You are on page 1of 15

Arhe IX, 18/2012

UDK 165.62 Heidegger


165.62:2
Originalni nauni rad
Original Scientific Article

UNA POPOVI1
Filozofski fakultet, Novi Sad

PROBLEM (HRIANSKOG) RELIGIOZNOG ISKUSTVA:


HAJDEGEROVA FENOMENOLOGIJA RELIGIJE
Saetak: U svojim ranim radovima Hajdeger e putem analize hrianskog religioznog
iskustva tematizovati problem faktikog ivotnog iskustva. Cilj ovog rada je da osvetli karakter
ovog Hajdegerovog interesa za hrianstvo, te da potvrdi znaaj dijaloga sa hrianskim
misliocima za formiranje njegove fundamentalne ontologije. Hajdegerove analize hrianstva
tumae se u svetlu doprinosa filozofiji religije kao jednoj fenomenologiji religije.
Kljune rei: Hajdeger, religija, fenomenologija, hrianstvo, faktinost

Bez toga teolokog porekla ja nikad ne bih dospeo na put miljenja.


Poreklo, meutim, uvek ostaje budunost.2
Hajdegerove veze sa hrianstvom dobro su poznate budui da je svoje studije
zapoeo upravo kao student teologije, kasnije se prebacivi na filozofiju, hriansko
naslee u tumaenju njegovog dela ne moe se lako zaobii. Ovo naslee, ipak, nije u
samoj ii interpretacija Hajdegera, iako ima svoje zastupnike, pre svega zbog drugih
znaajnih ideja i misaonih figura koje su takoe uticale na nemakog mislioca, ali i
zbog izostajanja dominantno religioznih tema iz korpusa najznaajnijih Hajdegerovih
problema. Kakav god da stav zauzmemo povodom mesta koje hrianska, najpre
katolika, a potom i protenstantska religiozno-idejna paradigma treba da zauzmu u okviru
tumaenja Hajdegerovog dela, injenica ostaje da su ove teme obeleile izgradnju jednog
od najvanijih misaonih motiva Hajdegerovih u ranom periodu njegove filozofije radi
se o faktinosti i sa njom povezanim pojmovima i idejama. Cilj naeg rada bie u tome da,
1

e-mail adresa autora: una.popovic@gmail.com

Hajdeger, M., Iz jednog razgovora o jeziku, u Na putu k jeziku, Fedon, Beograd, 2007, str. 93

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

28

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

na pozadini problema faktinosti, osvetlimo Hajdegerov filozofski pristup hrianskom


religioznom iskustvu, te na taj nain predstavimo jedno mogue tumaenje Hajdegerovog
rada na polju filozofije religije.
Pojam hrianskog religioznog iskustva ovde nije sluajno naglaen. Iako je dobro
poznato Hajdegerovo interesovanje za srednjevekovnu logiku, koje makrira njegov
habilitacioni spis Uenje o kategorijama i znaenju Dunsa Skota3, a podrazumeva,
recimo, i problematizovanje Akvinevog uenja o analogiji bia, ovaj aspekt bavljenja
hrianskim misliocima nije vodei za istraivanje formiranja koncepta faktinosti. Za
ovu temu daleko je vie od znaaja tematizovanje drugih hrianskih autora, pre svega
Svetog Pavla, Majstera Ekharta i blaenog Avgustina, a potom i Lutera i Kjerkegora, kao
autora ije je miljenje obeleeno upravo snanim naglaskom na samom religioznom
iskustvu. Pri tome odmah treba istai da Hajdeger ovo religiozno iskustvo ni najmanje
ne potcenjuje kao nefilozofsko ili filozofski neinteresantno, ve je njegov interes u
tome da isprati kako preoblikovanje filozofskog pojmovnog aparata u okvirima jedne
filozofiji spoljanje paradigme duhovnosti, tako i u tome da samu tu paradigmu filozofski
protumai, prihvatajui je kao jedno pozitivno, odnosno dato (positum), ali i za filozofiju
plodonosno podruje rada.4 Ovde nam je potrebna jo jedna ograda, odnosno preciziranje:
pomenuti Hajdegerov interes nije da poredi same pozicije razliitih hrianskih autora u
pogledu njihove pojmovnosti, dogmatike ili filozofskog uticaja, ve upravo da reflektuje
samo hriansko religiozno iskustvo kao, sa jedne strane, iskustvo koje je obeleilo
zapadnu civilizaciju i njen razvoj, a sa druge kao iskustvo koje nam prua interesantan
uvid u mogunosti samorazumevanja oveka, ali i filozofije.5

Dve tendencije Hajdegerovog tumaenja


hrianskih mislilaca
Hajdegerovi spisi, relevantni za filozofsko promiljanje religioznog, uglavnom su
koncentrisani na tumaenje razliitih hrianskih mislilaca srednjeg veka, o emu svedoi
3

Heidegger, M., Die Kategorien- und Bedeutungslehre des Duns Scotus, u Frhe Schriften, hrsg. F.
W. von Hermann, Vittorio Klostermann, Frankfurt am Mein, 1978, str. 189-411

Prava filozofija religije ne izvire iz prethodno ustrojenih pojmova filozofije i religije. Nego iz
odreene religioznosti za nas kranske proistjee mogunost njezina filozofijskoga zahvaanja.
Hajdeger, M., Uvod u fenomenologiju religije, u Fenomenologija religioznog ivota, Demetra,
Zagreb, 2004, str. 108

Up. Zaborowski, H., Hekunft aber bleibt stets Zukunft. Anmerkungen zur religisen und
theologischen Dimension des Denkwegs Martin Heideggers bis 1919, u Heidegger und Anfnge
seines Denkens, Heidegger-Jahrbuch I, Karl Alber Verlag, Freiburg/Mnchen, 2004, str. 126-127

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

29

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

i njegov habilitacioni spis. Meutim, u ovim nadasve interesantnim interpretacijama


ipak moemo uoiti dve tendencije tumaenja, dve niti vodilje, koje nam posredno
govore o karakteru Hajdegerovog interesa i nainu pristupa analizi: radi se o logikoj i
intencionalnoj tendenciji.6
Prva, logika tendencija Hajdegerovog interesovanja za hrianske mislioce
dominantno je istorijsko-filozofskog karaktera, u Hajdegerovom smislu tog pojma.
Hajdegera, naime, ovde interesuje preoblikovanje antikog metafiziko-ontolokog
pojmovnog aparata u nove kategorije hrianske metafizike. Kao to nam ve najavljuje
naslov njegovog habilitacionog spisa, uenje o kategorijama je ovde u centru panje,
ali ono se mora shvatiti u irem smislu rei, kao problematizovanje izgradnje jedne
ontoloke pojmovnosti i izraza na pozadini preplitanja dva misaona horizonta, antikog i
hrianskog. U tom kontekstu treba tumaiti i problem analogije bia, tematizovanja pojma
istine kao adekvacije, te i tumaenje Akvineve dedukcije transcendentalija. Posmatrano
iz perspektive poznijih Hajdegerovih pozicija, lako se moe pretpostaviti da su ove
analize predstavljale izvorita Hajdegerove destrukcije ontologije, kao njegovog pristupa
istoriji filozofije. Ipak, ovo nije sasvim tano: postupak destrukcije razvija se poevi
od tumaenja Majstera Ekharta dakle, iz korpusa vezanog za drugu, intencionalnu
tendenciju, a poznato je i da je sam pojam Hajdeger preuzeo od Lutera.7 Veza destrukcije
ontologije i faktinosti tako se pokazuje kao prvo vorite, prvi neposredni rezultat
Hajdegerovog bavljenja hrianskim misliocima, a ova veza bie omoguena na osnovu
jo jednog motiva, osobeno izraenog unutar religioznog iskustva istorinosti.
Logika strana Hajdegerovog interesovanja, dakle, prepletena je sa problemom
destrukcije, pre svega s obzirom na figuru Aristotela. Aristotel za ranog Hajdegera
predstavlja jedan od najvanijih motiva i uticaja, koji zapoinje jo od srednjokolskih
dana, odnosno od jo jednog uvenog spisa, Brentanovog O mnogostrukom znaenju
bivstvujueg prema Aristotelu. Vraajui se Aristotelu dvadesetih godina XX veka,
Hajdeger najpre otkriva mnogostruku zapreenost pristupu ovom antikom autoru, koja
se ispostavlja kao rezultat njegovog produenog ivota u okvirima tradicije filozofije.
Aristotel za Hajdegera nije bio posredovan samo Brentanom, ve bitno i Akvinskim,
o emu on sam govori u jednom od svojih predavanja. Ova posredovanost filozofskog
6

Naa podela delimino se poklapa sa podelom F. Kapela, ali je izvedena sa sasvim drugaijih pozicija.
Up. Capelle, P., Katholizismus, Protestantismus, Christentum und Religion im Denken Martin
Heideggers, u Heidegger und Anfnge seines Denkens, str. 351

Caputo, J. D., Heidegger and theology, u Cambridge companion to Heidegger, Cambridge


Univeristy Press, 1993, str. 272-273

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

30

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

autoriteta moe se porediti sa slinom posredovanou tumaenja Svetog pisma, na koju


reaguje Luter. Ono to Luter eli je da umesto kompleksnog i masivnog pojmovnog
aparata srednjevekovne teologije revitalizuje izvorno hrianstvo, kao duhovno iskustvo
odnosa, Kjerkegorovim reima, konane i apsolutne linosti. Upravo ovo duhovno i
religiozno iskustvo interesuje i Hajdegera kada su u pitanju hrianski mislioci, a njegov
interes nije dominantno usmeren na odnos oveka i Boga, ve na mogunosti artikulacije
onog neposredno datog, a opet svojstveno linosnog, individualnog, koje sa hrianstvom
nastupa kao znaajno i relevantno. U tom kontekstu intencionalnu tendenciju
razumemo u nekoliko aspekata intencionalnosti: pre svega hronoloki, kao termin
koji pripada srednjevekovnoj filozofiji, zatim istorijsko-filozofski, preko dominantnog
intencionalnog odnosa oveka i Boga, ontoloke tenje oveka ka Bogu, te, napokon,
i u jednom vanreligoznom smislu, kao naina na koji je struktuiran domen faktinosti.
Na fonu religioznog iskustva, kao pre svega individualnog, Hajdeger probija prolaz za
problematizaciju domena faktinosti, kao osvetljavanja kako injenice da jesmo, tako
i horizonta slojeva predrazumevanja i umreenosti u polja zateenih znaenja koji se
sa tom injenicom otkrivaju: ove umreenosti dalje se analiziraju preko naznaavanja
smisaonih odnosa, koji su intencionalno struktuirani.
Religiozna pozadina ovih interpretacija poklapa se za Hajdegera sa jednim od,
po njegovom miljenju, kljunih motiva Aristotelove filozofije, sa artikulacijom
svakodnevnog ivota. Pa iako rani Hajdeger mnoge svoje napore posveuje ideji da se ova
artikulacija u svom punom obliku razvija pod okriljem hrianske filozofije, tragovi tih
motiva se opet mogu pratiti sve do Aristotela.8 Sa druge strane, paralelno sa ovim motivom
artikulacije neposrednog ivota i umreenosti znaenja kroz koje nam se on i pojavljuje,
rani Hajdeger je, kao to smo videli, naglasio i drugi, tome komplementarni motiv
Aristotelovog miljenja uenje o kategorijama. Iako on izgleda kao znatno udaljen od
onog neposrednog i ivotnog, ispostavlja se da se jedan u drugom bitno temelje, odnosno
da je uenje o kategorijama odgovor na artikulaciju svakodnevnog ivotnog razumevanja.9
Ovako postavljena veza izmeu dva aristotelovsko-hrianska motiva i pomenute dve
tendencije - ipak nije shvaena olako, ve ju je potrebno utemeljiti. tavie, mogli bismo
8

U pitanju je Hajdegerovo fokusiranje pojma fronesis. Kao miljenje u situaciji, sposobnost da se


orjentiemo u postupanju, ovaj pojam predstavlja za Hajdegera kristalizaciju naina razumevanja i
poimanja koji je suprostavljen neangaovanom teorijskom miljenju.

U slinom duhu Kisiel zakljuuje da Hajdegerov interes za misticizam lei u potrebi da se sholastiki
sistem uini fleksiblinijim, odnosno da se, polazei od doivljaja duhovnog iskustva, nae nain
da se subjekt i objekt posmatraju u svom strukturnom jedinstvu. Up. Kisiel, Th., The Genesis of
Heidegger's Being and Time, University of California Press, Berkeley, 1993, str. 86

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

31

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

rei da se vei deo Hajdegerovih napora u ovom periodu vezuje upravo za problem
reavanja ove veze, odnosno za pitanje o tome kako teorijski-kategorijalno, pojmovno i
opte zahvatiti neposredno iskustvo, kako od krajnje neposrednosti razumevanja dopreti
do njene krajnje (teorijske) transparencije.10 Ovako postavljen problem, ini se, centrira
sve druge motive ranog Hajdegerovog miljenja i upuuje ga da svoje pozicije obremeni
nazivom ontologije kao hermeneutike faktinosti.

Neposredno iskustvo razumevanja i horizont


hrianskog religioznog iskustva
Ve je naglaeno da je ono to je za Hajdegera bitno u hrianskom religioznom
iskustvu injenica da se tu bitno radi o linom, individualnom iskustvu i miljenju. Naime,
u strogom smislu pojam linosti je hrianskog porekla: tek ovaj horizont miljenja i
iskustva obezbeuje da se pojedinac istakne kao teorijski i praktiki znaajan upravo
s obzirom na svoju neponovljivu i nesvodivu individualnost.11 U eshatologiji spasa
uestvuje samo pojedinac kao linost, samo on moe da veruje, grei, biva kanjen za
grehe ili se pokaje stoga su svaki konkretni postupak ili odluka, misao ili usmerenje
od znaaja, jer je svako od njih potencijalno kljuno za individualno spasenje. Filozofije
antike koje su fokusirale pojedinca i njegov ivot ne mogu se shvatiti na ovaj nain: tu se
uvek radi o pojedincu s obzirom na zajednicu ili kosmos, uvek s obzirom na neki njemu
nadreeni sistem u koji se, po pretpostavci, on unapred ve uklapa. Tako se ispostavlja
da je tradicija hrianstva, upravo zbog akcentovanja onog krajnje subjektivnog, linog
i kontigentnog, nesvodiva na filozofske konstrukte antike, uz pomo kojih se tokom
vekova hrianske misli gradi u osoben dogmatski i teorijski sistem.12
10 Pri tome se ne polazi od unapred date teorijske pozadine ili pojmovnosti, ve se Aristotelovo uenje
o kategorijama uzima kao model koji potvruje da je iz neposrednog iskustva i na osnovu njega
mogue iskovati pojmovnost koja e ga osloboditi za potpuno i transparentno razumevanje. U pravcu
ovog upotpunjavanja tumaenja logike strane srednjevekovnog hrianstva, a u korist religioznog
iskustva, Hajdeger govori ve i u svom habilitacionom spisu. Up. Heidegger, M., Die Kategorien- und
Bedeutungslehre des Duns Scotus, str. 404-405, 410
11 Up. Capelle, P., Katholizismus, Protestantismus, Christentum und Religion im Denken Martin
Heideggers, str. 353
12 Obino predstavljeno kroz napetost vere i razuma, srednjevekovno miljenje se moe, u skladu sa ovde
akcentovanim, radikalno kontigentnim i subjektivnim iskustvom vere, tumaiti i iz druge perspektive,
kao borba za njegovu pojmovnu artikulaciju. Uspeno ili neuspeno izvedena, ova pojmovna
artikulacija, ali i sama njena ideja zapravo onda karakteriu ono to je iz hrianskog horizonta
miljenja bitno i tradirano u zapadnoj filozofiji.

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

32

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

Linost, meutim, ovde ne smemo razumeti u kljuu novovekovne filozofije, kao


subjekta svojih unutranjih stanja: ovaj pojam ne upuuje nas na neku teoriju saznanja, ve
na raskrivanje horizonta vlastitog, koje predstavlja okvir za svaki postupak i svaku misao
u njihovom, sada naglaenom znaaju. Tako, na primer, Ispovesti blaenog Avgustina
filozofski fundiraju ovaj motiv, o emu i Hajdeger govori.13 Konstituentnim za linost
postaje samo njeno unutranje iskustvo, koje uz pomo memorije svedoi o njenom
karakteru, ali i identitetu ovo iskustvo, napokon, svedoi i o istorijskom karakteru samog
tog iskustva, pa i linosti. Ako svoju unutranjost usmerimo ka spoljanjim stvarima,
smatra Avgustin, to nee samo kompromitovati nae spasenje, ve e bitno oblikovati
i ono to mi jesmo; u suprotnom sluaju, okretanjem ka Bogu, garantovano nam je
dosezanje potpunog razumevanja sopstva, tanije njegovo potvrivanje na pozadini
odnosa sa Bogom.
Ovaj linosni karakter hrianskog iskustva treba samo da nas uputi na ravan u okviru
koje zatiemo Hajdegerov pravi interes, a to je domen neposrednosti svakodnevnog,
faktikog iskustva.14 injenica da se radi o svakodnevnom iskustvu ne treba da nas
zavara, jer je i dalje u pitanju krajnje linosno obojena situacija poimanja i razumevanja.
Pod svakodnevnim ovde jo uvek ne podrazumevamo one aspekte egzistencijalne
analize koje e Hajdeger u Bivstvovanju i vremenu oznaiti egzistencijalom Se, iako se
oni nesumnjivo razvijaju iz ovog tla. Ono, naime, ovde treba da nam predstavi mnoinu
slojeva predrazumevanja i unapred usvojenih mrea znaenja koje dolaze istovremeno sa
neposrednim saznanjem i iskustvom. Upravo ovaj domen Hajdeger e u Fenomenologiji
religioznog ivota oznaiti kao faktinost, za koju tvrdi da je mesto odakle filozofija
kree i ka kome se vraa.15 Dodatno, faktinost se u istom delu vezuje za istorijsko kao
neposrednu ivotnost,16 koje onda tek omoguava da se iz faktikog ivotnog iskustva
izvede samorazumevanje filozofije, odnosno njeno filozofsko razumevanje.17 Veza
ova dva pojma govori nam i o vezi destrukcije ontologije i pojma faktinosti: ukoliko
se filozofija ima istinski razumeti i ostvariti, ona mora da se razrauna sa sopstvenim
13 Hajdeger, M., Augustin i neoplatonizam, u Fenomenologija religioznog ivota, str. 153-154
14 Vano je napomenuti da Hajdeger kritikuje i pojam linosti kao nain odreenja oveka, jednako kao
i formulaciju animal rationale. Pojam linosti ovde smo uveli da bismo naglasili u kom pravcu treba
sagledavati hriansko pomeranje pozicije filozofskog miljenja.
15 Hajdeger, M., Uvod u fenomenologiju religije, str. 7, 12 Pojam faktinosti e tokom izgradnje
Hajdegerove filozofije menjati svoje naglaske, kao i svoj odnos spram pojma svakodnevnice.
16 Ibid. str. 26
17 Ibid. str. 27

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

33

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

iskrivljenim i tradiranim pojmovima, koji su sada prisutni tek kao posledica istorijskog
karaktera tog faktikog iskustva. Ovaj karakter se, dodatno, odlikuje tendencijom ka
osiguravanju, odnosno zaustavljanju (prekrivanju) protoka faktikog i istorijskog, koji
nas lino pogaa Hajdeger e izvor te tendencije nazvati samorazumljivost.18
U pozadini interesa za religiozno iskustvo, dakle, stoji problem faktinosti u
neposrednoj vezi sa problemom istorinosti, koji bitno odreuje njegov karakter. Bez
obzira na to koji od ova dva aspekta da uzmemo kao dominantan a oba se proteu
praktino kroz celokupno Hajdegerovo delo lako je sagledati njihove hrianske izvore:
za hriansku religioznu filozofiju srednjeg veka faktinost se ogleda u ve pomenutom
naglaavanju pozicije linosti kao individuuma, dok se njena istorinost pojavljuje u
kontekstu eshatoloki ustrojenog shvatanja vremena, od stvaranja ka drugom Hristovom
dolasku pojedinac je tako uvek unapred predodreen kako prvobitnim grehom, tako
i svojim prolim postupcima, koji se u punom smislu realizuju u isekivanom sudu
budunosti. Problem faktinosti e u kontekstu Bivstvovanja i vremena biti obraen
unutar analitike tubivstvovanja, dok e u poznijim Hajdegerovim delima figurirati iz
perspektive baenosti [Geworfenheit] kao aspekta dogaaja [Ereignis]; o znaaju vremena
(istorinosti, povesti) za Hajdegerovo delo ne treba govoriti. Meutim, vano je naglasiti
i to da se za Hajdegera do istinskog smisla istorijskog moe doi tek na osnovu njegovog
iskuavanja, odnosno ne na osnovu nekih objektivnih kategorija istorije, ve iz linog
iskustva njegove datosti faktinosti.19
Kako se, onda, faktinost za Hajdegera otkriva u religioznom iskustvu? Na samom
poetku Fenomenologije religioznog ivota Hajdeger nas uvodi u smisao faktikog: ono
bitno faktikog ivotnog iskustva izraava to da se iskuavajue sopstvo i ono iskueno
ne razdiru poput stvari.20 Radi se, dakle, o integralnom iskustvu, takorei poziciji koja
objekat iskustva ne postavlja kao neto indiferentno i spoljanje samom tom iskustvu,
ve upravo kao njegov konstitutivni i neodvojivi deo; isto vai i za subjekt iskustva,
te nailazimo na jo jedan klasini Hajdegerov potez i subjekt i objekt treba da
se izvode na osnovu iskustva, ne obrnuto. Ova razmatranja oigledno su usmerena na
pobijanje novovekovnog modela miljenja i eksplanatornog jaza izmeu subjekta i
objekta saznanja, to Hajdeger reava posezanjem za temeljnijom strukturom koja
je nosilac itavog tog odnosa. Saznanje, meutim, ne trai u novovekovnoj svesti/
samosvesti, ve ga otkriva kao ve dato, zateeno sa faktikim ivotnim iskustvom.
18 Ibid. str. 39
19 Up. Kisiel, Th., The Genesis of Heidegger's Being and Time, str. 80
20 Up. Hajdeger, M., Uvod u fenomenologiju religije, str. 7

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

34

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

Poznato je i da ovo znanje nije nauno-teorijsko, pojmovno izdiferencirano znanje kome


tei moderna filozofija, ve jedan kompleksni domen isprepletenih znaenja i upuivanja,
jo uvek nedovoljno transparentno razluen.21 Kako bi razvio sve mogunosti koje takva
pozicija pristupa znanju omoguava, rani Hajdeger e upotrebiti metodoloka sredstva
fenomenologije i hermeneutike, insistirajui na integralnom pristupu i posebnom praenju
naina na koji se iz takvog temelja artikuliu razliite pozicije, od pomenutih modernih i
naunih, do religioznih. Hajdeger kae: Osobenost je fenomenologijskog razumijevanja
da ono upravo moe razumijeti ono nerazumljivo, ba time to ga radikalno ostavlja u
njegovoj nerazumljivosti.22 Takoe i: Eksplikacija znai: Kada je u njoj eksplicirano u
jednom odreenom pravcu smisla, tada se u tome istiu skupa i ostali pravci smisla, pri
emu je vano odrediti ono Kako isticanja-u.23 Faktiko ivotno iskustvo treba, stoga,
razloiti u skladu sa u njega ve poloenim, a nama ve datim, strukturnim momentima
isprepletenog jedinstva mree znaenja.
Hriansko religiozno iskustvo se u ovom kontekstu izdvaja kao tradicionalno
dominantna (ali ne i prva to bi ipak bio Aristotel) i u predrazumevanju i dalje
operativna paradigma takvog razumevanja. Meutim, ono je to samo delimino, budui
da nije voeno filozofskim, ve religioznim impulsima; ipak, zbog toga je primereno
fenomenolokoj analizi. Ovaj spoj religije i filozofije sada nee rezultovati sistemskom
teologijom poput sholastike, ve osobenom fenomenologijom religije, koja predstavlja
jednu filozofiju religije: njeno teite nije u religiji, ve u filozofiji, te stoga ona treba da
osvetli mogunosti razumevanja i samorazumevanja koje se kristaliu iz iskustva vere Odluujui je upravo ugoaj; i sve je u tome a ba to treba pokazati fenomenologijsko
istraivanje da se razumije osobeni kompleks fenomena faktiko ivotno iskustvo
i posebice kransko [faktiko ivotno iskustvo].24 Ovde, dakle, naspurot pomenutim
objektivnim kategorijama imamo naglaavanje naina na koji nam je faktiko ivotno
iskustvo dato: nain datosti ogleda se u ugoaju, koji posebno jasno prenosi sluaj
hrianskog iskustva (iznova, ne hrianske dogme, ve onog kako hrianskog ivota,
21 Tako u sluaju religije Hajdeger skree panju na nain na koji Sveti Pavle argumentie u
Poslanicama: njegova argumentacija nije ni teorijska, ni dogmatska, ve je artikulacija hrianskog
(ivotnog) iskustva, to Hajdeger oznaava kao izvrenje. U tom duhu on odreuje i odnos izmeu tog
iskustva i dogme: Dogma kao izdvojeni sadraj nauka u objektivno-spoznajnom odvajanju nikad ne
moe postati vodeom za kransku religioznost, ve obratno, geneza dogme razumljiva je samo iz
izvrenja kranskog ivotnog iskustva. Up. isto, str. 96
22 Hajdeger, M., Metodiki o Pavlu I, u Fenomenologija religioznog ivota, str. 112
23 Hajdeger, M., Uvod u fenomenologiju religije, str. 75
24 Hajdeger, M., Metodiki o Pavlu II, u Fenomenologija religioznog ivota, str. 115-116

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

35

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

njegovog naina). Tek na osnovu ovog ivotnog iskustva moemo govoriti o mogunostima
da se izvede i adekvatno poimanje sopstva, kako za hrianstvo (primer Avgustina),
tako i za filozofiju (razluivanje u slojevima predrazumevanja koji uslovljavaju svako
artikulisano i oblikovano znanje); ono, ipak, nije neto to nam je indiferentno, ve nas
neposredno i bitno pogaa, otuda ugoaj.25 Za Hajdegera nije interesantno samo ono
ta pronalazimo otkrivanjem znaaja i ustrojstva faktikog ivotnog iskustva, ve on
smatra da se ti njegovi aspekti primereno mogu osvetliti tek na osnovu razumevanja toga
kako nam je ono dato: u tom kontekstu Hajdeger tumaei Svetog Pavla fokusira njegova
objanjenja o tome na koji nain se obian ivot preobraava u hrianski preobraaj
lei upravo u prihvatanju jednog novog naina datosti svih dotadanjih aspekata ivota.26
Problem vremenitosti, kao drugi znaajan krak Hajdegerovog interesa za hriansko
religiozno iskustvo (hrianska religioznost ivi vremenitost27), sada utvrujemo kao
problem neposredno vezan za faktiko iskustvo vremenitost ga upravo utemeljuje.28
Faktiko i hriansko iskustvo su u tom smislu komplementarni, jer za oba vai da se
njihovo vreme ne moe zahvatiti spolja, nekim nametnutim pojmom o vremenu, ve je
ono egzistencijalno vreme. Iz ovog egzistencijalnog shvatanja vremena Hajdeger izvodi
jo jednu karakteristiku oba pomenuta tipa iskustva konstitutivnu nesigurnost: kao
to je hrianski ivot obeleen oekivanjem drugog Hristovog dolaska (vremenitost) i
konstantnom uznemirenou, koja, kao to se vidi na primeru Avgustina, vodi bogotraenju
i samoodnoenju, tako se i faktiki ivot (situacija) mora shvatiti dinamiki, nikako kao
pozicija, ve u posredovanju onog istorijskog.29
Kao to se moe videti iz predavanja Temeljni problemi fenomenologije i Uvod u
fenomenologiju religije (zimski semestar 1920.), odnos faktikog ivota i religioznog
iskustva je u neposrednom preplitanju: uvod u fenomenologiju religije pokazuje se
kao uvod u problem fenomenologije faktikog ivota. Ove motive sada preuzimamo i
25 Hajdeger kae: Samo religiozan ovjek moe razumjeti religiozni ivot, jer u drugom sluaju on
zapravo ne bi imao nikakvu istu danost. [podvukla U. P.] Hajdeger, M., Filozofijske osnove
srednjovjekovne mistike, u Fenomenologija religioznog ivota, str. 264 Takoe i: Ne treba mi
nikakav trag od filozofije religije nego religiozan ovjek. Hajdeger, M., Izgradnja (postavke), u
Fenomenologija religioznog ivota, str. 268
26 Samostalnost religioznog doivljaja i njegova svijeta treba se sagledati kao jedna sasvim originarna
intencionalnost sa sasvim originarnim karakterom zahtjeva. Hajdeger, M., Fenomenologija
religioznog doivljaja i religije, u Fenomenologija religioznog ivota, str. 278
27 Hajdeger, M., Uvod u fenomenologiju religije, str. 67
28 Ibid, str. 88
29 Grubor, N., Hajdegerova hermeneutiko-ontoloka fenomenologija, Arhe, (8/2007), str. 91

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

36

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

prenosimo ih na odnos izmeu filozofije kao fenomenologije i religije kao teologije.

Fenomenologija, filozofija i teologija


Hajdegerovo bavljenje hrianskim religioznim iskustvom moemo vezati za njegov
prelaz na protestantizam, jednako kao to pomenutu logiku tendenciju njegovog
interesovanja vezujemo za katoliko naslee: smatramo da ova veza nije nametnuta spolja,
ve da se iz razvoja Hajdegerove filozofije i desio njegov zaokret ka protestantima.30 Luter
je moda najoiglednija, ali svakako ne i jedina figura ovoga okvira, zbog ega smo do
sada i izbegavali da se rukovodimo motivima katolikog i protestantskog uticaja: ne radi
se toliko o nasleu ove dve hrianske paradigme, koje bi onda oblikovalo Hajdegerovu
misao, ve o njenom imanentnom razvoju, koji onda opredeljuje Hajdegera u ovom ili
onom pravcu. Tako e Luter za Hajdegera predstavljati motiv mistike tendencije
hrianstva, jednako kao i, na primer, Majster Ekhart.
U centru Hajdegerove tematizacije, prema naoj tezi, lei neposredno religiozno
iskustvo; u njegovom centru, pak, stoji intencionalni odnos (prema Bogu) ova teza
omoguava Hajdegeru da pitanje o sutini religije preoblikuje u pitanje o mogunostima
njene fenomenologije.31 Hajdegerov interes je, dakle, sasvim filozofski: on ne lei
u istoriji religije, njenoj dogmatici ili u razgraniavanju filozofije od religije, ne
dominantno. Hajdeger pokuava da izvede jedno filozofski primereno razumevanje
onog religioznog, a njega nalazi iskljuivo u religioznom iskustvu, dakle individualnom
verovanju i horizontu poimanja sopstva i sveta koji izvire iz njega. Metod koji smatra
primerenim za ovaj zadatak je fenomenologija; tavie, neka od najranijih izvoenja svog
shvatanja fenomenoloke metode Hajdeger nudi upravo razmatrajui teme religije. Ipak,
ne smemo zaboraviti da je ovde pre svega re o filozofiji koliko god da je vodee
pitanje ovih Hajdegerovih analiza religiozno iskustvo, njihovo temeljno pitanje je
sama filozofija, kao primerena artikulaciji faktikog ivotnog iskustva. Religiozno se,
tako, ovde zahvata iz svog to jest, naeg ivota, iz pozicije njegove neposrednosti, a ne
preko teologije ili istorije religije, za koje Hajdeger smatra da su od sekundarnog znaaja,
30 Ovaj religiozni zaokret Bjuren ak poredi sa poznijim Hajdegerovim okretom, ime eli da naglasi
da je religizna pozadina Hajdegerove misli jednako teorijski vana za njen razvoj kao i ovo naglaeno
preusmeravanje njegovog miljenja. Novo miljenje treba da preporodi kako filozofiju, tako i teologiju
a to su teme, kako kae Bjuren, za koje se mislilo da pripadaju iskljuivo Hajdegerovim poznim
radovima. Up. Buren, J. V.,The esrliest Heidegger: a new field of research, u A Companion to
Heidegger, Dreyfus, H. L., Wrathall, M. A. (ed.), Blackwell Publishing, 2005, str. 19-20
31 Up. Capelle, P., Katholizismus, Protestantismus, Christentum und Religion im Denken Martin
Heideggers, str. 356

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

37

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

ili da, u uobiajenom hajdegerijanskom obratu, upravo zamagljuju pogled na ono o emu
prividno govore.
U predavanju Fenomenologija i teologija iz 1927. godine Hajdeger zaotrava svoje
stavove, prezentujui ih sada ve izgraenom pojmovnou fundamentalne ontologije:
teologija za njega predstavlja pozitivnu nauku, dakle, nauku ontikog tipa, koja se
bitno razlikuje od filozofije kao ontoloke nauke. Teologija se tako pokazuje kao nauka
usmerena na odreeno, unapred raskriveno bivstvujue, iji nain raskrivenosti samo
preuzima i dalje razrauje. Drugim reima, teologija i fenomenologija su fundamentalno
razliite kao nauke, to e rei da teologija kao nauka nije u mogunosti da tematizuje
pitanje bivstvovanja, osim sekundarno, budui da je svaka raskrivenost bivstvujueg
ostvarena naspram nekakvog razumevanja bivstvovanja.32 Ono to je daleko zanimljivije
za nau raspravu je nain na koji Hajdeger odreuje vezu izmeu teologije i hrianstva:
umesto da kao njen positum, njenu datost postavi hrianstvo kao istorijski dogaaj,
Hajdeger umesto toga uvodi formulaciju duha hrianstva. Ova formulacija prebacuje
istraivanje na meta-nivo, vezujui teologiju za uslov mogunosti istorijske pojave i
vaenja hrianstva. Takvim obrtom Hajdeger jo jednom insistira na neposrednom
religioznom iskustvu kao mestu iz kog izviru pojmovi religije, teologije, pa i filozofije
religije u njihovom dominantnom znaenju i njegovim transformacijama: oba aspekta
teologije, i vera i nauka tako upuuju na nain bivstvovanja tubivstvovanja.33
Za pozicije fundamentalne ontologije ovako shvaena teologija korisna je kao jo
jedno od nekoliko moguih istraivanja naina bivstvovanja tubivstvovanja za samu
teologiju ovo znai preoblikovanje ve ustaljenih oblika u kojima ona perzistira, kao i
povratak izvornom hrianstvu kao veri (prahrianstvo). Vera ovde nije prosto predmet
teologije, ve njen izvor, koji ograniava i usmerava oblik u kom e se teologija kao
nauka o veri javiti: odrediti dokle specifini zahtevi samog verovanja za pojmovnom
transparentnou idu i mogu ii a da ostanu jo verniki, to je glavni i teak problem.34
Ovde se iznova susreemo sa prethodno pominjanim problemom artikulacije jedne
transparentne pojmovnosti iz neposredno datog, faktikog iskustva (u ovom sluaju
vere); za razliku od ranih Hajdegerovih radova, ovaj problem u Fenomenologiji i
32 Up. Hajdeger, M., Fenomenologija i teologija, u Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 50-52
33 Ovakva mogunost tumaenja najavljena je i ranije, u predavanju Ontologija: hermeneutika
faktinosti, gde Hajdeger mogunost teologije neposredno vezuje za tradicionalno odreenje oveka
kao razumne ivotinje. Up. Hajdeger, M., Ontologija: hermeneutika faktinosti, Akademska knjiga,
Novi Sad, 2007, str. 35
34 Ibid. str. 60

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

38

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

teologiji dominantno je vezan za samu teologiju, ali se on nainje tek s obzirom na njen
odnos prema filozofiji. Drugim reima, Hajdeger posredno utvruje i dominantni znaaj
ontolokog fundamenta i njegovog jezikog izraza.35
Ipak, za Hajdegera su ovde filozofija i teologija bitno suprostavljene:36 teologija
vie ne pretenduje na poslednju re o bivstvovanju, ak vie nije ni odreena Bogom
kao svojim predmetom, niti se u pravom smislu rei ona moe obremeniti nekim
filozofskim pozicijama kako bi nadoknadila taj gubitak za Hajdegera nema hrianske
filozofije jednako kao to nema ni fenomenoloke (ili, da damo jo jedan njegov primer,
novokantovske) teologije.37 Maksimum filozofskog doprinosa teologiji kao nauci je
oslobaanje uvida u njenu autonomnu sutinu i podruje istraivanja, a to se ostvaruje
metodom fenomenoloke analize. Na osnovu toga sada povratno moemo sagledati i
Hajdegerove rane radove posveene hrianskim misliocima i hrianskoj religiji uopte:
ako je teologija i odvojena od filozofije, vera, kao nain bivstvovanja tubivstvovanja,
nije joj nedostupna. Fenomenolokom analizom religioznog iskustva vere filozofija
biva upuena na sopstvene zadatke i probleme, jer ona fokusira aspekte znaajne za
egzistencijalnu analizu, iako to ini na pozadini tematizovanja religioznih fenomena i
autora: kranska je religioznost u faktikom ivotnom iskustvu, ona je doista samo to
iskustvo.38

Hajdegerova fenomenologija religije: zakljuna


rezmatranja
Razmatranje Hajdegerovog dijaloga sa hrianskim misliocima, te njegovog
naknadnog postavljanja spram odnosa filozofije i teologije, prethodno smo predstavili
kao istraivanje usmereno na Hajdegerov doprinos filozofiji religije. Na samom kraju
potrebno je preciznije odrediti ta se ovde pod filozofijom religije podrazumeva: ova tema
za Hajdegera nije izdvojena kao tema jedne zasebne filozofske discipline, niti on nudi
35 Svaka takva eksplikacija mora upravo nastojati da primerni zatvoreni ontoloki kontekst na koji se
odnose svi osnovni pojmovi sagleda u njegovoj izvornoj celini i da ga stalno ima u vidu. Ibid. str. 62
36 To, naravno, ne znai da se za faktikog oveka iskljuuje da istovremeno bude vernik i filozof
radi se o dve razliite egzistencijalne mogunosti tubivstvovanja, koje su kao takve meusobno
suprstavljene, postavljene na razliitim osnovama i ograniene razliitim perspektivama, ali se iz
pozicije konkretnog oveka, faktiki, obe mogu kako razumeti, tako i prisvojiti.
37 Kapel na osnovu svega ovoga tvrdi da predavanje Fenomenologija i teologija predstavlja Hajdegerov
raskid sa hrianstvom. Up. Capelle, P., Katholizismus, Protestantismus, Christentum und
Religion im Denken Martin Heideggers, str. 366
38 Hajdeger, M., Metodiki o Pavlu I, str. 113

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

39

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

osobito promiljanje odnosa vere i razuma/znanja, religije i filozofije. Ono to, meutim,
Hajdeger nudi je promiljanje filozofije i fenomenologije na tematskoj niti religioznog, pod
im se podrazumeva najiri spektar tema koje moemo situirati u taj domen. Stoga smo i
mogli, oslanjajui se na Hajdegera, jednostavno iskoraiti iz pitanja o religioznom iskustvu
ka pitanjima teologije. Drugim reima, Hajdegerov interes u pogledu tematizovanja
religioznog lei u mogunostima filozofije, ne religije, iako se i one sekundarno ovde
pokazuju: ovaj interes najbolje se vidi ukoliko pratimo fenomenoloki metod pristupa
ovim temama, koji dominira kako ranim radovima, tako i pozicijama u neposrednom
okruju Bivstvovanja i vremena. Stoga, ukoliko i ne moe biti fenomenoloke teologije,
ipak moe biti fenomenoloke analize religioznog, u svim oblicima njegove datosti. Ova
fenomenoloka analiza, pak, vraa nas na u ovom radu dominantni pojam religioznog
iskustva, kao jedan od faktiki datih oblika ljudskog iskustva, koji kao takav ne sme
da izmakne filozofskoj analizi. ta vie, ovaj oblik iskustva Hajdeger predstavlja i kao
izuzetan, izdvojen, osoben takav oblik, budui da u njemu nalazi osobito izraene motive
faktinosti, kao integralnog i neposrednog domena razumevanja, te istorinosti, kao
medijuma njegovog pojavljivanja i vaenja.
Cilj ovog rada nije, dakle, bio da predstavi neku Hajdegerovu filozofiju religije, niti
da iscrpno tematizuje sva mesta na kojima se Hajdeger bavi problemima religioznog
ak ni da favorizuje problem faktinosti u kontekstu osobenog naina njegove datosti
unutar religioznog iskustva. Na cilj je bio da predstavimo osobeno Hajdegerovo dranje
u pogledu onog religoiznog, koje, kao dominantno filozofsko dranje, naknadno moe
da se shvati i kao osnov za izgradnju jedne filozofije religije, koja bi u ovom sluaju bila
jedna fenomenologija religije. Nae istraivanje je takoe ogranieno na takozvanu prvu
fazu Hajdegerove filozofije, zakljuno sa Bivstvovanjem i vremenom, te stoga iskljuuje
pomeranja koja su se u pogledu ove teme realizovala u poznijim Hajdegerovim radovima.
I ovo ogranienje moe se obrazloiti na osnovu prethodno pomenutih intencija rada:
pozniji radovi problem religioznog jo vie zaotravaju u pravcu same filozofije, preciznije
njenog prekomponovanja, to se osobito vidi na pojmu poslednjeg Boga, koji predstavlja
esti i poslednji sklop estostrukog sklapanja. Ako se u vezi sa ranim Hajdegerovim
radovima uz odreene ograde i moe posredno govoriti o Hajdegerovom doprinosu
filozofiji religije, pre svega u pogledu njegovih interpretacija hrianskih mislilaca, ta
mogunost je mnogostruko uslonjena, moda i zatvorena, iz pozicija njegovih poznijih
radova.39 U svakom sluaju, takva mogunost zahtevala bi zasebnu i vrlo opsenu studiju,
39 Jedna interesantna interpretacija ponuena je preko razmatranja mogunosti da se Hajdegerovi stavovi
uine operabilnim za samu teologiju, posebno na pojam otkrovenja. Up. Hodgson, P. C., Heidegger,

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

40

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

koja u mnogome prevazilazi okvire jednog priloga kakav smo ovde ponudili.
Stoga ostaje da zakljuimo da u najmanju ruku moemo tvrditi relevantnost
Hajdegerovih tumaenja za jedno filozofsko istraivanje o religiji, a pored toga moda i
znaaj na koji se kod Hajdegera ono filozofsko diferencira unutar ideje filozofije religije.
Smatramo da takav doprinos nije zanemarljiv, budui da radikalizuje i problematizuje
nain na koji se odnos filozofije i religije tradicionalno postavlja.

LITERATURA:
A Companion to Heidegger, Dreyfus, H. L., Wrathall, M. A. (ed.), Blackwell Publishing,
2005
Cambridge companion to Heidegger, ed. C. B. Guignon, Cambridge Univeristy Press,
1993
Grubor, N., Hajdegerova hermeneutiko-ontoloka fenomenologija, Arhe (8/2007)
Hajdeger, M., Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003.
Hajdeger, M., Fenomenologija religioznog ivota, Demetra, Zagreb, 2004.
Hajdeger, M., Na putu k jeziku, Fedon, Beograd, 2007.
Hajdeger, M., Ontologija: hermeneutika faktinosti, Akademska knjiga, Novi Sad, 2007.
Heidegger und Anfnge seines Denkens, Heidegger-Jahrbuch I, hrsg. A. Denker, H.-H.
Gander, H. Zaborowski, Karl Alber Verlag, Freiburg/Mnchen, 2004
Heidegger, M., Frhe Schriften, hrsg. F. W. von Hermann, Vittorio Klostermann,
Frankfurt am Mein, 1978
Hodgson, P. C., Heidegger, Revelation, and the Word of God, The Journal of Religion,
vol. 49, 1969
Kisiel, Th., The Genesis of Heideggers Being and Time, University of California Press,
Berkeley, 1993

Revelation, and the Word of God, The Journal of Religion, vol. 49, 1969, str. 229

ARHE
god. IX, 18/2012 (27 41)

41

Una Popovi, Problem (hrianskog)


religioznog iskustva Hajdegerova ...

UNA POPOVI
Faculty of Philosophy, Novi Sad
THE PROBLEM OF (CHRISTIAN) RELIGIOUS EXPERIENCE: HEIDEGGERS
PHENOMENOLOGY OF RELIGION
Abstract: In his early works Heidegger focusses the problem of factic living experience using
the analysis of Christian religious experience. The aim of this paper is to reveal the character of this
Heideggers interest for Christianity and to determine the significance of his dialogue with Christian
thinkers for the development of his fundamental ontology. Heideggers analysis of Christianity is
interpreted in view of its contribution to philosophy of religion as the phenomenology of religion.
Keywords: Heidegger, religion, phenomenology, Christianity, facticity

Primljeno: 17.8.2012.
Prihvaeno: 15.10.2012.