Vladimir Gligorov Talog

www.pescanik.
net
Urednice:
Svetlana Luki i Svetlana Vukovi
Naslovna strana i prelom:
Slavia Savi Ideaman
Za izdavaa: Svetlana Luki i Svetlana Vukovi

Korektura: Milo iri i Jelena Dombi
Dizajn korica: Slavia Savi
Prelom: Ivan Miladinovi
igoja tampa 2010.
Tira: 1000
ISBN 978-86-86391-24-7
Beograd, 2010.
Izdanje pomogao:
CIP -
,
172.1
33(497.11)
323(497.11)
316.4(497.11)
, , 1945Talog : ogledi o prednostima slobode /
Vladimir Gligorov. - Beograd : Peanik, 2010
(Beograd : igoja). - 455 str. ; 20 cm
Deo teksta na engl. jeziku. - Tira 1.000. Beleka o autoru: str. 453-454. - Registar.
ISBN 978-86-86391-24-7
a) b) c) d)
- e) f) -
COBISS.SR-ID 178551820
www.pescanik.net
Vladimir Gligorov
TALOG
Ogledi o prednostima slobode
www.pescanik.net
Urednice:
Svetlana Luki i Svetlana Vukovi
SADRAJ
Beleka izdavaa
Istorija i individualizam
Teritorije i ostale ustavne stvari
Neoliberalizam i pravinost
Liberali su problem
Gas, nafta, cena i izbori
Vanredno stanje
Krivi su, naravno, liberali
Ekonomski nacionalizam
Sada je potrebno samo pobediti
Nasilje kao izborna strategija
Besciljna spoljna politika
Strani novac i izbori
Istorija neuspeha
Politika stabilnost i ruski primer razduivanja
Falsifikat
Kraj i poetak
Nita nije izgubljeno
Nacionalna vlada
Nepoverenje
O optoj volji
Pre 68. i posle
ta je Evropska unija
Sve moe
11
13
15
21
23
25
27
29
31
36
39
43
47
50
52
55
57
61
66
68
71
80
87
92
Privredna politika nove vlade

Moralna prava
O cenama
Josip Broz Tito to the Rescue
Nikada
The Oh I see Moment
Ruski problem
Nacionalizam i kraj istorije
U paketu
Patriotizam, nacionalizam i kako ih razumeti
Jo jedna izgubljena decenija
Kako razumeti finansijsku krizu?
Ciljevi
Pomirenje
Prodavci magle
Kriza u nevreme
Promena
Kapitalizam i odgovornost
Objanjenja
Evroskeptici
tetom na tetu
Veliko preterivanje
Potrebne su liberalne reforme
MMF Stands by Serbia
Vreanje rtava
Razboritost
Moralne vrednosti i moralna diskriminacija
Komunistika zavera
Pogreke: moralne, logike i druge
96
101
104
110
113
116
118
121
126
129
134
138
143
146
149
152
158
162
168
174
175
179
183
190
192
195
198
203
206
Pamenje i oekivanja
Talog
Miljenje o secesiji
Nestabilnost
Najgore
Opozicija i izbori
Korupcija
Identitet
Odgovornost
Vreme stoji
Politika naela i istine
Ruski zajam
Atlantska bezbednost
ta bee nesvrstavanje
Cena izbora
Ni MMF nije to je bio
Zanimljivo
Trebalo bi
Razumevanje i opravdanje
Drvee i ljudi
Dravni i nacionalni interesi
ikago ili Avganistan
Korist od slobode
Neravnotee i cene
EU do 2014.
Vrednosti
Politiki i pravni argumenti
Populizam
Plate
211
214
219
221
232
233
240
241
248
250
252
256
257
262
265
268
281
282
293
298
303
310
312
313
317
319
321
323
324
Ideoloki namet
Da li e i nova godina biti izgubljena
Bojazan
Rezolucije
Traenje smisla
Posle Beke inicijative
Munina
A sada, svi na izvozne zadatke
Platani
Duan kao Grka
Dva pristupa
Odliv mozgova
La i izdaja
ta uopte znamo
Ostavka guvernera
Lov na uzroke
Rusija i modernizacija
Druga tranzicija
ta kau cifre
Nema veze
Tehniki i statusni sporazum
Automobili i kutije
Sutina i identitet
Neoklasicizam na Balkanu
O ekstremizmu, politiki
Razjanjenja
O odgovornosti u demokratiji
325
328
331
334
337
338
340
342
343
344
348
350
351
353
368
370
377
380
382
389
392
393
397
398
405
408
410
Nine articles in English

The economic consequences of Serbias Kosovo policy
Does Serbia have a foreign policy
Everything is possible
In a package
Reconciliation
A policy of principle and truth
The case of Serbia
Serbia loses at ICJ
Questions and answers
413
415
420
425
429
432
434
439
446
449
Beleka o autoru
453
Index imena
455
Beleka izdavaa
Pred vama su tekstovi koje je Vladimir Gligorov napisao za
Peanik, Blic, NIN, Helsinku povelju, Ekonomist, Politiku,
Danas, asopis Banka i Cord Magazine.
Tekstovi su nastali izmeu dva septembra, 2006. i 2010. godine.
Na kraju knjige je izbor od devet eseja prevedenih na odlian
British engleski, ljubaznou The Bosnian Institute iz Londona i
naeg prevodioca Ivice Pavlovia iz Novoga Sada.
Naslov knjige je preuzet iz teksta Talog, napisanog u aprilu 2009,
u kojem se analizira koliko rasizma i mrnje prema Albancima
staje u jednu reenicu Dobrice osia.
Ovo je knjiga sa poukom. Ona dokazuje da su ekonomija i politika
povezane. Da drutvo obilja naseljavaju slobodni ljudi.
Najzabavniji deo su citati kojima autor poinje neke od tekstova.
Tajno sredite knjige je u eseju Identitet.
Uite i uivajte:
It is the thought, the smile, and the sound of the piano that matter.
11
Istorija i individualizam
Ne znam kontekst u kojem je Marti Ahtisari izjavio ono to mu se
pripisuje da je izjavio. Pretpostavljam da se raspravljalo o kolektivnim
pravima i odgovornostima Srba i Albanaca u Srbiji i na Kosovu. Moda
bi u kontekstu poveane osetljivosti na pojam kolektivne krivice moglo
da se razmisli o tome da se kolektivizam odbaci, ne samo kada je re o
odgovornosti, ve i kada je re o pravima.
Recimo, moda bi se moglo razmisliti ta je tano znaenje ustavne
odredbe, ako se ona unese u novi ustav Srbije, da je to drava Srba
i drugih graana. Graani, pretpostavljam, imaju individualna prava i
obaveze, a Srbi? U drugim zemljama gde su se unosile takve odredbe
tvrdilo se da se time samo istie istorijska injenica o tome ko je
zasluan za stvaranje drave, a raunam i odgovoran. Ali ako je istorija
vana kada se odreuje ija je drava, mora biti da je vana i kada se
utvruje i to ko je odgovoran za to to je injeno u ime te drave.
Ako se sada zaista prihvata individualizam, trebalo bi oekivati da
se tako definie i drava, a i da se drugi narodi takoe shvataju kao
skup individua. To bi recimo znailo da se smatra neprikladnim
govoriti o agresivnoj etnikoj grupi, to ne samo da jednom etnikom
kolektivitetu pripisuje svojstva, ve ga okrivljuje za zloinake namere,
jer je agresija zloin jedne ili druge vrste.
Mislim da samo ova dva primera govore o tome emu bi sve vodio
dosledni individualizam. U rekacijama na izjavu gospodina Ahtisarija
reeno je i da je neumesno ukazivanje na posledice Miloevieve
vladavine po reenje konanog statusa Kosova, odnosno odnosa izmeu
Srbije i Kosova. Zanimljivo je zapitati se ima li nekoga u pregovarakom
timu ko veruje u to da je Miloevieva vladavina beznaajna po ishod
sadanjih pregovora o Kosovu? Na ovo nije teko dati odgovor. Mislim
da je jasno da niko, ili bar niko ko je meni poznat u pregovarakom
timu, ne bi bio spreman da krajem osamdesetih godina ili u bilo kom
asu pre 1999. ponudi predstavnicima Kosova ovo to im sada nudi.
13
Ovde se uvek prisetim reakcije na kraju osnivake skuptine Demokratske

stranke, kada je proitana izjava o Kosovu u kojoj se pozivalo, navodim
po seanju, na razgovore sa demokratskim predstavnicima Albanaca.
Nastala je pobuna u sali i kasnije na Glavnom odboru na samu
pomisao da se sa Albancima uopte razgovara; pregovori se nisu smeli
ni pomenuti. O tome ta se smatralo da im se moe ponuditi govori
postojei ustav. Dakle, tek posle jedne decenije Miloevieve vladavine
i vie od pet godina od njegove smene, razgovara se i pregovara sa
predstavnicima vlasti na Kosovu i nudi im se priznanje suverenosti koja
bi bila okrnjena samo za mesto u Ujedinjenim nacijama.
U kom to smislu onda Miloevieva vladavina nije vana za ishod
pregovora o statusu Kosova? Druga je stvar to bi bilo bolje kada
dve strane ne bi raspravljale o prolosti i kada bi se usredsredili na
nalaenje reenja koje uvaava interese obe strane. Ovde bi samo usput
trebalo ukazati da, ako bi trebalo ostaviti po strani period Miloevieve
vladavine, ne bi trebalo pominjati ni srednji vek i zlatno doba srpske
drave kao razlog da se Srbiji prizna pravo na Kosovo. No, nema
sumnje, najbolje bi bilo kada bi dve strane raspravljale o tome kako
da urede svoje odnose u interesu budunosti. To znai da bi trebalo da
nau kompromisno reenje.
E sada, kompromis podrazumeva da se obe strane saglase sa reenjem,
a to nije mogue ako se od nekoga trai da na kraju bude u gorem
poloaju nego to je bio na poetku. I tu valja videti da ono to nude
srpski pregovarai nije prihvatljivo za albansku stranu, zato to bi time
oni imali manje nego to imaju sada. Delili bi suverenost sa Srbijom, bar
na ogranieno vreme, a sada je dele sa meunarodnom zajednicom. Za
vlasti na Kosovu postojee stanje je prihvatljivije. Srpska bi strana, opet,
trebalo da doe do toga da moe nesmetano da ostvaruje interese koje
ima na Kosovu, a to su oni koji se odnose na decentralizaciju, svojinu i
sve ono to je vezano za verske i druge kulturne objekte.
14
Vladimir Gligorov Talog
Mnogi, ako ne i svi, ne bi bili spremni ni da sa tim predstavnicima

razgovaraju.
Pregovori su bili zamiljeni upravo tako da omogue dvema stranama

da uz meunarodno posredovanje dou do tog kompromisa. I bez
obzira na sve ove usputne rasprave o istoriji i kolektivizmu, ishod e
biti upravo takav kompromis.
Peanik.net, 20.09.2006.
Teritorije i ostale ustavne stvari

Sada kada je ustav postao dostupan javnosti, da vidimo ta tano
u njemu pie. Recimo, budui da se procedura donoenja ustava
opravdava njegovim sadrajem, pre svega odreenjima o ustavnom
poloaju Kosova, koliki je znaaj Kosova za izabrana ustavna reenja?
Odgovor je: nikakav. Po onome to pie u ustavu, to je ustav Srbije iji
Kosovo nije deo. Ovo se moe videti i ako se postavi ovakav test: da li
bi bilo potrebno promeniti ovaj ustav Srbije ako bi Kosovo prihvatilo
da ima sutinsku autonomiju, i da li bi trebalo promeniti ustav ako
bi Kosovo ostalo izvan Srbije? Odgovor na prvi deo pitanja je da, a
na drugi ne. Dakle, ovo je ustav Srbije kojoj Kosovo ne pripada. Evo
zato.
Tano je da se u preambuli kae da je Kosovo deo Srbije, ali je iz
teksta ustava jasno da to nije tako u pravnom smislu rei. U nekim
opravdanjima preambule se pominjao primer Savezne republike
Nemake (biva zapadna Nemaka) iji je ustav u naelu vaio i u
Demokratskoj republici Nemakoj (biva istona Nemaka), samo to
se nije primenjivao, jer je ova druga imala svoj sopstveni ustav i bila
meunarodno priznata drava. im su se, meutim, stekli uslovi, to jest
im su se dve Nemake ujedinile, ustav Savezne republike Nemake je
poeo da se primenjuje na celoj teritoriji uveane drave. Isto je i sa
ustavom SAD koji se nije menjao sa porastom broja drava lanica. Ovaj
15
Prvo, ve se u prvom lanu negira smisao preambule, ili bar onog njenog
dela koji se odnosi na Kosovo, jer se kae da je Srbija drava srpskog
naroda i graana Srbije. Jasno je da bi takva formulacija bila nemogua
ukoliko bi taj ustav trebalo da vai i na Kosovu. Srbija bi mogla da bude
multietnika ili graanska drava, ali se ne bi moglo oekivati da bi se
na Kosovu obezbedila saglasnost da je ta pokrajina deo drave srpskog
naroda i svih graana koji u njoj ive. Dakle, prvi lan ustava ograniava
Srbiju na teritoriju u koju ne spada Kosovo. Moe se rei da bi se taj lan
promenio kada bi Kosovo ulo u sastav Srbije, to je upravo dokaz da je
ovaj ustav samo ustav Srbije, ali ne i Kosova.
Drugo, i moda mnogo vanije, ustav definie Srbiju kao jedinstveno
pravno podruje, da se tako izrazim. To je u potpunom nesaglasju
sa stavom iz preambule da Kosovo ima sutinsku autonomiju. Ako
se pogledaju predlozi o tome ta se podrazumeva pod sutinskom
autonomijom, jasno je da je re o potpunoj unutranjoj suverenosti
Kosova. Kosovo bi imalo ustav u kojem bi pisalo ono to graani Kosova
u njemu zapiu. Dakle, ovako kako je ustav Srbije formulisan, on moe
da ima pravnu vanost samo na teritoriji Srbije iji Kosovo nije deo.
Ovde je moda mesto da se ukae na nerazumevanje koje je duboko
ukorenjeno u srpskoj javnosti, a koje je sada zapisano u sam ustav.
Naime, u pravnom, a pogotovo ustavnom smislu, teritorija je samo
prostor na kojem vai odreen pravni sistem. Ako se kae, kao to se
kae u predlozima o sadraju sutinske autonomije koji su izneti u
javnosti, da Srbija ne tei da protegne svoj pravni sistem na Kosovo,
to znai da se ona time odrie te teritorije, budui da ne moe i ne
namerava da donosi zakone koji vae na toj teritoriji. Deklaracija o tome
da je ta teritorija uvek bila i uvek e biti deo Srbije ima tano onoliko
pravnog smisla koliko je istorijski tana.
16
srpski ustav ne bi mogao da se primenjuje na celokupnoj teritoriji Srbije

ako bi ona ukljuivala Kosovo. Dakle, to je ustav Srbije ali ne, ak ni u
naelu, i Kosova. Dovoljna su samo dva primera da bi se to videlo.
Iz ovoga se moe zakljuiti, to ne bi trebalo da bude neko posebno

otkrie, da je potpuno liena osnova tvrdnja da su nain usvajanja
ustava i njegov sadraj odreeni potrebom da se zatite srpski interesi
na Kosovu. O tome u ustavu nema ni rei i, u stvari, ovo je ustav kojim
se posredno priznaje suverenost Kosova.
Zato se onda ustav donosi uz patriotsku propagandu? To se moe
delimino zakljuiti na osnovu teksta samog ustava. On, naravno,
ne moe a da ne bude u skladu sa shvatanjima ili jo vie interesima
ustavopisaca. To se vidi praktino u svemu. Najvie u tome to je ustav
pun deklaracija koje ni na koji nain ne obavezuju pisce ustava, a to su
elnici partija koje oekuju da zadugo vladaju Srbijom.
Pored deklarativnih stavova o Kosovu, svakojaka deklarativna obeanja
se mogu nai u gotovo svim delovima ustava. Moda je po karakteru
najslinije deklarativnom stavu o kosovskoj teritoriji pozivanje na
socijalnu pravdu. Iz samog teksta ustava se ne moe zakljuiti ta
se pod tim podrazumeva. Na jednom se mestu govori o jednakim
mogunostima (mukaraca i ena), a na nekoliko se mesta govori o
jednakim uslovima, ali se nigde, bar ne dovoljno jasno, ne kae kako
e se te jednakosti obezbediti. Na jednom se mestu socijalna jednakost
odreuje utopijski. Kae se da su svima, pod jednakim uslovima,
dostupna sva radna mesta. To je, naravno, neostvarivo. Recimo, nije
realistino da e predsednik republike i predsednik vlade raspisati
konkurs za radna mesta svih onih savetnika koje imaju, posebno onih
koji su odluujue doprineli pisanju ovoga ustava. Pored toga trebalo
bi da oni obezbede i da izbor na tim konkursima vri nepristrasna
komisija, recimo sastavljena od stranih eksperata. Ako bi negde ovo
pravilo moglo da vai, to bi svakako bilo samo u javnom sektoru. U
privatnom sektoru, to ne bi bio sluaj u skladu sa pravima preduzetnika
i menadera da slobodno sklapaju ugovore o zapoljavanju. Da li e oni
ponude prikupljati konkursom ili posredstvom trita, to bi morao biti
njihov izbor. Ako bi drava ozbiljno shvatila ovaj lan ustava, morala bi
da nacionalizuje celokupno trite rada, to je utopijski cilj ak i ako bi
bio poeljan.
17
Takoe je zanimljiv stav o pravu na rad. On glasi: Jemi se pravo na rad,

u skladu sa zakonom. Time se kae da je re o ustavnom pravu, koje
se delegira zakonu. Takvih formulacija koje su u skladu sa uvenom
mudrou da neto moe da bude ali ne mora da znai ima na pretek.
Kao to ima i puno deklarativnih prava koja ustavopisci nisu znali kako
da formuliu, ili nisu znali da li bi da ih zajeme, pa su ih sve pomenuli
i prebacili u nadlenost zakona. Tako da tih prava zapravo i nema.
Posebno je zanimljivo kako se tretira svojina. Opet u skladu sa interesima
nekih od ustavopisaca, zadran je stav o ravnopravnosti svih oblika
svojine. Za razliku od Miloevievog ustava, u koji je taj stav bio unet
(uz protivljenje liberalne opozicije, jer je tada neto malo javne rasprave
bilo mada u sred leta) da bi se zadrala drutvena svojina, ovde se on
unosi da bi se sauvala dravna svojina. Usled toga se, ponovo, koristi
re ravnopravnost, mada ona nema nikakvog smisla kada je re o
18
Najvei deo ustava se sastoji od takvih deklarativnih, esto utopistikih

prava. Ona su deklarativna jer ne obavezuju vlasti na neki jasan i odreen
nain, a esto su utopistika jer su neostvariva. I kako biva kod takvih
pravnih formulacija, stvarni znaaj tu imaju ogranienja, kojih ima
svuda gde je neko od ustavopisaca smatrao da je potrebno da se vlast
umea. Tako, na primer, oigledno pod uticajem onih koji ne veruju
u slobodu govora, ona se ograniava na raznorazne naine. I druga
se prava i slobode ograniavaju, najee tako to se vlastima ostavlja
najira mogua diskrecija. Recimo, kae se da pravo svojine moe biti
oduzeto ili ogranieno samo u javnom interesu i da se zakonom moe
ograniiti nain korienja imovine. Ustavni stav o zatiti imovine bi
imao smisla samo ako bi se reklo da se zakonom ne moe ograniiti
nain njenog korienja. Ako se to ne eli, bilo bi potrebno rei zato, i
u kojim se tano sluajevima misli da bi to ograniavanje bilo u javnom
interesu. Ovako se jedno od kljunih prava liava ustavne zatite. Ovo
je nekome oigledno bilo toliko vano da je dodao jo dva lana u vezi
sa tim, na primer lan da je oduzimanje ili ograniavanje imovine radi
naplate poreza ili drugih dabina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu
sa zakonom.
razliitim oblicima svojine. to se odmah i konstatuje u samom ustavu,

jer se kae da e se zakonom regulisati kako se jedan oblik pretvara u
drugi, to bi rekao Karl Marks, to jest kako e se postojea drutvena
svojina privatizovati, a javna otuiti. Dakle, kada se recimo prodaje
privatna svojina, to je regulisano na jedan nain, a kada se prodaju
drutvena ili dravna, na drugi. Konano, iz ustava nije jasno da li se
samo privremeno prihvata postojanje drutvene svojine, jer se kae da
ona postoji, pa bi trebalo shvatiti i da je ona ravnopravna sa drugim
oblicima svojine, ali se onda ovi nabrajaju, a drutvena svojina se ne
pominje. Dodatno je pitanje zato se u ustavu nabrajaju oblici svojine,
jer se time ograniava normativni razvoj.
U ovom kontekstu je zanimljivo i kako je regulisana nacionalizacija.
Kae se da se privatna svojina moe prinudno pretvoriti u javnu, s
tim to e se vlasniku dati novana naknada koja je najmanje u visini
trine cene. Ovo je blago reeno kontradikcija. Trina cena se utvruje
slobodnom razmenom, koja podrazumeva pravo vlasnika da ne proda
ono to je njegovo privatno vlasnitvo. Drava, dakle, moe da kupi
pod, ironino govorei, ravnopravnim uslovima ono to joj je potrebno
na tritu. Ako, pak, koristi prinudu da bi dola do neke sopstvenosti,
tada nema trine cene, to jest drava je ta koja odreuje ta je trina
cena.
Kritika ovog ustava bi mogla da se nastavi gotovo u beskonanost. Re
je o tekstu koji je pisan na brzinu, tako da se deklaracijama i uoptenim
formulacijama zadovoljava ono za ta se misli da bi moglo da interesuje
javnost, kojoj nije data prilika da bilo ta o ovom ustavu kae, a
detaljnije se ureuju samo one oblasti koje su od neposrednog interesa
onih koji su pisali ustav i koji oekuju da budu na vlasti kada se on bude
sprovodio. Tako da se ovim ustavom javnosti obeava sve i svata, a ne
preuzimaju se nikakve obaveze, dok se ograniavaju prava i slobode
svih, kako bi se uveala diskreciona mo sadanjih i buduih politiara.
U tom smislu, ovo je ustav koji je u najdubljoj moguoj suprotnosti
sa samom idejom ustavnosti. Ne samo po sadraju, ve naravno i po
proceduri. To to su toliki pravnici spremni da kau da procedura
19
Pre zakljuka o tome zato se ovaj ustav donosi na ovakav nain i sa

ovakvim sadrajem, potrebno je rei jo neto o samovolji koja se njime
legalizuje. Jer ako vlast nije ograniena pravima i slobodama graana, a
ve procedura kojom se donosi je dokaz da nije (to sadraj ustava samo
potvruje), mogla bi da bude ograniena meunarodnim obavezama.
Ovaj ustav odbacuje takvu odgovornost. U njemu se meunarodni
pravni poredak priznaje samo ukoliko je u skladu sa ustavom. Praktino,
to znai da e se priznavati odnos snaga i one obaveze koje su do sada
preuzete, ali ne i budue obaveze, recimo kada je re o tribunalu u
Hagu ili Kosovu. Dakle, prihvata se realnost meunarodne zajednice de
facto ali se istie da je de jure Srbija suverena takorei do autarhinosti.
I to je, naravno, samo ozakonjavanje politike vlade, ali i partija na vlasti
i veine onih koje su u opoziciji. Ovo shvatanje spoljanje suverenosti
u skladu je sa shvatanjem o unutranjoj suverenosti, jer ovaj ustav ne
ograniava vlast u odnosu na graane, pa je ne ograniava ni u odnosu
na druge drave, osim u skladu sa odnosom snaga.
ta se eli postii ovakvim ustavom? Cilj je u stvari veoma pragmatian,
kao i u vreme Miloevia. Njemu je ustav bio potreban da bi
zacementirao svoju vlast, a sadanjim ustavopiscima je on potreban
da nekako obnove svoju vlast. Miloevi je svoj cilj ostvario, cinino
prebacujui sve trokove svoje katastrofalne vladavine na narod koji
je prevario utopijskim i nacionalistikim obeanjima. Ako sadanjim
ustavopiscima poe za rukom da dobiju podrku glasaa za svoje
ciljeve, to e biti potvrda poznate izreke da su oni koji ne izvuku pouke
iz istorije osueni na njeno ponavljanje.
Peanik.net, 10.11.2006.
20
donoenja ustava nije vana, jer je vana navodna politika dobit koja
se njime obezbeuje (mada nje, kada je re o Kosovu, u ustavu i nema),
podjednako je zabrinjavajue kao to je to bilo pre vie od petnaest
godina kada je donet Miloeviev ustav.
Neoliberalizam i pravinost
Ovogodinji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Edmund Felps
sa Kolumbija univerziteta u Njujorku, na neki nain spaja smisao
ekonomije kao nauke, karakter univerziteta na kojem je proveo svoj
radni vek i duh tog izuzetnog grada. U ovom je asu Njujork ponovo
svetski centar drutvenih i humanistikih nauka, kao to je bio i
ezdesetih godina prologa veka, kada je Felps objavio svoje najvanije
radove za koje je sada nagraen najviom nagradom. Zato mu je ta
nagrada dodeljena tek sada?
Pre svega zato to su drugi dobili Nobelove nagrade za doprinose u
oblastima istraivanja kojima se i sam Felps posvetio. Milton Fridman
je dobio nagradu pre trideset godina za kritiku Filipsove krive, to
je i jedan od najvanijih Felsovih doprinosa. Lukas je nagraen za
razjanjenje uloge oekivanja, emu je i Felps doprineo. I drugi su se
dobitnici Nobelove nagrade za doprinose makroekonomiji oslanjali
na Felpsa, a neki od njegovih uenika imaju ozbiljne izglede da budu
nagraeni u budunosti.
Nobelov komitet se, ini se, vratio u prolost i reio da nagradi ovog
naunika, jer su njegovi doprinosi izdrali probu vremena u veoj meri
od doprinosa onih koji su nagraeni pre njega. Za razliku od Fridmana
i Lukasa, na primer, Felps je pokazao interes ne samo za efikasnu
alokaciju resursa i njen ogranieni doprinos ekonomskoj politici, ve
nije gubio iz vida pitanja distribucije dohodaka i trudio se da nae
sredstva kojima bi drava mogla da utie na njenu pravinost. Usled
toga, Felps je uspeo da spoji teorijsku privrenost neoliberalizmu sa
savremenim, pre svega Rolsovim, shvatanjem pravine raspodele.
Najvaniji Felpsov doprinos jeste kritika teorijske tvrdnje, sadrane
u takozvanoj Filipsovoj krivi, da je via stopa inflacije povezana sa
manjom stopom nezaposlenosti. Mnogi su iz toga zakljuili da se
labavijom monetarnom politikom, koja tolerie vie stope inflacije,
moe obezbediti niska stopa nezaposlenosti ili puna zaposlenost.
21
No, ekonomski fakultet na Kolumbija univerzitetu je, pored interesa

za monetarnu politiku (Robert Mandel sa tog fakulteta je ve dobio
Nobelovu nagradu), uvek imao jako razvijen interes i za fiskalnu politiku
(Vilijam Vikri je takoe dobio Nobelovu nagradu. Ostaje jo da Bagvati
dobije nagradu za teoriju meunarodne trgovine i politike.). Felpsov
doprinos u toj oblasti je takoe znaajan. On je razvio model optimalne
stope tednje, koji je od velikog znaaja za pitanja meugeneracijske
pravde. Sadanja generacija moe da ne tedi dovoljno, prebacujui
obaveze na budue generacije. Felps je smatrao da optimalna stopa
tednje nee nastati sama od sebe i da je u toj oblasti neophodna
intervencija privredne politike.
Konano, ko god ivi u Njujorku svestan je da su razlike svih vrsta koje
meu ljudima postoje korisne za ekonomski razvoj, ali i da tu postoji
problem zaostajanja u obrazovanju, zbog ega postaje teko nai posao.
Potrebna su ulaganja u ljudski kapital. Felps smatra da to ne bi trebalo
da ini drava, ve da bi trebalo subvencionisati privatne preduzetnike,
koji najbolje znaju koje e im struke i kakvo obrazovanje biti potrebni.
22
Osnovni Felpsov prigovor je bio teorijske prirode. Naime, nije bilo jasno
na kojim se teorijskim pretpostavkama o ponaanju preduzetnika,
zaposlenih i monetarnih vlasti zasniva Filipsova kriva? Jer, recimo,
ako preduzetnici oekuju rast inflacije, tada e poveati cene, a ne
zaposlenost. U tom sluaju, bra inflacija ne bi vodila nioj stopi
nezaposlenosti. I, u stvari, kada ne postoji razlika izmeu stvarne i
oekivane stope inflacije, uspostavlja se prirodna stopa nezaposlenosti.
Njegova teorija odnosa inflacije i nezaposlenosti zaista deluje dosta
prirodno: ako je stopa nezaposlenosti nia od prirodne, to dovodi do
inflatornih pritisaka, dok stopa nezaposlenosti iznad prirodne vodi
smanjenju stope inflacije. Kasniji Felpsovi lanci i knjige posveeni su
istraivanju uzroka koji odreuju tu prirodnu stopu nezaposlenosti.
Meu njih spadaju strukturne karakteristike trita rada i odluke
privrednih vlasti. To je neoliberalni deo ekonomske nauke, koju je
Felps veoma rigorozno analizirao.
To je, dakle, taj spoj neoliberalizma i pravinosti, ekonomske efikasnosti

i poeljne raspodele, izloen u vidu najbolje mogue ekonomske teorije,
koji je Nobelova fondacija smatrala da je potrebno nagraditi.
Peanik.net, 15.11.2006.
Liberali su problem
Negde sam proitao da su liberali u stvari faisti. Takoe itam kako
se neki iuavaju tome da liberalni demokrati, nasuprot njihovom
imenu, podcrtava se, napadaju krupni kapital. A re neoliberal slui
tome da se oznai praktino sve nepoeljno. Zanimljivo je da oni koji
piu o liberalima i neoliberalima nikada ne smatraju potrebnim da
definiu ta pod tim nazivima podrazumevaju. Nekoliko puta sam ak
video napise u kojima se opisuje sistem liberalne demokratije, kome se
oigledno tei, a onda se neoliberali okrive za sve, od globalizacije do
onoga to se konkretnom autoru ideoloki ne dopada.
Moda ima smisla ukazati na jednu ili dve stvari koje liberali ili
neoliberali nisu. Recimo, ta stvar sa krupnim kapitalom. Ozbiljniji
kritiari neoliberalizma, kao to je na primer Stiglic, imaju primedbe
na njihov trini fundamentalizam. E sada, ta bi bilo potrebno da
zastupate, pa da budete trini fundamentalista? Recimo, neku ideju
savrenog trita. ta to znai? Pored ostalog, to da cenu ne odreuju
pojedini uesnici u razmeni, ve trite. Krupni kapitalista svakako ima
neki uticaj na cenu, jer po emu bi drugome bio krupan? Ako to nije
odmah jasno, onda valja zapaziti da nemati uticaj na cenu znai isto
to i biti mali na tritu u celini. Dakle, krupni kapitalista je neko ko
ima trinu mo, monopolista je jedne ili druge vrste. Ali onda, ako ste
trini fundamentalista, morate biti protiv krupnih kapitalista, to jest
protiv monopola. Kao to morate biti protiv kartela i uopte one ideje
23
Najee kritike neoliberalizma i uopte liberalizma i trinog

fundamentalizma dolaze od zagovornika ekonomskog nacionalizma i
patriotizma. Uzgred valja zapaziti da mnogi koji govore o nacionalizmu
i patriotizmu kao o altruistikom oseanju obaveze prema kolektivnom
identitetu, ne zapaaju da je, naravno, ekonomski nacionalizam
zasnovan na interesima, i to sebinim. Ne samo na raun drugih nacija,
ve i na raun sopstvene. Jer monopol, nacionalni ili samo privatni, jeste
troak i za potroaa i za radnike. Ne samo zato to je monopolska cena
via od one koja se ostvaruje na tritu sa veom konkurencijom, ve
i zato to je tada i proizvodnja nia, a to znai da je nia i zaposlenost.
Stiglic s pravom kritikuje one koji misle da monopola uopte nema ili
da je dovoljno da oni budu privatizovani pa da ne predstavljaju problem
za potroaa i za zapoljavanje, mada to nije ideoloka kritika, ve
nauna. Takvi po Stiglicu gree, svejedno da li sebe vide kao liberale
ili nacionaliste. I sve ostalo to se govori o kapitalizmu, globalizaciji i
ostalim liberalnim ili neoliberalnim izmiljotinama vredi koliko i ovo
izjednaavanja liberalizma i krupnog kapitala.
Sada neto zanimljivija tema, ona da su liberali u stvari faisti. U nekim
napisima na tu temu gotovo da se tvrdi ono po emu su se svojevremeno
isticali staljinisti: liberalizam je gori od faizma. Razlog, ako dobro
itam izmeu redova, jeste to ovi drugi mogu da se zabrane ili stave
u zatvor, a ovi prvi ne mogu. To nekima izgleda kao neka nepravda.
Uostalom, zar nisu liberali, ili liberalne demokratije (na ovom mestu se
otkrivaju vrline toga sistema, koji naravno nema veze sa liberalizmom ili
neoliberalizmom) za slobodu govora? Zar tih pojava, dakle nacistikih
demonstracija, nema svuda u liberalnim demokratijama? E sada, to je
ozbiljna tema.
Ima, svuda. I u onim zemljama u kojima se javnost pokazala slabom da
im se suprotstavi, recimo kada su populistikim sredstvima doli na vlast
24
kapitalizma koju su nekada imali manje uspeni marksistiki teoretiari.

Adam Smit, koga posebno cene neoliberali, kao to je poznato nije bio
zagovornik kartela i dogovaranja drave i privatnih preduzetnika.
i sproveli genocid, oni se zabranjuju i tu nema pune slobode govora. To

je u skladu sa liberalnim, i neoliberalnim, konstitucionalizmom. Ustav
ograniava, ako demokratija ne moe. Tamo gde je javnost sposobna
da napravi razliku, na primer izmeu liberalizma i faizma, moe se
smatrati da e imati dovoljno demokratske zrelosti, pa nije potrebno
biti zabrinut zbog nekoliko desetina ili ak hiljada faista ili njihovih
apologeta. Ali tamo gde se liberali napadaju kao vea opasnost od
faizma, zabrinutost je opravdana. A da li je opravdana i samoodbrana,
nije pitanje bez smisla.
Danas, preuzeto iz Ekonomista, 30.10.2007.
Gas, nafta, cena i izbori

Daleko najbolji argument protiv sporazuma sa Gaspromom, koji e biti
potpisan kada se ovaj tekst bude pojavio, dao je ministar Dragan ilas.
Objanjavajui zato je on toliko povoljan i posebno zato nije vana
cena, posebno cena za koju e se prodati veinsko vlasnitvo u NIS-u,
on je rekao: Prihodi koje e Srbija od gasovoda ostvariti, ostavimo sad
na stranu energetsku stabilnost Srbije koja je ovim garantovana, zaista
su ogromni. Mi danas plaamo 60 miliona evra godinje za transportne
takse kroz Maarsku da bi gas stigao do Srbije, a sutra, kada budemo
imali na gasovod, te e takse biti mnogo manje. Danas se pola Srbije
greje na mazut, jer nemamo dovoljno gasa kad je zima, sa ruskom
stranom pregovaramo o tome da sutra dobijemo posebne cene za naftu
koju e koristiti vojska, policija, hitna pomo, toplane i tako dalje. To sve
kad stavite, ja vam garantujem da emo u sledeih desetak godina dobiti
mnogo vie novca nego to bi dobili na eventualnom tenderu koji bi bio
raspisan.
25
Sada se pojavljuje novi argument bie jeftinije gorivo, bar za policiju,

vojsku, bolnice. Moda i za crkvu? ta je, meutim, odgovor na pitanje
zato to gorivo, za te potrebe, ne bi bilo jeftinije i ako bi Gasprom platio
cenu koju bi postigao na tenderu, u konkurenciji sa drugim kupcima?
Moda bi onda bila vana cena, pa bi traio punu cenu. Kako se zove
taj poslovni odnos?
Kada se stigne do te take, potegne se jedan od dva glavna argumenta.
Prvi ima za cilj da ubedi javnost da e naa kompanija imati veliku
korist od toga to e kompanija postati njihova, a ipak ostati naa.
Kae se da e oni uloiti milione, a moda i milijardu, pa e NIS da
postane regionalni lider. Gubi se iz vida da ako je zaista tako da se od
NIS-a moe napraviti toliko jaka i profitabilna kompanija, da onda ona
vredi znatno vie ve sada. Jer u nju vredi ulagati. Uz to, ta ulaganja su
vlasnitvo onoga ko ulae. Ne ulae se u Srbiju ili u NIS, ve u buduu
dobit, a ona ide onome ko je novac uloio. Budui regionalni lider ne
moe danas da ne vredi mnogo. Kao to to da e sutra neto vredeti
mnogo znai da se danas subvencioniu sutranji veliki profiti novog
veinskog vlasnika.
Kada i taj argument ne bude uverljiv, potee se najjai: obezbeuje se
sigurnost za navek, jer ova srpska vlada meri vreme samo venou.
Kakva e to biti sigurnost ako se sada pregovara o ceni benzina za
vojsku i policiju i ve sada se pristaje na to da cena nije vana? to se
26
Dakle, razlika izmeu onoga to bi se moglo dobiti na tenderu za NIS

i onoga to e platiti Gasprom jeste velika. Zato je to nevano? Zato
to e se zaraditi na gasu. Zato je to vano? Iz nekog razloga nikako se
ne moe dobiti odgovor na to pitanje. Kakve veze ima posao u vezi sa
gasovodom sa prodajom NIS-a? Na gasu e se zaraditi vie nego to e
se izgubiti na nafti, ali e se moda mnogo vie zaraditi i na turizmu,
izvozu automobila, a moda i na izvozu malina. Kakve to veze ima
sa prodajom naftne industrije? Je li to moda zato to se inae ne bi
zaradilo na gasu? To bi onda trebalo rei. Nema posla sa gasom, ako se
NIS ne da po ceni koju nudi kupac. Kako se zove taj poslovni odnos?
venosti tie, to moda nije vano, ali sutra e se moda pregovarati o

tome da cena nije vana u nekoj drugoj, pa u treoj, pa u etvrtoj stvari.
Kako se zove ta sigurnost?
Konano, pitanje koje niko ne postavlja: Zato je za Srbiju vano da je
cena vana? Iz istog razloga iz koga je vana cena elektrine energije,
cena imovine i cena rada. Jer, ako nije vana, toga proizvoda nee biti ili
e biti ravog kvaliteta ili e se, kao to sada vidimo na primeru NIS-a,
ona plaati u neem drugom. Kako se zove takva trgovina?
Kae se da je sve to tako zato da bi sadanji predsednik bio reizabran i
da bi sadanja vlada preivela. Nije vana cena, jer je alternativa gora.
Proitao sam i neverovatan argument da bi trebalo glasati za njih, jer
su nai. To nema veze sa demokratijom. Ako nai ine ono to bi inili
njihovi, bolje je da to ine njihovi. Pa da oni budu odgovorni i plate
cenu.
Ekonomist, 28.01.2008.
Vanredno stanje
Najpre dva navoda iz napisa Vojislava Kotunice iz 1996. objavljenom u
Obrazu. Dui nudi odlinu ocenu rezultata srpske politike:
Srbi su danas izgubili neopisivo mnogo. Taj gubitak je ne samo
politiki i nacionalni, ve duhovni i moralni. Dva poslednja veka
srpske istorije su obesmiljena. Moglo se i drugaije i pametnije. Ali
oni koji su nasuprot poukama svekolike srpske istorije smatrali da u
najveim iskuenjima po narod treba odluivati bez naroda nisu mogli
drugaije. Oni koji su nacionalni program sveli na puko, beznaelno i
beskrupulozno nastojanje da vlast ouvaju po svaku cenu drugaije
27
Kratki navod danas ima neoekivanu dubinu: Ne moe se vladati bez

krivice.
Danas kada se najavljuje vanredno stanje, valja razmisliti o tome gde su
vladari Srbije doveli zemlju i kolika je njihova krivica. Vanredno stanje,
meutim, ima za cilj da se krivica prebaci na druge. A bie velika, jer
e teta biti velika.
Protiv koga se uvodi vanredno stanje? Objanjenja koja se daju, da je to
odgovor na oekivano proglaenje nezavisnosti Kosova i na slanje misije
Evropske unije na Kosovo, nemaju smisla. Uvoenjem vanrednog stanja
se ne moe uticati ni na odluku Kosova niti na odluku Evropske unije.
Razlozi mogu biti samo drugi. Njih ne moramo dugo da traimo.
Prvi razlog je lako vidljiv: re je o uspostavljanju kontrole nad onima
koji se ne slau da je potrebno kosovskoj politici rtvovati pribliavanje
Evropskoj uniji. Oni bi lako mogli da budu veina sutra, ako nisu ve
danas. Ukoliko se uvede vanredno stanje, ta se injenica, misli se, moe
zanemariti. Pre svega zato jer se rauna sa oportunizmom onih koji bi
trebalo da ih zastupaju, a to je pre svega Demokratska stranka. to se
drugih tie, njima sleduje etiketa izdajnika, to se oekuje da oni shvate
kao pretnju.
Drugi se razlog takoe moe relativno lako videti. Najverovatnije
se planira da se uzburka sever Kosova, to e se moda uzeti i kao
formalno opravdanje za uvoenje vanrednog stanja. Time e se
dodatno zagluiti glasovi svih onih koji misle drugaije. Jasno je da e
se vlast time unapred osloboditi od svake krivice, a toga e biti mnogo.
U tom smislu se dui navod iz Kotuniinog napisa moe smatrati ak
proroanskim.
28
nisu mogli. Ako oni drugaije nisu mogli, onda iz ovoga sleduje samo
jedan zakljuak: Drugaije se moe i drugaije postaje moguno samo
bez njih. Ovo nije nikakav politiki stav, ve obian zdravorazumski
zakljuak.
Koje e biti posledice vanrednog stanja? Politiki posmatrano, njime

e se neslaganja preneti iz ustanova na ulicu. To je sve ve vieno u
vreme vladavine Slobodana Miloevia. Jer, kada vlast prebaci krivicu
na narod, narod e od vlasti traiti odgovornost. (Zanimljivo je, usput
ima smisla primetiti, da je Kotunica u pomenutom napisu toga bio
svestan i pozivao je narod da preuzme odgovornost.) Koji e intenzitet
tih sukoba biti teko je rei, ali ovo to sada vlasti u Srbiji rade znalo
je da bude i uzrok graanskom ratu. O velikoj je krivici re, o emu bi
posebno trebalo da razmilja predsednik Srbije.
Sa ekonomske take gledita, posledice nije lako precizno utvrditi, ali
one bi svakako bile negativne i veoma verovatno znaajne. Dovoljno
je da presue izvori finansiranja, pa da pad potronje i ulaganja bude
dramatian. A ako novac krene da bei iz zemlje, preti veoma ozbiljna
kriza. U tome nee dobro proi ni radikali, jer e biti vie nego sauesnici
i nee vie imati ta da ponude ni starim niti novim gubitnicima.
U demokratijama, vlasti koje stoje pred ovakvim porazom pred kakvim
stoje danas u Srbiji daju ostavke i trae obnavljanje legitimnosti na
izborima, voeni javnim interesom. Kao to lepo kae sam Kotunica.
Jer su spremni da priznaju krivicu. Srpske e vlasti krenuti drugim
putem ako uvedu vanredno stanje.
Peanik.net, 11.02.2008.
Krivi su, naravno, liberali

To je tako ve od sredine osamdesetih. Najgore je biti u pravu. Sada
su na meti liberalni demokrati. Razularena masa, opet, demolirala je
prostorije te partije i ne krije nameru da se obrauna sa njenim liderima.
Njih oni koji su na vlasti podstiu vatrenim govorima u kojima su svi
29
Sve to u ime patriotizma, naravno. ta uopte znai biti patriota u Srbiji?

U Politici, na primer, itam da bi danas pravi patriota (a ne izdajnik) bio
i Slavko uruvija. Argumentacija je nepodonoljivo neprijatna. Slina
onoj predstavnika Srpske pravoslavne crkve na sahrani Zorana inia.
rtva dravnog ubistva bi danas bio zajedno sa onim koji za njim, kako
je vie puta izjavio i ponovio, ne ali sve iz patriotizma. Obaveze
prema patriotima na vlasti u Srbiji ne prestaju ni poto te drava progna,
ubije ili iznese na lo glas najvie zato to si govorio istinu ili, drugaije
reeno, zato to nisi bio spreman da zajedno sa njima lae i dan i no.
Neto slino, samo okrenuto buduim pokolenjima, moe se proitati u
govoru predsednika vlade posle proglaenja nezavisnosti Kosova. Evo
navoda: Sve ono to ne budemo mogli mi danas da uradimo, uradie
sutra nova i bolja pokoljenja od nas. To je isto, da to kaem to je
mogue jednostavnije, kao kada se deci ostave dugovi. Mi emo da
budemo neodgovorni, sve smo ve proerdali, ali e budua pokoljenja
sve to da plate. to bi trebalo nekako i da je pravino, jer e ona biti
nova i bolja.
Ja razumem argument, koji se moe uti iz Demokratske stranke, da
se nije mogla izazvati kriza vlade sada kada je potrebna stabilnost. No,
ta ako je vlada izvor nestabilnosti? Hoe li se istom argumentacijom
opravdati i vanredno stanje? Jer odgovornost za stabilnost pretpostavlja
spremnost da se odgovara za nestabilnost. A za stanje u kojem se nalazi
Srbija najodgovornija je vlada, a to znai i partije koje ine vladajuu
koaliciju. U Srbiji, meutim, videli smo, vlada ne poziva na odgovornost
samo narod, ve i budua pokolenja. Bez obzira na rezultate svoje
vladavine.
Zapravo, sada bi bio dobar as za ozbiljnu raspravu o tome ta je uopte
postignuto za ovih sedam i neto godina od kada je smenjen Slobodan
Miloevi? Zemlja se nije odluila, da uzmem samo jedan primer, da
30
odgovorni osim naravno njih samih. Tako je ve dvadeset godina, a

namera je da tako bude i u budunosti.
li hoe da se pridrui Evropskoj uniji ili nee. Pokazalo se da je lake

ubediti Evropsku uniju da se obavee da e primiti u lanstvo itav
Balkan, sa sve Kosovom, nego Srbiju da se obavee na pridruivanje
Evropskoj uniji. Jasno je sada, naravno, da bi meunarodna situacija
u kojoj se nalazi Srbija bila sasvim drugaija da ona kojim sluajem
ima status zemlje, recimo, kandidata za lanstvo. Isto tako e biti i u
budunosti, pa e generacija koja je preuzela odgovornost pre dvadeset
godina ostaviti buduoj generaciji u nasledstvo da krene od nule ili
ak gore od toga.
E, za sve to su krivi liberali. itaemo i dalje, ne bi trebalo sumnjati,
o izdajnicima i o nepatriotama i sluati govore o tome kako i budua
pokoljenja nemaju emu da se nadaju. A hoe li oni sa rei prei na
dela, kao sino, videemo. Jedino to neemo proitati jeste da su ovi
na vlasti podneli ostavku.
Peanik.net, 18.02.2008.
Ekonomski nacionalizam
Posle proglaenja nezavisnosti Kosova, dolo je do izvesnog
pogoravanja kratkoronih indikatora privredne aktivnosti. Berza
je praktino zamrla, kurs dinara trpi pritisak, rizik je povean, to
se ogleda u vioj kamatnoj stopi centralne banke, a oprez stranih
investitora je takoe povean. Uz to, nagovetava se potreba
rebalansa budeta, to znai da se ocenjuje da bi moglo da bude
potrebno poveanje javne potronje. Ima indikacija da je povean
odliv novca u inostranstvo, mada o tome nema pouzdanih podataka.
ta se na osnovu toga moe zakljuiti o kosovskoj politici srpskih
vlasti i, potom, o moguim posledicama ove politike na kratak,
srednji i dugi rok?
31
Dosadanje ponaanje privrednih indikatora sugerie da privrednim

subjektima nije jasna kosovska politika srpskih vlasti. Ovo zato
to se, sa jedne strane, alju poruke koje sugeriu da se odustalo
od daljeg pribliavanja Evropskoj uniji. Sa druge strane, jo uvek
se oekuje da bi srpska javnost mogla da izvri pritisak na vlasti
da se vrate na put evropskih integracija, mada je mogue i da
raste pesimizam o izgledima da evropska politika prevlada nad
kosovskom.
Osnovni razlog za pesimizam jeste u tome to su proevropske
snage neodlune, a antievropske odlune. Ovo se moe videti
jednostavnim poreenjem dvaju osnovnih parola koje potiu iz
centara srpskih vlasti. Jedna je, i Evropska unija i Kosovo, a druga
je, u Evropsku uniju samo sa Kosovom. Ova druga je politiki
nadmona nad prvom. Jer, parola u Evropsku uniju samo sa
Kosovom ima jasne politike implikacije, dok parola i Evropska
unija i Kosovo nema nikakve politike implikacije. Pre svega zato
to je prva ostvariva, a druga nije. Oni koji zagovaraju politiku kojom
se pridruivanje Evropskoj uniji uslovljava povratkom Kosova
u sastav Srbije, praktino odustaju od integracije sa Evropskom
unijom. Oni koji se zalau i za pridruivanje Evropskoj uniji i za
povratak Kosova u sastav Srbije, praktino odustaju od bilo kakve
politike. Ovo zato to ne kau ta prethodi emu ili, drugaije
reeno, kako bi eventualno ostvarenje jednog od ta dva cilja moglo
da pomogne ostvarenju drugog. Tako da se ta politika moe oceniti
samo kao taktika odlaganja odluke ili kao politika odlaganja.
Time se privrednoj i politikoj javnosti alju dve poruke: trenutno
kosovska politika ima prednost nad evropskom, ali e se ovaj odnos
u budunosti preispitati. Ovaj drugi ishod, koji sadri odreeno
obeanje promene, ne budi previe nade, budui da bi ga trebalo
razumeti kao prihvatanje politike i Evropska unija i Kosovo, to
konkretno ne znai nita. Neki to interpretiraju kao spremnost da
32
Politika odlaganja
se pribliavanje Evropskoj uniji stavi ispred kosovske politike, ali ta

interpretacija nije mnogo uverljiva, sve dok ne implicira suprotnost
ili neposredno neslaganje sa politikom koja evropske integracije
uslovljava kosovskom politikom. Kako vreme prolazi, sve je jasnije
da bi izbor morao da bude drugaiji, inae e se politika i Evropa
i Kosovo uvek svoditi na to da je evropska politika uslovljena
kosovskom.
To je zakljuak do koga e posle odreenog, ne previe dugog,
vremena doi i politiki i poslovni ljudi u Srbiji i izvan nje. Sadanje
oekivanje da se Srbija odlui pretvorie se u saznanje da se Srbija
ve odluila za politiku onih koji kau da Srbija moe u Evropsku
uniju samo sa Kosovom. Od toga asa bi trebalo raunati sa
ozbiljnijim politikim i privrednim posledicama.
Kratak, srednji i dugi rok
Da bi se raspravljalo o moguim posledicama kosovske politike,
potrebno je nekako klasifikovati naine na koje ona utie na privredna
kretanja u odreenim periodima vremena. Obino se efekti razvrstavaju
na kratkorone (do godinu dana), srednjorone (od tri do pet godina)
i dugorone (deset i vie godina). Kratkorono posmatrano, od
kljunog su znaaja jednokratne promene, koje se nazivaju okovima.
Srednjorono posmatrano, od najveeg su znaaja oekivani rizici
i ocena da li e oni da se poveavaju ili da se smanjuju. Konano,
dugorono posmatrano, kljunu ulogu ima neizvesnost, dakle
sigurnost sa kojom se moe oceniti u kom pravcu se kree privreda
jedne zemlje.
Da bi se videlo ta se pod time podrazumeva, uzmimo primer
dugoronih oekivanja zemlje koja je potencijalni lan Evropske unije.
Ukoliko je takva zemlja vrsto opredeljena za evropsku politiku, tada
se moe oekivati da e njen dugoroni privredni rast i razvoj biti
odreeni kretanjima u privredi Evropske unije. To praktino uklanja
sve elemente neizvesnosti; drugaije reeno, zemlja uvozi dugoronu
33
U sluaju Srbije, nepostojanje vrste opredeljenosti za evropsku

politiku znai da postoji visok stepen neizvesnosti u vezi sa dugoronim
razvojem privrede. Srednjorono posmatrano, rizici se moraju oceniti
kao vii, a potencijalno i znatno vii nego u drugim zemljama u slinom
poloaju, budui da se moe oekivati usporavanje reformi i oslanjanje
na privrednu politiku sa elementima koji ne poveavaju efikasnost i
privredni rast. Konano, kratkorono posmatrano, mogui su politiki i
socijalni potresi, koji mogu znaajno da pogoraju stanje u privredi.
Trokovi kosovske politike
Polazei od ove klasifikacije faktora koji su od znaaja u pojedinim
periodima vremena, koje bi mogle biti privredne posledice srpske
politike odlaganja?
Kratkorono posmatrano, osnovna posledica jeste produeno stanje
iekivanja. Budui da nije sasvim jasan odnos evropske i kosovske
politike, iekuje se politika odluka o tome da li e prevladati kosovska
politika ili e se prihvatiti interpretacija po kojoj je srpska strategija i
Evropa i Kosovo, koja podrazumeva da se ubrza integracija u Evropsku
uniju, s tim da se ne priznaje nezavisnost Kosova. Ako se ne donese
odluka do kraja godine, izvui e se pesimistian zakljuak da zbir
ovih dveju politika zaista ima za rezultat kosovsku politiku.
U tom bi sluaju trebalo oekivati da e doi do znaajnog porasta
rizika. Srednjorono posmatrano, to znai da e biti znatno skuplje
kreditiranje, a to znai da e biti oteano dolaenje do novca za
34
stabilnost iz Evropske unije. Rizici, pak, sa kojima se privreda zemlje

suoava u srednjoronoj perspektivi zavise od toga kojom se brzinom
ona prilagoava uslovima koji vladaju na jedinstvenom tritu Evropske
unije i oni mogu biti vei ili manji u zavisnosti od politikih kretanja.
Kratkorono posmatrano, naravno, privreda moe svejedno da se
suoava sa okovima koji su, recimo, posledica izabrane privredne
politike ili politikih i drutvenih promena.
finansiranje investicija, a i potronje. Recimo, srpska privreda je u

2007. imala deficit u tekuim transakcijama sa inostranstvom od oko
pet milijardi evra. Ukoliko bi rizik bio povean do mere da se ne bi
moglo obezbediti vie od, recimo, tri milijarde evra, to bi znailo da
je potrebno za oko dve milijarde smanjiti investicije i potronju. To je
neto manje od 10 odsto ukupne proizvodnje. To bi vodilo znaajnom
usporavanju privrednog rasta, potronje i zaposlenosti.
To bi, takoe, podrazumevalo znaajne promene u kursu dinara, a
imalo bi i posledice po fiskalnu politiku. Trebalo bi oekivati slabljenje
dinara i znaajno vei budetski deficit to se sve ve nagovetava
tekuim kretanjima. Prvo zato to bi priliv novca iz inostranstva bio
manji, a drugo zato to bi bila smanjena poreska osnova, a poveani
javni izdaci. ta bi se u tim okolnostima dogaalo sa institucionalnim
i politikim reformama teko je unapred rei, ali nema sumnje da
okolnosti za neke ozbiljnije reforme ne bi bile ba povoljne.
Ovi srednjoroni efekti bi mogli da budu i znatno gori, ukoliko bi
poveana rizinost podstakla ne samo smanjen priliv novca, ve i
pojaan odliv. U najgorem sluaju, usled prevlasti jednog ili drugog
oblika ekonomskog nacionalizma, moglo bi da doe do povlaenja
preduzetnika iz Srbije. Ovo se ne bi odnosilo samo na strane
preduzetnike, ve na sve, budui da bi svi trpeli posledice poveanog
rizika. To bi pogotovo bilo tako ukoliko bi srpske vlasti poele da uvode
protekcionistike mere, bilo kada je re o trgovini ili o kretanju kapitala,
emu su one inae veoma sklone kad god se suoe sa problemom.
Tada ne bi bila iskljuena i ozbiljna privredna kriza u srednjeronom
periodu.
Dugorono posmatrano, neizvesnost bi morala da se razrei, sva je
prilika, u korist evropske politike. No, mogui su i alternativni ishodi.
Budui da postoji neizvesnost u vezi sa tim, nije racionalno raunati
sa optimistikim ishodom, bar ne u tom smislu da se kae da se
isplati preiveti kratkorone i srednjorone negativne efekte i saekati
dugoronu korist. Preduzetnici e u nekom momentu oceniti da je
35
Zakljuak: politika odgovornost

Koga bi ovo trebalo da zabrine? I oni koji nas bombarduju parolama
o tome da je Kosovo uslov za ulazak u Evropu i oni koji kau kako
valja teiti i jednom i drugom cilju, samom tom politikom retorikom
dokazuju da uopte nisu svesni kolika je njihova odgovornost. Ukoliko
je to tano i ukoliko se to ne promeni, negativni efekti, potencijalno
veliki negativni efekti njihove politike se nee moi izbei.
Peanik.net, 03.03.2008.
Sada je potrebno samo pobediti

Zato je Kotunica odluio da zatrai prevremene parlamentarne
izbore? Osnovni razlog jeste izbegavanje odgovornosti. Zbog toga
je ve napravio dve kljune greke. Prva, koja nije bila fatalna, je ta
to nije podrao ni Tadia niti Nikolia. Druga, koja je kljuna, je to
to je koketirao sa nasilnim metodama, zbog ega se miting kojim
je trebalo da preuzme vlast pretvorio u sredstvo gubitka vlasti.
Kotunica nije podrao Tadia, to je donelo odreeni broj glasova
Nikoliu, ali ne dovoljno da ovaj pobedi. Tom odlukom je Kotunica
izgubio ono to su svi mislili da je njegova najvanija prednost
koalicioni potencijal. Taj se potencijal bio istopio ve na parlamentarnim
izborima poetkom 2007, samo to to Demokratska stranka tada nije
videla. Oigledno je i sam Kotunica verovao da poseduje taj koalicioni
potencijal i da stoga ne mora da podri ni Tadia niti Nikolia. U stvari,
36
bolje premestiti svoju aktivnost negde drugde, pa se vratiti kada se

neizvesnost razrei. Ukoliko bi do toga dolo, teta bi se merila jo
jednom izgubljenom generacijom.
neto od toga potencijala bi preostalo da je pobedio Nikoli. Ali je to

zahtevalo odluku da se on podri, a ona je nosila odreenu politiku
odgovornost u sluaju da taj kandidat ne pobedi.
Poto je pobedio Tadi, dolo je do iskuavanja tog koalicionog
potencijala i pokazalo se da ga u vladi vie nema. Postojala je
mogunost da se napravi koalicija sa radikalima, ili da se njome
zapreti, kao u maju prole godine. U meuvremenu, meutim,
Kotunica vie nije bio potreban da bi Tadi obnovio svoj mandat i
ta pretnja vie nije mogla da ima istu teinu. Znai, ako pretnja vie
nije dovoljna, mora se prei na dela, ali to je rizik koji Kotunica
nije bio spreman da prihvati.
I sada su on i njegova stranka doli u situaciju da idu na izbore,
posle kojih bi jedino mogli da uestvuju u vladi sa radikalima.
Obrazloenje koje je dato za nemogunost nastavka saradnje sa
demokratima u vladi jeste takvo da onemoguava koaliciju sa njima
posle izbora. Tako da je Kotunica odlukom da ne podri Tadia ili
Nikolia, u asu kada bi mu to moglo obezbediti kljunu ulogu u
vladi, doao u situaciju da se nada da bude mlai partner u vladi
radikala, ako rezultati izbora to budu omoguili.
Jo je gore sve ono to se dogaalo na samom mitingu i oko
njega. Ideja da se opravda nasilje na severu Kosova, pa potom i
u Beogradu, logino je vodila preutnoj dozvoli da se napadaju
ambasade, sa neverovatnim obrazloenjem da je to samo nasilje
nad stvarima i da to to mi njima radimo nije nita prema onome
ta oni nama rade (valja zapaziti, kao to su svi i zapazili, ovo mi
i oni). Posle toga je usledila reakcija Saveta bezbednosti, kojom
su autori tih izjava izriito upozoreni, a onda je i Dmitrij Medvedev
bio u Beogradu i, za pretpostaviti je, rekao neto Tadiu i Kotunici
o tome ko i pod kojim uslovima moe da oekuje dalju rusku
podrku. Budui da to svakako nije podrka nasilju, nastavak takve
politike bi zahtevao spremnost da se preuzme velika odgovornost,
za ta Kotunica oigledno nije bio spreman.
37
Pobeda proevropskog bloka na izborima nee biti dovoljna da

demokrati zaista promene svoju politiku. Potrebno je da se dogode
jo dve stvari. Prvo, da LDP i svi koji su mu bliski, kao i partije
manjina, dobiju znaajan broj glasova. Budui da je izborni sistem
proporcionalan, ima smisla ili napraviti predizbornu koaliciju koja
bi se zaloila za jasnu proevropsku politiku ili, ako to nije mogue,
teiti postizbornoj koaliciji koja bi se na to obavezala. Za razliku od
predsednikih izbora, nije potrebno glasati za demokrate da bi se
glasalo za promene, za istu proevropsku politiku.
Druga stvar koja bi trebalo da se dogodi jeste da Evropska unija
napravi dovoljan broj gestova, koji e uveriti glasae da je ubrzano
pridruivanje Evropskoj uniji izvodljivo i da donosi konkretne
koristi. Da li je to potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i
pridruivanju ili je re o liberalizaciji viznog reima ili, to bi bilo
najbolje, i jedno i drugo, treba videti. Ali Evropska unija svakako
nee biti ravnoduna prema ishodu ovih izbora.
I onda samo ostaje da se pobedi. Nije uspelo 2000. zbog 2003, ali sada
bi moralo da uspe. Posle izbora bi se trebalo izboriti za prave reforme.
38
Time je to poglavlje zavreno. Sada se otvara novo, u kojem bi trebalo

da pobedi koalicija proevropskih stranaka, organizacija i pokreta. Da
bi se to postiglo, potrebno je da se glasai stave pred jasan izbor.
Tome e najvea prepreka biti novi ustav i rezolucije o Kosovu koje
su donete posle njega. Ve je jasno da e radikali voditi predizbornu
kampanju tako da optue demokrate i sve druge, koji bi posle izbora
trebalo da sa njima sastave vladu, da imaju nameru da prekre ustav
i ve pomenute rezolucije. Budui da e demokrati tvrditi da imaju
vrstu nameru da se pridravaju ustava, to e im stvarati tekoe u
obrazlaganju prirode izbora koji bi glasai trebalo da naprave. Kako
e njihova kampanja da izgleda tek e se videti, ali se moe oekivati
da e oni i dalje agitovati za politiku i Kosovo i Evropa. Nadajmo se
da e glasai biti dovoljno pametni da to ne shvate bukvalno, ve da
to prevedu u odluku o ubrzanju pridruivanja Evropskoj uniji.
Poboljanje privrednih kretanja, posebno onih kratkoronih, koja e

se videti po kursu i na berzi, tome e ii na ruku. ansa je tu.
Peanik.net, 10.03.2008.
Nasilje kao izborna strategija

U skoranjim intervjuima i Kotunica i Nikoli su se trudili da uvere
strane investitore da nemaju ega da se plae ako oni dou na vlast.
Najoptiji argument je da politika neslaganja i ravi diplomatski
odnosi nisu razlozi da privrednici iz tih zemalja, koje nam nisu
prijatelji, zaobilaze Srbiju. Neto specifiniji, i zanimljiviji,
argument je izneo Kotunica odbacujui prigovor da njegova i
politika radikala vodi samoizolaciji: To nikada nije bila politika
nijedne drave i taj pojam uopte ne postoji u politikom reniku;
to moe pojedinac, dakle da se samoizoluje, ali ne i drava.
to se postojanja pojma tie, on naravno postoji autarkija.
to se tie primera, njih ima i previe dovoljno je podsetiti se
socijalistikog sveta u svim njegovim varijantama, gde spadaju i
Hodina Albanija i Rumunija aueskua. to se tie autarhinog
kolektivizma i individualizma, ovaj je drugi gotovo nemogu,
to svi koji vole Robinzon Krusoa znaju, dok je ovaj prvi mogu,
budui da zajednica zaista moe da bude samodovoljna. Ti, dakle,
argumenti nemaju smisla.
Vano je, meutim, da i Kotunica i Nikoli shvataju da bi
samoizolacija bila rava za Srbiju. Takoe, da bi prekid privrednih
odnosa sa zemljama koje su priznale ili e priznati Kosovo ne bi
bio u interesu Srbije. Meutim, pitanje koje se izbegava uoptenim
uveravanjima i izletima u politiku teoriju i istoriju jeste sledee:
39
Direktan se odgovor izbegava, isto kao i u vreme uspona Slobodana

Miloevia pre dvadesetak godina. On je tada obeavao i politika
neprijateljstva sa susedima i sa zapadnim svetom i privredni uspon
Srbije. Pominjali su se i povoljni privredni odnosi sa Sovjetskim
savezom, kasnije Rusijom, a onda i sa Kinom. Takoe, kao to i sada
ponavlja Nikoli, sa nesvrstanima i zemljama treeg sveta. Ipak je i
tada, kada Miloevi vie od godinu dana nije hteo da razgovara sa
amerikim ambasadorom, bilo jasno da su kljuni privredni partneri
Srbije zemlje koje su optuivane za politiko neprijateljstvo tada
posebno Nemaka, daleko najvaniji privredni partner Srbije, ija
je marka bila sinonim za novac u Srbiji.
Zato privredna saradnja nee trpeti zbog politikog neprijateljstva?
U ono vreme se otvoreno iznosio argument na koji se sada samo
aludira. Naime, strani investitori, kapitalisti znai, zainteresovani su
samo za profit, a pet para ne daju na to da li se za drvee vezuju
mirovne snage Ujedinjenih nacija, do ega je kasnije dolo, ili se, kao
danas, ubijaju. ta zapadnim kapitalistima znae zapaljene ambasade
ili vozila Ujedinjenih nacija, o onima NATO snaga i da ne govorimo,
kada mogu da ostvare profit? Ako mi njima omoguimo da zarade,
moemo i da ratujemo i da budemo privredno snani i da postignemo
vedski (ili ve koji poelimo) standard. Kako tada, tako i sada.
Jedini je problem to politika neprijateljstva poveavaju rizinost
ulaganja i privreivanja uopte. to ima dve posledice: smanjuje se
privredna saradnja, a i profit mora da bude vei kako bi ulagali oni
koji su skloni najrizinijim poslovima. Ili, kao to se vidi na ceni
koja se postie ak i u prijateljskoj privrednoj saradnji sa Rusima,
cena imovine mora da bude niska kako bi se obezbedila zarada
koja je u skladu sa poveanim rizikom. To je bilo tano u vreme
40
da li e politika neprijateljstva uticati na privrednu saradnju? Da

li se, recimo, mogu ubijati predstavnici mirovnih snaga na Kosovu
i istovremeno sklapati unosni poslovi sa stranim privrednicima? I
generalno, da li opravdavanje nasilja ima privredne posledice?
Miloevia, a to je tano i sada, upravo zato to kapitalisti, na svim

stranama sveta, imaju za cilj profit a ne prijateljstvo.
Ovde ima smisla vratiti se na spor oko izvodljivosti politike
samoizolacije. Razumljivo je to tu ideju odbaciju socijalisti i
radikali, jer oni ele da kau da u vreme kada su oni bili na vlasti
ili su je podravali, do izolacije Srbije nije dolo njenom voljom ve
voljom meunarodne zajednice, koja je Srbiji nametnula sankcije.
Isto, jo glasnije, eli da kae i DSS. Ne tei Srbija samoizolaciji
time to se koristi nasilnim sredstvima, ve je to politika njenih
neprijatelja u meunarodnoj zajednici. Pa ako zbog toga srpska
privreda bude imala tete a graani osiromae, to e biti zbog politike
tih neprijatelja, a ne zbog toga to je Srbija upotrebila legitimna
sredstva da odbrani svoje politike interese. Tako da privredni
sunovrat Srbije devedestih godina prologa veka nema nikakve veze
sa bombardovanjem Dubrovnika i Sarajeva i sa etnikim ienjem
i genocidom u Srebrenici, ve sa neprijateljskom politikom NATO
snaga i njihovih politikih voa.
itava ova retorika ima za cilj da se javnost ne doseti zato se danas
koristi nasilje protiv meunarodnih snaga na Kosovu. Razlog je
isti kao i u vreme Miloevia: re je o izbornoj taktici i o strategiji
odranja politike moi. Da bi uopte nekako ostao blizu vlasti, DSS
koristi nasilje kako bi obezbedio nekakav uspeh na izborima. A da
bi uopte opstao kao politika stranka, DSS mora da onemogui
pribliavanje Srbije Evropskoj uniji. Jer, taktiki posmatrano,
neuspeh na predstojeim izborima otvara pitanje politikog
smisla ove stranke, a pridruivanje Srbije Evropskoj uniji, strateki
posmatrano, ini njeno postojanje besmislenim. Usled toga, kada
drugih sredstava nema, nasilje je ono koje preostaje, jer i onako
nema ta da se izgubi.
Slina je i politika situacija radikala. Iako je re o daleko veoj stranci,
orsokak je isti. Ukoliko nasilna sredstva koja se sada koriste ne uspeju,
i ako se Srbija odlui za proevropski put, radikalima, u najmanju ruku,
41
Tome, dakle, slui glorifikacija i upotreba nasilja i demagogije o

cininom i pragmatinom Zapadu i njihovim politiarima i kapitalistima.
Budui da je to ve isprobao Miloevi, valja se nadati da je srpska
politika javnost neto nauila o vezi izmeu politikog neprijateljstva
i privredne saradnje. Ukoliko nije, ponovo e se suoiti sa krajnjim
posledicama upotrebe nasilja i proveriti tanost Kotuniine tvrdnje da
drave ne tee samodestrukciji. to je, naravno, netano, to bi trebalo
da zna zemlja kojoj ne nedostaje iskustvo graanskih sukoba i ratova,
to sopstvenih, a to tuih.
Jer, autarkija nije realna perspektiva Srbije, ve anarhija. Na poetku
uspona Miloevia vladalo je uverenje da nasilje na Kosovu nee dovesti
do nasilja u Beogradu. Ta iluzija je trajala veoma kratko. Isto vai i
sada. Oni koji danas slave nasilje nad meunarodnim snagama, sutra
e opravdavati nasilje nad izdajnicima. Za kojima, da se podsetimo
Nikolieve izjave, ne treba aliti. Ili, to bi rekao ruski komentator, oni
su dobili i dobie ono to su zasluili.
To je konani domet upotrebe nasilja u izborne svrhe. Usled toga, na
ovim izborima se ne odluuje samo o strankama koje e biti na vlasti i
o privrednim izgledima Srbije, ve o tome hoe li se konano odustati
od nasilnih metoda reavanja politikih sporova. Sada to vie nije neto
to se odnosi na neku drugu zemlju, grad ili etniku grupu, to je sada
pitanje unutranje politike Srbije. Ukoliko se ne napravi pravi izbor,
samoizolacija, to e rei autarkija, e biti manji problem Beograd bi
sutra mogao da lii na Kosovsku Mitrovicu.
Peanik.net, 19.03.2008.
42
predstoji promena rukovodstva. Da li kroz takvu reorganizaciju ta stranka

uopte moe da proe, a da ne izgubi najvei deo svoga uticaja, ostaje da
se vidi. Veoma je verovatno da bi se svela na dimenzije socijalista, ali bi u
svakom sluaju prestala da ima politiku teinu koju ima sada.
Besciljna spoljna politika

Ima li Srbija spoljnu politiku? Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga
da li (i) postoje ciljevi kojima se tei (uslov poeljnosti), (ii) postoje
sredstva kojima se ti ciljevi mogu ostvariti (uslov ostvarivosti),
(iii) postoji saglasnost meu ciljevima (uslov doslednosti), i (iv)
postoji razreiv sukob sa drugim meunarodnim iniocima od kojih
ostvarenje tih ciljeva zavisi (uslov ravnotee). Srpska spoljna politika
ne zadovoljava nijedan od ovih uslova.
Najpre o ciljevima. Srpska spoljna politika, bar zvanino, tei
ostvarenju dvaju najvanijih ciljeva: ouvanju Kosova unutar Srbije i
ulanjenju u Evropsku uniju. Poeljnost tih ciljeva se naizgled ni od
koga ne osporava. Postavlja se onda pitanje ostvarivosti i doslednosti.
Oko toga nema saglasnosti, izmeu, da ih tako nazovem, proevropljana
i nacionalista, mada postoji saglasnost na reima da se oba cilja
mogu ostvariti. Spor je u tome to proevropljani tvrde da se Kosovo
moe ouvati unutar Srbije samo ulanjenjem u Evropsku uniju, dok
nacionalisti tvrde da se do ulanjenja u Evropsku uniju moe doi
samo ako Kosovo ostane unutar Srbije.
Ako se razmotri ovaj spor, videe se da je neizvesno da li su oba ova
cilja poeljna, a i da li su ostvariva. Za proevropljane je ulanjenje u
Evropsku uniju sredstvo ouvanja suvereniteta Srbije nad Kosovom,
to u najmanju ruku otvara pitanje poeljnosti lanstva u Evropskoj
uniji, ukoliko se ne moe sauvati Kosovo. Za nacionaliste lanstvo
u Evropskoj uniji nije poeljno, ukoliko to znai odustajanje od
Kosova. Ovaj spor oko poeljnosti pojedinih ciljeva spoljne politike
ve sugerie da ne postoje jasni ciljevi, da je srpska spoljna politika
zapravo besciljna.
Ovo se moe zakljuiti i kada se razmotri da li se oba ova cilja mogu
ostvariti, znai da li je ova politika dosledna. Tu je potrebno uzeti u
obzir injenicu da je 18 zemalja lanica Evropske unije ve priznalo
Kosovo, a da su bar jo tri najavile da e to uiniti u bliskoj budunosti.
43
Budui da tako formulisani ciljevi nisu ostvarivi, srpska spoljna politika

je besciljna. To ne znai da ona ne proizvodi posledice. Tako formulisana
spoljna politika je nedosledna i onemoguava bilo kakav napredak u
spoljnopolitikim odnosima zemlje. Nedoslednost u ciljevima ide
zajedno sa proizvodnjom sukoba sa drugim meunarodnim iniocima,
bilo da je re o dravama ili o meunarodnim ustanovama. Sukobi na
severu Kosova su samo jedna manifestacija besciljnosti srpske spoljne
politike.
Sada o alternativama. alosno stanje srpske spoljne politike je posledica izbegavanja izbora izmeu proevropske i nacionalistike politike. ta bi, dakle, bile posledice prihvatanja nacionalistike ili proevropske spoljne politike, do ega bi moglo da doe posle predstojeih
parlamentarnih izbora?
Mada se o tome ne raspravlja ozbiljno, nije teko videti emu ove
dve sukobljene politike strane tee. Iz politikih inicijativa posle
skoranjih sukoba na Kosovu moe se videti emu tee nacionalisti.
Re je o politici razdvajanja Srba i Albanaca. Ovo je naravno samo
cilj, ostaje pitanje ostvarivosti i saglasnosti sa drugim ciljevima, a i
prihvatljivosti za druge meunarodne inioce. Zanimljivo je videti
kako se zamilja sprovoenje ovako formulisane nacionalistike
spoljne politike i ta ona podrazumeva, kada je re o dva osnovna
cilja spoljne politike Srbije.
Predlog o razdvajanju polazi od pretpostavke da je Evropska unija
preuzela svoj deo odgovornosti na Kosovu i da bi to isto trebalo
44
Budui da se ugovori sa Evropskom unijom potpisuju sa svim zemljama

lanicama pojedinano, jasno je da nije mogue da zemlje koje su
priznale Kosovo potpiu ugovor o lanstvu Srbije u Evropskoj uniji, ako
bi se taj ugovor odnosio i na Kosovo. Ukoliko je to cilj proevropljana, to
nije ostvarivo. Isto tako, ne mogu sada te zemlje da kau da prihvataju
Srbiju u granicama koje ukljuuju Kosovo, to je cilj spoljne politike
nacionalista, a prethodno su priznale Kosovo kao nezavisnu dravu.
da uini i Srbija. Tako da bi Evropska unija nadzirala nezavisnost

Albanaca od Srbije, a Srbija nezavisnost Srba od Albanaca. Ovo
bi trebalo da potvrde Ujedinjene nacije. Budui da se ne moe
oekivati da taj predlog podri Savet bezbednosti, predlogom
se preutno prihvata nadlenost generalnog sekretara. Ovo
podrazumeva jednu od dve stvari: ili se smatra da je to u skladu sa
rezolucijom 1244 ili se smatra da je nepotrebno da se ona potuje.
Izjave srpskih predstavnika nisu naroito dosledne, ali je prvo
tumaenje prihvatljivije. To bi znailo da bi generalni sekretar
mogao, u naelu, da odobri i prisustvo Srbije i prisustvo Evropske
unije na Kosovu. Ovo drugo se do sada smatralo neprihvatljivim,
jer nije u skladu sa rezolucijom 1244. Sada bi se naprosto reklo da
jeste u skladu sa rezolucijom 1244.
Ovo bi otvorilo mogunost da se spor oko toga da li je prihvatljivo da
Srbija nastavi da se integrie sa Evropskom unijom razrei tako to
se kae da Srbija i Evropska unija dele nadzor nad Kosovom, to bi
onda trebalo da ukloni prepreke saradnji i pribliavanju Evropskoj
uniji. Naravno, to bi isto tako znailo da bi se de fakto priznala
nezavisnost Kosova, jer je jasno da ova funkcionalna podeljenost
Srba i Albanaca ne bi mogla da ima nikakve posledice po suverenost
Srbije ili Kosova. Ovo bi, dakle, dovelo do odustajanja od cilja da
Kosovo ostane u Srbiji, a otvorila bi se mogunost saradnje sa
Evropskom unijom.
Problem je samo u tome to se ovim predlogom, kao i svima drugima
do sada, gubi iz vida potreba da se za njega pribavi saglasnost
Albanaca, a to sada znai kosovskih vlasti. One nemaju nita protiv
da Evropska unija preuzme nadzor nad odreenim institucijama
Kosova, ali je malo verovatno da bi se sloili sa tim da sline
nadlenosti na Kosovu ima Srbija. U ovom je kontekstu korisno
razmotriti alternativnu spoljnu politiku proevorpljana. Tei se, ako
je ceniti po izjavama, da se onemogui meunarodno priznanje
Kosova, kako bi se dolo do novih pregovora, koji bi posebno imali
anse na uspeh ukoliko bi Srbija bila to je mogue vie integrisana
45
Nije, meutim, jasno zato bi kosovske vlasti pristale da se tada

odreknu suvernosti, kada nisu bile spremne na to ni kada im je niko
nije priznavao. Do pregovora e u nekom asu svakako doi, budui
da je nemogue da Srbija i Kosovo postanu lanice Evropske unije
ako ne normalizuju meusobne odnose, ali nije realno oekivati
da bi se tim razgovorima dolo do sporazuma o tome da Kosovo
ostane deo Srbije.
Moda ima smisla uzgred ukazati na sklonost da se manipulie
javnou davanjem primera koji su u stvari kontraprimeri. Tako se,
na primer, pominje primer Republike Irske i Severne Irske. Gubi se
iz vida da su obe istovremeno postale lanice Evropske zajednice
1973, mada je Severna Irska bila i ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva.
Ukoliko bi to bio primer za Kosovo, to bi znailo da Srbija ne bi
stavljala prepreke Kosovu da postane lan Evropske unije. Navodi
se esto i primer Kipra, koji je postao lan Evropske unije uprkos
tome to nema faktiki suverenitet nad Severnim Kiprom. Gubi
se, meutim, iz vida da nijedna zemlja lanica Evropske unije nije
priznala Severni Kipar. To su, dakle, kontraprimeri za ono to je
politika proevropljana prema Kosovu i Evropskoj uniji.
Konano o ishodu. Besciljnost srpske spoljne politike je jo
oiglednija ako se postavi pitanje ta je to, u smislu suverenosti,
to se podrazumeva pod parolom Kosovo je Srbija? U pregovorima
koji su voeni pre jednostranog proglaenja nezavisnosti, srpska
strana je izraavala spremnost da prihvati samostalnost Kosova u
svemu, osim u tome da ono postane lanica Ujedinjenih nacija.
Nije realno oekivati da e se u budunosti moi traiti vie od
toga. To znai da svi ovi meunarodni i unutranji sukobi imaju za
cilj da Srbija sprei Kosovo da postane lanica Ujedinjenih nacija;
ne, dakle, da sprei nezavisnost Kosova, ve da sprei priznanje
46
sa Evropskom unijom. Sugestija je da bi Kosovo bilo spremno da

prihvati suverenost Srbije kako bi pristupilo Evropskoj uniji, jer bi
inae bilo neto kao ardak ni na nebu ni na zemlji.
te injenice u Ujedinjenim nacijama. Nacionalisti uz to tee i da

onemogue normalizaciju drutvenih i politikih odnosa unutar
samog Kosova, pre svega izmeu Srba i Albanaca. I to je sve.
U pregovorima koji su prethodili proglaenju nezavisnosti Kosova
pokazalo se da je to neostvarivo, u smislu postizanja sporazuma
oko toga sa Kosovom i znaajnim meunarodnim iniocima. Sada
se proverava ostvarivost nacionalistike ideje o razdvajanju i ideje
proevropljana o Kosovu koje lebdi ni na nebu ni na zemlji. Budui
da se ne moe oekivati da i jedno i drugo bude prihvatljivo za
predstavnike Kosova i za meunarodne inioce, valja oekivati
dalju evoluciju srpske spoljne politike. Mogue je da ta evolucija
ne dovede do realistinije politike, jer srpska javnost ima sklonost
da prihvata besciljnost u spoljnoj politici. To vie i nije politika, ve
nekakva potreba da se drugima napakosti, da im se nanese teta ili
da im se vrati istom merom, kako se to i zvanino opravdava. Ako se
to svejedno eli nazvati politikom, to je onda spoljna politika koja je
izgubila svaki cilj.
Peanik.net, 24.03.2008.
Strani novac i izbori

Radikalna stranka je ponudila drugim strankama ili njihovim
liderima da se obaveu da e garantovati sigurnost stranim
investitorima u Srbiji. Koliko su strane investicije vane? I uopte,
koliko su za Srbiju vani spoljni privredni odnosi?
Za poetak je korisno pogledati u platni bilans, gde se belee razmena
dobara, usluga, dohodaka, ulaganja i finansijskih sredstava. Srbija
je, recimo, prole godine izvezla robe u vrednosti od neto manje
47
To je potrebno finansirati, a to se moe ili stranim ulaganjima ili

zaduivanjem ili troenjem rezervi. Kada je re o stranim direktnim
investicijama, prihodovano je neto manje od 1,6 milijardi evra.
Tome valja dodati takozvane portfolio investicije, to su ulaganja
u recimo u obveznice ili akcije, od oko 650 miliona evra. Time je
pokriveno neto manje od polovine deficita. Kredita je uzeto za
neto vie od 3,5 milijarde evra (to je neto iznos, jer su otplate
iznosile vie od 2,2 milijarde evra). Ima jo nekoliko stavki koje
se gotovo potiru, tako da su rezerve poveane za neto manje od
900 miliona evra, poto je pokriven preostali deficit u tekuim
plaanjima.
Koliko su, dakle, vani privredni odnosi sa inostranstvom? Ovo se
moe posmatrati na vie naina. Recimo, jasno je da su doznake
izuzetno znaajne, pogotovo to je njihov priliv, bar od 2004.
prilino stabilan, oko 3 milijarde evra. Meutim, u tom periodu je
odliv doznaka utrostruen, to znai da sada graani Srbije alju tri
puta vie novaca u inostranstvo nego pre nekoliko godina. To znai
da je trite rada, pre svega u Evropskoj uniji, veoma vano, jer su
48
od 9 milijardi dolara (ili neto manje od 6,5 milijarde evra). Uvezla

je otprilike duplo vie, to znai da je ostvarila deficit od oko 6,5
milijarde evra. To je neto vie od 20 odsto ukupne proizvodnje, to
jest onoga to se naziva bruto domai proizvod, BDP. U razmeni
usluga recimo turistikih, transportnih, finansijskih, obrazovnih
ostvaren je mali deficit, koji se praktino moe zanemariti. U
dohocima, dakle u onome to stranci zarade u Srbiji i graani Srbije
zarade u inostranstvu, ostvaren je deficit od oko 500 miliona evra.
Konano, iz inostranstva je transferisano gotovo 3 milijarde evra
(najvei deo ine privatne doznake) i oko 200 miliona donacija.
Meutim, doznake iz Srbije u inostranstvo iznose neto manje od
1,25 milijarde evra, tako da su neto doznake tek neto manje od 1,75
milijardi evra. Kada se od svih tekuih prihoda oduzmu svi tekui
rashodi, deficit napravljen u jednoj godini iznosti oko 5 milijardi
evra ili neto manje od 17 odsto bruto domaeg proizvoda.
doznake ili transferi iz tekuih primanja ili je re o penzijama. I

trita usluga u Evropskoj uniji veoma su vana, jer se verovatno na
njih troi znaajan deo novca koji se alje u inostranstvo. Ovo je u
skladu sa poveanjem uvoza usluga, koji je vie nego udvostruen
od 2004. do 2007.
Strana ulaganja su znaajna, ali sa izuzetkom 2006, nisu mnogo
znaajnija od doznaka. Zanimljivo je da su osetno rasle i portfolio
investicije, sve do maja prole godine. Od tada, a to se jasno
vidi i po kretanjima na beogradskoj berzi, ta su ulaganja osetno
smanjena. Budui da se gotovo pola deficita u tekuim plaanjima
prole godine pokrilo iz direktnih i portfolio ulaganja, to znai da
je strani kapital veoma bitan za Srbiju. Jo su znaajnija finansijska
trita, jer je prole godine u inostranstvu uzeto tek neto manje od
6 milijardi evra kredita. Bilo je potrebno pokriti preostali deficit na
tekuem raunu, a i refinansirati dospele obaveze.
Za Srbiju su, dakle, veoma vana strana trita rada i finansijska
trita, pre svega ona u Evropskoj uniji. Ukoliko se saberu samo
strane investicije i krediti, nezavisno na ta se troe, re je o
sumi od gotovo 8 milijardi evra prole godine. To je neto vie od
etvrtine bruto domaeg proizvoda. Ni ove godine obaveze nisu
mnogo manje. ak i ako se bude uvozilo manje robe i usluga i ako
se bude manje slalo deci i drugoj rodbini u inostranstvo, ostaju
obaveze otplate kredita, koje nisu manje nego prole godine, a
ostaje i deficit na tekuem raunu. Rezerve Narodne banke su bile
tek neto vie od 9 milijardi evra, a trenutno su verovatno manje.
One ne bi smele da padnu ispod vrednosti tromesenog uvoza robe
i usluga, to je prole godine bilo vie od 3,5 milijardi evra. Dakle,
preostale rezerve ve sada ne pokrivaju potrebe refinansiranja
obaveza i deficita na tekuem raunu. A raspoloive rezerve su jo
manje.
Naravno, ne mora da doe do potpunog zastoja u prilivu stranih
finansija, mada to nije najgori scenario. Gori scenario bi bio ako bi
49
Razumljivo je, dakle, zato i radikali ele da garantuju sigurnost

stranim investitorima. Ali, tu rei nisu dovoljne. Sve to su inili
i to ine njihovi potencijalni koalicioni partneri samo doprinosi
neizvesnosti, a to iri pesimizam, blago reeno. Ponaanje investitora
u tim okolnostima nije teko predvideti. Problem su srpski glasai.
Oni bi trebalo da izaberu izmeu stranaka koje su do ove situacije
dovele i stranaka koje im ne nude nita jasno i pozitivno. U tim
okolnostima je potrebno da glasai budu racionalniji i razumniji od
stranaka izmeu kojih biraju. Jo vie od toga, potrebno je da budu
odgovorniji od njih. Ovome bi moglo da pomogne saznanje o tome
koliko je skup taj izbor. Rizikuje se, jednostavno reeno, oko 25
odsto bruto domaeg proizvoda i gotovo toliko potronje.
Peanik.net, 31.03.2008.
Istorija neuspeha
Pre etrdeset godina trina reforma je doivela neuspeh. Potom
su doiveli neuspeh zagovornici liberalnih i demokratskih reformi.
Uopte, istorija socijalizma se moe videti i kao niz neuspelih
reformi. Ti neuspesi nisu imali samo negativne posledice. Neuspeh
reformi u ehoslovakoj 1968. bio je poetak kraja sovjetskog
sistema. I neuspeh poljskog pokreta iz 1981. bio je nesumnjiv znak
za one koji su to hteli da vide, da je kraj toga sistema samo pitanje
vremena. Neuspene reforme su bile nain na koji je taj sistem
50
strani ulagai povlaili novac i naputali Srbiju. No, dovoljno je da

poraste rizik. Od poetka godine on je uvean bar za pet procentnih
poena. Tome valja dodati i depresijaciju dinara, do ega bi svakako
dolo ukoliko bi se smanjio priliv stranog novca. Posledice bi mogle
da budu veoma negativne po rast, potronju i zaposlenost.
istraivao svoje granice, i svaka nova neuspela reforma je samo

ukazivala na potrebu da se one prekorae.
Neuspele reforme su postale problem kada je prekoraenje granica
postalo ne samo mogue, ve upravo neophodno. U Jugoslaviji je
to trajalo itavu deceniju; nepotrebno su proerdane osamdesete
godine prologa veka. Na kraju je dolo do neuspeha reformi vlade
Ante Markovia, to je imalo katastrofalne posledice. Za razliku od
neuspeha s kraja ezdesetih godina prologa veka, u ovome nije bilo
niega pounog niti korisnog. U drugim socijalistikim zemljama
su neuspesi ekonomskih reformi omoguili da se izvue zakljuak
o potrebi politike promene, da bi se mogla reformisati privreda.
A ta politika promena je mogla da se sastoji samo od uvoenja
demokratije, jer je autoritarni sistem bio problem i prepreka.
Neuspeh takve, demokratske reforme ili revolucije mogao je da
znai jedino uvrivanje novog autoritarnog sistema. Tano to se
i dogodilo u Srbiji.
Od tada do danas niu se neuspene reforme koje u sebi nemaju,
jer ne mogu da imaju, nieg korisnog niti pounog. U demokratizovanim zemljama u tranziciji, jedan talas reformi vodi drugom talasu
reformi, koje su delimino povezane sa harmonizacijom ustanova
tih zemalja sa onima u razvijenijim zemljama, a delimino su odgovor na specifine drutvene i privredne probleme sa kojima se
pojedine zemlje suoavaju. Ta fleksibilnost i prilagodljivost je prednost demokratskog reima.
Neuspeh liberalizacije u socijalistikim reimima jeste pouan, jer
ukazuje na potrebu demokratizacije. Neuspeh demokratizacije u
autoritarnim ili postsocijalistikim reimima vodi na stranputicu,
ako ne i u orsokak. Ovo drugo je i nauk iz neuspeha reformi u Srbiji
od 2000. do danas. Prvi pokuaj se zavrio tako to su pripadnici
slube bezbednosti ubili predsednika vlade, sa jasnim ciljem da se
sprei demokratizacija i uspostavljanje vladavine prava. Potom se
manjinska vlada odravala na sukobima sa partnerom u dravnoj
51
Ovo bi moglo da se promeni na predstojeim izborima, mada su

izgledi za to oko pedeset odsto, a moda i manji. Ukoliko i ovi izbori
budu neuspeni, tek e negativne posledice, ozbiljne negativne
posledice do kojih e doi, moda dovesti do pozitivnih promena,
koje se, eto, ekaju najmanje etrdeset godina.
Ovo je moj poslednji napis za Ekonomist magazin. Gotovo etrdeset
godina saraujem sa Ekonomskom politikom i sa ovim listom. Bile
su to dobre, neki kau i najbolje, a svakako uspene novine, ak i
u najgora vremena.
Danas, preneto iz Ekonomista, 01.04.2008.
Politika stabilnost i ruski primer

razduivanja
U skoranjem napisu u Politici Branko Milanovi je izneo predlog da se srpske stranke odreknu integracije u Evropsku uniju
zarad politike stabilnosti. Ovo bi, valjda, trebalo razumeti
kao argumentum ad absurdum. Tvrdnja je: ako se eli politika
stabilnost, potrebno je odustati od integracije u Evropu. Zato? Zato
to je za veinu zemalja lanica Evropske unije Kosovo nezavisno.
ta e se tim odustajanjem od Evropske unije postii na Kosovu?
Nita. Dakle, politika se stabilnost u Srbiji moe postii samo tako
52
zajednici, sa Tribunalom u Hagu i zbog toga i sa Evropskom unijom,

a u poslednjih godinu dana se potpuno disharmonina vlada
odravala na sukobima sa Kosovom i svima koji podravaju njegovu
nezavisnost. Neuspesi Srbije u demokratizaciji, liberalizaciji
privrede i u meunarodnoj integraciji ne poduavaju i ne podstiu
na promenu politikog reima, bar ne do sada.
to e se posle gubitka Kosova odustati od Evropske unije. Iz toga

sledi da se u Srbiji moe postii politika stabilnost samo ako se
tei nedostinom i odbaci se dostino.
To je apsurdno. to znai da bi ili trebalo zakljuiti da je u Srbiji
samo apsurdna politika stabilizujua, to nije nemogue, ili da
nije mogua politika stabilnost koja bi se zasnivala na apsurdnim
ciljevima. Uvaavanje injenica ne bi obezbedilo politiku stabilnost.
Razlog tome je taj to politika nestabilnost u Srbiji nema veze ni sa
sukobom na Kosovu, a ni sa pridruivanjem Evropskoj uniji. Politika
nestabilnost je posledica napora koje ulau pojedinci, kao to je to
inio Slobodan Miloevi u prolosti, da imaju autoritarnu vlast ili
napora koje ulau partije i njihovi lideri, DSS i Vojislav Kotunica
danas, da vladaju iako su manjina. Autoritarne voe i autoritarne
politike stranke ne mogu da obezbede politiku stabilnost.
Ko, uostalom, preti politikom destabilizacijom na Kosovu i u Srbiji?
Po dosadanjim izjavama, jasno je da Demokratska stranka ne preti
da nee prihvatiti rezultate izbora. Destabilizacijom preti najvie DSS,
a implicitno i SRS. Hoe li biti spremni da sa pretnji preu na dela,
ostaje da se vidi. Kao to ostaje da se vidi koja e tano biti njihova
politika, recimo u privredi. Jer e, naravno, politika stabilnost
zavisiti i od toga hoe li oni obezbediti privredni napredak.
Izjave koje daju njihovi predstavnici ne obeavaju. Recimo,
Jorgovanka Tabakovi kae sledee, opet u Politici: Meni je cilj
da se razduimo onako kako su to uradili Rusi. Oni su za nekoliko
godina potpuno vratili dugove. Osim zvaninih mera, postojale
su mere o kojima se samo pria. Jedan vrlo zanimljiv deo mera o
kojima se pria bio je da je svima koji su se naglo obogatili u vreme
Borisa Jeljcina postavljeno pitanje da li e dozvoliti preispitivanje
porekla kapitala ili e deo novca izdvojiti za vraanje dravnih
dugova. Jasno je ta su izabrali. Niko se nije obogatio na zakonit
nain, pa ak ni nai bogatai. Na bliskosti vlasti i privilegijama
mnogi su profitirali.
53
Ukoliko bi se zaista teilo drastinom smanjenju uvoza kako bi

se Srbija za nekoliko godina razduila to bi podrazumevalo
dramatian pad potronje i investicija. Teret bi podneli oni kojih
ima najvie, a to su srednja klasa i siromaniji. Najbolje bi proli
bogatiji, bez obzira na to to bi delimino pomagali dravi da vraa
strane dugove. Kao to se moe videti iz veoma dobrih analiza
Andreja Ilarionova, Borisa Nemcova i Vladimira Milova, imovinska i
nejednakost dohodaka, a i socijalna nesigurnost, veoma su poveani
upravo u Putinovoj Rusiji. Srbiji taj primer nije ni potreban, jer je
poznato koji su bili privredni rezultati socijalistike i radikalske
vlasti iz devedestih godina prologa veka.
Dakle, privredna politika koja se najavljuje, a i politika konfiguracija
koja je navodno potrebna da bi se obezbedila politika stabilnost,
moe da izazove samo socijalne i politike sukobe ne zbog Kosova
ili Evropske unije, ve radi ivotnih ansi i sloboda u Srbiji.
Peanik.net, 28.04.2008.
54
Re je o spoljnom dugu, o dugu prema inostranstvu, pre svega

prema zemljama lanicama Evropske unije. Kako on nastaje? Iz
deficita na tekuem taunu, koji je prole godine iznosio oko pet
milijardi evra. Sve to nije dug, ali jeste obaveza prema inostranstvu.
Ukoliko bi se zaista teilo tome da se Srbija samo za nekoliko
godina razdui, bilo bi potrebno da se iz pet milijardi deficita
pree u veliki suficit. Inae, ak i ako bi se sva imovina bogatih
nacionalizovala i prodala strancima, a potom se taj novac iskoristio
za vraanje dugova, Srbija bi svejedno i dalje gomilala dugove
prema inostranstvu, a deficit na njenom tekuem raunu bi se
poveao, jer bi u njega ule poveane obaveze prema strancima
kojima je imovina prodata. Ono to je omoguilo Rusiji da vrati
strane dugove nisu poveani porezi i nedobrovoljni prilozi ruskih
bogataa, ve veliki suficit u spoljnoj trgovini usled visoke cene,
pre svega, nafte i gasa.
Falsifikat
Pjer Menar je, kako saznajemo od Borhesa, doslovno prepisivao
Don Kihota, a smisao romana se menjao. U Borhesovoj prii se ne
postavlja pitanje koja je verzija romana original, a koja falsifikat,
jer bi to bila literarna vulgarizacija, ak i ako se pria shvati kao
parodija, a ne kao pria, to ona u stvari jeste.
Stvari stoje drugaije sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruivanju,
bar u interpretaciji srpskih nacionalno svesnih stranaka i njihovih
lidera: autor Sporazuma za stabilizaciju i pridruivanje je, u
originalu, srpska vlada i, naravno, sam predsednik te vlade. Autor
falsifikata, koji je od rei do rei, od znaka do znaka, identian sa
originalom, jeste Solana. Falsifikat i original su identini po svemu,
osim po smislu. Smisao je promenio Solana, mada nije promenio
ni jedno slovo ili znak.
Kako je to mogue? Lako. U sporazumu se, na primer, govori o
regionalnoj saradnji, o dobrosusedskim odnosima. Dok je to bio,
da autorstvo personalizujemo, Kotuniin sporazum, to je imalo
jedan smisao; sada kada ga je falsifikovao Solana, te je to postao
Solanin sporazum, to je dobilo sasvim drugi smisao.
Da bi se razumelo kako je lako falsifikovati sporazume ne
menjajui nita u njima, valja ii dalje od Borhesa i voditi rauna
o dva dodatna naela interpretacije. Jedno glasi ovako: nije vano
ta pie nego ta autori, a mogue i drugi, misle. Recimo, Oli Ren
kae da se nada da e Srbija razvijati dobrosusedske odnose sa
Kosovom. Time se, naravno, ne menja nita u samom sporazumu,
ali mu se menja smisao. A tek kada se uzme u obzir ta misli, a ne
govori, pravi autor Solana, svaka odredba sporazuma u potpunosti
menja smisao. Falsifikovanje se sastoji u tome to se smisao menja
izjavama i u mislima, a ne menja se, naravno, sam tekst.
55
Jedno je smisao dobrosusedskih odnosa sa Kosovom kada je autor

sporazuma Kotunica, a sasvim drugo kada je to Solana, posebno
ako on to autorstvo ostvaruje mislima i namerama, a ne samim
tekstom sporazuma.
Ovde, naravno, nema mnogo smisla postavljati pitanja o dosadanjoj
dobrosusedskoj saradnji Srbije i Kosova u kontekstu regionalne
saradnje, koja je institucionalizovana na razliite naine. Sve je to
preneto u Sporazum o stabilizaciji i pridruivanju, ali je smisao
dobrosusedske saradnje u ovim regionalnim integracijama, naravno,
sasvim drugi. Jer je re o originalu, a ne o falsifikatu. Jeste da su
neke od zemalja u regiji priznale Kosovo, a i autorstvo tih priznanja
slobodno se moe pripisati Solani, ali to je ipak neto drugo. Kako?
Lako. Srpska vlada i njen predsednik mu daju drugi smisao.
Nije, dakle, vano ta pie i nije vano na ta to to pie tano
obavezuje i da li se bilo ta u tome promenilo, ve je vano ta ko
misli i namerava. Sve zavisi od toga ko je autor, ko je ef, to bi
rekao Hampti-Dampti.
Peanik.net, 05.05.2008.
56
Drugo naelo interpretacije glasi ovako: iz premisa Kotuniinog

sporazuma sledi jedan zakljuak, a iz Solaninog zakljuka valja
izvui sasvim druge premise. Jer, kada je srpska vlada prihvatila
obavezu da razvija regionalnu saradnju i dobrosusedske odnose,
to se zasnivalo na premisi da e autor biti Kotunica, pa da nee
biti problema sa smislom ovih obaveza. Sada kada je stvarni autor
Solana, iz zakljuka o potrebi regionalne saradnje trebalo bi izvui
sasvim drugaije premise. Pre je Kosovo bilo sused, ali je autor bio
Kotunica, a sada je Kosovo sused, ali je autor Solana. Tako da se
identian zakljuak, identian tekst, identine obaveze, identino
sve, sada zasniva na dva potpuno razliita skupa premisa.
Kraj i poetak
Kao to se i moglo oekivati, ovo je Kotuniin kraj. Poetak kraja
predstavljala je njegova odluka iz vremena pregovora koje je vodio
Marti Ahtisari, da se sve stavi na kartu sukoba sa Evropskom unijom.
Do njegovog kraja nije dolo ranije zbog Tadievog oportunizma.
Sada je doao kraj tom oportunizmu, pre svega zato to se logikom
kojom je otkrivena tobonja Ahtisarijeva prevara, dolo do optubi
da je Tadi izdajnik. Stoga su glasai, odnosno veliki broj njih,
iskoristili priliku da stvari vrate na poetak.
No pitanje je o kakvom poetku je re? Ako bi se procenjivalo
na osnovu glasanja, njihov ishod ukazuje da su odbaeni krajnji
nacionalizam i populizam. Veina biraa vidi Srbiju u Evropskoj
uniji. Pored toga, veina se, po svemu sudei, izjasnila za
preraspodelu tereta tranzicije. Program nove vlade bi, dakle, mogao
lako da se sastavi: ubrzana integracija u Evropsku uniju i vea briga
za socijalne posledice reformi, koje su neophodne da bi se ostvarile
evropske integracije. Koja koalicija bi to mogla da ostvari?
Najprirodnija bi bila koalicija izmeu socijaldemokrata, liberala
i predstavnika odreenih interesnih grupa, jer su svi oni, manjevie bezuslovno, za integraciju u Evropsku uniju. Socijaldemokrate
nisu, meutim, u Socijalistikoj partiji Srbije ve u Demokratskoj
stranci. Liberali nisu samo u Liberalno demokratskoj partiji ve,
delimino, i u G17 plus, a od tih ideja nije daleko, bar kada je re
o prihvatanju principa otvorene privrede, ni Liga socijaldemokrata
Vojvodine. Socijalistika partija Srbije je samo okvir za razliite
interesne grupe, pre svega Partiju ujedinjenih penzionera i
Jedinstvenu Srbiju koja vlada Jagodinom.
Ideologija SPS-a ne pripada proevropskom taboru. Zalaganje za
destabilizaciju Bosne i Hercegovine, odbijanje saradnje sa Hakim
tribunalom i rehabilitacija politike voene devedesetih godina nema
niega zajednikog sa onim za ta su se izjasnili glasai koji bi trebalo
57
Dakle, ako se poe od opredeljenja glasaa, vladu bi trebalo da

sastave Koalicija za evropsku Srbiju, Liberalno demokratska
partija, stranka(e) manjina i Partija ujedinjenih penzionera.
Do toga najverovatnije nee doi, iz jednostavnog razloga.
Socijalistika partija Srbije je jeftinija od Liberalno demokratske
partije. Penzionerima e morati da se udovolji u svakom sluaju, a
preostali zahtevi, ili kako ih oni zovu naela socijalistike partije
nisu sutinski razliita od principa Demokratske stranke1.
Sa Liberalno demokratskom partijom stvari stoje drugaije. Tu
je pitanje Kosova najmanje vano. Ukoliko i posle ovih izbora
Demokratska stranka eli da vodi spoljnu politiku konfrontacije,
a ne normalizacije odnosa sa Kosovom to je, na kraju krajeva,
njen problem. I problem Srba sa severa Kosova koji su uglavnom
glasali za radikale, sa pogrenom procenom o tome ta je tema ovih
izbora i ko ima najvie izgleda da pobedi. Stabilizacija stanja na
severu Kosova bie zadatak Demokratske stranke i u tome bi LDP
mogla da pomogne, ali ova partija ne moe da bude odgovorna ako
Demokratska stranka ne eli da menja politiku prema Kosovu.
Liberalno demokratska partija je skup koalicioni partner zbog toga
to bi zahtevala bre i radikalnije reforme, to bi moglo da bude
prihvatljivo za G17 plus, ali bi ostavilo posledice na odnos snaga
unutar Koalicije za evropsku Srbiju. Sve to bi znatno uticalo i na
ukupne odnose unutar takve vladajue koalicije. Pored toga, LDP bi
se zalagala za promenu odnosa prema monopolima, prema nekima
od sklopljenih ili planiranih privrednih aranmana, pre svega kada
je re o sporazumu sa Gaspromom.
1 O programima srpskih stranaka sam pisao u Programi i politike, Z. Lutovac (ur),
Ideologija i politike stranke u Srbiji. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung, FPN, Institut
drutvenih nauka, 2007.
58
da imaju svoje predstavnike u novoj vladi. Ovom bloku valja dodati

i predstavnike manjina (mada pitanje koje bi manjinske partije bile
prihvatljive za vladajuu koaliciju nee biti beznaajno).
Ova stranka bi zahtevala promenu odnosa prema korupciji i

politizaciji vlasti, javnih slubi i preduzea. Kada je o poslednjem
re, za to bi se mogli nai saveznici u redovima Demokratske
stranke, ali kada je re o monopolima i poslovima sa Rusijom,
izgledi za saveznitvo se smanjuju.
Iz tih je razloga najverovatnija nova kohabitacija, ovoga puta sa
strankom pokojnog Slobodana Miloevia (i strankom pokojnog
Arkana). Simboliki znaaj toga ne bi trebalo potcenjivati, ali je
mnogo vanije da e to znaiti ouvanje sistema kontrole koji je
postojao i do sada, mada u oslabljenom vidu. Naime, veinu e
u skuptini initi SPS, DSS-NS i SRS. Koje bi mogle biti posledice
toga?
Koalicija sa Socijalistikom partijom ima veliku prednost zato to ne
stavlja Demokratsku stranku pred bilo kakve ideoloke i interesne
dileme. Pored toga, moe da izgleda da je cena te koalicije niska, jer
Socijalistika partija nije dobila mnogo glasova, a deo njih duguje
koalicionim partnerima. To e, meutim, Socijalistiku partiju
terati da se ponaa slino Demokratskoj stranci Srbije u prethodnoj
vladi, jer e morati da trai podrku od opozicionih stranaka u
skuptini.
Situacija je sada ipak neto drugaija zbog toga to e bar na
poetku opozicija biti slaba. Ovo se pre svega vidi na osnovu toga
to veina glasova dobijenih na izborima ne moe da se pretvori u
vladajuu veinu. No, kakav e biti njihov stvarni uticaj, zavisie i
od toga kako e se, i da li e se, prilagoditi novom stanju stvari.
Posle ovih izbora, Demokratska stranka Srbije mogla bi da sauva
politiki potencijal samo ako bi uspela da formira vladu sa Srpskom
radikalnom strankom ako ne sada, onda kasnije. Za ovo im je
potrebna Socijalistika partija Srbije, ali uopte nije jasno da li bi
ona mogla da ue sa njima u vladajuu koaliciju. Malo je verovatno
da bi to bilo prihvatljivo za Partiju ujedinjenih penzionera i glasae
59
Nova Srbija ima drugaiji problem, jer je prilagodljivija, mada tek

ostaje da se vidi kako e izgledati njihovo prilogoavanje sadanjim
postizbornim prilikama.
Konano, Srpska radikalna stranka je uspela da naraste do nesluenih
razmera pre svega kao stranka koja okuplja nezadovoljne, koji daju svoj
glas za nita. Takva stranka takoe nema budunost. Da bi se odrala,
trebalo bi da promeni rukovodstvo, identifikuje interese koje eli da
zastupa i program kojim bi ih ostvarila. Te dve stvari su povezane, jer
sadanje rukovodstvo nije za to sposobno, a zamene nema na vidiku.
Radikale e odravati u ivotu sporost Demokratske stranke u
reavanju nasleenih problema, meu kojima je i Kosovo, ali ako
bi se vlada koja e se sada formirati odrala itav mandat, teko
je videti da bi SRS mogao da dobije vie od desetak procenata na
sledeim izborima.
Usled toga je veoma vano za stranke u opoziciji da odravaju
panju na temama koje e vladi nametati Socijalistika partija. U
ovom asu, bliskost Demokratske stranke i Socijalistike partije
u ideolokom i politikom smislu sugerie da bi nacionalne i
socijalne teme mogle da omogue opoziciji da se konsoliduje
i da proba da preuzme kontrolu nad skuptinom. Tu je posebno
potrebno imati u vidu da je Socijalistikoj partiji daleko najblia
Demokratska stranka Srbije. A ovoj poslednjoj SRS. Kako e se ta
bliskost ispoljavati i koje e politike oblike uzimati, videe se kada
na red dou ona pitanja na kojima e se odmeravati odnos snaga.
Nije dakle jo jasno o kakvom je tano poetku re. Da bi se to
shvatilo, dovoljno je postaviti sledee pitanje: zato Demokratska
stranka ne ponudi koaliciju i LDP-u i SPS-u? Ako bi Socijalistika
60
iz Jagodine. Ukoliko ne doe do te koalicije, ne toliko tokom

formiranja vlade ve i za vreme kasnijih politikih odmeravanja,
DSS nema budunost.
partija Srbije bila spremnija da ue u koaliciju sa Demokratskom

strankom Srbije i Srpskom radikalnom strankom nego sa
Demokratskom strankom (ukoliko to podrazumeva i koaliciju sa
LDP-om), postaje jasno kakva se ideoloka i politika konstelacija
snaga stvara na ovom prostoru. Ako se tome doda zapaanje da
je Demokratskoj stranci blia SPS nego LDP, lako je shvatiti da e
ovde biti jo mnogo lutanja, pre nego to se krene pravim putem.
Peanik.net, 13.05.2008.
Nita nije izgubljeno

Nije vreme ni za soul searching niti je as to throw in the
towel. Raspravu o tome ta je liberalno i ta se podrazumeva pod
socijalnom pravdom svakako treba nastaviti. Oni koji misle da e o
neoliberalizmu i o ekonomskoj politici neto shvatiti itajui ieka
ili Lenjina treba, naravno, da nastave s tim. Sa politike take
gledita, meutim, kljuno je da se ideoloka pobeda na izborima
pretvori u politiku pobedu, to znai da se oformi vlada koja e biti
u skladu sa voljom glasaa. Ovo je vano zato to se moe dogoditi
da e vladu oformiti oni iji su programi izgubili, s tim to bi samo
verbalno prihvatili program za koji se izjasnila veina.
Jedan primer: Sporazum o stabilizaciji i pridruivanju (SSP). Valja
voditi rauna o tome zato su raspisani izbori. Zato to je spremnost
Demokratske stranke da potpie SSP proglaena izdajom i zatraena
je podrka glasaa da se SSP poniti. Ta podrka nije dobijena. Sada
je veoma mogue da oni koji nisu dobili podrku sastave vladu i
odlue da ne ponite SSP. To je kljuna postizborna tema. Zato?
Zato to se tako nee doi do cilja kojem bi SSP trebalo da poslui.
Kao ni do svih drugih ciljeva.
61
Verovatno je najtee videti zato nije ostvariv cilj socijalne pravde,

onako kako ga shvataju srpski socijalisti, pa u rei neto vie o
tome. Najpre je potrebno prei put od pukog pojma do njegove
sadrine. U politici to znai i da je neophodno pronai sredstva za
ostvarivanje ciljeva. ta, dakle, oni koji zahtevaju socijalnu pravdu
pod time podrazumevaju? Re je o tri grupe mera.
U prvoj kljuno mesto zauzima redistribucija. Na to se svode zahtevi
da se poveaju penzije. To je trenutno ostvarivo. Zapravo, ostvarivo
je ukoliko se oformi vlada koja bi mogla da nae budetske izvore za
to poveanje. Usput, valja primetiti da niko od onih koji zagovaraju
redistribuciju u korist penzija ne kae koji nivo redistribucije sledi
iz pojma socijalne pravde. Sedamdeset odsto od plate, ili moda
neki drugi postotak? I zato ba taj? Moda je prema naelima
socijalne pravde pravedno da to bude sto odsto ili ak vie? A moda
nije nepravedno da bude pedeset odsto? Nikako da saznamo taj
postotak, bez obzira na to to se uporno ponavljaju rei socijalna
pravda, socijalna pravda, socijalna pravda...
Potreban je argument i opravdanje. Potrebno je, takoe, imati
sredstava za sve ostalo, ukljuujui i poveanje penzija. To je
ostvarivo ako se oformi vlada koja moe da ima pristup tim
sredstvima. No, to je manje vano, ako se zaista veruje u socijalnu
62
Pogledajmo to ovako. Tri stranke ili koalicije stranaka koje bi htele

da oforme vladu zalau se za tri nemogua ili neostvariva cilja.
Jedan je: Kosovo u Srbiji. Drugi je: Srbija ruska gubernija. Trei je:
socijalna pravda, onako kako je oni shvataju. Koalicioni sporazum
koji e sastaviti bie suta suprotnost tim ciljevima, ali ne zato to
e se oni promeniti piui taj sporazum, ve zato to za te politike
ciljeve nisu dobili podrku na izborima. Tako da e se dobiti novi
program vlade, u kome nee biti iskrenosti ni prema partijama koje
e initi koaliciju, ni prema glasaima. Zbog toga ta vlada nee
ostvariti partijske zadatke, ali ni ciljeve koalicionog sporazuma. O
volji glasaa i da ne govorimo.
pravdu, jer bi trebalo da je re o naelu distribucije u drutvu, koje

ima dugorono vaenje. Da bi se to obezbedilo, potrebno je znati
kako odreeno naelo distribucije ili redistribucije moe da se
realizuje.
Osnovni razlog zbog koga su u Srbiji penzije male, a i da ih nije
lako poveati, lei u malom broju zaposlenih. Oni finansiraju
sadanji nivo penzija po dva osnova: doprinosima i porezima.
Naravno, kada je re o porezima, plaaju ih i penzioneri. Poveanje
penzija podrazumeva i poveanje poreza, a to se u Srbiji pre svega
odnosi na porez na dodatnu vrednost i inflatorni porez: oba veoma
regresivna, dakle koji pogaaju siromanije, posebno penzionere.
Stvarna vrednost penzija u tim okolnostima nee biti vea ako se
ne povea broj zaposlenih.
Ovde valja uzeti u obzir i drugi niz mera, koji se vezuje za socijalnu
pravdu, pre svega zakon o radu koji poveava prava zaposlenih.
Kada je re o socijalnoj pravdi, pod tim se podrazumeva da se
interesi jedne socijalne grupe zatite na raun neke druge socijalne
grupe. Ovo se moe smatrati opravdanim ako se uzima od bogatih i
daje siromanima ili ako se obezbeuju prava socijalnim grupama
koje su izloene posebnim rizicima. To je, naravno, neopravdano
ukoliko se u gori poloaj dovedu oni koji ve ne stoje dobro.
Predlozi da se zatite prava zaposlenih mogu imati rave posledice
po nezaposlene, jer e se smanjiti njihovi izgledi da dou do posla,
ili e biti prinueni da ga jo ee trae na crnom tritu, gde su
rizici vei, a prava ne postoje.
Ukoliko se zaista eli socijalno pravedna (ili kako Demokratska
stranka sada kae socijalno odgovorna) regulacija trita rada,
potrebno je socijalnu pravdu shvatiti kao optimalnu kombinaciju
prava i rizika na tritu rada, a to nije kombinacija po kojoj prava
imaju zaposleni, a rizik snose nezaposleni ili oni koji su zaposleni
u neformalnoj privredi. Posebno ukoliko ta kombinacija prava i
63
Pored poveanja prava zaposlenih, zahtevaju se besplatno kolstvo

i zdravstvo. To je jo jedan primer propagiranja odreenih ciljeva, a
da se ne pominju sredstva kojima se oni mogu postii. Kada se kae
besplatno, misli se na to da trokove pokriva budet, a to znai
poreski obveznik. To je vid osiguranja, koji nije rav za odreene
oblike obrazovanja i zdravstvene zatite, ali u naelu nema niega
socijalno pravednog u tome da se sve obrazovne i zdravstvene
potrebe osiguraju preko drave.
Kao i u nekim drugim sluajevima u kojima drava odreuje cenu
ili plaa trokove, ni ovde se ne moe izbei subvencija bogatih,
a veoma je mogue da bi se na taj nain vie panje posvetilo
leenju manje rizinih oboljenja. Usled toga se uvode razliiti oblici
privatnog osiguranja i participacije. Jasno je da sadanji sistem u
Srbiji najverovatnije nije najbolji. Ali jo je jasnije da se on ne moe
reformisati zahtevima za besplatnim uslugama u obrazovanju i
zdravstvu.
Trei zahtev koji se opravdava socijalnom pravdom jeste da
se zaustavi privatizacija. Razlozi koji se navode su takvi da bi
trebalo oekivati da se zahteva i nacionalizacija ve privatizovanih
preduzea, a zato ne i privatnih preduzea i banaka. Ovde je tek
zbrka potpuna, jer se oni koji su protiv privatizacije ne zalau za
nacionalizaciju, tako da nije jasno za ta se oni tano zalau. Moda
za partijsku kontrolu dravnih preduzea, a to je svakako najgori
argument protiv privatizacije.
64
rizika podrazumeva da prava imaju oni koji su u dravnoj slubi, a

rizik snose oni koji rade u privatnoj privredi. To bi oslabilo interes
za zapoljavanje upravo u privatnom sektoru. Zaposlenost u Srbiji
raste jedino u privatnom sektoru; to je jedina sfera u kojoj postoji
mogunost otvaranja novih radnih mesta, od ega, da podsetim,
zavisi i mogunost da se doe do novca kako bi se poveale
penzije.
Privatna svojina nije bolja od dravne zbog toga to obezbeuje

pravednu raspodelu, ve zato to je efikasnija. Ona efikasnije koristi
uloena sredstva, a u privatnom sektoru je i vea konkurencija, ili
bi bar trebalo da bude, budui da vlada, ukoliko nije korumpirana,
nema obavezu da pomae ili da na bilo koji drugi nain obezbeuje
monopol bilo kog privatnika. Socijalna pravda koja se time postie
oigledna je: bolja alokacija proizvodnih inilaca i nie cene.
To ne znai da nije potrebno voditi rauna o jednakosti, samim tim
i o potrebi za redistribucijom, kao i o socijalnoj i drugoj zatiti,
a i o privrednoj politici koja ima za cilj poveanje zaposlenosti i
smanjenje nezaposlenosti. Potrebna su i ulaganja u javna dobra i
ljudski kapital, kako bi se obezbedila socijalna pravda ne samo
danas i sutra, ve na dui rok. Sve je to poznato i sasvim jasno,
kako socijalistima tako i neoliberalima. Svima je, meutim, jasno
i da se to ne moe postii neefikasnom privredom i neposrednom
dravnom kontrolom ili redistribucijom u korist onih koji imaju
trenutni uticaj na vladu.
Budui da se, na nain na koji se to predlae, ne moe postii
socijalna pravda, mora se odustati od tog cilja ili od navedenih
sredstava. U tom smislu, veina glasaa je bila u pravu kada
je glasala za demokrate i liberale, a i za druge koji se zalau za
SSP i integraciju u Evropsku uniju. Ono to bi mogli da dobiju,
meutim, jeste koalicija koja se pre izbora zalagala za ponitavanje
toga sporazuma, za sukobe sa Evropskom unijom i zastarele
socijalistike ideje, uz rusofilstvo koje se najmanje razume u samoj
Rusiji.
Budui da su ti ciljevi suprotni volji veine, i da su teko ostvarivi,
valja oekivati da ta koalicija ne samo odustane od ponitavanja
sporazuma sa Evropskom unijom, ve i da preuzme program partija
koje su pobedile na izborima. To, meutim, ne znai da e biti u
stanju da ga sprovede. Opet je najbolji primer SSP. Moe se oekivati
da e se postii dogovor da se on ne ponitava, ali i da se ne ratifikuje.
65
Isto vai i za ostalo. Na jedan ili drugi nain, DSS, SRS i SPS e
morati da obeaju sve ono za ta su graani glasali, a inie suprotno
od toga. Mogue je da e neki ljudi u tim partijama i koalicijama
to konano razumeti i prikloniti se koaliciji demokrata i liberala,
ako im je, recimo, zaista stalo do privrednog oporavka i socijalne
pravde. Ako takvih ne bude bilo, Srbija e morati jo jednom da se
izjanjava na izborima ili ulicama.
Peanik.net, 19.05.2008.
Nacionalna vlada
Izjava Vojislava eelja o ubici Zorana inia precizno karakterie
nacionalnu vladu koju bi da sastave SRS-DSS-NS-SPS-PUPS-JS i
nestranake linosti. Pomau i komentari perspektivnih lanova
nacionalne vlade. Kandidat za ministra policije, kako se u Srbiji
naziva ministar za unutranje poslove, objanjava da u toj izjavi
nije re toliko o samom ubici koliko o organizaciji Crna ruka, koju
bi, moe se pretpostaviti, taj ministar i njegova nacionalna vlada
obnovili, kako bi se uklanjanjem izdajnika ostvarili nacionalni
ciljevi. Nacionalna bi vlada, dakle, obnovila Jedinicu za specijalne
operacije.
66
Mogue je da se on unilateralno sprovodi, ali druga strana, Evropska

unija, onda ne bi imala nikakve obaveze, bar ne dok se ne ispune njeni
uslovi, pre svega saradnja sa Hagom. Ako nema ratifikacije, nee biti
ni poverenja, to znai da e izostati korist od toga sporazuma. Pored
toga, SSP je samo sredstvo, a ne cilj. On je uslov da bi se krenulo
dalje, ka punom lanstvu u Evropskoj uniji. Ukoliko ne vodi tome, on
je beskoristan, kao sredstvo privredne i svake druge politike.
U tom kontekstu, potpuno je nevano da li e partije koje bi htele

da sastave nacionalnu vladu odluiti da odustanu od ponitavanja
Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju (SSP). Jer nacionalna vlada
nema za cilj da neto postigne u meunarodnim odnosima, ve
da preokrene politiki razvoj u zemlji. Nacionalna vlada je trebalo
da poniti SSP kako bi se presekle veze Srbije i Evropske unije i
smanjio politiki prostor proevropskim strankama. Odustajanje
od ponitavanja SSP postaje beznaajno, jer nacionalna vlada ne
namerava da nastavi sa integracijom zemlje u Evropsku uniju.
Stvarni cilj je revizija sudskih presuda koje bacaju ravo svetlo na
nacionalnu stvar i restauracija sistema, pri emu su, kada je re o
izdajicama, sva sredstva dozvoljena. A ko je izdajnik moi e da se
proita u knjizi, pismu ili dopisu Vojislava eelja, ako je ceniti po
izjavi SRS kandidata za ministra policije.
Koliko se moe videti, nagovetaji da nacionalna vlada ne samo da ne bi
radila na evropskim integracijama, ve bi radila na restauraciji policijske
drave, ne zabrinjavaju sve one koji se nadaju da e uzeti uee u njoj.
Njihov problem su glasai. Nacionalna vlada nije dobila podrku na
izborima 11. maja, a nacionalne partije su prole jo gore u drugom
krugu izbora u Vojvodini. Jasno je da bi slian ishod imali i eventualni
novi izbori u Srbiji. Glasai su podigli ulog nacionalnoj vladi. Nije vie
dovoljno odustati od nacionalne spoljne politike, ve bi bilo potrebno
da se nacionalne partije praktino preko noi sasvim promene. To sa
postojeim rukovodstvima i nezavisnim saputnicima nije mogue.
Ovi e izbori, a posebno rezultat u Vojvodini, uticati i na Demokratsku
stranku, koja takoe povremeno koketira sa idejom o nacionalnoj
vladi, to jest o vladi koja vodi rauna, kako se to kae, o dravnim
i nacionalnim interesima. Ta bi fraza trebalo da znai da se ne
odustaje u potpunosti od kontinuiteta sa politikim ciljevima iz
prethodne dve decenije. Ovi izbori su pokazali da veina zahteva
diskontinuitet. Proevropska vlada e morati da vodi rauna da tu
veinu ne razoara.
67
Dakle, glasai su rekli svoje i o nacionalnoj vladi, i o dravnim

i nacionalnim interesima, i o politiki motivisanim poslovima.
Sastavljanje nacionalne vlade posle ovih izbora bilo bi suprotno
volji glasaa i stoga veoma skupo preduzee.
Peanik.net, 26.05.2008.
Nepoverenje
Kljuna re liberalne misli jeste nepoverenje. U vlast, naravno. Evo
kako to izgleda primenjeno na ono to izjavljuju srpski ministar
finansija i guverner centralne banke.
Prvo, kasa je prazna. Ovde nije kljuno pitanje da li je to tano ili
nije. U naelu, dravna kasa ne bi ni trebalo da bude puna. Ako je
budet uravnoteen, to znai da su prihodi u toku godine jednaki
rashodima u toku te godine. Viak i manjak se mogu pojaviti zato
to prihodi i rashodi nisu usklaeni, to se po prirodi stvari ne moe
izbei. Pa vlada privremeno tedi ili se zaduuje, ve kako prilike
zahtevaju. emu onda pria o tome da je kasa prazna?
Zabavno je da to dolazi od ministra finansija koji je od prvog
dana na poslu samo irio optimizam, i kada je sastavljan budet
68
Konano, rezultati izbora u Vojvodini trebalo bi da imaju posledice

i na planove o raspolaganju resursima, koji se nalaze pre svega
u toj pokrajini. A to znai da e morati ponovo da se pregovara
o privatizaciji naftne industrije i o poslovnim planovima sa
Gaspromom. Uopte, Beograd e sa Vojvodinom morati drugaije
da razgovara, to je jo jedan problem koji nacionalna vlada ne bi
mogla da rei.
i srednjorona budetska projekcija, a hvalio se vikom u budetu

jo koliko jue. Nita to ministarstvo finansija kae sada ne uliva
poverenje. Posebno jer nigde nema podataka. Kako bi bilo da
podnesu raun?
Drugo, drava e morati da se zaduujuje, ako se neto ne proda.
Jer, do sada su se troile pare od privatizacije, a sada ih nee biti
za penzije i druge tekue obaveze. Zato su se pare od privatizacije
troile za tekue trokove? Nesretni Meunarodni monetarni fond
ubeuje sve ministre finansija u Srbiji, evo ve osmu godinu, da ne
bi trebalo raunati sa prihodima od privatizacije kada se planiraju
tekui trokovi. Zato? Jer to nisu tekui prihodi. ta je trebalo
initi? Prikazivati manjak i zaduivati se da bi se on pokrio.
Digresija. Sada vidimo, zapravo nam se kae, a inae smo znali
ili smo mogli da znamo da smo hteli da znamo, da su sve vlade
od 2000. do danas inile isto to i Miloevieve vlade. Setimo se
Telekoma i 1997. Bar kada je o tome re, zaista nema prepreka
koaliciji Demokratske i Socijalistike stranke. One ne dele samo
bol, nego i odnos prema javnim finansijama. A ovo drugo je, setite
se Makijavelija, daleko vra i neposrednija veza.
Pravo pitanje nije da li bi vlada trebalo da se zaduuje, ve zato
to nije inila do sada? Nije, ne zato to svi ti ministri finansija
to nisu znali, ve zato to je bilo potrebno hvaliti se uspesima u
fiskalnoj politici, a glavni dokaz je bio viak u budetu, uz redovno
ispunjavanje obaveza prema korisnicima budeta. Usled toga,
namee se pitanje emu slui ova pria o manjku u javnoj kasi?
Pritisku. Javnost bi trebalo dovesti dotle da trai prodaju neega,
kako bi bilo plata, penzija i investicija iz Nacionalnog investicionog
fonda (koja je tek to pria, sa elementima poniavanja javnosti,
ali to je posebna tema). ta bi moglo brzo da se proda? Naftna
industrija Srbije i JAT. To sami ministri kau. Ovo je, naravno,
iskazivanje zahvalnosti vojvoanskim glasaima. Dobro je znati
69
Dakle, ako neete da se zaduujemo, a elite plate, penzije i puteve,

podrite skandalozne sporazume kojima se budzato prodaju NIS
i JAT.
Tree. Narodna banka je nemona. Vratite se u vreme od pre
godinu dana. Narodna banka je bila jedina nadlena i zasluna
za nisku inflaciju. Sada jedino Narodna banka nije odgovorna za
ubrzanje inflacije. U toku prole godine je bilo ljudi koji su morali
da trpe svakojake kritike, o spletkarenju da i ne govorimo, zato
to su upozoravali da postoje problemi sa monetarnom politikom
centralne banke. I sada se ovek izlae istom riziku ako upita zato
centralna banka nije odgovorna ako je inflacija izmakla kontroli ili,
ako vam to zvui suvie alarmantno, to nee ostvariti cilj koji je
sebi postavila, iako je on toliko iroko postavljen da ne bi trebalo
da bude ba preterano teko ostvariti ga?
Ako je centralna banka odgovorna za inflaciju, pretpostavka je da
ona moe da je kontrolie. ta bi to podrazumevalo? Budui da
centralna banka moe da utie samo na koliinu novca, to znai
da bi za niu stopu inflacije bilo potrebno da bude mnogo manje
novca u opticaju. Moe li ona to da ostvari? Ako ne moe, trebalo
bi da zatvori radnju koja se zove centralna banka i otvori radnju
koja se zove fiskalno knjigovodstvo (kao u vreme Miloevia
opet se namee poreenje). Ako moe, to znai da je vodila
monetarnu politiku koja je omoguila sadanju inflaciju. A to je
u direktnoj suprotnosti sa kljunim ciljem monetarne politike i sa
njenim obavezama prema njemu. Narodna banka nije obavezna
da se stara o sudbini jedne ili druge politike koalicije, jednog ili
drugog ministra finansija, jedne ili druge vlade. Naravno, ako nije
obavezna. To jest, ako je re o samostalnoj instituciji.
70
da su glasai u Kremlju Demokratskoj stranci vaniji od onih u

Vojvodini. Potrebno je javnosti prodati taj daleko najskandalozniji
posao do sada, a konkurencija nije slaba, pa otud zastraivanje da
para nee biti ni za penzije.
Da li je? Rezultati kau da nije. Zato je mogue ubediti javnost da

centralna banka ima zasluge za usporavanje inflacije, ali nema za
njeno ubrzavanje, to je kljuno pitanje. Dok javnost ne postavi to
pitanje, centralna banka nee biti samostalna, to jest odgovarati
upravo toj javnosti, kojoj je obeala, setite se, nisku stopu inflacije,
ve ministru finansija, potpredsedniku vlade i njihovim politikim
interesima.
Za one koji ne mogu da smisle liberale i neoliberale, ovo je primer
toga emu slui jedna od osnovnih liberalnih vrednosti: nepoverenje
u vlast i one na vlasti. Ono je ne samo ugraeno u liberalne ustave,
ve ima i vanu analitiku vrednost. Razlog tom nepoverenju ne
lei samo u potrebi osporavanja onoga to vlast kae, ve i u potrebi
da se razume zato vlast, blago reeno, iskrivljuje injenice, ako ih
ve sasvim ne krije.
Peanik.net, 09.06.2008.
O optoj volji
It was raining the whole weekend so we did ontology.
Jerry Fodor
Korisna posledica poslednjih izbora je rasprava o tome ta je
demokratski a ta nije, posebno kada je re o rezultatima izbora
u Beogradu. Veinsko je miljenje da je demokratija ono to se
ponekad naziva proceduralnom demokratijom. Jer, smatra se,
nema smisla govoriti o volji glasaa mimo samog ina glasanja. Ili,
drugaije reeno, svaki ishod koji je u skladu sa izbornim i drugim
propisanim procedurama u skladu je sa voljom glasaa. Jer bismo
inae pristali na autoritarno tumaenje volje glasaa i izgubili
71
Iz intelektualnih razloga bih hteo da kaem neto o Rusoovoj ideji

opte volje, jer se ona neretko pominje da bi se potsmehnulo onima
koji misle da je u demokratiji re o volji veine ili, jo gore, o volji
glasaa. I mnogi komentatori Rusoa tee da u tom pojmu vide neku
metafiziku stvar, pa im je teko da razumeju o emu je stvarno re.
Kada se, meutim, proita tek nekoliko stranica posveenih optoj
volji i sistemima odluivanja i izbora u Rusoovom Drutvenom
ugovoru, postaje jasno da je Ruso samo opisivao ono to se prirodno
vezuje za demokratsku vladavinu.
Sutina je u ovome: demokratski nain odluivanja i izbora ima
za cilj donoenje zajednike odluke, koja bi trebalo da izraava
volju (interese, ciljeve, vrednosti) glasaa, dakle neku zajedniku,
skupnu, sabranu ili optu volju.
Oigledno je da, kada se kae da je potrebna zajednika odluka (ili
drutveni izbor, kako se to zove u teoriji o drutvenom izboru),
kako god da se do nje dolazi, to znai da se pretpostavlja da je ona,
ta zajednika odluka, moguna. Ako je odluka instrumentalna,
kao to mora da bude ako je politika, tada ona ima neto za cilj,
dakle intenciju. Konano, kako je zajednika odluka nekakav zbir
pojedinanih volja (ili interesa), prirodno je rei da je to zajednika
ili opta volja (ili da je re o optem ili, kako je uobiajeno rei,
javnom interesu).
Sam pojam volje, koji je izvor muka i uzbuenja mnogih interpretatora, moe da se zameni interesima, ciljevima, potrebama,
vrednostima, idealima, politikim strastima ak, a da se nita od
politikog znaaja i smisla ne promeni, osim moda kada se pojam
opte volje dovodi u vezu sa radikalnim politikim promenama, sa
reformama ili revolucijama.
72
bismo demokratiju. Mislim da je sve to netano, a kako ima izvesne

nade da se demokratija u Srbiji ustali, nije nevano da se rasprava
o njoj nastavi.
U demokratijama odluuje veina. Kada je re o samom ustavu

zajednice ili drave, o drutvenom ugovoru po Rusou, potrebna je
jednoglasnost. Zato to time graani slobodno pristupaju zajednici,
sa ciljem da u njoj nastave da budu individualno slobodni. To znai
da je cilj pristupanja zajednici individualna sloboda i da opta
volja ne moe da bude drugaije predstavljena nego jednoglasno,
mada to ne znai da se do saglasnosti mora doi glasanjem ili
na ustavotvornoj skuptini. Zapravo, prirodno je da to bude
individualan ugovor sa drutvom, kako i sugerie Ruso.
Takoe, kada se odluuje o javnim dobrima, postoji faktika
jednoglasnost interesa, bez obzira kako se ona izraava, i interes
svakoga je istovremeno i opti interes ili volja, to praktino sledi
iz definicije javnog dobra (Ruso kao primere uzima bezbednost i
dobrobit).
Tako da nema nieg metafizikog u tome da, kada je re o
drutvenom ugovoru i najosnovnijim javnim dobrima koja se njime
obezbeuju, svaki pojedinac zna ta je opta volja i da pojedinana
i jednoglasno izraena volja koincidiraju. Ruso smatra, ispravno,
da je za to potrebno samo posedovanje zdravog razuma i nita vie
od toga, nikakva via racionalnost ili autoritet bilo koje vrste.
U svemu ostalom, volja (proste) veine izraava optu volju. Zato?
Zato to ne moe da je izraava volja manjine. To je jednostavno
opravdanje demokratije, to jest odluivanja veinom. Jednoglasnost
bi bila jo bolja, ali nje esto nema, usled razlika u miljenjima
i interesima. Jednoglasno se ne bi mogle doneti mnoge odluke,
a ako bi bila dovoljna neka manjina, mogle bi istovremeno da se
donesu potpuno suprotstavljene odluke (jer manjina kod svakog
izbora moe da ima vie, veina je jedna).
Jedino odluivanje veinom obezbeuje, pod odreenim uslovima,
i odluivost i jednoznanost. Ruso veoma dobro, i savremeno,
analizira politike procese, koji su se u starijoj politikoj filozofiji
73
Politika, znai, ima za cilj ostvarenje javnih interesa i staranje o

javnim dobrima, koji su transparentni glasaima, jer su u skladu sa
njihovim interesima, koje u najveem broju sluajeva reprezentuje
glas veine, jer ona predstavlja optu volju. Kako se pojedinani
glasovi sabiraju u glas veine, pitanje je politikog sistema i naina
biranja i glasanja. No demokratija, ili odluivanje veinom, ima
politiku prednost nad autoritarnim vidovima odluivanja zato to
bolje i efikasnije reprezentuje optu volju, to i jeste rukovodee
naelo pri izboru alternativnih postupaka odluivanja.
Raunam da je ovo dovoljno, bar za svrhu ovog napisa, da se
vidi da nema nieg ni metafizikog, niti autoritarnog u tome da
se smatra da je potrebno da procedura odluivanja izraava volju
veine i time demokratsku volju glasaa. I zaista, to i jeste ono
to se podrazumeva pod demokratijom: legitimnost volje veine i
procedura koja obezbeuje da se ona izrazi.
Moe se rei da mi ne moemo da znamo koja je volja veine, mimo
onoga to se konstituie kao veina po vaeoj proceduri. Posebno u
reprezentativnoj demokratiji. To nije oigledno samo po sebi, kao to se
moe initi, ali jeste tano da nema volje veine mimo neke procedure
kojom se ona izraava. Ali, naravno, to su dve stvari. Jedno je da je
uvek potreban postupak dolaenja do opte volje, a drugo je da je to
ostvarivo svakim postupkom koji je trenutno na snazi. Kod ove take
grei, mislim, Kenet Erou, kada interpretira idealistika shvatanja, u
koja svrstava i Rusoovu optu volju (kao i uenje Kanta)2.
Jedan nain da se razume opta volja u svetlu Erouove teorije
drutvenog izbora, koja je apsolutno fundamentalna za politiku
2 K. J. Arrow, Social Choice and Individual Values. Yale University Press, 1963
(second edition), pp. 81-91 (knjiga je dostupna na internetu).
74
nazivali korupcijom drave, u kojima volja manjine prevladava

nad veinom. I to je otprilike sve to je od znaaja kada je re o
optoj volji, bar kada je re o samom pojmu.
nauku i analitiko politiko miljenje uopte, jeste sledei3:

Potrebna je odreena homogenost politikih shvatanja, kako bi
dosledno odluivanje veinom bilo mogue. To je u skladu sa
Erouovom teorijom. Opta volja jeste jedan opis te homogenosti.
Dakle, postoji ishod kada su volje (interesi, preferencije, ciljevi,
vrednosti ili o emu god da se radi) homogene i drugi, kada one to
nisu. Po Rusou, prvi ishod legitimie drugi. Ovo se moe shvatiti
kao dinamika teorija drutvenog izbora. Naime, opta volja jeste
ono to utie na politiku stabilnost u svakom datom asu. Ukoliko
ishodi konkretnih politikih izbora, recimo trenutni rezultati
glasanja, ili jo ee, odluka o veinskoj koaliciji, nisu u skladu sa
optom voljom, moe se oekivati politika nestabilnost i promene
koje e voditi usklaivanju sa optom voljom, odnosno voljom
veine4.
To je i bio razlog to su ta idealistika shvatanja imala revolucionarni potencijal i posledice, ne samo 1789. nego i 1989. Demokratija je vie od procedure i skupa institucija.
Tu sada gree oni koji misle da je autoritarno tumaenje opte
volje jedino mogue, bilo da je re o nainu odluivanja ili o nainu iskazivanja neslaganja sa onima na vlasti. Zapravo je upravo
suprotno, kao to je precizno pokazao Erou. Odreena saglasnost
individualnih volja, dakle opta volja, potrebna je da bi se
demokratskim putem uklonila autokratska vlast. Nije, u stvari,
potrebno ni predati vlast autoritarnom voi, niti se za nju otimati na
ulici, to ne znai da reprezentativna demokratija nema smisla, a ni
da javne demonstracije ili protesti nisu jedan od naina da se izrazi
volja graana ili glasaa.
3 O tome, ali ne u vezi sa Rusoom, vidi vie u V. Gligorov, Politika vrednovanja.
Beograd: Partizanska knjiga, 1985, poslednja glava.
4 O tome vidi R. Farquharson, Theory of Voting. Yale University Press, 1969
(navodim po seanju jer mi je knjiga u Beogradu, pa ovde u Beu ne mogu da je konsultujem).
75
Prvi: odgovor emo znati poto se oformi vladajua veina. Ako

se ona sastavi od partija koje su protiv toga sporazuma ili za taj
sporazum, znaemo i volju veine.
Drugi: pitanje nema smisla, jer se na izborima odluuje o tome ko
moe da sastavi vladu, ko e da bude vlast, a ne o tome ta da se
ini sa nekim meunarodnim sporazumom.
Oba ova odgovora nisu u skladu sa demokratijom shvaenom kao
nain odluivanja veinom. Jasno je da je re o izborima na kojima
su glasai pitani o tome ta je u optem interesu, ta je opta volja,
pa bi procedura glasanja morala da bude takva da moe da d
odgovor na to pitanje. Kao to se moe videti, upravo je o tome re
u postizbornim pregovorima politikih partija. Mogue je da volja
manjine prevlada, jer, kao to je i Rusou bilo jasno, interesi partija
ne moraju da budu isti kao i interesi glasaa. Zapaanje da je to
omogueno procedurom moglo bi samo da bude dokaz da ona nije
demokratska, a ne da je to jedini kriterijum demokratinosti.
Naravno, skoranji srpski izbori su poseban sluaj. Mnogo ee na
izborima se ne odluuje o jednom politikom pitanju ve o skupu
pitanja, dakle o itavim programima. Tako da ovde nije jednostavno
odrediti ta je volja veine, to jest kojom procedurom se ona utvruje.
Opet, u posebnom sluaju, kada postoje dve stranke ili kada su
interesi glasaa ureeni na poseban nain, recimo na one koji su
vie ili manje ulevo ili udesno, u ideolokom ili u interesnom smislu,
tada volju veine izraava glasa koji je u sredini toga prostora, jer
76
Da bi se to videlo, ima smisla krenuti istim postupkom kao i Ruso: od

posebnog sluaja. Skoranji izbori u Srbiji su odrani pre vremena,
da bi se glasai odluili da li su ili nisu za potpisivanje (alternativno,
za ponitavanje) Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju sa
Evropskom unijom. Da li znamo za ta su se glasai odluili? Oni
koji veruju u proceduralnu demokratiju, mogli bi da odgovore na
jedan od dva sledea naina.
je isti broj glasaa ulevo i udesno od njega, pa je veina tamo gde se

taj glasa nae.
No, to ne mora da bude sluaj ako postoji vei broj stranaka, ako se
odluuje po proporcionalnom sistemu i ako se ideoloki sporovi ne
mogu svesti na jednu dimenziju kao to je podela na levicu i desnicu.
No, i u tom sluaju moemo da znamo koja je volja glasaa i ona ne
mora da bude saglasna sa svim ishodima koji su u skladu sa izbornim
pravilima i drugim propisima, kojih moe da bude vie ili previe.
Uzmimo primer beogradskih izbora. Moemo li da znamo ta je volja
glasaa Beograda? Najpre bi trebalo uoiti da je re o redovnim izborima,
na kojima se ocenjuje rad gradske vlasti. Rezultati beogradskih izbora ne
sugeriu da im je izglasano nepoverenje. Jasno je da je jedna od stranaka
iz postojee koalicije na vlasti, DSS, reila da pree u drugu koaliciju iz
razloga koji nemaju veze sa gradskom, ve sa dravnom politikom. Tako
da to ne moe da se opravda pozivanjem na volju glasaa.
Naravno, budui da su mogue razliite koalicije koje obezbeuju
veinu u gradskoj skuptini, moe li se za neku od njih rei da je vie u
skladu sa voljom glasaa? Ruso je ovde glasanje i uopte demokratsko
odluivanje shvatao kao nain da se pronae volja veine, koja, da
podsetim, predstavlja optu volju. Jedan nain da se ta ideja predstavi
jeste da se utvrdi koja stranka ima vei koalicioni potencijal, nezavisno
od toga koja e se koalicija konano oformiti. Tome bi mogli da
pomognu razliiti indeksi moi5.
U sluaju postojanja vie partija, vee partije, po pravilu, imaju
koalicionu mo koja je vea od njihovog udela u glasakom telu, a
najvea partija bi trebalo da ima najveu koalicionu mo. Jedan od
naina da se vidi ta ovo znai jeste da se razmotre rezultati izbora
5 Za jednostavan i prigodan prikaz videti R. Aumann, R. Myerson (1988),
Endogenous Formation of Links between Players and of Coalitions: An Application of
the Shapley Value, in The Shapley Value: Essays in Honor of Lloyd S. Shapley, edited
by A. E. Roth, Cambridge University Press, Cambridge, 1988, pp. 175-191 (dostupan je
na internetu, na stranici prvog autora).
77
Da su nacionalne stranke napravile koaliciju pre izbora, njihov bi

koalicioni potencijal bio nadmoan. Kako nisu, to znai da su te
partije ostavile mogunost da posle izbora odlue sa kim e. No, to
znaajno smanjuje njihovu mo. Jer to je vie stranaka, to je vea
mo velike partije ili predizborne koalicije.
Jedan od naina da se to vidi jeste da se oceni mo veoma male
stranke iz Jagodine, dakle Jedinstvene Srbije. Budui da od nje
zavisi da li e biti moguno oformiti vladu, njeno priklanjanje
proevropskoj koaliciji znai da druge stranke koje su sa njom u
koaliciji nemaju nikakvu mo u toj stvari. Ukoliko, pak, slede
Jedinstvenu Srbiju, mo te koalicije u savezu sa ZES je praktino
50%: oni bi, dakle, delili vlast sa ZES, gotovo po pola.
Nasuprot tome, u nacionalnoj koaliciji bi mogli da imaju najvie
jednu treinu moi. to je vei broj manjih partija, to je vea mo
velike partije.
U tom smislu, velike partije ili predizborne koalicije mogu da
izraavaju volju veine ili optu volju, iako nisu osvojile prostu
veinu glasova. Zbog toga nije uobiajeno da se oformi vlada
malih partija, koje stoje nasuprot najvee partije ili koalicije.
Takve su bile i prva i druga Kotuniina vlada i nisu bile stabilne.
to je u skladu sa dinamikom ili prevratnikom ulogom Rusoove
opte volje.
Naravno, moe da se postavi putanje a ta da su nacionalne
partije napravile predizbornu koaliciju? Odgovor je da nisu. Zato
78
za srpsku skuptinu. Pre izbora je oformljena koalicija stranaka pod

nazivom Za evropsku Srbiju (ZES). Stranke koje su posle izbora htele
da oforme nacionalnu vladu su izale na izbore samostalno. Za prvu
koaliciju je glasalo praktino 40% glasaa, a za tri nacionalne stranke,
zaokrueno, 30, 12 i 7%. Ove druge, dakle, zajedno imaju vie od
koalicije ZES.
nisu, to je pitanje za DSS, to jest za Kotunicu, a kada je re o

predizbornoj koaliciji sa SPS, to je pitanje i za SRS. Glasai su to
mogli da shvate samo kao procenu ovih partija da samostalno mogu
da prou bolje nego u koaliciji. To je posebno tano za SRS, koja
je oekivala da bude najjaa pojedinana stranka i da tako dobije
najvei koalicioni potencijal, teei na taj nain da ona izraava
optu volju glasaa Srbije. Glasai su, meutim, relativnu veinu
dali koaliciji ZES. Takvim predizbornim ponaanjem i te stranke su
iskazale razumevanje za ulogu opte volje u demokratijama.
Dakle, moemo da znamo za ta je glasala veina glasaa i u
Srbiji i u Beogradu, ta je volja veine ili opta volja. Ni u jednom
ni u drugom sluaju oni nisu glasali za to da se na vlasti nae
narodnjako-radikalsko-socijalistika koalicija. To, naravno, ne
znai da oni ne mogu da sastave tu koaliciju i preuzmu vlast i u
Srbiji i u Beogradu. To bi bilo u skladu sa izbornim pravilima, ali ne
i u skladu sa izraenom voljom glasaa.
Drugo je pitanje da li su glasai Srbije spremni da prihvate koaliciju
ZES-SPS. Ukoliko bi se teilo konzistentnosti, koalicija ZES-LDP bi
najbolje izraavala volju glasaa i time optu volju. Kao to sam
i ranije pisao, koalicija koja je najvie u skladu sa voljom veine
jeste ona sastavljena od proevropskih partija, od stranaka manjina i
stranke koja izraava interese penzionera. SPS tu ne spada. Ukoliko
je to tano, valja oekivati da e se koalicija na vlasti uskladiti sa
optom voljom kasnije, bilo u skuptini ili na novim izborima.
Peanik.net, 17.06.2008.
79
We hugely overestimated ourselves and gave ourselves over to

the illusion that in the prosperous Federal Republic of Germany
a revolution was imaginable. Seen thus, we were like people
possessed, who acted in isolation in a room empty of air. We lived
a kind of armed existentialism.
Astrid Proll (lan Frakcije crvene armije, RAF, koja je odleala
dugaku kaznu zatvora i sada radi kao fotograf)
Uvod
Bunt 1968. na istoku i na zapadu nije bio izazvan istim razlozima
i nije imao iste posledice. U Jugoslaviji, pored toga, razlozi i
posledice nisu bili isti ni u svim sredinama. Te godine, pored
protesta studenata irom zapadnog sveta, dolo je do invazije na
ehoslovaku, a u Jugoslaviji su izbile prve znaajnije demonstracije na Kosovu i, kasnije, u Makedoniji. Najvaniji uzrok masovnih
demonstracija na zapadu je bilo nezadovoljstvo ratom u Vijetnamu
i podeljenou Evrope. Na istoku Evrope, uzroci reformi u
ehoslovakoj i intervencija snaga Varavskog pakta nisu se
razlikovali od onih koji su periodino dovodili do guenja reformi
i pobuna u socijalistikom svetu. U Jugoslaviji, pak, socijalni i
nacionalistiki razlozi su bili u osnovi politikih sukoba, i na
ulicama i unutar vladajue partije. Posledice svih tih dogaaja su
bile u skladu sa njihovom motivacijom, te se moe rei da su svi
njihovi ciljevi, na jedan ili drugi nain, ostvareni. U ovom napisu
bih hteo da iznesem argumente za ovu poslednju tvrdnju.
Jednodimenzionalni ljudi
Mada se protesti iz 68. najvie vezuju za vanparlamentarnu opoziciju
u Nemakoj i za studentske demonstracije u Parizu, sve je, ipak, poelo
u SAD, pre svega otporom ratu u Vijetnamu. Politiki milje, ako je to
prava re, bili su graanski pokreti za jednaka prava i za ukidanje
80
Pre 68. i posle
segregacije na rasnoj osnovi. Zbog rata u Vijetnamu se neslaganje sa

unutranjom politikom prenosi i na neslaganje sa spoljnom politikom,
tako da se zahtevi za jednakim pravima povezuju sa pozivima da se
okona nepopularni i nepotrebni rat. I jedno i drugo su teme koje
tradicionalno imaju jak odjek u amerikoj javnosti.
Ma koliko to uesnicima i posmatraima sa strane izgledalo kao
nekakav jedinstveni istorijski dogaaj, re je o neemu to je tipino
za Ameriku. Zahtevi za jednakim pravima gotovo uvek nailaze na
razumevanje u javnosti i bivaju prihvaeni, mada ponekad itav
proces moe da bude dug i moe da izazove znaajne socijalne
i politike sukobe. Isto tako, antiratni pokreti gotovo uvek imaju
snanu podrku, posebno kada se rat odui i trokovi narastu. Ali
u oba sluaja su potrebni drutveni i politiki pokreti da bi se dolo
do eljenih rezultata.
Razumevanje socijalnih pokreta u Americi je ponekad oteano ako
se na njih gleda kao na neto to karakterie neku ideju sistema
koji ih odreuje. Jedno takvo tumaenje je bilo veoma popularno,
dodue ne veoma dugo, i zasnivalo se na ideji Herberta Markuzea
o jednodimenzionalnosti amerikog oveka, koja je pre svega
posledica karaktera amerikog kapitalizma. Na neki nain, sistem
svodi ljude samo na jednu njihovu dimenziju, na njihovu sklonost
potronji. Pa oni postaju politiki i moralno tupi, to i jeste u skladu
sa prirodom toga sistema.
Ovo objanjenje amerikog potroakog drutva nema mnogo
veze ni sa injenicama, a ni sa razlozima zbog kojih je dolo do
graanskih protesta. Mnogo veu ulogu je odigrala reakcija vlasti na
proteste inspirisane zahtevima za jednakim pravima i na proteste
protiv rata u Vijetnamu. Ne samo da vlast potroakog drutva nije
primenila toleranciju kao sredstvo represije, kako je ve pomenuta
teorija predviala, ve je pokazala sklonost da koristi silu protiv
uesnika protesta, ta god da je demonstrante motivisalo. To je
dovelo do irenja protesta, koji su kulminirali 68. godine.
81
Kada se danas itaju komentari uesnika tih dogaaja u Americi,

stie se utisak da su neki od njih hteli vie. Naravno, ukoliko se
teilo tome da se promeni priroda sistema i da se, u skladu sa tim,
promeni priroda jednodimenzionalnog oveka, to nije postignuto,
uglavnom zato to je priroda sistema ravo odreena, a ameriki
ovek, kao uostalom i bilo koji drugi, nije bio i nije mogao biti
jednodimenzionalan. No, to i nisu bili ciljevi amerikih protesta
1968.
Drutvo je vetaki cvet
Uzroci protesta u veini zapadnoevropskih zemalja su jednim
delom bili u suprotstavljanju ratu u Vijetnamu, ali znaajnu ulogu je
imala i neprirodna podeljenost Evrope. U Nemakoj je na to uticalo
i shvatanje da parlamentarni sistem, kako je tada funkcionisao,
ne odgovara interesima graana. Vanparlamentarna opozicija je
zaista bila neto novo, jer je teko ostvariti znaajniju mobilizaciju
ljudi koji se protive postojeim partijama u jednoj demokratskoj
zemlji. Postojalo je uverenje da je revolucija mogua, da je dakle
mogue da se ostvari vie od onoga to je sve uspenija nemaka
privreda nudila. Pored ostalog i kada je re o koegzistenciji sa
Istonom Nemakom i sa celim socijalistikim svetom. Ne bi se
moglo rei da su nemaki studenti imali simpatije za totalitarni
82
Da li su ciljevi protesta ostvareni? Odgovor je pozitivan. Tih godina

su postignuti veliki napreci u poveanju jednakosti u pravima i
mada rasizam nije iskorenjen, nema sumnje da od tada nita vie
nije isto u odnosu izmeu bele i crne rase u Americi. Takoe, mada
je rat u Vijetnamu trajao jo nekoliko godina, posle izbora 1968.
godine bilo je jasno da je jedini mogui ishod toga rata povlaenje
amerike vojske. Administracija Riarda Niksona i Henrija
Kisindera se tome opirala, to je konano dovelo do toga da je
predsednik SAD morao da se pre vremena povue sa tog poloaja
i samo ga je pomilovanje njegovog naslednika spaslo od krivine
odgovornosti.
socijalizam, ali je jasno da su smatrali da nemakoj demokratiji

nedostaje legitimnost, a o legitimnosti nemakog kapitalizma i da
ne govorimo. To je dokazivao i Jirgen Habermas, koji inae nije
pokazao simpatije za pobunjene studente.
Da li su ciljevi vanparlamentarne opozicije i studentskih protesta
ostvareni u Nemakoj? Opet, sve zavisi od toga kako se definiu.
Nemaka je svakako postala jo privrenija istonoj politici
koegzistencije sa socijalistikim zemljama. Koliko je to doprinelo
kasnijem ujedinjenju Nemake nije lako rei, ali nema sumnje
da je nemaka socijal-demokratija, koja je stekla veoma znaajnu
ulogu posle 1968. uinila mnogo na pribliavanju dvaju delova
podeljene Nemake. A i na ujedinjavanju Evrope uopte. Takoe,
nema sumnje da je socijalni karakter nemake drave sauvan,
mada bi se moglo tvrditi da nikada nije bio ni ugroen. Konano,
antinacistiki karakter nove Nemake je uvren, a to jeste bio
jedan od ciljeva studentskog bunta. Opet, ciljevi ekstremnih grupa
nisu ostvareni. Nije dolo do revolucije.
U Francuskoj je protest bio drugaiji, jer je bar jednim delom
bio usmeren protiv drutvenog konzervativizma. I mada je i u
Francuskoj, kao uostalom i u SAD, neposredna posledica studentskih
demonstracija bio dolazak konzervativnog predsednika na vlast,
politike posledice su bile u skladu sa zahtevima demonstranata.
Za razliku od Nemake, gde su neki istaknuti uesnici protesta
uzeli uee u delovanju Frakcije crvene armije, koja se bavila i
terorizmom, u Francuskoj je bilo vie ideologa protesta koji su sa
pozicije levice preli na poziciju desnice, tako da je na kraju an-Pol
Sartr ostao gotovo sam u deljenju ulinih letaka koji su pozivali na
revoluciju. No, svejedno, moglo bi se rei da su studentski protesti
iz 1968. znaajno uticali na liberalizaciju francuskog drutva, koje
se moda vie ne moe zvati vetakim cvetom.
83
Naizgled sasvim u neskladu sa kretanjima na zapadu, u ekoj je

dolo do otpora komunistikom reimu. Dok je ameriki predsednik
praktino podneo ostavku 1968, a francuski predsednik otiao
poto nije dobio podrku na referendumu, u ehoslovaku su
ule ruske i trupe njihovih saveznika iz Varavskog pakta. Mnogi
misle da je invazija na ehoslovaku vie doprinela stabilizaciji
politikih reima na zapadu nego njihove politike reforme, koje
nisu bile beznaajne, kao to je ve reeno. eki odgovor je bio
vid nenasilnog otpora, iji je najsnaniji simbol samospaljivanje
Jana Palaha na trgu u centru Praga.
Nema potrebe detaljnije razmatrati eki sluaj, jer je o tome pisano
veoma mnogo. U ono vreme je to moglo da izgleda drugaije samo
lanovima sovjetskog politbiroa. Svako ko je pratio ta se dogaalo
u ekoj morao je da vidi da taj reim, da taj itav socijalistiki
sistem, nema nikakvu perspektivu. Bilo je samo potrebno da proe
potrebno vreme. Tada se, takoe, moglo primetiti da Prag i Bratislava
ne vide stvari na isti nain. A iz spremnosti eha da se odupru
nenasilno, bilo je jasno da se ta drava, koja je postala federacija
upravo pod tada uspostavljenom sovjetskom okupacijom, nee
moi odrati i da se esi eventualnom razlazu nee opirati, ak i
ako ga ne budu odobravali.
Jesu li ciljevi Prakog prolea ostvareni? Tu je odgovor nedvosmisleno
pozitivan. Nezadovoljni su opet oni koji su imali ideju socijalizma
sa ljudskim likom, ali to nije bio stvarni cilj otpora. Teilo se izlasku
iz kaveza i to je i postignuto.
Socijalna i nacionalna pravda
Ono to se dogaalo u Jugoslaviji nije imalo mnogo uzrone
povezanosti, a ni slinosti, sa protestima na zapadu i sa reformama
na istoku. Kao to je to bio sluaj i u drugim zemljama, domaa, u
84
Otpor kroz samospaljivanje
ovom sluaju, jugoslovenska politika je bila od kljunog znaaja.

Stoga i dogaaji u Beogradu, Zagrebu ili u Pritini nisu imali isti
karakter.
U Beogradu je protest bio prevashodno socijalno motivisan. esto
se kae da su studentski protesti oznaili kraj privredne reforme, to
je samo delimino tano. Ona nije odgovarala ni pokretima koji su
bili pre svega nacionalistiki, kao oni u Zagrebu i Pritini. No, kada
je re samo o Beogradu, nema sumnje da je sredinja motivacija
protesta bilo iroko rasprostranjeno miljenje da se znaajno
poveavaju socijalne razlike. Ovo postaje jasno ako se analiziraju
dogaanja pre izbijanja samih demonstracija. Neka vrsta prilino
krutog shvatanja socijalne pravde je bivalo sve popularnije. U to
vreme je zaista dolo do znaajnih promena u privredi i u socijalnoj
strukturi, a tek je trebalo da doe do kljunih, sistemskih, promena.
Uvreeno shvatanje je bilo da se partijski rukovodioci bogate tako
to otvaraju vrata kapitalizmu. Nasuprot tome, zagovarala se neka
kombinacija narodne demokratije i pravog socijalizma.
Ovo nije teko videti ako se proitaju dokumenta koja su tada
proizvedena. Prvi studentski zahtevi, proitani sa balkona
Studentskog doma na Novom Beogradu u poslepodnevnim
satima prvoga dana protesta, imaju uglavnom demokratski
karakter. Zahtevi koji su kasnije uoblieni u dui i definitivan
dokument uglavnom su socijalne prirode i zasnivaju se na kritici
birokratizacije partije. Politiki znaaj konane formulacije zahteva
je bio da se otvore vrata kompromisu sa Savezom komunista, to je
i postignuto, jer je Josip Broz mogao da izae na televiziju i podri
studentske zahteve.
Da li su oni ispunjeni? Odgovor je pozitivan. Danas neki od
uesnika tih dogaaja tee da negiraju tu saglasnost izmeu zahteva
studenata i politike koju je kasnije vodilo partijsko rukovodstvo.
Moe se raspravljati o tome da li su zahtevi, tako kako su konano
formulisani, zaista bili u skladu sa onima koji su inili prvobitnu
85
U Zagrebu je situacija bila sasvim razliita. Tamo je mnogo jai

bio pokret nacionalista, i to posebno meu studentima. U samim
demonstracijama 1968, levo orijentisani studenti su imali odreeni
uspeh, ali to je trajalo kratko. Hrvatsko partijsko rukovodstvo je bilo
blie nacionalistikom studentskom pokretu i stalo je na njegovu
stranu, kada je, godinu i neto vie kasnije, dolo do obrauna.
Nacionalistiki pokret je bio takoe antikapitalistiki, jer je
prevladalo uverenje da je liberalizacija pre svega u interesu srpske
privrede. Tako da je dolo do zanimljivog sukoba izmeu onih koji
su smatrali da privredne reforme omoguavaju malograansku
kontrarevoluciju i onih koji su smatrali da im je cilj eksploatacija
Hrvatske, jer se zamagljuju isti rauni.
Da li su ciljevi hrvatskog studentskog pokreta, onog nacionalistikog,
ostvareni? Odgovor je nedvosmisleno pozitivan. Mora se rei, takoe,
da je nacionalizam bio ugraen u jugoslovenski politiki sistem, tako
da se moglo tvrditi da ni ti zahtevi, kao ni oni socijalni u Beogradu,
nisu u stvari bili u suprotnosti sa zvaninom ideologijom. Ima smisla
rei, meutim, da su liberalniji partijski rukovodioci u Hrvatskoj
takoe odstranjeni, a i da je progon hrvatskih nacionalista bio znatno
iri i stroi od onoga ta se deavalo u Beogradu, o emu je posebno
dobro pisao Vlado Gotovac. I jedni i drugi su, ipak, ako su preiveli,
na kraju stekli mogunost da sa poloaja vlasti realizuju svoje ideje.
Verovatno je najvanija opomena dola iz Pritine. Tamo, i kasnije u
Makedoniji, dolo je do studentskih demonstracija koje su oznaene
kao kontrarevolucionarne i uguene su, ne naroito velikom ali
ipak, silom. Ovde se ne moe mnogo vie rei o tome. Dovoljno je
samo ukazati na injenicu da su ciljevi tih demonstracija u velikoj
86
motivaciju protesta, ali nije lako tvrditi da partijsko rukovodstvo,

poto je konsolidovano uklanjanjem liberalnijih rukovodilaca
Saveza komunista Srbije, nije bilo saglasno sa studentskim
zahtevima. To to su voe protesta proganjane je bilo u prirodi
sistema, a ne posledica ideolokih neslaganja.
meri ostvareni. To ne mora tako da izgleda nekim uesnicima, jer

je bilo onih koji su bili zagovornici reima Envera Hode, ali ono
emu su teili realniji uesnici, kao to je bio Ibrahim Rugova,
danas je u velikoj meri stvarnost.
Pogled unazad
Ove godine se dosta govorilo o 68-oj, povodom njene
etrdesetogodinjice. Nije bilo nekih znaajnijih rasprava o svim
tim dogaanjima, bar koliko je meni poznato. Neposredni uesnici
su iznosili razliite stavove, uglavnom sa odreenom distancom i
sa naporom da se bude to je mogue vie objektivan. U Beogradu
je odrano nekoliko skupova i ovde ima smisla samo rei da se
vienje koje sam ja ovde izneo razlikuje od miljenja koja su se na
tim skupovima, bar kako je izvestila tampa, mogla uti.
Helsinka povelja, 119-120, maj-juni 2008.
ta je Evropska unija?
Ishod referenduma u Irskoj izaziva razliite komentare, iji sadraj
u velikoj meri zavisi od toga kako ko vidi Evropsku uniju. Isto je
bilo i posle neuspenih referenduma u Francuskoj i Holandiji pre
nekoliko godina. Ne nedostaju miljenja o tome ta je ravo u
Evropskoj uniji i zbog ega ona nije naroito popularna u mnogim
zemljama lanicama. Nepopularnost se, naravno, uzima kao
negativno politiko svojstvo. ta, meutim, ona govori o samoj
Evropskoj uniji?
Evropska unija je politiki projekat zasnovan na ideji da se irenjem
privrednih sloboda uvrsti zona bezbednosti u Evropi. Politiki i
87
emu bi trebalo da slui Evropska unija? Osnovno javno dobro

kojim bi ona trebalo da snabdeva zemlje lanice jeste bezbednost.
Nain na koji se to postie zasniva se na razumevanju evropske
istorije, pre svega prologa veka, i na saznanjima moderne politike
misli, dakle one liberalne, prosvetititeljske i racionalistike. Ova
osnovna ideja je najvie u skladu sa Kantovim shvatanjem trajnog
mira. Re je o politikom sistemu, o uniji, gde suverenitet pripada
dravama lanicama, ali shvaen u negativnom smislu: kao obaveza
prema individualnim slobodama sopstvenih graana i svih graana
Evropske unije. ta to konkretno znai?
Kada je re o bezbednosti, Evropska unija je nastala na razumevanju
da evropskim narodima i dravama najvei rizici prete upravo
od evropskih naroda i drava. Bilo od unutarevropskih ratova,
bilo od sukobljenih imperijalistikih interesa, bilo, konano, od
totalitaristikih, pre svega nacionalistikih ideologija. Na koji nain
Evropska unija uklanja, ili tei da ukloni, sve te opasnosti?
Najpre tako to meunarodnu politiku pretvara u unutranju.
Neposredno reenje toga bi bilo stvaranje federalne drave. No,
kako je i Kant smatrao, to bi moglo da bude opasno po slobodu
pojedinaca i naroda. Stoga se pre svega pristupilo liberalizaciji
privrednih odnosa i sklapanju mree ugovora koji ih uvruju na
osnovu poznatog naela o etiri slobode, koje se odnose na trite
proizvoda, finansijsko trite, traite rada i trite usluga. To je
ta liberalna ideja da slobodna trgovina ini ratove nepotrebnim
i beskorisnim, pre svega meu samim evropskim dravama i
nacijama.
6 O tome sam detaljnije pisao posle neuspeha referenduma u Francuskoj i Holandiji o
ustavu Evropske unije: Wilting Europe, Wall Street Journal, 13.06.2006.
88
pravni okvir toga projekta je potrebno pronai u toku proirivanja

i produbljivanja procesa integracije: dakle na osnovu iskustva i
uenjem na grekama. Jasno je da je cilj politika integracija, ali
nita mnogo konkretnije od toga6.
Uz ugovore i sporazume ide i stvaranje odgovarajuih tela koja bi

trebalo da obezbede politike uslove za produbljivanje privredne
integracije, ali i da se staraju o procesu proirivanja. Evropska unija
je narasla od poetnih 6 zemalja lanica na dananjih 27. A sama
ideja Unije jeste da sve evropske zemlje, po definiciji politike
geografije ili moda i po nekim drugim odreenjima, imaju pravo
da zatrae da budu primljene u lanstvo.
Ova zona slobodne trgovine bi trebalo da ukloni opasnost od
oruanih sukoba izmeu evropskih drava. Sledea karakteristika
koja je od znaaja u konstrukciji Evropske unije jeste to da je
spoljanja suverenost, za razliku od one kod federalnih drava,
ostavljena zemljama lanicama. Dok slobodni privredni i politiki
prostor internalizuje odnose meu evropskim dravama, odluka da
se odgovornost za spoljanju bezbednost ne prenese na Evropsku
uniju, ve da se ostavi zemljama lanicama, ima za posledicu da
one ne mogu da imaju imperijalistike ciljeve. Ovo se moda lake
vidi prikazano na negativan nain.
Naime, Evrospka unija ne moe da stupi u neprijateljske
odnose ni sa kim. Jer nema jedinstvenu spoljnu politiku i nema
sopstvenu vojnu silu. Time ona, posredno, ograniava i zemlje
lanice da uspostavljaju neprijateljske odnose sa dravama izvan
same Unije. Takoe, spreava ih da gaje imperijalistike ciljeve.
Decentralizovanost spoljne i politike bezbednosti onemoguava
da Evropska unija, kao celina, uzme za cilj da silom reava
meunarodne probleme, a svaka pojedina zemlja lanica bi
ugrozila bezbednost drugih zemalja lanica ukoliko bi se priklonila
politici sile bilo gde u svetu. Ovo drugo nije sasvim iskljueno,
osim u odnosima meu zemljama lanicama Evropske unije. Ali je
politika cena takvog izbora znaajno poveana.
Tako da se stvaranjem Evropske unije ne pacifikuje samo veliki deo
Evrope, i potencijalno itava Evropa, ve sama Unija moe da stupa
jedino u miroljubive odnose sa ostatkom sveta, a to praktino vai
89
Konano, stvaranjem Unije, koja pre svega ima zadatak da iri

prostore slobode, veoma se ograniavaju unutranji impulsi ka
totalitarizmu ili autoritarizmu. tavie, dolo je do znaajnog
ublaavanja ideolokih sporova, koji su u velikoj meri odgovorni za
unutranji i spoljanji totalitarizam, pre svega onaj nacionalistiki.
No, kako je on gotovo besciljan ukoliko nije agresivan prema
drugim zemljama i narodima, ideoloki pokreti sa takvim ciljevima
ne mogu da oekuju da e biti politiki uspeni u zemljama koje
su lanice Evropske unije. I zaista, bar do sada, totalitarni pokreti i
partije nisu imali uspeh ni u staroj niti u proirenoj Evropskoj uniji,
a ne prolaze dobro ni populistiki pokreti.
Iz ovoga se moe videti ono to je karakteristino za Evropsku
uniju: ona snabdeva svoje drave lanice kljunim javnim dobrom,
a to je bezbednost, ali pre svega na negativan nain: tako to
zemlje lanice ini odgovornim za svoju suverenost, a ne tako to
preuzima njihove suverene odgovornosti. To je, takoe, u skladu sa
Kantovim shvatanjem kosmopolitanizma, a tu ideju konfederacije
je zagovarao i Hajek.
Ovakvo ustrojstvo Unije ini je popularnom kod pristupanja, ali
ne i kasnije. S jedne strane zato to ona daje drugaije znaenje
suverenosti drava lanica, to frustrira, jer se delovi javnosti
pitaju zato, kada ive u suverenoj dravi, ne mogu da odluuju ne
vodei rauna o drugima? Sa druge strane, sve promene podstiu
nepoverenje, jer javnost u dravama lanicama nije spremna da
prenese ovlaenja na Uniju, budui da to, uostalom, i nije u skladu
sa idejom da Unija daje doprinos javnom dobru na negativan, a ne
na aktivistiki nain ona to ini kao privredni i politiki sistem,
a ne kao drava, da se tako izrazim. Usled toga predlozi koji se
vide kao poveavanje nadlenosti centra, a koji nisu u neposrednoj
90
i za same zemlje lanice. To je opet u skladu sa Kantovim uenjem

da sa rastom zone mira raste i interes za mir svih, i unutar i izvan
pacifikovanog dela sveta.
vezi sa privrednim slobodama, ili sa evropskim i globalnim javnim

dobrima, nailaze na neslaganje javnosti u zemljama lanicama.
Ne, dodue, u svima, a pitanje zato u tome postoje velike razlike
ostavljam ovde po strani.
Ovakvo ustrojstvo Evropske unije izaziva otpor i sa leva i sa desna.
Sa levice, zato to Unija nije dovoljno demokratska. No, poveenje
neposrednog uticaja graana Evropske unije ilo bi na utrb njihove
nacionalne suverenosti, a to je upravo ono to graani ne ele,
bar ne graani onih zemalja koje su se izjasnile protiv ustavnih
reformi u Uniji. Sa desnice, opet, dolazi kritika da je, u nedostatku
demokratske odgovornosti, Evropska unija suvie birokratizovana.
Glavni argument jeste da je slobodna trgovina dovoljna i da nikakva
centralna birokratija nije potrebna. Ovaj se prigovor protee i
na zajediniki novac, jer se time uspostavlja evropska centralna
banka koja je, takoe, ustanova koja nema neposrednu vezu sa
nacionalnim dravama i njihovim privrednim politikama.
Da bi se videlo koliko ti prigovori imaju smisla, potrebno je najpre
uzeti u obzir neke osnovne injenice. Najpre, koliko tano kota
Evropska unija? Neposredni, fiskalni trokovi su na nivou od 1%
bruto domaeg proizvoda Evropske unije. Poreenja radi, federalni
budet Amerike jeste negde oko 20% njenog bruto domaeg
proizvoda. Neke federalne drave imaju manje budete, a neke
vee, ali sve troe daleko vie nego Evropska unija. Takoe, u svima
njima je regulatorna uloga centralnih vlasti vea, naprosto zato to
imaju ustav i na njemu zasnovan pravni sistem. A to vodi i veoj
birokratizaciji na nivou centralne vlasti.
Ako se uzmu u obzir ove injenice, jasno je da Evropska unija
doprinosi bezbednosti i stabilnosti Evrope po veoma niskoj ceni.
Paradoksalno govorei, to je dodatni razlog tome to nema interesa
da se njena ovlaenja i njen budet poveaju, a to opet vodi
posledici da ne postoji zainteresovanost za demokratizaciju njenih
ustanova.
91
Evropska unija bi trebalo da tei tim ciljevima, pa je nepopularnost

alternativnih predloga i nepoverenje u drugaije politike ciljeve
ugraeno u samu ideju Unije evropskih drava.
Peanik.net, 23.06.2008.
Sve moe
Srbija moe da postane kandidat za lanstvo u Evropskoj uniji u
decembru ove godine. To zavisi od Francuske, koja do tada predsedava
Unijom. To se uje iz budue vlade. Kako e se to ostvariti? Prvo bi
trebalo podneti zahtev, a jo pre toga bi trebalo ratifikovati Sporazum
o stabilizaciji i pridruivanju. A trebalo bi i zadovoljiti Haki tribunal.
Recimo da se sve to obavi koliko sutra ili pre letnjih odmora. ta sledi
92
Je li to ono to se eli, recimo sa stanovita onih koji ideju Evrope

nalaze u liberalnim, prosvetiteljskim i racionalistikim idejama?
Odgovor je, bar to se mene tie, pozitivan. Jer, postavimo sledee
pitanje: kada bi Evropska unija imala, recimo, jedinstvenu spoljnu
i politiku odbrane, koji bi joj bili ciljevi? Unija bi tada bila velika,
globalna, super sila. Imajui u vidu istoriju evropskih velikih sila,
opreznost nalae da se od takve Unije zazire. Takoe, ako bi se
sistemi koji postoje u veini evropskih drava preslikali na nivo
Evropske unije, koliki bi tada bio njen budet? I na ta bi se troio?
Kant je smatrao, kao i neki drugi liberali (ili neoliberali), da drave
ne bi trebalo da imaju pravo na deficitarno finansiranje, jer se iz
pozajmica finansiraju ratovi i drugi megalomanski projekti. Takoe,
da je osnovno javno dobro koje bi takva Unija trebalo da donese
mir ili bezbednost i to na osnovu vladavine prava a ne vojnom
silom. I, konano, a najvanije, ona treba da bude garant sloboda
pojedinaca, titei ih pre svega od njihovih sopstvenih drava.
posle toga? Savet Evropske unije bi trebalo da pokrene proceduru i

poveri mandat Komisiji da razmotri srpski zahtev. Komisija onda
vri snimak stanja tako to alje veoma opsean upitnik o praktino
svim aspektima institucionalnog ustrojstva Srbije. Poto se dobiju
odgovori, Komisija mora da ih proui i da eventualno zatrai dodatna
razjanjenja. Tek potom ona formira miljenje o srpskom zahtevu i
upuuje ga Savetu. Moe li se sve to obaviti do decembra? Naravno da
moe. Nije moglo od 2001. do danas, ali zato smo sada spremni, uje
se iz budue vlade, da sve obavimo praktino preko noi. Samo ako
bude htela Francuska, naravno.
Isto vai i za ukidanje viza za putovanje u zemlje Evropske unije.
Mi oekujemo, najavljuje se, da to bude reeno do decembra. to se
nas, dakle srpske vlade tie, mi smo potpuno spremni. Jeste da ima
problema sa sitnicama, kao to su novi pasoi. Trebalo je da sve
bude gotovo jo pre koji mesec, pa sada, pa e biti gotovo za koji
mesec. Jeste, takoe, da je prolo ve gotovo osam godina od kada
se o tome govori, ali sada to moe ve sutra. Sve moe.
U to se uklapaju i predlozi da se jednostavno uvede evro. Ovde
logika po kojoj sve moe ima podrku u jednom u Srbiji veoma
uobiajenom nainu zakljuivanja, dakle po analogiji. Ako je mogla
Crna Gora (i Kosovo, valja dodati), zato ne bi mogla Srbija? Ovo je
slino onom veoma zapaenom argumentovanju iz prologodinjih
pregovora oko Kosova: ako moe Hong Kong, zato ne bi moglo
Kosovo? Zaista, zato?
Ne kaem da poreenja nemaju smisla. Naprotiv. Evo, sluaj
Hrvatske. Tamo bi centralna banka bila spremna da se odrekne
kune i uvede evro koliko sutra. Predlagali su to Evropskoj centralnoj
banci. Sugerisali su joj da bi to mogli da urade unilateralno. Jer,
za razliku od viza ili lanstva u Uniji, zemlja koja to eli moe
zaista unilaterlano da pree na evro (ili na dolar ili na funtu ili na
vajcarski franak ili na rublju ili ve na ta eli). Problem je u tome
to Evropska centralna banka to ne savetuje, ne zato to ne eli da
93
Moe li Srbija, kako se uje i iz Kancelarije za evropske integracije,

da bude spremna da postane lan ve na kraju mandata nove vlade,
dakle 2012? Sve moe. Jo neratifikovani i neprimenjivi Sporazum
o stabilizaciji i pridruivanju bi trebalo da bude sproveden u roku
od est godina. To je minimalan uslov da bi Srbija uopte mogla
da postane lan. A potrebno je jo i uskladiti itav pravni sistem sa
onim u Evropskoj uniji. Pregovori ne mogu da ponu pre sledee
godine, a teko je videti da bi mogli da se zavre za manje od etiri
godine. I to ako bi srpska vlada i srpska skuptina ubrzali rad,
recimo trostruko, u odnosu na to kako su radili od 2001. do sada.
Moe li dakle Srbija 2012. u Evropsku uniju? Sve moe.
Na isti se nain razmilja o svemu. Putevi i pruge se ne grade, ali
e novi ministar da izgradi sve to je na spisku elja, samo ako
ga uine nadlenim za to. To se obeava sada kada se govori o
raskidanju ugovora za izgradnju uvenog autoputa od Horgoa do
Poege. Ovde bi trebalo pomenuti i brze pruge, koje su jedno od
obeanja Slobodana Miloevia od pre gotovo dvadeset godina.
Sada e njegovi saradnici to konano realizovati velikom brzinom.
Ako budu imali potpuno odreene ruke, sve postaje moguno.
94
iri zonu evra, ve naprotiv zato to to eli. Jer, ako neka zemlja eli
da se ulani u Evropsku uniju, ona mora da bude spremna da pree
na evro (izuzetak je napravljen samo u sluaju Velike Britanije).
Jedino to, kao i u sluaju ulanjenja, Evropska centralna banka
ima ustanovljenu proceduru kako se prelazi na evro. Zbog toga, ona
nije ohrabrila, na primer, Hrvatsku da koristi evro kao svoj novac.
tavie, neprestano stavlja primedbe Crnoj Gori, jer je jasno da ona
ne moe da sledi uobiajenu proceduru, jer je ila preko reda, da
se tako izrazim. Moe, dakle, zemlja unilateralno da uvede evro
kao svoj zvanini novac, ali se ne oekuje da to uradi zemlja koja
ima nameru da postane lanica Evropske unije. (Ovde ne ulazim
u detalje procedure i ostavljam po strani pitanje da li je uputno, sa
stanovita privredne politike, sada unilateralno prei na evro.)
Moe li tehnokrata da bude predsednik vlade? Ovo neupuenima

moe da izgleda kao pogreno postavljeno pitanje. U Srbiji je,
naime, problem u tome to se politizuju poslovi koji bi trebalo
da budu preputeni tehnokratskim, meritokratskim ustanovama
(centralna banka, javna preduzea, javne agencije, administracija
u celini), a nije problem to to je politizovan poloaj predsednika
vlade. Srbija ima sistem parlamentarne demokratije, gde se kroz
napredak u partiji obezbeuju poloaji u vlasti. Ovo nije aberacija,
ve tako parlamentarne demokratije funkcioniu. Da bi predsednik
vlade bio efikasan, on mora da ima odgovarajuu politiku mo.
A to se postie podrkom na izborima, ne samo parlamentarnim,
ve i partijskim. Znanje nije zamena za politiki autoritet na tom
poloaju. Jer je vano znati ta se hoe, koji su ciljevi politiki
poeljni, a ne samo kako da se oni ostvare. Uz to, ak i kada se
zna kako da se poeljni ciljevi ostvare, potrebno je imati dovoljno
politike moi da bi se sprovelo ono to je potrebno uiniti da bi se
neka politika sprovela. Koja bi inae bila korist od partija i izbora?
Moe li sve to da postigne i neko ko je tehnokrata? Predsednik
drave misli da bi tako trebalo da bude i da je to moguno. Naravno,
sve moe.
Obino kada tehnokrate ili nestranake linosti dobiju vana
ministarska mesta, recimo kao to je ministarstvo finansija, to
znai da time eli da se bavi onaj ko ima stvarnu politiku mo,
dakle predsednik vlade, ili, ako je i on tehnokrata, onda predsednik
drave. U predsednikim sistemima, to srpski nije, recimo kao
u Americi, sekretari ili lanovi administracije, to je neto kao
vlada, su nepolitike linosti. Jer oni rade za predsednika. U
parlamentarnim demokratijama to nije u skladu sa prirodom
sistema, nije demokratski, jednostavno reeno. Moe li se
svejedno tako organizovati efikasna i demokratska vlada u srpskoj
parlamentarnoj demokratiji? Moe, to da ne?
Mogli bi se reati primeri i iz drugih oblasti, posebno kada je
re o institucijama koje se staraju o vladavini prava. Tamo su
95
Nisam ovde izabrao najgore primere, ve one koji su pomalo

komini. Raunam da nema potrebe da pominjem uvene primere
poput onoga da je mogue humano preseljenje itavih etnikih
grupa. U srpskoj politici se jo uvek sledi naelo da sve moe. Tako
da uopte nema smisla, i nekako je neambiciozno, initi ono to je
potrebno.
Peanik.net, 02.07.2008.
Privredna politika nove vlade

If you are ready to believe that, I have a bridge to sell you.
amerika izreka
ta se moe zakljuiti o privrednoj politici nove vlade na osnovu
govora predsednika vlade? Ne ba mnogo. Pre svega zato to je malo
reeno, a potom i zato to nisu usaglaeni ciljevi sa sredstvima.
Prvo to upada u oi jeste da se, posle nabrajanja najvanijih ciljeva,
kae sledee: Osnovni preduslov za ostvarenje prethodno navedenih
ekonomskih ciljeva jeste dodatno uvrenje makroekonomske stabil-
96
interpretativne moi tako razvijene kao da se bukvalno primenjuje

pravilo da sve moe. Najbolji primer je uvena Pravna analiza o
Sporazumu o stabilizaciji i pridruivanju, koja je trebalo da bude
osnova vladajue koalicije koja sreom nije oformljena. Moe
li, bilo je pitanje, meudravni ugovor koji su ugovorne strane
potpisale da se proglasi nevaeim? Naravno. Recimo tako to e
se proglasiti nepostojeim: ugovor u stvari ne postoji. Moe li tu
odluku da donese jedna od ugovornih strana? Naravno, zato ne
bi mogla?
nosti. Dakle, stabilnost je ve postignuta, cilj je uvrivanje. to

prvenstveno podrazumeva smanjivanje inflacije sa sadanjeg nivoa
od oko 12 odsto godinje na nivo od oko 4 odsto u 2012. godini, kao i
smanjenje deficita tekuih plaanja sa sadanjih 13 odsto na 8 odsto u
2012. godini. Oigledno, ne podrazumeva se nita o budetu.
Poimo od inflacije. Briga o njoj je u nadlenosti centralne banke,
a ne vlade. Predsedniku vlade je poznato da je centralna banka
samostalna, bar normativno. Kada bi se samostalnost centralne
banke shvatila ispravno, to bi znailo da bi, recimo, u zakonu o
centralnoj banci trebalo da pie ta se podrazumeva pod stabilnou
cena (stopa inflacije od dva, tri ili ve koliko posto), a banka bi bila
jedina odgovorna za ostvarenje toga cilja. U Srbiji nije kvantitativno
odreeno koja je tano stopa inflacije koju bi centralna banka trebalo
da obezbedi, ali je ona sama taj cilj ve odredila. Ove se godine
oekivalo da takozvana bazna inflacija bude oko 4% (priblina
sredina raspona od 3 do 6%), a sledee godine negde oko 3%. Iz
toga se moglo zakljuiti da centralna banka eli da preuzme cilj
koji ima Evropska centralna banka: stopu inflacije od najvie 2%.
Predsednik vlade, kao to se vidi iz navoda, misli drugaije. Kako
to ve biva u Srbiji, ovo je podlono razliitim tumaenjima. Jer
nije uloen trud da se kae na koju se stopu i koje inflacije tano
misli? Misli li se, recimo, na rast cena potronih dobara i to prosek
jedne godine u odnosu na prosek prethodne godine ili se misli na
baznu inflaciju, ili na ta se tano misli? Budui da vlada kontrolie,
administrativno ili kvaziadministrativno, oko 50% cena, moda bi
se moglo zakljuiti da vlada namerava da ih znaajno koriguje?
Recimo, cene elektrine energije nisu korigovane ve due vreme
kako bi se uticalo na ishod jednih ili drugih izbora. Nita se o tome u
ovom govoru ne kae, ali bi znaajno poveanje cene struje svakako
trebalo oekivati. Isto vai i za mnoge druge cene za koje je vlada
nadlena na jedan ili drugi nain. Da li e, meutim, tako i biti, to
se ne kae.
97
Kada je re o kredibilitetu centralne banke, dovoljno je rei da je

bazna inflacija, za koju se centralna banka smatra jedino nadlenom,
trenutno negde oko 10% (na godinjem nivou). Ukoliko centralna
banka najavi da e ona biti izmeu 3 i 6%, a trenutna oekivanja su
negde oko 10 ili ak 12%, tada je jasno da nema osnova za poverenje u
monetarnu politiku centralne banke. Takoe, po prvim reakcijama na
govor predsednika vlade, jasno je da centralna banka ne namerava da
osporava ciljeve vlade u pogledu kretanja stope inflacije. U normalnim
okolnostima, ovo bi se jedino moglo shvatiti kao odustajanje centralne
banke od samostalnosti i to kao odustajanje od samostalnosti kao cilja;
u praktinom smislu ona nije nikada ni bila samostalna, to se jasno
vidi iz kretanja stope inflacije od 2004, dakle od kada je pod sadanjim
rukovodstvom do danas.
Predsednik vlade takoe najavljuje da bi deficit tekueg rauna bilansa
plaanja trebalo da se smanji sa sadanjih oko 13% bruto domaeg
proizvoda (BDP) na 8% u 2012. godini. Ni jednom se reju ne kae
kako e se to postii. Moe se posredno zakljuiti da se oekuje veoma
znaajno poveanje izvoza, posebno u odnosu na uvoz. Kako? Cilj
je ubrzanje rasta BDP na oko 7% u sledeih etiri godina, u proseku.
Takoe se kae da e se smanjivati doprinos domae tranje tom rastu.
98
Bilo bi, dakle, mnogo bolje da je predsednik vlade rekao ta

namerava da uradi sa cenama koje on odreuje, a ne da definie ta
je uvrivanje cenovne stabilnosti, to ne samo da nije u njegovoj
nadlenosti, nego je i u sukobu sa ciljevima koje je sebi postavila
centralna banka, u ijoj nadlenosti to jeste. A u govoru nije reeno
da vlada namerava da promeni zakon o centralnoj banci i lii je
samostalnosti. U normalnim okolnostima, recimo u nekim drugim
zemljama gde postoje samostalne centralne banke, ovo bi se moglo
shvatiti samo kao doprinos destabilizaciji, a ne stabilizaciji. U Srbiji to
nije tako, delimino iz neznanja, ali i zato to je svojim dosadanjim
rezultatima centralna banka u potpunosti izgubila kredibilitet, a i
zato to se javnost ve navikla na visoku stopu inflacije i najvei broj
komentatora misli da ubrzanje inflacije i nije tako loa stvar.
to znai da e se ubrzani rast obezbediti jo brim rastom izvoza.

Ovde bi trebalo voditi rauna o dve stvari. Sa jedne strane, bri rast
obino podrazumeva poveanje spoljnotrgovinskog deficita, a ne
njegovo smanjenje. Sa druge strane, da bi rast izvoza doprineo rastu
BDP, potrebno je da izvoz raste bre od uvoza. Budui da ne znamo
za koliko se planira smanjenje domae tranje, ne moemo znati ni sa
kolikim se ubrzanjem izvoza rauna. No, moe se priblino oceniti da
bi to ubrzanje trebalo da bude veoma znaajno.
Da li je to realno? To zavisi od mnogo ega, ali pre svega od toga sa
kolikim se prilivom stranih investicija rauna i kakva su oekivanja
o kretanju kursa. Predsednik vlade oekuje znaajan priliv stranih
investicija. U normalnim okolnostima, to implicira poveanje, a
ne smanjenje deficita na tekuem raunu. Osim ukoliko taj priliv
ne ode u devizne rezerve centralne banke ili se na drugi nain ne
uloi u inostrastvu. Pored toga, poveani priliv stranih investicija
trebalo bi da ojaa dinar, to, takoe, u normalnim okolnostima
vodi poveanju uvoza, a ne podstie rast izvoza.
Ukoliko se, dakle, zaista tei smanjenju deficita na tekuem
raunu, to podrazumeva ubrzani rast izvoza, za ta je verovatno
potrebno da dinar znaajno oslabi u odnosu na evro. I jedno
i drugo podrazumevaju smanjenje priliva stranog novca, a ne
poveani priliv stranih ulaganja. O posledicama po inflaciju da i ne
govorimo. Iz ovoga se, dakle, moe zakljuiti da ciljevi i sredstva
privredne politike nisu usklaeni i bie potrebno da se koriguju.
Predsednik vlade je govorio o strukturnim reformama, ali opet
veoma turo. Tei se privatizaciji i poveanju konkurencije, ali kako
e se to postii ne kae se nita konkretno. Recimo, ako se NIS
zaista proda Gazpromu, od poveanja konkurencije u tom sektoru
nee biti nita. Isto vai i za sporazum o gasu sa istom tom ruskom
firmom. Teko je poverovati da e to biti izuzeci, ali moda e se
neto vie uraditi, recimo, kada je re o snabdevanju eletrinom
energijom. I tako redom. Ovi ciljevi nisu vremenski omeeni, pa e
99
Konano, i prilino neoekivano, precizno se kae da je cilj da stopa

nezaposlenosti 2012. bude 11,9%. Jer e se otvoriti 200.000 novih
radnih mesta. Ne kae se kako se dolo do tog rauna. 200.000 je
otprilike 6% aktivnog stanovnitva u 2007. godini. Ako se od broja
nezaposlenih u toj godini oduzme 200.000, zaista se dolazi do stope
nezaposlenosti od 11,9%. Predsednik vlade, ini se, rauna da se broj
aktivnih do 2012. nee poveati, a da niko nee ni izgubiti posao (mada
se sugerie smanjenje zaposlenih u dravnoj administraciji). Ako se
tako dolo do ovog podatka o stopi nezaposlenosti u 2012, onda se
jedino moe rei da, ako predsednik vlade tako rauna, ne moe se
imati poverenja ni u jedan podatak iz njegovog govora.
U govoru ima poneeg i o fiskalnoj politici, ali nita konkretno i
kvantitativno, osim da e se penzije jednokratno poveati za 10%.
Za sve ostalo e morati da se saeka najavljeni rebalans budeta.
Na kojim e se naelima on zasnivati, nije reeno.
Zanimljivo je da se ovaj govor predsednika vlade veoma dopao veini
ekonomskih i drugih komentatora. Raunam da to vie govori o tome
kakvi su bili govori prethodnog predsednika vlade nego o samim
komentatorima. Osim u ovom smislu. U Srbiji postoji fascinacija
ciljevima. Zato je tako, to je zasebna tema. Ali, est je komentar da je
ovaj program vlade realistian, jer je Srbiji potreban brzi rast. U takvom
javnom miljeu, predsednik vlade moe da kae ta hoe.
Peanik.net, 09.07.2008.
100
se tek videti ta e se i kada raditi. Takoe, u nekim sluajevima,

recimo kada je re o bankama, ne kae se hoe li se sve dravne
banke privatizovati? Jer kada se kae da e se dovriti proces
privatizacije banaka, to moe da se odnosi samo na neke a ne na
sve banke; do sada se tvrdilo da jedan broj dravnih banaka nikada
nee biti privatizovan. A ako se zna ta se u Srbiji misli kada se
kae da e se neto dovriti, nema razloga za optimizam.
Moralna prava
Vodi se zanimljiva rasprava o tome kakve se promene mogu
oekivati u Politici i u Radioteleviziji Srbije (RTS), koja je javni
servis. Najnoviji doprinos je pismo novinara javnog servisa Jovanu
Babiu, predsedniku Etikog komiteta Republike radiodifuzne
agencije (RRA), koja je regulatorno telo nadleno za RTS. Pismo
ima povieni moralni ton i zavrava se sledeom reenicom: Vi
ste izgubili nae poverenje, gospodine Babiu, jer RTS, oigledno,
vaom voljom, nije vie vaa kua.
Ta reenica pokree tri pitanja. Izmeu koga bi trebalo da postoji
odnos poverenja? O kojem je moralnom pitanju ovde re? I da li bi
RTS trebalo da bude kua Etikog komiteta regulatorne agencije ili
njegovog predsednika?
Pitanje poverenja. Ono nije irelevantno, ali upravo u suprotnom
smeru. Veoma je vano da li regulatorna agencija ima poverenja u
javni servis ili neko drugo preduzee koje je u njegovoj nadlenosti.
Ovo zato to postoji asimetrija u informacijama. RTS, ili bilo koje
drugo preduzee ili ustanova koji se reguliu, poseduje informacije
o sebi i svom poslovanju koje nisu neposredno dostupne drugima,
u ovom sluaju Agenciji. Usled toga, veoma je vano da li Agencija
ima poverenja u RTS. Obratno, da li RTS ima poverenja u Agenciju,
nevano je, jer bi Agencija trebalo da donosi odluke na potpuno
formalizovan nain. RTS nema potrebe da prikuplja informacije o
radu Agencije i da ima ili nema poverenja u njen rad, u rad njenog
Etikog komiteta ili u pojedine lanove ovih tela, bilo da je re o
predsedniku ili lanu. Ukoliko su prekrena neka formalna pravila,
potrebno je potraiti pravnu zatitu.
Toliko o poverenju u ovom kontekstu. No, kako je RTS pokrenula
pitanje poverenja, na mestu je da se razmotri ta je RTS uinila da bi
bilo ko imao poverenja u taj javni servis? Kada se zna emu je RTS sve
sluila u poslednjih dvadesetak godina, ima mnogo ljudi koji nemaju
101
Isto vai i za Politiku. Sasvim je razumljivo kada protesti iz tih

kua, posebno kada dolaze od njihovih upravnih i drugih odbora
ili od njihovih direktora i urednika, ne izazivaju izlive solidarnosti.
Javnost u sve njih nema poverenja. ta je svim tim ljudima stajalo
na putu da se upitaju da li oni imaju neku obavezu prema toj
javnosti kada je re o negativnom kapitalu, da ga tako nazovem,
koji su te ustanove kojima oni rukovode nagomilale tokom svih
ovih godina? Isto pitanje e stajati i pred onima koji sada zauzimaju
njihova mesta ili e ih zauzeti sutra. Videemo ta e tano uiniti
da bi se povratilo poverenje u te dve kue, ali pozivanje na moralnu
osudu njegovog regulatora nije nain podizanja poverenja u RTS.
Moralno pravo. To, naravno, ne znai da RTS ili bilo ko drugi nema
pravo da trai moralnu zadovoljtinu. Upravo je u okolnostima
kada se na moralna prava pozivaju oni koji nisu mnogo marili
za moralna prava drugih, dakle upravo je tada as da se ponovi
kako su moralna prava neotuiva. Jedini nain da se ouva snaga
morala, da se odbrani javni moral, da se tako izrazim, jeste da se
dovoljno mnogo ljudi pridrava moralnih naela. U tom smislu,
sasvim je na mestu traiti i oekivati moralnu soildarnost. U
vreme kada su, recimo, novinari i urednici Politike i RTS mogli
da izraze moralnu solidarnost sa mnogima koji su bili njihove ili
rtve vlasti, oni to nisu uinili, nego su dodavali so na ranu ili, kako
se to na engleskom kae, insult to injury (kinjili su rtve). Ne
samo krajem osamdestih godina prologa veka, i ne samo u prvoj
polovini devedestih, nego i kasnije. Znam iz linog isukustva ta
102
apsolutno nikakvo poverenje u RTS, jednostavno zato to se ona ni

na koji nain nije odredila prema svima onima kojima je nanela zlo.
RTS je pozivala na rat, na lin, sprovodila istke nepodobnih novinara
i drugih zaposlenih i tako redom. Da bi RTS stekla poverenje bilo
koga, potrebno je da se na neki nain prema tome odredi. Za sada nije
primeeno da u tom javnom servisu uopte postoji svest o tome koliko
je zla RTS naneo javnom interesu, pored nemerljivog zla nanetog
pojedincima, porodicama i itavim zajednicama.
praktino znai poziv na lin sa ekrana RTS i ta znai irenje lai u

napisima u Politici. Ali to ne znai da bi trebalo ograniiti slobodu
govora ili da prestaju moralne obaveze prema ljudima koji rade za
te dve kue, kao i za sve druge, ko god da su oni ili ta god da rade.
Izuzetno je vano razumeti da se moralna prava ne stiu i ne gube;
ona su, kao i ljudska prava, neotuiva.
O kojem je, meutim, moralnom problemu re u, na primer,
obraanju javnog servisa Etikom komitetu? I ta je etiki sadraj
odgovora tog komiteta? Pitanja postavljena Etikom komitetu su u
vezi sa time da li je RRA ispunila formalne uslove kada je donela
odreene odluke. Odgovor Komiteta jeste da je RRA duna da vodi
rauna o nezavisnosti RTS, to jest da li se RTS u dovoljnoj meri
finansira iz pretplate. Iz toga, valjalo bi razumeti, sledi i odgovornost
onih koji rade u RTS ili njime rukovode, na jedan ili drugi nain.
Komitet se, dakle, poziva na dunost, ali to nije moralna ve, po
prirodi stvari, zakonska dunost regulatorne agencije. Moe RTS
da smatra da mu je naneta nepravda, ali ovde nije re o moralnoj
nepravdi.
Naa i vaa kua. Budui da ne postoji oigledan moralni problem,
RTS ga nazire u tome to se Etiki komitet ponaa kao da RTS
nije njegova kua. Ovo je ozbiljno nerazumevanje kako uloge
regulatornih tela, tako i etikih ocena. RTS i RRA mogu da uspostave
odnos poverenja ili bilo koji drugi odnos, ali RRA je regulator javnog
servisa tu se ne moe uspostaviti odnos bilo kakve posebne
bliskosti. Jo preciznije, odnos je takav da se RRA stara o javnom
interesu, a RTS o svom. To je uloga regulatornih tela. Recimo, da
uzmem primer iz druge oblasti, antimonopolska komisija vodi
rauna o interesima potroaa, a ne o interesu, recimo Delte, jer se
o njemu stara sama Delta. Budui da izmeu interesa potroaa i
monopola moe da postoji sukob, uspostavlja se regulatorno telo.
Isto vai i za javni servis, dakle za RTS. Kada bi, kojim sluajem,
RRA tretirao RTS kao svoju kuu, to bi predstavljalo, u najmanju
ruku, etiki prekraj.
103
Rasprave o RTS-u i Politici su znaajne, kao i mnogo znaajnija

rasprava o pomirenju, zbog toga to omoguavaju da se sagleda
priroda moralnih prava, ali i da se vidi da je veoma teko poboljati
stanje javnog morala (a u sluaju pomirenja ak i stanje javne
bezbednosti), ako se ne uspostavi moralni odnos prema moralnom i
drugom zlu injenom u prolosti prema istoriji javnog nemorala.
Peanik.net, 12.07.2008.
O cenama
I regard the description of our position as money is all that matters
for changes in nominal income and for short-run changes in real
income as an exaggeration, but one that gives the right flavor of
our conclusions.
Milton Friedman, A Theoretical Framework for Monetary
Analysis, NBER Occasional Paper 112, 1971, p. 27.
Uvod
U redovnom komentaru u Blicu, piui o inflaciji, povukao sam
razliku izmeu promene u relativnim cenama, to nije inflacija, i
opteg rasta cena, to jeste inflacija. Pa sam napisao: Skuplja je
104
Kao to bi i Etiki komitet postupio u neskladu za zahtevima etike

ukoliko ne bi bio nepristrasan u odnosu na prigovore, bilo odakle
da oni dolaze. Moralna prava ne samo da su neotuiva, nego su
i jednaka. Svi imaju ista moralna prava. Tako da etiki komitet
mora da ceni teinu moralnih argumenata, a ne da li oni dolaze iz
njihove ili neije tue kue. Nije Etiki komitet tu da titi RTS, ve
da se stara o tome da se ne kre pravila morala.
nafta, to znai da je druga roba jeftinija. Ovo je izazvalo komentare

pune neverice i nerazumevanja, to je mene opet iznenadilo. Veina
misli da to mora da je greka, jer se vea cena nafte (ili benzina)
ugrauje u druge cene i tako je rast cena nafte uzrok ubrzanja
inflacije u Srbiji. Stoga u najpre razjasniti razliku izmeu relativnih
cena i cena u novcu, a potom u neto rei o inflaciji. Na kraju e biti
rei o monetarnoj politici i o tome da li se od nje neto moe oekivati
kada je re o usporavanju inflacije. Namera mi je da sve to iznesem
na to jednostavniji nain, kako i dolikuje ovakvom napisu.
Relativne cene
Da bih jednostavnije izloio ta su relativne cene, poimo od razlike
izmeu inflacije merene u rastu cena na malo ili u rastu cena potronih
dobara (time se meri takozvana headline inflation) sa jedne strane, i
bazne inflacije (takozvane core inflation) sa druge strane. Prve dve
mere, koje su sveobuhvatnije, i moda se moe rei da ukazuju na
kretanje svih ili ukupnih cena, dakle te dve mere reaguju i na promene
cena, recimo, energije ili hrane, dok bazna inflacija, to jest skup cena
koje ona meri, cene te robe najee iskljuuje.
Narodna banka Srbije iz skupa dobara ije cene ulaze u baznu
inflaciju iskljuuje i one cene, kojih nije mali broj, koje su pod
administrativnom kontrolom, to nije sasvim opravdano, ali to nije
znaajno za ono to trenutno hou da kaem. Ovde samo elim da
ukaem na razlike u promenama ovih razliitih mera inflacije kako
bih objasnio ta se misli pod relativnim cenama.
Pretpostavimo da porastu cene energije i hrane. To bi trebalo da
dovede do ubrzanja ukupne inflacije, ali ne i bazne inflacije, jer
su cene ove robe iz nje iskljuene. Ta razlika izmeu ove dve mere
inflacije ukazivala bi na injenicu da su promenjene relativne cene
izmeu one robe ije cene rastu bre i one ije cene rastu sporije.
to znai da dok cena neke robe relativno raste, cena druge robe se
relativno smanjuje.
105
Inflacija
U velikom broju zemalja gde je dolo do ubrzanja inflacije, a to su sada
gotovo sve zemlje sveta, monetarne vlasti su ocenile da nema potrebe
za nekim posebnim merama, jer je zaista re o promeni relativnih
cena. Drugaije reeno, dok se ubrzava ukupna inflacija, ubrzanje
bazne inflacije je mnogo sporije. Budui da monetarna politika ne
moe da ima za cilj uticaj na relativne cene, pod pretpostavkom da
bi na njih uopte mogla da utie, jer bi to samo otealo delovanje
trita, monetarne vlasti ocenjuju da rast bazne inflacije, tamo gde
on nije znaajnije ubrzan, ne ukazuje na to da je monetarna politika
pogrena ili ravo odreena. Drugim reima, kretanje bazne inflacije
ne sugerie potrebu da centralne banke poveaju svoje kamatne stope,
to je osnovni instrument monetarne politike.
U Srbiji se, meutim, ubrzava i rast bazne inflacije. Cilj centralne
banke je bio da se ona ove godine kree negde izmeu 3 i 6% na
godinjem nivou. U junu je bazna inflacija rasla po godinjoj stopi
od 10%. U Izvetaju o inflaciji Narodne banke iz maja ove godine
navode se razliiti uzroci inflacije u prvom kvartalu 2008, ali se u
javnosti ipak najvie govori o uticaju rasta cena energije i hrane. O
ovom izveaju valja samo jo rei da je potcenio rast cena u drugom
kvartalu, a hoe li se pokazati kao ispravna ocena njegovih autora
da e se svejedno cilj (rast bazne inflacije izmeu 3 i 6% ove godine)
ostvariti, ostaje da se vidi.
106
Promene relativnih cena su veoma vane, jer utiu na strukturu

potronje, a i na strukturu ponude. Ove promene nisu ni jednostavne
niti jednoznane. No, njihova je funkcija da obaveste proizvoae
i potroae o tome u ta da ulau i sa kojom strukturom potronje
mogu da raunaju. Recimo, da se isplati ulagati u energiju i hranu,
jer im cene rastu, a i da je potrebno raunati sa poveanim izdacima
za tu robu, jer one sada predstavljaju vei troak. Na taj nain cene
obavljaju svoju najvaniju funkciju: doprinose efikasnoj alokaciji
resursa i uveavanju dobrobiti pojedinaca.
U Srbiji se, dakle, promene u relativnim cenama prenose na rast

svih cena. Poveani trokovi cena, recimo, benzina i poljoprivrednih
proizvoda ugrauju se u sve druge cene. Kako je to mogue?
Pitanje o ostvarivosti ima smisla zato to je za opte poveanje cena
potrebno da se poveaju dohoci, jer inae svi ti poveani trokovi
ne bi mogli da se prenesu na potroae.
Potrebno je, dakle, da se poveaju, recimo, plate ili javna potronja
ili neki drugi elementi privatne potronje. Jer ako postoji pritisak
trokova, potrebno je da postoji i dovoljno poveanje ukupne
tranje da bi se on iskazao kao opti rast cena. A ta tranja mora
da bude izraena u novcu, to znai da mora da bude poveana
ukupna koliina novca sa kojom se raspolae.
To je otprilike ono to Fridman kae u citatu sa poetka ovoga
napisa. Tako je on formulisao simplifikovano naelo monetarizma:
promene u koliini novca uzrokuju kratkorone promene u
realnim dohocima i dugorone promene u nominalnim dohocima.
Danas se ovo monetaristiko naelo tumai kejnzijanski (ili
neokejnzijanski) kao stav da je promena u koliini novca nuan,
mada ne i dovoljan uslov, za ove kratkorone i dugorone promene
u dohocima. No, nezavisno od toga da li ste pristalica monetarizma
ili neokejnzijanizma, monetarna politika bi morala da bude
neadekvatna, recimo popustljiva, da bi do ubrzanja inflacije
dolo.
Srpski sluaj to nedvosmisleno potvruje. Kako se moe proitati
u Izvetaju o inflaciji, monetarna politika se ne bi mogla oceniti
kao restriktivna krajem prole i poetkom ove godine. Ovde nije
neophodno ulaziti u to ta to tano znai. Razlog zbog ega je to
tako prilino se jasno moe utvrditi ako se paljivo sluaju izjave
predstavnika monetarne vlasti. Oni uglavnom prebacuju krivicu na
fiskalne vlasti. To znai da je monetarna politika u Srbiji u slubi
fiskalne politike. Drugaije reeno, centralna banka nije nezavisna
od ministarstva finansija.
107
Ovo se u Srbiji moe videti ako se analizira rast cena i realnih

dohodaka, recimo prosene plate. Videe se da bri rast realnih
plata vodi ubrzanju inflacije, to ima za posledicu sporiji rast ili ak
smanjenje realnih plata. Ukoliko je to tano, tada se monetaristiko
pravilo moe gotovo doslovno primeniti na Srbiju.
Naime, u Srbiji rast plata, recimo u drugoj polovini prole godine
pred izbore, vodi zaista viim realnim platama. Ubrzanje inflacije
koje potom sledi usporava rast realnih plata, te se na dui rok sve
iscrpljuje u viem nominalnom nivou plata.
Deflatorni pritisci i realna kamata
Inflacija se najee objanjava poveanjem ukupne tranje, recimo
zato to je privredni rast bri nego to bi bilo opravdano osnovnim
ekonomskim injenicama, to jest bri je od neke ravnotene stope
rasta. U tom bi sluaju izdaci na, recimo, plate mogli bi da budu
vei od produktivnosti, to bi dovelo do pritiska na rast cena,
dakle do inflacije. Ono to je, meutim, zanimljivo u Srbiji jeste da
produktivnost raste dok se zaposlenost smanjuje.
Tako da je itav taj privredni rast u poslednjih sedam-osam godina
posledica rasta produktivnosti, a ne poveane zaposlenosti. Usled toga,
108
To to se ubrzava rast bazne inflacije pod uticajem rasta cena

energije i hrane ne znai da se moe trajno uticati na relativne
cene. Zapravo, stvarni znak da se izgubila kontrola nad inflacijom
jeste upravo to kada se promene u relativnim cenama prenose
na promene u apsolutnim, na cene u novcu. Jer se tako podstie
spirala, koja se najee ispoljava kao rast cena, koja vodi rastu
plata, to opet dovodi do rasta cena i tako sve dok ne postane
neophodna znaajna korekcija i fiskalne i monetarne politike. Ili, u
primeru sa ukupnom i baznom inflacijom koji ovde koristim, ako
se rast ukupne inflacije prenosi na rast bazne i obratno, sve dok se
ne preduzmu monetarne i druge mere stabilizacije.
u Srbiji bi trebalo da su izuzetno jaki deflatorni pritisci, a ne inflatorni.

Zato to bi ukupna ponuda trebalo da raste bre od ukupne tranje.
Tome valja dodati i realnu apresijaciju dinara. Usled povremeno ak
i nominalne apresijacije dinara, inflacija koja se uvozi trebalo bi da
je ak manja od one u zemljama iz kojih se uvozi, jer uvozna roba u
dinarima pojeftinjuje. Tako da bi i to trebalo da deluje deflatorno.
U tim okolnostima, nominalna kamatna stopa bi u Srbiji trebalo
da bude relativno niska, jer bi se zaraivala zadovoljavajua realna
kamata ukoliko bi inflacija zaista bila niska, to bi trebalo da je lako
ostvariti u uslovima veoma brzog rasta produktivnosti. U Srbiji je,
naprotiv, nominalna kamatna stopa veoma visoka, a realna, recimo,
referentna kamatna stopa je esto ak negativna, a po pravilu je
niska. U ovom asu, na primer, referentna kamatna stopa centralne
banke je 15,75%, a rast cena potronih dobara je negde oko 16%.
Iz toga se moe zakljuiti da je monetarna politika sve samo ne
restriktivna.
Naravno, za one koji mogu da pozajme novac u inostranstvu, recimo
sa kamatom od 5 ili 6%, i uloe ga u obveznice Narodne banke
Srbije koje nose 15,75%, to je veoma dobar posao, jer e veoma
dobro zaraditi, recimo u evrima, sve dok su sigurni da e kurs biti
stabilan, a pogotovo ukoliko oekuju da e centralna banka teiti
da dinar nominalno apresira kako bi obuzdala rast inflacije.
Problem je u tome to bi referentna kamatna stopa morala da
bude znatno via kako bi realna kamatna stopa bila znatno via,
to bi dovelo do smanjenja tranje, bilo da je re o potronji ili o
ulaganjima, kako bi se usporio rast inflacije. Potom bi kamatna
stopa mogla da se smanji, kako nominalno tako i realno. Posle
stabilizacije, kamatna stopa u Srbiji ne bi trebalo da bude znatno
via nego u evro zoni, a mogla bi nominalno da bude i nia, ukoliko
bi se obezbedila zaista niska inflacija koja je u skladu sa deflacijskim
pritiscima koji potiu od brzog rasta produktivnosti.
109
Monetarna i politika dohodaka

Ukoliko se ne moe obezbediti da monetarna politika bude
restriktivna, moe se teiti stavljanju inflacije pod kontrolu tako
to e se voditi restriktivna politika dohodaka. Umesto da se realne
plate smanjuju brim rastom cena, moglo bi da se tei da se njihov
rast uspori na jedan ili na drugi nain. Ovo je zasebna tema i ovde
ima smisla ukazati samo na taj izbor: ili e centralna banka staviti
inflaciju pod kontrolu ili e biti potrebno da se pod kontrolu stave
plate. Ovo prvo je bolje zato to e se obezbediti da promene u
relativnim cenama obezbede efikasnost privreivanja na dui rok,
dok je ovo drugo kratkorono reenje koje ima sve nedostatke
svake administrativne kontrole cena.
Peanik.net, 29.07.2008.
Josip Broz Tito to the rescue

Ovo je vest iz Politike: Prema reima srpskog ministra, na taj
nain e Generalna skuptina UN osigurati da pitanje Kosova
postane simbol obnavljanja potovanja meunarodnog prava u
meunarodnoj zajednici. Moji prijatelji, moram da priznam da
je ova konferencija, koja nas okuplja, veoma emotivna za mene i
moju zemlju. Oseamo solidarnost sa nacijama koje su ovde danas
prisutne, rekao je Jeremi, obraajui se uesnicima konferencije
u Teheranu. Imajui u vidu ulogu koju je moja drava odigrala u
Pokretu nesvrstanih, istakao je Jeremi, oseam se kao da sam
110
Naravno, ovo smanjenje ukupne tranje bi moglo da ima za

posledicu usporavanje privrednog rasta. Da li bi ono tome i moralo
da vodi, tema je za drugi napis.
ponovo kod kue. Jeremi je u govoru pomenuo i ulogu koju

je Josip Broz Tito imao u ouvanju svetskog mira i promociji
multikulturalnosti.
Koji je ovo anr? Posle pomirenja sa Slobodanom Miloeviem evo
i pomirenja sa Titom. Kako njih dvojicu pomiriti? Pragmatizam je
to politiki, moe se rei, a tu sve ide sa svim. Ipak, to ne objanjava
zato je reeno ba to to je reeno, a ne neto drugo. Razmotrimo
samo neke od ovih bizarnih izjava ministra spoljnih poslova.
Tito je promovisao multikulturalnost. To nije ba karakteristino
za komuniste. Multinacionalnost i internacionalizam, to da, ali
nacije za komuniste nisu bile kulturne injenice. Jo zanimljivije
je pitanje ta multikulturalnost znai zemljama ulanjenim u
pokret nesvrstanih? Tolerancija razliitosti u mnogim nesvrstanim
zemljama nije ba kljuna vrednost. Daleko najudnije je, ipak, da
to isticanje vrednosti multikulturalnosti dolazi od ministra zemlje
koja je osuena za krenje Konvencije o genocidu i ija je zvanina
politika da Srbe teritorijalno i funkcionalno razdvoji od drugih
nacija i kultura, recimo u Bosni i Hercegovini i na samom Kosovu.
Moda bi ovaj povratak titoizmu trebalo razumeti kao nagovetaj
naputanja nacionalizma kao osnovne vrednosti srpske unutranje i
spoljne politike? Moda je najbolje mesto da se taj zaokret nagovesti
upravo Teheran i konferencija Pokreta nesvrstanih? Moda je takva
odluka doneta u vrhovima Demokratske stranke istovremeno kada je
doneta i odluka o pomirenju sa Miloeviem? To bi bilo dobro znati.
Zanimljiva je i izjava da je drava ministra spoljnih poslova Srbije
odigrala znaajnu ulogu u Pokretu nesvrstanih, a posebno njen
predsednik Tito. Ovo je neka vrsta komine fantastike. Posebno
kada se tome doda izjava: oseam se kao da sam ponovo kod
kue. Jedino to Srbija nije lan Pokreta nesvrstanih, pa tako
Srbija nije mogla da odigra znaajnu ulogu u tom pokretu i to nije
njena kua. A i Josip Broz nije bio predsednik Srbije. Moda je
111
Ali iz Teherana se ipak valja vratiti u tu realnost, a u njoj je

kljuna injenica ta da je itava politika Miloevia i elnih ljudi
Demokratske stranke, bilo da su lanovi ili nisu, bila antititoizam
uopte, a posebno kada je re o politici prema pokrajinama, a
ponajvie prema Kosovu. Ako se neko krivio i krivi za gubitak
Kosova, to je upravo Josip Broz. Ne samo da on nije bio, po tim
tumaenjima, za multikulturalnost, ili kako se tada govorilo
ravnopravnost naroda i narodnosti, nego je itava njegova politika
bila antisrpska. Ministar Jeremi bi o tome mogao da se obavesti
i kod voa svoje stranke, ako ve ne bi konsultovao autora dvaju
tomova pod nazivom Vreme vlasti, o ostalim delima o titoizmu i
Kosovu i da ne govorimo.
Konano pitanje je da li je ovaj pragmatizam samo emotivan ili je
i pragmatian; moe li, dakle, Josip Broz Tito da pomogne? To bi
valjalo proveriti u Pritini. Bojim se da tamo preovladava antititoizam
kao i u Beogradu, ali moda e se to promeniti ako vest doe preko
Teherana? Ja znam da bi to imalo velikog odjeka u Sarajevu, ali
sumnjam da bi to bilo po volji Banjaluci. Ali ko zna, uda je znao
da ini Josip Broz, pa moda i ovoga puta Tito pomogne.
Peanik.net, 31.07.2008.
112
sve to posledica emocija koje takav jedan skup izaziva, pa se gubi

kontakt sa realnou. To bi bio neki emotivni pragmatizam, to je
bez sumnje inovacija u meunarodnoj politici.
Nikada
Ako ga naete nai ete ga.
Ako ga ne naete, nikada ga neete nai.
Iz filma Kradljivci bicikla
Zato je sada obavezno rei da Srbija nikada nee, kada bi bilo
dovoljno rei da nee, recimo, vlada, skuptina ili predsednik
Srbije? U demokratijama je mandat vremenski ogranien, a o tome
ta zemlja hoe ili nee odluuje se na izborima. To, naravno,
znaju i oni kod kue ili u inostranstvu kojima se ove poruke alju,
posebno nakon poslednjih izbora na kojima su glasai pokazali da
umeju racionalno da izaberu upravo izmeu onih alternativa za
koje sada njihovi predstavnici kau da nikada nee biti predmet
izbora. emu onda to neprestano skandiranje reju nikada?
Verovatno je najlake na primeru jedne izjave predsednika vlade
Mirka Cvetkovia videti koliko je, u najmanju ruku, neumesno
neprestano koristiti re nikada. On je u svom prvom obraanju
skuptini Srbije, kao jo uvek mandatar, rekao da ova vlada nee
nikada priznati Kosovo. Dovoljno je bilo rei da nee, nije bilo
potrebno preterivati, mada je zaista tano i da nee nikada, naprosto
zato to nee vladati veno. Iz istog tog razloga, ogranienog trajanja,
ta vlada nikada nee uiniti mnoge stvari, ali to nita ne govori ni
o efikasnosti niti o odlunosti vlade. Mnogo vie vladu obavezuje
izjava da nee priznati, nego da nee nikada priznati.
Ova izjava se, bar, tie samo ove konkretne vlade. Izjave drugih
predstavnika vlasti, gde se po upotrebi rei nikada, pored radikala,
posebno istiu Boris Tadi i Vuk Jeremi, vie su od preterivanja.
Recimo, pre neki dan je Tadi izjavio da ova vlada ni po koju cenu
nee odustati od lanstva Srbije u Evropskoj uniji. Ali to ne znai,
dodao je, da e vlada pristati na bilo kakve ucene kada je re o
lanstvu u EU, jer ona nee nikada odustati od odbrane dravnog
suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji.
113
Ako se, meutim, eli izbei izbor, a da to ne izgleda sasvim neuverljivo

jer je naprosto protivreno, tada moe da pomogne re nikada. Ako
se kae da vlada, iji mandat ipak traje najvie etiri godine, nikada
nee priznati Kosovo zarad lanstva u Evropskoj uniji, to je zaista
neprotivreno, jer je uslov nemogu, pa je sve to je njime uslovljeno
naravno mogue. Pa je tako mogue da postoji spremnost da se plati
svaka cena za lanstvo u Evropskoj uniji, a i da se nikada nee platiti
cena u vidu priznavanja nezavisnosti Kosova.
Da bi se videlo ta se sve moe rei, a ne obavezati se ni na ta, uzmimo
drugi primer. Na internet stranici predsednika drave moe se proitati
da je Tadi kazao i da Srbija nikada nee dozvoliti da se na bilo koji
nain dovede u pitanje opstanak Republike Srpske. Ovo je, takoe,
protivreno ako se izostavi re nikada. Naime na bilo koji nain
podrazumeva i to da recimo graani Republike Srpske odlue da nisu
za njen opstanak. Pod kojim uslovima i sa kojim ciljem, to je drugo
pitanje. Jasno je da bi se vlasti Srbije mnogo vie obavezale kada bi
rekle da je samo sadanji status Republike Srpske prihvatljiv. Bilo bi,
najpre, jasno da se predsednik Srbije izjanjava o stvarima koje nisu u
njegovoj nadlenosti, a potom bi bilo potrebno rei zato je upravo to
njegova politika? No, ako se kae da Srbija nikada nee dozvoliti da
se ni na koji nain i tako dalje, jasno je da se time predsednik Srbije
ne obavezuje ni na ta. Jer je to naprosto nemogue.
114
Ako se izostavi re nikada, sve to naravno zvui protivreno.

Jer, ako lanstvo u Evropskoj uniji nema cenu, to jest ako je Srbija
spremna da plati bilo koju cenu da postane njen lan, tada je,
naravno, besmisleno rei da se nee pristati na ucenu, jer za njom
tada i nema potrebe, a besmisleno je rei i da se nee odustati od
Kosova, jer se izriito kae da bi upravo to mogla da bude cena.
Postoji, dakle, cena. I zaista, kada se ne govori o tome ta se
nee nikada uraditi, nego ta e se uraditi ako postoji izbor, tu je
najbolja izjava Vuka Jeremia britanskoj teviziji da e vlada Srbije
odbiti lanstvo u Evropskoj uniji, ako je ono uslovljeno priznanjem
nezavisnosti Kosova, a slinu izjavu je pre toga dao i Boidar eli.
Re nikada je potrebna kako bi se govorilo u ime Srbije, a ne u

sopstveno ime. Ovde je zanimljivo uoiti razliku izmeu naina na koji
je u ime Srbije govorio Vojislav Kotunica i naina na koji to ini Boris
Tadi. Prvi se pozivao na prolost, a drugi govori u ime budunosti.
Za obojicu, Srbija se ne menja kroz vreme. Kotunica je imao obiaj
da kae da je Kosovo vekovima, oduvek, bilo deo Srbije, a Tadi kae
da ono to nikada nee prestati da bude. Budui da se reima uvek
i nikada zaustavlja vreme, sve istorijske injenice su beznaajne i
bespredmetne. U ime te nepromenljive Srbije govore njene trenutne i
prolazne vlasti. Ne u svoje ime ili u ime graana koje predstavljaju.
Jednu posledicu ovakvog shvatanja odgovornosti valja posebno
istai. Tadi je, kae njegova internet stranica, poruio da naa
drava i na narod imaju svoje interese kao sve drave i narodi
sveta, i ako neko misli da e ova vlada proevropske orijentacije
odustati od nacionalnih interesa zbog evropskih perspektiva, taj
se vara. Zapazite da se ovde izriito ne izgorava re nikada, pa je
neto jasnije ta se eli rei. Naime, nita nema od Evropske unije
ako su cena nacionalni interesi, kao to i izjavljuju svi lanovi vlade
kada ih se konkretno pita. To je, naravno, odluka te vlade, a ta
e biti odluka graana o tome ta su nacionalni interesi Srbije, ne
nikada nego, za nadati se je, relativno skoro, ostaje da se vidi.
U ovoj se izjavi, meutim, kae da vlada proevropske orijentacije
sledi nacionalne interese, a ne volju glasaa. Zapravo, ne samo da
vlada nema drugi izbor, ve ga nemaju ni glasai, graani ija je
to vlada. Jer i oni imaju obavezu prema nacionalnim interesima.
Ako je potreban razlog zato nije mogue demokratski odluiti ta
je nacionalni interes, ukazuje se na to da sve drave i svi narodi
sveta imaju interese, koji su kvalitativno isti kao i srpski nacionalni
interesi. Pa kako svi, tako moramo i mi.
U nauci o meunarodnim odnosima postoji jedno nepisano pravilo,
koje glasi: Svet je veliki. Drugim reima, kada god kaete da sve
drave na svetu imaju ovu ili onu karakteristiku, najverovatnije je
115
to ne znai da drave nemaju ili ne bi trebalo da imaju trajne

interese. Oni, meutim, nisu ni teritorijalni ni bioloki. Interes
drave je interes njenih graana, a to su, u minimalnom smislu,
bezbednost i pravda. U demokratijama je moda jo i najvanije
blagostanje. U ispunjavanju tih interesa, vlasti odgovaraju
graanima, ne onima koji nikada nee postojati, nego postojeim
generacijama. No, to je druga tema, moda za sledee izbore.
Peanik.net, 05.08.2008.
The Oh I see moment

U filmu In Bruges, na samom kraju, Hari, ef ubica sa moralom,
doivi neto to bi se moglo nazvati Oh, I see trenutkom:
odjednom mu neto postaje jasno. Neto slino se izgleda desilo
Vladimiru Putinu posle posete severnoj Osetiji.
Evo navoda iz novinskog izvetaja: Putin je u Vladikavkazu, gde je
doputovao posle prekinute posete Kini, rekao da je naneta ogromna
teta njenoj (gruzijskoj) dravnosti i da je teko zamisliti kako e
biti mogue posle svega to se desilo i to se jo deava, ubediti
Junu Osetiju da ue u sastav gruzijske drave. I ta je sledei
korak? Moda telegram: Send Martti Ahtisaari!
U stvari, meukorak bi mogla biti rezolucija Saveta bezbednosti,
slina rezoluciji 1244. Zato to se u srpskoj javnosti o toj rezoluciji
116
da niste u pravu. I evo, u Evropi je teko nai dravu ili narod koji je
imao trajne interese onoga tipa na koji misli Tadi. Jer, ako se misli na
teritorije ili na nacionalni identitet, ta god to bilo, to zasigurno nije
neto nepromenljivo. Da jeste, od Evropske unije ne bi ostala ni ideja.
ne vodi nikakva rasprava, nije poznato da ona u stvari regulie

proces secesije ili osamostaljivanja Kosova od Srbije.
Usput, u vreme kada je donoena tako je i bila shvaena, ali je
kasnije prevladalo tumaenje Slobodana Miloevia da je re o
velikoj pobedi Srbije. Naime, u toj se rezoluciji budui status
uslovljava saglasnou izabranih predstavnika Kosova, a moda i
graana Kosova, kako je to u jednom asu protumaila sada ve
zaboravljena Kontakt grupa. Srbiji je pruena ansa da ponudi
Kosovu da ue, to bi rekao Putin, u sastav Srbije, ali ako za to ne
bi bilo spremnosti, onda je jasno da bi u tom sluaju jedino moglo
da doe do sporazuma o nezavisnosti Kosova.
Ovim se otvara pitanje uslova pod kojima moe da doe do secesije.
Jedan je ovaj koji sada vidi i Putin. Naime, doe se do take kada je
reintegracija neprihvatljiva za secesioniste. Njihova biva drava nema
nita to bi mogla da im ponudi, a to bi bilo povoljnije od nezavisnosti.
Kako i pod kojim okolnostima dolazi do toga, zasebno je pitanje.
Na drugi nain je na to skoro ukazao Vaclav Klaus rekavi da bi eka
i Slovaka moda jo uvek ratovale da ih je razdvajala Evropska unija.
Nije bilo potrebno, jer je sam Klaus u ime eke prihvatio injenicu
da nema ta da ponudi onima u Slovakoj koji su bili za nezavisnost.
Budui da nije moglo doi do sporazuma o zajednikoj dravi, jedino
to je preostalo je bio dogovor o osamostaljivanju eke i Slovake.
Ova dva naina secesije mogla bi da budu razmotrena na
Meunarodnom sudu pravde, ako inicijativa srpske vlade bude
prihvaena. U prvom sluaju, Sud bi mogao da kae da je potrebno
posredovanje meunarodne zajednice, dakle da je potrebno poslati
po Martija Ahtisarija. Jer, ako nema sporazuma, ako je to teko
zamislivo to bi rekao Putin, zato to je matina drava poinila
dela nasilja koja onemoguavaju obnavljanje jedinstvene politike
zajednice, tada je potrebno obezbediti mirnu secesiju.
117
Ovim se, naravno, ne reavaju sva pitanja vezana za secesije, a

posebno je vano da se pravo na secesiju ne koristi da bi se ohrabrile
agresija, osvajanja ili etniki ili bilo kakav drugi terorizam. Jasno
je da Meunarodni sud pravde ne bi mogao da kodifikuje itavu
tu oblast, ali bi svakako mogao da preporui Savetu bezbednosti i
Ujedinjenim nacijama da to uine. Teko je, meutim, videti da e
meunarodna zajednica doiveti taj Oh, I see momenat.
Inae, u filmu In Bruges nije re o secesionizmu u Belgiji. Bri
je samo pozornica: jedan predivan grad u jednoj staroj, mirnoj,
evropskoj zemlji sa vievekovnom kulturom, gde je teko zamisliti
sve ono to se dogaa.
Peanik.net, 11.08.2008.
Ruski problem
Koje je mesto Rusije u svetu? Ili je moda prikladnije, vie ruski,
postaviti pitanje o ulozi Rusije u svetu? Ovde ima smisla neto
konkretnije rei o samo dva aspekta ruskog problema.
Prvi, jednostavniji, moe se videti poreenjem. U emu je razlika izmeu intervencija na Kosovu i u Gruziji? Ruska intervencija u Gruziji
je imala za cilj promenu reima, to je bio i jedan od ciljeva intervencije
118
Razlozi za meunarodno posredovanje su oni koji se mogu nai u

rezoluciji 1244: ugroavanje mira i teka povreda ljudskih prava. Ako
je, pak, re o demokratskoj zemlji, tada bi bilo prihvatljivo, nazovimo
ga tako, Klausovo pravilo, gde nedostatak mogunosti dogovora vodi dobrovoljnom razdvajanju pod uslovima prihvatljivim za
obe ili za sve strane.
na Kosovu. Ali, kakvom se novom reimu u Gruziji nada Rusija?

Da e na vlast doi proruski politiari. Da li je to mogue ostvariti
demokratskim sredstvima? Odgovor je najverovatnije negativan. U
tome je razlika sa intervencijom na Kosovu. Promena reima u Srbiji
je bila mogua demokratskim sredstvima. A onda demokratski srpski
reim i druge demokratije imaju mogunost da se mirnim sredstvima
zalau za svoje interese, i kada su oni razliiti i kada se podudaraju.
U Gruziji bi trebalo promeniti reim tako da on lii na ruski, pa da
na vlast doe neko ko e uspostaviti odnos razumevanja i saradnje
sa ruskim vlastima. To je veoma teko ostvarivo demokratskim
sredstvima. To znai da se otvara mogunost da se pojave politiki
preduzetnici koji e imati upravo to za cilj. I dalje, sline politike
prilike e se otvoriti autoritarnim voama, ili onima koji bi to da
postanu, i u drugim kavkaskim dravama i dravicama. Da li e
se oni okrenuti Rusiji ili nekome drugome, zavisi od konkretnih
okolnosti i od njihovih linih sposobnosti. Jasno je, meutim,
da izgledi Rusije u velikoj meri zavise od irenja i odrivosti
autoritarnih reima, i to takvih koji nee traiti zatitnike na drugoj
strani, iz straha da ih ruska blizina ne proguta.
Ruski ciljevi u tom podruju se mogu ostvariti ukoliko bi Rusija sa
tim zemljama mogla da uspostavi odnos kakav, na primer, imaju
SAD sa Centralnom Amerikom. im se postavi ovo poreenje, vidi
se da to nije realistina ruska strategija. To je drugi ruski problem.
Na granicama Rusije ne postoje periferni odnosi, a posebno ne
periferni, izolovani sukobi. Kako god da se Rusija pomeri, to
stvara globalne, a ne lokalne probleme. To je tako zato to se
Rusija granii sa svim kljunim svetskim aritima sukoba ili je
u njihovoj blizini. Tako da ak i lokalna akcija, kakva bi mogla da
bude ova u Gruziji, mora biti deo sveobuhvatne strategije ruske
spoljne politike.
Koja je to strategija i koje su posledice intervencije u Gruziji? Status
Rusije kao velike sile zavisi od njenog uticaja u Evropi, od njene
119
Pored toga, pritisak na druge drave i dravice u tom podruju

e biti povean, ali e politike posledice na Baltiku, u Poljskoj i
u Ukrajini biti nepovoljne po Rusiju. Takoe, evroskepticima e
biti teko da objasne kako bi se bezbednost i privredni napredak
njihovih zemalja poboljao ako Evropska unija ne bi postojala, a o
rasputanju NATO-a i da ne govorimo.
Moda jo vanije od toga jeste uticaj koji e sve ovo imati na
ameriku politiku. Kljuni ruski partner u strategiji obnavljanja
rusko-amerike uloge u Evropi bili su ameriki evroskeptici, koji
su bili veoma jaki u postojeoj amerikoj administraciji. Ali njihov
uticaj je sada oslabio, verovatno na due vreme.
Zato je Putin izabrao upravo strategiju sukoba? Razlog je pre
svega unutranjepolitiki. Izbor je bio: demokratizacija uz
demonopolizaciju privrede ili autokratija uz dravnu kontrolu
prirodnih resursa. Prva alternativa je rizinija, ako ste ve na vlasti.
A autokratska vlast je moda neodriva ako se izgubi kontrola
nad, pre svega, naftom i gasom. Naravno, autokratski reim tei
da se sukobima namee demokratskim zemljama, posebno ako
one nemaju znaajnu vojnu mo, bar ne takvu kakvom raspolae
Rusija. Konano, da bi sve to nekako funkcionisalo, potrebna je
centralizacija vlasti. A to je najlake postii militarizacijom. I to je
unutranjepolitika konstrukcija koju Rusija sada ima. Iz nje sledi
strateki izbor u spoljnoj politici.
120
vojne moi i od znaaja prirodnih resursa (pre svega nafte i gasa).

Ova strategija moe politiki da se operacionalizuje na vie naina.
Putin je izabrao sukob sa Amerikom sa ciljem da oni zajedno
uspostave strateko starateljstvo nad Evropom, kao u vreme hladnog
rata. Tako posmatrano, razlika izmeu invazije na ehoslovaku i
invazije na Gruziju je ogromna. Ne samo da Rusija ne arbitrira u
Evropi, nego Evropska unija arbitrira u rusko-gruzijskom sukobu.
Strateki posmatrano, to nije neki dobitak.
Ovde ima smisla naglasiti i ulogu koju u svemu tome ima jedan
deo ruske inteligencije. Njen verovatno najbolji predstavnik je bio
pokojni Solenjicin. On je, kao toliki intelektualci u ruskoj istoriji,
grubi pragmatizam ruske vlasti opravdavao idejom Rusije kao
posebne, izuzetne zemlje. U kojoj vlast ima posebnu nacionalnu,
evropsku i svetsku misiju. I to je taj ruski problem.
Peanik.net, 17.08.2008.
Nacionalizam i kraj istorije

Liberali raspolau univerzalnim pravilima za pojedince; za njih su
grupe nerazreiv problem kako kada je re o poloaju grupa unutar
neke zemlje (to se vidi na primeru rasprave o multikulturalizmu)
tako i kada je re o tome koja je grupa ovlaena da se pozove na
pravo na samoopredeljenje. Liberali nemaju dosledan odgovor na
pitanje nacionaliste: Zato bih ja bio manjina u vaoj zemlji, kada
vi moete da budete manjina u mojoj?
Timoti Garton E, iz ijeg skoranjeg napisa je ovo citat (Guardian,
21. februar 2008), ovde navodi reenicu iz moje knjige o raspadu
Jugoslavije7. Ona je citirana nebrojeno puta, mada gotovo nikada na
osnovu originala. Najee se njome ilustruje, kao to to ini i Timoti
Garton E, nedostatak individualistikog liberalizma. Takoe, uzima
se i kao argument protiv zagovornika teorije o kraju istorije, jer ni
oni, smatra se, ne mogu da objasne popularnost nacionalizma.
Moja je namera bila da ukaem na apsurdnost nacionalizma. Pre
raspada Jugoslavije, raspravljalo se o tome zato postoje pokrajine,
7 Vladimir Gligorov, Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia. Acta
Universitatis Upsaliensis, 1994; dvojezini reprint u elektronskom izdanju Peanika
izlazi u oktobru 2010.
121
Kasnije je to postalo jo jasnije, recimo kada je Demokratska

stranka srpski nacionalni interes formulisala kao cilj da svi Srbi
ive u jednoj dravi. Jasno je da isti takvi zahtevi Hrvata, Albanaca,
Bonjaka, a i nekih drugih, ne bi mogli da se ostvare istovremeno.
Ovo ilustruje jedan optiji problem, koji sam hteo da izrazim
ukazavi na apsurdnost etnikog nacionalizma. Naime, uvek je
mogue tako iscrtati mapu da neka manjina bude deo veine, kao
to je uvek mogue humanim etnikim ienjem postii eljeni
nivo etnike homogenosti8.
To, meutim, ne znai da liberali ili demokrati imaju neki ozbiljniji
problem sa pravima manjina ili sa pravom na samoopredeljenje.
Da bi se videlo odakle nastaju problemi, potrebno je nekoliko
reenica o nacionalizmu. U politikom smislu, re je o strategiji
redistribucije. Ovo nije nepoznato u drutvenim naukama9. Kao to
nije nepoznato i pod kojim uslovima se ta strategija moe uspeno
primeniti10. Tano je da se nacionalizam najee opravdava patrio8 Moda nije nezanimljivo upravo sada uputiti na novi rad o tome kako je to injeno
u Sovjetskom Savezu. P. Gregory, Ph. Schroder, K. Sonin, Dictators, Repression and
the Median Citizen: An Eliminations Model of Stalins Terror (Data from the NKVD
Archives), CEPR Discussion Paper DP 6014.
9 Vidi na primer: E. Spolaore, A. Alesina, The Size of Nations. MIT Press, 2003.
10 P. Collier, A. Hoeffler, Greed and Grievance in Civil War, Oxford Economic Papers
56 (2004): 563-595.
122
i to samo u Srbiji. Neprestano se ponavljalo kako Albanci u Srbiji

imaju autonomiju, a Srbi u Hrvatskoj je nemaju (Bosna je kasnije
dola na red). Na pitanje da li se zahteva ukidanje autonomije
na Kosovu ili se eli stvaranje srpske autonomije u Hrvatskoj,
odgovora nije bilo, zapravo podrazumevalo se da se tei i jednom i
drugom. Kao to se i danas moe proitati u mnogim komentarima
povodom nezavisnosti Kosova i dveju gruzijskih pokrajina,
licemerima se smatraju oni (Zapad) koji su za nezavisnost Kosova,
ali ne i za nezavisnost June Osetije i Abhazije, ali ne i oni koji
su protiv nezavisnosti Kosova, mada su za nezavisnost gruzijskih
pokrajina (Rusija). Ili se bar licemerje ovih drugih opravdava
licemerjem ovih prvih.
tizmom i posebnim oseanjima za ljude istog etnosa ili rase, ali je

re pre svega o tome da se odreenoj grupi ljudi obezbede posebna
prava. Tako da ako se ne tei promeni teritorija ili promeni sastava
stanovnitva, tei se neravnopravnoj raspodeli prava. Recimo, kao
to je to bio est sluaj kada su pisani ustavi zemalja nastalih iz
Jugoslavije, tako to bi se reklo da je, na primer, Srbija drava
Srba i svih njenih graana. Kako se ta orvelovska razlika sprovodi,
pravno je i politiko pitanje.
Ukoliko, meutim, zemlja ima demokratski i liberalni ustav,
ne postoji neki poseban razlog zato se bilo kojoj grupi ne bi
priznalo pravo na samoopredeljenje, bez obzira na to o kom se
nivou autonomije radi. Potrebno je, zaista, zadovoljiti prilian broj
uslova, meu koje svakako spada potovanje privatne svojine i
demokratsko odluivanje o ustavnom statusu. Da bi se videlo ta
to znai, uzmimo uvenu misao o humanom preseljenju. Po tom
shvatanju, postoji kolektivno pravo odluivanja o individualnim
pravima, od kojih je jedno u neposrednoj vezi sa pravom na
privatnu svojinu, a to je da svako svojom voljom moe da odlui o
sopstvenoj selidbi. Demokratskim se, pak, putem moe odluiti o
tome koji e politiki status imati odreena zajednica. Koje obaveze
prema bivoj politikoj zajedinici iz toga proizlaze, nezavisno je
pitanje i svakako bi trebalo da se utvrdi pregovorima. Jasno je da
eventualni trokovi poveane autonomije ili secesije imaju uticaj
na samu odluku da se demokratskim putem odlui o tome da li je
to u interesu (kvalifikovane) veine.
Ne postoji, meutim, neki nepremostiv problem kada je re o
pravu na samoopredeljenje ukoliko je re o demokratskoj zajednici
zasnovanoj na liberalnom ustavu. Ovo poslednje, liberalni ustav,
znai da je re u ugovornoj a ne prinudnoj zajednici, kao kod
drava koje svoju legitimnost zasnivaju na etnikom nacionalizmu.
U stvari, ugovorna i demokratska zajednica koja potuje individualna prava i priznaje pravo na samoopredeljenje stabilnija je
od politike zajednice koja se zasniva na etnikoj homogenosti,
123
Naelno posmatrano, dakle, liberalna i demokratska politika misao ne

bi trebalo da ima nacionalistiki problem: ta initi sa grupama koje
ele veu autonomiju ili ak sopstvenu dravu. Drugi problem na koji
ukazuje Garton E jeste koje su meunarodne posledice nacionalizma?
Sada je popularno kritkovati teoriju o kraju istorije, koja se identifikuje
sa liberalnom i demokratskom politikom teorijom. Prigovor je da
svet, po svemu sudei, ne ide u pravcu potpune prevlasti liberalne
demokratije, ve jaanju nacionalistike, autokratske i imperijalistike
ideologije i drava koje se na njima zasnivaju. Neki autori govore o
povratku u dvadeseti vek, drugi o povratku u devetnaesti, a trei opet
o sukobu civilizacija u veku koji je pred nama.
Ovde je re, delimino, o nerazumevanju12. Ideja o kraju istorije je bila
normativna: mi znamo kako da uredimo unutranje i meunarodne
odnose na nain koji iskljuuje upotrebu sile u unutranjim i spoljnim
odnosima. Uslovi su u osnovi oni koje je naveo jo Kant: demokratske
drave i meunarodno pravo. Normativno, dakle, znamo pod kojim
uslovima bi se mogla iskljuiti upotreba sile da bi se ostvarili politiki
ciljevi. To ne znai da politike grupe ili drave ne mogu da imaju
interes da se slue silom, bilo da promene odnose unutar zemlje ili da
steknu prednosti u meunarodnim odnosima.
Problem sa upotrebom sile jeste taj to praktino ne postoji stanje
ravnotee sila, to takoe ilustruje moja reenica koju citira Garton
E. Ovo je jedno od naravuenija koje bi mogli da izvuku graani
Srbije na osnovu iskustva sa politikom Slobodana Miloevia. Ideja
po kojoj je u redu silom uspostaviti ustav i poredak u zemlji zasniva
se na pretpostavci da nee doi do konfiguracije odnosa snaga u
11 O problemima koje ima teorija Dona Rolsa kada je re o pravu na
samoopredeljenje pisao sam u What if They Will Not Give Up?, East European Politics
and Societies 9 (1995): 499-512.
12 Moda najbolji primer nerazumevanja jeste lanak, sada i knjiga, Roberta Kagana,
The Return of History and the End of Dreams. New York: Knopf, 2008.
124
jer je ova poslednja u osnovi prinudna, a ne dobrovoljna politika

zajednica11.
kojoj je drava slabija od manjine koju eli da potini. Jo gore stoji

stvar sa oslanjanjem na silu da bi se sprovela strategija humanog
preseljenja. I u tom je sluaju potrebno da odnos snaga bude na
strani te vrste humanista, a ne recimo na strani onih koji su za
humanitarnu intervenciju. U svakom sluaju, nema stabilnosti
u sistemu u kojem se veruje u efikasnost rata kao ostvarenja
politikih ciljeva drugim sredstvima.
Ovo se vidi, recimo, u izjavama koje dolaze iz redova srpskih
nacionalista povodom ruske intervencije u Gruziji. Meni je
najzanimljivije opravdanje ove akcije time da su Amerikanci prvi
poeli. Ovo neodoljivo podsea na ono to Dostojevski opisuje
u Zapisima iz podzemlja. Amerikanci su, navodno, priznanjem
nezavisnosti Kosova otvorili put Rusima da priznaju Junu Osetiju
i Abhaziju. Pa su, dakle, za sve krivi Amerikanci.
Ovo delimino proistie i iz potpuno pogrene upotrebe rei presedan.
Ako je Kosovo presedan, ono bi trebalo da to bude za one koji su
ga priznali, a to znai da bi oni trebalo da priznaju i Junu Osetiju i
Abhaziju, ukoliko veruju da je re o sluajevima koji se mogu podvesti
pod isto pravilo. Isto tako, Rusija bi presedan priznavanja gruzijskih
pokrajina trebalo da primeni i na srpsku pokrajinu, ako veruje da je
naelno re o istom sluaju. Odluke jednih, meutim, ne ovlauju
druge da donesu istu odluku, kao to injenica da je Amerika priznala
Kosovo ne opravdava Rusiju da to isto uini u Gruziji. To to je neko
navodno prvi poeo ne opravdava druge da ga u tome slede.
Konano, greka kojoj vodi ovakvo shvatanje presedana jeste da se
uzroci nalaze tamo gde ih nema. Nisu ovde dve gruzijske pokrajine
proglasile nezavisnost zato to je to uinilo Kosovo. I Rusija nije
priznala njihovu nezavisnost zato to su zapadne zemlje priznale
nezavisnost Kosova. Sami ruski zvaninici, bar kada ne daju
izjave za srpske novine, ne opravdavaju svoju odluku na taj nain.
Rusija odavno smatra da je u njenom interesu da ove dve gruzijske
pokrajine tretira kao svoje protektorate (ima ih jo). Sada je ocenila
125
Problem sa nacionalizmom, dakle, je u tome to on ne moe da

se univerzalizuje ni u unutranjoj ni u spoljnjoj politici. Liberalna
teorija prava meunarodnih odnosa to moe, i kada je re o pravu
na samoopredeljenje i kada je re o odnosima koji su zasnovani na
pravu a ne na sili. To, kao to vidimo po rekcijama nacionalista u
Srbiji, ne mora da bude dovoljan razlog da se oni odreknu svojih
parcijalnih ciljeva.
Peanik.net, 28.08.2008.
U paketu
Predsednik vlade Cvetkovi je zanimljivo ocenio procenu vrednosti
Naftne industrije Srbije: Kad kupujete samo toak, platiete ga vie
nego to bi bio vrednovan kada kupujete ceo automobil. Procenom
vrednosti NIS-a se utvruje vrednost toka, a procenom celog
aranmana vrednost automobila. Konkretniji je bio potpredsednik
eli: Neemo dozvoliti da cena naftnog aranmana ugrozi
ceo paket... Postoje i drugi elementi naih odnosa sa Ruskom
Federacijom, koji mogu biti poboljani u domenu ekonomije i koji
e u celokupnom odnosu poboljati poziciju Srbije.
Cvetkovi, verovatno, hoe da kae da kada se prodaje automobil,
dobit se ne obraunava na vrednost svakog dela, dakle ni toka.
Jeste li, meutim, platili toak jeftinije ili skuplje, to nije lako
utvrditi, jer toak niste ni kupovali, ve automobil. Mnogo je vanije
da li se NIS i izgradnja gasovoda odnose kao toak i automobil? Jer,
da malo zloupotrebim ernievskog, ako kupujete dela ekspira i
126
da je odnos snaga takav da to moe da legalizuje. Da li su dobro

procenili, to je kljuno pitanje.
kobasicu, sva je prilika da ete svaku robu platiti odvojeno. Jer se

one ne dopunjuju, bar ne kao robe.
Cvetkovi, bar po ovim izjavama, prodaje mnogo manji paket od
elia. ta je sve sadrano u ovom veem paketu, to nije precizno
odreeno. On je tako razuen da verovatno uopte nije mogue
definisati ga. U njega spadaju elementi naih odnosa sa Ruskom
Federacijom, koji, izgleda da se sugerie, ne sadre samo one u
domenu ekonomije. U svakom sluaju, taj paket ima vrednost
koja se ne izraava ni u kakvoj ceni, jer se ne sme dozvoliti da cena
pojedine imovine, koja se, usput reeno, prodaje, ugrozi ceo paket.
Sklonost da prodaju pakete je verovatno najbolji razlog da se
politiari ne bave trgovinom ili trgovci politikom13.
Vano je ove izjave staviti na hartiju i zapamtiti, jer je re o najskandaloznijem poslu do sada14. Budui da se radi o ekonomistima,
konsultantima, bankarima i trgovcima, koji su trenutno u vladi Srbije, vano je analizirati opravdanja koja daju, a koja tee da, bar kada
je re o Cvetkoviu, sadre elemente strunosti.
Dakle, prvo, toak i automobil. Re je o robi koja se, delimino,
dopunjuje. Ako kupujete automobil, morate da kupite i toak.
Tranja, dakle, za automobilima je i tranja za tokovima. Ovo ima
vane posledice na kretanje cena automobila i tokova, ali to nije
ono to Cvetkovi kae.
Cena toka zavisi od tranje za automobilima, ali proizvoa
tokova nema razloga da proizvoau automobila proda svoje
tokove po nioj ceni samo zato to e biti ugraeni u automobil i
biti prodati kao automobil, a ne kao tokovi. Proizvoa automobila
nee obraunati dodatnu dobit na tokove koje sada prodaje sa
automobilom, kao to bi inae uinio trgovac koji prodaje tokove.
13 Ovo je izvorna verzija napisa objavljenog u Blicu u skraenom obliku. Ono to
sledi je dodato za ovaj napis.
14 O tome sam, pod tim naslovom, pisao na blogu lista Blic, im je najavljen sporazum.
127
Dakle, ta tvrdnja, sama po sebi, nije tana, bar ne bezuslovno, a

najverovatnije je i liena smisla (zbog tekoa sa utvrivanjem
cene takozvane povezane robe). No, to nije tema, jer se ne prodaju
automobili i tokovi ve Naftna industrija Srbije, skladite za gas
i sve to je povezano sa izgradnjom gasovoda. I, to je najvanije,
sve se to ne odnosi kao tokovi i automobili. Zato? Zato to su gas
i nafta, bar delimino, supstituti, a ne komplementi. Zato je ta
razlika vana? Zato to cene supstituta tee da se pomeraju u istom
pravcu. Dakle, ako je vea cena gasa, vea je i cena nafte.
Zato je, opet, to vano? Zato to vrednost imovine ili ulaganja
zavisi od cene konanog proizvoda. Dakle, ako prodajete pravo na
izgradnju i korienje gasovoda zajedno sa Naftnom industrijom
Srbije, njihova zajednika cena je, u najmanju ruku, jednaka zbiru
njihovih pojedinanih cena, a lako bi mogla da bude i vea ukoliko
je zainteresovanost da se kupi i jedno i drugo posledica poveane
tranje. Dakle, upravo suprotno od onoga to tvrdi predsednik
vlade Cvetkovi.
Stvar sa izjavom elia je jo gora, jer je re o istoj politici. On ne
prodaje automobile i tokove, ve kupuje odnose. Posle izjave koja
je gore navedena, on je ak dodao neto u smislu mislim da sam
dovoljno rekao. Cvetkovi je pokuao da nae neko opravdanje
za ravu cenu jednog skandaloznog aranmana, dok eli kae da
cena uopte nije vana. Vani su ukupni odnosi. Ovo valja shvatiti
ovako: ne prodaje Srbija energetske resurse, ona kupuje odnose
sa Ruskom Federacijom. Tako gledano, to nije, zar ne, ni neki
troak. A ta se uopte moe na takav nain kupiti, to je predvidivo,
i politiki i komercijalno posmatrano.
Peanik.net, 06.09.2008.
128
To, meutim, ne znai da e tokovi na automobilu biti jeftiniji

od tokova koji se kupuju odvojeno. Jer je potrebno automobil
sastaviti i jo mnogo toga valja uzeti u obzir.
Patriotizam, nacionalizam i kako ih razumeti

Ovo je vie jedan metodoloki napis. Jedan je pristup da se
nacionalizmom, ili nekom drugom ideologijom, objanjava neije,
posebno politiko, ponaanje (metodoloki nacionalizam ili uopte
kolektivizam), a drugi je da se neiji nacionalizam, patriotizam
ili bilo koje drugo ideoloko opredeljenje objanjavaju linim
interesima (metodoloki individualizam). Ja sam pristalica ovog
drugog pristupa. Da bi se on mogao primeniti, vano je najpre
pokazati nedoslednosti u ideolokim, recimo nacionalistikim,
stavovima. Potom se mogu traiti razlozi, interesi, zato se neko
ponaanje pravda ideologijom.
Uzmimo za primer Tadievo neprestano pozivanje na srpski identitet.
Da bi ovaj napis bio razumljiviji i moda zanimljiviji, uzmimo
sledeu izjavu: Srbija nema ta da trai u Evropi bez vlastitog
identiteta... Nita od svog identiteta nisu izgubili Bugari, Rumuni i
Grci. irilica je ve u EU i mi bi trebalo da budemo u EU kako bismo
imali vie mogunosti za afirmaciju naeg identiteta.15
ta je to vlastiti identitet Srbije? ini se da je irilica u nekoj vezi
sa tim identitetom. Ona je ve u EU, pa je, dakle, identitet Srbije
ve delimino u EU. On, identitet, se tamo naao poto je Bugarska
postala lanica EU. Srbija, dakle, deli identitet, ili jedan deo
indentiteta, sa Bugarskom. Ovo ne bi morao da bude jedini primer
zajednikog identiteta. Ima onih koji smatraju da srpski jezik ne
daje prednost irilici nad latinicom. Za njih, identitet Srbije, jedan
njegov deo bar, ve je u EU preko latinice. Primera bi moglo da
bude vie, samo kada bismo znali ta sve spada u identitet Srbije.
Recimo, pravoslavlje je ve u EU, kao uostalom i druge hrianske
crkve, a isto vai i za islam (ako nikako drugaije, onda preko
Kipra). O ateistima i da ne govorimo. Takoe, ako bi Hrvatska
sutra postala lanica EU, a moemo da zamislimo da i Crna Gora
to postane pre Srbije, tada bi i srpski jezik, ako ne preko srpsko15
Navod se moe nai na zvaninoj stranici Predsednika Srbije.
129
ta je, dakle, identitet Srbije za iji opstanak u evropskoj zajednici

naroda Tadi nije zabrinut, ali izgleda da neki jesu? Ako nije jezik i
nije pismo i nije vera i nije teritorija i nije istorija, moglo bi da bude
sve to zajedno, jer ako ni jedan deo nije ekskluzivno srpski, moda
je to njihova kombinacija ili bar zbir. Naalost, to se vie svojstava
kombinuje, sve je manje identiteta, jer se gubi specifinost, ono to
ini jedinstvenim to to se naziva identitetom Srbije. Zbog toga nije
realno oekivati da e se srpski zagovornici politike identiteta
oglasiti nekim preciznijim odreenjem ta je to indentitet zemlje.
Ovo, dakle, pozivanje na identitet Srbije nije ba bogato smislom,
ali to ne znai da nije politiki informativno. Jasno je da kada
predsednik Srbije govori o vlastitom identitetu Srbije, on naravno
misli na srpski identitet, to se i sugerie pominjanjem irilice. Ovo
drugo, srpski identitet, nije nita jasnije od prvoga, ali je bar jasno
na koga se odnosi. Tadi se, u stvari, obraa srpskim glasaima.
ta im on poruuje? Ne, naravno, neto o njihovom identitetu. Ve,
prvo, da e srpska drava voditi rauna o njihovim interesima i
posle ulanjenja u Evropsku uniju i, drugo, da e njihovi interesi i
dalje biti vaniji od interesa onih graana Srbije koji imaju drugaiji
identitet. Zato im on to poruuje? Zato to rauna na njihovu
podrku. itava ta retorika o indentitetu ima veoma prozaian
politiki smisao. Da li je sam Tadi nacionalista, nije od velikog
znaaja. To se ne razlikuje mnogo od pitanja da li je Slobodan
Miloevi bio nacionalista ili da li je to Vojislav Kotunica. Pre svega,
130
hrvatskog onda preko crnogorskog, ve bio u EU. Ima, kao to je

poznato, ljudi koji ak smatraju da je re o jednom jeziku. ta jo
Tadi esto navodi kao neto to pripada identitetu Srbije? Kosovo.
Uzmimo da ono, nekako, postane lan EU pre Srbije, tada bi i po
tome srpski identitet, jedan njegov znaajan deo svakako, bio ve
u EU. A ako se ne misli tek na teritoriju Kosova, a pogotovo ne na
njegove stanovnike, ve na kosovski mit ili kako se ve karakterie
onaj spiritualni deo identiteta koji se vezuje za Kosovo, taj su mit ili
to svojstvo ve u EU, jer su deo evropske istorije.
teko je biti uveren u neto to nema smisla. Ali, po ponaanju,

znamo da su njihovi lini interesi njima bili veoma vani. I to je
dovoljno da razumemo zato govore to to govore.
Drugi primer je skoranja, takoe Tadieva izjava: Donosei
strateku odluku od najveeg mogueg znaaja o prikljuenju
EU, Srbija ima priliku da na sednici parlamenta donese i odluku o
svojim stratekim odnosima sa Rusijom.16 U meuvremenu su te
odluke i donete. Kontrast izmeu prvog i drugog dela reenice ne
moe biti vei. Strateki znaaj ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji
i pridruivanju sa Evropskom unijom je jasan: cilj je lanstvo u EU.
ta je strateki cilj u odnosima sa Rusijom? Ratifikuje se sporazum
kojim se Naftna industrija Srbije prodaje Gaspromu. Kasnije e
se graditi gasovod kroz Srbiju. Re je o komercijalnim poslovima
izmeu dve drave ili izmeu njihovih preduzea. Tadi, meutim,
izjavljuje da je re o stratekim odnosima sa Rusijom. ta je njihov
sadraj ili, drugaije reeno, ta je cilj tih odnosa? To se ne kae.
Kao i u primeru sa identitetom, i na ovom primeru se vidi da to to se
kae nema smisla tako kako se kae. Politiki je, meutim, smisao
jasan. Re je o ravom komercijalnom, ali o dobrom politikom
poslu. Dobrom za koga? Rusija je u poslednjih par godina podrala
Tadia na vie naina, a njena podrka je potrebna i ubudue zbog
Tadieve kosovske politike. To kota i kotae: ne samo u novcu
ve i politiki. Oni koji sluaju ta izjavljuju Putin i Medvedev o
Gruziji zapazie da oni o Srbiji govore kao o Gruziji (a o Kosovu
kao o Junoj Osetiji i Abhaziji). Posebno je zanimljiva skoranja
izjava Putina o Srebrenici, u kojoj je on optuio holandski mirovni
kontingent za pasivnost koja je omoguila da doe od onoga to je
Haki sud ocenio kao genocid. Strateki, Tadiev interes je, dakle,
jasan. Strateki interes Srbije, to je ve druga stvar. Ako se obrati
panja na ono to o stratekim interesima Rusije govori Medvedev,
Srbija bi imala dosta razloga da razmilja o stratekim odnosima
sa Rusijom. Ovde ima smisla ukazati na injenicu da srpska
16
Blic, 07.09.2008.
131
Nacionalizam je, dakle, uglavnom, racionalizacija pojedinanih

interesa nacionalista. Kako stoji stvar sa patriotizmom? ta je,
pre svega, patriotizam? Uzmimo za primer demonstraciju sa
tri rairena prsta Tadia i Jeremia u Pekingu. To je naa ideja
i za to se mi borimo, tako je nekako objasnio Tadi amerikom
predsedniku Buu. O kojoj je ideji tano re i u kakvoj to borbi
uestvuju njih dvojica? Ideja je, moda, da je Bu krstaki ratnik, a
borba je protiv islama. Ili je bar Bu to tako trebalo da razume. ta
je tu patriotski?
Drugi primer su izjave patriota da je re o ljubavi prema domovini,
dakle o jednom oseanju. Ovo je jedna veoma neobavezna verzija
patriotizma. Iz oseanja ne sledi nikakva obaveza da se dela na neki
specifian nain. A, naravno, ne moe postojati obaveza da se poseduje
neko oseanje, ako uopte moe da postoji takvo oseanje kao to
je patriotizam. Trei primer su oni koji smatraju da je re o jednom
nainu miljenja: patriota, recimo, smatra da je obavezan da misli da
je velika Srbija bolja od male Srbije; zapravo to vea to bolja. To je
patriotska ideja i za nju se, bar u mislima, te patriote bore. Problem
sa tim misaonim patriotizmom jeste u tome to njegov sadraj nije
inherentno odreen. Tako da on zavisi od toga ko ga u datom asu
odreuje. Pa neko ko je do jue odreivao ta je patriotsko miljenje,
a ta izdajniko, sutra lako moe da bude proglaen za izdajnika, a
da ni do kakve promene uverenja nije dolo. Meu do sada poznate
izdajnike spadaju: Tadi (ustaa), Kotunica (zato to sarauje
sa ustaom, to je bio stav radikala kada su govorili nikada sa
Tadiem i Kotunicom), Nikoli (zato to je bio spreman da glasa
za ratifikaciju sporazuma sa Evropskom unijom), a i Miloevi je bio
izdajnik za prethodno navedene iz jednog ili drugog razloga.
132
politika javnost voli da se bavi strategijama, ali prilino povrno.

Najvei broj ljudi koji sebe nazivaju rusofilima, na primer, ne zna
ba mnogo o Rusiji. Nije poznato ko su autori Tadieve politike o
stratekim odnosima sa Rusijom, ali ideja da se oni zasnivaju na
trgovini tipa NIS za Kosovo zabrinjava.
Iz ovih primera se vidi da patriote u Srbiji najee ne umeju

da nedvosmisleno odrede ta je to patriotizam. Za razliku od
nacionalizma, meutim, uglavnom je jasno i poznato ta je
patriotizam. Re je o politikoj obavezi: stanovnik, graanin,
poreski obveznik ili ve na koga se obaveza odnosi, duan je da
poslua nalog javnih vlasti i da svoj interes i sve svoje stavi na
raspolaganje dravi. Dakle, ne svoja oseanja, svoja tri prsta ili
izraeno miljenje, ve, recimo, ivot i imovinu. Upravo je zbog
toga kljuno pitanje o politikom procesu kojim se dolazi do
sadraja patriotskih obaveza i o tome koja su nuna ogranienja
patriotizma. Jasno je, mada to moe da iznenadi neke literarne
patriote, da je potrebno zaititi graane od dravnog patriotizma,
to je velikim delom upravo sadraj ustava i pravne drave.
Oni koji zahtevaju da se neka miljenja smatraju izdajnikima,
veoma su opasni, ali je na njihovom primeru najlake videti
ogranienja patriotizma. Opasniji su oni koji smatraju da patriotizam
zahteva borbu za veliku dravu, dakle za teritorijalna proirenja i
za centralizaciju vlasti. Verovatno najkonfuznija je, meutim, ideja
o ekonomskom patriotizmu ili nacionalizmu. To je najlake videti
na primeru nekih liberalnih nacionalista, koji su istovremeno
zagovornici slobodnog trita i neprikosnovenosti privatne svojine,
ali i patriotizma ili nacionalizma u privrednoj politici. Ekonomski
patriotizam je jedan vid ograniavanja privatne svojine, jedan vid
njene nacionalizacije. Kao to je to sluaj i sa patriotizmom kada je
re o individualnim slobodama i o slobodi miljenja i izraavanja.
Zbog toga se, ne samo ustavni i pravni uopte, ve i politiki
napredak meri i stepenom oslobaanja od patriotizma, od te vrste
politike obaveze kojom se ograniava sloboda miljenja i delanja.
Svako ograniavanje slobode pojedinaca i privatne sopstvenosti
zasniva se na jasnim politikim i privrednim interesima, koji se
svode na korist sasvim konkrentnih pojedinaca. Patriotizam slui
kao opravdanje politikih odluka i upotrebe politike moi, a koristi
se i kao opravdanje da se neka miljenja ne uju i kao razlog da se
133
Dakle, metodoloki posmatrano, individualizam je nadmoan

kolektivizmu. Potrebno je navesti jo samo jedan argument. Razlog
za potrebu da se kolektivistike ideje analiziraju i da se njihova
besmislenost ili ista logika nedoslednost pokau sastoji se u tome
da se ukae da se njima ne moe objanjavati ponaanje pojedinaca,
bilo da su oni privatne ili javne linosti. Neto to nema smisla, moe
da objasni sve. Pojedinani interesi, pak, mogu da objasne i oslanjanje
na shvatanja liena smisla, kao ona o nacionalnom identitetu i
patriotskim oseanjima.
Peanik.net, 11.09.2008.
Jo jedna izgubljena decenija

Osam godina je dug period. Kada se proita ono ta se svih ovih godina
izjavljivalo da e se postii i uporedi sa onim to je postignuto, rezultat
je porazan. Moda e najsveiji primer biti indikativniji od podseanja
na sva neispunjena obeanja. Sve do pre neki dan najavljivalo se da e
Srbija do kraja ove godine dobiti status kandidata za lana Evropske
unije. Koliko je to bilo nerealno najbolje su znali oni koji su davali te
izjave. Sada se isto govori za sledeu godinu. Zato se to ini?
134
neki privredni interesi zatite. Kada se znaju ti interesi, zna se i

emu pozivanje na patriotizam. Recimo, u sluaju demonstracije
sa tri rairena prsta, re je o poruci nacionalistima kod kue. U
neprestanim napadima na one koji gaje izdajnike misli, re je o
zahtevu da se obezbedi vei prostor ili ak monopolski poloaj
tamo gde je podobnost miljenja od znaaja, recimo u dravnim
sredstvima informisanja. Konano, ekonomski patriotizam je
skup mera zatite sasvim odreenih privrednih interesa i subvencionisanja sasvim konkretnih poslovnih ljudi.
Da bi se skrenula panja sa injenice da za osam godina nije

napravljen ni prvi korak u odnosima sa Evropskom unijom. Vano
je ponoviti o kojem broju godina je re: osam godina je veoma
dug period. To je kao kada bi neko za sve to vreme popunjavao
formular za upis, umesto da zavri dva fakulteta ili da doktorira.
Ovo poreenje jo bolje odgovara kada se primeni na vizni reim.
Ljudi koji bi da putuju i bukvalno popunjavaju formulare i skupljaju
svakojaka dokumenta da bi eventualno mogli da preu granicu. Ni
za osam godina to nije moglo da se rei, ali e se, ponavljaju svi, od
predsednika drave do ministara, postii sledee godine.
Isto vai i za sva druga obeanja i za sve druge reforme. Vano je
ne gubiti iz vida da su za sve vreme na vlasti isti ljudi. Uklonjen
je Zoran ini, koji se oigledno nije uklapao, ali su svi drugi na
vlasti, as na jednom, as na drugom mestu. ak i kada je re o
opoziciji, nema mnogo novina. Budui da su i na vlasti i u opoziciji
isti ljudi, zato menjati retoriku? Vlast obeava bolji ivot takorei
sutra, a opozicija nepokolebljivo uva nacionalne i dravne interese,
danas jedne, sutra druge.
Ovo je trea izgubljena decenija. Osamdesete godine prologa
veka je obeleila nesposobnost da se reformie jedan potpuno
nefunkcionalan sistem. Devedesete je obeleila opijenost silom
i glorifikacija nasilja svake vrste. Osam poslednjih godina, a
sva je prilika i itava ova decenija ostae u seanju po politikoj
neodlunosti. Sve tri decenije su izgubljene iz istog razloga: ljudi
na vlasti, i oni koji su za nju konkurisali, imali su veoma jasnu
ideju o svojim linim interesima i o tome kako da iskoriste jednu
ili drugu vrstu sukoba, nezavisno od veliine javne tete, kako bi te
ciljeve ostvarili.
Re je, dakle, o politici privatnih koristi i javne tete. Ovde nema
smisla nastaviti sa poreenjima ovih triju izgubljenih decenija,
mada bi to bilo veoma zanimljivo. Vanije je, ipak, razmisliti o
tome kako e izgledati sledea decenija. Nju su u velikoj meri ve
135
Prva je ona o odnosu prema ubistvu Zorana inia. Politika elita,

to izriito to preutno, zadovoljila se time da je re o ubistvu iju
politiku motivaciju nije potrebno utvrditi. To je jo jedna u nizu
takvih odluka gde se itava javnost, itavo drutvo, uvlae u neku
vrstu sauesnitva: od javnosti se trai da smatra nepotrebnim da
se rasvetli jedan, po mnogo emu uspean, dravni udar. Na isti
nain se trai da se ne uzima ozbiljno odluka Meunarodnog suda
o genocidu u Srebrenici i uopte sve to je do toga dovelo i to je
bilo posledica toga ina. To, naravno, ima ogromne posledice po
javni moral, ali je korisno jednom broju privatnih karijera.
Druga dalekosena odluka je doneta ustavom iz 2006. Budui da
je vie nego poznato kako je izgledala procedura donoenja toga
ustava, ko su njegovi autori, a i koje su mu najvanije mane, ovde
je dovoljno samo podsetiti na taj politiki skandal. Ustav bi trebalo
da je stub pravne drave. Ovaj je za sada imao upravo suprotne
posledice. A i u budunosti e biti prepreka uspostavljanju i
stabilizaciji vladavine prava. teta koju trpi drutvo zbog toga to u
njemu ne vlada pravo je ogromna, ali je korist od diskrecione vlasti
ono to je pre svega na pameti politiara.
Trea strateka odluka jeste da se nastavi sa politikom otvorenih
teritorijalnih pitanja, koja ima dugu istoriju, ali iji je savremeni
autor Slobodan Miloevi i oni u politikoj javnosti koji su ga na
jedan ili drugi nain podravali. Ta je strategija korisna za one koji
su na vlasti ili su njeni ideolozi, jer im omoguava da stalno doziraju
vanrednost situacije u kojoj se nalazi Srbija i tako opravdavaju
jednu ili drugu vrstu mera protiv graanske i liberalne opozicije.
Uz to, mogu da opravdaju svoje oslanjanje na snage bezbednosti,
136
odredile odluke donete u poslednjih osam godina. Mada su i te

odluke donete kako bi se obezbedile trenutne privatne koristi, bilo
politike ili finansijske, ili i jedne i druge, jer one e bez ikakve
sumnje imati dugoronije politike posledice. Ovde moda ima
smisla ukazati samo na najvanije strateke odluke.
patriotske intelektualce i na nacionalne lidere u privredi. Rizici koji

se time preuzimaju su, naravno, veoma veliki, ali je jasno da e
tetu u najveoj meri trpeti drutvo, a ne pojedinci na vlasti.
etvrta vana odluka jeste da se pribliavanje Evropskoj uniji uslovi
reavanjem statusa Kosova. Ovo je praktino odluka da se uspori
proces pridruivanja. Jer je jasno da Srbija ne moe postati lan
Evropske unije sve dok se ne sporazume sa kosovskim vlastima.
Trenutno je politika, bar kako se javno predstavlja, da se obnove
pregovori, koji bi, sugerie se, na kraju krajeva doveli do podele
Kosova. Ako bi se takvi pregovori poveli, Srbija ne bi mogla da
napreduje ka Evropskoj uniji sve dok ne uveri predstavnike Kosova
da je u obostranom interesu njegova podela. To nee voditi niemu,
osim daljem gubljenju vremena. Naravno, privatne koristi i karijere
e se obezbediti, ali e zemlja nastaviti da eka da besciljna politika
dovede do nekakvog rezultata. Na kraju e se, ako prevlada razum,
doi do sporazuma da obe zemlje zajedno uu u Evropsku uniju, a
to e znaiti da e Srbija kasniti moda i itavu deceniju vie nego
to ve sada kasni, i to, da ponovim, ako razum prevlada.
Zato je tako? Zato su moralna korupcija, pravna nesigurnost,
teritorijalna neodreenost i zatvorenost poeljni i prihvatljivi?
Odgovor se verovatno nalazi u strukturnim karakteristikama srpske
politike javnosti i srpskih politikih institucija. Ovde ima smisla
samo ukazati na jednu specifinost. Oni koji su preuzeli vlast pre
osam godina imali su izuzetnu ansu da donesu istorijske odluke,
recimo o ve razmatranim stratekim izazovima. Slinu ansu su
imali uglavnom isti ljudi i pre dvadeset godina. To je ak relativno
redak sluaj: da se istoj generaciji prilika prui dva puta. Ova
druga proputena prilika kotae, jasno je sada, itavu deceniju, uz
preuzete obaveze za moda i narednih deset godina.
Peanik.net, 05.10.2008.
137
Budui da je re o finansijskoj krizi, i to pre svega o krizi bankarskog

sistema, razumevanje uzroka i posledica bi trebalo da pone od
problema sa kojima se suoavaju banke ili, recimo, jedna tipina
banka.
Meni se ini da je najjednostavnije pogledati u tipian bilans neke
tipine banke koja se suoava sa problemima likvidnosti ili ak
solventnosti (ova e dva pojma biti objanjena). Dakle, uzmimo da
banka ima bilans koji izgleda kao na slici 1.
Slika 1
Bilans banke
Aktiva
| Pasiva
Sigurna ulaganja | Depoziti
Rizina ulaganja | Dugovanja
Toksina ulaganja|Kapital
Pretpostavimo da je je kapital 5 posto ukupne pasive. Drugim reima,
banka ima toliko sredstava koja pripadaju njenim vlasnicima. To je,
ako je verovati ljudima koji se bave tim istraivanjima, uobiajeno
za amerike banke. Po nekim autorima, evropske banke imaju jo
manji udeo kapitala u ukupnoj pasivi. Uzmimo da je 5 posto aktive u
ulaganjima koja se ne mogu naplatiti ili se ne mogu prodati na tritu
kapitala. Ovo je situacija sa kojom se suoavaju banke koje su ulagale
u, recimo, hipotekarne kredite koje sada niko nee da kupi, koji dakle
nemaju cenu. Takva se banka suoava sa problemom likvidnosti. Ona
ne moe da odobrava nove kredite jer nema za to pokrie u kapitalu
kojim raspolae. Uzmimo da sva ta toksina ulaganja moraju da se
otpiu, tada banka postaje nesolventna, jer je izgubila sav kapital na
toksinim ulaganjima. to e rei, banka je bankrotirala.
Ako su banke meusobno veoma povezane, ako se dakle oslanjaju
u znaajnoj meri na meubankarsko trite, problemi sa kojima
138
Kako razumeti finansijsku krizu?
se suoava jedna banka postae problemi bankarskog sistema.

Recimo, ako su meusobna dugovanja banaka velika, banke koje
imaju gubitke e gledati da prodaju neka od svojih ulaganja kako
bi mogle da izmire obaveze prema svojim kreditorima. Meutim,
prodaja imovine e dovesti do pada cena tih ulaganja, pa se lako
moe desiti da se banka nae u teem poloaju posle prodaje, jer
e se pogorati odnos njenih dugovanja prema njenim ulaganjima.
Ovo se naziva paradoksom razduivanja (paradox of deleveraging).
Posledica toga moe da bude da banke prestanu da jedna drugoj
pozajmljuju novac. to je sada u velikoj meri stanje stvari na
meubankarskom tritu u Americi i u velikom delu Evrope.
Koja je konana posledica ovakve finansijske krize, bar kada je re o
finansijskom sektoru? S obzirom na gubitke koji su uzrok same krize,
a i s obzirom na one koje sama kriza donosi, neminovno je smanjenje
itavog tog sektora. Budui da se mora umanjiti vrednost aktive, mora
da se umanji i vrednost pasive, jer ove dve strane se sabiraju do nule.
Pored toga, banke e se razduiti, tako da e udeo kapitala u odnosu
na ukupnu pasivu porasti. Konano, ulaganja u rizinije plasmane
e se znaajno smanjiti, a verovatno e se i sasvim obustaviti. Sve
zajedno, kredita e biti manje, to znai da e biti skuplji.
Ako se obrati panja na Sliku 1, lako e se videti ta razne vlasti
pokuavaju da urade i u emu se njihovi planovi razlikuju.
Zajedniko svim planovima spasavanja finansijskog sistema jeste
osiguranje depozita. Jasno je da bi stvari potpuno izmakle kontroli
ukoliko bi dolo do povlaenja depozita. Usled toga, vlasti svuda
dodatno osiguravaju tedne i druge uloge. Tu, meutim, prestaje
saglasnost meu dravama i njihovom razumevanju o tome koja je
uloga javnih vlasti u bankarskoj krizi.
U Americi je usvojen plan koji ima za cilj da drava otkupi toksina
ulaganja. Ideja je da banke, praktino, obezbede neku cenu tim
ulaganjima. Ukoliko je cena vea, utoliko e se banke bre oporaviti.
Ovaj pristup obezbeuje, takoe, da se razdvoje nelikvidne od
139
U Evropi je popularniji drugaiji pristup. Drave dokapitalizuju

banke. Ovo je put kojim je krenula Velika Britanija. Umesto da
se drava brine o loim plasmanima, ona ulae novac u banke i
postaje njihov vlasnik, delimino ili u celini. Banke, onda, mogu da
otpiu gubitke ili da ih tretiraju na neki drugi nain, ali to ih vie
nee spreavati da normalno posluju. Opet, cilj je da se s vremenom
dravni udeli prodaju privatnim investitorima, to je otprilike bio
nain na koji je postupila vedska vlada u krizi bankarskog sistema
poetkom devedesetih godina prologa veka. U veini e sluajeva
doi do dravne intervencije koja e kombinovati ova dva pristupa.
Ovo je ve sluaj u SAD, jer plan usvojen u Kongresu omoguava i
da drava kupuje rizina ulaganja i da direktno ulae u banke.
ta je dovelo do ove krize? Na to nije lako dati odgovor, jer on
donekle zavisi od shvatanja o tome ta se misli pod uzronou,
dakle zavisi od teorije kauzaliteta koja se prihvata. Ukoliko se trae
neposredni uzroci i to oni koji mogu da objasne ponaanje banaka,
tada je najprirodnije pogledati ime su se rukovodile banke kada
su donosile odluke o tome kako da strukturiu svoju pasivu, dakle
koliko da se zadue, i kako da rasporede svoja ulaganja, dakle da li
da ulau u rizinije plasmane, koji se mogu pokazati kao toksini.
Ako se eli objasniti rast zaduenosti banka, najverovatniji uzrok
jeste niska cena duga. Ona je posledica niske cene novca, za ta
je zaduena centralna banka. Dakle, uzrok pogoranja kvaliteta
bankarske aktive jeste posledica politike niske kamatne stope koju
je sprovodila amerika centralna banka. Racionalno je da banke
140
nesolventnih banka. One koje i dalje, uprkos intervenciji drave,

ne budu imale dovoljno kapitala da nastave operacije oigledno
su nesolventne i moraju da budu prodate ili da se ugase. Ostale
banke bi mogle da obnove rad, a to bi trebalo i da im omogui da
se dokapitalizju, dakle da poveaju svoj kapital tako to e privui
privatne investitore. Ovo je, otprilike, ono to radi Voren Bafet koji
ulae u neke banke u vidu kupovine privilegovanih akcija.
ne poveavaju kapital ve da se zaduuju, jer je ovo drugo znatno

jeftinije od prvog. Na drugoj strani, visoka likvidnost banaka
dovodi od potrebe da se poveaju ulaganja, to opet podstie rast
cena imovine. Ukoliko se veruje da e kamate ostati niske, pa e
cena imovine nastaviti da raste, ulaganje ak i u one plasmane koji
se nazivaju subprime, znai u neprvoklasne plasmane, postaje
racionalno. Potpuno je nevano da li e neko ko nema ni dohodak,
ni imovinu, a ni kreditnu istoriju, dobiti kredit da kupi kuu, sve
dok je oekivana vrednost kue vea od vrednosti kredita. ak i ako
takav dunik ne moe da izvrava svoje obaveze, banka ne gubi jer
dolazi u posed nekretnine koja vredi vie od kredita. Kao posledicu
toga, banke su ulagale, obino preko posebnih finansijskih firmi, u
te neprvoklasne plasmane.
ta se dogaa ako centralna banka pone da poveava kamatnu
stopu? Kvari se, oigledno, bankarska pasiva, a istovremeno
postaju skuplji krediti i zaustavlja se rast cena imovine. tavie,
cena nekretnina poinje da pada, kao to je bio sluaj u Americi ve
tokom 2006. godine. U asu kada hipoteka vredi vie od nekretnine,
duniku se isplati da prestane da vraa kredit, ali sada banka dolazi
u posed imovine koja vredi manje od kredita, to je, naravno, gubitak
za banku. Ti gubici postaju toksini, jer ugroavaju likvidnost
banaka, a to opet moe da dovede banku do bankrotstva, to onda
ini sve njene plasmane rizinim. Ta su, dakle, ulaganja toksina
jer ako su ona nenaplativa, to moe da zarazi i sva druga ulaganja.
I onda, kao to sam ve napisao, u krizu zapada itav bankarski i
finansijski sistem.
U ovom asu, centralne banke sputaju kamatne stope, ali to, za sada,
nema eljene posledice po kamate na meubankarskom tritu.
Potrebne su i mere dokapitalizacije i preuzimanja gubitaka po
osnovi ravih ulaganja. Ma koliko to izgledalo u neskladu sa jednom
ili drugom idejom o finansijskim tritima, to je tema za sebe, jasno
je da je konani nosilac rizika bankarskog sistema poreski obveznik.
On ve garantuje depozite, a sada se oekuje i da preuzme trokove
141
Konano pitanje jeste da li e posledice osetiti i zemlje kao Srbija koje

imaju, po njihovom shvatanju, veoma likvidne i solventne banke i
bankarski sistem uopte. Odgovor je potvrdan. Pre svega zato to,
kao to je ve reeno, postoje problemi na meubankarskom tritu
koje nije nacionalno. Ako nita drugo, poskupee krediti, u onoj
meri u kojoj ih bude bilo. Dodatni rizik jeste zdravlje banaka majki,
to jest stranih banaka koje su vlasnice srpskih banaka. Ukoliko one
imaju potrebu da smanje svoje bilanse, to se ini neminovnim, to
e svakako imati posledice i po banke erke, mada u ovom asu
nije jasno kolike e te posledice biti.
Poseban problem zemlje kao to je Srbija jeste to to ona ima
veliku tranju za stranim sredstvima, svejedno da li ona ulaze u
zemlju preko kredita ili preko neposrednih ili drugih ulaganja.
Ukoliko nastanu problemi sa prilivom novca, javie se problem
finansiranja uvoza. U tom sluaju, Srbija bi mogla da zatrai
pomo Meunarodnog monetarnog fonda, a to bi vodilo znaajnim
korekcijama u monetarnoj, fiskalnoj i u politici kursa. Ova poslednja
korekcija je neminovna nezavisno od svega ostaloga. Pitanje je
samo hoe li biti potrebno da se to izvri postepeno, to bi bilo
poeljno, ili pod finansijskom prinudom, to bi moglo da bude
veoma skupo socijalno, politiki i, naravno, privredno.
Peanik.net, 13.10.2008.
142
gubitaka koji su proistekli iz toga kako su ti depoziti ulagani. Ne

ulazei ovde u pitanja efikasnosti i pravinosti toga sistema, problem
sa kojim se sada suoavaju poreski obveznici irom sveta jeste da
su finansijski poslovi globalizovani, ali su konani rizici jo uvek
nacionalni. Tako da je potrebna koordinacija drava o tome kako da
se sa finansijskom krizom suoe, to nije jednostavna stvar (zato
nije je veoma zanimljiva tema, ali za neku drugu priliku). Potreban
je kosmopolitski poreski obveznik, koji nije na vidiku.
Ciljevi
Gledano sa strane, nepristrasno dakle, nije jasno, ili bar nije
oigledno, ta se eli postii proterivanjem ambasadora Crne Gore
i Makedonije? to ne znai da se ovi postupci ne analiziraju i da se
ne izvlae zakljuci.
Ove odluke nisu jasne, ili nisu, kako se to kae, samorazumljive,
zato to je zahtev Srbije da se o proglaenju nezavisnosti Kosova
izjasni Meunarodni sud bio shvaen, jer je tako i objanjavan, kao
prenoenje itavog problema sa politikog na pravni teren. Reakcija
Srbije na nova priznanja Kosova od strane bilo koje drave, koja bi
bila u skladu sa ovim oslanjanjem na pravo i na pravni sistem, trebalo
bi da je otprilike ovakva: zemlje koje donesu takvu odluku pre
izjanjavanja suda preuzimaju pravni i politiki rizik, jer bi ih presuda
suda po kojoj bi proglaenje nezavisnosti Kosova bilo ocenjeno kao
nelegalno dovelo u neprijatan poloaj. Vlade Crne Gore i Makedonije
su, na razliite naine, podrale zahtev Srbije u Ujedinjenim nacijama,
to znai da su priznavanjem Kosova kao nezavisne drave svesno
preuzele politiki i pravni rizik ukoliko odluka suda bude pozitivna,
to jest ako bude glasila da je proglaenje nezavisnosti Kosova bilo
u neskladu sa meunarodnim pravom. Ili, jo konkretnije, vlada
Mila ukanovia, koja, znamo, namerava da bude tu gde je i posle
odluke suda, preuzela je ozbiljan politiki rizik priznajui Kosovo.
Jer, ako sud presudi da je Kosovo nelegalno proglasilo nezavisnost,
vlada Crne Gore e se suoiti sa veoma neprijatnim ishodom na
sledeim izborima. Tako, dakle, to izgleda posmatrano sa strane, u
skladu sa tumaenjem zahteva Srbije za miljenjem Meunarodnog
suda i razumevanjem odluka pojedinih vlada da priznaju nezavisnost
Kosova pre nego to taj sud iznese svoje miljenje.
Kako onda razumeti reakciju srpske vlade, srpskog predsednika
i srpske diplomatije? Kada se postavi pitanje razumevanja neke
politike odluke, to znai da se eli znati ta se njome eli postii,
ta joj je cilj? Taj in je, kao to sam ve napisao, oigledno u
143
Razumevanje ovog ina je oteano i injenicom da su posle odluke

Ujedinjenih nacija normalizovani odnosi sa svim zemljama koje
su priznale Kosovo pre te odluke. Odluka o normalizaciji je u
skladu sa interpretacijom, koju sam ve izneo, o ciljevima srpskog
zahteva da se o nezavisnosti Kosova izjasni Meunarodni sud.
U tom kontekstu, odluke o proterivanju ambasadora Crne Gore i
Makedonije se mogu razumeti samo na jedan nain: Srbija eli da
izvri politiki pritisak na ove dve zemlje. Sa kojim ciljem?
Ostavimo po strani Makedoniju. U njenom sluaju, cilj srpskog
izraavanja nezadovoljstva jeste, najverovatnije, da joj se dodatno
oslabi politiki poloaj. Korist od toga je mala, ali se rauna i da je
teta mala ili nikakva tako se, ini se, rauna u srpskim vladajuim
krugovima pa sila moe da se demonstrira gotovo besplatno.
Kada je, meutim, o Crnoj Gori re, izjave ministra spoljnih poslova,
ali i predsednika republike, ukazuju na daleko ambiciozniji cilj. Tei
se destabilizaciji crnogorskog reima. Ovaj zakljuak e izvui ne
samo vladajue partije u Crnoj Gori, ve je upravo tako srpski potez
razumela opozicija i u Crnoj Gori i u Srbiji. Do istog e zakljuka
doi i svi drugi, ukljuujui i nepristrasne posmatrae, posebno
poto vide ponaanje opozicije u Crnoj Gori i reakciju srpskih vlasti
na crnogorske politike sukobe. A onda e se postaviti pitanje o
ciljevima srpske politike ne samo u odnosu na Crnu Goru i druge
susede nego u mnogo irem kontekstu.
Zakljuie se, to mi izgleda neminovno, da se Srbija vraa politikim
ili, kako se to kae, dravnim i nacionalnim interesima, koji su
odreivali njene diplomatske i druge ciljeve iz devedestih godina
144
neskladu sa ciljem koji se eli postii zahtevom za izjanjavanjem

Meunarodnog suda. Taj in je, i ovo je vano Evropskoj uniji, takoe
u neskladu sa obavezom o regionalnoj saradnji koju su preuzele
sve zemlje Balkana koje ele da se u Uniju ulane. Kako, dakle,
razumeti taj in srpske diplomatije? ta se njime eli postii?
prologa veka, a onda e se javiti sumnja da li su ti ciljevi ikada i

bili naputeni? to e otvoriti mnogo znaajnije pitanje o poverenju
u srpske politike predstavnike kada je re o njihovim izjavama o
tome ta su ciljevi srpske meunarodne politike, posebno one prema
susedima ili, drugaije reeno, prema regionalnoj stabilnosti.
A gde se sumnja u ciljeve, tu valja oekivati i preocenjivanje smisla
upotrebljenih sredstava. Pre svega kada je re o odnosu Srbije
prema Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Postavie se pitanje o tome
kakav je tano stav Srbije kada je re o upotrebi sile? Pre svega
prema nejakim susedima. Ovu sumnju pojaava lakoa sa kojom
srpska javnost prihvata ovakve kaznene mere srpske diplomatije.
A tom svojom podrkom javnost, ako nita drugo, preuzima velike
obaveze, bez obzira na to da li je toga svesna ili nije. Isto kao i
devedesetih godina prologa veka.
Jer, ta se tano dobija destabilizacijom Crne Gore i eventualnim
posledicama te destabilizacije po, na primer, stabilnost Bosne
i Hercegovine? Drugim reima, ta bi se postiglo ako bi pritisak
srpske diplomatije na Crnu Goru bio uspean? Nita se ne dobija
na samom Kosovu. Eventualna dodatna destabilizacija Bosne
i Hercegovine takoe ne bi donela nita na Kosovu. Ali bi sve to
donelo znaajne obaveze Srbiji, pre svega politike, pa i kada je
re o bezbednosti. Da li Srbija zaista eli da se integrie sa Crnom
Gorom i sa Republikom Srpskom? Nisam siguran da su ljudi koji su
odgovorni za meunarodnu politku Srbije dobro razmislili o tom
pitanju i sraunali koliko bi kotali alternativni odgovori.
Ove obaveze, kako sada izgledaju stvari, nisu ono emu se tei,
to ne znai da se ne preuzimaju. Cilj destabilizacije jeste neto
kratkoroniji, mada isto tako rizian. Ono to se dogodilo posle
proglaavanja nezavisnosti Kosova i posle odluke Ujedinjenih nacija
da podri zahtev da se o tome zatrai miljenje Meunarodnog suda
jeste da je izgledalo da se itava regija kree u pravcu stabilizacije
i ak, moda, trajnije stabilnosti. To bi posredno moglo da znai
145
Peanik.net. 15.10.2008.
Pomirenje
Kao to se moglo oekivati, sadraj ove Deklaracije ne odgovara
obeanom naslovu, deklaracija o pomirenju, pa ne odgovara ni
dugakom naslovu, gde se ponovo pominje pomirenje, jer je re
o dokumentu koji govori o zajednikoj odgovornosti, dakle
praktino o ujedinjenju Demokratske stranke sa Socijalistikom
partijom, a ne o njihovom pomirenju. Jer, ako neko rei da proita
ovu deklaraciju, mada sumnjam da e itanost biti velika, videe
odmah da je re o zajednikom politikom programu. I to ne tek o
koalicionom sporazumu, koji i inae ve postoji, ve o zajednikom
ideolokom dokumentu. Dakle, ove se dve stranke ujedinjuju.
Ono to je zanimljivo jeste da je ovo ujedinjenje dvostruko asimetrino. Progam manje partije, socijalistike, postaje zajedniki,
146
da je proglaenje nezavisnosti Kosova delovalo stabilizujue na

itavu regiju. To bi, ako bi bilo tano, bio jak argument za politiku
opravdanost proglaavanja i priznavanja nezavisnosti Kosova. To
bi, ini se da je procenjeno, imalo negativne posledice po politike
ambicije vrhova srpske vlasti, a i po njihove politike ciljeve u regiji.
Stoga, mere koje vode destabilizaciji Crne Gore i, moda, Bosne i
Hercegovine i pogoranom politikom poloaju Makedonije, trebalo
bi da pojaaju argument da je proglaenje nezavisnosti Kosova imalo
negativne posledice po stabilnost regije. To, na alost po autore
te strategije, nee biti tako shvaeno, ve e se odgovornost za
destabilizaciju pripisati Srbiji zbog svih razloga koje sam ve naveo.
A i cilj ozbiljnije destabilizacije se nee postii. Kratkorona slava i
poveana popularnost pojedinih politiara, to je moda ostvarivo.
a vea partija e izgleda podeliti rukovodstvo sa voama manje

partije. Jasno je koji je interes rukovodstva Socijalistike partije
da se ujedini sa Demokratskom strankom, ali nije jasno koji je
tano interes Demokratske stranke, to jest njenog rukovodstva? To,
verovatno, tek ostaje da se vidi.
ta pie u ovom ideolokom materijalu? Po mnogo emu, on je
pisan kao to se nekada pisalo u ideolokim komisijama jednog
ili drugog komiteta Saveza komunista. to e mlaim itaocima,
ako ih ima, izmai. Ovde u navesti samo jedan primer, koji je i
inae od velikog znaaja. Naime, u ideolokim dokumentima,
kada se eli rei neto to je vano, ali ne bi trebalo odmah da
padne u oi, to se nalazi tamo gde se najmanje oekuje. Ovde se
najvaniji stav nalazi u odeljku koji je posveen ouvanju zdrave
ivotne sredine. Tu se ove dve stranke amnestiraju za sve ono
to se dogaalo u poslednjih dvadeset godina. Pie: Poslednje
dve decenije Srbiju su sustigle brojne nevolje, a pre svega veliki
pad obima proizvodnje i ivotnog standarda i rat i bombardovanje
zemlje 1999. godine. To je dovelo takoe i do ozbiljne degradacije
ivotne sredine, zagaenja vazduha, vode i zemljita i nekontrolisanog i nepovratnog iezavanja energenata i drugih prirodnih
resursa. Srbiju su sustigle brojne nevolje, a izmeu ostalih i
iezavanje energenata i drugih prirodnih resursa (ne znam misli
li se, moda, ovde na ljude?). Poto je to Srbiju snalo, ove dve
partije sa tim nemaju nita.
itav ovaj tekst je pun takvih formulacija. Na mnogo mesta je
vidljivo da nije ba briljivo pisan. Recimo, kae se: Zajedniki
smo radili na ratifikaciji i realizaciji Sporazuma o stabilizaciji i
pridruivanju, mada je jasno da realizacija ne moe da bude u
prolom vremenu, jer e se sa njom tek poeti. Kae se, u preambuli,
da se zajednikom platformom, tako se ova deklaracija naziva u
prvoj reenici, stvaraju uslovi za nacionalno i politiko pomirenje
kao osnove za ekonomski i socijalni napredak i prosperitet i
bolji ivot svih graana Srbije. to je praktino dupli pleonazam
147
Ima tu svega. Recimo, ovo je naslov jednog vanog odeljka:

Evropske integracije Srbija i Evropska unija. Srbija i svet. Prva
reenica glasi ovako: Nae zalaganje za maksimalnu moguu
suverenost i kulturno integrisanje srpskog naroda je u skladu sa
naim pripadanjem evropskoj zajednici naroda. ta to uopte
znai? ini se da je itava reenica napisana i stavljena u ovaj
odeljak da bi se pomenulo kulturno integrisanje srpskog naroda,
koje se nigde ni pre ni posle toga ne pominje i ne objanjava. Moe
se pretpostaviti da autori razumeju ta su hteli da kau i zato su to
upravo tu rekli, a svi ostali mogu samo da nagaaju.
U poslednjem pasusu u tom odeljku se govori o dravnoj matici i o
duhovnom jedinstvu, koje nije na tetu naroda i nacionalnih manjina
koje ive u Srbiji, a sve se zavrava pohvalom znanju i nauci kao
razvojnim resursima, koji bi trebalo da imaju dominantno mesto
i uticaj u drutvu i u sistemu vrednosti zasnovanom na znanju,
potenom radu i istinskom patriotizmu. Kako e znanje i nauka da
budu razvojni resursi za istinski patriotizam, to se ne objanjava.
Ima, moda, smisla pomenuti jo i to kako ove dve partije vide
obnavljanje privrede. Prirodno, svim raspoloivim sredstvima, a
nabrajanje se poinje deviznim rezervama. Posle toga sledi puno
reenica u kojima se uglavnom neprestano pominje socijalna pravda.
ta se pod tim tano podrazumeva i kako e tome da doprinesu devizne
rezerve, nije jasno a nije valjda ni vano. Vano je da oni koji nemaju
nita sa tim to je Srbiju snalo u poslednjih dvadeset godina obeavaju
bolju duhovnu, socijalnu, a i materijalnu budunost.
Peanik.net, 20.10.2008.
148
(napredak, prosperitet, bolji ivot). I sve tako redom. Ne znam da li

su potpisnici imali vremena da proitaju tekst koji potpisuju.
Prodavci magle
Poto je, po socijalno odgovornim voama Demokratske stranke i Socijalistike partije, a sa njima se slau narodnjaci i naprednjaci, sada
vreme socijalne pravde, jer je prolo vreme liberalizma, moda ima
smisla videti da li je re o istom shvatanju odgovornosti kao i kada je
re o obeanjima, opet svih njih zajedno, da e Kosovo ostati (ili biti)
zanavek deo Srbije. Uzmimo za primer penzije, budui da se na njih,
bar trenutno, najvie i misli kada se govori o socijalnoj pravdi.
Problem sa visinom penzija nije makroekonomske prirode, kako se
on najee predstavlja. Nije re o nekoj aritmetikoj nemogunosti
u budetu nema para zbog ega bi eventualni pokuaj da se
penzije poveaju doveo do njihovog realnog obezvreivanja preko
inflacije. Jasno je da je mogue da se izvri stvarna preraspodela
u korist penzija, ako se to eli. Pitanje je da li je to poeljno, a ne
da li je izvodljivo. Kod ocene o poeljnosti, ipak, artimetika moe
da bude korisna, bar da bi se video problem prodaje li se pod
socijalnom pravdom, u stvari, magla?
Najpre, neto jednostavno: ako je penzijski sistem takav da se
tekue penzije isplauju iz tekuih doprinosa zaposlenih, vano
je koliko ima zaposlenih koji uplauju doprinose i koliko ima
penzionera. Pa, ako, recimo, na jednog penzionera doe jedan
zaposleni koji uplauje doprinos u odgovarajui, u ovom sluaju
obavezni, penzijski fond (u Srbiji je odnos bio 1,1 u 2007), visina
penzije moe da bude, manje-vie, onolika koliki je doprinos. Ako
je stopa doprinosa 40% od, recimo, neto plate (u Srbiji je oko 30%),
onda tolika moe da bude i penzija.
Ukoliko se, dakle, eli vea penzija, recimo u visini od 70% od neto
plate, toliki mora da bude, neto pojednostavljeno reeno, i doprinos
za penzije na neto plate. Ako je, meutim, odnos zaposlenih i
penzionera dva prema jedan, stopa doprinosa bi mogla da bude i
35% da bi se dolo do eljenog odnosa plata i penzija. Dakle, ako
149
Ovo moe da izgleda drugaije ako se penzije finansiraju iz budeta

(u Srbiji budet dotira penzijski fond zaposlenih sa neto manje od
40%), jer se budet puni porezima, u Srbiji uglavnom posrednim
porez na dodatnu vrednost, carine, akcize i poneki preostali porez
na promet. To ne znai da se time ne terete plate i drugi dohoci. Jer,
svi ti posredni porezi padaju na jedan ili drugi dohodak. Budui
da je teret koji snose oni koji imaju dohodak od kapitala (dobit,
dividenda ili kapitalna dobit) veoma mali, znai da poreski teret
pada pre svega na dohotke od rada, kod kue ili u inostranstvu,
dakle na plate i druge naknade za rad, ali naravno i na same penzije
i uopte na svu potronju.
Razlika je, dakle, u tome to je poreska osnova razliita od osnovice
za doprinose, jer poreze plaaju i oni u neformalnoj privredi, a i
oni koji alju doznake iz inostranstva, kao i uopte svi potroai,
ukljuujui i one koji nisu zaposleni, kako god da dolaze do
nekakvog prihoda ili dohotka. U svakom sluaju, u 2007. je prosena
penzija dostigla nivo od 54% prosene plate, to znai da je stvarno
optereenje penzijskog osiguranja za neto plate zaposlenih bilo
svakako vee od propisanog doprinosa, nezavisno do toga koliki su
udeo imali oni koji nisu osigurani ili ak i sami penzioneri.
Ukoliko se penzije poveaju do nivoa od 70% od prosene plate,
a doprinosi se ne poveaju, jo e vei deo penzija preko poreza
plaati zaposleni, nezaposleni, socijalno i penzijski osigurani
i neosigurani, oni u zemlji ili oni u inostranstvu koji alju novac
svojima u zemlji, pa ak i oni koji su socijalno ugroeni i primaju
socijalnu pomo. U kom je smislu to socijalno pravino? Uzmimo,
na primer, nekoga ko je nezaposlen, ali ima odreene prihode,
recimo izdrava ga porodica, a moda ima i periodine prihode od
rada na crno. Ta osoba mora, pored toga to troi, da utedi za stare
dane. Ili to mora za njega da uini neko ko je za njega socijalno, to
150
se eli odnos koji se sada smatra socijalno pravinim, potrebno je

ili poveati broj zaposlenih ili stopu doprinosa.
najee znai porodino, odgovoran. U kom je to smislu pravino

da ta osoba obezbeuje penzijske prihode onima koji su stekli
pravo na penzije iz fonda obaveznog osiguranja? A obezbeuje ih
jer plaa porez kad god neto potroi, iz ega se namiruje gotovo
40% penzija sada kada je prosena penzija 54% prosene plate. A
doprinosie jo vie kada taj odnos bude 70%.
Sve je to aritmetika. Neto sloeniji je raun ako se eli razmotriti
da li jedno ili drugo optereenje ima posledice po ponaanje
zaposlenih, nezaposlenih, preduzetnika i samih penzionera.
To je ve vii nivo poeljnosti i zaista zadire u samu sr pitanja
socijalne i, posebno, meugeneracijske pravde, a i na njen uticaj
na alokaciju ivotnih ansi, ali to je moda tema za neto drugaiji
napis. Dovoljno je ovde rei da visina poreza i doprinosa nije neto
to nema uticaja na odluku o zapoljavanju i ulaganju, na odluku
o tome isplati li se obrazovanje ili ne, na odluku o tome da li da se
trai posao na srpskom ili na inostranom tritu rada, na odluku
da li da se radi na crno ili ne, a i na odluku da li da se ide u penziju
ili ne. Poznato je da visina plata, penzija i poreza utiu na sve te
odluke. No, ovde je samo vano ukazati na ono to je osnovno, a o
emu zagovornici socijalne pravde u Srbiji najmanje govore i zbog
ega je za njih socijalna pravda korisna kao politika demagogija.
Osnovno je to da visina penzije u postojeem penzijskom sistemu
zavisi, trebalo bi da zavisi, od toga koliko je ljudi zaposleno i da li
rade na mestima sa kojih mogu da daju najvei doprinos. Tako da
bi oni koji bi da poveaju penzije, oni dakle koji ne mogu da sastave
reenicu a da ne pomenu socijalnu pravdu u pozitivnom smislu, i
liberalizam u negativnom, najpre trebalo da kau kako misle da poveaju stopu zaposlenosti i efikasnost zaposlenih u Srbiji? Posebno
stopu zaposlenosti omladine, koja je u Srbiji tek neto iznad one na
Kosovu. Koliko moe da se vidi, njihov jedini odgovor je pravo na
rad. Koje nije mogue ni na koji nain ostvariti. Oni, dakle, prodaju
maglu, pa ko kupi.
Peanik.net, 23.10.2008.
151
Zato se ponovo trai sporazum sa Meunarodnim monetarnim

fondom? Moda je najpre potrebno rei u kojim uslovima MMF
pomae, kako bi se razumela priroda problema sa kojima se
suoava srpska privredna politika.
MMF je koristan kada je potrebno obnoviti spoljnu ekonomsku
ravnoteu. Pojednostavljeno reeno, ako je spoljnotrgovinski deficit
veliki, postoji rizik da e biti potrebno da se on smanji u kratkom
roku, to podrazumeva promenu kursa, to jest njegovu depresijaciju
ili devalvaciju (jednostavno reeno: skuplji evro znai skuplji uvoz,
dakle manje uvoza i jeftiniji, za strance, izvoz, dakle vie izvoza).
Da bi se korekcija kursa obavila na relativno uredan nain, MMF
moe da obezbedi kredit kojim e se obezbediti stabilnost tom
procesu, pod uslovom da se donese program stabilizacije koji je
odriv u srednjoronom periodu.
Drugaije reeno, MMF pomae kreditima koji jaaju devizne
rezerve sa ciljem ublaavanja efekata oekivane ili stvarne krize
kursa. Do krize kursa najee dolazi ako je otean pristup stranim
finansijama (nema kredita, pa se uvoz mora plaati izvozom) ili
ako je otean izvoz (manji izvoz, manje para za uvoz). U Srbiji je
prisutno ili preti i jedno i drugo, tako da je jasno da su rizici da
e doi do ozbiljne krize kursa znaajni. U tim okolnostima MMF
moe da pomogne, ako se sporazum sa njim sklopi pravovremeno.
Zemlje, na alost, najee trae njegovu finansijsku podrku kada
se kriza vie ne moe izbei, kao to je sada sluaj sa Srbijom.
Dodatna rava okolnost jeste ta to su okolnosti nepovoljne. Srbija je
vodila privrednu politiku koja je raunala sa povoljnim finansijskim
i trinim kretanjima u svetu (nema problema sa zaduivanjem), to
se ogledalo u oslanjanju na visoku neravnoteu u spoljnoj razmeni.
Tome je bila prilagoena i politika kursa. Uz to, ona se koristila
i za kratkorono obuzdavanje inflacije, to je znailo dodatno
152
Kriza u nevreme
oslanjanje na uvoz i na priliv novca iz inostranstva (na cene uvozne

robe se ne moe uticati, pa ako su one stabilne ili padaju kada dinar
jaa, vei uvoz znai i stabilnije cene ili sporiju inflaciju). Visoki
deficiti u razmeni sa inostranstvom su nosili znaajan rizik sami
po sebi, dakle i u najbolja vremena, a on je posebno povean usled
pogoranja finansijskih i drugih privrednih okolnosti u svetu. to je
ugrozilo krhku privrednu stabilnost Srbije.
Ova je kriza, dakle, dola u nevreme. Ne samo da je pogreno
procenjena dostupnost stranih sredstava, ve su i potpuno pogreno
procenjene mogunosti srpske privrede, to se ogleda u politici
javnih finansija pre svega, ali i u shvatanju da se reforme mogu
odlagati u nedogled, a mogao se stei i utisak da se smatra da su one
praktino i zavrene i da je sada dolo vreme da se preraspodeljuju
postignua, da je dolo vreme socijalne pravde, a ne da tek predstoji
poveanje efikasnosti i rada i ulaganja. Tako da su nosioci privredne
politike, koji se nisu menjali ve najmanje osam godina, a neki su
prisutni i mnogo due, odgovorni za dvostruko pogrenu procenu:
o dostupnosti stranih finansijskih sredstava i o merama reformi
potrebnih da se povea efikasnost privrede.
Sada je potrebno promeniti privrednu politiku u nepovoljnim
uslovima, u nevreme dakle. Problemi nisu samo u domenu privredne politike, ve se proteu i na sferu vrednosti, dakle ideologije,
a sve e to imati i politike posledice. Najpre, ipak, valja razumeti
probleme sa kojima se suoava privredna politika.
Uzeu za primer devizne rezerve, zato to u vezi sa tim postoje
znaajne nejasnoe. Visina deviznih rezervi centralne banke nije
nezavisna od kursa dinara. Drugaije reeno, konkretni kurs dinara
formira se pri datim rezervama. Tako da kada se kae da centralna
banka ima dovoljno rezervi da obezbedi stabilnost kursa, to ne znai
da se kurs nee menjati ukoliko se poveavaju ili smanjuju rezerve.
Naprotiv, ako centralna banka troi rezerve da bi odbranila kurs,
to e, osim ako nije re o promenama u ponudi i tranji stranog
153
Usled toga, ako je tranja za stranim novcem poveana, kurs se moe

odrati samo ukoliko se moe poveati i ponuda stranog novca,
a ne moe ako se samo devizne rezerve smanjuju. Strani novac,
naravno, moe da se pozajmi, u sluaju potrebe za jaanjem rezervi
centralne banke, u emu moe da pomogne MMF, jer njegovi krediti
uglavnom tome i slue. Pretpostavlja se da e do gubljenja rezervi
doi ako je kurs prestao da uravnoteuje ponudu i tranju stranog
novca, do ega moe da doe iz vie razloga, a gotovo je nuan
uslov da se povea deficit na tekuem raunu bilansa plaanja (to je
raun koji se sastoji od spoljnotrgovinskog bilansa, i robe i usluga,
od bilansa dohodaka i od doznaka, privatnih i javnih). U Srbiji je
taj deficit trenutno negde blizu 20% bruto domaeg proizvoda, to
je znatno vie nego prethodne godine, kada je takoe bio na nivou
viem nego godinu dana ranije.
ta je obino uzrok krize kursa? Jedan est razlog jeste usporavanje
rasta izvoza, a pogotovo njegov pad. Ovo je naroito tano za
zemlje iji je deficit na tekuem raunu pre svega posledica
spoljnotrgovinskog deficita, i to pre svega deficita u robnoj
razmeni. to je upravo sluaj u Srbiji. Pokrivenost uvoza izvozom
je ispod 50%, i to u duem periodu. Pri rastu spoljne trgovine, to
podrazumeva rast spoljnotrgovinskog deficita. Uz to, i moda jo
vanije, izvoz je skoncentrisan na mali broj proizvoda i usluga. To
znai da pad, recimo, cena metala, ruda i hrane vodi smanjenju
vrednosti izvoza, i to u znaajnoj meri. U meri u kojoj do toga
dolazi, veoma je teko odrati kurs i to ne toliko zbog toga to
bi depresijacija dinara poveala izvoz te robe, ve zbog toga to
postaje neodriv dostignuti nivo uvoza.
154
novca koje su sezonske prirode, dovesti do depresijacije dinara

bez obzira na to koliko su izdane devizne rezerve. Ovo zato to je
postojei kurs uspostavljen pod pretpostavkom postojanja upravo
tog nivoa deviznih rezervi, pa njihovo smanjivanje podrazumeva
depresijaciju.
To je uglavnom problem sa kojim se suoava monetarna politika:

izgledi za izvoz su loi, tranja za devizama je vea, pristup
kreditima otean, i kurs tei da depresira. Troenje rezervi slui
samo tome da se depresijacija uini postupnom, onoliko koliko se
moe.
Centralna banka je reagovala i podizanjem kamatne stope. Ovo
je ma sa dve otrice. Devedesetih godina je dosta raspravljano
o tome. Pokojni Rudiger Dornbu, svakako jedan od najveih
strunjaka za ekonomiju otvorenih privreda, zalagao se za odbranu
kursa viom kamatnom stopom, to je savetovao i MMF, a Dozef
Stiglic je dokazivao da je to pogreno, jer esto ima upravo suprotne
posledice od eljenih. Primer ruske krize ide na ruku Stiglicu. Tamo
je centralna banka uloila znaajan trud, i celokupnu rezervu,
uzaludno privlaei strani novac kako bi se ouvao kurs. To se
zavrilo finansijskim krahom. Stiglic je analizirao mnogo primera
i doao do zakljuka da, u najmanju ruku, nema valjanih dokaza
da je restriktivna monetarna politika doprinela stabilnosti kursa i
odranju spoljne ravnotee.
Zato je tako moda je najlake videti na jednostavnom primeru
odnosa kursa i kamatne stope. Ukoliko je kurs fiksiran ili upravljan,
kao u Srbiji, tada bi trebalo da doe do izjednaavanja kamatnih
stopa na strani i na domai novac. Eventualna razlika, via
kamatna stopa na domai novac, izraava oekivanu depresijaciju
kursa. Tako da poveanje kamatne stope na domaa sredstva
sugerie poveani rizik depresijacije. Uobiajeni argument jeste
da se viom kamatnom stopom poveava rizik pekulisanja da e
doi do depresijacije, to bi trebalo da smanji tranju za stranim
novcem i da omogui centralnoj banci da s vremenom smanji
kamatnu stopu. Ovo bi bila uverljivija monetarna politika ukoliko
bi centralna banka mogla da obezbedi potrebnu koliinu stranog
novca i tako odvrati one koji imaju domai novac da ga menjaju za
strani bojei se devalvacije. No, ako je pristup stranim sredstvima
otean i ako se oekuje sporiji rast ili ak smanjenje izvoza, jer on
155
Opasnost da e doi do krize kursa jeste razlog za poziv u pomo

MMF-a. Ta pomo, meutim, nije bezuslovna. Pored toga to se
pozajmica mora vratiti, uz odgovarajuu kamatu, MMF dogovara
uslove stabilizacije privrede, kako bi ne samo njegov ve i novac
drugih kreditora bio siguran. A budui da je kljuni problem
odranje ravnotee u razmeni sa inostranstvom, jedan od uslova
jeste stabilizacija potronje, kako bi se smanjila tranja za uvozom.
Takoe, moe da bude potrebno smanjenje potronje, ako se tei
stabilizaciji cena. To e biti problem ako dinar nastavi da depresira.
Usporavanje inflacije uz eventualnu korekciju dinara u odnosu
na evro e zahtevati smanjenje potronje, pre svega javne, jer je
ona pod direktnom kontrolom vlasti, a posredno i privatne kroz
smanjene mogunosti zaduivanja i zbog smanjene tranje uopte.
Smanjenje potronje znai sporiji rast privrede, a moe svakako da
znai i pad privredne aktivnosti, dakle recesiju.
Do potrebe da se stabilizuje privreda dolazi u nevreme zato to se i
privrede znaajnih trgovakih partnera nalaze pred usporavanjem
privrednog rasta, a privreda Evropske unije ulazi u recesiju. U tim
okolnostima, kada se poveava privatna tednja i smanjuju potronja
i investicije, to se ogleda i u usporavanju inflacije, nije potrebno
da monetarna i fiskalna politika budu restriktivne. Jer bi se time
podstakli deflatorni procesi, dakle moglo bi da doe do pada cena,
to bi dodatno obeshrabrivalo ulaganja i potronju. Usled toga se
centralne banke dogovaraju o smanjenju kamatne stope, a drave
se zaduuju kako bi poveale javnu potronju. Srbija mora da se
ponaa upravo suprotno: centralna banka je prinuena da poveava
restriktivnost monetarne politike, a ministarstvo finansija e, smo
156
donosi strana sredstva, onda je veoma teko poveanjem kamatne

stope odrati kurs. Jer se time signalizira da je potrebno oekivati
jo veu depresijaciju u asu kada centralna banka odustane od
odbrane kursa. Signal je sadran u injenici da se poveanjem
kamatne stope ukazuje na poveanje rizika, budui da je visina
oekivane zarade od ulaganja zavisna od visine rizika.
ili zato to e mu to preporuiti MMF, morati da smanjuje javnu

potronju. ta e ostati od planiranih javnih ulaganja i od socijalnih
i drugih davanja, ostaje da se vidi.
Na ovom mestu je pogodno pozabaviti se ideolokim reakcijama
srpskih politiara i tvoraca javnog mnjenja. U zemljama gde se
odgovornost za privredni rast u veoj meri nego do sada prenosi
na javni sektor, nije neprirodno to oni koji uestvuju u ideolokoj
konkurenciji tee da steknu odreene prednosti. Tako da se moe
oekivati kritika liberalizma, neoliberalizma i svih onih koji se
zalau za slobodno trite, a naravno momenat je da neku prednost
steknu i oni koji su protivnici individualizma i ljudskih prava
i koji zagovaraju jednu ili drugu vrstu kolektivizma i socijalne
odgovornosti, pa ak i ako to znai poveanje dravne prinude i
zanemarivanje pojedinih prava.
U Srbiji i ta kritika liberalizma, privatnog vlasnitva i privrede, kao
i slobodnog trita takoe dolazi u nevreme. Tek je proglaena
era socijalne pravde, a pokazalo se koliko su ravo radile srpske
privredne vlasti. Ovo se, naravno, ne deava prvi put i Srbija u tome
nije usamljena. Posebno je, naravno, zanimljiva slina ideoloka
reakcija u Rusiji, gde se na neprestane neuspehe drave gotovo
uvek reaguje pojaanom kritikom individualizma, liberalizma i
slobodnog trita, i uzdizanjem patriotizma, solidarnosti, socijalne
kohezije i socijalne pravde. tavie, kao i u Srbiji, istiu se prednosti
nerazvijenosti i zaostalosti, jer je liberalni Zapad korumprian
napretkom koji ljude ini sebinima i pohlepnima. U Srbiji je to
praktino dominatna ideologija bar od sredine ezdesetih godina,
a bolje informisani kau jo i due, no to je posebna tema. Ovde je
samo vano rei da je do jaanja uticaja te kolektivistike ideologije,
u osnovi nacionalistike, gotovo uvek dolazilo u nevreme. Dakle,
kad god je belodano da je drava dovela zemlju u krizu, pokrene
se kritika liberalizma, zapadnjaka, Evropejaca, mondijalista i
svih onih koji ne piu patriotske lanke o tome kako su svi drugi
odgovorni za krizu, samo ne srpske politike i privredne vlasti.
157
Peanik.net, 06.11.2008.
Promena
Zato je pobedio Barak Obama? U osnovi zato to su ameriki glasai
hteli promenu na vlasti (vidi moj napis Izbori u Americi). Tome
slui demokratija: ako jedna partija ili politika ne daju rezultate ili,
kao to je sada sluaj, vode u krizu, glasai daju mandat drugima.
Verovatno bi bilo koji kandidat Demokratske partije pobedio
kandidata Republikanske partije. Analize izbora to potvruju:
dolo je do opteg prelaska glasaa na stranu demokrata (o tome
je najbolje pogledati napise Endrju Gelmena na blogu Statistical
modeling, causal inference, and social science). To je tano po
skoro svim karakteristikama glasaa: regionalno, po imovinskom
statusu, po obrazovanju, po etnikom poreklu i tako redom (videti
o tome i napis Dissecting the Changing Electorate, New York
Times od nedelje). To potvruje da je re o glasanju za promene, o
izglasavanju nepoverenja partiji i politici sadanjeg predsednika.
158
Ta ideoloka reakcija, meutim, ne znai da se mogu izbei

politike posledice. Ugled privrednih vlasti ne moe a da ne trpi
negativne posledice. Ne samo zato to se vraa MMF, ve i zato to
e se odustati, na jedan ili drugi nain, od svih obeanja o brizi za
socijalnu pravdu. Inflacija ve krnji realna primanja, i onih sa platom
i onih sa penzijama, a tek e doi do poveanja cena i smanjenja
potronje. Smanjie se i obeana ulaganja u puteve, gasovode i jo
mnogo toga. Za sada sve to ne ugroava koaliciju na vlasti zato
to se sve opozicione stranke tiskaju na desnici, utrkujui se koja
e biti vie nacionalistika i populistika. No, ta stabilnost vlade i
zdruena kritika liberalizma i liberala samo znai da e, ne samo
privredni ve i politiki ceh ponovo platiti graani.
Neposredniji uzrok, pak, poraza Mekkejna i republikanaca jeste pogoranje finansijske krize. Glasai su dali mandat Obami i
Demokratskoj partiji cenei da imaju bolji program i sposobniju
ekipu za izlazak iz krize. Republikanci i dalje uivaju veinsku
podrku bogatijih i belaca, ali je zanimljivo da je meu
najbogatijima, onima koji imaju primanja vea od 200.000 dolara
godinje, veina glasala za Obamu. To je zanimljivo zato to je
Obama u kampanji govorio da samo njima namerava da povea
poreze, dok im je Mekkejn garantovao poreske olakice koje su
dobili za vreme Buove administracije. Zato je tako? Delimian
odgovor je u sledeem pasusu.
Koji je program promena? On se u najveoj meri tek pie. Uslovi
su se bitno promenili u poslednjih par meseci i jasnu prednost ima
program stabilizacije i briga za stanje na tritu rada. Jedan deo
Obaminog programa, onaj o smanjenju nejednakosti u bogatstvu,
ve je sprovelo trite: gubici na berzi i opti pad vrednosti imovine
su toliki da e se udeo najbogatijih u ukupnom bogatstvu znaajno
smanjiti. to, verovatno, objanjava njihovu podrku Obami i
demokratima, jer je vanije obezbediti zarade kroz opte poboljanje privrede, od uteda na porezima kada se recesija produbljuje. To
takoe ini bespredmetnom raspravu o poreskoj stopi na kapitalnu
dobit, koju je Obama hteo da povea, jer trenutno ne bi imalo ta
da se naplati raspodeljuju se gubici.
U prvi plan e izbiti drugi problemi. Potrebno je nekako stabilizovati
trite nekretnina, a to zahteva da se neto uradi sa hipotekarnim
kreditima. Da li e se subvencionisati dunici ili poverioci ili e
se garantovati krediti ili sve zajedno u nekoj proporciji, zavisie
od pregovora u Kongresu. Nema, takoe, sumnje da e se doneti
mere za stabilizaciju potronje. Bie smanjeni porezi, a poveana
socijalna davanja. Poveae se i javna ulaganja, to se i inae
nameravalo. Konano, bie potrebno i da se neto uini da ne bi
dolo do neodrivog poveanja nezaposlenosti. Ve se raspravlja o
problemima automobilske industrije, ali to je tek poetak.
159
Potrebno je, meutim, voditi rauna o injenici da je re o politikom,

a ne o tehnokratskom pragmatizmu. Tako da nije nevano iji e se
interesi smatrati preim i iji zahtevi e biti glasnije izraeni. Tu je
dolo do znaajne promene u odnosu snaga. U bar poslednje dve
decenije, glas Vol strita je bio veoma uticajan, tako da su ameriki
predsednici i zakonodavci veoma mnogo vodili rauna o tome.
Sada vie nije tako. Mnogo e glasniji biti predstavnici onoga to
se zove Mejn strit, dakle realne privrede17. Uopte, Obama ima
vie moi nego mnogi njegovi prethodnici, jer njegova partija
kontrolie i zakonodavnu vlast, a i uticaj mnogih lobija je znatno
manji. Problem je u tome to je ova koncentracija moi posledica
krize, dakle opte nemoi, tako da je ograniena problemima, dakle
stvarnim privrednim i drutvenim interesima.
Predlozi koje daju ljudi poput Boba Rubina, Larija Samersa i Pola
Krugmana, koji su svi bliski Obami ili imaju uticaj na njegove
17 U napisu koji je preveden na mnoge jezike, Slavoj iek viestruko grei kada kae:
Problem je u tome to nije mogue razdvojiti dobrobit Mejn strita od dobrobiti Vol
strita. Njihov odnos nije tranzitivan: ono to je dobro za Vol strit ne mora da bude dobro
i za Mejn strit, dok Mejn strit ne moe da napreduje ako Vol stritu ne ide dobro zbog
ove asimetrinosti, Vol strit je a priori u prednosti (Dont Just Do Something, Talk,
London Review of Books). Ako ostavimo po strani nerazumljive tvrdnje o tranzitivnosti
i a priori odnosu, iek gubi iz vida da je Mejn strit taj koji mora da spasava Vol strit i
da to svakako nee doprineti politikom uticaju samog Vol strita.
160
Koliko e ideologija uticati na sadraj programa stabilizacije,

teko je rei. Veoma je verovatno da e pragmatiki razlozi ipak
prevagnuti. Potvrda za ovo se moe nai u skoranjem radu, The
Political Economy of the U.S. Mortgage Default Crisis, iji su autori
Atif Mina, Amir Sufi i Francesco Trebi (NBER Working Paper 14468).
Oni pokazuju da su se ameriki zakonodavci veoma pragmatino,
politiki, odnosili prema zahtevima za dravnom intervencijom
da bi se spreile posledice krize. Izuzetak ine konzervativni republikanci koji su se u veoj meri rukovodili ideolokim razlozima. Trebalo bi, znai, oekivati da e odluivati teina problema
i izvodivost reenja, a ne liberalna ili konzervativna ideoloka
opredeljenost.
savetnike, pod velikim su uticajem Ruzveltove politike poznate kao

Njudil. Nezavisno od toga, jasno je da e i sada, kao i tada, biti
potrebno stvaranje mnogih novih javnih slubi i agencija kako bi
se sproveli svi programi koji se u ovo krizno vreme nameu. Pored
toga, sve se nee moi postii novcem, jer je upravo glavni problem
u njegovoj nestaici, pa e se pribei propisima i uopte poveanoj
regulatornoj ulozi drave. Konano, moe se prilino promeniti i
odnos federalne i vlasti drava, jer su budeti ovih drugih u veoma
ravom stanju i bie potrebna znatna pomo centralne vlasti.
Kakvi su izgledi za uspeh? S obzirom na ambicije sa kojima je
Obama traio podrku glasaa, oekuje se da e on i njegov tim
izai sa sveobuhvatnim programom i sa dugoronijom strategijom
stabilizacije i napretka ne samo amerike privrede ve Amerike
kao drave. Izgledi na uspeh nisu mali, naprosto zbog toga to
je mandat dobijen i opozicija e morati da sarauje. Pored toga,
amerika uloga predvodnika u svetu je ojaana, pre svega zato to
e biti znatno poboljani odnosi sa Evropskom unijom, a drugi
znaajni inioci u svetskoj politici se nalaze u jo veim tekoama
nego sama Amerika. Amerika e se vratiti multilateralizmu,
koji njoj mnogo vie odgovara od unilateralizma. Posebno zato
to se reenje sadanje krize ne moe nai ukoliko se ne osnai
globalizacija, pre svega u trgovini, a potom tako to e se obnoviti
svetski finansijski tokovi.
Bie, dakle, promena. Kako e one tano izgledati zavisie mnogo
od toga hoe li novi ameriki predsednik izii sa programom kojim
e preokrenuti tok trenutnih kriznih kretanja ili e nastaviti, kao
njegov prethodnik, da im se prilagoava. Glasai su obavili svoje:
mandat za promene je dobijen.
Peanik.net, 10.11.2008.
161
Hey, it's your money, I mean, I'm just holding it for you, you
know. Like a bank. Except that, you know, better than a bank
because, you know, banks are always knocked off. And no one
knocks off old Tony.
Leon
ta je uzrok finansijske krize: suvie propisa ili nedovoljna kontrola?
Da li odgovorno trite ili drava? Kapitalizam ili socijalizam?
Ovde e najpre biti rei o nedoslednosti onih koji smatraju da je
uzrok finansijske krize viak propisa, a potom o problemima sa
kojima se suoavaju oni koji se zalau za veu dravnu kontrolu.
Na kraju e biti rei o intelektualnoj odgovornosti liberala ili
neoliberala.
Mnogi koji smatraju da je specifina regulisanost privrednih
aktivnosti, na primer u Americi, uzrok finansijske krize, veoma esto,
istovremeno, tvrde da nije potrebno spasavati banke i preduzea.
Zato? Zato to bi svako trebalo da snosi posledice svojih odluka
i postupaka. Ovo je stanovite oigledno nedosledno. Jer, ako je
prevelika regulisanost uzrok problema, u ovom sluaju finansijske
krize, odgovornost za posledice do kojih su ti propisi doveli pada
na one koji su te propise doneli i, uopte, koji su ovlaeni da ih
donose. Oni, dakle, koji smatraju da je, pojednostavljeno reeno,
drava kriva za finansijsku krizu trebalo bi da pozovu dravu da
snosi njene posledice.
Uzeu primer. Centralne banke su, praktino svuda, odgovorne za
stabilnost bankarskog i uopte finansijskog sistema. To nisu jedine
banke, ali posmatrajmo ovde samo centralne. Zato je odgovornost
preneta samo na njih, zasebno je pitanje. No, budui da jeste, za
sistemsku finansijsku krizu je nedvosmisleno odgovorna upravo
centralna banka. Besmisleno je ponaanje finansijskih ustanova
koje podrazumevaju da se centralna banka stara za stabilnost
162
Kapitalizam i odgovornost
sistema, a kada doe do sistemske krize, zahtevaju da banke bankrotiraju. To je nedosledno shvatanje odgovornosti.
Nasuprot kritiarima regulisane privrede stoje oni koji smatraju
da je finansijska kriza posledica nedovoljne kontrole, nadzora i
propisanosti ovoga sektora. Nezavisno od toga da li je to taan opis
stvarnog stanja stvari, potrebno je izneti razloge zato se veruje da
bi kontrola, nadzor i propisi bili efikasni? Da bi to bili, u naelu,
trebalo bi bar da znamo ta je njihov sadraj. To nije jednostavno
pitanje iz vie razloga, od kojih je jedan posebno vaan.
Uzmimo da neko kae da do krize ne bi dolo da smo imali jedan
ili drugi propis, jednu ili drugu nadzornu ustanovu ili da su
zabranjene neke finansijske aktivnosti. Nezavisno od toga koliko
je to uopte zasnovano, budui da je re o protivinjeninom sudu,
jasno je da je re o uenju na iskustvu ili na grekama. Problem sa
kojim se suoavaju regulatori, meutim, jeste kako da do krize ne
doe u budunosti? Ona do koje je dolo, ne moe se vie spreiti
propisima ili na bilo koji drugi nain. Potrebno je doneti propise
koji e spreiti izbijanje sledee krize. Ovo podrazumeva da znamo
ono to ne znamo. Jer je svaka sledea kriza, ma koliko liila na
prethodne, uzrokovana odreenim inovacijama, dakle neim to
se ne zna u asu kada se donose propisi, uspostavlja kontrola ili
uvode zabrane.
Na primer, znaajnu ulogu u trenutnoj krizi imaju neprvoklasni
krediti ili dugovi. Re je o finansijskoj inovaciji koja nije nelogina,
naprotiv, ali koja ima posledice po finansijski sistem i deluje kao
kreativna destrukcija u postojeem regulatornom sistemu. Kao
i obino, najbolju karakterizaciju je dao Kenet Erou u Gardijanu
(Risky business, 15.10.2008), ukazujui upravo na tu neusaglaenost
novih instrumenata preuzimanja rizika i postojeeg finansijskog
sistema. Posmatrano sa take gledita regulatora, problem je u
tome to je svaka regulativa zasnovana na iskustvu, na prolosti,
a inovacije se rukovode oekivanim dobitima u budunosti (we
163
Da li to znai da banke i privatni vlasnici uopte treba da prebace

odgovornost na dravu? Svako ko pogleda stanje na berzi vidi da
privatni vlasnici plaaju visoku cenu za svoje odluke. Isto tako, u
bankama koje preuzima drava, vlasnici praktino gube svu imovinu.
Tano tako bi i trebalo da bude u trinoj i kapitalistikoj privredi.
U ovom asu se javnost, s pravom, bavi prevelikim naknadama koje
primaju menaderi u propalim ili rizinim bankama, ali to je samo
trenutno stanje. Oni su jo uvek zatieni postojeim ugovorima,
ali je njihova trina vrednost znaajno umanjena, a mnogi su ve
ostali ili e ubrzo ostati bez posla. Postoji razlika izmeu spasavanja
banke, i to samo ako se time izbegava sistemski rizik, i spasavanja
bankara, bilo da su oni vlasnici ili menaderi. Ta je razlika vana
kada se deli odgovornost izmeu drave i privatnog sektora, dakle
kada se procenjuje ko je za ta odgovoran u trinoj privredi ili
kapitalizmu.
Posle finansijske krize slede prilagoavanja u realnom sektoru,
kako se to kae, a to znai, pre svega, smanjenje proizvodnje i
gubitak posla. Kako stvari stoje sa odgovornou na tritu rada?
To je ve sloenije pitanje od onoga o tome ko je za ta odgovoran
u finansijskom sektoru. Pre svega zato to i preduzetnici i
zaposleni donose odluke u (makroekonomskim) okolnostima
na koje nemaju uticaj. Jasno je da se moraju oslanjati na trite,
koje prua znaajnu dozu stabilnosti. Na to je mislio Adam Smit
kada je govorio o nevidljivoj ruci. Re je o stabilnosti ljudskih
potreba i interesa, koji ine podelu rada, specijalizaciju i osnivanje
preduzea predvidivim i korisnim aktivnostima. Trite, naravno,
nije samo po sebi odgovorno za to to ljudi ine, pa ni za odranje
stabilnosti. Za to su odgovorni pojedinci i njihove ustanove i
164
regulate backwards and inovate forwards). Pored toga, svaki

sistem propisa otvara prostor onim inovacijama koje imaju za cilj
da iskoriste upravo ono to ostaje neregulisano. Tako da je bolja,
vea, efikasnija regulativa mogua, ali ne i ona koja e se pokazati
dostatnom u asu izbijanja nove krize.
organizacije, i drava, kao mesto institucionalizovane politike

odgovornosti.
Mogue je, naravno, da neki sektor bude predimenzioniran, kao
to je svakako sluaj sa finansijskim i sektorom nekretnina. No,
to nije sluaj sa veinom drugih sektora. Desie se da ljudi koji
su uloili godine da steknu diplome na poslovnim kolama, nee
imati gde da se zaposle i da e morati da se prekvalifikuju. No, to
je rizik koji su preuzeli i za koji bi trebalo da snose odgovornost.
Uopteno govorei, ljudi bi svakako trebalo da snose odgovornost
za odluke koje donose u izboru obrazovanja, profesije, struke ili
posla kojim ele da obezbede svoju egzistenciju.
Kao to bi preduzetnici trebalo da snose rizik ulaganja i menaderi
rizik poslovnih odluka. Nije dobar sistem u kojem se ovi rizici
nepotrebno meaju, dakle kada preduzetnici snose rizik pogrenih
profesionalnih ili radnih odluka zaposlenih ili rizik ravih poslovnih
odluka menadera. Isto vai i u suprotnom pravcu. Zaposleni ne
donose odluke o tome ta e se i gde ulagati i koji e se proizvodni
program sprovoditi. Te ne bi trebalo ni da snose rizik poslovnih
gubitaka i gubitaka u kapitalu i imovini. Opet, na raspodelu
ovih rizika znaajno utiu propisi kojima se regulie trite rada,
proizvoda i preduzea. Tako da je faktiki sistem odgovornosti vie
ili manje udaljen od onoga koji je u skladu sa naelom da svako
snosi posledice svojih odluka.
Pored toga, u demokratijama, nije jednostavno izbei politiku
odgovornost za opti nivo zaposlenosti ili za ono to se naziva
neeljenom ili prinudnom nezaposlenou. Jer postoji politika
odgovornost. U Americi, na primer, izgledi partije i predsednika
drave da budu reizabrani u najveoj meri zavise od stanja na
tritu rada. Posebno zbog toga to se itav sistem u velikoj meri
oslanja na fleksibilnost trita rada. U Evropi je situacija drugaija,
zbog razliitih vidova socijalne zatite, pa je politiki uticaj na stanje
na tritu rada neto manji. U Americi, pojednostavljeno reeno,
165
Kako stoji stvar sa intelektualnom odgovornou? Da bi se o tome

ozbiljno razgovaralo, potrebno je prethodno ostaviti po strani one
koji ele da promene temu i skrenu panju sa stvarne na ideoloku
odgovornost. Re je o onima koji snose realnu, politiku ili
poslovnu odgovornost, a krive, na primer, liberale ili neoliberale za
svoje pogreke ili svoju neodgovornost. Kako, meutim, stoji stvar
sa teorijom o tritu i dravi? Je li pogreno iriti prostor privrednih
sloboda ili je bolje oslanjati se na jednu ili drugu vrstu dravne
prinude ili, blae reeno, paternalizma? I moe li se neto o tome
nauiti iz iskustva ove najnovije finansijske krize?
Uzeu jedan primer iz Amerike i jedan iz Srbije kako bi se o pitanju
intelektualne odgovornosti konkretnije raspravljalo. Demokrate u
Americi kritikuju one koji, sa jedne strane, smatraju da je najbolja
politika regulacije privrednog ivota zapravo deregulacija, a sa
druge strane, ukazuju na to da oni nemaju nikakav valjan odgovor
na to ta initi u uslovima finansijske krize, osim moda preporuke
da je potrebno proi i kroz depresiju kako bi se, kako se kae,
nauila lekcija. Ako se uzme u obzir da su oni opozicija sadanjoj
vlasti, koja upravo sprovodi ogromnu dravnu intervenciju u
privredi, ta kritika je na mestu i predstavlja zahtev za politikom
odgovornou partije na vlasti.
Da li oni, meutim, zagovaraju bilo ta to je u neskladu sa liberalnim
ili neoliberalnim uenjem? Ako se pogledaju radovi onih koji imaju
najvei uticaj na ekonomsku politiku Demokratske partije, to bi
bilo teko rei. Lorens Samers, Bob Rubin, Pol Krugman, Dord
Soro, Don Stiglic i posebno ekonomski savetnik Baraka Obame,
Osten Gulsbi, nisu, bez sumnje, liberteri (ili libertarijanci, kako se
oni zovu u Americi), ali se nikako ne mogu smatrati zagovornicima
dravne privrede, dakle ne mogu se smatrati protivnicima liberalnog
166
privredna politika vodi rauna o zaposlenosti i uopte o stanju na

tritu rada, a u Evropi o dohocima i socijalnim odnosima. Koji su
razlozi za tu razliku, zanimljiva je tema za neki drugi napis.
sistema. Njihova kritika trinog fundamentalizma, ma ta to bilo,

veoma je ustra i ak iskljuiva, ali zato to je upravo to najbolji
nain da se obezbedi intelektualna odgovornost u slobodnom
drutvu ili bar u drutvu u kojem postoji slobodno miljenje, to je
svakako jedna od osnovnih liberalnih vrednosti. Niko, koliko mi je
poznato, ne misli da bi nacionalizacija miljenja bila dobro reenje,
ak i kada postoji kriza naih saznajnih moi.
U Srbiji se intelektualnoj odgovornosti pristupa neto drugaije.
Najbolji primer je skoranji govor Borisa Tadia, a i Deklaracija
koju su potpisale Demokratska stranka i Socijalistika partija.
Tadi smatra da je kriza dokazala da je sloboda problem i da je
potreban novi ideoloki odgovor, jer su liberalizam i neoliberalizam
stvar prolosti. U tome on samo ponavlja stavove Vladimira Putina
i njegovih ideologa. Za sada se ne vidi ta je tano Tadieva
alternativa, dok znamo ta zagovaraju Putinovi ideolozi (to je tema
za poseban tekst). Ako, meutim, pogledamo ta pie u Deklaraciji,
postaje jasno da sloboda pojedinaca nije na ceni. Ostatak teksta je
zabrinjavajue prazan ili, blago reeno, zastareo.
Uzimam sada jedan primer koji je od teorijskog znaaja. Stiglic
ve decenijama kritikuje one koji smatraju da je postojanje
asimetrinosti u informisanosti ljudi u razliitim oblastima ivota
bez znaaja za razumevanje efikasnosti trine alokacije resursa i
pravinosti raspodele dohodaka. I da nema znaaja za privrednu
politiku u trinoj i bilo kakvoj drugoj privredi. Ova kritika je na
mestu i ako zaista ima onih koji misle da su teorijski uslovi za
efikasnost savrenog trita zadovoljeni u svakodnevnom ivotu,
Stiglic im je pokazao da nisu u pravu. To jo uvek ne znai da je
model savrenog trita beskoristan kada je re o objanjavanju, ne
o opisivanju, privrednih, pa i politikih pojava.
Takoe, Stiglic je uloio veliki trud da pokae da je uobiajena
monetarna politika u uslovima globalnog trita pogrena, jer, na
primer, poveavanje kamatne stope u uslovima ugroenosti kursa
167
Nita od toga nije upereno protiv trine privrede ni protiv

liberalizma. Kao to se moglo videti i u amerikim predizbornim
debatama, bez obzira na izuzetnost vremena, ne predlau se
izuzetne mere. Svako snosi ili e snositi odgovornost za svoje
privredne, poslovne, politike i intelektualne odluke, a upravo tako
bi i trebalo da bude u liberalnom drutvu.
Helsinka povelja, 123-124, septembar-oktobar 2008.
Objanjenja
Zanimljiva je reakcija na izjavu jednog ministra da je uzdravanje
od kupovine nain da se obuzda rast cena. To je sve nasmejalo,
toliko zvui neadekvatno, da se tako izrazim. Meutim, svi se slau
sa izjavama ministara, guvernera centralne banke, pa i predsednika
drave da je najbolji odgovor na krizu tednja. U emu je tano
razlika izmeu ovih dveju tvrdnji? U optosti. Jasno je da nema
mnogo smisla sugerisati ljudima da ne kupuju trajnu ili bilo koju
drugu potronu robu kada cene rastu, ali to naravno vai i za tednju
uopte. Samo to je ljudima, i javnosti uopte, to jasno kada je re
o pojedinanom delanju, ali ne i kada je re o politikom delanju,
pa ono to je svakome besmisleno kada se odnosi na njega, postaje
mudro kada se odnosi na, u ovom sluaju, privrednu politiku.
168
veoma esto daje upravo suprotne rezulatate, to jest dovodi do krize

kursa. Konano, njegova kritika privatizacije koja ne vodi rauna o
slobodnoj konkurenciji je takoe vana, posebno kada se ima u
vidu shvatanje meunarodnih finansijskih ustanova da nije vano
po kojoj se ceni neto privatizuje, i da li je re o nastajanju privatnog
monopola, ve je samo vano da se sprovede privatizacija. Sve su to
kritike koje su vredne odgovorne intelektualne rasprave.
Pored toga to se ne generalizuje, gubi se iz vida ono to je

kljuno: zato cene u Srbiji rastu, kada se svuda u svetu strahuje
od pada cena, jer je kriza? I to je jo vanije, da li je potrebno
tedeti u uslovima krize? To su dva kljuna pitanja. Na drugo je
lake odgovoriti. Ako cene rastu isplati se troiti, jer novac gubi
na vrednosti. Ako cene padaju, ne isplati se troiti, jer realna
vrednost novca raste jer e sutra roba pojeftiniti. ta, dakle,
raditi u Srbiji kada cene rastu upravo kada bi trebalo da, usled
krize, padaju? Pojedinano, to je jasno troiti dok cene rastu,
a tedeti kada ponu da padaju. Je li to dobro sa stanovita
privredne politike? Nije. Ona bi trebalo da deluje u suprotnom
smeru (kontraciklino, kako se to kae). Kada cene rastu trebalo
bi da ih centralna banka stabilizuje i tako utie na obuzdavanje
potronje. ta je inila Narodna banka Srbije? Ona je potronju
podsticala do majskih izbora, odravajui nisku kamatnu stopu,
a potom je podsticala uvoz apresijacijom dinara. Kamate su
krenule nagore tek poetkom drugog kvartala, a dinar je doao
do jedva iznad 75 dinara za evro tokom leta. Sada, kada se ulazi
u krizu, pa e cene padati usled smanjenja potronje, jer pada
tranja za izvozom i smanjuje se rast kredita, preporuuje se
tednja, a tom e cilju sluiti i politika centralne banke i dravni
budet. Bez obzira ta e ko pojedinano da radi, centralna banka
i ministarstvo finansija e initi upravo ono to predlae ministar
ija je izjava, svi se slau, besmislena do kominosti.
U Srbiji e se, dakle, prinudno tedeti, domainstva zato to e
imati manje sredstava i zato to e biti sve neizvesnije sa kojim e
sredstvima raspolagati sutra, kada e se mnogi suoiti sa gubitkom
zaposlenja, a privredne vlasti e tedeti, jer nisu kada je trebalo.
tednja e, pak, dovesti do toga da e se smanjivati proizvodnja i
gubie se ve pomenuta zaposlenja. Zato se svuda u svetu privredne
vlasti trude da podstaknu potronju, jer se boje tekih posledica
pada cena, dakle deflacije. Zanimljivo je da se svuda hvali Kejnz, a
istovremeno zagovara tednja. No, o Kejnzu na kraju.
169
Meutim, problem Srbije je prozaian: ona je krizu doekala

nespremna. Do toga je dolo iz politikih razloga. Javna potronja
je poveana zato da bi se kupovali glasovi, a novana i politika
kursa su bile saglasne sa tim politikim ciljevima. Sada je potrebno
platiti cenu takve privredne politike, a nju nema da plati ko drugi
nego pojedinci i njihova domainstva, kojima se preporuuje da
tede kako bi pregrmeli krizu. To to e druge zemlje odvraati
svoje banke, preduzea i domainstva od tednje, a srpske im vlasti
upravo tednju savetuju, ta se razlika ne objaanjava, jer niko za
nju ni ne pita.
Ovome pomae i jedan specifian nain objanjavanja pojava, koji
nije karakteristian samo za intelektualce u Srbiji. Jedan poznati
kineski ekonomista je na pitanje zato je prevodio ba Hjuma dok
je bio na prinudnom radu u vreme kulturne revolucije u Kini,
odgovorio da je to zato to su kauzalna objanjenja precenjena,
a Hjum je prema njima bio skeptian. Ovo je zanimljivo sa vie
aspekata, od kojih je jedan lakoa sa kojom se objanjavaju pojave.
170
Zanimljiva je i reakcija na krizu. Ona je, po optem uverenju,

uvezena, kao i sve ostalo. U ovom asu jedan drugi ministar veoma
dobro koristi sklonost ljudi u Srbiji da za sve ravo krive spoljni
svet. Isto vai i za krizu. U veini drugih zemalja se raspravlja
o spremnosti i sposobnosti vlasti da se suoe sa negativnim
privrednim kretanjima i o tome da li su uinile sve da se za to
na vreme pripreme. Sve bi te vlasti rado prenele odgovornost na
druge, recimo na Amerikance, ali njihove javnosti to nisu spremne
da prihvate. Ovo, pre svega, zato to se nigde ne gaji kult rtve kao
u Srbiji. Teko je nai javnost u kojoj se vie istiu samopotovanje,
dostojanstvo i sve vrednosti koje se oslanjaju na snanu ulogu
individualne odgovornosti, a gde se istovremeno za sve krivi
nepravinost drugih ije su svi, pojedinano i kolektivno, rtve. U
to se, naravno, uklapaju i domai izdajnici, to je omiljena tema
tabloida, ali i intelektualaca, itavih fakulteta, pa povremeno i
akademije nauka.
Troi se veoma malo vremena na prikupljanje informacija i odmah

se prelazi na objanjavanje. Dva su metoda moda karakteristinija
od drugih.
Prvi se obino uvodi sa Nije to zbog toga, ve.... Ovo je korisno
kada se ne eli videti uzrok koji bode oi. Tu spada, recimo, izjava
o tome da nije problem u tome to Srbija ne sarauje u potpunosti
sa Hakim tribunalom, ve u tome to Holandija ima unutranje
politike probleme u vezi sa genocidom u Srebrenici. Sline su
i izjave, u davanju kojih su se izvetili svi ministri, da se Srbija
sporo pribliava Evropskoj uniji ne zato to ne ispunjava obaveze,
ve zato to je Evropska unija nee (dovoljno je setiti se ko je sve
rekao da se nee podlei ucenama). Tu se koristi omiljeni metod
potvrde uzronosti da nas hoe, uslova ne bi bilo, o ucenama i da
ne govorimo.
Drugi metod je onaj za koji se kae da se od drvea ne vidi uma.
Jedna njegova verzija glasi da su za sve krivi Amerikanci. Tako
se, recimo, objanjava da su srpski susedi priznali nezavisnost
Kosova pod pritiskom Amerikanaca. Zato Amerikanci to ine? Tu
svako ima svoje omiljeno objanjenje. Za one koji smatraju da su
postigli veliku, gotovo neuporedivu, titovsku, diplomatsku pobedu
u Ujedinjenim nacijama, razlog je, naravno, da se ona pomuti.
Onima, opet, koji imaju ravo miljenje o susedima, jasno je da ne
moe biti jasnije da je to zato to su susedi potkupljeni ili ucenjeni
ili i jedno i drugo. Od strane, naravno, tih istih Amerikanaca.
I ovaj metod se oslanja na isti protivinjenini argument: da li bi ti
susedi priznali nezavisnost Kosova da ih nisu pritisli ili potkupili
Amerikanci? Odgovor je oigledan. Kineski ekonomista je smatrao
da e biti potrebno mnogo vremena i istrajnog prouavanja Dejvida
Hjuma da bi se ljudi oslobodili privlanosti protivinjeninih
sudova. Oni su zavodljivi, pa u njih poinju da veruju i oni koji ih
formuliu. Jedan primer je uverenje na kojem se zasniva srpska
meunarodna politika da Albanci ne bi ni sanjali o nezavisnosti, da
171
Drugi primer je nedavna reakcija na odluku Meunarodnog suda

pravde povodom hrvatske tube. Ne bi taj sud tu odluku doneo
kada bi znao celu istinu. A ova se moe videti samo u kontekstu.
Recimo, dvadestog veka. Ovako je formulisala svoj cilj utvrivanja
istine i nesuena Komisija za istinu, koju je u jednom asu osnovao
predsednik Savezne republike Jugoslavije. Njen cilj je bio da utvrdi
istorijske uzroke onoga to se dogaalo u Vukovaru, Dubrovniku
ili u Srebrenici. Jer, da nije konteksta, ne bi bilo ni tih dogaaja.
Ne bi se valjda sve to dogaalo da nije bilo Drugog svetskog rata?
Odgovor je oigledan.
Budui da se lako formuliu objanjenja, nema potrebe da se
prikupe informacije i uloi trud u utvrivanje injenica. Ovo,
opet, vodi politikim grekama, koje se ponavljaju. Tako se, opet,
ovoga puta od naprednjake stranke, uju zahtevi za vezivanjem
za Rusiju, jer je to pravi odgovor na krizu, kao uostalom i na sve
ostale izazove. Iz tih se razloga insistira na sporazumu o gasovodu
pod nazivom Juni tok, koji e doneti neverovatne koristi, kao da
e njegova izgradnja poeti sutra i kao da e do itavog posla doi
im se srpske vlasti sa njime saglase. Oni koji to govore su, ini se,
primetili da je u meuvremenu izbila ozbiljna globalna kriza, ali
jo nisu primetili da ona nije zaobila Rusiju i sektor nafte i gasa.
Slino je bilo i pre dvadest godina, kada srpska politika javnost nije
primetila da propada sovjetski socijalistiki sistem i da se raspada
Sovjetski savez. Naprotiv, oekivalo se da e sovjetski model
zameniti ameriko-titoistiki, jer je svima bilo jasno kao dan da je
sa liberalizmom svreno. Bilo je neto interesovanja i za Kejnza i
njegova uenja, budui da je i tada zemlja bila u krizi. Jedino to se
sve to uzimalo iz druge ili tree ruke. Kao to nije bilo interesa da se
sagledaju injenice, nije ga bilo ni za razumevanje Kejnzove moralne
172
nije Amerikanaca. Ili, ako neko hoe da ode dalje u prolost, da nije
Amerikanaca i njihovog piona Tita. I, naravno, domaih izdajnika,
nepatriota i ostalih plaenika.
i ekonomske teorije. Pa se za ovog liberala smatralo da je pristalica

jedne ili druge vrste totalitarizma, a ve svakako socijalizma.
Nita od toga, naravno, nije tano. Tano je i vano upravo sada
njegovo shvatanje, koje datira jo od njegovih najranijih radova, da
je deflacija vei problem od inflacije. I da je u uslovima deflacije
tednja problem, a ne reenje, zbog paradoksa tednje: ako
svi tede, ukupna tednja ak moe da bude manja nego ranije
zbog smanjenja ukupnog nacionalnog dohotka, jer e smanjena
potronja dovesti do pada cena, koji e dovesti do pada ulaganja i
pada proizvodnje. Poveanje tednje ima smisla ukoliko se rauna sa
poveanim izvozom, ali to u uslovima kada su svi trgovaki partneri
u recesiji nije veoma realistino, ak i ako, kao sada, postepeno
devalvira dinar. To e moda dovesti do pada uvoza, to takoe ne
mora da bude povoljno za proizvodnju. U uslovima kakvi su u Srbiji,
moda bi moglo da pomogne poveanje javnih ulaganja, ali to zavisi
od toga da li ona mogu da se finansiraju. Svakako ne bi trebalo
oekivati znaajne komercijalne kredite, to znai da e mogunost
poveanja javnih ulaganja biti ograniena. Ukoliko se rauna da se
poveanom privatnom tednjom finansiraju javna ulaganja, to e
znaiti da je privredna politika dovela do krize u privatnom i potrebe
za jaanjem dravnog sektora. to e, naravno, biti jo jedan dokaz
za sva omiljena objanjenja koja su ovde navedena.
Jer da ta objanjenja nisu tana, kako bi uopte moglo da doe do
krize i svega ostaloga to je, kako bi rekla Deklaracija o pomirenju,
Srbiju snalo?
Peanik.net, 23.11.2008.
173
Ovo je zabavno. Taman je zaokruena ideologija evroskepticizma,

kada evo jednog od politikih lidera evroskeptika kako izjavljuje:
Srbija treba da bude lan EU (Toma Nikoli u Blicu od 1. decembra).
Dodue, pre koji dan je izjavio kako bi Srbija trebalo da se vee za
Rusiju, ali to bi verovatno trebalo shvatiti dijalektiki, to je takoe
popularno. Ako je privlana parola: I Evropska unija i Kosovo, to
ne bi bila i ova: I ruska gubernija i lan Evropske unije.
Zanimljiv je razlog zbog ega je ova poslednja dijalektika postala
privlana. Novine izvetavaju da je on podvukao da je osnovni
stav naprednjaka u razgovoru sa ambasadorima iz Evropske
unije bio da graani Srbije treba da ive bolje, a da je Evropa u
mogunosti da im to omogui, tako to e Srbiji pomoi da lake
prebrodi ekonomsku krizu.
Osnovni stav evroskeptika je bio upravo taj da Evropa ne pomae
nego odmae. Razlozi koji su davani su bili razliiti, ali su ukljuivali
i one ekonomske: Evropa eksploatie zemlje kao to je Srbija, a
bilo je dosta ingenioznosti i u nalaenju mehanizama kojima se
to postie. Dok prijatelji na istoku i jugu pomau nesebino, daju
takorei iz istog altruizma. E sada, ini se da to nije tako i da
Evropska unija moe, ak, da pomogne.
Ovo je reeno 1. decembra, dok su drugi evropskeptici prebirali
po istoriji traei dokaze za stalnost evropske politike odmaganja
Srbiji, a i da bi neto prigodno rekli o zabludama, pa i o nekim
drugim nedostacima, posebno kada je re o patriotskim vrlinama
evropejaca u srpskoj politici. I ovde je upotrebljen omiljeni nain
argumentovanja: da je tada (1915, 1918, 1941, 1945, 1948) uinjen
drugaiji izbor, sve bi bilo drugaije, i naravno bolje. Ali se sluala
Evropa (a ponekad i Rusija, dodajem), iz ovih ili onih razloga i
interesa, pa smo sada tu gde smo.
174
Evroskeptici
I eto sada opet. Tek je formulisan konzistentan antievropski ili

evroskeptini pogled na svet, kada se ponovo od Evropske unije
oekuje pomo. Kako se dolo dotle? Da smo, recimo, kada je
trebalo, dakle u Prvom svetskom ratu, jednostavno samo teili tome
da uzmemo zemlje na jugu i zapadu koliko nam pripada, i mora
koliko nam treba, recimo sve juno od Splita, ne bi nam sada bila
potrebna pomo od Evrope (za one koji to nisu odmah primetili,
re je o protivinjeninim tvrdnjama koje posebno ne preporuuju
istoriari). Ovako, hteli smo vie, a Evropa nam je to i dala, i to dva
puta u vidu Jugoslavije (jednom uz pomo Rusije, valja podsetiti
komunistike evroskeptike), ali to su bili danajski darovi.
Jedino to se u ovu priu ne uklapa jeste injenica da je Srbija tu
gde jeste upravo zato to je sledila te evroskeptine, patriotske i
nejugoslovenske ciljeve. Koliko 1991. je bila nadomak Splita,
Dubrovnika i Osijeka, a kasnije na pukomet od Sarajeva. I to je
verovatno dijalektiki razlog za to to ne prestaje ponuda evropejaca.
Onoga asa kada se napusti hipotetini svet i sagledaju se injenice,
eto ideje da bi Evropa, sada u liku Evropske unije, mogla i da
pomogne. Mada, ba u asu kada je izgledalo da je evroskepticizam
objasnio sve i omoguio da se operu ruke od svega.
Peanik.net, 02.12.2008.
tetom na tetu
Na sreu postoji YouTube, pa sam mogao da gledam i sluam
ta je po ministru spoljnih poslova Srbije spoljna politika Srbije.
Bio sam iznenaen arogancijom, demagogijom i nepoznavanjem
injenica. Dva primera za ovo poslednje: da je ovo prvi put u istoriji
Balkana da se problemi ne reavaju silom ve mirnim putem i da
175
To je zapanjujue. Najpre zato to je prirodan odgovor da

podnoenje tube zavisi od toga da li se smatra da se poseduje
dovoljno dokaza da tuba bude uspena. To, jasno je, nije retoriko
pitanje. Pretpostavimo da je odgovor potvrdan, dakle da je Jeremi
siguran da postoji dovoljno dokaza da je Hrvatska izvrila genocid
nad srpskim stanovnitvom u toj dravi. ta bi bila obaveza srpske,
i bilo koje, vlade ako bi zaista posedovala takve dokaze? Da podnese
tubu kada ve postoji konvencija o genocidu i sud koji po toj stvari
moe da presudi. Jeremi, meutim, smatra da je bolje da se to rei
politiki.
Ostavljam, za sada, po strani moralnu i pravnu obavezu onoga ko
ima dokaze o tome da je izvren genocid i postavljam pitanje: ta
ponuda politikog reenja implicira? Da bi se na to odgovorilo,
pomae informacija ministra da je Hrvatska nudila da povue
svoju tubu za genocid, pod uslovom da Srbija pokae aljenje
zbog izvrenog genocida. Ministar je to naveo kao primer apsurdne
ponude. No, ako Hrvatska zaista smatra da ima dokaze za svoje
optube i smatra da bi mogla da dobije zadovoljenje u procesu pred
meunarodnim sudom u Hagu, nije jasno zato bi od Srbije traila
manje od toga kako bi dolo do vansudskog poravnanja, da se tako
izrazim? Isto tako, ako Srbija nudi politiko poravnanje, jer e
inae ona sama podneti analognu tubu, u iju validnost veruje, to
znai da Srbija prihvata opravdanost hrvatske optube za genocid,
jer kako inae shvatiti ponudu za poravnanje? U suprotnom bi, i
176
Hrvatskoj nisu bili pootravani uslovi za pribliavanje Evropskoj

uniji, kao to su Srbiji. Uopte, to korienje rei uvek, nikada, kao
i izraza u celoj istoriji, u najmanju ruku je zamorno. No, posebno
zapanjujue je bilo pitanje koje je Jeremi u jednom asu postavio
sagovornici Vesni Pei. Dakle, da li bi ona takoe, na obnavljanje
hrvatske tube protiv Srbije za genocid, odgovorila podnoenjem
analogne tube protiv Hrvatske za genocid nad graanima srpske
nacionalnosti? To je, po Jeremiu, retoriko pitanje, jer je odgovor
oigledno potvrdan.
to je kljuno, Srbiji bilo u interesu da Hrvatska svoju tubu zaista

i podnese. Jer, ako Srbija smatra da ta tuba nije zasnovana i da
e, prema tome, sud presuditi protiv Hrvatske, to bi svakako bilo u
interesu Srbije. Za razliku od politikog poravnanja, gde bi svako
ostao pri svom uverenju o tome ko je poinio zloin genocida. Ovo
je, u prvoj reakciji na odluku meunarodnog suda da je nadlean
za hrvatsku tubu, priznao i sm Jeremi jer je zapretio da e
Srbija tuiti Hrvatsku i za zloine iz Drugog svetskog rata. Dakle,
politika i pravna reenja, kada su ova druga dostupna, nikako nisu
ista stvar.
Ovo se vidi i na primeru tube Bosne i Hercegovine. Potpuno je
jasno zato predstavnici ove drave nisu mogli da odustanu od
toga da tue Srbiju za genocid. Postoji uverenje u javnosti da je taj
zloin poinjen i zahteva se pravda. Ta je drava preuzela rizik i
izala na sud. Ishod je poznat i jasno je ko je i na koji nain prekrio
meunarodnu konvenciju o genocidu. Slian rizik preuzima i
hrvatska drava iz istog razloga. Isto vai i za Srbiju, ukoliko zaista
postoji uverenje da se poseduju dokazi o genocidu hrvatske drave.
Zapanjujue je da srpski ministar spoljnih poslova misli da bi to
moglo da se rei politikim poravnanjem. Isto je tako zapanjujue
da on smatra da je jedini razlog za podizanje srpske tube taj to u
Hrvatskoj nema interesa za politiko poravnanje. Konano, okira
injenica da ministar smatra da je ispravan politiki odgovor na takvu
stvar kao to je genocid onaj koji najbolje karakterie antologijska
izjava Vojislava Kotunice o tome da se na tetu odgovara tetom.
Koliko je ovo poslednje u najmanju ruku neprijatno, moe se videti
na ovaj nain. Uzmimo da neka zemlja, bilo koja, ima dokaze
da je Srbija poinila genocid nad hrvatskim stanovnitvom ili da
je Hrvatska poinila genocid nad svojim stanovnitvom srpske
nacionalnosti, ta bi ta zemlja trebalo da uini? Kada kaem bilo
koja, mislim i na Srbiju i Hrvatsku. Dakle, ta bi trebalo da uini
Srbija ako bi, na primer, imala dokaze da je srpska drava izvrila
genocid? Isto vai i za Hrvatsku. I za bilo koju drugu dravu, recimo
177
Ovde bi moglo neto da se kae i o tvrdnji ministra Jeremia da

se uslovi koji se postavljaju Srbiji u vezi sa Hakim tribunalom
pootravaju. Jer, neprestano ponavlja on, Hrvatska je bila tretirana
drugaije. O razvoju odnosa izmeu Hrvatske i Evropske unije bi
imalo smisla posebno pisati, ali to je druga tema. Kada je re o
odnosu prema Srbiji, ministar je nekako propustio da zapazi da je
u meuvremenu Meunarodni sud u Hagu presudio po tubi Bosne
i Hercegovine i naao da je Srbija kriva za krenje konvencije o
genocidu jer nije gonila optuene za genocid u Srebrenici. Srbija je
posle te presude odluila da nita zvanino ne preduzme, a ministar
sada smatra da bi svi trebalo da zanemare injenicu da je glavni
optueni za taj zloin jo uvek na slobodi. To je neverovatno.
Na kraju, sve ovo otvara neto ire pitanje o patriotizmu u spoljnoj
politici. Budui da je ovo stanovite ministra i predsednika Srbije,
a i itave vlade, jer su na kraju krajeva oni odgovorni za spoljnu
politiku, dakle budui da je popularno i da pohvale za patriotizam
stiu sa svih strana, na mestu je pitanje o tome koje su obaveze
starije i ta je patriotizam u spoljnoj politici?
Genocid je sluaj kada je sasvim jasno da su obaveze prema
ljudskim pravima starije od patriotskih obaveza, posebno onako
kako ih shvata srpska politika javnost ve dvadesetak godina.
Neprijatno je to u tome nema razlike izmeu ministara spoljnih
poslova, predsednika drave i vlade Srbije u itavom tom periodu.
Kada je, opet, re o patriotizmu u spoljnoj politici uopte, tu vai isto
to i za suverenost u meunarodnom sistemu gde postoji nekakvo
meunarodno pravo. Suverenost i patriotizam su obaveza prema
drugima, a ne izgovor pred svojima. U moralnom smislu, to je uvek
178
Holandiju, koja bi imala saznanja da su Srbija ili Hrvatska poinile

genocid? ta bi trebalo da je spoljna politika takve zemlje? Meni
se ini da su moralne, pravne i politike obaveze jasne. Moe se
raspravljati o tome kako da se one ispune, ali politika tetom na
tetu svakako nije nain.
tako, ali ako se zaista polae na meunarodno pravo, to onda vai

i u pravnom smislu. Spoljna politika Srbije se prema tome odnosi
selektivno, ili to bi se reklo politikantski. Kada je re o postupcima
drugih drava, recimo povodom priznanja nezavisnosti Kosova,
pravne se obaveze razumeju, ali kada je re o obavezama Srbije,
sve je politika.
Peanik.net, 04.12.2008.
Veliko preterivanje
U verovatno najboljoj knjizi Fridriha Hajeka, Individualism and
Economic Order, na samom kraju se moe nai esej The Economic
Conditions of Interstate Federalism. ita se kao da je pisan jue.
No, o tome na kraju.
Hajek ukazuje na dve vrste liberalne misli, to ovde nije toliko
vano, ali se njihovim postojanjem ipak otvara pitanje ideoloke
konzistentnosti liberalnog drutva. Zanimljiva je, u tom kontekstu,
neobjavljena Habermasova kritika Rolsa (A Historical Critique
of John Rawls' A Theory of Justice: Failure to Communicate the
Tradition), koja je mnogo otrija, bar retoriki, od one koja se moe
nai u njihovoj polemici koju je Journal of Philosophy objavio 1995.
u martovskom broju.
Habermas, pojednostavljeno reeno, Rolsovu teoriju pravde smatra
ideologijom amerikog konstitucionalizma. U izvesnom smislu, to
je tano. Zaista, Amerika je zemlja sa jednom ideologijom, kako je
svojevremeno tvrdio Lajonel Triling, dok je Simor Martin Lipset tu
ideoloku postojanost dokazivao i istraivanjima. Re je, pre svega,
o ideologiji jednakih prava ili sloboda. U tom smislu, to je liberalno
179
To je antropoloka konstanta. Postoji, meutim, ogromna razlika

u znanju, to racionalno ponaanje, kao praktian odgovor na
180
drutvo. To je ono to amerikoj politici daje stabilnost. Kada kaem

stabilnost, mislim na dve stvari. Na jedan predvidiv pravac razvoja,
uveanje prava ili sloboda, i na sklonost da se na taj pravac zemlja
vrati kada god sa njega skrene. Ovo nije zbog posebnih sociolokih
ili moralnih karakteristika Amerikanaca, to je u izvesnom smislu
bilo shvatanje De Tokvila. Ljudi i njihov odnos prema moi i vlasti
su svuda isti. Niko ne odustaje od privilegija dobrovoljno; niko ne
odustaje od moi ako moe da je stekne; koriste se ona sredstva
koja su dostupna kako bi se ostvario cilj; ljudi veruju u sve i svata
iz svakojakih razloga i interesa. No, ideologija konstitucionalizma,
ona o jednakim slobodama ili pravima, jeste ono to svi u Americi
prepoznaju, koliko god da povremeno zastrane, kao kljunu ideju
koja obezbeuje socijalnu koheziju i vue drutveni i politiki
razvoj napred. Mehanizam koji obezbeuje tu stabilnost nije
neki ustavni patriotizam ili neka jedinstvena kultura, to su sve
objanjenja koja se ponekad pominju. Re je o veoma sloenom
politikom sistemu, koji je zasnovan na nepoverenju u bilo kakve
sveobuhvatne ili obavezujue vrednosti i dunosti. Ponekad se
kae da je to zato to su Amerikanci, ili ak Anglosaksonci (mada
su ovi poslednji manjina u Americi), po prirodi racionalni, dok su
drugi narodi ili velike etnike grupe, kao to su recimo Sloveni,
emotivniji. Ovo je zanimljiva tema sama po sebi. Emotivna reakcija
u politici, i moda uopte, jeste pragmatizam sa najmanjom
koliinom saznanja. U izvesnom smislu, svako, recimo, emotivno
posezanje za silom jeste dokaz da se ne shvata problem ili da se
neto ne zna. Isto vai i za reakcije iz straha ili strahopotovanja.
Upotreba i zloupotreba straha nisu nepoznate u amerikoj politici.
Iz jednog takvog perioda se upravo izlazi. Ljudi praktino svuda
na veoma slian nain reaguju na ono to ne shvataju, ne znaju ili
ne razumeju (to verovatno objanjava univerzalni znaaj Hobsove
politike filozofije); kao to su ljudi na vlasti svuda spremni da to
iskoriste za svoje ciljeve.
probleme, ini nadmonim nad emotivnim reakcijama (to ne znai

da je racionalizam nepogreiv ili nuno okrenut dobru). To to neko,
a la Hantington, u duhovnom jedinstvu, verskom ili kulturnom,
trai osnov svoje politike, svoje partije ili ak zemlje, samo govori o
neznanju, nerazumevanju ili uverenju da se oni mogu iskoristiti. To
nije zato to neto takvo kao duhovno jedinstvo ljudi, naroda, rasa
postoji, ni zato to je to nekakva posebna antropoloka karakterstika,
recimo slovenske rase. Sama ideja o postojanju, recimo, ruskog
duhovnog jedinstva zasnovanog na pravoslavlju nema nikakvog
smisla, to je bilo jasno i Dostojevskom, o ruskim intelektualcima
na drugoj obali i da ne govorimo (jo uvek vredi proitati knjigu
Isaije Berlina Russian Thinkers). itava ta debata o posebnoj ulozi i
posebnom istorijskom pozivu Rusije je veoma zanimljiva, posebno
zbog bulevarizacije kroz koju upravo prolazi, ali to nema veze sa
duhovnim ili bilo kojim drugim vidom kolektivnog indentiteta.
Amerika, njena politika javnost ili privredni krugovi, kada neto
ne znaju ili ne razumeju reaguju emotivno kao i svi drugi. Razlika
je u tome to je koliina znanja koja je u toj zemlji skoncentrisana
ogromna, tako da se racionalno delanje na kraju pokae nadmonim.
Ovde ima smisla ukazati na nezasnovanost svih predvianja o
kraju amerike dominacije, podizanju svetskih sila u Aziji ili o
moi Rusije. Svi oni ne vode rauna o ogromnoj razlici u ljudskom
kapitalu, u emu se sa Amerikom moe meriti samo Evropska
unija. Na dui rok, od znaaja su institucionalna stabilnost, u
gore pomenutom smislu, i obrazovanost, znanje, inovativnost,
kretivnost, dakle kljune karakteristike ljudskog kapitala. Indija,
na primer, ima politiku stabilnost, ali je eka veoma dug put
sveobuhvatnog razvoja ljudskih sposobnosti (o tome i o mnogo
emu drugom u sjajnoj knjizi Amartje Sena, The Argumentative
Indian). Pred Kinom je, opet, reavanje pitanja politike stabilnosti,
dok su ulaganja u ljudski kapital jo uvek veoma ograniena.
Ponekad se uje da se Rusija vratila meu supersile, jer ima novog
vou i vlasnik je znaajnih koliina sve ogranienijih izvora
181
U svojoj kritici Rolsa, Habermas smatra da ideologija konstitucionalizma nita ne reava, a da naroito nema smisla u Evropi.
Bar njen zapadni deo se, po Habermasu, moe nekako stabilizovati
racionalnom raspravom. To podrazumeva da su dostupna odreena
saznanja, jer bi inae rasprava bila nedelotvorna. Rols uvek moe
da se pozove na presudu ustavnog suda o tome ta je u skladu sa
ideologijom ustavnosti. U Evropi bi trebalo da se postigne saglasnost
o ispravnom odgovoru na jedno ili drugo praktino pitanje. Sistem
u kojem bi to moglo da funkcionie je recimo demokratska i
federalna Evropska unija.
Hajek u lanku o prednostima ekonomske integracije (navedenom
na poetku ovog napisa; izvorno objavljenom 1939), navodi sve
182
energije. I jedno i drugo su samo privremene prednosti, ako su i to.

Politika stabilnost zasnovana na linosti, privremena je stvar. Isto
tako, sve ono to danas izgleda bez alternative, ve sutra je moe
imati. Pored toga, ideja da se trajnije prednosti mogu ostvariti tako
to e se monopolom nad nekim resursom izvlaiti velika korist,
vie je nego pogrena. O takvoj politici ekonomskog uslovljavanja,
zasnovanoj na kontroli prirodnih resursa u stranoj zemlji, veoma
je iscrpno i odavno pisao Albert Hirman (National Power and the
Structure of Foreign Trade; knjiga je prvi put objavljena 1945, ali
je, ako se ne varam, pisana pre Drugog svetskog rata), na primeru
(nacistike) nemake spoljnotrgovake politike sa Latinskom
Amerikom. Kasnije je ova knjiga bila uticajna u teoriji meunarodnih
odnosa, kao pretea teorija zavisnosti, bez obzira to je njena
poruka razliita. Jer, ukoliko cene, na primer nafte i gasa, budu
previsoke, postae isplativi alternatvini izvori energije. A ukoliko
se neto ostvaruje ucenom, na primer monopolskom kontrolom
prirodnog monopola, alternative e utoliko biti privlanije. Usled
toga, oni koji imaju trenutnu prednost zato to, recimo, zarauju
na prirodnom monopolu, trebalo bi da ulau u institucionalnu
stabilnost i ljudski kapital. Inae e se ostvariti samo privremeno
poboljanje. Rusija, za sada, nije ulagala ni u jedno ni u drugo.
ono to bi se moglo smatrati karakteristinim za Evropsku uniju

kakvu danas poznajemo, a delimino i onakvu kakva bi mogla
da postane. To je sistem u kojem drave lanice ograniavaju
federaciju, dok federalni nivo ograniava samovolju drava
lanica. I jedno i drugo ima povoljne posledice po liberalizaciju
svih trita unutar jedne takve sloene zajednice. Po primerima
koje daje, jasno je da on ne misli samo na zemlje Evrope, ve na
sve liberalne i demokratske drave. Ovde nije mesto za ekonomske
i pravne detalje kojima se on bavi. On je sebi postavio iri cilj: kako
da se sistem jednakih sloboda ili prava uspostavi izvan nacionalne
drave? Jer je on smatrao da je to kljuno za istinski liberalnu
misao, u kojoj nema mesta za liberalni nacionalizam. On je reenje
video u federalnom ili konfederalnom ureenju, kao u Americi ili
danas u Evropskoj uniji.
Kada se pogledaju institucionalna stabilnost Amerike i Evropske
unije i nepresuna e za znanjem i razvojem ljudskih sposobnosti
koja u njima vlada, sve vesti, da parafraziram Marka Tvena, o
propasti zapada su veliko preterivanje.
Peanik.net, 20.12.2008.
Potrebne su liberalne reforme

Iskreno govorei, sa ovom e se vladom teko moi bila ta uiniti.
Pre svega zato to ona nema sposobnost da sagleda probleme
sa kojima se privreda suoava, a potom zato to nema potrebni
autoritet da donese neophodne mere, a ni administrativni kapacitet
da ih sprovede. Potrebna je rekonfiguracija vlade, ali potpuno je
nejasno kako da se to izvede.
183
Kada je re o spoljnoj trgovini i o finansijskim odnosima sa inostranstvom, voena je potpuno neadekvatna politika kursa i nerazumljivih ogranienja na kretanje robe i kapitala. To je onemoguilo
reindustrijalizaciju i odrava izvoznu sposobnost privrede na
neprijatno niskom nivou. tavie, uz sav rast sektora usluga,
emu je pogodovala ve pomenuta politika kursa i politika spoljne
trgovine, bilans razmene u uslugama je negativan: vie usluga se
uvozi nego to se izvozi. Konano, to se tie politike dohodaka
i zapoljavanja, stanje je katastrofalno. Drava i dalje zapoljava
previe ljudi, a plate u javnom sektoru nisu ni u kakvoj vezi sa
produktivnou.
To je stanje. Kao i u svemu drugom, ponaanje srpskih politiara
racionalizuje samo spoljanji pritisak. U ovom sluaju, ta je
uloga zapala krizi koja se ogleda u padu priliva stranih sredstava
i smanjenim mogunostima izvoza. to e dovesti do znaajnog
smanjenja potronje, a i ulaganja. A to, opet, do niske stope rasta,
ako ne i do recesije, to naravno vodi smanjenju zaposlenosti.
Pitanje je ta uraditi da bi se adekvatno odgovorilo na promenjene
uslove privreivanja.
184
Sa kojim se problemima suoava privreda? Najpre, nepostojanje

makroekonomske ravnotee. Ovo je posledica sklonosti
arbitrarnosti u privrednoj kao i u svakoj drugoj politici. Ako se
pogledaju kretanja javnih rashoda i prihoda u poslednjih par
godina, videe se da je fiskalna politika bila ekstremno politizovana
i da je uglavnom potkopavala stabilnost. Nova vlada za est meseci
nije uspela da stavi na hartiju ni jedno jedino naelo kojeg e se u
javnim finansijama pridravati, a o nekoj srednjoronoj politici koja
bi stabilizovala privredu nema ni govora. Fiskalna politika se vodi
od rebalansa do rebalansa budeta. Ako se, opet, pogleda kretanje
inflacije, recimo u poslednjih nekoliko godina, videe se da ni u
jednom asu nije obezbeena stabilnost cena, ciljana inflacija nije
ostvarena, a sada su ciljevi iz osnova redefinisani.
Najpre, potrebno je razumeti da se okolnosti nisu promenile

samo privremeno, ve trajnije. U ovom asu nije izvesno ta e se
dogaati na globalnom nivou: sve se procene neprestano revidiraju,
jer se jo ne zna ta e tano biti politiki odgovor na recesiona
privredna kretanja. Valja, meutim, voditi rauna o tome da ako se
smanji finansijska globalizacija, dakle bude manje meunarodnog
finansiranja, smanjie se i trgovina robom. Donekle se moe
smatrati da je finansijski sektor bio predimenzioniran i da se ista
koliina razmene robe i usluga moe obaviti sa mnogo manjim i
jednostavnijim sistemom svetskih finansija, ali nije nemogue da
je taj finansijski balon bio mnogo manji nego to se misli. Za sada
se o tome raspravlja uglavnom napamet. Ogromne pare, ogromni
profiti, nezajaljiva pohlepa, divlji kapitalizam sva ta objanjenja
ne doprinose boljem razumevanju stanja u svetskoj privredi. No,
bilo kako bilo, ako ima manje para, bie manje trgovine, jer su to
dve strane istog procesa. A to znai da e svima biti veoma teko
da poveaju izvoz. Srpskoj privredi e biti posebno teko, jer nije
izvozno orijentisana i eventualna promena strategije razvoja, kako
bi se privredni rast zasnivao na rastu izvoza, zahtevala bi znaajnu
promenu u privrednoj politici. A opet, teko je videti emu bi
drugom moglo da se tei?
Kljuno pitanje nove privredne politike jeste: kako finansirati
visoke stope rasta? Srbiji je potrebna relativno visoka stopa rasta u
duem vremenskom periodu kako bi se reili nagomilani problemi
na tritu rada, na tritu proizvoda i u javnom sektoru. Strategija
koju su sledile zemlje u tranziciji oslanjala se na visok priliv stranih
ulaganja sa ciljem da se ojaa izvozni sektor i to po mogunosti tako
da ima iroku ponudu robe i usluga kojima se moe konkurisati
na svetskom, to jest uglavnom na tritu Evropske unije. Srbija je
krenula kasno, oslonila se takoe na priliv stranih sredstava, ali
nije shvatila znaaj ubrzane privredne integracije sa Evropskom
unijom za privredni rast zasnovan na izvozu, tako da je uspela da
nagomila obaveze prema inostranstvu, ali ne i da razvije izvozni
sektor, i kada je re o njegovoj veliini i o diverzifikovanosti izvozne
185
U tim okolnostima, potrebno je poveati domaa ulaganja, to moe

da se obavi samo na raun potronje. Samo po sebi, to ne bi vodilo
poboljanju, jer se ulaganja ne bi isplatila u okolnostima kada se
smanjuje potronja. To znai da je potrebno znaajno poveati
proizvodnju za izvoz. Sa sadanjim nivoom konkurentnosti srpske
privrede, to nije mogue. to znai da je potrebna znaajna korekcija
kursa, kako bi se smanjili trokovi proizvodnje u evrima. Budui da
inflatorni pritisci trenutno nisu jaki, ak i uz znaajniju korekciju
kursa ne bi bilo potrebno poveati restriktivnost monetarne
politike. Uz to, potrebna je to je mogue vea liberalizacija i
spoljne trgovine i finansijskih transakcija sa svetom. Srbija jo uvek
nije lan Svetske trgovinske organizacije, nema operativan ugovor
sa Evropskom unijom, a lako moe da se suoi i sa problemima u
regionalnoj zoni slobodne trgovine (CEFTA). Ne moe zatvorena
privreda da se oslanja na izvoz. I ne mogu se oekivati ni domaa
niti strana ulaganja ukoliko nema slobodnog pristupa stranim
tritima.
Bile bi, meutim, potrebne i znaajne strukturne promene. Postojei
monopoli na svim tritima rada, proizvoda, finansijskih i drugih
usluga trebalo bi da se izloe poveanoj trinoj konkurenciji.
Subvencije bi trebalo sasvim ukinuti. To vai i za one koje se
indirektno obezbeuju poreskim sistemom. Bilo bi dobro da se
smanje doprinosi, ali su verovatno mogunosti ograniene budui
da je veoma nepovoljan odnos zavisnih i onih koji plaaju doprinose.
Svejedno, verovatno bi ak i skromna reforma penzionog sistema
omoguila znaajne utede. A srednjorono posmatrano, sistem
socijalnog staranja, i penzioni sistem posebno, trebalo bi iz osnova
reformisati.
18 O tome sam detaljno pisao u radu Trade, Investment, and Development in the
Balkans, koji e uskoro objaviti UNDESA.
186
ponude18. A sada je veoma verovatno da e morati da se menja

strategija tranzicije, bar u delu gde se visoka stopa rasta finansira
uvozom tednje, kako se to kae, to jest stranim ulaganjima.
Kada je re o javnim rashodima, ulaganja u javna dobra i ljudski

kapital trebalo bi da budu znaajna. Srbija je zaputena zemlja,
infrastrukturno i na svaki drugi nain. Srpska privreda, takoe,
ne moe da konkurie jeftinom, neobrazovanom radnom snagom,
ve samo obrazovanom i strunom radnom snagom. To, naravno,
podrazumeva ozbiljnu reformu kolstva, na emu se ne radi.
Isto vai i za zdravstvo. itav javni sektor bi trebalo osloboditi
svega to moe da preuzme privatna privreda. ak i ako ostanu
neki elementi prirodnih monopola, morao bi se nai nain da i ta
preduzea posluju na komercijalnim osnovama, a sve ostalo bi
moralo da bude privatizovano i izloeno konkurenciji. To posebno
vai za energetski sektor. U budunosti, to e biti sektor sa veoma
razvijenom konkurencijom, i kada je re o izvorima energije i
kada je re o snabdevanju i trgovini. U tom kontekstu, oslanjanje
iskljuivo na ruske izvore energije verovatno je, kao i sve ostalo,
zastarela strategija.
Efikasnost drave bi morala veoma mnogo da se povea. Jedan od
razloga velikog udela neformalne privrede jeste i to to je drava
skupa i neefikasna. Tako da nema smisla plaati poreze i doprinose,
ako drava ne daje nita za uzvrat. Ne bi trebalo izgubiti iz vida da
se porezima kupuju dravne usluge, recimo sve one koje spadaju u
vladavinu prava i u snabdevanje javnim dobrima. Ukoliko njih nema
ili su neadekvatni, plaanje poreza gubi smisao, pogotovo ukoliko
je svejedno potrebno nekome platiti za tu uslugu na koju drava
ima monopol, a ne obavlja je efikasno ili je ne obavlja uopte. To
to se drava proglasi monopolistom u javnom sektoru, ne znai da
e njene usluge biti koriene i da nee imati konkurenciju ukoliko
je neefikasna i skupa. Recimo, i centralna banka je monopol, pa
ipak niko osim nje same ne pokazuje interes za njen proizvod,
dakle za dinar.
O svim ovim pojedinanim merama moe se raspravljati, ali nema
mnogo prostora za raspravu o strategiji ubrzanog rasta srpske
privrede. Potrebno je da izvoz robe i usluga u nekoliko sledeih
187
Prvi korak ka novoj strategiji privrednog rasta bi trebalo da bude

srednjorona projekcija razvoja javnog sektora koja bi trebalo
da radikalno reformie njegov obim i obuhvat, da utvrdi izvore
javnih prihoda koji su u skladu sa efikasnim privreivanjem, i da
odredi strukturu i efikasnost javnih rashoda i usluga. Druge zemlje
razmiljaju o poveanju javnih rashoda uz istovremeno smanjenje
poreskog tereta. U Srbiji to nije mogue: drava nema para. A ne
moe ni da se zadui, jer e teko nai nekoga ko bi joj pozajmio
novac. To ne znai da ne bi trebalo smanjiti javne rashode i znaajno
reformisati poreski sistem sa ciljem da se pozitivno utie na
efikasnost privreivanja. Generalno govorei, jednostavan poreski
sistem sa jednom stopom za neposredne i jednom za posredne
poreze bi verovatno bio najbolji (ostavljam po strani akcize i neke
druge manje poreske stavke). Javni bi, pak rashodi, trebalo da
vode rauna pre svega o meugeneracijskoj pravdi, i kada je re
o ulaganjima i kada je re o potronji. U ovom asu, najvei broj
nezaposlenih je meu mladima, neobrazovanima, onima koji su
izgubili posao i enama. To je, bar delimino, posledica potpune
nebrige za razliit tretman mlaih i starijih generacija u postojeem
sistemu oporezivanja i javnih rashoda19.
19 O tome postoje detaljne analize u: Directorate-General for Economic and
Financial Affairs and the Vienna Institute for International Economic Studies,
Adjustment Capacity of Labour Markets of the Western Balkan Countries I-II, European
Economy. Economic Papers 346, November 2008.
188
godina dostigne vrednost znaajno veu od 50% bruto domaeg

proizvoda, dok je to sada jedva iznad 20%. To je sa postojeom
strukturom ponude neizvodivo. Da bi se ona promenila, potreban
je dui period znaajnog rasta privatnog ulaganja i sporog rasta
potronje, uz otvorenu privredu i iznutra i prema spolja i uz
adekvatne relativne cene dakle kurs i kamate. To sve podrazumeva
ubrzano integrisanje u Evropsku uniju, jer je to kljuno trite za
izvoz, a i ouvanje dobrih odnosa sa susedima, jer su i njihova
trita vana za izvoz iz Srbije.
Posebno bi trebalo razmotriti izdatke za snage bezbednosti i

trokove spoljne politike koja se sada vodi. Srbiji nije potrebna velika
profesionalna vojska, a nema novaca za veliku vojsku zasnovanu na
optoj vojnoj obavezi. Potrebna je mala profesionalna vojska koja
moe da se suoava sa sasvim specifinim izazovima bezbednosti
i moe da izvrava meunarodne obaveze. Ovo zato to ne postoje
nikakve ozbiljne pretnje bezbednosti, ne mogu se osvajati nove
teritorije, a predstoji integrisanje u kolektivni sistem bezbednosti
u Evropskoj uniji. Takoe, potpuno je nepotrebno troiti novac
i energiju na spoljnu politiku koja se rukovodi neostvarivim i
nepoeljnim ciljevima. Srbija ne moe da integrie Kosovo, a isto
vai i za Republiku Srpsku. Trokovi koji se time opravdavaju ili to
imaju za cilj, isto su bacanje para.
Sve ove reforme fiskalne, monetarne, trgovake i strukturnih
politika mogle bi, ukoliko bi postojala politika volja, da se
pokrenu, a neke i izvre, za pola godine. Najbolje sledee godine,
jer e ona i tako biti obeleena padom proizvodnje i izvoza, a
moda i negativnim rastom bruto domaeg proizvoda.
Ovako kako sada stoje stvari i ovako kako je krenula vlada, ne bi
bilo iznenaenje ako bi se ulo u produeni period niskih stopa
rasta. To bi, ako bi do toga dolo, imalo posledice sline onima
iz devedesetih godina prologa veka. U ovom asu, sve to se ini
lii veoma mnogo na ono to su inile vlade iz perioda vladavine
Slobodana Miloevia. Ako se tako nastavi, i posledice e biti sline.
A ova vlada, ova struktura vlasti i idelogija na koju se one oslanjaju,
kao da iz nostalgije ili iz uverenja reafirmiu sistem vrednosti i
politiku iz prethodne decenije.
Peanik.net, 24.12.2008.
189
Prvo to pada u oi kada se proita ta je MMF smatrao da bi trebalo

saoptiti tampi jeste nedostatak podataka i ocena. Isti je utisak i pri
itanju Pisma o namerama srpskih privrednih vlasti, koje je takoe
objavio MMF. Uz to, ono to su srpske vlasti napisale u Memorandumu
o privrednim i finansijskim merama, a koji MMF uzima kao osnovu
za odobrenje stendbaj-programa, ne razlikuje se mnogo od novih
mera koje vlada najavljuje za kraj januara. Budui da su MMF i
srpske vlasti usaglasili Memorandum jo jesenas, odsustvo novih
ideja danas moe se shvatiti ili tako da nikakvih znaajnih promena
od tada do sada nije bilo, ili da ni MMF ni vlada jo nisu naisto sa
tim kako se suoiti sa pogoranim izgledima srpske privrede.
MMF, na primer, u obavetenju za tampu i dalje oekuje rast od
3,5% u 2009. i 4,5% u 2010. Nisu korigovane ni projekcije za inflaciju.
Zanimljivo je da se oekuje da e rast bruto domaeg proizvoda
(BDP) jednim delom, veim u sledeoj nego u ovoj godini, doi kao
posledica istovremenog smanjenja rasta izvoza i uvoza ove godine,
i breg rasta izvoza uz sporiji rast uvoza sledee godine. Kada je re
o domaoj tranji, potronja plus ulaganja, oekuje se da ona raste
2,6% ove i samo 2,2% sledee godine. Ovo se verovatno izvodi iz
smanjenja javne potronje, i to za vie od tri procentna poena (udeo
u BDP) u ove dve godine. Dok se procena o rastu izvoza oslanja,
pretpostavljam, na oekivanje o porastu spoljne tranje usled
oporavka svetske privrede krajem ove i tokom sledee godine.
U Memorandumu se detaljno govori o merama koje srpske privredne
vlasti nameravaju da preduzmu, ali se o svima njima govori uglavnom
uopteno. Kao to je karakteristino za srpske vlasti, vie se istiu
ciljevi i namere, a mnogo manje su prisutni opisi konkretnih mera.
ak i kada se pominju zakoni koje je potrebno doneti kako bi se
sprovele strukturne reforme, uglavnom se kae ta se eli njima
postii, a mnogo manje ta e u njima pisati, po emu bi se moglo
suditi kako e se i hoe li se to to se namerava i ostvariti.
190
MMF stands by Serbia
Jedini kvantitativni elementi su oni koji su, uglavnom, ve poznati.

Fiskalni deficit bi trebalo da ne pree 55 milijardi dinara ili 1,75%
bruto domaeg proizvoda (1,8% u MMF tabeli), rashodi republikog
budeta ne bi trebalo da budu vei od 708 milijardi dinara, neto
rezerve centralne banke ne bi trebalo da padnu ispod 5,3 milijarde
evra na kraju ove godine, dravne garancije ne bi trebalo da preu
300 miliona evra, a inflacija bi trebalo da bude 8% plus ili minus
dva procentna poena (indeks potroakih cena).
Naravno, ako privredni rast i rast cena budu sporiji, to sada
izgleda prilino verovatno, monetarna e politika dobiti vei
prostor, u tom smislu to e se smanjiti kamatna stopa centralne
banke. Nije, meutim, jasno da li e se time poboljati stanje na
tritu novca. MMF ceni da je prole godine smanjena koliina
novca u vidu gotovine i dinarskih depozita (M1), dok je M2 (u
koji ulaze i depoziti u stranom novcu) porastao za oko 8%. Ove
se godine rauna sa tim da M1 poraste za oko 18%, a M2 samo za
oko 5%. Sledee bi godine, opet, M1 trebalo da raste po stopi od
oko 9%, a M2 13,5%. Ove veliine nisu toliko vane uostalom
ne znamo kako se do njih dolo ali nije beskorisno uporediti
ih sa rastom novane mase u 2007: M1 oko 25%, a M2 oko 45%.
Ovo se preslikava i na rast kredita, koji je bio oko 37% u 2007,
oko 30% u 2008, a oekuje se da bude oko 6% ove i 12,3% sledee
godine. Dakle, ne oekuje se brz oporavak novanog trita. ak i
ova oekivanju su zasnovana na oceni o tome da postoje znaajne
rezerve u bankraskom i u sistemu centralne banke. MMF izraava
malu rezervu da stanje ne mora da bude tako dobro kao to se ini,
jer nije poznato koliko su restrikcije centralne banke doprinele
da se preduzea i domainstva zaduuju u stranim zemljama.
No, daleko najvei problem e biti poveani kreditni rizik koji je
nezavistan od monetarne politike i izraava se ne samo u vioj
kamatnoj stopi na nove kredite, ve i u pootrenim uslovima da
se do njega uopte doe. Uz to, privreda u recesiji ili sa niskom
stopom rasta nee biti naroito privlana za investiranje.
191
Peanik.net, 19.01.2009.
Vreanje rtava
Povodom tekstova Pad sajta i reakcije, Puenje je dozvoljeno,
Politika, 29. i 30. januar
Komentarima Slobodana Antonia i Dragoljuba arkovia o napadima na Peanik i njegove urednice, Politika se jo jednom nije
proslavila. Komentatori su osetili potrebu da rtve napada vreaju.
Moram da kaem da se to danas ipak neto ree sree, bar kada nije
re o utoj tampi. Odmah bi trebalo istai da uopte nije vano ta
neko misli o tome koliko je ozbiljan napad na Peanik i na njegove
autorke. Potpuno je neshvatljivo da neko sebi uzme za pravo da
rtve napada naziva paranoinim ili da sugerie da one pate od
neke druge psihike bolesti ili mentalnog nedostatka.
To ne znai da je bilo kome zabranjeno da tvrdi da je neko, recimo,
192
Kljuna reenica jeste da MMF oekuje da e odlunom primenom

ovog programa privrednih i finansijskih mera Srbija, uz pomo
meunarodne zajednice, prevazii trenutne tekoe. Time je
ostvaren i trenutni cilj ovoga stendbaj-programa. MMF je stao
uz srpske privredne vlasti. No, ta tano MMF podrava manje
je jasno sada nego to je bilo pre nekoliko meseci. To to nita u
samom sadraju programa nije u meuvremenu promenjeno, ili
bar ne bitno, moe se razumeti i kao nagovetaj da e se sve ponovo
pretresti kod prve kontrole, do koje e doi najkasnije u junu ove
godine. Sva je prilika da se ceni da e se tada znati vie, pa e se
moi izvriti bitne korekcije i sainiti bolji program. To gubljenje
vremena u naelu nije dobro, ali gde su otile tolike godine...
paranoian. U tome kako se to radi trebalo bi da neku ulogu ima

urednik. Budui da povremeno piem za novine u inostranstvu,
mogu da kaem da bi me urednici u tim novinama pitali imam li
ja dokaze da taj koga elim da nazovem paranoinim zaista pati od
paranoje (ili ve od ega, na primer, arkovi smatra da urednica
Peanika pati)? Ako ne bih mogao da napiem kako ja to znam da je
re o paranoinim osobama, urednik bi mi predloio da to izbacim,
jer te novine ne objavljuju uvrede. Zato sam napisao da se Politika
nije proslavila, jer raunam da joj ne nedostaju urednici.
Da napravim digresiju: za nekoga se obino kae da je paranoian
ako se bez osnova boji da e biti napadnut, a ne za nekoga ko je
bio rtva napada. Takoe, postoji razlika izmeu nekoga ko izmilja
neprijatelje i nekoga ko je predmet neprijateljskog napada. Ali te
razlike oigledno izmiu komentatorima i urednicima Politike.
Ovaj nedostatak brige za profesionalni kvalitet komentara nije nita
novo u Politici. Dobar primer su komentari ora Vukadinovia.
On, svako malo, oznai kao izdajnike ljude koji imaju drugaije
miljenje. Zauuje da ga nijedan od urednika ne zapita kako neko
moe da bude izdajnik samo zato to drugaije misli? tavie, mnogi
komentatori Politike piu o onima koji gaje nepatriotske misli.
Oigledno nikome ko ureuje Politiku ne pada na um da ih zapita
kako je mogue misliti nepatriotski? Ukoliko bi oni to mogli da
objasne, to bi svakako poboljalo njihov komentar. Inae, bio bi na
mestu savet da sve to izostave.
U arkovievom komentaru nema zapravo niega o emu bi se
moglo raspravljati. To je skup opservacija o ljudima, a jedna od njih
je, kao to sam ve rekao, uvredljiva. Kod Antonia se moe nai i
jedna tvrdnja, tako da ima smisla o njoj neto rei. Naime, on smatra
da Druga Srbija eli da bude u privilegovanom poloaju. To je, po
njemu, samo jo jedan primer da je re o ljudima koji ne veruju u
demokratiju. Inae, ne bi se obraali predsedniku drave za zatitu
(to, koliko je meni poznato, oni nisu ni uinili). Jer to ne ine drugi
193
Potpuno je, meutim, nejasno zato je nedemokratski da se od

predsednika drave zahteva da uini sve da se zatite novinari (i
biciklisti i pripadnici manjina) i svi drugi kojima je bezbednost
ugroena? Dravi je bezbednost graana prva briga. U demokratskim
dravama sasvim je normalno da se od nosilaca javnih funkcija
zahteva da se staraju za bezbednost graana. To je zato to se oni
biraju da to ine. Ne znam kako to drugaije da kaem: Borisa Tadia
su glasai izabrali i zaposlili da brine o bezbednosti Svetlane Luki,
kao i svih drugih graana. Ako se drugi ne obraaju predsedniku
drave, i drugim nosiocima dravnih funkcija, to moe biti zato
to sumnjaju u demokratinost svoje drave, a ne zato to je takvo
obraanje zahtev za privilegiju. To, naravno, ne znai da bi predsednik
drave trebalo da uini bilo ta to je izvan njegovih nadlenosti kao
jednog od nosilaca izvrne vlasti. Zapravo, bilo bi normalno oekivati
da se on ovakvim povodima oglasi, sve i da mu se niko i ne obrati, a
i da se zainteresuje za to ta rade raznorazne dravne slube da do
takvih napada ne dolazi. Takorei po dunosti.
Druga je stvar to je bezbednost novinara privilegija u Srbiji. To je
tema koje se ova dva komentatora Politike ne dotiu, osim negativno.
arkovi se podsmeva urednici Peanika, jer se ona neosnovano
boji da bi drava mogla da ima umeane prste u napade na Peanik
i na nju. Pri tom se slui potpuno nedopustivim metodom: ima
jedna osoba koja misli da je progone sve mogue strane slube,
ergo svako ko misli da je rtva neke dravne slube pati od iste
fobije. Zato je, meutim, neosnovan strah urednica Peanika?
Opet nema urednika u Politici da komentatora pita da to objasni.
Recimo, da li je to zato to dravne slube nisu bile umeane u
napade na novinare i ak u ubistva novinara? Ili zato to predsednik
drave, o onima na niim nivoima vlasti i da ne govorimo, ni na
194
koji su u slinom poloaju. Ili bar ti drugi ne mogu da oekuju da e

im predsednik izii u susret, kao to jeste u sluaju Peanika. A u
demokratijama ne mogu postojati ljudi prvog i drugog reda.
koji nain ne utie na novine i na druga informativna sredstva? Ili

moda zato to je apsolutno iracionalno povezivati sadraj emisije
sa napadima na nju? Ili se moda u Srbiji nikada nije dogodilo da
posle verbalnih napada na pojedine novinare i njihove listove,
emisije ili komentare usledi napad na njihovu imovinu i konano
na njih same? Ili se to moda dogaalo ranije, ali ne i skoro? Dakle,
kako svega toga nema u Srbiji, kako se to sve nije dogaalo i ne
dogaa se, potpuno je neosnovano da se bilo koji novinar, koji je
meta napada, plai da bi mogao da bude meta takvih napada. Ovo
sam napisao na ovakav nain naprosto da pitam urednike Politike
da li bi oni bar pitali autore komentara koji iznose takve tvrdnje,
da li bi ih bar pitali, ako ve ne oseaju profesionalnu obavezu da
zahtevaju da li bi oni da iznesu dokaze za te tvrdnje? Ili bi ipak
moda hteli da razmisle da li zaista ele da to tvrde? Jer se upravo
to tvrdi kada se na ovakav nain vreaju rtve, koje se pozivaju na
te injenice kako bi razumele ko ih i zato terorie.
Rekao sam na poetku da se Politika i u ovom sluaju nije proslavila.
Ne razumem zato evo ve par decenija Politika nikako da propusti
bar jednu priliku da se profesionalno ne obruka?
Politika, 31.01.2009.
Razboritost
Povodom teksta ta tamo ne bi dozvolili, Politika, 3. februar
Antoniev odgovor na moje primedbe da pie da bi vreao poinje
ovako: Vladimir Gligorov spada u pristojnije i razboritije predstavnike tzv. druge Srbije. On ostavlja itaocima (neu vie pominjati urednike Politike) da se pitaju na osnovu ega sam ja
195
Ostatak odgovora je posveen slinom cilju. Najpre se kae da je

reakcija pripadnika druge Srbije na napad valja voditi rauna da
je stvarni napad postojao i da nije izmiljen na Peanik pomalo
paranoidna, da bi se potom reklo da je to bila previe blaga
karakterizacija te reakcije to znai da je bila zaista paranoidna,
dakle veoma slina paranoji, to e rei paranoina. Budui da, opet
da podsetim, napad nije izmiljen, rei da je reakcija paranoidna
je jednostavno uvredljivo. Moe biti da oni koji su rtve napada
gree u proceni o tome ko stoji iza tih napada, ali to svakako nije ni
paranoidno niti paranoino.
Koje dokaze iznosi Antoni da dravne vlasti nisu umeane u ovaj
napad? Iste one koje iznosi da sam ja razboritiji od drugih (ali
ne i razborit): sopstveno miljenje. I nita vie. Ovo nije nikakav
izuzetak. Ovako Antoni pie iz nedelje u nedelju i iz godine u
godinu. Kao to smo videli, praktino od prve reenice.
U odgovoru je Antoni odustao da odgovori na primedbu o tome
zato je nedemokratski nosioce vlasti smatrati odgovornima za
bezbednost graana, ak i ako su ti graani tek neto razboritiji
od drugih ili su ak nerazboriti pripadnici tzv. druge Srbije? Ne
samo on nego su i drugi komentatori smatrali da je upravo sada
as da podue nerazborite da nisu oni neke svete krave, pa da ne
moe da bude ugroena njihova bezbednost. Da li je Antoni reio
da ne brani vie taj deo svog prvobitnog teksta, ne znam. No, vano
je da se ne zaboravi o emu je tu bila re.
Antoni ve due vreme nerazborite karakterie kao ekstremiste
i poduava ih o tome ta je demokratija i zato su oni protiv nje.
196
pristojniji i razboritiji? I kada sam ja to bio nepristojan i nerazborit?

Kako se nita o tome vie ne kae, svrha te reenice jeste jednostavno
da se neto uvredljivo kae o meni i o (iz nekog razloga sada
takozvanoj) drugoj Srbiji. Dakle, Antoni ne moe ni da krene da
pie tekst a da nema neto lino da kae.
Ono to je napisao u tekstu koji sam kritikovao samo je saetak

tih njegovih tvrdnji. Ima smisla, mislim, ponoviti jednu stvar
koja je od znaaja za ovaj konkretan sluaj. Naime, nije nimalo
a ni nikako paranoidno ili paranoino pozivati nosioce vlasti na
odgovornost ako je ugroena bilo ija bezbednost, a posebno ako
je neposredno ugroena bezbednost kritiara istih tih nosilaca
vlasti, posebno time to im je nasilnim inom uskraeno pravo na
slobodno izraavanje. Ne znam ta je fundamentalnije od toga kada
je re o demokratiji i o demokratskom odnosu izmeu graana i,
na primer, demokratski izabranog predsednika drave? U osnovi
demokratije je sloboda misli i izraavanja. Pa je i prirodno ceniti
ne samo uspenost izabranih nosilaca vlasti po tome kolika je
bezbednost, na primer, novinara, ve i pozivati ih na odgovornost
ukoliko se te slobode kre.
I na kraju kljuni argument: odgovornost je utoliko vea ukoliko je
ugroavanje bezbednosti sistematsko. Dakle, ako je odreena grupa,
recimo tzv. druga Srbija ili urednice i saradnici Peanika, ako su
oni sistematski izloeni napadima ili su njima izloeni vie od drugih,
sasvim je na mestu sumnja da oni ija je dunost da se staraju o
bezbednosti svih sistematski manje brinu o bezbednosti ove grupe
ljudi. Budui da nije re o neemu intelektualno komplikovanom,
a i imajui u vidu bogato iskustvo Srbije da se sistematski napadaju
oni koji nisu dovoljno ovo ili ono (recimo, razboriti, patriote, ne
pripadaju prvoj Srbiji ili nisu dovoljno nacionalno isti), dakle
imajui to bogato i runo iskustvo u vidu, sasvim je na mestu sumnja
da su vlasti u Srbiji u najmanju ruku pristrasne kada je re o staranju
za bezbednost pojedinih graana Srbije. Nije pomalo paranoidno
biti toga svestan. Veoma je uvredljivo one koji su toga svesni, to
oseaju na svojoj koi i protiv toga se bune nazivati paranoidnim ili
sklonim paranoji ili ak samo nedovoljno razboritim.
Politika, 06.02.2009.
197
Srpska pravoslavna crkva je, saglasno svojoj misiji i svom

hrianskom uenju, kroz celu istoriju srpskog naroda pozivala
na potovanje moralnih vrednosti, kae vladika Irinej. Na osnovu
ove izjave, kojom se objanjava zato je traena izmena zakona
kojim se zabranjuje diskriminacija, trebalo bi zakljuiti da Srpska
pravoslavna crkva (SPC) misli da taj zakon, u formi u kojoj ga je
predloila vlada, iri nemoral.
Izjava je viestruko zanimljiva. O kojim je moralnim vrednostima
re? Poto se pominju srpski narod, hriansko uenje i istorija
verovatno se misli na hrianske moralne vrednosti, na potovanje
kojih je SPC pozivala srpski narod kroz istoriju. Manje je verovatno
da se eli rei da je SPC, shodno hrianskom uenju, neprestano
pozivala srpski narod na potovanje univerzalnih moralnih
vrednosti. Jo je manje verovatno da je re o pozivanju na potovanje
tradicionalnih, empirijskih, srpskih moralnih vrednosti. Sve ove
moralne vrednosti, meutim, postoje i ini se da se to i prihvata
ovom izjavom. Dakle, postoji empirijski moral, u ovom sluaju
moral srpskog naroda; postoji hrianski moral na ije potovanje
SPC poziva srpski narod; postoje, takoe, drugi empirijski morali
i druga moralna uenja, razliita od morala srpskog naroda i
hrianskog uenja (u tumaenju SPC, valja dodati); a postoji i
univerzalni moral.
SPC se, po ovoj izjavi, obraa srpskom narodu, koji bi, po njoj,
trebalo da potuje hrianske (SPC pravoslavne) moralne vrednosti.
Meutim, do izjave je uopte dolo zato to se SPC obratila srpskim
vlastima, gde bi ovo trebalo shvatiti kao vlasti drave Srbije, da u
zakonu protiv diskriminacije vode rauna o moralnim vrednostima
onako kako ih shvata SPC. Tome su se pridruile i druge tradicionalne
crkve, mada je kasnije dolo do nedoumice da li su se zaista sve
tradicionalne crkve u Srbiji pridruile ovom zahtevu srpskim
vlastima da usklade predlog zakona sa moralnim vrednostima svih
198
Moralne vrednosti i moralna diskriminacija
tih crkava. Na osnovu toga bi trebalo zakljuiti da bi zakon o zabrani

diskriminacije trebalo da se uskladi sa uenjima tradicionalnih
crkava, koja, meutim, i to donekle zbunjuje, nisu ista ak i kada
su hrianska, a pogotovo kada nisu. Pored toga, trebalo bi voditi
rauna i o empirijskim moralima verskih zajednica ili naroda kojima
se crkve obraaju pozivajui ih na potovanje moralnih vrednosti
kojima ih one poduavaju.
Kod ovog poslednjeg bi se mogao zapaziti jedan moda manji, a
moda i vei problem. Naime, srpski moral ili moral drugih naroda,
u svakodnevnom ivotu, razlikuje se od moralnih vrednosti kojima
ih ue njihove crkve. Kolika je ta razlika je empirijsko pitanje. Ovde je
to vano zato to se SPC i druge tradicionalne crkve pozivaju upravo
na svoje sledbenike, a SPC na itav srpski narod, kako bi opravdale
injenicu da se obraaju srpskim vlastima, dakle da bi opravdale
svoj politiki in. No, narodni moral, svaki empirijski moral u stvari,
ne mora nikako da bude isto to i moral koji propoveda jedna ili
druga crkva na osnovu jednog ili drugog tumaenja moralnih uenja
pojedinih vera. Ta razlika izmeu emprijskog morala jednog naroda
ili jedne verske zajednice i tradicionalnog ili trenutnog moralnog
uenja neke crkve se ak i prihvata ovom izjavom, jer se ukazuje
na potrebu da crkva poziva narod da potuje moralne vrednosti,
onakve kakvim ih razume SPC.
ta je, jer je re o politikom inu, od politikog znaaja u bilo
kojoj moralnoj ili pravnoj stvari, a posebno kada je re o moralnim
osnovama zakona protiv diskriminacije? Da bi se na ovo pitanje
odgovorilo, potrebno je ustanoviti na koji bi nain bilo koji zakon, a
posebno upravo ovaj zakon, trebalo da se odnosi prema moralnim
vrednostima? U naelu, zakon, bilo koji zakon, ne bi trebalo da
bude u obavezi da potuje bilo koje empirijske moralne vrednosti, a
ako se ve smatra da bi trebalo da ima neku moralnu zasnovanost,
dakle da bi trebalo da se rukovodi nekim etikim uenjem, imalo
bi najvie smisla da potuje univerzalne moralne vrednosti. to
zaista i zagovaraju oni koji veruju u univerzalnu moralnu vrednost
199
Naime, zakon protiv diskriminacije, pored zatite prava diskriminisanih veina, recimo ena, ima za cilj i zatitu prava diskriminisanih manjina u drutvu. SPC i druge tradicionalne crkve se
pozivaju na politiku injenicu da zastupaju veinu, i to veliku
veinu, smatraju oni, graana i graanki Srbije, zbog ega trae da
srpske vlasti uvae njihove primedbe. No, kada je re o diskriminaciji,
zakon mora da vodi rauna o pravima diskriminisanih, nezavisno
od toga da li su manjina ili veina. I to kako u moralnom tako i u
politikom smislu. to je upravo i cilj etike ljudskih prava.
Ova ili neka druga univerzalna etika, ili skup univerzalnih moralnih
vrednosti, ima za cilj da ustanovi etiku osnovu koja e omoguiti
nekoj veini da prihvati zahtev manjine da se potuju njena prava,
jer svi pripadamo jednoj univerzalnoj zajednici ili smo svi isti po
nekom kriterijumu, koji ima moralni znaaj. Time se otvara politika
mogunost da se, kada je re o diskriminaciji, potuje glas onih
koji su diskriminisani i da se zakonom garantuju i zatite njihova
prava, a i ustanovljuje se moralna osnova da veina to prihvati kao
moralno opravdano, dakle da prihvati da je taj zakon zasnovan na
moralnim vrednostima.
Pored toga, a to je od posebnog znaaja kada je re o moralnoj
osnovi zakona kojim bi trebalo da se ukloni svaka diskriminacija,
pozivanje na univerzalne moralne vrednosti prua mogunost
da se diskriminisane manjine upravo oslobode ne samo pravne
i politike, ve i moralne diskriminacije. I u tome je verovatno
najvee neslaganje izmeu tradicionalnih crkava i zagovornika
univerzalnih moralnih vrednosti. Nije re tek o tome da se zakonom
prava svih ljudi izjednae, ve i da se svi ljudi oslobode moralne
diskriminacije, da se svima prizna pravo na moralno dostojanstvo
nezavisno od toga ko su, kako ive ili u ta veruju.
200
ljudskih prava. Izmeu zalaganja za univerzalne moralne vrednosti

i sadraja zakona protiv diskriminacije postoji izvesna moralna i
politika saglasnost o kojoj ima smisla neto rei.
U gore navedenoj izjavi se kae da se u uklanjanju diskriminacije ne

moe ii dotle da se izgubi razlika izmeu morala i nemorala. Ovo
stanovite, na pojednostavljen nain, zastupaju i predstavnici nekih
politikih partija. Mogu, kae se, ljudi koji imaju drugaiji stil ivota
ili drugaija uverenja da ih praktikuju privatno, ali javni stav prema
njima mora biti da je re o nemoralnom ponaanju. Dakle, zakonom,
ili u svakodnevnom ivotu, mogle bi da se toleriu razlike, u sluaju
da se obezbedi potrebna moralna diskriminacija. Inae, tvrdi se, bila
bi diskriminisana moralna veina. Ovde je re, naravno, ili o veini
koja se pridrava moralnih vrednosti kojima ih ui njihova crkva ili
veini koja se pridrava svojih tradicionalnih moralnih vrednosti.
Dakle, u osnovi otpora predloenom zakonu protiv diskriminacije
jeste zahtev da se zakonom obezbedi moralna diskriminacija.
Upravo protiv toga ustaju zagovornici univerzalnih moralnih
vrednosti, koje se, pravno i politiki, zasnivaju na teoriji o ljudskim
pravima. No, nije ni pravno niti politiki potrebno pozivati se na
univerzalne moralne vrednosti, ili uostalom na bilo koje moralne
vrednosti, kako bi se opravdalo donoenje zakona o zabrani
diskriminacije. Dovoljno je naprosto poi od univerzalnosti
zakonske norme, bar ako se misli na one zakonske norme koje su
u skladu sa idejom vladavine prava. Budui da se vladavina prava
zasniva na ideji jednakosti ljudi pred zakonom, jasno je da zakon
protiv diskriminacije mora da izjednai sve ljude pred zakonom.
Ovde gree SPC i druge tradicionalne crkve. Njihov se prigovor
zasniva na shvatanju, bar ako je suditi po izjavama vladike Irineja,
da je jednake potrebno tretirati jednako, a nejednake nejednako, a o
ovom drugom predlog zakona ne vodi rauna, pa nastaje opasnost
da se zakonom uvodi diskriminacija zato to se nejednaki tretiraju
jednako. Naelo da je pravino nejednake tretirati nejednako je
na mestu, do odreene granice. A granica je tamo gde su svi ljudi
jednaki. to je upravo pretpostavka da bi se uopte donosio zakon
o zabrani diskriminacije. Tano je u mnogim drugim sluajevima
da nejednake ne bi trebalo tretirati jednako, ali kada je re o zakonu
201
Na kraju, moe da izgleda da je neopravdano razdvajanje prava i

morala. Ono je, u stvari, korisno. Pored ostalog, time se omoguuje
i razdvajanje crkve od drave. Intervencija tradicionalnih crkava u
ovoj i u mnogim drugim stvarima ukazuje upravo na potrebu da
se razdvoje moralne od pravnih normi. SPC i druge crkve mogu da
pozivaju svoje sledbenike da potuju moralne vrednosti onako kako
ih njihove vere ue ili onako kako te crkve ta uenja tumae. Moral
se razlikuje od zakona po tome to se moralne norme prihvataju
i ljudi se na njihovo potovanje primoravaju na decentralizovan
nain. Zakon je, naravno, norma koja se primenjuje dravnom,
centralizovanom, monopolisanom prinudom. Ova je razlika od
velike vanosti kako za moralni tako i za pravni razvoj nekog
drutva, politike zajednice ili drave. Crkve mogu slobodno da
pozivaju svoje sledbenike da potuju moralne vrednosti onako kako
ih interpretira neka crkva, ali oni pred zakonom nisu obavezni da
to ine. Neko moe da smatra da je neko ponaanje nemoralno, ali
zakon mora da titi pravo svakoga da dostojanstveno ivi u skladu
sa svojim moralnim shvatanjima.
Pokuaj tradicionalnih crkava da ubede vlasti da ozakone upravo
njihova shvatanja o moralnim vrednostima u neskladu je sa naelom
o razdvajanju crkve od drave upravo zbog toga to je to poziv na
moralnu diskriminaciju. Opasnosti pravne, drutvene i politike
koje iz toga slede su upravo bile jedan od kljunih razloga zato
je dolo do razdvajanja crkava od drave. To je gotovo svuda
nedovren proces. Jedan od razloga je i taj to se dozvoljava verska
diskriminacija, i kada je re o netradicionalnim crkvama i kada je
re o konkurenciji unutar pojedinih crkava, a konano i kada je re
o verskim inovacijama, dakle o mogunosti da se osnivaju nove
crkve. Tako se privileguju tradicionalne crkve, ili nacionalne crkve,
ili dravne crkve. Iz te verske diskriminacije potiu i zalaganja, u
ovom sluaju tradicionalnih crkava, i za druge oblike diskriminacija.
202
protiv diskriminacije, cilj je upravo da se svi, bez izuzetka, tretiraju

jednako.
Vano je, dakle, ukazati na to da za takav poloaj i ulogu crkava nema

ni moralnih niti pravnih opravdanja. Politiki uticaj je, meutim,
oigledan.
Ponekad se posebni moralni poziv hrianskih crkava opravdava
tvrdnjom da je alternativa moralni nihilizam. esto se navodi
misao da ako je Bog mrtav (ili Boga nema), sve je dozvoljeno.
Ovo, naravno, ne sledi. Kao kritika utilitaristike etike, emu
ponekad slui, to ne stoji, a ne stoji ni kao kritika etike ili moralne
teorije uopte. Zapravo, etike i pravne norme imaju racionalno
opravdanje, nikakav drugi autoritet nije potreban. Diskriminacija
nije ni moralna niti bi trebalo da bude zakonski opravdana i
dozvoljena, ma koliko nihilistiki to nekoj crkvi zvualo.
Peanik.net, 09.03.2009.
Komunistika zavera
Na sajtu Srpske pravoslavne crkve (SPC) je objavljeno razjanjenje
stavova tradicionalnih crkava i verskih zajednica o Predlogu
zakona o zabrani diskriminacije. Ovo je neuobiajeno zbog toga
to primedbe koje su oni dostavili vladi nisu objavljene, to bi bilo
prirodnije. Ovako nije jasno ta se tano razjanjava, budui da
stavove ne znamo. Pored toga, po tome kako je pisano, ovo nije
razjanjenje, ve polemika. Pri tome se koriste retorika sredstva
koja su najmanje prikladna kada se raspravlja o potrebi da se
zabrani diskriminacija.
Najpre se kritike ponaanja crkava odbijaju kao klevete i dezinformacije. Potpuno je nejasno ta to razjanjava, a ostavlja se
203
Potom se nagaa o motivima autora zakonskog predloga:

Dosadanji tekst predloga kao da je bio pisan da omogui
zloupotrebu sudova, dravnih organa i meunarodnih instanci
radi prisilnog sprovoenja interesa pojedinih interesnih grupa u
sluajevima kada doe do kolizije zatienih prava ili kada postoji
legitiman interes za diferenciran tretman. ta se time razjanjava?
Koji su motivi onih koji su uticali na sadraj predloga zakona. ta
je problematino u tim motivima (ne kae se kako crkve znaju
koji su motivi tih nedefinisanih interesnih grupa; komunisti su
takoe smatrali da imaju neposredan uvid u tue motive, posebno
pojedinih interesnih grupa, zaverenika protiv drutvenih interesa)?
To to oni koji se oseaju diskriminisanima ele da se to zakonom
zabrani, kako bi mogli, ako se zakon usvoji, da trae zatitu na
sudu, domaem ili stranom. to je, naravno, razlog zbog kojeg
204
neprijatan utisak da crkve nisu spremne da odgovaraju na kritike.

Potom se ide jedan korak dalje u diskriminaciji kritiara, jer se kae:
Agresivna reakcija na konstruktivan pristup tradicionalnih Crkava
i verskih zajednica odaje ostatke komunistike ideologije, udruene
sa pokuajem da se kroz zabranu pravljenja razlike u priznavanju
i zatiti osnovnih prava u red osnovnih prava prokrijumare prava
koja ni meunarodna praksa, ni Ustav i dravne vrednosti Srbije, ni
zakoni Srbije ne priznaju. ta se ovim razjanjava? Pretpostavimo
da tekst odaje ostatke komunistike ideologije (komunisti su
imali obiaj da govore o ostacima poraene ideologije), protiv
koje bi, uzgred, takoe trebalo da je zabranjena diskriminacija
ta je u tome to se zastupa pogreno? Potom se govori o tome da
su se ti ostaci udruili sa pokuajima, zaverili su se dakle, i ele
da prokrijumare prava na koja zapravo nemaju pravo (dakle da
tee da se zatite od diskriminacije u stvarima u kojima bi zapravo,
po crkvama, trebalo da budu diskriminisani), ali se ne kae o kojim
je tano pravima re? Trebalo bi da je dovoljno da to predlau oni
koje crkve nepogreivo otkrivaju kao komuniste, pa da je jasno da
se oni bave krijumarenjem neega to je ve due vreme u javnoj
raspravi, pa nema potrebe ni rei o emu je zapravo re.
se taj zakon, svaki zakon, donosi. Kako bi se na taj nain mogli

zloupotrebiti sudovi, ne razjanjava se.
Za razliku od tih interesnih grupa koje bi da ne budu diskriminisane, crkve se zalau za to da se zakonom zatite legitimni
interesi za diferenciran pristup. To se opravdava na sledei nain:
Neprihvatljivo je uvoenje na mala vrata, mimo neposredne
panje javnosti i zakonodavnog tela, takvih prava, kojima
se vreaju javni moral, verska uverenja, osnovne drutvene
vrednosti, kao i meunarodnim aktima, Ustavom i zakonima
Srbije garantovano pravo na dostojanstvo linosti i na potovanje
privatnog i porodinog ivota. I ovo nita ne razjanjava, jer se
ne kae na koje se tano odredbe zakona to odnosi. tavie, na
poetku ove reenice iznose se dve netanosti: da se neto uvodi
na mala vrata i da se to ini mimo neposredne panje javnosti i
zakonodavnog tela. Kako je re o predlogu zakona, to nikako ne
moe da se uvede mimo zakonodavnog tela, a predlog zakona
je bio na javnoj raspravi vie meseci. Kada se tako pone reenica,
malo je verovatno da e njen drugi deo biti istinitiji. Ali, valja
saekati objavljivanje, ako do toga doe, primedbi crkava, jer bi
se inae pozivanje na diferenciran pristup moglo razumeti kao
odbrana odreenih oblika diskriminacije.
Tek se u poslednjem pasusu ovoga Razjanjenja neto konkretnije
kae o samom predlogu zakona. Jedan od drastinih primera
slabosti i suvinosti mnogih odredaba dosadanjeg Predloga jeste
lan 18, koji sadri zabranu diskriminacije po osnovu vere, a koji
sutinski suava tu zabranu u odnosu na onu ve sadranu u
Zakonu o Crkvama i verskim zajednicama. Ne daju se dokazi za
ovu tvrdnju, ali je za pretpostaviti da se oni nalaze u primedbama
dostavljenim vladi. Ovim se bar razjanjava jedna stvar: crkve
se ipak brinu za svoje interese, kao i sve druge interesne grupe.
Uostalom, kao to je bio sluaj i sa komunistima.
Peanik.net, 12.03.2009.
205
Raspravu o diskriminaciji valja nastaviti, jer bi to moglo da bude

viestruko korisno. Ovde e biti rei o nekim pogrenim stavovima
iznesenim do sada.
Bar jedan uesnik, i bar jedan novinski napis, izneli su primer
koji bi trebalo da ukae na postojanje moralne diskriminacije do
koje bi moglo da dovede usvajanje ovoga zakona. Naime, ta je
obaveza lekara kome vera nalae da ne vri abortuse? Da li bi se
lekar mogao pozvati na prigovor savesti? U ovom primeru, to je
posebno zanimljivo, sve je pogreno. Lekar, naime, ne moe da
bude obavezan da obavi operaciju abortusa, jer to moe samo lekar
koji je za to obuen. Izbor obuke je, naravno, lina stvar. Dakle,
neko ko je izabrao da bude hirurg specijalizovan za abortuse,
svakako je sebe doveo u neprijatan profesionalni, mada ne i
moralni, poloaj ukoliko mu savest ne dozvoljava da te hirurke
zahvate vri. Uzmimo, meutim, naizgled tei sluaj: savest se tom
hirurgu probudila tek kada je poeo da se bavi hirurkim poslom.
Zar nije, u tom sluaju, pogreno da se od njega ili nje trai da
i dalje vri te operacije? Takav bi, meutim, zahtev mogao da
postoji samo ukoliko bi on ili ona nastavili da se bave tim poslom.
Budui da je obavljanje toga kao i svakog drugog posla ugovorna,
a ne zakonska obaveza, takva prinuda koja stavlja na probu savest
hirurga ne moe da postoji20.
Uzmimo, ipak, zaista tei sluaj. Lekar polae Hipokratovu zakletvu, a savest mu nalae, zato jer je vernik, da nekim pacijentima
uskrauje strunu pomo. Uzmimo da je re o osobi koja zaista
veruje u moralnu zasnovanost profesionalne zakletve i koja takoe
veruje da ima moralnu obavezu da tu profesionalnu dunost ne
20 Drugaije stoji stvar sa, na primer, optom vojnom obavezom, gde zakon stavlja na
probu savest ljudi. Ovo ne predstavlja problem za tradicionalne crkve, budui da one ne
pozivaju na nesluenje. vojske, a u jednom smo posebno neprijatnom sluaju saznali da
jedna tradicionalna crkva tradicionalno blagosilja ljude koji se laaju oruja i stvaraju
jedinice pod nazivom korpioni.
206
Pogreke: moralne, logike i druge
izvava. Ta se osoba suoava sa moralnom dilemom. Postoje sporovi

o tome koliko su te dileme realne, ali je jasno da njih ne proizvode
zakoni. Uostalom, sa jo veom moralnom dilemom se suoava
osoba koja se odluuje da prekine trudnou. Zakoni bi trebalo da
ne stvaraju moralne dileme i da ne oteavaju njihovo razreavanje,
ali niti mogu niti bi trebalo da imaju za cilj da ih razree21.
U raspravi je posveeno mnogo panje obavezama tradicionalnih
crkava prema homoseksualcima. Ako bi ovi drugi imali odreena
prava, stvorena zakonom, da li bi to crkvama stvaralo nove
obaveze, i to takve koje se kose sa njihovim moralnim uenjima?
Recimo, da li bi zakon obavezao crkve da neke svoje usluge
nude i homoseksualcima, mada im to pravila vere i samih crkava
zabranjuju? Ovo bi moglo da bude problem ukoliko bi to bile
dravne crkve, dakle ukoliko crkve i drava ne bi bile razdvojene.
No, usluge o kojima je re nudi drava, pod uslovima pod kojima ih
nudi, tako da se crkve ne suoavaju sa tim problemom. Da bi neki
par sklopio brak, potrebno je da je to u skladu sa zakonom, crkva nije
neophodna. Problem, meutim, postoji, ili bi u budunosti mogao
da postoji, u meri u kojoj izmeu tradicionalne crkve i dravne
crkve postoji odreeno preklapanje, jer bi tada crkve vrile usluge
za raun drave.
Ili ako to preklapanje postoji izmeu tradicionalne i nacionalne
crkve. U ovom poslednjem sluaju, demokratija bi mogla da
predstavlja problem za takve crkve, a moe da postane i njihova
rtva. Da bi se to videlo, uzmimo pozivanje tradicionalnih crkava,
u njihovom najnovijem Koncentrisanom predlogu, na verska
uverenja 95% graana Srbije, koji su se na poslednjem popisu
izjasnili da su jedne ili druge tradicionalne vere. Iz toga uopte ne
sledi, ni logiki a pogotovo ne injenino, da se svi oni slau sa
sasvim konkretnim moralnim, verskim, saznajnim stavovima
tradicionalnih crkava u nekoj sasvim specifinoj stvari. Uzmimo
21 O moralnim dilemama je literatura ogromna. Moda je najbolji rad R. Barcan
Marcus, Moral Dilemmas and Consistency, Journal of Philosophy 77(1980): 121-136.
207
tavie, uopte nije tano da to to 95% graana pripada nekoj

veri valja razumeti tako da oni prihvataju trenutno tumaenje
vere, i njenih moralnih naela, koje nude trenutni predstavnici
tradicionalnih crkava. Ovo i zato to se stavovi crkava o svim, a ne
samo moralnim, pitanjima menjaju i nastavie da se menjaju. Ono
to posebno razoarava u ovoj intervenciji tradicionalnih crkava
jeste to se ostavlja utisak (nije jasno koliko je on taan, jer bi
trebalo poznavati stanje u crkvama mnogo bolje nego to je javno
dostupno) da u tradicionalnim crkvama u Srbiji ne postoji saznanje
da je potrebno da se vodi rasprava o tome jesu li njihova shvatanja
o, na primer, javnom moralu u skladu sa njegovom evolucijom
u modernim drutvima. Svakako, retorika kojom se crkve slue
deluje, blago reeno, zastarelo.
Pozivanje na 95% graana sugerie da oni imaju odreenu posebnu teinu u demokratskom drutvu. To je mnogostruko pogreno.
Najpre, to je od znaaja kada se glasa, jer to obavezuje predstavnike.
No, crkve nisu, bar ne veina njih, demokratske ustanove. Uopte
nije mogue rei da su crkve ovlaene da politiki predstavljaju
svoje vernike. Kada tee da utiu na sadrinu nekog zakona, kao to
je sada sluaj, one delaju kao i svaka druga nevladina organizacija.
Da li imaju vie zaposlenih od veine nevladinih organizacija, to
je emprijsko pitanje, kao to je i ono da li imaju vie sledbenika
od, na primer, onih nevladinih organizacija koje zastupaju ljudska
prava.
No, sa demokratske take gledita, brojevi su vani samo ukoliko je
prihvaeno pravilo da se u nekoj stvari odluuje veinom. Sasvim
je, meutim, demokratski odluivati i sa nekom kvalifikovanom
208
primer koji je za crkve, iz nekog razloga, od toliko velikog znaaja

da se praktino svi prigovori odnose na njega: uzmimo, dakle, da
homoseksualci ele da organizuju paradu u centru grada. Sasvim
je mogue, a moe se i proveriti istraivanjem javnog mnenja, da se
tome ne bi protivilo 95% graana.
veinom, u kom sluaju odluka zavisi od manjine, kao na primer

kada se odluuje o osnovnim individualnim pravima i slobodama,
to je i razlog da se ustavi, kojima se ta materija i regulie, obino
izglasavaju kvalifikovanom veinom jedne ili druge vrste. No,
demokratski je odluivati i samo jednim glasom. to je razlog da
se, opet obino u ustavima, utvruje ne mali broj sluajeva, obino
od najvee vanosti za graane, gde veina, koliko god da je velika,
ne moe da nadglasa manjinu, pa ni jednu jedinu osobu. Ovo, na
alost, gotovo rutinski zaboravljaju ak i zastupnici demokratije u
Srbiji.
Dau opet jedan primer. Poznat je predlog od pre dvadesetak
godina o humanom preseljenju etnikih grupa. Ovo je mogue
razumeti i kao cinizam, budui da se politiki cilj, preseljenje,
kasnije najee nazivano etnikim ienjem, opravdava kao
humano. No, uzmimo da neko misli da je to mogue izvesti
demokratskim putem ovako; recimo, dve se vlade dogovore da
razmene stanovnitvo, i pretpostavimo da se sa tim slau veine
u obema zemljama. Da li je to demokratski? Odgovor je negativan.
U toj stvari, dakle u stvari selidbe, relevantna je samo osoba, svaka
pojedinano, o ijoj je selidbi re. Ne postoji pravo demokratske
odluke veinom da se neko preseli. Mnogi zakoni, u mnogim
zemljama, na mnoge naine, kre individualna prava, ali to se uvek
mora opravdavati, ili bi bar bilo potrebno opravdavati, to ne znai
da je zaista i opravdano, kao izuzetak, a ne kao naelo. Inae, u
naelu, glas jedne osobe je jai od glasa svih ostalih, kada je re o
individualnim pravima i slobodama.
Ovo je pogotovo tako kada je re o bilo kom obliku diskriminacije.
Budui da toga u Srbiji ima toliko mnogo, potpuno je neshvatljivo
da se itava rasprava vodi o diskriminaciji ljudi na osnovu njihovog
individualnog stila ivota. No, svejedno, kada je re o diskriminaciji,
potrebno je voditi rauna o interesima diskriminisanih, a ne o
interesima onih koji bi da diskriminiu, ma kolika veina da su.
209
U nekim odgovorima crkava se nagovetava da bi usvajanje predloenog zakona o zabrani diskriminacije moglo da izazove drutvene
sukobe. Uzmimo da to crkve ne prete nego predviaju. Koliko je to
tano, videe se. No, iz iskustva znamo da diskriminacija dovodi do
jedne ili druge vrste sukoba, a i do moralnog nazadovanja zajednice.
Peanik.net, 16.03.2009.
210
Na kraju je potrebno rei da je posebno neprijatno to to se crkve

pozivaju na veinu da bi obavezale manjine da potuju moralne
i druge interese veine. Svako ko pripada bilo kojoj manjini, po
praktino bilo kom osnovu, gotovo svuda, a posebno u Srbiji, zna
da to mora da ini i da e morati da nastavi da u svakom asu
bude svestan razlike izmeu veine i manjine kakav god zakon
da se izglasa. Intervencija tradicionalnih crkava je samo poveala
saznanje o potrebi da se te implicitne diskriminacije zasnovane
na odnosu moi bude konstantno svestan. Ono to je kljuno kod
diskriminacije i potovanja individualnih prava i sloboda jeste
da li je veina svesna da ima moralnu obavezu da uvai da sve
manjine, po svim osnovama, imaju jednaka prava i da ne mogu
da budu diskriminisane od strane veine? To ide dotle da se ak
ni jednoglasnom odlukom ne moe opravdati diskriminacija. Ne
samo da veina ne moe da uvede, na primer, ropstvo niko ne
moe ni samoga sebe da proda u ropstvo. A to vai i za sve druge
oblike diskriminacije. Ne postoji pravo da se diskriminie i niko se
ne moe odrei prava da ne bude diskriminisan.
Pamenje i oekivanja
Ovakve krize se ne sea ni Krkobabi. To je moda tano, ali ne
zato to gore krize od ove nije bilo. Ona od 1991. do 1994. je bila
daleko gora, bar do sada (hiperinflacija, ogroman pad proizvodnje,
bankrotstvo bankarskog sistema, moratorijum na strana dugovanja,
sankcije). Ako slabo pamti najstariji lan vlade, nije jasno zato je
pamenje otkazalo mlaima.
Nismo uli upozorenja ni kod kue niti iz inostranstva od svih tih
eksperata, kae predsednik drave. Ne mogu nikako da shvatim emu
slui ta, recimo tako, arogancija? Najpre, to se ne oekuje od nekoga
ko obavlja javnu funakciju, a potom, to nije tano. Zapravo, moda je
tano da nisu uli, ali to je zato to nisu sluali. Ali ne zato to niko nije
govorio i upozoravao. I u Srbiji i u svetu i o Srbiji i o svetu.
No, seanje nije toliko vano u ovoj stvari. Mnogo je vanije pitanje
zato vlada nije oekivala i upozoravala? Jer za to uopte nije bilo
potrebno da pamti. Dovoljno je bilo postaviti pitanje ta ako poskupe
krediti ili ih naprosto ne bude? A bilo je razloga da se to pitanje
postavi. Ostavimo po strani domae ekonomiste koji su to pitanje
postavljali, jer ko njih slua? Mnogi strani ekonomisti, meu njima
i MMF, nisu samo upozoravali ve su i raunali kako bi izgledalo
prilagoavanje privrede na smanjenu ponudu stranih finansijskih
sredstava. Predvianja su bila da e se morati initi upravo ono to
se sada mora initi: smanjiti potronja.
Zato je uopte trebalo postavljati to pitanje? Zato to je deficit na
tekuem raunu bilansa plaanja bio sve vei i rast stranog duga je
bio neodriv. ta znai neodriv? Znai da on raste bre od bruto
domaeg proizvoda kojeg strani dug, na kraju krajeva, tereti. to
znai da se u nekom asu vie nee moi finansirati. A taj as moe
da doe i pre nego to tekua kretanja sugeriu, ukoliko se poveaju
kamate, dakle poskupi dug, ili depresira dinar, dakle smanji BDP u
stranom novcu.
211
Dobro, ali ta je sa oekivanjima? Jer kod ove stvari sa odrivou

platnog bilansa nije vano pamenje, nego su vana oekivanja. Nije
se valjda oekivalo da bi se sa takvim kretanjima u spoljnoj razmeni
moglo nastaviti u nedogled? Kao to se nije moglo oekivati da kurs
dinara bude stabilan ili da ak jaa nezavisno od toga to obaveze
prema inostranstvu rastu mnogo bre nego to raste sposobnost
da se one izvravaju, kako god da se ta sposobnost odredi. Dakle,
moralo se oekivati da e dinar depresirati, da e kamatne stope
nastaviti da rastu, da e iz oba ta razloga znaajno porasti obaveze
po stranim dugovima, to je sve trebalo da kae centralna banka,
i da e znaajno morati da se smanji potronja, lina i javna, kako
bi se te poveane obaveze izvravale, o emu je trebalo da obavesti
ministarstvo finansija. A to sve zajedno znai da e se morati ui u
recesiju.
Ono to se moe prigovoriti ekspertima jeste oekivanje da sve
to oni na vlasti vide. Oekivalo se da e posle pobede na izborima
u maju 2008. vlada znaajno smanjiti javnu potronju, reformisati
javni sektor i iz osnova korigovati itavu privrednu politiku. Jer se
zbog toga odravaju izbori: da se dobije mandat da se obezbedi
stabilnost i rast privrede. (Naravno i sve ono to se obeavalo u
vezi sa Evropskom unijom, ali o tome ovde sada nije re.) Umesto
toga je dodatno poveana javna potronja, mada su, ne mogu da ne
podsetim, eksperti upozoravali. No, oekivanja su bila da dolazi
vreme socijalne pravde i boljeg ivota za sve.
Ta oekivanja su bila nerealna, a obeanja neostvariva. Ono emu
se srpske vlasti nadaju u ovom asu jeste da se niko ne sea ni
da je privreda bila destabilizovana, ni da su mere vlade, posebno
212
Pravo pitanje, znai, nije zato Tadi i vlada nisu sluali eksperte, ve
zato nisu videli da je stabilnost privrede neodriva? Ima nekog smisla
da predsednik drave, koji inae i nema nikakve ingerencije u oblasti
privrede, pa ne mora da se time bavi, to ne znai da ne bi trebalo da ita
i slua, dakle ima smisla da on pita vladu, a ne eksperte kada ih ve ne
ceni, zato mu nije rekla? ta je odgovor? Da je vladu izdalo pamenje.
kod rebalansa budeta posle izbora, podstakle inflaciju, ali ni da je

obeavana socijalna pravda. Od javnosti se zahteva da sve to zaboravi,
kao to su politiari zaboravili ta se dogaalo devedesetih godina
prologa veka, a mogli su da se prisete i krize poetkom osamdesetih,
pa se dakle sada od javnosti trai da prilagodi oekivanja veoma
pogoranim uslovima. Sve bi to bilo sasvim neuverljivo da do krize
nije dolo usled rasula u svetskim finansijama. Samo ta injenica
donekle odrava politiku stabilnost.
Ali, taj uzrok je doao i proao. Ne moe se oekivati da se sve
objasni nezapamenom krizom i zaboravom izbornih obeanja.
Jer sve posledice koje sada nastaju ili se mogu oekivati moraju se
pripisati merama koje preduzimaju domae vlasti. A one su takve da
se neverovatnom brzinom uruava poverenje u sposobnost svih ljudi
na vlasti. Gubitak pamenja moe da pomogne samo donekle, posle
je potrebno suoiti se sa neispunjenim oekivanjima ili sa rastuim
razoarenjem.
ta javnost moe da oekuje? Jedno je da ove vlasti nisu dorasle
problemima sa kojima se suoavaju. Drugo je da joj nema oigledne
zamene. Tako je bilo, ako neko eli da prizove u pomo seanje, sa
svakom privrednom krizom ve tridesetak godina.
Peanik.net, 01.04.2009.
213
Po mom miljenju, rasizam u poznatom navodu iz najnovije knjige

Dobrice osia ne treba nikoga da zaprepasti. Etniki nacionalizam
je jedan vid rasizma. Taj je rasizam veoma rasprostranjen, samo
to uljudnost u mnogim drutvima zahteva jedan ili drugi vid
samokontrole. No, ima li nekoga ko se iznenadi kada se on u Srbiji
otvoreno izraava? Pa itava se javna rasprava, gotovo o bilo emu,
zasniva na etnikom nacionalizmu, ve nekoliko decenija. U njoj
osi ima istaknuto mesto, a znaajan su doprinos dali i toliki
intelektualci. To je naprosto deo svakodnevne javne i svake druge
komunikacije.
Rasizam je shvatanje o moralnoj hijerarhiji ljudi razliitog etnikog
porekla. Tamo gde se etninost odreuje bioloki, ili kvazibiloloki,
moralni je rasizam najistiji. Druge vrste rasizma polaze od
moralne superiornosti kulture, civilizacije, naina ivota, verske
pripadnosti, jezika ak, ili ve nekog drugog svojstva po kojem se
definie kolektivni identitet ili identitet pojedinaca kao pripadnika,
lanova jednog naroda. Taj se etniki identitet shvata kao kolektivno
moralno svojstvo i podloan je uspostavljanju moralne hijerarhije.
Rasizam, dakle, koji se ovim navodom izraava, nije nita neobino,
zapravo je banalan.
Zapanjuje, meutim, koliko besmislenosti moe da sadri jedna
jedina reenica. Pie dakle: Taj socijalni, politiki i moralni talog
tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i
Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg,
najprosveenijeg balkanskog naroda srpskog naroda.
ta je to moralni talog? A isto pitanje vai i za socijalni i politiki
talog. Nije nemogue da se eli rei da postoje vie ili manje
moralni narodi, s tim da je talog, moglo bi se pretpostaviti, narod
koji je najmanje moralan. Trebalo bi, u stvari, razumeti da je re
o nemoralnom narodu, ali to se verovatno doima kao nedovoljno
214
Talog
ekspresivno; moralni talog izraava potrebnu emociju autora: on

se gnua nad moralom, zapravo nemoralom toga naroda. Jedino
to se dodatno eli rei da je to neto to je tom narodu svojstveno,
to se nekako u njemu nataloilo, kao moral toga naroda, to je
naravno za dodatnu osudu, zapravo za moralnu diskvalifikaciju.
I to jednu pogrenu tvrdnju, da je neki narod nemoralan, da
neki narod uopte moe da bude nemoralan jer mu je to etnika
karakteristika, ini besmislenom, jer se tvrdi da je nemoral tome
narodu zapravo njegov moral.
Isto se moe rei i za socijalni i politiki talog. Socijalni talog se
ne moe razumeti ni kao da znai suprotno od onoga to se kae,
kao u sluaju moralnog, to e rei nemoralnog taloga. Jer nema
smisla govoriti o nesocijalnom narodu. Ili o nepolitikom narodu.
Mogla bi se moda nai neka slina karakterizacija radnike klase
kod Karla Marksa, a i kod drugih socijalnih pisaca, koji su na taj
nain hteli da ukau na neljudske uslove u kojima se mogu nai
siromani, neobrazovani, razvlaeni i obespravljeni. Ljudska
stoka, kako se to ponekad u tom kontekstu govorilo. Tu, meutim,
nije bila re o moralnoj ili drutvenoj osudi tih ljudi, ve onih drugih
koji su predstavljali socijalnu i politiku (a pre svega bogatu) elitu.
U ovom se navodu, pak, ne govori o siromanima i obespravljenima,
ve se jedan narod osuuje za socijalnu i politiku niskost. Izrie se
zgraavanje nad nainom na koji on socijalno i politiki ivi. to je
bez sumnje uvredljivo, ali na neki besmislen nain, jer je potpuno
nejasno ta se zaista eli rei, konstatovati, a jo manje objasniti?
Naprosto zato to se moral ne taloi i ne sadri talog, ni bukvalno
niti metaforiki, a jo se manje to moe rei za drutvo i za politiku.
Moralni je talog metafora, ali besmislena, dok su socijalni i politiki
talozi naprosto nemetaforine, neposredne besmislice.
Besmisleno je i ono to se kae o srpskom narodu. To je najlake videti po tome to se on karakterie kao superiorniji od
svih balkanskih naroda po demokratinosti, prosveenosti i
civilizovanosti. Koji su to balkanski narodi? Recimo da su to oni
215
Ne pominjem druge balkanske narode, kao to su rumunski,

hrvatski i slovenaki, jer oni i nisu samo balkanski, po politikoj
geografiji. Kao to to nije ni srpski narod. To su, jednim delom, i
srednjoevropski narodi. Naravno, ako bismo hteli da uzmemo u
obzir i sve druge mogue odrednice iz politike geografije, balkanski
narodi su i mediteranski i crnomorski i, naravno, evropski. Tako
da je i ta odrednica balkanskih naroda prilino besmislena, sve
dok se precizno ne odredi. No, kako god da se odredi, ne moe se
izgubiti iz vida da je srpski narod heterogen, bar u tom smislu da
je balkanski i srednjoevropski. Tako da je teko videti kako bi se on
uopte mogao uporeivati sa balkanskim narodima, a o tome koji
bi bio ishod tih poreenja i da ne govorimo.
Kada bi se ta empirijska poreenja vrila, ta bi se tano poredilo?
Moe se, naime, postaviti pitanje na koga se tano misli kada se
216
koji ive na balkanskom poluostrvu, recimo grki, bugarski,

crnogorski, albanski, makedonski. Kada je re o moralnom i drugom
talogu, budui da je re o neemu to ne moe imati smisla, nije
ni potrebno pitati se koje su mu karakteristike. No, kada je re o
demokratinosti, prosveenosti i civilizovanosti, to su empirijske
karakteristike, te je prirodno oekivati da se one svakako mogu
relativno precizno odrediti i porediti. Na primer, po emu je srpski
narod demokratiniji, prosveeniji i civilizovaniji od grkog? Bilo bi
zanimljivo znati na koje pokazatelje ovih svojstava se misli i kako
je izvreno poreenje. Namerno uzimam za primer grki narod, jer
ako bih, recimo, pitao po emu je srpski narod ispred bugarskog
naroda, mnogi bi itaoci mogli automatski da reaguju u smislu da
je to jasno samo po sebi, da to uopte nije potrebno dokazivati.
No, slutim da nije tako u sluaju grkog naroda. Naravno, ne bi
imalo smisla pitati zato su makedonski i crnogorski narodi gori
od srpskog po navedenim kriterijumima, jer bi to moglo da izazove
ak podsmeh, jer je to jasno kao beli dan prvo nisu narodi, a
potom su takvi narodi... O albanskom, pak, dovoljno govori sama
navedena reenica.
kae da je neki, recimo srpski, narod, na primer, prosveen ili

civilizovan ili demokratian? Ovo je vano, jer bi se time odredili
podaci koje valja prikupiti da bi se eljeno poreenje izvrilo. Da li
je re o savremenoj generaciji ili ak o trenutnom stanju stvari, ili
se misli na celokupnu istoriju ili moda samo na noviju istoriju ili,
konano, samo na vreme kada su narodi koji se ele porediti imali
dravu? Jo vanije od toga, trebalo bi odrediti ta je ono to se
moe pripisati samom narodu, a ta nekim drugim uticajima. Ovde
bi se postavila daleko najvea prepreka: ta se naime podrazumeva
pod narodom i njegovim istorijskim kontinuitetom, istorijskim u
tom smislu da je on akter te istorije? ta, meutim, ako tog aktera
nema i ako se zbog toga ne moe ustanoviti postojanje istorijskog
kontinuiteta (koji i inae ne mora da postoji)? Jer jedno je narod kao
lik, recimo glavni lik, u nekom literarnom delu, a drugo je narod
kao akter u naunoj istoriji. Ovo naroito moe da bude problem
ako se tom akteru pripisuju svojstva koja podrazumevaju znaajan
stepen homogenosti. Recimo, da pripadnici naroda imaju identitet
samo ukoliko su pripadnici naroda, jer je on taj koji svoj identitet
prenosi na svoje lanove. Kolektivni identitet se moe definisati
na vie naina, ali etnika definicija obino u sredite stavlja neku
moralnu specifinost i homogenost. Tako da, na primer, Boris Tadi,
koji je veliki pobornik postojanja srpskog kolektivnog, etnikog
identiteta, ne bi imao identitet ukoliko narod kome pripada ne bi
imao identitet. to je, naravno, besmisleno, ak i da ideja etnikog
identiteta nije liena smisla, kao to jeste. Jer niti se moe nai ta
moralna specifinost, niti je re o homogenom svojstvu koje ostaje
nepromenjeno iz generacije u generaciju i isto je svuda gde jedan
narod ivi recimo na Balkanu ili u srednjoj Evropi.
Ne bi, takoe, trebalo prevideti kako se odreuje sam Balkan, u
socijalnom i kulturnom smislu. Naime, ni onaj balkanski narod
koji je najprosveeniji, najcivilizovaniji i najdemokratskiji nije ba
visoko na etnikim i rasnim lestvicama, jer pripada tribalnom,
varvarskom Balkanu. U optem besmislu ove reenice, nije udno
da i ovo o tribalnom i varvarskom Balkanu nije najjasnije napisano.
217
Na kraju, ima smisla videti kako bi trebalo razumeti onaj deo

reenice koji je naizgled sasvim nedvosmislen. Naime, kae se da
je moralni talog uzeo za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u
borbi protiv moralno i na svaki drugi nain daleko superiornijeg
srpskog naroda. ta se time tano kae? Da je to neprirodno
saveznitvo. Ali ostaje potpuno nejasno kako je ono sklopljeno?
Kako je to moralni talog mogao da uzme za saveznika Ameriku i
Evropsku uniju? eli li se rei da su i oni socijalni, politiki i moralni
talog? To bi bilo logino, ali nije jasno zato se onda superiornost
srpskog naroda ograniava na tribalni i varvarski Balkan? Moglo
bi da se razume da je srpski narod moralno superioran svakom
narodu, pa i amerikom i narodima Evropske unije, ali ne, on je po
prosveenosti, demokratinosti i civilizovanosti superioran samo
na tribalnom i varvarskom Balkanu. Onda to nema smisla, jer bi
podrazumevalo da su ameriki i narodi Evropske unije prosveeniji,
civilizovaniji i demokratiniji, ali su u moralnom smislu talog. to
je besmisleno, ali to ne znai da tako ne misli poprilian broj ljudi,
pa i intelektualaca.
Eto, sve to u jednoj jedinoj reenici.
Peanik.net, 16.04.2009.
218
Budui da je re o moralnom i drugom talogu, jasno je da je

tribalizam i varvarizam znaajna karakteristika balkanskih naroda.
Meu njima je srpski narod najprosveeniji, najdemokratskiji i
najcivilizovaniji. to se moe shvatiti tako da je on to, zato to to, u
stvari, nije. Tako da je zbrka kompletna.
Miljenje o secesiji
ta bi moglo da bude miljenje Meunarodnog suda u Hagu o
secesiji Kosova? To zavisi od toga kako e ovaj sud razumeti ta ga
se pita. Prvobitno je bilo reeno da bi pitanje trebalo shvatiti veoma
usko: da li je jednostrano proglaenje nezavisnosti Kosova u skladu
sa meunarodnim pravom? To je kao pitanje da li je neko nainio
prekraj ako je pretrao ulicu dok je na semaforu bilo crveno svetlo.
Sada se, izgleda, ipak oekuje da sud razmotri i opravdanost razloga
za odluku o secesiji. Ovo se moe zakljuiti iz izjava pojedinih
pravnih savetnika, a i po tome koliki i kakav je materijal predat sudu.
Sud bi, dakle, trebalo ne samo da odgovori na pitanje, da ponovo
upotrebim prethodno poreenje, da li je nepropisno prelaziti ulicu
kada je na semaforu crveno svetlo, ve i zato je to u konkretnom
sluaju uinjeno? Naime, mogue je da je prekraj uinjen da bi
se spasla iva glava; u kom sluaju ocena da je zaista nainjen
prekraj ne znai da nije bilo opravdano uiniti taj prekraj. Isto
vai i u sluaju secesije. Ako sud bude ulazio u razloge zato je
dolo do jednostranog proglaenja nezavisnosti, miljenje o tome
da je prekreno meunarodno pravo ne mora da znai da odluka o
secesiji nije bila na mestu.
Ne bi bilo bez osnova, a ni nekorisno, da sud odlui da upravo tako
formulie svoje miljenje. Jasno je, naime, da e to miljenje, budui
da je miljenje suda, imati optije vaenje, stvorie, kako se to kae,
presedan, i nee se moi ograniiti samo na sluaj Kosova. Tako
da sud mora da vodi rauna o tome koje e posledice to miljenje
proizvesti. Sa jedne strane, legalizovanje secesije bi imalo ozbiljne
pravne posledice, dok bi sa druge strane, zanemarivanje uslova
pod kojima je doneta odluka o secesiji, recimo kada postoje gruba
krenja ljudskih prava, takoe imalo veoma ozbiljne posledice. Sud
e sigurno hteti da izbegne da donese odluku koja slabi suverenost
drava, ali i da izbegne da lii pravne zatite pojedince, manjine i
itave narode od dravne samovolje.
219
to, meutim, ne znai da to nee biti spremne da prihvate druge

zemlje, koje e imati puno opravdanje da priznaju postojee
stanje stvari, ako ga sud posredno prihvati pozivajui dve strane
da pregovaraju (to je inae ve sadrano u Rezoluciji 1244),
nezavisno od toga to ga Srbija ne priznaje. Da li e tako zaista
i biti, ostaje da se vidi. Ali nije besmisleno zapitati se ta e biti
srpska spoljna politika ako uspe u tome da od Meunarodnog suda
dobije miljenje da je o nezavisnosti Kosova potrebno pregovarati
sa Kosovom?
Ni druga dva mogua ishoda ovoga procesa nisu mnogo povoljnija.
Ako sud kae da je jednostrano proglaenje nezavisnosti u
suprotnosti sa meunarodnim pravom, dakle ako samo odgovori
na usko shvaeno pitanje, iz toga se ne moe zakljuiti da za to nije
bilo opravdanih razloga. Ako, opet, odlui da je secesija opravdana
u odreenim sluajevima, a to nije neverovatno, onda odluka o
legalnosti jednostarne odluke nee imati posledice koje srpska
spoljna politika prieljkuje. Tako da je nekako najbolje ako sud
preporui pregovore o sporazumnom razdvajanju, to nije ono to
se elelo ovim obraanjem sudu.
220
U tom kontekstu, nije nemogue da e sud izraziti miljenje da je

potrebno do pravno zasnovane odluke o secesiji doi dogovorno,
dakle pregovorima vlasti sa secesionistima. I ovo reenje moe
da stvori prilian broj problema u mnogim sporovima u svetu, no
ovde ima smisla samo se zapitati ta bi to moglo da znai u sluaju
Kosova? S obzirom na stanje stvari, miljenje suda, ako takvo bude,
da je jednostrano proglaenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa
meunarodnim pravom zato to je takvu odluku potrebno doneti
sporazumno, moglo bi biti shvaeno kao preporuka da se Srbija
kroz pregovore saglasi sa nezavisnou Kosova. U kom sluaju bi
se srpska politika nala u nezavidnom poloaju da nema o emu
da pregovara, budui da je zauzela stav da o samostalnosti Kosova
nikada nee ni pregovarati, niti e takav ishod biti spremna da
prihvati.
U tom sluaju bi moglo da se pokrene pitanje podele Kosova, o

emu bi, meutim, bilo potrebno pregovarati sa predstavnicima
kosovskih vlasti. Tada bi se postavilo pitanje ta bi Srbija mogla
da ponudi da bi to bilo prihvatljivo za vlasti Kosova? Koje, recimo,
teritorije u zamenu? To ne bi bili ni prijatni niti korisni razgovori.
Tako da e ideja o podeli najverovatnije biti rtva ovog sudskog
procesa, kakvo god da bude miljenje suda.
Konano, ako bi se pokrenuli pregovori o statusu Kosova, njihov
ishod je predvidiv. No, ako se ti pregovori zaponu na osnovu
miljenja suda, ni Srbija niti Kosovo nee moi da raunaju
na definitivan napredak u evropskim integracijama dok se ne
dogovore. to ne znai da nee tei proces napredovanja saradnje
zemalja lanica Evropske unije sa Kosovom. Kako Kosovu i inae
predstoji mnogo dui put do lanstva u Evropskoj uniji, zastoj e
Srbiju kotati mnogo vie nego Kosovo. Naroito ako sud zaista
izae sa miljenjem da je najbolje reenje da se dve strane u sporu
dogovore o statusu Kosova.
Peanik.net, 05.05.2009.
Nestabilnost
U akademskim publikacijama i na internetu vodi se zanimljiva
rasprava o uzrocima krize, ideolokim uverenjima i politikim
preporukama. Preovlauje oseaj saznajne nestabilnosti, to ne bi
trebalo da udi ako se ima u vidu znaaj koji za drutvene nauke
ima razumevanje uslova pod kojima je stabilnost mogua. Ovde e
biti rei o ideolokoj, ekonomskoj i politikoj nestabilnosti i o tome
kako se one mogu razumeti.
221
U Americi je znaajan publicitet dobila knjiga sudije Riarda

Poznera, jednog od najpoznatijih i najuticajnijih konzervativnih
intelektualaca, Neuspeh kapitalizma. Saetak se moe nai u
njegovom napisu Neuspeh kapitalizma objavljenom u Vol strit
urnalu. Njegovi se stavovi mogu proitati i na blogu koji objavljuje
zajedno sa Garijem Bekerom, koji je jedan od najpoznatijih
konzervativnih ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, a i na
blogu koji on objavljuje na stranici asopisa The Atlantic, takoe
pod optim nazivom Kriza kapitalizma. O tome e biti rei kasnije,
a sada ima smisla ukazati na to da su Pozner i Beker izloili kritici
preovlaujuu ideologiju konzervativaca u Americi. to je jedan
simptom krize u kojoj se nalazi konzervativna misao.
Zato je re o krizi? Zato to stavovi koje iznose Pozner i Beker
nisu novi, samo to su do sada bili u manjini meu amerikim
konzervativcima. Razlike, pak, nisu nove jer ih je veoma jasno
opisao Hajek u poznatom tekstu Zato nisam konzervativac. Re je
zapravo o tenziji izmeu konzervativne i liberalne ideologije, koju
komplikuje injenica da se liberalima u Americi nazivaju leviari,
dakle oni koji se zalau za razne oblike dravne intervencije. Izvorni
liberali su, meutim, pre svega zagovornici linih sloboda i posebno
slobode od dravne intervencije. U tom smislu, kao to je to istakao
i Hajek, oni se zalau za promene, a ne za ouvanje tradicionalnih
ustanova i vrednosti. U Americi su u poslednjih dvadesetak godina
prevladali konzervativci, dakle oni koji se zalau za dravne
intervencije kojima se ograniavaju razliiti vidovi individualnih
prava i sloboda. Kriza je sada u tome to konzervativci gube uticaj
na desnici i u javnosti uopte.
U emu je ideoloka razlika? Beker razmatra vie primera, pri
emu bi trebalo imati u vidu da je on o svemu tome objavio
nebrojano strunih knjiga i lanaka. Nije dakle re samo o
iznoenju ideolokih stavova. Uzmimo primer koji je od najvee
222
Kriza konzervativizma
vanosti za konzervativce: pravo na abortus. Beker smatra da je

liberalno stanovite da ena ima pravo da odluuje o svome telu,
pa da prema tome ima pravo da abortira. Uz to, Beker navodi i
niz dodatnih argumenata zato je najbolje da upravo ena bude ta
koja ima to pravo odluivanja, a ne drava. Argumentacija ilustruje
snanu vezu izmeu ekonomske i uopte drutvenih nauka sa
liberalnom milju. Ovde nema smisla ulaziti u detalje jer se oni
mogu nai na pomenutom blogu.
Beker, takoe, iznosi argumente protiv intervencionizma u
meunarodnim odnosima, sa ime se, kao i sa veinom drugih
stavova, Pozner slae. Ukoliko mislite da imate dobre razloge,
teorijske i empirijske, da ne verujete u efikasnost drave u naelu,
onda nema razloga da oekujete da bi dravni intervencionizam,
vojni pre svega, ali i svaki drugi, mogao da ima poeljne posledice;
pogotovo ako verujete da je kriterijum poeljnosti uveavanje
slobode pojedinaca.
U nekim komentarima je istaknuto da je pozitivna strana
konzervativizma to to on daje prednost nasleenim ustanovama
i vrednostima koje su izdrale probu vremena. Ovde ima smisla
ukazati na dva naina na koja se to moe dokazati. Jedan jeste da su
institucije, dugorono posmatrano, irelevantne; drugim reima, da
sve stabilne institucije, one koje dugo traju, daju iste rezultate, kako
god da ih vrednujemo same po sebi. Osnovni interesi i vrednosti
ljudi, koji su uvek isti, ostvarie se u bilo kom institucionalnom
okruenju, pod pretpostavkom da se ono ne menja, da je stabilno.
Stare ustanove nisu bolje od novih intrinsino, ve po tome to
su ljudi pronali nain da ih koriste tako da pomou njih postiu
najvie to mogu; koje su i kakve to ustanove, irelevantno je.
Uz to, moe da se tvrdi da je dobro da postojee ili nasleeno stanje
ima prednost nad bilo kojom inovacijom. Recimo, moglo bi da se
tvrdi da je odluke o promenama potrebno donositi jednoglasno, jer
je potrebno da svako ima koristi od njih. Ovo naelo odluivanja
223
Ono to se nazire iz usputne primedbe Bekera da Regan nije bio

posebno religiozan jeste neto to je takoe od velikog znaaja za
liberalnu misao. Liberali su bili zagovornici prosveenosti, nauke,
irenja znanja i protivnici verskog opskurantinizma. Danas u
mnogim zemljama nema potrebe za onom kritikom religije kojoj su
bili skloni stariji liberali, pa je dijalog mogu i koristan. No, tamo
gde, kao u konzervativnom pokretu u Americi, religija zauzme
komesarsku ulogu, liberali moraju da ukau na pogubne posledice
koje idu sa ambicijom da se ostvari ideoloka kontrola zasnovana
na bilo kojoj veri.
To je ta kriza konzervativizma. Pozner je to izrazio ovako: U jesen
2008, Sara Pejlin i Do vodoinstalater su postali lice Republikanske
partije. Konzervativni intelektualci su ostali bez partije.
Privredna nestabilnost
Pozner smatra da je kapitalizam u krizi zbog toga to je neuspean.
To su jake rei, no ono to on navodi kao dokaze za svoje
224
se ponekad suprotstavlja onome u kojem je dovoljna veina, jer

se misli da je ovo naelo distributivno, dok prvo to nije. Dim
Bjukenen, takoe poznati konzervativac i dobitnik Nobelove
nagrade za ekonomiju, recimo, zagovara jednoglasnost kod
politikog odluivanja, zato to smatra da je ovaj postupak identian
trinom odluivanju, jer se, pod odreenim uslovima, moe rei
da se trine odluke donose jednoglasno. U najoptijem smislu,
meutim, nema kategorijalne razlike izmeu razliitih naina
odluivanja, tako da to ne moe da bude osnova za naelan izbor
izmeu institucionalnog konzervtivizma i liberalnog reformizma.
Beker i Pozner daju primere po kojima je jasno da su promene
poeljne, kao to je poeljna i odreena intervencija, mada se o
nainima intervenisanja moe raspravljati. U naelu, liberali se
zalau za intervencije koje tite individualna prava, a protive se
konzerviranju ustanova koje ta prava diskriminiu.
tvrdnje uglavnom se odnosi na jedno svojstvo modernog sistema

privreivanja, koje se naziva kapitalistikim, a to je nestabilnost.
Od kada se o tome nauno raspravlja, jasno je da kapitalistika
privreda prolazi kroz poslovne cikluse, dakle kroz periode recesije
i visokih stopa rasta. Ono to je novo jeste uverenje koje se uvrstilo
u poslednjih nekoliko decenija da su stvoreni uslovi, institucionalni
i politiki, da ovi ciklusi budu blagi i da dublje recesije vie
ne budu mogue, o depresijama i da ne govorimo. Upravo je to
shvatanje trenutno u krizi, posebno u ekonomskoj nauci. Mislim
da je to i trenutno shvatanje Olivije Blanara, glavnog ekonomiste
Meunarodnog monetarnog fonda, koji se smatra jednim od
vodeih makroekonomista.
Nekoliko poznatih ekonomista je iznelo vienje razloga zbog
kojih je ekonomska nauka nekako zaboravila znaaj privredne
nestabilnosti. U tom smislu je veoma zanimljiv napis Darena
Aemoglua, jednog od najkreativnijih savremenih ekonomista, koji
ukazuje na jedan od razloga zato su ekonomisti zakljuili da su
bankarske krize postale malo verovatne. U teoriji igara se mogu nai
objanjenja kako je mogue da decentralizovani sistemi odluivanja
reguliu sami sebe. Ideja je da poslovni odnosi s vremenom ponu
da se obavljaju na osnovu poverenja i steene reputacije, tako da,
na primer, velike i ugledne banke nee sebi dozvoliti da ulaze u
poslove koji bi mogli da ih izloe gubitku akumuliranog ugleda.
Na drugi nain, isti je argumenat izneo i Alen Grinspen. Aemoglu
je svoja uverenja zasnivao na ekonomskoj teoriji, a Grinspen je u
teoriji video potvrdu svojih uverenja, no njihova argumentacija je
u osnovi ista: banke nee ulaziti u poslove kojima se rizikuje ne
samo finansijski gubitak, ve i gubitak steenog ugleda. Ovo drugo
je vano, jer bi trebalo da ograniava ponaanje bankara, ako ih ve
ne disciplinuje odgovornost prema vlasnicima. Oigledno, briga o
ugledu ne obezbeuje stabilnost.
Veoma je zapaen i esej Barija Ajhengrina, veoma uglednog ekonomiste, koji objanjava kako je dolo do toga da ekonomisti ne vide
225
Konano, veoma je uticajan ogled Sajmona Donsona, dugogodinjeg

saradnika Meunarodnog monetarnog fonda, u kome se on oslanja
na politiku ekonomiju da bi objasnio kako je dolo do krize. Po
njemu, finansijski sektor je zarobio politike vlasti, pa su SAD
doivele sudbinu Rusije, pri emu se pre svega misli na rusku krizu
iz 1998. Dolo je do enormnog rasta finansijskog sektora, koji je bio
u potpunom neskladu sa realnim sektorom privrede. To je naprosto
bilo neodrivo, pa je Amerika ula u krizu koja je tipina za zemlje
u razvoju, gde institucije nisu dovoljno jake i ne slue javnom
interesu.
Kako je, dakle, ekonomija kao nauka doivela, po ovim autorima,
fijasko, svi iznova itaju Marksa, Kejnza, Minskog i druge
teoretiare kriza, a i novije autore koji ponaanje pojedinaca i trita
objanjavaju tako to polaze od pretpostavke da su oni nedovoljno
racionalni ili da uopte nisu racionalni. Verovatno je vodea knjiga
ove vrste u ovom asu ona Dorda Akerlofa, koji je i dobitnik
Nobelove nagrade, i Roberta ilera, ivotinjski nagoni. Budui da
vidimo da su ulaganja postala nestabilna, pitamo se zato je to
tako? Ukoliko bi se investitori ponaali racionalno, oni bi oekivali i
226
da se finansijski sistem ravo razvija. U osnovi njegovo objanjenje

glasi da su visoke zarade u poslovnim kolama i u prenoenju znanja
o tome kako da se posluje na finansijskim tritima uticale na to
da se zanemari sve ono to se znalo o nestabilnosti finansijskih
trita. Tako da niko nije hteo da uje one koji su ukazivali na to
da e doi do krize. Razlog za to je i injenica to su oni koji su
ukazivali na neodrivost trinih kretanja polazili od pretpostavki
koje nisu bile u skladu sa preovlaujuim nainom miljenja
u struci. Tako, recimo, niko nije obraao panju na sledbenike
Hajmana Minskog, na zastupnike bihejvioristike teorije finansija,
kao ni na one koji su dokazivali da su preovlaajua shvatanja
o distribuciji rizika pogrena, da ima vie dogaaja sa niskom
verovatnoom pojavljivanja, crnih labuda kako se to kae, nego to
konvencionalni modeli distribucije rizika sugeriu.
nestabilnosti, smatraju autori, pa bi je time i spreili. No, ako nema

uslova da oekivanja budu racionalna, investitori se, bar jednim
delom, rukovode nagonima, to je razlog da finansijskim tritima
dominiraju, kako se to kae, pouda i strah. Kada preovladava
optimizam, investira se vie nego to je racionalno, a kada se ustali
pesimizam, investira se nedovoljno. Usled ega su finansijska trita
nestabilna. Naravno, primera nedovoljne racionalnosti ima mnogo
vie i nedostaci raznih vidova racionalnog odluivanja poznati su
praktino od kada se o racionalnosti raspravlja.
Problem sa ovim objanjenjem nestabilnosti kapitalistike privrede
jeste to to nije izvesno da ono zaista neto objanjava, a nije sigurno
ni da je neophodno napustiti ideju o racionalnom odluivanju kako
bi se objasnila nestabilnost. Uzmimo primer igre kao to je ah. Lako
je dokazati da je re o igri koja je u naelu reiva. Za svaki potez moe
se u naelu ustanoviti kom ishodu, od tri mogua, on vodi. Do sada,
meutim, nije bilo mogue da se to izrauna. Kada se bude izraunalo,
ah se vie nee igrati. U meuvremenu, ahisti se rukovode, pored
raunanja, intuicijom, nagonima i raznim drugim pobudama kako bi
ostvarili najbolji mogui rezultat. Nije, dakle, re o neracionalnosti,
ve o nedostatku informacija ili kalkulativnih sposobnosti. Slino
je i sa ulaganjima i drugim privrednim odlukama. U naelu, svaka
odluka ima predvidiv ishod, ali nedostaju informacije i odgovarajua
tehnologija raunanja. U tim se okolnostima investitori oslanjaju na
nagone ili druge podsticaje, meu koje spadaju i oni drutveni, kao
to su imitacija ili neki drugi vidovi konformizma.
Da li, meutim, postoje racionalna objanjenja finansijske i
privredne nestabilnosti uopte? Odgovor je pozitivan. Dva vodea
primera su racionalna teorija finansijskih panika i teorija o realnim
poslovnim ciklusima. Kada je re o nestabilnosti banaka, najee
se koristi model Dajmonda i Dibviga, po kome je racionalno da
depoziteri panino povlae svoj novac ukoliko procenjuju da
ulaganja banke nisu dovoljna da pokriju njene obaveze prema
tediama. Razlog nestabilnosti banaka je naprosto razlika u
227
Teorija o realnim ili ravnotenim poslovnim ciklusima, opet,

objanjava makroekonomsku nestabilnost uticajima tehnolokih
i drugih inovacija. Opet, racionalno je da preduzetnici tee da
poveaju profit raznim inovacijama, to, meutim, dovodi do
strukturnih promena, koje ne mogu trenutno da se sprovedu kroz
itav privredni sistem. Usled toga, dolazi do neravnotea na tritima
rada, proizvoda i na finansijskim tritima. Recimo, znaajan uticaj
na trenutnu krizu pripisuje se finansijskim inovacijama. Struktura
bankarskog sistema i razlike u regulativi u razliitim zemljama
uticali su na to da su neke inae korisne finansijske inovacije imale
destruktivni uticaj na postojei globalni finansijski sistem. Isto se
moe rei i za strukturne promene do kojih dolazi usled privrednog
rasta u zemljama u razvoju, to dovodi do globalnih neravnotea u
postojeem sistemu globalne trgovine i sistema kurseva (to e rei
sistema nacionalnih privrednih politika).
Prednost objanjenja koja ne odstupaju od racionalistike
paradigme jeste u tome to su politike preporuke relativno jasne
i jednostavne. Objanjenja koja polaze od toga da je privredna
nestabilnost posledica nedovoljne racionalnosti pojedinaca ne vode
jasnim politikim preporukama. Ovo je vidljivo i u oblasti u kojoj
se o tome trenutno najvie raspravlja, dakle u oblasti monetarne
politike. U netom objavljenoj knjizi, Na stranputici, Don Tejlor,
koji je vie nego bilo ko drugi doprineo da se moderna monetarna
politika zasniva na pravilima, a ne na diskreciji, dokazuje da je
finansijska kriza posledica rave monetarne politike (Pozner je
slinog miljenja). Ukoliko je ona bila suvie labava, svakako je
podsticala preteranu privrednu aktivnost, a to znai i naduvavanje
vrednosti imovine, recimo kada je re o nekretninama. Alen
228
kratkoronosti njenih obaveza i dugoronosti njenih ulaganja.

Ukoliko se promeni rizinost ulaganja, tedie imaju racionalne
razloge da strahuju za svoje uloge i stoga e teiti da ih to pre
povuku, to e banku dovesti do bankrotstva. to je razlog da se
kratkorona tednja obino osigurava, recimo garancijom drave.
Grinspen i mnogi drugi tvrde da to nije tano i da ak ne moe da

bude tano, o emu je rasprava svakako tek poela. No, jasno je da
ako je Tejlor u pravu, ne postoji potreba da revidiramo shvatanja o
racionalnosti privrednih aktera, a ni da nestabilnost objanjavamo
teko razumljivim uzrocima. Dovoljno je zapaziti da globalni realni
poslovni ciklus objanjava nestabilnost globalizovane privrede, i
tome dodati racionalnu neprilagoenost najpre amerike centralne
banke, a potom i drugih kreatora monetarne politike, koji razumljivo
imaju pre svega nacionalne, a ne globalne ciljeve.
Kada se, dakle, poe od toga da je nestabilnost sasvim u skladu
sa modernom trinom privredom, da je to ak uravnoteujua
pojava, onda teorije o krizi kapitalizma pre svega govore o tome
da su oekivanja da su pronaeni politiki instrumenti da se ona
konano stabilizuje bila pogrena.
Politika nestabilnost
Deni Rodrik, poznati liberalni (u amerikom smislu) ekonomista,
smatra da je sa sadanjom privrednom krizom izgubila vrednost
i teorija o tome da je privredni napredak posledica valjanih institucija, i pre svega politikog sistema. Ako verujete, kae on, kao
ve pomenuti Sajmon Donson, da je ameriki sistem oligarhijski,
teko da moete da zastupate stanovite da oligarhijski sistemi ne
mogu da budu uspeni. Mogu da budu nestabilni, ali zar se upravo
za demokratske sisteme ne tvrdi da pate od nestabilnosti?
Znamo, bar od kada je to veoma precizno pokazao Kenet Erou, da su
demokratski sistemi inherentno nestabilni. Ovo se moe generalizovati
na sve sisteme decentralizovanog odluivanja, dakle i na trita. Kada
je re o demokratiji, nestabilnost se ogleda u tome to glasai, veina
njih u svakom sluaju, mogu da promene miljenje, pojednostavljeno
reeno. Ukoliko je za stabilnost potrebno da postupak odluivanja
obezbedi doslednost u odlukama, jasno je da to nije mogue postii
glasanjem. Diktatorski sistemi su dosledniji, pod pretpostavkom da
229
Mogunost promene miljenja u demokratiji, meutim, doprinosi

prilagodljivosti, to je naravno njena najvea prednost. Ovo, meutim,
nije samo posledica naina odluivanja, ve i njegove legitimnosti. Da
bi se ovo videlo, ima smisla razmotriti razliku izmeu demokratskog
i jedne ili druge vrste autoritarnih sistema. Ponekad se kae da
su demokratski izbori ono to razlikuje demokratije od, recimo,
autokratija. No, autokrata moe da bude izabran na demokratskim
izborima to je jedan aspekt nestabilnosti demokratije. Takoe,
autokrati mogu da organizuju slobodne izbore. Tako da nije lako
razlikovati sisteme po tome da li se oni slue slobodnim izborima
ili ne. Demokratije nema ako nema slobodnih izbora, ali slobodnim
izborima mogu da se poslue i nedemokratski reimi. Najee
upravo zato da bi se opravdala potreba za stabilnou. Kljuni test
je da li pri tome dolazi do promene partija na vlasti, jer se time
obezbeuje odgovornost i prilagodljivost demokratskih vlasti.
Ovo je vano ukoliko se veruje da se moe uticati na privredne
nestabilnosti. U velikoj ekonomskoj krizi iz tridesetih godina prologa
veka videlo se da nedovoljno demokratizovane drave ne moraju da
budu dovoljna brana autoritarnim i totalitarnim pokretima. Slina
su i kasnija iskustva u mnogim zemljama u razvoju. Tako da je za
ouvanje demokratskog reima od velike vanosti da moe da obnovi
legitimnost i mandat vlasti na slobodnim izborima. To je, recimo,
ono to se dogodilo u SAD. ak i ugledni predstavnici Republikanske
partije istiu da je trebalo oekivati da e glasai promeniti partiju
na vlasti, jer bi inae demokratski sistem zaista mogao da bude
destabilizovan. Tako da je bar jedan aspekt nestabilnosti demokratije
koristan u vreme kada je privreda u krizi.
Neto dalekosenija kritika nestabilnosti demokratije potie od
onih koji smatraju da ona neminovno podriva kapitalistiki sistem.
230
je diktator dosledan, to je praktino nemogue, ako je bar verovati

onome emu nas ui politika misao od Ksenofonta i Platona do
danas.
Postoje razliite verzije ovoga argumenta, od umpetera preko

Hajeka do Bjukenana. Kako zaustaviti rast redistribucije, rast
drave blagostanja, putem stalnog poveavanja javne potronje? U
jednom je trenutku izgledalo da bi to bilo mogue zaotravanjem
ideoloke konkurencije. Ako se, recimo, konzervativne vrednosti
veine suprotstave sklonosti iste te veine da podrava sve veu
redistribuciju sredstava u svoju korist, mogla bi da se obezebedi
pobeda konzervativnih partija koje bi razvlastile dravu blagostanja.
Tu je stvarni sukob izmeu konzervativaca i izvornih liberala. Prvi
raunaju sa strahom ljudi od modernizacije, dok drugi raunaju sa
sve veom privlanou individualnih sloboda koje modernizacija
omoguava. Kriza prvima ne ide na ruku u demokratijama, dok
e drugi dobiti ideoloku i politiku ansu kada se iz krize izae i
kada se postavi pitanje oslobaanja od veoma narasle drave.
Za razliku od Amerike, obnavljanje ideoloke konkurencije u Evropi
je malo verovatno. Verovatno je da e predstojei izbori za evropski
parlament pokazati znaajan rast uticaja nacionalistike desnice,
ali na taj nain se teko moe oiveti ideoloka konkurencija u
zemljama lanicama Evropske unije. Pored toga Unija je okvir
stabilnosti upravo zato to predstavlja prepreku nacionalistikim
pokretima i partijama. Problem Unije je u tome to ona nema valjan
mehanizam oslanjanja na demokratsku nestabilnost, usled ega e
i prilagoavanje na krizu biti drugaije i sloenije nego u Americi.
Zakljuak
ta se objanjava time to se kae da je kapitalizam u krizi? U
osnovi to da privredna nestabilnost moe da proizvede ideoloke
i politike reakcije koje e imati dalekosene negativne posledice.
Ako je iskustvo od neke koristi, demokratizovanije zemlje imaju
vee sposobnosti prilagoavanja. to se tie drugih, ostaje da se
vidi.
Peanik.net, 22.05.2009.
231
Jelai kae da je izbegnuto najgore, a Dinki da je prolo najgore.

To nije, naravno, isto, ali im je zajedniko to da nije jasno na
emu se zasniva taj optimizam? Pre svega, nije ni jasno ta je to
najgore to je izbegnuto ili je prolo? A potom, ne kae se kako bi to
budunost trebalo da izgleda da bismo znali da gore od toga kako
je bilo ne moe da bude. Jer nije jasno ta se to tano radi da bi se
moglo oekivati da se privreda nee u nekom trenutku suoiti sa
istim ili slinim izazovima.
Osnovno je da li se smatra da su uzroci krize u celini uvezeni ili
imaju, bar delimino, domae poreklo? Ako se kae da je najgore
pretilo zato to je postojao veliki i rastui deficit na tekuem raunu,
onda je osnovno pitanje da li se struktura privrede promenila u toj
meri da do tih velikih deficita vie ne moe da doe? Koliko se moe
uti i videti, ukoliko bi se spoljanje okolnosti promenile, srpska
bi privreda ponovo krenula da stvara velike deficite u razmeni sa
inostranstvom.
Samo to bi tada stvari bile gore. Naime, u meuvremenu se
proizvodnja smanjila, to znai da e nagomilani spoljni dug biti
vei problem nego to je bio ranije. Tako da e veliki, recimo,
spoljnotrgovinski deficit predstavljati vei rizik po makroekonomsku
stabilnost nego to je bio sluaj ranije. Usled toga, sasvim je mogue
da se nee moi toliko uvoziti, jer nee biti para i kredita da se on
finansira, a to bi moglo da otea oporavak privrede. Pri tom, visoka
zaduenost e zahtevati razduivanje, vraanje dakle svih dugova
i banaka i preduzea i domainstava, a i drave. To e dodatno
oteati privredni oporavak.
A onda je potrebno uzeti u obzir da visoka zaduenost kada je
privredni rast sedam odsto godinje i kada je, recimo, dva odsto
godinje, uopte nije ista stvar. Rizinost ulaganja u zemlji sa
niskom stopom rasta i visokom zaduenou zna da bude veoma
232
Najgore
visoka. Tako da uopte nije izvesno da stvari nee izgledati gore

na srednji rok od onog najgoreg to je sada izbegnuto ili je prolo.
Ukoliko je to najgore nesposobnost zemlje da finansira svoje
spoljanje obaveze, to je stanje sa kojim Srbija ima veliko iskustvo,
do toga bez sumnje tek moe da doe, jer se nita iz osnova nije
promenilo da bi se taj rizik potpuno iskljuio.
Zemlja koja ima visok spoljanji dug nema mnogo izbora. Ili e
ui u produenu stagnaciju, jer je razduivanje komplikovano i
skupo, ili e morati znaajno da ojaa izvozni sektor. U ovom asu
se stvari razvijaju negativno po taj sektor. Ne samo da pada izvoz,
nego se i dalje vodi privredna politika koja podstie proizvodnju
nerazmenjive robe i usluga. Tome doprinose i trgovaka i fiskalna i
monetarna politika. O strukturnim faktorima i da se ne govori, jer
ne samo da su institucije nereformisane, nego je i korupcija velika
a to sve ne podstie ni preduzetnitvo niti konkurentnost privrede.
Tako da je moda tanije rei da je suoavanje sa onim najgorim
odloeno, a ne da je izbegnuto ili da je prolo.
Blic, 23.05.2009.
Opozicija i izbori
Vanredni izbori u oktobru, najavljuje opozicija. Zato to...? Vlada
ne valja, to je rezime odgovora. Da li je to dovoljno da bi se izalo
na vanredne izbore? Odgovor je negativan. Zato?
Zato to je na izborima potrebno da glasai imaju izbor. Da bi se
videlo ta to znai pomae da se razmotri da li je uobiajeno da
opozicija poziva na nove izbore praktino im se neki zavre?
233
Vanredni izbori su retki, kada su retki, iz najmanje dva razloga.

Zato to je potrebno vreme da se zakljui da li su partije na vlasti u
stanju da sprovedu program za koji su dobile mandat na izborima
i zato to je opoziciji potrebno vreme da uoblii novi program i,
ako je potrebno, izabere novo rukovodstvo pre nego to ponovo
zatrai poverenje graana. Ukoliko je vlada imala vremena da se
dokae i ako je opozicija sposobna da ponudi neto novo, glasai
e imati izbor. Moi e da kazne vladu ako ih je razoarala i znae
ta dobijaju sa opozicijom, ako se opredele za nju.
U nekim demokratijama vanredni izbori su relativno esti,
uglavnom zato to se tako ili kooptiraju u vladu neke opozicione
partije, dakle dolazi do rekonfiguracije koalicije na vlasti, ili se
obezbeuje promena odnosa snaga unutar vladajue koalicije
ili unutar opozicije. Svrha estih vanrednih izbora je, dakle, da
marginalni glasai ili neke manje interesne grupe obezbede uticaj
na vlast ili u opoziciji, naravno na tetu nekih drugih marginalnih
glasaa ili interesnih grupa. Najvei broj glasaa obino ne menja
svoj izbor.
Kako stoji stvar u Srbiji? Ako se pogleda ponaanje vlade i opozicije,
racionalno je oekivati da vlada gubi poverenje, jer ne sprovodi
program za koji je dobila glasove. Ukoliko ovako nastavi, glasai
bi mogli da odlue da je kazne na sledeim izborima. Ovde ima
smisla jedna poludigresija u dve reenice. Naime, u zemljama koje
se demokratizuju, dakle izlaze iz autoritarnog sistema jedne ili
druge vrste, esti izbori sa promenama partija na vlasti su korisni,
jer je potrebno da glasai naue koja je mo negativnog glasa, da
razumeju da mogu da smene one na vlasti i da shvate da time mogu
234
Postoje bar dva sluaja, ili tipa, koji su relevantni. U veini

demokratskih drava, vanredni izbori su relativno retki, posebno
u prvih par godina mandata. U nekim demokratijama, po pravilu
tamo gde su na vlasti koalicije, vanredni izbori mogu ak da budu i
veoma esti. ta objanjava razliku?
da odrede politiku vlade. Uslov za to je, naravno, da imaju izbor.

to daje posebnu teinu ulozi koju bi trebalo da odigra opozicija.
A to sugerie pitanje o tome ta je uinila srpska opozicija od
prologodinjih izbora do danas?
Kada je re o pripremi alternativnog politikog programa, opozicija
nije uinila nita. Budui da je u meuvremenu privreda suoena
sa krizom i imajui u vidu nesnalaenje vlade, prilika je bila da se
ponudi ozbiljan program mera, pogotovo ako se zaista raunalo
sa prevremenim izborima. Umesto toga, opozicija se opredelila
da kritikuje jednu ili drugu vladinu meru, najee se rukovodei
ravom procenom o populistikom dometu tih kritika. Dva primera
e biti dovoljna da se izvede zakljuak o stratekoj pretpostavci na
kojoj se zasniva politika opozicije.
Opozicija trai osnivanje anketnog odbora da bi se osudila politika
jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju, jer
su time javne finansije, navodno, izgubile 17 miliona evra u prvom
tromeseju ove godine. Ovde je re o dvostrukom nesporazumu,
to ovaj primer, koji je inae od marginalnog znaaja, ini posebno
zanimljivim. Naime, vlada je izala sa tim podatkom da bi dokazala
da su gubici bili mali, svakako mnogo manji nego to tvrdi opozicija.
Ova druga, opet, koristi priliku da napadne vladu da je dravi nanela
ogromnu tetu, jer je, eto, budet oteen sa 17 miliona evra. Tu
sada slede i komentari ekonomista i drugih eksperata kako je teta
u stvari mnogo vea iz raznoraznih razloga, od kojih je posebno
zanimljivo miljenje, koje se esto uje, da bi trebalo uzeti u obzir
i poveanje uvoza do kojeg je dovelo smanjenje carina. Pa se onda
nadovezuju teoretiari zavere da objasne da je sve to zato to je
vladu zarobila takozvana druga Srbija, kojoj su interesi Evropske
unije vaniji od dravnih i nacionalnih.
Koji je domet ove kritike? Nikakav. Bilo bi prirodno da opozicija od
ove kritike ima samo tetu, jer je besmislena. Kao to je besmislena
i vladina raunica. Najpre zato to je taj raun o gubicima na carini
235
No, uzmimo da je gubitak na carini zaista 17 miliona evra, od

kolikog je to znaaja za trgovaku politiku? Ovo bi, naravno, trebalo
da je kritiarima najvanije, jer nisu trgovci ve politiari. Ali, ako bi
tako postavili pitanje, morali bi da formuliu ciljeve politike spoljne
trgovine. Ukoliko bi to bilo uveanje prihoda od carina, tada bi, pod
pretpostavkama pod kojima sada raunaju gubitke na carini zbog
smanjenja carinskih stopa, mogli da predloe da se carine poveaju
za onoliko koliko im je potrebno budetskih prihoda. Zapravo i
vie, jer bi mogli i da poveaju potrebne javne rashode, kada ve
mogu odgovarajuom carinskom stopom da dou do bilo kojih
prihoda koji bi im bili potrebni.
Jasno je da je to besmisleno i da ne samo da je taj raun pogrean, to
ve znamo, nego nema smisla da uveanje prihoda od carina bude
cilj politike spoljne trgovine. Tako da ovaj primer lepo pokazuje
da opozicija i ekonomisti i drugi komentatori koji je podravaju
nemaju nikakvu ideju o tome ta bi trebalo da budu ciljevi i koja
236
sasvim nepouzdan. to ak ilustruje komentar o tome da je smanjenje

carina doprinelo poveanju uvoza. Potrebno bi znai bilo da se
uporede prikupljene carine pod alternativnim carinskim stopama, s
tim da se ili ne menja vrednost uvoza ili da znamo koliku je promenu
uzrokovalo smanjenje carina. Jer ako je uvoz povean zato to su
smanjene carine, bilo bi potrebno da znamo za koliko je vei nego to
bi bio da su carine vie, pa tek onda da sraunamo koliko bi se novca
prikupilo viim carinama i koja je razlika od onoga to je faktiki
ubrano. Uz to, bilo bi potrebno da moemo da fiksiramo sve druge
uticaje, jer hoemo da znamo samo uticaj promene carinske stope,
a ne i koji je uticaj na uvoz imala, na primer, devalvacija dinara.
Pri tome, svi ti drugi uticaji ne bi trebalo da dovedu do promene u
sklonostima ka uvozu. Recimo, potroai u Srbiji imaju manje novaca i
troe manje, ali se ne menja proporcija potronje na uvoznu i domau
robu. Neto od ovoga se moe izraunati, a neto ne moe, bar ne sa
dovoljnom pouzdanou. A ako se rauna samo razlika izmeu veeg
i manjeg procenta jedne cifre, to je potpuno neinformativno.
bi trebalo da budu sredstva politike spoljne trgovine. to znai da

oni nemaju ta da ponude glasaima na vanrednim ili bilo kojim
izborima, bar kada je re o tom, ne ba beznaajnom, elementu
privredne politike.
Zato se opozicija bavi hipotetikim gubitkom od 17 miliona evra,
a ne bavi se, na primer, stvarnim gubitkom od oko 90 miliona evra
koji je, ako je verovati novinama, prole godine ostvarila Naftna
industrija Srbije? (Ovde valja voditi rauna da se stvarna cifra jo
ne zna, ne samo zato to nije zvanino objavljena ve i zato to
se ne zna kako se dolo do cifre od osam i po milijardi dinara, pa
nije jasno kako bi to trebalo preraunati u evre. Jer, ako su gubici
izvorno nastali u dinarima i tako su sabirani tokom godine, bilo
bi potrebno da se tih osam i po milijardi evra podeli sa prosenim
kursom evra u proloj godini, a to nije ovaj dananji kurs. Proseni
prologodinji kurs je bio negde oko 82 dinara za 1 evro, to znai
da je osam i po milijardi dinara neto vie od 100 miliona evra. Ali,
valja ponoviti, nije poznato kako je raun pravljen.) Za razliku od
hipotetikog gubitka na carinskim prihodima, ovde je re o stvarnom
gubitku. Pored toga, dok je jasno da politika spoljne trgovine ne bi
trebalo da se rukovodi ciljem uveavanja prihoda od carina, sasvim
je jasno da bi poslovanje Naftne industrije Srbije, uostalom kao i
svakog drugog preduzea, trebalo da se rukovodi ciljem uveavanja
dobiti. Ovde je potrebno odmah rei da to ne bi trebalo da je dobit
koja se moe ostvariti monopolskim poloajem, a NIS je naalost
monopolista. Usled toga, bilo bi potrebno da drava monopolski
deo dobiti oporezuje, pa potom da uestvuje u raspodeli ostvarene
dobiti. Sve bi to trebalo da bude predmet razmatranja ne samo
vlade, ve i opozicije, jer je to u demokratiji nain da se zatite
interesi graana. Opozicija se, meutim, ne bavi gubicima Naftne
industrije, jer ne bi mogla da objasni zato je podravala politiku
koja je dovela do tih gubitaka? Tada bi bilo jasno da cilj nije bio,
naravno, da se uvea dobit od Naftne industrije, ve neki politiki
cilj. Kao to i kritika politike spoljne trgovine nema ekonomski, ali
opozicija misli da bi mogla da ima neki politiki smisao.
237
O dubini te sumnje nije teko obavestiti se kod opozicionih

partija i komentatora koji ih podravaju. Na iroko i na dugako
se raspravlja o motivima predlagaa statuta, a re je, naravno, o
skuptini Vojvodine. Koja je, u stvari, instrument ambicije jedne
ili druge osobe, jedne ili druge male stranke, jedne ili druge
inkarnacije takozvane druge Srbije, koja je opet produena ruka,
valjda, srednje Evrope. Budui da sejanje sumnje jo uvek ima
znaajnu mo u politikoj javnosti, stranke vladajue koalicije,
koje su autori statuta i koji su ga usvojili u skuptini Vojvodine,
sada dolaze na lukavu ideju da se sve to odloi dok se ne steknu
uslovi za promenu ustava mada je ovaj statut obaveza koja
proistie iz netom usvojenog ustava. Naravno, njihov je interes da
ne izgube trenutni uticaj i mo, a sumnjiavost opozicije je samo
opravdanje.
Koja bi mogla da bude dobit opozicije od kritike vojvoanskog
statuta? Nikakva. Razlog je to to je pretpostavka na kojoj se ta
kritika zasniva nekakva separatistika motivacija autora statuta.
to nema, jasno je, nikakve veze sa stvarnou. Bar kada je re o
238
Druga tema kojom se opozicija bavi jeste, naravno, statut Vojvodine.

Primedbe koje mu se stavljaju su esto toliko besmislene da je
neprijatno itati ih. Recimo, Socijalistika partija je smatrala za
potrebno da obavesti javnost da Vojvodina nije nikakva srednjoevropska regija, ve je deo Srbije. Zato se to iskljuuje? To ak niko
i ne pita. Onda se kae kako Vojvodina ne moe da donosi zakone, ve samo neke druge pravne akte. U emu je razlika? Pa onda
ne mogu da se sklapaju meunarodni ugovori, a ne moe ni da se
ima predstavnitvo u Briselu. Kako e se preuzimati obaveze prema
partnerima u inostranstvu i kako e se najbolje ostvariti interes
da se to je mogue vei novac dobije iz fondova Evropske unije
za regionalni razvoj, to ne zahteva objanjenje. Na kraju dolaze
primedbe na to da pokrajina ima grb, zastavu, himnu i slina obeleja
regionalnog identiteta. To je krunski dokaz da je re o neemu to se
ne sme dozvoliti: regionalni identitet, to je neto veoma sumnjivo.
separatizmu, iskustvo je bogato. Tako da su mali izgledi da e neko

poverovati da u Vojvodini postoji jak separatistiki pokret, koji je
ak toliko jak da ga niko ne vidi. Naravno, nije potrebno biti Hikok
pa zapaziti da sumnju potvruje sve, a naroito ona sama.
Zato se opozicija ne bavi temom koja je zaista od velikog znaaja, a
to je nezadovoljstvo centralistikom politikom koje raste ne samo u
Vojvodini, ve i u centralnoj Srbiji, a rae i u svim drugim regijama,
ako to ve nije sluaj? Da bi jedna drava bila stabilna i imala koheziju
uprkos velikoj centralizovanosti vlasti, potrebno je da centar ima
nespornu demokratsku odgovornost i da je veoma administrativno
efikasan. Ukoliko to nije sluaj, centralizam je izvor nestabilnosti
i nezadovoljstva. Decentralizovane i federalizovane drave u svim
sluajevima tee da budu stabilnije, ali je decentralizacija posebno
korisna u uslovima kada uz centralizaciju idu administrativna
neefikasnost i elementi autoritarnosti. Budui da se opozicija
zalae za jo veu centralizaciju od postojee, to joj na izborima
nee doneti glasove.
Ovo su samo dva primera koji govore da se u opoziciji nita nije
uradilo da bi se glasaima ponudio izbor na vanrednim izborima.
Ponekad se dogaa da stranke koje izgube na izborima krenu da
jo doslednije i upornije zastupaju program sa kojim su izgubile
izbore. Malo je primera kada je ta strategija bila uspena. Glasai
su obino dosledniji nego to opozicioni lideri misle. Jednom
odbaena politika ponuda nema vee anse ako se ponovo nudi.
Srpska opozicija jo uvek rauna da se vrati na vlast sa patriotskim
programom, to je razlog da kritikuje jaanje ekonomskih veza
sa Evropskom unijom i poveana ovlaenja Vojvodine. Stanje bi
zaista trebalo da bude vanredno, pa da se sa tim programom pobedi
na vanrednim izborima.
To, verovatno, i nije cilj. Budui da nema novih lica u opoziciji,
vanredni se izbori najverovatnije ne trae zato da bi se glasai
suoili sa izborom, ve zato da se postignu neki marginalni dobici
239
Peanik.net, 01.06.2009.
Korupcija
Moda ima smisla ukazati na razliku izmeu pojedinanog
sluaja i opte pojave. Ako neko naplauje mito, kri zakon i snosi
odgovarajue posledice, iz toga ne bi trebalo izvui zakljuak
da e se korupcija iskoreniti merama kanjavanja ili policijskim
merama.
Recimo, pre neki dan je predsednik drave i najvee partije u
vladajuoj koaliciji ocenio da su sve partije duboko korumpirane,
pa ak i svi segmenti drutva, znai drutvo u celini. Ovo poslednje
sigurno nije tano. Pojava je opta, ali korupcija ima smisla samo
ako u tome ne mogu svi da uestvuju. Kog bi smisla imalo podmititi
nekoga da bi se dobila neka usluga, ako svi podmiuju? Mora da
postoji diskreciona mo na jednoj strani i neki vei novac na drugoj.
Najvei broj ljudi nema ni jedno ni drugo.
240
u vlasti i u opoziciji. U ovom asu nije jasno da li bi se posle

izbora moda otvorilo neko mesto u vladajuoj koaliciji ili ko bi
od postojeih kandidata mogao da obezbedi ulogu voe opozicije.
Imajui u vidu nedostatak programa i nepromenljivost na vodeim
mestima u opozicionim strankama, vanredni izbori bi verovatno
mogli da dovedu do veeg reda u opoziciji, i to je otprilike sve.
Glasai bi moda bili spremni da odlue da li su naprednjaci bolji
od narodnjaka, a i jedni i drugi od radikala. Ali kako god da se
konfigurie opozicija, sve dok ima ovo vostvo i ovaj program,
postoje neke male anse da neka od opozicionih stranaka bude
kooptirana u vladu; ali da opozicija dobije poverenje glasaa,
praktino je neverovatno. Glas za njih je glas za nita.
Ovo zapaanje je vano jer ukazuje ta je potrebno uiniti da bi se

smanjila korupcija. Dok je u pojedinanom sluaju potrebno primeniti
sankcije, u optem sluaju je potrebno izmeniti okolnosti. Recimo,
potrebno je smanjiti obim administriranja i posebno diskrecionog
odluivanja. U mnogim stvarima je danas nepotrebno da postoji
neposredan kontakt, ne samo zato to postoje tehnike mogunosti,
ve i zato to se procedura moe sasvim formalizovati.
Takoe, novac bi trebalo da odluuje tamo gde je neophodan: na
tritu. Ukoliko neko eli da u neto uloi ili da neto kupi, trebalo
bi da spremnost da ponudi veu cenu iskae u konkurenciji sa
drugima. Ne da sklapa drutveno, dravno, nacionalno, patriotski,
gradski ili ve kakav koristan posao u neposrednom kontaktu sa
birokratama ili politiarima. Konano, ako su korumpirane partije,
trebalo bi menjati voe, a i partije na vlasti na izborima.
Peanik.net, 03.06.2009.
Identitet
This is for my mother, who is disappearing like a Cheshire cat.
Robert Merton je bio veoma zadovoljan svojim ogledom iz 1957, The
Role-Set: Problems in Sociological Theory. U njemu je, na posredan
nain, razmatrao smislenost ideje o individualnom identitetu, sa
socioloke take gledita. On nije naprosto hteo da podseti na to da
svaka osoba ima vie drutvenih uloga, kao to, uostalom, ima i vie
drutvenih statusa (poloaja), ve i da se sa svakim od tih statusa
stie i vie drutvenih uloga. Isto vai i za svaku pojedinu ulogu
uz nju ide vie poloaja u drutvu. Moe da se raspravlja o tome
241
Zato je pojam individualnog identiteta problematian? Priimo

tome zaobilazno. Zato je pojam kolektivnog identiteta problematian? Pre par godina Amartja Sen je pokuao da odgovori na
to pitanje napisavi knjigu pod naslovom Identity and Violence:
The Illusion of Destiny. Osnovna teza o nasilnom ispoljavanju
kolektivnog identiteta zasnovana je na jednostavnom zapaanju
da svaki ovek ima vie drutvenih uloga, te se samo nasilno svi ti
posebni identiteti mogu svesti na jedan kolektivan. Ovo je njegov
odgovor onima koji zagovaraju politiku motivisanu kolektivnim
identitetom; koji kulturne, etnike ili druge kolektivne vrednosti
uzimaju kao opravdanje za posedovanje politike moi.
Ovde moda ima smisla krenuti jo jednom zaobilaznicom. Sen ne
govori o tome da se svi pripadnici jedne zajednice samo nasilno mogu
svesti na jedan kolektivan identitet, bilo da je on, na primer, verski ili
etniki. Isti problem postoji i ako se taj kolektivni identitet namee
bilo kom pojedincu, jer on ili ona imaju mnotvo uloga, ili posebnih
identiteta, pored toga to su vernici ili imaju neko etniko poreklo.
Ovo je Senu jasno zato to je on jedan od najveih poznavalaca teorije
javnog izbora, dakle teorije koja se bavi problemima agregacije
pojedinanih svojstava u zajednika. Problem je formalno isti bilo
da pokuamo da sve uloge, ili sve vrste individualnog identiteta,
saberemo u jednu zajedniku ulogu, u jedan kolektivni identitet,
ili da pokuamo da pojedince, koji u nekom drutvu imaju razliite
uloge, nekako podvedemo pod jedan zajedniki identitet. (Problem
agregacije je takoe razlog zato Derek Parfit smatra da je lini
identitet nevaan u, na primer, Is Personal Identity What Matters?,
ili detaljnije u On What Matters.) Nije mogue sprovesti postojanje
jednog kolektivnog indetiteta, a da se ne povredi integritet svih tih
242
koliko ta teorija drutvene strukture ima smisla, a ja sam jednom

davno smatrao da nema, ali to ovde nije toliko vano. Merton je
hteo da ospori uproene ideje o individualnom identitetu, to je
na neki nain kljuna motivacija sociologije. U tom smislu, re je o
klasinom tekstu socioloke teorije, jednom od najboljih.
posebnih uloga ili svih tih pojedinanih identiteta: nije mogue

formalno, dakle tako da bude logiki konzistentno; nije dakle re
samo o neemu to je nepoeljno, recimo sa stanovita nekog
pacifistikog, mondijalistikog ili, da upotrebim taj varvarizam,
graanistikog moralnog stanovita nije to neto to zastupaju
pripadnici takozvanog drugog Sveta (takozvani kosmopoliti),
takozvane druge Srbije, takozvanog drugog Irana ili takozvane
druge ili njihove Rusije. Koji tip i kolika koliina nasilja e biti
potrebni ili e morati da se upotrebe je naravno empirijsko pitanje.
Stvari stoje isto, kao to je Merton zapazio na jedan drugaiji
nain, ako se eli identifikovati individualni identitet, a prihvata
se pluralizam drutvenih uloga svakoga pojedinca, ak i ako se
posmatra samo jedan konkretni drutveni status. Problem identiteta
pojedinaca u svim tim drutvenim poloajima i ulogama je isti kao
i problem kolektivnog identiteta pojedinaca ili zajednica. Moemo,
na primer, da kaemo da neko ko je student obavlja niz razliitih
studentskih uloga, kao i da neko ko, na primer, slua predavanja
moe to da ini kao student, ali i kao neko ko zauzima mnotvo
drugih drutvenih poloaja kojima se ta uloga moe pridruiti. ta
je identitet toga ko zauzima tako razuene drutvene poloaje i
obavlja tolike razliite drutvene uloge? Budui da svu tu razliitost
nije mogue dosledno sabrati u jednu zajedniku karakteristiku, a
da se ne narui integritet svih tih posebnih identiteta, individualni
identitet je isto toliko problematian koliko i kolektivni.
Merton je smatrao da to nekako opravdava strukturalistiku i
funkcionalistiku socioloku teoriju za koju se on zalagao. On je
imao u vidu empirijsku teoriju, ako smem tako da kaem. Zapaanje
o strukturi drutvenih poloaja i uloga ima znaajne empirijske
posledice. On ju je primenio na izuavanje pojedinih profesija, a
posebno je detaljno izuavao naunike i naune ustanove; on je
zasigurno najvei sociolog nauke, do sada (Science, Technology
and Society in Seventeenth Century England, 1938; The Sociology
of Science: Theoretical and Empirical Investigations, 1973). Veoma
243
Prednost ovakve empirijski inspirisane teorije jeste, metodoloki

posmatrano, to to oslobaa istraivae od potrebe da se oslanjaju
na neku supstancijalnu ideju o individualizmu. Teorijski, opet,
posmatrano, nije neophodno definisati aktera, onoga dakle
ko proizvodi sve one injenice koje posmatramo i elimo da
objasnimo. U naelu, objanjenje moe da bude eklektino (to
je i bilo stanovite Pola Lazarsfelda, iji je uticaj bio ogroman, a
koliko je to prihvatljivo moe se raspravljati); ono to objanjava je
ono to opravdava teoriju, a ne obratno. tavie, argument ne mora
biti kauzalan, to je posebno korisno (moe da se raspravlja koliko
je valjano) ako se tei objanjenjima koja individualna ponaanja
objanjavaju institucionalnim karakteristikama.
To je najvanija posledica po normativnost naunih saznanja. Ukoliko
neko u sociologiji (a posebno u antropologiji) trai uporite za neku
politiku kolektivnog identiteta ili za ideju o fiksnim karakteristikama
individualnog identiteta nee ih nai. Sociologija oslobaa od iluzija
o postojanju i moralnoj tiraniji kolektivnog identiteta. To, naravno,
ne znai da ne moemo da objasnimo zato se konstruiu sasvim
odreeni kolektivni i individualni identiteti. Zapravo, to je jedno od
veoma vanih i zanimljivih pitanja kojim se bave drutvene nauke.
Preostaje li neto od individualizma u drutvenim naukama? Merton je kritikovao ne samo velike teorije, ija je empirijska relevan-
244
dobru primenu njegove socioloke teorije nalazimo u radovima

njegovog sina, koji se takoe zove Robert Merton i dobitnik je
Nobelove nagrade za ekonomiju. On je strukturalizam svoga
oca primenio na finansijska trita, o emu pie u The Design of
Financial Systems: Towards a Synthesis of Function and Structure
(koautor Zvi Bodi). Re je o evolutivnoj teoriji drutvenih institucija,
bilo da je re o finansijskim ili naunim. A kada je re o evoluciji
nauke i ulozi naunika, Merton je o tome veoma zanimljivo pisao
u On the Shoulders of Giants: A Shandean Postcript (prvo izdanje
1965, a poslednje 1993).
tnost bila potpuno neuhvatljiva, nego i socioloke teorije koje su

se oslanjale na bihejviorizam ili na mikroekonomiju. Ne znam da
li danas neko ita Tolkota Parsonsa, Dorda Homansa ili Pitera
Blaua. Ovaj poslednji je jo uvek relevantan, jer je veoma doprineo
razvoju empirijskih modela u sociologiji i neeksperimentalnim
naukama uopte (The American Occupational Structure, 1967,
koautor Otis Dadly Dankan; glavno teorijsko delo: Exchange and
Power in Social Life, 1964). Svejedno, u drutvenim naukama
je teko izbei objanjenja u kojima nije sadrana neka ideja o
razlozima delanja pojedinaca i o njihovim posledicama. to ne
znai da se do tih razloga dolazi lako i neposredno, a ni da se njima
kontroliu posledice delanja tih pojedinaca.
Kada je re o razlozima, to je jo jedna duboka tema sociologije,
jer je re o stabilnosti individualistikih, racionalnih, modernih
zajednica koje zovemo drutvima. Emil Dirkem je toj sredinjoj
sociolokoj temi sigurno dao najvei doprinos, izmeu ostalog i
time to je skovao pojam anomije, kako bi podvukao tvrdnju da
su sva pojedinana delanja zasnovana na nekim normama i da
je u nedostatku pravila, normi ili zakona, normativne motivacije
uopte, teko nai razloge za bilo koje delanje ili bilo koji in.
Merton je to modifikovao razdvojivi instrumentalnu od vrednosne
racionalnosti (sledei verovatno Maksa Vebera), pri emu su
anomina delanja instrumentalna. Specifinost njegove teorije je
u tome to su za anomina ponaanja odgovorne preovlaujue
drutvene vrednosti. U anominim situacijama, ljudi su primorani
da delaju inovativno, recimo tako to se rukovode samo ciljevima,
a ne i drutvenim vrednostima.
Ako se inovativna delanja ovako formuliu, metodoloki individualizam bi bio u osnovi empirijskih modela koji pretpostavljaju
da ljudi delaju u skladu sa ciljnom racionalnou, to bi rekao
Maks Veber. Tako se otprilike i grade teorijski modeli u drutvenim
naukama. Moda ima smisla uzeti primer koji je Merton imao u vidu.
Ustanovimo korelaciju izmeu siromatva i korupcije. Na osnovu
245
Instrumentalna racionalnost ne zahteva ostvarenje potpune kontrole

nad posledicama delanja. Za to je vaan kratki Mertonov ogled On
the Unanticipated Consequences of Purposive Social Action iz 1936.
U njemu on objanjava zato nije mogue predvideti posledice
pojedinanih delanja i zbog ega postoje ograniene mogunosti
drutvenog planiranja. Argumentacija je razliita od one koja se
moe nai kod Popera, koji je takoe pisao o neeljenim posledicama
delanja, ili kod Hajeka, koji se u toj stvari oslanjao na Popera. Dok
je Hajek, na primer, verovao da su ustanove zasnovane na slobodnoj
razmeni racionalnih informacija, jer ih efikasno koriste, Merton
ne tvrdi nita slino. Pre e biti da je on smatrao da individualna
racionalnost ne podrazumeva nita mnogo vie od onoga to se
moe nai i kod Popera (na primer u tekstu The Rationality Principle,
1967): sklonost da se usklauju ciljevi i sredstva u datim okolnostima,
ali ne i drutvene ustanove koje tu usklaenost obezbeuju bilo na
individualnom ili na kolektivnom nivou.
Da li je individualizam mogue metodoloki dovesti u vezu sa
strukturalizmom i funkcionalizmom? Ovde je zanimljiv Mertonov
ogled Manifest and Latent Functions (u knjizi Social Theory and
Social Structure, 1957). Poetna ideja je, kao i u svim drugim
njegovim radovima, jednostavna: delanje ima vie funkcija. Neke
246
nje bi se mogle predloiti mere za smanjenje siromatva, kako bi

bilo manje korupcije. Da bi ovaj predlog imao smisla, potrebno je
da te mere utiu na ponaanje ljudi, na njihov izbor da se bave ili ne
bave jednom ili drugom vrstom kriminalnih aktivnosti. Potrebno
je, dakle, imati neku teoriju o tome ta utie na izbor o kome je
re. Ukoliko su to izgledi da se ostvari odreeni cilj, to bi bila
pretpostavka o razlozima koji odreuju pojedinana delanja, to
bi opravdalo oslanjanje na metodoloki individualizam; korelaciju
izmeu kriminala i siromatva bismo onda zasnovali na teoriji o
razlozima individualnog delanja, na teoriji o racionalnom delanju
uopte. Ovako shvaena racionalnost, naravno, ne implicira nita o
individualnom identitetu.
su manifestne, a neke latentne. Razlika je u tome to su ove druge

sline onome to se u ekonomiji naziva eksternim efektima: recimo,
manifestna funkcija glasanja jeste da se izabere predstavnik, dok
je njena latentna funkcija obezbeenje ili uvrenje legitimnosti
vlasti. Na isti se nain moe govoriti o svim drutvenim funkcijama.
Kako se drutvene injenice objanjavaju ustanovljavanjem
drutvenih funkcija, jedne ili druge vrste? Ideja latentne funkcije
je ovde od pomoi; naime, jasno je da ona nekako ide uz neku
manifestnu funkciju, ali je jasno da bi mogla i da bude zamenjena
nekom drugom manifestnom funkcijom. Do legitimnosti se moe
doi glasanjem, da uzmem taj primer, ali i na neki neposredniji
nain ili uz neku drugu manifestnu funkciju. to znai da su te
funkcije sline dovoljnim uslovima ili uzrocima. Isto se moe rei i
za manifestne funkcije, to znai da ni jedno konkretno delanje nije
nuno da bi neka funkcija bila izvrena. Iz ega valja zakljuiti da je
ovako shvaena funkcionalna analiza slina kauzalnoj analizi kojom
se utvruju dovoljni, ali ne i nuni uslovi ili uzroci. U osnovi je re
o uzronosti u okviru evolutivne teorije individualnih i kolektivnih
svojstava, gde se sve posledice mogu objasniti, ali pri emu nijedan
uzrok nije nuan.
Uopteno govorei, na isti nain na koji moemo da oslobodimo
racionalnost i kauzalnost od oslanjanja na jednu ili drugu definiciju
identiteta, moemo to da uinimo i sa odgovornou, moralnom ili
bilo kojom drugom. ta se svime time postie? Postie se naunost
u objanjavanju drutvenih pojava, jer se tei samo saznajnim, a ne
vrednosnim ciljevima. Za razumevanje razvoja naune misli mnogo
je vanije razumeti zato se isti nalaz esto otkriva istovremeno
na vie mesta od vie ljudi koji su nezavisni jedni od drugih, od
bilo ega to bismo mogli da saznamo o identitetu naunika, bilo
njegovom linom, bilo kolektivnom koji se nekome pripisuje. It is
the thought, the smile, and the sound of the piano that matter.
Peanik.net, 10.06.2009.
247
Neposredan povod za ovaj napis je sledea izjava Mihajla Markovia

u Peatu: Srbi nigde, pa ni na Kosovu, obavestio je on navodno
Noama omskog, nisu vrili etniko ienje. Dokaz je sadanja
etnika karta Srbije i Jugoslavije. Hrvatska, Slovenija, bonjaki deo
Bosne i Hercegovine i najvei deo Kosova gotovo su u potpunosti
etniki homogeni. Srbija je isto onoliko etniki meovita koliko je
bila i pre ratova (1991-1995). Teko je nai bolji primer intelektualne
neodgovornosti, da to tako nazovem. Zato? Prvo zbog logike
greke post hoc ergo propter hoc, jer je u vie sluajeva prvobitno
etniko ienje bilo anulirano etnikim ienjem koje je sprovela
druga strana, dakle konani ishod nita ne govori o tome kako se
do njega dolo. Drugo, zato to postoji presuda Meunarodnog
suda pravde o tome da je izvren genocid (najgori oblik etnikog
ienja) u Srebrenici, a postoji i Republika Srpska. Tree, nije taan
ak ni deo izjave o etnikoj meovitosti Srbije.
A sada o slobodi miljenja, govora i izraavanja ili ukratko
o slobodi govora. Ona bi, po mom miljenju, trebalo da bude
potpuna, takorei apsolutna. To ne znai da mislim da se ona
ne moe zloupotrebiti. No, mogunost zloupotrebe e zavisti
od toga koliko je odgovorna javnost, pod ime podrazumevam
sve nosioce nekog oblika intelektualne, moralne, profesionalne i
politike odgovornosti. Kada je re o beogradskoj javnosti sa kraja
osamdesetih i poetka devedesetih godina prolog veka, tada je
neodgovornost bila gotovo nagraivana. Oni koji ele da se podsete,
ili su suvie mladi da bi imali to iskustvo, mogu da proitaju ta
sada piu oni koji su tada pozivali na rat, etnika ienja i nasilje
nad sugraanima, o manjim oblicima verbalnog ili tampanog
siledijstva da i ne govorimo, i da se zamisle zato niko od tih ljudi
ne osea potrebu da preuzme intelektualnu odgovornost?
A ni javnost ne smatra da ima obavezu da ih pozove na strunu i
profesionalnu odgovornost. Naprotiv, oni svakodnevno sude ljudima
248
Odgovornost
koji su smatrali da imaju intelektualnu, moralnu i profesionalnu

obavezu da ukau do ega e to intelektualno i politiko divljanje
dovesti. Tada je to bilo opasno, fiziki opasno, a danas se radi samo
o neprijatnosti kada se od intelektulano neodgovornih ljudi uju
optube o izdajstvu i insinuacije o tome da se to radi za novac. to
se mene tie, daleko najvea kazna jeste da im se obezbedi sloboda
govora. Nita nije gore nego neprestano svojim napisima potvrivati
stepen svoje intelektualne neodgovornosti. U nekom e se asu
u javnosti probuditi potreba za intelektualnim i profesionalnim
standardima, za intelektualnom i profesionalnom odgovornou.
Da bi se videlo o kolikoj je odgovornosti re, odmah u rei da
smatram da su takva sredstva informisanja kao to su RTV Srbije i list
Politika krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina prologa
veka pozivali ne samo na na rat, ve i na lin izdajnika, jedne ili
druge vrste. U svim ratovima koji su usledili, progonima i politikim
ubistvima televizija i novine su odigrali sramnu ulogu. Sada se bei
od te odgovornosti. Jo sramniju ulogu su odigrali i jo uvek igraju
intelektualci. Prvo se agitovalo, potom se lagalo, a sve vreme se peru
ruke.
Iz ega ne sledi da se ne bi trebalo zalagati za slobodu govora
tampe i televizije. Naprotiv, veoma je vano da svi koji imaju
potrebu da i dalje lau i nikako ne mogu da prestanu da peru
ruke, da svi oni to mogu da ine javno i slobodno. to slobodnije,
to bolje. Vano je i da ih brane oni koji se iz jednog ili drugog
razloga oseaju pogoenima. Jako je vano, takoe, da to ine
profesionalna udruenja koja su se obrukala kada je zaista trebalo
preuzeti odgovornost. Vano je i samo po sebi, ali i da bismo videli
hoe li se neko od ovih na vlasti i u opoziciji prisetiti da postoje
neke politike odgovornosti, jer bi ipak trebalo da se povremeno
zapitaju ta su oni tano inili i jo uvek ine? I kako, to je dobro
da mi znamo, oni to sebi pravdaju? Vano je da se sve to objanjava
i pravda javno.
249
Peanik.net, 13.06.2009.
Vreme stoji
Opozicija je usvojila pet naela, meu kojima nema nijednog o
privrednoj krizi, politikoj korupciji i socijalnom nezadovoljstvu.
Za razliku od raznoraznih politikih programa od pre dvadesetak
godina, nema niega o zapadnim granicama i o Bosni i Hercegovini.
Inae, za partije opozicije, vreme kao da stoji.
Slino je stanje i u vladajuoj koaliciji. Istiu se veliki uspesi,
praktino na isti nain i gotovo istim renikom kao pre dvadesetak
250
Pri svakoj obnovi rasprave o slobodi govora, kao sada kada se

tuilatvo zainteresovalo za to kako su novinari podstrekavali na rat
i na linovanja, valja videti hoe li se neka televizija ili neka novina,
recimo RTV Srbije i Politika, osetiti pozvanim da neto kae o
sopstvenoj odgovornosti? I koliko e dugo moi da ute i kako e sve
da se brane. Ja se bavim drutvenim naukama i mislim da mogu da
kaem da postoji neto kao empirijska zakonitost: odgovornost raste
sa protokom vremena. Tako da je suoavanje sa njom neizbeno,
pitanje je samo ko i kada? U Srbiji, mislim da slobodno mogu da
predvidim, odgovornost e se definitivno prebaciti na sledee
generacije, koje naravno nisu odgovorne ni za ta. Tada nee biti
krive samo rtve (jer su po Mihajlu Markoviu one u Srebrenici
same sebe etniki oistile, a ne bi trebalo nikada zaboraviti ni one od
kojih su ieni vozovi po Srbiji), ve i nevine budue generacije, jer
e morati za sve to da se izvinjavaju. Tom saznanju pomae sloboda
govora, jer moemo da itamo da nije bilo ono to je bilo i da se nije
govorilo ono to se govorilo i da se nije radilo ono to se radilo. Zato
bi sloboda govora trebalo da bude praktino apsolutna.
godina. Svi uspesi su u meunarodnoj politici, gde se pod uspehom

podrazumeva to da nijedan problem nije reen, to je takoe kljuni
cilj ve dve decenije. Iz vlade se, opet, uje da se ministri spremaju
za pregovore sa Meunarodnim monetarnim fondom, sa glavnim
ciljem da ih se ubedi da ono to je tek pre koji mesec dogovoreno
nee moi da se ostvari i kako je potrebna dodatna podrka i novana
pomo. Takoe, uju se vajkanja kako su bankarske mare suvie
velike, to bi lako moglo da dovede do toga da banke procene da
rizik poslovanja raste i da dodatno poveaju cenu kredita.
Sve to nije novo. Recimo, vlada ili moe da uradi neto da smanji
bankarske kamate i mare, ili to ne moe. Ako moe, tada
kritikovanje banaka nema smisla, potrebno je doneti odgovarajue
mere. Ako ne moe, tada kritika ima jo manje smisla, jer e se
dobiti odgovor, koji je i usledio da cena kredita zavisi od rizinosti
ulaganja. Uostalom, re je o ugovornom odnosu izmeu banke i
njenih klijenata, u ta vlada ne bi trebalo da se mea. to su, na
jedan ili drugi nain, i rekle banke i centralna banka.
Ministarstvo finansija, opet, sprema novi rebalans budeta.
Pored toga, spremaju se i novi porezi. Kao i pre godinu dana, te
promene su u potpunosti reaktivne. Nita se ne kae o tome koji
ciljevi privredne politike se time ele postii? Jasno je da postoje
finansijske obaveze i da je potrebno da se one ispunjavaju, ali
ministarstvo finansija nije blagajna, ve nosilac privredne politike.
No, oigledno, ono se ne smatra nadlenim za to, a sva je prilika da
ga tako ne doivljavaju ni oni kod kojih je politika mo.
I to nije novo. U javnosti se to pripisuje partijskoj dravi, zapravo
multipartijskoj dravi. Nije, meutim, Srbija jedina zemlja sa
viepartijskim sistemom, ali jeste jedna od retkih gde vlast nije
u vladi, ve u neformalnim vidovima odluivanja. Tako da je
najvanije politiko telo pretvoreno u administrativno. To se vidi
ne samo u injenici da neke politike odluke donose oni ministri
koji su i efovi partija, dok se od predsednika i drugih lanova
251
ta e biti ishod? Ovi koji su sada na vlasti e ispustiti loptu, kako

se to kae u Americi. Njihova je nada da ih glasai nee kazniti na
sledeim, vanrednim ili redovnim, izborima, zato to je opozicija
gora. to ona dokazuje svaki put kada se dogovori oko naela, kao
to je sada sluaj. Tako da i oni na vlasti i oni u opoziciji rade na
tome da se nita ne menja, kao da vreme stoji.
Blic Novac, 27.06.2009
Politika naela i istine

U vie izjava Boris Tadi i Vuk Jeremi objanjavali su politiku prema susedima. Ona se, tvrde, zasniva na naelima i istini. O kojim je,
najpre, naelima re?
Uzmimo primer odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. Tadi je u Banjaluci istakao tri naela: nemeanje u unutranje poslove Bosne i
Hercegovine, podrku demokratiji i svemu o emu se tri naroda dogovore. Da li su ova naela meusobno saglasna? Odgovor je negativan.
Lako je videti prvu nesaglasnost. Naime, na pitanje zato se Srbija
mea u probleme sa kojima se trenutno suoava Bosna i Hecegovina,
odgovor nije da se ne mea, ve da se mea zato to je garant Dejtonskog
sporazuma. No, to je, da se tako izrazim, sistemska kontradikcija, koja
je posledica, blago reeno, meanja Srbije u rat u Bosni i Hercegovini.
Zapazimo to ovde i ostavimo po strani.
252
vlade oekuje ili da ire optimizam, ili da prebacuju odgovornost

na druge, u zemlji i u inostranstvu, ili da sprovode odluke donete
na nekom drugom mestu. Tako je bilo i pre dvadesetak godina,
tako da vreme kao da stoji i u tom pogledu.
Uzmimo da se naelo nemeanja odnosi, sada i samo, na trenutne i

budue politike probleme sa kojima se suoava i suoavae se Bosna
i Hercegovina. Tu je vana saglasnost naela o nemeanju i onoga o
podrci demokratiji, kao i kritika visokog predstavnika Valentina
Incka zato to ne uvaava demokratske odluke legitimno izabranih
predstavnika. To se odnosi na odluku visokog predstavnika da stavi van
snage odluku skuptine Republike Srpske da preuzme neke nadlenosti
Bosne i Hercegovine. Jeremi ve due vreme istie zalaganje Srbije za
demokratizaciju Bosne i Hercegovine. Evo najnovije izjave (Vreme 964,
25. jun 2009): Nadam se da e svi inioci Dejtonskog sporazuma u
bliskoj budunosti doi do zajednikog zakljuka da je nakon 15 godina
vladavine visokih predstavnika u BiH dolo vreme da se uspostavi puna
demokratija. Kako se to odnosi prema naelu nemeanja? To zavisi od
toga kako se shvati naelo konsenzusa triju naroda. Zato? Zato to se
tim naelom definie demos u Bosni i Hercegovini. ta to implicira?
Odgovor je nedvosmislen: ako je o svemu to je od zajednikog interesa
potrebno da se dogovore sva tri naroda, ako je to demokratski postupak,
onda je odluka skuptine Republike Srpske nedemokratska. Iz ovoga,
opet, sledi sledee: ako se predvia mogunost da do saglasnosti ne
doe i da moe da doe do jednostranih odluka jednog, drugog ili
treeg naroda, potrebno je da neko arbitrira. U skladu sa principom
nemeanja, to ne moe da bude neka druga zemlja, recimo Srbija, ve
meunarodna zajednica, dakle njen visoki predstavnik. to je smisao
Dejtonskog sporazuma, iji je garant Srbija, to se neprestano i istie.
A iz toga bi trebalo da sledi podrka visokom predstavniku, a ne kritika
njegovog postupka, a to bi i inae trebalo da sledi iz naela nemeanja
u unutranje poslove suverenih drava (Bosna i Hercegovina je lanica
UN od 1992).
Pogledajmo sada nesaglasnost zalaganja za demokratizaciju i
odluivanje konsenzusom triju naroda. Lako je videti da Republike
Srpske ne bi uopte bilo da su ta dva naela potovana. Takoe je jasno
da bi ureenje Bosne i Hercegovine bilo sasvim drugaije od dejtonskog
da je demos ove zemlje definisan na prirodan nain, dakle kao skup
253
U toj se, dakle, stvari, politika Tadia i Jeremia ne razlikuje od Miloevieve politike. Najpre se sub rosa podstie jednostranost donoenja
odluka u Republici Srpskoj pozivanjem na demokratska naela, to se
tamo shvata kao obeanje da e se ii do kraja, a potom se izbegava
sukob sa meunarodnim iniocima, pa se verbalno podrava naelo
konsenzusa. A sve vreme se, naravno, istie privrenost naelu nemeanja.
U tom je kontekstu zanimljiva politika istine koju od nedavno zagovara
Jeremi. Mi smo kae on (Utisak nedelje, sajt B92), naprosto, kao
ova Vlada, koja ne osea nikakvo optereenje onoga to se deavalo u
prolosti, zbog toga to mi naprosto u tome nismo uestvovali, mi ni
jednim svojim gestom nismo doprineli destabilizaciji regiona ni sada,
ni prole godine kada je bilo izuzetno teko, prilikom jednostranog
proglaenja nezavisnosti Kosova, pogotovo tokom 90-ih godina. Znai,
mi nemamo razloga da se stidimo toga, da kaemo istinu. I ako je
svakome drugome dozvoljeno da kae otvoreno istinu, to ja mislim,
da treba da bude dozvoljeno i nama. I pojaanim tonom: Ne moe
se graditi spoljna politika i budunost ove zemlje na laima i na
prenebregavanju prolosti, a desile su se stvari u prolosti, koje moda
nisu prijatne nekima od naih suseda. Moda su neki od naih suseda
uinili stvari kojih ne bi ba voleli da se javno podseaju, da su to
uinili, ali mi nemamo nikakvog razloga da to krijemo.
Ovde je vano precizno razumeti kako se koriste prvo i tree lice
mnoine. Mi, koji smo sada na vlasti u Srbiji, nemamo ni jedan razlog
254
graana ove drave, kako je i bio definisan, po preporuci meunarodnih

inilaca, na referendumu o samostalnosti, to je bila osnova za prijem
Bosne i Hercegovine u UN i za angaovanje meunarodne zajednice od
tada do sada. Budui da Dejtonski sporazum nije tako definisao demos
Bosne i Hercegovine, potrebna je podela nadlenosti i njena povremena
preraspodela. Do nje se ne moe doi jednostranim odlukama, a
saglasnosti za sada nema. Zbog ega i postoji visoki predstavnik koji
povremeno podsea sve, ukljuujui i garante koji se meaju ili se ne
meaju, da ne postoji volja da se ova dva naela usaglase.
da beimo od istine. Oni, susedi, dakle drave, imaju, ali oni, koji
su sada tamo na vlasti, to ne vole da uju. Jer su oni, bie vano u
nastavku videti ko su ti oni, inili u prolosti stvari na koje ne vole da ih
se podsea. Nama, koji smo na vlasti, valja razumeti, istina o tome ta
smo inili, vano je biti naisto na koga se misli, u prolosti ne stvara
nikakve probleme, a ni neprijatnost (nije jasno da li ni odgovornost).
Da bi se razumelo o kojoj politici istine je re, valja podsetiti da se ovde
govori, izmeu ostalog i preutno, o odluci vlade Srbije, na insistiranje
Jeremia, da tui Hrvatsku za genocid i da joj pridrui dokumentaciju
o genocidu nad srpskim narodom pod reimom Nezavisne drave
Hrvatske (NDH) u toku Drugog svetskog rata. Ovo poslednje je istina
koja nekim susedima smeta, jer su to uinili. Tu se pod susedima
moe jedino misliti na narode, dakle na hrvatski narod. Zato? Zato to
se ne moe misliti na one koji su sada na vlasti u Hrvatskoj i zato to
se ne moe misliti na hrvatsku dravu, jer niti ona niti bilo ko drugi,
dakle ni meunarodna zajednica, ne prihvataju kontinuitet sa NDH
(o ostalim optubama e odluiti jedan ili drugi meunarodni sud).
Franjo Tuman se trudio da taj kontinuitet nekako ustanovi, ali u tome
nije uspeo. Dakle, istina o tome ne moe da smeta ni hrvatskoj dravi
niti hrvatskim vlastima, jer nisu to uinili. Tako da se ovo jedino
moe shvatiti kao Jeremievo insistiranje na kolektivnoj odgovornosti
hrvatskog naroda, to naravno nije istina i shvata se kao uvredljivo,
to i jeste.
Drugaije, na alost, stoji stvar sa srpskim vlastima i srpskom dravom,
ne i sa srpskim narodom. Naime, u prostorijama vlade iji je Jeremi
lan, a to obavezuje i Tadia, visi (ako nije skinuta u meuvremenu)
slika predsednika vlade Srbije Milana Nedia, on se tako titulira da bi
njegova slika tu mogla da se nae, ime se istie kontinuitet srpske
drave sa Nedievom dravom. to ini Srbiju i sve njene vlade, pa i
lanove vlade, ne lino nego kao predstavnike drave, odgovornima
za sve ono to je Nediev reim inio (lino su odgovorni za to to je
portret tu, ili je bio tu, gde jeste). To nisu obaveze koje drugi priznaju,
to je dobro. To, takoe, na sreu, ne obavezuje srpski narod, bez
obzira na trud koji u to ulau srpski intelektualci i politiari, kojima
255
Valja pozdraviti politiku naela i istine za koju se zalau Tadi i Jeremi,

jer je zaista potrebno zastupati naela i drati se istine to je ak i u
javnom interesu, ako ve nije dovoljno opravdano i obavezujue samo
po sebi. Neki kau da bi ove izjave, sve zajedno sa protivrenostima,
tako i trebalo shvatiti kao, to bi rekao Nui, nikaragvansku
protivodbranu. Samo jo da je smeno.
Peanik.net, 27.06.2009.
Ruski zajam
Valja razlikovati zajam od Meunarodnog monetarnog fonda (MMF) i
onoga koji se trai od Rusije. Jer oni nemaju istu namenu i ne uzimaju
se iz istog razloga.
Zajam koji odobrava MMF ima za cilj da se stabilizuje kurs tako to
e se poveati poverenje banaka i drugih kreditora da e im novac biti
vraen, pa ga nee povlaiti i nastavie sa dotadanjom kreditnom
aktivnou. To ukazuje i na razlog za tu pozajmicu: u suprotnom
bi pretio steaj, jer se ne bi izvravale dunike obaveze, i pretila bi
znaajna devalvacija dinara, jer bi bilo potrebno izvoziti vie kako bi
se nekako izmirile obaveze prema kreditorima.
256
su dragi kolektivni identiteti i duhovna jedinstva (videti razne izjave u

tom smislu Tadia i Jeremia), jer to naprosto nije istina, jer ne moe
da bude istina. Ali kada bi bilo istina, kao to ne mali broj nacionalista
tvrdi, bilo bi prirodno da ona bude neprijatna sadanjim lanovima svih
oblika srpskih vlasti, a i svim generacijama srpskog naroda. Nad ime
bi trebalo da se zamisle i Tadi i Jeremi. Jer ako veruju u postojanje te
odgovornosti, ali ne bi da je prihvate, onda moraju da lau.
Od Rusije se pak zajam trai pre svega da bi se finansirale tekue

obaveze, a kae se i da bi pozajmica bila koriena za sasvim specifina
ulaganja. Kako se ve uobiajilo kada se posluje sa Rusijom, zajam
trai predsednik drave i to u paketu, dakle za razne namene. To
e dovesti do slinih problema kao i posao sa gasovodom i prodajom
Naftne industrije, no o tome vie kada oni koji trae zajam odlue da
neto vie o tome kau javnosti, to jest graanima koji e finansijski, i
na svaki drugi nain, odgovarati za preuzete obaveze.
Zato se trai zajam od Rusije? Prvo, zato od drave? Drugo, zato
od te drave? Dravni zajam se trai zato to nema komercijalnih. To
je vano znati jer razjanjava stanje u kojem se nalaze javne, i druge,
finansije u Srbiji. Nema kreditora, jer je rizik da se taj novac nee
povratiti suvie veliki. Ostaju samo suvereni kreditori, to e rei drave.
Da je Srbija lanica Evropske unije, to bi bile druge zemlje lanice,
kao u sluaju Maarske, Rumunije ili Latvije. Kako nije, ostaju druge
drave. One, opet, moraju da imaju politike, a ne samo komercijalne
motive da pozajmljuju novac. A politiki interes za Srbiju ima samo
Rusija. Videemo kakav i koliki.
Blic komentar, 01.07.2009.
Atlantska bezbednost
Moda ima smisla racionalno razmotriti odnos prema Atlantskom
savezu (NATO) sada kada je odlueno da ulanjenje nije aktuelno.
Pitanje je da li bi se pristupanjem tom savezu poveala bezbednost?
Valja razmotriti tri posledice lanstva na bezbednost drave i
graana.
257
Kljuno pitanje, ako se eli napraviti sledei korak, jeste da li se

ovim saveznitvom bezbednost poveava? U jednom smislu je
jasno da se poveava: neprijateljstvo sa Atlantskim savezom je
iskljueno. Pored toga, NATO ne bi mogao da donosi odluke
koje imaju, posredno ili neposredno, negativne posledice po
bezbednost Srbije, jer se odluke donose jednoglasno. Ostaje samo
pitanje da li se tim saveznitvom preuzimaju nove obaveze, recimo
prema neprijateljima novih saveznika ili za uee u zajednikim
misijama. Ovo zavisi od ocene o tome koliko su usklaeni rizici
kojima su izloeni Srbija i NATO. To je empirijsko pitanje i zahteva
veoma detaljnu analizu. Ovde ima smisla samo izneti hipotezu
koja je u skladu sa grubim injenicama, onoliko koliko se one
sada mogu sagledati: najveem broju globalnih rizika, u proseku,
258
Najpre bi trebalo utvrditi trenutni politiki odnos Srbije i Atlantskog

saveza. esto se uje od onih koji se protive tome da NATO postane
saveznik Srbije (i obratno) da je to neprihvatljivo jer su nas oni
bombardovali. Koji je politiki znaaj injenice da su NATO
i Srbija bili u ratu? To zavisi od odgovora na pitanje da li je to
neprijateljstvo okonano ili nije. Ako jeste, tada je injenica da je
NATO bombardovao Srbiju irelevantna za odluivanje o tome da li je
saveznitvo poeljno ili nije. Ako se smatra da stanje neprijateljstva
i dalje traje, bilo zbog bombardovanja ili iz nekog drugog razloga
(kao to je, to se takoe esto istie, uspostavljanje NATOdrave na Kosovu), tada je, naravno, saveznitvo nemogue.
Ukoliko, meutim, Srbija nije u neprijateljskim odnosima sa
Atlantskim savezom, to zapravo znai sa njegovim dravama
lanicama (pre svega sa SAD), tada je neprijateljstvo u prolosti
irelevantno za odluivanje o uspostavljanju saveznikih odnosa.
Kljuno pitanje je da li se oekuje i eli prijateljstvo u budunosti,
a ne nemilo iskustvo iz prolosti. To je, dakle, prvo ili prethodno
pitanje: da li je Srbija u neprijateljskim odnosima ili planira da
bude u neprijateljskim odnosima sa Atlantskim savezom? Ako je
odgovor negativan, onda se moe ii dalje u razmatranje prednosti
i nedostataka eventualnog saveznitva.
zemlje lanice Atlantskog saveza i Srbija su podjednako izloeni,

a sa nekima se Srbija suoava vie nego mnoge druge zemlje koje
su lanice Atlantskog saveza. Ovo je tano kada je re o terorizmu,
meunarodnom kriminalu i praktino svim oblicima rizika po
individualnu, drutvenu, privrednu i svaku drugu bezbednost.
Takoe, moe se oekivati da e tako biti i u budunosti. Ukoliko je
tako, tada se odlukom o neulanjenju u Atlantski savez istovremeno
donosi i odluka da e se iveti manje bezbedno budui da su
pretnje bezbednosti vee nego u zemljama Atlantskog saveza, a
da su sredstva Srbije za ouvanje bezbednosti daleko ogranienija
od sredstava Atlantskog saveza. Zapravo, kao to je poznato jo od
uvenog lanka Olsena i Zekhausera (iz 1966, koji se na internetu
moe nai na http://www.scribd.com/doc/7259971/Olson-andZeckhauser-An-Economic-Theory-of-Alliances), lanstvo u ovom
savezu omoguuje manjim zemljama lanicama da znaajno
smanje trokove koje izdvajaju za bezbednost, pri datim rizicima
i uz dati nivo bezbednosti. Naravno, jo se vie smanjuju trokovi
ukoliko se Srbija suoava sa veim, kako se kae asimetrinim,
izazovima svojoj bezbednosti nego to je sluaj sa drugim zemljama
saveznicama.
Stvar moe drugaije da izgleda ukoliko se smatra da bi se ovim
saveznitvom stekli novi neprijatelji i to asimetrini. Recimo, ako
bi Rusija postala neprijatelj Srbije iako, inae, nije u neprijateljskim
odnosima sa Atlantskim savezom i sa svakom pojedinom zemljom
lanicom. Ili, drugaije reeno, ako bi gubitak na prijateljstvu sa
Rusijom bio vei nego to je to sluaj sa drugim zemljama lanicama
Atlantskog saveza. Ovo je, pretpostavljam, bilo na pameti onih koji
su odluivali o ueu srpskih vojnika u vojnoj vebi Atlantskog
saveza u Gruziji. Naravno, korist od lanstva u Atlantskom savezu
je utoliko manja ukoliko je, da nastavim sa ovim primerom, vee
neprijateljstvo sa Rusijom. Usled toga, vano je utvrditi od ega
zavisi stepen nezadovoljstva Rusije eventualnim pristupanjem
Srbije Atlantskom savezu?
259
Konano, potrebno je razmotriti pitanje alternativa. Ovde bi trebalo

najpre ukazati na estu greku, retoriku ili stvarnu, koju ine
neki kritiari politike ulanjenja u Evropsku uniju i NATO. Naime,
kae se da je apsurdno dokazivati poeljnost ovih integracija
tvrdnjama da one nemaju alternativu. Oni koji daju takve izjave
verovatno ele da kau da je troak izbora ovih integracija manji
od alternativnih, a ne da nikakvih alternativa nema. U ovom asu,
Srbija se odluila za neutralnost. Je li to ostvarivo i postoji li neka
druga alternativna politika?
Da bi zemlja bila neutralna, ona mora da vodi spoljnu politiku
koja je neutralna i koja je meunarodno prihvaena kao neutralna.
Srbija svakako ne moe da se pozove na istoriju neutralne spoljne
260
Ovo bi se moglo videti na primeru sporazuma o gasu i Naftnoj

industriji Srbije. Pre nego to je sporazum potpisan, eventualnu
nespremnost Srbije da ue u taj sporazum Rusija bi verovatno
doekala sa nezadovoljstvom, koje bi moglo da se ispolji,
kao to je i sugerisano od strane nekih sprskih zvaninika,
priznavanjem nezavisnosti Kosova. Uzmimo da je tako. U tom
sluaju, potpisivanjem sporazuma se mora raunati sa rastom
ruskog nezadovoljstva ukoliko bi se u budunosti donela odluka o
pristupanju Atlantskom savezu. Ne samo da bi bila ugroena itava
strategija spoljne politike, nego i ispunjenje svih obaveza koje su
preuzete energetskim sporazumom, a i mnogih drugih koje e tek
uslediti. Tako da nespremnost da se na samom poetku racionalno
srauna cena eventualnog ruskog nezadovoljstva vodi tome da je
rizik od asimetrinog nezadovoljstva Rusije znatno vei za Srbiju
nego za druge zemlje lanice Atlantskog saveza. Tako posmatrano,
ocenom da nije dobro rizikovati rusko nezadovoljstvo i da je, iz
istog razloga, potrebno prihvatiti sporazum o gasu i o prodaji
Naftne industrije Srbije, donosi se dalekosena strateka odluka o
odnosima sa Atlantskim savezom, pa tako i odluka o bezbednosti
zemlje i graana: ostae se izvan Atlantskog saveza i rizikovae se
manja bezbednost drave i graana Srbije.
politike. Takoe, trenutne, izriite ili preutne, spoljnopolitike

obaveze nisu u skladu sa politikom neutralnosti. Usled toga,
neutralnost Srbije nije meunarodno priznata, ni preutno niti
izriito. Ne moe se rei da je Srbija izbegavala uee u vojnim
konfliktima, a nije, polazei od njenog realnog spoljnopolitikog
ponaanja, racionalno oekivati da bi bila neutralna u buduim
vojnim sukobima u kojima bi njeni interesi bili ugroeni. Usled toga,
ne moe se oekivati meunarodno priznanje njene neutralnosti.
Tako da neutralnost nije izvodiva alternativa.
Druga mogunost jeste saveznitvo sa nekom drugom zemljom
ili grupom zemalja koje nisu lanice Atlantskog saveza. To bi pretpostavljalo spremnost te zemlje ili te grupe zemalja da preuzmu
obavezu da doprinose bezbednosti Srbije. Teko je videti koje bi to
alternativno saveznitvo bilo? Vojno saveznitvo sa Rusijom, to je bila
politika vostva Srpske radikalne stranke, pre nego to su se odluili
da budu srpski naprednjaci, nije realistina alternativa. Ta bi politika
bezbednosti vodila znaajnom poveanju rizika upravo bezbednosti
Srbije i njenih graana. Jer bi umanjila saradnju sa Atlantskim savezom,
dok Rusija kao saveznik ne moe nita konkretno da doprinese
bezbednosti Srbije. Tako da je ta alternativa takoe neostvariva, ak i
ako bi, recimo srpskim narodnjacima, bila politiki poeljna.
Ostaje ona spoljna politika koja se sada vodi. Re je o politici
promenjivog saveznitva. To je, oigledno, izvodivo i, moglo bi se
zakljuiti na osnovu ponaanja, poeljno za trenutnu srpsku vladu,
a ini se i za srpsku javnost. Obino se smatra da je to najgora
mogua spoljna politika koju moe da vodi mala zemlja koja se,
kada je re o bezbednosti, suoava sa mnogostrukim i, ak u nekim
sluajevima, visokim rizicima. Razlog je u tome to niko nema
poverenja u nju i u njenu politiku. Politika privremenih i promenjivih
saveznitava je ostvariva, mada se moe raspravljati o poeljnosti,
kada je re o velikim silama. Usled toga, male zemlje imaju koristi od
multilateralnih saveznitava kao to je Atlantski savez, jer poveavaju
svoju bezbednost obavezujui veliku silu ili velike sile na trajno
261
Konano, ako bi se predvialo da li e Srbija biti lanica Atlantstkog

saveza za desetak godina, koji je ishod verovatan? Ako se uzmu u
obzir realni interesi i racionalna ocena o tome kako bi se mogla
poveati bezbednost zemlje i njenih graana, odgovor bi morao biti
pozitivan. Da li e pristupnicu potpisati demokrata ili naprednjak,
to e zavisiti samo od njihovih politikih sposobnosti i uspeha. I od
sree, to bi rekao Makijaveli.
Peanik.net, 03.07.2009.
ta bee nesvrstavanje
Kada neko pomene samoupravljanje, to je seanje, onih koji se
seaju, na dobra vremena. Ni razlozi za uvoenje toga sistema, a
ni njegove neprirodnosti se vie ne pominju. Isto se sada dogaa
sa politikom nesvrstavanja. Zemlja je bila uticajna to je ono to
se stalno istie. Ne govori se ozbiljno o razlozima za izbor upravo
takve spoljne politike, ne istie se njen stvarni znaaj, ne cene se
posledice i ne razmatra se da li je ugled zemlje zaista bio toliki
koliki je bio zbog politike nesvrstavanja? Zbog toga, moda, ima
smisla posvetiti nekoliko reenica tim pitanjima. Na kraju jo samo
kratki komentar o politici svrstavanja u Evropsku uniju.
Moda ima smisla poeti sa kraja: ta je bio razlog tome da je
Jugoslavija imala visok ugled u svetu? Odgovor je, po mom mi-
262
saveznitvo. Srpske vlasti raunaju da mogu da igraju na sve karte,

da se tako izrazim, mada iskustvo, ne samo tue ve i sopstveno,
iz recimo vremena Miloevia, ui da se to zavrava veoma ravim
ishodom po bezbednost, pa i po integritet takve zemlje.
ljenju, nedvosmislen: raskid sa Staljinom i sa Sovjetskim Savezom. Time je Jugoslavija stekla ugled u zapadnim zemljama, u socijalistikom svetu i u drugim zemljama. Zbog znaaja i dalekosenih posledica toga ina, Jugoslavija je bila zemlja iji je uticaj
daleko prevazilazio njenu veliinu.
Taj je ugled zemlja uloila u pokret nesvrstavanja, to je u poetku
imalo pozitivne posledice i po ugled zemlje i po sam pokret. Do
1967. godine. Od trenutka kada se Jugoslavija svrstala na stranu
koja je bila protiv Izraela, politika nesvrstavanja je uticala negativno
na ugled zemlje, a uticaj Jugoslavije u samom pokretu se znaajno
smanjio. Poslednje istupanje Josipa Broza na konferenciji u Havani
je bilo gotovo patetino.
Zato politika nesvrstavanja? Osnovni razlog je bio bojazan
Tita i Saveza komunista da bi ulanjenje u NATO ili znaajno
povealo opasnost od akcija Sovjetskog Saveza ili bi dovelo da
demokratizacije i do brzog gubitka vlasti. Nije dovoljno poznato
da se cenilo da je opasnost od Sovjetskog Saveza vea i, zapravo,
smrtonosna (i da je NATO, zapravo Amerika, posredni ali i konani
garant bezbednosti zemlje). Ova je ocena ak sadrana, delimino
eksplicitno a delimino implicitno, u programu Saveza komunista
iz 1958. godine. Ukoliko bi trebalo birati izmeu totalitarizma i
demokratije, demokratija je superiorniji sistem. Nesvrstavanje, koje
je u punoj meri dolo kasnije, je bilo politika kojom se izbegavao
taj izbor. Ali samo privremeno. Jer, sovjetski e totalitarizam biti
poraen i nestae, pa e se uspostaviti novi svetski poredak. To je
bila racionalizacija te politike.
Koji je bio znaaj te politike? Jugoslovenske komunistike vlasti
su smatrale da to poveava bezbednost zemlje. U tom smislu, one
su valjano procenile ta ine i emu bi to to ine trebalo da slui.
Budui da se smatralo da osnovna pretnja bezbednosti dolazi od
Varavskog pakta, koji je u prvih par decenija posle okonanja
Drugog svetskog rata, bio daleko najjaa snaga u Evropi, posredno
263
Konano, koje su posledice ove politike? U trenutku kada je

nestala bipolarna struktura moi u svetu, nesvrstavanje vie nije
doprinosilo ni ugledu niti bezbednosti Jugoslavije. Ugled steen
na otporu Staljinu i totalitarizmu je mogao da se ouva odlunom
demokratizacijom zemlje, recimo negde sredinom osamdesetih
godina prologa veka. Bezbednost je mogla da se podigne na vii
nivo pristupanjem Atlantskom savezu (NATO). U promenjenim
odnosima snaga u svetu, istrajavanje na politici nesvrstavanja, ak
suprotno duhu programa Saveza komunista iz 1958, znailo je da
se ne trae prava sredstva kako bi se uvrstile i unutranja i spoljna
bezbednost. Najgoru procenu je donela srpska politika javnost, jer
je prevagnulo shvatanje da je najbolje osloniti se na srpsku verziju
boljevizma, Socijalistiku partiju, i na Rusiju.
Srpska spoljna politika danas zasnovana je na trostrukom nerazumevanju nesvrstavanja: kljuni znaaj politike prema Izraelu, beskorisnost kada je re o unutranjoj stabilnosti i bezbednosti, i irelevantnost
u unipolarnom ili multipolarnom svetu. Jedan primer je od najveeg
znaaja i dovoljan je da se razume domet oslanjanja na pokret
nesvrstanih. Srbija bi da se pridrui Evropskoj uniji. Bez obzira na
izjave da priznanje Kosova nije uslov za to, jasno je da je uzajamno
priznanje neophodno ako i Srbija i Kosovo treba da postanu lanice
Evropske unije. Nesvrstavanje, pak, nije alternativa lanstvu u Evropskoj uniji i ne moe ni na koji nain da utie na odnose Srbije i Kosova pre i posle ulanjenja. Nije ni garant bezbednosti, unutranje ili
spoljanje, ako do toga lanstva ne doe. A ne moe da dovede ni do
dugoronije unutranje stabilnosti, ak ni uz posrednu podrku Rusije
ili uz politiku promenljivih saveznitava. Moe da odloi as odluke.
Peanik.net, 14.07.2009.
264
oslanjanje na NATO uz politiku nesvrstavanja je bila najmanje

rizina politika bezbednosti. Posle 1967, to vie nije bila sasvim
ispravna raunica, pa je insistiranje na nesvrstavanju poelo da
ima unutranjepolitiki znaaj, to naravno znai da se izgubila
prirodna i racionalna veza izmeu politikog cilja i sredstva.
Cena izbora
U nekom najoptijem smislu, nema bitne ekonomske razlike
izmeu slobodne trgovine i slobodnog kretanja ljudi. Uz to, budui
da male zemlje vie trguju, trebalo bi da one imaju i pokretljivije
stanovnitvo. Drugaije reeno, male zemlje bi trebalo da budu
integrisanije u spoljna trita, bez obzira da li je re o proizvodima,
finansijama ili tritu rada. Kada se kae da bi trebalo, misli se
da su ukupne posledice povoljne i poeljne to jest, da ubrzavaju
rast i poboljavaju standard. Iz toga ne bi trebalo zakljuiti da nije
potrebno razumeti zato ljudi ele da emigriraju, ta odreuje broj
i strukturu emigranata, kao i kakva je politika migracije potrebna.
Slede odgovori na ta tri pitanja (detaljnije u mom tekstu Mobility
and Transition in Integrating Europe).
Od ega zavisi broj ljudi koji namerava da emigrira ili razmilja
o tome? Da bi se to je mogue jednostavnije odgovorilo na ovo
pitanje, potrebno je zapaziti da su trokovi emigriranja, obino,
prilino veliki: cena izbora je previsoka. Nije re samo o novanim
trokovima, ve i o izgubljenim prednostima porodice, kulture,
drutva i politike. Usled toga, u normalnim okolnostima, emigracioni
potencijal nije preterano veliki. Ukoliko, pak, veliki broj ljudi izraava
elju ili nameru da napusti zemlju i potrai posao i ivotne anse u
inostranstvu, to se, u najveem broju sluajeva, ne moe objasniti
samo time to tamo ima vie posla ili to je zarada vea. Uzroke
velikom emigracionom potencijalu bi pre svega trebalo potraiti u
visokim trokovima ostanka. Jer su kod kue izgledi na tritu rada
ravi, a i teko je ostvariti porodine, drutvene i politike interese ili
je njihova ostvarivost uslovljena visokom konfliktnou.
No, ak i u najbolje ureenim zemljama, ukoliko su male, a pogotovo ako su nedovoljno razvijene, oni koji se sklonostima ili
sposobnostima ne uklapaju u postojeu privrednu specijalizaciju
ili ne mogu da ostvare svoje ciljeve, imaju interes i korist od
emigriranja. Ovo je neka vrsta objektivnog emigracionog poten-
265
U zemljama Evropske unije se dosta vodi rauna o emigrantskom

potencijalu zemalja kao to je Srbija, ali on nije od odluujueg
znaaja kada je re o broju ljudi koji stvarno i emigrira. Jer to zavisi
pre svega od tranje za stranom radnom snagom u samoj Evropskoj
uniji, dakle zavisi pre svega od uslova na tritima rada u zemljama
gde emigranti trae posao ili tee da se nastane. Pri tom, potrebno
je voditi rauna o injenici da institucionalizacija trita rada u
imigrantskim zemljama tei da trokove prebaci na emigrante.
Meu zemljama u tome postoje razlike, a postoje i neke pogodnosti
kod nekih profesija, uglavnom sa visokom kvalifikacijom. Ali, u
naelu, kada je re o emigrantima, nacionalizam (ili patriotizam)
je dominantno, takorei primarno, naelo politike regulacije trita
rada. Uzgred, to je i najbolji nain da se razume priroda nacionalizma
(i patriotizma) uopte, kao sredstva redistribucije ili diskriminacije,
i kada je re o pritiscima na odreene ljude da emigriraju, i kada je
re o uslovima pod kojima se u neku zemlju imigrira.
Ovu injenicu o odnosu prema trokovima mobilnosti valja razumeti da bi se realno ocenili izgledi za emigriranje. Poreenje sa
izvozom robe nije ovde lieno smisla: kao to je teko konkurisati
izvoznicima iz zemalja sa veoma niskim trokovima, tako je teko
konkurisati emigrantima iz manje razvijenih zemalja. Ako je re o
zemljama Evropske unije, nema sumnje da e dugorono postojati
tranja za dodatnom radnom snagom, pre svega iz demografskih
razloga, ali to ne znai da e tu tranju zadovoljiti emigranti iz
zemalja kao to je Srbija. Naprotiv, emigranti iz drugih zemalja
imaju institucionalizovane prednosti ili su spremniji da prihvate
trokove emigracije i stoga su konkurentniji. Tako da je objektivan
266
cijala, jer, recimo, neka zanimanja ne postoje ili njihova razvijenost

ne zadovoljava. Ovo se posebno odnosi na sistem obrazovanja i na
niz profesija, posebno visoko strunih, ali ne samo na njih. Naravno,
mogunost produktivnijeg zaposlenja u inostranstvu podrazumeva
i veu zaradu, ali ovo drugo ne mora da bude ni uzrok emigracije,
a ni razlog za emigriranje.
potencijal emigriranja relativno ogranien velikom konkurencijom

ak i u dobra vremena, a nekmoli kada je recesija.
Koja politika emigracije je najbolja? Najvei broj istraivanja, bar
koliko je meni poznato, nalaze da je mobilnost korisna za migrante
ali i za male, a pogotovo za manje razvijene zemlje. Mogunost
emigriranja utie pozitivno na zaposlenost, na obrazovanje,
na plate, na dohotke (preko doznaka i drugih transfera), na
institucionalni razvoj i na niz drugih pokazatelja od interesa za
individualni standard, privredni rast i drutveni razvoj. Ukoliko je
to tano, politika emigracije bi trebalo da je ista kao i trgovaka
politika; trebalo bi ukloniti prepreke prekograninoj mobilnosti
kako bi se ljudi suoili sa pravom cenom izbora. Ovo se najbolje
postie integracijom; ljudi koji bi da se zaposle u nekoj zemlji
lanici Evropske unije imaju najbolje izglede ukoliko dolaze iz
druge zemlje lanice (ili zemlje koja je kandidat za lanstvo). Ovo
zato to ne trpe posledice lokalnog nacionalizma, a imaju koristi od
evropskog nacionalizma (isto vai i za trgovinu robom i uslugama,
to se esto previa kada se govori o prednostima i trokovima
trgovakog sporazuma sa Evropskom unijom).
Integracija je valjana politika ne samo da bi se iskoristile prednosti
veeg trita rada, ve i da bi se smanjile eventualne negativne
posledice migracija. Uzmimo primer nauke. Najbolji nain da
se utie na povoljna kretanja na tritu naunim radom jeste
integrisanost univerziteta i naunih ustanova sa onima u svetu, kako
kada je re o programima i nastavi, tako i kada je re o naunim i
istraivakim projektima. Zemlja stie mogunost da se oslanja na
svetska nauna saznanja, pa je mobilnost od velikog znaaja ne
samo za naunike, ve je i u javnom interesu.
Isto vai, manje-vie, za mobilnost uopte. tavie, Srbija ima
sve izglede da bude zemlja koja e uvoziti radnu snagu, ukoliko
ima za cilj da se ubrzano razvija. Ovo je posledica demografskih
karakteristika. U ovom asu, emigrantski potencijal je znaajan,
267
Integralna verzija teksta objavljenog u Politici

Peanik.net, 04.08.2009.
Ni MMF nije to je bio

Kako se ini da javnost ne zna tano ime se rukovodi MMF i ta se
od njega moe oekivati u ova krizna vremena, moda ima smisla
objasniti, koliko je mogue jednostavnije, model kojim se MMF
slui, u kojoj se on meri dopunjuje sa modelom Svetske banke, i da
li su u njih unete neke bitnije promene u ovo vreme svetske krize?
Na kraju moda ima smisla dodati kratko objanjenje o tome zato
je potrebna, i da li je mogua, koordinacija monetarne i fiskalne
politike?
Polakov model
Kada se itaju programi finansijske podrke koje MMF sklapa sa
zemljama lanicama, moe se zapaziti da su analize na kojima se
oni zasnivaju prilino eklektine, ali da su uslovi koji se postavljaju
da bi se odobrila finansijska podrka prilino jednoobrazni. Ovo
zato to se operativni vidovi, recimo, stendbaj aranmana, u
velikoj meri rukovode poznatim Polakovim modelom zasnovanim
na monetarnoj teoriji bilansa plaanja (vidi na primer J. J. Polak,
268
jer su privredne, drutvene i politike okolnosti nepovoljne, ali

modernizovana Srbija e uvoziti radnu snagu, bilo da je re o
povratnicima ili o ljudima iz demografski aktivnijih i mlaih
zemalja. To e predstavljati izazov za mnoge vrednosne, drutvene
i politike karakteristike preovlaujue nacionalistike politike
kulture, ali to je cena izbora, kako individualnog tako i javnog.
The IMF Monetary Model at Forty). Ta formulacija moe da zvui

tehniki i dosta odbojno, ali je re o prilino jednostavnom shvatanju
o tome sa kakvim se problemima u finansijskim transakcijama sa
svetom mogu suoiti pojedine zemlje i kako bi im u tome MMF
mogao pomoi, onda kada ne mogu redovno da izmiruju obaveze.
Sam model je veoma jednostavan i moda ima smisla da se prikae.
On se sastoji od etiri jednaine iz kojih se izvodi jedan cilj i jedno
sredstvo kojim se taj cilj postie.
L = kY ili L = kY(tranja novca) (1)
M = mY (sklonost uvozu) (2)
L = R + D (ponuda novca) (3)
R = X M + K
(bilans plaanja)
(4)
Politika implikacija je:
D = -
(5)
Definicije simbola: Y stoji za nacionalni dohodak ili za bruto domai

proizvod (BDP), L stoji za novac, M za uvoz, R za rezerve centralne
banke, D za domai kredit, X za izvoz, K za priliv stranih sredstava,
k za stepen monetizacije, a m za sklonost uvozu, dok stoji za
promenu. Pretpostavlja se da su izvoz i priliv stranog kapitala
odreeni spolja (X, K), odlukama stranih potroaa i investitora, a
da su nacionalni dohodak, uvoz i koliina novca (Y, M, L) odreeni
unutranjim iniocima, dakle privredom u celini, tako da privredne
vlasti mogu neposredno da utiu jedino na rast kredita, zapravo
domaeg kredita. Ukoliko se ovakva interpretacija modela prihvati,
tada se moe razmiljati ovako:
Ako se povea ponuda kredita, poveae se koliina novca
(jednaina 3), pa i nacionalni dohodak (jednaina 1), a to znai
i uvoz (jednaina 2), to e poveati deficit u spoljnoj trgovini i
uzrokovati pad rezervi, ako je priliv novca iz inostranstva, K,
odreen, kao to je pretpostavljeno, odlukama koje se donose u
269
Dakle, cilj je odreeni nivo rezervi, a sredstvo je kontrola kreditne

ekspanzije.
Na osnovu ovoga modela moe se lako razumeti i koju ulogu ima
MMF i zato postavlja uslove koji se mogu nai praktino u svim
stendbaj programima. MMF kreditima moe da podupre rezerve,
kako bi se stabilizovalo domae finansijsko trite, ali zato najee
trai da se ispune tri uslova: (i) da se ustanovi donji nivo rezervi, (ii)
da postoji gornja granica rasta kredita i (iii) da se javna potronja
usklauje sa javnim prihodima, dakle da se ogranii mogunost
deficitarnog finansiranja budeta (obino tako to se utvrdi gornja
granica fiskalnog deficita u odnosu na BDP).
Ovaj poslednji uslov je svakako najsporniji, pa nije nevano
uoiti da nije eksplicitno sadran u osnovnom modelu. Naravno,
nacionalni dohodak se moe razloiti na privatni i javni sektor, pa
ako se privatni sektor ostavi po strani, deficit u javnom sektoru
podrazumeva poveanje kredita, to onda, istom logikom kao i
ranije, utie na deficit u platnom bilansu i vodi smanjenju rezervi.
Usled toga, MMF brine o veliini fiskalnog deficita. No, taj uslov
nije strogo reeno neophodan, ukoliko se monetarnom politikom
kreditna ekspanzija zaista moe drati pod kontrolom. Ukoliko to
nije mogue, bilo iz naelnih ili iz politikih razloga, tada je fiskalni
uslov svakako neophodan, mada ostaje da se precizno formulie.
No, ako se smatra da bi fiskalna politika trebalo da bude odgovorna
za privrednu stabilnost, tada postaje jasno da to znai da e biti
potrebno znaajno ograniiti diskrecionu javnu potronju, ali i sve
druge kanale kojima se javna potronja poveava. Polazei od toga,
270
inostranstvu. Dakle, sledi zakljuak da rast kredita vodi padu

rezervi (jednaina 5). Ovo moe da dovede do makroekonomske
nestabilnosti, recimo zato to e kurs postati nestabilan, zbog ega
je potrebno odrati odreen nivo rezervi, a to se moe postii, u
ovom modelu, jedino kontrolom kreditne ekspanzije.
vremenom su poveavani uslovi koji bi trebalo, to neposredno a to

posredno, da obezbede stabilnost fiskalnoj politici: to su takozvani
strukturni uslovi ili ono to se naziva strukturnim reformama.
Ideja je da je potrebno preraspodeliti odgovornost izmeu javnog
i privatnog sektora tako da se smanji pritisak na fiskalnu politiku i
ogranii njena sposobnost da izlazi u susret politikim, privrednim
i socijalnim zahtevima. Iz tog pristupa je proizaao takozvani
Vaingtonski konsenzus. Njegove elemente su MMF i Svetska banka
postepeno ugraivali u svoje programe, bilo da su to bili stendbaj
aranmani ili oni za strukturno prilagoavanje.
Osnovna ideja ovoga konsenzusa nije bila ideoloka, kao to se
esto misli. Da bi se to videlo, ima smisla vratiti se za as Polakovom
modelu. Pretpostavimo da zemlja nema svoj novac ili da ima potpuno
fleksibilan, slobodno plivajui kurs rezerve su u oba sluaja
nepotrebne (ili gotovo nepotrebne). Da to ponovim: uzmimo da
zemlja uvede evro ili dolar kao svoje zvanino sredstvo plaanja ili da
ima svoj novac, ali je kurs potpuno fleksibilan i trenutno izjednaava
bilans plaanja (recimo uvoz i izvoz: koliko izvoza, toliko uvoza),
tada, u oba sluaja, rezerve nisu potrebne, pa nije potreban MMF, jer
nije potrebna finansijska podrka rezervama centralne banke.
Ako ovo nije realistino, nije nevano pitanje zato? Polakov model
je uglavnom namenjen manje razvijenim zemljama, mada su se sa
platnobilansnim problemima suoavale i razvijene zemlje. No, kada
je re o manje razvijenim zemljama, monetarna i fiskalna politika
mogu da budu nemone da se odupru zahtevima za jednom ili
drugom vrstom intervencija, to moe da dovede do problema u
bilansu plaanja. Oni e biti manji, moe se smatrati, ako su obaveze
i odgovornosti valjano rasporeene. Vaingtonski konsenzus i
gotovo sve druge strukturne reforme su nastali u potrazi za boljom
raspodelom odgovornosti u privredi, drutvu i javnoj sferi. Budui
da je re o preraspodeli prava i obaveza, ideoloki sporovi su
neminovni, a obino se svode na sukob socijalista i liberala oko uloge
drave i trita, to je dovelo do identifikacije strukturnih reformi
271
Recimo, neoliberali uglavnom nisu zagovornici Vaingtonskog

konsenzusa. Ne zato to ne odobravaju jednu ili drugu od predloenih
reformi, mada se o njima moe raspravljati, ve zbog znaajnog
poveanja uloge meunarodnih finansijskih ustanova (MMF i
Svetska banka). Ukoliko ste neoliberal, teko da ete prihvatiti da je
poeljno i izvodivo da reforme u nekoj zemlji formulie i sprovodi,
putem uslovljavanja, neka meunarodna ustanova. Uz to, kao
to se moe videti iz prikazanog modela, fiskalna uslovljavanja i
strukturne reforme nisu nephodni da bi MMF obavio svoju ulogu
finansijske pomoi kako bi se odrala platnobilansna ravnotea.
Ovo saznanje je vanije od ideolokih sporova, ma koliko da oni
naizgled pomau razumevanju i objanjenju.
Novi MMF
U normalna vremena, MMF odobrava kredite u okolnostima kada
neka privreda ne moe da sauva potreban nivo rezervi i da izvrava
svoje spoljne finansijske obaveze, kada ti problemi nisu izazvani
spolja, a promena privredne politike koja se zahteva ne moe da
utie na meunarodnu privredu. Model po kome MMF odreuje
sadraj konkretnih stendbaj programa, koji sam skicirao, ne moe
se primeniti na globalne krize. Budui da je trenutna kriza globalna,
MMF mora da se prilagodi, a i da se reformie, ukoliko se predvia da
je globalizacija nezaustavljiv proces, pa e i krize u budunosti biti
globalne. Imajui to u vidu, MMF se suoava sa tri osnovna izazova:
Prvo, budui da je kriza globalna, potrebno je podstai globalnu
tranju, a to znai da je potrebno podstai tranju pojedinanih
drava (a ne smanjiti je kako sugerie postojei model). Sa tim ciljem,
272
sa neoliberalizmom, jer one podrazumevaju jaanje privatnog,

trinog sektora (mada ne uvek i svuda i ne jednoobrazno), a potom
i do uverenja sledbenika i neobavetenih da je ideologija svemona,
u negativnom i pozitivnom smislu. To, meutim, nije u skladu ni sa
stvarnim problemom, ni sa ocenom valjanosti predloenih reenja.
MMF bi trebalo da znaajno povea svoj kreditni potencijal, za oko

1000 milijardi dolara. Nije, meutim, izvesno kako e ti krediti da
poslue kreditnoj ekspanziji i ekspanziji tranje uopte u pojedinim
zemljama? Kada je re o kreditima za brzu namenu (re je o 250
milijardi dolara), koje mogu da dobiju zemlje sa veoma dobrim
istorijatom makroekonomske stabilnosti, i mogu da ga koriste kako
nau za shodno, to je svakako jedan novi instrument koji bi mogao
da poslui, recimo, i za poveanje budetske potronje, jer je re o
kreditu uz koji ne idu nikakvi uslovi. No, pristup toj kreditnoj liniji ima
relativno mali broj zemalja koje zadovoljavaju navedeni kriterijum.
Drugi je problem ta initi sa zemljama koje se suoavaju sa
platnobilansnim problemima, meu koje spadaju gotovo sve
zemlje u tranziciji? Primena postojeeg modela na stendbaj
aranmane sa ovim zemljama ini se da zahteva reenja koja su
upravo suprotna od onih koja bi bila potrebna u okolnostima
globalne krize. Recimo, u nekim sluajevima, podrka rezervama
slui odranju fiksnog kursa u uslovima kada bi njegova korekcija
i eventualni prelazak na plivajui kurs bili poeljni. U drugim
sluajevima, insistiranje na fiskalnoj konsolidaciji oteava voenje
monetarne politike koja odgovara karakteru globalne krize. Na
primer, ako se inflacija usporava ili ako cene padaju, centralna
banka bi mogla da podstakne poveano kreditiranje smanjenjem
kamatne stope, ak uz depresijaciju kursa. No, to bi olakalo
finansiranje fiskalnog deficita, pa se zato fiskalno prilagoavanje
kombinuje sa restriktivnom monetarnom politikom, to smanjuje,
a ne poveava ukupnu tranju. Ovo je posebno nepoeljno zato
to se spoljnotrgovinska ravnotea u uslovima smanjenja globalne
tranje uspostavlja ak i bre nego to se oekivalo, jer recesija vodi
velikom padu uvoza. MMF se, dakle, suoava sa neadekvatnou
modela na koji se oslanja, a alternative za sada nema.
Trei problem je da je potreban globalni konsenzus o upravljanju
globalnom privredom, a ne samo da nedostaje konsenzus, nego
nema ni jasne ideje o potrebnim reformama. MMF je uinio jedan
273
Sa stanovita zemalja koje sada sklapaju stendbaj aranmane,

ne izgleda kao da je MMF nov ili reformisan. Ovo je, pre svega,
posledica injenice da stari model nije primenjiv, a novoga nema.
MMF je, ipak, spremniji nego ranije da, recimo, odobri vii fiskalni
deficit, pa je ak promenio i osnovni kriterijum kojim se rukovodi
kada o tome donosi odluku. To moda signalizira u kom e se
pravcu traiti novi model. U prolosti, MMF se uglavnom rukovodio
veoma kratkoronim i kvantitativnim kriterijumima. Od njih se
nee odustati, ali e se oni posmatrati u kontekstu odrivosti neke
mere, kao to je recimo ona o dozvoljenom fiskalnom deficitu. Ovo
je moda najlake predstaviti na sledei nain.
Uzmimo da se zemlja suoava sa recesijom usled pada izvoza i
priliva stranih sredstava. Smanjenje javne potronje, da bi se izbeglo
zaduivanje, dodatno e smanjiti ukupnu tranju, a tako i javne
prihode. Ukoliko je recesija duboka i produena, budetski e se
deficit poveati, pa tako i javni dug, mada e se javna potronja, usled
mera tednje, realno smanjiti. Visoki deficit i uveani javni dug e,
opet, zahtevati dodatne mere tednje, usled ega moe da doe do
produenja recesije ili do privredne stagnacije. Kod takvog razvoja
274
vaan korak: odustao je od strukturnog uslovljavanja. Prevagnulo

je shvatanje da MMF ne bi trebalo da uslovljava finasijsku pomo
svim onim reformama koje su nale mesto u Vaingtonskom
konsenzusu. Nezavisno od toga da li neko misli da su te reforme
dobre ili ne, jasno je da nema mnogo smisla nastaviti sa pokuajima
da se one uvode preko sporazuma sa meunarodnim finansijskim
ustanovama, jer ne postoje efikasni mehanizmi da se one zaista
sprovedu, a teta po kredibilitet onih koji ih zahtevaju i onih koji ih
prihvataju, a ne mogu da ih sprovedu, je suvie velika. Uostalom,
Vaingtonski konsenzus je trebalo da obezbedi stabilnost i rast u
zemljama koje zapadnu u krizu, iz jednog ili drugog, ali domaeg
razloga, a sada je problem kriza globalne privrede. U ovom asu,
meutim, konsenzus o tome kako obezbediti stabilnost i rast
globalne privrede nije na vidiku.
stvari, fiskalno prilagoavanje e se pokazati neodrivim, jer nee

moi da se ispunjavaju obaveze prema budetskim korisnicima, a
ni prema poveriocima. Kvantitativno izraeno, ako se privreda ne
oporavi, pa je fiskalni deficit takav da je dodatno zaduivanje vee
od privrednog rasta, to postaje oigledno neodrivo, jer dug raste
bre od ukupne proizvodnje ili nacionalnog dohotka, to implicira
da obaveze prema kreditorima u nekom asu nee moi da se
izvravaju. Dakle, politika fiskalnog prilagoavanja mora da bude
odriva, a ne tek restriktivna. A to zavisi i od privrednog rasta, a ne
samo od stabilnosti.
MMF je i ranije vodio rauna o fiskalnoj i o odrivosti deficita u
razmeni sa inostranstvom (koji se belei na tekuem raunu bilansa
plaanja). No, kako je MMF pozivan u pomo ili kada je kriza ve
izbila ili kada je jasno da se ne moe izbei, kod formulisanja
jednog ili drugog finansijskog programa, kriterijum odrivosti
nije imao operativni smisao. Kljuni cilj je bila stabilizacija, a to je
podrazumevalo da se krediti za poveanje rezervi ne koriste da bi
se monetizovao budetski deficit. Primarni kratkoroni cilj je da
se obezbedi stabilnost kursa kako ne bi dolo do izvlaenja novca
iz bankarskog sistema i iz zemlje. Smanjenje javne potronje je
potrebno ak i ako budet uopte nije zaduen.
Ukoliko se vie panje posveti fiskalnoj odrivosti, to bi trebalo da
dovede do promene modela finansijskog programiranja, ali ta e to
tano znaiti za MMF ostaje da se vidi. Jasno je ve sada, meutim,
da je MMF zabrinut zbog negativnih stopa rasta i shvata potrebu
mnogo znaajnijeg poveanja kredita javnom sektoru kako bi se
izbegla produena recesija ili stagnacija. No, u ovom asu, re je
o eklektinom prilagoavanju, a ne o ozbiljnijoj reformi naina na
koji se pristupa problemim sa kojima se suoavaju male, otvorene
privrede u uslovima globalne krize.
275
MMF se stara o stabilnosti, uglavnom kratkoronoj. Ona, meutim,

nije odriva ukoliko je privredni rast nezadovoljavajui. Staranje o
rastu i razvoju manje razvijenih zemalja je povereno Svetskoj banci
i nizu drugih meunarodnih finansijskih ustanova koje bi trebalo da
podre rast investicija, javnih i privatnih. Svetska bi banka, dakle,
trebalo da ima za cilj da podri odreeni nivo, preteeno javnih
ulaganja, dakle da podstakne odriv privredni rast, ali u kontekstu
obezbeene makroekonomske stabilnosti. Detalje modela na koji
se uglavnom oslanja Svetska banka nema smisla ovde iznositi;
dovoljno je rei da je cilj poveanje investicija kako bi se ubrzao
rast, pod uslovom da se obezbedi odrivost platnog bilansa, jer e
znaajan deo privatnih investicija doi iz inostranstva. Pored toga,
krediti i pomo meunarodnih finansijskih ustanova, a i iz drugih
izvora, imaju fiskalne posledice (na vie naina, u koje ovde nema
smisla ulaziti), zbog ega bi fiskalna politika mogla da ugrozi
makroekonomsku stabilnost. Usled toga, privredni rast je uslovljen
ouvanjem, pre svega, spoljne, platnobilansne, stabilnosti. Sa
stanovita koordinacije privrednih politika, to podrazumeva da je
struktura intervencije meunarodnih finansijskih ustanova sledea:
Fiskalna politika bi trebalo da se prilagoava monetarnoj.
Ovo se sada donekle menja pomenutim suoavanjem sa problemima
globalne krize i preko usvajanja kriterijuma odrivosti u sastavljanju
finansijskih programa, ali je otvoreno pitanje u kojoj se meri kljuni
odnos monetarne i fiskalne politike mogu promeniti, ne samo u
kontekstu postojee strukture meunarodnih odnosa i ustanova,
ve i u naelu. Ovo je kljuni problem pred kojim se nalaze oni
koji razmiljaju o reformi globalne regulative i sistema globalnog
upravljanja.
Ako se uoi da je globalni sistem upravljanja zasnovan na prednosti
monetarne nad fiskalnom politikom, tada se relativno lako mogu
276
Politika koordinacija
razumeti problemi sa kojima se suoavaju meunarodne finansijske

ustanove kada tu kombinaciju privredne politike sugeriu zemljama
lanicama. Jer je odnos izmeu ove dve politike u dravama najee
upravo obrnut: fiskalna politika obino ima znaajnu prednost u
odnosu na monetarnu. to otvara pitanje mogunosti koordinacije
ovih dveju politika, kako na nacionalnom tako i na meunarodnom
nivou.
Da bi se videlo o emu je tano re, moda ima smisla neto
formalnije, mada i dalje pojednostavljeno, prikazati problem.
Dakle, napiimo jednainu 1 u obliku kvantitativne teorije novca:
Y = vL (6)
gde je v brzina opticaja novca (1/k iz jednaine 1). Uzmimo sada
uslov za odrivost fiskalne politike:
javni dug/nivo cena = oekivana sadanja vrednost buduih suficita (7)
gde je javni dug izraen nominalno (na primer u evrima), a pod
suficitom se misli na viak javnih prihoda nad rashodima, posle
odbitka trokova kamata; nivo cena se moe, u otvorenoj privredi,
zameniti i stabilnim kursom (jer devalvacija implicira inflaciju i
obratno, inflacija implicira devalvaciju). Ovom se jednainom samo
kae da je javni dug potrebno isplatiti iz buduih uteda u javnim
prihodima (iz veih poreskih prihoda u budunosti). Ovde ima
smisla uoiti da su potrebni suficiti manji ukoliko je nivo cena vii,
a javni dug se ne menja. Iz ega se moe zakljuiti da je jedan nain
da se obezbedi odrivost javnih finansija oslanjanje na inflaciju.
Trea relacija koja je korisna u ovom kontekstu jeste sledea:
S I = CA ili (S I) CA = 0 (8)
gde je S tednja, a I predstavljaju ulaganja, dok je CA tekui raun
bilansa plaanja. Ako se tednja i ulaganja razloe na privatnu i
javnu komponentu, imamo:
277
Alternativa tome moe da izgleda da je inflacija. Ako se povea

ponuda novca ili njegova brzina opticaja (jednaina 6), inflacija bi
mogla da se ubrza, to bi smanjilo potrebu za suficitima, recimo u
jednaini 7, to naravno podrazumeva deficit na tekuem raunu.
U sistemima gde je monetarna politika nezavisna, to nije mogue
zato to je njen cilj odravanje inflacije na niskom nivou, obino
negde oko 2% godinje. Druga mogunost jeste da fiskalne vlasti
ubede javnost da nee poveavati poreze kako bi finansirale javni
dug, to e voditi poveanoj potronji i vioj inflaciji. To je uglavnom
politika kojoj su sklone mnoge zemlje: iz politikih razloga, fiskalna
politika ima prednost nad monetarnom, posebno u zemljama koje
nisu politiki stabilne, to podrazumeva bri rast cena i deficit u
razmeni sa inostranstvom, ako privatna tednja ne raste dovoljno
brzo da kompenzuje inflatorno finansiranje javne potronje.
Sistem meunarodnih finansijskih ustanova je koncipiran tako da
ovu nadmonost fiskalne politike nad monetarnom preokrene.
Ovo je neophodno upravo zato to sklonost vlasti da se oslanjaju
na inflaciju vodi deficitu u spoljnoj trgovini i na tekuem raunu.
278
(Sp Ip) + (Sj Ij) CA = 0 (9)

gde p stoji za privatno a j za javno. Pretpostavimo da je tekui raun
izbalansiran, dakle jednak je nuli, pa onda ako privatni sektor tedi
manje nego to ulae, javni sektor mora da tedi vie nego to ulae,
dakle ako je privatni sektor u deficitu, javni je u suficitu i obratno,
ako privatni tedi vie nego to ulae, javni mora da ulae vie nego
to tedi, dakle da bude u deficitu. Ako oba tede vie nego to
ulau, tekui raun mora da bude u suficitu (to je, recimo, sluaj
Kine). Ako su i privatni i javni u deficitu, tekui raun takoe mora
da bude u deficitu (to je, recimo, sluaj Srbije). E sada, ako su
potrebni znaajni fiskalni suficiti u budunosti kako bi se mogao
servisirati javni dug i ako je potrebno da se povea privatna tednja
kako bi se privatni sektor razduio, tekui raun mora da bude u
suficitu. Na tekuem raunu su najvaniji uvoz i izvoz, to znai da
je potreban suficit u bilansu spoljne trgovine.
Budui da se obaveze prema inostranstvu ne mogu obezvrediti

inflacijom, suoavanje sa krizom u platnom bilansu bi trebalo
da disciplinuje javne finansije. To, meutim, nailazi na politike
otpore, to je jedan od razloga da se fiskalna prilagoavanja
najee sprovode ili kada se ve zapadne u krizu ili kada je seanje
na prethodnu krizu jo svee.
Odgovor koji se namee jeste potreba koordinacije fiskalne i
monetarne politike. To je lake rei nego konceptualizovati i
sprovesti. Iskustvo iz poslednjih dvadesetak godina je izgleda
ubedilo MMF da nema smisla insistirati na strukturnim uslovima,
jer se oni uglavnom ne ispunjavaju. Ali, ako se od njih odustane,
nije lako videti kako e se ukloniti, ili bar oslabiti, nadmonost
fiskalne nad monetarnom politikom? Pored toga, teko je ubedljivo
argumentovati da je promena potrebna, pa ak i da je koordinacija
potrebna, kada je osnovni cilj u ovoj svetskoj krizi podsticanje javne
potronje, jer je monetarna politika nemona, a privatna tednja
raste. U ovom asu, kriza je globalna i MMF bi svakako hteo da
nekako podstakne fiskalnu ekspanziju kako bi se poveala globalna
tranja, ali to bi podrazumevalo da se promeni osnovna strategija
odnosa izmeu monetarne i fiskalne politike na kojoj se zasniva
sistem meunarodnih finansijskih ustanova. Trenutno se reenja
trae i predlau eklektiki, jer nije jasno kako bi novi sistem trebalo
da izgleda, ako se uopte smatra da je potreban.
Problem politike koordinacije monetarnih i fiskalnih vlasti je
pogotovo sloen kada je re o globalnoj privredi. Da bi se videlo zato,
valja poi od zapaanja da je svetska privreda, naravno, po definiciji,
zatvorena privreda nema platni bilans jer nema spoljnu trgovinu i
spoljnu razmenu uopte. Kako razumeti izbijanje globalne krize i koji
skup mera bi mogao da sprei izbijanje neke nove globalne krize?
Ukoliko se svetska privreda posmatra kao jedna zatvorena privreda,
finansijsku je krizu relativno lako razumeti. Iskustvo sa krizama
bankarskih sistema u periodima kada nisu postojale centralne banke,
ili su vodile ravu monetarnu politiku, i kada nisu postojali sistemi
279
Ako bi se tako shvatila trenutna svetska kriza, moglo bi da se

predloi da se uvedu svetski novac i svetska centralna banka i da se
usvoje neka fiskalna pravila, ako ne ve i svetski fiskalni sistem. Uz
to je mogue slobodnija trita robe, usluga, rada i kapitala. To ve
lii na Evropsku uniju, a ne bi se moglo rei da je u njoj postignuta
idealna kordinacija trita, fiskalnog i monetarnog sistema. A teko
bi bilo rei da se bilo gde moe uoiti interes za daljom politikom
integracijom: nje nema ni u Evropskoj uniji. Tako da u ovom asu
nedostaju ideje kako da se reformie svetski finansijski sistem i
kako da se usklade modeli meunarodnih finansijskih ustanova sa
politikama koje po prirodi stvari slede nacionalne privrede.
Zakljuak
MMF se prilagoava svetskoj krizi, to se posebno ogleda u pragmatinijem razumevanju fiskalne politike i u potpunom odustajanju od
strukturnih uslova. On bi i da se reformie, nove okolnosti to zahtevaju,
ali nije lako ni formulisati novi model na koji bi se te reforme oslonile
niti obezbediti potrebnu politiku koordinaciju kako na nacionalnom
tako pogotovo na meunarodnom nivou. Imanuel Kant je mislio da
je potrebno vie kriza, jedna gora od druge, da bi se videle prednosti
oiglednih reenja. Jo, dakle, nemamo dovoljno iskustva.
Peanik.net, 04.08.2009.
280
osiguranja depozita je bogato. Takoe, poznate su krize koje su

nastajale usled deficitarnog finansiranja javnih rashoda, na primer da
bi se finansirali ratovi. Globalna kriza bi se mogla shvatiti kao tipian
primer sloma bankarskog sistema i javnih finansija poput finansijskih
i privrednih kriza u Evropi i Americi koje su bile karakteristini za
neregulisane privrede u devetnaestom veku.
Zanimljivo
Da li se neko sea kako su oni koji su govorili da iza napada na medije
takozvanih drugosrbijanaca stoji drava, bili okarakterisani kao
paranoidni ili paranoini? Sea li se neko gde je to objavljivano? I
koji su urednici odobravali objavljivanje tih tekstova?
To je samo poetak. ta misle urednici novina u kojima se neprekidno
objavljuju napisi i komentari o izdajnicima, evrofanaticima i
stranim plaenicima, ta se time trai od vlasti? Ili oni misle da e
meanje drave koje time zazivaju pogoditi ba samo one kojima
oni nadevaju imena i insinuiraju motive?
Valja, meutim, da razmisle i o sledeem: ta misle oni koji veliaju
ruske vlasti, oni koji ne smatraju da bi trebalo biti osetljiv na
iransko krenje ljudskih prava ili nemaju nita protiv oslanjanja na
sve mogue autoritarne stubove da to nee podstai autoritarne
sklonosti srpskih vlasti? Ukoliko misle da e se to nekako uperiti
samo protiv onih koji nisu nai, imaju sada ta da naue.
Konano, ta tano misle oni koji zagovaraju upotrebu svih
sredstava da se zatite nai krivci za zloine i za podsticanje na
zloine? Da to nee podstai upotrebu svih tih sredstava kada je
re o patriotskim novinama kada smetaju onima na vlasti? Ili,
ta tano misle oni koji neprestano podrivaju legitimnost Hakog
tribunala da e to poveati ugled sudstva kod kue i da e mu
obezbediti nezavisnost?
Meni su lino najzanimljiviji kritiari liberalizma i oni koji re
neoliberalizam koriste kao psovku. ija oni misle da je vrednost
zvana sloboda tampe? I ta tano oni misle da ti liberali ili
neoliberali smatraju, odakle dolazi najvea pretnja slobodi tampe?
Od kritiara i protivnika liberala ili neoliberala ili moda od
vlasti? Ili moda misle da je udno to vlasti nee ustuknuti pred
patriotama, nacionalistima, onima iste krvi ili miljenja ako su im
281
Bio sam u jednom asu u predsednitvu Srpskog filozofskog drutva.

Tada je bila popularna parola uhapsite Vlasija. Pa je jedan lan
predsednitva predloio da se i mi pridruimo. ta, pitao sam, ako
sutra ponu da hapse i biju nae? Posle je doao 9. mart i sve ostalo.
Ima neega u tom liberalizmu, samo se teko ui na tuoj koi.
Peanik.net, 02.09.2009.
Trebalo bi
Na emu se zasnivaju politiki saveti i preporuke i kako se moe
oceniti njihova ispravnost? Postoje bar tri razraena pristupa:
veberovski, kejnzijanski i pristup teorije javnog izbora. Moda
ima smisla izloiti ih i ilustrovati na nekim relativno aktuelnim
primerima, jer je sada neizvesnije nego to je doskora bilo u kojoj
meri odluku o tome ta bi trebalo initi moemo da zasnujemo na
onome to znamo.
Instrumentalna racionalnost
Opti oblik preporuke, saveta i slinih normativnih sudova
jeste u skladu sa instrumentalnom racionalnou: ako se eli
X (cilj), trebalo bi uiniti Y (sredstvo). Izbor ciljeva se rukovodi
poeljnou, a sredstava ostvarivou. Kako se vri jedan ili drugi
izbor, nezavisno je pitanje, a isto vai i za naela na kojima se
zasniva izbor bilo ciljeva ili sredstava. Koliko moemo ovo trebalo
bi da podupremo onim to znamo?
282
ugroeni interesi? Ili misle da su zatieni oni koji rade u dravnim

novinama i televiziji ili ih ureuju? Ili oni koji hvale jednog ili
drugog predsednika, ministra ili nekog drugog politiara?
Ostvarivost i efikasnost
Ako se poe od pretpostavke da preporuke i saveti o izboru
politikih ciljeva ne mogu da se racionalizuju pozivanjem na neku
vrstu strunosti, dakle ne mogu da se profesionalizuju, preostaje
da se preporui nain na koji izabrani ciljevi mogu da se ostvare. To
se moe nazvati veberovskim pristupom politici: struni savet, bilo
da potie od nekoga ko se bavi naukom ili od, recimo, tehnokrate
ili birokrate, sadri ocenu o ostvarivosti izabranih ciljeva i o
efikasnosti dostupnih sredstava. Da li je neki cilj poeljan ili ne, to
ne moe, u ovom pristupu, da bude predmet saveta ili preporuke
koji bi da se pozovu na neki vid strunosti i objektivnosti. Na
primer, Veberov idealni birokrata moe da internalizuje ciljeve
politiara, ali politiki izbor ne moe da se birokratizuje.
Ovo moe da izgleda kao suvie usko shvatanje normativnih
mogunosti naunog ili strunog znanja u politikim stvarima. No,
ako se pogledaju problemi sa kojima se, posebno danas, suoavaju
politike, ekonomske i druge drutvene nauke kada je potrebno da
samo preporue jednu ili drugu politiku, postae jasno da je esto
veoma teko valjano zasnovati struni savet samo o tome koja su
sredstva efikasna, to jest na koji nain bi se neki cilj mogao postii,
o oceni poeljnosti cilja i da ne govorimo. Zato?
Zato to je potrebno utvrditi dve stvari, a nijedna nije jednostavna
(ne samo u ovom pristupu nego uopte). Prvo, da bi se preporuilo
da bi trebalo uraditi Y, ako se eli cilj X, potrebno je da izmeu
sredstva i cilja postoji uzrono-posledina veza; da se korienjem
sredstva moe obezbediti postizanje cilja. Ukoliko nije mogue
neposredno, eksperimentalno ustanoviti kauzalnu vezu, potrebno
je najpre kauzalnu vezu izmeu nekog Y i nekog X indukovati na
bazi postojeih podataka, a potom, na neki nain, utvrditi da e se
ta veza odrati i ako se od tog empirijski utvrenog uzroka napravi
politiko sredstvo, dakle ako se njime neposredno ili posredno
manipulie.
283
Ovo je problem sa kojim se suoavaju privredne vlasti u naporu da

utiu na razvoj trenutne finansijske i privredne krize. Recimo, da
bismo savetovali da je potrebno poveati javne rashode kako bi se
ublaio pad proizvodnje i zaposlenosti, potrebno je da znamo koliki
je efekat dodatne javne potronje na proizvodnju i zaposlenost.
Potrebno je, jednostavno reeno, utvrditi vrednost multiplikatora:
sa koliko je potrebno pomnoiti dodatnu jedinicu javnih rashoda
da bi se izraunalo za koliko e biti poveana ukupna potronja. Za
to nam je potrebno da utvrdimo vrednost multiplikatora na osnovu
postojeih podataka, dakle da utvrdimo, ako je to mogue, koja
je u prolosti bila vrednost multiplikatora. Pa da na osnovu toga
izraunamo koliki bi efekat trebalo da ima danas, kako bismo mogli
da preporuimo koliko bi trebalo da bude poveanje javne potronje,
kako bismo ostvarili poeljni nivo rasta proizvodnje i zaposlenosti.
No, da bismo formulisali preporuku, morali bismo da pretpostavimo
ili da izmeu prolosti i sadanjosti nema bitne razlike, bar u onome
to je vano za ovaj konkretan problem, ili bismo morali da znamo
ili otkrijemo zakonitost na osnovu koje moemo da zakljuimo da
je taj multiplikator koji nam je potreban i iju smo vrednost utvrdili
na osnovu postojeih podataka stabilan. Recimo, na osnovu
istorijskog iskustva ekonomisti u Obaminoj administraciji su, ako
se ne varam, doli do multiplikatora javne potronje od 1,6 (MMF
je doao do neto drugaijih procena). Drugi su opet preduzeli
284
Na primer, moda se moe empirijski utvrditi da poveanje koliine

novca u opticaju ubrzava inflaciju, ali to jo ne znai da e centralna
banka poveanjem koliine novca ubrzati inflaciju. Ova razlika
izmeu kauzalne i politike veze je jedna interpretacija Lukasove
(Robert Lukas, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju) kritike
ekonomske politike. Nije isto, da to preformuliem, rei (i) da je
Y uzrok, a X posledica i rei (ii) da emo manipulacijom sredstva
Y, postii cilj X. Jer je manipulacija, politika intervencija dakle,
dodatni inilac koji moe da utie na efikasnost i ak na postojanje
kauzalne veze.
da utvrde koju vrednost impliciraju postojei makroekonomski

modeli, koji bi trebalo da se oslanjaju na odreene zakonomernosti,
na strukturne karakteristike; trenutni zakljuak je da je po
praktino svim postojeim modelima multiplikator znatno manji.
Isti problem je i sa multiplikatorom smanjenja poreza; po jednoj
veoma uticajnoj proceni, zasnovanoj na amerikim podacima,
multiplikator je veoma veliki, dok je po drugoj, skoranjoj proceni,
koja se oslanja na drugaije teorijske pretpostavke, relativno mali.
Stvar je jo komplikovanija ukoliko je namera da se utvrdi efekat
poveane potronje na zaposlenost. U jednom smislu to moe da
izgleda jednostavnije, jer drava moe neposredno da zaposli
ljude, da ih naprosto stavi na platni spisak. No, ako je namera
da to zapoljavanje bude dobrovoljno i produktivno, postaje
dosta komplikovano utvrditi koliki je efekat dodatnog dravnog
zapoljavanja na ukupno zapoljavanje. To je pogotovo teko
proceniti ukoliko je namera poveane javne potronje da se
podstakne zapoljavanje u privatnom sektoru. ak i ako se direktno
podstakne potronja, potrebno je znati koliko e ta dodatna potronja
doneti novih zaposlenja, budui da postoji viak kapaciteta, a veoma
je verovatno i da e preduzetnici hteti da poveaju produktivnost,
iz vie razloga. Naravno, kada bismo znali privredne zakonitosti,
recimo one koje odreuju poslovne cikluse, ne bi trebalo da bude
problema da se izraunaju efekti poveanih javnih izdataka, bilo da
je re o neposrednoj javnoj potronji ili o poreskim olakicama, i na
proizvodnju i na zaposlenost.
Na alost, postojei modeli, kao uostalom i mnogi raniji koji su se
bavili poslovnim ciklusima, daleko su od utvrivanja bilo kakve
zakonomernosti i nisu od velike koristi kada je potrebno struno
i zasnovano formulisati neki politiki savet ili preporuku. Tako da
je i ovaj, po mnogima skromni normativizam veberovskog tipa,
suoen sa veoma zahtevnim zadatkom pri formulisanju politikih
saveta i preporuka. to ne znai da je bolje oslanjati sa na zdrav
razum ili na autoritet jedne ili druge doktrine.
285
Da li drutvene i humanistike nauke imaju neto da kau i kada je

re o izboru ciljeva? I ako imaju, kako bi na taj izbor mogle da utiu?
Stanovite koje se moe nazvati kejnzijanskim zasniva se na uverenju
da postoje kriterijumi za izbor ciljeva i da se na taj izbor moe
uticati. Na primer, moe se tvrditi da je cilj privredne politike puna
zaposlenost, a posao ekonomiste da ubedi politiare u poeljnost
toga cilja i da ih savetuje kojim se sredstvima on moe postii.
Kako se dolazi do izbora ispravnog cilja? Kada je re o ovom konkretnom
cilju, dakle o cilju obezbeenja pune zaposlenosti, izbor je neto
pojednostavljen zato to postoji teorija po kojoj odreeni privredni
sistem, sistem slobodne trgovine, sam po sebi obezbeuje punu zaposlenost (to, naravno, ne mora da znai da nema nezaposlenih).
Dakle, ukoliko se taj sistem opravdava time to efikasno alocira privredne resurse, pa tako i rad, putem pune zaposlenosti, tada je ve
prihvaen taj cilj, jedino to on nije politiki ve je dat kao implikacija
trinih ustanova. Ukoliko ste ubeeni u ispravnost cilja, ali se on ne
ostvaruje autonomnim delovanjem ustanova trita rada, bar ne u
svim okolnostima, tada je potrebno utvrditi da li je on ostvariv politikim sredstvima? Ukoliko ste, dakle, ubeeni u ispravnost cilja i ako
ste doli do saznanja da postoji politiki nain da se on ostvari, u
okolnostima kada drutveni ili privredni sistem nisu efikasni u odnosu
na taj cilj, tada je potrebno ubediti politiare u opravdanost cilja i u
efikasnost politikih sredstava da se on ostvari. Osnovni sadraj saveta
ili preporuke, u kejnzijanskom pristupu, nije samo efikasnost preporuenih sredstava, kao u veberovskom pristupu, ve ubedljivost; politiki savet sadri ubeenost u ispravnost cilja i ubedljivost u njegovu
ostvarivost politikim sredstvima. Trebalo bi, savet je, teiti upravo tom
politikom cilju i trebalo bi upotrebiti upravo ova politika sredstva.
Naravno, problemi sa kojima se suoava veberovski pristup su i
dalje tu. Kako znamo da je neko sredstvo efikasno i koliko? Ono to
karakterie kejnzijanski pristup nije otkrie nekog novog politikog
286
Poeljnost i moralni imperativ
sredstva, ve shvatanje da se politiari mogu savetovati u vezi sa

izborom politikih ciljeva. Argumenti za jedan ili drugi cilj su
prevashodno moralni. Posao savetovanja o tome koji je cilj bolji od
nekog drugog je donekle olakan samom prirodom drutvenih nauka,
recimo ekonomske nauke. Budui da, recimo, ova poslednja smatra
da moe da dokae, uzimam pojednostavljen primer, da privatni
poroci vode javnim vrlinama, potrebno je samo pokazati da se te
javne vrline mogu podrati politikim sredstvima ukoliko privatni
poroci nisu dovoljni. ak i ako je u to potrebno ubediti politiare
koji su samo olienje privatne poronosti da je ostvarenje tog cilja
poeljno, da je zapravo moralni imperativ. Uostalom, demokratski
sistem je takoe zasnovan na pretpostavci da se privatni poroci
politiara mogu iskoristiti da bi se ostvarili javni interesi.
Kejnzijanski pristup nije politiki naivan (mogao bi da se nazove
makijavelistikim, kada bi mogla da se izbegne negativna konotacija;
o tome sam vie pisao u knjizi Politika vrednovanja), to se vidi ve
po tome to se smatra da nije dovoljno politiare savetovati, ve i da
ti saveti moraju da budu ubedljivi. Ovo je potrebno razlikovati od
pristupa koji se moe nai u ekonomiji blagostanja, gde se razmatra
emu bi trebalo da tei benevolentni diktator i kojim bi sredstvima
trebalo te ciljeve da ostvari. Pretpostavkom o benevolentnom
diktatoru se, naravno, politiki problemi ostavljaju po strani (mada
ne i moralni, jer benevolentni diktator mora da dela pod odreenim
moralnim imperativom), zato to je namera da se ustanovi samo da
li postoji saglasnost pojedinanih ciljeva i da li, u naelu, postoje
sredstva koja ih ine ostvarivim. Politiki kontekst, meutim, mora
da rauna sa sukobima oko ciljeva i sa problemima kod primene
pojedinih politikih sredstava. Kejnzijanski pristup polazi upravo od
ovih politikih ogranienja. Usled ega se smatra da je potrebno da
i savetnik i politiar imaju odgovarajua ubeenja kako bi prihvatili
poeljne ciljeve i oslonili se na dostupna sredstva.
Ova su ubeenja moralna i politika. Da bi se videlo na ta se
misli, uzeu za primer samog Kejnza, pri emu kejnzijanizam
287
Druga stvar je moralna kritika, kojoj je i sam Kejnz bio sklon. Po

njemu, utilitarizam uopte nije moralno, ve amoralno uenje.
No, ukoliko je to moralno stanovite sa kojim je potrebno
raunati, potrebno je politike savete i ubeivanja zasnovati na
toj pretpostavci. U tom kontekstu, dakle polazei od moralno
racionalnih pojedinaca u bilo kojoj ulozi, potrebno je formulisati
politiki savet koji e ubediti politiare da su duni da tee punoj
zaposlenosti i da se do nje moe doi sredstvima fiskalne politike u
uslovima kada druga sredstva, na primer ona monetarne politike,
nisu efikasna.
288
kao metodologija savetovanja nema obaveze prema specifinim

Kejnzovim shvatanjima. Kejnz je, dakle, smatrao da je potrebno
pretpostaviti da su ljudi, i kao moralna bia, racionalni. esto se
grei jer se misli da kada se pretpostavi da su ljudi racionalni ili da su
drutvene ustanove, kao to je recimo trite, efikasne da se time
kae da su i sama ponaanja dobra i da su posledice tih ponaanja,
zbog efikasnosti ustanova, dobre ili ispravne, u nekom smislu te rei.
Na primer, da hipoteza o efikasnosti finansijskih trita, koja je sada
predmet estoke kritike, znai da ne bi trebalo oekivati da e doi
do kraha berzi ili do poslovnih ciklusa. Ovo, meutim, nije sadraj
te hipoteze. Hipoteza kae da e trita uzeti u obzir sve informacije
koje su dostupne, zbog ega se kae da su efikasna; ona ne iskljuuju
sistematski bilo koju informaciju. Re je, naravno, o hipotezi, pa to
ne mora da bude tano. Recimo, jedna implikacija ove hipoteze da
se cene na finansijskom tritu kreu sluajnim koracima (random
walk) osporava se u nekim empirijskim istraivanjima. No, ak i
ako bi se hipoteza o efikasnosti finansijskog trita osporila, to ne
znai da bismo morali da pretpostavimo da ljudi nisu racionalni da
bismo objasnili trina kretanja. to je jo vanije, nije uopte jasno
da bismo mogli da politiki savetujemo iracionalne pojedince, bilo
da se bave privrednim ili politikim stvarima. Konano, ako bismo
i ustanovili da finansijska trita tee da se kreu izmeu buma
i kraha, to nije od velike koristi jer i to bi podrazumevalo da ne
moemo da predvidimo kada e biti bum, a kada tano krah.
Ovaj pristup, da uzmem jedan akutuelan primer, prihvataju i

meunarodne finansijske ustanove MMF i Svetska banka. Ovo je iz
istog razloga kao u primeru sa punom zaposlenou. Neki politiki
ciljevi su praktino implicirani shvatanjem o tome kako privreda
funkcionie. Moe, recimo, da se raspravlja da li je potrebna centralna
banka, ali ako se ustanovi da jeste, jedan od ciljeva e biti odravanje
stabilnosti cena. Takoe, mogue je pretpostaviti ta bi bilo kada
ne bi postojala drava ili kada bi njene funkcije bile obavljane i
finansirane neprinudno. Ali, ako se uspostavi poreski sistem, drava
mora da vodi rauna o odrivosti javnih finansija. O ovim ciljevima,
na primer stabilnosti o kojoj se stara MMF, i privrednom rastu
to je u nadlenosti Svetske banke (vie o tome u mom napisu Ni
MMF nije to je bio), i o tome ta se tano pod njima podrazumeva
moe se raspravljati, to se i ini u komunikaciji sa multilateralnim
meunarodnim ustanovama, koje koriste jedan ili drugi argument
kako bi uticali na privrednu politiku zemlje, i uslovljavaju podrku
njenim sprovoenjem.
U osnovi kejnzijanskog pristupa jeste shvatanje da je mogue
politikim putem ostvariti ciljeve koji motiviu privredne i druge
aktivnosti, ali ih autonomne ustanove ne postiu uvek ili ne na
najbolji nain. Ukoliko ljudi trae posao i ne mogu da ga nau,
neto nije u redu sa tritem rada, jer bi ono trebalo da omogui
da prevlada cena koja e obezbediti da svako ko trai posao nae
poslodavca i da svaki poslodavac moe da zaposli tano onoliko
ljudi koliko mu je potrebno. U tom sluaju, potrebno je ubediti
politiare da bi trebalo da prihvate cilj pune zaposlenosti i da
usvoje preporuku kako da ga ostvare. Ostaje, naravno, veberovski
problem o postojanju ostvarive politike i efikasnih sredstava.
Prvobitno i druga stanja
Zato bi to politiarima bilo u interesu? Uzmimo da partija, vlada,
predsednik ili voa mogu da ostanu na vlasti i ako je nezaposlenost
289
Najpre valja ustanoviti da li je takvo stanje ravnoteno, dakle da

li moe da se odri i ako se pretpostavi da su svi ljudi racionalni i
delaju u skladu sa sopstvenim, racionalno shvaenim interesima.
Teorija javnog izbora slui tome. Postoji veliki broj ravnotenih
stanja u koja zemlje, privrede, drutva, politike zajednice mogu
da zapadnu pod jednakim optim uslovima o racionalnosti ljudi,
raspoloivosti sredstava i tehnolokoj razvijenosti. Pojednostavljeno
reeno, totalitarni sistem je mogu i u razvijenoj zemlji, a
demokratija ili politiki i privredno slobodna zemlja je mogua i
ako je ona nerazvijena i siromana. Nije neophodno pozivati se na
posebne okolnosti ili tvrditi da je jedno ili drugo ravnoteno stanje
nestabilno, privremeno ili istorijski neodrivo. Sasvim je mogue
da neka zemlja opstaje u stanju koje se moe oceniti kao ravo
ili ak katastrofalno u duem periodu vremena, pa ak i kroz niz
generacija. Sasvim je mogue u tom smislu da je to u skladu sa
pretpostavkom da su svi ljudi racionalni, pa ak i moralni.
U tim okolnostima, veberovski savetnik bi svejedno imao posla, dok
bi korist od kejnzijanskog savetnika bila veoma ograniena. Jasno je
da i najgori sistem moe da se uini efikasnijim, to bi bio zadatak
veberovskog savetnika. Takoe, neki se javno poeljni ciljevi mogu
postii i u totalitarnim reimima recimo puna zaposlenost ili
socijalna i zdravstvena zatita, to bi obezbedilo da i kejnzijanski
savetnik ima ta da kae i u ta da ubeuje takve politiare. Da bi se
postiglo vie od toga, potrebno je razmotriti postupak odluivanja
o ciljevima i o sredstvima, kao i o nainu njihovog usklaivanja. To
je normativna strana teorije javnog izbora.
290
visoka i cene povremeno rastu hiperinflatorno i siromatvo je

raireno i nejednakost je ogromna ili u uslovima neke kombinacije
ovih privrednih karakteristika. Uz to, neka cveta korupcija, nema
bezbednosti i o slobodama uopte nema smisla govoriti. Zato bi oni
na vlasti, ako mogu da ostanu na vlasti, hteli da bilo ta promene,
bilo da je re o politikim ciljevima ili o sredstvima vladanja?
Ukratko reeno, potrebno je dvostepeno odluivanje. U prvom

je koraku potrebno izabrati ravnoteno stanje koje je najbolje u
poreenju sa svim moguim takvim stanjima. U drugom se donose
odluke o nainima na koje se ostvaruju specifini ciljevi i interesi.
Na primer, u prvom se koraku odluuje o tome hoe li se, na primer,
uspostaviti liberalni sistem vladavine prava, slobodne trgovine,
privatne svojine i demokratskog odluivanja, a u drugom se raspravlja
o jednoj ili drugoj politici, privrednoj ili bilo kojoj drugoj.
Konkretni saveti o tome u kojim uslovima bi bili doneti poeljni
odgovori na pitanja kada se biraju trajne ustanove i kada se
odluuje o politici, sadrani su u ogromnoj literaturi o ustavnim
konvencijama, izbornim sistemima, organizaciji vlasti, vladavini
prava i svemu onome ime se bave drutvene nauke. Ovde nema
smisla ulaziti u detalje, ve je dovoljno ukazati na to da politiki
savet u smislu teorije javnog izbora mora uvek da sadri oba ova
koraka: kako su konkretne politike usklaene sa fundamentalnim
drutvenim ugovorom, da ga tako nazovem, dakle sa ciljevima i
sredstvima koji su sadrani u nekom idealnom ustavu, koliko god
da je on udaljen od trenutnog stanja stvari.
Naravno, ne mora da se smatra da je prvobitno stanje neka vrste
liberalne demokratije, ve naprotiv jedan ili drugi vid diktature
ili ak totalitarizma. Recimo, neki teoretiari javnog izbora
smatraju da je liberalni (ne benevolentni) diktator najbolje reenje,
jer kombinuje slobodu i odgovornost, to se ne moe rei za
demokratije, jer one tee da preraspodeljuju bogatstvo i dohotke,
pa i ivotne anse. Dakle, kao i u sluaju prethodna dva pristupa,
savetnici koji se oslanjaju na teoriju izbora imali bi posla i u
autoritarnim reimima.
Trenutno, zbog globalne krize, preispituju se same osnove
nacionalnih ustanova, a i onih globalnih. U tom smislu, sada je
vreme za savete i preporuke zasnovane na teoriji javnog izbora.
Malo je verovatno, ali nije iskljueno u pojedinanim sluajevima,
291
Uporeenje i zakljuak
Izmeu ovih triju pristupa politikim preporukama ili savetima,
postoji odreena podela rada u razvijenijim ili, to bi Rols rekao,
razumnijim dravama, pa i u takvim politikim zajednicama kakva
je Evropska unija. Veberovski pristup je najbolji za samostalnu,
profesionalnu i depolitizovanu administraciju i za nezavisne
meritokratske ustanove, kakva je recimo centralna banka, ali
onih drugih ustanova ima mnogo vie. Kejnzijanski pristup je
najpogodniji za istraivake ustanove koje ele da utiu na one koji
donose politike i druge odluke; oni bi trebalo da utvrde empirijske
kauzalitete i da savetuju kako se oni mogu upotrebiti da bi se
postigli poeljni ciljevi, ukoliko su u stanju da iznesu argumente za
njihovu poeljnost. Konano, ustanove drutvenih i humanistikih
nauka bi trebalo da razmatraju politika ponaanja u kontekstu
razvoja ustanova, lokalnih, nacionalnih, regionalnih i globalnih.
Mimo ovih triju pristupa politikim savetima i preporukama,
postoje i drugi. Maks Veber je posebno bio netrpeljiv prema onima
koji su smatrali da je njihov zadatak da ideologiju, nacionalizam
ili patriotizam nude kao politiki savet zasnovan na autoritetu
drutvenih nauka. Jer je tako obino u zemljama gde politiari ive
od politike, a ne za politiki poziv, a naunici ive od nauke, a ne
za nauku.
Peanik.net, 13.09.2009.
292
da e uspeh postii oni koji savetuju povratak na jedan ili drugi vid
autoritarizma ili na jednu ili drugu vrstu blokovske podeljenosti
sveta, osim u nekim dravama koje tee da postanu klijenti veih
drava. Malo je, takoe, verovatno da e se napraviti neki veliki
reformski koraci kako na nacionalnom, tako i na regionalnom i
globalnom nivou. Jasno je, meutim, da se o konkretnim politikama
mora razmiljati u kontekstu prvih naela, da se tako izrazim.
Razumevanje i opravdanje
This? This is nothing...
Wag the Dog
Dobro je sve to vodi dobru.
Makijaveli
Nasilja ima svuda, a tek razbijenih glava. To se zapaanje nudi kao
objanjenje svaki put. Verovatno najkarakteristinija verzija jeste: u
svakom ratu ima (jo gorih) zloina. emu ta zapaanja slue?
Objanjenja nisu. Uzmimo, recimo, zapaanje da su navijai u
mnogim zemljama skloniji nasilju nego proseni graani. To
zapaanje, ako je tano, nije objanjenje. Potrebno je utvrditi zato
je tako. Mogue je da su uzroci isti u svim sluajevima i okolnostima,
navijai su navijai, ali mi u stvari znamo da nisu. Da uzmem drugi
primer. Zvidi se stranoj himni ne samo u Srbiji nego i u drugim
zemljama. Da li su razlozi isti? Ili, ako to nije dovoljno sugestivno,
uzmimo primer razbijanja glava strancima. Da li su razlozi zbog
kojih se napadaju stranci, recimo, Amerikanci ili Francuzi ili strani
novinari ili strane humanitarne radnice svuda isti? Recimo i u Srbiji
i u Pakistanu?
Ukoliko nisu, tada je zapaanje o sveprisutnosti nasilja pristrasno
i, pre svega, beskorisno. Bar ako je namera da se objasni zato se
zvidalo francuskoj himni u Beogradu i zato su polupane glave
francuskim navijaima u Beogradu. Kod objanjenja se ne bi trebalo
povesti za onim za ta se ima razumevanje. Nekome moe da
bude razumljivo da se razbijaju glave navijaima iz istih, recimo,
sportskih, navijakih razloga. Kako se do tog razumevanja tano
dolazi nije nezanimljivo, ali ovde nije vano. Neki kau, sport je
to; drugi kau, navijai su to; trei kau, politike frustracije su to.
Kao i uvek kod razumevanja, to vie govori o onome ko razume,
nego to razjanjava zato se pribeglo nasilju. Kada bih ja zvidao
293
Jo je gore kada se neki in razume, jer se smatra da je opravdan.

Zvidanje je izraz slobode i otpora. Budui da su slobodarstvo i
otpor opravdani, razumljivo je da se koristi upravo to sredstvo,
zvidanje, da bi se stekla sloboda i iskazao otpor. Obino se ne
primeuje da je to protivreno. Jer, oni koji izraavaju razumevanje
za jedan ili drugi vid nasilja rukovode se onim to smatraju da su
opravdani ciljevi, ali su ree spremni, bar javno, da opravdaju i
upotrebljena sredstva. (Nije mi ga ao, kako je antologijski
izjavio jedan srpski politiki lider, mada on sam, trebalo bi da
razumemo, to ne bi uinio.) Dobro, jeste nepristojno zvidati kada
se svira strana himna i to na sportskom takmienju (u neskladu
je sa sportskim moralom, zapaa se), ali je opravdano iskazati
neslaganje sa time da smo bili bombardovani. Dobro, himna nema
nita sa tim; dobro, fudbaleri nemaju nita sa tim; dobro, to nije
sredstvo kojim se postie navodni cilj to su sve razlozi zato
se to ne opravdava, ali se razume, jer je cilj opravdan. Isto vai
za razbijanje glava francuskim navijaima. Jeste, to je potpuno
neprikladno sredstvo, ali oni nas jesu bombardovali (dobro, ne ba
ti navijai, ali oni, to jest njihovi, ili ve zna se ko), pa je razumljivo...
ve ta je razumljivo.
To je, otprilike, smisao stavljanja nasilja u kontekst (to se svuda
dogaa), kako bi se izrazilo razumevanje za sasvim konkretno
nasilniko ponaanje, jer se opravdava njegov navodni cilj, mada
se od samog posezanja za nasiljem ograuje.
294
francuskoj himni na fudbalskoj utakmici, ja bih to inio zato to su

nas oni bombardovali. Pa je razumljivo da navijai zvide. Ili: kada
bih ja nekom francuskom navijau razbio glavu to je zato to se iz
te Evrope iri nemoral koji e od mog grada da napravi Sodomu
ili Gomoru (ili i jedno i drugo, mada bi za to bilo potrebno udo),
pa je razumljivo da su glave francuskih navijaa razbijene. Takva
razumevanja neki iskazuju i za najgore teroriste, to naravno ne
govori nita o razlozima kojima se oni rukovode, ni o uzrocima koji
dovode do terorizma.
Ne bi, meutim, trebalo zaboraviti da to ne objanjava zato je neto

uinjeno i ta su uzroci takvih ponaanja. Ovde moda ima smisla stvar
zaista kontekstualizovati. ta znamo o tome zato se koristi nasilje? U
najveem broju sluajeva, razlozi nemaju veze sa onima koje smatraju
opravdanima oni koji za nasilne inove imaju razumevanje. Oni koji
ele da objasne zato su, recimo, engleski navijai skloni nasilju ne
trae uzroke ni u karakteru konkretne sportske aktivnosti, koja se za
to koristi, niti u nekim univerzalnim drutvenim uzrocima. Zato to
je, recimo, fudbal nean u poreenju sa nekim sportovima, pa nasilja
u njima svejedno nema. Takoe, koliko god da ima nasilja, jo vie
ima fudbalskih utakmica i sportskih priredbi uopte na kojima nema
ni nepristojnosti niti nasilja. Potrebno je, dakle, objasniti upravo to
nasilje upravo tih ljudi upravo u tom asu i na tom mestu.
Uz to, u beogradskom sluaju, nema smisla pripisivati razloge i
opravdavati spontane izlive slobodarstva i otpora prema strancima,
kada postoje organizacije za koje se zna da planiraju ta nasilja.
Budui da postoje, nije potrebno pripisivati im ciljeve koje one
same ne istiu. Kada je, na primer, re o pretnji nasiljem uesnicima
Povorke ponosa, organizatori nasilja su istakli da im je cilj ruenje
evropske vlade. Moe crkvi da bude razumljivo, jer to smatra
opravdanim, da su nasilnici motivisani eljom da zatite porodine
vrednosti, ali to nije cilj organizatora. to je jasno i zbog toga to je
par dana ranije organizovana Porodina etnja, to i jeste adekvatno
sredstvo isticanja i propagiranja porodinih vrednosti.
To je taj problem, recimo ako elite da objasnite neki in nasilja.
Zato biste vi zvidali himni i tukli navijae da biste izrazili
nezadovoljstvo spoljnom politikom neke zemlje? Zato biste
vi hteli da tuete, a ako vam se prui prilika i da eliminiete,
homoseksualce ako elite da propagirate, zatitite ili veliate
porodine vrednosti? Pa to nisu adekvatna sredstva. Ako, pak,
elite da poaljete politiku, prevratniku poruku sopstvenoj vlasti
ili da izazovete politiki sukob, to je ve druga stvar. to je inae i u
skladu sa proklamovanim ciljevima organizatora.
295
Isto tako, uzmimo da vi izrazite razumevanje za one koji se

organizuju da bi sauvali nacionalni Obraz, jer smatrate da je to
opravdano. Onda ne bi trebalo da se zaudite kada se oni organizuju
kao paramilitarna organizacija koja hoe da ukloni strane plaenike
na vlasti, a uz put i drugosrbijance, ljudskopravae, neoliberale i
ostale stanovnike Sodome i Gomore. Kako znamo da je to mogue?
Zato to se to dogodilo u Engleskoj ili u Latinskoj Americi? Ne,
zato to se to dogodilo ovde, poslednji put kada je dolazio na vlast
Slobodan Miloevi. To je kontekstualizacija koja ima smisla. Svi
koji danas razumeju i opravdavaju ciljeve, sve se ograujui od
sredstava, gotovo doslovno ponavljaju ono to se tada moglo uti
i proitati. Meni se u ono vreme najvie dopao izraz ustanika
demokratija i jedino me udi da je se jo niko nije prisetio (mada
ima autora koji su veoma blizu).
Zato dakle navijai? Zbog masovnosti i vidljivosti. I to znamo, jer
je tu svetski uzorak koristan. Ili, da bi bilo jasnije, zato su masovna
okupljanja rizina? Jer masa moe da se pretvori u rulju, a poruku
dobijaju svi. Zato razbijanje glava? Jer je simbolika vrednost
daleko vea od, recimo, napisa na nekom blogu. Jedni e biti
dodatno ohrabreni da razumeju ono to smatraju da je opravdano,
dakle da se identifikuju sa nasilnicima, a veina e osetiti poveanu
296
Zato je vano objasniti posezanje za nasiljem? Zato da bi se znalo

koja su sredstva pogodna da bi se takvo ponaanje umanjilo ili
otklonilo. Uzmimo da neko preti politikim ubistvima, kako to
objasniti? Moe neko da kae da je to jedno nesretno bratoubistvo
ili da razume da je re o elji da se kazne izdajnici, kada ve
drava to ne ini. To je empatija kojoj su neki skloni kada je
re o nalogodavcima i izvriocima inievog ubistva. Ukoliko
se to tako razume, jer se smatra da je opravdano izdajnike
identifikovati i uklanjati, ne bi trebalo da udi ako se sutra oglasi
neka organizacija zvana Crna ruka koja ima spisak izdajnika koje
je potrebno ukloniti.
neizvesnost, jer e se identifikovati sa rtvom. Ovi e drugi, ipak,

raunati da imaju izglede da se nau na strani nasilnika, jer se biju
stranci, koji su pri tom i bespomoni, kao homoseksualci, cigani...
Zato iz politikih motiva? Zato to se autoritarni politiki ciljevi
ne mogu drugaije ostvariti u demokratskim zemljama. Ako zaista
ponu da se potuju ljudska prava, kako e se obezbediti veina
na sledeim izborima? To je jedan razlog. Drugi je njegova druga
strana: ako se oformi ljudskopravaka veina, oni koji su uloili sve
u obratan ishod e biti na gubitku. Ako valja birati izmeu Sodome
i Gomore i pravednog gneva, koji, to je za aljenje, mora da se
iskae ognjem i maem, pribegavanje nasilju je razumljivo, jer su
ciljevi opravdani.
Makijaveli je u Umetnosti ratovanja, moda bolje nego u drugim
knjigama, ukazao na injenicu da je sva politika distributivna
i redistributivna. Ovo zato to se ta knjiga bavi nasiljem kao
sredstvom. U stvari, svaka upotreba nasilja ima redistributivne
ciljeve. U Srbiji, evolutivno, procesom evropeizacije, gube oni
koji su mislili da je definitivno dato ono to su stekli nasilnim
sredstvima u poslednje dve decenije. Raunali su, recimo, da e im
nacionalnost obezbediti trajne prednosti, a ne da e morati da budu
ravnopravni sa nekakvim graanistima. Evolutivno se, meutim,
tope te rente, pa je razumljivo, jer je opravdano, pribegavati nasilju.
A ako je neto nemogue, to bi rekao Makijaveli, to je nestaica
opravdanja sopstvenih, razumljivih, interesa.
Peanik.net, 24.09.2009.
297
itajui poslednja saoptenja Amfilohija Radovia i Irineja Bulovia,

povodom Povorke ponosa, bojim se da Crkva ima problem komunikacije sa javnou. Uzmimo primer. Ako adresirate sledeu reenicu: A drvo koje ploda ne raa sijee se i u oganj baca, na
ljude, ak na sasvim odreene ljude, trebalo bi da oekujete da e
neki itaoci traiti razjanjenje. Zapravo je neshvatljivo da bilo koji
itaoci, ak i oni koji su vernici i prepoznaju citat iz Biblije, ne zatrae
razjanjenje jer ne govorite o drveu, ve o ljudima. Ako, umesto
da razjasnite ta ste mislili, krenete da analizirate one koji vas ne
razumeju i krenete da objanjavate to nerazumevanje time po emu
su sve oni ravi vi imate problem komunikacije sa javnou.
Najmanji problem je u tome to ete prepustiti interpretaciju vaih
misli drugima. Nema smisla ljutiti se na one koji u toj izjavi vide
poziv na nasilno uklanjanje jalovih, brecati se na njih i pripisivati
im rave namere (to su drugosrbijanci, potomci komunista,
neoboljevici koji se sada izdaju za liberale i mondijaliste, a i
strani su plaenici, kako, na primer, neki dodaju), jer ste zapravo
duni da razjasnite ta ste hteli da kaete. Recimo, za poetak,
kakvo je to ljudsko drvee koje ploda ne raa? Ako se misli na
raanje potomaka, ima mnogo ljudi koji su jalovi u tom smislu.
Primera radi, oni koji ive u celibatu, bilo zato to slue crkvi ili
zato to misle da im to njihova vera nalae. A to su tek neki od onih
koji biraju jalovost, a naravno ima i onih kojima to biraju Bog ili
priroda.
Opet, to su samo oni na koje se ocena da ploda ne raaju, u
kontekstu ovih saoptenja, moe bukvalno primeniti, mada autori,
moe se pretpostaviti, ne misle na sve njih, mada nije jasno zato
ne? No, ako se plod i raanje shvate metaforino, jer je re o
izreci ili pouci sa prenesenim znaenjem, tada bi bilo vano biti
jasan na koju se tano plodotvornost misli i ta je to to bi trebalo
da je njen plod? Recimo, u nekim drugim izjavama, sugerisano je
298
Drvee i ljudi
da oni koji su ateisti nemaju plodotvoran ivot, a i inae delanja

koja ploda ne raaju, po jednom ili drugom kriterijumu, moglo bi
da bude jako mnogo. Na primer, ima ne mali broj onih koji smatraju
da slubenici crkava nisu ni u kom smislu plodotvorni, a ima i onih
koji smatraju da oni nanose tetu, po nekima ak veoma veliku.
Valjalo bi, dakle, razjasniti na koje od svih njih misle vladike?
Daje se, zaista, jedan primer i postavlja retoriko pitanje: Da li je
jalova ljubav ljubav? Neto kao odgovor se moe nai u sledeoj
misli: Ljubav je data ovjeku da raa; svako roenje je roenje
za vjenost, a ne za smrt i nitavilo. Prvi deo reenice, naalost,
zahteva razjanjenje, a drugi je protivrean. Dobronameran italac
bi mogao sa nevericom da se zapita da li bi zaista prvi deo reenice
trebalo shvatiti doslovno, dakle grubo funkcionalistiki, na ta, na
alost, sve u ovim saoptenjima upuuje, dok se u nastavku prvo
tvrdi da se svako raa za venost, pa se dodaje da se ipak neki
raaju za smrt i nitavilo. Ta grubost i protivrenost mogu da budu
samo stvar stila, jer je jasno da se sve rei koriste metaforino.
Mogue je, dakle, da bi sve to moglo i smisleno da se izrazi, ako bi
autori bili spremni da razjasne koji su tano smisao hteli da daju
tim izjavama?
Sve je, dakle, nejasno i pre nego to se pree na drugi deo ove
moralne i duhovne pouke, kojim se preporuuje da se jalovi seku
i u oganj bacaju. Ko to tano radi ili bi trebalo da radi? I ta se radi?
Recimo, kako bi trebalo zamisliti to seenje? Moda je mogue da
bi ono moglo da bude nenasilno, ali to se, bar kako je napisano, ne
moe tako shvatiti. Naprotiv, smisao je da se prekrauje postojanje
nekome ko je bezvredan. Bukvalno, to je nedvosmisleno, jer je re
o drveu. No, ovde se znaenje prenosi na ljude, od kojih se neki
raaju za smrt i nitavilo, usled ega bi zaista bilo korisno kada
bi vladike ili Crkva razjasnili javnosti o kakvoj je sei re, koga bi
to trebalo i na kakav nain posei, i ko e, ime i po ijoj milosti
da see?
299
Ako bi to tako trebalo shvatiti, ne bi se trebalo uditi ako se

javnost zapita ko e i na koji nain organizovati te koji e da iste
grad i zemlju? Jer nije re o maloj operaciji koja bi mogla da se
izvede spontano, neorganizovano. Jasno je da se nagovetava da
legitimnost takvih delanja potie od vere i od Crkve, jer na to upuuje
pozivanje na svetu knjigu i na autoritet Crkve, ali to jo ne reava
neminovne politike i drutvene izazove. Moda se misli samo na
organizovanje porodinih etnji i pisanje vatrenih napisa i govora
koji sasecaju argumente onih koji zagovaraju jalovost? Moda
je, opet, re o politikoj i drutvenoj akciji masovnog egzorcizma
koja ognjem i maem oslobaa od nedostojnog ivota one koji su
se odluili za jalovost ili za koje je to odluila priroda, moda
ak po volji boijoj? tagod da se ima u vidu, ostaje, ipak, da se
razjasni ko bi tano imao kakvu ulogu u toj sei i spaljivanju? ta
bi trebalo da rade vlasti (recimo nepostojei ministar policije), ta
crkva, ta vernici, ta ideolozi patriotizma, ta nevladine i vladine
organizacije kako bi se obezbedila efikasnost, da ne bude suvie
kolateralne tete, i pravinost, da budu poseeni i baeni u oganj
svi koji to zasluuju, a ne da se neko iskupi na neki nain ili da se
izvue preko veze.
Ono to zahteva posebno i dublje objanjenje jeste etika Crkve na
kojoj se ove moralne pouke i pokude zasnivaju. Citira se esto,
pa i ovim povodom, biblijska misao: Sve mi je slobodno, ali nije
300
Jedna mogunost jeste da e to da uini sam Bog, ako ne uine

ljudi. To je najvei problem sa ovim obraanjem javnosti. Budui
da se jalovi bacaju u oganj, ako nikako drugaije onda kao u
Sodomi i Gomori, gde stradaju i oni koji ploda raaju, ali koji
se nisu suprotstavili sveoptoj moralnoj korupciji, ova bi pouka
mogla da se shvati kao poziv da se oni koji nisu jalovi, u nekom
smislu te rei, prihvate nekog orua pogodnog za seenje i da pale
vatru da u oganj bacaju one koji to, po nedovoljno razjanjenim
kriterijumima, zasluuju, kako ih ne bi sve sasekao i u oganj bacio
konani sudija i gospodar.
mi sve na korist. Kako se definie korisnost i koji je njen moralni

znaaj? Utilitaristika etika, etika korisnosti, obino polazi od toga
da individualna korisnost bar sledi lina vrednovanja, koja mogu
ali ne moraju da budu hedonistika, dok je moralna obaveza da se
uveava ukupna, zbirna korisnost (ili prosena, ali ovde alternativne
interpretacije ovoga naela nisu od znaaja). Crkveni oci izgleda
smatraju da bi individualna korisnost trebalo da zadovoljava
vrednosti vere ili, drugaije reeno, boanske vrednosti (koje
naravno variraju od vere do vere i od boga do boga, ali to ostavljam
po strani); dakle ne individualne, interne, vrednosti, ve boanske,
eksterne vrednosti, eksterno odreenu korisnost, kako se zaista i
kae. Kako bi to tano trebalo da izgleda, predmet je za raspravu;
na primer, moglo bi da se misli na paternalistiki utilitarizam, a ima
i drugih mogunosti. U ovom konkretnom sluaju plodotvornosti,
moralne su obaveze, na alost, odreene veoma pojednostavljeno,
kao izvravanje dodeljenih uloga u moralnom smislu, ljudi se
posmatraju samo ili prvenstveno kao sredstvo, a ne kao cilj, to
opravdava njihovo moralno izjednaavanje sa drveem. U tom
smislu, re je o veoma grubom utilitarizmu. Uz to, psihologija i
sociologija ovog moralnog uenja je praktino hiperkomunistika,
jer se tei potiskivanju svih linih sloboda koje Bog, protumaen
posredstvom vere i Crkve, ne smatra korisnim sloboda sama po
sebi nije ni od kakve koristi.
Ovde moda ima smisla jedna digresija. Ne moe, a da se ne
uoi naturalizam ove etike, usled ponovljenog pozivanja na ono
to je prirodno, a nije neprirodno, jalovo. No, ako bi vladike i
Crkva zaista hteli da se oslanjaju na neki naturalistiki, u ovom
sluaju, bioloki utilitarizam, tada je potrebno da povedu rauna
o tome ta znamo o prirodi i koje su eventualne etike implikacije
prirodnih nauka i nauka uopte ako se pozivate na prirodu,
trebalo bi odreivanje etinosti prepustiti prirodnim naukama, a
ne pozivati se na svete knjige. Recimo, priroda nema nita slino
utilitaristikom naelu, naelu ukupne korisnosti, koju bi trebalo
uveavati ne rukovodi se, dakle, utilitarizmom bilo kakve vrste,
301
Moralni znaaj ovog grubog, funkcionalistikog utilitarizma jeste

da se misli da se moe opravdati ograniavanje sloboda i sasecanje
i paljenje jalovih, beskorisnih, ljudi ko god da to, na nain koji bi
tek trebalo odrediti, ima dunost da ini ili bi trebalo da ima moralnu
obavezu da ini. Kada je re o ograniavanju sloboda, budui da je
re o sluenju boanskim vrednostima, nije znaajno da li je re
o privatnom ili javnom upranjavanju slobode, jer je odluujui
kriterijum da li je neki in koristan, zapravo bogougodan u smislu
da je funkcionalan u odnosu na ono emu bi trebalo da poslui, a
ne da li je javan ili privatan. Ako neko upranjava neku slobodu,
ali mu ona nije na korist, jer je ne upranjava strogo funkcionalno,
nezavisno od njene eventualne hedonistike ili neke druge moralne
vrednosti, a moda i funkcionalnosti (drvee nije tu samo da daje
plod, a isto vai i za ljude), to je tetno u moralnom smislu te rei,
bez obzira da li se to ini strogo privatno, dakle nema posledice po
druge ljude, ili javno. U osnovi zato to stroge privatnosti zapravo i
nema, budui da se od Boga nita ne moe sakriti, a moralni znaaj
svakoga ina jeste u tome da bude u skladu sa boanskim, a ne
linim ili javnim vrednostima.
302
svakako ne onim kojim bi mogli jednoznano da se razvrstaju ljudi

ili njihova delanja na plodotvorne i jalove. Takoe, ako vladike i
Crkva ele da brane etiki funkcionalizam, tada bi bilo potrebno
najpre da utvrde da li drvee koje ploda ne raa svejedno ima
neku funkciju, evolutivnu ili neku drugu, pa ga moda ne bi trebalo
odmah sei i u oganj bacati, a isto vai i za jalove ljude, tagod da
to znai, bez obzira da li su to po sopstvenom ili po izboru prirode.
(Moglo bi se, u vidu fusnote, napomenuti da se premijer britanske
vlade pre koju nedelju izvinio Alenu Turingu, sa ijim bi ivotom i
sudbinom, kao i sa njegovim doprinosom slobodi i plodotvornosti
vladike mogle da se upoznaju.) Uopte, ako se zaista tei etikom
naturalizmu, trebalo bi etika prava i moralne obaveze zasnovati
na valjanom poznavanju prirode, to e rei prirodnih nauka. Ova
tema nije od malog znaaja danas kada je nauno saznanje veoma
napredovalo, a i tehnologija zajedno sa njim.
Dakle, koliko se iz ovih intervencija dvojice vladika moe

razumeti, etika koju oni zastupaju je grubo utilitaristika, veoma
pojednostavljeno funkcionalistika, a njen moralni znaaj se sastoji
u obavezi ljudi da zadovoljavaju eksterno, boanski ili naturalistiki,
odreene vrednosti. Jalovost, bez obzira da li je izabrana ili
je prirodna ili boanska, se opravdano, u ovoj etici, odstranjuje
seenjem i paljenjem (ili nekim drugim radnjama kojima se postie
isti cilj): to je dunost ili moralna obaveza, mada nije jasno tano
ija. Budui da su to rekli, ali moda to u stvari ne zastupaju, na
njima je da ponude razjanjenje. Inae nee imati mnogo smisla
prati ruke od onih koji e njihove poruke shvatiti bukvalno, a ni
grmeti protiv onih koji ne mogu da ne budu zaprepaeni, a mnogi
i uplaeni.
Peanik.net, 03.10.2009.
Dravni i nacionalni interesi

Na politici prema Bosni i Hercegovini se ponovo testira znaenje
dravnih i nacionalnih interesa, koji su nerazdvojni u politikoj
retorici ve dvadesetak godina, dok sama politika, naravno, ima
mnogo duu istoriju. Ovi su interesi razliiti ne samo politiki, ve
i po legitimnosti i legalnosti.
Da poemo od stanja stvari. Vlasti u Republici Srpskoj su, na vie
naina, stavile do znanja da one srpski nacionalni interes vide
na sledei nain: podela Kosova i ujedinjenje Srbije i Republike
Srpske. ta je srpski dravni, a ta nacionalni interes? Da bi se
videlo kako se oni razlikuju, potrebno je nekoliko reenica o teoriji
meunarodnih odnosa.
303
Ova tvrdnja o postojanju i stabilnosti ravnotee moi ili odnosa snaga

je neophodna kako bi se zakljuilo da meunarodna anarhija, dakle
sistem suverenih drava koje ne ograniava ni moral niti pravo,
nee voditi stalnom ratnom stanju. Ravnotea moi ini da dravni
suverenitet obavezuje, nosi odgovornost, u spoljnim odnosima
i politici ili, drugaije reeno, obezbeuje spoljanju legitimnost
suverenih drava. U suprotnom, neodgovornom, nelegitimnom
spoljnom politikom delegitimizuje se dravni interes, pa tako i
drava, sasvim nezavisno od unutranje suverenosti, legitimnosti,
legalnosti, privlanosti ili korisnosti dravnih interesa i ciljeva.
Zato? Zato to se stabilnost ravnotee moi odrava primenom sile
protiv onih koji se koriste nelegitimnim sredstvima da bi ostvarili
svoje dravne interese.
Razlika izmeu realpolitikog i, recimo, liberalnog ili legalistikog
(idealistikog) shvatanja meunarodnih odnosa jeste samo u tome
to se unutranjepolitike i spoljnopolitike odgovornosti drava
ne zasnivaju samo na legitimnosti ve i na legalnosti, dakle na
meunarodnom pravu, jer se tvrdnja o postojanju ravnotee moi
304
Uzmimo da prihvatamo teoriju realizma u meunarodnim odnosima,

realpolitiku skraeno reeno, mada je to danas, posebno u Evropi,
sasvim neadekvatno. Po tom shvatanju, mo je kljuno sredstvo
ostvarenja politikih ciljeva. Na emu se to shvatanje zasniva? U
osnovi realpolitike je jedna pretpostavka i jedna tvrdnja. Pretpostavka
je da legalnosti u meunarodnim odnosima nema, jer su pojedinane
drave nosioci suverene politike moi, a tvrdnja je da postoji legitiman
i stabilan sistem ravnotee moi ili odnosa snaga globalni, regionalni
i bilateralni koji podstie drave da se, iz dravnih razloga a pod
pretnjom negativnog ishoda u sluaju sukoba, ponaaju odgovorno.
Drugaije reeno, dravni su interesi suvereni, ali u sistemu spoljanje
legitimnosti koji uspostavlja ravnoteu moi; upotreba moi kako
bi se ostvarili dravni interesi je legitimna sve dok ne destabilizuje
uspostavljenu ravnoteu. Inae se stabilnost odrava ili nova ravnotea
uspostavlja sukobima na kraju krajeva ratom.
smatra pogrenom, empirijski netanom. Usled toga, u naelu,

trebalo bi da postoji kolektivni nain kanjavanja drava koje
koriste nelegitimna sredstva da bi postigle odreene ciljeve, dakle
kre meunarodno pravo. Razlika izmeu sistema legitimnosti
u meunarodnoj anarhiji i u sistemu meunarodnog prava nije
mala, zapravo je fundamentalna, ali nije od znaaja za razlikovanje
dravnih od nacionalnih interesa; ova razlika postoji im je drava
osnovni subjekt meunarodnih odnosa, bez obzira da li se oni
zasnivaju na legitimnosti, koja proistie iz potrebe odravanja
stabilne ravnotee moi, ili na legalnosti, gde se stabilnost
obezbeuje vladavinom meunarodnog prava. Budui da se u
ovoj stvari mnogi pozivaju na realpolitiku, vano je razumeti da
postoji realpolitika razlika u legitimnosti dravnih i nacionalnih
interesa: drave su legitimni nosioci politike moi, nacije nisu.
tavie, drave koje tee da ostvare nacionalne interese mogu da
predstavljaju pretnju stabilnosti, to njihovu spoljnu politiku ini
nelegitimnom, jer nacije nisu suverene i nisu nosioci odgovornosti
u meunarodnim odnosima.
Sa realpolitikog stanovita, dakle, srpska spoljna politika je
neodgovorna, to jest nelegitimna (a fortiori je i nelegalna). Zato?
Zato to sledi ova dva interesa nacionalni i dravni istovremeno.
To se veoma jasno vidi u odnosu prema Bosni i Hercegovini. Politika
Republike Srpske se poziva na nacionalni interes; po njoj, dravni
interes Srbije trebalo bi da slui srpskom nacionalnom interesu.
U meunarodnom sistemu u kome su drave osnovni nosioci
legitimne moi i odgovornosti, ak neograniene pravom, dakle u
istom sistemu meunarodne realpolitike, prednost nacionalnog
nad dravnim interesom podrazumeva da je Srbija nepouzdana, jer
preuzima odgovornost koja prevazilazi njene dravne granice. Time
postaje pretnja stabilnosti, dakle ravnotei moi. I sa realpolitikog
stanovita, dakle, dravni i nacionalni interesi se ne poklapaju. Iz
ega sledi da:
Srpski nacionalni interesi delegitimiu dravu Srbiju.
305
Da bi se ta razlika videla jasno, trebalo bi samo razmisliti koje bi

obaveze preuzela Srbija ako bi reila da anektira Republiku Srpsku
ili da se na neki drugi nain sa njom ujedini. Realpolitika kae da
se granice mogu menjati samo ako se promeni odnos snaga. Jer
je tada promena granica istovremeno i preraspodela odgovornosti
u kontekstu nove ravnotee moi. Krajem osamdesetih godina
prologa veka u Srbiji se polo od pretpostavke da bipolarni
sistem meunarodne ravnotee moi, za koji se oekivalo da e
se odrati, dozvoljava preraspodelu moi unutar Jugoslavije.
Procena je bila pogrena zato to se upravo menjao odnos snaga;
raspad socijalistikog sistema i potom i samog Sovjetskog Saveza,
zahtevali su sasvim drugaiju, demokratsku preraspodelu moi
unutar Jugoslavije. Ono to je nastalo je u velikoj meri posledica te
pogrene procene. Danas bi, takoe, bilo potrebno valjano proceniti
306
U ovome nema niega to je posebno srpsko. Da nacionalizam

delegitimizuje drave, to nije samo implikacija teorije meunarodnih odnosa, ve i iskustvo, pre svega, evropske istorije.
Na jugoslovenskom prostoru, to jo nije sasvim jasno nekim
dravama, a pogotovo drugim politikim akterima. Hrvatska je,
na primer, dala prednost dravnom interesu izborom Mesia za
predsednika, jer je to znailo odustajanje od pretenzija na teritorije
Bosne i Hercegovine. To e se, verovatno, pokazati kao trajno
opredeljenje, jer bi drugaija politika drave lanice Evropske unije
bila neodgovorna ne samo nelegitimna ve i nelegalna. Slinu je
odluku donela i Makedonija, mada je potrebna upornost i politika
odgovornost da se na toj osnovi reavaju preostali sporovi. Moe
se rei i da je Albanija, uglavnom, prevashodno vodila rauna o
svom dravnom interesu. Tako da su te drave, uz sve probleme i
nedostatke, postigle potrebnu meunarodnu legitimnost, jer tee
da se ponaaju odgovorno, to znai da svoje dravne interese
pretpostavljaju nacionalnim. To se isto moe rei za veliki broj
evropskih drava. To se, meutim, ne moe rei za Srbiju. Zapravo,
ni javnost ni veina partija, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji,
ne prestaju da istiu da rade u nacionalnom i dravnom interesu.
kako odnos snaga u najbliem susedstvu, tako i stabilnost ravnotee

moi na Balkanu i u Evropi. Ako bi se dravni interesi stavili
u slubu nacionalnih, trebalo bi biti naisto sa tim koji se tano
ishod oekuje? Poslednji put se krenulo u ispunjenje nacionalnog
interesa, na primer u Bosni i Hercegovini, bombardovanjem
Sarajeva, sa ime se besciljno nastavilo nekoliko godina. Sada se
Sarajevo optuuje za nelegitimne i nelegalne dravne i nacionalne
interese, ali se ne nudi nikakvo politiko reenje, osim onoga koje bi
Srbiju obavezalo na dela koja bi nesumnjivo znaila destabilizaciju
Bosne i Hercegovine sa predvidivim posledicama po regionalnu i
iru ravnoteu moi. To bi, ako bi se Srbija na to odluila, ili bi
bila stavljena pred takav izbor, dovelo do delegitimizacije Srbije
kao drave.
Moda bi se ovo moglo rei i na ovakav nain: Republika Srpska
nije ni severni Kipar niti je Abhazija ili Juna Osetija, a Srbija nije ni
Turska niti Rusija. To bi trebalo da je jasno, ako ne na primeru same
Bosne i Hercegovine, onda na primeru Kosova. Taj primer, kao i svi
drugi u poslednjih dvadesetak godina, ne govore samo o pogrenoj
upotrebi realpolitike, politike moi, nego i o nemoi da se stvori
prostor za ostvarivanje dravnih interesa. Na primeru dugog procesa
pregovaranja o statusu Kosova, koji u stvari traje decenijama, sve za
ta je srpska politika bila sposobna, kada sila nije davala rezultate,
jeste da posegne za moi da stavi veto na seriju reenja koja su
se nudila. Tu mo u odnosu na Kosovo nije obezbedila. Slino se
ponaala i u Bosni i Hercegovini, a i sadanja taktika je ista. Ne
predlau se reenja, ve se samo odbijaju predlozi, kao da e u
nekom asu biti mogue da drava Srbija nametne reenje koje se
u Republici Srpskoj vidi kao srpski nacionalni interes.
Da bi se to videlo, dovoljno je ukazati na razliku izmeu politike
odbijanja i alternativne politike saradnje. Za primer se moe uzeti
zalaganje vostva Republike Srpske da Hrvati dobiju trei entitet
ili da i oni upornije zagovaraju strategiju prema Hrvatskoj koju
Republika Srpska ima prema Srbiji, dakle da se i drava Hrvatska
307
Ovo se, dakle, moe rei u okviru bilo koje teorije meunarodnih
odnosa, recimo uz oslanjanje, kao to je ovde uinjeno, na ono
to se moe nazvati minimalnom teorijom meunarodnih odnosa,
na realpolitiku. Upotreba moi je ili ograniena legitimnou ili
legalnou, kako bi se obezbedilo odgovorno ostvarivanje dravnih
interesa pod ime se, izmeu ostalog, misli na nelegitimnost
upotrebe dravne moi kako bi se ostvarili nacionalni interesi. U
sistemu meunarodnog prava, ovakva upotreba moi je ne samo
nelegitimna, nego i nelegalna. No, kako god da se posmatraju
meunarodni odnosi, ravnotea moi i njena stabilnost su od kljunog
znaaja za obezbeenje kako legitimnosti tako i legalnosti.
Stvari stoje drugaije u Evropskoj uniji. Ovo, koliko se moe zakljuiti
po srpskoj spoljnoj politici, jo uvek nije shvaeno iako se, sada, istie
da je lanstvo u Uniji najvaniji strateki cilj Srbije. Uzmimo za primer
skoranju izjavu Vuka Jeremia, koju je on ve ponovio na vie naina,
kako privilegovan odnos sa Rusijom ini Srbiju jaom u odnosu na
susede, to e Srbija znati da iskoristi. To je prilino nedvosmisleno
pozivanje na realpolitiku, na politiku moi, da bi se uticalo na promenu
odnosa snaga na Balkanu, kako bi se ostvarili dravni interesi, koji su,
bar jednim delom, definisani kao nacionalni.
(Digresija. Za sada je prola nezapaeno sledea izjava Borisa
Tadia na sveanoj akademiji povodom 65-godinjice osloboenja
Beograda: Upravo radi budunosti moramo se osvrtati unazad,
308
posveti ostvarenju nacionalnih interesa u Bosni i Hercegovini.

Kada bi, meutim, srpske i hrvatske partije oformile koaliciju, u
demokratskoj dravi bi imali veinu u predstavnikim telima i svim
drugim granama vlasti. Postoji, dakle, politiki prostor za pozitivan
demokratski uticaj i legitimno korienje vlasti, a ne samo za odbijanje
ili stavljanje veta. Naravno, to bi podrazumevalo da se prihvati
legitimnost i legalnost Bosne i Hercegovine, a to opet podrazumeva
odustajanje od secesionistike strategije, gde se takozvane matine
drave vide kao sredstvo ostvarenja nacionalnih interesa.
pamtiti zajedniku borbu protiv faizma i uvati to iskustvo

od zaborava istorije, ali i od svih onih u naem okruenju, koji
veliaju ideje faizma, a istovremeno osporavaju nae demokratske
kapacitete, nau privrenost univerzalnim vrednostima civilizacije
i nau posveenost miru i razumevanju meu narodima. Potpuno
je nejasno na koga se u naem okruenju to odnosi.)
Meutim, u Evropskoj uniji, politika moi i odnosa snaga nisu
od znaaja. Izmeu drava lanica ne postoje meunarodni
odnosi, jer su svi odnosi regulisani unutranjim, a ne ak ni samo
meunarodnim pravom. To se obezbeuje i nainom odluivanja u
Uniji, ali i na sve druge naine. U tom smislu, Evropska unija je kao
federacija odluuju glasovi a ne mo, ne odnos snaga. Ideja da bi
Rusija mogla da utie na odnos snaga na evropskom Balkanu, dakle
na Balkanu koji je deo Evropske unije, je ista ona u koju su polagane
nade u vreme raspada Jugoslavije, jedino se tada verovalo da e
bipolarna ravnotea moi biti kontekst u kome se mogu ostvariti
srpski dravni i nacionalni interesi. I tada i sada se verovalo da bi
Rusija mogla da iskoristi svoju mo u globalnoj ravnotei moi, u
globalnom odnosu snaga, da podri srpsku politiku moi u odnosu
na njene susede sa ciljem ostvarenja srpskih nacionalnih interesa.
Test ove spoljne politike e biti odnos prema Bosni i Hercegovini:
ta e tano biti pozitivna politika Srbije? Ako se zaista tei lanstvu
u Evropskoj uniji, to je u dravnom interesu, Srbija e biti duna
da podri ustavnu reformu u Bosni i Hercegovini koja e i njoj
omoguiti lanstvo u Uniji. Politika moi tu nije od koristi, zapravo
je upravo suprotna od odgovorne, legitimne spoljne politike koja se
rukovodi dravnim interesima. Ako se, meutim, dravni interesi
podrede nacionalnim, to e zahtevati da se u nekom asu da
odgovor na pitanje da li je Srbija spremna da podri secesionizam
Republike Srpske i da anektira deo Bosne i Hercegovine? Ta politika
moi ima izglede na uspeh ukoliko se ceni da dolazi do znaajne
preraspodele moi u Evropi usled uspona Rusije, gubitka uticaja
Amerike i neefikasnosti takozvane meke moi Evropske unije. Ako
se zato ceni da privilegovan odnos sa Rusijom ini Srbiju jaom i
309
Dakle, ako se dravni interesi podrede nacionalnim, delegitimie

se drava. Vie od toga, ako se tei lanstvu u Evropskoj uniji, mora
se odustati od politike moi. Pretpostavljam da to razumeju oni
koji se protive integraciji u Evropsku uniju, pre svih rukovodstvo
Republike Srpske, a potom i evroskeptici i oni u Srbiji koji se protive
integraciji u Evropsku uniju. Ne znam ta je od svega toga jasno ili
nejasno zvaninoj srpskoj spoljnoj politici, to jest Demokratskoj
stranci koja je preuzela odgovornost za tu politiku.
Peanik.net, 22.10.2009.
ikago ili Avganistan

Dragoljub Miunovi kae da je zapazio da Holandija ne eli da
bude krivac za zaostajanje Srbije. Ceo intervju Blicu (02.10.2009)
pod naslovom Holandija trai izlaz iz prie sa Hagom veoma je
informativan. Kako to moe Holandija da bude odgovorna, krivac
ak, za zaostajanje Srbije? A opet, kako bi to mogla Holandija da se
izvue iz prie sa Hagom?
Holandija, izvetava Miunovi, ne eli da bude shvaena
kao na neprijatelj i da mi o njima mislimo kao o osvetnikom,
ksenofobinom svetu. I oni trae izlaz iz postojee situacije. ta tu
trai re neprijatelj? Kako bi je tano trebalo shvatiti?
310
ako se to zaista eli iskoristiti, jedno je sigurno to podrazumeva

odustajanje od lanstva u Evropskoj uniji i spremnost da se preuzme
odgovornost za destabilizaciju bar jednog dela Balkana. To e bez
sumnje dovesti u pitanje legitimnost drave Srbije u meunarodnim
odnosima, kao to se to jednom ve dogodilo, bez obzira na pozivanje
na nacionalne interese i privilegovane strateke partnere.
Jedno mogue tumaenje jeste da Holanani znaju da ih mi

shvatamo kao nae neprijatelje, jer tako mi gledamo na svet, ali
svejedno ele to da izbegnu i trae izlaz iz postojee situacije,
gde u opis situacije spada i to da mi neslaganje shvatamo kao in
neprijateljstva prema nama, koji god da smo to mi tano.
Takoe, oni znaju da mi o itavom svetu mislimo kao o osvetnikom
i ksenofobinom, pa oni ne bi da i na njih tako gledamo, mada
budui da mi na sve tako gledamo, to je pomalo beznadeno.
Moda bi trebalo njihova nastojanja razumeti tako da oni ele da
budu shvaeni, kada se to ve ne moe izbei, kao osvetniki i
ksenofobini, ali prijateljski svet.
To je samo jedan deo intervjua koji govori vie nego to se kae. U
njemu se moe nai i sledea misao: Stvari treba realno posmatrati
i u kontekstu. Mladi je imao vojsku od 50.000 ljudi, u Srbiji je
bilo na stotine hiljada izbeglica, mnogo njegovih pristalica, ima
stranaka koje su ga branile, postojale su vojne i policijske strukture
koje su bile spremne da ga tite.
ta se hoe rei? Da Mladi ima privatnu armiju? Da ga kriju
strukture: partije, policija i vojska? Moda bi to trebalo da shvate
Holanani? Novinarka to i pita. Odgovor je, meutim, da strukture
vie ne postoje jer je dolo do velikih reformi u vojsci i policiji.
Promenjen je, dakle, kontekst, pa je logino pitanje emu onda
upuivanje na kontekst? Zato to nije isto da li se neko moe uhvatiti
u ikagu, ili u Avganistanu. A Srbija je ta? ikago ili Avganistan?
Na osnovu toga: Rekli smo sagovornicima u Holandiji da uzmu u
obzir kontekst i razmisle da li je Mladia lako, samo zahvaljujui
volji dravnih organa, uhapsiti. Koji tano kontekst da uzmu u
obzir? ikaki, avganistanski, onaj u kome Mladi ima privatnu
armiju? Pita i novinarka, jer razume da zbog konteksta moda mi
nismo sposobni da uhvatimo Mladia? Odgovor: Mislim da smo mi
sposobni da uhvatimo Mladia i da smo blii da ga uhvatimo danas
311
Konano, moda Mladi nije u Srbiji, pita novinarka? Nema takvih

dokaza, ni kod inostranih slubi s kojima saraujemo. Lino ne
verujem da bi bilo koja zemlja rizikovala da ga uva, niti ima razloga
za to. Realnije je da je na Balkanu, na teritoriji BiH, Srbije ili Crne
Gore. Dakle, nije u Avganistanu. Ve na srpskom Balkanu. Kako
razumeti to identifikovanje zemalja u kojima se navodno nalazi?
Jedno tumaenje bi moglo da bude: evo gde se na Balkanu moe
nalaziti, pa birajte objanjenje zato ba tamo; ili to nisu zemlje ili
su spremne da rizikuju ili imaju razloge da ga uvaju. Na teritoriji
BiH, to znai u Republici Srpskoj; na teritoriji Srbije, to znai ipak
pod zatitom reformisanih struktura; na teritoriji Crne Gore, to
znai da ga titi crkva. ikago, znai.
Peanik.net, 03.11.2009.
Korist od slobode
Vie od pedest odsto graana Rusije veruje da bi njihovoj deci bilo
bolje kada bi mogli da odrastaju u Sovjetskom Savezu, a ne u dananjoj
Rusiji. Zidovi, dakle, a ne sloboda, mogu nekima da izgledaju korisni.
Kako stoji stvar u srednjoj Evropi, a kako na Balkanu?
Nezadovoljstvo stanjem u privredi i standardom je veliko, ali u srednjoj
Evropi se politike slobode cene. Objektivno, meutim, privredni
je napredak nesporan. Proizvodnja je znatno poveana, posebno
industrija i izvoz. Uz to, nejednakost, po mnogim pokazateljima,
312
nego to smo to bili pre pola godine. to je ono to i neprijatelji,

osvetnici i ksenofobi tvrde: Srbija ipak nije Avganistan (ve valjda,
jer to preostaje, ikago).
nije znaajno poveana, u velikoj meri zbog snanog privrednog

rasta, koji je omoguio i da se vodi briga o socijalnoj stabilnosti.
Zaista, zahteva se vea individualna odgovornost, a to znai i vea
izloenost rizicima kod donoenja odluka, to je verovatno razlog da
nekog prevelikog oduevljenja privrednim dostignuima nema. Ali
nema sumnje da je sloboda srednjoj Evropi bila korisna.
Drugaije stoje stvari na Balkanu. Tu se vrednost slobode jo uvek
moe oceniti po teti koju nanosi nesloboda. Posle dvadeset godina
sukoba kako bi se podigli svakojaki zidovi, razlika izmeu onih koji
ih rue i onih koji ih se dre je oigledna. Balkanske zemlje lanice
Evropske unije i Albanija prolaze bolje od jo uvek zavaenih
zemalja bive Jugoslavije. Ove poslednje ili proizvode jedva neto
vie ili znatno manje nego pre dvadeset godina. O industriji i
izvozu nema mnogo smisla ni govoriti. Uz to, cvetaju ideologije,
kako se nekada govorilo, bekstva od slobode i preziranja realnosti.
Za razliku od Rusije gde se ezne za Sovjetskim Savezom, ovde se
ezne za nekim drugim negativnim utopijama. To ne znai da se
ne ceni sloboda, to se recimo vidi i po popularnosti ukidanja viza,
ve samo da iza zida, ve dvadeset godina, korist imaju graditelji i
uvari zidova i glorifikatori neslobode.
Blic, 11.11.2009.
Neravnotee i cene
Valja voditi rauna o sledeem: nema mnogo smisla objanjavati
ekonomske injenice ili preporuivati privrednu politku ako se
zaboravi na znaaj relativnih cena. Kao to su, na primer, kurs i
kamata. Uzmimo za primer najvanije neravnotee: fiskalni i
spoljnotrgovinski deficit i veliki broj nezaposlenih.
313
E sada, ako je kurs fiksiran ili ak apresira, tada e rast dohodaka

zaista voditi poveanju uvoza. Uzrok nije u tome to su ljudi skloni
da troe vie nego to zarauju, pa ak ni u tome to zarauju vie
nego to doprinose, ve u tome to im je ta potronja dostupna po
postojeim cenama, dakle po postojeem kursu. Jer, inae, ako bi
im plate bile vee nego to im je produktivnost ili bi se ubrzala
inflacija pa bi dinar depresirao, ili bi dinar depresirao i uzrokovao
bru inflaciju.
Ako je, opet, kurs stabilan, a spoljnotrgovinski deficit raste, valja
oekivati da e u nekom asu zaista doi do devalvacije (pogotovo
ukoliko cene rastu bre nego u zemljama sa kojima se trguje).
Ukoliko ljudi to oekuju, oni e troiti danas, jer e sutra sve biti
skuplje. to je razlog da fiksni ili stabilan kurs podstie potronju,
a ne tednju. Pored toga, tedee se u stranom novcu, da bi se
izbegao rizik devalvacije, to e terati banke da zaraunavaju vie
kamate na kredite u dinarima ili da indeksiraju kredite u stranom
novcu ili, najee, i jedno i drugo.
Tako da e i kurs i kamata biti neodrivi: podsticae i vei uvoz i vee
zaduivanje. Ovo drugo e uticati na javne rashode. Jer, ako je kurs
fiksiran ili stabilan, zaduivanje u inostranstvu, uvoz strane tednje
314
U javnosti su veoma popularna objanjenja poput onoga da se troi

vie nego to se ima. To je, meutim, konstatacija, i to posledina, a ne
objanjenje. Kako je mogua tolika potronja? I dalje, zato to dovodi
do poveanog uvoza? Odgovor na drugo pitanje bi morao da sadri
neku ocenu o relativnoj ceni uvoza, dakle o kursu dinara. Na prvo se,
meutim, pitanje odgovara tako to se kae da plate rastu previe brzo,
usled ega raste potronja, pa tako i uvoz. Ali samo ako ta poveana
tranja ne dovodi do poskupljenja uvoza. Budui da se na cene uvozne
robe najee ne moe uticati, uvoz bi mogao da poskupi samo ako
bi dinar depresirao. I zaista, poveana tranja uvozne robe znai i
poveanu tranju stranog novca, to bi svakako trebalo da mu povea
cenu u domaem novcu dinar bi, dakle, morao da depresira.
kako se to zove, e biti jeftino, to e omoguiti vladi da se osloni

na fiskalni deficit kako bi obezbedila politiku popularnost. Ta e se
javna potronja velikim delom preliti u uvoz, iz istog razloga iz kojeg
je to sluaj sa privatnom potronjom. Finansiranje fiskalnog deficita,
uostalom kao i privatnih dugova, bie profitabilno bankama, budui da
naplauju vie kamate nego drugde, a ne snose rizik promene kursa.
I imamo sliku srpske privrede. Nedostaju samo niska zaposlenost i
visoka nezaposlenost. Na njih utie mnogo toga, ali opet ne bi trebalo
izgubiti iz vida ulogu relativnih cena. Relativno visoke kamate i
realna apresijacija kursa (bri rast cena nego depresijacija kursa)
ine ne samo izvoz ve svaku proizvodnju nekonkurentnom jer je
skup kapital, a poskupljuje i rad, realno ili izraeno u stranom novcu.
Usled ega se ne isplati ulagati ili bar ne dovoljno da bi se poveavala
zaposlenost. Kao posledica toga, stopa nezaposlenosti je visoka i
broj penzionera i drugih ljudi koji zavise od onih koji su zaposleni se
poveava. To, naravno, vri pritisak na javnu potronju, koju je lake
namiriti ako je kurs fiksiran ili ak apresira i ako je stopa inflacije
relativno visoka.
Nema, znai, potrebe uzroke stanju u srpskoj privredi traiti
u nekim posebnim, srpskim ili bilo kakvim drugim kulturnim
sklonostima ljudi, politiara ili banaka. To nije potrebno ni sada
kada su okolnosti promenjene. Moe da se kae da dinar nije na
reimu fiksnog kursa. Ostavimo tu raspravu, da li jeste ili nije, za
as po strani. Jasno je da je krajem prole i poetkom ove godine
dolo do devalvacije dinara. Trenutno se kurs ponaa kao da je
praktino fiksiran. Ne samo zato to je veoma stabilan, ve i zato
to je podran visokim deviznim rezervama i relativno visokom
referentnom kamatnom stopom. Iskustvo sa devalvacijom, pored
nedostatka poverenja u dinar, stvara dodatan problem centralnoj
banci da obezbedi kredibilnost monetarne politike. Usled toga
je veoma verovatno da bi jedan dui period stabilnosti kursa
kao da je fiksiran bio koristan kako se ne bi dodatno izgubilo
poverenje i u dinar i u bankarski sistem. Usled ega dinar, realno,
315
Na taj se nain mogu objasniti najvanije makroekonomske

neravnotee srpske privrede. ta se iz ovoga moe zakljuiti o
privrednoj politici? Jedan odgovor je da se kae kako je potrebno
promeniti ponaanje privrednih subjekata, ukljuujui i dravu,
kako se ne bi rizikovala stabilnost relativnih cena. Dakle, trebalo
bi smanjiti plate, smanjiti javnu potronju, subvencionisati
proizvodnju i kredite i poveati javna ulaganja to se vie moe,
pa ako je potrebno i poveati poreze. Neto od toga, ne sve, bez
sumnje je potrebno. No, nije jasno zato se oekuje da e se
ponaanje privrednih subjekata promeniti, ako tome ne pogoduju
promene relativnih cena? Drugi bi, dakle, put bio da se na promenu
ponaanja utie odgovarajuim reformama institucija i privredne
politike. Ostavimo ovde reforme po strani. Kako bi mogla da izgleda
alternativna privredna politika?
Najpre je potrebno poi od toga da je u ovom asu proizvodnja
daleko ispod potencijalne. to bi trebalo da utie na smirivanje
inflacije, pa i da deluje deflatorno. To, opet, otvara mogunost
znaajnog smanjenja referentne kamatne stope, bar u meri u kojoj
se ona koristi kao sredstvo obuzdavanja inflacije. tavie, nema
bojazni ni da bi se bitno uticalo na devalvaciju, budui da je tranja
za stranim novcem smanjena usled pada potronje i ulaganja. No,
ako bi dinar poeo da depresira, to bi delovalo podsticajno na izvoz,
to bi trebalo da bude izvor budueg privrednog rasta.
Obino se kae da bi depresijacija dinara znaajno poskupela i
zaduivanje i razduivanje, to bi, meutim, trebalo da utie na
vladu da se ne oslanja na fiskalni deficit, a i na sve druge da realnije
sagledaju sposobnost da vraaju dugove. To bi nateralo vlasti i
na reforme koje su potrebne: na ukidanje subvencija, na reformu
socijalnog sistema i na smanjenje poreskog tereta, kao i na ulaganja
koja podstiu izvoz, a ne potronju. Kae se, uz to, da privreda nema
316
jaa, zbog tekue inflacije, a i zato to postoje znaajna inflatorna

oekivanja.
robu za izvoz, to je tano, ali to je zato to se ne isplati izvoziti, a ni

ulagati u izvoz. Promena relativnih cena bi dovela do niih trokova i
rada i kapitala, to bi posebno trebalo da pogoduje razvoju izvoznog
sektora.
No, ta god da smatrate poeljnim, vano je razumeti: sa ekonomske
take gledita, ponaanja se teko menjaju ako se ne menjaju relativne
cene.
NIN, 12.11.2009.
EU do 2014.
Vie stranih diplomata su predloili da se itav zapadni Balkan, dakle i
Srbija, pridrui Evropskoj uniji do 2014. To bi, kae se, bilo poeljno za
obe strane, a imalo bi i veliku simboliku teinu, jer je to stogodinjica
od Sarajevskog atentata i poetka Prvog svetskog rata. To je prvobitno
predloio Karl Bilt jo pre nekoliko godina, kada je to verovatno bilo i
izvodivo. U meuvremenu je ostala simbolika, ali to vie nije ostvarivo.
Zato?
Pre svega iz tehnikih razloga. ak i ako bi pregovori poeli koliko
sutra, recimo sa Srbijom ili Crnom Gorom, ne bi bilo dovoljno
vremena da se zavre do, recimo, poetka 2013, kako bi ostalo
dovoljno vremena za ratifikaciju ugovora o pridruivanju, da bi sam
in pristupanja mogao da se obavi 2014. Ovo ne zato to su pregovori
komplikovani ili sadre neke neprihvatljive ili teke uslove, ve zato
to je u tom periodu potrebno promeniti itav sistem, praktino sve
institucije, i to ne samo na papiru, ve i praktino; potrebno je ne
samo doneti zakone koji su u skladu sa pravnim sistemom Evropske
unije, ve ih je potrebno i primenjivati; dakle, potrebno je da postoji
317
Naravno, pregovori nee poeti sutra, jer je najpre potrebno podneti

zahtev, a potom sledi postupak ocenjivanja osnovanosti tog zahteva
za pristupanje Evropskoj uniji. ak i ako bi se te pripremne radnje
obavile neverovatnom brzinom, nije tehniki moguno da pregovori
ponu pre 2011, i to pod pretpostavkom da se do tada zavri proces
ratifikacije postojeeg Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju.
To je veoma kratak rok, ali ak i ako ne bi bio produen, to je
gotovo izvesno, pregovori koji bi poeli, recimo kroz godinu dana,
ne bi nikako mogli da se zavre na vreme da bi se pridruivanje
ostvarilo u simbolikoj godini. Druga je stvar to je simbolinost
te godine znaajno vea nego to je jasno ta je tano smisao tog
simbolizma?
To su sve tehnike prepreke. Naravno, ukoliko se zaista eli da se
Evropska unija proiri na itav zapadni Balkan u tako kratkom roku,
bie potrebno veoma ubrzano reavati sve probleme u ovom regionu.
Recimo, bilo bi potrebno da se izvre ustavne promene u Bosni i
Hercegovini i da ta zemlja dobije ustanove koje bi bile prilagoene
brzini kojom bi Sarajevo 2014. moglo da proslavi stogodinjicu
Sarajevskog atentata pristupanjem Evropskoj uniji. Nije to, naravno,
logiki nemogue, ali u ovom asu se ne bi moglo oceniti kao politiki
realistino. Naravno, simbolike nema ako nema pridruivanja Bosne
i Hercegovine ili bi se ak dobila negativna simbolika.
Takoe, bar u ovom asu, ne izgleda realno da e se spor oko imena
zemlje iji je glavni grad Skoplje, to bi rekao ministar spoljnih
poslova Srbije, Vuk Jeremi, razreiti u kratkom roku, tako da je, u
asu kada se na tu temu oglasio ministar, verovatno malo verovatno
da e se na Evropskom savetu doneti odluka da se pokrene proces
318
iskustvo sa njihovom primenom. Pored toga, potrebne su znaajne

reforme u praktino svim oblastima vota, koje nije ni lako a ni
poeljno sprovoditi navrat-nanos. Usled toga, nije tehniki izvodivo
u relativno kratkom roku od tri-etiri godine obaviti sve potrebne
pripreme i promene.
pregovaranja sa Makedonijom. A to onda ini malo verovatnim da

e do njenog pridruivanja doi simbolikom brzinom.
I to sve pre nego to se i pomenulo Kosovo.
Blic, 21.11.2009.
Vrednosti
Razlozi za evroskepticizam su gotovo svuda isti. Zemlje lanice
Evropske unije gube odreene elemente suverenosti. ta dobijaju?
Kljuno dobro jeste upravo ono kojim se inae opravdava suverenost
drava, u smislu prava da donose odluke potpuno samostalno (obino
se ne zaboravlja da to podrazumeva i obavezu, odgovornost za donetu
odluku). Re je o bezbednosti. Naime, evropska istorija ui da je
bezbednost zajedniko, evropsko pa ak i globalno dobro. Suverene
drave se, u sistemu pune nezavisnosti i odnosa snaga, staraju za
bezbednost svojih graana tako to predstavljaju rizik za bezbednost
drugih drava i njihovih graana. Naravno, kao to je ve sugerisano,
suverenost se moe shvatiti i kao odgovornost, legalna i legitimna, u
kom se sluaju to ne kosi sa zajednikim pravnim okvirom, to je stanje
stvari u Evropskoj uniji. U tom pravnom i politikom sistemu, posebnu
pogodnost imaju manje zemlje, budui da je njihova bezbednost
izloena veim rizicima. Tako da ono to izgleda da je najvei gubitak,
bar po evroskepticima, zapravo predstavlja najveu korist, posebno
malima i slabima.
Sama Unija, meutim, ima najvanije uporite u slobodnoj trgovini
u svim oblastima u trgovini robom, uslugama, kapitalom i radom.
319
Verovatno najea i najglasnija kritika evroskeptika jeste upravo

to da je Unija sklona da sve regulie i to zato da bi poveala svoju
birokratsku mo. Zanimljivo je da su evroskeptici esto zagovornici
centralizma na nivou drava i to sa istim argumentima. Recimo,
jedan broj evroskeptika u Srbiji protivi se autonomiji Vojvodine jer
e ona dovesti do poveanja birokratije. Gubi se, naravno, iz vida da
prenoenje nadlenosti pokrajini podrazumeva smanjenje nadlenosti
na nivou republike, to bi trebalo da dovede i do smanjenja broja
zaposlenih u republikoj administraciji. Isto vai i obrnuto: poveanje
regulatornih nadlenosti na nivou Unije podrazumeva smanjenje istih
tih nadlenosti na nivou drava lanica. Koja je najbolja kombinacija
raznih nivoa nadlenosti, to je u stvari kljuno pitanje. Evropska unija
se rukovodi naelom o supsidijarnosti to e rei da se na nivo Unije
prenose samo one nadlenosti koje se ne mogu valjano obaviti na
niem nivou. Kako to u stvarnosti izgleda, najbolje se moe videti sada
kada se raspravlja o nadzoru nad bankarskim i finansijskim sistemom
u celini. Smatralo se da je najbolje da ta nadlenost ostane na nivou
drava, ali je sada postalo jasno da se tako ne moe valjano smanjiti
320
Ono to evroskepticima u tome smeta jeste nemogunost da se koriste

protekcionistike mere. Bilo bi dobro, tvrdi se, kada bi, recimo, moglo
da se manipulie kursom ili da se selektivno koriste carine ili kada
bi moglo da se selektivno oporezuje ili da se ograniava imigracija
ili da se koristi bilo koje drugo sredstvo ekonomske politike da se
istovremeno imaju koristi od slobodne trgovine i da se, povrh toga,
ostvare i koristi od protekcionizma. To se obino izraava na drugaiji
nain, pa se ne vidi odmah pravi smisao ove kritike neoliberalizma
zajednikog i slobodnog trita u Evropskoj uniji. Kae se da bi
protekcionistike mere trebalo da koriguju tete koje donosi slobodno
trite. No, naravno, ako je potrebno regulisati jedno ili drugo trite,
to je najbolje initi na nivou Unije, a ne na nivou svake pojedine
drave, svakog pojedinog budetskog centra. Jer e se inae samo
iriti mrea protekcionistikih mera. Tako da nema smisla uporeivati
stanje u kojem drugi ne tite svoja trita sa onim gde upravo samo
sopstvena drava koristi protekcionistike mere, ve sa onim gde je
protekcionizam trgovaka politika svih zemalja.
rizik sistemskih kriza.

Konani argument evroskeptika se odnosi na evropske vrednosti.
Neki ih, po skepticima, ne dele, a neki evroskeptici smatraju da nije
ni poeljno prihvatiti evropske vrednosti. Evropska kultura je kultura
nasilja, kau jedni, a drugi opet tvrde da neke kulture nisu evropske jer,
recimo, ne priznaju ljudska prava. U sutini, evropske vrednosti, bar one
koje bi trebalo da su u osnovi ujedinjene Evrope, jesu univerzalistike,
to jeste u izvesnom smislu doprinos ere prosvetiteljstva. Svi ljudi
dele iste osnovne vrednosti, samo ih na razliite naine ostvaruju. U
tom instrumentalnom smislu, evropske vrednosti su sadrane u onim
ustanovama koje omoguuju ostvarivanje univerzalnih vrednosti, tako
da od toga niko, ni jedna grupa ljudi, koliko god da se meusobno
razlikuju, nema tete. Ovo, da dam jedan primer, ne mora da izgleda
poeljno crkvi koja bi da bude povlaena ili, da dam drugi primer,
onima koji ele da drava ouva patrijarhalnu strukturu moi.
Kao to se vidi, evroskeptici ili nemaju valjane argumente ili se zalau
za ouvanje jedne ili druge privilegije. I nita vie.
NIN, 09.12.2009.
Politiki i pravni argumenti

itajui do sada iznete argumente pred Meunarodnim sudom
pravde u Hagu, mislim da mogu da zakljuim da za srpski tim ima
nade samo ako Sud bude donosio politiku, a ne odluku zasnovanu
na pravu. To je vie nego jasno, posebno ako se proitaju istupanja
zastupnika Ujedinjenog kraljevstva. Kratko i neverovatno jasno
izlaganje profesora Kroforda, po svim uesnicima najveeg
autoriteta u ovoj oblasti, ita se kao definitivno.
321
Ali ne i pravnim. To je, po svemu sudei, kljuni problem. Iz

argumenata koje su do sada iznele suprotstavljene strane, teko
je videti da meunarodno pravo zabranjuje secesiju, jer uopte
ne regulie postupak nastanka drava. Ono, jasno je, ne sadri
pravo na secesiju, ali je ni ne zabranjuje. Iz niza primera koji su
razmatrani, vidi se da je Savet bezbednosti u nekim sluajevima,
sa kojima se esto poredi sluaj Kosova, izriito zabranjivao
secesiju ili priznavanje novih drava (tu, po svemu sudei, spada
i Bosna i Hercegovina). U sluaju Kosova, kao i u mnogim drugim
sluajevima, takve odluke Saveta bezbednosti nema.
Uz to, argument da Rezolucija 1244 u stvari zabranjuje secesiju i
donoenje deklaracije o nezavisnosti nije, kako izgleda, posebno
jak, budui da postoje jasni dokazi da je ona bila posmatrana kao
statusno neutralna. Drugim reima, da se nije izjanjavala o tome
kako bi trebalo da izgleda konani status Kosova. A proces kojim
se dolo do stanja takvog kakvo jeste nesumnjivo je to stanje,
nezavisnost Kosova, imao kao jedan od moguih ishoda.
Dakle, kada se itaju argumenti, ako bi se Sud ograniio na to
da odgovori na usko formulisano pitanje koje mu je postavljeno,
pravno posmatrano, bar cenei teinu iznetih argumenata, ili bi
morao da se ne sloi sa srpskim timom ili bi njegovo miljenje
bilo lieno znaajnijih pravnih posledica kakvo god da je. Jedino
ukoliko bi sudije reile da stvari posmatraju politiki i da cene ta
322
Najpre, pitanje na kojem je insistirala Srbija, i koje je postavljeno Sudu,

ne moe, po svemu sudei, da dobije odgovor kojim bi se postigao
cilj kome tei srpska strana. Jer se od Suda trai da ceni legalnost
deklaracije o nezavisnosti. Ali ak i ako bi sud odluio da je taj in
zaista bio nelegalan, to ne bi istovremeno znailo i da je nezavisnost
Kosova nelegalna to je oigledno kljuni pravni argument. Sud
bi, naravno, mogao da zasnuje svoje miljenje o deklaraciji na
argumentima protiv secesije, rukovodei se politikim razlozima,
kojima obiluju izlaganja koja se protive kosovskoj nezavisnosti.
im se ini da je celishodnije, Sud bi mogao da prihvati argumente

ili neke od argumenata srpskog tima.
Naravno, Sud moe da posegne za argumentima koji u raspravi
nisu izneti ili su uesnicima rasprave nepoznati, to je svakako
razlog da se njegovo miljenje oekuje sa velikim zanimanjem.
Peanik.net, 12.12.2009.
Populizam
Don Stjuart, uticajni ameriki satiriar (ovo je najpriblinija
karakterizacija u jednoj rei koje mogu da se dosetim), neprestano
je kritikovao Buovu administraciju zato to sa Amerikancima ne
razgovara kao sa odraslim ljudima. To je verovatno i najkrai
mogui nain da se odredi srpski populizam: ljudi na vlasti ne
obraaju se graanima kao da su odrasli ljudi. Ovde ima smisla
ukazati samo na dva vida tog populizma.
Prvi je, da se vratim Americi, u tome to u toj zemlji veina ljudi
veruje da postie (zarauje, stie, uiva) ono to zasluuje. Bez obzira
na sveopte nepoverenje u vlast na svim nivoima, veina veruje u
bazinu pravinost drutva i sistema. To je osnovni motiviui inilac:
ako se uloi trud, nagrada (proporcionalna) sledi. Srpski populizam
karakterie upravo suprotan moral: svima se ini velika nepravda.
Svako, dakle, doprinosi vie nego to je nagraen. Retorika ljudi na
vlasti to, na sve mogue naine, pothranjuje. I oni nekako ne bivaju
valjano nagraeni za neverovatan trud koji ulau. I tako decenijama.
Drugi vid populizma jeste selektivno korienje podataka, zbog
ega stvarnost izgleda himerino. Recimo, proizvodnja automobila
323
ta to znai? Valja najpre poi od toga da je stopa zaposlenosti

veoma niska. Suvie malo ljudi radi, drugaije reeno. Na poveanju
zaposlenosti dosta toga moe da uini i vlast, ali ova populistika to
nee. Ovde je potreban moral individualne preduzimljivosti.
Peanik.net, 31.12.2009.
Plate
Najave premijera i ministra ekonomije da e plate i penzije moi
da se odmrznu u drugoj polovini godine ako rast bude bar onoliki
koliko se oekuje, dakle 1,5%, a pogotovo ako je bri potpuno su
nerazumljivi.
Pogotovo to se dodaje da je za to ipak potrebno i odobrenje Meunarodnog monetarnog fonda. ta MMF ima sa platama?
Nita. MMF je zainteresovan za to koliki e biti fiskalni deficit, a i za to
samo ukoliko on deluje destabilizujue. Plate i penzije su zamrznute
da taj deficit ne bude ba takav. Dakle destabilizujui. Ukoliko vlada
oceni da je najbolje eventualne poveane javne prihode, ukoliko
rast bude iznad planiranog, utroiti na uveane plate i penzije, a ne,
recimo, za razduivanje ili za ulaganja, ostaje jo samo da se utvrde
dve stvari: da li su te poveane plate zasluene i kakav e uticaj imati
na makroekonomsku stabilnost.
324
e obezbediti oporavak srpske privrede. ak i ako bi ona bila

nekoliko puta vea nego to se planira ili to je realno, doprinos
automobilske industrije ne moe biti veliki. Naprosto je potrebno
biti realan i, to bi se reklo, raunati kao odrastao ovek.
Da bi bilo opravdano poveati plate, potrebno je utvrditi da je

poveana produktivnost. Izraunati produktivnost u javnom sektoru
nije nimalo lak posao, ali mnogi pokazatelji od broja zaposlenih do
haosa koji proizvode, o gubicima u dravnim preduzeima da i ne
govorimo sugeriu da je produktivnost niska i da se ne poveava.
Tako da, bar po tom osnovu, nije jasno zato bi se plate poveavale.
Kada je pak re o makroekonomskoj stabilnosti, poveanje plata koje
nije pokriveno poveanjem produktivnosti vodi poveanju uvoza i
cena. Uticaj e se raspodeliti tako to e se uvoziti razmenljiva dobra
(pre svega industrijski proizvodi) i ubrzati rast cena nerazmenjivih
proizvoda (pre svega usluga). Oba uticaja, kako god da su konkretno
rasporeeni, deluju negativno na makroekonomsku stabilnost. To,
naravno, bar do sada, vlada nije videla kao prepreku, ali MMF jeste.
Blic, 06.01.2010.
Ideoloki namet
Koliko se moe zakljuiti iz onoga to govori ekonomska struka,
postoji konsenzus o tome ta je potrebno initi da bi se postigao
brzi privredni rast koji bi bio odriv. Kriterijum odrivosti
podrazumeva neku ideju dinamike makroekonomske stabilnosti.
Recimo, da uzmem jedan primer, da strani dug ne raste bre od
ukupne proizvodnje, to podrazumeva znaajan rast izvoza ili
proizvodnje razmenjivih dobara.
Koja je, meutim, privredna politika potrebna da bi se to postiglo? Ovih
dana itam priloge sa godinje konferencije Amerikog udruenja
ekonomista, koja se upravo zavrava. Pol Krugman pominje, ne ba
sasvim usput, zemlje lanice Evropske unije koje ili koriste evro ili
325
Da se pozovem na jo jednu stvar na koju podsea Krugman. Naime,

veliki broj komentatora, to sa strepnjom, to zlurado, ukazuju na
mogunost da Kina prestane da ulae u dolarske obveznice. To bi,
naravno, imalo za posledicu dalji pad dolara i rast amerikog izvoza.
Zbog ovoga drugoga, Krugman kae da bi trebalo da Amerika poalje
zahvalnicu Kini ako se rei da digne ruke od dolara. Slino bi se
moglo rei i za Srbiju. Ovde vlada gotovo unisono prizivanje stranih
ulaganja, ali da bi ona doprinela rastu izvozne privrede potrebno je
ili da plate ne rastu, pre svega u javnom sektoru, ili da rastu u skladu
sa produktivnou, u privatnom sektoru. Ukoliko valjane kontrole
plata nema, potrebna je kontinuirana depresijacija kako bi ulaganja
ila u izvozni sektor privrede i kako bi se odrala stabilnost cena.
U suprotnom, strana e ulaganja jaati dinar i ii u sektor usluga i
podsticati uvoz. to se dogaalo u poslednjih desetak godina.
Veoma je zanimljiv i rad Darena Aemoglua o vrlinama snane
drave. U osnovi, on razlikuje slabe i snane drave ne toliko po
tome koliko javnih prihoda mogu da prikupe, po emu je Srbija
snana drava, ve po tome kojim se instrumentima oni prikupljaju
i koji je kvalitet politike konkurencije koja obezbeuje da se koriste
instrumenti sa veom efikasnou, po emu je Srbija slaba drava.
U tome je daleko najvaniji odnos prema monopolima. Ukoliko se
stavljaju prepreke preduzetnitvu tako to e se tititi monopoli,
takozvani nacionalni i regionalni lideri, to moe da stabilizuje vlast,
posebno ukoliko je sklona autoritarizmu jedne ili druge vrste, ali e
stradati privredna efikasnost. U Srbiji su, jasno je, monopoli, strani
i domai, na politikoj ceni.
Zanimljiv je i drugi Aemogluov rad o granicama globalizacije. On
meri uticaj militarizacije na rast spoljne trgovine. Militarizacija,
326
imaju fiksne kurseve i ukazuje na neprijatan izbor pred kojim se

nalaze. Potrebno je ili znaajno smanjiti realne plate ili devalvirati,
to jest odustati od fiksnog kursa. Pred istim se problemom nalazi i
Srbija. Mada se on ba i ne vidi dovoljno precizno.
merena izdacima za vojsku, utie negativno na spoljnu trgovinu,

posebno sa susedima. U ovom se radu posmatra militarizacija zbog
dostupnosti podataka. No, intencija je da se ukae na negativan
uticaj troenja sredstava na konflikte, bilo koji da su, a ne na razvoj
trgovine. Za one koje interesuje istorija liberalne i uopte politike
misli, Aemoglu ukazuje na pogreno shvatanje Hobza i kasnijih
nacionalista i protekcionista koji su smatrali da je ulaganje u sektor
bezbednosti podsticaj privrednom razvoju. Ovo se odnosi kako na
razvoj domae vojne industrije i konfliktne spoljne politike tako i
na sporiji rast globalne trgovine usled odravanja ili rasta konflikata
svih vrsta, a preko njih i trgovine svih drava pojedinano.
Ovo poslednje zapaanje bi moglo da se povee sa zalaganjem
Denija Rodrika, inae poznatog kritiara globalizacije. On sada
zagovara ouvanje slobodne trgovine, pa i slobodnog kretanja
kapitala, ako se sauva prostor za industrijsku politiku zemalja u
razvoju. Ali ne u ulaganje u proizvodnju oruja i jaanje vojske,
ve u industrijske proizvode namenjene izvozu, posebno ukoliko
zahtevaju ulaganje u obrazovanje i znanje.
Privredna politika Srbije nije u skladu sa ovim saznanjima. ta stoji
na putu Srbiji da konsenzus o ciljevima privredne politike povee
sa valjanim sredstvima? Najvei uticaj ima svakako nedovoljno
konkurentan politiki sistem (popularno reeno korupcija), to je i
generalan nalaz Aemoglua. No, znaajan uticaj ima preovlaujua
nacionalistika i socijalno-populistika ideologija (to bi moglo
da se nazove socijal-nacionalizmom). Nacionalizam opravdava
monopole, a socijalni populizam oslanjanje na neefikasne
instrumente monetarne i fiskalne politike i kada se prikupljaju
sredstva i kada im se odreuje namena. To je nasleeni ideoloki
namet koji, naravno, pada na teret svih.
NIN, 07.01.2010.
327
Budui da se ove godine nije praktino nita uradilo da bi sledee

godine dolo do preokreta, sasvim je razumljivo da se oekuje
samo blagi oporavak privrede. to ne znai da e nova godina
biti mnogo laka od prethodne. No, pred svaku novu godinu ima
smisla razmotriti ta bi trebalo uraditi kako bi se obezbedila osnova
za trajniji oporavak i razvoj. Kljuno pri tome je da se to je mogue
vie odustane od diskrecionog odluivanja, to je isto kao i rei da
je potrebna nova politika. ta to znai?
Uzmimo najvaniji primer: fiskalna politika. Bez sumnje nita nije
vanije, politiki posmatrano, od toga ko plaa javnu potronju i
ta se njome obezbeuje. Zapravo, od karaktera fiskalne politike
u velikoj meri zavisi politika ili, drugaije reeno, od toga ta je
politizovano zavisi i kvalitet politike. Ako je diskreciona mo
karakteristina za fiskalnu politiku, neizbeno je da se konkurie
za kratkorone prednosti, da partijski sistem bude rascepkan koliko
i diskrecione pozicije u budetu i da pravila, pa i zakoni, nita ne
znae (jednostavnije reeno, da je korupcija neizbena).
Ima ljudi koji smatraju da je to u demokratijama neizbeno. Usled
toga, u mnogim korumpiranim zemljama demokratija nije na
nekoj naroitoj ceni, pa se esto smatra i preprekom za ostvarivanje
vanih ciljeva. Ili, kao to je reeno u nekim komentarima na
izvetaj revizorske komisije: da smo sledili zakon, ne bismo
mogli da uradimo ono to je trebalo uraditi. Slino govore i oni
koji u demokratiji vide prepreku: narod i vlast naroda su razlog
to se, kako se kae, ne vodi rauna o dravnim i nacionalnim
interesima.
U stvari, u demokratijama sa vie tradicije diskreciona su ovlaenja
veoma ograniena, usled ega su politizovana krupna pitanja,
da ih tako nazovem. Ovo se postie tako to se i sistem obaveza,
poreski sistem, i struktura prava, najvei deo javnih rashoda,
328
Da li e i nova godina biti izgubljena
odrede na due vreme. Tako da preostaje malo toga o emu moe

da odluuje jedan ili drugi ministar, jedna ili druga vlada, jedna
ili druga skuptina kratkorono i nezavisno od procesa izbora i
demokratske legitimnosti.
To menja prirodu politike. Da uzmem jedan primer: meugeneracijska
pravda. U svim demokratijama se veoma mnogo raspravlja o tome
koliko da se troi na penzije, a koliko na obrazovanje. Jedno ne
iskljuuje drugo, ali ako su sredstva ograniena, kao to uvek jesu,
tada isti dinar ne moe da ide na obe strane. Ovde je re o politikoj
i demokratskoj odluci u pravom smislu te rei: svima je u interesu i
nema smisla uspostaviti sistem koji e vaiti samo nekoliko meseci,
pa ni nekoliko godina. No, sline se odluke moraju donositi i
kada je re o zdravstvenom sistemu, gde je takoe pravinost od
kljunog znaaja, ali i o sistemu bezbednosti i manje-vie o svim
znaajnijim pozicijama u budetu.
Koje su posledice depolitizacije diskrecionog odluivanja i politizacije dugoronijih fiskalnih odluka? Jedna jeste da je prirodno
da e se broj partija koje e konkurisati za vlast biti manji, jer e se
odluivati o raspodeli javnih prihoda na velike i trajne stavke. Mnogi
politikolozi i politiari misle da je broj partija gotovo iskljuivo
odreen izbornim sistemom. Mnogo je, meutim, vanije o emu
se odluuje i koja su sredstva partijama i vladama na raspolaganju.
Ukoliko se smanje mogunosti diskrecionog odluivanja i korupcija
stoga bude manje korisna i efikasna, prirodno je oekivati da e se
broj partija smanjiti jer e biti potrebno obezbediti podrku velikih
grupa interesa u drutvu i meu glasaima.
Pored toga, moglo bi se oekivati da e doi do poboljanja
ideoloke konkurencije. Jedna od karakteristika demokratije jeste
znaaj ideolokih razlika, dakle dugoronih partijskih opredeljenja
po krupnim pitanjima. U Srbiji je ideoloki prostor beskrajno
suen, praktino na dokazivanje o tome da se slui dravnom i
nacionalnom interesu, a prema pravim ideolokim pitanjima se
329
To je, bar kada je re o fiskalnoj politici, najvei doprinos koji bi

ministarstvo finansija moglo da naini sledee godine: da izae sa
predlogom o dugoronoj fiskalnoj strategiji i da predloi osnovna
pravila na kojima e se zasnivati poreski sistem i struktura javnih
rashoda. To bi racionalizovalo politiku konkurenciju, a delovalo
bi stabilizujue za sve uesnike u privrednim i drugim poslovima.
Slino bi trebalo da bude i sa monetarnom politikom. Fleksibilni
kurs nije opravdanje za diskrecionu monetarnu politiku. U javnosti
se ne raspravlja o inflaciji za sledeu i naredne godine. Smatra se
da je prirodno da taj cilj postavlja centralna banka. To je suvie
diskreciono shvatanje nezavisnosti centralne banke. Ona bi trebalo
da kae u kom tano periodu namerava da obezbedi cenovnu
stabilnost i ta se pod tim tano podrazumeva. Ako je to, recimo,
inflacija od dva ili tri odsto, valjalo bi da znamo kada e se do toga
cilja stii i zato ba tada, a ne recimo dogodine? Takoe, ta se
dogaa ako se cilj ne ostvari?
Smanjenju diskrecione moi e doprineti proces integracije u
Evropsku uniju, ali i taj proces zavisi od toga kojom e se brzinom
promeniti preovlaujue politike sklonosti ka diskrecionom
odluivanju uz oslanjanje na korupciju. Budui da su tolike godine
izgubljene, moda bi trebalo poeti sa novom godinom.
Blic, 09.01.2010.
330
veina partija odnosi kao da u politici vlada poligamija. Svi su i

nacionalisti i liberali i socijalno svesni i napredni i, naravno,
radikalni. U demokratijama je taj promiskuitet iskljuen ideolokom
konkurencijom. Nije ba tako lako da narodnjaci postanu
naprednjaci, a ni da socijaldemokrate mau sa tri prsta i nacionalni
identitet identifikuju sa verskim.
Bojazan
Razlog zbog kojeg 200 (ili vie) intelektualaca zahteva raspisivanje
referenduma o lanstvu Srbije u Atlantskom savezu (NATO) jeste,
kau njihovi glasnogovornici, bojazan da bi do tog ulanjenja moglo
doi na prevaru, kriom ili na neki drugi zavereniki nain kojim
bi se izigrala volja naroda. Tako da se zahtev obrazlae pozivanjem
na iskustvo tipa koga je zmija ujela, taj se i gutera plai ili bolje
preuranjeno, nego prekasno ili racionalno je osigurati se to je
vie mogue i od najmanjeg rizika.
Prethodno pitanje jeste da li Srbija moe da se ulani u NATO
na nelegalan i nelegitiman nain? Sami podnosioci zahteva su
dali, moda implicitno, bar jedan negativnan odgovor na to
pitanje. Zato je to nemogue? Zato to, kao to su predstavnici
peticionara obrazloili citirajui Baraka Obamu i glasnogovornike
ove organizacije, NATO ne bi primio u lanstvo zemlju u kojoj ne
postoji razuman konsenzus da se eli lanstvo. Dakle, ak i ako
bi bojazan bila opravdana kada je re o srpskim vlastima, nije
opravdana kada je re o vlastima Atlantskog saveza. Moe biti da
potpisnici zahteva to nisu hteli da kau, ali jesu. Time bi mogla da
se zavri rasprava o opravdanosti straha potpisnika zahteva. Ali ne
i o tome kako ovih 200 intelektualaca vidi karakter srpskih vlasti.
Kako nema straha da bi NATO hteo da primi u lanstvo zemlju iji se
narod tome protivi, bojazan ovih 200 intelektualaca se, dakle, odnosi
na namere srpskih vlasti, koje bi trebalo da mogu ne samo da prevare
sprski narod, ve i NATO. Koje bi vrste trebalo da bude ta bojazan
da bi bila racionalna? Navedena poslovina opravdanja bi trebalo
da racionalizuju bojazan ovih intelektualaca. Ona su u skladu sa
jednim tipom preporuka o izboru u uslovima krajnje neizvesnosti.
Ako, dakle, nije mogue oceniti rizinost nekog ponaanja ili ishoda
(sve je krajnje neizvesno), racionalno je birati ili delati tako da se
izbegne najgori ishod. To je, meutim, krajnje neracionalno ako
niste u situaciji krajnje neizvesnosti ili, da to drugaije kaem, ako
331
Bojazan je, dakle, da bi srpske vlasti mogle sasvim neoekivano,

zavereniki, da uvedu Srbiju u NATO. uka se, na primer, da je
to namera, a potpisnici zahteva ne poseduju apsolutno nikakve
informacije o tome koliko je to verovatno. Pa je, dakle, dobro da
se od tog ishoda, za koji se ne zna koliko je verovatan i upravo
zato to se ne zna koliko je verovatan, obezbede odravanjem
referenduma. Ovo je, naravno, protivrena racionalizacija ovoga
zahteva. Jer ako se veruje da bi odluka na referendumu spreila
vlasti da zaverom protiv naroda na prevaru ili drugi nelegitiman
nain uvedu Srbiju u NATO, to znai da predlagai zahteva nisu
neinformisani o racionalnosti srpskih vlasti, to bi bilo dovoljno
da ocene rizike alternativnih ponaanja vlasti, a to znai i da
racionalno ocene sopstvenu bojazan. Zahtev za referendumom je,
stoga, u suprotnosti sa opravdanjima koja su izneli.
Imamo dakle dve tvrdnje samih potpisnika zahteva. Prvo,
nemogue je ui u NATO ako to nije izraz narodne volje, jer to
NATO ne bi dozvolio, i, drugo, poznato je da srpske vlasti vode
rauna o narodnoj volji, bar ako je ona iskazana na referendumu.
Na osnovu toga se moe zakljuiti da nije jasno ega se tano boje
200, kako je reeno, vrhunskih srpskih intelektualaca?
Ta nejasnoa otvara pitanje kredibiliteta potpisnika zahteva.
Naime, koliko su ti intelektualci zaista neinformisani o tome kako
funkcioniu srpske vlasti, one prethodne i ove sadanje? Za one
koji su zahtev predstavili ne bi se nikako moglo rei da ne znaju
kako su funkcionisale srpske vlasti, ne samo u poslednjih dvadeset
godina, kada su im bile vie ili manje bliske, nego i pre toga.
332
ste informisani, ma koliko ogranieno, o tome koliki je rizik da e se

dogoditi ono ega se najvie bojite. Tada, dakle ako ste informisani,
nije racionalno uzeti bilo koje osiguranje, pa nek kota ta kota;
racionalno je osigurati se u skladu sa rizinou. Podnosioci zahteva,
dakle, opravdavaju taj in time da su apsolutno neinformisani o tome
koje su namere vlasti i kako ona namerava da ih ostvari.
Meu potpisnicima ima bivih predsednika drava i vlada. Veliki

broj potpisnika su bili na vlasti ili su uestvovali u vlasti. Zahtev
su potpisali istoriari, vladike, akademici, profesori, analitiari,
komentatori, novinari ljudi, dakle, koji ne samo da bi morali
biti informisani, nego na jedan ili drugi nain opravdavaju svoju
profesionalnu delatnost sopstvenom informisanou. Kolika je,
dakle, verovatnoa da oni ne mogu da razlikuju zmiju od gutera,
da ne mogu da ocene ta je prerano a ta prekasno, ili da ne mogu
da ocene koji vid osiguranja je u skladu sa njihovim strahom?
Zanimljivo je da su se na predstavljanju zahteva svo troje govornika
trudili da pokau da su veoma dobro informisani. Recimo, o emu
se raspravlja u svakoj srpskoj kui; o tome ta se misli u svetu
i kod kue; o tome ta je ko izjavio u novinama i kako to itati.
Iz toga se moglo zakljuiti da se vlasti spremaju da u javnosti
pokrenu raspravu o lanstvu Srbije u Atlantskom savezu. I da bi u
toj raspravi neke od stranaka i partija mogle da se zalau za to da
Srbija postane lan ove organizacije. tavie, podnosioci zahteva se
na tu nameru vlasti i pozivaju i tvrde da je njihov predlog u skladu
sa tim namerama srpskih vlasti ili bar nekih u toj vlasti. Dakle,
racionalne osnove za bojazan da bi odluka o lanstvu nekako mogla
biti doneta mimo volje naroda zapravo i nema. Nije verovatno da
bi se ta odluka mogla doneti na nekom zaverenikom sastanku, na
ta se aludiralo podseanjem da je ova peticija u tradiciji onih koje
su se potpisivale u vreme autoritarne vlasti. Nije uverljivo tvrditi da
su potpisnici zahteva toliko neobaveteni da ne znaju da dravom
ne vladaju zaverenici.
ega se, onda, boje podnosioci zahteva? Budui da javna rasprava
predstoji, jedina racionalna bojazan jeste da bi ishod te rasprave
mogao da bude u neskladu sa onim za ta se zalae ovih 200
intelektualaca. Racionalno je oceniti da bi izraavanje narodne volje
sutra moglo da ima drugaiji ishod od njenog izraavanja danas. Pa
bolje danas nego sutra: rano, a ne kasno; dok se vidi zmija, a ne
guter; dok se rizik preuveliava. To je, verovatno, dobra procena.
333
Ako je, dakle, bojazan ovih 200 (ili vie) intelektualaca opravdana,
racionalno je oekivati da e se Srbija u nekom asu u budunosti
na referendumu izjasniti za ulanjenje u NATO.
Peanik.net, 12.01.2010.
Rezolucije
Potpuno je nejasno kako bi imalo smisla doneti rezoluciju o
Srebrenici, a okarakterisati zloin koji se njome osuuje drugaije
nego u presudi Meunarodnog suda pravde? Posebno je nejasan
stav Socijalistike partije Srbije. Prirodna oekivanja su da bi ta
partija trebalo da bude najzainteresovanija da se donese rezolucija
u kojoj se osuuje genocid u Srebrenici, jer bi to bilo istovremeno
i izvinjenje te partije za njeno uee u krenju meunarodne
konvencije o genocidu, koje je dovelo do presude u kojoj je Srbija
proglaena krivom za nespreavanje genocida i za to to izvrioci
nisu privedeni pravdi. (Bilo bi dobro kada bi to izvinjenje bilo i
eksplicitno, recimo u vidu posebne izjave te partije u povodu
donoenja rezolucije). Izbegavanje rei genocid bi samo govorilo
o neiskrenosti te partije, a to bi opet znailo da ta partija jo nije
334
Jer je razumno odluku o ulanjenju u NATO doneti kada se jasno

mogu videti kako prednosti tako i nedostaci toga ina dakle kada
su odluke motivisane racionalno, a ne bojaznou. to je razlog da se
referendumi o ovakvim odlukama obavljaju onda kada se te odluke
donose. Ako to dobro razumem, zahtev da se referendum odri
sada, a ne kasnije, zasnovan je na bojazni da bi na referendumu
sutra mogla biti doneta odluka da bi Srbija trebalo da postane lan
Atlantskog saveza. Bojazan je da e se narodna volja promeniti, a
ne da e vlasti tu volju izigrati.
shvatila da prolazi vreme politike, blago reeno, neiskrenosti. to

bi trebalo da deluje negativno i na njen koalicioni potencijal.
Javnost, intelektualci, graani mogu, naravno, da misle o zloinu
u Srebrenici ta hoe. Drava, meutim, ima obaveze prema
presudama meunarodnih sudova. Kao to ljudi mogu da misle da
je neko ko je osuen za, recimo, etnika ienja u stvari patriota; ali
to ne oslobaa obaveza ljude koji rade za dravu ili koji obavetavaju
javnost da se prema tom zloinu i prema poiniteljima takvih
zloina ponaaju u skladu sa konanom sudskom presudom. ak i
ako je re o nekome ko je odsluio kaznu, to ne menja ni presudu
niti karakter zloina. Tako da ni ponaanjem ni obavetavanjem ne
bi trebalo sugerisati kao da se presuda moe anulirati odsluenjem
kazne. Graani mogu ak da izaberu za premijera osobu koja je
odleala kaznu za teak ratni zloin, ali premijer ne bi trebalo da
se drui sa tom osobom.
Razumevanje javnih obaveza ovde uopte nije naroito razvijeno.
Zvaninici jedne drave ne bi trebalo, zapravo ne smeju, da podstiu
secesionizam u nekoj drugoj dravi. Ukoliko, recimo, zvaninici
Republike Srpske najavljuju referendum o otcepljenju, predstavnici
Srbije, a pre svih predsednik, premijer i ministar spoljnih poslova,
morali bi da se tome javno i nedvosmisleno usprotive. Jer inae
preuzimaju ozbiljne obaveze prema meunarodnoj zajednici. Kao
to neki premijer, koji se javno drui sa osobom koja je osuena za
teak ratni zloin i tim ponaanjem kao da hoe da je rehabilituje,
ne izvrava svoje obaveze ili, drugaije reeno, preuzima ozbiljne
obaveze prema sopstvenoj i meunarodnoj javnosti.
Konano, predlozi da se uz rezoluciju o genocidu u Srebrenici donese i rezolucija kojom se osuuju svi zloini, kako god da se oni
specifikuju i kvalifikuju, znaajno obavezuje one koji je predlau i one
koji e za nju glasati. Najpre, zato to je re o neiskrenosti, a potom
zato to je to suvino. Neiskreno je zato to cilj nije da se kae ono to
e u toj konkretnoj rezoluciji pisati, ve neto o onome to e pisati
335
A potom je suvino upravo zato to drava ili javne vlasti imaju

obavezu da ne vre, ne podstiu i ne prelaze preko zloina, dakle
da pravdi privode poinioce. Rezolucija o genocidu u Srebrenici je
potrebna ne da bismo saznali da srpske javne vlasti osuuju zloine
kad god, gde god i nad kim god da su izvreni, jer je to obaveza a
ne izbor, ve da bi se prihvatila odgovornost za sasvim konkretan
zloin u ijem izvrenju Srbija nije nevina, kao to nije nevina zbog
toga to neki poinioci zloina nisu izvedeni pred sud, to bi takoe
trebalo osuditi rezolucijom o genocidu u Srebrenici.
Ta rezolucija nije samo pravna i moralna obaveza. Nije vana ni
samo kao suoavanje sa prolou. Graani Srbije bi trebalo da
su posebno zainteresovani za tu rezoluciju zato to bi se njome
obezbedili od toga da ih njihova drava ne izloi posledicama
nekih sutranjih slinih povreda meunarodnog prava. Graani
bi posebno trebalo da trae od Socijalistike partije, Radikalne
stranke, Napredne stranke, Demokratske stranke Srbije i od svih
drugih koji nose jednu ili drugu vrstu odgovornosti kako za sam
zloin tako i za nesprovoenje pravde, da podre rezoluciju o
genocidu u Srebrenici kako im sutra te partije i stranke, ili neke
druge koje se na njih ugledaju, ne bi ponovo natovarile politiku i
moralnu odgovornost za neke sline zloine.
Zato je potrebna rezolucija o genocidu u Srebrenici.
Peanik.net, 19.01.2010.
336
u rezoluciji o genocidu u Srebrenici. Ta bi neiskrenost, u normalnim

okolnostima, trebalo da izaziva neprijatnost, a ne podrku.
Traenje smisla
Tadi je u Savetu bezbednosti rekao kako bi 2010. mogla da bude godina
reenja za Kosovo. Vuk Jeremi je, pak, u Crnoj Gori rekao: U borbi za
Kosovo neemo popustiti ni pedalj. Kosovo se branilo vekovima, branimo
ga mi danas, i branie ga oni posle nas. Kako te dve izjave usaglasiti?
Tadi je, inilo se, rekao da je Srbija spremna da popusti i mnogo vie
nego za pedalj. I Jeremi je davao takve izjave, ranije. U skladu sa tim
ranijim izjavama, Tadiev nagovetaj da bi 2010. moglo da se nae reenje
za Kosovo nije mogue sasvim precizno protumaiti, ali kao da izraava
razumevanje da bi za Srbiju bilo dobro da do tog reenja doe to pre.
Jeremi, meutim, kae da je to nepoeljno. Cilj nije reenje, ve
borba neprestana. Ona traje vekovima. Nju su nam u amanet ostavili
nai preci, a mi emo je ostaviti u nasledstvo svojim potomcima. Zato
se toj borbi ne vidi kraj? Zato to je cilj neostvariv. Tadi misli da se
reenje moe nai ove godine, a za pretpostaviti je da pod reenjem
ne misli na spremanje potomaka za neprestanu borbu za Kosovo.
Jeremi kae da je re upravo o tome: vena, besciljna borba.
Nema mnogo smisla ukazivati na neetinost takve borbe. Izvan
odreenih verskih krugova, ne smatra se da postoji moralna obaveza
da se ini ono to je nemogue. Takoe, nije ba najmoralnije
obavezivati budue generacije da se bore zato to njihovi roditelji i
preci nisu znali kako da ree problem pred kojim su se nali.
Ima, meutim, smisla neto rei o politici ovih izjava. Tadieva bi
izjava, ako je ozbiljno data, mogla da se shvati kao spremnost da se
sa Kosovom doe do sporazumnog reenja. Ukoliko je to ozbiljna
namera, nije teko videti koje bi to reenje moglo da bude. Budui
da nije teko identifikovati srpske interese, a isto vai i za albanske,
politiki okvir u kojem bi oni bili ostvarivi je relativno lako videti.
Jeremi, pak, kae da nije o tome re. Borba za Kosovo je potrebna
ne zbog reenja, ve zbog sasvim drugih politikih ili uopte
337
No, politiki posmatrano, to nije tano. Pre dvadeset godina Demokratska stranka je, u trenutku nastajanja i samo veoma kratko, znala
koje je reenje za Kosovo: razgovori i dogovor sa demokratskim
predstavnicima Kosova, kao i predstavnicima republika tadanje
zajednike drave. Zagovornici demokratskog reenja su, naalost,
gotovo istog asa kada su se oglasili, bili potisnuti onima koji su
smatrali da se borbom, upotrebom sile (to borba znai), moe
postii mnogo vie.
Razlika izmeu tadanjih i sadanjih boraca je samo u ovome:
tada se smatralo da e se borba zavriti brzo i pobedom, a sada se
pobedom smatra protezanje borbe u venost. Nema mnogo razlike,
meutim, u retorici, koja nije napredovala ni sadrajno niti estetski.
Stvarna politika razlika je samo u tome da sada postoji demokratska
veina, mada moda jo uvek nedovoljno atrikulisana.
Peanik.net, 31.01.2010.
Posle Beke inicijative

Dinar gubi vrednost zato to je tranja za stranim novcem poveana.
Drugaije reeno, zato to strani novac naputa srpsku privredu.
Detalji toga procesa nisu, naravno, nevani, ali oni su, na kraju krajeva,
uvek isti. Oni koji imaju dinare drava, domainstva, preduzea,
338
kolektivnih ciljeva. Zbog toga on kae da je re o borbi koja traje i

trajae vekovima. Jer reenja zapravo nema. Ako je re o svim onim
vrednostima koje je naveo, to je depresivno. Reenja za Kosovo
nema jer je borba za njega potrebna da bi se reio neki kolektivni
duevni i duhovni problem, koji je, oigledno, nereiv.
banka prodaju dinare i kupuju, uglavnom, evro jer za to imaju dobre

razloge, a u zbiru se, relativno, poveava koliina evra koje oni ele da
imaju to je isto kao da se kae da su uloili novac u inostranstvo, ili,
kao to sam ve rekao, da je novac napustio srpsku privredu.
Ovo moe da se vidi i na sledei nain. Svi pomenuti privredni
subjekti, na jedan ili drugi nain, vre pritisak na centralnu banku
da ne dozvoli pad dinara, to znai da prodaje devizne rezerve.
Rezerve koje se dre u stranom novcu, bilo da se dre u obveznicama
stranih drava ili u gotovini, jesu ulaganje u inostranstvo. Ono to
se ponekad ne razume jeste da nivo kursa nije nezavistan od nivoa
deviznih rezervi. Pre nego to je dinar devalvirao krajem 2008. i
poetkom 2009, esto se govorilo kako nema potrebe brinuti se
za stabilnost dinara jer centralna banka ima vie nego dovoljne
devizne rezerve. No, im su one morale da se troe, kurs je krenuo
nadole. Isto se dogaa i sada. Centralna banka troi rezerve, to
samo dozira depresijaciju dinara. Jer se ljudi oslobaaju dinara i
postoji neprestan pritisak na kurs da depresira.
Ovde ima smisla ukazati na pogrenost jo jedne este tvrdnje.
Ponekad se kae da dinar gubi vrednost jer centralna banka
smanjuje kamatnu stopu, to poveava dinarsku likvidnost, a ona
onda ide u evre. No, ako se pogleda kretanje cena, videe se da se
inflacija smiruje, to znai da nema nekog poveanja tranje ni u
vidu potronje niti u vidu ulaganja. Privreda stagnira, u najboljem
sluaju. Domainstva poveavaju tednju, a preduzea ne ulau jer
imaju vikove kapaciteta. Usled ega je tranja za dinarima slaba,
a pad kamatne stope centralne banke je posledica toga. Uz to,
komercijalne kamate se ne smanjuju, jer banke cene da su rizici
suvie veliki. to sve podstie na oslobaanje od dinara, a to vri
pritisak na dinar da depresira. Bilo bi potrebno da doe do dodatnog
priliva stranih sredstava pa da se taj trend preokrene.
Ovde sada ima smisla neto rei o Bekoj inicijativi. Re je o
dogovoru stranih banaka sa centralnom bankom da ne smanjuju
339
Blic, 06.02.2010.
Munina
Sve to oko Srebrenice je veoma neprijatno. Sada se moe proitati
kako bi trebalo doneti rezoluciju o Jasenovcu, a ne o Srebrenici.
Zato je to muno itati?
Zato to postoji, i ne od jue, spomenik u Jasenovcu. Svaki hrvatski
predsednik suoen je sa onim to se moe nazvati testom Vilija
Branta. I ne samo predsednik, ve hrvatska javnost u celini i stalno.
Neki test poloe, a neki ne. Recimo, Franjo Tuman je gledao da taj
test nekako izvrda, jer je tvrdio da nije dobro da se razdvajaju rtve.
I predlagao je, ne rezoluciju, nego zajedniki grob za jasenovake
i blajburke rtve: da se pomire tako to e im se pomeati kosti.
340
nivo kreditnog prisustva u Srbiji. To omoguuje refinansiranje

postojeih dugova. No, taj je sporazum vremenski ogranien i neka
je relaksacija ve prisutna. Pojedine strane banke najavljuju da bi
suvinu likvidnost htele da uloe u privrede sa boljim izgledima,
dakle da iznesu novac iz zemlje. To e, ako do toga doe, ubrzati
proces oslobaanja od dinara i poveati pritisak na kurs. I tu je
sada kljuno pitanje ta kada se okona Beka inicijativa? Rezerve
centralne banke bi mogle relativno brzo da se istope, a svi koji sada
jo uvek mogu da se refinansiraju e morati da se razdue. Kako e
se finansirati ulaganja i privredni rast? Depresijacija kursa bi mogla
da pomogne u tom smislu to e uiniti trokove rada, a i druge
domae trokove, niim i stoga privredu Srbije konkurentnijom.
Tada e se postaviti pitanje da li je privredno okruenje takvo da
se ta poboljana konkurentnost moe iskoristiti? Za sada, reformi
nema i privreda deluje nespremno za takav razvoj stvari.
Nita od toga nije bilo. To meanje kostiju nije moglo da se izvede

ni na papiru, recimo nekom rezolucijom kojom bi se istaklo da su
sve rtve iste, dakle ozvaniila bi se jedna neverovatno perciptivna
misao: rtva je rtva.
To da postoji spomenik i da mu se klanjaju hrvatski predsednici koji
su doli posle Tumana i da e taj test zadugo polagati svi hrvatski
zvaninici bie jedna od injenica na koju e, zasigurno, ukazati
hrvatska odbrana ako i kada doe do suenja u Hagu po srpskoj
tubi za genocid. to bi trebalo da je dovoljno muno samo po sebi,
pa se toj neprijatnosti srpska spoljna politika nije morala izlagati.
Taj spomenik je tamo i hrvatska drava polae test Vilija Branta,
iako dananja Hrvatska nije naslednica Nezavisne drave Hrvatske.
Uz to, ima smisla podsetiti o kakvom je tano testu re. Muno je
itati kako genocid u Srebrenici nije isto to i Holokaust, pa bi najpre
trebalo doneti rezoluciju o Jasenovcu, jer on jeste deo Holokausta.
to je razlog da taj spomenik tamo stoji ve decenijama i zvaninici
te zemlje (osim crkvenih velikodostojnika koji bi tek trebalo da
poloe test u potpunosti na ta ih je, inae, podsetio predsednik
Hrvatske), dakle, tamo odaju potovanje rtvama Holokausta.
Muno je u tom kontekstu itati neverovatna opravdanja politike
Nedia i Ljotia, ali tome, oigledno, nema pomoi. Ali valja rei
da je Srbija naslednica one drave koja nije spreila genocid u
Srebrenici i jo uvek nije isporuila onoga koji je optuen da je
najodgovorniji za taj zloin.
Dokle ide to muno izvrdavanje moralne i politike obaveze, vidi
se i iz toga ko je sve spreman da napadne Jelka Kacina zato to
je predloio rezoluciju o Srebrenici koju je prihvatio Evropski
parlament. To je, dakle, antisrpska rabota. Nema nikoga da ukae
na injenicu da ta evropska rezolucija olakava Srbiji polaganje testa
Vilija Branta. Srpski parlament moe da se pozove na rezoluciju
koju je neko drugi imao snage da donese i da joj se pridrui.
Evropska unija je time pomogla zavaenim junoslovenskim
341
Peanik.net, 09.02.2010.
A sada, svi na izvozne zadatke

Dosadanja privredna politika se moe okarakterisati ovako: najpre
uzmi kredit, pa kupi neko trajno potrono dobro, pa onda kreni
da razmilja kako da zaradi novac da vrati kredit. E, sada je
doao as kada je potrebno zaraditi. Kako se uglavnom zajmilo
iz inostranstva, potrebno mu je, tom inostranstvu, neto prodati.
Dakle, potrebno je izvoziti, i to to pre.
Problem je u tome to sada svi ele da izvoze, ak i oni koji nisu
sledili istu politiku kreditiranja potronje. Sve zemlje u okruenju
bi da izvoze svojim susedima, ako ve ne mogu negde dalje. Tamo
dalje, recimo u Evropskoj uniji, svi takoe nameravaju da zarauju
na izvozu. Nemaka hoe da dodatno povea izvoz, jer je i inae
izvozno orijentisana privreda.
Grka, koja se suoava sa velikim finansijskim problemima, takoe
vidi izlaz u poveanju izvoza. ak su i SAD namerne da u sledeih
nekoliko godina dupliraju svoj izvoz. Svi bi, dakle, da izvoze.
Ko e da uvozi? Prole godine je Srbija traila kredite od stratekih
stubova kao to su Rusija i Kina kako bi gradila infrastrukturu, ali to je,
naravno, uvoz ne samo robe, ve i rada. ta e od tih kredita biti, ostaje
da se vidi, ali je jasno da su potrebna ulaganja u izvozni sektor.
342
narodima da se uasnu nad tim za kakve su zloine sposobni. Ta

se pomo doivljava kao podvala, to je ne samo moralno, ve i
intelektualno muno.
Neto se moe postii devalvacijom dinara, ali to samo poveava

izvoz na raun smanjenja domae potronje. Tu su mogunosti
ograniene. Potrebna su, dakle, ulaganja u proizvode za izvoz,
uglavnom one koji se trenutno uopte ne proizvode.
To se ne moe postii subvencijama postojeim preduzeima, jer
nisu bila izvozno orijentisana. Potrebno je udruiti se sa onim
privredama i preduzeima koji e uspeti u tome da poveaju izvoz.
To nee biti lako.
Blic, 10.02.2010.
Platani
Prvo, veoma je verovatno da u centru grada ulice nikada nee
moi dovoljno da se proire da bi se saobraaj odvijao nesmetano.
Alternativa tome jeste da se naplauje vonja centrom grada.
Mogao bi da se uspostavi tarifni sistem, koji bi regulisao saobraaj u
skladu sa optereenou saobraajnica u razliitim periodima dana
i noi. Ne samo da ne bi trebalo sei platane, ve bi bilo mogue
regulisati parkiranje i vratiti trotoare peacima, a ponegde bi mogli
da se zasade i novi platani.
Drugo, posebno nema smisla proirivati ulice koje vode ka centru
grada. Jer se time samo poveava zaguenje u samom centru, a s
vremenom i u proirenim ulicama. Sa ekonomske take gledita,
vano bi bilo poraditi na saobraajnicama koje povezuje razne
delove grada, a ne prolaze kroz centar. U Beogradu, recimo, kljuni
problem jeste nedostatak mostova, kao i sistem obilaznica oko
grada i oko centra grada.
343
Ako bi se poradilo na drugom problemu, ne bi moda bilo potrebno

pribegavati prvom reenju. tavie, moglo bi da se razmilja o
poveanju zelenih povrina i peakih zona u centru grada. U
Beogradu i jedno i drugo nedostaje, za razliku od automobila.
Blic, 17.02.2010.
Duan kao Grka

Moda bi se na primeru grke krize moglo razjasniti koje su
prednosti i koji nedostaci novane unije vezane za evro.
Opet, moda je najbolje poeti od pitanja kako i zato je Grka
htela da se pridrui novanoj uniji i zato su je druge zemlje lanice
prihvatile za lana? Otmar Ising je, u jednom skoranjem napisu,
rekao da se oekivalo da Grka ispuni mastrike kriterijume posle
prelaska na evro, mada nije ispunjavala onaj njihov deo koji se
odnosi na javne finansije; ovde je najvaniji uslov da javni dug
ne bude vei od 60% bruto domaeg proizvoda, BDP, a grki je u
trenutku pristupanja novanoj uniji bio oko 100%. Na emu su se
zasnivala ova oekivanja?
Odgovor na ovo pitanje omoguava da se vidi jedna od vanih
koristi pristupanja privrednoj i novanoj uniji evro zone. Naime,
da bi Grka bila primljena za lana ove novane unije, njene
su dugorone kamatne stope morale da konvergiraju onima u
344
Ovo je posebno anahrono, jer su poslovni i administrativni centri

ve izmeteni iz samog centra. Nema smisla proirivati ulice koje
vode u centar grada da bi se kroz njega stiglo do jedne ili druge
periferije, gde se nalaze poslovna i administrativna sedita.
razvijenijim zemljama ove unije. Da pojednostavim: kamatne stope

na, recimo, grke dravne obveznice ne bi trebalo da su znatno vee
od onih koje nose nemake dravne obveznice. To podrazumeva
znaajno smanjenje grkih kamatnih obaveza, budui da su
zajmovi u grkom novcu, dakle u drahmama, nosili mnogo veu
kamatnu stopu od one u evrima. Uz to, pad kamatnih stopa bi
trebalo da podstakne grki privredni rast, pa bi BDP trebalo da raste
po broj stopi od kamatne stope po kojoj rastu grki javni dugovi.
Ergo, grki javni dug bi trebalo da se smanjuje u odnosu na grki
BDP i da, posle nekoliko godina, doe do nivoa od 60%. Na tom bi
nivou mogao i da se stabilizuje. to znai, i to je vano, da bi grki
budet i dalje mogao da bude u deficitu, ali samo onoliko koliko je
u skladu sa mastrikim fiskalnim kriterijumima dakle, godinji
fiskalni deficit 3% a javni dug 60% od bruto domaeg proizvoda.
To je, dakle, prednost prelaska na evro: nie kamatne stope usled
smanjene rizinosti kreditiranja. Usled toga, relativno je bezbolno
stabilizovati javni dug na onom nivou koji se eli ili, u ovom
sluaju, zahteva. Grka je odluila da javni dug stabilizuje na nivou
od 100% bruto domaeg proizvoda. Drugaije reeno, prednost
koju je stekla usled toga to su smanjene kamatne obaveze po
javnom dugu, ona je reila da iskoristi ne za stabilizovanje javnog
duga na nivou od 60% bruto domaeg proizvoda, ve za poveanje
javnih rashoda i tako fiskalnog deficita. Ta je odluka prikrivana od
evropske statistike, ali to je manje vano. Bitno je da nisu ispunjena
oekivanja koja su bila racionalna usled smanjenja kamatne stope
koja ide sa prelaskom na evro. La je samo sredstvo, politiki ciljevi
koji su zahtevali da se ne ispuni obeanje su problem sada ne
manje nego do sada.
Prednost niih kamatnih stopa nije dostupna samo javnim
dunicima, ve i privatnim. Finansijska integracija dovodi do toga
da grka domainstva i preduzea zajme pod uslovima koji vae i,
opet pojednostavljujem, i za domainstva u Nemakoj. Naravno, rast
privatnih dugova nije pokriven nikakvim posebnim kriterijumima.
345
Prednost lanstva u evro uniji jeste, dakle, poveana mogunost

zaduivanja, kako javnog tako i privatnog. Ona bi prvo trebalo da
olaka stabilizovanje javnog duga na nivou koji se smatra bezbednim,
a drugo bi trebalo da podstakne ulaganja u proizvodnju i privredni rast.
Ove je prednosti u velikoj meri iskoristila Irska. Javni je dug smanjen
dramatino, a poveani su proizvodnja i izvoz. To, naravno, ne znai
da je Irsku mimoila finansijska i privredna kriza, ali su problemi
najveim delom drugaiji od grkih ili panskih. Grka nije samo
poveala javni dug, ve i privatni i to uglavnom prema inostranstvu.
Tako da je sada potrebno smanjiti i jedan i drugi, istovremeno.
To je, dakle, paradoksalnost, da se tako izrazim, lanstva u evro
uniji: prednost je istovremeno i nedostatak. Manje razvijena zemlja
lanica, kao to je Grka, moe lake da uravnotei i stabilizuje
javne finansije, ako odlui da to ini. Takoe, moe da ubrza
privredni rast, ako povea ulaganja, a ne potronju. Nedostatak
evro unije jeste taj to ona sama ne obezbeuje da zemlja ima
odgovornu fiskalnu politiku i ne usmerava sredstva u ulaganja,
a ne u potronju. tavie, budui da su trokovi zaduivanja nii
nego to bi bili kada bi zemlja bila izvan novane unije, podstie se
preterano zaduivanje, a to gotovo neminovno dovodi ne samo do
prezaduenosti, ve i do privrednih neefikasnosti.
Neefikasnost je vei problem od prezaduenosti. Ovde se, sada,
moe videti drugi nedostatak evro unije. Zemlje lanice evro
346
Problem bi mogao da postane politiki, to jest problem privredne

politike, ako bi se u Grkoj ubrzala inflacija. No, ako se uzeti krediti
uglavnom potroe na uvoz, inflacija ne bi morala da se znaajno
ubrza. Plate i penzije, recimo, mogu da porastu, a cene da miruju,
jer e se uveati uvoz. Naravno, rast plata smanjuje konkurentnost
grke privrede, to opet vodi brem rastu uvoza od izvoza. U
nekim drugim zemlja, recimo u paniji i Portugalu, rasle su i cene
nekretnina, to je takoe uticalo na poveanje potronje, koja je u
znaajnoj meri namirivana iz uvoza.
unije su se obezbedile od mogunosti da neka zemlja, kao sada

Grka, ne ispuni obeanje koje pominje Ising. Pa je tako iskljuena
mogunost da grke javne obaveze postanu nemake. Koliko je
to izvodivo, to je druga stvar. Kako se sada vidi, Grka je, ini se,
raunala sa moralnim hazardom, dakle sa time da e zemlje lanice
evro unije morati da joj priteknu u pomo, bez obzira na to to je
ona prekrila obeanje, jer se inae rizikuje funkcionalnost novane
unije. Kako e ta pomo izgledati, ostaje da se vidi, ali je jasno
da e biti potrebno da se razduivanje Grke podri, kreditima ili
garancijama.
Mnogo je tei problem restrukturiranje grke privrede. Najvei
deo privatnog duga jesu obaveze prema inostranstvu nastale usled
spoljnotrgovinskog i deficita na tekuem raunu bilansa plaanja.
Da bi se privatna zaduenost smanjila, potrebno je da se promeni
odnos potronje i tednje, to podrazumeva pad dohodaka i
zaposlenosti. To moe da potraje, usled ega bi se moglo oekivati
da grka privreda u duem periodu stagnira ili ima nisku stopu
rasta. S vremenom e lanstvo u evro uniji biti od pomoi, jer e,
ponovo, nii trokovi kreditiranja i ulaganja pomoi oporavak, ali
dotle bi tek trebalo doi.
Iz ovoga bi se moglo zakljuiti sledee: za manje razvijenu zemlju
je korisno da se ulani u evro uniju, jer se time olakavaju problemi
u javnim finansijama i u finansiranju privrednog rasta. No, da bi se
to valjano iskoristilo potrebno je (i) voditi protivciklinu fiskalnu
politiku (tedeti kada je rast brz, troiti kada je recesija, a sve u
cilju odravanja stabilnog, relativno niskog nivoa javnog duga) i
(ii) voditi politiku dohodaka kako se ne bi izgubila konkurentnost
privrede. Inae, zemlja e postati duna kao Grka.
Peanik.net, 17.02.2010.
347
Kriza je dovela do izvesnog razmimoilaenja izmeu meunarodnih

finansijskih ustanova (pre svega MMF-a i Svetske banke) i Evropske
unije. Budui da ova razlika u pristupima privrednoj politici moe
da se produbi posle krize, moda je zanimljivo videti u emu je
tano spor.
Sredinom devedesetih godina prologa veka, MMF je zagovarao
potpunu finansijsku liberalizaciju i to u to je mogue kraem
roku. Posle azijske krize, posle koje je dola ruska i ona u Latinskoj
Americi, MMF je poeo da preporuuje oprez i postepenost u
otvaranju domaeg trita stranim kreditorima i investitorima. Po
novoj ortodoksiji, strana neposredna ulaganja su dobrodola, a
strani krediti i banke samo ako je domae finansijsko trite dovoljno
razvijeno i ukoliko su centralne banke samostalne i osposobljene da
vre valjan nadzor nad bankama i drugim finansijskim ustanovama.
Sada, posle najnovije krize, MMF preporuuje ne samo mere kojima
se ograniava priliv stranih kredita, ve i poveanu ulogu privredne
politike u podsticanju razvoja industrije, to ve poinje da nalikuje
na ono to se nekada, ezdesetih i sedamdesetih godina prologa
veka, zvalo politikom zamene uvoza.
Re je o poveanoj zatiti domaeg trita od strane konkurencije,
kako bi se poveala domaa proizvodnja razmenjivih dobara, pre
svega za domau potronju, a potom i za izvoz. To je, bar delimino,
ono na ta misli MMF kada kae da je doao kraj dosadanjem
modelu privrednog rasta, i da ga je potrebno zameniti novim.
Evropska unija, meutim, ne pokazuje interes za to da menja
model privrednog rasta, budui da se ona oslanja upravo na rast
kroz integraciju, dakle na model koji je postepeno izlazio iz mode
od azijske krize na ovamo. U sreditu toga modela jeste ne samo
liberalizacija trgovine, preko sporazuma o slobodnoj trgovini, ve
i liberalizacija finansijskih tokova kao sledei korak. Za zemlje
348
Dva pristupa
koje tee lanstvu, obavezna je i zamena domaeg novca evrom.

Budui da EU ne namerava da menja model privrednog rasta putem
liberalizacije trita i integracije, trenutno se trae instrumenti
kako bi se taj model rasta podrao i u novonastaloj situaciji, dakle
u novim, poslekriznim okolnostima.
ta to znai? EU e traiti mere kojima e odrati, pa i podstai,
kreditiranje privatne privrede i domainstava, kako bi i zemlje koje
ne koriste evro ili nisu lanice EU mogle da nastave da se oslanjaju
na strano finansiranje. Uz to, budui da obnavljanje normalnih
tokova kreditiranja moe da se odui, trae se naini da se obezbedi
finansijska podrka iz multilateralnih i javnih izvora. Tako da
bi trebalo oekivati nove ideje i inicijative kada je, na primer, u
pitanju finansijska podrka zemljama kandidatima za lanstvo. U
tom smislu je ve poveana aktivnost Londonske banke za razvoj i
Evropske investicione banke, ali bi u tom smeru trebalo da se kree
i novi okvir regulacije finansijskog sistema.
MMF e, naravno, podrati planove Evropske unije, posebno tamo
gde nastupaju zajedno, ali e, kako sada stoje stvari, teiti tome
da svoja nova shvatanja ugradi u programe sa zemljama kao to
je Srbija, koje su jo dosta udaljene od integracije sa EU. Koju
e kombinaciju ovih dvaju modela neka zemlja prihvatiti, zavisi
od privrednih vlasti. U Srbiji, koja i inae izvozi veoma malo,
privlanost protekcionistikih i intervencionistikih mera moe da
bude prilino velika, i to je najvei rizik koji se ovim sporom oko
modela privrednog rasta otvara.
Blic, 06.03.2010.
349
Intervju sa eliem od pre nekoliko dana nosi naslov Spreiemo

odliv mozgova iz Srbije. Iz teksta se moe zakljuiti da su po
potpredsedniku vlade i ministru za nauku visina zarade i stan
glavni razlozi odlivanja mozgova, pa e biti i odluujui razlozi
da se odliveni mozgovi vrate u Srbiju.
To je netano, a da bi se videlo zato, korisno je zapitati se zato bi
drava uopte trebalo da spreava odliv mozgova (i miia, uzgred
budi reeno)?
Zato ljudi, kvalifikovani i nekvalifikovani, naputaju Srbiju? Zato
to nema posla. Zato mladi ljudi, ako mogu, gledaju da se obrazuju
u inostranstvu? Zato to e stei bolje obrazovanje i imae vee
izglede da nau posao. Zato se neki ljudi vraaju iz inostranstva i
bave preduzetnitvom i politikom ili i jednim i drugim? Zato to tih
poslova ima, zarade su velike, a nekretnine jeftine.
Kada je re o nauci, meutim, ili o kvalifikovanom radu uopte,
kljuni razlozi za odlazak ili ostanak nisu plata i stan, mada je i to
vano, ve pre svega posao u struci i izgledi za napredovanje. A to
opet zavisi od obrazovanja.
Zbog toga se ljudi upisuju na strane univerzitete i zapoljavaju u inostranstvu. U nauci, inae, ako postoje projekti, sasvim je svejedno da
li neko ivi u Zajearu ili Londonu. U nauci je vana integracija, a
ne ograniavanje mobilnosti. Takoe, da bi ljudi sa visokim obrazovanjem radili u svojoj zemlji, trebalo bi da postoje odgovarajui
poslovi. Jednostavno reeno, u zemlji u kojoj nema industrije, svi
koji su kvalifikovani da rade u industriji prelazie granicu.
Spreavati taj odliv mozgova je jednako gubitku znanja. Ili, ako
e se povratnici baviti obrazovanjem, to znai poveanje odliva
mozgova. A isto vai i za miie i sve druge sposobnosti. Vlada bi
350
Odliv mozgova
trebalo da radi na stvaranju uslova za rast poslova koji zahtevaju

nauku i obrazovanje, a ne da deli plate i trguje nekretninama.
Blic, 10.03.2010.
La i izdaja
You want truth? You cannot handle the truth.
Few Good Men
Moj deda po majci je ubijen u politikom atentatu 1924. godine.
Atentator je uhvaen i srpske vlasti su ga kaznile. Nalogodavci su
se tim politikim ubistvom hvalili, a ubica je proglaen za heroja
i muenika. Moj otac je za dlaku izbegao smrt u atentatu 1995.
godine. Vlasti, makedonske, nisu pokazale neki veliki interes da
pronau atentatore, a naredbodavci se nisu sami javili, bar ne da
se time hvale. Ja sam se 1991. zatekao u Americi, tako da su sve
pretnje, svo nasilje i svu mrnju uperene protiv mene istrpeli moji
najblii. Srpske vlasti nisu protiv toga uinile nita ni tada, a ni
kasnije.
U sluaju Zorana inia, izvrioci su najpre priznali, a potom
negirali ubistvo. Nalogodavci su se predomislili, pa se nisu
nedvosmisleno hvalili ubistvom. Neki koji verovatno znaju krivili
su jedne ili druge neprijatelje srpskog naroda. Vlasti nisu pokazale
interes da nalogodavce pronau. Sud nije pokazao interes da doe
do politikih motiva atentata i do onih koji su ga naloili. U ovom
asu, samo zanemarljiv broj drugosrbijanaca i graanista pokazuje
interes, sasvim uzaludno valja dodati, da se u potpunosti rasvetli
ovo politiko ubistvo.
351
La je, mislim da bi se moglo rei da je to smatrao Kant, moralno

najgora. Jer je la u osnovi svakoga nasilja i svih ravih ishoda.
Dovoljno je otvoriti novine i proitati ta se izjavljuje o beguncima
od hake pravde (koji, valja zapaziti, nisu begunci od srpske
pravde), ta o deklaraciji o Srebrenici, a ta o borbi, kako se to
zove, za Kosovo pa shvatiti da je sadanji srpski reim zasnovan
na lai. Nije jedini, kao to je bilo posebno jasno mojoj majci.
Moj deda nije teio nagodbi sa onima koji e ga kasnije ubiti. Moj
otac jeste, ali je imao sree. ini je pred smrt pokuao da obnovi
veze sa onima koji su ga ve bili proglasili za izdajnika. Tako sam
razumeo njegove nacionalistike izjave poetkom 2003. godine.
Zato bi on inae sa njima razgovarao o Kosovu? To ih je, naravno,
samo uvrstilo u uverenju da e ubistvom ostvariti svoje politike
ciljeve, jer eto, gotovo da imaju priznanje o izdaji. A javnost e,
jasno je, biti spremna da svim laima sa kojima ivi doda jo jednu.
Jer nije pokazala, a ne pokazuje ni sada, volju da ivi sa istinom,
koju ne moe da ne zna.
Peanik.net, 12.03.2010.
352
Srpska javnost, takoe, pokazuje spremnost da lije suze i gradi kult

inieve linosti, ali ne i snanu elju da sazna istinu. Umesto
toga, od te 2003. do danas neverovatan broj ljudi je angaovan
na iznalaenju, opisivanju i identifikaciji izdajnika, posebno
drugosrbijanske i graanistike vrste. Izdajnika nacionalne stvari,
naravno. ini je, uoite, ubijen zato to je bio izdajnik. Tako da
itava ta hajka na izdajnike, ima za cilj da opravda nespremnost
vlasti i javnosti da se suoe sa istinom o politikim motivima ovoga
ubistva, jer bi se tako dolo i do onih koji su u tome uestvovali.
I kao u mnogim drugim stvarima (dovoljno je pomenuti samo
ubistva Ivana Stambolia i Slavka uruvije), javnost spremnou
da ivi u lai postaje sauesnik.
ta uopte znamo
The solution exists; the problem is how to find it.
Paul Samuelson, The Pure Theory of Public Expenditure (1954).
U poslednje vreme je znaajno smanjeno zanimanje za umetnike u
gladovanju.
Franc Kafka, Umetnik u gladovanju22
Neverovatan je broj lanaka o krizi u ekonomskoj nauci.
Makroekonomija se vratila u mrano doba, po Polu Krugmanu23.
Mikroekonomija se opet, ini se, zaglavila u eri prosveenosti i
racionalizma, to moe ali ne mora da bude napredak u odnosu na
doba tame, jer to ipak zavisi od toga da li verujete u napredak uopte,
a saznanja posebno. Finansijska ekonomija je opet, tvrdi se, gotovo
zasnovana na elementarnoj logikoj pogreci24. Ovo otrenjenje je
posledica navodne nesposobnosti ekonomske nauke da predvidi
trenutnu finansijsku i privrednu krizu i da ponudi valjane preporuke
za to ta bi valjalo initi kako bi se iz nje izalo. Koliko itava ta
kritika ima smisla? U ovom u napisu gledati da na najjednostavniji
mogui nain odgovorim na to pitanje uzimajui primere koji se
veoma esto pominju u javnim raspravama.
Racionalnost
Krenimo od mikroekonomije, budui da je ona osnova ekonomske
nauke, a neki misle da se jedino ona donekle pribliava pravim,
dakle prirodnim naukama. Kljuni prigovor mikroekonomiji jeste
da se zasniva na pretpostavci da su ljudi racionalni. ta to znai?
22 Na Kafkin humor me je podsetio Dejvid Foster Valas napisom Laughing with
Kafka, koji je objavljen davno, ali koji sam bio sasvim zaboravio, da bih ga se setio
i ponovo proitao septembra 2008, kada sam u Njujorku otvorio novine i video da je
Valas upravo izvrio samoubistvo.
23 How Did Economists Get It So Wrong?, New York Times, 02.09.2009.
24 O tome u L. Summers, On Economics and Finance, Journal of Finance 40(1985):
28-30.
353
Primer koji navodi Poper u The Rationality Principle bi moda

mogao da bude koristan. Pretpostavimo da elimo da pronaemo
ubicu. Ima li smisla da pretpostavimo da je re o racionalnoj osobi?
Ako pretpostavimo da ona to jeste, sva je prilika da to nee biti
u skladu sa injenicama. U odreenom smislu, ubica mora biti
poremeena, nerazumna osoba. No, izgledi da emo ubicu pronai
se poveavaju ako pretpostavimo ono to nije tano, u deskriptivnom
smislu te rei, dakle da je re o racionalnoj osobi. Jer emo imati
vee anse da utvrdimo motive zloina, a i nain na koji je izvren.
Jer je racionalnih motiva manje nego iracionalnih, a in ubistva
mora da bude ostvariv, dakle instrumentalno racionalan. Naravno,
ubica moe biti sasvim neuraunljiva osoba, ali svejedno mora da
povezuje ciljeve i sredstva na instrumentalno dosledan nain, to
je pretpostavka racionalnosti26. Ovde je kljuno to da mi elimo da
pronaemo ubicu, a ne da ga razumemo. Ovo drugo ne mora biti
neophodno da bismo objasnili zloin. Mi hoemo da motiviemo
ubistvo u instrumentalnom smislu, jer je to najefikasniji nain da
objasnimo injenice i prikupimo dokaze. To je, na primer, razlika
izmeu teorije o ubistvu i kriminalne prie.
esto se grei jer se misli da je racionalnost dobra, kao moralna
motivacija ili zato to vodi dobrim posledicama. No, zlonamernost
moe da bude racionalna, a isto vai i za zloinaka sredstva. Gre25 Realistinost teorije nije od znaaja; videti M. Friedman, Methodology of Positive
Economics u Essays in Positive Economics. University of Chicago Press, 1953.
26 Naravno, moe biti sasvim realistino pretpostaviti da su kriminalci racionalni
upravo kao i svi drugi ljudi, o emu videti u Raymond Chandler, The Simple Art of Murder; takoe D. Hammett, The Maltese Falcon, gde Sem Spejd objanjava profesionalnu
etiku kriminalaca i detektiva.
354
Najpre je potrebno uzeti u obzir da je re o teorijskoj pretpostavci, dakle

o zahtevu koji se postavlja teoriji ili modelu, a nije re o opisu stvarnosti.
Ne tvrdi se da su ljudi u svakodnevnom ivotu racionalni, ve da je
teorijski korisno pretpostaviti da jesu. Teorija, to se esto zanemaruje,
nije deskripcija, ve bi trebalo da poslui za objanjavanje injenica25.
Nesporno je da je psihologija ljudi sloenija i da se ne moe svesti ni na
jedan specifian identitet, onaj racionalnog pojedinca ili bilo koji drugi.
ka je esta zato to se zlo opravdava nekim dobrom. Recimo, patriotski je negirati da je u Srebrenici poinjen genocid ili insistirati na
tom negiranju kako bi se izbegle neeljene posledice. Racionalno,
pa ak i razumno, i dobro ili moralno, dve su potpuno razliite
stvari. Nasilje svake vrste je racionalna aktivnost, ali je veoma retko
moralna. Ovo je jasno u teoriji igara, jer se praktino i najgori ishodi
mogu objasniti polazei od pretpostavke da su ljudi racionalni.
Iz ovoga se moe zakljuiti da je pretpostavka o tome da su ljudi
racionalni nedovoljno stroga i specifina. To, donekle, zavisi od
toga kako se racionalnost definie. U mininalnom smislu, re je
naprosto o doslednosti. Ludak koji je namerio da nekoga ubije,
ili ludaka drava koja je namerila da izvri genocid nad jednim
delom svoga ili tuega stanovnitva, moraju da budu dosledni bar
u tom smislu da biraju sredstva koja vode ostvarivanju cilja, kako
god da su opravdali poeljnost ostvarenja toga cilja. Mi moemo da
itamo ili sluamo, na primer, da su ubice Ivana Stambolia, Slavka
uruvije ili Zorana inia patriote, a ne ludaci (ili nerazumni
ljudi), ali njihova e identifikacija kao izvrioca zloina zavisiti
od toga da li smo u stanju da sledimo njihovu instrumentalnu
doslednost u ostvarivanju postavljenog cilja, recimo tako to emo
pretpostaviti da im je motivacija bila politika.
Pretpostavka racionalnosti, u smislu doslednosti, neophodna je da
bi cilj bio ostvaren ili ostvariv i da bi osobe koje su ga izvrile ili
su nameravale da ga izvre mogle da budu identifikovane. Da li
e se utvrditi da je stvarna motivacija bila koristoljublje jedne ili
druge vrste, nije relevantno sa stanovita ove minimalistike teorije
racionalnosti. Drugaije reeno, koja god da je konana (zlonamerna
ili ludaka) motivacija nekoga ko dela, ili optije reeno, koje
god preferencije da neka osoba ima, racionalnost zahteva samo
doslednost da bismo objasnili ak i postupke iracionalnih osoba, i
ne postavlja nikakve supstancijalne zahteve.
355
Meu ove specifinije teorije racionalnosti, koje trpe najveu kritiku,

spada ona o uveavanju oekivane koristi i teorija o racionalnim
oekivanjima. Kritika teorije o racionalnom delanju kao onom
koje uveava oekivanu dobit igra veliku ulogu u bihejvioralnoj
teoriji ekonomije i finansija (i ponaanja uopte). Sada se ta kritika
proiruje i na teoriju racionalnih oekivanja. U osnovi kritike su
dve tvrdnje: prvo, ljudi se ne ponaaju u skladu sa teorijom o
uveavanju oekivane koristi i drugo, teorija racionalnih oekivanja
zahteva suvie od ljudi. Pa ako se racionalnost definie pomou te
dve teorije, bolje je, tvrdi se, pretpostaviti da su ljudi neracionalni.
Ne zato to nisu dosledni u minimalnom smislu te rei, ve zato to
se ne moe pretpostaviti da su dosledni u specifinom smislu da
uveavaju oekivanu korisnost i u smislu racionalnih oekivanja.
Kada je re o uveavanju oekivane koristi, kritika se najvie
zasniva na eksperimentima koji opovrgavaju neka od predvianja
racionalista. Na primer, uzmimo da je potrebno podeliti 100 nekih
27 Veoma uticajan na tu temu je rad A. Sena, Rational Fools a Critique of the
Behavioral Foundations of Economic Theory, Philosophy and Public Affairs 6 (1977):
317-344.
356
Pod racionalnou se, naravno, moe podrazumevati vie od

doslednosti. Recimo, uveavanje dobrobiti ili neke druge veliine
moe se smatrati racionalnim. Uz to, moe se smatrati da je
racionalno uveavati sopstvenu dobrobit, a ne teiti altruistikim
ciljevima. Zbog toga se racionalistima esto zamera da zagovaraju
sebinost ili neke druge asocijalne osobine kao racionalne27. No, to
su samo specijalni sluajevi doslednosti i ti se oblici racionalnosti
pretpostavljaju, jer se smatra da poveavaju realistinost i
adekvatnost teorije, ali to nije neophodno. Ekonomska nauka ne
mora da pretpostavlja, i u optem smislu i ne pretpostavlja, da
su ljudi sebini, asocijalni i uopte nekooperativni. Mada, nema
sumnje, ne nedostaje ljudi sa tim osobinama i u tom smislu
realistinost bi zahtevala da teorija to uvai. No, budui da teorije
nisu deskriptivne, realistinost nije znaajan kriterijum.
novanih jedinica i da su pravila takva da prva osoba uzme koliko

eli, a druga osoba moe da uzme ono to preostane ili da odbije
ponudu. No, ako druga osoba odbije, niko ne dobija nita. Ako su
ljudi racionalni u tom smislu da uveavaju oekivanu dobit, prva
bi osoba sebi odredila 99 jedinica (nema manjih jedinica), a druga
bi osoba prihvatila da uzme preostali novac, jer je i jedna novana
jedinica vie od nule. U eksperimentima, meutim, prva osoba
najee uzme polovinu i ostavi drugoj osobi drugu polovinu.
Takoe, ljudi obino odbijaju da prihvate manje od jedne treine
ukupne sume.
Ovo se obino tumai kao empirijsko opovrgavanje teorije da su
ljudi racionalni u smislu da uveavaju oekivanu dobit. Broj takvih
eksperimenata je izuzetno veliki. ini se da nita nije lake nego
opovrgnuti pretpostavku da su ljudi racionalni28. Ovde ima smisla
ukazati na jedan zanimljiv spor izmeu bihejviorista i racionalista
(da ih tako nazovem). Oni se uzajamno optuuju da su im teorije
suvie prilagodljive. Recimo, sklonost da se vodi rauna o tome da
raspodela pomenutih 100 novanih jedinica bude u nekom smislu
jednaka, objanjava se time to ljudi ne cene samo korisnost ve
i pravinost u raspodeli. No, to deluje kao drugaiji nain da se
opie dobijeni rezultat, a ne kao objanjenje. Primedba, opet,
racionalistima jeste da su oni tom tipu racionalizacije takoe veoma
skloni. Na primer, nije teko sastaviti priu u kojoj je racionalno
da druga osoba u ovom eksperimentu odbije da uzme ta god da
preostane i to ba u smislu uveavanja oekivane dobiti. Ako ta
druga osoba vidi svoju spremnost da prihvati bilo ta kao pravilo
ponaanja, to oigledno nee biti racionalno pravilo ponaanja. Na
taj se nain moe objasniti zato je racionalno zahtevati pravinu
raspodelu kako bi se uveala oekivana dobit.
Na osnovu ovoga se moe videti sa kojim se problemima suoavaju
ove dve teorijske struje: bihejvioristi su suvie deskriptivni, a
28 Dobar pregled u C. Jolls, C. R. Sunstein, R. Thaler, A Behavioral Approach to Law
and Economics, Stanford Law Review 50 (1998): 1471-1450.
357
Odakle sklonost ka pravinosti? To je kao pitanje zato ima smisla

pridravati se pravila? Jedno objanjenje jeste da se time to se
odbija nejednaka raspodela sugerie da se svaka pojedinana
raspodela vidi samo kao uzorak iz beskonanog broja raspodela.
No, u sluaju da se sukob oko raspodele ponavlja nebrojeno puta,
nije vie racionalno prihvatiti bilo koju, pa i najmanju, dobit.
Racionalno je pridravati se nekog pravila pravinosti raspodele,
to podrazumeva da se ne prihvataju, sa stanovita toga pravila,
nepravine ponude. Tako posmatrano, racionalno je, ak sa
stanovita uveavanja dobiti, prihvatiti samo pravine ponude kod
raspodele dobiti.
Ovo se moe videti i na drugi nain. Ako se dobit raspodeljuje
nebrojeno puta, u raznim socijalnim okolnostima, svako e biti
u prilici da odluuje prvi mnogo puta, to smanjuje vrednost
prednosti koju, u ovom primeru, ima onaj koji ima prvenstvo kod
odluivanja koju ponudu dobiti da ponudi drugima. To je isto
kao kada bi se odbijanjem ponude sugerisalo da e ponuda biti
drugaija, pravinija, sledei put kada se uloge promene. Mada
moda uesnici nee biti isti. Usled toga, racionalno je dobit deliti
u skladu sa nekim pravilom pravinosti. Drugim reima, pravinost
je racionalna.
Ovo, naravno, ne mora da bude motivacija nekoga ko uestvuje
u nekoj konkretnoj raspodeli dobiti ili bilo ega. Motivacija moe
358
racionalistike teorije su suvie opte, pa se esto ine nedovoljnima

za razumevanje, ak i kada su neophodne kao objanjenje. No,
ako se ova razlika izmeu ovih dveju teorija razume tako kako je
formulisana u prethodnoj reenici, mogue je videti kako se one
dopunjuju na isti nain na koji razumevanje i objanjenje. Da se
vratim primeru sa raspodelom dobiti. Kako razumeti ljude koji
odbijaju podelu u kojoj oni dobijaju samo malo vie od nule, dok
drugi dobijaju mnogo vie? Ovo se moe razumeti kao sklonost ka
pravinosti. Ali, to i nije ba neko objanjenje.
da bude moralna ili, kako se esto tvrdi, kulturna, dakle da zavisi

od znaaja pravinosti u nekoj kulturi. Opet, ovo se esto uzima
kao dokaz protiv racionalistikih teorija i objanjenja. Ali, to to se
neto ini rutinski ili na osnovu internalizovanih vrednosti, ili, da
to drugaije kaem, to to je neka reakcija institucionalizovana kao
moralna ili pravilo kulture ponaanja, ne znai da je u neskladu sa
onim to je racionalno, ak u smislu voenja rauna o sebinim
interesima, jer je sasvim mogue da je sva ta ponaanja i sva
moralna i pravila specifina za neku kulturu mogue objasniti
racionalistikim modelom. Racionalno je biti moralan i kulture za
to imaju racionalno opravdanje29.
Efikasnost
Jo vee zabune izaziva teorija racionalnih oekivanja. Ona se
obino razume kao da pretpostavlja da su ljudi neverovatno
informisani, da su gotovo sveznajui. Jasno je da ljudi ne znaju
mnogo, a nije ni konzistentno istovremeno pretpostaviti da je re
o oekivanjima i definisati ih kao izvesnost, kao neto to se zna.
U stvari, teorija racionalnih oekivanja ne pretpostavlja nita o
ljudima, kao ni bilo koja druga teorija oekivanja30. Ovo nije teko
videti. Uzmimo da hoete da znate da li je bolje danas promeniti
evre u dinare ili sutra? Re je o pitanju koje nije od malog znaaja
i na koje ljudi na mnogim tritima daju odgovor svakodnevno. Da
bi se donela odluka o tome ta bi trebalo initi kako bi se ouvala
ili uveala vrednost nekoga dobra ili ulaganja, valja dati odgovor na
pitanje o tome ta se oekuje da e se dogoditi sa tom vrednou u
blioj ili daljoj budunosti.
Na osnovu ega dati odgovor, recimo na pitanje o kretanju kursa?
Jedna mogunost je da prouite kretanje kursa u prolosti i da
29 O ovome je korisno videti G. S. Becker, The Economic Approach to Human
Behavior, The University of Chicago Press, 1976.
30 O tome videti veoma jasno izlaganje u S. J. Grossman, Dynamic Asset Allocation
and the Informational Efficiency of Markets, Journal Of Finance 50 (1996): 773-787.
Inicijalna formulacija u John F. Muth, Rational Expectations and the Theory of Price
Movements, Econometrica 29 (1961): 315-335.
359
Vei je problem pretpostavka da su cene informativne ili, drugaije

reeno, da informacije koje su sadrane u cenama, a koje su
svima jednako dostupne, ine da su svi privredni subjekti jednako
informisani. Ukoliko bi to bilo tano, ne bi imalo smisla ulagati
vreme i sredstva u prikupljanje informacija, to je u neskladu sa
pretpostavkom da trita efikasno koriste sve informacije31. Usled
toga je potrebno pretpostaviti da neki znaju vie, a neki manje,
to jest da su informacije asimetrino raspodeljene. Ovo je, strogo
reeno, u skladu sa teorijom o racionalnim oekivanjima, jer se ona
odnose na ravnotena stanja, to jest na oekivanja o ravnotenim
cenama. tavie, teorija o asimetrinim informacijama od velikog je
znaaja pri objanjenju kretanja na tritu na kojem cene odstupaju
od ravnotenih. Da bi se to videlo, valja zapaziti da u trenutku kada
prevladavaju ravnotene cene, svaka trgovina prestaje, jer niko ne
31 O tome u S. J. Grossman, J. Stiglitz, On the Impossibility of Informationally
Efficient Markets, American Economic Review 73 (1980): 393-408.
360
gledate da li moete da utvrdite neku pravilnost i da onda na osnovu

te pravilnosti formirate oekivanja o tome koliko e dinar da vredi
sutra (ili nekog drugog dana u budunosti). Potrebno je, dakle, da
imate podatke o kretanju kursa u prolosti i da imate neki model
ili metod da te podatke protumaite da biste mogli da formirate
oekivanje o sutranjem kursu. Pretpostavimo da svi tako postupaju;
pitanje je kada e njihova oekivanja biti usaglaena? Jedan odgovor
je da e se to dogoditi onda kada je model koji koriste u saglasnosti
sa onim koji moe da ponudi ekonomska teorija. U suprotnom bi
ekonomisti zaradili na neracionalnosti poslovnih ljudi i uopte
svih pojedinaca. Ukoliko su oekivanja ljudi racionalna, u smislu
da su u skladu sa onima koja proistiu iz odgovarajue ekonomske
teorije, tada e kurs biti u skladu sa tim oekivanjima budui da
e biti rezultat ponaanja ljudi kada odluuju da menjaju ili ne
dinare u evre. Drugaije reeno, oekivanja ljudi e biti u skladu sa
trinim cenama i u tom smislu e biti racionalna. Kao to se vidi,
od racionalnih se ljudi ne zahteva da raspolau sa nekim dodatnim
informacijama ili da mogu da vide budunost.
moe da ostvari bilo kakvu dobit. Da bi se objasnilo konstantno

trgovanje i promene u cenama, potrebno je pretpostaviti da neki
trgovci znaju vie od drugih, jer su uloili sredstva da se informiu.
Ostali ih slede i stvaraju umove na tritu32. Jasno je da postojanje
raznih vrsta trgovaca prua osnovu za mnogo bogatije analize
trinih kretanja, koje se mogu oslanjati ne samo na saznanja iz
ekonomske, ve i iz politike nauke i sociologije, o psihologiji i da
ne govorimo. Sve to ne protivrei osnovnoj teoriji o racionalnim
osnovama efikasnog trita.
Time, naravno, nije zavrena rasprava o teoriji trine efikasnosti,
posebno u teoriji finansija33. Tu su pre svega na meti dve teoreme
(ili skupine teorema). Jedan skup ine Miler-Modiljanijeve
teoreme, a drugi varijante teoreme o efikasnosti finansijskih
trita. Miller-Modiljanijeve teoreme, u osnovi, dokazuju da su
svi instrumenti finansiranja supstituti (jednostavno reeno, uzeti
dug ili prodati deonicu da bi se dolo do finansijskih sredstava
ne utie na vrednost ulaganja; takoe, podeliti dividende ili ih
reinvestirati ne menja vrednost imovine; i tako redom)34. Teorema
o efikasnosti finansijskih trita, opet, kae da su trine cene
odreene sveukupnim informacijama sa kojima se raspolae
u svakom datom asu. U tom smislu, one izraavaju ono to se
naziva fundamentalnim vrednostima ili, drugaije reeno, one
ne mogu da budu netane. Jedna posledica jeste da se one menjaju
sluajnim koracima, kao to se, na primer, tetura pijanac35. to
32 Videti Fischer Black, Noise, u Business Cycles and Equlibrium. Basil Blackwell,
1987.
33 Skoranje, vie ili manje popularne, knjige koje prikazuju istorijat razvoja finansijske ekonomije su J. Fox, The Myth of the Rational Market, Harper-Colins, 2009;
J. Cassidy, How Markets Fail: The Logic of Economic Calamities, Farrer, Straus &
Giroux, 2009; N. N. Taleb, The Black Swan, Random House, 2007. Dileme o osnovama
finansijske ekonomije je veoma dobro izrazio E. Fama u The Behavior of Stock-Market
Prices, The Journal of Business 38 (1965): 34-105, koji je kasnije postao glavni zagovornik teorije o efikasnim finansijskim tritima.
34 Videti F. Modigliani, Franco, M. Miller, The Cost of Capital, Corporation Finance
and the Theory of Investment, American Economic Review 48 (1958): 261297.
35 Zaetak, u izvesnom smislu, je u P. Samuelson, Proof That Properly Anticipated
Prices Fluctuate Randomly, Industrial Management Review 6 (1965): 4149; naslov
praktino kae sve.
361
Da li su naduvane vrednosti imovine ili dugova u neskladu

sa teorijom o efikasnosti finansijskih trita? Ovde postoje, u
osnovi, dve konkurentske teorije. Jedna je saglasna sa teorijom o
efikasnosti finansijskih trita. Uzmimo da se cene obveznica bilo
koje vrste usklauju sa svojom fundamentalnom vrednou kada je
trite u ravnotei, ali ne u svakom datom asu. Mnogi su razlozi
za postojanje neravnotenih cena. Definicija fundamentalne
vrednosti ne sadri proces kojim se ona ustanovljava u svakom
asu. Ravnotea na tritu se uspostavlja tako to se raspodeljuju
i dobici i gubici, koji mogu da budu veliki. Teorija o efikasnosti
finansijskog trita nije i teorija trinih promena.
Ovo drugo je predmet teorije o inherentnoj nestabilnosti trita
koju u razliitim varijantama zastupaju kritiari shvatanja da su
trita efikasna. Gotovo sve ove kritike imaju isti sadraj, jedino
se objanjenja razlikuju. Recimo, Soro smatra da je objanjenje
u onome to on naziva refleksivnou36. Jednostavno reeno,
fundamentalna vrednost nije nezavisna od trenutnih tritnih
vrednosti, tako da je mogue da se cene hartija od vrednosti
naduju, jer rastu znatno bre od prinosa koji se uobiajeno
mogu oekivati u budunosti. Druga objanjenja su psiholoka
ili socioloka ili ak moralna, tako da nije sasvim jasno kako bi
36 Jednostavna verzija u G. Soros, The Crisis and What to Do About It, The New York
Review of Books 55 (2008), broj 19.
362
znai da se kretanja, na primer, na berzi ili na tritu stranim

novcem ne mogu predvideti. Druga posledica jeste da su cene
finansijskih instrumenata u skladu sa njihovom fundamentalnom
vrednou, pojednostavljeno odreenom kao sadanja vrednost
buduih dohodaka. Prva tvrdnja o nepredvidivosti promena cena
se ree osporava, dok se za drugu smatra da nije tana. Jer, kada
bi bila tana, tvrdi se, ne bi trebalo da cene mogu da se naduvaju,
da budu, da se tako izrazim, precenjene u odnosu na njihovu
fundamentalnu vrednost, to se potvruje time to dolazi do
naglog pada cena, recimo na berzi ili na tritu nekretninama ili na
mnogim drugim tritima.
trebalo ocenjivati njihovu valjanost. No, nema sumnje da ne postoji

neki definitivan razlog zato bi se trine cene na uredan nain
pribliavale fundamentalnim vrednostima, a ne kroz faze brzog
rasta vrednosti i njihovog sloma. Teorija o efikasnosti finansijskih
trita ta kretanja ne iskljuuje, mada ih ne objanjava.
Poslovni i drugi ciklusi
I ako su trita efikasna i ako su ljudi racionalni, to ne znai da se
posledice ponaanja i trinih usaglaavanja ne mogu karakterisati
promenama koje nisu linearne, ve, na primer, cikline. Recimo
da je neka privreda dinamiki efikasna; to jo uvek ne znai da e
putanja privrednog rasta biti linearna. U stvari, injenice upuuju
upravo na to da se razliite makroekonomske veliine karakteriu
znaajnom dozom sinhronizovanog kretanja i da ona prolaze kroz
cikluse razliite jaine i duine. Pojednostavljeno reeno, ukupna
proizvodnja, pa tako i zaposlenost, prolaze kroz periode ubrzanog
rasta, koje smenjuju periodi recesija. Ovo je, sa jedne strane,
potrebno objasniti, a, sa druge strane, potrebno je utvrditi koje bi
mere privredne politike mogle da utiu na to da ti ciklusi budu to
blai, to jest da varijabilnost proizvodnje i zaposlenosti, a tako i
potronje, bude to je mogue manja.
Ovde moda ima smisla neto rei o karakteristikama trenutne
globalne krize i na tom primeru razmotriti stanje u makroekonomiji,
kao teoriji poslovnih ciklusa ili objanjenja o prociklinim
privrednim kretanjima i posebno privrednim politikama. Mozda
je posebno zanimljivo razmotriti probleme sa kojima se trenutno
suoava Grka, budui da je to trenutno aktuelnije od nekih drugih
manifestacija globalne krize. Pored toga, grki problemi nisu
jedinstveni, mada se ne bi moglo rei da su ba potpuno tipini. U
izvesnom smislu, problemi sa kojima se suoavaju mnoge zemlje
na jugu i istoku Evrope su slini grkim, pa je to moda dodatni
razlog zato ima smisla uzeti grku krizu za primer.
363
Iz toga to je trenutni problem finansiranje javnih rashoda, ne bi

trebalo zakljuiti da je grka kriza uzrokovana krizom u javnim
finansijama. I zaista, kada se pogleda kretanje privatnog duga, vidi
se da se on poveavao u duem periodu. Tako da je pred samo
izbijanje krize, zaduenost privatnog sektora bila takoe oko
100% bruto domaeg proizvoda. Dakle, dok je javni dug stagnirao,
privatni je rastao relativno brzo, posebno u periodu posle uvoenja
evra. Ako se, opet, pogleda ta je podsticalo rast privatnog duga
postaje jasno da je do toga dolo usled znaajnog rasta zaduenosti
prema inostranstvu. Kako je rast stranog duga samo druga strana
deficita u spoljnoj trgovini, jasno je da je konani uzrok grke krize
relativno veliki i uporan deficit na tekuem raunu bilansa plaanja
(ili uproeno reeno, u veem uvozu od izvoza), koji se finasirao,
kao to i mora, pozajmljivanjem u inostranstvu. Da bi se to videlo,
zamislimo da Grka trguje samo sa Nemakom i da trajno uvozi
vie nego to izvozi; jasno je da e Nemaka morati da kreditira
taj viak uvoza Grke iz Nemake. Ukoliko nije re o dodatnom
zaduivanju drave, bar ne do te mere da javni dug raste u odnosu
na bruto domai proizvod, poveavae se zaduivanje privatnog
sektora. Naravno, ukoliko spoljnotrgovinski deficit ne raste bre
od bruto domaeg proizvoda, grki privatni dug e biti stabilan u
37 Gotovo sva razmatranja o razlozima za postojanje javnog duga i njegovoj
odrivosti zasnivaju se na P. Samuelson, An Exact Consumption-Loan Model of Interest
with or without the Social Contrivance of Money, The Journal of Political Economy 66
(1958): 467-482.
364
U javnosti se uglavnom ukazuje na fiskalne probleme sa kojima

se grka privreda suoava. No, ako se pogledaju kretanja grkog
javnog duga pre krize, videe se da je on uglavnom bio stabilan,
to jest da je u duem periodu bio na nivou od oko 100% bruto
domaeg proizvoda. U 2009. je fiskalni deficit bio veoma veliki,
zato to je dolo do usporavanja privrednog rasta i poveanja javne
potronje delimino i iz predizbornih razloga. Vlada je krila podatke
o fiskalnom deficitu, to je, naravno, delovalo veoma negativno na
poverenje kreditora kada se to otkrilo. Tako da je postalo neizvesno
da li e grke vlasti moi da refinansiraju javni dug37.
odnosu na bruto domai proizvod. No, stalni rast privatnog duga

u odnosu na privredni rast govori o tome da je taj odnos uvoza i
izvoza u Grkoj bio neodriv. Kada se kae da je neto neodrivo,
to znai da je neto potrebno menjati kako se ne bi rizikovala kriza.
Kako je re o neodrivosti spoljnotrgovinskog bilansa ili tekueg
rauna bilansa plaanja, to znai da je grka kriza u stvari tipina
kriza kursa, to jest da moraju da se usaglase cene uvoza i izvoza.
U normalnim okolnostima, dakle u okolnostima kada neka zemlja
ima svoj novac, to znai da je grka ula u krizu kursa, u kojoj je
devalvacija gotovo neophodna.
Grka, meutim, koristi evro i ne moe da devalvira, pa mora da
smanji uvoz tako to e smanjiti potronju kako bi uvozila manje.
Kako ne moe da devalvira i tako neposredno smanji privatnu
potronju, koja je, kao to sam rekao, bila uzrok visokog uvoza,
grke vlasti moraju da smanjuju javnu potronju i da privredu
uvedu u recesiju, koja e smanjiti privatnu potronju pre svega
preko smanjenja zaposlenosti. To je u skladu sa ortodoksnim
programom prilagoavanja koji je pre ove krize bio standardan za
sve zemlje koje su ulazile u stendbaj aranmane sa Meunarodnim
monetarnim fondom. Pitanje je samo kako e se taj program
sprovoditi, odnosno kako e se obezbediti da se grke javne vlasti
pridravaju programa tednje. Taj deo je ono to se u javnosti
naziva krizom u Evropskoj uniji.
E sad, ta je u ovoj prii nepoznato makroekonomskoj teoriji? Da
bi se video znaaj ovog pitanja, moe se pogledati odnos izmeu
Amerike i Kine. U njihovom odnosu Kina je Nemaka, a Amerika
je Grka. Osim te asimetrinosti u razvijenosti, problem je isti.
Kako su juan i dolar veoma vrsto vezani, veoma je teko da dolar
devalvira u odnosu na juan, to znai da bi Amerika trebalo da
smanjuje potronju i tako smanjuje uvoz iz Kine. Ovo se u izvesnoj
meri i dogaa, bar kada je re o privatnoj potronji. Uz to, Amerika
je znatno zatvorenija privreda od Grke, to je posledica njene
razvijenosti i veliine unutranjeg trita, tako da je uticaj deficita
365
Velika razlika je u tome to je privatni dug u Americi bio znatno

vei i najveim delom je u dolarima. Nemogunost refinansiranja
tog privatnog duga je bila uzrok ove finansijske krize. Tako da je
veliko poveanje fiskalnog deficita u velikoj meri posledica potrebe
da javni sektor preuzme obaveze privatnog sektora, koji nije mogao
da ih ispunjava. U tome je, takoe, razlika izmeu Grke i Amerike.
Grki su dugovi u evrima, ali u evro zoni ne postoji jedinstvena
fiskalna politika ne postoji evro poreski obveznik, ve samo
grki, nemaki i tako dalje. U Americi postoji ameriki poreski
obveznik i na njega padaju dolarski dugovi privatnog sektora, bar
oni koji ne mogu da se zanemare ako se ne eli pad u depresiju uz
masovnu nezaposlenost. Tako da Americi nije potreban program
prilagoavanja Meunarodnog monetarnog fonda, a Grkoj jeste.
ta, da ponovim pitanje, od ovoga nije bilo poznato makroekonomiji?
Na teorijskom nivou, iznose se dve osnovne primedbe. Jedna je
da standardni neoklasini ili neokejnzijanski modeli, za razliku od
austrijskih i starijih kejnzijanskih modela, ne vode dovoljno, ili ne
vode uopte, rauna o finansijskoj nestabilnosti, dakle ne sadre
finansijski sektor sa inherentnim rizikom finansijske krize. S
obzirom na dugu istoriju finansijskih kriza, koje izbijaju sa nekom
zakonitom neumoljivou, to je svakako ozbiljan nedostatak38.
Drugi znaajan prigovor jeste da se standardni makromodeli
zasnivaju na pretpostavci da je monetarna politika dovoljna da bi
se stabilizovali poslovni ciklusi. Fiskalna politika ne moe da ima
znaajniju ulogu u tome. Ovaj se stav ponekad formulie tako da
poveana javna potronja nema multiplikativni efekat, jer e se
za toliko smanjiti privatna potronja, a moe da ima i negativne
posledice ako se privatna potronja dodatno smanji usled
predvianja da e u budunosti biti poveani porezi da bi se pokrio
poveani javni dug. Oko ovih tvrdnji nema zapravo nekog velikog
38 O istoriji finansijskih kriza vidi C. M. Reihnart, K. S. Rogoff, This Time is Different,
Princeton University Press, 2009.
366
u spoljnoj trgovini manji. Ali, problem je kvalitativno, ako ne

kvantitativno, isti.
neslaganja39. Stav da poveana javna potronja nema pozitivan

efekat ne vai u strogom smislu ako je nezaposlenost velika i ako
su mogunosti monetarne intervencije iscrpljene. No, ako to nije
sluaj, ne bi trebalo oekivati neke velike efekte poveane javne
potronje.
ta dakle ne znamo?
Kao to se vidi, izazovi globalne krize su veliki, ali je teko rei
da se ekonomska nauka suoava sa problemima za koje nije
osposobljena. Da li se ova globalna kriza mogla predvideti, to je drugo
pitanje. Sasvim je izvesno da postojei makroekonomski modeli
nisu osposobljeni da predviaju ovakve krize, to je nesumnjivo
nedostatak. Takoe, finansijska teorija nije osposobljena da
objanjava procese koji udaljavaju cene obveznica od njihovih
fundamentalnih vrednosti. No, ovi su nedostaci poznati od ranije i
oni ukazuju na ono to jo uvek ne znamo.
Ovo je vano razumeti, zato to e svakako biti uinjen politiki
napor da se pojaa regulacija finansijskih trita i da se privredna
politika osloni na makroekonomske modele koji e vie voditi rauna
o poslovnim ciklusima i nestabilnostima razne vrste, a posebno
onima koji vode krizi kursa, privatnog sektora ili fiskalnim krizama.
O krizama kursa se zna dovoljno, a isto vai i za fiskalne krize. Ali
o problemima sa odrivou privatnog duga i uopte o masovnim
bankrotstvima, ne znamo dovoljno da bismo sa izvesnou mogli
da preporuimo kako bi trebalo da izgleda novi sistem regulacije
svetske privrede, pa ni nacionalnih ili takvih privreda kao to je
ona Evropske unije. to otvara mogunost da se naprave ozbiljne
sistemske greke. Takvih je greaka bilo u prolosti, kada je re o
sistemskim reformama posebno, kao to znaju svi koji su iskusili
jednu ili drugu vrstu dravne privrede.
39 O tome vidi M. Woodford, Simple Analytics of the Government Expenditure
Multiplier, NBER Working Paper 15714 (2010).
367
Peanik.net, 28.03.2010.
Ostavka guvernera
Ako pogledamo unazad, ovo nije iznenaujue. Razumevanje toga
to se dogodilo pomoi e nam da shvatimo kako se u Srbiji donose
odluke i koje su njihove trajne karakteristike. Najoiglednija je
bila ta to je guverner od poslednje depresijacije valute bio izloen
konstantnim i prilino estokim napadima. Vlada i predstavnici
poslovnog sektora bili su besni, jer centralna banka nije snanijim
intervencijama odravala stabilan kurs dinara na svetskoj berzi
valuta. ak je i relativno mala depresijacija od oko 6 do 7%
poremetila likvidnost velikih kompanija u poslovnom sektoru. To
otkriva veliki problem ove privrede: slab bilans korporacija. One
imaju problem sa likvidnou, a moda i solventnou.
Paljivija analiza pokazuje da je monetarna politika oigledno
prouzrokovala probleme u odnosu privrednika i vlasti. Oslanjanje
40 Imam lini razlog da navodim misli i teorije Samjuelsona, koji je umro u decembru
prole godine.
368
Ono to uliva nadu da se nee napraviti neke velike greke jeste

saznanje da je tano Samjuelsonovo zapaanje da je jedno znati cilj,
a drugo kako doi do njega40, a jo vie kafkijansko zapaanje da je
interes za gladovanjem znaajno smanjen. Zemlje koje se esto navode
kao budui motori svetskog rasta i budue velike ekonomske sile,
komercijalnije su i u veoj meri kapitalistike od zapadnih demokratija.
Tako da bi politika stabilnost na zapadu i interes da se ouva privredni
rast u zemljama u razvoju trebalo da budu dovoljno osiguranje da se
nee teiti nekom revolucionarnom izlasku iz ove globalne krize. ini
se da bar znamo da se na taj nain stvaraju, a ne reavaju problemi.
na dirigovani kurs i na snane intervencije centralne banke pokazuje

uverenje vlade i vodeih preduzetnika da se kursni rizik mora
nacionalizovati i da taj rizik treba da preuzmu poreski obveznici.
To se odvija na dva naina kroz ubrzavanje inflacije i poveanje
javnog duga. Inflacija je potrebna, jer su sadanji poreski prihodi
nedovoljni. Zapravo, oni su na poetku godine razoaravajue niski.
Uz to, od vlade se oekuje da se zadui i subvencionie poslovni
sektor. U sadanjim deflatornim uslovima, depresijacija ne utie
mnogo na rast cena, ali zato poskupljuju zaduenja. Stoga se suava
prostor za pomo poreskih obveznika posustalom korporativnom
sektoru. Zbog toga je prisni odnos preduzetnitva i politike u krizi.
Meutim, na sutinskom nivou, zategnuti odnos vlade i centralne
banke jeste posledica razliitih mera koje se u Srbiji smatraju
normalnim: fiskalna politika, koju treba shvatiti kao istu politiku,
dominira nad monetarnom politikom. Guverner treba da razmilja
o politici samo pred reizbor, a stranke u vladajuoj koaliciji moraju
da misle o rejtingu sve vreme. Novac im je potreban za kupovinu
glasova i podrke. Ali nezavisna monetarna institucija spreava
politiku raspodelu novca i subvencija i kontrolu cena, zato to
bi se to odrazilo na kurs, ukoliko centralna banka ne eli da troi
devizne rezerve.
Dakle, iz ove perspektive, guverner je morao da ode jer je poeo
da ispoljava znake nezavisnosti. To ne treba pojednostavljivati.
Guverner nije imao mnogo izbora; morao je da zauzme vrst stav,
jer bi u suprotnom rizikovao da potpuno izgubi kredibilitet. Uzrok
toga je relevantan jer otkriva stanje srpske privrede. Depresijacija
valute je posledica smanjenog dotoka deviza novac odlazi iz
Srbije. Guverner je mogao da potroi devizne rezerve i da uvede
dravu u jo dublju krizu. To ne bi bila naroito blistava stavka u
njegovoj biografiji. Zato je odluio da se povue.
Naravno, svi ovi problemi i nain rada saekae i novog guvernera.
On e po svoj prilici u poetku podravati vladine mere. Zatim e,
369
CorD Magazine, april 2010.

Preveli sa engleskog Ivica Pavlovi i Sonja Muicki
Lov na uzroke
No causes in, no causes out.
Nancy Cartwright
Videvi sa kakvom se lakoom izvlae zakljuci iz kretanja na
berzama i posebno iz promene kursa, ranije dolara, sada evra, setio
sam se knjige Nensi Kartrajt o lovu na uzroke i o njihovoj upotrebi41.
Mnogo toga u njenoj kritici kauzalne analize u drutvenim
naukama nije tano, ali je na mestu poziv na oprez kada je re
o lakoi sa kojom se utvruju uzroci i potom upotrebljavaju kao
politika sredstva. Ima moda smisla na nekoliko primera videti o
emu je re.
itam kako neko objanjava ta se dogaalo sa evrom u petak
(21. maja) popodne. Poveao je vrednost u odnosu na dolar za
neto manje od dva odsto, jer su, sledi objanjenje, oni koji su ga
prodavali prethodnih dana ocenili da bi lako moglo da se dogodi
da su se preraunali i da bi stoga bilo bolje da imaju vie evra. Pa
41 Naslov je delimino preuzet od N. Cartwright, Hunting Causes and Using Them.
Cambridge University Press, 2007. Moto je opet naslov glave iz njene knjige Natures
Capacities and Their Measurment, Oxford University Press, 1989.
370
kako nas ui istorija, pred njim biti dve mogunosti: da radi na

potpunom unitenju kredibiliteta centralne banke ili da manje-vie
dobrovoljno podnese ostavku. Sadanji guverner je izabrao ovo
drugo, kao i mnogi pre njega.
slede razlozi: jer je ameriki senat usvojio zakon o finansijskim

tritima; jer je nemaki parlament usvojio paket pomoi Grkoj;
jer je Evropska centralna banka kupila evro obveznice (kasnije
su dodata oekivanja o politici kineske vlade). Kako smo ulovili
te uzroke? Ovo pitanje nije lieno smisla iz sledeeg razloga:
ekonomska teorija i ekonomska istraivanja su saglasni da je ili
nemogue da predvidimo ili da bar za sada ne znamo kako da
predviamo uzroke kratkoronih kretanja kurseva42.
Moe da se kae da ne znamo da predviamo, ali znamo da
objanjavamo. Znai, ne moemo da znamo, recimo, da e odluka
nemakog parlamenta dovesti do rasta evra, ali moemo da znamo,
post factum, da je upravo ta odluka uzrokovala rast evra. Ovo je
neubedljivo, jer se pretpostavlja da znamo da bi evro izgubio na
vrednosti da odluka nije doneta. A to, jasno je, ne moemo da
znamo na osnovu onoga to se u stvari dogodilo.
Stvari stoje jo gore, na alost. Zato to ne moemo da znamo da bi
odluka koja nije doneta dovela do suprotnih posledica od onih do
kojih je zapravo dolo ne moemo ni da znamo da je uzrok jedna ili
druga ak veoma bliska, vremenska ili bilo kakva druga, povezanost
nekih dogaaja, recimo pojedinih politikih odluka i kretanja na
tritu stranim novcem ili na berzama uopte, sa posledicama koje
objanjavamo, ma koliko nam ta uzronoposledina veza bola oi.
Ovo se ne odnosi samo na predvianja ili objanjavanja kratkoronih promena na finansijskim tritima. Uopteno reeno, lov na
uzroke stavlja na probu kako ono to se tvrdi, tako i pretpostavke na
kojima se oekivanja ili objanjenja zasnivaju. To je, mislim, smisao
izreke koju sam stavio za moto: da biste ulovili uzrok, morate
ga ve imati u ruci, dodue u teoriji. Kada je re o kratkoronim
kretanjima kurseva i cena na finansijskom tritu uopte, teorija
o efikasnosti finansijskih trita upravo tvrdi da su kratkorona
42 Videti primera radi skoranji rad K. Rogoff, V. Stavrakeva The Continuing Puzzle
of Short Horizon Exchange Rate Forecasting, NBER Working Paper 14071, 2008.
371
U tom smislu, kada kaemo da je trite ocenilo jednu ili drugu

politiku meru, pozitivno ili negativno, to pretpostavlja da znamo
ono to, ako je verovati teoriji o efikasnosti finansijskih trita,
znamo da ne znamo. Ono to znamo jeste da su oni koji su se
kladili na jedan ishod proli bolje ili gore od onih koji su se kladili
na suprotni ishod, to se iskazuje, zajedno sa mnogim drugim
klaenjima, kao promena u prosenoj vrednosti itavog trita.
Uzmimo drugi primer. Tajler Kauen, inae izuzetan ekonomist i
politiki filozof, pie u Njujork tajmsu da grku krizu valja objasniti,
bar delimino, ravom poslovnom klimom koja vlada u toj zemlji.
On navodi podatak da se Grka nalazi na 109. mestu na indeksu
Svetske banke o poslovnoj klimi, odmah iza Egipta, Etiopije i
Libana. Pa on dovodi u pitanje podatke o razvijenosti ili bogatstvu
Grke. Zato? Pa zato to ako Grka ima tako ravu poslovnu klimu,
a znatno je razvijenija od zemalja koje imaju bolju poslovnu klimu,
po ovom izvoru bar, to bi trebalo da znai da poslovna klima nije
vana za razvoj jedne zemlje. Uz to, budui da se poslovna klima
u Grkoj nije dramatino pogorala, teko je u njoj videti uzrok
trenutne fiskalne i finansijske krize. Tako da ako verujete da je
poslovna klima znaajna za privredni napredak, moete da ponete
da sumnjate u podatke o razvijenosti Grke, jer bi ona svakako
trebalo da bude znatno nerazvijenija kada ima tako rave uslove
za poslovanje. Druga mogunost, naravno, jeste da razmislite da li
je indeks Svetske banke valjan. Isto vai za baltike zemlje koje su
se veoma visoko rangirale na indeksima konkurentnosti i poslovne
klime, da bi se sada suoile sa veoma dubokom recesijom.
372
kretanja nepredvidiva. Sve to to se moe proitati u novinama kao

objanjenje kretanja kurseva, na primer, samo je racionalizacija
razliitih strategija trgovanja. U tom smislu, re je o kladionici
ima isto toliko smisla predviati i objanjavati kratkorona kretanja
kurseva kao i objanjavati ishod na jednoj ili drugoj vrsti kladionica.
Ovo se moe izraziti drugaije: ako bismo znali uzroke kratkoronih
kretanja cena, zaradili bismo sav novac kojim se trguje.
Ovo je takoe dobar primer za objanjenja koja fiskalne probleme

evropskih zemalja objanjavaju ravom fiskalnom politikom. U
stvari, nema neke oigledne korelacije izmeu fiskalne politike
i trenutne fiskalne krize. Dobar primer je Irska. Pre izbijanja
krize, Irska je imale veoma mali javni dug (25% bruto domaeg
proizvoda), to je delimino bilo posledica niskih fiskalnih deficita
u duem vremenskom periodu. Moe se raspravljati o tome da li
su bili potrebni fiskalni suficiti, dakle da je trebalo javni dug svesti
na nulu, ali to je nezavisna tema. Posle izbijanja krize, fiskalni je
deficit znaajno povean, jer je privreda ula u recesiju. Trenutna su
predvianja Evrostata (Evropske statistike agencije) da e krajem
sledee godine irski javni dug doi na nivo od oko 87 odsto bruto
domaeg proizvoda. ta je ovde uzrok, a ta posledica? Jasno je da
rava fiskalna politika nije uzrok krize (o poslovnoj klimi i da ne
govorimo), pa tako ni pogoranja fiskalnih izgleda. Visina fiskalnog
deficita posle krize bi mogla da bude, jer se javni dug gomila preko
fiskalnih deficita, ali to nije tako oigledno kao to izgleda.
Zato? Ovde ima smisla povezati objanjenja o kretanjima na
tritima i politiku preporuku da se smanjuje fiskalni deficit kako
ne bi rastao javni dug. Naime, kada je usvojen plan o stabilizaciji
evro zone (fond od 750 milijardi evra EU i MMF para), berze su
porasle i objanjenje je bilo da je to zato to je plan ubedljiv. Posle su
berze pale, a i evro je gubio na vrednosti, a jedno objanjenje je bilo
da je plan neubedljiv jer e grki javni dug biti vei posle smanjenja
javne potronje nego to bi inae bio, jer e recesija biti dublja. Iz
ovoga se moe zakljuiti da nije jasno da se fiskalnom politikom
moe mnogo uticati na nivo javnog duga u vreme posle krize. I
zaista, jedna bojazan grkih kreditora, mislim opravdana, jeste da
ako se zahteva veoma snano smanjenje javnih rashoda da e doi
do bankrotstava javnih finansija, a ne do njihovog ozdravljenja.
Da zavrim sa jo jednim primerom koji ukazuje na znaaj lova na
uzroke za njihovu upotrebu (druga tema knjige Nensi Kartrajt)43.
43 Vie o tome V. Gligorov, Causes and Counterfactuals: Simple Ideas, wiiw
discussion paper, 2009.
373
Meutim, politike preporuke nemaju mnogo smisla ukoliko ne

postoji uzronoposledina veza izmeu politikih sredstava i ciljeva.
tavie, uvena Lukasova kritika46 u osnovi je shvatanja da je takvu
kauzalnu vezu teko ustanoviti, iz ega je kasnije sledila preporuka
da je vanije pridravati se pravila od oslanjanja na promene u
privrednoj politici. No, ako se ve zagovara neka politika mera,
ona mora da bude takva da moe da uzrokuje odreene posledice.
Uz to, nije dovoljno da ta uzronoposledina veza postoji u teoriji ili
u modelu, ve bi morala da vai empirijski. Teorijski model je kao
misaoni eksperiment: mi kontroliemo promene i kanale kojima one
utiu na ishode. Politika se, meutim, ne odvija u eksperimentalnim
uslovima47. Usled toga, moramo ustanoviti empirijsku uzronost
tamo gde nam teorija kae da bi trebalo da je bude, pa da onda
moemo uzroke da koristimo, da njima manipuliemo, kako bismo
dobili eljene posledice. U raspravama o tome ta bi trebalo initi
kako bi se reio jedan ili drugi problem koji je nametnula kriza,
veoma je teko ustanoviti na koji se tano uzronoposledini
mehanizam rauna kada se predlau alternativne mere delovanja.
44 Videti o tome IMF, World Economic Report, April 2010.
45 Growth in a Time of Debt, NBER Working Paper 15639, 2010.
46 R. E. Lucas, Jr, Econometric Policy Evaluation: A Critique, Carnegie-Rochester Conference Series on Public Policy, http://www.sciencedirect.com/science/
journal/01672231, (1976): 19-46.
47 O tome, bar kada je re o makroekonomiji, vidi C. Sims, But Economics Is Not an
Experimental Science, Journal of Economic Perspectives 24 (2010): 5968.
374
Naime, politike se preporuke veoma esto zasnivaju na poreenjima

(setimo se sugestija da bi Srbija trebalo da bude kao Irska ili kao
Estonija ili kao vedska ili kao Amerika) ili, u boljoj verziji, na
nekoj, slabijoj ili jaoj, meri asocijacije eljenog cilja i dostupnog
sredstva. Recimo, preporuuje se, na osnovu iskustva velikog broja
zemalja, da je za srednje razvijene zemlje dobro da imaju javni dug
nii od 40 odsto bruto domaeg proizvoda, a za razvijene zemlje
da on ne prelazi 60 odsto44. Veoma uticajna empirijska analiza
Karmen Rajnhart i Keneta Rogofa, opet, ukazuje na pravilnost da
se stopa privrednog rasta smanjuje poto javni dug pree 90 odsto
bruto domaeg proizvoda, pa bi to, dakle, trebalo izbegavati45.
Uzmimo ponovo primer fiskalne politike. ta je uopte fiskalni

deficit i, posledino, javni dug? To je zaduenje graana,
domainstava, posredstvom drave. Zato se oni zaduuju preko
drave, a ne privatno? Ostavimo po strani uobiajene razloge
(jeftinije je, a pomae i demokratija), jer nas zanima fiskalna politika
u vreme krize. Osnovni razlog jeste da se smanjuju mogunosti
privatnog zaduivanja ili ona znaajno poskupljuju. Usled toga
centralne banke smanjuju kamate, to se moe posmatrati kao
posredna fiskalna mera, jer javno zaduivanje ini jeftinijim. No,
pored toga, fiskalni deficit je zamena za poresko optereenje.
Ako domainstva i inae ne mogu da refinansiraju svoje obaveze,
moraju da vraaju kredite, pa bi poveanje poreza da bi se platile
javne obaveze dodatno opteretilo budete domainstava. Pa je
fiskalni deficit jedan nain da ne doe do masovnog bankrotstva
domainstava.
Ponekad se analiza uzroka brka sa pripisivanjem odgovornosti.
Kae se da su drava ili domainstva troili koliko su troili, pa sada
nema druge nego da tede i finansiraju dugove. Pitanje koje je od
interesa za ekonomsku nauku i drutvene nauke uopte jeste zato
je potronja bila toliko velika? Ili, drugaije reeno, zato su se
domainstva toliko zaduivala, privatno i javno, ako su znala da je
to neodrivo, da te dugove nee moi da vrate? Odgovor nije da su
bili neodgovorni. Mnogi bi ljudi bili radi da budu neodgovorni, ali
ne mogu. Veoma je mali broj siromanih ljudi koji imaju priliku da
bude neodgovorni. Objanjenje sa pozivanjem na neodgovornost
je isto kao i suprotno da je finansijska kriza posledica pohlepnosti
pekulanata i ostalih finansijskih trgovaca.
Meutim, da bismo ulovili uzrok, trebalo bi da utvrdimo ne samo
motivaciju, ve i izvodljivost, recimo, zaduivanja, privatnog ili
javnog. Moe biti politiki poeljno, recimo iz izbornih razloga,
da se neka vlada zadui, kao to moe da izgleda da se banke ne
suoavaju sa ozbiljnim rizicima ako tu vladu kreditiraju, jer drava
uvek moe da se osloni na prislu i da povea poreze, ako nikako
375
Da bi se uhvatili uzroci, potrebna je teorija o poremeenosti

relativnih cena (kursa, kamata, cene rada) i empirijski nalaz o
posledicama po bilanse domainstava, banaka, preduzea i javnog
sektora. Ukoliko je poremeenost strukturna, potrebne su reforme
odgovarajuih trita proizvoda, rada, kapitala, novca, spoljne
trgovine. Ukoliko je re o pogrenoj privrednoj politici, potrebne su
politike promene politike kursa ili monetarne politike pre svega,
jer one neposredno utiu na relativne cene, ali i fiskalne politike
(sistema oporezivanja i strukture javnih rashoda) i svih njenih
supstituta (pre svega sistem regulacije privrednih aktivnosti). O
tome je sada re u Evropskoj uniji i u zoni evra, ali, kao to se moe
videti, i u Americi i u globalnoj privredi. Nita se ni o uzrocima, a
ni o izgledima ne moe saznati tumaenjem kratkoronih trinih
kretanja, kao to se nita ne moe popraviti manupulacijom onog
sredstva koje je neposredno dostupno, recimo fiskalnim deficitom.
Jer niti se moe nai neki dublji smisao u kratkoronim berzanskim
fluktucijama niti je fiskalna politika sredstvo za stabilizaciju
trita.
Dakle, da bi se neka politika preporuila, najpre mora da bude
efikasna u teoriji, jer je u stanju da ulovi uzroke, pa onda moda i
u praksi, ako se uzroci mogu politiki upotrebiti.
Peanik.net, 25.05.2010.
376
drugaije preko inflacije, pa da te dugove vrati ali jasno je da to nije

izvodljivo, jer e domainstva da bankrotiraju ili e i preduzetnici
i zaposleni izgubiti interes da rade i zarauju. To, dakle, ne mogu
da budu objanjenja politikih ponaanja, privredne nestabilnosti
i, konano, kriza.
Rusija i modernizacija
Nova ruska spoljna politika, kako se u komentarima naslovljava
dokument ruskog ministarstva spoljnih poslova, koji je nedavno
procureo u javnost, zapravo predstavlja odgovor na pitanje o tome
kako bi spoljna politika mogla da pomogne modernizaciju ruske
privrede. Ostali ciljevi ruske spoljne politike se tretiraju samo
posredno. Ovo je znaajno, jer je doskora pristup bio obrnut:
razvoj, pre svega privredni, posmatran je kao sredstvo ostvarivanja
spoljnopolitikih ciljeva. Koliko je ova promena pristupa
postojana, ostaje da se vidi. Da bi mogla da bude dalekosena, to
je nesporno.
ta je odgovor na tako postavljeno pitanje? Ovde je vaan kontekst.
Mada se dosta govori o finansijskoj krizi u Americi i Evropi, kljuno
saznanje kojim se ovaj dokument inspirie jeste ranjivost ruske
privrede na nepovoljna privredna kretanja u svetu. Ona se pre
svega ogleda u zavisnosti od prirodnih resursa usled nerazvijenosti
u svemu drugome u znanju, tehnologiji, infrastrukturi,
institucijama u zaostajanju u svemu to je moderno, jednostavno
reeno. To se ve pretpostavlja postavljenim pitanjem, tako da je
odgovor predvidiv: osavremenjivanje Rusije moe da doe samo
uvozom modernosti iz Amerike i Evropske unije. Potrebna je,
dakle, spoljna politika, zapravo politika odnosa sa Amerikom i
Evropskom unijom, koja omoguava i strana ulaganja i uvoz svega
modernog, od tehnologije do institucija.
Ovaj zadatak spoljne politike ne moe se postii ni hladnim ratom
niti bilo kojim drugim vidom konfrontacije ili sukobljavanja. Usled
toga, ton ovoga dokumenta je diplomatski, dakle pragmatian i
usklaen sa pretpostavkom da se zadati cilj, modernizacija, ne moe
postii politikom sile i moi ve uobiajenim sredstvima privredne
i svake druge saradnje. Upravo je to i palo u oi komentatorima, jer
u samom sadraju nema mnogo toga novog.
377
Drugi ton je podseao na politiku konfrontacije iz vremena

Sovjetskog saveza. Privredni resursi, pre svega izvori energije, e
se razvijati kako bi se postigle odgovarajue politike prednosti.
Dosta pristalica je imala i zamisao da se monopol na, recimo,
snabdevanje naftom i gasom moe iskoristiti kako bi se postigle
odgovarajue politike prednosti. Dovoljno je, moglo se proitati,
uceniti neku zemlju prekidom dotoka gasa, recimo, i mogu se
dobiti svi mogui politiki ustupci. Ovaj se dokument dosta bavi
energetskom politikom, jer nekih drugih znaajnih komparativnih
prednosti Rusija i nema, ali se istiu privredni interesi, a ne politiki
ciljevi. To je jedino realistino. Nema mnogo smisla raditi na tome
da bi se stekao monopol, pa ga onda ne koristiti da bi se obezbedili
odgovarajui komercijalni ciljevi, ve ga rizikovati zarad politikih
ciljeva.
Ova dva tipa otpora modernizaciji odsutna su iz ovog dokumenta.
Ne tei se ni politici izolacije i oslanjanja na sopstvene snage, da se
tako izrazim. Istorijski posmatrano, to je bio nain da se obezbedi
unutranja politika stabilnost, a i da se uvrsti autoritarni,
militarizovani i policijski reim. Otvaranje prema zapadu, opet,
tradicionalno je znailo da se trai oslonac u liberalizaciji i
demokratizaciji. Nije mogue modernizovati se uz saradnju
378
Zato su promenjeni metodologija i diplomatski ton znaajni? Zato

to je doskora retorika bila drugaija. Istorijski kontekst, opet,
moe biti koristan da bi se to videlo. Tonovi koji su se doskora uli
podseali su na otpore modernizaciji koji imaju duboke istorijske
korene. Jedan jeste da je Rusija drugaija, da nije tek jedna drava
meu drugim dravama, jedna zemlja meu zemljama ve da
ima posebnu misiju, da je pozvana da spasi svet, ako niim drugim
onda upravo svojom izuzetnou. Nema mnogo smisla navoditi sve
teorije koje su u tu svrhu razvijane, jer toga nikada nije nedostajalo.
Dovoljno je samo pomenuti ideje o suverenoj demokratiji,
postdemokratskom reimu, postliberalnoj ideologiji i o, naravno,
moralnoj superiornosti, posebno u odnosu na trulu Evropu.
Evrope i Amerike, a individualne slobode i demokratske ustanove

zaustaviti na granici. Tako da e se politika meunarodne saradnje
suoiti sa unutranjim promenama, kao i uvek do sada. Uspesi
kako u modernizaciji tako i u demokratizaciji su do sada bili uvek
ogranieni i nisu bili ireverzibilni, tako da ostaje da se vidi ta je od
toga realistino danas.
Ton ovoga dokumenta e svakako iznenaditi zagovornike ruske
spoljne politike, koji su oekivali obnavljanje bilo bipolarnog odnosa
snaga, bilo bar stvaranje svetske antiamerike koalicije. Rusija koja
eli da se modernizuje mora da sarauje sa Amerikom i Evropom.
Inae e reforme proi kao i uvek do sada, a posebno onako
katastrofalno kao u dvadesetom veku. Ovaj dokument, dodue
i zato to odgovara na pitanje koje je upravo tako i postavljeno,
stavlja dravne interese iznad imperijalnih, to je svakako novina.
Ne polae se mnogo na ideologiju ili na kulturne bliskosti, ve
uglavnom na komercijalne interese.
U ovom kontekstu e biti zanimljivo videti kako e se prilagoavati
zagovornici spoljne politike Srbije zasnovane na duhovnom
jedinstvu sa Rusijom. U ovom se dokumentu ne razmatraju
strateka pitanja ruske bezbednosti. No, posredno se kae da
je modernizacija vanija za bezbednost Rusije od podsticanja
lokalnih sukoba ili nestabilnosti. Kako e taj pristup, ako se zaista
usvoji, izai na kraj sa izazovima ruskoj bezbednosti, ostaje da se
vidi. U srpskoj javnosti obino se vidi da je Rusija velika zemlja,
ali se ne zapaa da uz tu veliinu idu i problemi sa spoljanjom,
ali i unutranjom bezbednou. Veliina i geografski poloaj
zemlje znae da se ne mogu izbei prisustvo, pa i obaveze, u svim
znaajnim svetskim problemima bezbednosti. Posebnost ruske
spoljne politike je uvek bio upravo taj nesklad izmeu unutranje
zaostalosti i svetske odgovornosti. Modernizacija bi reila prvo,
ali potreba, koja se tek ponekad vidi, da se spoljna politika
konano zasnuje na saradnji i realnim intresima je posledica
ovoga drugoga. Veoma esto su ruske vlasti previale taj nesklad
379
Nova ruska spoljna politika je realistinija, mada nudi vie pitanja

nego odgovora. Jasno je, meutim, da se ogranieni ruski resursi
nee troiti da bi se ostvarivali tui interesi. Pitanje je moe li Rusija
da se modernizuje da bi ostvarila svoje interese i nije retoriko.
Peanik.net, 31.05.2010.
Druga tranzicija
Pre nekoliko godina sam napisao rad pod naslovom Druga tranzicija,
ija je osnovna tvrdnja bila da e balkanskim privredama biti
potrebna tranzicija posle tranzicije. U meuvremenu je konjuktura
u svetu i Evropi bila takva da je poelo da izgleda da to moda nee
biti potrebno ako ta konjuktura potraje. Postojala je mogunost da
privreda evolutivno izmeni strukturu i institucije. Ukoliko zagovarate
reforme, a ne postoji politika volja da se one izvre, mogunost koja
preostaje je prilagoavanje na spoljanje podsticaje. Tako je, recimo,
na optim izborima 2007. godine dominirala tema boljeg ivota,
a 2008. tema socijalne pravde. Politike partije su se nadmetale u
obeanjima konkretnih mera preraspodele privrednog napretka,
dok su teme strukturnih i institucionalnih reformi gotovo potpuno
nestale.
Kada je u drugoj polovini 2008. postalo jasno da su se spoljanje
okolnosti promenile, postepeno, naalost veoma postepeno, postajalo
je jasno da su reforme neophodne, ali to nije dovelo do narastanja
380
izmeu zaostalosti i odgovornosti, te su, kako se vidi kod Tolstoja,

iz toga crpele nerealne ambicije. to je znalo da zanese sledbenike
politike duhovnog jedinstva.
politike volje da se one zaista i osmisle i sprovedu. Za partije na

vlasti je to oigledno rizino, a opozicione partije ili nemaju nikakvu
reformsku viziju ili raunaju da e ih rast nezadovoljstva dovesti
na vlast, pa ne moraju nita da ponude glasaima. Tako da se nada
polae u unutranju evoluciju privrede uz diskrecionu asistenciju
jednog, drugog ili treeg ministarstva, a moda i centralne banke,
uz pomo prijatelja u inostranstvu (dravnih, meunarodnih,
poslovnih).
Koje izglede nudi ta strategija? Mada je proteklo vreme kratko, pa
je oslanjanje na tekue podatke nepouzdano, na osnovu poslednjih
godinu dana, od trenutka kada je dolo do kakve-takve stabilizacije
privrednih prilika, moe da se oceni sa im se u ovom asu rauna.
Ova se ocena zasniva na predlozima reformi koji se iznose i na
podacima o kratkoronim privrednim kretanjima.
Kada je re o predlozima reformi, njih je dve vrste iz vlade i izvan
nje. Ako se izostave sitne popravke i velika obeanja, iz vlade je
do sada iziao samo predlog poreske reforme, koji nema gotovo
nikakve izglede da se usvoji, a nekmoli sprovede, prvenstveno iz
politikih razloga. Ovo i zato to je predlog suvie politian, da se
tako izrazim. Rauna se da poreska reforma moda moe da proe
ako ne zadire suvie u strukturu javnih rashoda, usled ega se uz
predlog smanjenja poreza i doprinosa na rad, to ima ogranienu
popularnost, predlae poveanje poreza na dodatnu vrednost, to
je veoma nepopularno. Drugih vladinih predloga reformi nema.
Opozicija i privrednici predlau jednu ili drugu vrstu dravne
intervencije, tako da su ti predlozi pretrpani ciljevima, ali je
uglavnom nemogue nai odgovor na pitanje kako doi do sredstava
da se oni finansiraju? Neki bacaju pogled prema Rusiji, drugi prema
centralnoj banci, usled ega deluju sasvim nerealistino.
ta, opet, sugeriu privredna kretanja? Ako se po jutru dan poznaje,
privreda se nalazi na putu veoma spore i dugorone druge
tranzicije. Njih je bilo i u naprednijim zemljama u tranziciji,
381
Ovaj, dakle, pristup skromnih i neostvarivih reformi uz sporu

evolutivnu promenu privredne strukture vodi zakljuku o duem
periodu privredne stagnacije. Socijalne i politike posledice takve
druge tranzicije je teko predvideti. Ono to je izvesno jeste da e
trokovi ovakve oportunistike politike biti veliki.
Integralna verzija teksta objavljenog u Blicu
Peanik.net, 03.07.2010.
ta kau cifre
I used to care, but things have changed.
Bob Dylan
Iz vlade se uje da podaci o tekuim privrednim kretanjima
ukazuju na to da se privreda prilagoava na ono to se zove novi
model rasta. Istie se pre svega rast izvoza, uz rast industrijske
proizvodnje, i smanjenje ili stagnacija potronje privatne i javne.
Vidi li se to u kratkoronim podacima?
382
a prisutne su i u drugim zaostalijim zemljama u tranziciji, ali

uglavnom uz strategije reformi (koliko e se one moi sprovesti,
ostaje da se vidi). Strategija je da se privredni oporavak obezbedi
razvojem izvozne privrede, dakle da se sporije oporavljaju usluge,
a bre industrija, uz usporeni rast, ili ak pad, potronje, poveanje
nezaposlenosti i, to je nada, uz poveanje investicija iz domae
tednje. Tome bi trebalo da pomogne depresijacija kursa. Do sada
se moe jedino zapaziti oporavak izvoza, ali uglavnom na osnovu
postojeih kapaciteta. Ulaganja nema, i zapravo njihov pad se
nastavlja.
Moglo bi da se odgovori da to nisu podaci pogodni za takve

interpretacije, i to bi bilo tano. ta se, dakle, moe videti u
mesenim i kvartalnim indikatorima privrednih kretanja? Uzmimo
industrijsku proizvodnju. Ona je znaajno ispod nivoa iz 2008. i
podaci za prvih pet meseci ove godine, rast od oko 5,5% u odnosu
na isti period prole godine, ukazuju na blagi oporavak, ali e
biti potrebno jo vremena (moda par godina) da bi se dolo do
nivoa od pre dve godine. Uz to valja imati u vidu i da je pre dve
godine industrijska proizvodnja bila veoma mala, kako god da se
iskazuje.
Slino je sa izvozom. U prvih pet meseci ove godine rast izvoza iznosi
oko 18% u odnosu na isti period prole godine, ali je to neto manje od
90% izvoza u istom periodu 2008. godine. To je postignuto uz veliku
devalvaciju dinara, od vie od 25% (zavisi od toga koji se nivoi porede)
u odnosu na evro, a to znai u odnosu na sve znaajnije kupce srpskog
izvoza, budui da i oni u susedstvu uglavnom imaju fiksne kurseve
sa evrom, kada ve ne koriste evro kao zvanini novac. Pri tom, valja
imati u vidu da je pre krize rast izvoza bio bri nego ove godine. Uz
neprestanu depresijaciju dinara, izvoz e se u dogledno vreme oporaviti
tako da dostigne nivo iz 2008, kada je bio izuzetno mali kako god da
se meri.
Ovde moda ima smisla komentarisati izjave kako je znaajno
poveana pokrivenost uvoza izvozom na oko 56%, dok je u prvih
pet meseci 2008. pokrivenost bila oko 46%. To je, naravno, pre
svega, posledica znaajnog smanjenja uvoza, koji je ove godine
negde oko 75% uvoza u istom periodu 2008. to je uvod u sledeu
temu potronja. Jasno je da je njen pad veliki, ali se ne ogleda samo
u padu uvoza ve i u padu domae tranje. Neposredni podaci nisu
dostupni, jer statistika jo uvek ne iskazuje bruto domai proizvod
sa strane tranje, ali podaci o trgovini na malo, koja se i dalje
smanjuje, ukazuju na negativna kretanja. Takoe, ako se uzme u
obzir znaajan pozitivan doprinos spoljnotrgovinskih kretanja na
rast bruto domaeg proizvoda, koji je u prvom kvartalu 2010. iznosio
383
ta se iz ovoga moe zakljuiti? Jednostavno reeno, oporavak

industrijske proizvodnje i izvoza do nivoa od pre dve godine
e potrajati, verovatno jo par godina, i to uz snanu podrku
devalvacije dinara i deflacije potronje. Potom e privredni rast
preteno zavisiti od kretanja tranje na stranim tritima i od
poveanja ulaganja. Ovo prvo e biti relativno sporo, kako sada
stoje stvari, u neposrednom susedstvu, a i u Evropskoj uniji.
Nova trita e biti teko osvojiti, tako da je to neizvesno. to se
tie investicija, one bi trebalo ili da poteknu iz poveane domae
tednje ili iz stranih ulaganja. Koji su izgledi da do toga doe?
Ovo zavisi od stanja u bilansima domainstava, a onda preduzea,
banaka i drave. U krajnjoj instanci, svi drugi bilansi su izvedeni
iz bilansa domainstava (ili pojedinaca). Kako tu stoje stvari?
Uzmimo samo dva skupa podataka: kretanje plata i penzija i
stanje na tritu rada. Kada je re o primanjima (pre svega plate
i penzije), ona su zamrznuta i smanjuju se u realnom iznosu.
Posredan efekat toga jeste usporavanje inflacije. (Ovde ima smisla,
uz put, ukazati na to da je deflacija primanja ono to je usporilo
inflaciju, a ne monetarna politika, koja u stvari nikada nije bila
u stanju da stabilizuje cene. No to je nezavisna tema.) Uz to,
znaajno se smanjuje zaposlenost, koja je i inae bila veoma niska.
Ako se, opet, uporedi stopa zaposlenosti u aprilu 2010. sa onom
u aprilu 2008 (anketa o radnoj snazi se sprovodi u aprilu), ona je
smanjena sa gotovo 45% na jedva neto vie od 38%. To su izuzetno
niske stope zaposlenosti i ogroman pad u samo dve godine (oko 7
procentnih poena). Istovremeno, stopa nezaposlenosti je porasla
sa 13,3% u 2008. na 19,2% u 2010 (dakle oko 6 procentnih poena).
384
0,6% u odnosu na isti kvartal 2009, to znai da su ostali inioci

imali negativan doprinos, dakle i potronja i, to je posebno vano,
ulaganja. Ova poslednja konstatacija se posredno moe izvesti
na osnovu zapaanja da se svi elementi proizvodnje, koji nemaju
negativna kretanja, uglavnom oporavljaju poveanjem uposlenosti
ve postojeih kapaciteta, a ne njihovim proirivanjem.
Ovde valja imati na umu da je re o anketi radne snage, dakle da,

ako je valjano uraena, ona zahvata i sve one koji rade na crno re
je, znai, o stvarnoj zaposlenosti i nezaposlenosti, kao i o stvarnoj
neaktivnosti, koja je ogromna jer je neaktivno (nije ni zaposleno
niti nezaposleno) oko 51% stanovnitva. To su katastrofalni podaci.
Od domainstava koji su u takvom stanju, nije mogue mnogo
oekivati ni kada je re o potronji, a ni kada je re o tednji.
Ovde ima smisla napraviti neku vrstu digresije. Potronja znaajno
zavisi od doznaka iz inostranstva. Veliina tih doznaka nije
poznata sa potrebnom preciznou, ali ona svakako prelazi 10%
bruto domaeg proizvoda, to je verovatno negde oko tri milijarde
evra godinje. To verovatno znai, raun nije jednostavan, da se
vei ukupni dohodak proizvede izvan zemlje nego u zemlji. Budui
da je broj ljudi koji su radili ili rade u inostranstvu znatno manji
od onoga u zemlji, to znai da je produktivnost u zemlji izuzetno
niska. Uz to, iz podataka o doznakama, koje se u najveoj meri
koriste za potronju, moe se zakljuiti da domainstva nemaju
mnogo prostora da tede, budui da im je za potronju potrebno
vie nego to zarade ili primaju po osnovu penzija.
Domainstva, neka naravno, zarauju i dobit, jer poseduju udele
u preduzeima. Kakvo je stanje u bilansima preduzea? Opet
nema podataka, bar meni nisu poznati. No, ako se uzme u obzir
pad proizvodnje i potronje i rast trokova kapitala i kontinuirano
smanjenje zaposlenosti, veoma je verovatno da je taj sektor, uzet u
celini, u gubicima. Oni su, naravno, najvidljiviji u onim granama koje
iskazuju znaajan pad proizvodnje u graevinarstvu i uslugama
(osim finansijskih). Budui da je re o znaajnim stopama pada
proizvodnje, ovi sektori, koji ine najvei deo ukupne proizvodnje,
u velikim su gubicima. Da bi takozvani novi model rasta postao
stvarnost, potrebno je da znaajno poraste industrijska proizvodnja
na raun sektora usluga. Iz ega bi trebalo zakljuiti da e depresivno
stanje u najveem delu proizvodnje potrajati, a to opet znai da se
ne moe oekivati da on generie ni tednju niti investicije.
385
Ostaje, naravno, mogunost poveanja stranih ulaganja. Oslanjanje

na njih, naravno, nije i promena modela rasta. Ova promena strategije
rasta, za koju se kae da je neophodna, podrazumeva poveana
ulaganja iz domae tednje pre svega zato to je finansiranje stranih
obaveza oteano, jer je, kao to je reeno, strani dug narastao,
a priliv stranih sredstava posredstvom izvoza je mali, pa je dalje
zaduivanje u inostranstvu oteano. Strana ulaganja koja bi ila u
izvozni sektor bi bila dobrodola, ali vremena nisu najpogodnija za
to, jer postoje znaajni vikovi kapaciteta, a i tranja na najvanijim
izvoznim tritima se sporo opravlja. Prodaja, na primer, Telekoma
je poeljna iz razloga poveane konkurencije i efikasnosti, ali to
predstavlja poveanje obaveza prema inostranstvu, a ne njihovo
smanjenje. A to vai za sva strana ulaganja.
386
Konano, kako stoje stvari u bankama? One, kako se vidi iz podataka

u nacionalnom raunu za prvi kvartal ove godine, iskazuju rast
dodate vrednosti (znai dohodaka). Meutim, podaci o kvalitetu
njihovih bilansa su veoma ravi jer je procenat nenaplativih kredita
preao 20%. Ukoliko se ta nenaplativa potraivanja moraju otpisati,
to e biti znaajan teret za bankarski kapital. Rast nenaplativih
pozraivanja samo je drugi nain da se kae da su preduzea u
gubicima, a to zajedno znai da su domainstva prezaduena i da
e znaajan deo smanjene potronje morati da ode na razduivanje
domainstava, a ne na poveanje tednje koja bi mogla da se
upotrebi za poveana ulaganja. Uz to, potrebno je uzeti u obzir
injenicu da je najvea zaduenost prema inostranstvu, jer je strani
dug negde oko 75% bruto domaeg proizvoda. Pri tom, ak i ako se
deficit na tekuem raunu smanji na samo oko 2 milijarde evra, to
je za toliko dodatno uveanje stranog duga. Kako je to svakako vie
nego rast bruto domaeg proizvoda, koji e ove godine iskazati rast
od oko 1%, to znai da e se i dalje pogoravati odnos stranog duga
i bruto domaeg proizvoda. Na osnovu ega valja zakljuiti da e se
domainstva razduivati prema inostranstvu ili, drugaije reeno,
da e njihova smanjena potronja i poveana tednja ii na raun
otplate stranog duga, a ne na raun poveanih ulaganja.
Usled toga, strani investitori e i dalje voditi rauna o sposobnosti

privrede da servisira obaveze koje ima prema njima. A ta
sposobnost najvie zavisi od oekivane stope rasta. Ulaganja u
monopolisane ili sektore gde se ostvaruju visoki profiti, kao to su
telekomunikacije, imaju smisla u gotovo svim uslovima, jer je re
o konkurenciji za te profite, a tano tako bi konkurencija i trebalo
da funkcionie. Veliki broj ljudi prigovara daljim privatizacijama
naroito dravnih preduzea jer smatra da nema smisla deliti dobit
sa strancima. U stvari, ako neko preduzee ostvaruje visoke profite,
razumljivo je da e se javiti konkurencija koja e hteti da dobije
pristup tim profitima. To je uloga profita u trinoj privredi. Da
li je re o stranom ili domaem preduzetniku nije znaajno, sve
dok je re o profitabilnom ulaganju. Meutim, ulaganja u nove
proizvode i posebno u one koji su namenjeni za izvoz zavise od
stanja na stranim tritima, a ono e se popravljati samo postepeno,
jer su profiti neizvesni. Pored toga, kod uea u rastu svetske
trgovine, prednost e imati one zemlje koje ve imaju industrijsku
proizvodnju, to se ve moe videti u veoma brzom oporavku
njihove proizvodnje i izvoza. Tako da e proi vreme pre nego to
strani investitori krenu da ulau u nove industrijske kapacitete, a ne
da nude da grade mostove, elektrane ili puteve, gasovode i trguju
naftom. To su sve nove obaveze i novi uvoz, to ne znai da sva ta
ulaganja nisu neophodna, ve da je pitanje kako e se servisirati.
Kakvo je stanje u javnim finansijama, u javnim bilansima? Potronja
kao udeo bruto domaeg proizvoda je, kao to se skoro moglo uti
iz ministarstva finansija, smanjena za gotovo dva procentna poena,
ali su naravno smanjeni i prihodi, to se ogleda u planiranom
fiskalnom deficitu od 4,8% bruto domaeg proizvoda u ovoj godini.
Ovde je potrebno zapaziti da je potronja uglavnom smanjena
zato to su smanjena javna ulaganja i zato to su zamrznute plate
i penzije. Javni su prihodi, opet, smanjeni jer nema privrednog
rasta, a i zato to su smanjeni potronja i dohoci. Oni bi bili i
manji da nema inflatornog finansiranja, iako se ono smanjuje sa
smirivanjem inflacije. Fiskalni, opet, deficit predstavlja dodatno
387
Ovo zavisi, bar delimino, od privredne politike. Ono to se inilo od

poetka krize i ono to se sada predlae uglavnom su kratkorone
mere koje u velikoj meri polaze od postojeeg stanja. To je tako
zbog kvaliteta partija i preduzetnika. Partije nisu reformske ve,
kako se to kae, predatorske, a preduzetnici raunaju sa domaim
i delimino kvazi-domaim tritem u susedstvu, a ne sa tritima
gde je vea konkurencija. Javnost, opet, identifikuje reforme sa
prevarom, a preduzetnitvo sa lopovlukom, a intelektualna javnost
se uglavnom bavi diskreditovanjem liberalnih alternativa. Iz toga
ne mogu da proisteknu ozbiljni programi reformi, koje ne mogu a
da ne budu liberalne: potrebno je znaajno reformisati javni sektor
i znaajno poveati konkurenciju kako bi se javili preduzetnici,
strani i domai, koji bi proizvodili za izvoz koristei znatno
smanjene trokove, kako zbog devalvacije, tako i zbog trokova koje
bi donele reforme. U ovom asu je moda mogue formulisati takvu
strategiju novog modela rasta, ali nema politikih i preduzetnikih
snaga koje bi to podrale. Ne postoje modernizacijske elite, kako se
to nekada govorilo u sociolokoj literaturi.
Konano, sasvim je mogue ponovno okretanje nacionalizmu.
Srbija nema snage da svojim takozvanim nacionalnim interesima
388
zaduivanje domainstava pre svega da bi se popravili bilansi

preduzea i banaka. Ako ljudi ne mogu da se zaduuju, ve upravo
suprotno moraju da se razduuju, zaduivanje drave je nain
da se ovo razduivanje olaka i da se na taj nain spasu i banke i
preduzea. Tako da se ne poveavaju porezi i druga davanja, ve se
drava zaduuje kako privreda ne bi morala da bankrotira. Naravno,
zaduivanje drave jeste preuzimanje obaveze da se tednja povea
u budunosti ili da se, drugaije reeno, dodatno smanji potronja
u budunosti. Ukoliko bi privredni rast bio izuzetno brz, fiskalne bi
se obaveze same otplatile, da se tako izrazim, ali to nije verovatno
u sledeih nekoliko godina. Usled toga, izuzetno je vano kojom e
se brzinom oporavljati privreda i kojom e stopom rasti kasnije, jer
od toga zavisi nivo javnog duga i teret njegove otplate.
prie dravniki. Sada se kae da za to nema ni potrebe, jer se gubi

evropska perspektiva. Ista je kombinacija ideologije i prizemnih
interesa dovela do odluke o prihvatanju politike zatite nacionalnih
interesa pre dvadeset godina, koja je unesreila veliku veinu i
obogatila malu manjinu, a iji neuspeh i dalje omoguava istoj
kombinaciji ideologije i prizemnih interesa da sprovode politiku
patriotizma, nacionalizma i identiteta koja siromai veliku veinu i
odrava vlast i imovinu male manjine. Kako inae objasniti mirenje sa
katastrofalnim ekonomskim rezultatima i veoma ravim izgledima?
Jer, ak i da se privreda nekako, politici uprkos, prilagodi na novi
model rasta, za to e biti potrebna decenija i to ako politiki porazi
ne budu tako skupi kao u prethodnih dvadeset godina.
Peanik.net, 05.07.2010.
Nema veze
Oni koji su pratili raspravu pred Sudom pravde mogli su da znaju i
ta se tano pita i kako e glasiti odgovor (videti moj napis Politiki
i pravni argumenti na Peaniku). Posebno je bilo jasno istupanje
profesora Kroforda, ije je miljenje Sud u velikoj meri uvaio.
Da li je to trebalo da znaju srpski politiari i pravnici? Odgovor
je pozitivan. Da li su znali? To bi u demokratskim zemljama bilo
utvreno na nekom odgovornom politikom mestu, jer i vlasti koje
dre do sebe, a i javnost koja dri do sebe hteli bi da postave pitanje
intelektualne i politike odgovornosti. Nita od toga. Odgovor vlasti
i javnosti u Srbiji je, otprilike, nema veze, idemo dalje. To nikako
ne moe da izae na dobro.
Predsednik drave obavetava javnost ovako: Sud je izbegao
da se izjasni o sutinskom pitanju i prepustio je da se o tome i
389
To je ono to Englezi zovu to be too clever by half. Zato? Zato to

sud, bilo koji sud, ne bi trebalo da odgovara na sutinska pitanja
ve na ona koja mu se postavljaju. Na osnovu toga ne bi trebalo
zakljuiti, pre nego to se bar potroi vreme da se proitaju odluka i
obrazloenje, da Sud nije odgovorio i na sutinsko pitanje. Tadi,
Jeremi i njihovi saradnici i savetnici iznose stavove kao da niko
nee itati obrazloenje, ve e samo sluati njihova tumaenja.
Sasvim je mogue da e se srpska javnost ponaati tako, ali nee i
meunarodni politiki inioci. Jer je ova odluka Suda suvie vana
i sadrajna da bi mogla da se naprosto odbaci kao tehnika i
politiki nevana.
Sud se, naime, pozabavio sutinskim pitanjem, a to je da li je proglaenje nezavisnosti u suprotnosti sa postojeim pravom unutranjim
ili meunarodnim. Pri tome je, a to nikako nee biti nevano u
buduim raspravama, protumaio i rezoluciju 1244 i ulogu Martija
Ahtisarija i sve relevantne odluke Saveta bezbednosti i njihovu
motivaciju. Dakle, protumaio je stvarni, postojei pravni okvir u
390
svim politikim implikacijama raspravlja u najviem organu UN

Generalnoj skuptini. Tibor Varadi je, kao strunjak, rekao da je
razoaran to se Sud nije bavio sutinskim pitanjem. E sada, ako
itate raspravu pred Sudom iz decembra prole godine videete
da je srpska strana bila upozoravana da je dosta usko i pomalo
besmisleno formulisala pitanje. U to vreme je javnost uveravana da
je upravo to mudrost i, po uobiajenoj implikaciji, lukavstvo srpskih
politiara i pravnih strunjaka. Sud, tvrdilo se, ne moe da kae da
je proglaenje nezavisnosti u skladu sa meunarodnim pravom, a
onda e se to tumaiti i kao miljenje da je i sama nezavisnost u
neskladu sa meunarodnim pravom. To je bilo mudro, tvrdilo se,
zato to bi inae, dakle da se neposredno postavilo pitanje o pravu
na secesiju ili na samoopredeljenje, Sud mogao da se rukovodi
politikim, a ne pravnim razlozima. Ovako, Sud mora da sudi po
pravu, a ne po politici, pa je jasno da e presuditi da je proglaenje
nezavisnosti u suprotnosti sa meunarodnim pravom.
kome je dolo do proglaenja nezavisnosti Kosova. Ovo je odgovor na

veoma sutinsko pitanje i od znaaja je za sve one koji bi da donose
izjave o nezavisnosti bilo gde u svetu. Odgovor na sutinsko pitanje
glasi, kao to je u decembarskoj raspravi i istaknuto da e glasiti,
da meunarodne instance, recimo Savet bezbednosti ili njegovi
predstavnici, mogu da se izjasne, to su esto i inili, o nekom inu
secesije ili samoopredeljenja ili proglaenja nezavisnosti pozitivno
ili negativno. Sud je, meutim, naao da nita u pravnom okviru i
u odlukama Saveta bezbednosti ne ukazuje na to da se zabranjuje
ili proglaava nelegalnim proglaenje nezavisnosti Kosova i sama
nezavisnost Kosova. To je odgovor na sutinsko pravno pitanje.
Ono ime Sud nije hteo da se bavi jeste da li se ovakav stav
meunarodnih ustanova kosi sa pravom na samoopredeljenje ili sa
pravom na secesiju, jer to i nije bilo pitanje. Iz obrazloenja se,
meutim, moe zakljuiti, kao to je bilo istaknuto i u decembarskoj
raspravi, da bi i na to pitanje odgovor bio negativan. No, Sud je
odbio da se izjanjavanjem o pitanju koje mu je postavljeno, po
implikaciji a ne neposredno, izjanjava i o sutinskom pitanju,
koje mu nije postavljeno, to jest da sam otkriva i formulie koje je
to sutinsko pitanje. Pored toga, Sud je takoe odbio da se bavi
pitanjem o tome hoe li Kosovo postati drava ili nee. Jer je to
pitanje za samo Kosovo i za meunarodnu zajednicu i ne moe se
reiti sudskim miljenjem.
Sud je, dakle, odgovorio na pitanje koje mu je postavljeno, sutinsko
i tehniko, a ne na pitanja koja mu nisu postavljena. Odgovor je
zasnovan na pravu, a ne na politici. On je sveobuhvatan, a ne usko
tehniki. I imae znaajnu pravnu i politiku teinu.
Srpske vlasti i javnost mogu da kau da sve to nema veze, ali to je
samo nain da se izbegne odgovornost. Dalji ishodi takve politike
zavise od odgovornog ponaanja drugih, pre svega Evropske unije
i SAD. Oni e morati da se staraju za srpske interese vie od samih
srpskih vlasti i srpske politike javnosti. Ako ne postoji sistem
391
Peanik.net, 23.07.2010.
Tehniki i statusni sporazum

Svestan sam da je uzaludno, ali svejedno da odgovorim na pitanje
ta bi vlada i skuptina trebalo da urade?
Prvo bi trebalo da precizno definiu interese drave Srbije na
Kosovu politike, ekonomske, kulturne i svake druge.
Drugo, da utvrde naine ustanove i politike kojima se ti
interesi mogu ostvarivati. To znai da se tano utvrdi ko preuzima
odgovornost za ta? Dakle, ta je odgovornost Srbije, ta Kosova,
ta autonomnih tela na Kosovu, a ta meunarodne zajednice u
svim njenim oblicima.
Tree, da predloe sporazum izmeu Srbije i Kosova o utvrenim
ciljevima, interesima i odgovornostima. To bi bio vid ustavnih
meusobnih obaveza Srbije i Kosova i njihovih obaveza prema
meunarodnoj zajednici. To bi istovremeno bio i osnov za uzajamno
priznavanje.
etvrto, da zajedno sa Evropskom unijom formuliu strategiju pridruivanja, regionalne saradnje i privrednog i drutvenog razvoja.
Peto, da institucionalizuju partnerstvo kako bi se obezbedila
realizacija preuzetih obaveza i obezbedilo uzajamno razumevanje
i saradnja.
392
intelektualne i politike odgovornosti, to ne moe na dobro da

izae.
Razgovori ili pregovori bi bili koliko tehniki toliko i statusni,

kako se to sada kae. Alternativa tome jeste teritorijalno i etniko
razgranienje, koje je posle presude Meunarodnog suda praktino
neizvodivo pored toga to, ak i kada bi moglo da se zamisli, ide na
utrb interesa pre svega graana i drave Srbije. To ne bi bilo teko
utvrditi ako bi se ti interesi precizno sagledali i ako bi se razmotrili
izvodivi naini za njihovo ostvarivanje.
Da bi se ovo poslednje videlo, dovoljno je poi od pretpostavke da
se interesi Srbije na Kosovu ne mogu ostvariti osim uz saradnju
kosovskih vlasti. Iz toga sledi sve ostalo.
Pri tome bi posebno trebalo imati u vidu asimetrinost interesa
zainteresovanih strana. Srbija ima vee interese na Kosovu nego to
Kosovo ima u Srbiji, a sa protokom vremena ta e se razlika uveavati
i to e ostaviti traga na onome to e se konano moi postii.
Peanik.net, 26.07.2010
Automobili i kutije
Srpska spoljna politika sada ima za cilj da zatvori Pandorinu kutiju,
uz pomo Generalne skuptine Ujedinjenih nacija. Ima neeg to
bi se moglo nazvati balkanskim u tome. Moda bih to mogao da
osvetlim jednom zgodom.
Pre neku godinu sam u Sofiji, usred zime, uao u glavnu potu
da bih proverio neto na internetu. Trebalo je da saekam na red.
Jedan ovek je sedeo na klupi i neto urno zapisivao. Po izgledu
je bilo jasno da je tu jer je toplo. U jednom asu se okrenuo prema
393
Grejanje siromanih u Bugarskoj je zanimljiva tema. Ljudima na

Balkanu nedostaje sve osim problema. Nain na koji se oni reavaju
ili, mnogo ee, ne reavaju je takoe zanimljiva tema. Njenim
razmatranjem se moda moe uoiti kljuna balkanska osobina:
nesposobnost reavanja sopstvenih problema i trajni nesporazumi
sa svetom. Uzmimo dva skoranja primera.
Objavljeno je miljenje londonskog suda o zahtevu za izruenje
Ejupa Gania Srbiji. To je neprijatno itati. Ako se ostave delovi
koji kao da su izvueni iz nekog romana Erika Emblera, ostaju tri
kljuna zakljuka: prvo, Srbija nije poduprla svoj zahtev nikakvim
novim dokazima, a dve prethodne istrage, koje su nesporno
meritorno razmotrile sve postojee dokaze, zakljuile su da nema
osnova za podizanje optunice; drugo, londonski sud je naao da
su dokazi koje je izneo predstavnik srpskog specijalnog tuilatva
nepouzdani; tree, sud je zakljuio da mu jedino preostaje da
odlui da je srpsko tuilatvo izuzetno nestruno ili da se upustilo
u politiku manipulaciju i opredelio se za ovo drugo.
Ima u tih dvanaestak stranica jo dosta toga to zasluuje panju.
iju, meutim? Ministarstvo pravde bi da se svaa, a specijalno
tuilatvo da se ali. Neki drugi koji se pominju kao akteri u
obrazloenju londonskog suda, o motivima toga suda imaju da kau
samo sve najgore. Koji je, da se podsetimo, nekoliko meseci sakupljao
dokaze i troio vreme, da bi zakljuio da mu nije predoeno nita
na osnovu ega bi mogao da zakljui da bi trebalo da odobri zahtev
za izruenje kako bi se Ganiu sudilo u Beogradu (sudija zapaa
da ak nije jasno da li je re o suenju ili tek o isleivanju u ovom
drugom sluaju, kae sudija, nema osnova za izruenje Gania).
394
meni i zapitao me: Da li Australija proizvodi automobile? Trebalo

je da kaem da nemam pojma, ali sam nekako naslutio da bi on
eleo pozitivan odgovor. Da, rekoh, neke japanske marke. On je
bio presretan i odmah urno to saznanje stavio na hartiju. I to je to.
Gladan i smrznut ovek brine svetske brige.
Dakle, u Srbiji se niko ne smatra odgovornim za ne ba mali

gubitak ugleda istranih i pravosudnih organa. Ni javnost nije
zainteresovana. Ovo poslednje ne udi kada se ima u vidu skoranja
reakcija jednog njenog dela na prebijanje jednog oveka u autobusu
za Zemun. Zato je ovo poreenje na mestu? Zato to specijalni sud
i ministarstvo pravde terete londonski sud da ne doprinosi pravdi u
sluaju u kojem je stradalo nekoliko desetina ljudi. Nisu, dakle, oni
svojom nestrunou i politikanstvom onemoguili sprovoenje
pravde, i to ne samo u ovom sluaju. Od sada e mnogi sudovi u
svetu dobro otvoriti oi kada dobiju zahtev od srpskog tuilatva
ili ministarstva pravde. Svi graani Srbije, javni interes tavie,
ugroeni su ovim ponaanjem srpskih vlasti. I nikom nita.
Ovim je, moglo bi se rei, odkrinuta Pandorina kutija, bar kada je re
o ljudima koji trae pravdu u Srbiji ili od Srbije. Kada je ve o toj kutiji
re, ta pie u predlogu rezolucije koji je Srbija podnela Generalnoj
skuptini Ujedinjenih nacija? Pre toga, kako je dolo do nje? Srpske
vlasti su od skuptine zatraile da odobri politiku koja je dovela do
negativnog ishoda na Meunarodnom sudu pravde i da odobri da se
sa tom, neizmenjenom, politikom nastavi. Skuptina je to i uinila.
Dakle, nema potrebe da se menja politika, niti da se njeni nosioci
pozovu na odgovornost. tavie, skuptina ih je oslobodila i budue
odgovornosti, jer ju je preuzela na sebe ovlaujui izvrnu vlast da
nastavi sa dosadanjom politikom.
Predlog rezolucije su, dakle, pisali oni koji su sastavili pitanje
postavljeno Meunarodnom sudu pravde. Zanimljivo je da je malo
onih, ako se uopte mogu nai, koji tvrde da je Meunarodni sud
dao pogrean odgovor, a nije mnogo vei ni broj onih koji misle da je
pitanje valjano postavljeno, jer se moglo lako predvideti kako e glasiti
odgovor, ako Sud odlui da na njega odgovori. Autori pitanja nemaju
dobro objanjenje zato su ga upravo tako formulisali, osim to kau
da bi na svako drugo pitanje odgovor bio jo nepovoljniji. Isti pristup
se prepoznaje i predlogu rezolucije.
395
U neskladu sa tim, predlog rezolucije trai da se otvore sva pitanja

izmeu Kosova i Srbije, ukljuujui valjda i teritorijalni spor, i da
se ne zatvaraju sve dok se ne nae uzajamno prihvatljivo reenje.
Trebalo bi, dakle, da se veina na Generalnoj skuptini vie uplai
od miljenja Meunarodnog, sopstvenog, suda, i da ga ovom
rezolucijom dezavuie, nego otvorenog teritorijalnog spora na
Balkanu. Uz to, veina nikako ne bi mogla, pred prizorom otvorene
Pandorine kutije, da racionalno razmotri miljenje Meunarodnog
suda i donese zakljuke u skladu sa njim recimo da pozdravlja
miljenje tog suda, nalazi da je ono u skladu sa naporima
meunarodne zajednice u ovom konkretnom sluaju od 1999.
godine i pozove na normalizaciju odnosa izmeu Srbije i Kosova.
Onaj siromaak u Sofiji je hteo da dobije potvrdu da Australija
proizvodi automobile, jer je od toga nekako zavisila njegova
predstava o svetu, pa je bio spreman da trai saglasnost gde god
je mogao da je nae. Slino ine i srpske vlasti, samo drugim
metodama i sa drugaijim posledicama.
Peanik.net, 30.07.2010.
396
U njemu se ne navodi miljenje Suda, koje je motiv podnoenja

predloga rezolucije. Umesto toga, od Generalne skuptine se trai
da zauzme stav o neprihvatljivosti jednostranih secesija kao naina
reavanja teritorijalnih sporova, na osnovu ega bi, ako bi rezolucija
bila prihvaena, srpska strana izvela tumaenje da je neprihvatljiva i
secesija Kosova, iako od Suda nije traeno miljenje ni o secesijama
uopte, niti o ovoj konkretnoj secesiji, a ni o teritorijalnim sporovima
(iz straha, da podsetim, da bi Sud izneo miljenje koje bi ilo u korist
Kosovu). Poto nije traeno miljenje o tome, uopte nije jasno ko je
i gde utvrdio da je re o secesiji ili da postoji teritorijalni spor? No,
ako bi se dovoljan broj, ili ak veina, zemalja lanica Ujedinjenih
nacija uplailo od sadraja te Pandorine kutije i poverovalo da ju je
Meunarodni sud otvorio, mogli bi da pohrle da je usvajanjem ove
rezolucije zatvore.
Sutina i indentitet
Niko, bar koliko sam u stanju da vidim, ne osporava da je
Meunarodni sud pravde dao ispravan odgovor na pitanje koje
mu je postavljeno. Svejedno, u javnosti dominiraju miljenja da
je to antisrpski sud, jer bi inae ve nekako naao argumente da
na postavljeno pitanje odgovori drugaije. Zato nije? Zato sud
nije rekao da je usko tehniki odgovor jedno, ali je sutinski
odgovor neto drugo, pa nije izneo miljenje da je jedan odgovor
taan, ali da je ispravan upravo suprotan?
Koju sutinu je trebalo da vidi Sud kako bi doao ne do tek tanog,
ve do odgovora koji zadire upravo u sutinu stvari? Mogao je,
recimo, da poe od objanjenja sutinskog problema koje je u
Savetu bezbednosti, po Radio televiziji Srbije, dao Vuk Jeremi na
tek odranom sastanku Saveta bezbednosti: Radi se o injenici da
mi nemamo izbora nego da istrajemo na miroljubiv i dostojanstven
nain, jer je Kosovo direktno utkano u samu sutinu naeg
identiteta. Na osnovu toga, Sud je mogao, da je hteo, da izvede
zakljuak da je izjava o nezavisnosti Kosova, o samoj nezavisnosti
da se i ne govori, protivna meunarodnom pravu jer ne polazi
od sutine, od pitanja kako da meunarodno pravo, a na osnovu
njega i meunarodna politika, obezbedi, ili bar pomogne da mi
ne izgubimo identitet? Zato, dakle, Meunarodni sud pravde
nije imao razumevanja za srpsku krizu identiteta? Zato, sledi
univerzalno primenjiv odgovor, to to ne daju Amerikanci. Pa sila,
a ne pravo, deli pravdu, odnosno nepravdu.
Ta retorika, oigledno, ima demagoku snagu, ali ne vodi, ne samo
na Meunarodnom sudu pravde, nigde, pre svega intelektualno, pa
potom i pravno, a i politiki. Sve to se postiglo, u ovom konkretnom
sluaju, jeste da je dugoj listi neprijatelja dodat i Meunarodni
sud pravde. Jer je izneo neprijateljsko miljenje, ma koliko da je
tano. Jer ako istina ugroava identitet, onda sutina nije u istini.
Peanik.net, 04.08.2010.
397
Zemlje sa znaajnim eksternim deficitima, malim izvozom i

malim udelom industrijske proizvodnje suoavaju se sa rizikom
produene privredne stagnacije. Dodatna oteavajua okolnost su
rigidne privredne politike fiksni kurs, nefleksibilna cena rada i
visoke javne obaveze. Ovom opisu u velikoj meri odgovaraju zemlje
jugoistone Evrope nezavisno od toga da li su lanice Evropske
unije ili nisu. Ovde e biti rei o tome ta moe da se uini da
se ubrza privredni rast, a tome e prethoditi teorijski komentar i
prikaz stanja.
Neoklasini model rasta
Specifinost privrednog razvoja i rasta u zemljama u tranziciji u bliskoj
je vezi sa procesom evropskih integracija, a pre svega sa irenjem
slobodnog trita i ustanova koje idu uz to, koje podstiu proces irenja
i produbljivanja Evropske unije. Uopteno govorei, lanice Evropske
unije i zemlje u tranziciji, koje su na jedan ili drugi nain integrisane
sa Evropskom unijom, oslanjaju se na neoklasini model rasta. On se
moe okarakterisati, donekle pojednostavljeno, na sledei nain.
Ukoliko manje razvijena zemlja liberalizuje trgovinu i finansije,
trebalo bi oekivati da e preduzetnici iz razvijenijih zemalja
ulagati u nju, budui da je marginalni prinos kapitala u manje
razvijenoj zemlji vei. Do toga ne mora da doe ukoliko je rizinost
ulaganja vea, to je razlog da ovaj mehanizam razvoja esto ne
funkcionie (to je takoe poznato kao Lukasov paradoks48).
Ukoliko, meutim, doe do institucionalnog pribliavanja i ako
privredna politika obezbeuje makroekonomsku stabilnost, trebalo
bi oekivati poveanje investicija iz razvijenije u manje razvijenu
zemlju. Kao posledica toga, trebalo bi da manje razvijena zemlja
ima bri privredni rast od razvijenije, to jest trebalo bi da se odvija
48 R. E. Lucas, Jr.(1990), Why Doesnt Capital Flow from Rich to Poor Countries,
American Economic Review Paper and Proceedings 80: 92-96.
398
Neoklasicizam na Balkanu
konvergencija u nivou privredne razvijenosti, na primer u bruto

domaem proizvodu po glavi stanovnika.
Ovaj privredni rast se odvija uz eksterne neravnotee, jer manje
razvijena zemlja uvozi vie nego to izvozi usled priliva kapitala. Uz
to, fiskalna ogranienja su manje izraena, jer rast tei da pokrije
trokove finansiranja fiskalnog deficita i eventualnog poveanja
javnog duga. Kao delimina posledica toga, zemlje koje su na putu
konvergencije ne moraju da iskuse znaajno poveanje nejednakosti,
dakle ne moraju da prou put Kuznecove krive49, gde u procesu
ubrzanog rasta nejednakost najpre raste, a potom se smanjuje.
Dakle, uz eksternu neravnoteu moe da ide i fiskalna neravnotea,
koja moe da potraje due vreme. Konano, kako je re o razvoju koji
je zasnovan na visokom rastu produktivnosti, stanje na tritu rada
moe da bude karakterisano niskim nivoom zaposlenosti i visokim
nivoom nezaposlenosti u duem periodu. Dakle, zemlja se suoava
i sa znaajnom unutranjom ili drutvenom neravnoteom, koja je
posledica injenice da postoje strukturni problemi na tritu rada.
Usled postojanja ovih triju neravnotea, od posebnog znaaja je
privredna politika, koja bi trebalo da obezbedi da ove neravnotee
ne preu prag odrivosti. Ovo podrazumeva dinamiku relativnih
cena koja obezbeuje privredni rast koji istovremeno smanjuje
spoljanje i unutranje neravnotee. Ova, opet, dinamika ne mora
da samu sebe regulie, ve moe znaajno da zavisi od politikih
reakcija na ovaj, da ga tako nazovem, neravnoteni privredni rast.
Ta dinamika, dakle, zavisi od kratkoronih i srednjoronih mera
privredne politike.
Ili, drugaije reeno, neoklasini model rasta obezbeuje dugoronu
odrivost, jer obezbeuje brz i zapravo konvergentan privredni rast,
ali ga je potrebno podupreti srednjoronim i kratkoronim merama
privredne politike. Generalno govorei, srednjorone mere su one
49 S. Kuznets (1955), Economic Growth and Income Inequality, American Economic
Review 45: 128.
399
Uspesi i neuspesi
Kako to izgleda u stvarnosti? Zemlje u tranziciji su svakako najznaajniji primer ovakvog modela rasta. No, on se moe protegnuti
i na druge zemlje meu kojima postoji razlika u razvijenosti a
koje su privredno i politiki integrisane. U izvesnom smislu ovaj
model rasta moe se primeniti i na neravnomerni regionalni razvoj
unutar jedne zemlje. U svim tim sluajevima trebalo bi da vae iste
zakonitosti. Uzmimo ovde, primera radi, samo razlike u iskustvima
pojedinih zemalja ili grupa zemalja u tranziciji. Uporedimo one
koje su iskusile relativno ubrzan, ali neuravnoteen i odriv rast sa
onima iji je privredni rast bio praen neodrivim neravnoteama.
Odrivost se moe definisati, donekle pojednostavljeno, kao proces
koji s vremenom smanjuje poetne neravnotee, a da to ne zahteva
iznuene korekcije u relativnim cenama, dakle ne zahteva krize
kursa ili inflatornu korekciju kamatnih stopa ili znaajne korekcije
u nivou plata kako bi se smanjila prinudna nezaposlenost. Odrivost
se, znai, karakterie kontinuiranim prilagoavanjima relativnih
cena na ubrzani rast i obezbeuje postepeno smanjenje postojeih
makroekonomskih neravnotea.
Tako posmatrano, zemlje u tranziciji se mogu svrstati u one koje su
imale odrivi rast i one iji je rast imao karakteristike neodrivosti.
U ove prve spadaju zemlje srednje Evrope, mada i meu njima
postoje razlike. U ove druge spadaju zemlje jugoistone Evrope, ali
i baltike zemlje. U emu su kljune empirijske razlike?
50 Detaljnije o tome u V. Gligorov (2007), Transition, Integration, and Development
in Southeast Europe, Ekonomski pregled 58: 259-304.
400
koje imaju za cilj uklanjanje strukturnih prepreka privrednom

rastu, dok su kratkorone mere usredsreene na uspostavljanje i
odravanje makroekonomske stabilnosti u uslovima privrednog
rasta. Sve to zajedno daje ono to bi se moglo nazvati neoklasinim
procesom konvergentnog i odrivog rasta50.
Budui da posmatramo kretanje neravnotea u uslovima ubrzanog

rasta, vano je najpre ustanoviti da su sve ove zemlje imale relativno
brzi rast posle prvobitnog tranzicionog oka (koji je u nekima od
njih bio praen i nekim drugim okovima). Ako se dakle posmatraju
samo kretanja koja su oiena od jedne ili druge vrste okova, sve
zemlje u tranziciji u ovim dvema grupama imale su relativno brz
rast, uz oslanjanje na znaajan priliv ulaganja iz inostranstva. Uz to,
sve su one prolazile kroz tranzicione i institucionalne promene koje
su bile u skladu sa onima koje bi trebalo da podstaknu priliv stranih
ulaganja. Sve su, dakle, sprovodile reforme koje su smanjivale
rizinost ulaganja i tako omoguavale da se iskoristi potencijal veih
prinosa po uloenom kapitalu usled razlika u rastu produktivnosti.
U svim tim zemljama vidljive su i makroekonomske neravnotee
koje bi trebalo oekivati u takvim uslovima. Razlike nastaju pri
kretanju kroz neravnotee, dakle u smislu njihove odrivosti.
Najpre, zemlje srednje Evrope imaju eksterne neravnotee koje
se smanjuju kako se privreda razvija. Ovo je posebno jasno kada
se posmatraju spoljnotrgovinski bilansi. Praktino sve srednjoevropske zemlje u tranziciji imaju deficite koji se smanjuju, a u
nekim sluajevima prelaze u suficite. Ovo je manje izraeno u
kretanjima na tekuem raunu bilansa plaanja, zato to visoki udeo
stranih ulaganja stvara dugorone deficite na raunu dohodaka.
No, ak i kada je re o tekuem raunu, deficiti su ili stabilni ili se
smanjuju, to uz visoku stopu rasta obezbeuje odrivost.
Ovde ima smisla rei neto vie o odrivosti. Jedna mera, na primer
odrivosti eksternih neravnotea, jeste rast spoljnog duga. Rast koji
se finansira stranim sredstvima prirodno dovodi do rasta spoljne
zaduenosti. Usled toga, od znaaja je da li spoljanja zaduenost
neprestano raste, a to opet zavisi od veliine deficita na tekuem
raunu pri datoj stopi rasta. U zemljama srednje Evrope deficiti na
tekuem raunu su toliki da se moe govoriti o njihovoj odrivosti
budui da ne tee da neprestano poveavaju strani dug. Ovo pre svega
zato to smanjenje ili eliminacija spoljnotrgovinskog deficita dovodi
401
U tim okolnostima, zanimljivo je videti razvoj dveju drugih

neravnotea fiskalnog i na tritu rada. Neoklasini model rasta
obezbeuje relativno jeftino finansiranje fiskalnih deficita usled
konvergencije kamatnih stopa u uslovima smanjenja rizinosti
ulaganja. To, naravno, vai i za javne i za privatne dugove. Od
preferencija javnosti i domainstava zavisi hoe li se zaduivati
javno ili privatno. U veini srednjoevropskih zemalja, privatni
dugovi su rasli znaajno bre nego javni. Zapravo, ako se stave u
odnos sa bruto domaim proizvodom, u velikoj veini zemalja u
tranziciji privatni dugovi su rasli, a javni su stagnirali ili se smanjivali.
Moe se, naravno, raspravljati o visini fiskalnog rizika, to je neka
mera kvaliteta privatnih i javnih dugova, ali to je dodatna tema. U
svakom sluaju, ne bi se moglo rei da je javni dug teio da istisne
privatni pre bi se moglo govoriti o suprotnom procesu. Razlika
izmeu srednje i jugoistone Evrope nastaje ne toliko iz odnosu
prema javnom zaduivanju, ve iz brzine rasta privatnih dugova.
U zemljama srednje Evrope i privatni dug je rastao sporije nego u
zemljama jugoistone Evrope, mada meu ovim drugima postoje
znaajne razlike. Tako je, recimo, privatni dug znaajno porastao u
Hrvatskoj, ali ne i u Makedoniji. Slino se mogu uporediti Bugarska
i Srbija ili Crna Gora i Bosna i Hercegovina.
Dakle kada je re o fiskalnim neravnoteama i o odrivosti javnog
duga, mogu se nai tek izuzeci gde je fiskalni deficit bio neodriv.
Najbolji primer je naravno Maarska. U veini sluajeva, privatno
zaduivanje je bilo znaajnije od javnog. U nekim sluajevima,
meutim, nivo javnog duga je bio relativno visok, a u nekim je
njegov rast bio neodriv (ve pomenuta Maarska, ali i neke zemlje
jugoistone Evrope, na primer Albanija).
Razlike su vidljive i kada je re o kretanjima na tritu rada. Zemlje
srednje Evrope su znaajno poveale zaposlenost, posle odreenog
402
do odrivog deficita na raunu dohodaka, budui da su obaveze po

stranim ulaganjima odrive u uslovima ubrzanog privrednog rasta.
ne ba kratkog perioda stagnacije, a i smanjile su nezaposlenost.

U veini zemalja jugoistone Evrope je zaposlenost ostala niska ili
veoma niska, a nezaposlenost visoka ili katastrofalna. Ukoliko se
ova kretanja oiste od drugih uticaja, ovo stanje na tritu rada je
u najveoj meri posledica slabog razvoja izvoznog sektora, osim u
zemljama koje imaju znaajan izvoz usluga (Hrvatska i Crna Gora).
Dakle, ukupno govorei, zemlje srednje Evrope su imale odriv
razvoj makroekonomskih neravnotea, sa izuzetkom fiskalnih
problema Maarske. Nasuprot tome, zemlje jugoistone Evrope
su imale uglavnom neodriv razvoj neravnotea na eksternim
raunima i na tritu rada. Fiskalni problemi su bili manji problem,
osim na primer u Albaniji ili, ako bi se i ta zemlja pridruila
zemljama u tranziciji, u Grkoj. Uopteno govorei, moe se rei da
se relativne cene koje reguliu spoljne ekonomske odnose i trite
rada, dakle teaj i plate, nisu razvijale stabilizujue.
Privredna politika
Kako objasniti ove razlike u posledicama neoklasinog modela
razvoja? Kratkorono posmatrano, to je svakako posledica privredne
politike. Srednjorono posmatrano, to je posledica strukturnih
rigidnosti ili razlika u strategijama reformi.
Kada je re o kratkoronim politikama, razlika izmeu srednje i
jugoistone Evrope se u velikoj meri moe objasniti monetarnom i
politikom teaja. Lako je zapaziti da su zemlje srednje Evrope pokazale
sklonost da imaju fleksibilne teajeve, dok su fiksni teajevi jedne ili
druge vrste bili karakteristika jugoistone Evrope. Ne bi, naravno,
trebalo zakljuiti da se politikom teaja mogu objasniti sve razlike u
razvoju ovih dveju grupa zemalja. Ali nema sumnje da je ona imala
znaajan uticaj na razvoj eksternih neravnotea i na odrivost spoljnog
zaduivanja. Razloge za takav razvoj nije teko nai ni u teoriji, a ni u
onome to je poznato iz empirijskih istraivanja. Fiksni teaj moe da
bude odriv ukoliko je praen odgovarajuom politikom dohodaka.
403
U zemljama koje nemaju razvijen sektor razmenjivih usluga,

fiksni teaj tei da dovede do jo izraenijih problema u alokaciji
investicionih sredstava i proizvodnih resursa uopte. Ukoliko zemlja
moe da kontrolie dohotke, plate i penzije pre svega, ove se posledice
mogu donekle izbei. Primer za to je Bugarska do pre nekoliko godina.
No, kontrola dohodaka na dui rok zahteva postojanje drutvenog
konsenzusa koji nije tako est, pa je obino teko ostvariva. Tome u
prilog govori i injenica da je uspenih primera relativno malo.
Nije, naravno, sve u politici teaja. Na srednji rok, kljunu ulogu
imaju strukturne reforme. One su jednim delom povezane sa
tritem rada, a drugim sa reformom javnog sektora. U obema
oblastima, zemlje jugoistone Evrope nisu bile dovoljno reformski
orijentisane. Sa jedne strane, znaajno je oslanjanje na sivo trite
rada, to sa sobom nosi niz problema kada je re o efikasnosti i
strukturnim rigidnostima na ovom tritu. Sa druge starne, javni
sektori su uglavnom glomazni i nereformisani. Ovo donosi i niz
problema kada je re o politici dohodaka, o emu je ve bilo rei.
To su, dakle, osnovne razlike u politici relativnih cena u ovim dvema
grupama zemlja koje se oslanjaju na neoklasini model rasta. U
srednoj Evropi on je odriv, u jugoistonoj nije, pre svega zbog
izbora privredne politike, dakle politike teaja i dohodaka.
404
Ukoliko nije, konkurentnost e se smanjivati i ulaganja e teiti da se

usmeravaju u sektor usluga, a manje u industrijsku proizvodnju. Tamo
gde je sektor usluga komparativna prednost zemlje, to ne mora da bude
neeljeni razvoj. No, ostaje problem kontrole rasta zaduenosti i rasta
cena nekretnina i dohodaka u tom sektoru. Ukoliko je produktivnost
niska i ukoliko se rast cena ne moe kontrolisati, neodrivost privatnog
i zaduivanja u inostranstvu moe da bude ozbiljan problem. Uz to,
uvozna zavisnost moe da bude velika, tako da eksterna ravnotea i
odrivost stranog duga ne mogu da se obezbede. To je problem cele
june, a ne samo jugoistone Evrope.
Zakljuak
Iz ovoga se moe zakljuiti da e zemlje srednje Evrope proi kroz
period niskog rasta usled krize, ali bez nune promene njegovog
modela. Nasuprot tome, zemlje jugoistone Evrope e morati da
se oslanjaju na model rasta koji je tipino neoklasini. Naime, bie
potrebna znaajna oslonjenost na razvoj izvoznog sektora i na
kratkorone korekcije privredne politike i srednjorone strukturne
reforme. Za neoklasicizam je u jugoistonoj Evropi je jo uvek
rano.
Integralna verzija teksta objavljenog u magazinu Banka
Peanik.net, 07.08.2010.
O ekstremizmu, politiki
Najjednostavniji opis politikog prostora je u dve dimenzije. Jedna je
ideoloka i na njoj se vrednuju razliite politike alternative. Druga je
usko politika i na njoj su poreani ljudi, glasai na primer, po tome
kako su grupisani oko pojedinih alternativa ili, recimo, interesa.
Uzmimo normalnu distribuciju gde je prema sredini vie glasaa, a
na krajevima, ili ekstremima, ih ima veoma malo. Tu oznake levo i
desno nemaju neki specifician vrednosni ili ideoloki sadraj, ve
su samo uobiajen nain da se odredi ideoloka dimenzija.
Do ovakve distribucije u politikom prostoru bi trebalo da doe
ukoliko bi politika i ideoloka konkurencija bile potpuno
slobodne i ukoliko bi ljudi dosledno vrednovali alternative. Ovde
neu ulaziti u sloena pitanja ta je slobodna konkurencija i o kojoj
405
ideolokoj doslednosti je re, a ostavljam po strani i uticaj naina

ili sistema politikog odluivanja51. Ova slika je korisna samo u
tom smislu da se vidi koji bi se ishod politike konkurencije mogao
oekivati ukoliko nema nekih posebnih uslova ili ogranienja.
Ovo nije, meutim, karakteristino za srpski politiki prostor od
samog poetka, dakle od liberalizacije politike konkurencije pre
dvadestak godina. Slika 2 prikazuje karakteristino stanje srpskog
politikog prostora u ovom periodu.
Na jednoj strani su liberali, a na drugoj su nacionalisti. Ove nazive

ne bi trebalo uzeti nepotrebno iroko, jer je ovde re o politikim
vrednostima, a ne o kulturnim, estetskim ili nekim drugim. Kao to
se vidi, veina ljudi, glasaa ili, ako je o njima re, partija, tiska se
51 O tome sam pisao vie u knjizi Politika vrednovanja, Beograd, 1985. i u nekoliko
ranijih napisa na Peaniku i na drugim mestima.
406
na desnoj, nacionalistikoj strani. ak i kada je re o ekstremistima,

dakle onima koji su na samom kraju nacionalistikog dela politikog
prostora, njih je vie (taj je kraj deblji, kako se kae) nego liberala.
Usled ega je konkurencija za njihovu podrku ili glasove znaajno
intenzivnija nego za podrku liberalnijih glasaa, o onima na
samom kraju toga prostora i da ne govorimo.
Politika konkurencija u Srbiji je, dakle, nagnuta na jednu stranu. To
je obino karakteristino za jednopartijske sisteme ili za sisteme u
kojima je neki politiki interes ili cilj privilegovan u odnosu na druge;
dakle za sisteme u kojima politika konkurencija nije slobodna ili
ideoloka stanovita nisu dosledna, jer moraju da se usklade sa
jednim ideolokim stavom u ovom sluaju sa nacionalizmom.
Na osnovu ove jednostavne sheme, analiza bi mogla da ide u vie
pravaca. Ja u ovde ukazati samo na dve stvari. Prvo, lako je videti
da oni koji izjednaavaju leve i desne ekstreme, izjanjavajui
se protiv svih ekstrema, gree kada je re o njihovoj ideolokoj i
politikoj teini. Kontrastirati nacionaliste sa graanistima, kao to
se ponekad ini, o nekim gotovo frivolnim izjednaavanjima i da ne
govorimo, nije u skladu sa politikim i ideolokim injenicama.
To ne znai da je izvesna nelagoda koja se moe uoiti meu
ideolozima teorije o dva ekstremizma sasvim iracionalna, a i da
je sasvim netana implicitna ocena da je potisnuti deo politikog
prostora potencijalno uticajniji nego to je to bio sluaj u poslednjih
dvadesetak godina. Ukoliko se pretpostavi da je ravnotena
distribucija u politikom prostoru ona iz Slike 1, onda je stanje na
Slici 2 nestabilno ili neodrivo. Drugaije reeno, trebalo bi oekivati
preraspodelu odnosa snaga, da se tako izrazim, na tetu nacionalista
i u korist liberala. To liberalnom ekstremu daje potencijalno veu
politiku teinu i ideoloki uticaj nego to ih trenutno ima. To je
jo jedan razlog to ih nema smisla izjednaavati jedni pripadaju
prolosti, a drugi budunosti.
Peanik.net, 11.08.2010.
407
Razlog skoranjih poseta stranih dravnika, nemakog i britanskog

ministra spoljnih poslova, nije bio u tome da se srpske vlasti primoraju
na bilo ta ili ucene, kako se to obino javnosti predstavlja, ve da se
razume emu tee ta je, to bi se reklo, strategija posle najnovijih
spoljnopolitikih poteza? Ako je cilj da se stanje na Kosovu zamrzne,
valja razumeti da li to znai da se Srbija odrie lanstva u Evropskoj
uniji? Ako ne, onda valja znati kako se zamilja proces normalizacije
odnosa sa Kosovom? Jer, Srbija ne moe da postane lan Evropske
unije sa zamrznutim sukobom sa Kosovom. To je, dakle, razjanjenje
koje trae strani dravnici koji poseuju Beograd ovih dana.
Otkuda uopte nejasnoa? ini se da je postojalo razumevanje da e
miljenje Meunarodnog suda uticati na srpske vlasti da razjasne
sebi i drugima ta je tano cilj srpske spoljne politike. Uostalom, zato
se inae ilo na sud? Ako je tako shvaena srpska spoljna politika,
onda verovatno zbunjujue deluje okretanje Generalnoj skuptini
Ujedinjenih nacija sa predlogom rezolucuje koji na uvijen nain
tei politikom odbacivanju pravnog miljenja. Usled toga, potpuno
nezavisno od sudbine tog predloga rezolucije u Ujedinjenim nacijama,
Evropska unija bi htela da zna, posebno bi htele da znaju uticajnije
zemlje u Uniji, ta je tano cilj srpske spoljne politike? Ako ostaje cilj
da se sukob sa Kosovom zamrzne, onda e Evropska unija morati da
preispita svoju politiku prema Srbiji.
Kakva je bila ta politika? Da se pokrene i ubrza proces pribliavanja
Srbije Evropskoj uniji, do ega je i dolo posle obraanja Meunarodnom
sudu, kako bi posle odluke Meunarodnog suda postojao povoljan
kontekst za dijalog Srbije i Kosova, koji bi imao za cilj (i) normalizaciju
odnosa dveju zemalja koja bi (ii) prerasla u novi kvalitet lanstvom u
Evropskoj uniji. Sada strani dravnici dolaze da pitaju da li su neto
pogreno razumeli kada su se odluili za tu politiku? Uskoro e se
videti koji su odgovor dobili.
408
Razjanjenja
Nije ovo prvi put da se u Beogradu trae razjanjenja, dakle da neto

to je izgledalo jasno postaje sporno. Neko je svaki as morao da putuje
u Beograd da od Miloevia trai objanjenje. Kasnije je bilo potrebno
proniknuti u izjave i postupke Kotunice. Sada je potrebno vie puta
i uvek iznova pitati Tadia za razjanjenje. Ranije je obino posle tih,
kako se kae, iskrenih i sveobuhvatnih razgovora sledilo zahlaenje u
odnosima. Jer bi se ispostavilo da u stvari ne postoji razumevanje sa
kojim je izgledalo da su bili zavreni prethodni razgovori. Ovaj sluaj
sa Meunarodnim sudom posebno zbunjuje. Oni koji su glasali protiv
toga da se to miljenje trai, sada moraju da trae razjanjenje od onih
koji su na njemu insistirali zato ono nema bar moralnu i politiku
teinu za koju su tvrdili da je velika i da je ne mogu zanemariti ni oni
najvei i najsilniji? Ako miljenje Meunarodnog suda ne obavezuje
one koji su ga traili, ta ih uopte obavezuje? To je potrebno razjasniti
pre nego to se krene dalje u bilo kakve nove politike odnose, o
ugovornim i da se ne govori.
ta bi mogla da bude alternativna politika Evropske unije? Tu nema
misterije. Ukoliko je cilj srpske spoljne politike da se odnosi sa
Kosovom zamrznu u stanju u kakvom su sada, to nije saglasno sa
nastavkom procesa pridruivanja Evropskoj uniji. to znai da e se
razmatranje srpske kandidature odloiti na neodreeno vreme. Do
toga je ve dolazilo nekoliko puta u poslednjih pet-est godina. Proces
pridruivanja Evropskoj uniji je i tako na samom poetku, i to deset
godina posle smene Miloevia sa vlasti. U normalnim okolnostima, bila
bi potrebna jo jedna decenija do ulanjenja. U uslovima zamrznutog
konflikta sa Kosovom, ni od procesa ni od ulanjenja nema nita.
To je razjanjeno srpskim vlastima. To je poznato i javnosti, jer su to
jasno i javno rekli Hejg i Vestervele. Koje razjanjenje su oni dobili
od Tadia i drugih srpskih politiara, to javnosti nije poznato. A nije
izvesno da je to jasno ni njihovim sagovornicima.
Peanik.net, 02.09.2010
409
Nije, objanjenje je Demokratske stranke, ministar spoljnih

poslova sprovodio svoju, ve spoljnu politiku vlade. Koja se, kae
dravni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova, nee menjati.
Dakle, nema osnova za smenu ministra spoljnih poslova. Oba
stava je teko razumeti.
Zato to naprosto nije mogue, nema smisla rei da ministar
spoljnih poslova ne odgovara za spoljnu politiku. To bi znailo
da ministri u trenutnoj vladi Srbije ne odgovaraju za, recimo,
obrazovanje, privredu, finansije, pravdu i tako redom. tavie,
predsednik vlade ne bi odgovarao za politiku vlade. To ne samo
da nema smisla, nego ne bi ni bilo dobro kada bi kojim sluajem
tako funkcionisala vlada. Ministar je politika linost, za razliku
od na primer dravnog sekretara, pa on nikako ne moe da samo
nepolitiki sprovodi politiku, kao neki inovnik u ministarstvu. Pri
tome, potpuno je nevano da li se politika menja ili ne. Ako se ne
menja, a rezultati nisu zadovoljavajui, to bukvalno znai da je
ministrova politika, dakle njegov izbor sredstava da se postignu
vladini ciljevi, bila pogrena ili bar neefikasna.
Naravno, ako se politika menja, kao to nema sumnje da e se
promeniti, sasvim je na mestu pitanje ko moe najbolje da
formulie i sprovede tu novu politiku? Ukoliko se ministar nije
slagao sa politikom vlade i zalagao se za njenu promenu, on bi
zaista mogao biti najbolja linost da preuzme odgovornost za
tu novu politiku. Ukoliko, meutim, to nije bio sluaj, veoma je
verovatno da e indentifikacija sa politkom koja se naputa biti
prepreka da ministarstvo nastavi da vodi ista linost.
U demokratiji je ne samo lina politika odgovornost normalna,
ve je sasvim na mestu da vlada promeni politiku ukoliko vidi da je
neuspena i ukoliko ceni da je vie ne podravaju graani ili da je
nee podrati na izborima. Demokratija je sistem u kojem graani
410
O odgovornosti u demokratiji
i njihovi predstavnici mogu da promene politiku, pa i da promene

ministre, predsednike vlada, i konano partije na vlasti. To im
omoguava upravo sistem individualizacije odgovornosti. Mogu,
naravno, vlada i vladajue partije da veu svoju politiku sudbinu
za ministra spoljnih poslova i za neuspenu spoljnu politiku. To,
ukoliko se sauva demokratski sistem odluivanja, obino vodi
daljim neuspesima i konano politikim promenama.
U javnosti se uju pozivi na odgovornost zbog toga to je spoljna
politika nepatriotska ili kapitulantska, a njeni nosioci i zagovornici
su izdajnici dravne ili nacionalne stvari. Kako to biva, izdajnicima
i kolaborantima se nazivaju oni koji su se posebno isticali u
zagovaranju patriotske politike i pronalaenju izdajnika. To je
predvidiv ishod jedne vrste ideoloke konkurencije. Ideoloka
konkurencija za konane vrednosti ne moe a da ne razvrstava
ljude na vernike i nevernike, u ovom sluaju na patriote i izdajnike.
Tako da je neminovno da e oni koji su kod drugih ljudi pronalazili
izdajnike misli, ideje i politike biti proglaeni za zagovornike
izdajnike politike i ak za kolaborante i kapitulante.
U demokratijama, meutim, nema izdajnika. Re je o sistemu koji
institucionalizuje pravo na politike ciljeve, koji god da su. Usled
toga, nema ni nepatriotskih politika. Pretpostavlja se da glasai
znaju ta im je u interesu, a i da mogu da promene nosioce vlasti,
kao uostalom i interese i politiku. Stabilnost, pak, demokratije
ceni se po tome kolika je verovatnoa da e zagovornici jedne ili
druge patriotske i antiizdajnike politike moi da pridobiju veinu
graana za ograniavanje ili potpuno naputanje demokratskog
sistema. Obino je indikator te verovatnoe intenzitet sukoba
unutar patriotskih krugova i uestalost optubi za izdajnitvo.
Ukoliko se taj indikator moe primeniti na Srbiju, izgledi za
destabilizaciju su mali.
Zapravo, sva je prilika da je nova spoljna politika popularna i da
je veoma rava procena onih koji negiraju tu promenu i koji tee
411
Peanik.net, 11.09.2010.
412
da ministra spoljnih poslova oslobode odgovornosti za spoljnu

politiku koja se pokazala potpuno neuspenom. Demokratski
odgovorno ponaanje bi bilo kada bi se vlada zahvalila ministru
spoljnih poslova i preko novog ministra izala pred javnost sa
novim ciljevima i sredstvima spoljne politike. Pa posle pred sud
javnosti i glasaa.
Nine articles in English
413
414
The
economic consequences of
policy52
Serbias Kosovo
The proclamation of Kosovos independence has led to a certain

worsening of short-term economic indicators in Serbia. The stock
exchange is practically frozen, the dinar rate is under pressure,
risk has grown. This is reflected in the central governments raised
interest rates, and the increased caution of foreign investors. In
addition, there is a suggestion that a budgetary re-balance is needed,
which means it is reckoned that public spending might have to be
increased. There are signs that money is going abroad, though this
has not been confirmed. So what can be said, on the basis of all
this, about the Serbian governments Kosovo policy and its possible
short-term, medium-term and long-term consequences?
A policy of delay
The current behaviour of the economic indicators suggests that
economic actors have no clear idea of the Serbian governments
Kosovo policy. This is because, on the one hand, there are
messages that it has given up further integration into the European
Union. On the other hand, there is still an expectation that the
Serbian public could force the government to return to the path
of European integration, although pessimism may also be rising
about the prospects of the European policy winning out over the
Kosovo policy.
The basic cause of pessimism lies in the fact that the pro-European
forces lack resolution, whereas the anti-European forces are
determined. This can be seen simply by comparing the two basic
slogans emanating from the Serbian government. One says Both
the EU and Kosovo, the other Into the EU only with Kosovo. The
52 All translations by The Bosnian Institute, except for Everything is possible and In a
package by Ivica Pavlovi.
415
In this way, the economic and political public is given two messages:
for the time being Kosovo policy has the priority over European
policy; but this relationship will be re-examined in future. The
second outcome, which does contain a certain promise of change,
arouses little hope, since it has to be understood as acceptance
of the policy Both the EU and Kosovo which in concrete terms
means nothing. Some interpret it as placing closer association with
the EU above the Kosovo policy, but this interpretation remains
unconvincing so long as it fails to imply opposition to, or direct
disagreement with, the policy that makes integration into Europe
conditional upon the Kosovo policy. As time passes by, it is
becoming ever clearer that the policy of Both the EU and Kosovo
will always come down to the European policy being subordinated
to the Kosovo policy.
This is the conclusion that politicians and business people inside
and outside Serbia will sooner or later reach. The current waiting
for Serbia to make up its mind will turn into an understanding that
Serbia has already opted for the policy of those who say that Serbia
can join the EU only with Kosovo. From that moment on, one can
expect serious political and economic repercussions.
416
latter is politically superior to the former, because the slogan Into

the EU only with Kosovo has clear political implications , while the
slogan Both the EU and Kosovo has no political implications. The
former is realistic, the latter not. Those who advocate the policy
according to which integration into the EU is conditional upon the
return of Kosovo to Serbia have in practical terms given up joining
the EU. Those who advocate both joining the EU and regaining
Kosovo in practical terms have no policy. This is because they do
not say which comes first; or, in other words, how realising one of
these aims would help to realise the other. This policy can only be
called one of delaying a decision, i.e. a policy of delay.
Nine Articles In English
Short, medium and long term

In order to talk about the possible repercussions of the Kosovo
policy, it is necessary first to classify somehow the ways in which
policy influences economic movements over certain periods of
time. The effects are usually divided into short-term (up to a year),
medium-term (between 3 and 5 years) and long-term (ten years
and more). In the short term, one-off changes or shocks are
decisive. In the medium term, what matters are the expected risks,
and the assessment of whether these will increase or decline. In the
long term, the key role is played by uncertainty: i.e. the degree of
certainty with which the direction in which a countrys economy is
moving can be predicted.
In order to illustrate what is meant by this, let us take the example
of the long-term expectations of a country that is a potential
EU member. If that country is firmly committed to a European
policy, it is to be expected that its long-term economic growth and
development will be determined by movements within the EU
economy. This practically removes all elements of uncertainty; to
put it differently, the country imports the stability of the EU. The
risks which the economy of the country faces in the medium term,
on the other hand, depend on the speed with which it adapts to the
conditions prevailing within the single EU market and they can
be greater or smaller depending on political developments. In the
short term, of course, the economy may undergo shocks which, let
us say, derive from the chosen economic policy or from political
and social changes.
The cost of the Kosovo policy
Starting with this classification of factors that are significant over
different time periods, what might be the economic consequences
of Serbias policy of delay?
417
In the medium term, this means that credit will become more
expensive, meaning that it will be more difficult to find the money
to finance investment, and spending too. Let us say that the Serbian
economy in 2007 had a deficit in current transactions with abroad
of around 5 billion euros. If risk were to rise to the point where
no more than, let us say, 3 billion euros could be secured, then it
would be necessary to reduce investment and spending by 2 billion
euros. This is just under 10 percent of total spending. This would
result in a significant downturn of economic growth, spending and
employment.
This would also imply significant changes in the rate of the dinar,
and also consequences for fiscal policy. A weakening of the dinar can
be expected, and a considerably greater budget deficit as is already
indicated by current movements. First, because the flow of money
from abroad would decrease; and secondly, because the tax base
would fall at the same time as public spending would increase. It is
difficult to say in advance what would happen in such circumstances
to institutional and political reforms; but there is no doubt that
conditions for serious reforms would not be all that favourable.
The medium-term effects could be much worse if the increased
risk were to encourage not only a diminution of the money inflow,
418
Viewed in the short term, the basic consequence will be a

protracted waiting period. Since the relationship between the
European and Kosovo policies is not quite clear, we have to wait
for a political decision as to whether the Kosovo policy will prevail,
or whether an interpretation will be adopted according to which
the Serbian strategy is Both Europe and Kosovo which implies
fostering integration into the EU while not recognising Kosovos
independence. If no decision is reached before the end of the year,
the pessimistic conclusion will be drawn that the sum of these two
policies does indeed add up to the Kosovo policy. In which case a
significant increase of risk can be expected.
but also a greater outflow. In the worst case, due to the dominance
of one or other form of economic nationalism, it might lead to
the withdrawal of investors from Serbia. This would involve not
only foreign but all entrepreneurs, because all would suffer from
the effects of increased risk. This would certainly come to pass
if the Serbian government were to start introducing protectionist
measures to which they are anyway inclined whenever they meet
a problem in regard to both trade and capital movement. In that
case, a serious economic crisis in the medium term could not be
excluded.
In the long term, the uncertainty would have to be resolved, most
likely in favour of the European policy. But alternative outcomes
are also possible. Given that there is uncertainty in this regard, it
is not rational to count upon an optimistic outcome, at least not in
the sense that one could say it is worth putting up with short-term
and medium-term negative effects in order to reap a long-term
benefit. Businessmen will decide at some point that it is better to
switch their activities elsewhere, and return when the uncertainty
has been resolved. If this were to happen, the damage would be
measured in terms of another lost generation.
Conclusion: political responsibility
Who should worry about this? Both those who spout slogans about
how Kosovo is a condition for our joining Europe, and those who
say we should aspire to achieve both aims, show by their very
rhetoric that they are not aware of the extent of their responsibility.
If this is correct, and if it does not change, then the negative - and
potentially highly negative effects of their policy will become
unavoidable.
Pescanik.net, 03.03.2008.
419
Does Serbia have a foreign policy? The reply to this question depends
on whether: (1) there are aims to which it aspires (condition of
desirability); (2) there are means to realise these aims (condition
of feasibility); (3) the aims are mutually compatible (condition of
consistency); and (4) there is no insoluble conflict with international
factors upon which realisation of the aims depends (condition of
balance). Serbian foreign policy meets none of these criteria.
First, the aims. Serbian foreign policy aspires, at least officially,
to achieving two most important aims: retaining Kosovo within
Serbia, and joining the European Union. The desirability of these
aims is not formally questioned by anyone. So the question is
whether they are feasible and mutually compatible. On this there is
no agreement between those whom we may call the pro-Europeans
and the nationalists, even though they verbally agree that both aims
can be achieved. The dispute between them lies in the fact that the
pro-Europeans argue that Serbia can keep Kosovo only by joining
the European Union, while the nationalists argue that Serbia should
join the European Union only if Kosovo remains within Serbia.
If one examines their dispute, one can see that it is not obvious that
both aims are either desirable or feasible. For the pro-Europeans,
EU membership is the means to retain sovereignty over Kosovo,
which at least begs the question of whether it is worth joining the
European Union if it means giving up Kosovo. For the nationalists,
membership in the European Union is not desirable if it means
losing Kosovo. This conflict over the desirability of individual aims
suggests, in fact, that no clear aims exist, and that Serbian policy
is in fact aimless.
The same conclusion can be reached if one considers whether both
these aims can be realised, i.e. whether the policy is consistent.
One must take into account here the fact that 18 members of the
420
Does Serbia have a foreign policy
European Union have already recognised Kosovo, and that at least

a further three have said they will do so in the near future. Since
treaties with the European Union are signed by all member states
individually, it is clearly not possible that those member states which
have recognised Kosovo will sign a treaty on Serbian membership of
the European Union if the treaty in question refers also to Kosovo.
Insofar as this is the aim of the pro-Europeans, it is not realisable.
Those states are also unable to say that they accept Serbia in
borders that include Kosovo, which is the aim of the foreign policy
of the nationalists, because they have already recognised Kosovos
independence.
Since the aims formulated in this way are not feasible, Serbian
foreign policy is aimless. This does not mean that it does not create
effects. But since the foreign policy formulated in this manner
is inconsistent, it prevents all progress in the countrys foreign
relations. The inconsistencies of its aims automatically generate
conflicts with other international actors, be it other states or
international institutions. The conflicts in northern Kosovo are only
one manifestation of the aimlessness of Serbian foreign policy.
What about the alternatives? The sorry state of Serbian foreign
policy derives from a refusal to choose between pre-European and
nationalist policies. What, then, would be the consequence of an
acceptance of either the nationalist or the pro-European policy
after the current parliamentary elections?
Although there is no serious discussion on this subject, it is not
difficult to see what the two opposing parties are seeking to achieve.
One can tell what the nationalist want by considering the political
initiatives that have followed the recent conflicts in Kosovo. It is a
policy of separating Serbs from Albanians. This is only the aim, of
course, and there remains the question of how this can be realised
and how compatible this is with the other aims, as well as how
acceptable it is to other international actors. But it is interesting to
421
The proposal for separation starts from the premise that the
European Union has accepted its share of responsibility in Kosovo,
and that Serbia should follow suit. The European Union would thus
supervise the Albanians independence from Serbia, and Serbia the
Serbs independence from the Albanians. This would be endorsed
by the United Nations. Since it is unlikely that the Security Council
would approve this proposal, its authors accept tacitly the authority
of the General Secretary in this matter. This assumes one of two
things: either that this is in accordance with Resolution 1244 or
that it is not necessary to respect this resolution. The Serbian
leaders declarations are not particularly consistent, but it seems
likely that the former interpretation is more correct. This would
mean that the General Secretary could in principle approve the
presence in Kosovo of both Serbia and the European Union. Up
until now the latters presence has been treated by Serbian leaders
as unacceptable, on the grounds that it is not in line with Resolution
1244. Now, however, it apparently is so after all.
This would open a possibility that the dispute over Serbias adhesion
to the EU might be solved by saying that Serbia and the European
Union share supervision over Kosovo, which would remove the
obstacles to cooperation and association with the European Union.
It would also mean, of course, that Kosovos independence would
be be recognised de facto, since it is clear that the functional
separation of Serbs and Albanians would in no way affect the
sovereignty of either Serbia or Kosovo. So this would mean giving
up the aim of having Kosovo within Serbia; but it would open the
possibility of cooperation with the European Union.
The only problem is that this proposal, like all others, fails to take
into account the need to gain the consent of the Albanians, now
422
see how the nationalists see the implementation of a foreign policy

formulated in this way, and what it implies for the other two basic
aims of Serbian foreign policy.
represented by the Kosovo government. This government has

nothing against the European Union supervising some Kosovo
institutions, but it is not likely that it would permit Serbia to assume
any similar authority within Kosovo. It is useful in this context
to consider the alternative foreign policy of the pro-Europeans.
Judging by their declarations, their idea is to prevent Kosovos
international recognition in order to proceed to new negotiations,
which would stand a far better chance if Serbia were as much as
possible integrated into the European Union. It is being suggested
that Kosovo would be ready to accept Serbias sovereignty in
order to join the European Union, because otherwise it would be
something like a house suspended in mid-air.
It is not clear, however, why the Kosovo government would agree
to give up sovereignty, when it was unwilling to do this when no
one recognised Kosovo. Negotiations of a sort are bound to take
place, because it would not be possible for Serbia and Kosovo to
join the European Union without normalising their relations. But
it is not realistic to expect that these would end with an agreement
that Kosovo should remain in Serbia.
It is worth recalling here the tendency to manipulate public opinion
by reference to cases that are in fact counter-examples. There is
talk, for example, of the example of the Republic of Ireland and
Northern Ireland which, however, does not take into account the
fact that both Ireland and Northern Ireland joined the European
Union simultaneously in 1973, even though Northern Ireland
remained part of the United Kingdom. If this example could be
seen as applying to Kosovo, then it would mean that Serbia would
place no obstacles to Kosovo becoming a member of the European
Union. There is also frequent reference to Cyprus, which joined
the European Union despite the fact that it de facto does not have
sovereignty over Northern Cyprus. However, this does not take into
account the fact that no member state of the European Union has
recognised Northern Cyprus. These two cases are thus counter-
423
Finally, the outcome. The aimlessness of Serbian foreign policy

becomes even more evident, if one asks what is understood by
the slogan Kosovo is Serbia in the sense of sovereignty. During
the negotiations conducted before Kosovos declaration of
independence, the Serbian side expressed its readiness to accept
Kosovos independence in every regard bar membership of the
United Nations. It is not realistic to expect that more than this will
be sought in the future. This means that all these international
and internal conflicts involving Serbia have the aim of preventing
Kosovo from becoming a member of the United Nations. The aim,
in other words, is not to prevent Kosovos independence, but to
prevent it from being recognised in the United Nations. The
nationalists seek in addition to prevent the normalisation of social
and political relations within Kosovo, above all between Serbs and
Albanians. And that is all.
In the negotiations that preceded the declaration of Kosovos
independence, this policy proved impossible to realise, in the
sense of being accepted by Kosovo and important international
actors. Now, however, it is the feasibility of the nationalist idea
of separation and the pro-European idea of Kosovo suspended in
mid-air that are being tested. Since it is not to be expected that
either of the two will be accepted by the Kosovo government and
international actors, a further development of Serbian policy is to
be expected. It is possible that this evolution will not result in a
more realistic policy, however, since the Serbian public tends to
accept aimlessness in foreign policy. The truth is that this can
hardly be described as a policy, but rather a need to spite others, to
do them injury, to return in kind - as the official justification goes.
If the Serbian leaders wish nevertheless to call this a foreign policy,
then let it be so. But it is a foreign policy without any aims.
424
examples, so far as the pro-Europeans policy towards Kosovo and

the European Union is concerned.
Everything is possible
Serbia can become an EU candidate member this December. That
depends on France, which is presiding the EU up to then. That is
what we hear from the coming administration. How will this be
accomplished? First we need to submit a request, and before that
we should ratify the Stabilization and Association Agreement. We
should also meet the demands of the Hague Tribunal. Lets say that
this is all done tomorrow or before the summer holidays. What will
ensue? The European Council will launch the procedure and assign
the commission with the mandate to consider the Serbian request.
The commission then scans the situation by sending a thorough
questionnaire about practically all aspects of institutional structure
of Serbia. After the questions are answered, the commission must
study the answers and possibly ask for further explanations. Only
after that does it form its opinion of the Serbian request and refers
it to the Council. Can all this be done till December? Everything can
be done. It could not be accomplished in the period from 2001 till
today, but now we are ready that is what the future government is
saying to do it practically overnight. If only France would agree,
of course.
The same goes for abolishing visas for entering the EU countries.
We expect it to be solved till December, it is being announced. As
far as we are concerned, the Serbian government, that is, we are
completely ready. Sure, there are minor problems such as the new
passports. It should have been solved a few months ago, then it
should be solved now, then it will be done in a few months. It is
also true that they have been talking about this for almost eight
years now, but now it can be done as soon as tomorrow. Everything
is possible.
The suggestions to simply introduce the euro also fit this equation.
Here the logic by which everything is possible is supported by
a very common method of deduction in Serbia by analogy. If
425
I am not saying that comparisons are out of place. On the contrary.

Take Croatia, for example. Their central bank would be ready to give
up the kuna and introduce the euro tomorrow, if possible. They have
been suggesting it to the European Central Bank. They proposed to
do it unilaterally. For, unlike abolishing visas or joining the EU, the
country that wants to can really unilaterally shift to the euro (or the
dollar, or the pound, or the Swiss franc, or the rouble, or whatever
else it wishes). The problem is that the European Central Bank does
not advise it, not because it does not want to widen the euro zone,
but on the contrary, because that is exactly what it wants. Because
if a country wants to join the European Union, it must be ready to
shift to the euro (the exception was made only in the case of Great
Britain). The only thing is, just like the association, the European
Central Bank has an established procedure of shifting to the euro.
Because of that it did not encourage Croatia, for instance, to use
the euro as its currency. Moreover, it repeatedly raises objections
to Montenegro because it is clear that it cannot follow the usual
procedure, because it jumped the queue, to put it in those terms. A
country can introduce the euro as its official currency unilaterally,
but this is not expected from a country which intends to become
an EU member state. (I will not go into details of the procedure
and I will leave aside the question of whether it is advisable from
a standpoint of economic policy to shift to the euro unilaterally at
this time.)
Can Serbia, as the EU Integration Office claims, be ready to
become a member by the end of the new governments term, as
soon as 2012? Everything can be done. The unratified and nonimplementable Stabilization and Association Agreement should be
carried out in six years. This is a minimal condition for Serbia to be
able to become a member at all. And the legal system is still left to
be harmonized with the one in the EU. The negotiations cannot be
426
Montenegro could do it (and Kosovo, too, it should be added), why

couldnt Serbia do it? Really, why not?
started before next year, and it is hard to perceive how they could
be finalized in less than four years. Even if the Serbian government
and the National Assembly would speed up the process, lets say to
three times as fast as they have been working from 2001 to this day.
Therefore, can Serbia join the EU by 2012? Everything is possible.
Everything is still viewed the same as before. The roads and railroads
are not being built, but the new minister will build everything on
the wish list if they would just authorize him for everything. This
is being promised now when the contract for building the famous
highway from Horgo to Poega is being terminated. We should
also mention the fast track railroads, which were one of Slobodan
Miloevis promises that he made almost twenty years ago. Now
his associates are going to make this happen with great speed. If
they have complete freedom, everything becomes possible.
Can a technocrat be a prime minister? To the uninformed, this
might seem like a badly posed question. Namely, the problem
in Serbia is the politicization of jobs that should be left to the
technocratic, meritocratic institutions (the central bank, public
companies, public agencies, the administration as a whole), and
not the politicized position of the prime minister. Serbia has a
system of parliamentary democracy, whereby the positions of
power are reached by climbing the party ladder. This is not an
aberration; this is the way parliamentary democracies work. For the
prime minister to be efficient, he must have appropriate political
power. This is achieved through gaining support in elections not
just parliamentary, but party elections as well. Knowledge is not a
substitute for political authority in that position. For it is important
to know what is wanted, which political goals are desired, and not
just how to accomplish them. In addition, even when you know how
to accomplish the desired goals, you need to have enough political
power to do what is necessary for the implementation of a certain
policy. Otherwise, what is the use of parties and elections? Can all
this be accomplished by a technocrat? The state president believes
427
Usually, when a technocrat or a non-party person is appointed

to an important ministerial position, for instance, in the ministry
of finance, this means that someone with real political power
wants the job, that is, the prime minister, or, if he is a technocrat
as well, the state president. In a presidential system, which the
Serbian system is not, for example, in America, the secretaries
or the members of the administration, which is something like a
government, are non-political persons. Because they work for the
president. In parliamentary democracies, this is not in keeping with
the nature of the system, it is not democratic, to put it simply. Can
an efficient and democratic government be organized all the same
in the Serbian parliamentary democracy? Yes, it can. Why not?
Other fields also offer examples, especially regarding institutions
which deal with the rule of law. The interpretative powers are so well
developed; it is as if the rule that everything is possible is applied literally.
The best example is the famous Legal analysis of the Stabilization
and Association Agreement, which was supposed to be the basis of
the governing coalition, which, fortunately, was not formed. Can an
interstate agreement, signed by the contracting parties, be declared
invalid, it was asked. Of course it can. By declaring it non-existent, for
instance. The agreement actually does not exist. Can this decision be
made by one of the contracting parties? Of course, why not?
I did not choose the worst examples here, just the ones that are a
bit comical. I reckon that there is no need for me to mention the
famous examples like the one that a humane relocation of entire
ethnic groups is possible. The principle that everything is possible
is still followed in Serbian politics. Therefore, it makes no sense,
and it is unambitious in a way, to do what is necessary.
428
that this is what it should be like and that it is possible. Of course,

everything is possible.
In a package
Prime Minister Cvetkovi gave an interesting comment on the
assessed value of The Petroleum Industry of Serbia (NIS): If you
were to buy a wheel, you would pay more for it then if you bought
it with a whole car. By assessing the value of NIS, you determine
the value of the wheel, and by assessing the whole arrangement
you get the value of the car. Vice-president eli was more
precise: We will not allow for the price of the oil arrangement to
jeopardize the whole package There are other elements of our
relations with the Russian Federation which could be improved
within the economy and which would generally improve Serbias
position.
Cvetkovi probably wants to say that when a car is sold, the profit
is not calculated for each single part individually, including the
wheel. However, whether the wheel was cheap or expensive is not
an easy thing to establish, because you were not buying a wheel
you bought a car. It is much more important to determine whether
NIS and the pipeline construction relate to each other like the car
and wheel. Because, to slightly misapply Chernyshevsky if you
buy Shakespeare and a sausage, you are likely to pay for those
separately. Because they are not complementary, at least not as
goods.
Cvetkovi, at least according to these statements, is selling a much
smaller package than eli. The contents of this package are not
yet determined. They are so diverse that the package probably
cannot be defined. It includes the elements of our relations with
the Russian Federation which, it is apparently suggested, are not
limited to those within the economy. In any case, this package
has a value which is not determined by a price, because it cannot
429
The inclination for selling packages is probably the best reason

why politicians should not be in sales or be selling politics53.
It is important to put these statements on paper and remember
them, because we are dealing with the most scandalous job so
far54. Because we are talking about the economists, consultants,
bankers and businessmen, currently in the Government of Serbia,
it is important to analyse the excuses they provide and which tend
to, at least in Cvetkovis case, incorporate elements of expertise.
Firstly, the wheel and the car. We are talking about products which
are partly complementary. If you are buying a car, you must also
buy a wheel. A demand for cars is also a demand for wheels. This
has serious consequences on the price of cars and wheels, but this
is not what Cvetkovi had in mind.
The price of a wheel depends on the demand for cars, but the wheel
manufacturer has no reason to sell his wheels at a lower price to the
car manufacturer just because he will fit them to a car and sell them
as a part of the automobile, and not as wheels. The car manufacturer
will not include additional profit for wheels which are now being
sold with the automobile, like a wheel salesmen would do. This,
however, does not mean that the wheels on the automobile will be
cheaper from the wheels bought separately. Because a car needs to
be put together and there are many other things to consider.
So this claim by itself is not correct, at least not unconditionally,
and it is most probably meaningless (because it is difficult to
determine the price of the so called connected goods). But this
53 This is an unedited version of an abridged article published in Blic. What follows
was added for this article.
54 I wrote a blog entry on the subject under the same title on Blics website as soon as
the agreement was announced.
430
be allowed for a particular price of a possession, which by the way

is being sold, to jeopardize the whole package.
is not the subject, because it is not wheels and cars that are
being sold, but The Petroleum Industry of Serbia, gas storage
and everything else connected with the construction of the gas
pipeline. And, this is the most important point all those things
are not interrelated as cars and wheels. Why? Because gas and oil
are in part substitutes and not complements. What makes this
difference so important? Because the prices of substitutes tend to
move in the same direction. So if the price of gas is rising the price
of oil is also rising.
And why is this important? Because the value of the property or
investment depends on the price of the final product. So, if you
are selling the right to build and use a pipeline together with The
Petroleum Industry of Serbia, their total price should be at least
equal to the sum of their individual prices, and it could easily be
higher if there is interest to buy all those things. Therefore just
the opposite from what Prime Minister Cvetkovi claims to be
the case.
As for elis statement, things are even worse, because there we
have pure politics. He is not selling cars and wheels, but buying
relations. After this statement I cited above, he added something in
the vein of I think I said enough. Cvetkovi tried to find an excuse
for a bad price of a scandalous arrangement, while eli says how
the price does not even matter. It is general relations that matter.
This should be taken as - Serbia is not selling its energy resources,
it is buying relations with the Russian Federation. If you look at it
that way it is really a bargain, right? And it is predictable what can
be bought this way, both politically and commercially.
431
As was to be expected, the content of this declaration corresponds

neither to the title initially suggested (Declaration on reconciliation),
nor even to its lengthy eventual title, which also mentions reconciliation
(Declaration on political reconciliation and common responsibility for
creating a vision of Serbia as a democratic, free, integral, economically
and culturally developed and socially just country). For it is a
document that speaks about common responsibility: hence, a de
facto unification of the Democratic Party and the Socialist Party, rather
than their reconciliation. Those who actually read the declaration, and
I doubt that many will try, will immediately see that this is a common
political programme. Not merely a coalition agreement, which in any
case already exists, but a common ideological document. In other
words, these two parties are uniting.
What is interesting is that their unification is doubly asymmetrical.
The programme of the smaller Socialist Party becomes the common
programme, while the larger party will apparently share leadership
with the leaders of the smaller party. The interest that brings the
leaders of the Socialist Party to unite with the Democratic Party is
evident; but it is not clear what the interest of the Democratic Party,
i.e. its leadership, might be. This will presumably be revealed in due
course.
What do they say in their ideological material? In many ways, this
is written in the manner practised by the ideological commissions
of some League of Communists or other. Something that younger
readers, if there are any such, will fail to see. I shall quote here
only one example, which actually happens to be very important. In
ideological documents, you see, when one wants to say something
very important but does not wish it to be noticed immediately, this is
put in the place where people will least expect to find it. In this case,
the most important paragraph is to be found in the section dealing with
preservation of healthy living environment. The two parties are here
432
Reconciliation
amnestied for all that has happened over the past twenty years. The
passage says: Many misfortunes have befallen Serbia during the past
twenty years, above all a great fall in the volume of production and in
living standards, war, and the bombing of the country in 1999. This
has led also to a serious degradation in the habitat, to a pollution of air,
water and land, and to an uncontrolled and irreversible disappearance
of energy and other natural resources. Many misfortunes have thus
befallen Serbia, including loss of energy and other natural resources
(which refers, perhaps, to people?). Since this befell Serbia, the two
parties have nothing to do with it.
The text is full of such formulations. It is evident in many places that
no great care was taken with the drafting. It says, for example: We
have worked jointly on the ratification and implementation of the
Agreement on Stabilisation and Association (with the EU), although
it is clear that implementation cannot really be put in the past, since it
remains to be started. It is said in the preamble that the joint platform,
as the declaration is called in the first sentence, creates the conditions
for national and political reconciliation as the basis for economic
and social progress, and prosperity and a better life for the citizens of
Serbia. Which is in effect a double pleonasm (progress, prosperity,
better life). And so on. I am not sure that the signatories had the time
to read the text before signing it.
The text contains all sorts of things. Here, for example, is the title of one
important section: European Integration Serbia and the European
Union. Serbia and the World. The first sentence reads: Our advocacy
of the maximum possible sovereignty and cultural integration of the
Serb people is in harmony with our membership of the European
community of nations. What can this mean? It seems that the sentence
was written and placed in this section only in order to mention cultural
integration of the Serb people, which is not mentioned anywhere
before or after it, and remains unexplained. Presumably the authors
know what they wished to say and why they said it here in particular,
leaving everyone else to wonder.
433
It may be useful to mention here also how the two parties see the
regeneration of the economy. With all available means, of course,
and the list begins with foreign-currency reserves. This is followed by
a host of sentences that largely and repeatedly refer to social justice.
What this actually means, and how the foreign-currency reserves will
contribute to this is not clear, and maybe it does not matter either. The
important thing is that those who have had nothing to do with what
befell Serbia over the past twenty years are promising a better spiritual,
social and also material future.
A policy of principle and truth?

The Serbian president, Boris Tadi, and his foreign minister Vuk
Jeremi have made several declarations on Serbias policy towards
its neighbours. They insist that this policy is based on principle
and truth. Lets begin with the alleged principles, and lets take the
example of relations with Bosnia-Herzegovina. On his recent visit
to Banja Luka, Tadi evoked three principles: non-interference in
Bosnias internal affairs; support for democracy; and support for
whatever the three peoples agree between themselves. Are these
principles mutually consistent? The answer is no.
434
The last passage of this section speaks about the mother state, and a
spiritual unity that does not harm the nations and national minorities
living in Serbia, and it ends with praise of knowledge and science as
developmental resources that should have a dominant place and
influence in society and in a system of values based on knowledge,
honest work and true patriotism. How knowledge and science can be
developmental resources for true patriotism is not explained.
It is not difficult to spot the first inconsistency. In response to the

question why Serbia is involving itself in Bosnias current problems,
he did not reply that it was not, but that it was doing so on account
of being a guarantor of the Dayton agreement. But this is a systemic
contradiction that follows from Serbias involvement to put it
mildly in the war in Bosnia-Herzegovina. Having taken note of
this, lets set it aside. .
Lets assume that the principle of non-interference relates only to
the political problems that Bosnia-Herzegovina confronts today
and will confront in the future. The compatibility between the
principle of non-interference and that of supporting democracy is
of the essence here, as too is the criticism of the high representative,
Valentin Inzko, for disregarding the democratic decisions of legally
elected representatives. This refers to the decision made by the high
representative to annul the decision of the Bosnian Serb entitys
assembly to transfer to itself some of the competencies of the state
of Bosnia-Herzegovina. For some time now Jeremi has stressed
Serbias devotion to Bosnias democratisation. Thus he said in a
recent statement (Vreme, Belgrade, 25.6. 2009): I hope that all the
factors of the Dayton agreement will reach a joint conclusion in the
not too distant future that, following fifteen years of rule by high
representatives, the time has come to establish full democracy. How
does this relate to the principle of non-interference? It depends on
how one understand consensus between the three peoples. Why?
Because the principle defines the demos in Bosnia-Herzegovina.
What are its implications?
The reply is unambiguous: if it is necessary for the three peoples to
agree on what their common interest is, and if this is the democratic
procedure, then the decision by the RS assembly is undemocratic. If
so, then the following is also true: if one anticipates the possibility
that agreement cannot be reached, and that unilateral decisions
could be made by a first, second or third people, then one needs
an arbiter. The principle of non-interferences precludes another
435
Lets look now at the compatibility between a commitment to

democracy and decision-making based on consensus between the
three peoples. It is obvious that RS would never had come into
existence had these two principles been adhered to. It is equally
obvious that the organisation of Bosnia-Herzegovina would have
been quite different from the Dayton one, had the demos of this
country been defined in a natural way, i.e. as an assembly of
citizens - as it was indeed defined, following the recommendation
of the international factors, for the referendum on independence,
which supplied the basis for Bosnias membership of the United
Nations and for the involvement of the international community
ever since then. Since the Dayton agreement did not define the
Bosnian demos in this way, it became necessary to divide authority
and re-distribute it from time to time. One cannot achieve this
through unilateral decisions. There is no agreement on how to do it
at present. This is why we have the high representative, who from
time to time reminds all, including the guarantors, of the lack of
will to bring the two principles into harmony.
The policy of Tadi and Jeremi in this regard does not differ,
in fact, from that of Slobodan Miloevi. RS is first encouraged
sub rosa to make unilateral decisions by reference to democratic
principles, understood here as a promise of unconditional support;
after which, in order to avoid conflict with international factors,
the principle of consensus is verbally upheld. The principle of noninterference is constantly evoked, of course.
436
country, Serbia, for example, from playing this role, which then
falls to the international community or its high representative. This
is the logic of the Dayton agreement, guaranteed by Serbia as is
constantly being stressed in Belgrade. There follows from this the
need to support the high representative rather than criticise his
acts - as is indeed demanded by the principle of non-interference in
the internal affairs of sovereign states (Bosnia has been a member
of the United Nations since 1992).
In this context, it is interesting to examine this policy of truth that

Jeremi has recently started to advocate. We in government, he
says (Utisak nedelje, Radio B92 website), dont feel burdened by
what happened in the past, for the simple reason that we took no
part in it; we have done nothing whatsoever to destabilise this
region, either now or last year, when matters became exceptionally
grave due to Kosovos unilateral declaration of independence, and
certainly not in the 1990s. There is no reason, therefore, for us to
be ashamed of anything and not to tell the truth. Since everyone
else is allowed openly to tell the truth, then I think we too should
be allowed to do that. And, in a raised voice: We cannot base our
foreign policy and this countrys future on lies and avoidance of
truth, because things happened in the past which some of our
neighbours maybe did not like. Some of our neighbours have
perhaps done things which they would not be keen to be reminded
of - that they have done them - but we have no reason to hide it.
It is very important to grasp properly the use of the first and the
third person plural here. We who form the current government in
Serbia have no reason to avoid the truth. They, the neighbours, i.e.
the neighbouring states, do have a reason, but those who are now
in power there dont like to hear it. It is because they - and it will be
important to learn who in the continuation did things in the past
which they prefer not to be reminded of. What we have done in the
past it is vital to be clear to whom this refers poses no problems
for us in the government, no difficulties (it is not clear whether this
involves also responsibility).
In order to understand what kind of policy of truth we have here, it
is necessary to mention that what is surreptitiously being referred
to here is the Serbian governments decision, reached at Jeremis
insistence, to charge Croatia with genocide, and to include also
documents on the genocide against the Serb people in the Second
World War, during the existence of the Independent State of Croatia
(NDH). This last is the truth which disturbs some neighbours,
437
It is another matter, unfortunately, with the Serbian government

and the Serbian state, though not with the Serb people. For in the
rooms occupied by the government of which Jeremi is a leading
member and this reflects also on Tadi there hangs a portrait
of (wartime) prime minister Milan Nedi (he is named as such
in order to make it possible for his picture to hang there) which
highlights the continuity of the Serbian state with Nedis own,
and which makes all its governments, including their members not
personally but as representatives of the state, responsible for all
that Nedis regime did (and they are personally responsible for
having the portrait there). These are not responsibilities that others
acknowledge, which is good. And it is fortunately not a responsibility
that binds the Serb people, regardless of the efforts spent by Serbian
intellectuals and politicians who hold dear collective identities and
spiritual unity (see various declarations to this effect by Tadi and
Jeremi), because it simply cannot be true. But if it were true, as a
considerable number of nationalists insist, one would expect that
it would be unwelcome to the current officials and indeed to all
ages of the Serbian population. Something that Tadi and Jeremi
should ponder. Because if they believe in the existence of such a
responsibility but do not wish to acknowledge it, then they must
be lying.
438
because they have done it. The term neighbour can refer here only
to a people, i.e. the Croat people. Why? Because it could not possibly
refer to the current Croatian government, nor to the Croatian state,
because neither it nor anyone else accept its continuity with the
NDH. Franjo Tuman tried to establish some continuity with it,
but without success. Hence the truth about it can bother neither
the Croatian state nor the Croatian government, because they did
not do it. It makes sense only as Jeremis insistence on the Croat
peoples collective responsibility, which doesnt exist, of course,
and which can be taken only as an insult.
The case of Serbia

The meaning of state and national interests, inseparable in
Serbian political rhetoric for the past twenty years, is once again
being tested on Serbias policy towards Bosnia-Herzegovina. The
Republika Srpska government has in many different forms made
it clear that it sees the Serb national interest as follows: division of
Kosovo and union of Serbia with Republika Srpska.
What are the Serb state and national interests? They differ not only
politically, but also in legitimacy and legality. In order to see how
they differ, a few words about the theory of international relations
are necessary.
Let us begin with the theory of realism realpolitik in international
relations, however inadequate this theory may be today, especially
when it comes to Europe. According to this theory, power is the
key instrument for realising political goals. What is it based on?
Built into the foundations of realpolitik is an assumption and an
assertion. The assumption is that there is no legality in international
relations, because individual states are the bearers of sovereign
political power. The assertion is that there is a legitimate and stable
system based on balance of power global, regional and bilateral
that makes states behave responsibly, for reasons of state and under
the threat of a negative outcome in the event of conflict. In other
words, state interests are sovereign but within a system of external
legitimacy that creates a balance of power: it is legitimate to use
power in order to realise state interests, provided it does not disturb
the established balance. Otherwise the stability is maintained or
a new balance established through conflict in the last instance
through war.
The assertion about the existence and stability of a balance of
power is indispensable in order to conclude that international
anarchy, i.e. a system of states bounded by neither morality nor
439
The only difference between the realpolitical and, let us say, the
liberal or legalist (idealist) understanding of international relations
is that in the latter case the internal political and foreign political
responsibility of states rest not only on legitimacy, but also on
legality: i.e. on international law. In this approach, the assertion
about the existence of a balance of power is treated as erroneous
and empirically invalid. As a consequence, therefore, there should
in principle be a collective system of punishment of those states
that use illegitimate means to realise certain aims, i.e. to break
international law. The difference between the system of legitimacy
in international anarchy and in a system based on international law
is not negligible, indeed is fundamental, but is of no significance for
distinguishing between state and national interests: this difference
exists as a corollary of states being the basic subjects of international
relations, regardless of whether they are based on legitimacy
rooted in the need to maintain a stable balance of power, or on
legality where stability is secured through rule of international law.
Given that many refer to realpolitik in this matter, it is necessary to
understand that there exists a realpolitical difference in legitimacy
between state and national interests: states are the legitimate
bearers of political power, nations are not. Indeed, states that seek
to realise national interests may pose a threat to stability, which
makes their foreign policy illegitimate, because nations, not being
sovereign, do not bear responsibility in international relations.
440
law, will not result in permanent warfare. The balance of power

limits state sovereignty, makes it responsible in external relations
and in politics. In other words, it secures the external legitimacy
of sovereign states. As a corollary, irresponsible and illegitimate
foreign policy de-legitimizes state interests hence also the state
irrespective of its internal sovereignty, legitimacy, legality, the
attractiveness or usefulness of state interests and aims. Why?
Because the stability of the balance of power is maintained through
use of force against those who utilise illegitimate means in order to
realise their state interests.
In realpolitik, therefore, the Serb foreign policy is irresponsible,

i.e. illegitimate (a fortiori also illegal). Why? Because it is
simultaneously pursuing two interests national and state. This is
very evident in relation to Bosnia-Herzegovina. Republika Srpska
policy appeals to national interest: Serbias state interest, according
to it, should serve the Serb national interest. In the international
system in which states are the fundamental bearers of legitimate
power and responsibility, even when not bound by law, i.e. in a
pure international system of realpolitik, the priority of national over
state interests presumes Serbias unreliability, because it assumes
a responsibility that transcends its state boundaries. By doing so
it becomes a threat to stability, i.e. to the balance of power. From
the point of view also of realpolitik, therefore, state and national
interests do not coincide. It follows from this that Serb national
interests delegitimise the Serbian state.
There is nothing specifically Serb in this. The fact that nationalism
delegitimises the state does not derive solely from the theory of
international relations, but also from the experience especially of
European history. This has not been properly grasped by some
states in the Yugoslav area, and especially by other political actors.
But some have grasped it. For example, Croatia, by electing Mesi
as president, gave priority to state interests, because this meant
that it had given up territorial claims against Bosnia-Herzegovina.
It seems likely that this will become Croatias permanent position,
for otherwise the policy of a member state of the European Union
would be irresponsible not only illegitimate, but also illegal. A
similar decision was made by Macedonia, though determination
and political responsibility is needed here for resolution of other
problems on that basis. One can say that Albania too has behaved
on the whole primarily in accordance with its state interest.
These states, as a result, despite their remaining problems and
inadequacies, have acquired international legitimacy, for they
seek to behave responsibly, which means that they place their
state interests before national ones. The same can be said of most
441
In order to illuminate the difference further, one need only

consider the obligations which Serbia would assume if it were to
annex Republika Srpska, or to unite with it in some other way.
Realpolitik says that borders can be changed only if the balance of
power changes. This is because when this happens border changes
signal also a redistribution of responsibility in the context of a
new balance of power. At the end of the 1980s, it was assumed
in Serbia that the bipolar system of the international balance of
power, which was expected to last, allowed a redistribution of
power within Yugoslavia. This assessment was wrong, because
the balance of forces was changing at precisely that time: the
collapse of the socialist system, followed by that of the Soviet
Union, demanded another, democratic redistribution of power
within Yugoslavia. What came next was largely a consequence of
the wrong estimate. It is, therefore, necessary also today to judge
the balance of forces in the immediate neighbourhood, as well as
the stability of the balance of power in the Balkans and Europe.
If state interests are to be placed at the service of national ones,
then there must be a clear understanding what kind of outcome
is most likely. Most recently, the realisation of national interests
was pursued, for example, in Bosnia-Herzegovina, by bombarding
Sarajevo, which was continued aimlessly for several years. Today
Sarajevo is once again being accused of having illegitimate and
illegal state and national interests; but no political solution is being
offered other than one that would involve Serbia acting in a way that
would inevitably destabilise Bosnia-Herzegovina, with predictable
consequences for the regional and wider balance of power. If Serbia
were to undertake such a step, or be placed before such a choice,
this would lead to delegitimisation of Serbia as a state.
442
European states. But this cannot be said of Serbia, however. Here

both the public, and the majority of parties regardless of whether
they are in government or in opposition, keep stressing that they
are working in the national and in the state interest.
Maybe one could put it also in this way: Republika Srpska is neither
Northern Cyprus nor is it Abkhasia or South Ossetia, and Serbia is
not Turkey or Russia. If not that of Bosnia-Herzegovina, the example
of Kosovo should make this clear. This example, like all others over
the past twenty years, speaks not only of a wrong use of realpolitik,
of political power, but also of an inability to create space for the
realisation of state interests. During the long process of negotiations
on the status of Kosovo, which in fact had been going on for decades,
all that Serbian policy could in the end do, once force had failed, was
to resort to use of the power of veto on the series of solutions that
were successively offered. It did not secure that power in relation
to Kosovo. It behaved in Bosnia-Herzegovina in a similar fashion,
and the same is true also of its current tactics. Solutions are not
being offered; instead, proposals are being rejected as if the state of
Serbia would at some point be able to impose a solution which in
Republika Srpska is seen as the Serb national interest.
In order to understand this, all one has to do is to point to the
difference between the policy of rejection and the alternative policy
of cooperation. One can take as an example here the advocacy, on
the part of the leaders of Republika Srpska, that the Bosnian Croats
should get their own, third entity; or that they should pursue more
vigorously the same strategy towards Croatia as Republika Srpska
does towards Serbia: in other words, that the Croatian state too
should dedicate itself to realising Croat national interests in BosniaHerzegovina. If, however, the Serb and Croat parties were instead
to form a coalition, they would have a majority in the representative
bodies and all other branches of government in a democratic
state. There is, therefore, political space for a positive democratic
engagement and a legitimate exercise of power, as opposed to
simple rejection and the use of veto. This presumes, of course,
acceptance of the legitimacy and legality of Bosnia-Herzegovina,
and hence also abandonment of the secessionist strategy, in which
the so-called mother states are treated as instruments for the
realisation of national interests.
443
Things are different in the European Union. Judging by Serbian

foreign policy, this is not yet properly understood, though we
are now being told that membership of the Union is Serbias key
strategic goal. Let us take, for example, the recent statement by Vuk
Jeremi, which he has repeated in several forms, that a privileged
relationship with Russia makes Serbia stronger in relation to its
neighbours, a fact that Serbia will know how to use. This is a pretty
unambiguous appeal to realpolitik, the policy of power, to influence
a change in the relation of forces in the Balkans, in order to realise
state interests that are, at least in part, defined also as national.
But in the European Union the policy of power and relationship of
forces does not hold. International relations do not exist between
its member states, because all relations are regulated through
domestic and not even just by international law. This is buttressed
also by the way in which decisions are made within the Union,
and in many other ways. The European Union is in this sense a
federation - decisions are made by votes, not by power, not by
balance of forces. The idea that Russia could influence the balance
of power in the Balkan part of Europe, in the Balkans as part of the
European Union, is akin to the one in which hopes were vested at
the time of Yugoslavias break-up, with the difference that it was
believed at that time that the bipolar balance of power supplied
444
This then is what can be said within the framework of any theory
of international relations, e.g. by relying, as has been done here,
on what can be described as the minimal theory of international
relations realpolitik. The use of power to secure a responsible
realisation of state interests is limited by either legitimacy or
legality, and this implies, among other things, that using state
power to realise national interests is illegitimate. As for the system
of international law, such a use of power is both illegitimate and
illegal. But however one comes to view international relations,
the balance of power and its stability are of crucial importance for
securing both legitimacy and legality.
the context for the realisation of Serb state and national interests.
Then as now it was believed that Russia would use its power in the
global balance of power, in the global balances of forces, to support
Serb power politics towards its neighbours in the realisation of
Serb national interests. The test of this foreign policy will be the
attitude to Bosnia-Herzegovina: what will be the nature of Serbias
positive policy? If Serbia really wishes to join the European Union,
which is in its state interest, then it will be obliged to support the
kind of constitutional reform in Bosnia-Herzegovina that would
allow the latter to become a member of the Union. The policy of
power is of no use here; in fact it runs contrary to a responsible,
legitimate foreign policy guided by state interests. If, however,
state interests become subordinated to national ones, this will at
some point demand an answer to the question of whether Serbia
is ready to support Republika Srspkas secessionism and annex a
part of Bosnia-Herzegovina. The policy of power might seem viable
if one were to assume that Russias rise to power, Americas loss of
influence, and the ineffectiveness of European so-called soft power,
were about to produce a major redistribution of political power in
Europe. If for this reason the privileged relationship with Russia is
appreciated because it makes Serbia stronger, and if it is intended
really to use it, then one thing is certain: this means abandoning
membership of the European Union, and assuming responsibility
for destabilising at least part of the Balkans. It would without doubt
bring once again into question the legitimacy of the Serbian state
in international relations, regardless of any reference to national
interests or privileged strategic partners.
Thus, if state interests are subordinated to national ones, the state is
delegitimised. More than that, seeking membership of the European
Union entails giving up the policy of power. I assume that those
who oppose Serbias integration into the European Union, and in
particular the leaders of Republika Srpska, are very well aware of
this, as are eurosceptics and those in Serbia who are against it.
What I am not sure of is whether Serbias official foreign policy, or
445
Serbia loses at ICJ

Those who followed the debate before the International Court of
Justice would have known exactly what was being asked and what
the answer would be. Especially clear was the testimony given
by Professor James Crawford, whose opinion the Court largely
accepted. Should the Serbian politicians and lawyers have known
this? The answer is positive. Did they know it? In a democratic state
this would be made evident at the appropriate place, because a selfrespecting government and public opinion would undoubtedly
wish to establish the question of responsibility. But not in Serbia.
The response of both the Serbian government and Serbian public
opinion has largely been that this is all irrelevant, that it is business
as usual. This is bound to turn out badly.
The state president informed the country in the following manner:
The Court has avoided giving its opinion on the essential question,
and left it to the UNs highest body, the General Assembly, to
discuss this and its political implications. One of the legal experts,
Tibor Varady, said he was disappointed that the Court had failed to
deal with the essential question. But if you were to read the debate
which took place before the Court last December, you would know
that the Serbian side was being warned at the time that Serbia had
formulated the question in a manner that was both too narrow and
rather meaningless. At that time, Serbian public opinion was being
assured that this was indeed a wise and as is usually suggested
446
rather the Democratic Party that has assumed responsibility for it,
understands what is at stake.
cunning move by Serbias politicians and legal experts. It was

said that the Court could not find the declaration of independence
to be in conformity with international law, and that this would
then be taken to mean also that Kosovos independence itself
was contrary to international law. This was clever, they insisted,
because otherwise i.e. if the question of the right to secession
or self-determination had been posed directly the Court might
have been guided by political rather than legal considerations. This
way, however, the Court had to make a legal decision, not involve
itself in the politics. It would, therefore, be bound to decide that the
declaration of independence was contrary to international law.
As the English would say, this strategy was too clever by half.
Why? Because the ICJ, like any other court, is not meant to pass
judgments on any essential questions, but on those questions that
are placed before it. So one should not rush to declare, at least not
before taking the time to read the decision and its accompanying
motivation, that the Court did respond also to the essential
question. Tadi, Jeremi and their partners and advisers make
their pronouncements assuming that no one will read the Courts
motivation, but simply accept their own explanations. It is perfectly
possible that Serbian public opinion will indeed behave in this way,
but the same is not true for the international factors. For the Courts
decision is too important and significant for it to be simply rejected
as technical and politically meaningless.
This is because the Court dealt with the essential question of
whether the proclamation of independence was contrary to
existing law domestic and international. In doing so, it also
interpreted which will certainly be of some importance in future
debates Resolution 1244, the role played by Martti Ahtisaari,
and all the relevant decisions of the Security Council and their
motivations. It interpreted, in other words, the real, existing legal
framework within which Kosovos proclamation of independence
occurred. This is a reply to the truly essential question that is of
447
What the Court refused to consider was whether this position of

international bodies runs contrary to the right to self-determination
and the right to secession, because it was not asked to do so. But one
can conclude from the motivation, as was stressed in the December
debate, that the answer to this question too would be negative. By
refusing to deal with the implied albeit indirect question posed
to it, however, the Court refrained from pronouncing also on the
essential question that was not put to it: i.e. from trying to work
out and formulate what the essential question might be. The
Court, in addition, refused to deal with the question of whether
Kosovo will become a state. Because it is not possible to solve this
question for Kosovo itself and for the international community by
legal means.
The Court thus answered the question posed to it, both essential
and technical, and not questions that it was not asked. Its response
is based on law, not politics. It is all-embracing rather than narrowly
technical. It will have significant legal and political weight.
The Serbian government and Serbian public opinion may say
that none of this matters, but that is only an attempt to avoid
responsibility. The future outcomes of such a policy will depend
on responsible behaviour on the part of others, above all of the
European Union and the United States. They will have to look after
448
significance to all those wishing to declare independence anywhere

in the world. As it was stressed and pointed out in the December
debate, the reply to the important essential question was to be that
international bodies, such as for example the Security Council or
its representatives, may approve or disapprove, as they have often
done, some act of secession or self-determination or proclamation
of independence. But the Court found that nothing in the legal
framework or in Security Council decisions prohibits or proclaims
illegitimate Kosovos declaration of independence or the fact of
Kosovos independence. This is the reply to the essential question.
Serbian interests more than the Serbian government or Serbian

public opinion do. In the absence of a system of intellectual and
political responsibility, this is unlikely to turn out well.
Questions and answers

Is Serbia incapable of conducting a responsible political and expert
debate? In order to answer this question, let us take three examples.
First: the Serbian government has concluded that the International
Court of Justice did not pronounce on the essential question of the
legality of Kosovos independence.
Why was it not asked the essential question? According to Politika:
When reporters asked whether Serbia would not have done better
at the ICJ had it asked a more precise question, the Serbian foreign
minister Vuk Jeremi replied that the Serbian legal team had
discussed what question to pose, but had decided that any other
question carried the danger of eliciting a reply that would have
been highly adverse for Serbia. If, for example, the question had
been: Have the Albanians the right of secession?, there would
have been a great danger that the courts reply might have been
sui generis: i.e. that it might have dealt with the uniqueness of the
[Kosovo] case, said Jeremi.
Secondly, and once again: why was the essential question not
asked? Serbias main representative at The Hague, Saa Obradovi,
told B92: I think that we should not be naive. Had the question been
449
Thirdly, Tomislav Nikolis statement: I think that the northern

part of Kosovo is today also in crisis, and I think that separatist
movements will bourgeon everywhere. I think that Milorad Dodiks
statement (that RS too should declare independence) is a form of
advertising, and I would very much like RS to draw a lesson from
this and follow suit. I would like to see what they would tell us, if
a group of RS citizens were to say that they wanted independence.
Not (RS) formally, but a group of citizens, with Milorad Dodik
being the first to sign up. He has been telling us for the past five
years that this is his goal and desire.
The foreign minister counts on our not seeing the contradiction:
the court is charged with not answering the essential question,
which was not put to it, because there was a great danger i.e. it
was highly likely that it would have declared Kosovos secession
to be legal. His chief legal adviser too does not fail to fall into
another logical error (we know what would have happened if it
had happened, because it did happen), which he supports with the
incomprehensible rhetorical phrase: we shouldnt be naive. You
who represented us, we who agreed you should represent us, or
all of us together who asked for the courts opinion what here
shows naivet? The leader of the strongest opposition party, on
the other hand, did not read the explanation with which the court
accompanied its verdict, because he is unable to foresee the legal
consequences of the act that he advocates.
450
a different one, the procedure would have taken a different course.

The courts formulation would have certainly been different, but
given this verdict by the ICJ and considering all circumstances I
think we should not be naive and believe that the outcome would
have been different. And he went on: The political moment will be
in fact more important at the [UN] General Assembly, so we must
find a formulation that could win majority support, in a situation
that is of great importance. As for the ICJ, I really dont think that a
different question would have led to a different outcome.
Someone should be able to explain properly, politically and

analytically, that the court not only replied to the essential
question, but also that the question posed and the whole approach
of the Serbian legal team were inadequate, and that any eventual
declaration of independence on the part of northern Kosovo or RS
would be illegal.
That this is so was well known in Serbia already some twenty years
ago, at the time when Kosovo held its referendum on independence
and proceeded to elect its president and other governmental bodies.
No one then recognised the new Republic of Kosovo? Why? Because
it ran counter to the Serbian legal framework. The same would be
true of northern Kosovo and RS in relation to the internal rights
pertaining to them. The declarations themselves would not be in
contradiction with international law, because this is the sphere of
common right.
The essential question is whether Kosovos proclamation of
independence was in contradiction with UN Security Council
Resolution 1244. The court decided that it was not. In the view of
the court, in this specific case, where the international community
had assumed sovereign authority in Kosovo, the legal system
it established there is not contrary to Kosovos proclamation of
independence of to its actual independence, whether in terms of the
letter of law (Resolution 1244 and the current Kosovo constitution)
or in terms of the reactions of the international authorities (the
statements of the UN General Secretary, the Security Council or
their representatives). This is the essence of the question, and of
the courts response. Experts can and will debate this decision, but
the courts response cannot be seen as a green light to secessionism
and separatism anywhere in the world.
It is now being said that it is of no importance which question
Serbia had put to the court, because the answer would have been
the same - because there was and there remains a great danger
451
Is the Serbian parliament capable of holding a political debate? It is

not. Will the experts conduct a serious debate? They will not. This
does not augur well.
452
that Kosovos independence is in accordance with international law,

which is what Jeremi seems to be saying in the statement quoted
above. What then was gained by approaching the ICJ? The current
answer is: political advantage. The argument runs as follows: the
legal dispute is lost for political reasons, but the political dispute
will be won for legal reasons. This is not convincing, to put it
mildly, and does not sound promising.
Beleka o autoru
Beleka o autoru
Roen 1945. u Beogradu. Studirao na univerzitetima u Zagrebu
i Beogradu (MA) i na Kolumbija univerzitetu u Njujorku (MPh).
Asistent u Birou za primenjena socijalna istraivanja na Kolumbija
univerzitetu, 1972-1973. Asistent na Fakultetu politikih nauka
u Beogradu, 1975-1978. Privatni naunik, 1979-1986. Saradnik
Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, 1987-1991. Gost istraiva
u Centru za javna dobra, Dord-Mejsn univerziteta u SAD, 19911992. Istraiva na Univerzitetu u Upsali, vedska, 1992-1994.
Istraiva na Bekom institutu za meunarodna ekonomska
istraivanja, 1995 do danas. Profesor po pozivu na Vebster
univerzitetu u Beu, 1995-2000. Predava na Bekom univerzitetu,
2007 do danas. Konsultant Svetske banke i OECD-a.
Knjige i monografije
Interesi i naela u uslovima decentralizovanog odluivanja. Beograd,
1981.
Gledita i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu. Institut drutvenih nauka, 1984.
Socijalistiki anr. Beograd, 1985.
Politika vrednovanja. Beograd, 1985.
Kritika kolektivizma (prireiva). Beograd, 1987.
Trite i demokratija; Naputanje socijalizma; Kriza, slom i reforma
(prireiva sve tri knjige sa Jovanom Teokareviem). Beograd, 1990.
Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia. Acta
Universitatis Upsaliensis, 1994. U pripremi reprint, dvojezino
elektronsko izdanje.
The Kosovo Crisis and the Balkans: Background, Consequences,
Costs and Prospects. wiiw 1999.
Final Report of the Task Force on Economic Strategy for South
453
454
Eastern Europe. New York: EastWest Institute, May 2000.

Reconstruction and Integration in South -East Europe: Economic
Aspects. wiiw 2000.
Kolumne, karikature (sa Predragom Koraksiem). Ekonomist,
2006.
Balkan economics: development and integration. Compendium of
papers, 1995-2010 for the University of Vienna course on Balkan
economics.
Rights and Choices. Unpublished, 1992-2010.
Index imena
Index imena
A
Aemoglu, Daren 225, 326, 327
Ahtisari, Marti 13, 57, 116, 117,
390, 447
Ajhengrin, Bari 225
Akerlof, Dord 226
Antoni, Slobodan 192, 193,
195, 196
Atif, Mina 160
Auman, Robert 77
B
Babi, Jovan 101
Bafet, Voren 140
Bagvati 22
Barkan Markus, Rut 207
Beker, Gari 222-224, 359
Berlin, Isaija 181
Bilt, Karl 317
Bjukenen, Dejms 224, 231
Blanar, Olivije 225
Blau, Piter 245
Blek, Fier 361
Borhes, Horhe Luis 55
Brant, Vili 341
Bulovi, Irinej 198, 298
Bu, Dord 132, 159
C
Cvetkovi, Mirko 113, 126-128,
429-431
auesku, Nikolaje 39
endler, Rejmond 354
ernievski, Nikolaj 126, 429
omski, Noam 248
osi, Dobrica 11, 214

uruvija, Slavko 30, 352, 355
D
Dilan, Bob 382
Dinki, Mlaan 232
Dirkem, Emil 245
Dodik, Milorad 450
Dornbu, Rudiger 155
Dostojevski, Fjodor 181
D
Donson, Sajmon 226, 229
eli, Boidar 114, 126-128,

429, 431
ilas, Dragan 25
ini, Zoran 30, 66, 135, 136,
296, 351, 352, 355
ukanovi, Milo 143
E
Embler, Erik 394
455
F
Fama, Judin 361
Farkuhason, Robin 75
Felps, Edmond 21, 22
Fodor, Deri 71
Foks, Dastin 361
Fridman, Milton 21, 104, 107,
354
G
Gani, Ejup 394
Garton E, Timoti 121, 124
Gelmen, Endrju 158
Gligorov, Vladimir 11, 75, 121,
195, 373, 400
Gotovac, Vlado 86
Grinspen, Alen 225, 228, 229
Grosman, Senford 359, 360
Gulsbi, Osten 166
H
Habermas, Jirgen 83, 179, 182
Hajek, Fridrih 90, 179, 182,
222, 231, 246
Hamet, D. Semjuel 354
Hantington, Semjuel 181
Hauser, Zek 259
Hejg, Vilijam 409
Hirman, Albert 182
Hjum, Dejvid 170, 171
Hoda, Enver 39, 87
Homans, Dord 245
456
I
Ilarionov, Andrej 54
Incko, Valentin 253, 435
J
Jelai, Radovan 232
Jeljcin, Boris 53
Jeremi, Vuk 110-113, 132, 176178, 252-256, 318, 337, 390,
397, 434-438, 447, 449, 452
K
Kacin, Jelko 341
Kafka, Franc 353
Kagan, Robert 124
Kant, Imanuel 74, 88, 90, 124,
280, 352
Kartrajt, Nensi 370, 373
Kauen, Tajler 372
Kejnz, Don 169, 172, 226, 288,
292
Kesidi, Don 361
Kisinder, Henri 82
Klaus, Vaclav 117
Kotunica, Vojislav 27-29, 36,
37, 39, 42, 53, 55-57, 78, 79,
115, 130, 132, 177, 409
Krkobabi, Jovan 211
Kroford, Dejms 321, 389, 446
Krugman, Pol 160, 166, 325,
326, 353
Ksenofont 229
Kuznec, Sajmon 399
Erou, Kenet 74, 75, 163, 229
Index imena
L
Lazarsfeld, Pol 244
Lenjin, Vladimir 61
Lipset, Simor Martin 179
Lukas, Robert 21, 284, 374, 398
Luki, Svetlana 194
Lutovac, Zoran 58
LJ
Ljoti, Dimitrije 341
M
Makijaveli, Nikolo 69, 262, 293,
297
Mandel, Robert 22
Markovi, Ante 51
Markovi, Mihajlo 248, 250
Marks, Karl 19, 215, 226
Markuze, Herbert 81
Medvedev, Dmitrij 37, 131
Mekkejn, Don 159
Menar, Pjer 55
Merton, Robert 241-246
Mesi, Stjepan 306, 441
Miunovi, Dragoljub 310
Milanovi, Branko 52
Miler, Merton 361
Miloevi, Slobodan 13, 14, 18,
20, 29, 30, 40-42, 53, 59, 69, 70,
94, 111, 112, 117, 124, 130, 132,
136, 189, 254, 262, 296, 409,
427, 436
Milov, Vladimir 54
Minski, Hajman 226
Mladi, Ratko 311, 312
Modiljani, Franko 361

Mut, Don 359
N
Necov, Boris 54
Nedi, Milan 255, 341, 438
Nikoli, Tomislav 36, 37, 39,
40, 42, 132, 174, 450
Nikson, Riard 82
Nui, Branislav 256
O
Obama, Barak 158-160, 166,
284, 331
Obradovi, Saa 449
Olsen, Mankur 259
P
Palah, Jan 84
Parfit, Derek 242
Parsons, Talkot 245
Pejlin, Sara 224
Pei, Vesna 176
Platon 229
Polak, ak 268
Poper, Karl 246, 354
Pozner, Riard 222-224, 228
Prol, Astrid 80
Putin, Vladimir 54, 116, 117,
120, 131, 167
R
Radovi, Amfilohije 298
Rajhart, Karmen 366, 374
Ranatovi, eljko Arkan 59
457
S
Samers, Lorens 160, 166, 353
Samjuelson, Pol 353, 361, 364,
368
Sanstajn, Kas 357
Sartr, an-Pol 83
Sen, Amarti 181, 242, 356
Sims, Kristofer 374
Smit, Adam 24, 164
Solana, Havijer 55, 56
Solenjicin, Aleksandar 121
Soro, Dord 166, 362
Spejd, Sem 354
Staljin, Josif Visarionovi 263
Stamboli, Ivan 352, 355
Stiglic, Dozef 23, 24, 155, 166,
167, 360
Stjuart, Don 323
Sufi, Amir 160
ekspir, Vilijem 126, 419

eelj, Vojislav 66, 67
458
iler, Robert 226

umpeter, Jozef 231
T
Tabakovi, Jorgovanka 53
Tadi, Boris 36, 37, 57, 113-116,
129-132, 167, 194, 252, 254,
256, 308, 337, 390, 409, 434,
436, 438, 447
Taleb, Nasim 361
Taler, Riard 357
Tejlor, Don 228, 229
Tito, Josip Broz 85, 110, 111,
172, 263
Tokvil, Aleksis De 180
Tolstoj, Lav 380
Trebi, Franesko 160
Triling, Lajonel 179
Tuman, Franjo 255, 340, 438
Turing, Alen 302
Tven, Mark 182
V
Varadi, Tibor 390, 446
Veber, Maks 245, 283, 292
Vestervele, Gvido 409
Vikri, Vilijam 22
Vudford, Majkl 367
Vukadinovi, ore 193
arkovi, Dragoljub 192-194

iek, Slavoj 61, 160
Ren, Oli 55
Rodrik, Deni 229, 327
Rogof, Kenet 366, 371, 374
Rols, Don 21, 124, 179, 182,
292
Rubin, Bob 160, 166
Rugova, Ibrahim 87
Ruso, an ak 72-78
Ruzvelt, Frenklin 161

Vladimir Gligorov Talog

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vladimir Gligorov Talog

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.pescanik.

Za izdavaa: Svetlana Luki i Svetlana Vukovi

Ogledi o prednostima slobode

Privredna politika nove vlade

Nine articles in English

Ogledi o prednostima slobode

Ovde se uvek prisetim reakcije na kraju osnivake skuptine Demokratske