivstvovanje se ne otkriva i otvara, ve
razvija u samostalno transcendentalno bivstvovanje koje
transcendentalno iskuavanje sveta shvata kao
konkretizovanje ovekove imanencije i zato se tu kao
poslednji proizvod konstitutivnog procesa javlja svet,
www.uzelac.eu
349
Milan Uzelac
odnosno bivanje sveta kao konstitutivni proces u kojem se

obrazuje bivstvovanje smo budui da ovo ve poseduje
tendenciju prema ostvarivanju sveta.
Transcendentalno uenje o metodi postaje problem
nakon regresivnog i konstitutivnog "koraka": njena tema
tada vie nije konstitucija sveta ve sam transcendentalni
posmatra, a kritika metode mora staviti u pitanje upravo
ono to u ranijim postupcima nije injeno: opaajni karakter
fenomenologizujueg saznanja samog, njegov karakter
evidencije. Zato bi osnovna tekoa itavog reduktivnog
postupka, po miljenju Finka, bila u opasnosti da se
uvoenjem redukcije otvori "beskonani regres", jer svi
fenomenoloki postupci bi u tom sluaju i dalje ostali u
znaku fenomenoloke redukcije, pa stoga fenomenologija fenomenoloke redukcije mora biti i fundamentalni problem
ove filozofije. Tu se, mislei mogunost filozofiranja,
moramo zapitati za poetak fenomenologije ne u smislu
kako se fenomenologizuje, ve zato se to ini. Sa zato
pitamo za osnov, za razlog to prisiljava filozofa "poetnika"
da napusti prirodni stav i zapone redukciju.
Ne lei li moda taj osnov ve u prirodnom stavu pa nas
na redukovanje nagone neki mundani motivi? Fink smatra
da priroda transcendenalnog radikalizma lei u tome da se
u pitanje stavlja ono to nikad nije problematino u prirodnom stavu; meutim, da li je mogu put u fenomenologiju u
smislu jedne kontinuirane motivacije iji je poetak u
prirodnom stavu?
Ishodite je u ideji radikalnog samoosveenja koje
omoguuje transcendentalno osvetljenje. Nije tu sporan
nain puta (koji moe poi od logike, psihologije ili sveta
ivota) ve karakter, odnosno mogunost da se takav put
uopte prevaljuje. Ako puta ima, kakvo ga to fenomenoloko
predznanje osvetljava da moe uopte da bude zapaen kao
put? Izgleda da fenomenoloka redukcija samu sebe
www.uzelac.eu
350
Milan Uzelac
pretpostavlja to znai da nikada ne moemo sve predstave

staviti u zagrade; jedan od takvih (preostalih) sudova bio bi
i stav o bivstvovanju sveta ije nam jedinstvo vaenja ostaje
neproblematino, pa je univerzalno epoche nemogue poto
za granicu ima bivastvovanje onog to dovodi u pitanje.
Moe li se stavljanje u pitanje staviti u pitanje? Ako se
ovaj problem, nastao oigledno u polju transcendentalnog,
hoe razreiti na tlu prirodnog stava konstatovae se
analitika protivrenost, no nije stvar u tome: tekoa samopretpostavljanja fenomenoloke redukcije nastaje kad se na
ekstreman i radikalan nain dovodi u pitanje znanje
transcendentalnog, pa Fink s punim pravom pita: ne
pretpostavlja li svako traenja ve unapred neko znanje o
onom traenom. Krug razumevanja, o kojem su temeljno
raspravljali Hajdeger i Gadamer, jeste, po miljenju Finka,
temeljna struktura razumevanja utoliko ukoliko se ostaje u
prirodnom stavu, jer je pred-datost pred-datost ve u
prirodnom stavu. Transcendentalna redukcija pretpostavlja
prethodno osvetljujue transcendentalno razumevanje, ali
to pretpostavljanje nije predrazumevanje u smislu znanja
onog to je pred-dato, budui da transcendentalni subjekt
nije ni dat ni pred-dat, pa stoga nije dat ni u kom smislu.
Kao osnovna razlika ovde se javlja razlika izmeu mundane
pred-datosti (koja obuhvata i pomenuti krug razumevanja) i
jednog drugaijeg dospevanja do fenomenolokog
predznanja transcendentalne subjektivnosti koja se raa u
transcendentalno radikalizovanom postavljanju pitanja.
Stoga pitanje redukcije naglaava sad zato a ne kako
samog fenomenologizovanja.
Fink podsea da kod Huserla fenomenoloka redukcija
podrazumeva dva glavna koraka: (a) epoche (iskljuivanje
verovanja u egzistenciju sveta) i (b) samo redukovanje
(transcendentalni uvid o ukidanju vaenja generalne teze
prirodnog stava) pri emu se kroz epoche ne gubi svet, ve
www.uzelac.eu
351
Milan Uzelac
naa vezanost za njega, gube se ogranienja koja nam

namee prirodni stav. Prema tome: tema fenomenologije,
odnosno, tema fenomenologije fenomenologije nije u
zaposedanju jedne nove oblasti bivstvovanja (tj.
transcendentalnog bivstvovanja), ve u tome da se kroz
suprotstavljanje svetu shvati konstitutivni proces kojim se
samoostvaruje konstituiui subjekt u ostvarivanju sveta.
U transcendentalnom stavu se ne uspostavlja odnos
prema bivstvujuem ve odnos prema transcendentalnoj
konstituciji sveta pa se fenomenologizovanje shvata kao
iskustvo transcendentalnog bivstvovanja, kao
transcendentalno deavanje, odnosno, kao transcendentalno
samokretanje konstituiueg ivota; taj odnos izmeu
mundanog i transcendentalnog bivstvovanja kao odnos
bivstvujueg i pred-bivstvujueg treba razumeti u
transcendentalnom a ne ontikom smislu pa tu imamo
jednu analogiju vieg reda /transcendentalis analogia entis/.
Karakteristino za poziciju koju ovde postavlja Fink bilo
bi isticanje dinamikog a ne vie statinog tumaenja
subjektivnosti a koje nije nita drugo do bivstvujui proces.
Osnovnu tekou tu ini razumevanje prirode prirodnog stava koji i sam obrazuje jednu transcendentalnu situaciju
samim tim to poseduje transcendentalnu egzistenciju.
Prirodni stav je transcendentalan po sebi ali ne i za sebe; on
je samo (na odreen nain) situacija spoljanjeg
bivstvovanja i transcendentalne subjektivnosti. Zato je
problematina i priroda transcendentalne subjektivnosti jer
redukciju ne moe vriti ovek poto bi se on kroz nju morao
osloboditi i svoje ljudskosti a to nije u njegovoj moi;
redukciju moe vriti tek samosvesni, probueni
transcendentalni subjekt; svojim povratkom u prirodni stav
on tematizuje svet kao svoj korelat koji je samo sloj
njegovog konstitutivnog bivanja, relativni univerzum,
naspram mundanog pojma apsoluta kao ontolokog pojma
www.uzelac.eu
352
Milan Uzelac
kojim se obuhvata totalitet bivstvujueg. Fenomenoloki pojam apsoluta otkriva transcendentalnu subjektivnost kao
sintetiko jedinstvo sveta, koji kao primordijalnu
konstitutivnu tvorevinu realizuje transcendentalna zajednica monada. Kako se sve bivstvujue principijelno
konstituie u procesu ivota transcendentalne
subjektivnosti, svet kao bivstvovanje, u transcendentalnom
stavu, jeste samo momenat apsoluta. Tako tek
fenomenologija otkriva pravi smisao sveta: on nije jedinstvo
prirode u ontolokoj formi, ve veno promenljiv proizvod
beskonane refleksije transcendentalne subjektivnosti; tako
se svet pretvara u fenomen, u sadraj nae situacije i
prestaje biti samorazumljivi horizont predmetne datosti
kakav nam se pokazuje u prirodnom stavu.
Filozofija Eugena Finka u sebi sadri nekoliko motiva
koji joj daju epohalni znaaj. Pre svega mislim na Finkovo
tematizovanje pojma sveta i temeljnih fenomena ljudskog
opstanka; on nastoji da prevlada ontologiju, ali ne prelaskom u problematiku jezika, kako to ine Hajdeger,
Gadamer i neki predstavnici analitike i postmoderne
filozofije, ve stavljanjem naglaska na pitanje kosmosa;
prelaskom iz ontologije u kosmologiju on izgrauje jednu
originalnu kosmoontoloku poziciju kao temelj razumevanja
sveta i oveka.
Nasuprot Huserlu koji, polazei od kartezijanskog ja
jesam, hoe da dospe do sveta, Hajdeger je u delu Sein und
Zeit poao od sveta; na pitanje ta je svet, odgovor bi po
njegovim reima mogao biti: to su stvari, ali ta je
stvarstvenost (Dinglichkeit) stvari, to je ve problem. Svet,
upozorava ovaj mislilac, moe kao ontiki pojam oznaavati
(1) celinu bivstvujueg, kao ontoloki pojam, (2) bivstvo
bivstvujueg, zatim (3) okruje (Umwelt) u kojem opstanak
obitava, a moe oznaavati i (4) svetskost (Weltlichkeit).
www.uzelac.eu
353
Milan Uzelac
Hajdeger se zadrava na treem znaenju gde weltlich

oznaava nain bivstva opstanka (Seinsart des Da-seins).
Svet nije unutarsvetsko bivstvujue, mada se sve
bivstvujue moe u svom bivstvu pokazati u onoj meri u
kojoj sveta ima. Svet je u svemu to je priruno ve
prisustan (,,da"), on je ono na osnovu ega je to priruno
priruno. Meutim, u emu je svetskost sveta? Ona lei u
strukturi opstanka; ovaj, kao bivstvovanje-u-svetu (In-derWelt-sein) svagda otkriva svet i to otkrivanje fundirano u
svetskosti sveta karakterie se kao oslobaanje
bivstvujueg iz celine odnosa u kojima se ono nalazi.
Nasuprot uobiajenom shvatanju da je svet ono stvoreno
nasuprot nestvorenom bogu, pri emu ovek nije samo deo
sveta ve stoji nasuprot njemu, Hajdeger u Sein und Zeit
fenomen sveta postavlja u odnosu na nain kako se mi pre
svega i ponajee u svetu svakodnevo kreemo. ovek nije
jednostavno u svetu, on se prema tom svetu odnosi - ima taj
svet. No ta je sa drugim bivstvujuima? Biti-u (In-sein) je
biti-sa (Mit-sein), jer svet opstanka je sa-svet (Mit-Welt).
Svet odreen iz prerspektive opstanka stupa u oblast razumevanja bivstva kao egzistencijal i pripada prostoru i
vremenu kao struktura opstanka.
Na tlu takve perspektive, po miljenju E. Finka, ne
moe se postaviti problem sveta; od Hajdegerovog
subjektivistikog tumaenja sveta mora se vratiti Kantu.
Kantova trajna zasluga bilo bi saznanje da svet nije
bivstvstvujue, da se svet ne moe dovesti u blizinu
unutarsvetskog. Ekspozicija pitanja o svetu slui ,,prevladavanju kosmoloke naivnosti" za koju je ,,karakteristino
da svet tumai po modelu unutarsvetski bivstvujueg". U
predavanjima iz 1966. pod naslovom Svet i konanost, Fink
istie da svet postaje problem ukazivanjem na kosmoloku
razliku, te je Kantovo miljenje sveta (Welt-Denken)
istorijsko tlo na kojem mi stojimo; ,,sav Kantov napor
www.uzelac.eu
354
Milan Uzelac
sastojao se u tome da pokae kako svet nije konkretna

predstava". Meutim, i Kantovo miljenje sveta zavrava u
subjektivizmu, jer su prostor i vreme kao iste forme
pojavljivanja subjektivni, pa stoga njegovo uenje o svetu
pripada uenju o transcendentalnom prividu. Kritino pitanje
koje bi se moglo postaviti Kantu moglo bi da glasi: ,,moe li
svet kao horizont pojavljivanja sveg bivstvujueg da se
podvede pod pojam pojavljivanja"?
Tematizovanje sveta omoguilo je Kantu jedno novo
shvatanje subjekta koji vie nije neto unutranje nasuprot
spoljanjem, budui da prostor i vreme pripadaju subjektu;
Ja obrazuje sliku sveta kao sveta pojavljivanja i stoga svet
pripada subjektu manifestujui se kao prostor i vreme
ivota.
Epohalnost Kantovog tumaenja sveta moemo se po
miljenju Finka najbolje razumeti u kontekstu tumaenja
iji biomorfni, sociomorfni i tehnomorfni koren je veoma
uspeno rasvetljava Ernst Topi u svojoj studlji Kosmos filozofije koji ukazuje na to da dok u tumaenjima prvih grkih
mislilaca dominira misao o svetu kao manifestaciji ivota,
pri emu etiko-politika terminologlja jasno pokazuje da se
fiziki makro-kosmos shvata po analogiji sa drutvenim
makro-kosmosom, ve Platon svetsko kretanje odreuje
kretanjem due ija je struktura odraz sturkture drutva
dok Aristotel proces bivanja objanjava prelaenjem
mogunosti u stvarnost stavljajui naglasak na
tehnomorfnu predstavu sveta i delatnost kao njen
odluujui momenat.
Predstava sveta kao kosmike drave, nastala pod
uticajem istone mitologije, moe se shvatiti kao projekcija
drutvenih odnosa u vreme poznog helenizma i Rimske
Republike pa je za Plotina temelj sveta uvek bio neto vie
od onog to mi o svetu uopte moemo izrei; svet je nalik
umetnikom delu u kojem se svetlo i tama harmonino
www.uzelac.eu
355
Milan Uzelac
sjedinjuju. Sav ivot lii na pozornicu gde se glumi pla i

jadikovanje, a vascela zemlja je scena na kojoj ovek igra i
kad to ne primeuje, pie Plotin (III 2, 14). Za razliku od
Avgustina koji svet misli na tragu stoika i u bojoj volji vidi
uzrok svih oblika i kretanja telesnog bivstva, Bonaventura
interpretira univerzum kao drutvenu strukturu a Toma
Akvinski ne uspeva da prevlada ni sociomorfni nain
miljenja, poznat ve u ranijim vremenima, niti
tehnomorfne predstave sveta uoene ve kod Aristotela i
zato Tomino uenje o analogiji nije sistematski ni jasno i
precizno, ve ostaje u senci razlikovanja iz XII knjige
Metafizike.
U naslovu Finkovog dela Bivstvovanje i ovek, koje
dotie i ovo bitno pitanje ve krajem etrdesetih godina XX
stolea ne treba videti parafrazu uvenog Hajdegerovog
spisa; on nije imao nameru da bivstvovanje odreuje iz
oveka, niti mu je bilo stalo do toga da naslovom izrazi
jedan spekulativan paradoks, ve tu ukazuje na isti onaj
odnos koji e 1966. formulisati u predavanjima pod naslovom Svet i konanost, odnos beskonanog i konanog.
Fink je u vie navrata tvrdio da je pred filozofijom
Rubikon, da se radi o donoenju odluke da se pree od
ontologije stvari ka kosmologlji i sasvim je razumljivo to se
on okrenuo Hegelovom tumaenju sveta koje nije video kao
,,temu po sebi Hegelovog miljenja, ve kao neizraziv
prostor igre", gde igru treba shvatiti kao igru kreueg
bivstva u svem bivstvujuem.
Ako bi se bit bivstvovanja kod Hegela shvatila kao
sukob, onda bi u sukobu bivstvovanja bio najdublji temelj
dijalektike koja je vie od metode, vie od nunosti i
,,zbunjenosti" miljenja nadnetog nad problem bivstvovanja
jer je ,,pragovor logosa koji vlada bivstvom" .
Finkovo pitanje stoga glasi: odakle Hegelu koncepcija o
unutranjem sukobu bivstvovanja, odakle ta igra
www.uzelac.eu
356
Milan Uzelac
bivstvovanja po sebi i bivstvovanja za sebe koji su temeljni

nain bivstvovanja koje se shvata kao jedna regionalna
podela na prirodu i istoriju. Hegelovu skrivenu a
neiskazanu pretpostavku Fink nalazi u shvatanju sveta kao
sukobu neba i zemlje. Ako je po Finku nebo svetlina (Lichtung) bivstvovanja a zemlja njegovo prikrivanje
(Verbergung), onda zemlju ne smemo shvatiti kao stenu ili
kopno, tj. kao neku stvar; ona je bivstvena mo zatvorenosti
za koju je pojavna zemlja samo simbol. Prema tome, nebo
nije bivstvujue, ve nain u kojem bivstvovanje u sebi
svetlei vlada. ,,U sukobu svetline i prikrivanja je prarazdor
bivstvovanja, vladavina sveta. U sukobu svetla i tame, u
njihovoj prapodvojenosti, zbiva se sjedinjenje sveta". U
svetskom sukobu svetline i prikrivanja otvaraju se prostor i
vreme, te je stoga svetski sukob izvorniji i raniji od svih
poetaka to su u vremenu. Taj svetski sukob jeste u svakoj
stvari i nita se mimo tog sukoba ne moe dogoditi. Tako se
svet pokazuje kao ,,pravi horizont bivstvovanja", kao
protivigra neba i zemlje, kao sukob kosmikih moi, te
miljenje, po reima Finka, mora postati kosmologlja.
Oigledno je da se Fink uz pomo Hegela udaljavala od
Huserlovog i Hajdegerovog subjektivistikog tumaenja
sveta; nasuprot Hajdegerovom tumaenju bivstvovanja u
horizontu vremena, Fink kao najprei zadatak filozofije vidi
promiljanja sveta i u Hegelovoj teoriji iskustva nalazi
osnov ,,miljenja sveta budue kosmologlje" . Kretanje
ontolokog iskustva sadri sukob miljenja, sukob
bivstvovanja za sebe i bivstvovanja po sebi, supstancije i
subjekta, samstvenosti stvari (Selbstheit) i osamljenosti
naeg Ja (Selbstheit des Ich). Fink vidi zadatak savremene
filozofije u tome da se pree od ontologlje stvari ka kosmologlji, pa bi se tako i samo vreme izvornije shvatilo: ne kao
sistem postavljanja stvari, ve kao vladanje. Prostor i vreme
u prelasku od ontologlje stvari ka miljenju sveta javljaju se
www.uzelac.eu
357
Milan Uzelac
kao teme od posebnog znaaja i njihovim promiljanjem

Fink nastoji da pree granice metafizike.
Svet je za Finka mesto svih mesta, vreme svih vremena,
a ako bi bivstvovanje izvorno bilo svet, onda ono u svome
bivstvu ne bi bilo slono, harmonino, ve disharmonino a
pojam sveta i u tom sluaju ima prvenstvo u odnosu na pojam bivstvovanja, jer je u konkretnom ivotu neposredno
prisutan. Nasuprot jedinstvenosti bivstvovanja svet je
izvorna nesloga, sukob neba i zemlje, horizont bivstva. U
tom sukobu sveta ovek, nalazei se izmeu neba i zemlje,
jeste sa-borac, sa-igra; on je posrednik, on je ens
cosmologicum. U izvornom iskustvu sveta implicitna je
nova interpretacija bivstvovanja koja smisao bivstvovanja
nalazi u prostoru i vremenu, u kretanju sveta. Hegelova
zasluga je u obradi suprotstavljanja bivstvovanja po sebi
(kao zatvorenosti zemlje) i bivstvovanja za sebe (kao
svetline neba), u susprotstavljanju bivstvovanja i pojave
(Erscheinung), a svako bivstvujue je i bit i pojavljivanje,
svetski razdor u temelju svih stvari.
Fink istie da je o sukobu neba i zemlje lako govoriti, ali
je teko taj sukob razviti i pojmovno obraditi; jer zemlje i
neba u tom smislu nigde nema. Postoje samo stvari, a nigde
svet. Nebo i zemlja moraju se razumeti kao bivstvene moi,
ali pojam zemlje ili pojam neba samo su simboli i mogu se
razumeti kao temeljne moi skrivanja i osvetljavanja
bivstvovanja iju su igru stari Grci oznaavali reju physis.
Pitanje sveta nuno otkriva mogunost razumevanja
pitanja o oveku: ukazujui na susednost oveka i sveta
(kao najizvornijeg temelja zajednice) Fink upozorava da je
ne pitati za ovekov odnos prema svetu isto to i bez niti vodilje ui u lavirint i zato on koren i smisao ljudskosti,
odnosno ljudskog bivstvovanja nalazi u izvornom
ovekovom odnosu prema svetu koji nije ljudski fenomen s
antropolokom strukturom, ve zbirite svih odreenosti
www.uzelac.eu
358
Milan Uzelac
koje samo nije odreeno, ali zato sve odreuje, jer svet nije
projekcija oveka, ve upravo obratno, budui da je ovek
omoguen svetom.
Treba primetiti da se relacija ljudskosti i sveta
(analizirana u spisu Egzistencija i koegzistencija, u
predavanjima o temeljnim pitanjima sistematske pedagogije) vidi kao odnos ljudskosti i bivstvstvovanja. Istiui
pedesetih godina pedagogiju kao autonomnu duhovnu
oblast unutar koje se tumai bivstvovanje pomou
reprezentativnih modela kao to su bog, priroda ili ovek,
polazei od sveta i oveka (kao jedinog bivstvujueg
otvorenog prema svetu), Fink mogunost i stvarnost
tematizuje na jedan nov nain, i nije nimalo sluajno da se
ukazivanjem na ova dva pojma zavrava njegov spis
Traktat o ljudskoj vladavini.
Eugen Fink tei da se distancira od svake filozofije
kojom dominira idealizam svesti i stoga otvorenost oveka
prema sebi vidi kao posledicu odnosa oveka prema svetu;
ovek moe da se odnosi prema sopstvenom bivstvovanju
zato to se prethodno odnosi prema bivstvovanju kao
bivstvovanju, prema vremenu kao vremenu. Ne polazi se od
sopstvenog bivstvovanja da bi se dospelo do bivstvovanja
kao bivstvovanja, kako je nameravao Hajdeger kome je analitika opstanka bila vodilja za postavljanje pitanja
bivstvovanja, kao to se ne polazi ni od prostornosti i
vremenitosti sebe da bi se razumela prostornost i vremenitost kao takva, ve ovek polazi od prostora i vremena sveta
da bi razumeo sebe; zato je on ens cosmologicum. U tome
treba videti i glavni razlog Finkovog distanciranja od
Huserlovog i svakog drugog subjektivistikog tumaenja sveta, jer za njega svet nije intencionalni korelat svesti, niti se
konstituie u subjektivitetu, to ostaje karakteristino za
fenomenoloku filozofiju.
www.uzelac.eu
359
Milan Uzelac
Dok elementarne odnose nae egzistencije Kant otkrva

analizom relacije linost-stvar, a Hegel dijalektikom bia po
sebi (Substanz) i bia za sebe (Subjekt), Fink ne vidi oveka
samo kao temu antropologije ve naglasak stavlja na odnos
oveka prema celini bivstvujueg, pri emu taj odnos
izraava njegovu supstancijalnu bit oveka koju on nema u
sebi ve je mora traiti onoliko dugo koliko ivi. Bilo bi
odvie jednostavno rei kako Fink oveka odreuje sredstvima ontologije a zajednicu sredstvima kosmologije; u
predavanjima iz sistematske pedagogije (1953) vaspitanje
se javlja kao prafenomen ljudskog ivota jednako izvoran
kao ljubav i smrt, kao rad i vladavina; u kasnijim spisima
navodi se pet temeljnih fenomena a da vaspitanje nije meu
njima, to ne znai da ono nije prisutno (budui da je pedagogija sredstvo politike ija je temeljna kategorija
vladavina).
Ono to Finkovoj filozofiji daje poseban znaaj i to se
sve vie pokazuje kao neto epohalno, jeste uenje o
temeljnim fenomenima ljudskog opstanka; dok se tokom
itave istorije ovek objanjavao svoenjem na neku od
njegovih karakteristika, na to da je on bie koje govori, koje
pravi orua, da je bie tehnike ili bie koje stvara simbole,
Fink, i to jo jednom treba naglasiti, oveka vidi kao
poprite borbe pet temeljnih fenomena a to su rad, borba,
ljubav, igra i smrt. Posebno je znaajno da su svi fenomeni
u igri i da Fink nastoji da izbegne svoenje itave ove "igre"
na dva principa. Otvoreno je pitanje koliko se u tome uspeva ako znamo da je njegovo miljenje antitetino, da on
misli u parovima: Fink pie o dualizmu neba i zemlje, svetla
i tame, svetla i senke; u takvoj pra-podvojenosti, u jednoj
kosmikoj ravni, deava se jedinstvo sveta. Dvostrukost se
pokazuje i na planu temeljnih fenomena: kad govori o radu,
on istie rad kao zadovoljstvo i rad kao muku; kad je u
pitanju smrt, razlikuje se sopstvena smrt i smrt drugog;
www.uzelac.eu
360
Milan Uzelac
ljubav egzistira u dualitetu ljudskog roda; vlast se javlja

kao blagoslov i kao prokletstvo; kad je u pitanju igra (o kojoj
ve imamo metafiziko i mitsko tumaenje), moe se
razlikovati igra i igra u igri.
Igra, odnosno "sukob" ovih pet temeljnih fenomena
opstanak odrava u ,,beskrajnom nemiru" koji nije samo
nemir duha, ve nemir univerzuma prema kojem se
opstanak odnosi. Zato Fink neprestano ima u vidu
kosmiku situiranost oveka, pa ovog i zajednicu moemo
razumeti samo polazei od sveta; samo tako je mogue
razumeti problem obiajnosti kao problem sveta a kosmologiju kao ,,temelj filozofskog pitanja o ljudskoj zajednici". Za
temu svoje filozofije Fink ima socijalitet i odreuje ga na
bitno spekulativan nain, na isti nain na koji Hegel misli
kraj filozofije koji nije ,,u vremenu koje se meri satima, godinama, stoleima. "Kraj nije kraj vremena, ve krajnji
izvor sukoba bivstvovanja po sebi i bivstvovanja za sebe
odakle ovaj ponie i iz kojeg istie." Na isti spekulativan
nain moraju se misliti i temeljni fenomeni; oni se moraju
misliti fundamentalno-ontoloki kako ne bi dolo do
nesporazuma. Ako Heraklit u nedostatku pojmova govori u
slikama, pesniki, Fink ini to isto, ali ne zato to mu
nedostaju pojmovi, ve prvenstveno stoga to uvia njihovu
nedomaivost, nemogunost da pogode stvari. ,,Umsko
saznanje iz pojmova" Fink smatra nedovoljnim i stoga misli
u slikama, ne zato to je bio uenik jednog matematikog
filozofa par excellence ve stoga to ,,konstituciju pojmova"
hoe da vidi u stalnoj promeni; fenomeni o kojima on pie
nisu dovrene strukture, ali ni pojavljujue znanje u
Hegelovom smislu.
Ako u temeljnim pojmovima vidimo forme
primordijalnih psihikih injenica, oni kao interpretacije
spekulativnih misli nisu ni ma koje stvari, ni pojave u
smislu Kantove transcendentalne filozofije, ve su,
www.uzelac.eu
361
Milan Uzelac
odlikujui se nedvoznanou i intersubjektivnom

iskusivou, ,,oblici u kojima se ovek ve nalazi, mada
samo praktino-implicitno zna da na njima uestvuje svest".
Mi smo sa-igrai igre sveta, odredeni suprotnostima ljubavi
i smrti: punoom ivota i prazninom nieg; ljubav i smrt
odreduju zajednicu i pri tom ,,obrazuju strukturu tla nae
egzistencije"; Fink upozorava da u njima treba videti neto
sasvim drugo no samo jedan prirodni proces. Ovi fenomeni
odreduju kako oveka tako i njegov odnos prema zajednici,
pa pitati o ,,temeljnim problemima ljudske zajednice" nije
nita drugo do tematizovanje temeljnih fenomena u ravni
intersubjektiviteta. U poslednjem poglavlju dela
Egzistencija i koegzistencija Fink ukazuje na rad i
vladavinu koji su bitno razliiti fenomeni, budui da prvi
koristi ,,jezik moi" a drugi ,,jezik tehnike", ali oba kao
fenomeni drutva odreuju ljudsku istorinost.
Rad se pokazuje kao ,,vladavina oveka nad prirodom",
dok u vladavini vidimo ,,rad na narodu". Ono novo, to je
karakteristino za nae vreme i moderno proizvodenje, koje
Fink odreduje kao ,,provokaciju bivstva", a A. Paanin kao
,,eksperiment ovekove slobode", Fink vidi u zamrenosti
razlike izmeu vladavine i rada, to za posledicu ima
zamrenost odnosa politike i tehnike. Fink ispravno uvia
postojanje jednog novog oblika proizvoenja koje vie nije
,,proiznoenje jednog bivstvujueg iz skrivenosti u
otvorenost"; moderno proizvoenje ,,nije vie odnos prema
bivstvujuem najvieg ranga, ve pre odnos ka niem"; Fink
ovde istie da se ono to moe da se proizvede pokazuje u
proizvoenju i za razliku od Marksa, koji je jedan osnovni
fenomen ljudskog opstanka proglasio apsolutnim, smatra
da egzistencijalni fenomeni nisu jednoznani ve ,,trepere u
vieznanom sutonu zagonetnog i nejasnog". Ali, dok su za
oveka antike, pa i oveka srednjeg veka, mogunosti
unapred postojale i bile odreene bivstvovanjem ideje,
www.uzelac.eu
362
Milan Uzelac
danas imamo ,,otvoreno stanje pred otvorenom prazninom

onog nita kojem ovek neprestano otima nove tvorevine
koje ne postoje ni kao prauzori niti kao ulne datosti"; zato
je nama danas problem intersubjektivnosti toliko
problematian i toliko zagonetan. Ako je upotrebljivost radnog proizvoda intersubjektivna i ako u predmetnom
bivstvovanju stvorene stvari poiva socijalni karakter
intersubjektivne upotrebljivosti, mogli bismo se zapitati:
kako se intersubjektivnost uspostavlja u asu ophoenja sa
nita?
Kao oblik naeg ophodenja prema svetu pokazuje se
ophoenje sa nita i tako se razotkriva bit modernog
proizvoenja, koja proima kako na opstanak tako i
ljudsku zajednicu. Kako se odnos prema nita (koji na planu
tehnike vodi katastrofi) danas na odluujui nain pokazuje
upravo na tlu umetnikog proizvoenja, smatram da
Finkovo kosmoontoloko stanovite ostaje jedino mogue tlo
izgradnje jedne filozofije umetnosti. Ako se u njegovim
spisima ne nalazi mnogo mesta na kojima se raspravlja o
umetnosti, sa dosta razloga moe se tvrditi da miljenje
umetnosti nije nebitno za njegovu filozofsku poziciju.
Ali upravo prizivanjem tog nita ,,vraamo u igru"
fenomen smrti koja odreuje granice i tlo svakog miljenja
nieg, pa time i umetnosti. U smrti svako ostaje sam, i gde
je tu onda intersubjektivitet? Moe li nas dominantnost
rada zavarati? Ako je ,,mo proizvoenja jedino, pravo
oruje", moe li se rei da i ,,budue drutvo proizvodaa
mora biti drutvo radnika"? Vladavina ima kosmiku
dimenziju i moe vladati samo sma vladavina. Kao to je
svet igra bez igraa, kao to su socijalne institucije samo
fiksirani odnosi moi, tako i mo koja se ogleda u injenju,
ne moe kao vladavina pripadati ni politiarima ni tehniarima, ve samo samoj biti sveta.
www.uzelac.eu
363
Milan Uzelac
O ovom jasno govori ve antika tragedija. Nije Filoktet

prvo poznato delo sa srenim zavretkom zato to je moda
ostareli Sofokle potpao pod uticaj Euripida, ve zato to tu
nema sukoba dveju jednako-pravnih strana: Neoptolem je
izmanipulisan od Odiseja, ali i Odisej od strane kosmike
moi; Filoktet poseduje Heraklovo oruje, ali ovo u jo veoj
meri poseduje Filokteta. Tu postoji samo jedna mo: mo
manipulisanja koja je i sama izmanipulisana.
Ali, kako se ta mo javlja ljudima koji kao igrake
bogova ginu pod Trojom u igri Olimpljana? Nije li to mo
smrti to dopire sa one strane sveta? Fink, kao to znamo,
istie da smrt ,,nije pravi fenomen", da ona, ,,strogo uzevi,
nije nikakav fenomen". I odista, sam naslov Finkovih
predavanja iz 1964. Metafizika i smrt to najbolje pokazuje.
Na jednoj strani je metafizika, na drugoj smrt, a ovo i
izmeu njih ostaje zagonetno, "spekulativni paradoks", jer
dovodi u vezu ono to se ne moe povezati.
Na jednom tasu mogue imaginarne vage bila bi
metafizika, odnosno etiri fenomena kojima je odreden ivot
(koji nam postaje zagonetka tek pribliavanjem smrti) a to
su: rad, borba, ljubav i igra. Na drugom tasu je smrt - ona je
nasuprot ivotu, nasuprot svetu. Mi o njoj govorimo
operiui pojmovima iz sveta, govorimo o smrti kao o neem
unutarsvetskom, nemoni da otvorimo oi pred ,,ogromnom,
uteom prazninom" pred onim to ,,nijedno oko nije videlo,
nijedno uho ulo". Jeziak vage je to i koje povezuje ono to
se ne moe povezati. U tom i temelji se filozofija kao
miljenje onog to jeste, ali i kao miljenje o nemislivom.
Smrt se ne moe misliti jer za nju nema misaonog modela,
pa metafizika ne moe misliti nita; moda to ima u vidu
Heraklit kad kae: ,,Kad ljudi umru eka ih ono emu se ne
nadaju niti slute" (B 27). Ali, ako su, pie Fink, snovi o
apsolutnoj metafizici odsanjani, to bi znailo da fenomeni
kojima odreujemo opstanak pa onda i mogunost
www.uzelac.eu
364
Milan Uzelac
intersubjektivnosti, nemaju svoj temelj, i mogli bismo se

zapitati: ta jo ostaje? Ostaje smrt, ostaje nita. Smrt, nita, pokazuje se kao temelj svega, a na to nas opet upuuje
Heraklit (B 76): "ivot prelazi u smrt, smrt ne prelazi u
ivot".
ta rei na kraju izlaganja koje filozofiju hoe da
posmatra u jednoj venoj igri pojmova. Moda se treba setiti
rei Avgustina kojima on komentarie uobiajen govor o
vremenu: pauca sunt enim, quae proprie loquimur, plura
non proprie, sed agnoscitur quid velimus; ali, izaavi iz
dvorane pamenja (praetoria memoriae), ija je monadika
priroda Huserlu ostala do kraja nereiv problem, moramo
biti svesni ivota u zajednici kao jedine mogunosti, jer zahvaljujui Finku znamo da ,,sve mogue jeste i stvarno".
itava Finkova filozofija je potraga za jednom
uporinom takom i time se on na odluan nain nastavlja
na svog uitelja; ali umesto sigurnog tla, polja beskrajnog
rada o kojem je euforino pod uticajem Huserla pisao ranih
tridesetih godina (1934), kasnije je video samo igru
temeljnih fenomena, i zato je moda i celokupno njegovo
miljenje ostalo aporetino. On je dobro osetio da pitanje
istine, kao i sva ,,velika pitanja", vie nije tema dana.
Uostalom, kako bi i umetnost danas jo mogla biti u slubi
istine kad ne znamo ni koje istine, ni kome je, uopte, jo do
istine. Huserl nije sluajno pisao o ,,relativizaciji privida". U
asu oivljavanja lepog privida ne koriste se vie pojmovi
istine i stvarnosti dela. S druge strane, nesvrhovitost sveta
ivota, iskljuivanje svrha, daje nadu da jo ima mesta za
uspostavljanje jedne estetske dimenzije. No, kuda sve to,
zapravo, vodi? Stroga naunost se krajem XX stolea
definitivno pokazala kao iluzija i nemaki filozof Gerd
Brand bio je duboko u pravu tvrdei da je fenomenoloka
racionalnost u stvari samo "mitoloka racionalnost".
www.uzelac.eu
365
Milan Uzelac
Danas su nauke svi blie estetici budui da se hipoteze

po svojoj biti ne razlikuju od umetnikih dela; kao da se
nalazimo na jednom novom poetku. Nije stoga nimalo
sluajno to se Fink u svom nastojanju da promisli temelje
sveta u kome ivimo okrenuo filozofiji prvih jonskih
mislilaca i svojom interpretacijom nadovezao na Niea i
Hajdegera; posve jasno mu je bilo da ivimo u vreme
prevladavanja metafizike; u nastojanju da se suprotstavi
Platonu i svim oblicima platonizma, u ijoj se senci nalazi
celokupna zapadna filozofija, Fink je pokuao da tematizuje
pojam igre tako to e igru tumaiti na ne-metafiziki nain
kroz suprotstavljanje metafizikim i mitskim
intepretacijama igre; tako se pribliio Nieu koji se
tumaenjem bivstvovanja kao igre, a ne kao vrednosti meu
prvima naao s one strane metafizike.
Ako je za tematizovanje pojma sveta najzahvalniji
Edmundi Huserlu, za Niea i Hajdegera ga posebno vezuje
okretanje ka Heraklitu kod koga su sva trojica bit sveta
videli u igri kosmikih moi i time se nali na putu
preokretanja metafizike u kosmologiju, ali i odustajanja od
toga da se u evropskoj filozofiji vidi jedna progresivna
teleologija, ve pre svega jedno negativno kretanje koje se
nalazi pred nunim obratom koji se manifestuje kao
posledica uvida u iskonsku igru bivstovanja i sveta.
Naspram pozitivnog Hegelovog napora da se itava istorija
duha pojmi kao razvojni proces, iz Finkove filozofije
progovara jedno nieovsko radikalno ne, budui da je itava
istorija istorija najdue zablude, jer je filozofiji prvenstveno
stalo do onog to jeste a ne do onog to bi trebalo da bude.
Ako se ima u vidu da Fink neprestano govori o
fenomenima a ne o pojmovima ljudskog postojanja, i ako se
u tome vidi izraz novog pokuaja da se misli u slikama a ne
u strogim pojmovima, onda e nam jo jasnija biti bliskost
Finka (ali i Niea i Hajdegera) ranim grkim misliocima i
www.uzelac.eu
366
Milan Uzelac
pre svega Heraklitu. Svoj kraj filozofija je nala na svom

poetku i bilo je potrebno mnogo vremena da bi ona konano
postala svesna sebe. Knjigu o filozofiji igre kod Eugena
Finka pre mnogo godina zapoeo sam citatom iz Hegelove
Fenomenologije duha; danas mi se ini da bi se i pregled
istorije filozofije mogao zavriti istim tim citatom, ne zato
to se neke stvari nisu promenule ni zato to se ja nisam u
meuvremenu promenuo, ve zato to ima misli i ima dela
koja ostaju, i ima rei koje ne moe prekriti praina zbog
njihove antistatine prirode, a to mesto kod Hegela glasi:
"Es zeigt sich, da hinter dem sogenanten Vorhange, welcher
das Ihhere, verdecken soll, nichts ist zu sehen ist, wenn wir
nicht selbst dahintergehen, ebensosehr damit gesehen werde,
als da etwas dahinter sei, das gesehen werden kann", ili u
priblinom prevodu na na jezik: "Pokazuje se da se iza takozvane zavese, koja treba da zaklanja ono to je unutranje,
ne moe videti nita ako mi sami ne odemo iza nje, kako
radi toga da bi se videlo, tako i zato da bi se iza nje nalazilo
neto to se moe videti".
I danas smatram da ova Hegelova misao najbolje
oslikava trajno stanje filozofije: nastojanje da se dospe iza
zavese iza koje nema nieg sem, eventualno, u nekom asu,
na trenutak, nas samih, a to nam nije dato da u isto vreme
to i vidimo. Ako ni sebe ne moemo potvrditi, ta se uopte
moe tvrditi?
www.uzelac.eu
367
Milan Uzelac
Napomena
Ovaj tekst samo je izvod iz drugog dela
Istorije filozofije, objavljene 2003 (Vrac) i 2004
(Novi Sad)
Kao to je u pomenutom spisu ve
naglaeno, ovaj pregled, s namerom da bude
kratak uvod u istoriju filozofije, nastao je
oslanjanjem na odreenu literaturu, iji je
izbor kao i uvek u ovakvim sluajevima,
subjektivan.
Koristim priliku da jo jednom istaknem
da svoj doprinos vidim iskljuivo u nainu na
koji je graa ovde izloena.
Milan Uzelac
Literatura31
1. Gilbert, K./Kun, H.: Istorija estetike
2. Gajdenko, P.P.: Istorija grke filozofije i njena veza
sa naukom
3. Gajdenko, P.P.: Istorija novovekovne filozofije i
njena veza sa naukom
4. Motroilova, N. V. i dr.: Istorija filozofije I-IV
31Ovde
se pominju samo naslovi najvie korienih dela pri pisanju ove

knjige, a koja su se autoru uinila nezaobilaznim, zahvaljujui kojima je
ovaj spis i nastao.
www.uzelac.eu
368
Milan Uzelac
5. Reale, G./Antiseri, D.: Zapadna filozofija od

poetaka do danas IV
Originalna dela
6. Huserl, E.: Logika istraivanja
7. Huserl, E.: Ideje za istu fenomenologiju i
fenomenoloku filozofiju
8. Huserl,E.: Kartezijanske meditacije
9. Huserl, E.: Kriza evropskih nauka i
transcendentalna fenomenologija
10. eler, M.: Formalizam u etici i materijalna etika
vrednosti
11. Luka, .: Istorija i klasna svest
12. Hajdeger, M.: Prolegomena za istoriju pojam
vremena
13. Hajdeger, M.: Sein und Zeit
14. Hajdeger, M.: Kant i problem metafizike
15. Hajdeger, M.: Temeljni problemi fenomenologije
16. Sartr, .P.: Bie i nitavilo
17. Sartr, .P.: Kritika dijalektikog uma
18. Hartman, N.: Prilog zasnivanju ontologije
19. Gadamer, H.G.: Istina i metoda
20. Fink, E.: Bivstvovanje, istina, svet
21. Fink, E.: Igra kao simbol sveta
22. Fink, E.: Svet i konanost
23. Markuze, H.: ovek jedne dimenzije
24. Markuze, H.: Estetska dimenzija
25. Adorno, T.: Negativna dijalektika
26. Adorno, T. Estetika teorija
27. Adorno, T.: Filozofska terminologija
28. Habermas, J.: Filozofski diskurs moderne
29. Sloterdijk, P.: Kritika cininog uma
www.uzelac.eu
369
Milan Uzelac
www.uzelac.eu
370
Milan Uzelac
Izdava:
Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa
Vrac
Biblioteka:
Udbenici i prirunici
35
GLAVNI PRAVCI SAVREMENE FILOZOFIJE
Milan Uzelac
Za izdavaa:
Prof. dr Grozdanka Gojkov, direktor
Recenzenti:
Prof. dr Mirko Zurovac
Doc. dr A.N. Samarin (MGIMO, Moskva)
Doc. dr Aleksandar M. Petrovi
tampa:
Studio Veris, Novi Sad
Tira:
10 primerka
Vrac
2011.
ISBN 978-86-7372-125-5
Na naslovnoj strani: Tamna materija
http://news.mail.ru/pic/ab/cb/721408_414_252_source.jpg
CIP
,
1 (075.8)
,
Glavni pravci savremene filozofije / Milan Uzelac . Vrac : Visoka strukovna
kola za obrazovanje vaspitaa, 2011 (Novi Sad : Studio Veris). str. 364 ; 21
cm. (Biblioteka: Udbenici i prirunici ; 35)
Tira 10 primeraka. Napomene i bibliografske reference uz tekst
ISBN 978-86-7372-125-5
a)
COBISS.SR-ID 260413959
www.uzelac.eu
371

8 MilanUzelac Glavni Pravci Savremene Filozofije PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

8 MilanUzelac Glavni Pravci Savremene Filozofije PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Milan Uzelac

Glavni pravci savremene filozofije

Glavni pravci savremene filozofije

mislilaca koji su nastojali da filozofiraju na nain velikih

Glavni pravci savremene filozofije

Upravo proteklo XX stolee mi jo uvek odreujemo i

Glavni pravci savremene filozofije

Splet razliitih miljenja i shvatanja koji ine

Glavni pravci savremene filozofije

oseamo da se danas iz temelja menja drutvo u celini, da to

Glavni pravci savremene filozofije

je iskljuivo stoga to je dananje miljenje zahvatila poast

Glavni pravci savremene filozofije

svojim manje nedaa i nevolja naneti. A onima koji joj se s

Glavni pravci savremene filozofije

Filozofija obavezuje. Od svojih poetaka, od vremena

Glavni pravci savremene filozofije

Danas stvar nije toliko u sporenju radi sporenja ve u

Glavni pravci savremene filozofije

Glavni pravci savremene filozofije

Iako veoma popularna i uticajna, Hegelova filozofija

Glavni pravci savremene filozofije

prelazi iz Berlina u Frankfurt gde ivi do kraja ivota kao

Glavni pravci savremene filozofije

suprotstavlja volju; ona je apsolutno slobodno htenje koje

Glavni pravci savremene filozofije

prolazna slika a ne postojano i opte znanje. Nije stoga

Glavni pravci savremene filozofije

Ukazujui na ono to je zajedniko ideji i pojmu (to to i

Glavni pravci savremene filozofije

Danski filozof Seren Kjerkegor (1813-1855) tek je u

Glavni pravci savremene filozofije

Kritika vremena kao i epohe u kojoj ivi, pribliava

Glavni pravci savremene filozofije

racionalno saznatljivog; Ja kao sredite filozofije

Glavni pravci savremene filozofije

Kjerkegoru je povod da opie paradoks vere, paradoks koji

Glavni pravci savremene filozofije

religiozni ovek dolazi do takve vere u boga koji je identitet

Glavni pravci savremene filozofije

Glavni pravci savremene filozofije

naina miljenja; time se pribliavaju i nalaze u istoj ravni i

Glavni pravci savremene filozofije

Nieu su se obratili nesporno veliki mislioci XX stolea:

Glavni pravci savremene filozofije

mni vien je kao haos i to je znaajan motiv u delu ovog

Glavni pravci savremene filozofije

koje mora nastupiti i zalae se za "prevrednovanje svih

Glavni pravci savremene filozofije

bili takvi da nisu mogli da ne ostave posledice i na duhovnu

Glavni pravci savremene filozofije

optimizma i vere u nauni progres koji vodi u blagostanje

Glavni pravci savremene filozofije

Kont smatra da se oveanstvo njegovog vremena nalazi

Glavni pravci savremene filozofije

(koja se utapa u sociologiju), kao ni filozofiju koju on svodi

Glavni pravci savremene filozofije

filozofiju, Herberta Spensera, koji svoju evolucionistiku

Glavni pravci savremene filozofije

hegelovskim ili pozitivistikim osnovama; njegovo na vie

Glavni pravci savremene filozofije

Uoljivo je ponovno postavljanje kantovskih problema

Glavni pravci savremene filozofije