Biografija: Aleksa anti

Roen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo veinu ivota. Otac mu je umro u
ranom detinjstvu, pa je iveo u porodici strica Miha zvanog Ada. Imao je dva brata, Jeftana i
Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla jo kao beba. Poto je iveo u
trgovakoj porodici, ukuani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Zavrio je
trgovaku kolu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883.
godine i tu zatekao neobino mrtvilo, koje je bilo posledica nedavnog uguenog
hercegovakog ustanka protiv Austrije, kako pie o njemu Vladimir orovi.[1] Bio je prvo
vreme prilino povuen, vodio knjige u oevoj trgovini i itao listove i knjige do kojih je
mogao u Mostaru doi. Nekoliko godina kasnije zapoeo je svoj knjievni i drutveni rad.
Najvea dela stvarao je krajem 19. i poetkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav
Ili i Jovan Jovanovi Zmaj, a od stranih je najvie potovao Hajnriha Hajnea. U njegovim
pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne enje i prkosa za nacionalno i socijalno
ugroen srpski narod.
1887. postao je saradnik Goluba, zatim Bosanske vile, Nove Zete, Javora, Otadbine.
Bio je 1888. osniva i predsednik Srpskog pevakog drutva Gusle, koje uzima za program
negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika
mostarskog pododbora Prosvete. Godine 1896. kada je pokrenuta Zora bio je jedan od njenih
prvih urednika.
1902. otiao je u enevu, ali je tamo jedva izdrao tri nedelje; u naivnoj pesmi Ja ne mogu
ovde on je prostosrdano zavapio kako ne moe da podnese tuinu. 1907. Mostar ga je izabrao
kao jednog od svoja etiri predstavnika za prvu skuptinu Narodne organizacije. 1908. je
poeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od
toboparalize. Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom oroviem i Nikolom
Kaikoviem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloenje srpskoj vladi, kao to e to ponoviti i
1912. godine, na poetku Balkanskog rata
U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i u dva puta ponavljanoj parnici optuivan
zbog svojih pesama. Po zavretku rata izabran je u Mostaru za lana Srpskog odbora.
Za vreme njegovog ivota knjievna kritika je istakla dva osnovna i jaka oseanja u njegovoj
poeziji. Prvo oseanje je arka ljubav prema svome narodu. Od poetka to oseanje javlja se,
uglavnom, u tri vida: kao ponos junakom prolou, kao protest protiv mune sadanjosti i kao
vera u bolju budunost do koje e se doi kroz borbu i pobedu koja e predstavljati vaskrsnulu
prolost.
Protest protiv mune sadanjosti, kao jedan od vidova u kojima se izraava rodoljubivo oseanje,
nalazi se esto u antievim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na teku narodnu bedu
prouzrokovanu neprijateljskim pljakanjem kao, na primer, u pesmi O, klasje moje iz 1910.
godine:

Svu muku tvoju, napor crna roba

pojee silni pri gozbi i piru,
a tebi samo, ko psu u sindiru,
bacie mrve O, sram i grdoba!
Drugi iskaz protesta je optuivanje obeaenog i kukavnog doba. To optuivanje odmereno
je prema junakoj prolosti i prema zahtevima budunosti koja je takoe odreena junakom
prolou. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja poinje stihom Obeaeno i
kukavno doba.
Tokom ivota je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: Hasanaginica, Na starim
ognjitima, Anelija, Nemanja i Pod maglom. Najpoznatije njegove pesme su: Emina
(1903), Ne vjeruj (1905), Ostajte ovdje (1896), Pretprazniko vee (1910), to te nema?
(1897), Vee na kolju (1904), O klasje moje (1910), Moja otadbina (1908).
Izabran je za dopisnog lana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914.
Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924.