Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, uti, ostavi misli nek se bujno roje, i re nek tvoja niim ne pomuti bezmerno
silne oseaje moje. uti, i pusti da sad ile moje zabreku novim, zanosnim zivotom, da zaboravim da
smo tu nas dvoje pred velianstvom prirode; a potom, Kad prodje sve i malaksalo telo ponovo padne u
obicnu amu, i ivot nov i nadahnue celo neujno, tiho potone u tamu, Ja u ti, draga, opet rei tada
otunu pesmu o ljubavi, kako eznem i stradam i ljubim te, mada u tom trenutku ne oseam tako. I ti
es, bedna zeno, kao vazda sluati rado ove rei lane, i zahvalies Bogu to te sazda, i oi e ti biti
suzom vlane. I gledajui vrh zaspalih njiva kako se sputa nema polutama, ti nees znati ta u meni
biva, da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me obuzme celog silom koju ima, i
svaki ivac rastrese i nadme, i oseaji navale ko plima. Za taj trenutak ivota i milja, kad zatreperi cela
moja snaga, neka te srce moje blagosilja, al' ne volim te, ne volim te, draga! I zato u ti uvek neto
rei: uti, ostavi duu nek spokojno sniva, dok kraj nas lie na drvetu uti i tama pada vrh zaspalih
njiva.