BIBLIOTEKA HORIZONTI"

DER

Naslov originala:
MANN MOSES UND DIE MONOTHEISTISCHE
RELIGION, 1975.
Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main

UREDNIK: VITO MARKOVI* RECENZENT: VITO MARKOVI *

KORICE: VOJA MIL1 * GRAFIKA OPREMA: MIA POPOVI *
KOREKTOR: MILICA SEKICKI * IZDAVA: IROI .GRAFOS", BEO
GRAD, SIMINA 9a ZA IZDAVAA: VIKTOR EEROVSKI *
TAMPA: .GRAFIAR" TUZLA
TAMPANO u 3.000 PRIMERAKA
ISBN-86-71570460

SIGMUND FROJD

MOJSIJE
I MONOTEIZAM
Preveo
BOZIDAR ZEC

GRAFOS BEOGRAD
1988.

MOJSIJE I MONOTEIZAM

I
MOJSIJE EGIPANIN

Oduzeti jednom narodu oveka koga slavi kao

najveeg meu svojim sinovima nije neto to
e ovek rado* ili olako preduzeti, pogotovo kada
i sam pripada tom narodu. No, ne moemo dopu
stiti da nas gane bilo kakav primer pa da u prilog
tobonjih nacionalnih interesa zapostavimo istinu,
a imamo razloga da od razjanjavanja stanja stvari
oekujemo i nekakvu korist za na uvid.
ovek Mojsije koji je jevrejskom narodu bio
oslobodilac, zakonodavac i osniva vere pripada
tako dalekim vremenima da nismo kadri da zaobi
emo pretpitamje: da li je on neka istorijska li
nost ili tvorevina legende. Ako je iveo, onda je to
bilo u trinaestom, moda etrnaestom stoleu pre
nae ere; o njemu nemamo nikakvih drugih poda
taka sem onih iz svetih knjiga i jevrejskin pisanih
>redanja. Ako je zato i odgovor na gornje pitanje
ien poslednje pouzdanosti, onda se, ipak, prete
na veina istoriara izjasnila za injenicu da je Moj
sije stvarno iveo i da se zbilja odigrao s njim po
vezani Izlazak iz Egipta. S punim pravom se tvrdi
kako bi poznija istorija Izrailjaca bila nerazumljiva
ukoliko se ne bi pridodala ta pretpostavka. Da
nanja nauka je uopte postala obazrivija i daleko
opreznije postupa s predanjima nego u poetnim
periodima istorijske kritike.
Prvo to privlai nau panju na Mojsijevu li
nost jeste ime koje na hebrejskom, glasi Moe".
ovek moe zapitati: otkud ono potie? ta znai?

Kao to je poznato, ve nam pria u drugom po

glavlju Eksodusa daje odgovor. Tu se iznosi kako
mu je egipatska princeza koja je deaka spasla
ostavljenog u Nilu, dala to ime s etimolokom mo
tivacijom: jer ga iz vode izvadih." Jedino to je
takvo objanjenje oito nedovoljno. Biblijska in
terpretacija imena ,onaj to je iz vode izvuen'",
misli jedan autor u Jdisches Lexikonu1, jeste na
rodna etimologija s kojom se ve ne moe uskla
diti aktivni hebrejski oblik (,Moe' moe u najbolju
ruku znaiti .izvaditelj')." ovek je u stanju da to
neprihvatanje podupre s dva dalja argumenta; pr
vo, da je besmisleno pripisivati egipatskoj princezi
izvoenje imena iz hebrejskog jezika, i, drugo, da
voda iz koje je dete izvueno najverovatnije nije
bila voda Nila.
Naprotiv, odavno je s razliitih strana iznoena
pretpostavka kako ime Moj sije" vue poreklo iz
egipatskog jezikog blaga. Umesto da se navode
svi autori koji su u tom smislu neto rekli naveu odgovarajue mesto prevedeno iz jedne no
vije knjige D. H. Brestida 2 , autora ije se delo
History oj Egypt (1906) smatra merodavnim.
Vredno je panje to je njegovo (tog voa) ime
,Mojsije' bilo egipatsko. To je prosto egipatska re
,mose' koja znai ,dete', i skraenica je za puniji
oblik kao to je na primer ,Amon,mose' to znai
,Amon-dete', Hi ,Ptah-mose' to znai ,Ptah-dete'; i
ta sama imena su opet skraenice dunih izraza:
'Amon (je poklonio) dete', ili ,Ptah (je poklonio)
dete'. Ubrzo je ime ,dete' postalo pogodna zamena
za opirno, puno ime, i oblik imena ,Mose' nalazi
se ne retko na egipatskim spomenicima. Sigurno je
Mojsijev otac svom sinu dao ime spojeno s Amon
ili Ptah, i ime boga je u svakodnevnom ivotu po
stepeno izostajalo, dok deaka jednostavno nisu
zvali ,Mose'. (Ono ,s' na kraju Mojsijeva imena
' Jdisches
Lexikon,
b e g r n d e t . von
Herlitz
und
Klrchncr, Bd. IV, 1930, Judischer Verlag Berlin.
1
J. H. Breasted The Dawn of Conscience, London
1934, i l i . 350.

/Moses/ potie iz grkog prevoda Starog zaveta. To

ne pripada ni hebrejskom jeziku gde ime glasi
,Moe'.)" Ovo mesto sam doslovno reprodukovao i
ni u kom sluaju nisam spreman da delim odgo
vornost za njegove detalje. Donekle se udim to
je Brestid u svom nabrajanju propustio upravo
analogna teoforina imena koja se zatiu ina listi
egipatskih kraljeva kao Ah-mose, Tut-mose (Totmes) i Ra-mose (Ramzes).
Sad bi trebalo oekivati da neko od mnogih
koji su uvideli da je ime Mojsije" egipatskog po
rekla, izvue i zakljuak ili barem razmisli o mo
gunosti kako je sam nosilac egipatskog imena bio
Egipanin. Za moderna vremena sebi doputamo,
ne dvoumei se, takve zakljuke, iako danas ljudi
nose ne jedno nego dva imena: porodino i lino,
i mada nisu iskljuene promene imena i ujednaa
vanja pod novim uslovima. Ni u kom sluaju tada
nismo iznenaeni to nalazimo potvrenim da je
pesnik amiso francuskog porekla dok je Napoleon
Bonaparte italijanskog, a da je Bendamin Dizraeli stvarno italijanski Jevrejin kao to se to moe
zakljuiti po njegovom imenu. ovek bi trebalo da
pomisli kako bi i za stara i rana vremena jedan
takav zakljuak u kome se na osnovu imena govori
o pripadnosti nekom narodu, morao biti jo dale
ko pouzdaniji i initi se zapravo neizbenim. Ipak,
koliko znam, nijedan istoriar nije izvukao takav
zakljuak u Mojsijevom sluaju, i niko od onih
koji su upravo kao Brestid spremni da pretpostave
kako je Mojsije bio upuen ,,u svu egipatsku mu
drost"3.
ta je tome stajalo na putu ne moe se po
uzdano odgonetnuti. Moda je uvaavanje biblijske
tradicije bilo neprevladivo. Moda se uinila mon
struoznom pomisao kako bi trebalo da je ovek Moj
sije bio nekog drugog porekla a ne hebrejskog. U
3
1. c, str. 334. Mada se pretpostavka da je Mojsije
bio Egipanin dovoljno esto i bez pozivanja na ime iz
nosila od najranijih vremena do danas.

svakom sluaju se ispostavlja da se priznavanje

egipatskog imena ne smatra presudnim za ocenu
Mojsijeva porekla, da se iz tog priznavanja ne moe
nita drugo zakljuiti. Ako se pitanje o nacional
nosti tog velikog oveka smatra znaajnim, onda
bi svakako bilo poeljno da se predloi novi ma
terijal za njegovo reavanje.
To preduzima moja mala rasprava. Njen zahtev za mestom u asopisu Imago temelji se na
tome to njen prilog ima za sadraj primenu psi
hoanalize. Tako zadobijen argument sigurno e os
taviti utisak na onaj mali broj italaca koji je
upuen u analitiko miljenje i ije rezultate zna
da ceni. No, po svoj prilici, to e njima izgledati
znaajno.
1909. godine je O. Rank, tada jo pod mojim
uticajem, na moj podsticaj objavio spis pod naslo
vom Der Mythus von der Geburt des Helden*. Taj
spis obrauje injenicu da su gotovo svi znaajni
kulturni narodi . . . svoje junake, legendarne kra
ljeve i kneeve, osnivae vere, dinastije, carstva i
gradova ukratko svoje nacionalne junake za
rana ve veliali u pesmama i legendama. Naroito
su istorije roenja i mladosti tih linosti ukraa
vali fantastinim crtama ija je zapanjujua sli
nost, ak delimino slaganje u recima kod razlii
tih, ponekad veoma odvojenih i potpuno nezavisnih
naroda odavno poznata, a to su mnogi istraivai
ve uoili." Ako ovek po Rankovom uzoru konstruie, recimo, Goltonovom tehnikom, tipinu
legendu" koja istie bitne crte svih tih istorija,
onda se dobija sledea slika:
Junak je dete uglednih roditelja, mahom kra
ljevski sin.
Peta sveska Schriften zur angewandten Seetenkunde. Fr. Deuticke, Wien. Daleko sam od pomisli da uma
njim vrednost Rankovih samostalnih doprinosa t o m
radu.

10

Njegovom raanju prethode potekoe, kao na

primer period apstinencije, ili duga neplodnost, ili
potajni odnos roditelja usled spoljasnjih zabrana
ili prepreka. Za vreme trudnoe ili ve ranije sledi
predskazanje (san, proroanstvo) koie skree pa
nju na njegovo roenje i koje najavljuje opasnost
koja mahom ugroava, oca.
Zbog toga, novoroene biva veinom na oev
podstrek ili na podstrek lica koje ga zamenjuje
predodreeno za ubijanje ili naputanje; po pravilu, dete se u nekakvom koveiu preputa vodi.
Zatim ga spaavaju ivotinje ili ljudi' niskog
porekla (pastiri), i doji ga enka ili ena niskog
porekla.
Odrastavi, ponovo pronalazi ugledne roditelje,
doivljavajui pri tom svakojake avanture; s iedne
strane, sveti se ocu a, s druge, biva priznat i dospeva do veliine i slave."
Najstarija od istorijskih linosti za koju je
vezan taj mit o roenju jeste Sargon iz Agade, os
niva Vavilona (oko 2800. godine pre Hrista). Upra
vo za nas nije bez znaaja da ovde reprodukujemo
priu koja je pripisana njemu samom:
Ja sam Sargon, moni kralj, kralj Agade. Mo
ja majka je bila vestalka, svog oca nisam pozna
vao, dok je brat mog oca prebivao na planini. U
mom gradu Azupirani koji je leao na obali Eufrata, majka vestalka me je zanela. Potajno me
rodila. Poloila me u trani sud, zalila poklopac
smolom i spustila u reku koja me nije udavila.
Struja me je odvukla do Akija, crpaa vode. Aki,
crpa vode, zbog dobrote svoga srca izvlai me
iz vode. Aki, crpa vode, podizao me je kao sopstvenog sina. Aki, crpa vode, stvorio je od mene
svog batovana. Obavljajui posao batovana, zavolela me je Istar! Postao sam kralj i etrdeset i
pet godina vladao kao kralj."
Nama najpoznatija imena u nizu koji poinje
Sargonom iz Agade jesu Mojsije, Kir i Romul.
Osim toga, Rank je, meutim, sakupio veliki broj
junakih likova to pripadaju poeziji ili legendi i

11

0 kojima se pripoveda ista istorija mladosti bilo

u svojoj celini bilo u dobro poznatim odlomcima,
likova kao to su: Edip, Kama, Pari, Telef, Persej,
Herakle, Gilgame, Amfion, Zet i dr.
Rankova istraivanja su nas upoznala s izvo
rom i tendencijom tog mita. Treba da se samo krat
kim aluzijama na to pozovem. Junak je onaj koji
se odvano digao protiv svog oca i na kraju ga pobedniki savladao. Na mit sledi tu borbu sve do
u preistoriju jedinke time to doputa da se dete,
uprkos oevoj volji, rodi i da se, uprkos njegovoj
zloj nameri, spase. Ostavljanje u kovei jeste evi
dentan simbolian prikaz roenja gde je kovei
majina utroba, a voda plodova tenost. U bez
brojnim snovima se odnos izmeu roditelja i deteta prikazuje izvlaenjem ili spaavanjem iz vode.
Ako narodna mata ovde obraeni mit vezuje za
istaknutu linost, onda eli da dotinu linost pri
zna kao junaka, da oglasi kako je linost ostvarila
shemu junakova ivota. Meutim, izvor itavog mita
jeste tzv. porodini roman" deteta u kojem sin
reaguje na promenu oseajnih odnosa prema rodi
teljima, posebno ocu. Ogromno precenjivanje oca
proima prve deje godine. Kralj i kraljica u snu
1 bajci uvek znae samo roditelje. Meutim, kasnije,
pod uticajem suparnitva i stvarnog razoarenja
dete se zalae za odvajanje od roditelja i prema ocu
zauzima kritiki stav. Ove porodice mita ugledna
kao i ona niskog porekla jesu shodno tome dva
odraza detetove vlastite porodice kao to su mu se
pojavljivale u sukcesivnim periodima njegova i
vota.
Covek sme tvrditi da kroz ta objanjenja po
staju potpuno shvatljive rairenost i jednorodnost
mita o roenju junaka. Utoliko .vie zasluuje nau
panju to to legenda o Mojsijevom roenju i ostavljanju zauzima naroito mesto i to u neem bit
nom protivrei ostalim legendama.
Poi emo od dve porodice izmeu kojih se, po
legendi, odvija sudbina deteta. Znamo da se one u
analitikom tumaenju poklapaju, samo se vremen-

12

ski jedna od druge odvajaju. U tipinoj formi le

gende prva porodica u kojoj se dete raa, ugledna
je i mahom kraljevska; druga, u kojoj dete raste
niskog je porekla ili poniena, kao to uostalom
odgovara odnosima u kojima tumaenje nalazi svoj
izvor. Samo je u legendi o Edipu ta razlika izbri
sana. Dete koje ostavlja jedna kraljevska porodica,
prihvata drugi kraljevski par. ovek sebi kae: to
jedva moe biti sluajno to upravo u tom primeru
prvobitna identinost obeju porodica prosijava i
u samu legendu. Socijalni kontrast dveju porodica
pribavlja mitu koji, kao to znamo, treba da na
glasi junaku prirodu velikog oveka drugu funk
ciju koja postaje znaajna posebno za istorijske
linosti. Taj kontrast moe da se upotrebi i za to
da se junaku pribavi plemika povelja, da ga soci
jalno uzdigne. Tako je Kir za Meane strani osva
ja; no, zahvaljujui legendi o naputanju, on po
staje unuk meanskog kralja. Slino je s Romulom.
Ako je ivela neka linost koja njemu odgovara,
onda je to bio nekakav lutalica nepoznatog porekla,
skorojevi; posredstvom legende on postaje poto
mak i naslednik kraljevske kue Albe Longe.
Mojsijev sluaj je posve drugaiji. Tu je prva
porodica, inae ugledna, dovoljno skromna. Mojsije je dete jevrejskih Levita. Meutim, druga po
rodica niskog porekla u kojoj inae dete raste
zamenjena je egipatskom kraljevskom kuom; prin
ceza ga odgaja kao svog vlastitog sina. To odstupa
nje od tipa zaudno je delovalo na mnoge. Ed. Majer i ostali za njim su predpostavljali da je legenda
prvobitno drugaije
glasila: faraona je opomenuo
proroki san5 da e sin njegove' keri njemu i car
stvu doneti opasnost. Zato nareuje da se dete po
svom roenju ostavi u Nil. No, Jevreji ga spaavaju
i podiu kao svoje6 dete. Usled nacionalnih motiva",
kako kae Rank , legenda je preraena u formu
koja nam je poznata.
5
6

Spomenut i u izvetaju Josifa Flavija.

1. c, str 80, Napomena.

13

No, naredno razmiljanje kazuje da takva pr

vobitna legenda o Mojsiju koja vie ne odstupa od
drugih, nije mogla postojati. Jer je ona ili egipat
skog ili jevrejskog porekla. Prvi sluaj se iskljuu
je: Egipani nisu imali nikakav motiv da Mojsija
veliaju, za njih on nije bio junak. Znai, trebalo je
da je legenda stvorena u jevreiskom narodu, to
jest da u svojoj poznatoj formi bude vezana za li
nost voa. Samo, ova legenda nije bila sasvim pri
kladna za tako neto, jer ta bi narodu trebalo da
koristi legenda koja je njegovog velikog oveka
uinila strancem?
U formi u kojoj danas legenda o Mojsiju lei
pred nama na nain vredan pomena ona ostaje
iza svojih skrivenih namera. Ako Mojsije nije kra
ljevski izdanak, onda ga ni legenda ne moe na
praviti junakom; ako on ostaje jevrejsko dete, onda
ona nije uinila nita za njegovo uzdizanje. Samo
jedan mali fragment itavog mita ostaje delatan:
potvrivanje da se dete uprkos snanim spoljnim
silama odralo. Istorija Isusova detinjstva takoe
je ponovila tu crtu, istorija u kojoj car Irod pre
uzima faraonovu ulogu. Tada stvarno slobodno mo
emo pretpostaviti kako se neki pozni, neveti pre
raiva legendnog materijala naao podstaknutim
da neto to je slino klasinoj legendi o naputa
nju koja je svojstvena za junaka smesti i uz svog
junaka Mojsija, a to mu nije zbog naroitih od
nosa tog sluaja moglo odgovarati.
Tim nezadovoljavajuim i povrh toga nepouz
danim rezultatom moralo bi se nae istraivanje
zadovoljiti, a da nita nije uinilo za razreavanje
pitanja: da li je Mojsije bio Egipanin. No, za ocenu
legende o naputanju postoji jedan drugaiji, moda
izgledniji pristup.
Vratimo se dvema porodicama mita. Znamo:
na nivou analitikog tumaenja one su identine,
14

a na mitskom nivou razlikuju se kao ugledna poro

dica i porodica neplemenita porekla. Meutim kada
je re o istorijskoj linosti za koju je mit vezan,
tada postoji i trei nivo nivo realnosti. Jedna
porodica je realna; u njoj se linost, veliki ovek,
zbilja rodio i odrastao. Druga je fiktivna koju je
izmislio mit sleei svoje namere. Po pravilu, real
na porodica se podudara s porodicom neplemenita
porekla, a. izmiljena s uglednom. Situacija u Mojsijevom sluaju je izgledala neto drugaije. Moda
novo stanovite sada vodi razjanjenju kako je prva
porodica, ona koja naputa dete, u svim sluajevi
ma koji se mogu iskoristiti izmiljena; meu
tim, ona kasnija koja dete prihvata i "u kojoj ono
raste jeste stvarna. Ako imamo hrabrosti da tu
postavku uvaimo kao optost kojoj podinjavamo
i legendu o Mojsiju, onda jasno saznajemo: Mojsije
je verovatno ugledni Egipanin od koga le
genda treba da napravi Jevrejina. A to bi bio na
rezultat! Ostavljanje u vodi bilo je na svom pravom
mestu; da bi se potinila novoj tendenciji, namisao
ostavljanja se morala ne bez nasilja modifikovati; od preputanja na milost i nemilost sudbini,
ostavljanje je postalo sredstvo spaavanja.
Odstupanje legende o Mojsiju, od svih drugih
njene vrste moglo se, meutim, svesti na poseb
nost Mojsijeve istorije. Dok se inae junak u toku
svog ivota uzdie iznad svojih niskih poetaka, ju
naki ivot velikog oveka Moj si ja zapoeo je time
to se srozao sa svoje visine, spustio na nivo sino
va Izrailjevih"
Ovo malo istraivanje preduzeli smo u nadi da
emo iz njega dobiti drugi, novi argument za pret
postavku da je Mojsije bio Egipanin. uli smo
kako prvi argument koji je izveden iz imena,
nije
na mnoge ostavio nikakav presudan utisak7 ovek
7

Tako, n a primer, E d . Meyer u Die Mosessagen und

die Leviten, Berliner Sitzbericht, 1905, kae: Ime Moj
sije' je verovatno egipatsko, dok je ime .Fines' u sve-

15

mora biti spreman da ni novi argument, izveden iz

analize legende o naputanju nee imati vie sree.
Svakako da e prigovori glasiti kako su odnosi
stvaranja i preoblikovanja legendi ipak isuvie ne
jasni da bi zakljuak poput naeg opravdali, i kako
predanja o Mojsijevom junakom liku u svojoj za
mrenosti, svojim protivrenostima, s oiglednim
znacima vekovima postojane, tendenciozne prerade
i akumulacije moraju osujetiti sve napore da
se iznese na videlo jezgro istorijske istine to se
iza toga krije. Ja sam ne delim takav iskljuujui
stav, no takoe nisam kadar ni da ga odbijem.
Ako se vie nije mogla dosegnuti pouzdanost,
zato sam onda uopte ovo istraivanje i saoptio
javnosti? ao mi je to ni moje opravdanje nije
kadro da prevazie nagovetavanja. Naime, ako se
ovek da zavesti s oba ovde navedena argumenta
i pokua da ozbiljno shvati pretpostavku kako je
Mojsije bio ugledni Egipanin, onda se raskriljuju
vrlo zanimljive i dalekosene perspektive. Uz pomo
izvesnih ne mnogo udaljenih hipoteza ovek veruje
da razume motive koji su vodili Mojsija pri nje
govom neobinom poduhvatu, i u uskoj vezi s tim
shvata mogue obrazlaganje mnogobrojnih karakte
ristika i posebnosti zakona i religije koje je on dao
jevrejskom narodu, te ovek ak biva pobuen na
znaajna razmiljanja o nastanku monoteistike re
ligije uopte. Samo to se tako vana objanjenja
ne mogu temeljiti jedino na psiholokim verovatnostima. Ako se dopusti da Mojsijevo egipanstvo vai
kao nekakav istorijski oslonac, onda je nuna jo
barem jedna vrsta taka kako bi se obilje pomaljajuih mogunosti zatitilo od kritike kako su one
i proizvod mate i predaleko od stvarnosti. Objek
tivan dokaz o vremenu Mojsijeva ivota i Izlaska
iz Egipta zadovoljio bi, recimo, tu potrebu. Ali,
tenikom rodu iz S i l o m a . . . nema sumnje
naravno, ne dakazuje da su ti rodovi bili
rekla, no svakako da su imali odnose s
651)." Razume se da ovek moe zapitati
odnosa pri tom treba misliti.

16

egipatsko, t o ,
egipatskog po
Egiptom (str.
na koju vrstu

takav dokaz se nije naao, i zato treba bolje da

izostane saoptavanje svih daljih zakljuaka nastalih iz uvida da je Moj sije bio Egipanin.

2 Mojsije i monoteizam

II
AKO JE MOJSIJE BIO EGIPANIN .

U jednom ranijem prilogu za ovaj asopis' po

kuao sam pretpostavku da ovek Mojsije, oslo
bodilac i zakonodavac jevrejskog naroda, nije bio
Jevrejin nego Egipanin da potkrepim novim ar
gumentom. Da njegovo ime potie iz egipatskog jezikog blaga, odavno je bilo uoeno, mada ne i od
govarajue ocenjeno; ja sam dodao da-tumaenje
mita o naputanju koji je povezan s Mojsijem na
goni na zakljuak kako je on bio Egipanin koga
je potreba jednog naroda elela da uini Jevrejinom. Na kraju svoje rasprave sam rekao da se iz
pretpostavke da je Mojsije bio Egipanin izvlae
vani i dalekoseni zakljuci; meutim, da nisam
spreman da se javno za njih zauzmem jer poivaju
samo na psiholokim verovatnostima i lieni su ne
kog objektivnog dokaza. Ukoliko su znaajniji tako
dobijeni uvidi, utoliko ovek upozorenje da ih bez
solidnog utemeljenja ne izlae kritikom napadu
okoline osea snanije, gotovo kao bronzanu
statuu na glinenom postolju. Nijedna ma kako za
vodljiva verovatnost ne titi od zablude; ak ako
se ini da se svi delovi nekog problema postavljaju
na svoje mesto poput komada u igri sklapanja, on
da bi ovek morao misliti kako ono to je verovatno nije neminovno i istinito, a da istina nije
uvek verovatna. I, najzad, da nije primamljujue
1
Imago, Bd. 23 (1937), Heft 1: Moses, ein gypter".
/Prva rasprava u ovoj knjizi. (Prim. prev.)/

18

biti ubrojan u sholastiare i talmudiste koji se za

dovoljavaju time to doputaju da se njihova otroumnost poigrava, bez obzira na to koliko njihova
tvrdnja moe biti daleko od stvarnosti.
Bez obzira na premiljanja koja i danas imaju
svoje opravdanje, iz sukoba mojih motiva proistek
la je odluka da onom prvom saoptenju usledi ovaj
nastavak. No, ovo opet nije celina niti njen naj
vaniji deo.
(1)
Znai, ako je Mojsije bio Egipanin" onda je
prva korist od te pretpostavke novo zagonetno pi
tanje na koje se teko moe odgovoriti. Kad se na
rod ili pleme2 sprema na kakav velik poduhvat, ta
da se ne moe nita drugo oekivati nego da se je
dan od sunarodnika uzdigne do voa ili da se pu
tem izbora odredi za tu ulogu. No, ta je trebalo
da uglednog Egipanina moda princa, svetenika, visokog nametenika pokrene pa da se stavi
na elo gomile doseljenih, kulturno zaostalih dolja
ka i s njima napusti zemlju to se ne da lako
odgonetnuti. Poznati prezir Egipanina prema nje
mu stranom narodu ini takav sluaj posebno neverovatnim. Mogao bih poverovati da upravo zato
ak ni istoriari koji su priznavali ime kao egipat
sko i oveku pripisivali svu egipatsku mudrost
ne ele da prihvate verovatnu mogunost da je Moj
sije bio Egipanin.
Uz tu prvu potekou ubrzo iskrsava i druga.
Ne smemo smetnuti s uma da Mojsije nije bio
samo politiki vo Jevreja nastanjenih u Egiptu;
on je takoe bio njihov zakonodavac i vaspita;
prisilio ih da slue novoj religiji koja se jo i danas
po njemu naziva mojsijevskom. No, dolazi li poje
dinac tako lako na misao da stvori novu religiju? I
2
Nemamo pojma o kakvom je broju re prilikom
Izlaska iz Egipta.

19

ako neko eli da utie na religiju drugog, nije li

najprirodnije da ga preobrati u svoju vlastitu? Jevreji u Egiptu sigurno nisu bili bez nekakvog obli
ka religije, i ako je Mojsije koji im je dao novu
religiju bio Egipanin, onda se ne moe odbaciti
pretpostavka da je i ta druga nova religija bila
egipatska.
Toj mogunosti stoji neto na putu: injenica
najotrije suprotnosti izmeu jevrejske religije koja
se pripisuje Mojsiju i egipatske. Prva je velianstve
no kruti monoteizam; postoji samo jedan Bog, on
je jedini, svemoan, nedokuiv; ovek ne izdrava
njegov pogled, ne srne da pravi njegov lik, niti da
izgovori njegovo ime. U egipatskoj religiji postoji
jedva pregledna gomila boanstava razliitog dosto
janstva i porekla, nekoliko personifikacija velikih
prirodnih sila kao to su nebo i zemlja, sunce i
mesec, ak i apstrakcija poput Maata (istina, pra
vednost), ili nakaza poput patuljastog Besa. No,
veina su lokalni bogovi iz vremena kada se zemlja
bila raspala na mnogobrojne oblasti; ivotinjskog
su oblika kao da jo nisu prevladali razvoj iz sta
rih totemskih ivotinja; ne razlikuju se otro jedan
od drugog i jedva da su pojedinima dodeljene po
sebne tunkcije. Himne u slavu tih bogova kazuju
o svakom isto, bez premiljanja identifikuju jednog
s drugim na nain koji bi nas oajno zbunjivao.
Boja imena se kombinuju jedno s drugim tako da
se jedno srozava do epiteta drugog; tako se u doba
procvata Novog carstva glavni bog grada Tebe zove
Amon-Ra, u ijem sklopu prvi deo oznaava grad
skog boga s ovnujskom glavom, dok je Ra onski bog
sunca s glavom kopca. Magijske i ceremonijalne
radnje, arobne izreke i amuleti dominirali su bo
jom slubom kao svakodnevnim ivotpm Egipanina.
Neke od tih razlika mogu se lako izvesti iz na
elne suprotnosti strogog monoteizma prema ne
ogranienom politeizmu. Druge su oito posledice
diferencijacije u duhovnom nivou, poto je jedna
religija vrlo bliska primitivnim fazama razvoja, dok
20

se druga uzvinula do visina sublimne apstrakcije.

Moe pripadati i jednom i drugom momentu to to
se pokatkad ima utisak da je suprotnost izmeu
mojsijevske i egipatske religije hotimina i namerno pootrena; na primer, kada jedna religija najod
lunije odbacuje svaku vrstu magije i vradbine
koje ipak najraskonije bujaju u drugoj. Ili kada se
nasuprot nezasitoj elji Egipana da svoje bogove
otelotvoruju u glini, kamenu i metalu i kojoj da
nas nai muzeji tako mnogo zahvaljuju postav
lja surova zabrana da se bilo koje ivo ili imagi
narno bie prikazuje u nekakvom liku. Meutim,
postoji i druga suprotnost izmeu dveju religija
koju ne dodiruju objanjenja, koja pokuavamo
dati. Nijedan drugi narod starog veka nije toliko
uinio da bi opovrgao smrt, toliko se muno starao
da omogui egzistenciju u onostranom kao Egip
ani, i shodno tome bog mrtvih Oziris, gospodar tog
drugog sveta, bio je najpopularniji i najneosporniji
od svih egipatskih bogova. Naprotiv, starojevrejska
religija se potpuno odrekla besmrtnosti; nigde i
nikad se ne spominje mogunost nastavka ivota
posle smrti. A to je utoliko udnije kada su kasnija
iskustva pokazala da se vera u onostrano bivstvovanje moe vrlo dobro usaglasiti s monoteistikom
religijom.
Ponadali smo se da e se pretpostavka kako je
Mojsije bio Egipanin, u razliitim pravcima po
kazati kao plodonosna i razjanjavajua. No, na
prvi zakljuak iz te pretpostavke da je nova religija
koju je Mojsije dao Jevrejima, bila njegova vlasti
ta, egipatska razbio se o saznanje da izmeu tih
dveju religija postoji razliitost, ak suprotnost.

(2)
udna injenica istorije egipatske religije
injenica koja je tek kasnije bila saznata i ocenjena, prua nam jo jednu nadu. Ostaje mogue da
je religija koju je Mojsije dao svojim Jevrejima
21

ipak bila njegova vlastita, neka egipatska religija,

mada ne i odreena egipatska religija.
Za vreme slavne XVIII dinastije, pod kojom
je Egipat najpre postao svetsko carstvo, oko 1375.
godine pre Hrista ustoliio se mladi faraon koji se
u prvi mah zvao kao i njegov otac Amenhotep (IV),
mo kasnije je promenio svoje ime, i ne samo ime.
Taj kralj je pokuao da svojim Egipanima namet
ne novu religiju koja je bila u protivrenosti s nji
hovim hiljadugodinjim tradicijama i svim njiho
vim poznatim ivotnim obiajima. Bio je to strogi
monoteizam, prvi pokuaj te vrste u svetskoj istoriji koliko dosee nae poznavanje, a sa verovanjem u jednog jedinog boga neminovno se rodila
religiozna netrpeljivost koja je pre toga i jo
dugo potom, ostala nepoznata starom veku. No,
vladavina Amenhotepa trajala je samo sedamnaest
godina; vrlo brzo posle njegove smrti koja je usledila 1358. godine p.n.e, nova religija je bila proskribovana a uspomena na jeretikog kralja zatrvena. Od silnih ruevina nove rezidencije koju je
podigao i posvetio svom bogu, od natpisa na kame
nim grobnicama koje su pripadale toj rezidenciji
potie ono malo to o njemu znamo. Sve ono to
moemo saznati o toj udnoj, ak jedinstvenoj li
nosti dostojno je najveeg zanimanja 3 .
Sve novo mora svoje pripreme i preduslove
imati u onom to mu prethodi. Izvori egipatskog
monoteizma se mogu s neto pouzdanosti slediti
jo donekle unazad 4 . U svetenikoj koli hrama
Sunca u Onu (Heliopolisu) ve due vremena su
bile prisutne tendencije da se razvije predstava
univerzalnog boga i naglasi etika strana njegova
3

The first individual in h u m a n history" (Prva

linost u ljudskoj istoriji.") tako ga naziva J. H. Breas
ted.
4
Ono to sledi poglavito je bazirano na prikazima
J. H. Breasteda u njegovoj History of Egypt, 1906, k a o i
u The Dawn of Conscience, 1934, i odgovarajuim odeljcima u The Cambridge Ancient History, t. I I .

22

bia. Maat, boginja istine, reda i pravednosti, bila

je kerka boga sunca Raa. Ve za vladavine Amenhotepa III, reformatorovog oca i pretee, oboava
nje boga sunca dobilo je novi zamah, verovatno u
suparnitvu prema tebanskom Amonu koji je po
stao premoan. Prastaro ime boga sunca Aton ili
Atum biva ponovo izneseno, i u toj Atonovoj religiji
mladi kralj je naao pokret koji nije morao da on
prvi inspirie i kome je mogao da se prikljui.
U to vreme politiki odnosi u Egiptu su poeli
trajno uticati na egipatsku religiju. Preko vojnikih
dela velikog osvajaa Tutmesa III Egipat je postao
svetska sila. Na jugu Nubija, na severu Palestina,
Sirija i deo Mesopotamije bili su pripojeni carstvu.
Taj imperijalizam odslikavao se sada u religiji kao
univerzalizam i monoteizam. Poto je sada faraonovo staranje sem Egipta obuhvatalo takoe Nubiju i Siriju, moralo je i boanstvo napustiti svoj
nacionalni okvir i, kao to je faraon bio jedini i
apsolutni gospodar Egipaninu poznatog sveta, ta
kvo je svakako moralo postati i novo boanstvo
Egipana. Osim toga, bilo je prirodno to je s pro
irivanjem granica carstva Egipat postao pogodan
5
za strane uticaje; neke od kraljevih ena bile su
azijske princeze i moda su ak neposredni podsticaji za monoteizam prodrli iz Sirije.
Amenhotep nije nikad poricao svoju privrenost
onskom kultu sunca. U dvema himnama posvee
nim Atonu koje su nam ostale ouvane u natpisima
kamenih grobnica i koje je verovatno on spevao,
Amenhotep sunce kao stvoritelja i zatitnika sveg
ivog u Egiptu i van Egipta slavi sa takvim arom
koji se tek mnogo stolea kasnije vraa u psalmima
posveenim slavi jevrejskog Boga Jahvea. No, on
se nije zadovoljio tom zauujuom anticipacijom
naunog saznanja o uticaju sunevog zraenja. Ne
ma sumnje da je nainio korak dalje, da je sunce
slavio ne samo kao materijalni objekt nego kao
5 Moda

ak

Amenhotepova

voljena

ena

Nefertita.

23

simbol boanskog bia 6 ija se energija manifestovala u sunevim zracima .

Ali, biemo nepravedni prema kralju ako ga
posmatramo samo kao pristalicu i pokrovitelja jed
ne pre njega ve postojee religije Atona. Njegova
delatnost je bila daleko odlunija. Pridoneo je ne
to novo i tek time je uenje o univerzalnom bogu
postalo monoteizam. Bio je to moment iskljuivo
sti. U jednoj od njegovih himni neposredno se kae:
O Ti,
jedini Boe kraj koga ne postoji nijedan
drugi"7. I mi neemo zaboraviti kako za ocenu no
vog uenja nije dovoljno samo poznavanje njenog
pozitivnog sadraja; gotovo isto tako je vana nje
na negativna strana, poznavanje onog to ona od
bacuje. Bilo bi takoe pogreno pretpostaviti kako
je nova religija odjednom bila gotova i kako se,
potpuno spremna, uzvinula u ivot kao Atina iz Zevsove glave. tavie, sve govori da je ona za Amenhotepove vladavine ojaala u smislu sve vee jasno
e, doslednosti, otrine i netrpeljivosti. Verovatno
se taj razvoj odvijao pod uticajem estoke opozicije
koja se podigla meu Amonovim svetenicima pro
tiv kraljeve reforme. U estoj godini Amenhotepove
vladavine neprijateljstvo je bilo toliko raireno da
Breasted, History of Egypt, str. 360.: But however
evident the Heliopolitan orgin of the new state religion
might be, it was not merely sun-worship; the word Aton
was employed in the place of the old word for 'god'
(nuter) and the (od is clearly distinguished from t h e
material sun." It is evident t h a t what t h e king was deify
ing was the force, by which the Sun m a d e itself felt on
e a r t h " (The Dawn of Conscience, str. 279). /Ali bez obzira
koliko bi heliopolisko poreklo nove dravne religije moglo
biti oigledno, to nije bio samo kult sunca; re Aton se
upotrebljavala u m e s t o s t a r e rei za ,bog' (nuter), a bog
se jasno razlikuje od materijalnog sunca." Oigledno je
da je ono to je kralj oboavao bila sila kojom se sunce
osecalo na zemlji."/ Slian sud o formuli u slavu boga
nalazimo kod A. E r m a n a (Die gyptische, Religion, 1905):
To s u . . . rei koje t r e b a da to je mogue vie apstrakt
no izraze kako se ne velia s a m a zvezda nego bie to se
u njoj pojavljuje."
7

24

1. c, History of Egypt, str. 374.

ie kralj promenio svoje ime u kojem je jedan deo

bilo sada zabranjeno boje ime Amon. Sebe je na
zvao umesto Amenhotepom Ihnatonom*. Meu
tim, nije samo iz svog imena izbrisao ime omrae
nog boga, nego ga je uklonio i iz svih natpisa, pa
ak i tamo gde se to ime nalazilo u imenu njegova
oca Amenhotepa III. Ubrzo posle promene imena,
Ihnaton je napustio Tebu pokornu Amonu, i sebi
nizvodno podigao novu prestonicu koju je nazvao
Ahetaton (Atonov horizont).
Razvaline tog grada
danas se zovu Tel-el-Amarna9.
Kraljevo proganjanje najtee je pogodilo Amo
na, no ne samo njega. Svuda po carstvu se zatvara
ju hramovi, zabranjuje se boja sluba, konfiskuje
se blago po hramovima. Kraljeva revnost je ila
toliko daleko da je naredio da se briljivo istrae
stari spomenici kako bi se na njima unitila
re
bog" ako je bila upotrebljena u mnoini10. Nije
nikakvo udo to su te Ihnatonove mere izazvale
kod potlaenog svetenstva i nezadovoljnog naroda
raspoloenje fanatine osvetoljubivosti koja se po
sle kraljeve smrti mogla slobodno dokazati na delu.
Atonova religija nije postala popularna; verovatno
je ostala ograniena na malu grupu oko kralja.
Ihnatonov kraj ostaje za nas skriven u tami. Sazna
jemo za nekolicinu kratkovenih, nerazgovetnih naslednika iz njegove porodice. Ve je njegov zet Tutanhaton bio primoran da se vrati u Tebu i da u
svom imenu boga Atoma zameni bogom Amonom.
Zatim je usledio period anarhije sve dok vojsko
voi Haremhabu 1350. godine pre Hrista nije polo
za rukom da ponovo uspostavi red. Slavna XVIII
dinastija je bila ugaena; istovremeno je izgubila
* Kod tog imena sledim engleski nain pisanja (kao
alternativa Ehnaton). Novo kraljevo ime znai otprili
ke isto to i njegovo ranije: Bog j"e zadovoljan." Upor.
naa imena Gothold (Bog je milostiv"), Gotfrid (Bog je
zadovoljan").
9
Tamo je 1887. otkrivena korespodencija' egipatskih
kraljeva s prijateljima i vazalima u Aziji i koja je t a k o
vana za poznavanje istorije.
10
Id., History of Egypt, str. 363.

25

oblasti osvojene u Nubiji i Aziji. U tom mranom

interegnumu ponovo su bile uvedene stare egipat
ske religije. Atonova religija je bila ukinuta. Ihnatonov grad rozoren i poharan, a uspomena na kra
lja proganjana kao uspomena na zloinca.
Slui odreenoj nameri kad sada istiemo neke
take meu negativnim karakteristikama Atonove
religije. Najpre, to je iz nje iskljueno sve mitsko,
magijsko i vradbinsko 11 .
Zatim, nain prikazivanja boga sunca ne ostva
ruje se vie kao ranije malom piramidom i soko
lom, nego to se moe nazvati razboritim
diskom od kojeg polaze zraci koji se zavravaju
ljudskim rukama. Uprkos svom cvetanju umetnosti
amarnskog perioda, drugaiji prikaz boga sunca
neka slika samog Atona nije pronaen i ovek
moe pouzdano rei: nee se ni pronai 12 .
Najzad, potpuno utanje o bogu mrtvih Ozirisu i carstvu mrtvih. Ni himne ni nadgrobni natpisi
ne znaju nita o onom to je moda bilo nablie
Egipaninovu srcu. Suprotnost prema narodnoj re
ligiji ne moe se jasnije predoiti 13 .
11 Weigall (The Life and Time of Ikhnaton, 1923, str.
121.) kae da I h n a t o n nije hteo da zna bilo ta o paklu;
od paklenih strahota trebalo se tititi bezbrojnim arob
nim formulama. Akhnaton flung all these formulae into
the fire. Djins, bogies, spirits, monsters, demigods and
Osiris himself with all his court, were swept into the
blaze and reduced to ashes." /Ehnaton je bacio sve
izreke u vatru. Demoni, aveti, duhovi, udovita i sam
Oziris sa svom svojom svitom bili su gurnuti u plamen
i pretvoreni u pepeo."/
12 A. Weigall, 1. c, 103: Iknaton did not permit
any graven image to be made of the Aton. The true God,
said the King, h a d no form; and he held to this opinion
througout his life." /Ihnaton nije dozvolio da se pravi
bilo kakav urezani Atonov lik. Pravi bog, ree kralj, nema
oblik; i drao se tog miljenja tokom celog svog ivota."/
11
Erman, 1. c, str. 70: 0 Ozirisu i njegovom carstvu se
nije trebalo nita vie znati." Breasted, The Dawn of
Conscience, str. 291: Osiris is completely ignored. He is
never mentioned in any record of Ikhnaton or in any of
the tombs at Amarna." /Oziris je potpuno ifmorisan.
On se nikad ne pommje ni u jednoj Ihnatonovoj beleci
ili na bilo kom nadgrobnom spomeniku u Amarni."/

26

(3)
Sad bismo eleli da se odvaimo na zakljuak:
ako je Mojsije bio Egipanin i ako je Jevrejima
predao svoju vlastitu religiju, onda je to bila ona
Ihnatonova religija posveena bogu Atonu.
Malopre smo jevrejsku religiju uporedili s egi
patskom narodnom religijom i utvrdili suprotnosti
meu njima. Sada treba da uporedimo jevrejsku
religiju s Atonovom, u nadi da emo dokazati pr
vobitnu identinost tih dveju religija. Znamo da
nam nije postavljen nikakav lak zadatak. Zahva
ljujui osvetoljubivosti Amonovih svetemka, moda
premalo znamo o Atonovoj religiji. Mojsijevsku
veru poznajemo samo u konanom obliku, u ka
kvom ju je, recimo, osamsto godina kasnije u pe
riodu posle Izalska iz Egipta fiksiralo jevrejsko
svetenstvo. Ako bi trebalo da uprkos toj nedovoljnosti dokumenata pronaemo neke indicije koje su
podesne za nau pretpostavku, onda emo imati
razloga da ih visoko cenimo.
Postojao bi kratak put za dokazivanje nae
teze kako Mojsijeva religija nije nita drugo do
Atonova, naime ako bismo imali verski kredo, neku
proklamaciju. 1 N 0 , plaim se da e nam rei kako
taj put nije prohodan. Kao to je poznato, jevrejski
kredo glasi: ema Jisroel Adonaj Elohenu Adonaj
Ehod." Ako ime egipatskog Atona (ili Atuma) ne
podsea samo sluajno na hebrejsku re Adonaj i
sirijsko boansko ime Adonis, nego usled jezike i
znaenjske srodnosti, onda bi se ona jevrejska izre
ka mogla prevesti: uj, o Izrailju, na bog Aton
(Adonaj) jeste jedini bog." Na alost, potpuno sam
nekompetentan da odgovorim na to pitanje; o tome
sam u literaturi mogao nai neto malo 14 , no vero14

Samo nekoliko mesta kod VVeigalla, I.

19: Bog Atum koji je oznaavao boga Raa
lazeeg sunca, bio je moda istog porekla kao
Siriji opte slavljeni Aton, i otuda su se neka
ljica i njena pratnja oseale vie privuene
nego Tebi."

c, str. 12,
u vidu zau severnoj
strana kra
Heliopolisu

27

vatno da se s tim i ne moe tako lako postupati.

Uostalom, moraemo se jo jednom vratiti proble
mu bojeg imena.
Slinosti kao i razlike obeju religija lako su
uoljive, a to nam malo toga objanjava. Obe su
forme strogog monoteizma, i ovek e a priori biti
sklon da ono to u njima odgovara jedno drugom
svede na taj osnovni karakter. Jevrejski monoteizam se u nekim takama ponaa jo krue nego
egipatski: na primer, kada uopte zabranjuje pri
kazivanje u slikama. Najhitnija razlika, ne uzima
jui u obzir boje ime, pokazuje se u tome to jevrejska religija potpuno naputa kult sunca, a na
koji se egipatska jo oslanjala. Pri uporeivanju
s egipatskom narodnom religijom stekli smo utisak
kako bi sem naelne suprotnosti i moment namerne protivrenosti uestvovao u razlici obeju reli
gija. Taj utisak se sada pokazuje kao opravdan,
kada u paraleli jevrejsku religiju zamenimo Atonovom koju je Ihnaton, kao to znamo, razvio u namernom neprijateljstvu prema narodnoj religiji. S
pravom smo se udili to jevrejska vera ne eli da
zna ita o onostranom i o ivotu posle smrti, poto
bi takvo uenje bilo spojivo s najstroim monoteizmom. To uenje se gubi kada se od jevrejske
religije povratimo na Atonovu i usvojimo da je ta
negacija odatle preuzeta, jer je ona za Ihnatona
bila nunost pri suzbijanju narodne religije u kojoj
je bog mrtvih Oziris igrao moda veu ulogu nego
bilo koji bog gornjeg sveta. Podudarnost jevrejske
religije s Atonovom religijom u toj vanoj taki
prvi je snani argument u prilog nae teze. Videemo da nije i jedini.
Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju;
s jednakom pouzdanou se takoe moe tvrditi da
je kod njih uveo obiaj obrezivanja. Ta injenica
ima odluujui znaaj za na problem i jedva da
je ikad ocenjena. Istina, biblijska pria joj vie
struko protivrei; s jedne strane, ona obrezivanje
vraa u doba praotaca kao znak povezanosti izmeu
Boga i Avrama, s druge, iznosi na jednom naroito

28

nejasnom mestu kako je Mojsije razgnevio Boga

jer je zanemario sveti obiaj, te kako ga je zato
ovaj hteo ubiti i kako je Moj sijeva ena, Madijanka, brzim izvoenjem operacije spasla ugroenog
mua od bojeg gneva. No, to su deformacije koje
nas ne smeju zavesti; kasnije emo uvideti njihove
motive. Ostaje da i dalje postoji injenica kako na
pitanje otkud je Jevrejima doao obiaj obrezivanja ima samo jedan odgovor: iz Egipta. Herodot, otac istorije' saoptava nam kako je obiaj
obrezivanja u Egiptu odavno bio odomaen i nje
govi podaci su potvreni nalazima na mumijama,
ak crteima na zidovima grobnica. Koliko znamo,
nijedan drugi narod istonog Mediterana nije praktikovao taj obiaj; za Semite, Vavilonce, Sumerce
se pouzdano moe pretpostaviti da su bili neobre
zani. Za itelje Hanana to kae sama Biblija, a to
je pretpostavka za ishod
avanture Jakovljeve kerke
s princom Sihemom15. Mogunost da su Jevreji koji
su boravili u Egiptu, obiaj obrezivanja usvojili
drugim putem a ne u vezi s Mojsijevim osnovanjem
vere moemo odbaciti kao potpuno neosnovanu.
Kad se vrsto drimo toga da se obrezivanje kao
opti narodni obiaj praktikovalo u Egiptu i usvo
jimo, za trenutak, pretpostavku da je Mojsije bio
Jevrejin koji je eleo da svoje sunarodnike oslobodi
od prinudnog rada za Egipane, da ih povede ka
razvijanju samostalnog i samosvesnog opstanka
van Egipta kao to se zbilja dogodilo, kakvog
je onda smisla moglo imati to to im je u isto vre15
Ako s biblijskom tradicijom postupamo t a k o na
silno i samovoljno pa je koristimo za potkrepljivan je
gde nam to odgovara, a slobodno odbacujemo gde n a m
protivrei, tada vrlo dobro znamo da time sebe izlaemo
ozbiljnoj metodolokoj kritici i da slabimo dokaznu mo
naih izvoenja. No, to je jedini nain kako se moe ob
raivati materijal za koji se sigurno zna da je uticaj
izopaavajuih tendencija teko otetio njegovu pouzda
nost, ovek se nada da e kasnije stei izvesno opravda
nje ako doe na trag onim skrivenim motivima. Pouz
danost se uopte ne moe dosei, a uostalom smemo da
kaemo kako su svi ostali autori isto tako postupali.

29

me naturao muan obiaj koji ih je u neku ruku

ak inio Egipanima, koji je morao uvek odra
vati ivim njihovo seanje na Egipat, dok je ipak
njegovo stremljenje moglo biti upravljeno u suprot
nom pravcu: njegov narod je trebalo da se otui
od zemlje ropstva i prevlada enju za minulim
blagostanjem? N 0 , injenica od koje smo poli i
pretpostavka koju smo joj pridodali toliko su ne
spojive jedna s drugom da nalazimo odvanosti za
zakljuak: ako Mojsije nije Jevrejima dao samo
novu religiju nego i zapovest za obrezivanjem, tada
on nije bio Jevrejin ve Egipanin, a onda je i mojsijevska religija verovatno bila neka egipatska i to,
zbog suprotnosti prema narodnoj religiji, religija
Atona s kojom se kasnija jevrejska vera takoe
slae u nekim znaajnim takama.
Uoili smo kako naa pretpostavka da Mojsije
nije Jevrejin ve Egipanin, stvara novu zagonet
ku. Nain ponaanja koji se kod Jevreja inio lako
razumljivim, postaje nepojmljiv kod Egipana. Me
utim, ako Mojsija premestimo u vreme Ihnatona
i poveemo s tim faraonom, onda se ta zagonetka
gubi i pojavljuje se mogunost nekakve motivacije
koja daje odgovor na nae pitanje. Poimo od pret
postavke da je Mojsije bio ugledan i znaajan ovek, moda zbilja lan kraljevske kue kao to za
njega tvrdi legenda. On je sigurno bio svestan svo
jih velikih sposobnosti, ambiciozan i energian;
moda je njemu samom pokatkad lebdeo pred oi
ma cilj da jednog dana vodi narod, da zavlada car
stvom. Blizak faraonu, bio je uboeni pristalica
nove religije ije je glavne ideje, usvojio. Kraljevom
smru i zavoenjem reakcije, video je gde se rasplinjuju sve njegove nade i izgledi; ako nije eleo
da se odrekne njemu dragih ubeenja, u tom slu
aju Egipat nije imao nita vie da mu ponudi
izgubio je svoju otadbinu. U tom oajnom polo
aju naao je neobian izlaz. Sanjar Ihnaton se
otuio od svog naroda i dopustio da se razdrobi
njegovo svetsko carstvo. Mojsijeva energina pri
roda odgovarala je planu da se zasnuje novo car30

Ivo, da nae novi narod kome je eleo da religiju

koju je Egipat prezreo, pokloni za uvaavanje. Bio
Jc to, kao to se zna, junaki pokuaj boriti se sa
sudbinom, u dva pravca nadoknaivati gubitke koje
mu je dnela Ihnatonova katastrofa. Moda je u
to vreme bio namesnik one granine provincije
(Gesem) u kojoj su se (jo u vreme Hiksa?) nasta
nila izvesna semitska plemena. Njih je odabrao da
budu njegov novi narod. Jedna istorijka odluka od
svetskog znaaja 16 ! On se s njima sporazumeo, stao
im na elo, krepkom rukom" se starao za njihovo
preseljavanje. U potpunoj suprotnosti sa biblijskom
tradicijom, trebalo bi pretpostaviti kako se Izlazak
odvijao mirno i bez proganjanja. Omoguio ga je
Mojsijev autoritet; nekakva centralna vlast koja
bi bila kadra da sprei Eksodus tada nije posto
jala.
Prema naoj konstrukciji Izlazak iz Egipta pa
dao bi u vreme izmeu 1358. i 1350. pre Hrista, to
jest posle Ihnatonove smrti a pre Haremhaba 1 7 ko
ji je obnovio autoritet drave. Cilj seobe je mogla
biti samo hananska zemlja. Posle sloma egipatske
moi u Hanansu prodrle ratoborne horde Aramejaca, osvajajui i pljakajui, i tako pokazale gde
je jedan sposoban narod mogao dobiti novu zemlju
za sebe. Te ratnike poznajemo iz pisama to su na
ena 1887. godine u arhivu grada razvalina Amar16

Ako je Mojsije bio visoki nametenik, onda to

olakava nae razumevanje uloge voa koju je kod Jevreja preuzeo; ukoliko je bio svetenik, tada je shvatljivo
to nastupa kao osniva vere. U oba sluaja to bi bio
nastavak njegovog dotadanjeg poziva. Princ kraljevske
kue lako je mogao biti i jedno i drugo: namesnik i
svetenik. U prii Josifa Flavija (Antigu. jud.) koji usvaja
legendu o naputanju, no izgleda da poznaje druga pre
dan ja a ne biblijska Mojsije je kao egipatski vojsko
voa izveo uspean pohod u Etiopiji.
17
Izlazak bi, recimo, bio jedno stolee ranije kao to
pretpostavlja veina istoriara koji ga premetaju u de;
vetnaestu dinastiju, u doba Merneptahove vladavine. Ili
moda neto kasnije jer se ini da je slubeno pisanje
istorije interegnum uraunalo u Haremhabov period vla
danja.

31

ni. Oni se nazivaju Habiru" i to ime je, ne zna se j

na koji nain, prelo na jevrejske osvajae koji
kasnije dolaze: Hebrejce. Nije mogue da se u pis
mima iz Amarne misli na te potonje. Juno od Pa
lestine u Hananu ivela su takoe plemena
koja su bila u najbliem srodstvu s Jevrejima koji
u to vreme naputaju Egipat.
Motivi koje smo otkrili za itav Izlazak odnose
se takoe na uvoenje obrezivanja. Znamo na koji
se nain ljudi narodi kao i pojedinci ponaa
ju prema tom' prastarom, jedva vie shvatljivom
obiaju. Onima koji ga ne praktikuju, taj obiaj iz
gleda vrlo udan i donekle ga se groze; meutim,
oni drugi koji su obrezivanje prihvatili ponosni
su na to, oseaju se njime uzdignutim, oplemenje
nim, i s prezirom gledaju na ostale koji su za njih
neisti. Jo i danas Turin psuje hrianina kao
neobrezanog psa". Verovatno da je Mojsije koji
je i sam kao Egipanin bio obrezan delio taj
stav. Jevreji s kojima je napustio otadbinu trebalo
je da mu budu bolja zamena za one Egipane koje
je ostavio za sobom u zemlji. Ni u kom sluaju oni
nisu smeli za njima zaostajati. eleo je da od njih
napravi sveti narod", kako se jo izriito kae u
biblijskom tekstu, i kao znak takvog posveivanja
uveo je i kod njih obiaj koji ih je barem izjedna
avao s Egipanima. Takoe mu je to moglo samo
koristiti ako ih je takav znak izdvajao i onemogu
avao im meanje s drugim narodima meu koje bi
trebalo da ih odvede njihova seoba, slino kao to
su se sami Egipani odvajali od svih stranaca 18 .
18
Herodot koji je oko 450. godine p r e Hrista posetio Egipat, u svom putopisu navodi' jednu karakteristiku
egipatskog naroda koja pokazuje zauujuu slinost s
poznatim crtama kasnijeg jevrejstva: Oni su uopte u
svakom pogledu poboniji nego ostali ljudi od kojih se
takoe ve nekim svojim obiajima odvajaju. Tako obrezivanjem koje su prvi uveli i to zbog odranja istoe;
zatim svojim zaziranjem od svinja koje je sigurno pove
zano s tim to je Set kao crna svinja ranio Horusa, i,
najzad, i najvie svojim dubokim potovanjem krava koje
nikad ne bi jeli ili rtvovali j e r bi time uvredili kravorogu

32

Meutim, kasnije se jevrejska tradicija ponaala kao da ju je optereivao zakljuak koji smo
maloas izveli. Ako smo priznali da je obrezivanje
bilo egipatski obiaj koji je Mojsije uveo kod Jevieja, onda je to gotovo jednako priznanju da je i
religija koju im on predaje bila egipatska. No, po
stojali su dobri razlozi da se negira ta injenica;
stoga se takoe moralo protivreiti i stanju stvari
koje se tie obrezivanja.
(4)
Na ovom mestu oekujem prigovor kako sam
svoju konstrukciju koja Mojsija, Egipanina, premeta u Ihnatonovo vreme, njegovu odluku da se
stara o jevrejskom narodu izvodi iz tadanjih po
litikih prilika u zemlji, a religiju koju on poklanja
ili namee svojim tienicima razaznaje kao Atonovu religiju koja je upravo u samom Egiptu bila
sruena, znai tu hipotetiku strukturu izneo s pre
velikom pouzdanou koja nije utemeljena na ma
terijalu. Mislim da je prigovor neopravdan. Ve u
uvodu sam istakao moment sumnje, gotovo ga iz
vukao ispred zagrade to me je moglo potedeti od
njegovog ponavljanja u zagradama na svakom
mestu.
Nekoliko mojih vlastitih kritikih napomena
moe da produi objanjavanje. Ono to je bitno u
Iziu. Zato Egipanin ili Egipanka ne bi nikad poljubili
nekog Grka ili upotrebili njegov no, raanj ili kotao,
ili jeli meso (inae) istog vola koje bi se seklo grkim
n o e m . . . U nadmenoj ogranienosti gledali su na druge
narode koji su bili neisti i nisu bili tako bliski bogo
vima kao oni." (Po Erman, Die gyptische Religion, str.
181 i dalje).
Osim toga, neemo zaboraviti paralele iz ivota Indusa. Ko je H. Hajneu, uostalom jevrejskom pesniku, u de
vetnaestom veku posle Hrista, sugerisao da svoju religiju
oplakuje kao zlo dovueno iz doline Nila, kao nezdravu
veru starog Egipta?"
3 Mojsije i monoteizam

33

naoj tezi zavisnost jevrejskog monoteizma od

monoteistike epizode u istoriji Egipta nasluti!
su i naznaili razni autori. Potedeu sebe da ovdje
ponavljam sva ta miljenja poto ni jedno od nji
ne ume pokazati kojim se putem mogao odvijati taj
uticaj. Ostaje li on za nas povezan s Mojsijevom
linou, onda moemo razmisliti i o drugim mogunostima kojima smo dali prevagu. Ne mora sef
pretpostaviti kako je slom slubene Atonove religije potpuno priveo kraju monoteistiko strujanje!
u Egiptu. Svetenika kola u Onu odakle je monoteizam potekao, preivela je katastrofu i mogla da |
jo generacije posle Ihnatona uvue u oblast mono
teistikih misaonih tokova. Time je zamislivo Mojsijevo delo ak ako i nije iveo u Ihnatanovo vreme
i iskusio njegov lini uticaj; ukoliko je bio samo
pristalica ili ak lan kole u Onu. Ta mogunost
bi pomerila vreme Izlaska i pribliila ga obino
pretpostavljenom datumu (XIII veku); no, ona
nema nita drugo to je preporuuje. Uvid u Mojsijeve molitve bi nestao a olakavajue okolnosti
za Izlazak zbog vladajue anarhije u zemlji ot
pale bi. Kraljevi devetnaeste dinastije koji su doli
posle Ihnatona, zaveli su strogu vladavinu. Svi spoljanji i unutranji povoljni uslovi slivaju se samo
u vreme neposredno posle smrti kralja jeretika.
Jevreji poseduju obilatu, vanbiblijsku literatu
ru u kojoj se nalaze legende i mitovi koji su se
tokom stolea formirali oko velianstvene linosti
prvog voa i osnivaa religije, i koji su tu linost
deformisali i gurnuli u tamu. Moda su u tom ma
terijalu razbacani fragmenti valjane tradicije koji
nisu nali nikakvog mesta u Petoknjiju. Jedna tak
va legenda na privlaan nain opisuje kako se sla
voljublje oveka Mojsija ispoljavalo ve u njego
vom detinjstvu. Jednom kad ga je faraon uzeo u
naruje i u igri visoko podigao, trogodinji deak
se doepao krune i stavio je na svoju glavu. Kralj
se uplaio tog predznaka i nije propustio da o tome
34

zapita svoje mudrace". Drugom prilikom se prialo

o uspenim ratnim pohodima koje on kao egi
patski vojskovoa izvodi u Etiopiji i, s tim u
vezi, o tome kako je pobegao iz Egipta jer je mo
rao da strepi zbog zavisti neke buntovnike dvorske
grupacije ili samog faraona. Sam biblijski opis Mojsiju pridaje nekoliko crta za koje bi ovek mogao
rei da su verodostojne. Tako ga Biblija opisuje
kao naprasita, lako razgnevljiva, kako u srdbi ubi
ja brutalnog uvara koji zlostavlja jevrejskog rad
nika, kako ogoren zbog otpadnitva svog naroda
razbija ploe sa zakonima koje je doneo sa Sinajske gore; ak ga na kraju sam Bog kanjava zbog
dela nestrpljenja; ne kae se kakve prirode je bilo
to delo. 'Poto takve crte ne slue njegovoj slavi,
mogle bi se one slagati s istorijskom istinom. Ne
moe se takoe odbaciti mogunost da su neke ka
rakterne crte koje su Jevreji uneli u ranu predstavu
o svom Bogu time to su ga opisali kao sujetna,
stroga i neumoljiva u osnovu crpane iz seanja
na Mojsija jer ih je, u stvari, iz Egipta izveo ovek
Mojsije a ne nekakav nevidljiv bog.
Jedna druga crta pripisana Mojsiju posebno
pobuuje nau panju. Pria se da je bio teak
na jeziku"; znai, da je navodno imao govornu inhibiciju ili manu tako da mu je pri tobonjim dis
kusijama s faraonom bila neophodna podrka Arona koga su nazvali njegovim bratom. To moe biti
opet istorijska istina a to bi svakako doprinelo
oivljavanju psihognomije velikog oveka. Meu
tim, to moe da ima jedno drugo i vanije znaenje.
Pria verovatno namerava da u blagom izvrtanju
injenice, pokae kako je Mojsije bio stranac koji
bez tumaa nije bio kadar da komunicira sa svojim
semitskim Novo-Egipanima, barem ne u poetku
njihovih odnosa. Znai, nova potvrda teze da je
Mojsije bio Egipanin.
19
Ista anegdota s a m o u neznatnoj izmeni nalazi se
kod Josifa Flavija.

35

No, ini se da je na rad doao do nekakvog

privremenog kraja. Iz nae hipoteze da je Mojsije
bio Egipanin svejedno da li je dokazana ili
nije, zasada ne moemo izvesti nikakav dalji zaklju
ak. Nijedan istoriar nije u stanju da misli kako
su biblijska pria o Mojsiju i Izlazak neto drugo
a ne tvorevina bogobojaljive mate, tvorevina koja
je jedno daleko predanje preradila kako bi sluilo
njenim vlastitim tendencijama. Kako je prvobitno
glasilo to predanje nije nam poznato; ta su
bile izopaavajue tendencije rado bismo hteli
odgonetnuti; no zbog nepoznavanja istorijskih do
gaaja i dalje ostajemo u tami. to u naoj rekon
strukciji nema mesta za toliko dragocenosti biblij
ske prie kao to su deset patnji, prelazak preko
Crvenog mora, sveana predaja zakona na Sinajskoj
gori ta suprotnost nas ne moe zbuniti. No, ne
moe nas ostaviti ravnodunim ako otkrijemo da
se ne slaemo s rezultatima savremenog objektivnog
istorijskog istraivanja.
Ti savremeni istoriari, kao njihovog predstav
nika moemo priznati Ed. Majera20, slau se s biblij
skom priom u jednoj presudnoj taki. I oni misle
kako su jevrejska plemena iz kojih je kasnije pro
istekao izrailjski narod, usvojila u odreenom tre
nutku novu religiju. Meutim, taj se dogaaj nije
zbio u Egiptu niti u podnoju neke gore na Sinajskom poluostrvu, nego na mestu koje se zove Merivat-Kadis, oazi s mnogobrojnim izvorima i bunari
ma koja se nalazi u predelu juno od Palestine
izmeu istonog kraja Sinajskog poluostrva i arabijske zapadne granice. Tu su oni preuzeli kult
boga Jahvea verovatno od arabijskog plemena Madijanaca koji su iveli sasvim blizu. Moda su i
ostala susedna plemena bila pristalice tog boga.
Jahve je sigurno bio bog vulkana. Kao to je
poznato, u Egiptu nema vulkana, a ni planine Si
najskog poluostrva nisu nikad bile vulkanske; me20

Ed.
me, 1906.

36

Meyer,

Die

Israeliten

und

ihre

Nachbarstam-

utim, vulkani koji su moda i kasnije bili aktivni

nalaze se du arabijske zapadne granice. Mora da
je, dakle, jedna od tih planina bila Sinaj-Horiv
koja se zamiljala kao prebivalite Jahvea 21 . Uprkos
svim preradama koje je biblijska pria pretrpela,
moe se prema Ed. Majeru rekonstruisati prvobitni
portret boga: on je bio straan, krvoloni demon
koji se nou pojavljuje dok zazire od dnevne svetlosti22.
Posrednika izmeu boga i naroda pri osnivanju
religije nazivaju Mojsijem. On je zet madijamskog
svetenika Jotora ija stada je uvao kada je zauo
boji poziv. I u Kadisu ga poseuje Jotor koji mu
daje nekoliko pouka.
Dodue, Ed. Majer kae da nikad nije sumnjao
da pria o boravku u Egiptu i katastrofi Egipana
sadri u sebi nekakvo istorijsko jezgro23, ali oito
ne zna kako treba da injenicu koju priznaje
situira i korisno upotrebi. Spreman je da samo obi
aju obrezivanja prizna egipatsko poreklo. On obo
gauje nau raniju argumentaciju s dva vana po
datka. Prvo time da Isus Navin poziva narod na
obrezivanje kako bi sa sebe svalili porugu Egip
ana", zatim citatom iz Herodota da Feniani (sva
kako Jevreji) i sami Sirijci iz Palestine priznaju
24
kako su obrezivanje nauili od Egipana . No, ide
ju o egipatskom Mojsiju malo je spreman da pri
hvati. Mojsije koga poznajemo, predak je kadiskih
svetenika, znai lik iz rodoslovne legende koji je
povezan s kultom, te i nije istorijska linost. Jer
takoe (ne uzimajui u obzir one koji predanje
sasvim prihvataju kao istorijsku istinu) jo niko
od onih koji ga tretiraju kao istorijski lik nije us
peo da ga ispuni bilo kakvim sadrajem, da ga
prikae kao konkretnu individualnost ili navede
21

Na nekoliko mesta u biblijskom tekstu jo uvek

stoji 22kako je Jahve siao sa Sinaja u Merivat-Kadis.
1. c , str. 38, 58.
23
I. c , str. 49.
24
1. c , str. 449.

37

neto to bi on stvorio i to bi bilo njegovo istorijsko d e l o 2 5 .

Meutim, Ed. Majer ne sustaje u isticanju
Mojsijeve povezanosti s Kadisom i Madijamom.
Mojsijev lik je tesno srastao s Madijamom i kul
turnim mestima u pustinji 26 ." Taj lik Mojsija je
neraskidivo povezan s Kadisom (Masom i Merivom); oroavanje s madijamskim svetenikom oja
ava tu povezanost. Meutim, veza s Eksodusom i
itava istorija njegovog detinjstva jesu potpuno se
kundarni i samo posledica uklapanja Mojsija u ko
herentnu i neprekidnu bajoslovnu priu >27. On takoe ukazuje na to kako se kasnije odreda napu
taju teme sadrane u istoriji Mojsijeva detinjstva.
,,U Madijamu Mojsije vie nije Egipanin i faraonov unuk, nego pastir kome se pokazuje Jahve. U
priama o deset patnji nije vie re o njegovim sta
rim vezama, ma koliko lako da su se mogle efektno
i korisno upotrebiti, i nareenje da se pobiju izrailjska novoroenad potpuno je zaboravljeno. U
Eksodusu i propasti Egipana Mojsije uopte ne
igra nikakvu ulogu; nijednom se ne spominje. Ju
naki karakter koji legenda o njegovom detinjstvu
pretpostavlja potpuno nedostaje poznom Mojsiju;
on je jo samo boji stvor, udotvorac koga je Jah
ve obdario natprirodnim moima .. 2 8 .
Nismo kadri da se otmemo utisku kako je taj
Mojsije iz Kadisa i Madijama kome je sama tradi
cija smela pripisati uvoenje bronzane zmije kao
boga iscelenja, posve neko drugi a ne velianstveni
Egipanin do koga smo mi doli, koji je narodu
dao religiju u kojoj su najstroe bili zabranjeni sva
magija i vraanje. Moda se na egipatski Mojsije
ne razlikuje nita manje od madijamskog, nego to
se univerzalni bog Aton razlikuje od demona Jahvea koji prebiva na svetoj planini. I ako nalazima
savremenih istoriara poklanjamo bilo koju dozu
25 1. c , str. 451.
26 1. c , str. 49.
27 1. c , str. 72.
28 1. c , str. 47.

38

moramo sebi priznati da je nit koju smo

(poverenja,
hteli uplesti polazei od pretpostavke da je Mojsije

bio Egipanin po drugi put prekinuta. Ovog pu

tu, kako se ini, bez nade u ponovno vezivanje.
(5)
Neoekivano se i tu nalazi nekakav izlaz. Ni
posle Ed. Majera, Gresmana i dr. nisu prestali da
se ine napori kako bi se u Mojsiju prepoznao lik
koji premauje kadiskog svetcnika i potvrdila ve
liina koju u njemu slavi tradicija. 1922. godine je
Ed. Zelin doao do otkria koje odluujue utie
na na problem 29 . On je kod proroka Osije (druga
polovina osmog veka pre Hrista) naao oigledne
znake predanja koje kazuje kako je osniva religije,
Mojsije, umro nasilnom smru u jednoj pobuni
svog nepokornog i tvrdoglavog naroda. Istovreme
no biva odbaena religija koju je on uveo. Meutim,
to predanje nije ogranieno na Osiju; ponavlja se
kod veine kasnijih proroka i prema Zelinu
ono je postalo osnov svim kasnijim mesijanskim
nadama. Na kraju vavilonskog progonstva u jevrejskom narodu se rodila nada kako e sc onaj to je
tako sramotno ubijen vratiti iz mrtvih i svoj po
kajniki narod, i moda ne samo njega, povesti u
carstvo veitog blaenstva. Ne smetaju nam bliske
veze sa sudbinom kasnijeg osnivaa religije.
Naravno, opet nisam u stanju da odluim da
li je Zelin tano interpretirao mesta kod proroka.
No, ako je u pravu, onda se predan ju do koga je
on doao moe pridati istorijska verodostojnost,
jer se takve stvari ne izmiljaju lako. Nedostaje ne
kakav opipljiv motiv za dogaaje iz predanja; me
utim, ako su se oni stvarno zbili, onda se lako
shvata to ih ovek eli zaboraviti. Ne treba da pri
hvatimo sve pojedinosti iz tog predanja. Zelin mi29 E d . S c l l i n , Mose und seine
elitisch-jiidisclic
Religionsgeschichte,

Bedeutung
1922.

fiir die isra-

39

sli da se Sitim u istonom Jordanu moe oznait

kao pozornica nasilja na Mojsiju. Ubrzo emo uvi
deti da je takvo mesto neprihvatljivo za naa razmiljanja.
Od Zelina pozajmljujemo pretpostavku da su
Jevreji ubili egipatskog Mojsija i napustili religiju
koju je on uveo. Ona nam doputa da i dalje upredamo nae niti a da pri tom ne protivreimo verodostojnim rezultatima istorijskog istraivanja. No,
usuujemo se da se inae drimo nezavisno od mi
ljenja drugih autora, da samostalno sledimo vla
stiti trag". Izlazak iz Egipta ostaje nae ishodite.
Mora da je postojao znatan broj onih koji su s
Mojsijem napustili zemlju; omanja grupa ne bi is
platila trud slavoljubivom oveku koji smera na
neto veliko. Verovamo su doseljenici dovoljno du
go boravili u Egiptu kako bi u znatnoj meri pora
stao njihov broj. Meutim, sigurno neemo pogreiti ako s veinom autora pretpostavimo da je sa
mo deo jevrejskog naroda koji se kasnije oformio,
iskusio svoju sudbinu u Egiptu. Drugim recima,
pleme koje se vratilo iz Egipta kasnije se u predelu
izmeu Egipta i Hanana spojilo s drugim srodnim
plemenima koja su tu ve due vremena bila na
seljena. Izraz tog ujedinjenja iz kojeg je proistekao
izrailjski narod bio je usvajanje nove religije
koja je bila zajednika za sva plemena usvajanje
Jahveove religije. Taj dogaaj se, prema Ed. Majeru, pod madijanskim uticajem zbio u Kadisu. Po
tom je narod osetio da je dovoljno jak da prodre
u Hanan. S tim tokom dogaaja se ne slae to da
se katastrofa Mojsija i njegove religije desila u is
tonom Jordanu; slom se morao dogoditi daleko
pre ujedinjenja.
Izvesno je da su vrlo razliiti elementi sadejstvovali u formiranju jevrejskog naroda; no, mora
da je meu tim plemenima stvorilo veliku razliku
to da li su boravak u Egiptu i ono to je potom
usledilo zajedno doiveli ili ne. S obzirom na tu
taku ovek moe rei kako je nacija nastala uje-

40

dinjavanjem dvaju elemenata, a toj injenici je od

govaralo da se ona posle kratkog perioda politikog
jedinstva raspala na dva dela: Izrailjevo i Judino
carstvo. Istorija voli takve restauracije u kojima se
poznija spajanja ponitavaju i ponovo stupaju ra
nija odvajanja. Kao to je poznato, najupeatljiviji
primer te vrste stvorila je reformacija kada je po
sle perioda dueg od hiljadu godina ponovo obelodanila graninu liniju izmeu Germanije koja je
nekad bila rimska i Germanije koja je ostala neza
visna. U sluaju jevrejskog naroda ne bismo bili
kadri da izvedemo tako vernu reprodukciju starog
stanja stvari; nae poznavanje tih vremena isuvie
je nepouzdano da bi dopustilo tvrdnju kako su se
u Severnom carstvu ponovo okupila plemena koja
su bili starosedeoci, a u Junom ona koja su se vra
tila iz Egipta; meutim, ni tu se kasniji raspad
nije mogao desiti bez povezanosti s prethodnim
ujedinjenjem. Verovatno su nekadanji Egipani
bili malobrojniji od ostalih, no pokazali su se kao
kulturno jai; snanije su uticali na dalji razvoj
naroda jer su sa sobom doneli tradiciju koja je
ostalima nedostajala.
Moda su doneli i neto drugo to je bilo opipljivije od bilo kakve tradicije. Najveim zagonetka
ma jevrejske istorije pripada poreklo Levita. Oni se
izvode iz jednog od dvanaest Izrailjevih plemena,
iz Levijeva plemena; ali nikakvo predanje se nije
usudilo da naznai gde je to pleme prvobitno pre
bivalo i koji mu je deo osvojenog Hanana bio dodeljen. Oni zauzimaju najvanija svetenika mesta; no, ipak se razlikuju od svetenika: Levit nije
nuno svetenik; to nije ime nekakve kaste. Naa
hipoteza o Mojsijevoj linosti sugerie nam obja
njenje. Nije verovatno da se ugledna linost, kao
to je Egipanin Mojsije, sama uputila narodu koji
mu je stran. Sigurno je poveo svoju pratnju: naj
blie pristalice, pisare, sluge. To su bili prvobitni
Leviti. Tvrdnja predanja da je Mojsije bio Levit
deluje kao evidentno izobliavanje stanja stvari;
Leviti su bili Mojsijevi ljudi. Tu tezu podupire u

41

mojoj ranijoj raspravi ve pomenuta injenica da

se kasnije jo 30jedino meu Levitima pojavljuju
egipatska imena . Moe se pretpostaviti da je zna
tan broj tih Mojsijevih ljudi umakao katastrofi
koja je pogodila njega samog i religiju koju je os
novao. Oni su se u narednim generacijama umno
ili, spojili se s narodom u kom su iveli, no ostali
su verni svom vou, uvali uspomenu na njega i
negovali tradiciju njegovih uenja. U vreme ujedi
njenja s onima koji su verovali u Jahvea, Leviti
su inili uticajnu manjinu, kulturno nadmonu na
spram ostalih.
Zasad pretpostavljam kako su izmeu Mojsijeva kraja i osnivanja religije u Kadisu minule dve
eneracije, moda ak jedno stolee. Ne vidim niakav nain na koji bi se odluilo da li su se Novo-Egipani kako bih hteo da ih ovde za razliku
od ostalih Jevreja nazovem znai, povratnici,
sreli sa svojim plemenskim srodnicima poto su
ovi ve prihvatili Jahveovu religiju ili jo ranije.
Moe se smatrati da je verovatnija druga mogu
nost. No, za konaan rezultat to i nije od nekog
znaaja. Ono to se dogodilo u Kadisu bio je kom
promis u kojem je udeo Mojsijeva plemena oigle
dan.
Tu se opet moemo pozvati na obiaj obrezivanja koji nam je ponovo, tako rei kao kljuni
fosil, uinio najhitnije usluge. Taj obiaj je i u Jahveovoj religiji postao zapovest, a poto je neraskidivo vezan s Egiptom, to je njegovo usvajanje mo
glo biti samo ustupak Mojsijevim ljudima koji
ili Leviti meu njima nisu hteli da se odreknu
tog znaka svoje svetosti. Toliko su eleli da spasu
od svoje stare religije, i bili su spremni da usvoje
novo boanstvo i ono to su madijamski svetenici
o njemu priali. Moda uspevaju da se izbore i za

30 Ta pretpostavka se dobro slae s Jahudinim poda

cima o egipatskom uticani na ranojevrejsku knjievnost.
Vidi: A. S. Yahuda, Die Sprache des Pentateuch in ihren
Beziehungen zum gyptischem, 1929.

42

druge
ski

ustupke.

ritual

bojeg

imena.

Adonaj.
u

Ve

na

smo

Umesto

Razumljivo
kontekst,

oslonca.

spomenuli

K a o

no

to

Jahve

je

to

to

je

u'jevrejskom

shvata

se;

uticajem

nije

dna;

taj

je

poznato,

jevrej-

novog
se

postavlja

bez

zabrana

da

solidnijeg
izgovaranja

obnavlja

se

motiva,
ta

izgovarati

tabu. Zato se ona upra

zakonodavstvu

kako

se

propis

hipoteza

iskljueno

nekog

pretpostavlja

moralo

se

je

bojeg i m e n a jeste prastari

vo

kako

propisivao izvesna ogranienja u upotrebi

to

ovek

zabrana

ne

dogodilo
ne

pod

treba

dosledno

da

sprovo

za stvaranje teoforinih linih imena, znai za

njihovo

sastavljanje,

Jahvea:

moglo

se

koristiti, ime

jedna

posebna

okolnost vezana za

to

je

kritiko

istraivanje

prihvata

da

sana

izvora

i E,

jer

neksateuha.

jedan

Elohim.

Biblije

Oni

upotrebljava

Istina, E l o h i m

se

Poznato
dva

oznaavaju

boje
ne

ime.

ime

Jahve,

Adonai,

no

imena

su

jasna

oznaka

pi

kao

drugi

ovek

moe setiti napomene jednog od naih autora:

liita

boga

Johanan, Jehu, Jozua. N o , ipak je postojala

prvobitno

se

Raz

raznolikih

bogova31-"
(Pristali
kao

dokaz

smo
za

ligije

Kadisu

draj

razabiremo

E, koje,
izvora

je

iz

ili

bila

i taj

je

obrezivamja

prilikom
pria

vai

osnivanja

kompromis.

saglasnih

usmenog

da

vrednost

moralo

da

Njegov

koje

re
sa

daju

dakle, u t o m p o g l e d u potiu iz zajednikog

se

dogaaj

je

veliina

Vodea
i

mo

ten

novog

su Mojsiievi ljudi pridavali tako

svom

z a -delo

lodanjivali

predanja).

se pokae

boga Jahvea. Poto

veliku

odravanje

napravljen

(zapisa

dencija

da

tvrdnju

doivljaju

oslobaanja

bio

iz

Egipta,

zahvaljivati

Izlaska

Jahveu,

nakien ukrasima

strahovitu

koji

velianstvenost

su

boga

obe-

vulka

na, u k r a s i m a k a o t o s u d i m n i s t u b k o j i s e n o u pre
tvarao
more

ognjeni,

tako

da

je

progonioce. Pri
11

bura
voda

tom

su

koja
koja
se

je
se

za

trenutak

vraala

Eksodus

isuila

podavila

osnivanje

re-

Gressmann, Mose und seine Zeit, 1913.

43

ligije pribliili jedno drugom, a postojanje dugog

intervala izmeu njih nije priznavano; ni donoe
nje zakona se nije ostvarilo u Kadisu nego u pod
noju boje gore i u znaku vulkanske erupcije. Me
utim, taj opis je uinio veliku nepravdu prema
uspomeni na oveka Mojsija; on je bio taj a ne bog
vulkana, koji je iz Egipta oslobodio narod. Prema
tome, bili su mu duni nekakvu naknadu i nali su
je u tome to su Mojsija preneli u Kadi ili na goru
Sinaj-Horiv i postavili ga na mesto madijamskog
svetenika. Da se tim reenjem zadovoljavala druga
neodlona i neumoljiva tendencija kasnije emo
objasniti. Na taj nain se gotovo nainila neka vr
sta kompromisa; dopustilo se da Jahve koji prebi
va na nekoj madijamskoj gori, dopre do Egipta,
dok su se u zamenu za to Mojsijev ivot i delatnost
rairili na Kadi i istoni Jordan. Tako je on spo
jen s linou kasnijeg osnivaa vere, zetom Madijamca Jotora, kome je pozajmio i svoje ime Mojsije. Meutim o tom drugom Mojsiju nismo kadri
da saoptimo bilo ta to se tie njegove linosti
jer ga potpuno zasenjuje onaj drugi, egipatski Mojsije; sem da ovek sazna protivrenosti u Mojsijevom karakteru koje se nalaze u biblijskoj prii. U
njoj se Mojsije dovoljno esto opisuje kao osoran,
naprasit, ak nasilan, a ipak se o njemu takoe
kae kako je bio najblai i najstrpljiviji od svih lju
di. Jasno je da bi ta poslednja svojstva malo va
ila za Egipanina Mojsija koji je nameravao da
toliko tog velikog i tekog uini sa svojim naro
dom; moda su ona pripadala drugom, madijamskom Mojsiju. Verujem da ovek ima pravo da obe
linosti razdvoji jednu od druge i pretpostavi da
egipatski Mojsije nikad nije bio-u Kadisu niti ikad
uo ime Jahve, a da madijamski nikad nije bio u
Egiptu niti znao ta o Atonu. U cilju spajanja tih
dveju linosti predanje (ili legenda) imalo je kao
zadatak da egipatskog Mojsija dovede u Madijam,
i videli smo da je za to postojalo vie od jednog
objanjenja.
44

(6)
Spremni smo da opet ujemo prekor kako smo
svoju rekonstrukciju praistorije izrailjskog naroda
izlagali prevelikom i neopravdanom pouzdanou.
Ta nas kritika nee teko pogoditi, poto nalazi
odziv u naem vlastitom sudu. I sami znamo da
naa rekonstrukcija ima svojih slabih mesta, no
takoe ima i jakih strana. U celini uzev, pretee
utisak da se isplati trud produiti istraivanje u
ve odreenom pravcu. Biblijska pria koja lei
pred nama sadri vredne, ak neprocenjive podatke,
no koje je deformisao uticaj monih tendencija i
koje su ukrasili produkti pesnike investicije. U to
ku naih dosadanjih napora bih smo u stanju da
razotkrijemo jednu od tih izopaavajuih tenden
cija. Taj nalaz nam pokazuje dalji put. Treba da
otkrijemo i druge takve tendencije. Ako imamo
oslonce da bismo saznali deformacije koje su stvo
rene tim tendencijama, onda emo obelodaniti nove
elemente istinitog stanja stvari koji se iza defor
macija kriju.
Neka nam najpre kritiko istraivanje Biblije
iznese ono to zna da kae o istoriji nastanka Heksateuha (pet Mojsijevih knjiga i knjiga Isusa Navina, koje nas ovde jedino zanimaju)32. Kao najsta
riji pisani izvor vai J, jahveist, koga u najnovije
vreme ovek eli da identifikuje kao
svetenika Eb33
jatara, savremenika cara Davida . Neto kasnije,
ne zna se koliko,34 pridodaje se elohist koji pripada
severnom carstvu . Posle sloma tog carstva 722. go
dine pre Hrista, neki jevrejski svetenik je spojio
delove od 7 i E i dodao svoje vlastite priloge. Nje
gova kompilacija se oznaava kao JE. U sedmom
stoleu se tome prisajedinjuje Deuteronomijum ili
Zakoni ponovljeni, peta Mojsijeva knjiga koja se
32 Encyclopaedia Britannica, XI izdanje 1910. la
nak: Biblija.
33 Vidi: Auerbach, Wste und Gelobtes Land, 1932.
34 Astruc je prvi napravio razliku izmeu Jahveista
i Elohista.

45

navodno kao celina otkriva u hramu. Nova verzija

se situira u period posle razaranja hrama (586. go
dine p. H.) za vreme progonstva i posle povratka,
i naziva se Sveteniki kodeks; u petom, stoleu delo doivljava svoju
konanu redakciju i otad se nije
35
bitno menjalo .
Istorija cara Davida i njegova vremena najverovatnije je delo nekog savremenika. To je taan
istorijski opis, pet vekova pre Herodota, oca istorije". ovek se primie razumevanju tog dela ako
u skladu
s naom pretpostavkom misli na egipatski
uticaj36. Cak se pojavilo nagaanje kako su Izraeliti
onog iskonskog doba, znai Mojsijevi
pisari, uestvo
vali u pronalaenju prvog alfabeta37. Koliko izvetaji
0 prolim vremenima imaju koren u ranim zapisi
ma ili usmenom predanju i koliki vremenski inter
vali u pojedinim sluajevima lee izmeu dogaaja
1 fiksacije to naravno, izmie naem znanju. No,
tekst onakav kakav danas lei pred nama, dovoljno
nam pria i o svojoj vlastitoj sudbini. Dva jedan
drugom suprotna tretmana ostavili su na njemu
svoje tragove. S jedne strane, doepale su ga se pre
rade koje su ga u skladu sa svojim skrivenim namislima iskrivljavale, sakatile i proirivale sve dok
ga nisu preobratile u njegovu suprotnost; s druge
35

36

Istorijski je pouzdano da je konana fiksacija jevrejskog tipa bila uspeh Jezdrine i Nemijine reforme u
petom veku pre Hnsta, znai posle progonstva a pod
dominacijom Persijanaca koji su bili blagonakloni prema
Jevrejima. Prema naem raunanju tada je recimo pro
teklo devet stotina godina od Moj sijeva nastupa. U toj
reformi ozbiljno su shvaene odredbe koje su smerale
posveivanju itavog naroda, zabranjivanjem meovitih
brakova sprovedeno je odvajanje od ostalih ljudi, defi
nitivno oblikovano Petoknjije istinski zakonik, okon
ana ona prerada koja je poznata kao Sveteniki kodeks.
Meutim izgleda da se moe tvrditi kako reforma nije
uvela nikakve nove tendencije, nego ranije podsticaje
prihvatila i uvrstila.
Upor.
Yahuda,
1.
c.
37
Ako su bile zabranjene slike, onda su ak imali
motiv da napuste hijeroglirsko pismo, dok su svoja slova
prilagoavali izraavanju novog jezika. Upor. Auerbach,
I. c , str. 142.

46

strane, nad njim je vladao beskrajni pijetet koji je

eleo da ouva sve kako je zatekao, svejedno da li
se to slagalo ili samo sebe potiralo. Tako su se go
tovo u svim deiovima pokazale uoljive praznine,
naruavajua ponavljanja, jasne protivrenosti, zna
ci to nam otkrivaju stvari koje se nisu elele saoptiti. Kod deformacije nekog teksta je slino kao
kod ubistva. Potekoa lei ne u izvoenju ina ne
go u otklanjanju njegovih tragova. ovek bi mogao
da.rei Entstellund prida dvostruki smisao na koji
ona polae pravo, mada se to danas ne uobiajava.
Ta re ne bi trebalo da znai samo: modifikovati
izgled neke stvari, nego i: postaviti na neko drugo
mesto, pomeriti bilo kuda. Prema tome, imamo
razloga da u mnogim sluajevima izmene teksta ra
unamo na to da emo ipak ono to je suzbijano i
poricano nai negde skriveno, iako izmenjeno i
istrgnuto iz konteksta. Samo nee uvek biti lako to
saznati.
Izopaavajue tendencije kojima elimo ovlada
ti, mora da su ve delovale na predanja pre nego
to je bilo koje od njih zapisano. Jednu, moda
najznaajniju od svih, ve smo otkrili. Rekli smo
da se postavljanjem u Kadis novog boga Jahvea
ukazala potreba da se neto uini za njegovo uzdi
zanje. Moe se tanije rei: ovek ga je morao smestiti, osloboditi za njega mesto, izbrisati tragove
ranijih religija. ini se da je to korenito uinjeno
s religijom domaih plemena; o njoi nita vie ne
ujemo. S doljacima se to nije tako lako moglo
uraditi; nisu dopustili da im otmu Izlazak iz Egip
ta, oveka Mojsija i obiaj obrezivanja. Znai, oni
su bili u Egiptu, no ponovo su ga napustili, i od tog
trenutka je trebalo da se brie svaki trag egipatskog
uticaja. Sluaj oveka Mojsija je reen tako to je
premeten u Madijam i Kadi i sjedinjen sa svetenikom osnivaem Jahveove religije. Obiaj obre
zivanja, najkompromitantnija oznaka zavisnosti od
Egipta, morao se zadrati; no, nisu izostali ni po
kuaji da se taj obiaj, uprkos svojoj oiglednosti
odvoji od Egipta. Samo kao nameran nesklad s iz47

dajnikim stanjem stvari moe se shvatiti zagonet

no, nerazumljivo stilizovano mesto u Eksodusu: da
se Jahve jednom razgnevio na Mojsija jer je ovaj
zanemario obiaj obrezivanja i da mu je njegova
madijamska ena brzim izvoenjem operacije spasla ivot! Odmah emo saznati za jedno drugo ot
krie kako bismo taj neugodan dokaz uinili bez
opasnim.
ovek jedva moe da pojavljivanje napora koji
neposredno osporavaju da je Jahve bio novi, za
Jevreje tui bog oznai kao pojavu nove tenden
cije; tavie ona je samo produetak ranije. U tu
svrhu se ukljuuju legende o narodnim praoevima:
Avramu, Isaku i Jakovu. Jahve tvrdi kako je ve
bio bog tih oeva; naravno, on sam mora priznati
da ga nisu oboavali pod tim imenom 38 . On ne do
daje pod kojim drugim imenom su ga oboavali.
I tu se nalazi povod za odluujui udarac pro
tiv egipatskog porekla obiaja obrezivanja: Jahve
ga je ve od Avrama zahtevao i uspostavio kao znak
saveza izmeu sebe i Avramovih potomaka. Meu
tim, to je bilo naroito neumeno otkrie. Kao beleg koji treba da nekog odvoji od drugih i da mu
da prevagu nad drugima ovek odabire neto
to se ne moe zatei kod drugih, a ne neto to
milioni drugih mogu isto pokazati. Izrailjac premeten u Egipat morao bi sve Egipane priznavati
kao brau iz saveza, brau po Jahveu. injenica da
je obiaj obrezivanja bio odomaen u Egiptu, nije
mogla biti nepoznata Izrailjcima koji su stvorili
biblijski tekst. Mesto iz Isusa Navina koje navodi
Ed. Majer, ak se, ne izazivajui sumnju, slae s
tim; no, upravo bi se ono moralo po svaku cenu
poricati.
ovek nema razloga da od religijskih mitskih
struktura zahteva da posebno imaju u vidu logiku
koherentnost. Inae bi narodno oseanje moglo da
protiv ponaanja nekog boanstva opravdano nego38

bivaju

48

Time ogranienja u upotrebi tog novog imena ne

razumljivija, nego svakako sumnjivija.

duje, boanstva koje s precima sklapa ugovor uz

obostrane obaveze, i koje zatim vekovima ne mari
za ljude sve dok mu iznenada ne padne na um da
se ponovo pojavi pred potomcima. Jo neobinije
deluje ideja da bog sebi odjednom izabere" narod,
proglaava ga svojim a sebe namee kao boga. Verujem da je to jedini takav sluaj u istoriji ljud
skih religija. Inae, bog i narod neraskidivo pripa
daju jedno drugom, oni su od samog poetka jed
no; ponekad se svakako uje da narod prihvata
nekog drugog boga, ali nikad da on trai drugi na
rod. Moda se pribliavamo razumevanju tog je
dinstvenog dogaaja kad pomislimo na odnose iz
meu Mojsija i jevrejskog naroda. Mojsije se spu
stio do Jevreja, uinio ih svojim narodom; oni su
bili njegov izabrani narod" 3 9 .
39
Jahve je nesumnjivo bio bog vulkana. Naravno
nisam prvi koji je otkrio istozvunost imena Jahve s korenom drugog bojeg imena: Jupiter (Jov.). Ime" Johanan
koje se sastoji od skraenice hebrejskog Jahve (na isti.
nain kao nemako ime Gothold /Bog je milostiv/ ili punski ekvivalent: Hanibal) postalo je u oblicima Johan,
Don, an, Huan najomiljenije ime evropskog hrianstva.
Kada ga Italijani izgovaraju kao ovani a zatim i j e d a n
dan u nedelji zovu ovedi, onda ponovo obelodanjuju
slinost koja moda nita a moda veoma mnogo znai.
Tu se otvaraju dalekosene, ali i vrlo nepouzdane pers
pektive. Izgleda da su zemlje oko istonog basena Medi
terana bile u onim mranim i istorijskom istraivanju
jedva dostupnim stoleima pozornica eih i snanijih
vulkanskih erupcija koje su morale na okolno stanov
nitvo ostavljati najsnaniji utisak. Evans pretpostavlja
da je i definitivno razaranje Minosove palate u Knososu
bilo posledica zemljotresa. Tada je na Kritu, kao verovatno u egejskom svetu uopte, uvaavan kult Velike maj
ke. Uvianje da ona nije bila kadra da svoj dom zatiti
od napada neke vee sile, moda je doprinelo tome da je
ona morala osloboditi mesto nekom mukom boanstvu,
a tada je bog vulkana imao prvi pravo da je zameni. Zevs
je jo uvek zemljotresac". Gotovo je sigurno da se u
onim mranim vremenima izvrila smena materinskih
boanstava mukim bogovima (koji su prvobitno moda
bili sinovi?) Posebno je upeatljiva sudbina Atine Palade
koja je sigurno bila lokalni oblik materinskog boanstva.

4 Mojsije i monoteizam

49

Ukljuivanje praotaca sluilo je takoe jo jed

noj nameri. Oni su iveli u Hananu, uspomena na
njih bila je vezana za odreena mesta te zemlje.
Moda su oni sami bili prvobitno hananski junaci
ili lokalni bogovi koje su doseljeni Izrailjci prisvo
jili za svoju preistoriju. Ako se ovek pozivao na
njih, onda je tako rei uvrivao svoju autohto
nost i uvao se od mrnje koja se vezivala za stra
nog osvajaa. Bio je to v e s t obrt izjaviti da im je
bog Jahve opet dao ono to su jednom njihovi preci
posedovali.
U kasnijim prilozima biblijskom tekstu sprovodila se namera da se izbegne spominjanje Kadisa. Mesto osnivanja religije postala je konano
sveta gora Sinaj-Horiv. Motiv za to nije jasno vid
ljiv; moda ovek nije eleo da se podsea na madijamski uticaj. No, sve kasnije deformacije, naro
ito one iz vremena tzv. Svetenikog kodeksa, slu
e drugoj nameri. Vie nije trebalo prie o
dogaajima menjati u eljenom pravcu, jer se to
ve odavno zbilo. Nasuprot tome, ovek se trudio
da zapovesti i institucije sadanjosti premesti na
zad u ranija vremena, da ih po pravilu utemelji na
Mojsijevim zakonima kako bi odatle izveo njihovo
pravo na svetost i obaveznost. Ma koliko se na taj
nain mogla falsifikovati prolost, taj postupak ne
izmie odreenom psiholokom opravdanju. On je
odravao injenicu da je tokom dugih vremena
od Izlaska iz Egipta do fiksacije biblijskog tek
sta od strane Jezdre i Nemije proteklo je osam
stotina godina Jahveova religija doivljavala re
trogradnu evoluciju koja je ila do slaganja, moda
sve do istovetnosti s iskonskom Mojsijevom reli
gijom.
I to je sutinski rezultat, fatalni sadraj istorije jevrejske religije.
Religijski prevrat je srozava do boanstva-kerke, liava
njene vlastite majke, a devianstvo koje j o j je nametnuto,
trajno je iskljuuje iz materinstva.

50

(7)
Meu svim dogaajima jevrejske preistorije
kojih su se kasniji pesnici, svetenici i istoriari
latili da ih obrade izdigao se jedan ije su su
zbijanje nalagali najneposredniji i najvii ljudski
motivi. To je ubistvo velikog voa i oslobodioca
Mojsija koje je Zelin otkrio iz nagovetaja kod
proroka. Njegova hipoteza se ne moe nazvati ma
tarskom; ona je dovoljno verovatna. Mojsije, po
tiui iz Ihnatonove kole, nije se sluio nikakvim
drugim metodima koji bi se razlikovali od kralje
vih; narodu je naredio da
prihvati njegovu veru,
nametnuo ju je silom40 Moda je Mojsijevo
uenje bilo jo krue nego uenje njegovih uitelja;
nije mu bilo potrebno da zadri oslanjanje na boga
sunca, a ni kola u Onu nije imala nikakav znaaj
u oima njegovih tuinaca. Mojsije je doiveo istu
sudbinu kao Ihnaton, sudbinu koja eka sve prosveene despote. Njegovi Jevreji su bili isto tako
malo kadri kao i Egipani osamnaeste dinastije da
izdre jednu tako produhovljenu religiju, da u onom
to im ona nudi nau zadovoljenje svojih potreba.
U oba sluaja dogodilo se isto: oni kojima je na
metnut staratelj i koji su iveli u nematini, po
digli su se i zbacili teret religije koja im je naturena. Meutim, dok su krotki Egipani ekali da to
uine tek poto je sudbina uklonila faraonovu sve
tu linost, divlji Semiti
su uzeli sudbinu u svoje
ruke i odbacili tiranina41.
(Takoe se ne moe tvrditi da nas ouvani bi
blijski tekst ne priprema za takav Mojsijev kraj.
Pria o Hodu kroz pustinju" koja moe da
40 U onim vremenima jedva da je i bila mogua dru
ga vrsta uticanja.
41 Stvarno je vredno pomena koliko se u hiljadama
godina dugoj egipatskoj lstoriji malo uje o nasilnom
uklanjanju ili ubijanju nekog faraona. Poreenie, na primer, s asirskom istorijom mora pojaati to divljenje. Na
ravno, to moe biti posledica toga to je kod Egipana
istorja sluila iskljuivo slubenim svrhama.

51

predstavlja istoriju Mojsijeve vladavine opisuje

niz ozbiljnih pobuna protiv njegova autoriteta koje
se takoe, po Jahveovoj zapovesti, suzbijaju krva
vim kanjavanjem. Lako se da zamisliti kako je
jedan takav ustanak imao drugaiji ishod od onog
koji sugerie tekst. I narodno otpadnitvo od nove
religije se iznosi u tekstu, naravno kao epizoda. To
je istorija o zlatnom teletu u kojoj se vetim obr
tom razbijanje ploa sa zakonima, razbijanje koje
treba shvatiti simbolino, pripisuje samom Mojsiju
(on je pogazio zakon"), i tumai njegovom silnom
indignacijom.
Dolo je vreme kada je narod zbog Mojsijeva
ubistva alio i pokuao to zaboraviti. Tako je sigur
no bilo u vreme ujedinjenja dva dela naroda u Kadisu. Meutim, ako se Eksodus vremenski primakao
osnivanju religije u oazi i dopustio da u njemu
uestvuje Mojsije namesto nekog drugog, onda se
ne samo zadovoljavao zahtev njegovih ljudi nego i
uspeno opovrgavala muna injenica o prorokovom nasilnom uklanjanju. U stvari, vrlo je neverovatno da bi Mojsije mogao uestvovati u zbivanji
ma u Kadisu ak i kada njegov ivot ne bi bio ra
nije okonan.
Ovde moramo pokuati da razjasnimo vremen
ske odnose tih dogaaja. Izlazak iz Egipta smo si
tuirali u vreme posle gaenja osamnaeste dinastije
(1350. godine p. H.). Mora da je usledio tada ili
neto kasnije, jer su egipatski hroniari godine bezvlaa koje su dole posle sloma dinastije, urau
nali u Harmehabov period vladavine; on je okonao
bezakonje i vladao do 1315. godine p. n.e Sledei
no i jedini oslonac za hronologiju pruila nam je
stela faraona Merneptaha (12251215), koja se po
nosi pobedom nad Isiraalom (Izrailjem) i zatira
njem njegova semena (?). Na alost, korienje tog
natpisa je problematino; moe da vai kao dokaz
da su ve tada izrailjska plemena ivela u Hananu42. Ed. Majer iz te stele s pravom zakljuuje da
42

52

Ed. Meyer, 1. c, str. 222.

Merneptah nije mogao kao to se ranije rado

usvajalo biti faraon u vreme Eksodusa. Izlazak
iz Egipta mora pripadati ranijem vremenu. Pitanje
0 faraonu u vreme Eksodusa izgleda nam izlinim.
Nije postojao nikakav faraon, jer se sve zbilo u
periodu interregnuma. No na mogui datum uje
dinjenja i prihvatanja religije u Kadisu ne ukazuje
ni otkrie Merneptahove stele. Sve ono to s po
uzdanou moemo rei: dogaaji su se zbili negde
izmeu 1350. i 1215. godine pre Hrista. Pretpostav
ljamo da se unutar tog stolea Izlazak iz Egipta
moe situirati u njegove poetke, a dogaaj u Ka
disu nije daleko od njegova kraja. Vei dep vremena
hteli bismo da posmatramo kao interval izmeu
oba dogaaja. Naime, protekao je dui period dok
su se kod Jevreja koji su se vratili iz Egipta, strasti
posle Mojsijeva ubistva stiale, a uticaj Mojsijevih
ljudi, Levita, umnogome pojaao, kao to to pret
postavlja kompromis u Kadisu. Dve generacije,
ezdeset godina, bilo bi za to dovoljno; no, ini se
da se i one jedva dotiu. Zakljuak dobijen sa Mer
neptahove stele izgleda nam preuranjen i poto
uviamo da se u naoj strukturi jedna hipoteza
temelji na drugoj priznajemo da ova diskusija
razotkriva slabu stranu nae konstrukcije. Na a
lost, toliko je nejasno i smreno sve ono to se po
vezuje s nastanjivanjem jevrejskog naroda u Hananu. Moda nam samo ostaje da pretpostavimo
da se ime na izrailjskoj" steli ne odnosi na pleme
na ije sudbine s mukom pokuavamo slediti i koja
su kasnije obrazovala izrailjski narod. Da li je ipak
i ime Habiru (Hebrejac) iz amarnskog perioda pre
lo na taj narod?
Bilo kada da se posredstvom usvajanja zajed
nike religije zbilo ujedinjenje plemena u naciju,
to je lako moglo postati dogaaj bez neke vanosti
za svetsku istoriju. Novu religiju bi odnela struja
dogaaja, Jahve bi mogao zauzeti svoje mesto u
procesiji bivih bogova koju je video pesnik Flober, a od njegova naroda svih dvanaest plemena
bi iezlo", a ne samo deset koje su Anglosaksonci

53

tako dugo traili. Bog Jahve kome je madijamski

Mojsije priveo novi narod verovatno nije ni u kom
pogledu bio nekakvo superiorno bie. Surovi, uskogrudi, lokalni bog, nasilan i krvoedan; obeavao
je svojim pristalicama zemlju ,,u kojoj tee mlijeko
i med", pozivao ih da njene tadanje stanovnike
istrebe otricom maa". ovek ima razloga da se
udi to se uprkos svim preradama dopustilo da u
biblijskim priama postoji toliko toga kako bi se
upoznalo njegovo iskonsko bie. ak nije pouzdano
da je njegova religija bila stvarni monoteizam, da
je ona boanstvima drugih naroda osporavala boju
prirodu. Verovatno je bilo dovoljno to je vlastiti
bog bio moniji nego svi strani bogovL Ako je posle
sve poprimilo drugaiji tok nego to se moglo pre
ma takvim poecima oekivati, onda smo kadri da
uzrok tome naemo u jednoj jedinoj injenici. Egi
patski Mojsije ie jednom delu naroda dao druga
iju, vie produhovljenu predstavu boga, ideju jed
nog jedinog boanstva koje obuhvata ceo svet, bo
anstva koje nije bilo nita manje puno ljubavi
nego moi, i koje je nenaklonjeno magiji i vradbinama postavljalo ljudima kao najvii cilj ivot
u istini i pravednosti. Jer, ma koliko nae iznoe
nje injenica o etikoj strani Atonove religije moe
biti nepotpuno nije bez znaaja podatak da se
Ihnaton u svojim napisima redovno prikazivao kao
43
onaj koji ivi u Maatu" (istini i pravednosti) .
Na kraju krajeva nita nije znailo to je narod
verovatno posle kratkog vremena odbacio Mojsijevo uenje a njega samog uklonio. Ostala je tradi
cija o tome i njen uticaj dodue tek postepeno
kroz stolea postigao je ono to je samom Mojsiju bilo uskraeno. Bog Jahve stekao je nezaslu
en ugled kada se, poev od Kadisa, Mojsijevo delo
oslobaanja pripisivao njemu u deo, no zbog tog pri43 Njegove himne ne naglaavaju. samo univerzalnost
i jedinstvenost boga, nego i njegovu punu ljubavi brigu
za sve stvorove; one pozivaju na radovanje prirodi i ui
vanje, u njenoj lepoti. Upor. Breasted, The Dawn of Con
science.

54

svajanja imao je teko da ispata. Senka boga ije

mesto je zauzeo, postajala je snanija nego on; na
kraju procesa evolucije iza njegova bia stupilo je
na videlo bie zaboravljenog Mojsijevog boga. Niko
ne sumnja da je samo ideja tog drugog boga omo
guila da izrailjski narod odoli svim udarcima sud
bine i da se odri do naih dana.
Kakav su udeo u konanoj pobedi Mojsijevog
boga nad Jahveom imali Leviti ne moe se vie
odrediti. Oni su se svojevremeno kada se u Kadisu
pravio kompromis, u jo ivom seanju na gospo
dara, zalagali za Mojsija kome su bili pratnja i
zemljaci. U stoleima koja su otad usledila, Leviti
su se spojili s narodom ili svetenstvom,a osnovni
posao svetenika bio je da razvijaju i nadgledaju
ritual, osim toga da svete napise uvaju i u skladu
sa svojim namislima prerauju. No, nisu li, narav
no, prinoenje rtvi i svi obredi bili u osnovu samo
magija i vradbine koje je Mojsijevo uenje bezuslovno odbacivalo? Tada je usred naroda ponikao
neprekidan niz ljudi koji poreklom nisu bili vezani
za Mojsija, no koje je zaokupila velika i mona
tradicija koja je postepeno narastala u tami; ovi
ljudi, proroci, bili su ti koji su neumorno objavlji
vali Mojsijevo uenje da boanstvo prezire rtve i
obrede, da jedino zahteva verovanje i ivot u istini
i pravednosti (Maat). Napori proroka imali su tra
jan uspeh; uenja kojima su obnovili staro verova
nje postala su stalan sadraj jevrejske religije. Za
jevrejski narod je dovoljno ast to je bio kadar
da ouva takvu tradiciju i stvori ljude koji su bili
sposobni da je raire u narodu, iako je podsticaj
za to doao spclja, od velikog tuinca.
5 tim opisom se ne bih oseao sigurnim, kad
se ne bih mogao pozvati na sud drugih strunih is
traivaa koji Mojsijev znaaj za istoriju jevrejske
religije vide u istom svetlu, iako ne priznaju nje
govo egipatsko poreklo. Tako, na primer, Zelin
kae: Prema tome, pravu Mojsijevu religiju, vero
vanje u jednog moralnog Boga koga on objavljuje,
moramo otada bezuslovno zamiljati kao posed us55

kog kruga ljudi. Nemamo razloga da nuno oeku

jemo kako emo to verovanje zatei u slubenom
kultu, religiji svetenika, verovanju naroda. Od
samog poetka moemo raunati samo s tim da se
jednom, as tu as tamo, opet pomoli iskra duhov
nog plamena koji je Mojsije nekad zapalio, da
njegove ideje nisu izumrle nego da su kojegde u
tiini delovale na veru i obiaje sve dok nisu re
cimo, pre ili kasnije, a pod delovanjem naroitih
doivljaja ili linosti koje je posebno zaokupio
njegov duh, opet snanije izbijale na povrinu i
uticale na ire narodne mase. S tog stanovita se
od samog poetka mora posmatrati is tori ja staroizrailjske religije. Onaj ko bi eleo da prema religiji
koju poznajemo na osnovu istorijskih dokumenata
iz narodnog ivota u prvih pet vekova u Hananu
konstruie recimo mojsijevsku veru, nainio bi
najteu metodoloku greku" 44 A jo jasniji je
Vole45. On misli da se Mojsijevo grandiozno delo
najpre posve slabo i nedovoljno shvatalo i sprovodilo, sve dok on nije tokom vekova sve vie i vie
prodirao i najzad u velikim prorocima naao isto
rodne duhove koji su nastavili delo tog usamlje
nika."
Time bih dospeo do kraja svog rada koji bi tre
balo samo da poslui jedinstvenoj zamisli da se lik
egipatskog Mojsija uklopi u kontekst jevrejske istorije. Da bismo na rezultat izrazili u najsaetijem
obliku poznatim dvojstvima te istorije dve gru
pe naroda koje se okupljaju radi obrazovanja na
cije, dva carstva na koja se raspada ta nacija, jedno
boanstvo a dva imena u izvornim spisima Biblije
dodajemo dva nova: osnivanje dve nove religije,
prva potisnuta drugom, a kasnije se ona ipak pobedonosno pojavljuje iza te druge, dva osnivaa
religije, obojica nazvana istim imenom Mojsije,
i ije linosti moramo odvojiti jednu od druge. Sva
ta dvojstva su nune posledice prvih, injenice da je
44
45

56

Sellin, 1. c, str, 52.

Paul Volz, Mose, Tubingen, 1907. str. 64.

jedan deo naroda imao doivljaj koji treba oceniti

kao traumatski, doivljaj koji je drugom delu os
tao dalek. Sem toga, valjalo bi jo mnoge stvari
pretresti, razjasniti i utvrditi. Tek tada bi se zapra
vo moglo opravdati zanimanje za nau isto istorijsku naunu raspravu. U emu lei istinska pri
roda neke tradicije i na emu poiva njena naroita
mo, kako je nemogue osporavati uticaj nekih ve
likih ljudi na svetsku istoriju, kakav zloin ovek
ini velianstvenoj raznolikosti ljudskog ivota ka
da eli da prizna samo motive s osnovom u mate
rijalnim potrebama, iz kojih izvora neke naro
ito religijske ideje crpu svoju mo kojom podjarmljuju kako pojedinca tako i narode sve to
prouavati na posebnom sluaju jevrejske istorije
bilo bi primamljiv zadatak. Jedan takav produe
tak mog rada nadovezao bi se na izlaganje koje
sam pre dvadeset i pet godina pismeno izneo u
Totemu i tabuu. No, nemam vie u sebi snage da
to uinim.

III
MOJSIJE, NJEGOV NAROD I
MONOTEISTIKA RELIGIJA

Prvi deo
PREDGOVOR

(Pisan pre marta 1938, Be)

Odvanou onog koji ima malo ili nita da
izgubi, poinjem da po drugi put krim dobro ute
meljenu odluku, i dvema rasparavama o Mojsiju
u Imagu* (Bd. XXIII, Heft 1 und 3) pridodam
zavrni deo koji sam u sebi suzdravao. Svoju poslednju raspravu sam zavrio s tvrdnjom kako ne
bih naao dovoljno snage za tako neto; naravno,
mislio sam na slabljenje stvaralakih sposobnosti
koje nailazi s dubokom starou 1 , no imao sam u
vidu i jednu drugaiju smetnju.
ivimo u naroito udnom vremenu. Sa ue
njem konstatujemo da je progres sklopio savez s
varvarstvom. U sovjetskoj Rusiji se ovek latio po
sla da priblino sto miliona ljudi, vrsto dranih
pod jarmom, uzdigne do viih, oblika ivota. Bio
je dovoljno drzak da im uskrati religijski narko
tik", i toliko mudar da im da razumljivu meru
seksualne slobode; no, pri tom ih je podvrgao naj* Prve dve rasprave u ovoj knjizi. (Prim. prev.)
Ne delim miljenje svog savremenika Bernarda Soa
da bi ljudi neto pravo inili tek tada kad bi mogli da
napune trista godina. Nita se ne bi postiglo produava
njem ljudskog ivota, j e r bi se mnogo toga u uslovima
ivota moralo iz temelja izmeniti.
1

58

groznijoj prisili i oduzeo svaku mogunost slobod

nog miljenja. Slinim nasiljem se italijanski narod
odgaja za red i oseanje dunosti. Osea se kao
olakanje od titee brige kada se u sluaju nemakog naroda vidi kako povratak u gotovo preistorijsko varvarstvo moe da se zbije i bez priklanjanja
bilo kojoj naprednoj ideji. Ipak, stvari su se obli
kovale tako da su danas konzervativne demokratije
postale uvari kulturnog napretka i da, to je ud
no, upravo institucija katolike crkve postavlja nasuprpt irenju tih opasnosti po kulturu monu
odbranu. Ona koja je dosad bila neumoljivi nepri
jatelj slobode miljenja i napretka u saznavanju
istine!
ivimo ovde u katolikoj zemlji pod zatitom
crkve, nesigurni u to koliko e dugo ta zatita tra
jati. No, dokle god ona postoji, usteemo se, narav
no, da inimo neto to mora pobuditi neprijatelj
stvo crkve. To nije kukaviluk nego opreznost; novi
neprijatelj kome ne elimo da sluimo opasniji je
od starog s kojim smo ve navikli da ivimo u miru.
Psihoanalitiko istraivanje koje negujemo ionako
je predmet podozrive panje od strane katolicizma.
Neemo tvrditi kako je to neopravdano. Kad nas
rad dovede do rezultata koji religiju svodi na neu
rozu oveanstva, a njenu velianstvenu mo obja
njava na isti nain kao neurotiku prisilu kod poje
dinih naih pacijenata onda smo uvereni da na
sebe navlaimo najsnanije negodovanje onih sila
koje kod nas vladaju. Ne zato to bismo imali rei
neto to bi bilo novo, neto to nismo jo pre
etvrt stolea dovoljno jasno rekli: no, to je u me
uvremenu gurnuto u zaborav, te zato ne moe
ostati bez dejstva ako danas te injenice ponavlja
mo i ilustrujemo na primeru koji je tipian za sva
ko osnivanje religije. To bi verovatno dovelo do
toga da nam se zabrani bavljenje psihoanalizom.
Takvi nasilni metodi suzbijanja nisu ni u kom slu
aju strani crkvi, tavie ona smatra povredom svo
jih iskljuivih prava kada se njima i drugi koriste.
Meutim, psihoanaliza koja je tokom mog dugog

59

ivota prodrla na sve strane jo uvek nema dom

koji bi za nju bio upravo vredniji od grada u ko
jem se rodila i odrasla.
Ne samo da mislim, nego i znam da me je ta
druga prepreka, spoljanja opasnost, nagnala da
se uzdrim od objavljivanja poslednjeg dela svoje
studije o Mojsiju. Nainio sam jo jedan pokuaj
da uklonim smetnju time to sam sebi rekao da u
osnovu strepnje lei precenjivanje mog linog zna
aja. Verovatno da e autoritetima biti svejedno
ta ja nameravam da piem o Mojsiju i izvoru mo
noteistikih religija. No, ne oseam se sigurnim u
tom sudu. Daleko vie mi se ini moguim da e pa
kost i uivanje u senzaciji nadoknaditi ono to mi
nedostaje u valjanosti suda mojih savremenika.
Znai, ovaj rad neu objavljivati, no to ne treba
da me sprei u njegovom pisanju. Pogotovo to
sam ga ve jednom, pre dve godine, napisao, tako
da ga moram samo preraditi i pridodati prethod
nim raspravama. U tom sluaju, ovaj ogled moe
ostati potpuno sauvan dok jednom ne doe tre
nutak u kome e smeti da se bez opasnosti pojavi,
ili dok se nekome ko se izjanjava za iste zaklju
ke i miljenja, ne bude moglo rei: .Jednom je ve
postojao neko ko je mislio isto kao i ti."

PREDGOVOR II
(Pisan juna 1938, London)
Sasvim specifine tekoe koje su me optere
ivale za vreme redakcije ove studije povezane s
Mojsijevom linou unutranje nedoumice kao
i spoljanje smetnje uslovljavaju da ova trea
zavrna rasprava zapoinje s dva razliita predgo
vora koji jedan drugom protivree, ak jedan dru
gi ukidaju. Jer su se u kratkom periodu koji raz
dvaja ta dva predgovora ivotne prilike pisca te
meljno izmenile. Dok sam pisao prvi uvod, iveo
sam pod okriljem katolike crkve i strepeo da bih
svojom publikacijom tu zatitu izgubio i u Austriji
izazvao zabranu rada za pristalice i uenike psiho
analize. A zatim je iznenada dola nemaka inva
zija; katolicizam se, govorei biblijskim recima, po
kazao kao lelujava trska". Uveren da u tada ne
samo zbog svog naina miljenja nego i zbog svoje
rase" biti proganjan, napustio sam s mnogim pri
jateljima grad koji mi je od ranog detinjstva pa
tokom sedamdeset i osam godina bio dom.
U lepoj, slobodnoj, irokogrudoj Engleskoj na
iao sam na krajnje prijateljski prijem. Sada ovde
ivim, rado sam vien gost, odahnuo sam to je s
mene uklonjen onaj pritisak, i to opet smem go
voriti, pisati gotovo bih rekao: misliti onako
kako elim ili moram. Usuujem se da poslednji
deo svog rada iznesem pred javnost.
Vie nema bilo kakvih spoljanjih smetnji ili
barem ne takvih pred kojima ovek ima razloga za
strepnju. Za svega nekoliko nedelja svog boravka
61

ovde dobio sam bezbroj pozdrava od prijatelja koji

su se radovali mom prisustvu; dobio sam ih i od
nepoznanika, ak lica nezainteresovanih za celu
stvar, koja su jedino poelela da izraze svoje za
dovoljstvo to sam ovde naao slobodu i sigurnost.
A uz to pristizala su, za jednog stranca esto izne
naujua, pisma drugaije prirode koja su se sta
rala za spas moje due, pokazivala Hristov put i
elela da mi razjasne budunost Izrailja.
Ti dobri ljudi koji su tako pisali, nisu mogli da
znaju mnogo o meni; no, oekujem da u, kada
ovaj rad o Moj siju preko prevoda postane poznat
mojim novim sunarodnicima kod jednog broja
onih koji su mi pisali a i kod drugih prilino izgu
biti simpatije koje mi sada izraavaju.
U unutranjim tekoama politiki preokret i
promena mesta prebivanja nisu bili kadri da bilo
ta izmene. Kao i ranije oseam se nesigurnim s
obzirom na svoj vlastiti rad, primeujem da nedo
staje svest o jedinstvu i sapripadnosti koji treba da
postoje izmeu autora i njegova dela; nesigurnim
ne zato, recimo, to. mi navodno nedostaje ubeenost u tanost rezultata nju sam ve stekao pre
etvrt stolea kad sam napisao delo o Totemu i
tabuu (1912), i otada se samo pojaala. Od tog
trenutka nisam vie sumnjao da se jedino na osno
vu obrasca neurotikih simptoma jedinke simp
toma koje podrobno poznajemo religijski feno
meni mogu razumeti kao vraanje zaboravljenih,
znaajnih procesa u preistoriji ljudske porodice,
da upravo tom izvoru treba da zahvale za svoj pri
silni karakter i da, znai, usled svog udela u istorijskoj istini deluju na ljude. Moja nesigurnost se
pojavljuje tek onda kada se upitam da li mi je po
lo za rukom da te stavove dokaem na primeru
koji sam ovde izabrao: na jevrejskom monoteizmu.
Mom kritikom ulu se taj rad koji polazi od oveka Moj si ja ini kao igraica koja balansira na
vrhu stopala. Ako se ne bih mogao osloniti na ana
litiko tumaenje mita o naputanju i, polazei
odatle, posegnuti za Zelinovom pretpostavkom o
62

Mojsijevom kraju, onda bi celina morala ostati ne

napisana. Ipak latimo se neugodna posla.
Zapoeu time to u rezimirati rezultate svoje dru
ge isto istorijske studije o Mojsiju. Ti rezultati se nee
odvrgavati ponovnoj kritici, jer ine prepostavku psiho
lokih objanjavanja koja od njih polaze i koja se na
njih neprestano vraaju.

A
ISTORIJSKA HIPOTEZA
Znai, istorijska pozadina dogaaja koji su za
okupili nae zanimanje jeste sledea: osvajanji
ma osamnaeste dinastije Egipat je postao svetsko
carstvo. Novi imperijalizam se odraavao u razvoju
religijskih predstava, ako ne kod itavog naroda a
ono ipak kod njegovog vladajueg i duhovno po
kretljivog duhovnog sloja. Pod uticaj svetenika
boga sunca u Onu (Heliopolisu), moda pojaan
podsticajima iz Azije, pojavljuje se ideja univerzal
nog boga Atona koji vie nije ogranien na jednu
zemlju i jedan narod. S mladim Amenhotepom IV
na presto dolazi faraon koga razvoj te ideje zaokup
lja vie nego ita drugo. On Atonovu religiju pro
glaava dravnom, zahvaljujui njemu univerzalni
bog postaje jedini bog; sve ono to se pria o dru
gim bogovima jeste prevara i la. Velianstvenom
neumoljivou on odoleva iskuenjima magijskog
miljenja i odbacuje posebno Egipaninu tako dra
gu iluziju ivota posle smrti. U zapanjujuem naslu
ivan ju poznijeg naunog uvida, faraon u energiji
sunevog zraenja otkriva izvor itavog ivota na
zemlji i slavi je kao simbol moi svog boga. On se
ponosio svojom radou u stvaranju i ivotom u
Maatu (istini i pravednosti).
To je prvi i moda najistiji sluaj monoteisti
ke religije u ljudskoj istoriji; dublji uvid u isto
rijske i psiholoke uslove njegovog nastanka bio bi
63

od neprocenjive vrednosti. No, vodilo se rauna o

tome da do nas ne bi doprlo isuvie mnogo svedoanstava o Atonovoj religiji. Ve za vladavine sla
bih Ihnatonovih naslednika sruilo se sve to je on
stvorio. Osveta svetenstva koje je tlaio, besnela je
sada protiv njegove uspomene. Atonova religija je
bila ukinuta, rezidencija faraona koji je igosan
kao bezbonik razorena i poharana. Oko 1350.
godine pre Hrista ugasila se osamnaesta dinastija;
posle nekog perioda bezvlaa vojskovoa Haremhab koji je vladao do 1315. godine p. n. e., usposta
vio je ponovo red. Ihnatonova reforma je izgledala
kao epizoda koja je namenjena zaboravu.
Do ovog trenutka ono to je istorijski utvreno;
a sada zapoinje na hipotetiki nastavak. Meu
linostima koje su bile bliske Ihnatonu nalazio se
ovek koji se, kao i mnogi drugi u to vreme, zvao
Totmes 2 ; ime nije od velike vanosti, samo to je
njegova druga komponenta morala biti mose.
On je bio na visokom poloaju, ubeeni pristalica
Atonove religije; no, nasuprot sanjalakom kralju,
bio je energian i strastven. Ihnatonova smrt i uki
danje njegove religije znaili su za tog oveka kraj
svih njegovih oekivanja. Samo kao prognanik ili
otpadnik mogao je ostati da ivi u Egiptu. Moda je
kao namesnik granine provincije doao u dodir s
nekim semitskim plemenom koje se u nju doselilo
nekoliko generacija ranije. Pritisnut svojim razoa
ranjem i usamljenou, on se okrenuo tim stranci
ma i kod njih potraio nadoknadu za svoje gubitke.
Izabrao ih je za svoj narod, pokuao da na njima
ostvari svoje ideale. Poto je, praen svojim sledbenicima, skupa s tim narodom napustio Egipat,
on ga je znakom obrezivanja uinio svetim, dao mu
zakone, uveo ga u uenje Atonove religije koju su
Egipani upravo odbacili. Moda su propisi koje
je taj ovek Mojsije dao Jevrejima bili jo krui
1

Tako se, na primer, zvao vajar ija je

naena u Tel-el-Amarni.

64

radionica

od onih njegovog gospodara i uitelja Ihnatona;

moda je takoe napustio priklanjanje onskom b o
gu sunca kojeg se Ihnaton jo vrsto drao.
Moramo period interegnuma posle 1350. godine
p.n.e. odrediti kao vreme Izlaska iz Egipta. Vremen
ski intervali koji su sledili sve do izvrenja zauzi
manja hananske zemlje posebno su nedokuivi.
Savremeno istorijsko istraivanje bilo je kadro da
iz mraka koji je tu biblijska pria ostavila ili, tavie, i sama stvprila izvue dve injenice. Prva
od njih koju je otkrio E. Zelin, jeste da su se Jevreji koji su ak i po navodima Biblije prema svom
zakonodavcu i vou bili tvrdoglavi i samovoljni
jednog dana pobunili protiv njega, ubili ga, a Atonovu religiju koja im je bila naturena, odbacili kao
to su to ranije uinili Egipani. Druga koju je po
kazao Ed. Majer jeste da su se Jevreji koji su se
vratili iz Egipta kasnije ujedinili s drugim, njima
blisko srodnim plemenima u regionu izmeu Pales
tine, Sinajskog poluostrva i Arabije, i da su tu u
mestu izdanom vodom po imenu Kadi pod uticajem arabijskih Madijamaca prihvatili novu religiju,
oboavanje boga vulkana Jahvea. Ubrzo potom su
bili spremni da kao osvajai prodru u Hanan.
Vremenski ta dva dogaaja jednog prema dru
gom i prema Izlasku iz Egipta prilino su neizvesni.
Najblii istorijski podatak prua nam stela faraona
Merneptaha (koji je vladao do 1215. pre Hrista)
koja u izvetaju o ratnom pohodu u Siriji i Palestini
meu pobeenima navodi ime Izrailj". Ako se da
tum te stele uzme kao terminus and quem, onda
za itav tok dogaaja koji su usledili posle Eksodusa ostaje oko stotinak godina (posle 1350. pa do
pred 1215). Meutim, mogue je da se ime Izrailj
jo ne odnosi na plemena ije sudbine pratimo i d a ,
u stvari, na raspolaganju imamo dui interval. N a
seljavanje u Hanan plemena od kojih je k a s n i j e
nastao jevrejski narod sigurno nije bilo o s v a j a n j e
koje je brzo svreno, nego proces koji se o d v i j a o
na mahove i trajao dui period. Ako se o s l o b o d i m o
ogranienja koje nam namee M e r n e p t a h o v a s t e l a ,
5 Mojsije i monoteizam

65

onda moemo utoliko lake jedno pokolenje3 (tri

deset godina) posmatrati kao Mojsijev period i do
pustiti da barem dva pokolenja no, verovatno
vie prou do vremena ujedinjenja u Kadisu4;
jedino interval izmeu Kadisa i polaska u Hanan
treba da bude kratak; jevrejska tradicija je, kao
to je pokazano u prethodnoj raspravi, imala do
bre razloge da interval izmeu Izlaska i osnivanja
religije u Kadisu skrati. Obrnut sluaj bio bi u in
teresu naeg prikaza.
No, sve to je jo istorija, pokuaj da se popu
ne praznine u naem poznavanju istorije i delimino
ponavljanje moje druge rasprave u Imagu. Naa
znatielja sledi sudbine Mojsija i njegovih uenja
koja je pobuna Jevreja samo na izgled odstranila.
Iz prie Jahveista koja je napisana oko 1000. godi
ne pre Hrista i koja se sigurno oslanjala na ranije
zapise saznali smo da je s ujedinjenjem i osni
vanjem religije u Kadisu bio povezan kompromis u
kojem se obe strane mogu jo dobro razlikovati.
Jednom partneru stalo je samo do toga da bogu
Jahveu ospori karakter novog i stranog i da to
snanije istakne svoje pravo na odanost naroda;
drugi nije eleo da njemu draga seanja na oslobo
enje iz Egipta i velianstveni lik voa Mojsija na
pusti, a takoe mu je polo za rukom da kao inje
nicu tako i oveka smesti u novo predstavljanje preistorije, da ouva barem spoljanji znak Mojsijeve
religije obrezivanje i moda ostvari izvesna ogra
nienja u upotrebi novog bojeg imena. Rekli smo
da su predstavnici tih zahteva bili potomci Mojsijevih pristalica, Levita, potomci koje je samo ne
koliko pokolenja delilo od njegovih savremenika i
sunarodnika i koji su ivim seanjem jo bili ve
zani za uspomenu na njega. Poetski ulepani pri
kazi koje pripisujemo Jahveistu i njegovom kasni3 To bi odgovaralo etrdesetogodinjem lutanju pu
stinjom
o kojem govori biblijski tekst.
4
Znai, imali bismo 1350 (ili 1340) 1320 (ili 1310)
za Mojsijev period; 1260., ili po svoj prilici kasnije, za
Kadi; Merneptahova stela pre 1215. godine p. n. e.

66

jem konkurentu, Elohistu, bili su nadgrobni spo

menici pod kojima je trebalo da istinske prie o
onim ranim stvarima: prirodi Mojsijeve religije i
nasilnom uklanjanju tog velikog oveka, izmakavi
znanju kasnijih generacija gotovo nau svoj veiti mir. Ako smo tano razreili sluaj, onda takoe u njemu nema nieg zagonetnog; no, on bi sva
kako mogao znaiti konaan kraj Mojsijeve epizo
de u istoriji jevrejskog naroda.
Ipak je neobino to se tako nije dogodilo, to
je trebalo da najsnanije posledice onog narodnog
doivljaja tek kasnije izau na videlo, da postepe
no tokom mnogih stolea prodiru u stvarnost. Nije
verovatno da se Jahve po karakteru mnogo razliko
vao od bogova naroda i plemena koji su unaokolo
iveli; istina, on se s njima rvao kao to se samo
narodi meu sobom sukobljavaju, no ovek ima
razloga da pretpostavi kako je nekom Jahveovom
oboavaocu iz tih vremena isto tako malo padalo na
um da porie postojanje bogova Hanana, Moava,
Amalika itd., kao i negiranje postojanja naroda koji
su u njih verovali.
Monoteistika ideja koja je zasvetlela s Ihnatonom, ponovo je bila obavijena tamom i trebalo
je jo dugo da u njoj ostane. Nalazi na ostrvu Elefantini, neposredno ispred Prvog katarakta na Nilu,
dali su iznenaujuu informaciju kako je na nje
mu ve stoleima postojala jevrejska vojna kolonija
u ijem su se hramu pored glavnog boga Jahua po
tovala i dva enska boanstva, jedno od njih na
zvano Anat-Jahu. Dodue, ti Jevreji su bili odseeni od zaviaja te nisu uestvovali u njegovom re
ligijskom razvoju; persijska carska vlada (peto
stolee pre Hrista) upoznala ih je s novim pravili
ma kulta koje je objavio Jerusalim 5 . Vraajui se
starijim vremenima, smemo rei kako bog Jahve
sigurno nije imao nikakve slinosti s Mojsijevim
bogom. Aton je bio pacifist kao i njegov predstav
nik na zemlji, zapravo kao njegov prototip fa5

Auerbach, Wste und Gelobtes Land, Bd. I I , 1936

67

raon Ihnaton koji je mirno posmatrao kako se ras

pada svetsko carstvo koje su stekli njegovi preci,
Nema sumnje da je Jahve vie odgovarao narodu '
koji se spremao na nasilno zauzimanje nove domo
vine. A sve ono to je na Mojsijevom bogu bilo do
stojno divljenja sasvim je umaklo razumevanju
primitivne mase.
Ve sam rekao i pri tom se rado pozivao na
saglasnost s drugim autorima kako je osnovna
injenica jevrejskog religijskog razvoja bila to je
bog Jahve tokom vremena gubio svoj vlastiti karak
ter i sve vie bivao slian Mojsijevom starom bogu
Atonu. Istina, ostale su razlike i ovek bi bio
sklon da im na prvi pogled prida veliku vanost;
no, one se mogu lako razjasniti. Aton je zapoeo
da vlada u Egiptu u jedno sreno vreme u kojem
je integritet carstva izgledao nenaruen. ak kada
se carstvo i poelo ljuljati, njegovi oboavaoci su
bili kadri da se ne osvru na tu nesreu te su na
stavili da veliaju ono to je on stvorio i da u tome
uivaju.
Sudbina je jevrejskom narodu donela niz te
kih ispita i bolnih iskustava; njihov bog je postao
neumoljiv i strog, kao uvijen u maglu. Zadrao je
karakter univerzalnog boga koji vlada nad svim
zemljama i narodima; no, injenica to je njegov
kult od Egipana preao na Jevreje, nala je svoj
izraz u dodatnom verovanju da su Jevreji njegov
izabrani narod ije bi posebne obaveze na kraju
naile i na posebnu nagradu. Moda narodu nije
bilo tako lako da verovanje u preimustvo koje mu
je dao njegov svemoni bog uskladi' s nemilim isku
stvima svoje nesrene sudbine. No ovek se nije dao
zavesti; pojaao je svoje vlastito oseanje krivice
kako bi u sebi uguio sumnju u Boga i moda, na
kraju, ukazao na nedokuivu odluku provienja",
kako to jo danas ine pobonjaci. Ako je ovek i
hteo da se udi tome to je Bog doputao da naila
ze uvek novi tirani Asirci, Vavilonci, Persijanci
koji su ga tlaili i zlostavljah, ipak je prepoznao
68

njegovu mo u tome to su svi ti neprijatelji i sami

opet bili pobeeni a njihova carstva rasturena.
U tri je bitne take kasniji jevrejski bog po
stao slian starom Mojsijevom. Prva i odluujua
jeste to se on stvarno priznavao kao jedini bog;
kraj njega se nije mogao zamisliti nijedan drugi.
itav narod je ozbiljno prihvatio Ihnatonov monoteizam, ak se toliko vezao za tu ideju da je ona
postala osnovni sadraj njegovog duhovnog ivota
te nije pokazivao bilo kakvo zanimanje za neto
drugo. Narod i svetenstvo to je u njemu vladalo
slagali su se u toj taki; meutim, dok su svetenici iscrpljivali svoju delatnost u izgradnji ce
remonijala za boju slubu, doli su u sukob sa
snanim strujanjima u narodu koja su teila da
oive dva druga Mojsijeva uenja o njegovom bo
gu. Glasovi proroka su bili neumorni u objavljiva
nju kako Bog prezire ceremonijal i prinoenje r
tava i zahteva da ovek veruje u njega i ivi u istini
i pravednosti. I kada su proroci slavili jednostav
nost i svetost ivota u pustinji, onda su sigurno bili
pod uticajem mojsijevskog ideala.
Vreme je da se postavi pitanje da li je uopte
neophodno prizivati Mojsijev uticaj kao uzrok ko
nanog oblikovanja jevrejske predstave Boga, nije
li dovoljno prihvatanje spontanog razvoja ka vioj
duhovnosti za vreme kulturnog ivota koji se pro
tee stoleima. O tom moguem objanjenju koje
bi okonalo itavo nae nagaanje mogu se rei
dve stvari. Prvo, da ono nita ne razjanjava. Slini
uslovi kod nesumnjivo najvie obdarenog grkog
naroda nisu doveli do monoteizma, nego do raspa
danja njegove politeistike religije i poetka filo
zofskog miljenja. Koliko smo kadri da razumemo,
monoteizam je u Egiptu ponikao kao uzgredni pro
dukt imperijalizma; Bog je bio odraz faraona koji
neogranieno vlada velikim svetskim carstvom.
Kod Jevreja su politike prilike za razvoj od Ideje
ekskluzivnog narodnog boga do ideje u n i v e r z a l n o g

69

svetskog vladaoca bile krajnje nepovoljne; i ot

kud potie drskost te vrlo male i nemone nacije
da sebe proglaava omiljenim detetom velikog Go
spoda? Pitanje o nastanku monoteizma kod Jevreja ostalo bi tako nereeno, ili bi se ovek zadovoljio
svakidanjim odgovorom kako je to upravo izraz
religijskog genija ovog naroda. Kao to je poznato,
genij je neshvatljiv i neodgovoran te ga zato s vie
razloga ne treba prizivati za objanjenje sve dok
nije zakazalo svako drugo reenje 6 .
Uz to, ovek nailazi na injenicu da nam jevrejski zapisi i sama istorija pokazuju put time to,
ovog puta ne protivreei sebi samim s najveom
odlunou tvrde da je ideju jednog jedinog boga
u narod doneo Mojsije. Ako postoji nekakav pri
govor verodostojnosti te tvrdnje, onda je to zamerka da svetenika revizija biblijskog teksta koji je
pred nama oito premnogo toga svodi na Mojsija.
Institucije kao to su obredni propisi koji oigled
no pripadaju kasnijim vremenima, objavljuju se
kao mojsijevske zapovesti s jasnom namerom da
im se obezbedi autoritet. To je za nas sigurno raz
log da posumnjamo, no nedovoljan za bilo kakvo
odbacivanje. Jer je jasan dublji motiv takvog preterivanja. Svetenici u svom prikazu ele da izme
u svoje sadanjosti i zabitog MojsijevOg perioda
uspostave kontinuitet; taj prikaz eli da negira
upravo ono to smo oznaili kao najuoljiviju i
njenicu istorije jevrejske religije, a to je: da izme
u Mojsijevog predavanja zakona i poznije jevrej
ske religije zjapi praznina koju je u prvi mah po
punjavao Jahveov kult i koja 'tek kasnije lagano
biva popunjavana. Sveteniki prikaz svim sredstvi
ma osporava taj tok dogaaja, mada je njegova
istorijska tanost van svake sumnje poto su pri
zasebnom obraivanju koje je pretrpeo biblijski
tekst ostali obilni podaci koji ga potvruju. Tu je
svetenika prerada pokuala neto slino kao ona
6 Isto razmatranje vai i za neobian sluaj Viljema
ekspira iz Stratforda.

70

deformiua tendencija koja je novog boga Jahvea

uinila bogom otaca. Ako vodimo rauna o tom mo
tivu Svetenikog kodeksa, onda nam je teko da ne
poverujemo u tvrdnju kako je stvarno sam Mojsije
svojim Jevrejima dao monoteistiku ideju. Naa
saglasnost bi trebalo da nam bude utoliko laka
poto moemo rei odakle je ta ideja dola do Mojsija, to sigurno jevrejski svetenici nisu vie znali.
Ovde bLneko mogao zapitati: ta dobij amo ako
jevrejski monoteizam izvodimo iz egipatskog? Time
se problem samo potiskuje donekle u pozadinu;
zato i ne znamo nita vie o genezi monoteistike
ideje. Odgovor glasi: to nije pitanje dobiti nego
istraivanja. I moda emo pri tom neto nauiti
ako otkrijemo stvarni tok dogaaja.

B
PERIOD LATENCIJE I TRADICIJA
Znai, opredeljujemo se za verovanje da su
ideja o jednom jedinom bogu kao i odbacivanje ma
gijskih obreda i naglaavanje etikog zahteva u ime
tog boga stvarno bili mojsijevska uenja koja u
prvi mah nisu naila na odziv, no po isteku dugog
intervala stupila su na snagu i najzad bivaju trajno
utemeljena. Kako ovek treba da objasni takvo
okasnelo dejstvo i gde se sreu slini fenomeni?
Odmah nam pada na pamet kako se oni mogu
ne retko zatei na vrlo razliitim podrujima i
kako se verovatno ostvaruju na razliit nain koji
je vie ili manje lako razumljiv. Izaberimo na primer, sudbinu jedne nove naune teorije kakva je
Darvinovo uenje o evoluciji. Ono najpre nailazi na
ogoreno odbacivanje, decenijama se uno ospora
va; no nije prolo vie od jedne generacije d o t r e
nutka kada biva priznata kao veliki korak ka i s t i n i .
Sam Darvin dostie jo slavu nekakvog g r o b a ili
kenotafa u Vestminsterskoj opatiji. Takav sluaj

71

nam doputa da malo odgonetamo. Nova istina je

pobudila afektivne otpore; ovi nalaze izraz u argu-'
mentima uz iju je pomo ovek kadar da ospori
dokaze koji idu u prilog neugodnog uenja. Borba
miljenja traje izvesno vreme; od samog poetka
postoje pristalice i protivnici; broj kao i vanost
onih prvih uvek rastu sve dok na kraju ne prevag
nu; za itavo vreme borbe ni u jednom trenutku se
ne zaboravlja o emu je re. Jedva da se iuavamo to je itav tok dogaaja iziskivao due vreme;
verovatno da dovoljno ne uvaavamo to to imamo
posla s jednim fenomenom psihologije mase.
Ne postoji nikakva potekoa da se tom feno
menu nae potpuno odgovarajua analogija u du
evnom ivotu pojedinca. Takav bi sluaj bio da
neko doivljava kao novo neto to treba da na
osnovu izvesnih dokaza prizna kao istinu a to, me
utim, protivrei nekim njegovim eljama i vrea
neka uverenja koja su du dragocena. Tada e on
oklevati, traiti razloge uz iju pomo moe posum
njati u to novo i, na trenutak, e se sam sa sobom
boriti dok sebi ne prizna: Ipak je to tako, iako mi
nije lako da prihvatim, iako mi je muno to u to
moram verovati." Iz toga jedino vidimo da je utro
eno vreme dok razumski rad ega nije prevladao
prigovore koji se odravaju snanim efektivnim in
vesticijama. Slinost izmeu tog sluaja i onog oko
ijeg se razumevanja muimo nije mnogo velika.
Naredni primer kome se posveujemo ima na
izgled jo manje tog zajednikog s naim proble
mom. Dogaa se da ovek prividnq neozleen na
pusti mesto na kome je doiveo uasnu nesreu, na
primer sudar vozova. Meutim, tokom narednih nedelja on pokazuje niz tekih psihikih i motorikih
simptoma koji se mogu izvesti jedino iz njegovog
oka, onog potresa ili neeg drugog to je tada delovalo. Sad on poseduje traumatsku neurozu". To
je jedna potpuno nerazumljiva, znai, i nova inje
nica. Vreme koje je proteklo izmeu nesree i pr
vog pojavljivanja simptoma naziva se inkubacionim periodom", izrazom koji u sebi sadri jasnu

72

aluziju na patologiju infektivnih bolesti. Naknadno

nam mora pasti u oi da ipak uprkos fundamental
noj razliitosti- izmeu oba sluaja problema
traumatske neuroze i problema jevrejskog monoteizma postoji podudaranje u jednoj taki. Na
ime, u karakteristici koja bi se mogla nazvati latencijom. Prema naoj potkrepljenoj hipotezi, u istoriji jevrejske religije postoji jedan dug period
posle otpadnitva od Mojsijeve religije u kome ne
ma ni traga od monoteistike ideje, prezrivog na
putanja obreda ili prenaglaavanja etike. Tako se
pripremamo na mogunost da emo reenje naeg
problema morati da potraimo u jednoj specifino
psiholokoj situaciji.
Ve smo u nekoliko mahova opisali ta se do
godilo i Kadisu kada su oba dela od kojih je kasni
je oformljen jevrejski narod zajedno pristupila
usvajanju nove religije. Meu onima koji su bili u
Egiptu seanja na Eksodus i Mojsijev lik bila su
jo tako snana i iva da su iziskivala ukljuivanje
u nekakvu priu o drevnoj prolosti. To su moda
bili unuci onih ljudi koji su poznavali samog Mojsija, a neki od njih su se jo oseali kao Egipani
i nosili egipatska imena. No, oni su imali dobre
motive da potiskuju seanje na sudbinu koja je za
desila njihovog voa i zakonodavca. Za ostale je
odluujua bila namera da novog boga oboavaju
i osporavaju njegovo tuinstvo. Oba dela naroda
su imala istu korist u negiranju injenice da je kod
njih postojala neka ranija religija i u negiranju pri
rode njenog sadraja. Tako je ostvaren onaj prvi
kompromis koji je verovatno ubrzo bio i zabeleen;
ljudi koji su doli iz Egipta doneli su sa sobom
pismo i elju da belee istorijske dogaaje; no, tre
balo je jo mnogo vremena dok istoriari nisu
shvatili da su obavezni na neumoljivu istinitost. U
prvi mah nisu smatrali da je stvar savesti to svoje
prie oblikuju prema postojeim potrebama i ten
dencijama, kao da jo nisu stekli pojam o krivo-

73

tvorenju. Usled tih okolnosti mogla se razviti su

protnost izmeu zapisa i usmenog prenoenja istog
materijala tradicije. Ono to je u zapisu bilo
isputeno ili izmenjeno, u tradiciji je moglo ostati
neokrnjeno. Tradicija je bila dopuna i u isti mah
protivrenost zabeleenom opisu. Ona je bila manje
podvrgnuta uticaju izopaavajuih tendencija, mo
da u nekim pojedinostima potpuno osloboena od
njega i zato je mogla biti istinitija nego pisano fik
sirana pria. Meutim, njena pouzdanost trpela je
od toga to je bila nepostojanija i neodreenija
nego napis, to je bila izloena raznolikim promenama i izobliavanjima kada je usmenim saoptavanjem prenoena s kolena na koleno. Takva tra
dicija je mogla da ima razliite sudbine. Najpre bi
trebalo da oekujemo kako je napis ubija, kako
nije kadra da se pokraj njega potvrdi, kako sve
vie postaje nalik na senku i najzad pada u zabo
rav. No, i druge sudbine su mogue; jedna od njih
jeste da sama tradicija zavrava u nekakvom pisa
nom fiksiranju, a o drugim sudbinama imaemo da
raspravljamo u daljem toku izlaganja.
Za fenomen latencije u istoriji jevrejske reli
gije, koji nas zaokuplja, nudi se objanjenje kako
se, u stvari, injenice i sadraji koje su zvanini
istoriari tako rei namerno poricali, nisu nikad
izgubili. Informacija o njima je i dalje ivela u predanjima koja su se odrala u narodu. Prema Zelinovom uveravanju ak je i o Mojsijevom kraju po
stojalo predanje koje je otvoreno protivreilo zvaninoj verziji i daleko se vie primaklo istini. Ima
mo razloga da pretpostavimo kako je isto vailo i
za druge stvari koje su toboe istovremeno s Mojsijem prestale postojati, za neke sadraje moj sije vske religije koji su za veinu prorokovih savremenika bili neprihvatljivi.
Meutim, neobina injenica koju tu sreemo
jeste da su ta predanja umesto da vremenom slabe,
tokom stolea bivala sve monija, te su se ugurala

74

u kasnije obrade slubenog izvetaja i najzad se

pokazala dovoljno snanim da bi odluujue uticala na miljenje i delanje naroda. Uslovi koji su
omoguili taj ishod dodue izmiu zasad naem
znanju.
Ta injenica je tako neobina da oseamo kako
s pravom na njoj ponovo zadravamo nau panju.
U njoj je sadran na problem. Jevrejski narod je
napustio Atonovu religiju koju mu je doneo Mojsije, i usvojio kult drugog boga koji se malo razli
kovao od Valima susednih naroda. Svim naporima
poznijih tendencija nije polo za rukom da prekriju
tu poniavajuu injenicu. No, Mojsijeva religija
nije nestala, ne ostavljajui za sobom nikakva tra
ga; ouvala se neka vrsta seanja na nju, moda
mrano i izopaeno predanje. I to predanje je bilo
ono to je produilo da iz pozadine deluje, to je
postepeno sve vie i vie sticalo mo nad ljudskim
duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea preobrati
u Mojsijeva boga i ponovo oivi Mojsijevu religiju
koja je pre mnogo vekova bila uspostavljena a za
tim naputena. Nismo kadri da shvatimo kako je
neko zaboravljeno predanje trebalo da tako snano
deluje na mentalni ivot naroda. Tu se nalazimo na
podruju psihologije mase na kojem se ne oseamo
kao kod kue. Pogledom traimo analogije iako u
drugim oblastima, traimo injenice koje su barem
sline prirode. Mislim da se takve mogu nai.
U vreme kada se kod Jevreja pripremao po
vratak Mojsijeve religije, Grci su posedovali prekomerno bogatu riznicu plemenskih legendi i mitova
o junacima. Verujem da su oba Homerova epa
nastala u devetom ili osmom stoleu pre Hrista i
da su svoj materijal uzeli iz tog kruga legendi. S
naim dananjim psiholokim uvidima ovek bi
mogao mnogo pre Slimana i Evansa zapitati: oda
kle su Grci uzeli sav legendni materijal koji su Ho
mer i veliki dramatiari pretoili u svoja majstor
ska dela? Odgovor bi morao glasiti: taj narod je
verovatno u svojoj preistoriji doiveo period spoljanjeg sjaja i kulturnog procvata, period koji je

75

nestao u istorijskoj katastrofi i o kojem se u tim

legendama ouvalo nekakvo mrano predanje. Savremeno arheoloko istraivanje je sada potvrdilo
tu pretpostavku koja bi u ono vreme bila isuvie
smela. Ono je otkrilo svedoanstvo o velianstvenoj
kritsko-mikenskoj kulturi koja je sa grkog tla ne
stala verovatno ve pre 1250. godine pre Hrista.
Kod grkih istoriara iz kasnijeg perioda jedva da
se nalazi nekakvo ukazivanje na tu kulturu. U naj
boljem sluaju napomena da je postojalo vreme
kada su Kriani imali prevlast na moru, zatim ime
kralja Minosa i njegove palate lavirinta. To je
sve; od nje nije ostalo nita drugo do predanja ko
jih su se latili pesnici.
Narodni epovi i drugih naroda Nemaca, In
dijaca, Finaca postali su poznati. Posao je knji
evnih istoriara da istrae da li moemo pretpo
staviti da za njihov nastanak vae isti uslovi kao u
sluaju Grka. Verujem da e istraivanje doneti
pozitivan rezultat. Uslov koji mi saznajemo je
ste: postoji- jedan period preistorije koji je nepo
sredno posle svog kraja morao izgledati bogat sa
drajima, znaajan i velianstven, verovatno uvek
junaki; no, on lei tako duboko u prolosti, pripa
da tako zabitim vremenima da samo mrano i
nedovreno predanje upoznaje kasnija pokolenja
s tim periodom. ovek se udio tome to je ep kao
umetnika vrsta kasnije nestao. Moda objanjenje
lei u injenici da vie ne postoje uslovi za njegovo
nastajanje. Stari materijal je bio iscrpan, a za sve
kasnije dogaaje istorija je stupila na mesto pre
danja. Najvea junaka del naih dana nisu bila
kadra da inspiriu ep, i ve je Aleksandar Veliki
imao pravo da poali to nee nai nikakvog Ho
mera.
Davno prola vremena imaju veliku, esto za
gonetnu privlanost za ljudsku matu. Kad su ljudi
nezadovoljni svojom sadanjou a to su dovolj
no esto, okreu se unazad, u prolost, i nadaju se
kako e tog asa biti kadri da na delu opravdaju

76

svoj ugasli san o zlatnom dobu7. Verovatno da su

jo uvek opinjeni svojim detinjstvom koje pristrasnim seanjem biva prikazano kao doba nenaruenog blaenstva. Ako o prolosti postoje jo samo
nepotpuna i rasplinuta seanja koja nazivamo predanje, onda je to za umetnika poseban podstrek,
jer u tom sluaju moe slobodno i prema prohtevima svoje mate popunjavati praznine u seanju,
a sliku vremena koju eli da reprodukuje ob
likovati u skladu sa svojim namislima. Gotovo bi
ovek mogao rei: ukoliko je predanje bivalo neodreenije utoliko je ono za pesnika postajalo upo
trebljive. Znai, nema potrebe da se udimo zna
enju tradicije za poeziju, a analogija'sa uslovljenou epa pobudie nau veu naklonost prema
udnoj hipotezi da je mojsijevska tradicija bila ta
koja je, za Jevreje, kult Jahvea izmenila u smislu
stare Mojsijeve religije. No, oba sluaja su u dru
gom pogledu jo isuvie razliita. S jedne strane,
rezultat je pesma, a s druge religija; za ovu poslednju smo pretpostavili da se na podstrek predanja reprodukuje s vernou za koju naravno slu
aj epa ne moe pokazati pandan. Prema tome,
dovoljno toga preostaje od naeg problema kako
bi se opravdala potreba za podesnijim analogijama.

C
ANALOGIJA

Jedina zadovoljavajua analogija za u d n o v a t

tok dogaaja koji smo otkrili u istoriji j e v r e j s k e
religije, nalazi se na jednom naoko u d a l j e n o m p o 7
To je situacija na kojoj je Macaulay temeljio svoje
Lays of Ancient Rome. On se stavlja u ulogu pevaa koji,
skren zbog konfuznih partijskih borbi svoje epohe
pred svojim sluaocima uzdie duh samoportvovanja,
jedinstvenost i patriotizam njihovih predaka.

77

druju; no, ona je veoma potpuna, primie se istovetnosti. U njoj ponovo sreemo fenomen latencije,
pomaljanje nerazumljivih pojava koje iziskuju ob
janjenje, i rani kasnije zaboravljeni doivljaj
kao neophodan uslov. Isto tako tu, nalazimo i ka
rakteristiku prisile koja se pobedom logikog mi
ljenja namee psihi, obeleje koje, na primer, kod
geneze epa nije dolazilo u obzir.
Ta analogija se sree u psihopatologiji, u ge
nezi ljudskih neuroza; znai, u oblasti koja pripada
individualnoj psihologiji, dok se religijski fenomeni
moraju ubrojati u psihologiju mase. Pokazae se
da ta analogija nije tako iznenaujua kao to bi
se u prvi mah pomislilo; ona pre odgovara neka
kvom postulatu.
Rano doivljene pa kasnije zaboravljene utiske
kojima pridajemo tako veliko znaenje za etiologiju neuroza nazivamo traumama. Moemo sta
viti na stranu pitanje da li se etiologija neuroza
uopte sme posmatrati kao etiologija koja jedino
u traumama vidi uzroke. Jasan prigovor tome jeste
to se u svim sluajevima ne moe iz predistorije
neurotine jedinke izvui oevidna trauma. esto
ovek mora sebi skromno rei kako ne postoji ni
ta drugo do neobina, izuzetna reakcija na doiv
ljaje i zahteve koji pogaaju svaku individuu, no
koje drugi ljudi na drugaiji moe se nazvati
normalan nain prerauju i otklanjaju. Gde za
objanjenje ne stoji na raspolaganju nita drugo
nego hereditarne i konstitucionalne dispozicije
ovek je, razume se, pokuao rei da se neuroza ne
stie ve razvija.
(No, s tim u vezi se moraju podvui dva momen
ta. Prvi, da geneza neuroze svuda i uvek zadire sve
do vrlo ranih utisaka iz detinjstva*. Drugi, tano je da
postoje sluajevi koje ovek oznaava kao traumat* Tako da je, znai, besmisleno trvrditi kako neko
praktikuje psihoanalizu ako upravo te najranije periode
iskljuuje iz istraivanja i o njima ne vodi rauna, kao
to to biva na nekim s t r a n a m a .

78

ske" jer posledice oigledno vuku koren iz jednog

ili vie snanih utisaka u tom ranom periodu, uti
saka koji su umakli normalnom otklanjanju, tako
da bi ovek mogao misliti: da se ti utisci nisu doiveli, neuroza se ne bi pojavila. Bilo bi dovoljno
za nae namisli ako bismo morali traenu analogiju
ograniiti na traumatske sluajeve. Meutim, po
nor izmeu obe grupe sluajeva ne izgleda neprev
mostiv. Veoma je mogue da se obe etioloke de
terminante zdrue u jednu koncepciju; problem je
samo u tome ta se definie kao traumatsko". Ako
smemo pretpostaviti da doivljaj traumatski ka
rakter stie samo usled kvantitativnog faktora, da
je, znai, u svim sluajevima kada doivljaj izaziva
neobine, patoloke reakcije krivica u prekomernosti zahteva, onda lako dolazimo do zakljuka da
kod neke konstitucije kao trauma deluje neto to
kod druge ne bi imalo takvo dejstvo. Na taj nain
dolazimo do koncepta tzv. .pominog komplementar
nog niza u kojem se dva faktora pribliavaju jedan
drugom u ispunjavanju etiolokog uslova. Manjak
jednog faktora nadoknauje se vikom drugog;
uopte, oba faktora deluju skupa i samo na oba
kraja niza moe biti govora o jednostavnoj moti
vaciji. Posle ovog razmiljanja moemo razliku iz
meu traumatske i ne-traumatske etiologije zane
mariti kao nebitnu za analogiju koju traimo.
Moda je uprkos opasnosti ponavljanja, svrsi
shodno da ovde sakupimo injenice koje sadre
analogiju koja je za nas znaajna To su sledee
injenice: nae istraivanje je pokazalo da su ono
to nazivamo fenomenima (simptomima) neuroze
posledice izvesnih doivljaja i utisaka koje upra
vo zato priznajemo kao etioloke traume. Sada ima
mo pred sobom dva zadatka: prvi, da potraimo
zajedniki karakter tih doivljaja i, drugi, da takoe potraimo zajedniki karakter neurotskih
simptoma, pri emu ne treba da se izbegavaju od
reene shematizacije.

79

(I) (a) Sve te traume pripadaju ranom detinjstvu, do recimo pete godine. Utisci iz perioda kada
dete zapoinje da govori izdvajaju se kao poseb
no zanimljivi; vremenski interval izmeu druge i
etvrte godine izgleda najvaniji; ne moe se pouz
dano utvrditi kada posle roenja zapoinje taj pe
riod prijemljivosti. (b) Dotini doivljaji su, po
pravilu, potpuno zaboravljeni, nisu pristupani seanju, pripadaju periodu infantilne amnezije koju
naruavaju pojedinani mnemiki reziduumi, tzv.
seanja pokria, (c) Oni se odnose na utiske sek
sualne i agresivne prirode, sigurno i na rana ote
enja ega (narcistike ozlede). Uz to valja primetiti
da tako mlada deca ne prave otru razliku izmeu
seksualnih i isto agresivnih postupaka (shvatanje
seksualnog ina kao sadistikog akta) kao to to ine
kasnije. Naravno, prevaga seksualnog momenta vr
lo je uoljiva i iziskuje teorijsko objanjenje.
Te tri take rano pojavljivanje tih doivljaja
(tokom prvih pet godina ivota), njihovo zaborav
ljanje, seksualno-agresivni sadraj tesno pripa
daju jedna drugoj. Traume su ili doivljaji na vla
stitom telu ili ulni opaaj i mahom neeg to se
videlo i ulo, znai doivljaji i utisci. Povezanost
tih triju taaka ostvaruje se teorijom koja je re
zultat analitikog rada. Jedino taj rad moe posre
dovati u poznavanju zaboravljenih doivljaja; slo
bodnije ali i netanije izraeno: on je kadar da po
vrati te doivljaje u seanje. Teorija glasi: da na
suprot popularnom miljenju ovekov polni ivot
ili ono to mu odgovara u kasnijem periodu
pokazuje rani procvat koji se oko pete godine okon
ava; posle toga sve do puberteta traje tzv. period
latencije u kojem se ne odvija dalji razvoj seksu
alnosti, ak se ono to je postignuto upropauje.
Anatomsko istraivanje rasta unutranjih genitalija
potvruje to uenje koje nas vodi do pretpostavke
da ovek potie od ivotinjske vrste koja je s pet
godina postala polno zrela, i izaziva sumnju da je
odgaanje seksualnog ivota i dvofaznost njegova
zapoinjanja najdublje povezana s istorijom oo80

veenja. Izgleda da je ovek jedina ivotinja s tak

vom latencijom i seksualnom retardacijom. Istra
ivanja na primatima koja koliko znam ne postoje
bila bi neophodna za p^overu ove teorije. Psiho
loki ne moe biti svejedno to se period infantilne
amnezije poklapa s ranim razvojem seksualnosti.
Moda to stanje stvari donosi stvarni uslov za mo
gunost neuroze koja je u izvesnom smislu ovekova privilegija i, s tog stanovita, kao ostatak (survival) drevnog vremena pojavljuje se slino odree
nim sastavnim delovima anatomije naeg tela.
(II) Moraju se istai dve take s obzirom na
zajednika svojstva ili osobenosti neurotikih feno
mena: (a) posledice traume su dvojake vrste
pozitivne i negativne. Prve su nastojanja da se
traumi ponovo prida vrednost, da se podseti na za
boravljeni doivljaj ili, jo bolje, da se doivljaj
uini realnim, da se njegovo ponavljanje iznova do
ivi, ili iako je to bila samo ranija afektivna ve
za, dopustiti da se ta ista veza oivi u analognom
odnosu sa drugom linou. Ta nastojanja ukratko
prikazujemo kao fiksaciju za traumu i prisilno po
navljanje. Takozvano normalno ego moe ih prihva
titi a ova, kao njegove permanentne tendencije, po
zajmiti mu neizmenljive karakterne crte, iako ili
tavie upravo zato to je njihov istinski osnov,
njihovo isto rij sko poreklo zaboravljeno. Tako moe
ovek koji je svoje detinjstvo proveo u prekomernoj i danas zaboravljenoj povezanosti s majkom
provesti itav ivot u traenju ene prema kojoj
moe sebe uiniti zavisnim, dopustiti da ga ona
hrani i izdrava. Devojka koja je u ranom detinjstvu bila objekt seksualnog zavoenja, moe svoj
kasniji seksualni ivot organizovati na tome da
stalno provocira takve napade. Lako se moe pogo
diti da takvim uvidima preko problema neuroze
prodiremo ka razumevanju obrazovanja karaktera
uopte.
6 Mojsije i monoteizam

81

Negativne reakcije tee suprotnom cilju: kako

se ne treba nieg seati ili ponavljati iz zaborav
ljenih trauma. Moemo ih objediniti kao odbrambene reakcije. Njihov osnovni izraz su takozvana
izbegavanja koja se mogu pojaati do inhibicija i
fobija. Takoe te negativne reakcije u najveoj
meri doprinose oblikovanju karaktera; u osnovu,
one su isto tako kao i njihovi protivnici fiksacije za
traumu, samo to su to fiksacije sa suprotnom ten
dencijom. Simptomi neuroze su u uem smislu
kompromisne tvorevine u koje se slivaju tenje i
jedne i druge vrste koje istiu iz trauma, tako da
udeo as jednog as drugog pravca nalazi u njima
snaniji izraz. Tom suprotnou reakcija stvaraju
se konflikti koji se ne mogu na uobiajeni nain
razreiti.
(b) Svi ti fenomeni, simptomi kao ogranienja
ega i stalne promene karaktera imaju kompulzivni
karakter, to jest pri velikom psihikom intenzitetu
oni pokazuju znaajnu samostalnost od organiza
cije drugih duevnih procesa koji su se prilagodili
zahtevima spoljanje realnosti i koji se pokoravaju
zakonima logikog miljenja. Spoljanja realnost ne
utie na njih, ili ne utie dovoljno; oni ne vode ra
una o njoj i njenim psihikim predstavnicima
tako da lako zapadaju u aktivnu protivrenost u
odnosu na oboje. Oni su tako rei drava u dravi,
nedostupna i za saradnju nepogodna partija kojoj,
meutim, moe poi za rukom da ono drugo tako
zvano normalno prevlada i prisili da joj slui. Ako
se to desi, onda je time ostvarena vlast unutranje
psihike realnosti nad realnou spoljanjeg sveta
te je put ka psihozi otvoren. Gde stvari i nisu tako
daleko otile, praktino znaenje tih odnosa jedva
se moe preceniti. Inhibicija i ivotna nesposobnost
lica kojim gospodari neuroza ine u ljudskom dru
tvu vrlo znaajan faktor; mi moemo u neurozi
prepoznati neposredan izraz njihove fikcije za rani
period svoje prolosti.
82

A sada pitamo ta je s latencijom koja nas

mora s obzirom na analogiju posebno zanimati?
Na traumu u detinjstvu moe se neposredno nado
vezati neurotini izliv, infantilna neuroza ispunjena
odbrambenim nastojanjima i praena obrazovanjem
simptoma. Ta neuroza moe potrajati due vreme
na, prouzrokovati uoljive smetnje, no ona moe i
skriveno protei i da bude previena. Po pravilu,
u njoj gospodari odbrana; u svakom sluaju ostaju
promene ega koje se mogu uporediti s oiljcima.
Samo se retko deja ne,uroza produava bez pre
kida u neurozu odraslog oveka. Daleko ee
za njom sledi period na izgled nesmetanog razvoja,
proces koji se podupire ili omoguava' intervenci
jom psiholokog perioda latencije. Tek kasnije na
stupa promena kojom se konana neuroza oituje
kao okasnela posledica traume. To se zbija ili s na
stupom puberteta ili neto kasnije. U prvom sluaju
to se dogaa zato to sada nagoni mogu da oja
ani fizikom zrelou prihvate borbu u kojoj
su u poetku podlegli odbrani; u drugom zato to
se u odbrani stvorene reakcije i promene ega sada
pokazuju kao neto to smeta izvravanju novih
ivotnih zadataka tako da dolazi do tekih kon
flikata izmeu zahteva realnog spoljanjeg sveta
i ega koje eli da ouva svoju u odbrambenoj borbi
muno steenu organizaciju. Fenomen latencije ne
uroze izmeu prvih reakcija na traumu i kasnijeg
izbijanja oboljenja mora se priznati kao tipian.
ovek sme da to oboljenje posmatra i kao pokuaj
leenja, kao napor da se delovi ega koji su se pod
uticajem traume otcepili ponovo izmire s preosta
lim delom i da se udrue u monu celinu vis-a-vis
spoljanjeg sveta. Meutim, takav pokuaj uspeva
samo retko ukoliko ne pritekne u pomo analitiki
rad, pa i tada ne uvek, i vrlo esto se zavrava pot
punim opustoenjem i rascepkavanjem ega ili nje
govim prevladavanjem od strane dela koji se ranije
otcepio i kojim je ovladala trauma.
Da bi se steklo itaoevo poverenje, bilo bi
neophodno iscrpno saoptavanje ivotnih istorija
83

mnogobrojnih neurotiara. Ali uz opirnost i teko

u predmeta, to bi potpuno dokinulo karakter ovog
rada. On bi se pretvorio u raspravu posveenu teo
riji neuroza, a i tada bi verovatno delovala na mali
broj onih koji su studiranje i bavljenje psihoanali
zom izabrali kao svoj ivotni poziv. Poto se ovde
obraam irem krugu, ne mogu nita drugo da ui
nim nego da itaoca zamolim da izvodima koji se
ukratko saoptavaju u onom to je ve ranije ka
zano prizna izvesnu privremenu verodostojnost,
s ime je, dakle, povezan ustupak s moje strane da
on treba zakljuke do kojih ga vodim samo tada
da prihvati ako se teorije na kojima se oni zasni
vaju, pokau kao tane.
Ipak mogu pokuati da iznesem jedan zaseban
sluaj koji naroito jasno pokazuje neke od pomenutih karakteristika neuroza. Naravno, ne sme se
od jednog jedinog sluaja oekivati da e pokazati
sve, i ne treba biti razoaran ako se on sadrajno
mnogo udalji od onog za ta traimo analogiju.
Deai koji je kao to je to tako esto u
malograanskim porodicama u prvim godinama
ivota delio spavau sobu s roditeljima, imao je u
vie mahova, ak redovno priliku da u vreme kada
jedva da je progovorio, posmatra seksualni in iz
meu roditelja, da poneto vidi a jo vie uje. U
njegovoj kasnijoj neurozi koja se pojavljuje nepo
sredno posle prve spontane polucije, najraniji i najtegobniji simptom jeste nesanica. On postaje ne
obino osetljiv na none umove i, jednom razbu
en, nije kadar da ponovo zaspi. Ta nesanica je
bila pravi simptom-kompromis: s jedne strane, on
je izraz njegove odbrane protiv onih nonih opaaj * , s druge, pokuaj da se ponovo vrati u budno
stanje gde je bio kadar da prislukuje one znakove.
Takvo posmatranje je pre vremena probudilo
u detetu mukost te je poelo da rukom nadrauje
svoj mali penis i da, identifikujui se s ocem, preduzima razliite seksualne napade na majku, pri
84

emu se stavljao na njegovo mesto. To je trajalo

tako sve dok majka, najzad, nije zabranila da do
diruje svoje spolovilo i zapretila da e rei ocu
koji e mu za kaznu odrezati greni ud. Ta pretnja
kastracijom imala je neobino snano traumatsko
dejstvo na deaka. Odustao je od svoje seksualne
aktivnosti i izmenio svoj karakter. Umesto da se
identifikuje s ocem, on ga se plaio, postavljao se
pasivno prema' njemu i pokojom neposlunou
ga izazivao da primenjuje telesna kanjavanja koja
su za njega imala seksualno znaenje tako da se pri
tom mogao identifikovati sa zlostavljanom majkom.
Uz samu majku se priljubljivao sve bojaljivije
kao da se ni za trenutak nije mogao liiti njene
ljubavi u kojoj je ugledao zatitu od opasnosti ka
stracije kojom mu je otac pretio. U toj modifika
ciji Edipovog kompleksa proveo je period latencije
koji je ostao slobodan od bilo kakvih uoljivih
smetnji. On je postao uzoran deak, imao je dobar
uspeh u koli.
Do ovog trenutka smo sledili neposredno dej
stvo traume i potvrdili injenicu latencije.
Nastupanje puberteta donelo je sa sobom ma
nifestnu neurozu i obelodanilo njen drugi glavni
simptom seksualnu impotenciju. On je izgubio
osetljivost svog spolovila, nije pokuavao da ga do
diruje, niti se usuivao da se sa seksualnom namerom priblii nekoj eni. Njegova seksualna aktiv
nost ostala je ograniena na psihiku onaniju sa
sadistiko-mazohistikim fantazmima u kojima nije
bilo teko prepoznati izdanke onih ranih posmatranja koitusa izmeu roditelja. Talas oajne mukosti koji se raa s pubertetom, koristio se za pomamnu mrnju prema ocu i nepokornost njemu.
Taj ekstreman, do samounitenja bezobziran odnos
prema ocu, bio je kriv i za njegov neuspeh u ivotu
i njegove konflikte sa spoljanjim svetom. U svom
pozivu nije bio kadar da ita postigne jer ga je
otac na njega prisilio. Takoe se nije sa bilo kim
sprijateljio, nikad nije stajao dobro sa svojim pret
postavljenima.

85

Kada je najzad zahvaen tim simptomima

i nesposobnostima posle oeve smrti naao neku
enu, izbile su kod njega na videlo, kao da su bile
jezgro njegova bia karakterne crte koje su kon
takt s njim pretvorile u teak zadatak za sve oko
njega. On je razvio apsolutno egoistiku, despotsku
i brutalnu linost koja je oito imala potrebu da
druge kinji i vrea. To je bila verna kopija oca,
onakva kakvu je oblikovao u svom pamenju, znai
oivljavanje identifikacije s ocem u koju se svoje
vremeno kao mali deak upustio iz seksualnih mo
tiva. U tom delu prie prepoznajemo vraanje po
tisnutog, vraanje koje smo pored neposrednih dejstava traume i fenomena latencije svrstali meu
bitne karakteristike neuroze.
D
PRIMENA
Rana trauma odbrana latencija izbi
janje neuroze delimino vraanje potisnutog:
tako je glasila formula koju smo postavili za raz
voj neuroze. Sada se italac poziva da naini korak
ka pretpostavci da su se u ivotu ljudske vrste do
godile sline stvari kao i u ivotu jedinke. Znai,
da su i tu postojali procesi seksualno-agresivnog
sadraja koji su za sobom ostavili trajne posledice,
no koji su velikim delom odstranjeni i zaboravljeni,
koji su kasnije posle dugog perioda latencije
dejstvovali i stvorili fenomene koji su svojom struk
turom i tendencijom slini simptomima.
Verujemo da emo biti kadri da odgonetnemo
te procese i nameravamo pokazati kako su njihove
posledice koje su sline simptomima religijski
fenomeni. Poto se od pojavljivanja ideje evolucije
ne moe vie sumnjati da ljudski rod ima preistoriju, i poto je ona nepoznata to jest zaboravljena
zakljuak takve vrste gotovo da ima teinu po
stulata. Kad saznamo da se u oba sluaja delujue

86

a zaboravljene traume odnose na ivot u ljudskoj

poroditi to emo pozdraviti kao mnogo oekiva
nu, nepredvienu informaciju koju nisu iziskivale
nae dosadanje diskusije.
Ve pre neto vie od etvrt stolea u svojoj
knjizi Totem i tabu (1912) postavio sam te tvrdnje
i ovde treba samo da ih ponovim. Moja konstruk
cija polazi od jednog podatka . Darvina i obuhva
ta jednu Etkinsonovu pretpostavku; ona kazuje da
je u pradavnim vremenima praovek iveo u ma
lim hordama, svaka pod vlau silnog mujaka. Ka
da je to bilo teko je rei; nadovezivanje na geo
loke epohe koje su nam poznate ne. donosi ni
ta; verovatno da ta ljudska bia jo " nisu bila
daleko odmakla u govornom razvoju. Bitan deo te
konstrukcije jeste pretpostavka da su sudbine koje
valja opisati, zadesile sve praljude, znai sve nae
pretke.
Ta istorija se pripoveda u velianstvenoj zgusnutosti, kao da se jedan jedini put dogodilo ono
to se protezalo hiljadama godina, i to se u tom
dugom periodu bezbroj puta ponavljalo. Snaan
mujak je bio gospodar i otac itave horde, nespu
tan u svojoj moi koju je nasilniki upotrebljavao.
Sve ene su bile njegova svojina ene i kerke
njegove vlastite horde, kao moda i one otete iz
drugih hordi. Sudbina sinova je bila teka; ako bi
izazvali ljubomoru kod svog oca, ubijali su ih, ili
kastrirali, ili proterivali. Bili su prinueni da ive
skupa u malim zajednicama i da otmicom sebi pri
bavljaju ene; i da zatim, gde je to jednom ili dru
gom moglo poi za rukom, probiju sebi put do
slinog poloaja kakav je oev u prahordi. Naravno,
najmlai sinovi su imali izuzetan poloaj. Oni su
bili zatieni majinom ljubavlju, koristili se oe
vom starou i mogli su ga posle smrti naslediti.
ovek veruje da se u legendama i bajkama nalaze
tragovi kako proterivanja starijih tako i davanja
prevage najmlaim sinovima.
Naredni odluujui korak ka promeni te prve
vrste drutvene" organizacije treba da je bio ovaj:
87

prognana braa koja su ivela u zajednici, udruila

su se, savladali oca i, prema obiaju onih vremena,
sirova ga pojeli. ovek nema potrebe da negoduje
zbog tog kanibalizma; on zadire duboko i u kasni
ja vremena. Meutim, bitno je to tim praljudima
pripisujemo iste emocionalne stavove kakve anali
tikim istraivanjem moemo konstatovati kod da
nanjih primitivaca nae dece. Znai, da oni oca
nisu samo mrzeli i plaili ga se, nego su ga kao
uzor potovali, i da je svaki od njih, u stvari, eleo
da zauzme njegovo mesto. U tom sluaju kanibalistiki in moemo shvatiti kao pokuaj da se inkorporacijom jednog komada oevog tela obezbedi
identifikacija s njim.
Mora se pretpostaviti da je posle oevog ubistva usledio dui period u kojem su se braa jedan
s drugim svaali oko nasleivanja oca, to je svaki
eleo da postigne jedino za sebe. Uvid u opasnosti
i bezuspenost tih borbi, seanje na zajedniki iz
veden in oslobaanja i emocionalne veze jednog
s drugim koje su bile nastale za vreme njihovog iz
gona doveli su najzad do ujedinjenja meu
njima, do neke vrste drutvenog ugovora. Nastao
je prvo oblik drutvene organizacije s odricanjem
od nagona, priznavanjem uzajamnih obaveza, uvo
enjem odreenih institucija koje su proglaene
nepovredivim (svetim), znai poeci morala i prava.
Svaki pojedinac se odrekao ideala sticanja oevog
mesta i posedovanja svoje majke i sestara. Time su
bili uvedeni tabu incesta i zakon egzogamije. Dobar
deo neograniene vlasti koja se oslobodila uklanja
njem oca, preao je na ene; doao je period ma
trijarhata. Seanje na oca jednako je ivelo u tom
periodu bratskog saveza". Kao zamena za oca iz
nalazila se snana, moda u prvi mah uvek i zastra
ujua ivotinja. Takav izbor moe nam se initi
udnim, no bezdan koju je ovek stvorio izmeu
sebe i ivotinje, nije postojala za primitivce, a ne
postoji ni za nau decu ije smo fobije od ivotinja
mogli razumeti kao strah od oca. U odnosu prema
totemskoj ivotinji bila je potpuno ouvana podvo-

88

jenost (ambivalencija) u emocionalnom odnosu

prema ocu. S jedne strane, totem je vaio kao telesni predak i duh-zatitnik klana, koji se morao
potovati i uvati, s druge, zaveden je praznik kada
mu se pripremala ista sudbina koja je zadesila
praoca. Tog pretka zajedniki su svi pripadnici ple
mena ubijali i jeli (totemski obed prema Robertsonu Smitu). Taj. praznik je, u stvari, bio trijumfalno
slavljenje pobede udruenih sinova nad ocem.

Gde je u toj povezanosti mesto religije? Mi

slim da smo potpuno u pravu, to u totemizmu s
njegovim dubokim uvaavanjem oevog supstituta,
ambivalehcijom koju pokazuje totemski obed, uvo
enjem memorijalne sveanosti i zabrana ije se
krenje kanjava smru imamo razloga, kaem,
to u totemizmu prepoznajemo prvi oblik u kojem
se religija pojavila u ljudskoj istoriji; to potvru
jemo njenu povezanost s drutvenim pravilima i
moralnim obavezama, koja postoji od samog poet
ka. Ovde moemo dati najkrai pregled daljeg raz
voja religije. On bez sumnje tee naporedo s kultur
nim naprecima ljudskog roda i promenama u struk
turi ljudske zajednice.
Prvi korak dalje od totemizma jeste ooveenje potovanog bia. Na mesto ivotinja stupaju
ljudski bogovi ije se izvoenje iz totema ne pri
kriva. Ili se bog jo predstavlja ivotinjskim obli
kom ili barem s licem ivotinje,, ili totem postaje
povlaeni pratilac boga, od njega neodvojiv, ili
legenda doputa da bog ubije upravo tu ivotinju
koja je ipak bila samo njegov predstupanj. U jed
nom ne lako odredivom trenutku tog razvoja po
javljuju se velika materinska boanstva, verovatno
jo pre mukih bogova, koja se zatim dugo odra
vaju pored njih. U meuvremenu se odigrala velika
socijalna revolucija. Matrijarhat biva zamenjen po
novo uspostavljenim patrijarhalnim poretkom. Na
ravno, novi oevi nisu nikad dostigli svemo praoca;

89

bilo ih je mnogo koji su jedni s drugima iveli u

skupinama koje su bile vee nego horda; morali su
se izmeu sebe dobro slagati i bili su sputavani soci
jalnim odredbama. Verovatno su materinska boan
stva nastala u vreme ogranienja matrijarhata kao
kompenzacija za zapostavljene majke. Muka bo
anstva se pojavljuju najpre kao sinovi pokraj ve
likih majki, i tek kasnije jasno poprimaju crte
oevog lika. Ti muki bogovi politeizma odraavaju
odnose patrijarhalnog doba. Oni se bezbrojni, uza
jamno ograniavaju, ponekad se podreuju ne
kom nadmonom vrhovnom bogu. Meutim, nared
ni korak nas vodi ka temi koja nas ovde zaokuplja,
ka povratku jednog jedinog boga-oca koji neogra
nieno vlada.
Mora se priznati da taj istorijski pregled ima
praznina i da je u nekim takama nepouzdan. Ali,
onaj ko bi poeleo da nau konstrukciju preistorije
proglasi pukom fantazijom silno bi potcenio
bogatstvo i dokaznu mo materijala koji je uao u
nju. Veliki delovi prolosti koji se ovde povezuju
u celinu, istorijski su potvreni: na primer, totemizam i muki savezi. Drugi delovi su se odrali u
izvanrednim replikama. Tako je nekom autoru u
vie mahova padalo u oi kako obiaj hrianskog
prieivanja u kojem vernik na simbolian nain
inkorporira krv i meso svog boga verno ponavlja
smisao i sadraj starog totemskog obeda. Mnogo
brojni ostaci zaboravljenog iskona ouvali su se u
narodnim legendama i bajkama, i u neoekivanoj
izdanosti nam je analitiko prouavanje dejeg
duevnog ivota isporuilo materijal da bismo praz
nine u naem poznavanju drevnih vremena popu
nili. Kao priloge razumevanja tako znaajnog od
nosa izmeu sinova i oca treba samo da navedem
fobije od ivotinja, strah koji nas tako neobino
obuzima da e nas otac prodrati, i nesaglediv in
tenzitet kastracionog straha. U naoj konstrukciji
nema nieg to bi bilo plod mate, to se ne bi mo
glo podupreti solidnim osnovima.
90

Ako se na prikaz preistorije prihvati kao u

celini verodostojan, onda se u religijskim uenjima
i ritualima prepoznaju dve vrste elemenata: s jed
ne strane, fiksacije za staru porodinu istoriju i
ostaci istih, s druge, oivljavanje prolosti i vraa
nje, posle dugih intervala, onoga to je zaboravlje
no. Taj poslednji deo koji je dosad previan i zato
nije shvaen, treba da se ovde na barem jednom
upeatljivom primeru pokae.
Treba posebno istai injenicu da svaki deo
koji se vraa iz zaborava prodire udnom snagom,
neuporedivo snano utie na ljudske mase i neodo
ljivo postavlja zahtev za istinom spram koga lo
giki prigovor ostaje bespomoan: neka"vrsta credo
quia absurdum. Taj udan karakter moe se razumeti samo po obrazcu manije psihotiara. Odavno
smo shvatili da se u manijakalnoj ideji nalazi skri
ven deo istine koji je pri svom povratku morao
pretrpeti izopaavanja i nesporazume, i da kompulzivno ubeenje koje se pridruuje ludilu proistie iz tog jezgra istine i proiruje se na zablude
koje obavijaju jezgro. Takav sadraj istine koju
moemo nazvati istorijskom moramo priznati i dog
mama religije koja, dodue, u sebi nosi karakter
psihotikih simptoma, ali je kao masovni fenomen
izmakla prokletstvu izolacije.
iNijedan drugi deo istorije religije nije nam po
stao tako jasan kao uvoenje monoteizma u jevrejstvu i njegov nastavak u hrianstvu ako na
stranu ostavimo slian razvoj koji bez prekida mo
emo slediti: razvoj od ivotinjskog totema do ljud
skog boga s njegovim redovnim pratiocem. (Jo
svaki od etvorice hrianskih jevanelista ima
svoju omiljenu ivotinju.) Ako zasad dopustimo da
faraonovo svetsko carstvo vai kao povod za pojav
ljivanje monoteistike ideje, onda emo videti da
se ta ideja odvaja od svog tla i prenosi na drugi
narod, a taj je narod posle dugog perioda latencije prisvaja i kao dragoceno imanje uva, dok
ga ona sa svoje strane odrava u ivotu time to
mu poklanja ponos izabranog naroda. To je religija
91

praotaca za koju se vezuje nada u nagradu, odlije

i najzad dominaciju nad svetom. Taj. poslednji fantazam elje koji je jevrejski narod odavno napu
stio, jo i danas jednako ivi kod narodnih nepri
jatelja u verovanju u zaveru sionskih mudraca".
Namenili smo kasniji odeljak za diskusiju o tome
kako su posebna svojstva monoteistike religije
koja je pozajmljena od Egipta, morala delovati na
jevrejski narod i svojim odbacivanjem magije i
misticizma, podstrekom za napredovanjem u duhov
nosti, pozivanjem na sublimacije oblikovati nje
gov karakter; kako je narod ushien posedovanjem
istine, nadvladan sveu o svojoj izabranosti dospeo do posebnog uvaavanja onog to je intelektu
alno i do naglaavanja onog moralnog; i kako su
tuna sudbina, realna razoaranja tog naroda mogli
pojaati sve ,te tendencije. Zasad elimo da razvoj
sledimo u drugom pravcu.
Ponovno vraanje praocu njegovog istorijskog
prava bilo je veliki napredak, ali to nije mogao biti
kraj. I drugi delovi preistorijske tragedije teili su
priznavanju. Ne moe se lako odgonetnuti ta je
taj proces pokrenulo. ini se da je rastua svest o
krivici obuzela jevrejski narod, moda i itav ta
danji kulturni svet, kao glasnik povratka potisnu
tog sadraja. Sve dok neko iz jevrejskog naroda u
pogubljenju politiko-religijskog agitatora nije na
ao povoda za odvajanje nove hrianske re
ligije od jevrejske. Pavle, rimski Jevrejin iz Tarsa,
uzeo je tu svest o krivici i tano je sveo na njen
praistorijski izvor. On je taj izvor nazvao praotakim grehom": bio je to zloin protiv Boga koji se
jedino mogao okajati smru. S praotakim grehom
smrt je dola u svet. U stvari, taj zloin to zaslu
uje smrt, bilo je ubistvo praoca koji je kasnije
obogotvoren. No, ubistvo nije ostalo u seanju:
umesto toga postojao je fantazam o njegovom is
kupljenju i zato se taj fantazam mogao pozdraviti
kao poruka spasenja (Jevanelje). Neki boji sin

92

je dopustio da ga ubiju i time je na sebe preuzeo

krivicu svih ljudi. Morao je biti sin jer je ubistvo
poinjeno na ocu. Verovatno su predanja iz orijen
talnih i grkih misterija uticala, na izgradnju fan
tazma o izbavljenju. Ono to je bitno u tom fan
tazmu izgleda da je bio Pavlov vlastiti doprinos.
On je u najistinskijem smislu bio religijski obda
ren ovek; mrani tragovi prolosti nestrpljivo su
iekivali u njegovoj dui, spremni da prodru u
oblasti blie svesti.
To to se izbavitelj nevin rtvovao oito je bilo
tendenciozno izopaenje koje je logikom razumevanju priinjavalo tekoe jer kako treba da neko
ko nije uestvovao u ubistvu bude kadar da na
sebe preuzme krivicu ubica time to e dopustiti
da ubiju i njega samog? U istorijskoj stvarnosti nije
postojala takva kontradikcija. Izbavitelj" nije mo
gao biti niko drugi do glavni krivac, kolovoa
bratske druine koja je nadvladala oca. Da li je
takav ef pobune ili kolovoa postojao mora se,
po mom miljenju, ostaviti nereenim. To je svaka
ko veoma mogue, no mora se uzeti u obzir da je
svaki pojedinac te bratske druine sigurno eleo
da za sebe samog poini delo i da tako sebi stvori
izuzetan poloaj i nae supstitut za svoju identifi
kaciju s ocem koju je trebalo napustiti i koja je
nestajala u zajednici. Ako nije postojao nikakav ko
lovoa, onda je iHrist naslednik fantazma elje koji
je ostao neispunjen; ako je takav postojao, onda
je Hrist njegov naslednik i reinkarnacija. No, sve
jedno da li je .tu pred nama fantazam ili vraanje
zaboravljene realnosti, u svakom sluaju na tom
mestu se moe nai izvor koncepcije junaka
junaka koji se uvek buni protiv oca i ubija ga u
bilo kom obliku*. Tu je takoe i istinit osnov za
traginu krivicu" junaka u drami, krivicu koja se
inae teko moe dokazati. Jedva se moe posum9 Ernest Jones skree panju da bi bog Mitra koji
ubija bika mogao predstavljati tog kolovou koji se po
nosi svojim delom. Poznato je koliko se Mitrin kult nadmetao s mlaim hrianstvom oko konane pobede.

93

njati da junak i hor u grkoj drami predstavljaju

samog tog buntovnog junaka i bratsku druinu, i
nije lieno znaenja to to u srednjem veku pozorite iznova zapoinje s prikazivanjem Kristova
stradanja.
Ve smo rekli da hrianska ceremonija svetog
prieivanja u kojoj vernik inkorporira spasiteljevu krv i meso ponavlja sadraj starog totemskog
obeda, svakako u njegovom blaem znaenju,
izraavajui oboavanje, a ne u njegovom agresiv
nom znaenju. Ambivalencija koja proima odnos
prema ocu pokazuje se, meutim, jasno u kona
nom rezultatu religijske reforme. Navodno odree
na za izmirenje s Bogom Ocem, ta se reforma za
vrila u njegovoj detronizaciji i uklanjanju. Juda
izam je bio religija oca; hrianstvo je postalo re
ligija sina. Stari Bog Otac se povukao iza Hrista;
Hrist, sin, doao je na njegovo mesto upravo tako
kao to je to u ono prastaro vreme prieljkivao
svaki sin. Pavle, nastavlja judaizma, postao je takoe njegov ruilac. Svoj uspeh je sigurno dugovao
u prvom redu injenici to je idejom spasenja pro
budio ovekovu svest o krivici, no pored toga i
okolnosti to je izabranost svog naroda i njen vid
ljiv znak, obrezivanje napustio, tako da je nova
religija mogla postati univerzalna, obuhvatajui
sve ljude. Moda je u tom Pavlovom koraku imala
udela i njegova lina udnja za osvetom zbog ne
slaganja koje je u jevrejskim krugovima izazvala
njegova nova doktrina; ipak je time obnovljen ka
rakter stare Atonove religije, dokinuto suavanje
koje je ona stekla pri prelasku na novog nosioca
jevrejski narod.
Nova religija je u nekim pogledima znaila kul
turnu regresiju spram starije, jevrejske, kao to
je to redovno sluaj pri prodiranju ili priputanju
novih narodnih masa nieg nivoa. Hrianska reli
gija nije zadrala visok nivo produhovljenja do
kojeg se uzdigao judaizam. Ona vie nije bila strogo
monoteistika, preuzela je od okolnih naroda mno
gobrojne simboline obrede, obnovila kult Velike
94

majke i nala prostora za smetanje mnogih bogo

va politeizma samo prividno skrivenih, mada na
podreena mesta. Pre svega nije se poput Atonove
religije i mojsijevske koja joj je sledila, opirala
rodiranju elementa praznoverja, magije i mistike
oji je trebalo da za duhovni razvoj dva naredna
milenij uma znae teke prepreke.
Trijumf hrianstva je bio obnovljena pobeda
Amonovih svetnika nad Ihnatonovim bogom posle
hiljadugodinjeg intervala i na proirenoj pozornici.
Pa ipak, u istoriji religije to jest u odnosu na
vraanje potisnutog hrianstvo je bilo napre
dak, a jevrejska religija od tog trenutka u neku
ruku fosil.
Bilo bi vredno truda shvatiti kako je dolo do
toga da je monoteistika ideja bila kadra da upra
vo na jevrejski narod ostavi tako dubok utisak i
da je taj narod mogao tako ilavo da se nje dri.
Verujem da se na to pitanje moe odgovoriti. Sud
bina je veliko delo i nedelo iskona oceubistvo
pribliila jevrejskom narodu time to ga je podstakla da isto ponovi na Mojsijevoj linosti, istak
nutom oevom supstitutu. Bio je to sluaj dejstvovanja" umesto seanja, sluaj koji se tako esto
dogaa s neurotiarima za vreme analitikog rada.
Na podsticaj da se sete, podsticaj koji im je donelo
Mojsijevo uenje, Jevreji su, meutim, reagovali
poricanjem svoje akcije; oni su ostali pri priznava
nju velikog oca i tako sebi zakrili pristup mestu
od kojeg je kasnije Pavle poao sa svojim nastav
kom preistorije. Jedva da je svejedno ili sluajno
to je nasilno ubistvo drugog velikog oveka takoe
postalo ishodite nove religije koju je stvorio Pa
vle. oveka koga je mali broj pristalica u Judeji
smatrao bojim sinom i objavljenim Mesijom, na
koga je takoe preao jedan deo istorije detinjstva
koja je bila izmiljena za Mojsija, no o kome, u
stvari, znamo jedva neto pouzdanije nego o samom
Mojsiju: ne znamo da li je on stvarno bio veliki
uitelj koga opisuju Jevanelja, ili nisu li tavie
injenice i okolnosti njegove smrti postale presudne

95

za znaaj koji je njegova linost stekla. Pavle koji

je postao njegov apostol nije ga lino poznavao.
Mojsijevo ubistvo od strane jevrejskog naro
da 10 koje je Zelin prepoznao iz njegovih tragova u
predanju i koje je zaudo i mladi Gete bez bilo ka
kvog dokaza prihvatio postaje tako preko po
treban deo nae konstrukcije, vana veza izmeu
zaboravljenog dogaaja prastarog doba i njegovog
kasnijeg ponovnog pojavljivanja u obliku mono
teistikih religija11. Privlana je hipoteza da je ka
janje zbog Mojsijeva ubistva izazvalo fantazam e
lje o Mesiji koji bi trebalo da se vrati i svom na
rodu donese izbavljenje i obeano gospodstvo nad
svetom. Ako je Mojsije bio taj prvi Mesija, onda
je Hrist njegov supstitut i naslednik, u tom sluaju
je i Pavle mogao s izvesnim istorijskim opravda
njem doviknuti narodu: Pogledajte! Mesija je
stvarno doao, pred vaim oima je ubijen!" Za
tim i u Hristovom vaskrsnuu postoji deo istorijske
istine, jer je on povraeni praotac primitivne hor
de, preobraen i kao sin postavljen na oevo mesto.
Ubogi jevrejski narod koji je uobiajenom
tvrdoglavou nastavio da porie ubistvo oca stoleima je zato teko ispatao. Stalno mu se zameralo: Vi ste ubili naeg Gospoda!" I taj prigovor
je opravdan ako ga ovek tacno prevede. Doveden
u vezu s istorijom religija, on glasi: Vi ne elite
priznati da ste ubili svog Boga (boju prasliku,
raoca i njegove kasnije reinkarnacije)." Trebalo
bi dodati: Naravno, i mi smo isto uinili, no pri
znali smo, te smo zato oieni od greha." Ne mogu
se svi prigovori kojima antisemitizam proganja po
tomke jevrejskog naroda pozivati na neko slino
opravdanje. Fenomen istrajne i intenzivne mrnje
naroda prema Jevrejima mora, razume se, imati

10 Israel in der Wste, Bd. 7 der Weimarer Ausgabe,

170.
11 Upor. uz taj sie poznata raspravljanja i Frazer,
The Golden Bough, vol. I l i , The Dying God".

str.

96

vie od jednog razloga. Moe se nai itav niz mo

tiva, neki oevidno izvedeni iz stvarnosti koji ne
iziskuju nikakvo tumaenje, drugi koji lee dublje,
potiui iz tajanstvenih izvora, a koje bi ovek hteo
da prizna kao specifine razloge. Od prvih, najsla
biji je prigovor zbog nepripadanja nekoj zemlji jer
u mnogim mestima kojima je danas ovladao anti
semitizam, Jevreji pripadaju najstarijim delovima
stanovnitva ili su u njima bili ak ranije nego sa
danji itelji. Na primer, to vai za Keln u koji su
Jevreji doli s Rimljanima pre nego to su ga Ger
mani okupirali. Ostali motivi mrnje prema Jevrejima su jai; tako okolnost to oni meu ostalim
narodima mahom ive kao manjina, jer je oseanju
za zajednicu, da bi se upotpunilo, neophodno nepri
jateljstvo prema stranoj manjini, a brojana sla
bost tih izoptenika podstrekavala je njihovo tla
enje. Meutim, dva druga svojstva Jevreja neopro
stiva su. Prvo, to se oni u izvesnim pogledima raz
likuju od svojih nacija domaina". Nije to
temeljna razlika, jer oni nisu Azijati tue rase kako
tvrde njihovi neprijatelji, nego su mahom sastav
ljeni od ostataka mediteranskih naroda i batinici
su mediteranske civilizacije. No ipak oni su druga
iji, esto na neodrediv nain drugaiji, pogotovu
od nordijskih naroda, a netrpeljivost masa se za
udo snanije ispoljava protiv neznatnih razlika
nego protiv fundamentalnih. Drugo svojstvo ima
vee posledice; naime, da Jevreji prkose svim tla
enjima, da najbespotednijim proganjanjima nije
polo za rukom da ih istrebe, da ta-vie po
kazuju sposobnost da se odre u borbi za zaradu
i, tamo gde im se doputa, da ostvare vredne do
prinose svakom obliku kulturne aktivnosti.
Dublji motivi mrnje prema Jevrejima imaju
svoje korene u vremenima to su daleko za nama;
oni deluju iz nesvesnog u narodima, i spreman sam
da mislim kako na prvi pogled ti motivi nee izgle
dati verodostojni. Usuujem se na tvrdnju da za
vist prema narodu koji sebe smatra prvoroenim,
7 Mojsije i monoteizam

97

omiljenim detetpm Boga Oca jo ni danas kod

drugih naroda nije prevladana: kao da veruju u
njihovo pravo na prvorodstvo i omiljenost. Zatim,
meu obiajima kroz koje su se Jevreji izdvojili
obiaj obrezivanja je ostavio neprijatan, sablastan
utisak koji se svakako objanjava podseanjem na
groznu kastraciju i time se dodiruje sa rado zabo
ravljenim delom pradavne prolosti. I najzad poslednji motiv tog niza: ovek ne bi trebalo da za
boravi kako su svi ti narodi koji se danas istiu
mrnjom prema Jevrejima, tek u poznoistorijskim
vremenima postali hriani, esto na to gonjeni kr
vavom prisilom. Moglo bi se rei da su svi oni
ravo krteni", da su ispod tankog hrianskog
premaza ostali ono to su bili njihovi preci koji su
se klanjali varvarskom politeizmu. Nisu u sebi pre
vladali kivnost prema novoj njima nametnutoj reli
giji, no pomakli su se ka izvoru iz kojeg je hrianstvo dolo do njih. injenica to Jevanelja pripovedaju istoriju koja se dogaa meu Jevrejima i
zapravo samo s njima ima posla, olakala im je
takvo pomicanje. Njihova mrnja prema Jevreji
ma jeste u osnovi mrnja prema hrianima te o
vek nema potrebe da se udi to se u nemakoj
nacional-socijalistikoj revoluciji taj prisan odnos
dveju monoteistikih religija tako jasno izraava u
neprijateljskom tretmanu obeju.
E
TEKOE
Moda sam u prethodnom poglavlju uspeo da
izmeu neurotikih procesa i religijskih dogaaja
uspostavim analogiju i time ukazem na neoekiva
no poreklo ovih zadnjih. Pri tom prenoenju poj
mova iz individualne psihologije u psihologiju ma
se izlaze na videlo dve tekoe razliite prirode i
vanosti, kojima se sada moramo posvetiti. Prva
98

je to nismo, obradivi ovde samo jedan sluaj iz

obilate fenomenologije religije, bacili nikakvo svetio
na ostale. Sa aljenjem moram priznati kako nisam
kadar da dam vie od tog primera, da moje struno
znanje nije dovoljno da bi upotpunilo istraivanje.
Iz svog skuenog poznavanja mogu jo recimo, do
dati da mi sluaj osnivanja muhamedanske vere
izgleda poput skraenog ponavljanja osnivanja jevrejske; ona je nastupila kao njeno podraavanje.
ini se da je Prorok prvobitno nameravao da za
sebe i svoj narod potpuno prihvati judaizam. Po
novno dobijanje jedinog i velikog praoca neobino
je uzdiglo samosvest kod Arapa; to uzdizanje vodilo
je velikim svetskim uspesima, ali se i iscrpljivalo
u njima. Alah se prema svom izabranom narodu
pokazao daleko blagodarnijim nego to je to svoje
vremeno bio Jahve prema svome. No, ubrzo je u
unutranjem razvoju nove religije dolo do zastoja
jer je nedostajalo produbljivanje koje je u jevrejskom sluaju prouzrokovano ubistvom osnivaa
vere. Na izgled racionalistike, religije Istoka su u
svojoj sutini kult predaka, znai, takoe se zau
stavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro
losti. Ako je tano da se kod dananjih primitiv
nih naroda priznavanje jednog najvieg bia otkri
va kao jedini sadraj njihove religije, onda to ovek moe shvatiti samo kao zakrljavanje religijskog
razvoja i dovesti u vezu s bezbrojnim sluajevima
rudimentarnih neuroza koje se konstatuju na onom
drugom podruju. Zato tu kao ni tamo razvoj nije
tekao dalje za to nam u oba sluaja nedostaje
razumevanja. ovek mora pomisliti da odgovornost
za tako neto pripie individualnoj obdarenosti na
roda, pravcu njihove delatnosti i njihovih optih
socijalnih prilika. Uostalom, dobro je pravilo u
analitikom radu: zadovoljiti se objanjenjem po
stojeeg i ne truditi se oko objanjenja onog to
se nije dogodilo.
Druga tekoa pri tom prenoenju pojmova na
psihologiju mase jeste daleko znaajnija jer name-

99

e problem naelne prirode. Postavlja se pitanje

u kakvom obliku delatna tradicija postoji u ivotu
naroda, pitanje koje ne postoji kod jedinke jer je
ono tu razreeno postojanjem mnemikih tragova
u mesvesnom. Vratimo se naem istorijskom primeru. Kompromis u Kadisu smo utemeljili na da
ljem postojanju mone tradicije kod onih to su
se vratili iz Egipta. Taj sluaj ne skriva nikakav
problem. U skladu s naom teorijom, takva tradi
cija se temeljila na svesnom seanju usmenih saoptavanja koja su oni to su tada iveli, samo dva
ili tri pokolenja ranije, primili od svojih predaka
koji su bili uesnici i oevici dotinih dogaaja. No,
moemo li o kasnijim stoleima misliti isto: da je
tradicija imala za osnov na uobiajeni nain saopteno znanje koje se prenosilo s deda na unuka?
Ne moe se vie kao u ranijem sluaju navesti koji
su to ljudi bili to su sauvali takvo znanje i usme
no ga dalje prenosili. Prema Zelinu, predanje o
Mojsijevom ubistvu uvek je postojalo u svetenikim krugovima dok najzad nije nalo svoj pisani
izraz koji je Zelinu samo omoguio da iznova pro
nae to zagubljeno predanje. Ono je moglo oiti
poznato samo malom broju ljudi; nije bilo narodno
dobro. A da li je to dovoljno da bi se objasnilo
njegovo dejstvo? Moe li se znanju tog malog broja
ljudi pripisati mo koja tako postojano zahvata
mase kada prodre u njihovu svest? Ipak, pre e
biti da bi i u neukoj masi moralo postojati neto
to je na bilo koji nain srodno znanju one neko
licine i da mu ide u susret kada se to znanje iska
zuje.
Prosuivanje biva jo tee ako se okrenemo
analognom sluaju iz pradavnog vremena. Sigurno
se tokom hiljada godina potpuno zaboravilo da je
postojao praotac s poznatim svojstvima i kakva ga
je sudbina zadesila; ne moemo pretpostaviti da je
postojalo nekakvo usmeno predanje o tome kao
to to moemo u Mojsijevom sluaju. U kojem smi
slu, dakle, uopte dolazi u obzir neko predanje? U
kakvom obliku je ono moglo postojati?
100

Kako bi se olakalo itaocima koji nisu voljni

ili pripremljeni da se udube u sloeno psiholoko
stanje stvari, unapred u predoiti rezultat istrai
vanja koje sada sledi. Mislim da je slaganje izmeu
jedinke i mase u tom pogledu gotovo savreno; i
u masama utisak prolosti ostaje sauvan u nesvesnim mnemikim tragovima.
U sluaju jedinke verujemo da moemo videti
jasno. Mnemiki trag onog to je rano doivljeno
ostao je u njoj sauvan, samo u jednom posebnom
psiholokom stanju. Moe se rei da je jedinka to
uvek znala, upravo onako kao to se zna za potis
nuto. Tu smo stvorili odreene predstave koje se
lako mogu potkrepiti analizom, predstave o tome
kako se neto moe zaboraviti i kako to opet moe
posle izvesnog vremena izai na videlo. Ono to je
zaboravljeno nije izbrisano, nego samo potisnuto",
njegovi mnemiki tragovi postoje u svoj sveini,
no izolovani su kontra-investicijama". Oni nisu ka
dri da komuniciraju s ostalim intelektualnim pro
cesima; oni su nesvesni, nedostupni svesti. Takoe
je mogue da izvesni delovi potisnutog umakavi
procesu suzbijanja ostaju dostupni seanju, po
katkad se pomaljaju u svesti; no i tada su izolovani
poput stranih tela bez povezanosti s preostalim delom. Moe biti tako ali i ne mora; potiskivanje
moe takoe biti potpuno i tog sluaja emo se dr
ati u onom to sledi.
Ono potisnuto sadri svoj impuls, svoju tenju
da bi prodrlo u svest. Tri uslova su potrebna da bi
ono doseglo svoj cilj: 1. ako jaina kontra-investicije oslabi patolokim procesima koji zahvataju
drugi deo, takozvani ego, ili drugaijom podelom
investicionih energija u tom egu, kao to se redov
no dogaa u snu; 2. ako nagonski elementi koji prijanjaju uz potisnuto pretrpe naroito pojaanje, za
ta nam najbolji primer daju procesi u vreme pu
berteta; 3. ako se u bilo koje vreme u onom to je
skoro doivljeno pomole utisci, iskustva koja su
toliko slina potisnutom da su kadra da ga pro101

bude. U poslednjem sluaju recentni materijal se

pojaava latentnom energijom potisnutog, i potis
nuto stupa u dejstvo iza recentnog materijala a uz
njegovu pomo. Ni u jednom od ta tri sluaja ono
to je dotad potisnuto ne pojavljuje se u svesti bez
otpora i neizmenjeno, nego uvek mora trpeti izo
paavanja koja dokazuju uticaj ne sasvim prevla
danog otpora to potie iz kontra-investicije, ili modifikovani uticaj recentnog doivljaja ili oba.
Razlika da li je neki psihiki proces svestan ili
nesvestan posluila nam je kao oznaka i oslonac za
orijentaciju. Potisnuto je nesvesno. Sad bi bilo pri
jatno pojednostavljenje ako bi ta reenica mogla
glasiti obrnuto, znai ako bi se razlika izmeu kva
liteta svestan (sv.) i nesvestan (nsv.) poklapala s
razdvajanjem: pripadan egu" i potisnut". inje
nica to u naem psihikom ivotu postoje takve
izolovane i nesvesne stvari bila bi dovoljno nova
i vana. No, u stvarnosti je to sloenije. Tano je
da je sve ono to je potisnuto nesvesno, ali vie
nije tano da je sve ono to pripada egu svesno.
Primeujemo da je svest nestalan kvalitet koji sa
mo kratkotrajno prijanja uz neki psihiki proces.
Otuda za nae svrhe moramo termin svestan" zameniti frazom sposoban da postane svestan", i taj
kvalitet nazvati predvestan" (psv). U tom slu
aju emo se izraziti tanije ako kaemo da je ego
u sutini predsvesno (virtuelno svesno), no da su
njegovi delovi nesvesni.
Ta poslednja konstatacija nam pokazuje da
kvaliteti kojih smo se dosad drali nisu dovoljni za
orijentaciju u tami psihikog ivota, Moramo uvesti
neku drugu distinkciju koja vie nije kvalitativna
nego topika i, ono to joj pridaje naroitu vrednost, u isti mah i genetika. Sad u naem psihi
kom ivotu koji shvatamo kao kakav aparat sa
stavljen od vie instanci, okruga, provincija odeljujemo oblast koju nazivamo istinskim egom, od
druge koju nazivamo idom. Id je starije; ego se iz
njega poput korastog sloja, razvilo pod uticajem
spoljanjeg sveta. U idu deluju nai iskonski nago102

ni; svi procesi u njemu odvijaju se nesvesno. Ego

se, kao to smo ve spomenuli, poklapa s oblau
predsvesnog i sadri delove koji, razume se, ostaju
nesvesni. Za psihike procese u idu vae posve dru
gaiji zakoni odvijanja i uzajamnog uticaja, za raz
liku od onih koji vladaju u egu. To je, u stvari,
otkrie tih razlika koje nas je dovelo do novog
shvatanja i opravdalo ga.
Potisnuto
moe uraunati u id, i takoe podIee njegovim mehanizmima; ono se od njega raz
likuje samo u pogledu svoje geneze. Diferencijacija
se vri u ranom periodu ivota dok se ego razvija
iz ida. Tada ego prihvata jedan deo sadraja ida i
uzdie ga u stanje predsvesnosti; to premetanje
ne pogaa drugi deo i on ostaje u idu kao istinsko
nesvesno. Meutim, u daljem toku oblikovanja ega
odreeni psihiki utisci i procesi u egu bivaju is
kljueni mehanizmom odbrane; karakter predsve
snog im izmie tako da se opet srozavaju na sa
stavne delove ida. Znai, to je ono potisnuto" u
idu. to se tie meusobnog optenja izmeu te dve
oblasti psihe usvajamo, dakle, da se, s jedne stra
ne, nesvestan proces u idu uzdie na nivo pred
svesnog i inkorporira u ego, a da, s druge, predsvesno u egu moe prei obrnut put i biti premeteno
nazad u id. injenica to se kasnije u egu izdvaja
posebna oblast oblast ,,super-ega" ostaje van
naeg sadanjeg zanimanja.
Sve to moe izgledati daleko od jednostavnog;
meutim, kad je oveku postalo prisno neobino
prostorno shvatanje psihikog aparata, to ipak ne
moe predstavljati nikakvu tekou zamiljanju.
Dodajem jo napomenu da psihika topika koju
sam ovde razvio nema nikakve veze s anatomijom
mozga, zapravo dotie je samo na jednom mestu.
Nezadovoljavajue u toj slici, koje oseam isto tako
jasno kao i svako drugi, proistie iz naeg potpu
nog nepoznavanja dinamike prirode psihikih pro
cesa. Mi sebi kaemo da ono to svesnu ideju raz
likuje od predsvesne a ovu od nesvesne ne moe
biti nita drugo do modifikacija, moda takoe dru103

gaija raspodela psihike energije. Govorimo o

investicijama i nad-investicijama, no pored toga ne
dostaje nam bilo kakvo znanje pa ak i bilo kakvo
polazite za neku upotrebljivu radnu hipotezu. O
fenomenu svesti moemo jo dodati da ona prvo
bitno prijanja uz percepciju. Sve senzacije koje na
staju opaanjem bolnih, taktilnih, auditivnih i vizuelnih nadraaja jesu ono to najpre dopire do
svesti. Misaoni procesi i ono to im u idu moe
biti analogno, jesu po sebi nesvesni i pristup u
svest stiu povezivanjem s mnemikim ostacima vizuelnih i auditivnih percepcija putem govorne
funkcije. Kod ivotinje kojoj nedostaje govor ti
odnosi moraju biti jednostavniji.
lUtisci ranih trauma od kojih smo poli ili se
ne premetaju u predsvesno ili se potiskivanjem br
zo vraaju u stanje ida. U tom sluaju njihovi mnemiki ostaci su nesvesni i deluju polazei iz ida.
Verujemo da emo biti kadri da lako pratimo nji
hovu dalju sudbinu dokle god se kod njih radi o
onom to je subjekt sam doiveo. No, pomalja se
nova tekoa kada postanemo svesni verovatnosti
da mogu biti delatni ne samo sadraji koji su lino
doivljeni nego i oni sa roenjem doneseni, delovi
filogenetskog porekla, arhaiozno naslee. Tada na
staju pitanja: u emu ono postoji, ta sadri, ta su
njegovi dokazi?
Najneposredniji i najpouzdaniji odgovor glasi
da se ono sastoji u odreenim dispozicijama koje
su svojstvene svim ivim biima; znai, u sposob
nostima i sklonostima da se krene odreenim raz
vojnim pravcima i da se na poseban nain reaguje
na izvesne emocije,'utiske i podraaje. Poto isku
stvo pokazuje da u tom pogledu postoje razlike
izmeu jedinki ljudske vrste, onda arhaiozno na
slee mora ukljuivati te razlike; one predstavljaju
ono to se priznaje kao konstitucionalni faktor u
jedinki. Sada, kako svi ljudi barem u detinjstvu
imaju ista iskustva, oni i na veoma slian nain
104

reaguju na njih, te se zato mogla roditi sumnja: ne

treba li ovek te reakcije zajedno s razlikama izme
u ljudskih jedinki da urauna u arhaiozno naslee. Sumnja se moe odbaciti: nae poznavanje arhaioznog naslea nije obogaeno injenicom o toj
slinosti.
Uprkos tome, analitiko istraivanje je donelo
neke rezultate koji nam daju povoda za razmilja
nje. Tu je na prvom mestu optost jezike simbo
like. Simbolino predstavljanje jednog predmeta
nekim drugim isto vredi i za radnje dobro je
poznato svoj naoj deci, i jeste neto to im se ini
sasvim prirodnim. Nismo kadri da im pokaemo
kako su to nauili i prinueni smo da u mnogim
sluajevima priznamo da je uenje toga nemogue.
Re je o prvobitnom znanju koje je odrastao ovek
kasnije zaboravio. Dodue, on u svojim snovima
koristi iste simbole, ali ih ne razume ako mu ih
analitiar ne protumai, pa i tada nerado veruje u
prevod. Ukoliko se on posluio nekom od tako e
stih fraza u kojima se ta simbolika nalazi fiksirana,
onda mora priznati da mu je njen pravi smisao
potpuno umakao. Simbolika ne vodi rauna o jezikim razliitostima; istraivanje bi verovatno poka
zalo da je ona ubikvitantna, kod svih naroda ista.
Znai, tu izgleda imamo obezbeen primer arhaioznog naslea iz perioda u kojem se razvijao jezik;
meutim, ovek bi mogao pokuati s nekim drugim
objanjenjem. Moglo bi se rei da je re o misao
nim vezama izmeu ideja vezama koje su se us
postavile za vreme govornog razvoja i koje se sada
jednako moraju ponavljati tamo gde se individual
no proivljava govorni razvoj. Prema tome, to bi
bio sluaj nasleivanja intelektualne dispozicije
slian uobiajenom nasleivanju nagonske, i ponovo
nikakav novi prilog naem problemu.
Meutim, analitiki rad je obelodanio i neto
drugo to svojim znaajem premauje o n o o emu
smo dosad razmiljali. Kada prouavamo reakcije
na rane traume, dovoljno esto smo iznenaeni to
nalazimo da nisu striktno o g r a n i e n e n a ono to je
105

subjekt stvarno sam doiveo, nego se od toga uda

ljavaju na nain koji daleko vie odgovara modelu
filogenetskog zbivanja i koji se moe u posve optim crtama objasniti samo uticajem tog zbivanja.
Ponaanje neurotinog deteta prema svoiim rodi
teljima kada je pod uticajem Edipovog i kastracionog kompleksa preobilno je takvim reakcijama ko
je se gledane u jedinki ine neopravdanim i tek
filogenetski povezanou s iskustvom ranijih pokolenja postaju razumljive. Bilo bi apsolutno
vredno truda taj materijal na koji se ovde mogu
pozvati izneti pred javnost u sreenom obliku.
Njegova dokazna mo mi se ini dovoljno velikom
da bismo se usudili na daljni korak i postavili tvrd
nju kako ovekovo arhaiozno naslee ne obuhvata
samo dispozicije nego i sadraje tragova seanja
na iskustvo ranijih generacija. Na taj bi nain kako
obim tako i znaaj arhaioznog naslea bitno po
rasli.
(Pri pobliem razmiljanju moramo sebi prizna
ti kako smo se odavno ponaali kao da nije u pita
nju nasleivanje mnemikih tragova iskustva pre
daka, nasleivanje koje je nezavisno od neposredne
komunikacije i vaspitnog uticaja primerom. Kad
smo govorili o daljem postojanju nekog starog predanja u narodu, o oblikovanju narodnog karaktera
mahom smo imali na umu takvo nasleeno predanje a ne neko preneseno saoptavanjem. Ili barem
nismo pravili razliku izmeu njih i nismo sebi ob
jasnili kakvu drskost inimo takvim zanemariva
njem. Razume se, na poloaj je otean sadanjim
stavom biologije koja ne eli da zna bilo ta o ste
enim osobinama koje se prenose na potomke. No,
u svojoj skromnosti, priznajemo da uprkos tome
nismo kadri da se liimo tog faktora u biolokom
razvoju. Istina, u oba sluaja nije re o istom: u
jednom o steenim osobinama koje se teko
mogu shvatiti, u drugom o mnemikim tragovi
ma spoljanjih utisaka, tako rei neem opipljivom.
Meutim, moe biti od koristi to u osnovu nismo
kadri da jedno zamislimo bez drugog. Ako prihva106

timo postojanje takvih mnemikih tragova u arhaiznom nasleu, onda smo premostili ponor izme
u individualne psihologije i psihologije mase:
narode moemo tretirdti kao posebne neurotiare.
Priznavi da sada za prisutnost mnemikih tragova
u arhaioznom nasleu nemamo nikakav snaniji
dokaz do onih rezidualnih fenomena otkrivenih
analitikim radom, fenomena koji iziskuju izvoe
nje iz filogeneze, onda nam se ipak taj dokaz ini
dovoljno jakim da bismo postulirali takvo stanje
stvari. Ako je pak drugaije, neemo ni u analizi ni
u psihologiji mase nainiti nijedan korak dalje na
putu kojim smo krenuli. Tu je drskost neizbena.
Tim postulatom inimo jo i neto drugo: sma
njujemo ponor izmeu oveka i ivotinje koji su
raniji periodi ljudske arogancije napravili isuvie
irokim. Ako takozvani instinkti ivotinja koji im
doputaju da se u novoj ivotnoj situaciji od sa
mog poetka ponaaju kao da je ona neka stara,
odavno njima poznata, ako taj instinktivni ivot
ivotinja uopte doputa neko objanjenje, onda
to moe samo biti da one iskustvo svoje vrste do
nose sa sobom u novu vlastitu egzistenciju; znai,
i!a su u sebi sauvale seanje na ono to su doiveli njihovi preci. Kod ljudske ivotinje stvar u
osnovu ne bi bila drugaija. ivotinjskim instinkti
ma odgovara njeno arhaiozno naslee, pa neka je
ono i drugaijeg obima i sadraja.
Posle ovih pretresanja ne dvoumim se da ka
em da su ljudi na taj poseban nain uvek
znali da su jednom imali i ubili praoca.
Sad treba odgovoriti na dva dalja pitanja. Pr
vo, pod kojim uslovima jedno takvo seanje ulazi
u arhaiozno naslee? Drugo, pod kojim okolnosti
ma ono moe postati aktivno, to jest mada izmenjeno i izopaeno prodreti iz svog nesvesnog
stanja u idu ka svesti? Odgovor na prvo pitanje
da se lako formulisati: ako je dogaaj bio dovoljno
vaan ili dovoljno esto ponavljan, ili i jedno i dru
go. Za sluaj oceubistva ispunjena su oba uslova.
Na drugo treba primetiti: u obzir moe doi itav
107

niz uticaja koji ne treba svi da budu poznati; zamisliv je takoe spontan razvoj, analogno procesu
kod nekih neuroza. Meutim, sigurno je od presud
nog znaaja buenje zaboravljenog mnemikog tra
ga recentnim realnim ponavljanjem dogaaja. Tak
vo ponavljanje je bilo ubistvo Mojsija i, kasnije,
toboe pravno ubistvo Hrista, tako da ti dogaaji
stupaju u prvi plan kao uzroci. Izgleda kao da se
geneza monoteizma ne bi mogla liiti tih zbivanja.
Seamo se pesnikovih rei: Ono to treba u pesmi
besmrtno da ivi, mora u ivotu propasti" 1 2 .
Za kraj napomena koja donosi jedan psiholo
ki argument. Tradicija koja bi bila zasnovana sa
mo na usmenom prenoenju ne bi mogla da stvori
kompulzivni karakter koji pripada religijskim feno
menima. Ona bi se sasluala, procenila, eventualno
odbacila kao svaka druga informacija spolja; ni
kad ne bi dosegla privilegiju osloboenja od prisile
logikog miljenja. Tradicija mora da je prvo isku
sila sudbinu potiskivanja, stanje prebivanja u nesvesnom pre nego to je pri svom povratku mogla
razviti tako snano dejstvo, opiniti mase, kao to
smo to s uenjem i dosad bez razumevanja videli
u sluaju religijskog predanja. I ovo razmiljanje
ide u prilog naeg verovanja kako su se stvari za
ista desile tako kako smo se mi potrudili da ih
opiemo, ili barem na neki slian nain.

11

Schiller, Die Gtter Griechentands.

Drugi deo
REZIME I REKAPITULACIJA

Deo ove studije to sada sledi ne moe se pred

staviti javnosti bez opirnih objanjenja i isprika.
Naime, on nije nita drugo do verno, esto doslov
no ponavljanje prvog dela, skraen u nekim kri
tikim istraivanjima i uvean dodacima koji se
odnose na problem: kako je nastao poseban karak
ter jevrejskog naroda. Znam da je takav metod pri
kazivanja isto toliko nesvrsishodan koliko i neumetniki: sam ga ne odobravam bezuslovno.
Zato ga nisam izbegao? Nije mi teko da na
em odgovor, ali to nije lako priznati. Nisam bio
kadar da izbriem tragove ipak neobine istorije
nastanka ovog rada.
U stvari, on je napisan dvaput: najpre pre ne
koliko godina u Beu, gde nisam verovao u mogu
nost njegova objavljivanja. Odluio sam da ga na
pustim, ali me je muio poput nesmirenog duha,
i naao sam izlaz pravei od njega dva samostalna
dela i objavljujui ih u naem asopisu Jmago: psi
hoanalitiki uvod celine Mojsije Egipanin i na
tome podignuta istorijska konstrukcija Ako je
Mojsije bio Egipanin.... Ostatak koji je sadrao
ono to zaista izaziva negodovanje i to je opasno
primena tih nalaza na genezu monoteizma i
shvatanje religije uopte, zadrao sam kako sam
mislio zauvek. Tada je u martu 1938. godine
dola neoekivana nemaka invazija koja me je pri
nudila da napustim otadbinu, no takoe me je
oslobodila brige da e objavljivanje mog rada iza109

zvati zabranu psihoanalize tu gde se jo uvek tolerisala. Jedva da sam stigao u Englesku kada sam
otkrio da je iskuenje: uiniti svetu dostupnim svo
je zadrano znanje, neodoljivo, te sam poeo da u
vezi s dva ve objavljena preraujem i trei deo
svoje studije. Naravno, s tim je bilo povezano delimino preureivanje materijala. Meutim, nije mi
polo za rukom da celokupan taj materijal ukljuim
u ovu drugu verziju; s druge strane, nisam se mo
gao odluiti da se potpuno odreknem ranijih ver
zija. Tako se dogodilo da sam itav jedan deo prvog
prikaza, neizmenjen, prikljuio drugom a to je
imalo kao posledicu opseno ponavljanje.
No, mogao bih se uteiti razmiljanjem da su
stvari koje obraujem u svakom sluaju toliko no
ve i znaajne da bez obzira na to u kojoj meri je
moj prikaz taan, ne moe biti nikakva nesrea
ako se itaoci navedu da dvaput o njima itaju
isto. Postoje stvari koje treba da se kau vie nego
jedanput i koje se ne mogu dovoljno esto rei.
No, italac mora sam slobodno odluiti da li e
ostati kod nekog predmeta ili e se na njega vra
ati. Ne sme se lukavstvom teiti tome da mu se
u istoj knjizi dvaput nudi ista stvar. To ostaje nevinost, i prekor zbog nje autor preuzima na sebe.
Na alost, stvaralaka snaga nekog autora ne sledi
uvek njegovu volju: delo se dalje probija kako mo
e i esto se spram stvaraoca postavlja kao neza
visno, ak strano.
a) Izrailjski narod
Ako nam je jasno da postupak poput naeg:
uzimanje od nasleenog materijala onog to nam se
ini upotrebljivim, a odbacivanje onog to nam ne
koristi i slaganje pojedinih delova prema psiholo
koj verovatnosti da jedna takva tehnika nije
pouzdana u otkrivanju istine, onda s pravom pita
mo: emu uopte preduzimati takav posao. Odgovor
se poziva na rezultat tog posla Ako se u velikoj
110

meri ublai strogost zahteva postavljenih istorijsko-psiholokom istraivanju, moda e biti mogue
razjasniti probleme koji su uvek izgledali dostojni
panje i koji se usled recentnih dogaaja iznova
nameu posmatrau. Zna se da je od svih naroda
koji su u starom veku iveli oko Sredozemnog basena, jevrejski gotovo jedini koji je jo i danas
sauvao svoje ime a i svoju prirodu. Besprimernom
sposobnou u"pruanju otpora on je prkosio ne
sreama i surovim postupanjima; razvio je poseb
ne karakterne crte i uzgred stekao duevnu nenaklonost svih drugih naroda. Otkud potie ta ivot
na sposobnost Jevreja i na koji nain je njihov
karakter povezan s njihovom istorijom od toga
bismo rado hteli da neto vie razumemo.
Moe se poi od neke karakterne crte Jevreja
koja dominira njihovim odnosom prema drugima.
Nema sumnje da oni o sebi imaju posebno visoko
miljenje, da sebe smatraju uzvienijim, uglednijim, da su superiorni u odnosu na druge narode od
kojih su takoe odvojeni silnim svojim obiaji
ma". U isto vreme ih nadahnjuje posebna vera u
ivot kao da je ona crpe iz tajnog posedovanja ne
kog dragocenog dobra, jedna vrsta optimizma; po
boni ljudi bi to nazvali pouzdanjem u Boga.
Poznajemo razlog tog ponaanja i znamo ta
je njilovo blago. Oni sebe zaista smatraju narodom
koji je Bog izabrao, veruju da mu stoje veoma
blizu, a to ih ini ponositim i punim pouzdanja.
Prema neospornim izvetajima, oni su se ve u he
lenistikim vremenima ponaali isto kao i danas;
znai, Jevrejin je ve tada bio gotov, a Grci meu
kojima i kraj kojih su oni iveli reagovali su na
jevrejski karakter na isti nain kao i njihovi da
nanji nacije-domaini". Moglo bi se pomisliti da
su reagovali kao da su i sami poverovali u privi
legiju koju je za sebe zahtevao izrailjski narod.

11

U starim vremenima tako uestala pogrda da su

Jevreji gubavci" (v. Manetho) ima svakako smisao
projekcije: Oni se od nas dre tako daleko kao da s m o
gubavci.'

111

Ako je neko nesumnjivi miljenik stranog oca, ne

ma potrebe da se udi ljubomori brae i sestara,
a do ega ona moe dovesti vrlo lepo pokazuje
jevrejska legenda o Josifu i njegovoj brai. Izgle
dalo je, zatim da tok svetske istorije opravdava
jevrejski preteran zahtev, jer kada je kasnije Go
spodu bilo po volji da ljudima poalje Mesiju i
izbavitelja, izbarao ga je opet iz jevrejskog naroda.
U tom sluaju bi ostali narodi imali povoda da sebi
kau: Doista, imali su pravo, oni su Bogom iza
brani narod." Ali umesto toga se dogodilo da je
spasenje kroz Isusa Hrista samo ojaalo njihovu
mrnju prema Jevrejima, dok sami Jevreji iz te
druge predilekcije nisu izvukli nikakvu korist poto
nisu priznavali spasitelja.
Na osnovu naih ranijih izlaganja sada imamo
razloga da tvrdimo da je ovek Mojsije bio onaj
koji je jevrejskom narodu utisnuo tu za sva vreme
na znaajnu crtu. On je uzdigao njihovo samooseanje jamenjem da su oni boji izabrani narod;
nametnuo im je osveenje i obavezao ih na odva
janje od drugih. Ne, recimo, to bi ostalim narodi
ma nedostajalo samooseanje. Upravo kao danas,
i onda je svaka nacija sebe smatrala boljom nego
bilo koja druga. No, samooseanje Jevreja doivelo
je kroz Mojsija religijsko ukotvljivanje: ono je po
stalo deo njihove vere. Svojim posebno prisnim
odnosom prema Bogu uestvovali su u njegovoj
velianstvenosti. A poto znamo da iza Boga koji
je Jevreje izabrao i oslobodio iz Egipta, stoji Mojsijeva linost koja je upravo to navodno po
bojem nalogu uinila, usuujemo se rei da je
ovek Mojsija bio taj koji je stvorio Jevreje. Nje
mu ovaj narod duguje svoju ivotnu ilavost, ali i
mnogo toga od neprijateljstva koje je doiveo i
jo doivljava.
b)

Veliki

ovek

Kako je mogue da jedan ovek razvije tako

ogromnu delatnost, da od indiferentnih jedinki j
112

porodica formira narod, utisne mu konani karak

ter i odredi njegovu sudbinu za hiljade godina?
Nije li takva hipoteza povratak na nain miljenja
koji je vodio mitovima o stvoritelju i bogotvorenju
junaka, na vremena u kojima se pisanje istorije
iscrpljivalo u izvetajima o delima i sudbinama
posebnih jedinki, vladara ili osvajaa? Naprotiv,
savremena tendencija ide za tim da dogaaje ljud
ske istorije svede na prikrivanje opte i bezline
momente, na prisilni uticaj ekonomskih odnosa,
promenu u nainu ishrane, napretke u upotrebi ma
terijala i orua, na migracije podstaknute porastom
broja stanovnitva i klimatskim promenama. Pri
tom, pojedincima ne pripada nikakva druga uloga
do da budu eksponenti i predstavnici tenji masa
tenji koje su morale nai svoj izraz i nale su
ga, vie sluajno, u tim linostima.
To su potpuno opravdana gledita, no daju
nam povoda da skrenemo panju na nesklad izme
u stava zauzetog naim organom miljenja i or
ganizacije stvari u svetu koje treba da dokuimo
svojim miljenjem. Istina, naoj neodlonoj potrebi
za kauzalnou je dovoljno ako svaka pojava ima
jedan dokaziv uzrok. Meutim, u stvarnosti koja
lei izvan nas jedva da je to sluaj; tavie, ini se
da je svaki dogaaj predeterminiran, pokazuje se
kao posledica vie konvergirajuih uzroka. Zaplaeno neizmernom sloenou zbivanja, nae istrai
vanje se opredeljuje za jednu povezanost a protiv
druge, postavlja protivrenosti koje ne postoje i
koje su nastale sama kidanjem iz obuhvatnijih re
lacija14. Znai, kada nam istraivanje nekog odre
enog sluaja dokae ogroman uticaj posebne li
nosti, nema potrebe da nam savest prigovara kako
14
Meutim, protestujem protiv nesporazuma: kao
da sam ja hteo rei kako je svet toliko sloen da svaka
tvrdnja koja se postavi m o r a negde naii na deo istine.
Ne, nae miljenje je sauvalo slobodu da otkriva zavis
nosti i veze kojima nita ne odgovara u stvarnosti, i tom
daru oito pridaje veliku vrednost j e r ga kako u n u t a r
tako i van nauka tako izdano upotrebljava.

8 Mojsije i monoteizam

113

smo

se

aju

onih

mesta

tom
i

hipotezom

optih

za

jedno

monoteizma nismo
drugi

spoljanji

je

da

taj

njih veza
kog

suprotstavili

bezlinih
za

drugo.

kadri

moment

razvoj

izmeu

uenju

faktora.

da

zna

Naelno,

ima

Dodue,

kod

ukaemo

do

na

povezan

onaj

ni

geneze

na

ve

jedan

spomenuti

uspostavljanjem

razliitih

nacija

podizanja

velikom

oveku"

teveli

carstva.
Prema tome,

uvamo

mesto

u n i z u ili, tavie, u m r e i u z r o k a . N o , m o d a n e e
biti

posve

besmisleno

dodeljujemo

taj

zapitati

poasni

pod

naziv.

kojim

nalazimo da nije sasvim lako odgovoriti

nje. P r v a formulacija:

ako

meri poseduje

koja visoko

svojstva

neko

miina

snaga

ma

koliko

mogle

smo

to

n a t o pita

naroito

velikoj

cenimo oito

trpi neuspeh u s v a k o m pogledu. Lepota,

i

uslovima

Iznenaeni

biti

na

primer,

zavidne,

ne

polau pravo na veliinu". Znai, to bi morali biti

duhovni

kvaliteti,

psihika

o b z i r o m n a njih, m i s l i m o
zato

to

druju,

je

neobino

umna

sposoban

na

sluaju

nekog

ahovskog

tuoza na muzikom instrumentu;

lako

naunika.
kaemo

sluaju

Odgovara

da je

on

nekog
nam

veliki

da

se

priznavanju

Kada, na primer,
tovena,

Getea,

ne premiljajui,

dima, mora nas

krenuti

sem

nim delima.

tom

divljenja
K a d

ili

umetnika

takvim
slikar,

da

je

veliki

Vinija,
velikim

neto

njihovim

no

ovek.

da

upravo takvi

ili

matematiar
delatnosti,

Leonarda

prema

vir

sluajevima

proglaavamo

sluaju jo

ne bi

po

neemo

majstora

ili fiziar, p i o n i r n a p o l j u o v e ili o n e

uzdravamo

to

no, to nee biti ni

izvrsnog

pesnik,

nekoga

odreenom

o d m a h nazvali velikim. Sigurno

uiniti
tako

preimustva.

da ipak ne bismo

drugo

Belju
po

velianstve

primeri

stajali

na putu, verovatno bi o v e k doao na pomisao k a k o

je

naziv

veliki

ljude od akcije,

ovek"
znai:

rezervisan

prvenstveno

osvajae, vojskovoe,

re i da prizna veliinu n j i h o v o g p o s t i g n u a

dejstva

to

koje

su

zadovoljavajue
toliko

114

nitavnih

oni
i

prouzrokovati.

biva

opovrgnuto

linosti

kojima

se

No,

ni

naom
ipak

za

vlada
snagu
nije

osudom
ne

moe

osporiti uticaj na savremenike i budua pokolenja.

Nee biti razloga ni da se uspeh bira kao oznaka
veliine ako se pomisli na prekomeran broj velikih
ljudi koji su, umesto da imaju uspeha, bili satrveni
u nesrei.
Tako za trenutak ovek naginje odluci kako se ne
isplati tragati za jednoznano odreenim sadrajem
pojma veliki ovek". Da je to samo labavo upotrebljeno i dosta, samovoljno dodeljeno priznavanje
preteranog razvoja izvesnih ljudskih svojstava, s
prilinim pribliavanjem iskonskom znaenju rei
veliina". Moemo se takoe prisetiti da nas ne
zanima toliko sutina velikog oveka koliko pitanje
ime on deluje na blinje. No, to emo istraivanje
to je mogue vie skratiti jer preti da nas odvue
daleko od naeg cilja.
Dopustimo, dakle, neka vai da veliki ovek na
svoju okolinu deluje na dva nain: svojom lino
u i idejom za koju se zalae. Ta ideja moe na
glaavati staru eljenu sliku masa ili im pokazati
neki novi cilj za kojim se udi, ili na nekakav dru
gaiji nain opiniti masu. Ponekad a to je ra
zume se prvobitniji sluaj linost deluje sama
dok ideja igra vrlo neznatnu ulogu. Zato bi veliki
ovek uopte trebalo da postane znaajan to
nam ni za trenutak nije nejasno. Znamo da kod
ljudi postoji snana potreba za autoritetom kome
se mogu diviti, kojem se ovek priklanja, koji go
spodari nad njim i moda ga ak zlostavlja. Iz in
dividualne psihologije smo saznali otkud potie ta
potreba mase. To je enja za ocem koja je svako
me od detinjstva svojstvena, za istim ocem koga je
nadvladao junak iz legende koji se time ponosi. A
sad, moe nam se nejasno pomaljati saznanje kako
su sve crte kojima snabdevamo velikog oveka
crte oca, da u tom poklapanju lei sutina velikog
oveka koju smo uzalud traili. Postojanost u mi
slima, snaga volje, silina u akciji pripadaju slici
oca, no pre svega samostalnost i nezavisnost
velikog oveka, njegova boanska nehajnost koja
moe porasti do bezobzirnosti. ovek je prinuen
115

da mu se divi, moe se u njega pouzdati, ali nije

kadar da ga se i ne plai. Trebalo bi dopustiti da
nas razumevanju toga vodi sama re: ko drugi tre
ba da je u detinjstvu bio veliki ovek" nego otac!
Nema sumnje da je to bio moan prototip oca
koji se u Mojsijevom liku spustio do ubogih jevrejskih kuluara kako bi im zajamio da su oni nje
gova mila deca. A mora da je na njih nita slabije
delovala ideja o jednom jedinom, venom, svemo
nom Bogu, za koga oni nisu bili isuvie nitavni
da s njima ne bi sklopio savez i koji je obeao da
e se brinuti o njima ako bi ostali verni njegovom
oboavanju. Verovatno im nije bilo lako da lik oveka Mojsija razlue od lika njegova Boga; to je
bila opravdana intuicija, jer je Mojsije crte svoje
vlastite linosti kao to su naprasitost i neumo
ljivost mogao uneti u karakter svog Boga. I ako
su jednom tog svog velikog oveka ubili, onda su
samo ponovili nedelo koje se u praiskonskim vre
menima poput zakona uperilo protiv boanskog
kralja i koje je, koliko znamo, imalo svoje korene
u jo starijem prauzoru 15 .
Ako je tako, s jedne strane, lik velikog oveka
izrastao do boanskih razmera, onda je, s druge,
vreme da se setimo kako je i otac nekad bio dete.
Velika religijska ideja koju je zastupao ovek Mojsije, nije, prema naim izvodima, bila njegova svo
jina; preuzeo ju je od svog kralja Ihnatona. A taj
poslednji, ija je veliina kao osnivaa vere nedvo
smisleno potvrena, sledio je moda podsticaje koji
su posredstvom njegove majke ili nekim drugim
putevima iz blieg ili udaljenijeg dela Azije
doprli do nejga.
Dalje nismo kadri da sledimo splet dogaaja,
no ako su tano razaznati ti prvi delovi, tada se
monoteistika ideja poput bumeranga vratila u
zemlju odakle je potekla. Tako se ini jalovom te
nja da se odredi zasluga pojedinca za neku novu
ideju. Mnogi su oigledno uestvovali u njenom
15

116

Upor. Frazer, 1. c.

razvoju i dali joj svoje doprinose. S druge strane,

bila bi oita nepravda kod Mojsija prekinuti lanac
uzroka i zanemariti ono to su njegovi naslednici
i nastavljai jevrejski proroci uinili. Seme
monoteizma nije proklijalo u Egiptu. Isto se moglo
dogoditi u Izrailju poto je narod odbacio tegobnu
religiju koja je bila puna zahteva. Meutim, u jevrejskom narodu su se uvek podizali ljudi koji su
izbledelu tradiciju osveavali, Mojsijeve opomene
i zahteve obnavljali i nisu otpoinuli pre nego to
je bilo obnovljeno ono to se izgubilo. Posle stalnih
nastojanja koja su se protezala stoleima i najzad
dvema velikim reformama jedna pre a druga
posle vavilonskog progonstva zbio se' preobraaj
boga vulkana Jahvea u Boga ije je oboavanje
Mojsije nametnuo Jevrejima. A to je dokaz za po
stojanje posebne psihike dispozicije u masi koja
je postala jevrejski narod, kada je bila kadra da
stvori toliko linosti koje su bile spremne da na
sebe preuzmu tegobe Mojsijeve religije zato to e
biti od Boga izabrani narod i moda za jo neke
druge sline nagrade.
c)

Napredak

duhovnosti

Da bi se kod nekog naroda ostvarili trajni psi

hiki uinci, oito da nije dovoljno jamiti mu da
ga je boanstvo izabralo. To mu se mora takoe
na neki nain dokazati, ako treba da u to veruje i
da iz vere izvue konsekvence. U Mojsijevoj religiji
Izlazak iz Egipta je posluio kao taj dokaz; Bog
ili Mojsije u njegovo ime nije se umorio pozivajui
se na naklonost koja je tim delom pokazana. Uve
dena je sveanost pashe kako bi se odralo seanje
na taj dogaaj ili je, tavie, nekakva sveanost
koja je odavno postojala bila ispunjena sadra
jem tog seanja. Meutim, to je ipak bilo samo se
anje da je Izlazak pripadao nerazgovetnoj prolo
sti. U periodu koji nas zanima znaci boje naklo
nosti su bili vrlo oskudni; sudbine to su zade-

117

sile narod pre su ukazivale na njegovu nemilost.

Primitivni narodi su uobiavali da svoje bogove
svrgnu ili ak kazne ako nisu ispunjavali svoju oba
vezu da im osiguraju pobedu, sreu i ugodnost. U
svim vremenima kraljevi nisu drugaije tretirani
nego kao bogovi; u tome se pokazuje stara iden
tinost: nastanak iz zajednikog korena. 1 moderni
narodi imaju, dakle, obiaj da proteraju svoje kra
ljeve ako je sjaj njihove vladavine naruen pora
zima i odgovarajuim gubicima u teritoriji i novcu.
Zato je, meutim, izrailjski narod svog Boga sve
pokornije sledio ukoliko ga je ovaj sve gore tretirao
to je problem koji za trenutak moramo ostaviti
po strani.
Sve nas to moe podstai da istraimo da li
Moj sijeva religija narodu nije donela nita drugo
do uzdizanja njegovog samooseanja kroz svest da
je Bogu izabrani narod. I zaista se drugi moment
lako moe nai. Religija je takoe Jevrejima donela
daleko velianstveniju koncepciju Boga ili, kao to
bi se moglo razlonije rei, koncepciju velianstvenijeg Boga. Ko je verovao u tog Boga imao je ude1a u njegovoj veliini, mogao je i sam da se osea
uzdignutim. Za nevernika to nije neto to se po
sebi potpuno razume; no, moda se to lake shvata
ako ukaemo na oseanje superiornosti nekog Bri
tanca u stranoj zemlji koja je nesigurna zbog ne
reda na oseanje koje potpuno nedostaje pripad
niku bilo koje male kontinentalne drave. Naime,
Britanac rauna da e njegov Government poslati
ratni brod ako mu se dirne i dlaica na glavi, a to
ustanici vrlo dobro znaju, budui da mala drava
uopte ne poseduje nikakav ratni brod. Znai, po
nos na veliinu British Empirea ima takoe koren
u svesti o veoj sigurnosti, zatiti koju uiva jedan
Britanac. To kod koncepcije velianstvenog Boga
moe biti slino. I, poto teko da e ovek zahtevati da pomae Bogu u upravljanju svetom po
nos zbog boje veliine se sliva s ponosom zbog
izabranosti od strane Boga.

118

Meu propisima Mojsijeve religije nalazi se

jedan koji je od vee vanosti nego to se u prvi
mah uvia. To je zabrana pravljenja bojeg lika,
znai prisila da se klanja Bogu koji se ne moe
videti. Pretpostavljam da je Mojsije u toj taki pre
maio strogost Atonove religije; moda je samo eleo da bude dosledan: u tom sluaju, njegov Bog
nije imao ni imena ni lica; moda je to bila nova
mera protiv magijskih zloupotreba. No, kada se ta
zabrana prihvatila morala je duboko delovati.
Jer je to znailo zapostavljanje senzorne percepci
je spram ideje koja se moe nazvati apstraktnom,
trijumf duhovnosti nad ulnou, strogo uzev, od
ricanje od nagona sa svojim psiholoko nunim
posledicama.
Da bi se smatralo verodostojnim ono to se na
prvi pogled ne ini jasnim, ovek se mora setiti
drugih procesa istog karaktera u razvoju ljudske
kulture. Najraniji meu njima, moda najvaniji,
rasplinjava se u tami prastarog doba. Njegove za
uujue posledice nas nagone da ga potvrdimo.
Kod nae dece, kod neurotiara meu odraslima,
kao kod primitivnih naroda nalazimo mentalni fe
nomen koji oznaavamo kao verovanje u svemo
misli". Prema naem miljenju, to je precenjivanje
uticaja koji mogu da nai mentalni, u ovom sluaju
intelektualni, akti vre na promenu spoljanjeg sve
ta. U osnovu, itava magija, prethodnica nae teh
nike, poiva na toj pretpostavci. I celokupna ma
gija rei ima tu svoje mesto kao i uverenost u mo
koja je povezana s poznavanjem i izgovaranjem ne
kog imena. Pretpostavljamo da je svemo misli"
bila izraz ovekovog ponosa na govorni razvoj koji
je imao kao posledicu tako izvanredan napreda
intelektualnih delatnosti. Otvorilo se novo carstvo
duhovnosti u kojem su pojmovi, seanja i procesi
zakljuivanja postali merodavni nasuprot nioj psi
hikoj delatnosti koja je kao sadraj imala nepo
sredne percepcije ulnih organa. To je svakako bila
jedna od najvanijih etapa na putu ka postajanju
ovekom.
119

Daleko lake moemo shvatiti jedan drugaiji

proces kasnijeg datuma. Pod uticajem spoljanjih
faktora koje nema potrebe da ovde sledimo, koji
delom i nisu dovoljno poznati deava se da matrijarhalno drutveno ureenje biva zamenjeno pa
trijarhalnim, s ime je, naravno, bilo povezano ru
enje dotadanjih pravnih odnosa. Izgleda da se
odjek te revolucije jo uje u Eshilovoj Orestiji.
No, osim toga, okretanje od majke ka ocu oznaa
va pobedu duhovnosti nad ulnou, dakle na
predak u kulturi, jer je materinstvo dokazano svedoenjem ula, dok je oinstvo hipoteza utemeljena
na zakljuku i premisi. Pristajanje uz stranu koja
misaoni proces uzdie iznad ulne percepcije poka
zuje se kao koban korak.
Nekad, izmeu oba prethodno pomenuta do
gaaja, zbio se neki drugi koji najveu srodnost
pokazuje s onim to smo istraili u istoriji religije.
ovek se naao pobuenim da uopte prizna po
stojanje duhovnih" moi, to jest takvih moi koje
se ulima posebno vidom ne mogu pojmiti,
no koje ipak ispoljavaju nesumnjiva, ak prejaka
dejstva. Ako bismo se smeli pouzdati u svedoanstvo jezika, to je bio pokretni vazduh kojeg je ispu
tao prototip duhovnosti jer duh pozajmljuje svo
je ime od daha vetra (animus, spiritus i na hebrej
skom: ruach dah). To je takoe vodilo otkriu
due kao otkriu duhovnog naela u jedinki. Posmatranje je u ovekovom disanju ponovo nalo po
kretni vazduh disanju koje smru prestaje; jo i
danas samrtnici isputaju svoju duu. No, sada je
oveku bilo otvoreno carstvo duha; bio je spreman
da duu koju je otkrio u sebi prida svemu ostalom
u prirodi. itav svet je bio animiran, i nauka koja
je toliko kasnije dola, imala je dovoljno posla
kako bi jedan deo sveta opet liila due, a jo ni
danas nije gotova s tim zadatkom.
Mojsijevska zabrana je uzdigla Boga na vii
stupanj duhovnosti, otvorila je put za dalje promene u predstavi Boga o kojima valja jo govoriti.
No, najpre imamo razloga da se pozabavimo jednim

120

drugim uinkom te zabrane. Svi takvi napreci u du

hovnosti imaju kao svoju posledicu pojaavanje
samooseanja jedinke, ine je ponosnom tako da
se osea nadmonom u odnosu na druge koji su
ostali opinjeni ulnocu. Znamo da je Mojsije ulio
Jevrejima uzvieno oseanje da e biti izabrani na
rod; dematerijalizacijom Boga u njihovu tajnu riz
nicu dospela je nova vredna stvar. Jevreji su na
stavili da se zanimaju za duhovne elemente. Poli
tika nesrea nacije ih je pouila da ono to im
je jedino preostalo njihovi pisani dokumenti
procenjuju prema njihovoj vrednosti. Neposredno
poto je Tit razorio hram u Jerusalimu, izmolio je
rabin Johanan ben Zakaj dozvolu da u Jabneu
otvori prvu kolu posveenu prouavanju Tore. Ota
da su Sveto pismo i njegovo prouavanje bili ono
to je povezivalo rastureni narod.
Toliko je uopte poznato i prihvaeno. Hteo
sam jedino dodati da je taj karakteristini razvoj
jevrejskog bia bio pripremljen Mojsijevom zabra
nom klanjanja Bogu u vidljivom obliku.
Prednost koja je otprilike dve hiljade godina
u ivotu jevrejskog naroda bila dodeljena duhov
nim stremljenjima imala je, naravno, dejstva.
Ona je pomogla da se obuzdaju surovost i sklonost
ka nasilju koje se obino pojavljuju tamo gde je
narodni ideal razvoj miine snage. Harmonija u
oblikovanju duhovne i telesne aktivnosti, kao to
su to ostvarili Grci ostala je Jevrejima uskrae
na. Utom konfliktu opredelili su se barem za al
ternativu koja je bila kulturno znaajnija.
d) Odricanje od nagona

Nije po sebi razumljivo i ne moe se odmah

uvideti zato bi napredak u duhovnosti, zapostavljenje ulnosti trebalo da podie samosvest kako
jedinke tako i naroda. To izgleda da pretpostavlja
postojanje odreenog vrednosnog merila i n e k e
druge linosti ili instance koja se njime slui. Za
121

objanjenje obratimo se analognom sluaju iz psi

hologije jedinke koji nam je postao razumljiv.
Ako id u ljudskom biu postavi zahtev erotske
ili agresivne prirode, onda je najjednostavnije i naj
prirodnije da ga ego kojem stoje na raspolaganju
misaoni i miini aparat akcijom zadovolji. To
zadovoljavanje nagona ego osea kao zadovoljstvo,
kao to bi nezadovoljavanje nesumnjivo postalo izvor
nezadovoljstva. Moe se dogoditi da se ego s obzi
rom na spoljanje prepreke uzdri od zadovoljenja
nagona, naime u sluaju kada uvidi da bi dotina
akcija prouzrokovala ozbiljnu opasnost po njega.
Takvo odustajanje od zadovoljenja, odricanje od
nagona usled spoljanje prepreke ili kako kaemo
usled povinovanja principu realnosti nije ni
u kom sluaju prijatno. Odricanje od nagona vodi
lo bi trajnoj napetosti usled nezadovoljstva, ukoli
ko ne bi bilo mogue pomeranjima energije redukovati samu snagu nagona.' Meutim, odricanje od
nagona moe se takoe iz drugih razloga iznuditi
razlog koje s pravom nazivamo unutranjim.
Tokom individualnog razvoja deo inhibitornih sna
ga u spoljanjem svetu biva internalizovan i u egu
se stvara instanca koja se, posmatrajui, kritikujui i zabranjujui suprotstavlja ostalom delu
ega. Tu novu instancu nazivamo super-ego. Odsada
ego, pre nego to ostvari zadovoljavanje nagona ko
je iziskuje id, mora uzimati u obzir ne samo opas
nosti spoljanjeg sveta nego i prigovor super-ega
i imae utoliko vie povoda da se uzdri od zadovo
ljenja nagona. Meutim, dok je odricanje od nagona
usled spoljanjih razloga samo neprijatno, odrica
nje od nagona uslovljeno unutranjim razlozima,
povinovanjem super-egu, ima drugaije ekonomsko
dejstvo. Ono sem neizbenih posledica nezadovolj
stva egu donosi i dobitak u zadovoljstvu, tako rei
supstitutivno zadovoljenje. Ego se osea uzvienim;
ponosi se odricanjem od nagona kao nekakvim
vrednim postignuem. Verujemo da moemo razumeti mehanizam tog dobitka u zadovoljstvu. Super-ego je naslednik i predstavnik roditelja (i vaspita122

 a ) koji su nadzirali postupke jedinke u prvom pe

riodu njenog ivota; ta instanca gotovo bez promene nastavlja njihove funkcije; dri ego u trajnoj
zavisnosti i na njega vri stalan pritisak. Ba kao
u detinjstvu, ego strepi da ne stavi na kocku ljubav
vrhovnog gospodara; njegovo odobravanje osea
kao osloboenje i.zadovoljenje a prigovore kao gri
zu savesti. Kad je ego kao rtvu prineo super-egu
odricanje od nagona, kao nagradu za to oekuje da
e ga ovaj vie voleti. Svest da se ta ljubav zaslu
uje ego osea kao ponos. U periodu kada autoritet
jo nije bio internalizovan kao super-ego, odnos
izmeu preteeg gubitka ljubavi i nagonskog zahteva mogao je biti isti: postojalo je oseanje sigur
nosti i zadovoljenja kada se iz ljubavi prema rodi
teljima postiglo odricanje od nagona. No, to sreno
oseanje moglo je poprimiti udno narcistiki ka
rakter ponosa tek poto je sam autoritet postao
deo ega.
ta nam to objanjenje zadovoljenja kroz od
ricanje od nagona prua za razumevanje procesa
koje elimo da prouavamo za shvatanje podi
zanja samosvesti kada postoje napreci u duhovno
sti? Prividno vrlo malo. Okolnosti su posve druga
ije. iNije re ni o kakvom odricanju od nagona i
ne postoji nikakvo drugo lice ili instanca radi ko
jih se prinosi rtva. Ubrzo emo se pokolebati u
ovoj drugoj tvrdnji. Moe se rei da je veliki ovek
upravo autoritet radi koga se izvodi neko postig
nue, i poto sam veliki ovek deluje zahvaljujui
slinosti s ocem, onda nema razloga da se udi ako
mu u psihologiji mase pripadne uloga super-ega.
Znai, to bi vailo i za oveka Mojsija u njegovoj
vezi s jevrejskim narodom. Meutim, u ostalim takama se nee uspostaviti nikakva tana analogija.
Napredak u duhovnosti sastoji se u tome to se
odluuje protiv neposredne ulne percepcije a u
korist takozvanih viih intelektualnih procesa, zna
i: seanja, razmiljanja, procesa zakljuivanja; to
se, na primer, odluuje da je oinstvo vanije od
materinstva iako se ono za razliku od ovog posled123

njeg ne moe dokazati svedoanstvom ula. Zato

dete treba da nosi oevo ime i da bude njegov naslednik. Ili: na Bog je najvei i najmoniji mada
je nevidljiv poput vetra ili due. Odbacivanje ne
kog seksualnog ili agresivnog nagonskog zahteva
ini se da je neto potpuno razliito od toga. Ni
kod nekog napretka u duhovnosti, na primer, kod
pobede patrijarhata, ne moe se ukazati na autori
tet koji je dao merilo za ono to treba da se sma
tra viim. U ovom sluaju to ne moe biti otac, jer
se on tek napretkom uzdie do autoriteta. Znai,
suoeni smo s fenomenom da je u razvoju oveanstva duhovnost postepeno prevladavala ulnost i
da su se ljudi svakim takvim napretkom oseali po
nositim i uzdignutim. No, mi nismo kadri da kae
mo zato bi tako trebalo da bude. Kasnije se jo
dogaa da posve zagonetni emocionalni fenomen
verovanja prevladava samu duhovnost. To je ono
uveno Credo quia absurdum, a onaj ko je u tom
pogledu uspeo smatra to najviim dostignuem.
Moda je zajedniki element u svim tim psiholo
kim situacijama neto drugo. Moda ovek jedno
stavno proglaava viim ono to je tee, a njegov
ponos je puki narcizam pojaan sveu o prevla
danoj tekoi.
Ovo sigurno nisu mnogo plodna raspravljanja
i ovek bi mogao pomisliti da ona s naim istrai
vanjem: to je odredilo karakter jevrejskog naroda,
nemaju uopte nikakve veze. To bi za nas bila samo
prednost: meutim, ipak se izvesno pripadanje na
em problemu otkriva injenicom koja e nas kas
nije jo vie zanimati. Religija koja je poela za
branom pravljenja bojeg lika, tokom hiljada go
dina sve se vie razvija u religiju odricanja od
nagona. I to ne to bi zahtevala seksualnu apstinenciju; ona se zadovoljava primetnim suavanjem
seksualne slobode. Meutim, Bog se potpuno ukla
nja od seksualnosti i uzdie do ideala etikog savr
enstva. No, etika je ogranienje nagona. Proroci
su neumorni u opominjanju kako Bog od svog na
roda ne zahteva nita drugo do pravedno i edno

124

voenje ivota, dakle uzdravanje od svih zadovo

ljenja nagona zadovoljenja koja jo i na dana
nji moral osuuje kao porona. Pa ak i zahtev da
se veruje u njega izgleda da zauzima drugo mesto
u poreenju s ozbiljnou tih etikih postulata. Na
taj nain, ini se da odricanje od nagona igra is
taknutu ulogu u religiji, mada se ono u njoj ne po
javljuje od samog poetka.
No, ovde je mesto za interpolaciju kako bi se
izbegao nesporazum. Makar i moglo izgledati da
odricanje od nagona i etika koja se na odricanju
temelji ne pripadaju sutinskom sadraju reli
gije, ipak su oni genetski najprisnije s njom pove
zani. Totemizam, prvi oblik religije koji znamo, do
nosi sa sobom kao neizbene konstituente svog
sistema niz zapovesti i zabrana koje naravno ne
znae nita drugo do odricanje od nagona; klanja
nje totemu koje ukljuuje zabranu njegovog ozleivanja ili ubijanja, egzogamiju dakle, odricanje
od strasno prieljkivanih majki i sestara u hordi,
priznavanje istih prava za sve lanove bratskog
saveza znai, sputavanje tenje ka nasilnikom
nadmetanju meu njima. U tim odredbama mo
ramo videti prve poetke moralnog i socijalnog
poretka. Ne promie nam da se ovde pojavljuju
dva motiva: obe prve zabrane se slau sa eljom
odstranjenog oca, one tako rei nastavljaju njegovu
volju; trea zapovest koja se tie garancije jedna
kih prava udruenoj brai ne uzima u obzir oe
vu volju; ona se opravdava pozivanjem na nunost
da se novi poredak koji je nastao posle oevog od
stranjivanja, trajno odri. Inae bi povratak na ra
nije stanje postao neizbean. Tu se socijalne zapo
vesti izdvajaju od ostalih koje, kao to smemo rei,
potiu neposredno iz religijskih odnosa.
Sutinski deo tog toka dogaaja ponavlja se
u skraenom razvoju ljudskog bia. I tu je autoritet
roditelja, u sutini autoritet daspotskog oca koji
preti da e svojom snagom kanjavati onaj koji
od deteta zahteva odricanje od nagona i koji za
njega odluuje ta mu je doputeno a ta zabra125

njeno. Ono to se kod deteta imenuje kao va

ljano" ili ravo", kasnije se kada su drutvo i
super-ego stupili na mesto roditelja, naziva do
brim" i zlim", vrlim" ili poronim". Ali, to je
jo uvek ono isto odricanje od nagona pod pri
tiskom autoriteta koji zamenjuje i produava auto
ritet oca.
Ti uvidi doivljavaju dalje produbljivanje kada
se latimo istraivanja neobinog pojma svetosti. ta
nam se zapravo ini svetim" u isticanju neeg
drugog to visoko cenimo i priznajemo kao vano
i znaajno? S jedne strane, veza svetog s onim to
je religijsko ne moe se prevideti; ona se nametlji
vo naglaava: sve religijsko jeste sveto, ono je up
ravo jezgro svetosti. S druge strane, na sud naru
avaju mnogobrojni pokuaji da se karakter sveto
sti koristi za toliko toga drugog ljude, institucije,
funkcije koji nemaju mnogo veze s religijom. Ti
napori oito slue tendencioznim namerama. Poi
emo od karaktera zabrane koji tako vrsto prijanjaju uz sveto. Ono je oito neto to se ne srne
dodirivati.-Sveta zabrana je vrlo snano afektivno
naglaena, ali zapravo nema racionalnog osnova.
Jer zato bi, na primer, trebalo da je posebno tako
teak zloin ako se poini incest s kerkom ili se
strom, zato bi bio toliko odvratniji od- svakog dru
gog seksualnog odnosa? Ako se zapitamo za racio
nalni osnov, sigurno e se uti kako se tome opiru
sva naa oseanja. No, to samo znai da se zabrana
smatra kao neto po sebi razumljivo, da ovek ne
ume da je obrazloi.
Nitavost takvog objanjenja dovoljno lako se
da pokazati. Ono to navodno' vrea naa najsvetija
oseanja bilo je u vladajuim porodicama starog
Egipta i drugih naroda drevnog doba opti ovek
bi mogao rei sveti obiaj. Bilo je samo po sebi
razumljivo to je faraon u svojoj sestri nalazio prvu
i glavnu enu; i kasniji naslednici faraona, grki
Ptolomeji, nisu se ustezali da oponaaju taj primer.
Utoliko pre nam se namee misao da je incest
u ovom sluaju izmeu brata i sestre bio privile126

volja, meutim, nije bila samo neto to se nije

smelo dirati, neto to se moralo veoma potovati,
nego i neto ega se ovek uasavao jer je iziskivalo
bolno odricanje od nagona. Kad ujemo da je Mojsije uvoenjem obiaja obrezivanja svoj narod po
svetio" sada razumemo duboki smisao te tvrd
nje. Obrezivanje je simboliki supstitut za kastra
ciju koju je praotac nekad, u punoi svoje apsolut
ne vlasti, dosudio sinovima; i onaj ko je prihvatio
taj simbol time je pokazao da je bio spreman da
se potini oevoj volji mada mu je nametao najbolniju rtvu.
Da bismo se vratili na etiku, moemo zaklju
ujui rei: deo njenih propisa se racionalno
opravdava neophodnou da se ogranie prava dru
tva prema pojedincu, prava pojedinca prema dru
tvu i prava jedinki jedinih prema drugima. Meu
tim, ono to nam se u etici ini velianstvenim,
tajanstvenim i na mistian nain samo po sebi ra
zumljivim za te karakteristike ima da zahvali
svojoj vezi s religijom, svom poreklu iz oeve volje.
e)

Sadraj

istine

religiji

Koliko se nama, siromanima u veri, ine do

stojnim zavisti oni istraivai koji su ubeeni u I
postojanje vrhovnog bia! Tom velikom duhu svet
ne zadaje nikakve probleme jer je on sam stvorio
sve njegove institucije. Koliko su obuhvatna, iscrp
na i definitivna uenja onih to veruju u poreenju
s munim, jadnim i fragmentarnim pokuajima
objanjavanja koji su ono krajnje to smo mi kadri
da postignemo! Boanski duh koji je sam ideal
etikog savrenstva, usadio je ljudima poznavanje
tog ideala i u isti mah tenju da svoje bie ujedna
avaju s njim. Oni neosporno oseaju ta je vie i
plemenitije, a ta nie i prostije. Njihov afektivni
ivot je podeen u skladu sa svagdanjom distan
com od ideala. Kada mu se blie primaknu dou
tako rei u perihel, to im donosi veliko zadovolje128

nje; kada su se udaljili doli u afel,to se kanja

va dubokim nezadovoljstvom. Sve je tako lako i
nepokolebljivo utvreno. Moemo samo poaliti to
nam izvesna ivotna iskustva i posmatranja sveta
onemoguuju prihvatanje pretpostavke o postojanju
takvog najvieg bia. Svet kao da nema dovoljno
zagonetki te mi postavljamo novi problem da se
shvati kako su oni drugi mogli stei veru u boansko bie i otkud ta vera prima udovinu mo koja
nadvladava razum i nauku".
Vratimo se skromnijem problemu koji nas je
dosad zaokupljao. Hteli smo objasniti poreklo oso
bitog karaktera jevrejskog naroda karaktera koji
je verovatno omoguio i odranje tog-naroda do
dana dananjeg. Nali smo da im je ovek Mojsije
utisnuo karakter time to im je dao religiju koja je
njihovo samooseanje toliko uzdigla da su sebe
smatrali nadmonim u odnosu na sve druge naro
de. Zatim, odrali su se na taj nain to su se drali
daleko od ostalih. Pri tom je meanje krvi malo
smetalo jer je ono to ih je dralo na okupu bio
idealan moment: posedovanje odreenih intelektu
alnih i emocionalnih dobara. Moj sijeva religija je
dovela do tog rezultata: 1. jer je dopustila da narod
uestvuje u velianstvenosti nove ideje Boga, 2. jer
je tvrdila da je narod bio izabran od tog velikog
Boga i odreen da prima dokaze njegove naroite
naklonosti, i 3. jer je narodu nametnula napredak
u duhovnosti koji je, sam po sebi dovoljno znaa
jan, osim toga otvorio put ka visokpm uvaavanju
umnog rada i daljim odricanjima od nagona.
To je na rezultat, i mada ne elimo da ita od
toga povuemo, ipak sebi ne prikrivamo da je on
na neki nain nedovoljan. Uzrok tako rei ne po
kriva posledicu; injenica koju elimo objasniti,
ini se da potie iz drugaijeg poretka veliina nego
sve ono ime je objanjavamo. Da li bi bilo mogue
da sva naa dosadanja istraivanja nisu razotkrila
celokupnu motivaciju, nego samo u neku ruku po
vrinski sloj, a iza toga neki drugi, vrlo znaajan
faktor eka na otkrivanje. S obzirom na izvanrednu
129

sloenost itave kauzalnosti u ivotu i istoriji, mo

ralo se oekivati neto slino.
Pristup toj dubljoj motivaciji ukazao bi se na
odreenom mestu u prethodnim raspravljanjima.
Mojsijeva religija nije vrila svoje uticaje nepo
sredno, nego na udno posredan nain. To n e e
znaiti da ona nije odmah delovala, da je upotrebila
duge vremenske periode, stolea, kako bi razvila
svoje puno dejstvo, jer se toliko razume samo po
sebi kada je re o formiranju narodnog karaktera.
Nego se ogranienje odnosi na injenicu koju smo
uzeli iz istorije jevrejske religije ili ako hoete
u nju uneli. Rekli smo da je jevrejski narod po
sle izvesnog vremena ponovo odbacio Mojsijevu
religiju da li sasvim ili zadravi neki od njenih
propisa, nismo kadri da odgonetnemo. Ako pretpo
stavimo da se u dugom periodu zauzimanja Hanana
i borbe s narodima koji su tu iveli, Jahveova reli
gija nije bitno razlikovala od Valimove, onda se
nalazimo na istorijskom tlu uprkos svim kasnijim
tendencioznim nastojanjima da se prikrije sramot
no stanje stvari. Meutim, Mojsijeva religija nije
bez traga nestala. Odrala se neka vrsta seanja na
nju, zatamnjenog i izopaenog, moda kod nekih
lanova svetenike kaste, poduprto starim zapisi
ma. I ta tradicija velike prolosti je bila ono to je
tako rei iz pozadine nastavilo da deluje, to je
postepeno sve vie zadobijalo vlast nad ljudskim
duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea pretvori
u Mojsijeva boga i opet prizove u ivot Mojsijevu
religiju koja je pre mnogo stolea bila uvedena a
zatim naputena.
U jednom ranijem odeljku ove rasprave izloili
smo koja se hipoteza ini nepobitnom ako treba da
takvo postignue tradicije smatramo pojmljivim.
f)

Vraanje

potisnutog

Postoji veliki broj slinih procesa meu onima

s kojima nas je upoznalo analitiko istraivanje du130

lovnog ivota. Neki od njih su opisani kao pato

loki, drugi se razmatraju kao normalni. No, to nije
od neke vanosti jer granice izmeu njih nisu otro
povuene njihovi mehanizmi su u velikoj meri isti
tc je daleko vanije da li se dotine promene deavnju na samom egu ili mu se one suprotstavljaju
kao strane u tom sluaju su poznate kao simp
tomi. Iz obilja materijala najpre izdvajam one slu
ajeve koji se odnose na razvoj karaktera. Uzmimo,
na primer, devojicu koja se najodlunije protivila
svojoj majci, koja je negovala sva svojstva to ne
dostaju majci a izbegavala sve ono to na nju podNea. To moemo dopuniti ako kaemo da se ona
u ranim godinama svog ivota kao svako ensko
dete, identifikovala s majkom i da se sada svom
snagom opirala takvoj identifikaciji. Meutim, kada
se ova devojia uda, ak postane ena i majka,
ne treba da budemo iznenaeni to otkrivamo da
ona postaje sve slinija svojoj napadanoj majci sve
dok se najzad nije oevidno uspostavila identifika
cija s njom identifikacija koju je prebrodila.
Isto se dogaa i kod deaka; i ak je veliki Gete
koji je u periodu svoje genijalnosti sigurno potcenjivao krutog i pedantnog oca, u starosti razvio
crte koje su inile deo oeva karaktera. Ishod moe
postati jo uoljiviji tamo gde je suprotnost izmeu
dveju linosti otrija. Mlad mukarac ija je sudbi
na bila da raste kraj nitavnog oca, najpre se nasu
prot njemu razvio u valjanog, pouzdanog i estitog
oveka. Na vrhuncu ivota njegov se karakter promenio i od tada se ponaao tako da je sebi za uzor
uzeo tog istog oca. Da ne bismo izgubili vezu s na
om temom, moramo zapamtiti injenicu da na po
etku takvog toka dogaaja uvek stoji identifika
cija s ocem u ranom detinjstvu. Ona se zatim
odbacuje, ak natkompenzuje da bi se na kraju
opet uspostavila.
Odavno je postalo opte dobro da doivljaji pr
vih pet godina vre odreujui uticaj na ivot
uticaj kome se ne moe odupreti nita od onog to
se kasnije doivljava. O nainu kako se ti rani
131

utisci odravaju uprkos svim uticajima iz zrelijih

perioda ivot, moglo bi se rei mnogo toga vrednog
to ovde ne pripada. Meutim, moglo bi biti manje
poznato da najsnaniji prisilni uticaj potie od onih
utisaka koji dete pogaaju u periodu kad moramo
misliti da njegov psihiki aparat nije jo sasvim
sposoban da prima. U samu injenicu se ne moe
sumnjati; ali ona je toliko zaudna da njeno razumevanje moemo sebi olakati poreenjem s foto
grafskim snimkom koji se posle bilo kog vremen
skog intervala razvija te se moe preobratiti u sli
ku. Ipak se rado ukazuje na to kako je neki mato
vit pisac s odvanou koja je doputena pesnicima,
anticipirao nae neugodno otkrie. E.T.A. Hofman
je obiavao da bogatstvo likova koji su mu za nje
gova dela stajali na raspolaganju otkriva u promeni slika i utisaka koje je jo kao odoje na maj
inim grudima doiveo za vreme jednog vienedeljnog putovanja potanskim kolima. Ono to su deca
u dobu od dve godine doivela i nisu shvatila
toga ne treba nikad da se seaju sem u snovima.
Tek im psihoanalitikim tretmanom to moe po
stati poznato. Meutim, ono to je doivljeno pro
dire u nekom kasnijem trenutku u njihov ivot s
prisilnim impulsima, upravlja njihovim radnjama,
namee im simpatije i antipatije, dovoljno esto
odluuje o njihovom izboru ljubavnog objekta
izboru koji se tako esto ne moe racionalno obraz
loiti. Ne moe se pogreno shvatiti u kojim dvema
takama te injenice dodiruju
na problem. Prvo,
u vremenskoj udaljenosti16 koja se tu prepoznaje
kao zaista odreujui faktor u naroitom stanju
seanja, na primer; seanja koje u sluaju tih do
ivljaja iz detinjstva klasifikujemo kao nesvesno".
oekujemo da emo u tome nai analogiju sa sta
njem koje bismo hteli pripisati tradiciji u duev16 I tu pesnik moe govoriti. Da bi objasnio svoju
vezanost, on izmilja: T i si mi u preivelim vremenima
bila sestra ili ena." (Goethe, Bd. IV der Weimarer Aus
gabe, str. 97.)

132

nom ivotu naroda. Naravno, nije bilo lako pojam

nesvesnog uneti u psihologiju mase.
Drugo, redovne priloge fenomenima koje istra
ujemo donose mehanizmi koji vode formiranju
neuroza. I tu se odreujui dogaaji zbijaju u ra
nom detinjstvu, no akcent pri tom ne poiva na
vremenu nego na procesu koji se opire dogaaju,
na reakciji protiv njega. U shematskom prikazu se
moe rei: kao posledica dogaaja pojavljuje se
nagonski zahtev koji udi za zadovoljenjem. Ego
uskrauje zadovoljenje'ili zato to je paralisan ve
liinom zahteva ili to u njemu prepoznaje opas
nost. Prvo od tih objanjenja jeste iskonskije; oba
znae izbegavanje opasne situacije. Ego se od opas
nosti brani potiskivanjem. Instinktivni impuls se
na neki nain inhibira, njegov uzrok se s propratnim percepcijama i idejama zaboravlja. Meutim,
time proces nije zavren: nagon je ili zadrao svoju
mo, ili ga neki novi povod iznova budi. On tada
obnavlja svoj zahtev i poto mu put ka normalnom
zadovoljenju ostaje zapreen onim to moemo na
zvati oiljkom potiskivanja, on bilo gde na nekom
slabom mestu kri sebi drugi put ka takozvanom
zamenskom zadovoljenju koje izlazi na videlo kao
simptom, bez pristanka ega, ali i bez njegova razumevanja. Svi fenomeni formiranja simptoma mo
gu se s punim pravom opisati kao vraanje potis
nutog". Meutim, njihova specifina karakteristika
jeste opseno izopaenje koje je ono to se vraa
doivelo u poreenju s izvornim. Moda e se mi
sliti kako smo se poslednjom grupom injenica
predaleko udaljili od slinosti s tradicijom. Nema
potrebe da se kajemo ako smo time pribliili pro
blem odricanja od nagona.
g)

Istorijska

istina

Sve te psiholoke digresije smo preduzeli kako

bismo sebi uinili verodostojnijim da je Mojsijeva
religija tek kao tradicija delovala na jevrejski na-

133

rod. Po svoj prilici nismo ostvarili nita vie do

izvesnog stupnja verovatnosti. No, pretpostavimo
da smo uspeli u potpunom dokazivanju toga; ipak
bi ostao utisak da smo zadovoljili samo kvalitativ
ni faktor onog to se zahtevalo, a ne i kvantitativni.
Svemu onom to ima neke veze s nastankom reli
gije naravno i jevrejske pripisuje se neto veli
anstveno to kroz naa dosadanja objanjenja
nije obuhvaeno. Jo jedan drugi moment bi morao
biti upleten, za koji postoji malo analognog i nita
istovetnog, neto jedinstveno i istog poretka veli
ina kao ono to je od toga postalo kao sama
religija.
Pokuajmo da se predmetu pribliimo sa su
protne strane. Razumemo to primitivac ima potre
bu za bogom kao stvaraocem sveta, poglavicom
plemena, linim zatitnikom. Taj bog ima svoje
mesto iza pokojnih oeva klana o kojima tradicija
ume jo neto da kae. ovek kasnijih vremena, na
ih dana, ponaa se na isti nain. On ak i kao od
rastao ostaje infantilan i onaj kome je potrebna
zatita; misli da nije kadar da lii podrke svog
boga. Toliko je neosporno. Meutim, tee je razumeti zato srne postojati samo jedan jedini bog,
zato upravo prelazak od henoteizma na monoteizam stie ogromnu vanost. Bez sumnje je istina
da kao to smo objasnili onaj koji veruje
uestvuje u veliini svog boga, i ukoliko je bog vei
utoliko je pouzdanija zatita koju moe pruiti.
No, mo nekog boga nema za nunu pretpostavku
to to je jedini. Mnogi narodi videli su samo uzdi
zanje svog vrhovnog boga u tome ako je zagospo
dario nad njemu potinjenim boanstvima, a ne
srozavanje njegove veliine ako su sem njega po
stojali i drugi bogovi. Znailo je takoe rtvu in
timnosti ako je taj bog postao univerzalan i brinuo
se za sve zemlje i narode. ovek je tako rei delio
svog boga sa strancima te je zato sebe morao
obetetiti time to je tvrdio kako je on u bojoj
milosti. Moemo takoe jo pokazati da sama ideja

134

o jednom bogu znai napredak u duhovnosti, ali je

nemogue tako visioko ceniti tu taku.
Poboni vernici, meutim, znaju da dovoljno
ispune tu oitu prazninu u motivaciji. Oni kau da
je ideja jednog jedinog boga tako snano uticala
na ljude zato to je ona deo veite istine koja je,
dugo prikrivana, najzad izala na videlo te je tada
morala svakog sa sobom povui. Moramo priznati
kako je najzad moment te vrste saobrazan kako
veliini predmeta tako i uspehu.
I mi bismo hteli usvojiti takvo reenje. No,
nailazimo na sumnju. .Poboni argument poiva na
optimistiko-idealistikoj premisi. Osim toga, nije
se moglo konstatovati da ljudski intelekt poseduje
bilo kakav fini njuh za istinu i da ljudski duh po
kazuje posebnu naklonost prema priznavanju isti
ne. Naprotiv, pre smo saznali da na intelekt, lien
bilo kakvog upozorenja, vrlo lako zaluta i da ni u
ta lake ne verujemo do u ono to, bez obzira na
istinu, ide u susret naim iluzijama elje. Zato naoj
saglasnosti moramo pridodati jedno ogranienje. I
mi mislimo da reenje pobonih sadri istinu, ali
ne materijalnu nego istorijsku, te sebi dajemo za
pravo da ispravimo izvesno izopaenje koje je ta
istina pretrpela pri svom povratku. To jest, ne veru
jemo da danas postoji jedan jedini veliki bog, nego
da je u praiskonskim vremenima postojala jedna
jedina linost koja je tada morala izgledati preve
lika i koja se zatim, uzdignuta do boanstva, vra
tila u ljudsko seanje.
Pretpostavili smo da je Mojsijeva religija u
prvi mah bila odbaena i upola zaboravljena i da
se kasnije pojavila kao tradicija. Sada pretpostav
ljamo da se taj proces tada ponovio po drugi put.
Kada je Mojsije doneo narodu ideju o jedinom bo
gu, ona nije bila nita novo nego je znaila ponovno
oivljavanje iskustva iz davnog vremena ljudske po
rodice, koje je svesnom ljudskom pamenju izma
klo. Meutim, to je bilo tako vano, izazvalo je tako
duboke i znaajne promen u ivotu ljudi ili im

135

utrlo put, da ovek ne moe a da ne poveruje kako

je to u ljudskoj dui ostavilo za sobom bilo kakve
tragove koji se daju uporediti s tradicijom.
Iz psihoanalize individua smo saznali da pre
ili posle, njihovi najraniji utisci koji su doivljeni
u vreme kada je dete jo jedva bilo kadro da go
vori, ispoljavaju deistva prisilnog karaktera a da
sami ne bivaju svesno prizvani u seanje. Verujemo da imamo pravo da isto pretpostavimo o naj
ranijim doivljajima itavog oveanstva. Jedno od
takvih dejstava bilo bi pojavljivanje ideje o jednom
jedinom velikom bogu ideje koja se mora pri
znati kao, dodue, izopaeno ali potpuno opravda
no seanje. Takva ideja ima kompulzivni karakter:
ona mora naii na verovanje. U meri do koje do
see njeno izopaenje ovek ima razloga da je
oznai kao ludilo; ukoliko prouzrokuje povratak
prolosti mora se nazvati istinom. I ludilo psihopa
ta sadri komadi istine i, polazei od te istine,
bolesnikovo ubeenje se rasprostire na konstruk
ciju ludila.
Ono to do kraja sledi jeste donekle izmenjeno
ponavljanje izvoda u prvom delu.
1912. godine pokuao sam u Totemu i tabuu
da staru situaciju iz koje su potekle takve konsekvence rekonstruiem. Pri tom sam se posluio
izvesnim teorijskim mislima . Darvina, Etkinsona,
no posebno V. Robertsona Smita i kombinovao ih
s nalazima i indikacijama iz psihoanalize. Od Dar
vina sam pozajmio hipotezu da su ljudi prvobitno
iveli u malim hordama, svaka je bila pod despot
skom vlau starijeg mujaka koji je sebi prisvojio
sve enke a mlade mukarce, takoe svoje sinove,
kanjavao ili odstranjivao. Od Etkinsona sam uzeo
u nastavku tog opisa ideju da je patrijarhalni
sistem naao svoj kraj u pobuni sinova koji su se
136

udruili protiv oca, savladali ga i zajedniki podrali. Oslanjajui se na totemsku teoriju Robertsona Smita, pretpostavio sam da je kasnije oeva
horda nainila mesta totemskom klanu brae. Da
bi jedan s drugim mogli iveti u miru, pobednika
braa su se odrekla ena zbog kojih su ipak ubili
oca, i uveli egzogamiju. Oeva mo je bila slomlje
na i porodice organizovane na temelju matrijarha
ta. Ambivalentni oseajni stav sinova prema ocu
ostao je na snazi tokpm itavog kasnijeg razvoja.
Na oevo mesto je kao totem postavljena odreena
ivotinja; ona je vaila kao predak i duh zatitnik,
nije se smela povrediti ili ubiti; no, jednom godi
nje sastajala se itava zajednica mukaraca za sve
anu gozbu na kojoj se inae potovana totemska
ivotinja kidala na komade i zajedniki jela. Niko
se nije smeo iskljuiti s te gozbe: to je bilo cere
monijalno ponavljanje oceubistva kojim su zapoeli
drutveni poredak, moralni zakon i religija. Podu
darnost izmeu totemskog obeda Robertsona Smita
i hrianskog priea uoili su neki autori pre
inene.
Jo i danas se vrsto drim te konstrukcije.
Stalno sam nailazio na estoke prigovore kako u
kasnijim izdanjima knjige nisam izmenio svoja
miljenja jer su savremeni etnolozi jednoduno od
bacili postavke Robertsona Smita i delimino izneli
druge, potpuno razliite teorije. Moram da odgovo
rim kako su mi ti navodni napreci dobro poznati.
No, nisam ubeen niti u tanost tih inovacija niti
u zablude Robertsona Smita. Nekakvo neslaganje
jo nije opovrgavanje, inovacija nije nuno i na
predak. Ali, pre svega, ja nisam etnolog ve psiho
analitiar. Imao sam pravo da iz etnoloke litera
ture izvuem ono to sam mogao da upotrebim za
analitiki rad. Radovi genijalnog Robertsona Smita
dali su mi vredne take dodirivanja s psiholokim
materijalom analize kao i sugestije za iskoriavanje tog materijala. Nikad se nisam slagao s njego
vim protivnicima.
137

h)

Istorijski razvoj

Ne mogu ovde iscrpno ponavljati sadraj To

tema i tabua, no moram se pobrinuti za popunja
vanje irokog prostora izmeu onoga pretpostavlje
nog prastarog doba i pobede monoteizma u istorijskim vremenima. Poto je bila institucionalizovana
celina bratskog klana, matrijarhata, egzogamije i
totemizma, zapoeo je razvoj koji se moe opisati
kao vraanje potisnutog". Tu termin potisnuto"
upotrebljavamo u prenosnom znaenju. Re je o
neem prolom, iezlom, prevladanom u ivotu
naroda koje se usuujemo da izjednaimo s potis
nutim u duevnom ivotu jedinke. U kojem psi
holokom obliku je ovo prolo za vreme svoje baenosti u zasenak postojalo nismo kadri da na
prvi pogled kaemo. Nee nam biti lako pojmove
individualne psihologije preneti na psihologiju ma
se i ne mislim da neto postiemo ako uvodimo po
jam kolektivnog" nesvesnog. Sadraj nesvesnog
zaista je u svakom sluaju kolektivan; on je opta
svojina ljudi. Znai, zasad se ispomaemo upotre
bom analogija. Procesi koje ovde prouavamo a
koji potiu iz ivota naroda vrlo su sluni onima
koje poznajemo iz psihopatologije, no ipak nisu
potpuno isti. Najzad se odluujemo za pretpostavku
da su psihiki taloi onih praiskonskih vremena po
stali naslee koje je u svakoj novoj generaciji tra
ilo jedino buenje a ne i sticanje. Pri tom mislimo
na primer sigurno uroene" simbolike koja potie
iz perioda govornog razvoja, koja je dobro poznata
svoj deci iako nisu u njoj pouavana i koja je kod
svih naroda ista uprkos jezikoj razliitosti. Ono
to nam recimo jo nedostaje u pouzdanosti stiemo iz drugih rezultata psihoanalitikog istraivanja.
Saznajemo da u izvesnom broju znaajnih odnosa
naa deca ne reaguju onako kao to odgovara nji
hovom vlastitom iskustvu, nego instinktivno poput
ivotinja, na nain koji se moe objasniti jedino
filogenetskom tekovinom.
138

mnogo snaniji i neiscrpno dublji nego oseanja

odraslih; samo religiozna ekstaza je kadra da ih
ponovo vrati. Tako je zanos odanosti Bogu bila prva
reakcija na povratak velikog oca.
Na taj nain je za sva vremena bio utvren
pravac religije oca. Ipak, time nije bio okonan
njen razvoj. Sutini odnosa prema ocu pripada ambivalencija: tokom vremena nije moglo iznositi ni
ono neprijateljstvo koje je teilo da se rasplamsa
i koje je nekad podstaklo sinove da ubiju oboava
nog i zastraujueg oca. U okvirima Mojsijeve reli
gije nije bilo mesta za izraavanje ubilake mrnje
prema ocu; na videlo je mogla izai samo mona
reakcija na tu mrnju: oseanje krivice zbog ne
prijateljstva, griza savesti to se ovek ogreio o
Boga i to ne prestaje greiti. To oseanje krivice
koje su proroci neprekidno drali budnim, koje je
ubrzo stvorilo integrirajui sadraj religijskog si
stema imalo je i nekakvu drugu, povrnu moti
vaciju koja je njegovo stvarno poreklo vesto pri
krivala. Stvari su se odvijale loe po narod; nade
koje su poivale na bojoj naklonosti su se izja
lovile; nije bilo lako vrsto se drati iznad svega
voljene iluzije da su oni boji izabrani narod. Ako
nisu hteli da se odreknu te sree, onda je oseanje
krivice zbog vlastite grenosti nudilo dobrodolo^
sredstvo za osloboenje Boga od krivice: oni nisu
zasluili nita bolje nego da ih kazni jer se nisu
pridravali njegovih zapovesti; i nagnani potrebom
da oseanje krivice koje je naviralo iz toliko dub
ljeg izvora i bilo nezasito zadovolje, morali su
dozvoliti da te zapovesti bivaju sve stroe, munije
a i trivijalnije. 'U novom zanosu moralnog asketizma sebi su nametali uvek nova odricanja od nago
na i tako su barem u doktrini i propisu dosegli eti
ke visine koje su ostale nepristupane ostalim sta
rim narodima. Mnogi Jevreji u tom razvoju etikih
visina gledaju drugu osnovnu karakteristiku i dru
go veliko ostvarenje svoje religije. Iz naih izlaga
nja treba da proizae kako je on bio povezan s
onim prvim razvojem ideje o jedinom bogu.
140

Meutim, ta etika ne moe poricati svoje poreklo

iz oseanja krivice zbog suzbijanog neprijateljstva
prema Bogu. Ona ima nedovren i nedovriv karak
ter prisilno-neurotskih reaktivnih formacija; takoe moemo pogoditi da ona slui skrivenim namerama kanjavanja.
Dalji razvoj prevazilazi jevrejsku veru. Ostali
elementi koji su se povratili iz praoeve tragedije
ni na koji nain se vie nisu mogli sjediniti s Mojsijevom religijom. U ono vreme svest o krivici odav
no vie nije bila ograniena na jevrejski narod;
ona je kao potmula nelagodnost, zlokobna slutnja
iji razlog niko nije znao navesti, zahvalila sve na
rode Sredozemlja. Savremeni istoriari govore o
nekakvom starenju antike kulture, no ja pretpo
stavljam da su oni obuhvatili samo sluajne i drugostepene uzroke onog depresivnog raspoloenja
kod naroda. Razjanjenje potitenog stanja poteklo
je od Zidova. Bez obzira na sva priblina odree
nja i pripreme u okolnom svetu, ipak je to bio
jevrejski ovek, Saul iz Tarsa, koji je_kao rimski
graanin sebe nazvao Pavlom, u iji duh je najpre
prodrlo saznanje: Mi smo tako nesreni, jer smo
ubili Boga oca.' I odve je razumljivo to nije bio
kadar da taj deo istine drugaije obuhvati do u
varljivom obliku blagovesti: Izbavljeni smo od
svake krivice poto je jedan od nas rtvovao svoj
ivot da bi okajao nae grehe." Naravno, u toj for
mulaciji nije bilo pomena o ubistvu Boga, ali zlo
in koji se morao ispatati rtvenom smru, mogao
je biti samo ubistvo. Dovoenje u vezu zablude i
istorijske istine pouzdano nam kazuje da je rtva
bio boji sin. Snagom koja joj je pritekla iz isto
rijske istine, ta nova vera je oborila sve prepreke;
na mesto blaenog oseanja izabranosti stupilo je
sada oslobaajue izbavljenje. No, injenica oceubistva morala je pri svom povratku u seanje oveanstva prevladati vee otpore nego ona druga
koja je sainila sadraj monoteizma; ona je takoe
morala pretrpeti snanije izopaenje. Neizreciv zlo141

in je bio zamenjen hipotezom o istinu govorei

nejasnom naslednom grehu.
Nasledni greh i izbavljenje rtvenom smru
postali su osnovi nove religije koju je utemeljio
Pavle. Mora ostati neizvesno da li je u bratskoj
hordi koja se pobunila protiv praoca zaista posto
jao kolovoa ili zaetnik ubilakog ina ili, da li
je taj lik kasnije stvorila uobrazilja pesnika kako
bi sebe pretvorili u junake, i zatim uklopljen u predanje. Poto je hriansko uenje razorilo okvire
judaizma ono je prihvatilo komponente iz mno
gih drugih izvora, odreklo se nekih crta istog monoteizma, prilagodilo se u mnogim pojedinostima
obredima ostalih naroda Sredozemlja. Izgledalo je
kao da se Egipat nanovo svetio Ihnatonovim naslednicima. Vredno je panje na koji se nain nova
religija razraunala sa starom ambivalencijom u
odnosu prema ocu. Dodue, njen osnovni sadraj je
bio izmirenje s Bogom ocem, ispatanje zbog zlo
ina poinjenog na njemu; meutim, druga strana
emocionalnog odnosa se pokazala u tome to je
sin, preuzevi na sebe ispatanje, i sam postao bog
pokraj oca i, zapravo, umesto oca. Proistekavi iz
religije oca, hrianstvo je postalo religija sina.
Ono nije umaklo sudbini da e morati ukloniti oca.
Samo je jedan deo jevrejskog naroda prihvatio
novo uenje. Oni to su ga odbacili jo i danas se zo
vu Jevreji.Tim rascepom oni su se jo otrije nego
ranije izdvojili od drugih. Bili su prinueni da od
nove religijske zajednice koja je sem Jevreja obuhvatala Egipane, Grke, Sirijce, Rimljane a najzad
i Germane, sluaju prigovor kako su ubili Boga.
Neskraen, taj prigovor bi glasio: Oni nee da se
pomire s tim da su ubili Boga, dok mi to prizna
jemo i bivamo oieni od krivice." Tada je lako
uvideti koliko se istine krije iza tog prigovora. Za
to je Jevrejima bilo nemogue da uzmu uea u
napretku koji je, uprkos svom izopaenju, sadra
valo priznanje bojeg ubistva to bi bilo predmet
posebnog istraivanja. Time su oni u neku ruku na

142

sebe natovarili traginu krivicu; dozvolilo se da

zbog toga teko ispataju.
Moda je nae istraivanje donekle osvetlilo
pitanje kako je jevrejski narod stekao svoja svoj
stva. Manje svetla je doprlo do problema kako su
se oni kao individualnost mogli odrati do dana
njih dana. No, iscrpna razreavanja takvih zago
netki ovek nee ako emo pravo imati raz
loga da zahteva niti oekuje. Prilog prosuivanju
o ogranienjima koja sam pomenuo na poetku je
ste sve to sam kadar da ponudim.

POGOVOR

ljudski rod, ubistvom praoca zapoinju drutveni

poredak, moralni zakon i religija", oseanje krivice
ukorenjuje se kao faktor napretka kulture, a subli
macija iznuena kulturom postaje neminovna sud
bina nagona".'
Ova porodina drama" ponavljae se kroz istoriju na sve iroj pozornici; seanje na pradavni
zloin nije se izgubilo, ono je samo potisnuto i
sauvano u nesvesnim mnemikim tragovima"
ljudske vrste. Utiskivanjem drevnog oceubistva u
filogenetsko arhaiozno naslee" oveka Frojd za
pravo institucionalizuje osnovnu dogmu psihoanali
ze edipov ' kompleks, kao nepromenljivi oblik
odnosa individue prema ocu i njegovim supstitutima. U edipovorn kompleksu ne samo da se sreu
poeci svih oblika kulture, nego se ovaj javlja i u
ontogenezi psihikog kao konstitutivni faktor, ali i
kao jezgro svih neuroza".
Frojdova istraivanja u ovoj oblasti, a na izvestam nain i celokupno njegovo stvaralatvo, za
kljuuju tri rasprave objavljene etvrt veka kasnije
pod zajednikim naslovom ovek Mojsije i mono
teistika

religija.

Polazna namera autora je da u dve rasprave

rekonstruie istorijsku linost oveka Mojsija ' kao
Egipanina i preko njega pokae sutinski uticaj
monoteistike epizode u istoriji Egipta" na posta
nak i razvoj judaizma. On odluno odbacuje starozavetnu verziju istih dogaaja kao istorijski netanu i iskrivljenu usled kasnijeg prikrivanja i tenden
cioznih prerada. Pozivajui se na jevrejsku vanbiblijsku literaturu, neke protivrene navode same
Biblije i radove pojedinih istoriara, Frojd tvrdi da
su Jevreji ubili Mojsija u nekoj pobuni po izlasku
iz Egipta. Prema hipotezi koju dalje izlae, sublimna egipatska vera koju je propovedao Mojsije, pu
stila je svoje korene u jevrejskom narodu i pored
njegovog otpadnitva od velikog oveka". Potpo
mognuta tekim uslovima ivota, izbijajui povre
meno u patosu proroka, ona kroz itav niz genera
cija polako prevladava unazaujue paganske ten146

dencije, da bi se najzad nametnula izabranom na

rodu' u formi njegovog" apstraktnog monoteizma.
Shvatanje religije kao prisilne neuroze oveanstva" naznaeno je ve Totemom i tabuom, ali
Frojd se, kako sam kae, ne usuuje da ga za svog
boravka u Beu ponovi i pokae na razvoju juda
izma i poecima hrianstva. Tek kada je preao u
London, prerauje rukopis treeg, glavnog i zaklju
nog dela Mojsija i monoteizma, i po prvi put ga
objavljuje u Holandiji (1939) uz dve ranije ras
prave.
Ovom raspravom autor nastavlja strategiju To
tema i tabua, gde je u podnaslovu odavno zabeleio:
Neke podudarnosti u duevnom ivotu divljaka i
neurotiara"*. No, dok je tamo ni iz ega trebalo
zasnovati prve oblike kulture i stvoriti prototip
porodine drame", novi zadatak je znatno olakan
prethodnim reenjima. Prvo valja popuniti prazninu
u izlaganju nastalu izmeu ve institucionalizovane
celine bratskog klana, totemizma i egzogamije" i
mnogo kasnije pojave monoteizma u Egiptu. Potom
Frojd uspostavlja kontinuitet religije, a preko nje
i kulture Zapada, od prvobitnog oceubistva, preko
ponovljenog ubistva Mojsija i kasnijeg razapinjanja
Hrista.
Upravo je mehanizam razvoja religije ono to
autor nastoji da objasni na osnovu svojih terapeutskih zapaanja o etiologiji neuroza. Formula:
rana trauma odbrana period latencije iz
bijanje neuroze delimino vraanje potisnutog,

* Zastupanje ovakve analogije izazvalo je niz kritika

od strane antropologa. P r e m a B. Malinovskom, Frojdovo
terapeutsko iskustvo vezano je za neurotske poremeaje
imunih graana sa poetka XX veka; njegovi pacijenti su
Evropejci sa ve formiranim porodinim kompleksom u
kojem je figura oca dominantna. Ovako ograniena isku
stva on prenosi u praistoriju kao model za razumevanje
ponaanja, pa divljacima" iz hipotetine prahorde pripi
suje unapred ustanovljenu zapadno-evropsku porodinu
dramu. Najzad, Frojd zatvara krug utvrivanjem kontinui
teta kulture, od navodnog ubistva oca te prahorde, sve do
dana u kojima pie Totem i tabu.

147

klju je, smatra on, za razumevanje religijskih fe

nomena kao neurotskih simptoma, a same religije
kao prisilne neuroze ljudskog roda. Ubistvo oca
prahorde, kao davna trauma oveanstva, potisnuto
iz seanja u obliku u kojem se stvarno desilo. Na
mesto oca, kao predak i duh-zatitnik klana, uvede
na je totemska ivotinja koju lanovi klana jednom
godinje ceremonijalno ubiju i pojedu na totemskoj
sveanosti. Ovo je prvi oblik religije i, upravo nje
mu, kao fiksaciji za traumu, sva kasnija religijska
ispoljavanja duguju svoj kompulzivni karakter i
iracionalnu snagu.
U religijskim dogmama, uz psihotiki iskrivlje
ne sadraje, sauvan je i deo istine koja se moe
nazvati istorijskom,** veli Frojd, jer kroz razvoj
religije vraa se, kao potisnuti sadraj, istina o dav
nanjem oceubistvu. Ubistvo Moj si ja pokrenulo je
duboke slojeve u kojima je sauvan njegov prauzor;
tako je u judaizmu, kao religiji oca, zapravo rekonstruisan nekadanji poloaj praoca, vraeno mu je
njegovo istorijsko pravo. Nova vera institucionalizuje oboavanje oca, ali iz oseajne ambivalencije
raaju se i neprijateljski impulsi prema njemu.
Oni ostaju nesvesni i kao takvi uvek iznova stva
raju oseanje krivice, to dovodi do nesvesnog od
ricanja od tog neprijateljstva i sublimisanja nagon
skih impulsa. Tako stalnim odricanjem od nagona,
kae autor, Jevreji u zanosu moralnog asketizma,
jednostavno, ostvaruju napredovanje u duhovnosti
i doseu etike visine nepristupane drugim naro
dima.
** Tek u Mojsiju i monoteizmu Frojd utvruje takav
sadraj istorijske istine u religiji. U Totemu i tabuu, govo
rio je samo o prisilnoj neurozi kao karikaturi religije (hi
sterija bi bila k a r i k a t u r a umetnikog stvaranja, a para
noidna sumanutost k a r i k a t u r a filozofskog sistema), ka
rikaturi utoliko to je neuroza asocijalna tvorevina. A u
Nelagodnosti u kulturi (1930) kae: 1 ona (kultura) po
kazuje borbu izmeu E r o s a i smrti, nagona ivota i nagona
razaranja, koja se odigrava m e u ljudima. Takva borba
je najhitniji sadraj ivota uopte, pa se zato i razvoj kul
t u r e moe kratko oznaiti kao borba ljudskog roda za

148

Obogotvorenjem oca rekonstrukcija prolosti

kroz religiju nije dovrena. Kao glasnik potisnutog
sadraja potmula svest o krivici zahvata narode
Sredozemlja, sve dok neki boji sin nije priznao da
je ubio oca. On zbog toga ispata, ali zatim i sam
postaje bog pokraj oca, u stvari, umesto oca. Tako
je, u iskrivljenom obliku religijskih dogmi, ostvare
no vraanje potisnutog sadraja iskonskog oceubistva, no sada u kulturi koju je ovek stekao***
Na izgradnju hrianskog fantazma o izbavlje
nju, kae Frojd, uticala su predanja iz orijentalnih
i grkih misterija, a to to se Hrist rtvuje nevin
i prima na sebe krivicu svih ljudi, posledica je ka
snije potrebe da se stvori tajna koja izmie razum
skom poimanju, pa se u nju mora verovati.
Uspostavljanjem nove vere judaizam postaje
svojevrstan fosil. Proistekavi iz religije oca, hrianstvo je postalo religija sina i nije izmaklo sud
bini da e morati da ukloni oca. Uz pripadnike dru
gih naroda Sredozemlja i deo Jevreja prihvata
hrianstvo, prema kojem su svi ljudi jednaki; time
oni prestaju biti Jevreji. Preostali, koji ne priznaju
krivicu zbog ubistva oca i ne prihvataju izbavljenje
koje nudi nova vera, ele da sauvaju povlasticu
ocu najblieg, izabranog" naroda, i time odreuju
svoju traginu sudbinu u kasnijoj istoriji.
ivot. I ovu borbu giganata ele nae dadilje da ublae sa
,buji paji s neba'", ( N o v i Sad 1973, str. 330).
*** Frojd, izgleda, podrazumeva da je ovaj put bio
jedini koji je vodio napred, u istoriju. , X o d primitivnih
naroda... zakrljavanje religijskog razvoja moe se dove
sti u vezu sa sluajevima rudimentarnih neuroza" koji su
poznati u psihopatologiji. N a izgled racionalistike, reli
gije Istoka su u svojoj sutini kult predaka, znai takoe
se zaustavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro
losti". Muhamedanstvo zapravo nastaje podraavanjem
judaizma, tvrdi autor, ali u njegovom unutranjem razvoju
dolazi do zastoja jer nema produbljivanja ubfstvom osni
vaa vere. Isti uslovi raspada politeizma, kod Jevreja do
vode do pojave monoteizma, a kod Grka do poetka filo
zofskog miljenja. Harmonija u oblikovanju duhovne i
telesne aktivnosti, kao to su to ostvarili Grci, ostala je
Jevrejima uskraena. U tom konfliktu opredelili su se ba
rem za alternativu koja je bila kulturno znaajnija".

149

Rasprava ovek Mojsije i monoteistika religi

ja postaje tako Frojdov prilog jevrejskom pitanju.
Moda su izuzetni uslovi nastanka rada doprineli
da upravo ovde, vie nego igde drugde, postaje ja
san odnos osnivaa psihoanalize prema naciji iz ko
je je potekao; a time kao da se nazire i odgovor na
ono osetljivo pitanje o odnosu psihoanalize i tra
dicije jevrejskog naroda.
Sva Frojdova istraivanja imaju koren u praksi
psihoanalize. Nesumnjiva otkria sloenosti i dina
mike prirode ovekove linosti, pionirski doprinos
samoj psihoterapijskoj praksi, dijagnoza nelagod
nosti u kulturi kojoj je bio savremenik proistekli
su iz dugogodinje terapeutske aktivnosti Sigmunda
Frojda. S druge strane, sve stramputice na koje
zapadaju njegova istraivanja inicirane su iskustvom
i ohrabrujuim rezultatima psihoanalitike prakse.
Frojd-naunik XIX veka, veka obuzetog idea
lom prirodne nauke" nastojao- je da psihike
fenomene pomiri sa energetsko-fizikalnim modelom
onoga vremena i da svoja razmiljanja nadovee na
Darvinova otkria u biologiji. Tako ostaje nezainteresovan za socijalne aspekte psihikog razvoja i
ivota individue, dok kao graanin ondanje Evro
pe ne razmatra problem eventualne kulturalne re
lativnosti svojih zapaanja. U tumaenjima koja je
ponudio kao filozof kulture" previa njenu auten
tinu istorijsku dimenziju, pa njegova reenja i ne
izlaze iz ravni svojevrsnog naturalizma.
Sigurno je, meutim, da konani sud o dome
tima koje Froid postie van svoje osnovne oblasti,
ne sme biti iskljuiv. Jer, ako bi se vrednovao uticaj koji ie ostvarila ortodoksna psihoanaliza, nema
sumnje da uz lavinu nastavljaa, revizionista i inter
pretatora koje je inspirisala, u zasluge joj treba
ubrojati i one promaaje, pojednostavljenja po
grene i kratke spojeve koji su je pratili; u zasluge
utoliko to su mogli biti provokacija ili povod za
nova istraivanja i drugaija tumaenja.
Maksim Santini

SADRAJ

I
MOJSIJE-EGIPANIN

7
II

AKO J E MOJSIJE BIO EGIPANIN

18

III
MOJSIJE,
RELIGIJA

NJEGOV

NAROD

MONOTEISTIKA

58

POGOVOR
FROJD I MONOTEIZAM

145