Dictmar Voss

POSTMODERNI POGLEDI
O "vedroj" likovnosti u tradicionalnoj graanskoj estetici
str. 10. I obratno, time to uglaeno kultivie prikriveni primarni narcizam, svet lepih slika izobliuje prozaini svet graanskog Ja: kroz
dela lepog privida on kapitalistiko drutvo u nastanku prikazuje kao ivu celinu uzajamnih posredovanja kao svet ljudskih odnosa, kao
svet organskog totaliteta, napokon kao simboliki ekvivalent telu.
str. 11. Otud su likovnost umetnosti lepog privida njeni protagonisti, Schiller i Hegel, sa pravom oznaili kao "vedru".
str. 12. U "poetskom vienju predmeta", naime u onome koje stvara simbolika znaenja, se - prema Schilleru - "u pojedine stvari stavlja
itav jedan svet, te povrinske pojave time dobivaju beskrajnu dubinu." Pretvaranje podeljenih i odvie zaslepljujuih doivljaja pomou
rei u sliku bogatu oseanjima - to bi bila jedna od operativnih formula graanske knjievnosti lepog privida, u kome, prema jednoj
Hegelovoj formulaciji, "privid kao takav postaje slika".
str. 12. Novonastala likovnost, meutim istovremeno titi od sablanjive uznemirenosti i opasne rastrojenosti izazvane suverenim, tj.
neogranienim, subjektivnim doivljajem.
str. 12-13. Lepe slike otud nita ne veliaju bez iskljuivanja. Praslika iskljuenog su traume "raskomadanog tela" koje ine dopunu
imaginarnog telesnog Ja, a koje ono poseduje od najranijeg detinjstva. One nastavljaju iveti u morama stvaranja subjekta koje za Ja,
izloeno drutvenoj prisili na identitet, konotiraju iskustvo smrti i spolnosti. Takvo iskljuivanje bilo bi slabo kada bi poivalo samo na
jednostavnom potiskivanju fenomena koji nose obeleja runoe. U tradiciji je poretka po lepoti da se protiv njihovog vraanja bori
preventivno, tj. pomou integrirajueg poslikovljenja.
str. 13. "Neprijatelj kog smo samo oborili moe ponovo ustati, ali onaj sa kojim smo se pomirili uistinu je savladan." (Schiller, Uber Mmut
und Wirde, 170) Kao "proieni izraz" proizvoljnih i sluajnih modaliteta onog to se moe doiveti, tj. kao apstraktni reprezentacijski
znak dezintegracije ljudskog tela (bilo usled doivljaja uitka, askeze ili drutvene potlaenosti) i simbolino produenog drutvenog tela,
raznorodni fenomeni dobijaju pravo graanstva, ulaze u carstvo slika, postaju "momenti skladnog totaliteta" (Up. Karl Rozenkranz,
Aesthetik des... [1853], Darmstadt 1977, 38, 44). Onde su blagotvorno zaaureni. Na to ukazuje i tradicionalni scenarij graanskog
romana. Po svojoj idealno-tipskoj konstrukciji, on zapoinje sa neime sluajnim i heterogenim, to meutim ukida pomou strukturalne
"fatalnosti" dogaaja, da bi razvio imaginarnu celinu drutvenih karakternih maski i tipinih miljea. Tako preparisana, sumnjiva runoa
takoe potpada pod samoreferencijalnu strukturu auratikog opaanja: ona se, postiena, osvre.
str. 13. Ono to ostaje iza "zrake samosvesnog oka" (Hegel), jeste mrkla no sa one strane zenice...
str. 14. Nestalna prisutnost i telesna opojnost savremenog subjektivnog doivljavanja prognani su, zahvaljujui jednako integralnoj kao i
(Ja) transparentnoj likovnosti lepog, u tu no.
O paradoksalnoj likovnosti estetike moderne
str. 14. Takvo uranjanje u svet privida koji je jo "estetiki", ali sa one strane dispozitiva lepog i runog, imalo bi, prema Batailleu, isto
znaenje kao i tvrdnja o "suvremenoj sferi ljudske subjektivnosti" (Up. Georges Bataille, Die Souverenitat [1956], Minchen 1978, 52).
str. 15. Suverenost prolaznog samoprekoraenja i regulisanog rasipanja koja je, kao to naglaava Bataille, uvek povezana sa snagom "da
se ponovo doe k sebi" - nju je kako je ve Buchner znao, u graansko-kapitalistikim drutvima sa njihovim apstraktnim prisilama na
odreene identitete ili uloge zapravo nemogue iveti. Ona nosi obeleje opasnog "ludila" koje treba leiti.
str. 15-16. ... reprodukcija tradicionalnog, transparentnog kao i integralnog likovnog prostora postaje zastarela. No, kako bi se nestalna
sadanjost, telesni (taktilni) oseaj zanosa u estetikom doivljaju/prividu mogao preneti u umetniku sliku? Je li to uopte mogue? To
pitanje postavlja Adorno u "Estetikoj teoriji": "Ako je pojava bljesak, dodir neeg, onda je slika (u umetnikoj moderni, D. V.)
paradoksalni pokuaj da se to od sveg najnestalnije uhvati" (Theodor W. Adorno, Aesthetische Theorie, Frankfurt/M. 1970, 130) ... ali:
"Ne neposredno kroz pojavu, ve jedino kroz njoj oprenu tenju umetnost postaje slika" (isto, 126). To bi, dalje miljeno, znailo: likovni
prostor moderne odrie se lano transparentne likovnosti tradicionalne estetike tako to prekida odnos prema neposredovanim
imaginarnim fascinacijama uopte i ograuje se od bilo kakvih ulnih "doivljaja". Do tog zakljuka nije doao samo Adorno nego i drugi
ugledni radikalni modernisti poput Valerya, Eliota ili Benjamina. Putem konstrukcije imaginarnog koja je sada - za razliku od graanske
klasike, ak estetikog realizma generalno - izrazita i vidljiva, te putem njenog prelamanja u iframa, alegorijama, iteracijama, citatima i
zagonetkama, moderna umetnost tako rei belei uoblieno intelektualno seanje na ono to je u estetikom prividu nestalno i
uznemiravajue.
str. 16-17. Ono to je sublimirano, sloenost suverenog estetikog iskustva, i samo odmah ukazuje na istorijsku problematiku konstrukcije
subjektivnosti u drutvenoj praksi. Iskustvo te konstrukcije zauzima u moderni sredinje mesto. Ona nastoji razviti likovne prostore u
kojima se artikulie ono to eo ipso ne moe postati slika, ulno individualna predstava: naime unutranja nesuglasja graanski
podrutvljenog individualnog subjekta izmeu samoreprezentacije, fiksacija na uloge i dinamike nagona. To su nesuglasja koja se uvlae u
Ja kao antagonizmi izmeu nesvesnih i svesnih funkcija. Tako se npr. zagonetni postupci u Kafkinoj prozi mogu shvatiti kao irfe
unutranje otuenosti podrutvljenih pojedinanih subjekata od svojih "svojstava". - Ta nesuglasja objektivno upotpunjuju znaajni lomovi
drutvenog posredovanog konteksta, sistematski reprodukovana sluajnost, slepe katastrofe, objektivna "upozorenja na iznenadne
manevre" koji su "ugraeni" u kapitalizam. Poput klasinog "image" celovitog, integralnog tela, u moderni se ne prihvata ni njegov
socijalno-mitoloki ekvivalent (slika o drutvu kao organizmu). Time otpada estetiko-mitoloko uverenje graanske klasike i realizma da
je svet naposletku zasnovan na smislenim, "ljudskim" posredovnim odnosima koji se mogu razotkriti pomou poetske "slike".
str. 17. Slikoviti knjievni jezik sada vie nije homogeni prostor u kome se iz doivljaja mogla izvui vedro zamiljena dubina (klasino) ili
kakva neobina, daleka tajna (romantino). Njegova slikovita dubina postoji u moderni jo samo u konstitutivnom kontekstu ouenja,
ostvarenog pomou prozainih, logiki ili predmetno disparantnih jezikih elemenata, bilo pomou pretapanja slikovitih rei iz simbolike
riznice knjievne tradicije.
str. 18. Lirski oseaji vie se ne izgovaraju direktno, nego jo jedino u obliku citirane likovnosti knjievne tradicije.
str. 18. Iz tog opet nastaje neodoljiva melanholina magija: proimaju se znakovi kojima je svojstvena krajnje zbunjujua senzitivna
aktualnost, dolazi do korespondencija sa odsjajem i dostojanstvom prolih, tradicijom bogatih jezikih slika. Anarhian i haotian svet
sadanjice postaje mitska "panorama" (Eliot), postaje paradoksalni likovni prostor.
str. 18. Usled isprepletenosti mnotva imaga u citatu, oseaj nestaje u bezdanu kulturne tradicije.

str. 19. Valery odreuje estetiko-knjievno pomeranje u moderni kao postvarenje koje neopozivo nadilazi individualni subjekt.
str. 19-20. Dok je svet lepih slika bio auratian i imaginativan upravo po tome to je individualne subjekte u kontekstu estetike - delima
lepog privida proizvedene - subjektne odnosno socijalne mitologije bitno obuhvatao, stvarao metaforike ekvivalente njihovome - krhkom
Ja, paradoksalni se likovni prostor moderne nuno ponaa preterano kruto.
str. 21. Umesto da bude doivljena slika, "lepi pol" sada i sam postaje doivljajni model ... (...) Da je to muki kodirano, za Baudelairea
je samo po sebi razumljivo. Ali njegova muevnost, muevnost "genija", nije temeljna struktura opaanja i pravljenja ve simboliki
sadraj koji nadilazi umetniki subjekt, transcendentni rezultat: suvereno delo. Ta "muevnost" postoji samo zahvaljujui tome to je u
priznatom delu - "ponovo osvojena. Ona... se mora neprestano stavljati na probu, mora izrasti iz enstvenosti koja joj preti propau."
str. 21. Ono to se ne moe artikulisati simboliki, kao slika (suverena i nestalna struktura estetikog doivljavanja, sa tim povezani
istorijski sadraji) ulazi u avangardistike likovne prostore u prvom redu putem konstrukcije i refleksije vezane za oblik - kao alegoriko
ukazivanje, knjievni citat, jezik ifri, itd.
str. 21. Napetost izmeu slike i neslike moe se takoe artikulisati direktno i bez refleksije u likovnom prostoru. To se odvija putem - u
tehnikom pogledu fotografijom i filmom uspostavljanja - izlaganja neposredne, sluajne, "besmislene" datosti stvari, prostora, lica...
str. 22. Time se u pojedinim kadrovima i fotografijama moe osloboditi pogled za predlikovno, predsemantiko "dato stanje" stvari.
Euforija likovnosti u nadrealizmu
str. 22-23. Nadrealizam se, kako entuzijastiki tvrdi mladi Aragon, sastoji u "neumerenoj i strasnoj upotrebi opojnog sredstva zvanog
slika, ili tavie u nekontrolisanom prikazivanju slike zbog nje same... Jer svaka vas slika uvek iznova prisiljava da revidirate itav svemir."
(L. Aragon, Le Paysan de Paris, Minchen, 1969.)
str. 23. Zanesenost slikom za Aragona je praktina kritika graanskog naela uma i koristi.
str. 25. U paradoksalnom prostoru likovnosti klasine moderne su npr. elementi knjievne tradicije, mitologizovani u ouujuim citatima,
vredeli kao autoritet: na njihovo mesto u nadrealizmu stupa autoritet obinog kapitalizma... Imaginativne tvorevine koje iz tog proizlaze
(bilo pupme za benzin ili svetlee reklame, zastarele mode ili naputene, polusruene stanine zgrade) dobijaju sada onaj znaaj koji su
ranije - ezoteriki imali npr. citirani poetski elementi: znaaj "objektivnih korelata" koji pripadaju stanjima senzibiliteta, a koji su sada
proterani iz prostora likovnosti, te su postali "profani" ili egzoterini.
str. 26. Prema tom modelu identitet subjekta - bilo da je posredi autor, zloinac, idealni subjekt - ne treba rekonstruisati iz pojmovnih
predstava ve "odozdo", pomou sitnih detalja koji se obino previaju. Upravo taj epistemoloki model nadrealizma estetiki preokree i,
preduhitrivi racionalno reenje zagonetnog, obustavlja.
str. 27. Upradljiva feminizacija, predana elja za potinjavanjem ("Vie mi nita ne zabranjuj, jer vidi: suta sam predanost" - Aragon)
sve su drugo nego afektivni gestovi.
str. 27. ini se da se tek u nadrealizmu - premda uz pomo mnogih posredovanja - artikulisala mo subjekta da iz svoje noi izvede na
videlo slike, koju je Hegel preuranjeno isticao.
O osobitosti postmodernog posredovanja realnog i imaginarnog
str. 28. Ono to su nadrealisti pokuavali oponaati u eksperimentima i odvojiti od likovnog prostora dela, to je danas - to e rei:
postmoderne posredovano u samu ivotnu zbilju drutvene prakse, to jo uvek ne znai da je moemo nazvati estetskom.
str. 28. A ta nauka vie ne zna za suprotstavljanje "stvarnog" i "prividnog", ona zna jo jedino za "simulakre".
str. 32. Postmoderni ovek, mogli bismo zaotreno rei, ne eka niti ita oekuje - on menja program. On proizvodi svoj "vlastiti"
simulacijski program.
str. 33. "Vrua" radinost moderne proizvodnje uzmie pred "hladnom" digitalnou.
Postmoderne perspektive u umetnosti i knjievnosti: opozivanje imaginativnih u korist performativnih impulsa
str. 34. Utoliko su - nasuprot Adornovoj modernistikoj pretpostavci - stvarne postale same slike, a ne tek njihov "pojavni istorijski
sadraj".
str. 34-35. Ako se, kae on (Jean Baudrillard), realno i imaginarno danas "stopilo u operacijski totalitet", onda ono to je ranije bilo
umetnost i estetika fascinacija danas zapravo svuda vlada, a tada vredi: "otud je umetnost mrtva, ne samo zato to je mrtva njena
kritika transcendencija ve zato to se sama stvarnost... stopila sa svojom vlastitom slikom." (Jean Baudrillard, Der symbolische Tauach
und der Tod, Munchen 1975, 118) Stvarnost je, prema tome, jo jednom istorijski prestigla umetnost: ali sada ne samo u pogledu njene
kompetencije u prikazivanju istine, kako je nekad pretpostavljao Hegel u tezi o "kraju umetnosti", ve ak i u pogledu njenih ulno
imaginativnih modusa prikazivanja. Tome se vie ne moe doskoiti ni pomou paradoksalnih strategija umetnike moderne koja je
napetost izmeu likovnog i nelikovnog prenosila u sliku, jer je sada likovnost kao oblik reprezentacije - pa makar i svoje iste suprotnosti
- postalo istorijski anahronizam.
str. 41. Tako nije ni udo da se u SAD-u moe uoiti "pojava jedne nove povrnosti ili lienosti dubine, nova vrsta povrnosti u vrlo
knjievnom smislu" koja je jedna ako ne i najvanija "konstitutivna osobina postmodernizma" (F. Jameson, Postmoderne - zur Logik der
Kultur im Spatkapitalismus).
str. 43. Ali nikada se ne "pripoveda" "o" njima i stvarima koje se nalaze unutar njihovog kruga, ve "pripovedanje" sasvim tone u govorne
jezike njihovih vlastitih "govora", tj. u govorenje diskursa koji ih konstituiu i sainjavaju kao "subjekte". Tako se likovi romana rastvaraju
u tekstualno istkane diskurzivne jezike matere.

Dictmar Voss, Postmoderni pogledi, Art Press, Beograd, 2002.