an Bodrijar

AUTOMAT I ROBOT
itava provalija razdvaja ova dva vetaka bia. Prvo od njih je teatralno, mehaniko i asovniarsko podraavanje oveka, pri emu je
itava tehnika podreena analogiji i efektu simulakruma. Drugim dominira tehniki princip; maina odnosi prevagu, a sa mainom se
uspostavlja ekvivalentnost. Automat izigrava oveka sa dvora ili iz boljeg drutva, sudeluje u pozorinoj i drutvenoj igri pre Revolucije.
Robot, kao to mu i samo ime kae, radi: svreno je sa pozoritem, sada zapoinje ljudska mehanika. Automat je analogon oveka i
ostaje njegov sagovornik (sa njim se igra ah!). Maina je ekvivalent oveka i prikljuuje mu se kao ekvivalent u celini operativnog
procesa. U tome je sva razlika izmeu simulakruma prvog i drugog reda[1].
Ne treba se dakle zavaravati "figurativnom" slinou. Automat oliava zapitanost pred prirodom, pred tajnom postojanja due, pred
dilemom privida i bia - isto kao u sluaju Boga: ta ima ispod, ta ima unutra, ta ima iza? Jedino podraavanje oveka omoguava
postavljanje ovakvih pitanja. Sva metafizika oveka kao protagoniste prirodnog pozorita stvaranja oliena je u automatu pre nego to e
nestati sa Revolucijom. Automat i nema drugu svrhu do da stalno bude poreen sa ivim ovekom, s ciljem da bude prirodniji od njega,
prirodniji od svoje idealne slike. Savreni dvojnik oveka po gipkosti pokreta, po funkcionisanju svojih organa i inteligencije - sve do one
granice gde se javlja zebnja da se nee moi uoiti nikakva razlika, da je dua iezla kako bi se oformilo savreno naturalizovano telo.
Svetogre. Ova razlika se, dakle, uvek iznova odrava, kao u sluaju onog savrenog automata gde je iluzionista na sceni prenaglaavao
njegove isprekidane pokrete kako bi, ak i da su uloge bile zamenjene, zabuna bila iskljuena. Tako zapitanost automata ostaje otvorena,
to od njega ini optimistinu spravu, iako podraavanje uvek podrazumeva dijaboliku konotaciju.[2]
Nieg slinog nema kod robota. Robot vie ne ispituje privide, njegova jedina istina je u mehanikoj efikasnosti. On vie nije okrenut
slinosti sa ovekom, s kojim se, uostalom, vie i ne poredi. I ona najmanja metafizika razlika koja je inila tajnu i davala ar automatu,
vie ne postoji: robot ju je apsorbovao u svoju korist. Bie i privid su se izmeali u jednoj supstanci proizvodnje i rada. Simulakrum prvog
reda nikada ne ukida razliku: on pretpostavlja jo uvek primetan sukob izmeu simulakruma i stvarnosti (igru koja je naroito suptilna
kod slikarstva koje se slui optikim iluzijama, ali i itava umetnost se zasniva na tom odstupanju). Simulakrum drugog reda
pojednostavljuje problem apsorbovanjem privida ili, drugaije reeno, likvidiranjem stvarnog - u svakom sluaju, on gradi stvarnost bez
slike, bez odjeka, bez ogledala, bez privida: takav je rad, takva je maina, takav je i itav sistem industrijske proizvodnje, po tome to se
radikalno suprotstavlja principu pozorine iluzije. Nema vie ni slinosti ni razliitosti, ni Boga ni oveka; postoji samo logika imanentna
operativnom principu.
Od tog asa, roboti i maine mogu da se umnoavaju, to je ak i njihov zakon - to automati nikada nisu inili, kao plemenite i
jedinstvene naprave. Sami ljudi su poeli da se umnoavaju tek kada su dobili status maina, sa industrijskom revolucijom: osloboeni
svih slinosti, osloboeni ak i svog dvojnika, oni se uveavaju kao i sistem proizvodnje iji su tek minijaturizovani ekvivalent. Osveta
simulakruma, koja kao da potvruje mit o arobnjakovom ueniku, nije se odigrala sa pojavom automata - ona je zakon drugog reda: iz
nje uvek proistie hegemonija robota, maine i mrtvog rada nad ivim radom. Ova hegemonija je neophodna za ciklus proizvodnje i
reprodukcije. Sa tim preokretom naputamo period podraavanja i ulazimo u (re)produkciju. Naputamo prirodni zakon i njegove igre
oblicima, da bismo uli u trini zakon vrednosti i njegove proraune snaga.

[1] Podraavanje i proizvodnja. (prim. - A. K.)

[2] Podraavanje i reprodukcija uvek kriju u sebi izvesnu strepnju, neko uznemirujue oseanje: uznemirenost pred fotografijom koja se
izjednauje sa delom neiste sile - a ire gledano, i pred svakim tehnikim ureajem koji je neizostavno i ureaj reprodukcije - moe se,
po Benjaminu (Benjamin), uporediti sa uznemirenou vezanom za pojavu lika u ogledalu. I u tome ve ima neke arolije. A koliko je tek
ima onda kad se taj lik moe razdvojiti od ogledala, preneti, uskladititi i reprodukovati po elji (upor. Student iz Praga, gde avo razdvaja
od ogledala studentov lik, da bi ga zatim, posredstvom tog lika, progonio na smrt). Svako reprodukovanje, tako sadri u sebi neto
zlokobno, poev od zavedenosti sopstvenim likom u vodi, kaou sluaju Narcisa, sve do opsednutosti dvojnikom, a ko zna, moda i do neke
kobne promene u ogromnoj tehnikoj aparaturi koju ovek danas izluuje u vidu sopstvenog lika (narcistika varka tehnike, Mek-Luan) i
koja mu otada taj lik i vraa, ukoen i iznakaen - beskrajnom reprodukcijom njega samog i njegove vlasti nad itavim svetom. Po svojoj
prirodi, reprodukcija je dijabolina, ona unosi nesigurnost u neto sutinsko. U naem sluaju, situacija se nije nimalo izmenila: simulacija
(koju ovde opisujemo kao delovanje koda) jo uvek je mesto na kome se odigrava dinovski poduhvat manipulacije, kontrole i smrti, kao
to je i predmet simulakrum (primitivna skulptura ili slika ili fotografija) u poetku uvek imao za cilj praktikovanje crne magije.

an Bodrijar, Simbolika razmena i smrt, Deje Novine, Gornji Milanovac, 1991, str. 64-66.

1
2