Aljoa Mimica Filozofski fakultet Beograd

Pregledni nauni rad UDK: 316 Primljeno: 22. 12. 2002.

SOCIOLOKI RENIK: NEKOLIKO ODREDNICA*
antiklerikalizam (od poznolat. clericalis, sveteniki). Liberalni intelektualni i p
olitiki pokret koji se, u toku XIX i XX veka, protivio pretenzijama (prvenstveno
rimokatolikog) svetenstva da aktivno uestvuje u unutarsvetovnim, a pre svega politik
im, socijalnim i obrazovnim poslovima moderne sekularne drave. Idejne osnove a. p
oivaju u prosvetiteljskom ateizmu, odnosno agnosticizmu, a prvi pokuaj praktine rea
lizacije volterovskog poziva na obaranje crkvenog autoriteta (Zgazite bestidnicu!)
bila je sistematska i nasilna dehristijanizacija u toku Francuske revolucije (1
792-1793). Konkordatom iz 1801. godine, u punoj meri ostvarenim tek posle Napole
onovog pada (1815), bio je postignut privremeni sporazum izmeu crkve i drave, koji
m su svetenstvu vraene preanje materijalne privilegije i obrazovne ingerencije. Meuti
m, jak a. pokret, obnovljen posle Komune 1871. i uspostavljanja francuske Tree re
publike, dostigao je vrhunac u tzv. Kombovom zakonu iz 1904. kojim se pripadnici
verskih kongregacija iskljuuju iz nastave u dravnim kolama, to je dovelo do prekida
diplomatskih odnosa s Vatikanom. Konano odvajanje crkve od drave sprovedeno je u
Francuskoj ve sledee godine, pod Kombovim naslednikom Ruvijeom. Iako je a. pokret
bio manje ili vie jak i u drugim evropskim zemljama (npr. Bizmarkov Kulturkampf), f
rancuski sluaj je s gledita sociologije najzanimljiviji ne samo zato to je borba za
potiskivanje uloge crkve u svetovnom ivotu u toj zemlji bila najburnija nego i s
toga to je i sama francuska sociologija odigrala u toj stvari znaajnu ulogu. Naime
, celokupno socioloko delo E. Dirkema, pa i dobar deo njegove praktine delatnosti,
imali su da poslue radikalskoj borbi protiv pretenzija katolike crkve da u novom,
republikanskom poretku ouva ulogu vrhovnog moralnog autoriteta i uticajne politik
e instance. Institucionalizovanje dirkemovske sociologije kao akademske discipli
ne i zvanine doktrine univerziteta duguje se dobrim delom upravo njegovoj nameri da
prui teorijsku potporu izgradnji jednog graanskog morala i, tavie, jedne nove, laike
religije koja e preuzeti drutveno
*
Ovih nekoliko odrednica napisano je za Socioloki renik koji se, pod urednitvom Mari
je Bogdanovi i potpisanog autora, priprema u Institutu za socioloka istraivanja Fil
ozofskog fakulteta u Beogradu. Jedan od urednika ih na svetlo dana iznosi ve sada
ne samo zato da bi u strunoj javnosti proverio odjek svog skromnog autorskog dop
rinosa tom znaajnom poduhvatu, nego i da bi ohrabrio one kolege koji jo oklevaju d
a svojim prilozima omogue zavretak rada na Reniku.

66
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

integrativne funkcije katolike vere. Dirkem je teio da stvori ne samo nauku koja e
potkopati doktrinarne osnove tradicionalne religije (Crkva je, sa sociolokog stano
vita, udovite!) ve i moralku koja postavlja racionalne temelje jedne nove, republikan
ske vere: on je sociologiju ponudio kao zamenu za veronauk, to je ona u izvesnoj
meri i postala posle Prvog svetskog rata, kada su joj njegovi uenici izdejstvoval
i status obaveznog nastavnog predmeta. Tako se drutvena nauka o veri najzad prome
tnula u naunu veru u drutvo, a sociologija religije u jednu vrstu religiozne socio
logije. Dirkemov projekt zasnivanja jedne laike religije mogao je nastati samo u
okolnostima koje su bile stvorene meusobnim preplitanjem i stapanjem republikansk
ih ideja, jo ivih uspomena na revolucionarnu dehristijanizaciju, filozofije poziti
vizma koja se oslanjala na naslee kontistike religije oveanstva, slobodnozidarskog ant
iklerikalizma i, naravno, praktine politike radikalskih vlada koje su teile laiciz
aciji obrazovnog sistema i suzbijanju uticaja crkve u svim oblastima javnog ivota
. U Dirkemovoj linosti, njegovom teorijskom delu i praktinom angamanu (naroito u dob
a Drajfusove afere), susticali su se svi ovi istorijski, duhovni i politiki podst
icaji koji su uobliili radikalski a. potkraj XIX i poetkom XX veka. Trea republika,
iji su tvorci teili da legitimnost novog poretka zasnuju u kontinuitetu s onom pr
vom, revolucionarnom republikom, nije se dodue upustila u onako radikalan a. kao t
o je bila jakobinska dehristijanizacija, ali je ipak oprezno pokuavala da, namest
o hrianstva, uspostavi jednu novu, laiku religiju, u emu joj je zduno pomagala dirkem
ovska sociologija. Slinu funkciju je, ali na daleko nezgrapniji i nasilniji nain,
pokuala u komunistikom reimu da obavi i marksistika sociologija. aristokratija. U svom
izvornom obliku (gr. , od , najbolji i , zapovedati, tj. vladavina
n poseban oblik dravnog ureenja i, u isti mah, (b) oznaava drutvenu grupu (kastu, st
ale, ree klasu) koja je u toj vrsti vladavine iskljuivi ili bar povlaeni pritealac pol
itike vlasti. Ako se u svom idealnotipskom obliku aristokratsko dravno ureenje javl
ja u istoriji srazmerno retko, a. se kao drutvena grupa susree u bezmalo svim pozn
atim sistemima socijalne stratifikacije, bez obzira na tip politikog poretka ili
kulturno-istorijske okolnosti. No, u oba svoja znaenja, taj pojam uvek i posvuda
bilo da je re o plemenskom stareinstvu, antikoj aristokratiji, feudalnom plemstvu,
renesansnom nobilitetu, pa ak i modernoj revolucionarnoj eliti podrazumeva vlast
ili pretenziju na vlast po nekom osnovu odabrane manjine iji se politiki monopol leg
itimira stvarnim ili umiljenim svojstvom koje veini ostalih podanika, odnosno graana,
mora u naelu ostati trajno uskraeno ili bar teko dostupno. Potovanje koje oekuje od
neprivilegovane veine, a. najee i ne mora iznuivati ubeivanjem ili silom: u normalnim
okolnostima, naime, kada nije

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

67

ugroena pretnjom da e se vlast koju poseduje ili kojoj tei usredsrediti u rukama je
dnog oveka (monarhija) ili rastvoriti u vladavini veine (demokratija), a. uspeva d
a se ovekovei zahvaljujui tradiciji koja u javnoj svesti kao najviu vrednost posveuj
e kakvu retku sposobnost, vetinu, krvnu vezu ili, naprosto, posed. Ovde je sasvim
nevano da li je re o neem to se stvarno nasleuje, zadobija izborom ili, pak, prisvaj
a na osnovu predakog prava, ali je bitno da temelj preutnog ili izriitog legitimisa
nja a. vlasti ili statusa moe da bude sve ono to nije neposredno dohvatljivo svima
: ezoterino znanje, onostrano nadahnue, starost, mudrost, vojniko umee ili ratnika sl
ava, plemenito poreklo, moralna vrlina, posebne zasluge, dravniko iskustvo, nasled
no vlasnitvo, doktrinarna ispravnost, itd. U veberovskom smislu rei, a. vladavina
poiva na minimumu pristanka da je ono svojstvo kojim se manjina dii dovoljan osnov d
a joj se veina pokorava. U sociolokom pogledu je, dakle, znaajno da je a. poredak v
azda ekskluzivistiki ustrojen na normativnoj, a ne samo na faktikoj ravni: biti ari
stokrata te po tom osnovu pretendovati na politike, drutvene i materijalne povlasti
ce koje idu uz odreeno zvanje, obino podrazumeva mo da se esto na ritualan nain, dak
znamenjem, poveljom, odorom ili bilo kojim drugim statusnim simbolom obznani i d
okae da se pravo na vlast prirodno poseduje ili potrauje. Shvaena kao oblik dravnog ur
eenja, naime kao vlast nekolicine odabranih, a. se ipak ne sme brkati s ostalim o
blicima manjinskog upravljanja, poput oligarhije, plutokratije ili, uopteno, razl
iitih tipova grupne vlasti (klika, koterija, hunta). Jo je manje opravdano ozbiljn
im naunim pojmovima smatrati novije metaforike sintagme kao to su radnika, finansijska
ntelektualna, knjievna, itd. a. Naelno uzev, a. ostaje (a) jedan istorijski tip vlast
i koji se zahvaljujui najpre usponu apsolutne monarhije, a potom i pobedi moderni
h graansko-demokratskih revolucija odavno izobiajio i, s tim u vezi, (b) istorijsk
i poraeni drutveni stale ili kasta iji pripadnici, kao ostaci tradicionalnog feudalnog
plemstva, opstaju na marginama pojedinih evropskih demokratskih drutava, a pre s
vega u ustavnim monarhijama. bibliometrija. Kvantitativno izuavanje proizvodnje,
tiraa, raspaavanja i korienja knjiga, periodinih publikacija i drugih tampanih dokumen
ata. U sociologiji nauke se kao jedan od najee upotrebljavanih b. postupaka koristi
analiza citiranosti (citation analysis), koja podrazumeva statistiku obradu bibl
iografskih podataka ne bi li se, na osnovu uestalosti navoenja, izmerila prisutnos
t pojedinih naunih dela, njihovih autora, pa otuda i naunih paradigmi u jednoj naunoj
zajednici ili u odreenom razdoblju. Meutim, zbog raznorodnosti i neujednaenosti kv
aliteta podataka kojima se slui, analiza citiranosti nije najpouzdaniji pokazatel
j uticajnosti ljudi, knjiga i ideja. U idealnoj situaciji, da bi se podaci priku
pljeni tom tehnikom mogli smatrati u visokom stepenu pouzdanim i

68
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

meusobno uporedivim, trebalo bi da u svakoj pojedinoj jedinici posmatranja koja j

e predmet analize (lanak, knjiga, ili druga vrsta publikacije), nauna aparatura bu
de obraena na isti ili bar priblino isti nain. Potom, osim ovog formalnog zahteva,
trebalo bi ispuniti i jedan daleko sloeniji uslov koji bi nalagao da svi autori p
odjednako skrupulozno navode izvore kojima se koriste u razvijanju vlastitog teo
rijskog stanovita, prikazu tuih gledita ili, pak, izlaganju rezultata sopstvenog is
traivanja. Jer, ako i pretpostavimo da svi autori podjednako poteno razotkrivaju i n
avode izvore na koje se oslanjaju, ako i upuuju na relevantnu literaturu samo kad
a je to zaista neophodno zbog intersubjektivne proverljivosti stavova koje zastu
paju, ako izvore svoje inspiracije nikad ne prikrivaju, ako ne citiraju iz druge
ruke, po seanju ili reda radi ako se, dakle, svi pridravaju ne samo tehnikih uzusa ne
o i izvesne profesionalne etike, ostaje ipak neuhvatljiva varijabla koju moemo na
zvati individualnim stilom miljenja, izlaganja i pisanja. Najzad, treba upozoriti
da indeks citiranosti ni na koji nain ne govori o razlozima s kojih pojedino del
o biva navedeno, kao to nita ne kae ni o saznajnoj opravdanosti i vrednosti svakog
citiranja ponaosob. Merei samo uestalost navoenja i relativnu zastupljenost autora
na ija se dela apeluje, indeks citiranosti ne lui izmeu afirmativnog, kritikog, neut
ralnog i (u sociologiji prilino estog!) ritualnog citiranja, kao to po strani ostav
lja i probleme selektivnosti, ekstenzivnosti, ilustrativnosti i relevantnosti na
voenja. U sociologiji je najznaajniji izvor podataka za b. analizu citiranosti Soc
ial Science Citation Index, koji jednom godinje objavljuje Institute for Scientif
ic Information (Philadelphia, USA). drutvena injenica. U dirkemovskom teorijskom s
istemu, u okviru kojeg je prvobitno formulisan, pojam d. . oznaava sve naine delanj
a, miljenja i oseanja koji su u stanju da na pojedinca izvre spoljanju prinudu, ili
su pak u odreenom drutvu u toj meri rasprostranjeni da postoje nezavisno od svojih
pojedinanih ispoljavanja. Izuavati drutvene injenice kao stvari, za Dirkema znai post
pati u skladu s pozitivistikim naelom koje pretpostavlja objektivno postojanje soc
ijalnih fenomena: oni tvore zasebno podruje stvarnosti koje ima isti ontoloki stat
us kao i ostatak materijalnog sveta, te su stoga dostupni (sociolokom) izuavanju p
omou metoda kojima pribegavaju prirodne nauke. Poput svih ostalih injenica toga re
da, d. . su data koja postoje pre, izvan i nezavisno od individualnih svesti, bez
obzira da li poivaju u morfolokom supstratu kolektivnog ivota kojem je u ranoj, mat
erijalistikoj fazi svoga rada francuski sociolog podario determinantnu ulogu, ili
pak u osamostaljenim kolektivnim predstavama ijem se izuavanju posvetio u svom zre
lom, idealistikom razdoblju. U oba sluaja su prinudnost, izvanjskost i optost njihova
glavna svojstva: kao to nismo kadri da umaknemo delovanju fizikih zakona ili da i
h po sopstvenoj volji menjamo, tako smo primorani da se povinujemo zakonskim i m
oralnim normama, verskim dogmama, obiajima, kulturnim navi-

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

69

kama, jezikim konvencijama, misaonim obrascima naime, svim onim elementima kolekti
vne svesti koji nam, u manje ili vie institucionalizovanom obliku, pridolaze od dr
utva i socijalizacijom se ugrauju u nae individualne svesti. D. . su naprosto razliit
e, posmatranju dostupne manifestacije onog apstraktnog i neposredno nedohvatljiv
og Drutva koje je Dirkem postulirao kao stvarnost sui generis i vremenom ga neume
reno obogotvorio. Osloboeno svog pomalo patetinog metodolokog realizma, ovo stanovit
e je ipak imalo velikog uticaja na modernu sociologiju, a pre svega na sve one t
eorije o socijalnoj konstrukciji stvarnosti koje ontoloku potku razliitih drutvenih p
ojava nalaze u idealnoj sferi: injenica moe biti sve ono to se kao injenica opaa i doi
vljava. drutvena prinuda. U dirkemovskom smislu rei, osnovno svojstvo drutvenih inje
nica zahvaljujui kojem nam se one, kao elementi kolektivne svesti, spolja nameu i
prinuuju nas da se povinujemo odreenim nainima miljenja, delanja i oseanja. U irem zna
nju, d. p. se subjektvno ispoljava u oseanju obaveze i potovanja, odnosno nelagodn
osti i protivljenja jednom skupu optih moralnih, obiajnih i zakonskih propisa, ije
pak krenje podrazumeva trpljenje objektivnih sankcija, koje se mogu kretati od bl
agog prekora do najteih oblika krivinih kazni. francuska socioloka kola. Jedna od na
jznaajnijih intelektualnih zajednica u istoriji sociologije, obrazovana oko Dirke
movog asopisa Ann sociologique koji je, u dvanaest obimnih svezaka, izlazio izmeu 1
896/97. i 1912. godine. U vreme kada se sociologiji vrlo esto jo osporavao razlog
postojanja, svoju naunoorganizacijsku strategiju Dirkem je pokuavao da sprovede u
delo ne samo akademskom institucionalizacijom nove nauke nego i pokretanjem peri
odine publikacije koja bi se, nainom izlaganja iskustvene grae, njenom disciplinarn
om sistematizacijom i vrstom teorijskih uoptavanja, kao i samim svojim nazivom, o
samostalila u odnosu na tradicionalne oblasti naunog saznanja o drutvu. On je vrlo
rano uoio da je specijalizovani struni asopis najpogodnije sredstvo za saoptavanje,
odnosno ocenu naunog rada i razmenu naunih obavetenja, ali i za pribavljanje ugled
a odgovarajuoj disciplini u iroj naunoj zajednici. Osim toga, asopisom Anne sociologi
que Dirkem je nastojao da svoju sociologiju jasnije distancira od ondanjih konkur
entskih kola u samoj Francuskoj, a pre svega od Vormsovog organicizma i Tardovog ps
ihologizma. Naime, ni u jednom od postojeih asopisa filozofskih, pedagokih, psiholok
ih, pa i sociolokih on nije nalazio dovoljno prostora za ostvarenje svog ambicioz
nog i ekskluzivistikog programa: osnovati sopstvenu kolu, ija okosnica nije mogla da
bude samo usamljena katedra za pedagogiju i drutvenu nauku u Bordou. Neposredan pod
sticaj da okupi grupu saradnika koji bi radili na zajednikom projektu Dirkem je d
obio za svoga studijskog boravka u Nemakoj (1885/6),

70
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

prilikom posete Seminaru za eksperimentalnu psihologiju u Lajpcigu, na ijem je elu

stajao Vilhelm Vunt. U toj laboratoriji on je otkrio ne samo samu pozitivnu nau
ku na delu ve i obrazac organizacije kolektivnog naunog rada koji se mora primenit
i i u sociologiji. U svom izvetaju o tom studijskom boravku, on je s oduevljenjem
opisao rad Vuntove laboratorije u kojoj se, pod rukovodstvom jednog autoritativn
og uitelja, uenici specijalizuju u jasno omeenim oblastima istraivakog rada. Pomenut
ustvo savreno se uklopilo u Dirkemovu znatno ranije ispoljenu mesijansku tenju da
okupi uenike, a brojna svedoanstva govore u prilog tvrdnje da su odreene harizmatske
crte njegove linosti morale imati znatno privlano dejstvo i na budue saradnike asopi
sa. Razume se, u regrutovanju pristalica kole iz Bordoa od presudnog je znaaja bila
snaga racionalne argumentacije kojom je uitelj obrazlagao potrebu za sociologijom k
ao ne samo pozitivnom naukom nego i kao novom moralkom. Formalna struktura godinjak
a, pa onda i kole, bila je sklopljena po uzoru na imenom srodan asopis Anne psycholog
ique: (a) izvorni lanci; (b) analiza najznaajnijih radova u odgovarajuoj oblasti ko
ji su objavljeni u prethodnoj godini i, najzad, (c) bibliografski prilozi, odnos
no beleke. Anne sociologique je najvei deo svoga obima posveivao upravo analizi jedn
ogodinje produkcije u razliitim sociolokim disciplinama, ali pre svega u posebnim n
aukama poput istorije, prava, etnologije, moralne statistike, uporedne lingvisti
ke, ekonomije, itd. Jer, budui da sociologija jo nije osposobljena da iskustvenu e
videnciju stvara za svoj raun, grau koja joj je potrebna za njena teorijska uoptava
nja ona mora da pribavlja u drugim drutvenim naukama koje, u okviru tog sociolokog
imperijalizma, postaju samo posebne grane sociologije. Stoga je, osim osnovne anali
tike funkcije, ova rubrika imala i veliki znaaj s gledita potonje sistematizacije s
ociolokih disciplina. Snagom svog autoriteta, Dirkem je budue saradnike uspeo da p
rivoli na usku specijalizaciju, pa je asopis bio ustrojen poput dobro organizovan
og naunog instituta. Analizirani radovi bez obzira da li je re o istraivakim, metodo
lokim ili teorijskim delima bili su razvrstani u pet, a od druge sveske u est odel
jaka, ako ne raunamo rezidualnu rubriku: (1) odeljak posveen optoj sociologiji, nael
nim metodolokim pitanjima, socijalnoj filozofiji, odnosu izmeu sociologije, s jedn
e, te psihologije i istorije, s druge strane, dopao je u nadlenost Selestena Bugl
ea i Dominika Parodija; (2) za sociologiju religije, odnosno istoriju religijski
h verovanja i obiaja, filozofiju religije i srodne discipline (etnologiju, pre sv
ega) bili su zadueni Marsel Mos, Rober Erc i Anri Iber; (3) o odeljku posveenom so
ciologiji morala i prava brinuli su sm Dirkem, Pol Lapi, Emanuel Levi, Pol Fokone
, a kasnije i or Davi; (4) sociologijom kriminala i moralnom statistikom bavili su
se Gaston Riar, Moris Albva i an Re; (5) sociologiju ekonomije i privrednu istorij
u pokrivali su Fransoa Simijan, M. Albva, or i Iber Burgen, a (6) socijalnom morfol
ogijom bavio se pre svega sm Dirkem. Meu znaajnim piscima koji u asopisu

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

71

nisu imali sopstvenu sekciju treba pomenuti lingvistu Antoana Mejea, istoriara arla
Laloa, itd. Iako je uvek iznova pokuavao da relativizuje doslednost i iscrpnost s
voje klasifikacije, Dirkem se do kraja kruto drao prvobitnog nacrta, u kojem bi kl
asifikacija nauka odgovarala prirodnim odnosima meu stvarima, pa je ili odbijao da
za izuavanje pojedinih znaajnih podruja drutvenog ivota otvara posebne rubrike (poro
dica, politika), ili je drutvene injenice koje je ve razvrstao u jednu oblast prenosi
o u drugu (sociologija morala versus sociologija kriminala), ili ih je, pak, ust
rajno potiskivao u rezidualnu rubriku (sociologija jezika, umetnosti, tehnologij
e, rata, itd.). U jednome je, meutim, ostao dosledan: uprkos izvesnim otporima u
redovima uenika (koje je, uostalom, reavao na prilino grub nain), sociologiji religije
podario je i trajno sauvao najpovlaenije mesto, pa je dirkemovska grupa postala po
znata pod ironinim nazivom totem/tabu kola. Uprkos srazmerno vrstoj socijalnoj i prof
esionalnoj integraciji svojih lanova, f. s. . je u organizacijskom pogledu deloval
a na vrlo neformalan nain. Nije bilo ni stalnog sedita, ni redovnih sastanaka, ni
administrativnog aparata: lanovi grupe, koji su se u punom broju okupili samo jed
nom, povodom dvadesetpetogodinjice Dirkemovog nastavnikovanja, tvorili su neto kao
duhovnu porodicu sjedinjenu zajednikim metodom i divljenjem prema svome uitelju (. D
avi). Celokupnu delatnost kole Dirkem je objedinjavao u svojim rukama: odreivao je z
adatke pojedinim saradnicima, dodeljivao im mesta u unutranjoj podeli rada i to je
moda najvanije iako nije raspolagao nikakvim institucionalnim sredstvima prinude
i kontrole, presudno je uticao na njihove profesionalne i univerzitetske karijer
e. Naroito posle svog naimenovanja na Sorboni (1902), koje je oznaavalo konanu afir
maciju njegove sociologije kao jedine akademske nauke o drutvu, Dirkem je postao
neprikosnoveni matre-penseur. Meutim, osim snane linosti samoga Dirkema i vere uenika
a uestvuju u kolektivnom poduhvatu koji nema samo unutarnaune ve i ire drutvenointegr
ativne ciljeve, moralno i intelektualno jedinstvo kole poivalo je i na izvesnim obje
ktivnim sociolokim obelejima: ba kao i sm Dirkem, uenici su veinom poticali iz sitnob
skih slojeva, bili su uglavnom protestantskog ili jevrejskog porekla, ali agnost
ici republikanskih ubeenja i pobornici laicizacije obrazovnog sistema. U profesio
nalnom pogledu bili su najveim delom filozofi, snabdeveni diplomom prestine Ecole
normale suprieure, pa su u toj republici profesora tekli univerzitetske karijere, a
katkad poput Dirkemovog neaka M. Mosa bivali obuzeti i socijalistikim idejama. aso
pis Anne sociologique je, pored svojih manifestnih funkcija inventarisanja, klasi
fikovanja i ocene naune grae podlone sociolokom tumaenju, kao i sistematizacije socio
lokih disciplina ostvario i niz latentnih ciljeva: omoguio je, kao kolektivno delo
, obrazovanje f. s. ., doprineo institucionalizovanju sociologije kao univerzitet
ske nauke, obezbedio profesionalnu promociju svojih saradnika, pod-

72
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

stakao obimnu izdavaku delatnost kole (pre svega, kod patentiranog izdavaa Feliksa Al
kana), te dirkemovskoj sociologiji najzad pribavio ugled u iroj naunoj zajednici.
Posle Dirkemove smrti (1917), liena autoriteta svog rodonaelnika, redova proreenih
pogibijom brojnih svojih lanova u Prvom svetskom ratu, f. s. . se raspala, ali su
u razdoblju izmeu dva svetska rata pojedini njeni bivi lanovi poput M. Mosa (uredni
ka druge serije godinjaka, izalog u samo jednom svesku), te S. Buglea, M. Albvaa i .
Davija objavili ne samo brojna znaajna dela u podrujima za koja ih je zaduio uitelj,
nego i niz kolskih i univerzitetskih udbenika sociologije sroenih u dirkemovskom du
hu. Taj duh je u istoriografskoj koli okupljenoj oko asopisa Annales, u Gurvievoj du
binskoj sociologiji, ili u strukturalizmu Levi-Strosa nadiveo i poslednjeg pravog d
irkemovca. istorija sociologije. Za razliku od prirodnih, pa i veine drugih drutven
ih nauka, sociologija se u svom tekuem teorijskom radu, a esto i u istraivakoj praks
i, u velikoj meri oslanja na sopstvenu disciplinarnu prolost. Istorija ove nauke
nema samo pedagoku ili komemorativnu funkciju nego ostaje trajno znaajan referentn
i okvir i neiscrpan heuristiki izvor savremenog sociolokog znanja. Dobar fiziar, he
miar ili biolog, pa ak i ekonomista, ne mora u svom svakodnevnom radu posezati za
Njutnom, Lavoazjeom, Darvinom ili Smitom, ali se retko susree sociolog koji nee ma
riti za teorijska dostignua ili uzorite primere istraivanja svojih velikih prethod
nika poput Dirkema, Vebera ili Parsonsa. Ovu okrenutost sociologije vlastitoj mi
saonoj tradiciji potvruju ne samo brojna istraivanja naune aparature kojom se slue s
avremeni sociolozi (npr. citation studies), nego i analize literature koja se ko
risti u univerzitetskim kursevima: uvod u sociologiju se najee svodi na istorijat o
snovnih sociolokih pojmova ili egzegezu klasinih tekstova, poput Dirkemovog Samoub
istva ili Veberove Protestantske etike. Stoga se doista moe govoriti o preplitanj
u istorije i sistematike sociologije (R. Merton), to jest o meusobnom ukrtanju, pa es
to i podudaranju sinhronijskog preseka i dijahronijske perspektive. Znaaj prolosti
discipline za njen savremeni razvoj mogue je, izgleda, objasniti injenicom da je
socioloko znanje bitno kumulativno, ali i pluralistino. Najpre, u i. s. nije bilo
onih burnih prelomnih taaka, kopernikanskih obrta ili naunih revolucija koje su, u dru
gim podrujima saznanja, povremeno u pitanje dovodile celokupno prethodno stanje n
auke. Ni za jednog klasika sociologije ne moe se rei da je svojim otkriem uneo epistem
oloki rez u korpus dotadanjeg znanja o drutvu. Sociologija se, dakle, razvijala kao
izrazito normalna nauka (T. Kun), postepenim prirastima znanja koji su se uglavnom
neprotivreno nagomilavali. S druge strane, raznovrsne teorijske paradigme su se
razvijale naporedo jedna s drugom, esto se preklapale ili jedna od druge pozajmlj
ivale. Osim u ekstremnim sluajevima, poput dirkemovske ili ortodoksne marksistike
sociologije, retko bi

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

73

jedan saznajni model u potpunosti iskljuivao sve druge mogue tipove objanjenja. Otu
da mnotvenost teorijskih orijentacija, paradigmi ili kola koje koegzistiraju ak i u ok
iru jedne ue naune zajednice, na jednom univerzitetu ili u jednom strunom udruenju.
Sve se one, ak i kada sebe smatraju posve originalnim, u tenji za pribavljanjem na
unog legitimiteta oslanjaju na jednu ili vie teorijskih tradicija. Time se moe obja
sniti znaaj sociolokih klasika koji slue ne samo kao saznajne reperne take nego i kao
znaci simbolikog prepoznavanja razliitih stanovita unutar naune zajednice. Funkcija
socioloke tradicije postaje naroito znaajna u trenucima malaksavanja pojedinih veli
kih idejnih sistema, kao to su bili funkcionalizam, strukturalizam ili marksizam.
U krizi paradigmi koja tada nastaje, esto se osea potreba za povratkom klasicima koji
tada, u potrazi za novim izvorom nadahnua ili teorijskog samoosveivanja, bivaju po
dvrgnuti manje ili vie originalnoj reinterpretaciji: najpoznatiji i najuticajniji
primer takve naknadne kanonizacije klasika zacelo je bio Parsonsov pokuaj izgrad
nje vlastitog teorijskog sistema na selektivno proienom nasleu Dirkema, Vebera, Pare
ta i Marala. Znaaj i. s. s gledita tekueg znanja duguje se, na paradoksalan nain, jo j
ednoj bitnoj injenici, naime trajnom odsustvu saglasnosti o predmetu ove nauke. N
ije, dakle, re samo o raznovrsnosti pristupa istoj stvari nego i o temeljnoj neus
aglaenosti unutar odgovarajue naune zajednice u pogledu prirode i granica same stva
ri. Ako ne znamo ili, bar, ako se svi mi ba sasvim ne slaemo ta sociologija jeste,
jo e nam tee biti saznati ili sloiti se ta je sociologija bila. Da bismo rekonstruisa
li istoriju nauke o drutvu, moramo tano znati definiciju njenog predmeta. Ovde su mo
gua dva krajnja reenja: (a) prihvatiemo jednu definiciju, pa emo na osnovu njenog sa
draja pokuati da pokaemo na koji se nain razvijalo izuavanje tog predmeta; (b) neemo a
priorno definisati predmet nego emo pokuati da prikaemo razvoj svih onih saznanja k
oja su sebe razumevala ili ih je danas mogue razumeti kao socioloka. U prvom sluaju
, jedna vrsta konstrukcije predmeta neizbeno e podrazumevati odreeni nain rekonstruk
cije istorije, kao to e u drugom sluaju ovakva ili onakva rekonstrukcija istorije u
vek upuivati na izvesnu konstrukciju predmeta. Ili, pribegnemo li u novije doba u
obiajenoj terminologiji, moemo rei da e u prvom sluaju istoriar postupiti kao prezenti
ta: on e, naime, aktuelan predmet sociologije projektovati u prolost i, jednom vrst
om retrospektivne dedukcije, celokupan dosadanji razvoj ideja o drutvu izvesti kao
kontinuirano napredovanje koje nuno vodi do dananje, zrele socioloke nauke. U drugom
luaju, pak, istoriar postupa kao istoricista: on e predmet sociologije izvesti (ee im
citno nego eksplicitno) iz retrospektivne indukcije, to jest nagomilavanja znanj
a koja raspoznaje, ili misli da raspoznaje kao (pred)socioloka. Razvoj discipline
bie tada pojmljen kao diskontinuirani proces koji vodi u razliitim pravcima i esto
ne zavrava u korpusu tekuih sociolokih znanja u uem smislu rei. Prezentistu e obino
e zanimati kontekst u kojem nastaju pojedine misaone tvorevine, a vie sm tekst koj
i mu se ukazuje kao stvar

74
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

mu se ukazuje kao stvar po sebi, kao nuan stupanj u genealogiji pojedinih ideja. Izmeu
dveju krajnosti u pristupu izuavanju prolosti sociologije biografskog metoda i is
torije pojmova on e se najverovatnije odluiti za prikaz razvoja postvarenih ideja.
Istoricista e, meutim, biti skloniji kontekstualnoj analizi i pokuati da svako pojed
ino stanovite situira u (ako je materijalista) ire drutvene, politike, ekonomske itd.
okolnosti, odnosno u (ako je idealista) odgovarajui jeziki, misaoni, psiholoki, motiv
acioni, intencionalni, itd. kontekst. Za oekivati je da e se ovaj potonji odluiti z
a pisanje jedne od moguih vrsta intelektualne biografije. Razume se da je ovde re
samo o idealnotipskim modelima dvaju pristupa koje u krajnje raznovrsnoj literat
uri o i. s. retko susreemo na delu u njihovim istim oblicima. Svaki od njih, kao to
to obino biva, ima i prednosti i mana: no, bez obzira na problem dubine i irine z
ahvata s kojim se suoavaju i prezentista i istoricista (istorijska vs. disciplina
rna dimenzija, odnosno protosociologija vs. parasociologija), oprezniji istoriari soc
iologije danas nastoje da izmeu tih ekstremnih stanovita formuliu jedno srednje reen
je koje e se, pod razliitim nazivima (istorijska sistematika, intencionalizam, metodol
o stanovite) vie priklanjati istoricistikom negoli prezentistikom metodu izlaganja i
tumaenja grae iz prolosti ove nauke. Razlog toj asimetrinosti nove istoriografije so
ciologije treba traiti, s jedne strane, u ve uveliko ozloglaenoj apriornosti prezen
tizma i njegovom insistiranju na autonomnosti teksta, a s druge, u neizbenoj apos
teriornosti svakog istorijskog istraivanja i interpretativnim mogunostima (ali i z
amkama!) opreznog kontekstualnog tumaenja koje nudi istoricizam. Jer, na kraju kr
ajeva, ma koliko to trivijalno zvualo, akteri istorije (sociolokih) ideja su ipak
ljudi koji misle u sasvim odreenim okolnostima. No, ovaj jednostavan zakljuak brem
enit je vrlo sloenim metodolokim posledicama koje istorijsko-socioloko istraivanje m
ogu da uine u toj meri vieslojnim da sm predmet ovog paljivog naknadnog promiljanja d
isciplinarnog naslea pone da tone sve dublje ispod niza meta-nivoa na koje se dananji
posmatra redom uspinje. Ako su autori davno napisanih sociolokih tekstova kojima
je prezentista sklon da se pozabavi kao da su doista prezentni ipak samo kontekstu
alno situirani ljudi, nema sumnje da su u tom smislu ljudi i svi oni novi istoricist
i koji nastoje da dotine tekstove razumeju i protumae. I oni su situirani u svom akt
uelnom kontekstu, pa je za oekivati da e onaj preanji kontekst za kojim tragaju kao
za spasonosnim eksplikativnim okvirom naizgled mrtvih tekstova biti navedeni da re
konstruiu s obzirom na sopstveno intelektualno, socijalno, interesno, itd. okruenj
e. Ukratko, nema idealnog, dakle iscrpnog i sveobuhvatnog prikaza i. s., ba kao to
nema jedne jedine i sveobuhvatne definicije predmeta ove nauke. klerikalizam (o
d poznolat. clericalis, sveteniki). Dogmatsko stanovite prema kojem svetenstvo ima n
e samo pravo nego mu je i poslanje da aktivno uestvuje u unutarsvetovnim, a pre s
vega politikim, socijalnim i obrazovnim poslovima

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

75

drave. K. se javio kao reakcija pre svega katolike crkve na procese sekularizacije
koji su u modernim evropskim drutvima u XIX veku doveli do slabljenja, ali i sis
tematskog potiskivanja uloge klera u drutvenom ivotu. Najizrazitiji primer k. bio
je otpor koji su katoliki krugovi u Pruskoj pruali Bizmarkovim nastojanjima (kultur
kampf) da ogranii uplitanje crkve u politiki ivot, kao i pokuaji katolike reakcije u f
rancuskoj Treoj republici da sprei laicizaciju obrazovnog sistema. Od negdanjeg bor
benog i uticajnog k. pokreta koji se, osim u pomenutim zemljama, javljao naroito i
vo u Italiji, paniji, Portugalu i Junoj Americi (klerofaizam) danas su preostale ugla
vnom (demo)hrianske politike stranke, koje jo samo u nazivu ili ikonografiji uvaju us
pomenu na razloge svog prvobitnog osnivanja. Meutim, k. se javlja i u novije doba
, esto i van katolikog konfesionalnog kruga, kao npr. u nastojanjima delova pravos
lavne crkve u Rusiji ili Srbiji da, posle propasti komunistike ideologije, u dravn
im kolama izdejstvuju uvoenje obavezne nastave veronauke. kolektivna svest (consci
ence collective). Pojam od sredinjeg znaaja u teorijskom sistemu E. Dirkema, pa i
u radovima veine pripadnika francuske socioloke kole. Izgraen na tragu Rusoove opte vo
je, kantovskog kategorijalnog apriorizma, pa moda i romantiarskog volksgeista, poj
am k. s. je u Dirkemovom sociologizmu imao ne samo da opravda specifinost drutveno
g kao takvog pa onda i potrebu za sociologijom kao zasebnom naukom nego i da pos
lui kao eksplikativni okvir svih posebnih drutvenih pojava. U sklopu dirkemovskog
radikalnog socijalnog realizma, k. s. nije ni zbir ni rezultanta individualnih s
vesti nego stvarnost vieg reda, neto poput due drutva koja ima sopstvenu egzistenciju
i rukovodi se vlastitim zakonima: ona je skup verovanja i oseanja zajednikih proseno
m lanu jednog istog drutva (O podeli drutvenog rada, 1893). Pogreno je, meutim, mislit
i da na taj nain shvaena k. s., poput kakvog metafizikog entiteta, lebdi iznad pojedi
nanih svesti: ona ivi samo u njima i pomou njih. Istina, njene osnovne sadraje (jezike
konvencije, kategorije miljenja, moralna pravila, drutvene vrednosti, pravne norme
, religijska verovanja i oseanja, itd.) empirijski individuum zatie pre sebe, oni
su u odnosu na nj izvanjski i prinudno mu se nameu. Ali, u procesu socijalizacije
, oni bivaju interiorizovani u individualne svesti potiskujui sve dublje izvorni o
vekov egoizam, pa se vremenom vie ne doivljavaju kao gola spoljanja prinuda ve kao u
nutranji moralni imperativi. Stoga, namenjujui k. s. prvenstveno saznajnu, religij
sku i moralnu funkciju, semantiku dvosmislenost francuskog izraza conscience Dirk
em (namerno?) nije nikad razreio: re je o svesti i savesti u isti mah. Dirkemovo s
hvatanje k. s. se u toku njegovog rada ipak promenilo. U prvoj, materijalistikoj fa
zi koju smo dosad imali na umu, ona je epifenomen stanja u materijalnom, odnosno
socijalno-morfolokom supstratu drutva i najtenje zavisi

76
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

od fizike gustine stanovnitva i stupnja razvijenosti podele rada. U tom smislu, re

lacija izmeu k. s. se prema socijalnom supstratu drutva moe posmatrati ak i kao odno
s marksistike nadgradnje spram baze. Tako, na primer, razliitim oblicima drutvene soli
arnosti (mehanika vs. organska), koji se uspostavljaju na pojedinim stupnjevima p
odele rada, odgovaraju razliita stanja kolektivne svesti koja budui nikad, pa ni o
vde, dostupna neposrednom opaanju raspoznajemo u vrsti pravne sankcije (retributi
vna vs. restitutivna). U drugoj, pak, idealistikoj fazi, krunisanoj Elementarnim ob
licima religijskog ivota (1912), k. s. se sve vie osamostaljuje u odnosu na svoj s
ocijalni supstrat, pa katkad doista izgleda kao da u obliku kolektivnih predstava,
pre svega religijskih ivi potpuno samostalnim ivotom i poprima determinantnu ulog
u u svim oblastima drutvenog ivota. K. s. biva na taj nain najzad ipak supstancijal
izovana i, u jednoj mistikoj apoteozi Drutva, uzdignuta u rang vrhovnog integrativ
nog principa. makijavelizam. Politiko uenje i odgovarajue praktino delanje koje se o
bino saima krilaticom cilj opravdava sredstvo. Iako se autorstvo ove maksime pogreno
pripisuje Nikolu Makijaveliju (1469-1527) tvorac joj je zapravo Injacio de Lojol
a, osniva panskog jezuitskog reda ona bi trebalo da izrazi osnovnu politiku ideju s
adranu u Vladaocu i ostalim spisima firentinskog renesansnog filozofa. U tom najs
vedenijem znaenju, m. oznaava cinino, instrumentalistiko i moralno ravnoduno miljenje,
odnosno delanje koje se ne ustee da zarad ostvarenja bilo kojeg cilja posegne za
bilo kakvim sredstvima. Meutim, kao to redovno biva s jakim uenjima ili stanovitima i
i su nazivi naknadno izvedeni iz linih imena svojih stvarnih ili umiljenih tvoraca
(marksizam, darvinizam, dirkemizam), i ovde je u velikoj meri na stvari naknadno podv
oenje najzaotrenijeg znaenja dotinog pojma pod ime iji nosilac vie nije u stanju da sv
oje rei pojasni. Tako se i procene Makijavelije zasluge za izgradnju pojma i prak
se m. kreu u rasponu od tvrdnje da on i nije bio makijavelista ve humanista koji se
izraavao metaforiki, pa do (mnogo eeg) stava da Vladalac doista moe da poslui kao vade
mecum svakom bezobzirnom tiraninu. U ovom drugom znaenju, m. je bio formulisan zn
ato pre samog Makijavelija. Dovoljno je podsetiti na drevne kineske traktate o m
etodima upravljanja dravom i narodom iz IV, odnosno III veka p. n. e. (an Jan, Knj
iga vladara oblasti an i Han Hej, Umetnost dravnitva), kao i na klasine evropske pol
itike filozofe koji su se bavili analizom razliitih naina osvajanja i odranja tirans
ke, odnosno despotske vlasti (npr. Aristotel, Polibije, itd.). Makijavelijev novi
m. znaajan je, meutim, po tome to tradicionalnu politiku nauku oslobaa svih etikih i
eligijskih obzira te je svodi na pozitivno znanje o tehnici vladanja. Polazei od
dubokog antropolokog pesimizma i odriui se svih utopijskih iluzija, modernom novom ov
eku koji dravu gradi kao umetniko delo (J. Burkhart) Makijaveli savetuje da se osloni

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

77

samo na sopstvenu silu ili lukavost: eli li da osvoji vlast, ili pak da zadri onu
kojom ve raspolae, on mora biti u isti mah i lav i lisica. Vlastohlepivom oveku je
prosto da se poslui svim sredstvima da bi ostvario taj jedini cilj: desi li mu se
da prolije krv svojih neposrednih politikih takmaca, najbolje mu je da u krvi sa
svim ogrezne i zatre im seme ne bi li izbegao opasnost od budue osvete njihovih p
otomaka (upor. spise Opis naina kako je vojvoda Valentino smaknuo Viteloca Vitelij
a, Oliverota od Ferma, gospodina Pagola Orsinija i vojvodu od Gravine i O nainu kak
o se postupilo prema pobunjenom narodu Valdikijane). Na volju mu je, dakle, da la
ska, podmiuje, spletkari, preti i istrebljuje jer nema ni bojih ni ljudskih zakona
koji mu mogu uskratiti pravo na vlast kao takvu. Ne elei da se, poput svojih veli
kih prethodnika u politikoj filozofiji, bavi stvarima onakvima kakve bi trebalo d
a budu nego da ih opisuje onakve kakve jesu, Makijaveli se ne ustee da utvrdi da
je vlast svrha samoj sebi te da ne potrebuje nikakvo opravdanje izvan sebe same.
Politiko delanje pripada sferi golog utilitarizma u kojoj moralizatorskom liceme
rju nema mesta. Naoko neobuzdanu bujicu zbivanja pred kojom su mnogi skloni da u
stuknu, novi ovek koji polae veru samo u sebe zauzdava branama i usmerava po svojoj
volji i na sopstvenu korist: slepa sudbina (fortuna) ima da umakne pred onom sam
osvesnom i oholom muevnom vrlinom (virt) koja krasi renesansnog vladara. Sva je pr
ilika da izvorno Makijavelijevo uenje treba tumaiti istovremeno na tekstualan i ko
ntekstualan nain. Na nivou teksta, bila bi re o pomalo gruboj metafori kojom se za
pravo ustoliuje humanistiki ideal individualizma, a u kontektualnom smislu poruka
je upuena razjedinjenom italijanskom narodu koji, u toj ranoj najavi devetnaestov
ekovnog risorgimenta, treba da uzme stvar u svoje ruke, to jest da protera stran
e zavojevae, svrgne domae uzurpatore i naciju ujedini pod republikanskom vladavino
m. Kao to je jo Ruso primetio, pravei se da daje pouke kraljevima, [Makijaveli] je d
ao velike pouke narodima. Naravno, kada se ove dve vrste itanja izvornog dela nema
ju u vidu, preostaje samo moralizatorsko gnuanje nad doslovno shvaenim m. kao etik
om iste volje i bezobzirnom tehnikom vladanja koje ne vode rauna o onoj suzi makar
i jednog jedinog deteta o kojoj nam govori Dostojevski. plemstvo (fr. noblesse, o
d lat. nobilis, poznat, slavan). U irem znaenju, bilo koja manje ili vie zatvorena
staleka grupa koja svoj povlaeni poloaj zasniva i potrauje na osnovu stvarne ili umilj
ene izvrsnosti u odnosu na obian puk (vojniko umee, zasluge za dravu, vrlina, bogatst
poreklo, itd.). U tom, istorijski neutralnom smislu, kao aristokratija, p. je p
ostojalo u svim tradicionalnim oblicima socijalne hijerarhije: kao plemensko pog
lavarstvo, antiko p., feudalno p., renesansni nobilitet, itd. U uem znaenju, p. je
pored svetenstva i treeg stalea jedan od triju redova ili rangova u feudalnom drutv
je kao takvo, u ok-

78
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

viru plemikih porodica uveliko lienih pravno reglementiranih privilegija, preivelo

i u graanskim demokratijama. Poreklo evropskog feudalnog p. i odbrana njegovih st
eenih privilegija od kraljevskih apsolutikih pretenzija najee su se objanjavali tzv. p
emenitakom tezom (thse nobilitaire), po kojoj ono potie iz germanskih uma. Za razliku
d rimskog p., koje je svoju mo, naroito u poznom razdoblju Carstva, zasnivalo na k
rupnom zemljinom vlasnitvu kao i brojnim robovima i klijentima, drevno germansko p
. je u tim stoarskim, lovakim i ratnikim narodima svoj vladajui poloaj dugovalo pre
vega vojnikom umeu i linoj hrabrosti. Jo je Cezar s potovanjem ukazivao na prostodunos
t naravi i obiaja tamonjih prvaka (Galski rat, IV), a i Tacit je uzdizao vrline tog
rodovskog p. (Germanija, 7), okruenog pratiocima i pouzdanicima razliitih rangova koji
svojom zavisnou i vernou nagovetavaju buduu pratnju feudalne vlastele. Meutim, porekl
ranog srednjovekovnog p. ostaje i modernim medijevistima prilino nejasno: neposr
ednog kontinuiteta izmeu germanskih plemenitakim porodica (germ. edelinge, lat. no
biles) i feudalne vlastele koja se pozivala na svoje drevno poreklo (katkad, nav
odno, uronjeno jo u merovinko doba) izgleda da nema. Naime, jo je M. Bloh (Feudalno
drutvo, tom II, gl. 1) uverljivo dokazao da se plemika klasa u novovekovnom smislu
rei pojavila tek u XII veku, kada se uspostavlja ona trolana socijalna struktura k
oja nam je poznata kao staleki poredak, a iju su veitost i organsku harmoniju teolok
i pisci opravdavali boanskim planom: svetenstvo (glava), plemstvo (udovi) i narod, tj.
trei stale (utroba). U tom jasno utvrenom sistemu dunosti i prava, p. je na osnovu z
mljinih poseda koji su mu, poev od grofa pa do najsitnijeg seoskog vlastelinia, bivali
ustupani na korienje ili, docnije, preputani u trajno vlasnitvo pripala uloga ratnik
og i sudakog stalea (noblesse dp, noblesse de robe). U strogo hijerarhizovanom poretk
u vazalske zavisnosti koji se ritualno potvrivao polaganjem zakletve (homagium) p
red nadreenim vlastelinom (svojim ovekom), valjalo je na njegov poziv ii na vojnu ili
u njegovo ime deliti pravdu. Naj-raznovrsnije, esto sasvim besmislene nasledne p
rivilegije, imuniteti i beneficiji obezbeivali su p. poloaj koji su ve vrlo rano mi
lenaristike sekte, a potom i novovekovni liberterski socijalni filozofi razobliava
li kao parazitizam. Usponom graanske klase i uspostavljanjem apsolutne monarhije u
vodeim evropskim zemljama (XVI-XVII vek), p. kao posredni inilac izmeu kralja i tree
g stalea bilo je ve osueno na istorijski poraz. Politike ambicije obogaenog graanstva
su ve u poznoj renesansi doprinele uspostavljanju vlasti neplemia u brojnim gradov
ima, pa i u manjim, naroito italijanskim republikama. Mogunost kupovine zvanja je,
posebno u Francuskoj, otvorila do tada vrsto zatvorene kanale vertikalne pokrelj
ivosti. No, istorijski kompromis izmeu tradicionalnog naslednog plemstva i bogati
h preduzetnika (gentry) na najpotpuniji nain bio je ostvaren u

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

79

Engleskoj, zemlji koja je ishodom svoje dve revolucije u XVII veku pruila znaajan
i, u mnogo emu, jedinstven primer: trolana podela vlasti na zakonodavnu, izvrnu i s
udsku obezbedila je institucionalnu osnovu na kojoj je bilo mogue zatomiti sukob
izmeu kralja, plemstva i graanstva. U Francuskoj je, pak, upornim odbijanjem da se
odrekne makar i dela privilegija, p. zapeatilo svoju sudbinu: poto je, kao parazit
ski stale, najpre bilo teorijski iskljueno iz nacije (o. Sjejes, ta je trei stale?),
otom i pravno lieno svih povlastica (no 4. avgusta 1789), najzad je bilo prinueno n
e samo na emigraciju u svoju germansku postojbinu nego je, u septembarskim pokolji
ma 1792. i zavoenjem Terora, imalo da doivi i fiziko istrebljenje. No, iako je Fran
cuska revolucija simboliki oznaila njegov istorijski poraz, p. je jo zadugo, ak i po
sle Restauracije, moglo da se oslanja na jedan deo negdanjih privilegija, pre sve
ga u pogledu naslednog prava i statusnih simbola. Tek je stabilizacijom demokrat
skog poretka u okviru evropskih republika ili ustavnih monarhija p. bilo konano m
arginalizovano kao survival starog reima. A to se tie paseistikih poziva na obnavljanj
e monarhije u pojedinim postkomunistikim zemljama, dovoljno je podsetiti na staru
krilaticu: Bez plemstva nema monarha, bez monarha nema plemstva!. prosvetiteljstv
o (fr. Lumires, engl. Enlightenment, nem. Aufklrung, ital. Illuminismo). U korenu
svih navedenih jezikih varijanti stoji re svetlo iz koje je izveden naziv evropsko
g filozofskog i socijalnog uenja u XVIII veku, zasnovanog na bezgraninoj veri u mo
ljudskog razuma da prosvetljava i prosveuje. P. oznaava vrhunac u razvoju novoveko
vnog skepticizma, racionalizma i empirizma zahvaljujui kojima je ovekov duh bio u
velikoj meri osloboen dotadanjih zabluda, neznanja i predrasuda svojstvenih onome t
o se u oima samosvesnih, pre svega francuskih philosophes odsad ukazivalo samo ka
o mrani srednji vek. Svojom uticajnou u svim oblastima filozofskog i naunog saznanja,
ali i politikog i drutvenog ivota, p. je u toj meri obeleilo svoje doba da su ve savr
emenici o tom stoleu govorili kao o veku prosveenosti u kojem sve ima da bude preisp
itano u svetlu razuma. Iako nije neposredno dovelo do nastanka sociologije kao n
auke, p. je na svojevrstan nain pripremilo epistemoloke, teorijske i metodoloke usl
ove za uspon potonjeg naunog saznanja o drutvu. U tom je pogledu svakako najznaajni
je bilo konano uvianje korenite razlike izmeu drutva i drave. Odnosi meu ljudima poinj
da se ukazuju u svojoj unutarsvetovnoj ogoljenosti zahvaljujui, s jedne strane,
razvoju graanskog drutva, a s druge, prirodnopravnim uenjima koja ih oslobaaju u ist
i mah teoloke mistifikacije i staleke legitimacije: oni se vie ne opaaju kao posledi
ca nepromenljive boanske promisli ili zauvek datog statusnog poretka ve kao plod u
govorno ili spontano ispoljenih pojedinanih, odnosno grupnih (ekonomskih i politik
ih) interesa i motiva. Oblast drutvenog zadobija samos-

80
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

vojnost i podastire se objektivnom i sistematskom posmatranju i izuavanju moralnih

nauka, pa i voljnoj ljudskoj intervenciji, ba kao i sfera prirodnog: saznati opte
i postojane zakone koji upravljaju tim poretkom stvarnosti znai stvoriti preduslo
ve da se on menja u eljenom pravcu. Natprirodno biva zamenjeno prirodnim, boanska
promisao prirodnim zakonom, religija naukom, kraljevska vlast suverenou naroda ukr
atko, namesto tradicionalnih autoriteta uzdignut je autoritet razuma koji e u Fra
ncuskoj revoluciji, uveliko nadahnutoj p., naroito pak rusoovskom milju, konano bit
i obogotvoren kao Najvie bie. Svojim otvorenim antiklerikalizmom i/ili republikani
zmom, pojedini meu tim mirnim zakonodavcima razuma, a pre svega enciklopedisti, uzd
rmali su nosee stubove starog reima crkvu i monarhijsku vlast. Kao to je dobro reeno
, Volter je sruio oltar, ali je sauvao presto; Ruso je sruio presto, ali je sauvao, i
li ak ponovo izgradio oltar; Didro je jedini potkopao oboje u isti mah. Kada je p.
filozofiju svrstao u metafiziku fazu u razvitku ljudskog duha, O. Kont je hteo d
a kae da je svojom destruktivnou upravo ona raistila prostor za uspon pozitivne faze u
kojoj e se najzad javiti sociologija. I zaista, s izriito sociolokog stanovita gleda
no, ne bi se moglo rei da je p. misao pruila nauci o drutvu ita vie osim tog otvaranj
a vidika i pojedinanih, manje ili vie smelih uvida. Izuzme li se Monteskje, koji j
e svojim uporedno-istorijskim metodom i jasnim formulacijama drutvenog tipa i zak
ona s pravom zasluio (npr. u oima E. Dirkema ili R. Arona) status pretee sociologije,
ostali philosophes (Ruso, Holbah, Didro, Dalamber, Tirgo i, uopte, fiziokrati) n
isu uspeli da iskorae iz podruja socijalne filozofije ili filozofije istorije. Ako
su i mogle posluiti u prosvetiteljske svrhe ili naii na znatan odjek u predrevolu
cionarnoj retorici knjievno-politikih krugova (socits desprit), pa i ondanje prosveen
vnosti, njihove ideje ostale su apstraktne i optereene strasnim vrednosnim sudovi
ma, te stoga nepodlone bilo kakvoj operacionalizaciji koja bi omoguila stvarno ist
raivanje uslova drutvenog ivota. Upravljeni protiv feudalnog partikularizma, univer
zalistiki pojmovi slobode, jednakosti, prirodnih zakona, bezgranine usavrivosti lju
dskog duha, neotuivih prirodnih prava, narodne suverenosti, pa i oveka kao takvog za
preivali su im uvid u istorijsku konkretnost pojedinane drutvene pojave, procesa il
i ustanove. Stoga e, na paradoksalan nain, tek francuski tradicionalisti i nemaki r
omantiari svojim bespotednim razobliavanjem apstraktnog p. univerzalizma i pozivom
na izuavanje nacionalnih, kulturnih, pravnih, jezikih, obiajnih, itd. posebnosti po
staviti osnove za budui razvoj sociologije: Nema na svetu oveka, pisao je . de Mestr.
U svome ivotu viao sam Francuze, Italijane, Ruse. Zahvaljujui Monteskjeu znam ak da
je mogue biti i Persijanac; ali to se oveka tie, izjavljujem da ga u svome ivotu nika
d nisam susreo; ako i postoji, ja za nj ne znam. Eto zato emo se u gotovo svakom pr
egledu istorije sociologije susresti s posve zasnovanom tvrdnjom da je sociologi
ja roena kao konzervativna reakcija na p. misao i tekovine Francuske revolucije k
oje su se u njoj ovaplotile.

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

81
rezidua/derivacija (ital. residuo, ostatak; derivazione, izvedenica). Dva pojma
meusobno povezana u sklopu socioloke teorije koju je u svom obimnom delu Trattato
di sociologia generale (1916) formulisao V. Pareto, italijanski ekonomista i tvo
rac matematike ekonomije. Za razliku od ekonomije, koja se bavi samo logiki zasnov
anim ljudskim delanjem (analiza racionalnih izbora najprikladnijih sredstava za
ostvarenje datog cilja, tj. pribavljanje i raspodelu retkih resursa), predmet so
ciologije su razliiti oblici logiki neutemeljenog, dakle iracionalnog i emotivnog
postupanja u kojima protie najvei deo drutvenog ivota. U logikim delanjima objektivni
cilj poklapa se sa subjektivnim, dok se u nelogikim on razlikuje od subjektivnog
cilja. Otuda potie spontana ovekova tenja da razliitim moralnim, verskim i slinim uen
jima nelogika delanja prikae kao logiki zasnovana. R. i d. su dva elementa tog proc
esa racionalizacije iracionalnog: (a) r. je konstantan element, tj. nelogiko, ins
tinktivno jezgro, izraz ljudskog oseanja kojim se uspostavljaju odnosi meu stvarim
a, te svakodnevnim ivotnim injenicama pribavlja simbolika vrednost; (b) d. je varij
abilni element, naime tumaenje koje ljudi iznalaze da bi pred samima sobom opravd
ali odreeno ponaanje ili postupak. R. nemaju realnu egzistenciju ve predstavljaju a
nalitike sheme kojima sociolog pribegava da bi opisao i razumeo psiholoke i bioloke
osnove funkcionisanja jednog drutvenog sistema. Glavne vrste r. su: (1) nagon za
kombinovanjem; (2) postojanost agregata; (3) potreba za preispitivanjem oseanja
pomou spoljanjih inova; (4) r. koje stoje u vezi s drutvom; (5) potreba za ouvanjem i
ntegriteta linosti i (6) seksualne r. Karakter r. koje su, kao bazini i konstantni
instinkti i oseanja, inherentne drutvenom ivotu utie na karakter ljudskog ponaanja k
oje je postojano u toku vekova. D. su, pak, promenljivi elementi koji oveku pomau
da, pukom verbalnom logicizacijom neloginog, u sopstvenim i tuim oima opravda dejstvo
r. etiri su vrste d.: (1) tvrdnje; (2) autoritet; (3) usklaivanje sa oseanjima i n
aelima i (4) verbalni dokazi. Razlozi s kojih se ljudi povode za pojedinim d. nem
aju nieg zajednikog s njihovom demonstrativnom ili eksplikativnom moi: one se prihv
ataju takve kakve jesu, bez racionalnog preispitivanja svoje uverljivosti. Najbi
tnija funkcija im je da obezbede makar privi-dnu koherentnost iracionalnog ponaan
ja. U sklopu Paretove teorije o kruenju elita, kod lisica preovlauju kombinatorske r
., tj. tenja da se po svaku cenu uspostavljaju veze meu stvarima, ak i kada meu njim
a nema nikakve logike povezanosti, dok kod lavova u prvi plan izbijaju r. postojano
sti agregata, naime sklonost da se poto-poto ouva postojea kombinacija elemenata. O
va mehanicistika sociopsiholoka teorija, proeta dubokim antropolokim pesimizmom, u i
zvesnoj meri nalikuje psihoanalitikom tumaenju reprimirajue uloge koju super-ego im
a u odnosu na id, ali ni izdaleka nije poluila uspeh Frojda i njegovih sledbenika
. Pojmovi r. i d. ostali su zatoeni unutar Paretove teorijske kon-

82
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

strukcije i nastranu Parsonsov i, docnije, Aronov pokuaj kanonizacije italijansko

g ekonomiste kao klasika sociologije podelili njenu sudbinu kurioziteta u istoriji
nauke o drutvu. sitna buroazija (fr. petite bourgeoisie, sitno graanstvo). Izraz k
oji je, neposredno uoi Francuske revolucije (1788), prvi upotrebio knjievnik .-L. M
ersije u svom delu Slika Pariza, da bi na pomalo pogrdan nain oznaio nie slojeve bu
roaske, odnosno graanske klase. Taj pejorativni prizvuk ouvan je sve do danas u obin
om jeziku, politikoj i ideolokoj propagandi, pa i u lepoj knjievnosti koja se u tok
u XIX i XX veka rado i esto bavila sitnoburoaskim, filistarskim, iftinskim, malogra
em. kleinbrgerlich), odnosno palanakim mentalitetom, duhom, manirima, navikama, obiaj
ima, ukusima (upor. npr. Balzak, Flober, Gogolj, ehov, Vilijams, Miler kod nas St
erija, Nui, a u novije doba filozofski svakako najpromiljenije R. Konstantinovi). U
sociologiji, pak, ono to Francuzi i dalje nazivaju s. b., Nemci e radije videti ka
o srednji stale (mittelstand), a anglosasksonci kao niu srednju klasu (lower middl
e class). No, u svim tim jezikim varijantama, u kojima se odslikavaju razliita isk
ustva pojedinih nacionalnih kapitalizama, izvorno je re o tzv. staroj srednjoj kla
si sitnih zanatlija, trgovaca i, delimino, poljoprivrednih proizvoaa koji egzistenci
ju obezbeuju sopstvenim radom na vlastitim sredstvima za proizvodnju. Otuda kao to
se tvrdi u marksistikom dvoklasnom modelu, najzaslunijem za lansiranje pojma s. b.
pomenute socioprofesionalne kategorije poivaju izmeu kapitalista i proletera: one
u sebi, kao veiti smutljivac, objedinjuju osnovnu protivrenost kapitalistikog naina pr
oizvodnje (rad vs. kapital), jer niti izrabljuju tuu, niti drugom vlasniku kapita
la iznajmljuju svoju radnu snagu. U tom smislu, s. b. je u Marksovom kataklizmat
ikom predvianju budunosti kapitalizma osuena na nunu propast, tj. proletarizaciju: ona
je sma protivrenost na delu koja se ima rasplesti zahvaljujui komplementarnim procesi
ma progresivne akumulacije i koncentracije kapitala, to e u konanoj proleterskoj re
voluciji dovesti do neposrednog sueljavanja osnovnih antagonistikih klasa zasnovan
ih na meusobno jasno razdvojenom radu i kapitalu. Ta projekcija, na kojoj je poiva
o marksistiki, odnosno komunistiki revolucionarni optimizam, ali i kojom se hranil
o duboko nepoverenje u sitnoburoasku prevrtljivost, nije se nigde obistinila, jer s
. b. ne samo to nije iezla nego je ak i u najrazvijenijim kapitalistikim zemljama usp
ela da se, naporedo s krupnom industrijskom proizvodnjom, odri kao znaajna drutvena
klasa i vaan politiki inilac. Ve se odavno ispostavilo da su mnogo pouzdanije u pog
ledu prognostike moi bile liberalne socijalne teorije (npr. A. de Tokvil) koje su,
jo u XIX veku, budunost s. b. bojile vedrijim tonovima i, umesto njene neizbene pr
opasti, nagovetavale procvat drutva srednje klase. Istina, ovde vie nije toliko re o t
radi-

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

83

cionalnoj s. b. koliko o nizu heterogenih socioprofesionalnih grupa u sferi admi

nistracije, obrazovanja, zdravstva, usluga, informatike i, uopte, neposredno nepr
oizvodnih ekonomskih sektora koje su sredinom XX veka oznaene kao nova srednja kla
sa. Ta moderna s. b. ve odavno (upor. npr. bele okovratnike R. Milsa, usamljenu gomilu
. Rismana, zdravo drutvo E. Froma) privlai panju sociologa kao utoite osrednjosti, kon
ormizma, autoritarnosti, potroakog mentaliteta ali i kao stabilan oslonac svakog dem
okratskog i prosperitetnog drutva. Stoga, pouena iskustvom razvoja zapadnoevropsko
g kapitalizma, drutva u postsocijalistikoj tranziciji nastoje ak podsticanjem razvo
ja tzv. male privrede da smiljeno obnove ili proizvedu tradicionalnu s. b. koju je st
ari reim marginalizovao. socijalna morfologija (fr. morphologie sociale). Posebna
disciplina ije je zasnivanje, u svojoj sistematizaciji razliitih oblasti socioloko
g istraivanja u asopisu Anne sociologique, pod ovim nazivom predloio E. Dirkem. U po
deli rada meu saradnicima Francuske socioloke kole, Dirkem je s. m. ostavio u sopst
venoj nadlenosti. Ona je trebalo da zameni ljudsku geografiju (gographie humaine) V.
de la Blaa, odnosno ljudsku ili socijalnu ekologiju (human/social ecology) ikake kol
U svim tim sluajevima, meutim, na stvari je izuavanje materijalne osnove drutvenih p
ojava: demografske gustine, rasporeda stanovnitva na odreenoj teritoriji, funkcije
saobraajnica i svih relevantnih ljudskih artefakata. Osnove s. m. Dirkem je post
avio jo ranije, u Podeli drutvenog rada, dakle, na samom poetku materijalistike faze u
svom teorijskom razvoju. Socijalnomorfolokim injenicama kao materijalnom supstratu
drutva tada je pridavao pretenu ulogu u kolektivnom ivotu, pa onda i u sociolokom ob
janjenju. Ustrojstvo onoga to on naziva unutranjim drutvenim okruenjem naime, fiziki
bim drutva, teritorijalni raspored i koncentracija stanovnitva, njegova dinamika gus
tina presudno utie na formiranje razliitih stanja kolektivne svesti. Takav determin
istiki odnos izmeu s. m. injenica i idejnih sadraja koji se katkad poredio s Marksov
om shemom baza/nadgradnja najoitiji je u Dirkemovom razlikovanju drutava mehanike i
organske solidarnosti: u prvom sluaju, fizika gustina stanovnitva u jednosegmentar
nom klanu obezbeuje u krajnjoj instanci moralnu gustinu, dok su u drugom sluaju, nai
me u modernim polisegmentarnim drutvima, ovu kohezivnu ulogu preuzele razliite vrs
te komuniciranja, saobraajnice i razvijenija (teritorijalna) podela rada. Jo upeatl
jiviji primer tog socijalnog morfologizma predstavlja studija E. Dirkema i M. Mosa
O nekim primitivnim formama klasifikacije (1903). Nasuprot uobiajenom miljenju filo
zofa, logiara i psihologa prema kojima su klasifikatorske sposobnosti ljudskog um
a apriorne i inherentne naem duhu, autori tvrde da kategorizacija stvari, bia i po
java u velikoj meri zavisi od socijalne strukture, organizacije i morfologije. N
a sekundarnom etnograf-

84
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1

skom materijalu, prikupljenom u Australiji, Severnoj Americi i, donekle, Kini, o

ni nastoje da pokau da je hijerarhizacija i klasifikacija entiteta (rod, vrsta, p
odvrsta) u brojnim plemenima izgraena na sliku i priliku organizacije plemena (fr
atrije, matrimonijalne grupe, klanovi). Na taj nain sociologizovan je kantovski s
aznajni apriorizam: kategorije u kojima mislimo svet jesu nam date unapred, ali ne
kao uroeni individualnopsiholoki mehanizmi nego kao derivati iskustva o s. m. inje
nicama. Meutim, u zrelijoj, idealistikoj fazi svoga rada, koja vrhunac dostie u Eleme
ntarnim oblicima religijskog ivota (1912), Dirkem je bio sve vie sklon da izokrene
smer prvobitnog deterministikog toka: kolektivne predstave sada ne samo to se got
ovo sasvim osamostaljuju u odnosu na s. m. supstrat ve i ideelno proizvode fiziki ok
vir drutvenog ivota. Istraivanjima u oblasti s. m. bavili su se i Dirkemovi uenici M
. Mos i A. Bea (Ogled o varijacijama eskimskih drutava: socijalno-morfoloka studija,
1906), kao i M. Albva (Drutvena morfologija, 1938), a . Gurvi je, kao jedan od posle
dnjih neposrednih pritealaca tog teorijskog naslea, morfoloku i ekoloku povrinu uvrsti
meu najdublje dubinske spratove svoje sociologije (Savremeni poziv sociologije, 19
50). srednja klasa. Jedan od najznaajnijih, ali i u pogledu svoga znaenja najsporn
ijih pojmova u oblasti sociologije drutvene strukture, odnosno sociologije drutven
e stratifikacije. Nikad jednoznano definisan, pojam s. k. ostaje trajno optereen p
osebnim znaenjima koja je sticao u okviru razliitih nacionalnih, teorijskih pa i i
deolokih tradicija. Brojni nesporazumi koji se javljaju prilikom korienja tog pojma
izviru upravo iz nesravnjivosti i meusobne neuporedivosti razliitih jezikih izraza
u kojima se pomenute tradicije ovaplouju: ono to Francuzi nazivaju sitnom buroazij
om (petite bourgoisie), Nemci srednjim staleom (Mittelstand), Italijani srednjim
slojem (ceto medio), a anglosaksonci niom/viom srednjom klasom (lower/upper middle
class) nikad nije ista drutvena grupa u istom istorijskom trenutku, pa dakle ni
jednoznano odreen pojam. Otuda, ovde nije re o sinonimima, nego o izrazima iji se zn
aenjski sadraj ima dovesti u vezu s osobenostima pojedinih kontekstualnih situacij
a. No, bez obzira na posebnost tih tradicija, tana definicija onog segmenta socij
alne strukture koji virtuelno poiva u sredini najee vertikalno pojmljene drutvene stru
ture, trebalo bi da bude relaciona: ne moemo znati ta je izmeu ako ne znamo ta je gore
odnosno dole. Drugim reima, da bismo bilo ta mogli rei o s. k., moramo biti u stanju
da postavimo relativno vrste repere u odnosu na koje bi se sredina mogla pojmovno s
ituirati. Pojam s. k., dakle, implicira bazini dvoklasni model percepcije drutvene
strukture koji je intuitivno privlaan zato to se spontano nadaje, ali je u svom i
dealnotipskom obliku empirijski teko i retko prepoznatljiv. Izmeu nieg i vieg tj.,
jnjoj liniji, izmeu bogatih i si-

Aljoa Mimica: Socioloki renik: nekoliko odrednica

85

romanih logiki mora biti mesta i za ono srednje, naime srednje bogate, koji e a for
biti oslonac stabilnog dravnog/drutvenog ureenja. Meutim, takva sredina, o kojoj je j
o Aristotel snevao, nije u ono doba, pa ni u vekovima koji su sledili, mogla biti
stvarno delatna drutvena grupa. Naime, sve do pojave novovekovnog graanstva u okv
iru treeg stalea, diskurs o s. k. bio je tek plod dedukcije u koju su se uputali so
cijalni filozofi ne bi li iznali uporite jedne poeljne drutvene ravnotee. Tek potkraj
srednjovekovnog stalekog poretka, pojmom s. k. poela je najzad empirijski opravda
no da se oznaava buroazija tout court, koja se kao zasebna klasa doista umetnula i
zmeu plemstva i svetine. U toku industrijske revolucije, pak, unutranjom diferenci
jacijom tog graanstva, kao zaseban sloj izdvojila se sitna buroazija kao s. k., si
tuirana izmeu krupne buroazije i proletarijata. Meutim, u modernom kapitalizmu, nar
oito posle pedesetih i ezdesetih godina XX veka, poelo se govoriti o dva sloja neko
jedinstvene s. k.: sitna buroazija postaje u toj terminologiji stara s. k., a sociopr
ofesionalne kategorije bolje plaenih neproizvodnih radnika u sektoru usluga sve s
e ee nazivaju novom s. k., ili belim okovratnicima. U tradicionalnom marksizmu, pa i
marksizmu ezdesetih godina XX veka, kao eksplikativni okvir je preostala binarna o
pozicija buroazija vs. proletarijat, u kojoj se sudbina s. k. ocrtavala uglavnom
u mranim bojama: kao nosilac nerazreene suprotnosti izmeu rada i kapitala, (stara) s.
k. je najee osuivana na odumiranje. Na tragu liberalnog devetnaestovekovnog optimiz
ma, funkcionalizam je, pak, neutralizovao ideoloki naboj predstave o socijalnoj s
trukturi, pa se u toj viziji s. k. pojavila kao okosnica jednoklasne drave blagost
anja (middle classs society). U svakom sluaju, to vie nije bila stvarna drutvena gru
pa nego statistika fikcija istraivaa koji su proizvoljno totalizovali jedan socijal
ni agregat. Tzv. elitistike teorije o drutvu su s. k. (sloju, staleu, itd.) najee dode
ljivale funkciju amortizatora izmeu odabrane manjine i podvlaene veine. Najzad, u ze
mljama postkomunistike tranzicije, danas se o s. k. govori kao o onoj drutvenoj snaz
i koja bi trebalo da poslui kao nosilac ekonomskog prosperiteta i demokratskih pr
omena, to ima oslonca ne samo u brojnim teorijskim apologijama blagotvorne funkci
je s. k. nego i u nizu konkretnih istorijskih situacija u kojima je taj segment
drutvene strukture zaista doprineo stabilizaciji temeljnog klasnog i politikog suk
oba. Na taj se nain, u pogledu upotrebe pojma, krug zatvorio: s. k. ponovo biva s
upstancijalizovana kao spasonosna socijalna snaga kojoj se namenjuje aristotelov
ska uloga nosioca srednjeg reenja. totemizam (totem, re nastala krajem XVIII veka, a
nglikanizacijom izraza kojim severnoameriki Indijanci oznaavaju svoje kultne predm
ete). U klasinoj socijalnoj antropologiji, etnologiji i sociologiji, t. je u najo
ptijem smislu rei religijski i socijalni sistem zasnovan na verovanju jedne drutven
e grupe (klana,

86
SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV (2002), N 1
plemena) u srodniku povezanost i konsupstancijalnost njenih lanova s odreenom ivotin
jom, biljkom ili bilo kojim drugim neivim predmetom, odnosno pojavom. Kao predmet
oboavanja i simbol kolektivnog identiteta, totem je zatien brojnim zabranama koje
obezbeuju njegovu svetost. On je klju za razumevanje egzogamije i incest-tabua. Iako
je totemistika iluzija (K. Levi-Stros), kojom su krajem XIX i poetkom XX veka bile
opinjene ne samo navedene naune discipline nego ak i rana psihoanaliza (up. Frojdov
Totem i tabu, 1913), jo poodavno razbijena, t. ostaje zanimljiva teorijska konst
rukcija koja ima znatnu heuristiku i ilustrativnu vrednost u novijim sociolokim tu
maenjima integrativne uloge simbola u kolektivnom ivotu. U tom pogledu je studija
E. Dirkema o t. sistemu australijskih uroenika (Elementarni oblici religijskog ivo
ta, 1912) preivela sve onovremene i potonje prigovore koji se tiu njene etnografsk
e neutemeljenosti, pa i proizvoljnosti: ispostavilo se doista da t. nije religij
ski sistem per se, niti je taj skup verovanja i obiaja najprimitivniji za koji se
zna, ba kao to ni klan nije elementarna socijalna organizacija. Pa ipak, na osnov
u delimino pogreno protumaene izvorne grae, Dirkem je matovito rekonstruisao idealnot
ipski model individualne i kolektivne identifikacije s grupnim idealom koji je p
redstavljen jednim formalnim simbolom, svetijim od same simbolizovane stvari: tot
em je zastava klana koja u njegovih lanova pobuuje i odrava oseanja zajednitva, ali is
tovremeno slui i njihovom razlikovanju od drugih klanova. Totem je, dakle, kolekt
ivno ime klana: on obezbeuje jedinstvo grupe kojoj esto nedostaje stvarna srodnika
osnova ili teritorijalno uporite. Uveren da t. nije puka zoolatrija ili fitolatri
ja ve sloena idealistika religija iji je latentni cilj odranje socijalne integracije,
Dirkem je postavio osnove za moderna tumaenja privlane snage fiktivnih nadindivid
ualnih tvorevina poput klase, naroda ili nacije koji svoje lanove objedinjuju jed
nim zajednikim apstraktnim idealom. Tako bi se npr. buenje nacionalizma u postkomu
nistikim drutvima u trenucima krize (kolektivnog) identiteta i (politikog) legitimi
teta prethodnog t. sistema koji je iscrpeo svoju privlanu snagu, moglo itati i kao
posledica proizvedenog i/ili spontanog povratka na t. nain miljenja, oseanja i del
anja. Ispostavlja se, dakle, da velika t. metafora u koju su se dugo zaplitale t
olike drutvene nauke zadobija na smislenosti kada se iz tzv. primitivnih drutava i
zmesti u moderan kontekst: kao to je Levi-Stros duhovito primetio, totem nije dob
ar samo za jelo nego i za miljenje.