Dr Iben Aleksander

DOKAZ RAJA
Putovanje jednog neurohirurga u drugi ivot

Prevela
Dubravka Srekovi Divkovi

Naslov originala
Eben Alexander, M. D.
Proof of Heaven
A Neurosurgeons Journey into the Afterlife

Copyright 2012 by Eben Alexander, M. D.

Translation Copyright 2013 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom

pomaete razvoj projekta odgovornog
korienja umskih resursa irom sveta.
SW-COC-001767
1996 Forest Stewardship Council A.C.

Ova knjiga je posveena itavoj mojoj dragoj porodici,

sa bezgraninom zahvalnou.

SADRAJ
Prolog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1. Bol . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
2. Bolnica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
3. Iznebuha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
4. Iben IV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
5. Podzemni svet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
6. Sidro ivota . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
7. Svetlosna melodija i Kapija . . . . . . . . . . . . . 61
8. Izrael . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
9. Jezgro . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
10. Neke znaajne stvari . . . . . . . . . . . . . . . . 77
11. Izranjam iz mranog vira . . . . . . . . . . . . . 89
12. Jezgro . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .101
13. Sreda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
14. Iskustvo bliske smrti posebne vrste . . . . . . .113
15. Dar zaborava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .117

Dr Iben Aleksander

16. Bunar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .125

17. N na 1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .129
18. Zaboraviti, i pamtiti . . . . . . . . . . . . . . . .137
19. Gde se sakriti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . .139
20. Kapija se zatvara . . . . . . . . . . . . . . . . . .145
21. Duga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
22. est lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .153
23. Poslednja no, prvo jutro . . . . . . . . . . . . .157
24. Povratak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
25. Jo nisam tu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
26. Kako razglasiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . .173
27. Dolazak kui . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .175
28. Ultrastvarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . .179
29. Zajednika iskustva . . . . . . . . . . . . . . . .181
30. Povratak iz mrtvih . . . . . . . . . . . . . . . . 187
31. Tri tabora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .193
32. Odlazak u crkvu . . . . . . . . . . . . . . . . . .201
33. Zagonetka svesti . . . . . . . . . . . . . . . . . .203
34. Poslednja dilema . . . . . . . . . . . . . . . . . 219
35. Fotografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .223
Eternea . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231
Re zahvalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233
Izabrana literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239
Dodatak A: Izjava dr Skota Vejda . . . . . . . . . 249
Dodatak B: Neuroloke hipoteze koje sam razmotrio
kao mogua objanjenja mog iskustva . . . . . . 251

Prolog

ovek treba da traga za onim to jeste, a ne

za neim to on misli da bi trebalo da bude.
Albert Ajntajn (18791955)

ad sam bio mali, esto sam sanjao da letim.

Uglavnom sam u tom snu stajao napolju, u
mome dvoritu, po noi, gledao u zvezde, i samo bih
iznebuha zalebdeo. Prvih pedalj-dva kretao sam se nezavisno od svoje volje. No ubrzo bih primetio: to se vie
uzdiem, to vie moje napredovanje zavisi od mene
od onoga to ja radim. Ako se previe uzbudim, ako
me previe ponese doivljaj, sunovratio bih se na tle...
bolno. Ali kad glumim hladnokrvnost, sve prihvatam
kao neto najobinije, otiskivao bih se sve bre, sve bre,
u zvezdano nebo.
Moda su i ti snovi delom razlog to sam se kao malo
stariji zaljubio u avione i rakete u sve to me opet moe
odneti u taj svet iznad naega. Pri porodinim putovanjima, moje je lice, od uzletanja do ateriranja, bilo zalepljeno za prozor aviona. U leto 1968, kad sam imao etrnaest
godina, sav novac koji sam zaradio ianjem travnjaka

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

potroio sam na asove jedriliarenja kod nekog Gasa

Strita na sletitu Stroberi Hila, malom travnatom aerodromu odmah zapadno od Vinston-Salema u Severnoj
Karolini, grada gde sam odrastao. Jo pamtim kako mi
je srce snano tuklo dok povlaim ogromnu ruicu boje
vinje kojim se otkainje konopac to me vezuje s vunim avionom i dok naginjem jedrilicu prema poljani.
Tada sam se prvi put oseao istinski samim i slobodnim.
Veina mojih drugova doivljavala je to u automobilima,
ali ako se ja pitam, stotinu puta je jae uzbuenje kad si
na trista metara visine, u jedrilici.
Sedamdesetih godina, dok sam bio na koledu, stupio
sam u tim sportskih padobranaca (takozvanih skajdajvera) pri Univerzitetu Severne Karoline. Liio je na
kakvo tajno bratstvo druina ljudi koji se razumeju
u neto posebno i arobno. Prvi skok me je prestraio,
drugi jo i vie. Ali pri dvanaestom skoku, kad sam zakoraio iz otvora aviona i morao da padam vie od trista
metara pre otvaranja padobrana (moje prvo brojanje
deset sekundi), ve sam znao da sam tu kao riba u vodi.
Na koledu sam ostvario 365 skokova s padobranom i
nakupio vie od tri i po sata u slobodnom padu, preteno u formacijama gde je uestvovalo i do dvadeset pet
skakaa. Iako sam sa skokovima prestao 1976, i dalje sam
uivao u ivopisnim, uvek prijatnim snovima u kojima
sam skakao s padobranom.
Najlepi skokovi esto su bili oni u predveerje, kad
sunce poinje da tone za horizont. Teko je opisati

oseanje koje mi se javljalo pri takvim skokovima; oseanje da se bliim neemu to nikad neu umeti da
imenujem, ali i svest da tog neeg moram imati jo. Nije
to ba tano bila ni samoa, jer nai skokovi zapravo
uopte i nisu bili usamljeniki. Skakali smo po petorica-estorica, nekada i desetorica-dvanaestorica odjednom,
i u slobodnom padu pravili formacije. to je formacija
vea i zahtevnija, to lepe.
Jednog divnog subotnjeg dana u jesen 1975, ostali
skakai sa Univerziteta i ja udruili smo se s nekolicinom prijatelja iz nekog padobranskog centra u istonoj
Severnoj Karolini radi novih formacija. U pretposlednjem skoku tog dana iz Bikrafta D18 i sa visine od
3.200 metara napravili smo pahuljicu od deset ljudi.
Uspeli smo da se potpuno uredimo u formaciju pre
nego to smo preli 2.100 metara, pa smo tako itavih
osamnaest sekundi mogli da uivamo letei u formaciji
kroz ist bezdan izmeu dva dinovska kumulusa pre
no to smo se na visini od 1.100 metara pustili i udaljili
jedni od drugih kako bismo otvorili padobrane.
Kad smo se doekali na tle, sunce je ve zalazilo. Ali
mi smo pohrlili u drugi avion i brzo opet uzleteli, te
uspeli da se vratimo u poslednje suneve zrake i izvedemo jo jedan skok pri samom zalasku. Ovoga puta su
dva mlaa lana prvi put uestvovala u formaciji to
jest, trebalo je da se prikljue spolja, ne da budu osnova
ili osovina (to je lake, poto ti je tada u sutini jedini
posao da pada pravo, dok e svi ostali manevrisati ka

10

11

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

tebi). To je bilo uzbudljivo ovim mladim lanovima, ali

i nama starijima, prekaljenijima, jer smo gradili tim,
proirivali iskustvo drugim skakaima kako bi kasnije
umeli da nam se pridruuju u jo veim formacijama.
Trebalo je da ja budem poslednji spolja u pokuaju
izvoenja estolane zvezde iznad pista malog aerodroma odmah izvan Roanouk Rapidsa u Severnoj Karolini.
Momak pravo preda mnom zvao se ak. Bio je vrlo
iskusan u grupnoj akrobatici ili GA to jest, u pravljenju formacija u slobodnom padu. Na visini od 2.300
metara jo smo bili na suncu, ali na ta dva i neto kilometra ispod nas ve su treptale uline svetiljke. Skokovi
u suton uvek su velianstveni i bilo je jasno da e i ovaj
biti predivan.
Iako u iz aviona izai otprilike svega sekundu posle
aka, morao sam da budem brz kako bih pristigao ostale. Prvih sedam sekundi padau glavake. To znai da u
padati brzinom veom za gotovo 150 kilometara na sat
u odnosu na moje drugove da bih se naao tano nad
njima kad budu sainili osnovnu formaciju.
Kod GA skokova, za sve padobrance vai uobiajena
procedura: putamo se na visini malo veoj od 1.000
metara i udaljujemo se od mesta formacije kako bismo
postigli maksimalna rastojanja. Svaki potom zamae
krilima (signalizirajui tim pokretom ruku da e idueg
trena otvoriti padobran), okrene se i pogleda navie
kako bi proverio da nema drugih iznad njega, a onda
povlai gajtan.

Tri, dva, jedan... sad!

Izala su prva etiri skakaa, a tik za njima poli smo
i ak i ja. Glavake, zaranjajui potpuno vertikalno i
bliei se najveoj brzini, osmehivao sam se dok sam
gledao sunce kako zalazi drugi put tog dana. Plan mi je
bio da, kad stignem do ostalih, naglo aktiviram vazdune
konice izbacujui ruke (imali smo od runih zglobova
do kukova krila od tkanine, koja su pruala izvanredan
otpor kad se pri velikoj brzini do kraja naduju) i usmeravajui zvonaste rukave i nogavice skakakog odela
nasuprot vazdunoj struji.
Ali za to nisam ni imao priliku.
Dok sam jurio ka formaciji, video sam da je jedan od
novih uleteo prebrzo. Moda ga je malice prestrailo
brzo padanje izmeu bliskih oblaka podsetilo ga je
na to da se kree brzinom od oko ezdeset metara u
sekundi ka ogromnoj planeti ispod njega, delimino
nevidljivoj zbog sve gue tame. Umesto da se polako
prikljui obodu formacije, on se zakucao u nju i sve
odbacio na razne strane. Sad su se i svih pet ostalih
skakaa premetali bez kontrole nad svojim kretanjem.
Ujedno su bili i meusobno preblizu. Skaka za
sobom ostavlja brazdu superturbulentnog vazduha
niskog pritiska. Ako drugi skaka uleti u taj trag, istog
asa ubrzava i moe naleteti na onog ispod sebe. Zauzvrat, mogue je da se obojici skakaa ubrza pad, te e
udariti u svakog ko se zatekne ispod njih. Ukratko, to
je recept za optu katastrofu.

12

13

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

Nakosio sam telo i udaljio se od grupe kako bih izbegao to premetanje i guvu. Manevrisao sam sve dok se u
padu nisam naao iznad same take, arobnog mesta
na tlu nad kojim je trebalo da otvorimo padobrane radi
prijatnog dvominutnog sputanja.
Osvrnuo sam se i laknulo mi je: video sam da se
dezorijentisani skakai sad takoe udaljuju jedni od
drugih i raskidaju smrtonosni vor.
Meu njima je bio i ak. Na moje veliko iznenaenje,
iao je pravo ka meni. Zaustavio se tano poda mnom.
Usled grupnog tumbanja, tih 600 metara preli smo bre
nego to je ak oekivao. Moda je pomislio i to da je
imao sree, te da ne mora da se dri pravila bar ne do
poslednjeg slovca.
Ne sme me videti. Jedva da mi je ta misao i prola
kroz glavu, a aku je iz ranca procvetao areni pomoni
padobran. Pomoni padobran se napeo od vazdune
struje koja je ibala oko njega brzinom od 190 kilometara na sat i sunuo pravo ka meni, povukavi za sobom
u navlaci i glavni padobran.
Od asa kad sam video da se pomalja akov pomoni
padobran, imao sam na raspolaganju samo deli trena.
Jer za manje od sekunde uleteu u njegov glavni padobran koji se upravo iri i vrlo verovatno u samog
aka. Ako bih mu tom brzinom udario u ruku ili nogu,
otkinuo bih mu je, a pritom bih i sam zadobio smrtonosan udarac. Ukoliko bih naleteo pravo na njega, i njemu
i meni telo bi se tavie rasprslo.

Ljudi kau kako se u takvim situacijama sve odigrava

usporeno, i to je tano. U mikrosekundama koje su usledile, moj mozak je posmatrao tu akciju kao usporen film.
im sam ugledao pomoni padobran, ruke su mi
poletele ka bokovima i ispravio sam telo u pad glavake,
tek ovlano se savivi u kukovima. Vertikalan poloaj
poveao mi je brzinu, a nagib je omoguio najpre spor,
potom i nagao prelazak u horizontalno kretanje, jer telo
mi se pretvorilo u efikasno krilo, te sam projurio pored
aka, tik ispred njegovog arenog parakomandera koji
se rascvetavao.
Mimoiao sam ga brzinom od preko 240 kilometara
na sat, iliti 67 metara u sekundi. S obzirom na toliku
brzinu, sumnjam da mi je video izraz lica. Ali da je stigao, ugledao bi izraz gole zapanjenosti. Nekako sam u
mikrosekundama uspeo da reagujem na situaciju koja
bi inae, da sam imao vremena da stvarno razmislim o
njoj, bila za mene previe sloena.
A ipak... razreio sam je, i obojica smo sleteli ivi i
zdravi. Kao da je moj mozak, suoen sa situacijom koja
je zahtevala vie od njegove uobiajene sposobnosti,
zadobio naas nadljudsku mo.
Kako sam to izveo? Za svojih dvadeset i vie godina rada na polju neurohirurgije prouavanja mozga,
analize njegovog funkcionisanja, operacija izvedenih
na njemu imao sam mnotvo prilika da lupam glavu
upravo nad tim pitanjem. Na kraju sam odgovor pripisao

14

15

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

injenici da je mozak uistinu izuzetan ureaj: izuzetniji

nego to i slutiti moemo.
Sada pak shvatam da je pravi odgovor na to pitanje
dublji. No da bih sagledao taj odgovor, morao sam proi
kroz potpunu metamorfozu ivota i svog pogleda na
svet. Ova knjiga pripoveda o dogaajima koji su promenili moje stavove o tome. Iako je mozak jedan udesan
mehanizam, oni su me ubedili da mi tog dana ivu glavu
uopte nije spasao on. U trenutku kad je drugi akov
padobran poeo da se otvara, u akciju je uleteo jedan
mnogo dublji deo mog bia. Deo koji je uspeo da reaguje
tako brzo zato to nije ni bio vezan za vreme, onako kako
su vezani mozak i telo.
Bio je to isti onaj deo mog bia, u stvari, koji mi je u
detinjstvu izazivao takvu udnju za nebesima. Nije to
samo najmudriji ve i najdublji na deo, pa ipak, sve do
poznih godina ja nisam uspevao da poverujem u njega.
No sada verujem, a stranice koje slede ispriae vam
zato.

neuroendokrinologiju, koja izuava interakcije izmeu

nervnog sistema i endokrinog sistema skupova lezda
koje lue hormone i na taj nain upravljaju veinom
telesnih aktivnosti. Dve od tih jedanaest godina proveo
sam i u istraivanju patoloke reakcije krvnih sudova
u jednom podruju mozga kada je prisutan izliv krvi
izazvan aneurizmom sindrom poznat kao cerebralni
vazospazam.
Poto sam odradio specijalistiki sta iz oblasti neurohirurgije u Njukaslu na Tajnu u Engleskoj, petnaest
godina sam proveo na Harvardskom medicinskom
fakultetu kao vanredni profesor hirurgije, sa specijalizacijom iz neurohirurgije. U tim godinama sam operisao bezbroj pacijenata, a mnogima je mozak bio u
ozbiljnom, pa i po ivot opasnom stanju.
U istraivakom radu veinom sam se bavio razvojem naprednih tehnikih procedura kao to je stereotaktika radiohirurgija, tehnika koja hirurgu omoguuje
da precizno usmerava talase zraenja na odreene mete
u dubini mozga a da pritom ne oteti okolna podruja.
Takoe, uestvovao sam u razvoju neurohirurkih procedura pomou slike dobijene magnetnom rezonancom, jer one su kljune u tretiranju teko izleivih stanja
mozga kao to su tumori i vaskularni poremeaji. U tom
razdoblju bio sam i autor ili koautor vie od 150 radova
i napisa objavljenih u uskostrunim medicinskim asopisima, a svoje nalaze predstavio sam na preko dvesta
medicinskih konferencija irom sveta.

16

Ja sam neurohirurg.
Diplomirao sam 1976. na Univerzitetu Severne
Karoline u apel Hilu, na odseku hemije, a medicinsku
diplomu sam stekao 1980. na Medicinskom fakultetu
Djukovog univerziteta. Za tih jedanaest godina studiranja i stairanja na Djuku, te rada u Masausetskoj
optoj bolnici i na Harvardu, usredsredio sam se na

17

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

Ukratko, posvetio sam se nauci. Moj ivotni poziv bio

je da uz pomo orua savremene medicine pomaem
ljudima i leim ih, da saznam neto vie o funkcionisanju ljudskog tela i mozga. Smatrao sam neizmernom
sreom to to sam se u njemu pronaao. to je jo vanije,
imao sam prelepu enu i dvoje divne dece, i premda sam
u mnogom pogledu bio oenjen svojim radom, nisam
zapostavljao porodicu, smatrajui je jo jednim velikim
blagoslovom u mom ivotu. Po mnogo emu ja sam bio
veoma srean ovek i znao sam to.
Desetog novembra 2008, u mojoj pedeset petoj godini, meutim, kao da me je izdala srea. Pogodila me je
retka bolest i na sedam dana me bacila u komu. Za to
vreme je itav moj neokorteks spoljna povrina mozga,
onaj njegov deo koji nas ini ljudima bio iskljuen.
Van funkcije. Jednom reju, odsutan.
Kad vam je mozak odsutan, odsutni ste i vi. Budui
da sam neurohirurg, nasluao sam se bio pria od ljudi
koji su proiveli udna iskustva, obino nakon zatajenja
srca: o putovanjima u misteriozne, predivne predele; o
razgovorima s pokojnim srodnicima ak i o susretima
sa samim Bogom.
Divne pripovesti, u to nema sumnje. Ali sve su one,
po mome tadanjem miljenju, bile puka matarija. ta
izaziva ta onostrana iskustva o kojima takvi ljudi vrlo
esto govore? Nisam tvrdio da to znam, ali znao sam
da su zasnovana na radu mozga. Na njemu se zasniva
itava svest. Ako mozak ne radi, ne moemo biti svesni.

To je zato to je mozak na prvom mestu maina koja

proizvodi svest. Kad se maina pokvari, prestaje i svest.
Koliko god da je prava mehanika modanih procesa
sloena i tajanstvena, sutina jeste do te mere prosta.
Iupajte kabl i televizor e se ugasiti. Predstava je gotova, nebitno je koliko ste uivali u njoj.
Tako bih vam makar rekao pre no to se pokvario
moj roeni mozak.
Dok sam bio u komi, mozak mi nije radio nepravilno on uopte nije radio. Sada verujem da je moda
upravo to i bilo uzronik dubine i intenziteta iskustva
bliske smrti koje sam lino proiveo za to vreme. Mnoga
iskustva bliske smrti zabeleena su u situacijama kad
pacijentu neko vreme nije radilo srce. U tim sluajevima, neokorteksu se privremeno prekida aktivnost, ali
manje-vie ne trpi preveliko oteenje, pod uslovom da
mu se obezbedi dotok krvi obogaene kiseonikom uz
pomo kardiopulmonalne reanimacije ili reaktivacije
srane funkcije najdue kroz etiri minuta otprilike. Ali
u mom sluaju mrtav je bio i mozak. Susreo sam se sa
stvarnou jednog sveta svesti koja je postojala potpuno
nezavisno od ogranienja mog fizikog mozga.
U neku ruku, moje iskustvo bilo je savren juri razliitih iskustava bliske smrti. Kao neurohirurg koji se
vie decenija bavio istraivanjima i radom u operacionoj sali, bio sam u natproseno povoljnom poloaju da
prosudim ne samo realnost ve i implikacije onog to
mi se dogodilo.

18

19

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

Te implikacije po svojoj ogromnosti izmiu svakom

opisu. Lino iskustvo pokazalo mi je da smrt tela i mozga
ne znae kraj svesti, da se ljudsko iskustvo nastavlja i
nakon smrti. to je jo vanije, ono se nastavlja pod
budnim pogledom Boga, koji voli i uva svakoga od nas,
kao to brine i o tome kuda konano ide i sva vaseljena
i svaki stvor u njoj.
Mesto na koje sam ja stigao bilo je stvarno. Tako
stvarno da na ivot ovde i sad deluje u poreenju s
njime potpuno kao san. To, meutim, ne znai da ne
cenim ivot kojim sada ivim. Cenim ga, zapravo, vie
no pre. Zato to ga sad sagledavam u pravom kontekstu.
Ovaj ivot nije bez svoga znaaja. Ali odavde mi ne
moemo sagledati tu injenicu makar u najveem
broju sluajeva. Ono to se meni desilo dok sam bio
u komi bez pogovora je najvanija pria koju u ikad
ispriati. Ali ona je i prevrtljiva, jer je krajnje strana
uobiajenom razumevanju. Nije pria o kakvoj se naprosto trubi na sva usta. U isto vreme, moji zakljuci se
zasnivaju na medicinskoj analizi sopstvenog iskustva
i na mome prisnom poznanstvu s veinom naprednih
shvatanja na polju nauke o mozgu i prouavanja svesti.
im sam shvatio istinu koja se krije iza moga putovanja,
znao sam da je moram ispriati. Da je ispriam kako
treba to mi je postalo glavni ivotni zadatak.
To ne znai da sam se okanio svoga medicinskog
rada i ivota neurohirurga. Ali sada kada znam da sam
bio povlaen da shvatim da se na ivot ne okonava sa

smru tela ili mozga, smatram svojom dunou, svojim

pozivom da opiem ljudima ta sam video izvan tog tela
i izvan ovoga sveta. Naroito sam eljan da svoju priu
podelim sa onima koji su ve uli pripovesti sline mojoj
i poeleli da poveruju u njih, ali nisu to uspeli do kraja.
Takvim ljudima, vie no svima drugima, upuujem
ovu knjigu i poruku sadranu u njoj. Ono to imam da
vam ispriam vanije je od svega to e vam iko ikada
ispriati, i istinito je.

20

21

1.

Bol

Linberg, Virdinija 10. novembar 2008.

i su mi se naglo otvorile. U tami nae spavae

sobe, usredsredio sam pogled na crveno svetlace
sata na nonom stoiu: 4.30 ujutru sat vremena pre
no to obino ustajem da bih se otisnuo na sedamdesetominutnu vonju od nae kue u Linbergu do Fondacije za fokusiranu ultrazvunu hirurgiju u arlotsvilu,
gde sam radio. Moja supruga Holi jo je vrsto spavala
pored mene.
Dve godine pre toga, 2006, poto sam se gotovo dvadeset godina bavio akademskom neurohirurgijom u
irem podruju Bostona, preselio sam se sa Holi i itavom porodicom u brdovitu Virdiniju. Holi i ja smo se
upoznali u oktobru 1977, dve godine poto smo oboje
zavrili koled. Holi je bila na magistarskim studijama likovnih umetnosti, a ja na medicinskom fakultetu.
Nekoliko puta bila je izala s mojim cimerom i kolegom
Vikom. Jednoga dana doveo ju je da je upozna sa mnom
verovatno da se malo pravi vaan. Kad su polazili,

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

rekao sam Holi da navrati kad god poeli, i dodao da se

ne mora smatrati obavezanom da povede i Vika.
Prilikom prvog naeg pravog izlaska, povezli smo
se na neku urku u arlotu u Severnoj Karolini, to je
znailo dva i po sata kolima do tamo i isto toliko natrag.
Holi je imala laringitis, pa sam devedeset devet posto
prie u oba smera morao da obavim ja. No to mi nije
teko palo. Venali smo se u junu 1980. u Episkopalnoj
crkvi Svetog Tome u Vindzoru u Severnoj Karolini, a
ubrzo posle toga preselili smo se u stambeni blok Rojal
ouks u Daramu, gde sam radio u Djukovom univerzitetskom medicinskom centru kao hirurg-staista. Stan
nam je bio daleko od kraljevskog, a ne pamtim ni da sam
negde u blizini opazio ijedan hrast.* Imali smo vrlo malo
novca, ali oboje smo bili toliko zauzeti i toliko sreni
to smo zajedno da nismo za to marili. Meu prvim
odmorima bila nam je prolena kamping-tura po plaama Severne Karoline. Prolee je u obe Karoline sezona
za komarie, a na ator nije nudio neku veliku zatitu
od njih. No svejedno smo se ludo provodili. Dok sam
jednog popodneva plivao u penuavim talasima Oukrakouka, izumeo sam nain da nalovim plavih rakovica
koje su mi se vrzmale oko nogu. Poneli smo ogromnu
hrpu u motel Poni ajlend, gde su bili odseli neki nai
prijatelji, pa smo spremili rakovice na rotilju. Bilo ih

je u obilju za sve nas. Ali uprkos svem naem stezanju

kaia, nije mnogo vremena prolo a ustanovili smo da
nam neprijatno ponestaje gotovine. Tad smo noivali
kod naih najboljih prijatelja Bila i Peti Vilson, te nam
je iz ista mira dunulo da im se jedne veeri pridruimo
na tomboli. Bil je ve deset godina, svakog leta, odlazio
tamo etvrtkom i nikad nita nije dobio. Holi je pak prvi
put igrala tombolu. Nazovimo to poetnikom sreom,
ili prstom provienja, tek dobila je dvesta dolara, to
je za nas bilo kao pet hiljada. Te pare produile su nam
letovanje, a bili smo i mnogo oputeniji.
Diplomu doktora stekao sam 1980, a iste te godine
je i Holi stekla svoju i zapoela karijeru kao umetnik i
predava. Prvu samostalnu operaciju mozga izveo sam
na Djuku 1981. Na prvi sin Iben IV rodio se 1987. u
Bolnici za majke Princeza Meri u Njukaslu na Tajnu, u
severnoj Engleskoj, za vreme moje specijalizacije u oblasti cerebrovaskularne medicine, a na mlai sin Bond
rodio se 1998. u Brigamovoj i enskoj bolnici u Bostonu.
Voleo sam tih petnaest godina provedenih na Harvardskom univerzitetu i u Brigamovoj i enskoj bolnici.
Naoj porodici su u najdraem seanju ti dani koje smo
proiveli u irem podruju Bostona. Ali 2005. Holi i ja
smo se saglasili da nam je vreme za povratak na jug.
eleli smo da budemo blie svojima, a ja sam u selidbi
video i priliku da steknem malo vie samostalnosti nego
to sam je imao na Harvardu. Zato smo u prolee 2006.
zapoeli ivot iznova u Linbergu, u brdima Virdinije.

24

* Ime naselja (Royal oaks) na engleskom znai kraljevski hrastovi. (Prim. prev.)

25

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

Nije nam trebalo mnogo vremena da se opet ugnezdimo u taj oputeniji ivot kakvim smo oboje sreno
odrastali na jugu.

Istog trena je bol poleteo za jo jedan stepen navie

kao tupo, grozno pulsiranje koje mi je prodiralo duboko
u donji deo kime. Ne dirajui usnulu Holi, oprezno sam
se odunjao hodnikom do velikog kupatila na spratu.
Odvrnuo sam esmu i spustio se u kadu, prilino
siguran da e toplota odmah doneti poboljanje. Greka.
im se kada napunila do polovine, znao sam da sam se
prevario. Ne samo to se bol pogorao ve je sada postao
toliko jak da sam se uplaio da u morati moda vikom
da dozovem Holi kako bi mi pomogla da izaem iz kade.
Razmiljajui o tome u koliko sam se budalastoj situaciji naao, pruio sam ruku i dohvatio pekir koji je
visio o drau tano iznad mene. Polako sam ga povukao
do jednog kraja kako bi bila manja ansa da se dra
izvali iz zida, pa se neno digao na miie.
Niz lea mi je sevnuo nov udar bola, toliko jakog
da sam jeknuo. Ovo izvesno nije grip. Ali ta bi drugo
moglo biti? Poto sam se uz batrganje iupao iz klizave kade i navukao skerletnocrveni frotirni bademantil,
polako sam se vratio u spavau sobu i kljoknuo na krevet. Opet sam bio sav mokar od hladnog znoja.
Holi se promekoljila i obrnula.
ta je bilo? Koliko je sati?
Ne znam, rekao sam. Lea. Imam ozbiljne bolove.
Holi je uzela da mi masira lea. Na moje iznenaenje,
malice mi je laknulo. Doktori veinom ne prihvataju
bolest ba vedro. Ni ja nisam izuzetak. Nakratko sam bio
ubeen da e bol i to to ga je izazvalo konano poeti

26

Naas sam samo leao tako, neodreeno pokuavajui

da utvrdim ta me je to probudilo. Prethodni dan
nedelja bio je sunan, vedar i mrazovit klasino
virdinijsko vreme u poznu jesen. Holi, Bond (tada desetogodinjak) i ja bili smo na rotilju kod jednog suseda.
Uvee smo razgovarali telefonom sa Ibenom IV (tada
dvadesetogodinjakom), koji je u to vreme bio bruco
na Univerzitetu Delavera. Jedina neprijatnost tog dana
bio je blag respiratorni virus koji smo Holi, Bond i ja jo
vukli od prethodne nedelje. Neposredno pred polazak
na spavanje zabolela su me lea, pa sam se na brzinu
okupao, to je naizgled ukrotilo bol. Pomislio sam da
sam se moda probudio tako rano ujutru zato to me
virus u telu jo vreba.
Malice sam se promekoljio u krevetu i niz kimu
me je prostrelio udar bola neuporedivo snaniji nego
prethodne veeri. Oigledno je virus gripa jo prisutan,
i to jai nego to sam mislio. Kako sam bio sve budniji,
tako je i bol bio sve gori. Poto nisam mogao opet da
zaspim, a imao sam jo itav sat do poetka radnog dana,
odluio sam da se jo jednom okupam u toploj vodi. Seo
sam u krevetu, spustio noge na pod i ustao.

27

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

da se povlai. Ali u pola sedam, kad sam obino kretao

na posao, i dalje sam bio u agoniji i takorei oduzet.
U pola osam je u nau sobu doao Bond, radoznao
da sazna zato sam jo kod kue.
ta je bilo?
Tati nije dobro, duo, rekla je Holi.
Ja sam jo leao na krevetu potrbuke, s glavom poduprtom jastukom. Bond mi je priao, pruio ruke i poeo
neno da mi masira slepoonice.
Na njegov dodir, glavu mi je prostrelilo neto nalik
munji najgori bol dotad. Dreknuo sam. Iznenaen
mojom reakcijom, Bond je odskoio.
Nije nita, obratila se Holi Bondu, oigledno mislei
upravo suprotno. Nisi ti kriv. Tatu strano boli glava. A
onda sam je zauo kako izgovara, vie sebi nego meni:
Razmiljam da li da zovem hitnu pomo.
Ako neto doktori mrze vie od svoje bolesti, onda je
to dolazak u hitnu pomo u ulozi bolesnika. Zamislio
sam ve kuu koja se puni radnicima hitne pomoi,
reanje rutinskih pitanja, vonju do bolnice, popunjavanje dokumentacije... Zamislio sam i to kako e mi
u jednom trenutku laknuti, pa u se pokajati to sam
uopte i zvao hitnu pomo.
Ne, sve je u redu, rekao sam. Trenutno ne valja, ali
uskoro e biti bolje. Mislim da bi trebalo da pomogne
Bondu da se spremi za kolu.
Ibene, ja stvarno mislim da...

Nita mi nee biti, prekinuo sam je, lica jo zarivenog u jastuk. I dalje sam bio oduzet od bola. Najozbiljnije, nemoj zvati hitnu. Nije mi toliko zlo. Samo imam
gr miia u krstima i glavobolju.
Preko volje, Holi je odvela Bonda u prizemlje i dala
mu da dorukuje, pa ga poslala do kue jednog druga
u istoj ulici, da se s njim poveze do kole. Dok je Bond
izlazio iz kue, sinulo mi je neto: ukoliko jeste posredi
neto ozbiljno i ako zaista zavrim u bolnici, moda ga
neu tog popodneva videti posle kole. Skupio sam svu
snagu i graknuo: Lepo se provedi u koli, Bonde!
Kad se Holi vratila na sprat da proveri kako mi je,
ve me je obarala nesvestica. Mislei da dremam, ostavila me je da se odmorim i sila da pozove neke moje
kolege, u nadi da e uti njihovo miljenje o tome to
se sa mnom dogaa.
Dva sata potom, poto je procenila da sam se dovoljno odmarao, vratila se da vidi kako mi je. Otvorivi vrata
nae sobe, ugledala me je kako leim u istom poloaju
kao i pre. Ali kad me je paljivije osmotrila, primetila je da mi telo nije oputeno kao tad, ve da je kruto
kao drvo. Upalila je svetlo i videla da se silovito tresem.
Donja vilica bila mi je neprirodno isturena, a oi otvorene i izvrnute.
Ibene, kai neto!, zavritala je Holi. Kako nisam
odgovorio, pozvala je hitnu pomo. Kola su stigla za
manje od deset minuta; hitro su me preneli i povezli me
na urgentno odeljenje Linberke opte bolnice.

28

29

30

Dr Iben Aleksander

Da sam bio pri svesti, saoptio bih Holi ta se tano

dogaalo na krevetu u tim stranim trenucima dok je
ekala hitnu pomo: epileptini napad pune snage, izazvan nesumnjivo nekim izuzetno snanim okom koji
je doiveo mozak.
Ali, naravno, nisam bio u mogunosti da joj to kaem.
Narednih sedam dana, za Holi i decu biu prisutan
samo kao telo. Ne pamtim nita od onoga to se te nedelje deavalo na ovom svetu, te sam morao da od drugih
napabirim te delove prie koji su se deavali za vreme
mog nesvesnog stanja. Mog bia, mog duha kako god
elite da nazovete taj centralni, ljudski deo mene vie
nije bilo tu.

2.

Bolnica

rgentno odeljenje Linberke opte bolnice drugo

je po prometu u Virdiniji, a obino je rad u punom
jeku ve u pola deset. Ni taj ponedeljak nije bio izuzetak.
Iako sam radnim danima veinom bio u arlotsvilu,
mnogo sam vremena proveo i u operacionoj sali Linberke opte, pa sam tamo poznavao takorei sve ljude.
Lora Poter, doktorka sa urgentnog i moja poznanica
s kojom sam gotovo dve godine blisko saraivao, dobila
je iz hitne pomoi obavetenje da na njeno odeljenje
stie pedesetetvorogodinji belac s dijagnozom status
epilepticus. Dok je silazila ka ulazu za kola hitne pomoi, u glavi je pretresla spisak moguih uzroka stanja
tog novog pacijenta. Bio je to isti onaj spisak koji bih
pretresao i ja da sam se naao na njenom mestu: nagli
raskid sa alkoholom; predoziranost nekom drogom;
hiponatremija (abnormalno nizak nivo natrijuma u
krvi); modani udar; metastatiki ili primarni tumor na
mozgu; intraparenhimna hemoragija (krvarenje unutar
modanog tkiva); apsces na mozgu... i meningitis.