FAKULTET VETERINARSKE MEDICINE

UNIVERZITETA U BEOGRADU
i
VETERINARSKA KOMORA SRBIJE

Programirano usavravanje veterinara 2008.

Dragia R. Trailovi

DIJAREJE PASA I MAAKA:

ETIOPATOGENEZA, DIJAGNOSTIKA I
TERAPIJA

Beograd, 2008. godine

1

FAKULTET VETERINARSKE MEDICINE

UNIVERZITETA U BEOGRADU
i
VETERINARSKA KOMORA SRBIJE

DIJAREJE PASA I MAAKA:

ETIOPATOGENEZA, DIJAGNOSTIKA I TERAPIJA
Autor:
Prof. dr Dragia R. Trailovi

Izdava
Veterinarska komora Srbije
Beograd, Bulevar osloboenja 18

DIJAREJE PASA I MAAKA: ETIOPATOGENEZA,

DIJAGNOSTIKA I TERAPIJA
Dragia R. Trailovi
Dijareja je osnovni kliniki simptom oboljenja creva, koji nastaje kao
posledica razliitih poremeaja motiliteta, varenja, sekrecije, apsorpcije, ili
pak organskih oboljenja, u prvom redu inflamatornog karaktera. Definie se
kao uestalo izbacivanje kaastog ili sasvim tenog izmeta, pri emu se kao
neposredni uzrok pominju dva mehanizma: ubrzana peristaltika i/ili
poveana sekrecija vode u lumen creva.
Kljuni patofizioloki mehanizam kojim se mogu objasniti pojava dijareje,
kao i posledice dijareje, predstavlja poremeaj ravnotee izmeu sekrecije i
apsorpcije vode u digestivnom traktu. Meutim, i poveana sekrecija i
smanjena apsorpcija su sekundarne pojave koje proistiu iz poremeaja
drugih funkcija creva.
Jedan od bitnih faktora koji utie na pojavu dijareje je crevni imunitet.
Poznato je, na primer, da je kod mladih ivotinja imunoloki odgovor na
egzogene, jo uvek nepoznate antigene slabiji, ime se objanjava ea
pojava bakterijskih oboljenja creva i proliva kod novoroenadi. Uloga i
znaaj imunolokih mehanizama u etiopatogenezi dijareja, meutim, jo
uvek nisu u potpunosti razjanjeni. Dominantu ulogu imaju imunoglobulini
klase A (sekretorna antitela), sintetisani u plazma elijama lamine proprije
mukoze, koji oblau sluznicu digestivnog trakta formirajui
imunospecifinu barijeru. Ova antitela, otporna na delovanje proteolitikih
fermenata digestivnog trakta, reagujui sa odgovarajuim antigenima tite
sluznicu od mnogih bakterijskih i protozoarnih infekcija, kao i nekih
toksina, spreavanjem njihove apsorpcije.
Insuficijencija ili umanjena imunoloka odbrana sluznica digestivnog trakta
predstavlja veoma bitan faktor u etiologiji mnogih oboljenja creva, pre
svega infektivne prirode, to je i logino. Kod pasa je opisana i specifina
imunodeficijencija IgA sa istovremenom pojavom hroninih respiratornih
4

oboljenja i dijarejom, premda se, opet, kod mnogih hroninih dijareja esto
moe nai povean nivo IgA. Defektan imunoloki odgovor, nadalje,
predstavlja znaajan faktor u etiologiji nekih specifinih, imunoloki
posredovanih bolesti gastrointestinalnog trakta, kao to su eozinofilni
enteritis i limfocitno-plazmocitni enteritis, koji se karakteriu infiltracijom
ovih leukocita u lamini propriji mukoze.
Sledei faktor koji utie na pojavu dijareja je bakterijska flora creva. U
normalnim okolnostima bakterije imaju veoma malu, gotovo nikakvu ulogu
u varenju. U prednjim partijama tankog creva, isto kao i u elucu, ima ih
veoma malo, ispod 105 u mililitru sadraja. Idui kaudalno, meutim, broj
mikroorganizama se znaajno poveava, naroito iza ileo-kolinog
sfinktera, gde se moe nai u proseku oko 1011 bakterija u jednom mililitru,
sa izraenom dominacijom anaeroba. Najee se mogu nai Bacteroides i
Bifidobacterium, zatim Enterobacteriaceae, Clostridium, streptokoke i
laktobacili.
Crevne bakterije se mogu nai i u lumenu i na povrini sluznice, pri emu
normalno ne pasiraju zid creva, osim u sluaju hroninih enteritisa koji se
karakteriu poveanom permeabilnou za mnoge mikroorganizme. Iako,
generalno gledano, tip mikroflore zavisi od naina ishrane (preovladavaju
proteolitike i trulene bakterije), izmeu pojedinih vrsta bakterija postoji
odreena ravnotea. Mehanizmi koji omoguavaju odravanje takve
ravnotee i koji konano spreavaju intenzivnije razmnoavanje patogenih
bakterija su kompleksni i ukljuuju karakteristino delovanje kiselog
eludanog soka, antibakterijsko dejstvo ui, protektivno dejstvo mucina,
lokalnu imunoloku barijeru (sekretorna IgA antitela), motilitet creva,
brojne produkte razgradnje hrane i konano brojne regulatorne supstancije
koje produkuju pojedine bakterije u cilju inhibicije rasta drugih vrsta
bakterija.
Svaki poremeaj normalne mikroflore koji se karakterie preteranim
razmnoavanjem jedne vrste bakterija moe imati viestruk kliniki znaaj,
kako zbog eventualnog direktnog patogenog delovanja odreenih bakterija
i/ili njihovih toksina, tako i zbog specifinog delovanja njihovih metabolita.
Metabolika aktivnost bakterija je veoma sloena, kao posledica bakterijske
razgradnje ostataka hrane i sokova u debelom crevu dolazi do oslobaanja
brojnih, manje ili vie aktivnih materija, poput indola, skatola, fenola,
5

krezola, histamina, tiramina, diamina, amonijaka, sumporvodonika i

vodonika, isparljivih masnih kiselina, zatim unih boja, dekonjugovanih
unih keselina itd. Neke od njih su korisne, a neke opet mogu da dovedu
do ozbiljnih poremeaja, kako lokalnog, tako i sistemskog karaktera, u
sluaju njihove apsorpcije.
Znaajni faktori u nastanku dijareja su, naravno, i drugi infektivni
uzronici, paraziti, pre svega protozoe, zatim virusi. I protozoe i virusi su
intracelularni paraziti koji dovode do razaranja epitelnih elija creva i
pojave veoma tekih dijareja, pa e o njima biti vie rei kasnije. Za razliku
od virusa i protozoa, helminti se pre mogu posmatrati kao predisponirajui
faktori, uostalom kao i najvei broj prisutnih bakterija u digestivnom traktu,
koji podstiu delovanje visoko patogenih bakterija, virusa i protozoa.
Sledei faktor znaajan za tumaenje mehanizma dijareje je motilitet creva.
Osim to je hiperperistaltika creva jedan od karakteristinih znakova
dijareje, koja ak sama po sebi, bez ikakvih organskih promena na crevima,
moe imati klinike karakteristike dijareje, poremeaji motiliteta su u uskoj
vezi sa ostalim mehanizmima koji uestvuju u patogenezi ovog oboljenja,
kako sa procesima apsorpcije i sekrecije, tako i sa mikroflorom. Primera
radi, kod ivotinja sa usporenim pranjenjem creva redovno dolazi do
preteranog razmnoavanja bakterija sa hroninim perzistentnim dijarejama.
PATOFIZIOLOKA KLASIFIKACIJA DIJAREJA
Uprkos injenici da je u najveem broju sluajeva dijareja kod mesojeda u
isto vreme prisutno vie od jednog mehanizma, iz didaktikih razloga se
najee primenjuje klasifikacija na (a) osmotske dijareje, (b) sekretorne
dijareje, (c) eksudativne dijareje, (d) dijareje zbog poremeaja motiliteta i
(e) meovite dijareje. Poslednja kategorija, dakle, verovatno ima najvei
kliniki znaaj, tim pre to je esto nemogue utvrditi neposredan uzrok (u
velikom broju sluajeva se iz crevnog sadraja obolelih ivotinja u isto
vreme moe izolovati po nekoliko patogenih bakterija i virusa, kada je
veoma teko proceniti da li su svi, ili samo neki od njih odgovorni za
pojavu dijareje), a kamoli mehanizam.
6

Osmotske dijareje
Do osmotskih dijareja dolazi u sluaju kada je u lumenu creva prisutna
vea koliina hranljivih materija (osmotski aktivnih estica) rastvorljivih u
vodi. Ovakvi hipertonini rastvori zadravaju vodu u tankom crevu i
dovode do prelaska vee koliine tenosti u kolon, iznad njegovog
apsorptivnog kapaciteta. Osmotska dijareja, dakle, nastaje u sluajevima
kada nije dolo do apsorpcije hrane iz bilo kog razloga. Jedan od oblika
osmotske dijareje imamo kod primene laksantnih sredstava tipa gorke soli
(MgSO4), koja se ne apsorbuje iz digestivnog trakta, zadravajui vodu u
lumenu creva.
Osmotski tip dijareja moemo registrovati kod akutnog enteritisa, usled
destrukcije enzima na povrini crevnih resica, vilusne atrofije (atrofija
crevnih resica), usled redukovanja apsorptivne povrine i insuficijencije
egzokrinog pankreasa, usled maldigestije i nemogunosti apsorpcije veih
nesvarenih molekula.
Insuficijencija pankreasa je verovatno jedan od najpoznatijih primera
osmotske dijareje, meutim, ni u ovom sluaju se ne mogu iskljuiti i drugi
mehanizmi. Deficit pankreasnih enzima podrazumeva i manjak lipaze,
usled ega e doi do steatoreje, koja se smatra jednim od najeih uzroka
dijareje kod pasa. Steatoreja je pritom prisutna i kod vilusne atrofije, kao i
kod akutnog enteritisa. Ne moe se iskljuiti ni uticaj bakterijske flore koja
svojim neposrednim prisustvom, odnosno svojim degradacionim
produktima, poveava osmotsku koncentraciju i u isto vreme nekim svojim
metabolitima pojaava sekreciju.
Sekretorne dijareje
U normalnim uslovima apsorpcija prevazilazi sekreciju u crevima. Tokom
mnogih oboljenja gastrointestinalnog trakta, meutim, dolazi do
hipersekrecije tenosti u lumen creva, koja prevazilazi apsorpciju, to
neminovno dovodi do dijareje. Dodue, hipersekrecija se ne mora uvek
smatrati patolokom pojavom. Kod novoroenadi je sekrecija
najverovatnije normalno pojaana, premda joj se kod nekih vrsta ivotinja
pripisuje znaajna uloga u patogenezi neonatalnih dijareja. Ipak, sekretorne
7

dijareje se najee dovode u vezu sa patogenim delovanjem nekih

bakterija (E coli, Campylobacter, Shigella, Staphylococcus aureus,
Clostridium, Pseudomonas, Klebsiella).
Koliseptikemija ili enterotoksemija izazvana sa E. coli je verovatno
najbolje prouen oblik sekretorne dijareje u veterinarskoj medicini.
Pojaana crevna sekrecija se dovodi u vezu sa poveanjem koncentracije
ciklinog AMP-a u epitelnim elijama creva. Naime, E. coli lui
termolabilni toksin, koji aktivacijom adenilat ciklaze u enterocitima dovodi
do pojaane sinteze cAMP, koji, opet, stimulie sekreciju vode.
Termostabilni toksin E. coli ispoljava slino dejstvo, aktivacijom guanilat
ciklaze podstie sintezu cGMP, koji deluje slino kao i cAMP, premda
neto slabije.
Kao to je ranije ve reeno, sekreciju podstiu i hidroksi-masne kiseline
koje nastaju kao produkt bakterijske aktivnosti tokom steatoreje. Hidroksimasne kiseline primarno deluju na sluznicu debelog creva, meutim, nije
iskljuen ni njihov uticaj na sekreciju u tankom crevu. Ovo je, dakle, jo
jedan razlog za eliminaciju masti iz hrane tokom gastrointestinalnih
oboljenja mesojeda, bez obzira na njihovu etiologiju. Slino hidroksimasnim kiselinama, inae, deluju i une kiseline.
Eksudativne dijareje
Eksudativna dijareja se karakterie izlaskom serumskih proteina, krvi i
mucina u lumen creva u podruju zahvaenom zapaljenskim i ulceroznim
oteenjima. Zapaljenje creva se, izmeu ostalog, karakterie eksudacijom i
zapaljenskom infiltracijom crevnog zida sa posledinim proirenjem pora
na membranama elija i destrukcijom veza izmeu pojedinih elija.
Rezultat toga je "curenje" belanevina i tkivne tenosti u lumen creva u
koliini koja prevazilazi apsorpcioni kapacitet.
Volumen izgubljene tenosti je proporcionalan teini samog oboljenja.
Bolesti koje se karakteriu poveanjem meuelijskih prostora sa
pojaanim curenjem plazma proteina, nazvane "enteropatijama sa gubitkom
proteina" (protein losing enteropathies) privlae posebnu panju. Kod njih
je, na primer, esto uoeno poveanje venskog pritiska u mezenterijalnim
8

krvnim sudovima, opstrukcija limfne drenae, zatim smanjen

koloidoosmotski pritisak krvi.
Hronini enteritis sa limfangiektazijama, nepoznate etiologije, predstavlja
takoe primer ovakvog oboljenja, sa veoma izraenom hipoproteinemijom i
eksudacijom plazma proteina u lumen creva. Slian proces je zabeleen kod
Johneove bolesti goveda.
Iako se smatra da je za izlazak krvi u lumen creva potrebno viestruko
poveanje permeabilnosti (ak za 10.000 puta), hemoragian eksudat je
relativno esta pojava, posebno kod pasa. Krvavi proliv se, na primer, moe
zapaziti kod enteritisa izazvanog sa Cl. perfringens, tekih parazitskih
infekcija, parvovirusne infekcije, hemoraginog gastroenteritisa i kolitisa.
Poremeaji motiliteta
Znaaj poremeaja motiliteta creva u etiopatogenezi dijareja nije jo uvek u
potpunosti razjanjen, mada se generalno smatra da u najveem broju
sluajeva igra sekundarnu ulogu. Poremeaji peristaltike sa pojavom
spastinih kontrakcija su, na primer, registrovani kod enterotoksinogenih
dijareja i nekih infektivnih bakterijskih enteritisa. Hipomotilitet je,
meutim, daleko ei. Kod transmisibilnog gastroenteritisa (koronavirusni
enteritis) je, na primer, registrovano dramatino smanjenje peristaltike, pri
emu postoje indicije da je peristaltika usporena i kod parvovirusnog
enteritisa pasa.
Meovite dijareje
Podela na pojedine tipove dijareja zasnovana na patofiziolokim
mehanizmima ima pre svega teoretski znaaj. U praksi se, naime, kod
razliitih sluajeva dijareja najee meaju razliiti mehanizmi koji
dovode do poveanog prisustva vode u izmetu, zbog ega veina autora
ovu klasifikaciju dopunjuje posebnom grupom oboljenja kod kojih je
oigledno prisustvo vie razliitih patofiziolokih mahanizama. To se
najbolje moe videti iz sledeih primera:

TGE (koronavirus): hipersekrecija, malapsorpcija i smanjen motilitet;

9

 Parazitske infekcije: malapsorpcija, eksudacija, abnormalan motilitet;

Tumori: malapsorpcija, smanjen motilitet;
Kolitis: hipersekrecija, malapsorpcija, smanjen motilitet.
Veina dijareja nastaje kao rezultat oboljenja creva. Pri tome, izmeu
dijareja izazvanih oboljenjem tankih creva i dijareja izazvanih oboljenjem
debelih creva postoje sutinske razlike, kako u pogledu etiopatogeneze,
tako i u pogledu klinikog ispoljavanja
Bez obzira na uzrok, dijareje mogu da dovedu do mnogobrojnih
komplikacija koje ugroavaju ivot obolelih ivotinja. Jedna od najeih je
dehidracija sa poremeajem bilansa elektrolita i acidobazne ravnotee. Do
dehidracije dolazi prvenstveno kod oboljenja tankog creva, naroito virusne
etiologije, koja se karakteriu profuznim, vodenastim prolivima. ea je
kod mladih ivotinja, zbog veeg udela ekstracelularne tenosti.

Slika 1. ematski prikaz prometa tenosti u digestivnom traktu na primeru psa

telesne mase 20 kg
10

Slika 2. ematski prikaz efikasnosti apsorpcije u digestivnom traktu, na primeru

psa telesne mase 20 kg

Kako se poveanim izbacivanjem tenog sadraja iz digestivnog trakta

pored vode gube i elektroliti, dehidracija je obino kombinovana sa
metabolikom acidozom, neretko i sa hipokaliemijom, haponatriemijom i
hipohloremijom. Uzrok metabolike acidoze je veliki gubitak
bikarbonatnih jona, koji se u velikim koliinama izluuju putem ui, zatim
pankreasnim i crevnim sokom.
Na ozbiljnost komplikacija koje nastaju u sluaju dijareja u velikoj meri
utie lokalizacija patolokog procesa koji je odgovoran za pojavu dijareje.
Bolesti tankog creva su bez sumnje ozbiljnije, budui da se u tankom crevu
odvija najvei deo varenja i apsorpcije. Shodno tome, kao posledica
oboljenja tankog creva javie se daleko ozbiljnija dehidracija, isto kao i
malnutricija sa mravljenjem. Naravno, dehidracija je vei problem kod
akutnih dijareja, a mravljenje kod hroninih. Zbog toga je neobino vano
da se u sluaju pojave dijareje utvrdi lokalizacija bolesti, tj. diferencijacija
dijareja izazvanih oboljenjem tankog creva i dijareja izazvanih oboljenjem
debelog creva.
11

Tabela 1. Diferencijacija dijareja nastalih zbog poremeaja u tankom ili debelom

crevu
PARAMETAR
FECES
Volumen
Prisustvo sluzi
Melena
Hematohezija
Steatoreja

Nesvarena hrana
Boja

BOLESTI TANKOG
CREVA
Znaajno uvean
Veoma retko
Ponekad
Odsutna, osim kod akutnih
hemoraginih dijareja
Prisutna kod malapsorptivnih i maldigestivnih
oboljenja
Prisutna kod maldigestivnih
oboljenja
esto varira, od mrko-braon,
zelene, do naran-daste i
sivobele boje

BOLESTI DEBELOG
CREVA
Normalan ili neznatno
uvean
Veoma esto
Odsutna
esto prisutna
Odsutna

Odsutna
Retko varira, ponekad sa
tragovima krvi

DEFEKACIJA
Hitnost

Odsutna osim kod veoma

tekih akutnih bolesti

Obino prisutna

Tenezmi

Odsutni

Obino prisutni

Uestalost

2 do 3 puta vea od
normalne

3 i vie puta vea normalne

Dyshezia

Odsutna

Prisutna kod oboljenja

distalnih delova kolona i
rektuma

esto, kod maldigestije i

malapsorpcije

Retko, osim u sluaju

tekog kolitisa i tumora

POMONI ZNACI
Gubitak telesne
mase

12

Tabela 1. Nastavak
PARAMETAR

BOLESTI TANKOG
CREVA

BOLESTI DEBELOG
CREVA

Povraanje

Moe, kod inflamatornih

oboljenja

Retko, osim kod manjeg

broja sluajeva kolitisa

Flatulencija i
borborigmi

Moe, kod maldigestije i

malapsorpcije

Odsutno

Halitoza

Moe, kod maldigestije i

malapsorpcije

Odsutno

Na ozbiljnost komplikacija koje nastaju u sluaju dijareja u velikoj meri

utie lokalizacija patolokog procesa koji je odgovoran za pojavu dijareje.
Bolesti tankog creva su bez sumnje ozbiljnije, budui da se u tankom crevu
odvija najvei deo varenja i apsorpcije. Shodno tome, kao posledica
oboljenja tankog creva javie se daleko ozbiljnija dehidracija, isto kao i
malnutricija sa mravljenjem. Naravno, dehidracija je vei problem kod
akutnih dijareja, a mravljenje kod hroninih. Zbog toga je neobino vano
da se u sluaju pojave dijareje utvrdi lokalizacija bolesti, tj. diferencijacija
dijareja izazvanih oboljenjem tankog creva i dijareja izazvanih oboljenjem
debelog creva.
NAJVANIJE BOLESTI TANKOG I DEBELOG CREVA
PRAENE DIJAREJOM
Najvei broj akutnih oboljenja tankog creva, bez obzira na neposredan
uzrok, karakterie se akutnom, profuznom, vodenastom dijarejom.
Sutinske razlike u etiopatogenezi, meutim, nemeu potrebu za
preduzimanjem adekvatne terapije, koja se od uzroka do uzroka drastino
razlikuje. Zbog toga je precizna dijagnostika i diferencijalna dijagnostika
izuzetno vana. Za razliku od akutnih oboljenja koje su najee
infektivnog porekla, uslovljene grekama u ishrani ili razliitim toksinima,
hronine bolesti tankog creva su prevashodno praene mravljenjem.
13

Akutne bolesti debelog creva imaju manji kliniki znaaj, mogu takoe biti
infektivnog ili toksinog porekla, dok se hronine esto javljaju u sklopu
identinih poremeaja kao i bolesti tankog creva, pri emu ako je bolest
lokalizovana samo u debelom crevu ne dolazi do mravljenja. Izutzetak su
jedino maligni procesi.
Tabela 2. Najei uzrok akutnih dijareja kod pasa i maaka
INFEKTIVNI ENTERITIS
Endoparaziti (nematode, cestode,
protozoe);
Bakterije (E. coli, Salmonella,
Pseudomonas, Clostridium,
Yersinia, Campylobacter,
Staphylococcus);
Virusi (Parvovirus, Coronavirus,
Rotavirus, Adenovirus,
Paramiksovirus);
Gljivice (Candida albicans,
Aspergillus)

III NUTRITIVNE DIJAREJE

Nagla promena hrane,
premasna hrana, zainjeni
kuhinjski otpaci, alergija na
pojedine sastojke hrane.

II TOKSINI ENTERITIS
Teki metali, lekovi (amoksicilin
glukokortikosteroidi),
organofosfati, razliiti otpaci.

IV IDIOPATSKI ENTERITIS
Akutni hemoragini
gastroenteritis, akutni
nespecifini gastroenteritis

Dijareje izazvane parazitima

Gastrointestinalni paraziti predstavljaju daleko najei uzrok akutnih i
hroninih enteritisa kod pasa i maaka, svih starosnih kategorija, posebno
mladih, iako se tome ne pridaje adekvatna panja. Najee su, razume se,
razliite helmintoze (nematodoze i cestodoze), premda, poslednjih godina,
sve veu panju privlae i protozoarne infekcije.
14

Askaridoza
Najrasprostranjenija parazitoza kod pasa i maaka irom sveta je bez
sumnje askaridoza. Kod pasa se, pri tome, najee radi o infekcijama sa
Toxocara canis, znatno ree Toxascaris leonina, dok se kod maaka
najee radi o infekciji sa Toxocara cati i Toxascaris leonina. Infekcija
nastaje preko usta, embrionirana jaja dospevaju u digestivni trakt putem
zagaenih predmeta, lizanjem zaraenih kuia, zatim zagaenom hranom.
Nakon dospevanja u lumen creva i izleganja larvice bue crevni zid,
migriraju u jetru, desno srce, plua traheju, drelo, da bi potom kao zreli
paraziti dospeli u creva (migracija T. leonina i T. cati se zavrava u
crevnom zidu). Kod odraslih kuja postoji i takozvana somatska migracija,
larvice preko jetre i levog srca dospevaju u muskulaturu gde miruju due
vreme. Za vreme graviditeta se ponovo aktiviraju, preko krvotoka
dospevaju u placentu i fetus (prenatalna infekcija), tako da se tenad raaju
inficirana sa larvicama u treem stadijumu razvoja, u pluima. Ubrzo nakon
roenja dolazi do iskaljavanja i gutanja odraslih parazita, da bi sa 3 nedelje
dolo do intenzivnog izbacivanja jaja putem fecesa. Novoroena tenad,
osim toga, mogu biti inficirana i larvicama parazita u treem stadijumu
razvoja majinim lekom, tokom prvog meseca ivota, kada se dalji razvoj
parazita zavrava u lumenu creva.
Promene na crevima nastaju kao posledica oteenja sluzokoe creva od
strane larvica i odraslih parazita. Na mestu probijanja sluznice nastaju
manja krvarenja, stvara se povoljna podloga za razmnoavanje bakterija i
njihov prodor u organizam. Odrasli paraziti mehaniki oteuju creva na
mestima gde prijanjaju za sluzokou. Ne moe se, pri tome, zanemariti ni
efekat toksina koji paraziti izluuju.
Klinika slika zavisi od intenziteta invazije i uzrasta ivotinje, kod tenadi
se javlja potitenost, apatija, perverzan apetit, pupavost abdomena. esto se
uoava povraanje, kaast izmet, ne retko sa primesama sluzi u krvi. U
povraenom sadraju esto ima parazita. Obolela tenad su mrava, pupava,
dlaka je bez sjaja, loeg kvaliteta, sluzokoe su blede, esto porcelanski
bele... Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike, nalaza glista u
izmetu ili povraenom sadraju, zatim na osnovu pozitivnog koprolokog
nalaza, premda negativan koproloki nalaz ne iskljuuje infekciju. Terapija
15

se svodi na primenu razliitih antihelmintika, najbolje pirantel pamoata ili

piperazina. Zbog verovatne transplacentarne infekcije novoroene tenadi
(po nekim autorima prisutno u 100% tenadi), poeljno je prvu
dehelmintizaciju izvriti pre poetka izbacivanja jaja, negde sa 2 nedelje,
najbolje pirantelom koji tenad u tom uzrastu dobro podnose. Poeljno je
takoe kuje podvrgnuti kontroli i adekvatnom tretmanu, naroito dojne kuje
da bi se spreila infekcija putem mleka, Prema nekim eksperimentalnim
podacima, primenom febendazola u dozi od 50 mg/kg, dva puta dnevno
tokom 14 dana, znaajno se smanjuje broj somatskih larvica, dok se
primenom istog antihelmintika u dozi od 50 mg/kg dnevno, od 40. dana
graviditeta do 14. dana laktacije, obezbeuje jo vea sigurnost. Panju
svakako treba obratiti i na higijenu posuda za hranjenje tenadi, zatim,
razume se, na upozorenje vlasnika: visceralna larva migrans zauzima
visoko mesto meu oboljenjima ljudi dobijenih od kunih ljubimaca.
Ankilostomijaza
Ankilostomijaza pasa i maaka je parazitoza koju izazivaju dve vrste
parazita iz familije strongilida: Ancylostoma caninum i Uncinaria
stenocephala. U najveem obimu se javlja u odgajivanicama posebno kod
mlaih ivotinja.
Ancylostoma caninum i Uncinaria stenocephala parazitiraju u srednjem
delu tankog creva. Paraziti su konastog oblika, dugaki 10 do 20 mm.
enke su veoma plodne, polau dnevno oko 10.000 jaja. Egzogeni razvoj je
kratak, larvice sposobne za ifekciju obrazuju se za samo 48 asova, pri
emu ostaju patogene do 6 meseci. Infekcija sa Ancylostoma caninum
nastaje perkutano ili preko mleka, a sa Uncinaria stenocephala preko usta.
Ancylostoma caninum je mnogo opasnija, naroito odrasli paraziti koji
sisaju krv dovodei do veoma ozbiljnih oteenja crevne sluzokoe. Larve
Ancylostoma caninum po dospevanju u lumen creva bue crevni zid
dospevaju u Liberkinijeve lezde, zatim portalnim krvotokom migriraju u
jetru, plua, da bi preko drela ponovo dospeli u creva. Kod maaka, inae,
parazitira Ancylostoma tubaeforme koja je daleko manje patogena od
Ancylostoma caninum.
16

Ozlede koje nanose larvice su male i nemaju vei kliniki znaaj, pogotovu
u poreenju sa ozledama odraslih parazita, koji se svojim usnim pijavkama
hvataju za sluznicu, dovodei do oteenja dubljih slojeva sluzokoe,
razarajui ak i krvne kapilare. Prema nekim podacima jedan parazit moe
da posie oko 0,8 ml u toku dana, isputajui u isto vreme velike koliine
toksina.
Klinika slika zavisi od stepena invadiranosti, kod odraslih ivotinja
uglavnom protie asimptomatski, dok se kod mlaih moe uoiti
malaksalost, depresija, anemija, krvavi prolivi, esto praeni tenezmima.
Ponekad se moe registrovati i povraanje, mravljenje, poremeaji
koagulacije sa hemoragijama; u fazi migracije moe da se javi verminozna
pneumonija, dok se za vreme aktivne penetracije larvica kroz kou moe
registrovati akutni dermatitis sa izraenim pruritusom.
Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike i pozitivnog koprolokog
nalaza. Terapija se svodi na primenu odgovarajuih antihelmintika, poput
pirantela, mebendazola, fenbendazola i dihlorvosa. S obzirom na posebnu
ugroenost tenadi, zbog mogunosti prenatalne i laktogene infekcije, u
ugroenim krajevima je poeljno tenad tretirati sa dve nedelje starosti,
najbolje pirantel pamoatom koji se najbolje podnosi, tim pre to se time u
isto vreme efikasno reava i problem askadidoze. Teko obolele ivotinje
treba simptomatski tretirati, u zavisnosti od stepena anemije i/ili oteenja
crevne sluzokoe.
Trihurijaza
Trihurijaza se takoe najee javlja kod mlaih pasa, u uzrastu od 3-6
meseci, pre svega u odgajivanicama i pansionima. Kod pasa parazitira
Trichuris vulpis a kod maaka Trichuris campanula. Trichuris vulpis je
tanka glista dugaka oko 45-74 mm, koja parazitira u cekumu i kolonu. Do
infekcije dolazi unoenjem embrioniranih jaja preko usta (embrioniranje
traje oko dve nedelje, odigrava se napolju, pri emu su embrionirana jaja
infektivna gotovo godinu dana), zagaenom hranom ili vodom. U
digestivnom traktu odmah dolazi do oslobaanja larvi koje odlaze u cekum,
uglavnom Liberkinijeve lezde, da bi po zavretku razvoja, za oko 10 dana
ponovo dospele u lumen creva.
17

Za vreme masovnih invazija mogu da dovedu do ozbiljnih kataralnih

promena u debelim crevima, sa karakteristinim ogranienim zapaljenskim
promenama u vidu voria na mestima gde se nalaze paraziti. Klinika
slika zavisi od uzrasta ivotinje, kod odraslih jedinki je asimptomatska, dok
se kod tenadi moe javiti sluzav proliv sa primesama krvi i tenezmima
(tipino za kolitis i tiflitis), povraanje i anemija. Kod maaka se javlja
veoma retko i to uglavnom bez klinikih simptoma.
Dijagnoza se postavlja na osnovu nalaza odraslih parazita ili jaja parazita
prilikom koproloke pretrage. Terapija se svodi na primenu nekog od
antihelmintika efikasnih protiv trihurisa, pri emu je jedan od najboljih
verovatno mebendazol.
Tenijaza
Pantljiare se, za razliku od prethodnih parazita, ee nalaze kod odraslih
pasa i maaka a ree kod tenadi i maia. Uglavnom parazitiraju u tankim
crevima, pri emu retko dovode do ozbiljnijih klinikih manifestacija, osim
u sluajevima izuzetno jakih invazija.
Najea pantljiara je bez sumnje Dipylidium caninum, iji je prelazni
domain buva. Pored dipilidijuma, i kod pasa i kod maaka se moe nai
vie vrsta tenija (T. pisiformis, T. taeniaformis, T. hydatigena, T. multiceps,
Mesocestoides lineatus, Echinococcus granulosus, s tim to se kod pasa
najee javlja T. pisiformis a kod maaka T. taeniaformis), pri emu
invazija obino protie asimtomatski, osim u tekim sluajevima kada se
moe zapaziti mravljenje, inapetenca, proliv, anemija i svrab. Proglotide
dipilidijuma su veoma pokretljive i mogu da provociraju jak svrab u
analnoj regiji, zbog ega pas lie ili vue zadnji kraj po zemlji, pri emu ih i
sami vlasnici esto mogu da uoe na perineumu ili u izmetu.
Dijagnoza se postavlja na osnovu nalaza proglotida na povrini izbaenog
sveeg fecesa, perineumu, ili pak njihovih jaja prilikom koproloke
pretrage. Terapija se svodi na primenu nekog antihelmintika efikasnog
protiv pantljiara (prazikvantel i bunamidin HCl), s tim to se posebna
panja mora posvetiti preventivi - unitavanju buva i spreavanju ingestije
cistitiranih prelaznih oblika.
18

Kokcidioza
Pojava kokcidioze moe biti problem u odgajivanicama, dok se u
individualnom, izolovanom dranju javlja veoma retko. Najosetljivija su
tenad, dok kod odraslih protie asimptomatski. U obzir, inae, dolazi vie
kokcidija, kako kod pasa tako i kod maaka (Isospora canis, Isospora
ohioensis, Isospora neorivolta, Isospora burrowsi kod pasa, zatim Isospora
felis i Isospora rivolta kod maaka).
Kokcidije su protozoe velike od 10-40 mikrometara, ovalnog oblika,
izrazito epiteliotropne. Do infekcije dolazi unoenjem sporuliranih oocista
u digestivni trakt putem hrane ili vode. U odreenom razvojnom obliku
(sporozoit, merozoit) prodiru u epitalne elije crevne sluzokoe, razvijaju
se dalje u izonte i gametocite, razarajui konano elije. Na takvim
mestima epitel biva naprosto raznesen. Najtee promene su u tankom crevu
koje je zahvaeno kataralnim promenama sa mestiminim dubljim lezijama
koje esto krvare. Deskvamacija epitela je, pri tome, rezultat neposrednog
delovanja parazita i posledinog reaktivnog zapaljenja.
Kokcidioza se kod pasa i maaka retko javlja sa tako dramatinim
promenama, osim u stresnim situacijama, u uslovima nepodesnog dranja
ivotinja u odgajivanicama, pet opovima, pansionima, naroito ako u isto
vreme postoji malnutracija ili imunosupresija. Osnovni simptom oboljenja
je dijareja razliitog karaktera, povremeno sa prisustvom sluzi i krvi. Pored
dijareje mogu se zapaziti povraanje, letargija, mravljenje i dehidracija.
Kokcidije su izolovane i u nekim sluajevima malapsorpcije i vilusne
atrofije pasa.
Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike, zatim nalazom oocista u
izmetu. Nalaz oocista kod kliniki zdravih ivotinja, pri tome, ukazuje na
kompenzovani asimptomatski oblik infekcije kod koga nije neophodna
terapija, premda bi upotreba nekog kokcidiostatika povoljno delovala u
smislu eliminacije kliconoa. Kliniki sluajevi dijareja sa nalazom oocista
u tenadi do 6 nedelja starosti se moraju leiti, peroralnom aplikacijom
nitrofurazona (5-10 mg/kg dnevno), ili eventualno amproliuma. Amprolium
se ne preporuuje za pojedinano tretiranje obolelih pasa, ali je nezamenljiv
u sluaju pojave kokcidioze u odgajivanicama i drugim velikim grupama,
19

kada se primenjuje kao 20% praak u elatinskim kapsulama, u dozi od 100

mg jednom dnevno, kod tenadi velikih rasa pasa, tokom 7 do 12 dana.
Kriptosporidioza
Kod maaka sa hroninom dijarejom, zatim kod akutnih dijareja u
novoroene tenadi, povremeno se mogu nai kriptosporidije
(Cryptosporidia), veoma male kokcidije iji su primarni rezervoar
najverovatnije telad i jagnjad. Moe, inae, da oboli i ovek, po nekad i
fatalno, naroito u imunosupresivnim stanjima. Kao i infekcija izosporama,
kriptosporidioza najee protie asimptomatski, meutim, u
imunosupresivnim stanjima kao to su infekcije virusom leukemije i
imunodeficijencije kod maaka, ili infekcije virusom teneaka kod pasa,
moe da dovede do veoma ozbiljnih komplikacija. Profuzna dijareja, kao
najkarakteristiniji kliniki znak, obino je praena malapsorpcijom i
vilusnom atrofijom, ponekad i mezenterijalnom limfadenopatijom.
Dijagnoza je veoma sloena. Oociste kriptosporidija su sitne i jako se teko
mogu dokazati koprolokim pregledom. Dijagnostiki postupak obuhvata
flotaciju sa eerom po Seteru, pregledom preparata u svetlom polju ili
fazno-kontrastnim mikroskopom, primenu odgovarajuih diferencijalnih
bojenja, i konano, najefikasnije, elektronsko-mikroskopski pregled uzorka
sluzokoe uzetog biopsijom. Terapija kriptosporidioze nije ozbiljnije
prouena. Kod ljudi se, na primer, koriste spiramicin, kinin i klindamicin.
Kod pasa i maaka, meutim, primena ovih lekova nije opisana. Prognoza
je nepovoljna, naroito u imunosupresivnim stanjima.
Giardiaza
ardije su krukolike binuklearne flagelarne protozoe koje parazitiraju u
prednjem delu tankih creva, dovodei do poremeaja apsorpcije i dijareje.
Javlja se u dva oblika, kao trofozoit i cista. Pokretni trofozoiti se mogu
zakaiti ventralnom pijavkom za povrinu sluzokoe ili plivati po sluzavoj
povrini sluzokoe creva, uglavnom u duodenumu kod pasa, odnosno
jejunumu i ileumu kod maaka. Trofozoiti se mogu nai u tenom
20

dijaroinom fecesu, veoma retko u formiranoj stolici. Nasuprot tome, ciste

se obino nalaze u formiranoj stolici.
ardiaza spada u veoma rasprostranjene parazitoze irom sveta, pri emu
posebno ugroavaju mlade ivotinje. Prema nekim podacima, smatra se da
je prisutna u najmanje 10% pasa i maaka, pri emu su u populaciji mladih
jedinki, posebno u odgajivanicama, moe nai u vie od 50% sluajeva
dijareja. Do infekcije najee dolazi unoenjem vode ili hrane
kontaminirane cistama. Rezervoar infekcije su verovatno divlje ivotinje,
odnosno zaraeni izvori vode. Kod odraslih ivotinja obino prolazi bez
jasnih klinikih simptoma, dok kod mladih moe da dovede do dijareje,
koja se smatra najkarakteristinijim klinikim znakom giardiaze. Dijareja
moe biti akutna ili hronina, intermitentna ili kontinuirana, po pravilu
malapsorptivnog karaktera. Izmet je vodenast, svetlo obojen, smrdljiv, sa
prisustvom masti (steatoreja). Sama klinika slika, inae zavisi od veliine
oteenja sluzokoe i broja parazita, pri emu se, slino kao i u sluaju
kokcidioze, veliki znaaj pridaje konkurentnim infekcijama drugim
parazitima i virusima, odnosno imunosupresiji.
Dijagnoza se bazira na nalazu cista ili trofozoita u sveem fecesu, pri emu
se pregled mora ponavljati nekoliko uzastopnih dana, s obzirom na
intermitentno oslobaanje parazita. Negativan koproloki nalaz, meutim,
ne iskljuuje ardiazu, pa se u sumnjivim sluajevima moe preporuiti i
endoskopija sa aspiracijom duodenalnog sadraja, ili skarifikacijom
duodenalne sluzokoe. Ponekad je jednostavnije primeniti neki od
antiardiaznih lekova i tako indirektno proveriti dijagnozu.
Za sada se, inae, u terapiji primenjuju tri preparata: metronidazol (15-30
mg/kg, per oralno, dva puta dnevno tokom 5 do 10 dana), quinacrine HCl
(6 mg/kg, per oralno, dva puta dnevno tokom 5 dana) i furazolidon (5
mg/kg, per oralno, dva puta dnevno tokom 5 dana). Metronidazol je dosta
dobar, ali je skoro treina sluajeva rezistentna. Furazolidon je efikasan i
kod pasa i kod maaka, s tim to vie pogoduje makama, dok je kvinakrin
najefikasniji, ali ispoljava i niz neeljenih, efekata.

21

Bakterijske dijareje
U mnotvu bakterija digestivnog trakta kod pasa svega se nekoliko moe
smatrati patogenim. Ove, tzv. enteropatogene bakterije se, za razliku od
nepatogenih, mogu prilepiti za sluzokou creva gde se razmnoavaju i
dovode do odgovarajuih oteenja. U principu se dele u dve grupe:
invazivne, koje prodiru u sluzokou creva, pri emu mogu da dopru do
limfe ili krvi izazivajui septikemiju, i neinvazivne ili enterotoksinogene,
koje ne prodiru u sluzokou ve se patogeni efekat pripisuje njihovim
toksinima.
U invazivne bakterije spadaju Salmonella, Campylobacter, Yersinia,
Shigella, Mycobacterium, Bacillus piliformis i invazivni sojevi E. coli. One
primarno napadaju kolon i eventualno distalni deo tankih creva, izazivajui
zapaljenje sa eksudacijom, sekrecijom mucina i krvarenjima. Ovakav
eneterokolitis je, pri tome, obino praen vodenasto sluzavim, a ne retko i
sluzavo krvavim prolivom.
Enterotoksinogene bakterije svoje patogene efekte ostvaruju oslobaanjem
toksina, koji pojaavaju sekreciju (aktiviranjem adenilat ciklaze, podstiu
sintezu cAMP koji stimulie sekreciju), izazivajui tipine sekretorne
dijareje, ili citotoksina koji direktno oteuju sluzokou creva. Tipian
primer enterotosinogenih bakterija sekretornog tipa su toksinogeni sojevi E.
coli, zatim Vibrio cholerae kod ljudi, premda njihov kliniki znaaj kod
pasa i maaka nije podrobnije prouen. Kao primer citotoksinih
enterotoksinogenih bakterija, opet, moemo da navedemo Clostridium
difficile, koji moe da izazove teak enterokolitis potpuno nalik na
invazivni. U okviru pojedinih vrsta bakterija, pri tome, postoje sojevi koji
deluju invazivno i sojevi koji deluju enterotoksinogeno, s tim to nisu retki
ni sluajevi da pojedine patogene bakterije u isto vreme deluju na oba
naina. Salmonele, primarno svrstane u invazivne bakterije, mogu, na
primer, lokalnim oslobaanjem produkata zapaljenja, poput bradikinina i
prostaglandina, da provociraju veoma izraenu hipersekreciju. Pojedine
bakterije, opet, mogu svojim enterotoksinogenim ili dijarogenim toksinima
da kontaminiraju hranu (Staphylococcus spp.), takoe sa posledinom
dijarejom.
22

Zanimljivo je da uloga enteropatogenih bakterija u etiologiji dijareja kod

pasa i maaka nije podrobno ispitana, zbog ega se mnogi kliniari jo
zadovoljavaju nepreciznim dijagnozama kao to je, na primer, bakterijska
dijareja. Izmeu pojedinih oblika, meutim, postoje odreene razlike, zbog
ega je tana diferencijacija izuzetno vana. U praksi se, inae, bakterijske
dijareje kod pasa i maaka najee dovode u vezi sa sledeim bakterijama:
E. coli, Salmonella spp., Yersinia enterocolitica, Campylobacter spp.,
Bacillus piliformis, Clostridium spp., Staphylococcus spp. i Shigella spp.
Neke od njih izazivaju slina oboljenja kod ljudi, u prvom redu Salmonella,
Yersinia i Campylobacter.
Salmoneloza
Sa preko 140 izolovanih serotipova, salmenele, pre svega S. typhimurium i
S. anatum, predstavljaju jednu od najrairenijih grupa enterobakterija kod
pasa. Njihov nalaz u fecesu se, meutim, ne moe uvek dovesti u vezi sa
klinikim oboljenjem. Prema nekim ispitivanjima u Americi ove bakterije
su prisutne kod vie od 10% kliniki zdravih pasa, pri emu u pojedinim
regijama inficirana populacija moe da broji i vie od 20% pasa. Kod
maaka je rairenost znatno manja i u proseku se kree od 0,5-13,6%.
Infekcija je peroralna, sa hranom ili vodom kontaminiranom fecesom. Da li
e doi do pojave kliniki manifestnog oboljenja, pri tome, zavisi od
virulentnosti sojeva i koliine unetih bakterija, zatim odbrambenog stanja
organizma. Najugroenije su svakako mlade ivotinje, posebno
novoroenad (salmonele predstavljaju najee uzronike neonatalne
septikemije), zatim ivotinje drane u nehigijenskim uslovima
(odgajivanice, pansioni i pet-opovi), bolnicama, naroito u sluaju
tretiranja imunosupresivnim sredstvima ili pak u sluaju primarnih
imunosupresivnih oboljenja. U veim aglomeracijama ivotinja moe da se
javi u vidu enzootije, sa visokim morbiditetom i mortalitetom.
Klinike manifestacije salmoneloze su relativno retke, posebno u odnosu na
rairenost salmonela u populaciji pasa. Ukoliko se razvije, bolest se
karakterie akutnom dijarejom, ponekad sa prisustvom sluzi i krvi u fecesu,
povraanjem, febrom, anoreksijom, depresijom i progresivnom
dehidracijom. U blaem obliku patoanatomske promene su ograniene
23

samo na crevnu sluzokou (akutni enterokolitis sa mezenterijalnim

limfadenitisom), dok se u sluaju prodora bakterija u krv brzo razvija
bakterijemija, septikemija i DIC, sa promenama na mnogim unutranjim
organima. Iako se salmonele smatraju invazivnim bakterijama,
salmonelozni enteritis je praen hipersekrecijom, koja je po svemu sudei
provocirana produktima zapaljenja ili toksinima.
Dijagnoza se postavlja na osnovu klinike slike, zatim izolacijom
uzronika, premda nalaz ne znai i siguran dokaz da je u pitanju
salmoneloza. Salmonele se esto mogu nai u fecesu tokom virusnih
dijareja, na primer, parvovirusnog enteritisa, zbog ega je korisno proveriti
prisustvo leukocita u fecesu, koji po pravilu ukazuju na bakterijsko
invazivno oboljenje.
Terapija salmoneloze je dosta kontraverzna, pogotovu u sluaju
subklinikog oboljenja. Na uzronike u mukozi creva antibiotici nisu u
stanju da deluju pa se antibiotskom terapijom verovatno jo vie podstie
hronicitet i kliconotvo. To se u prvom redu odnosi na primenu
neapsorptivnih oralnih antibiotika, koji e samo unitavanjem crevne flore
poremetiti postojeu ravnoteu. Eventualna primena antibiotika kod
latentno inficiranih ivotinja je takoe kontraproduktivna i ni u kom sluaju
ne doprinosi eliminaciji uzronika. Moda bi se sa veom efikasnou
mogli primeniti probiotici.
U tekim sluajevima salmoneloze sa veim oteenjima sluzokoe creva
indikovana je primena sistemskih antibiotika, po mogustvu na osnovu
antibiograma, s obzirom na visok procenat rezistencije. Uzronik obino
dobro reaguje na trimetoprim/sulfo, hloramfenikol i cefalotin, pa bi neki od
njih eventualno mogao da poslui za prvi izbor, do dobijanja rezultata
antibiograma. Pored antibiotika, u zavisnosti od klinikog stanja ivotinje,
terapija obino ukljuuje nadoknadu tenosti i elektrolita, a u teim
sluajevima i vetaku ishranu.
Prognoza zavisi od teine i toka oboljenja, u sluaju septikemije je
nepovoljna, smrt moe nastupiti veoma brzo, dok je u blaim, hroninim
oblicima uglavnom povoljna, naroito kod starije tenadi.

24

Kampilobakterioza
Campylobacter jejuni, jedna od najvanijih enteropatogenih baktereija kod
ljudi i ivotinja irom sveta, izolovan je kod pasa sa fatalnim hemoraginim
gastroenteritisom, ali isto tako i u mnogim sluajevima blagih dijareja, kao
i kod kliniki zdravih ivotinja, esto u vezi sa istovremenim prisustvom
kod njihovih vlasnika. Rairenost kampilobakterioze kod pasa i maaka
varira od mesta do mesta, pri emu se broj pozitivnih nalaza kree od 5% i
manje, do 50% u odraslih pasa, ili ak 75% u tenadi, pre svega sa
dijarejom. Kod maaka je broj pozitivnih nalaza znatno manji i kree se
uglavnom do 10%.
Campylobacter je invazivna enteropatogena bakterija koja izaziva aktivni
superficijalni erozivni enterokolitis, povremeno sa bakterijemijom. Naen
je takoe kao sekundarac tokom parvovirusne infekcije pasa i salmoneloze.
Vodenasto-sluzav proliv, povremeno sa primesama krvi, tenezmi i
eventualno povraanje su glavni kliniki znaci ovog oboljenja. Dijareja
najee traje 5 do 15 dana, pri emu nije iskljuena mogunost pojave
dugotrajnih, hroninih proliva.
Dijagnoza se postavlja na osnovu identifikacije uzronika (nalazom
karakteristinih, tankih, spiralnih tapia u fekalnom razmazu, ili, jo bolje,
njihovom izolacijom na specijalnim selektivnim podlogama), pri emu
prisustvo leukocita predstavlja koristan dopunski pokazatelj koji potvruje
bakterijsku infekciju. Izolacija uzronika inae nije jednostavna, s obzirom
da se radi o mikroaerofilnoj bakteriji, uzorak fecesa bi trebalo uzeti
direktno iz rektuma i odmah ga dostaviti na ispitivanje.
Terapija se svodi na primenu antibiotika. Kod ljudi se u principu koristi
eritromicin, koji se moe takoe primeniti kod pasa i maaka, u dozi od 10
mg/kg, per oralno, tri puta dnevno. Efikasni su, meutim, i furazolidon,
doksiciklin, hloramfenikol, zatim aminoglikozidi, na primer, neomicin.
Antibiotska terapija je efikasna i u sluaju eliminacije uzronika kod
kliniki zdravih pasa, ime se znaajno moe umanjiti rizik od
potencijalnih infekcija ljudi. Prognoza je u principu dobra, premda su
opisani sluajevi bakterijemije sa letalnim ishodom.

25

Klostridioza
Clostridiium perfringens i Clostridium difficile su normalni stanovnici
digestivnog trakta pasa i njima se pripisuje veliki broj sluajeva dijareja,
posebno mukohemoraginog karaktera.
Cl. difficile kod ljudi izaziva teak pseudomembranozni kolitis, posebno u
sluaju antibiotske supresije normalne bakterijske flore creva, dok se kod
pasa smatra uzronikom hronine dijareje. Prisutan je, naime, dosta esto u
fecesu pasa i maaka sa dijarejom, pri emu se, s obzirom na mehanizam
delovanja (lui citotoksin) njegova uloga ne moe zanemariti. Da li
antibiotski tretman sa posledinim poremeajima crevne flore ima neku
ulogu i u patogenezi ovog enteritisa kod pasa i maaka tek treba da se vidi.
Dijagnoza ovog enterokolitisa kod ljudi se zasniva na dokazivanju
citotoksina, dok se terapija svodi na peroralnu primenu vankomicina. Kako
je ovaj antibiotik ekstremno skup, kod pasa i maaka bi svakako mogla da
se koriste i druga antibakterijska sredstva, na primer, metronidazol,
bacitracin ili tetraciklin.
Kod domaih ivotinja, ukljuujui mesojede, ima znatno vie podataka o
enteropatogenom delovanju Cl. perfringens, odnosno njegovih toksina.
Ovaj anaerob, takoe predstavnik normalne mikroflore creva,
najverovatnije se moe smatrati uzronikom akutnog hemoraginog
gastroenteritisa, zatim hroninog, intermitentnog sluzavo-krvavog proliva,
koji se posebno esto javljaju kod patuljastih rasa pasa. Inae, Clostridium
perfringens je izolovan u veem broju sluajeva kod pasa sa hemoraginim
dijarejama. Toksinogeni Cl. perfringens tip A je, na primer, izolovan kod
pasa sa sluzavo-vodenastim prolivom, dok se Clostridium perfringens
(welchii) smatra uzronikom akutnog hemoraginog gastroenteritisa pasa.
Izolacija uzronika je, razume se, vana ali ne i jednostavna, to je i jedan
od razloga nedovoljnog poznavanja uloge ovih anaeroba u etiopatogenezi
crevnih oboljenja kod pasa i maaka. Bez obzira na izolaciju uzronika ili
njegovog toksina, primenom metronidazola, penicilina, ampicilina ili
hloramfenikola, koji se koriste i kod dijareja druge etiologije, sasvim se
sigurno moe suzbiti i eventualna anaerobna infekcija.

26

Virusne dijareje
Tokom poslednjih dvadesetak godina u fecesu pasa i maaka izolovano je
vie virusa koji, oigledno, imaju sve vei znaaj u etiologiji
gastrointestinalnih oboljenja. Iako su neki virusi opisani jo sedamdesetih
godina, obilje podataka o enterovirusima kod pasa i maaka nalazimo tek
nakon osamdesete godine. Mnogi od njih su izolovani kod kliniki zdravih
ivotinja tako da se o njihovoj patogenosti mnogo ne zna. Jedan od takvih
je, meutim, bio i tzv. "minute virus", izolovan 1970. godine iz fecesa
zdravih ivotinja, koji je osam godina kasnije opisan kao uzronik jedne od
najteih virusnih dijareja pasa - parvovirusnog enteritisa. Do sada su, inae,
pored parvovirusa, iz fecesa pasa izolovani koronavirus, rotavirus,
astrovirus, adenovirus, paramiksovirus i pikornavirus, kao i humani ECHO
i koksakivirusi. Pri tome su, uz ranije upoznat virus teneaka, parvovirus,
koronavirus i rotavirus naznaeni kao uzronici dijareje kod pasa.
I kod maaka je izolovano vie virusa. Pored parvovirusa, uzronika
panleukopenije, iz fecesa ove vrsta ivotinja izolovani su koronavirus
(uzronik infektivnog peritonitisa), rotavirus i astrovirus, zatim kalicivirus i
reovirus tip III, o ijoj enteropatogenosti nema podatka. U elijama creva
se, nadalje, mogu nai virus leukemije (FeLV) i virus imunodeficijencije
maaka (FIV).
Parvovirusni enteritis pasa
Parvovirusni enteritis je akutno, veoma kontagiozno oboljenje pasa
izazvano epiteliotropnim enterovirusom koji spada u grupu parvovirusa.
Virus se prvenstveno razmnoava u elijama sa visokim mitotskim
indeksom, kao to su epitelne elije sluzokoe tankih creva, zatim elije
kotane sri i limfatinih tkiva, sa posledinom nekrozom kripti crevnih
resica, tekom dijarejom i leukopenijom. Oboljenje je prvi put opisano u
SAD, krajem sedamdesetih godina (virus je izolovan na Kornel univerzitetu
u avgustu 1978. godine), pri emu su se masovne enzootije javile gotovo
istovremeno irom Amerike, Australije i Evrope, ukljuujui i nau zemlju.
Infekcija je per oralna (hranom, vodom ili predmetima kontaminiranim
fekalijama inficiranih ivotinja), atrijum infekcije je obino limfatino
27

tkivo drela (tonzile, retrofaringealni limfni vorovi) odakle virus dospeva

u timus i druge limfatine strukture. Viremija dostie vrhunac obino
izmeu 4. i 5. dana, kada se ve mogu uoiti i prve promene na crevima.
U poetku se smatralo da postoje dva razliita oblika parvovirusnog
oboljenja, miokarditis i enteritis. Ubrzo, meutim, dolo se do zakljuka da
se miokarditis javlja samo kod novoroene tenadi, te da se to moe
objasniti visokom mitotskom aktivnou elija miokarda kod
novoroenadi. Mogu da obole psi svih uzrasta, mada se najee javlja
kod tenadi izmeu 6 i 20 nedelja starosti. tenad mlaa od 6 nedelja su
obino zatiena maternalnim antitelima. Posebno su, inae, predisponirana
imunodeficijentna tenad (poremeen transfer maternalnih antitela, naroito
putem kolostruma, jake invazije askaridama, neadekvatan reim
vakcinacije, podhranjenost i sl.).
Klinika slika parvovirusnog enteritisa zavisi od uzrasta i imunolokog
statusa inficirane ivotinje. Bolest najee poinje anoreksijom i
depresijom, da bi se ubrzo zatim pojavili znaci gastrointestinalnih
poremeaja, povraanje i profuzan, smrdljiv, esto hemoragian proliv.
Usled gubitna velike koliine tenosti veoma brzo se razvija dehidracija i
hipovolemini ok, koji mogu da dovedu do iznenadnih uginua u roku od
24 asa. U proseku, meutim, bolest traje 5 do 7 dana, pri emu kliniki tok
uglavnom zavisi od koliine izgubljene tenosti. U sluaju tee dehidracije,
naime, zapaa se hipotermija, turgor koe je smanjen, one jabuice upale,
depresija jo izraenija, zavisno od stepena metabolike acidoze. Oboljenje
se moe iskomplikovati sekundarnim bakterijskim infekcijama, sa
endotoksinim okom koji predstavlja jedan od eih uzroka uginua,
zatim diseminovanom intravaskularnom koagulacijom, koja takoe dovodi
do uginua. Smrtnost, meutim, nije velika (oko 20%), tako da se u
proseku ve izmeu 4. i 5. dana moe zapaziti poboljanje, prestanak
povraanja i proliva, zatim pojava apetita.
Promene su lokalizovane na tankim crevima, mahom u duodenumu i
jejunumu, zatim regionalnim limfnim strukturama. Osnovni nalaz
predstavlja nekroza epitelnih elija kripti sa posledinim kolapsom crevnih
resica, zatim deplecija limfatinog tkiva.
Dijagnoza se prvenstveno postavlja na osnovu epizootiolokih podataka i
klinike slike (visok morbiditet, posebno kod nevakcinisane, ili, jo ee,
28

na vreme nerevakcinisane tenadi, depresija, anoreksija, krvav proliv).

Patognomonian nalaz je leukopenija, koja najverovatnije ima veliki
prognostiki znaaj. Neki autori istiu relativno nizak hematokrit (neznatno
poveanje) u odnosu na druge znake dehidracije, na osnovu kojeg se
parvovirusni enteritis moe diferencirati od akutnog hemoraginog
enteritisa. Izolacija virusa u fecesu obolelih ivotinja, odnosno nalaz
specifinih antitela na parvovirus predstavljaju najpouzdaniji dokaz
infekcije.
Terapija se u prvom redu svodi na nadoknadu tenosti i elektrolita.
Sistemska primena antibiotika irokog spektra je indikovana, s jedne strane,
zbog poveane permeabilnosti creva i opasnosti od sepse, a, s druge strane,
zbog imunosupresije izazvane leukopenijom. Peroralna primena
neapsorptivnih antibiotika je dosta kontraverzna, eventualno dolazi u obzir
uz istovremenu primenu odgovarajuih adsorbentnih i adstrigentnih
sredstava. U sluaju izraenijeg povraanja indikovano je dati antiemetike i
to metoklopramid. Dok traje povraanje, generalno, izbegava se davanje i
vode i hrane preko usta (eventualno se sme davati po malo tenosti, u
kraim vremenskim intervalima), pri emu se po prestanku povraanja i
proliva ivotinje moraju postepeno vratiti na normalnu ishranu.
Najvanija je, u svakom sluaju, imunoprofilaksa, koja se izvodi po
odgovarajuem programu vakcinacije tenadi, kojim su, pored
parvovirusnog enteritisa, obuhvaeni koronavirusni enteritis, teneak,
zarazno zapaljenje jetre i zarazni kaalj.
Koronavirusna infekcija pasa
Koronavirusna infekcija pasa je aktuno kontagiozno oboljenje izazvano
epiteliotropnim enterovirusom iz familije Coronaviridae, koji napada
enterocite prvenstveno na vrhovima crevnih resica, dovodei do njihove
destrukcije i atrofije, sa posledinom malapsorptivnom dijarejom. Razliiti
sojevi koronavirusa izolovani su kod ljudi, maaka (koronavirusni enteritis,
infektivni peritonitis), svinja (TGE), goveda, konja, ivine, pacova i
mieva, uglavnom u vezi sa gastrointestinalnim poremeajima. U vie
razliitih enzootija kod pasa, inae, do sada je izolovano ak 7 sojeva
koronavirusa.
29

Psei koronavirus je veoma virulentan, iri se izuzetno brzo meu

prijemivim ivotinjama, u prvom redu u odgajivanicama. Infekcija je
peroralna, unoenjem materijala kontaminiranih fecesom zaraenih
ivotinja. Inkubacioni period je kratak, 1 do 4 dana. Virus se razmnoava u
epitelnim elijama du tankih creva, razara enterocite sa posledinim
skraivanjem crevnih resica (vilusna atrofija). Sa deskvamisanim epitelnim
elijama virus se putem fecesa izbacije u spoljanju sredinu. Usled
oteenja povrinskog sloja crevne sluzokoe, inae, dolazi do poremeaja
varenja i apsorpcije, koji predstavljaju osnovni patofizioloki mehanizam
dijareje. Generalizovana infekcija do sada nije opisana, premda je virus
naen u mezenterijalnim limfnim vorovima, jetri i slezini. Koronavirus,
inae, moe samostalno da dovede do enteritisa, ili udrueno sa
parvovirusom, poveavajui znaajno i morbiditet i moralitet.
Bolest poinje naglo sa veoma brzim irenjem, osnovni simptom je dijareja
koja se javlja iznenada, ponekad se moe zapaziti povraanje. Feces je
narandaste boje, veoma smrdljiv, retko sa primesama krvi. U tekim
sluajevima proliv je profuzan, vodenast, to moe da dovede do brzog
razvoja dehidracije i disbalansa elektrolita. esto se, nadalje, moe zapaziti
letargija i gubitak apetita. Za razliku od parvovirusne infekcije, kod
koronavirusnog enteritisa nije prisutna leukopenija. (U pojedinim
sluajevima se mogu uoiti iscedak iz nosa i oiju, meutim nije dokazana
njihova veza sa koronavirusom). Mogu, inae, da obole ivotinje svih rasa,
oba pola, razliite starosti, pri emu se kod starijih esto javlja u
subklinikoj formi.
Na osnovu klinikih i epizootiolokih podataka moe se posumnjati na
koronavirusnu infekciju. Tana dijagnoza se, meutim, ne moe lako
postaviti, s obzirom na dosta nespecifinu kliniku sliku koja se malo
razlikuje od mnogih slinih oboljenja druge etiologije. Oteenja sluzokoe
nisu ni priblino dramatina kao kod parvovirusne infekcije (patohistoloki
nalaz bi mogao da bude jedan od pouzdanijih parametara za postavljanje
dijagnoze, ali u rutinskoj praksi nema znaaja), zbog ega nisu retki
sluajevi spontanog oporavka bez prethodno potvrene dijagnoze. Izolacija
i identifikacija virusa sigurno predstavljaju najegzaktniji nain
dijagnostikovanja bolesti, mada je to prilino komplikovano: virus se ne
moe uvek nai u fecesu, i, to je jo vanije, teko se razmnoava na
30

kulturi tkiva pa ga nije jednostavno izolovati. U obzir naravno dolaze i

seroloki testovi za dokazivanje specifinih antitela na koronavirus koji su
daleko pristupaniji za svakodnevnu praksu.
Za svakodnevnu kliniku praksu, meutim, precizna identifikacija
uzronika nije posebno znaajna, s obzirom da se simptomatskom
terapijom mogu postii sasvim zadovoljavajui rezultati. Terapija ukljuuje
nadoknadu izgubljene tenosti i elektrolita, u sluaju ozbiljnije dehidracije,
parenteralnu primenu antibiotika irokog spektra u cilju spreavanja
sekundarnih bakterijskih infekcija, antidijaroika i crevnih protektanata, itd.
Postoji vakcina protiv koronavirusnog enteritisa, meutim, vakcinacija jo
nema rutinski karakter.
Panleukopenija maaka
Panleukopenija je teko, veoma kontagiozno parvovirusno oboljenje
maaka sa velikim letalitetom. Virus se razmnoava u elijama sa visokom
mitotskom aktivnou - epitelnim elijama kripti tankih creva i elijama
kotane sri. Usled razaranja germinativnih elija kripti dolazi do kolapsa
crevne resice sa istovremeno poremeenom sekrecijom, digestijom i
apsorpcijom (enteritis). Razaranjem limfoidnih elija, opet, veoma brzo se
razvija leukopenija. Kliniki je oboljenje slino parvovirusnoj infekciji
pasa.
Atrijum infekcije je najverovatnije sluzokoa drela, mada nisu iskljueni
ni drugi putevi infekcije. Oboljevaju najee maii nakon iscrpljivanja
maternalnog imuniteta, sa 3 do 4 meseca starosti, skoro nikad pre 6 do 8
nedelja, dok kod starijih ivotinja verovatno prolazi asimptomatski. Najvie
su ugroene kune make, dok su uline make obino rezistentne.
Inkubacija traje u proseku od 4 do 10 dana, klinika slika varira od
perakutnih sluajeva sa brzim uginuem do blagih, uglavnom benignih
oboljenja, koji lie na trovanje.
Najvaniji simptom je permanentno povraanje sluzavog ukasno-zelenog
eludanog sadraja (boja ui), proliv, progresivna dehidracija, anoreksija,
depresija, visoka temperatura. Smrtnost je naroito velika kod najmlaih
maia.
31

Dijagnoza se postavlja na osnovu klinikih i epizootiolokih podataka, pri

emu je veoma izraena leukopenija (esto ispod 0,5 x 109/1)
patognomonian znak ovog oboljenja. Seroloka dijagnostika je takoe
mogua, premda u svakodnevnoj klinikoj praksi nema veeg znaaja.
Dijagnoza se, nadalje, lako moe potvrditi patohistolokim pregledom
creva uginulih maia, kada se mogu ustanoviti karakteristina oteenja
crevne sluzokoe (potpuna destrukcija crevnih resica). Promene su, razume
se, najizraenije na sluzokoi tankih creva, pri emu se slina oteenja
mogu zapaziti i u kolonu, dodue manjeg intenziteta, vie fokalnog
karaktera.
Terapija se u principu poklapa sa terapijom parvovirusne infekcije pasa obuhvata nadoknadu izgubljene tenosti, parenteralnu primenu antibiotika
irokog spektra, primenu antiemetika, itd. U pojedinim sluajevima,
posebno kod starijih i krupnijih maia, oporavak moe nastupiti dosta
brzo, premda su mogue razliite komplikacije, od sekundarnih bakterijskih
infekcija i endotoksemije do diseminovane intravaskularne koagulacije,
redovno sa letalnim ishodom. Specirfina imunoprofilaksa predstavlja
najvaniji nain borbe protiv ove bolesti i izvodi se po odgovarajuem
programu vakcinacije, kojim su pored panleukopenije obuhvaene jo neke
bolesti maaka, u provom redu infekcije herpes virusom i kalici virusom.

Gljivine dijareje
Gljivine infekcije tankih creva kod pasa i maaka su relativno retke i
uglavnom se dovode u vezu sa prolongiranom upotrebom antibiotika i
kortikosterioda, malnutricijom ili pak drugim hroninim oboljenjima
praenim opadanjem imuniteta. Najei uzronici gljivinih infekcija
creva su Histoplasma capsulatum, Candida albicans i Aspergilus spp.
Candida albicans je verovatno jedan od najeih uzronika gljivinih
enteritisa kod pasa i maaka, sa karakteristinim naslagama na povrini
crevne sluzokoe, poremeajima varenja i apsorpcije i posledinim
dijarejama. Dijareje mogu biti akutne ili hronine. Dijagnoza se relativno
jednostavno postavlja nalazom gljivica u fecesu. Obolele ivotinje dobro
reaguju na peroralnu administaciju nistatina i ketokonazola.
32

Aspergiloza je tei oblik gljivinog oboljenja creva sa dubokom, difuznom

infiltracijom submukoze. U klinikoj slici dominira dijareja (akutna ili
hronina) i, skoro redovno, gubitak telesne mase. Dijagnoza se postavlja
ispitivanjem koprokulture. Obolele ivotinje se dosta teko lee. Jedan od
vidova medikamentozne terapije se bazira na kombinaciji 5-fluorocitozina
(100 mg/kg dnevno) i amfotericina B (0,2 mg/kg svaki drugi dan), premda
se amfotericin B moe koristiti i samostalno.
Histoplazmoza se znaajno razlikuje od prethodnih gljivinih infekcija.
Javlja se u mnogim krajevima kao endemsko oboljenje (rezervati ptica,
movarna podruja zagaena ptijim izmetom), po pravilu hroninog toka,
sa promenama na mnogim organima, pre svega pluima, zatim crevima,
jetri i regionalnim limfnim vorovima. Histoplazmoza pasa predstavlja
prilino veliki problem u preko 30 drava Amerike. U klinikoj slici
dominiraju mravljenje, respiratorni problemi, dijareja, esto sa primesama
krvi u fecesu, malapsorpcija, anemija, anoreksija i depresija. Dijagnoza se
postavlja identirikacijom uzronika u neutrofilima i monocitima periferne
krvi ili na skarifikatu sluzokoe kolona. Terapija se svodi na primenu
amfotericina B ili ketokonazola.

Toksine dijareje
Dijareje kod pasa i maaka se esto mogu javiti kao posledica unoenja
egzogenih toksina ili pojedinih medikamenata. Naroito su este dijareje
izazvane lekovima. Tako na primer, gastrointestinalni poremeaji se esto
uoavaju usled unoenja insekticida koji se upotrebljavaju za unitavanje
buva, nesteroidnih antiinflamatornih sredstava (aspirin, fenilbutazon,
indometacin, ibuprofen, fluniksin meglumin), digitalisa i jo nekih
kardijaka, nekih antihelmintika, veine antikanceroznih lekova, mnogih
antibiotika (izmeu ostalog i zbog poremeaja crevne flore), lekova koji
sadre magnezijum itd. Hemoragini gastroenteritis sa erozijama,
ulceracijama, nekrozom, ponekad ak sa perforacijom kolona, opisan je
vie puta u pasa sa diskopatijama, tretiranih deksametazonom.
Mnogi egzogeni toksini mogu da izazovu dijareju. Treba meu prvima
navesti hranu kontaminiranu bakterijskim stafilokoknim enterotoksinom,
zatim razliite hemijske supstancije poput tekih metala (olovo, arsen,
33

talijum), insekticide (organofosfati), biljne insekticide, herbicide, fungicide

itd. Nisu retki sluajevi dijareja izazvani uzimanjem zagaene vode, na
kanalima ili barama, kontaminirane raznim hemikalijama.
Najvei broj ovakvih trovanja se manifestuje prvenstveno povraanjem,
muninom, potom dijarejom, premda nisu retki ni ekstradigestivni
simptomi, na primer, neuroloki poremeaji kod organofosfornih
jedinjenja. Patogeneza dijareje se razlikuje od toksina do toksina. Pri tome,
veliina i karakter oteenja crevne sluzokoe najee zavise od koliine
unete toksine supstancije.
Dijagnoza se uglavnom postavlja na osnovu anamnestikih podatka, pri
emu je terapija simptomatska i, razume se, obuhvata neizostavni prekid
daljeg unoenja otrovne materije, eventualno ispiranje eluca i creva i
konano, primenu odgovarajuih antidota, za one otrove koji imaju
specifine antidote.

Nutritivne dijareje
Iako se dijareje esto dovode u vezu sa grekama u ishrani koje indirektno
omoguavaju delovanje drugih enteropatogena, kod jednog broja sluajeva
hrana moe da bude neposredni uzrok dijareje. Ingestija raznih kuhinjskih i
drugih otpadaka, korozivnih i nesvarljivih materija, kostiju, peska, zemlje,
dlake, plastike, trave, tkanina i sl., sasvim razumljivo dovodi do iritacije
sluzokoe eluca i creva sa posledinim gastrointestinalnim poremeajima.
ivotinje, nadalje, pojedina hraniva jednostavno ne podnose, na primer
laktozu mleka, masnu hranu, zaine i aditive. U takvim sluajevima
vlasnici ivotinja su skloni da sumnjaju na alergiju, posebno kada se
dijareja pojavi iznenada, nakon uzimanja odreene hrane. Alergija na hranu
je teoretski mogua, meutim, kod pasa i maaka je retko dokumentovana.
Takvu sumnju svakako ne treba apriori odbaciti. Da li je zaista po sredi
alergija, najjednostavnije emo proveriti "restriktivnom dijetom": iz obroka
treba izbaciti sve to je ivotinja u poslednje vreme uzimala i prei na tzv.
hipoalergensku hranu (pirina uz dodatak mesa sa kojim ivotinja ranije
nije dolazila ili pak retko dolazila u kontakt, kao to je, na primer,
jagnjetina). Ukoliko doe do smirivanja proliva i oporavka ivotinje, u
narednom periodu postepeno uvodimo nova hraniva, otprilike po jedno na
34

7 dana, ne bi li eventualno otkrili inkrimisano jelo. Prelazak na gotovu

industrijsku hranu ve predstavlja veliki problem, budui da je teko
utvrditi odakle potiu pojedine komponente, pre svega proteini, mada se u
takvim sluajevima ne mogu zanemariti ni konzervansi, koji su u
konzerviranoj hrani redovno prisutni. Postoje, naravno, i savremenije
alergijske metode, ali se one ree koriste u svakodnevnoj rutinskoj praksi.
Promene na koi su ea pojava kod alergije na pojedina hraniva nego
dijareje, kako kod pasa, tako i kod maaka. Tako, na primer, kod nemakih
ovara su opisani sluajevi hroninih otitisa sa intermitentnom dijarejom
kao verovatna alergija na hranu. Inae, restriktivna dijeta i eliminacija
pojedinih hraniva istovremeno predstavlja i osnovni vid terapije svake
"hranom izazvane dijareje", pa i u sluaju alergije na hranu.

Akutne idiopatske dijareje

Akutne dijareje kod pasa i maaka bez sumnje predstavljaju jedan od
najeih problema sa kojima se veterinari sreu u svakodnevnoj klinikoj
praksi. Do dijareje, kao to je poznato, moe da dovede veoma veliki broj
etiolokih agenasa, pri emu je u nekim sluajeva nemogue otkriti
neposredan uzrok. U takvim sluajevima najee konstatujemo "akutni
nespecifini enteritis", ili "gastroenteritis", iza koga se u stvari krije samo
klinika dijagnoza. U pojedinim sluajevima, meutim, mogu da se jave i
teka veoma dramatina oboljenja, ne retko sa letalnim ishodom, pri emu
se uzrok ne moe ustanoviti uprkos svim dijagnostikim postupcima.
Akutni hemoragini gastroenteritis
Akutni hemoragini gastroenteritis poredstavlja veoma teko, dramatino
oboljenje nepoznate etiologije, koje se karakterie iznenadnom pojavom
povraanja i profuznog krvavog proliva sa veoma brzim razvojem
dehidracije i hemokoncentracije. Napada pse svih uzrasta, naroito mlae
(2 do 4 godine), u prvom redu patuljastih rasa poput naucera i toj podle. U
fecesu obolelih pasa moe se nai veliki broj bakterija Cl. perfringens
(welchii), pa se smatra da je on, odnosno njegov toksin uzronik oboljenja.
35

Slini simptomi su, meutim, eksperimentalno provocirani ubrizgavanjem

endotoksina, zatim tokom anafilaktikog oka, pa je time i uloga klostridija
nedovoljno razjanjena.
Klinika slika varira od relativno blagog krvavog proliva do teke
hemoragine dijareje sa brzim razvojem oka i uginuem ivotinje.
Tepmeratura se kree u granicama od 35oC do 40oC (u zavisnosti od
stepena hipovolemije), ee normalna, puls blago povien, disanje
ubrzano, turgor koe normalan... Proliv i povraanje su, razume se kljuni
simptomi, sa prisustvom krvi u fecesu, a ne retko i u povraenom sadraju.
U oko 20% sluajeva se palpacijom abdomena uoava bol, u 40% sluajeva
se radiografski moe ustanoviti paralitiki ileus.
Po svom toku, inae, akutni hemoragini gastroenteritis moe da lii na
parvovirusni enteritis, pri emu se od njega razlikuje veoma dramatinim
poveanjem hematokritske vrednosti bez vidljivog smanjenja turgora koe.
Dijagnoza se u stvari bazira upravo na visokom hematokritu koji je po
pravilu iznad 0,60, ponekad ak 0,70-0,80 i smrdljivom krvavom prolivu,
pri emu cela ivotinja zaudara istim smradom. Hematolokim pregledom
se, osim poveanja hematokritske vrednosti, broja eritrocita i koncentracije
hemoglobina, ponekad moe ustanoviti smanjenje broja trombocita, ee
samo poremeaj njihovih funkcija, neznatna neutrofilija i umerena
limfopenija, zatim poveanje koncentracije ukupnih proteina.
Diferencijalno dijagnostiki, pored parvovirusne infekcije u obzir dolaze
trovanja varfarinom, nespecifini kolitis, peptiki ulkus eluca ili ulceracije
na elucu i crevima druge etiologije, hemoragini pankreatitis, ok...
Terapija se u prvom redu svodi na brzu nadoknadu izgubljene tenosti i
elektrolita. Indikovana je svakako primena antibiotika, najbolje onih koji
deluju istovremeno na Cl. perfringens i na Gram negativne bakterije, s
obzirom da se ne moe iskljuiti ni mogunost endotoksemije kao
primarnog uzroka akutnog hemoraginog enteritisa. Indikovano je takoe u
poetku primeniti kortikosteroide radi eventualnog preveniranja
endotoksinog oka. Prognoza je uglavnom povoljna, ako se sa terapijom
pone na vreme i ukoliko hematokrit nije previsok. Ako je hematokritska
vrednost u poetku iznad 0,75, anse za preivljavanje su neznatne.

36

Enteropatije sa gubitkom proteina

Mnoge hronine bolesti tankih creva se karakteriu pojaanim izlaskom
tenosti i proteina u lumen creva, zbog ega se obino svrstavaju u tzv.
sindrom enteropatije sa gubitkom proteina (protein losing enteropathies).
Osnovna karakteristika ovih oboljenja je povean gubitak proteina albumina i globulina, sa posledinom panhipoproteinemijom. Zajedno sa
proteinima krvi, pri tome, u lumen creva dospevaju i limfociti, pa se ovom
sindromu ponekad dodaje i limfopenija.
Klinika slika je nespecifina, obuhvata simptome hroninih dijareja,
odnosno simptome oboljenja koja su esto praena gubitkom proteina
preko crevne sluzokoe, odnosno gubitkom proteina uopte. Kao rezultat
hipoalbuminemije, na primer, mogu se pojaviti edemi, ascites i pleuralne
efuzije.
Do enteropatije sa gubitkom proteina mogu da dovedu mnogi uzroci, poput
inflamatornih i ulcerativnih oboljenja creva, crevnih limfangiektazija,
insuficijencije srca, konstriktivnog perikarditisa itd. Za sada ne postoji neki
specifini test za dokazivanje ove enteropatije, primenljiv u svakodnevnoj
praksi, zbog ega se obino sluimo iskljuivanjem hepatike i renalne
hipoalbuminemije. Tana dijagnoza se moe postaviti primenom
radioizotopa, obeleavanjem albumina radioaktivnim hromom, to je
izvodljivo samo u specijalizovanim dijagnostikim i/ili naunoistraivakim institucijama.
Terapija je obino simptomatska i ukljuuje leenje primarnog oboljenja u
sluaju njegovog dijagnostikovanja, dijetalnu ishranu bez masti,
visokokvalitetnim svarljivim proteinima, kao i primenu prednizolona.

Maldigestija i malapsorpcija
Maldigestija i malapsorpcija su vrlo esto poremeaji koji se prepliu
tokom mnogih hroninih oboljenja creva sa posledinim gibutkom telesne
mase. Izmeu jednog i drugog poremeaja, pri tome, postoje sutinske
razlike zbog kojih je neophodna adekvatna diferencijacija.
37

Maldigestija predstavlja problem koji se primarno dovodi u vezu sa

insuficijencijom pankreasa. Usled deficita pankreasnih enzima i
nemogunosti varenja hrane, klinikom slikom dominira dijareja
osmotskog tipa i mravljenje. Feces je obino smrdljiv, sa primesama
masti. Steatoreja podstie sekreciju u debelim crevima, ime se volumen
fecesa i gubitak tenosti poveava. Dijagnoza obuhvata ispitivanje funkcije
pankreasa, dok se terapija svodi na peroralno dodavanje enzimskih
preparata pankreasa.
Malapsorpcija moe da bude praena istovremenim poremeajima varenja
mada ne mora. Do poremeaja apsorpcije prvenstveno dovode teka
oboljenja sluzokoe creva, kao to su infiltrativne intestinalne boleti poput
limfosarkoma, teka inflamatorna oboljenja, resekcija creva (smanjenje
apsorptivne povrine), hronine parazitoze itd. Klinikom slikom takoe
dominira hronino mravljenje i dijareja. Dijagnoza se postavlja na osnovu
posebnih apsorpcionih testova (test apsorpcije ksiloze, test optereenja
mau, koncentracija folata i vitamina B12 u krvi), koji najee
omoguavaju i diferencijaciju od maldigestije.
Terapija malapsorpcije, pored tretmana osnovnog oboljenja, u osnovi se
svodi na dijetalnu ishranu, eim malim obrocima bogatim lako svarljivim
proteinima i ugljenim hidratima, bez masti, uz dodatak srednjelananih
triglicerida (MCT - medium-chain tryglicerides) dobijenih iz kokosovog
oraha, radi nadoknade manjka energije, mada je jednostavnije koristiti
odgovarajua komercijalna dijetalna hraniva. Pored toga, neophodno je
dodati vitamine rastvorljive u mastima, a vrlo esto i peroralne antibiotike,
u cilju kontrole bakterijske flore koja moe da dovede do sekundarnih
problema.

Hronine inflamatorne bolesti creva

Plazmocitni-limfocitni enteritis
Plazmocitni-limfocitni enteritis je hronino obljenje koje se karakterie
veoma izraenom plazmocitnom i limfocitnom infiltracijom mukoze i
submukoze creva. Definie se kao nespecifini inflamatorni odgovor na
tetno delovanje razliitih noksi, pri emu se neposredan uzrok niti
38

mehanizam nastanka ne zna. Pretpostavlja se da je u pitanju imunoloka

reakcija na antigene koji su iz lumena creva prodrli kroz oteenu
sluzokou.
U klinikoj slici dominiraju simptomi hroninog enteritisa: uestala
defekacija, 6-7 puta dnevno, feces je kaast ili tean, sa primesama sluzi.
Povremeno se moe zapaziti povraanje, a skoro redovno, gubitak telesne
mase, naroito u sluaju dueg toka oboljenja. Izvesne razlike u klinikoj
slici mogu se zapaziti ukoliko je inflamatorni proces prisutan samo u
debelim crevima kada klinika slika odgovara kolitisu, premda se relativno
esto identine promene mogu zapaziti du celog digestivnog trakta.
Fiziki nalaz je nespecifian, eventualno se mogu napipati zadebljani zavoji
creva. Pregledom krvi moe se ustanoviti hipoproteinemija, pregledom
fecesa steatoreja. Korisni podaci se mogu dobiti specifinim testovima
funkcije creva: apsorpcija ksiloze je smanjena, koncentracija folata i
kobalamina smanjena, osim u sluaju preteranog razmnoavanja
bakterijske flore kada su folati povieni a kobalamin smanjen. Konana
dijagnoza se postavlja biopsijom i histolokim pregledom crevnog zida: zid
creva je edematozan, infiltrati limfocita i plazma elija prisutni su u
submukozi i lamini propriji mukoze, naroito u crevnim resicama, sa
karakteristinom degeneracijom apsorptivnih elija i vilusnom atrofijom.
Ovo je, inae, jedno od najeih malapsorptivnih oboljenja creva, zatim
jedno od dve tipine bolesti iz kompleksa enteropatija sa gubitkom
proteina.
Terapija je dosta kompleksna, obuhvata primenu imunosupresivnih
sredstava (prednizolon), oralnu primenu antibiotika (tetraciklin,
metronidazol, tilozin), u tekim sluajevima azatioprina. Velika panja se
poklanja dijetalnoj ishrani bez masti, uz dodatak nekog MCT ulja (ulja koja
sadre trigliceride srednje dugakih masnih kiselina). Zbog mogueg
deficita vitamina rastvorljivih u mastima, treba ih dodavati parenteralno,
ukljuujui i vitamine B kompleksa. Prednizolon ili azatioprin je, pri tome,
najee neophodno primenjivati tokom dueg vremenskog perioda.
Prognoza je dosta loa, naroito u sluajevima koji traju due vreme, sa
izraenom hipoproteinemijom i kaheksijom.
39

Eozinofilni enteritis
Eozinofilni enteritis je hronino oboljenje creva koje se karakterie
infiltracijom eozinofila u propriji mukoze creva. Osim tankih creva, sline
promene se mogu nai u elucu (eozinofilni gastritis) i debelim crevima,
tako da je najbolje govoriti o eozinofilnom gastroenteritisu. Osim
eozinofilne infiltracije lamine proprije i crevnih resica, u crevnom zidu se
ponekad nalaze segmentirani eozinofilni granulomi nalik na tumorske
mase, koji mogu da dovedu do opstrukcije creva.
Taan uzrok eozinofilnog enteritisa je nepoznat, premda se pretpostavlja da
su promene posledica delovanja imunolokih mehanizama, moda ak
hranom indukovan alergijski proces, zbog ega neki ovo oboljenje nazivaju
i alergijskim gastroenteritisom. Kod nekih ljudi obolelih od eozinofilnog
gastroenteritisa naena je poveana koncentracija IgA u crevima i serumu.
Kod pasa je, opet, zabeleena pojava eozinofilnog enteritisa u vezi sa
visceralnom migracijom larvi T. canis.
Klinika slika eozinofilnog enteritisa obuhvata povraanje i proliv,
povremeno sa prisustvom krvi. Gastrointestinalni poremeaji se najee
javljaju u epizodama od po 3-4 dana, za to vreme se, pored povraanja i
proliva, moe zapaziti karakteristino kranje creva. Simptomi najee
prolaze spontano, da bi se posle ciklusa od 6-7 dana, najvie mesec dana,
kompletna slika ponovila. U zavisnosti od duine trajanja procesa, moe se
zapaziti gubitak telesne mase.
Fiziki nalaz je nespecifian, eventualno se mogu palpirati zadebljali zavoji
tankih creva ili uveani mezenterijalni limfni vorovi. Pregledom krvi se
moe ustanoviti periferna eozinofilija, mada to ne mora biti pravilo. U
fecesu se moe ustanoviti prisustvo masti, eventualno mnotvo jaja
parazita. Apsorpcioni testovi su uglavnom normalni, bar u lakim
sluajevima. Biohemijskim pregledom krvi moe se uoiti
hipoproteinemija, pri emu se enteroopatija sa gibitkom proteina moe
dokazati i specifinim testovima sa radioizotopima.
Najsigurniji nain za postavljanje dijagnoze je histoloki pregled uzoraka
sluzokoe creva uzetih biopsijom: crevni zid je zadebljao, u lamini propriji
mukoze se zapaaju infiltrati eozinofila koji se ponekad mogu uoiti i u
crevnim resama. Biopsija se, inae, moe izvesti endoskopski, preko kolona
40

ili eluca, pri emu se sline promene obino mogu ustanoviti i u kolonu i u
elucu.
Terapija se u prvom redu svodi na peroralnu primenu prednizolona u
duem vremenskom periodu, obino oko 2 meseca. Inicijalna doza je 2
mg/kg svaki dan, prvih 5-7 dana, da bi se nakon toga produilo sa istom
dozom svaki drugi dan. U obzir dolazi hipoalergenska dijeta, lako svarljiva
hrana bez masti. U pojedinim sluajevima povoljno deluju antibiotici.
Kod pasa je prognoza relaltivno povoljna, s obzirom da se
kortikosteroidima bolest moe tokom dueg vremenskog perioda drati pod
kontrolom. Kod maaka je prognoza nepovoljnija, eozinofilni infiltrati su
esto prisutni i na drugim organima, pri emu su kortikosteroidi obino
neefikasni.
Granulomatozni enteritis
Granulomatozni enteritis predstavlja hronino oboljenje nepoznate
etiologije, koje po mnogo emu lii na tzv. regionalni eneteritis ili Kronovu
bolest kod ljudi. Karakterie se pojavom fokalnih, granulomatoznih
zapaljenskih arita na jednom ili vie mesta du intestinalnog trakta,
najee u distalnom delu ileuma i kolonu.
Kliniki znaci su nespecifini, ukljuuju hroninu dijareju, gubitak telesne
mase, esto sa edemima i ascitesom. Palpacijom abdomena esto se mogu
napipati zadebljani zavoji creva i uveani mezenterijalni vorovi.
Pregledom krvi obino se moe ustanoviti hipoproteinemija. Apsorpcioni
testovi mogu biti promenjeni u zavisnosti od stepena i duine trajanja
patolokog procesa, u svakom sluaju nisu dovoljno specifini. Radioloki
pregled sa barijumom moe biti koristan, mada se tana dijagnoza jedino
moe postaviti histolokim pregledom uzoraka crevne sluzokoe, uzetih
biopsijom, ili, jo sigurnije, nakon laparatomije. Granulomatoznim
zapaljenjem su zahvaeni svi slojevi crevnog zida, u zahvaenim aritima
mogu se videti makrofagi, polijedarne dinovske elije, limfociti, plazma
elije, eozinofili i neutrofili.
Malo ima podataka o eventualnoj terapiji (malo je sluajeva do sada
ukupno i opisano), u obzir dolaze primena glukokortikosteroida i
41

sulfasalazina, premda neki preferiraju azatioprin, u kombinaciji sa

antibioticima (metronidazol ili tilozin). Hirurka resekcija creva i
uklanjanje zahvaenih segmenata je verovatno najefikasniji nain leenja.
Prognoza je u principu loa, mada su opisane spontane remisije, obino
nakon promene reima ishrane.
Crevna limfangiektazija
Limfangiektazije u stvari predstavljaju grupu oboljenja tankih creva koje se
karakteriu cistinom dilatacijom limfnih sudova u crevnom zidu, obino u
osnovi crevnih resica, izmeu mukoze i submukoze. Iako su prvi sluajevi
kod pasa opisani jo 1968. godine, o ovom oboljenju se ne zna mnogo.
Limfangiektazija creva moe da nastane kao rezultat kongenitalne
insuficijencije limfatinog sistema intestinalnog trakta (primarna
limfangiektazija), ili kao posledica opstrukcije limfotoka (sekundarna
limfangiektazija). Primarna ili kongenitalna limgangiektazija je, na primer,
opisana kod norvekog lundehunda. Sekundarna limfangiektazija je
svakako ea, prvenstveno moe da nastane kao posledica kongestivnih
oboljenja srca, restriktivnog perikarditisa, limfosarkoma, histoplazmoze,
zatim inflamatornih hroninih oboljenja tankih creva, kao to su
granulomatozni enteritis i limfocitno-plazmocitni enteritis, verovatno usled
kompresije
limfnih
sudova
limfocitno-plazmocitnim,
odnosno
granulomatoznim infiltratima. Nije iskljueno, nadalje, da limfangiektazije
nastanu sekundarno i kao posledica svakog drugog hroninog zapaljenja
creva, pogotovu ako su inflamatornim procesom zahvaeni limfni sudovi i
limfni vorovi creva. Javlja se inae kod svih rasa pasa, pri emu se neto
ee javlja kod jorkir terijera.
Opstrukcija limfotoka, bez obzira na inicijalni uzrok, dovodi do formiranja
veih ili manjih cistoznih proirenja ispunjenih mleno belom limfom,
ijim "pucanjem" mogu da nastanu znaajna oteenja sluzokoe, pre svega
crevnih resica, sa izlaskom limfe i proteina limfe u limen creva. Usled toga
se ovo obljenje svrstava u sindrom eneropatija sa gubitkom proteina.
Kliniki znaci crevne limfangiektazije ukljuuju hroninu dijareju, mada ne
mora da bude uvek prisutna, gubitak telesne mase, edem, ascites, pleuralne
42

efuzije. Apsorpcioni testovi mogu biti promenjeni, ali ne u svim

sluajevima. ee se moe ustanoviti anemija (mikrocitna hipohromna
anemija) i limfopenija, pri emu su od laboratorijskih parametara daleko
najspecifiniji hipoproteinemija (hipoalbuminemija i hipoglobulinemija),
zatim hipoholesterolemija, razume se ukoliko se eliminiu hepatiki i
renalni uzroci hipoalbuminemije. Definitivna dijagnoza se, inae, postavlja
histolokim pregledom uzorka sluzokoe creva dobijenog biopsijom.
Terapija se u principu oslanja na dijetalnu ishranu, bez masti, uz dodatak
esencijalnih masnih kiselina. Od medikamentoznih metoda leenja u obzir
dolazi primena glukokortikosteroida i peroralnih antibiotika. Prognoza nije
povoljna, mada su mogui sluajevi spontanog oporavka u pojedinim
sluajevima.
Idiopatska vilusna atrofija
Degeneracija crevnih resica je esta pojava tokom mnogih hroninih
oboljenja tankih creva, zbog ega je termin atrofija crevnih resica ve
pominjan kao simptom, na primer, limfocitno plazmocitnog enteritisa.
Atrofija crevnih resica kod pasa se, meutim, javlja i kao poseban kliniki
entitet, nalik na primarni oblik malapsorpcije kod ljudi (celiac disease,
gluten enteropathy), koja se tumai kao preosetljivost na proteine ita
(gluten). Kod irskog setera je, na primer, opisan familijarni oblik
preosetljivosti na penicu sa esto tekom atrofijom crevnih resica i
izraenom malapsorpcijom (smanjena koncentracija folata u krvi, smanjena
apsorpcija ksiloze). Kod nemakog ovara je opet zabeleen blai oblik
vilusne atrofije nalik na drugi oblik primarne malapsorpcije kod ljudi, tzv.
tropsku malapsorpciju, nejasne etiologije, koju neki smatraju sekundarnim
poremeajem, izazvanim razliitim hroninim inflamatornim oboljenjima
creva.
Vilusna atrofija kod pasa se kliniki manifestuje hroninom dijarejom,
povraanjem, gubitkom telesne mase i anoreksijom. Laboratorijskim
pregledom krvi moe se ustanoviti hipoproteinemija i anemija. Apsorpcioni
testovi su promenjeni, smanjena je i apsorpcija masti i apsorpcija ugljenih
hidrata. Definitivna dijagnoza se postavlja histolokim pregledom uzoraka
sluzokoe creva uzetih biopsijom, kada se mogu zapaziti skraene crevne
43

resice razliite duine, sa zatupastim vrhovima, pri emu se na povrini ne

uoavaju mikroresice. Umesto njih, postoje izvesne nepravilne projekcije i
invaginacije elijskih membrana. U mukozi se, osim toga, mogu nai ciste
koje sadre mucin i neutrofile, dok se u propriji mukoze u velikom broju
mogu nai plazma elije i limfociti.
Terapija u prvom redu obuhvata dijetalnu ishrnu, bez masti, uz dodatak
srednjelananih triglecirida, radi obezbeenja energetskih potreba. Osim
dijetetskog reima, medikamentozni tretman obino obuhvata primenu
prednizolona, oralnih antibiotika, vitamina i minerala. Iz ishrane treba
izbaciti cerealije, to praktino iskljuuje iz upotrebe veinu komercijalnih
industrijskih hraniva koja obino sadre cerealije, osim specijalnih
dijetalnih proizvoda iz serije d/d i i/d (Hill's Pet Products, Inc., Topeka,
USA) u kojima osnovni ugljenohidratni deo ini pirina.
Dijetetski reim ishrane je posebno vaan i posebno komplikovan deo
terapije, naroito u sluaju nedostatka specijalnih dijetalnih hraniva ili
komponenti za sastavljanje dijetalnog obroka. Naroiti problem predstavlja
obezbeenje dovoljne koliine energije u obroku bez masti. Prema nekim
standardima, neophodna dnevna koliina energije iznosi oko 260 kJ/kg,
zbog ega se insistira na dodavanju MCT ulja (srednjelanani trigliceridi), s
obzirom da jedna supena kaika (15 ml) obezbeuje 480 kJ.
Idiopatski hronini kolitis
Idiopatski hronini kolitis predstavlja daleko najei oblik oboljenja
debelog creva kod pasa, ako se uopte moe tretirati jedinstvenim
oboljenjem, s obzirom na irok dijapazon uglavnom nedovoljno
razjanjenih etiolokih faktora koji po pravilu dovode do isto tako irokog
dijapazona patomorfolokih promena, usled ega je teko odrediti
specifine kriterijume za dijagnostiku. Otuda i naziv "idiopatski kolitis".
Idiopatski hronini kolitis, koji se svrstava u idiopatsko hronino zapaljenje
creva (Idiopathic chronic inflammatory bowel disease - IBD), je
inflamatorno oboljenje koje se karakterie prisustvom razliitih varijanti
zapaljenskih elija u sluzokoi kolona: limfocita i plazmocita kod
limfocitno-plazmocitnog kolitisa, eozinofila kod eozinofilnog kolitisa,
44

neutrofilnih granulocitia kod gnojnog kolitisa, histiocita kod tzv.

histiocitnog ulceroznog kolitisa itd. Svako od ovih oboljenja predstavlja
varijantu hroninog idiopatskog kolitisa, sa mnogim slinostima, kako u
pogledu etiologije i patogeneze, tako i u pogledu terapije. Od ve
pomenutih varijanti inflamatornih oboljenja creva (limfocitno-plazmocitni
ili eozinofilni enteritis) razlikuje se prvenstveno po lokalizaciji
inflamatornih promena i specifinim simptomima koji proistiu iz takve
lokalizacije.
Uzrok idiopatskog hroninog kolitisa je nepoznat, pri emu se
najverovatnije moe govoriti o vie razliitih etiolokih agenasa. S obzirom
na, po pravilu dobar odgovor na antibiotsku terapiju, uglavnom tilozinom,
metronidazolom ili sulfasalazinom, bakterije se obino stavljaju na prvo
mesto meu potencijalnim uzronicima ovog kolitisa. Teko je meutim
govoriti o jednom jedinstvenom uzroniku, s obzirom da su u razliitim
pokuajima do sada izolovani mnogobrojni potencijalni uzronici, meu
kojima su oni najpatogeniji (Salmonella, Campylobacter, invazivni sojevi
E. coli) relativno retko izolovani. Eksperimentalni pokuaji izazivanja
kolitisa bakterijskim kulturama izolovanim od obolelih ivotinja nisu
uspeli.
Mnoga dosadanja zapaanja sugeriu verovatno prisustvo imunolokih
mehanizama u etiologiji idiopatskog kolitisa, o emu najpouzdanije svedoi
infiltracija pojedinih celularnih medijatora imunolokog odgovora
(limfociti, plazmociti, eozinofili ili histiociti). Objanjenja o moguim
imunolokim mehanizmima su, meutim konfuzna, kreu se od hipoteza o
specifinoj reakciji na antigene iz hrane, bakterijske antigene (bakterije ili
njihovi metaboliti) do reakcije antitela na elije kolona. Zaista veliki izbor
potencijalnih antigena u kolonu moe da izazove praktino sva 4 tipa
hipersenzitivnosti, pri emu sam tip imunolokog odgovora zavisi od
prirode samog antigena (citotoksini tip imunoloke reakcije, reakcija
antitela sa bakterijama ili pak antigenima hrane, sa posledinom
aktivacijom komplementa, oslobaanjem histamina, migracijom neutrofila
itd.). Ulogu imunolokih mehanizama u etiologiji idiopatskog kolitisa
moda najbolje potvruje oporavak obolelih ivotinja nakon uvoenja
hipoalergenske dijete ili primene antialergijskih sredstava. Jedan od
najvanijih argumenata u odbrani teorije o ulozi bakterija u etiologiji ovog
45

oboljenja bio je povoljan terapijski efekat antibakterijskih sredstava meu

kojima je na prvom mestu bio sulfasalazin. Ovaj preparat inae, pored
sulfonamidske komponente, sadri salicilat, provereno antiinflamatorno
sredstvo.
Oboljevaju psi svih rasa i uzrasta, najvaniji kliniki simptom je hronina
dijareja sa prisustvom sluzi i fecesu, pri emu je u veini sluajeva
konvencionalna antidijaroina terapija bila neefikasna ili pak dovodila
samo do privremenog poboljanja. Konzistencija fecesa varira od
poluformiranog do tenog, ne retko sa primesom svee krvi, naroito u
teim sluajevima. Uestalost defekacije je poveana najmanje za dva putra
u odnosu na normalno ponaanje ivotinje, kod obolelih ivotinja je
prisutan oseaj hitnosti, sa estim akcidentima u kui. Za vreme defekacije
se obino uoavaju tenezmi, koji najee rezultiraju izbacivanjem sluzi.
Prisustvo tenezama sigurno ukazuje na oboljenja kolona, mada njihovo
odsustvo ne iskljuuje dijagnozu. Povraanje se, inae, moe uoiti kod
oko 30% ivotinja sa hroninim kolitisom.
Dijagnoza se uglavnom bazira na eliminaciji pojedinih tipova strogo
definisanih kolitisa. Fiziki nalaz je u naveem broju sluajeva normalan.
Ponekad se moe zapaziti umeren gubitak telesne mase, dok se palpacijom
abdomena veoma retko otkriva bol. Hemogram je obino nepromenjen,
ponekad se jedino uoava neutrofilija sa skretanjem u levo. Kontrastna
radiografija moe pomoi u postavljanju dijagnoze, mada su nalazi mahom
neprecizni i mogu jo vie da zbune i nepotrebno oduzmu vreme.
Kolonoskopija je najefikasniji i najracionalniji nain pregleda ivotinje,
kolonoskopskom pregledu je dostupan ceo organ, pa se svaka promena
moe lako ustanoviti. Sluzokoa kolona je obino hiperemina i
edematozna, esto granularnog izgleda, kao da je izbuena iglom. Krvni
sudovi submukoze se ne uoavaju. Krvarenje se relativno esto zapaa, pri
emu svea krv u lumenu kolona ukazuje na teak oblik oboljenja. Sluz se,
inae, moe videti u velikim koliinama, kako u lumenu tako i na
sluzokoi, i to u prilino debelom sloju.
Terapija kolitisa obuhvata primenu antibakterijskih i antiinflamatornih
sredstava, zatim spazmolitika, uz odgovarajuu dijetalnu ishranu. Mada je
hipoteza o ulozi bakterija nesigurna, zbog ega se neki autori protive
primeni antibiotika, u praksi su registrovani sasvim zadovoljavajui efekti
46

primenom sulfasalazina, tilozina imetronidazola, pa nema razloga za

njihovo izbegavanje. Lek izbora je sulfasalazin (sulycilazosulfapyridine),
zbog sinergistikog delovanja sulfapiridina i salicilata. Ovaj preparat se kod
pasa primenjuje u dozi od 25-40 mg/kg telesne mase, tri puta dnevno,
tokom 3 do 4 nedelje, pri emu je u retkim sluajevima (oko 10%) tretman
neophodno produiti. Sporedni efekti sulfasalazina su retki, mada se kod
dugotrajnog davanja visokih doza, ili pak kod senzibilisanih ivotinja,
moe javiti keratokonjunctivitis sicca.
Primena spazmolitika predstavlja prilino kontraverzno podruje, veina
autora se slae da aniholinergika sredstva treba izbegavati zbog opasnosti
od teih poremeaja motiliteta. U inicijalnoj fazi tretmana tekog kolitisa,
meutim, narkotiki analgetici, koji direktno deluju na glatku muskulaturu
kolona redukujui pokrete pranjenja, mogu biti veoma korisni. U tom cilju
se mogu koristiti difenoksilat (eventualno kombinacija difenoksilata i
atropina) i loperamid. U sluajevima kada je efekat sulfasalazina ispod
oekivanog, moe se primeniti prednizolon u dozi od 1-2 mg/kg dnevno, u
kombinaciji sa sulfasalazinom ili metronidazolom.
Kod mnogih pasa i maaka na tok oboljenja povoljno utie hipoalergenska
dijeta (jagnjee ili konjsko meso, mlad sir). Suvu industrijsku hranu u kojoj
dominiraju itarice treba izbegavati kod svakog sluaja dijareje. Idealan
obrok, ustvari, trebalo bi da sadri sasvim malo nesvarenih rezidua, zato to
voluminozan feces podstie propulzivne pokrete kolona. Osnova takvog
obroka je meso, mogu ak i mesne konzerve, uz dodatak mekinja (dve
velike supene kaike na 400 g mesnog obroka), koji treba dati u manjim
porcijama, najamanje 3 puta dnevno. Prognoza zavisi od teine oboljenja, u
lakim sluajevima je dobra, meutim, u sluaju jaeg fibroziranja zida
debelog creva dolazi do trajnog oteenja apsorpcije i motiliteta, zbog ega
su anse za izleenje minimalne.
Pseudomembranozni kolitis
Pseudomembranozni kolitis je oboljenje opisano u humanoj medicini, koje
nastaje kao posledica tetnog delovanja toksina Cl. difficile, do ijeg
preteranog razmnoavanja dolazi nakon antibiotske supresije normalne
mikroflore creva. Mnogi antibiotici su tako dovedeni u vezu sa pojavom
47

ove bolesti, u prvom redu linkomicin, klindamicin, cefalosporini

(ceftriakson) i ampicilin. Promene na sluzokoi kolona se svode na
prisustvo pseudomembrana sastavljenih od sluzi, fibrina, neutrofila,
izumrlih epitelnih elija creva i razliitih bakterija.
Slini sluajevi su zabeleeni i kod pasa. Tako, na primer, do sada su u
slinim situacijama kod pasa sa hroninim dijarejama izolovani
Clostridium difficile, Clostridium welchii, Clostridium perfringens tip A,
pri emu je u nekoliko sluajeva dokazana veza sa klindamicinom.
Kod ljudi sa pseudomembranoznim kolitisom sa uspehom su u terapiji
korieni vankomicin i metronidazol. Kod pasa su takoe povoljni rezultati
postignuti metronidazolom.
Histiocitni ulcerozni kolitis
Histiocitni ulcerozni kolitis je relativno retko oboljenje koje se karakterie
ulceracijama na sluzokoi kolona, sa veoma karakteristinom zapaljenskom
infiltracijom koju najveim delom ine PAS pozitivni histiociti. Javlja se
najee kod boksera i francuskog buldoga. Etiologija ovog oboljenja nije
poznata, iako se u literaturi moe naii na vie hipoteza. Sutina je u
ispunjenosti histiocita polisaharidima (PAS pozitivna reakcija). Po jednoj
teoriji histiociti nastaju od makrofaga koji oskudevaju u lizozomalnim
enzimima neophodnim za razgradnju fagocitovanih polisaharida. Po drugoj
teoriji makrofagi su nesposobni da svare strane materije apsorbovane u
kolonu, dok je po treoj funkcija makrofaga normalna, meutim,
fagocitovane materije na neki nain inhibiraju procese sopstvene
razgradnje. Druga hipoteza, oslanjajui se na nalaz hlamidija u elijama
kolona obolelih ivotinja, u prvi plan istura infektivne uzronike, meutim,
ni jedan pokuaj eksperimentalnog izazivanja infekcije i oboljenja nije
uspeo. S obzirom da su uglavnom ugroeni psi rase nemaki bokser, nije
iskljuena ni genetska predispozicija.
Klinika slika histiocitnog ulceroznog kolitisa se poklapa sa klinikom
slikom hroninog idiopatskog kolitisa, karakteristino obeleje ove bolesti
je hronina dijareja sa estim prisustvom sluzi i krvi u fecesu, zatim
hronino mravljenje. U pojedinim sluajevima su, meutim, mogue
48

spontane remisije. Oboljevaju uglavnom mlai bokseri, do dve godine

starosti.
Dijagnoza se postavlja na osnovu endoskopskog nalaza i biopsije.
Kolonoskopijom se vidi sluzokoa kolona koja je posuta nepravilno
rasporeenim hipereminim zapaljenskim poljima sa estim ulceracijama,
oko kojih se zapaa zona granulacionoog tkiva, tako da sluzokoa deluje
kao iarana zakrpama. Histoloki se, meu degenerisanim epitelnim
elijama zapaa vei broj neutrofilnih granulocita, tu i tamo pravi mali
mikroapscesi, zatim bezbroj PAS pozitivnih histiocita duboko u lamini
propriji i submukozi. U isto vreme se zapaa limfocitna i plazmocitna
infiltracija.
Terapija je simptomatska, svodi se na primenu sulfasalazina, koji je u
principu efikasan ukoliko se sa leenjem pone na vreme. Meutim, u
uznapredovalim sluajevima, kada se sa terapijom krene kasno, prognoza je
loa.
Spastiki kolon
Jedan broj sluajeva hroninih dijareja koje se, na osnovu klinike slike,
mogu smatrati tipinim za kolitis, nije izazvan zapaljenjem sluzokoe
kolona. U Americi, na primer, kolonoskopskim pregledom pasa sa
hroninim dijarejama tipinim za kolitis (poluformiran, kaast feces, sa
prisustvom sluzi i svee krvi, uestala defekacija sa tenezmima), u 5%
sluajeva nisu ustanovljeni nikakvi znaci zapaljenja sluzokoe kolona, pa je
pojava dijareje protumaena kao primarni poremeaj motiliteta kolona.
Priroda ovog poremeaja, meutim, nije definisana, ta vie, nije de fakto
dokazana ni motorna disfunkcija, ve se na osnovu klinike slike samo
pretpostavilo da postoji.
Poput takozvanog sindroma razdraljivosti creva (irritable bowel
syndrome) kod ljudi, ovakvi sluajevi su svrstani u sindrom razdraljivog
ili spastikog kolona.
Prema anamnezi, obolele ivotinje su u duem vremenskom periodu
ispoljavale simptome dijareje, obino intermitetnog karaktera, sa dosta
sluzi u fecesu. Pojava krvi u fecesu, zatim tenezmi i povraanje su takoe
49

uoavani mada znatno ree. Mnoge ivotinje su ranije leene, ak i

sulfasalazinom, sa odgovarajuim dijetalnim reimom ishrane, po pravilu
bez veih uspeha. Oboljenje se, inae, ee javlja kod velikih rasa pasa,
naroito slubenih, vojnih i policijskih pasa. Na pojavu bolesti esto utiu
promene okoline, promena naina dranja, odvajanje od vlasnika itd.
Kliniki nalaz je po pravilu normalan, tako da ne postoje objektivni
kriterijumi za postavljanje dijagnoze. Nije zapaeno nikakvo odstupanje
hematolokih i biohemijskih parametara. Mikroskopskim pregledom fecesa
se ne mogu ustanoviti leukociti ni eritrociti, eventualan nalaz jaja parazita
se moe smatrati sluajnou. Kolonoskopijom se moe uoiti hiperemija,
ak kongestija sluzokoe i dosta sluzi u lumenu kolona, meutim, biopsioni
nalaz ne ukazuje na postojanje zapaljenja. Do dijagnoze se, dakle, dolazi
iskljuivanjem svih organskih oboljenja.
Terapija se u principu svodi na kombinaciju antiholinergika, sedativa i
modifikaciju obroka, uz obavezno uklanjanje eventualnih spoljanjih
faktora, u prvom redu promena u neposrednoj okolini, koje se mogu
dovesti u vezu sa pojavom bolesti. Relativno dobri rezultati su opisani
prilikom upotebe propantelin bromida (antiholinergik), ili pak
kombinacijom clidinium bromida (Librax - Roche) i hlordiazepoksida
(Darbazine - Norden Laboratories). Kod posebno nervoznih pasa korieni
su, takoe, hlorpromazin i fenobarbitom, naroito pred oekivati stres.
Kada je ishrana u pitanju, dodatak vlaknastih, celuloznih hraniva u malim
koliinama moe da ublai dijareju kod ivotinja koje pate od spastikog
kolona. U praksi se naroito uspenom pokazala primena mekinja (2-5
supenih kaika na konzervu mesnog obroka), koje povoljno utiu i na
kolitis. Celululozna vlakna u malim koliinama deluju smirujue na
motilitet kolona, pa se mogu preporuiti i kod dijareje i kod konstipacije.
Ne sme se, meutim preterati, prevelika koliina celuloze poveava
zapreminu fecesa koji tada deluje podraajno na motilite kolona, zbog ega
se neki sluajevi spastikog kolona, na primer kod ljudi, dovode u vezu
upravo sa ovakvim nainom ishrane.
Prognoza mora biti oprezna, leenje najee traje celog ivota, zbog ega
je neobino vano vlasnike detaljno upoznati sa prirodom oboljenja, kako
bi se izbeglo nepotrebno etanje od veterinara do veterinara u cilju
nalaenja kvalitetnije usluge. Mnogim vlasnicima je, naime, teko da
50

prihvate da se neka bolest ivotinje moe dovesti u vezu sa njihovim

odnosom prema njoj, zbog ega je vano iskljuiti sva organska oboljenja i
vlasnicima ponuditi ubedljive dokaze.
Proctitis
Proktitis predstavlja inflamatorno oboljenje rektuma koje se esto javlja
zajedno sa kolitisom, premda nisu retki ni samostalni sluajevi provocirani
u prvom redu mehanikim inzultima. U klinikoj slici proktitisa, kao
uostalom i drugih oboljenja rektuma i anusa, dominiraju znaci oteane
defekacije, tenezmi, dishezija, hematoshezija, ponekad i sa sekundarnom
pojavom opstipacija. Pokuaji defekacije su vrlo esto izuzetno bolni,
ivotinja cvili, okree se prema repu, vue zadnji deo po zemlji, ponekad se
moe videti kako iz anusa curi svea krv.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, klinike slike, zatim klinikim
pregledom ivotinje. Adspekcijom se nekad mogu zapaziti promene na
spoljanjem delu anusa (otok, crvenilo, rane), zatim paraanalnim lezdama.
Digitalni pregled rektuma je bolan, ivotinja se esto opire. Rektalnom
eksploracijom mogu se napipati otoci, strikture, apscesi, strana tela i
tumori. Veoma efikasan nain pregleda rektuma je rektoskopija, koja
obezbeuje direktnu, neposrednu vizuelizaciju sluzokoe, a po potrebi i
biopsiju. Pregled rektuma se, inae, veoma esto mora izvesti pod
sedacijom ili optom anestezijom, s obzirom da svaki pokuaj uvlaenja
prsta ili rektoskopa dodatno priinjava bol.
Terapija zavisi od teine oboljenja, odnosno uzroka koji je doveo do
zapaljenja sluzokoe rektuma. Strana tela treba paljivo ukloniti, strikture i
druge mehanike prepreke hiruki otkloniti. Kod proktitisa se, slino kao i
kod kolitisa, efikasnim pokazao sulfasalazin, naroito u kombinaciji sa
loperamidom. U sluaju jae afekcije zadnjeg dela rektuma i anusa, na
smirivanje tenezama povoljno utiu mlake klizme sa blagim
dezinfekcijentnim i adstrigentnim sredstvima (borna kiselina, taninska
kiselina, bizmut subnitrat, alumen). Umirujue deluje i parafinsko ulje,
zatim razliite antibiotske masti koje sadre i kortikosteroide, naroito kod
afekcija anusa. U praksi se sa uspehom koriste i brojne masti za hemoroide.
51

Tabela 3. Diferencijalno-dijagnostiki i terapijski postupak kod najeih oboljenja tankog creva pasa i maaka
Dijagnoza

Klinika slika

Dijagnostika

Terapija

Akutni infektivni
enteritis

Vodenast, profuzan proliv

dehidracija, povraanje,
febra...
Vodenast, profuzan, esto
hemoragian proliv, povraanje, teka dehidracija,
anoreksija
Nespecifian proliv kod
najmlaih ivotinja
Proliv, esto sa primesama
krvi
Proliv
Proliv, krv i sluz u fecesu,
povraanje, febra...
Dijareja, esto hronina
Mukohemoragian proliv,
povraaanje, poviena
tempretaura

Anamneza, epizootioloka
situacija, seroloka dijagnostika, izolacija uzronika
Anamneza, epizootioloka situacija, krvna slika (leukopenija),
dokazivanje virusa u izmetu

Gladovanje 24-48 asova,

nadoknada tenosti i elektrolita, metoklopramid...
Uskraivanje vode, nadoknada tenosti i elektrolita,
metoklopramid, Vit. B, A...

Koproloki nalaz

Anthelmintici

Koproloki nalaz

Nitrofurazon ili amprolium

Koproloki nalaz, endoskopija

Izolacija uzronika, leukocitoza

Metronidazol
Probiotici, hloramfenikol ili
trimetoprim/sulfo
Eritromicin ili furazolidon
Metronidazol, ampicilin,
nadoknada tenosti i elektrolita, fluniksin/deksametazon...

Virusne dijareje

Parazitske dijareje
Kokcidioza
ardijaza
Salmoneloza
Kampilobakterioza
Klostridioza

Izolacija uzronika, leukocitoza

Izolacija uzronika i toksina

52

Dijagnoza
Gljivine dijareje
Opstrukcija creva

Klinika slika

Proliv, esto mravljenje

Povraanje, napet, bolan
abdomen
Limfocitno-plazmo- Hronian proliv, mravljecitni enteritis
nje, ponekad povraanje
Eozinofilni enteritis Proliv u epizodama
Granulomatozni
Hronian proliv, mraventeritis
ljenje, edemi
Crevne limfangiHronian proliv, mravektazije
ljenje, edemi
Prerastanje bakteHronian proliv, flatusi
rijske flore
perverzan apetit
Akutni nespecifini Akutna pojava proliva sa
kolitis
primesama sluzi, tenezmi
Idiopatski hronini
Hronian proliv sa primekolitis
sama sluzi i krvi, tenezmi,
neuspena terapija
Hronini kolitis
Hronian proliv sa primemaaka
sama sluzi, tenezmi,
mravljenje

Dijagnostika

Terapija

Izolacija uzronika
Palpacija, kontrastna
radiografija
Hipoproteinemija, biopsija

Nistatin, ketokonazol
Hirurka intervencija

Hipoproteinemija, biopsija
Palpacija, R nalaz, biopsija

Prednizolon, antibiotici,
dijetalna ishrana
Prednizolon, dijetalna ishrana
Prednizolon, sulfasalazin

Hipoproteinemija, biopsija

Dijetalna ishrana, prednizolon

Bakterioloki pregled, odnos

izmeu nivoa folata i B12
Anamneza, koproloki nalaz
kolonoskopija, biopsija
Eliminacija drugih oblika
kolitisa

Tetraciklin, metronidazol

Kolonoskopija

53

Gladovanje 24 asa, nadoknada tenosti, antibiotici

Sulfasalazin, hipoalergenska
dijeta, mekinje
Sulfasalazin, hipoalergenska
dijeta, mekinje

Dijagnoza
Granulomatozni
kolitis

Klinika slika

Hronian proliv sa primesama sluzi i krvi, mravljenje, tenezmi i dishezija

Eozinofilni kolitis
Hronian proliv sa primesama sluzi i krvi, tenezmi
Histiocitni ulceroHronian proliv sa primesazni kolitis
ma sluzi i krvi, mravljenje
Iritabilni kolon
Klinika slika hroninog
kolitisa,velike rase, posle
promene sredine
Inverzija cekuma
Hronian proliv sa primesama krvi, bez tenezama,
povraanje
Proktitis
Tenezmi, dishezija,
hematohezija
Insuficijencija egzo- Hronian proliv, perverzan
krinog pankreasa
apetit, mravljenje, ee
kod nemakih ovara
Tumori
Hronian proliv, mravljenje,
funkcionalni poremeaji

Dijagnostika

Terapija

Kolonoskopija, biopsija

Hloramfenikol i tilozin
prednizolon

Eozinofilija, biopsija

Prednizolon

Rasna predispozicija
(bokser), biopsija
Kliniki nalaz b.o, kolonoskopija pokazuje hiperemiju,
biopsija negativna
Kontrastna radiografija,
endoskopija

Sulfasalazin
Antiholinergici i sedativi,
modifikacija ishrane i
dranja
Hirurka repozicija

Fiziki nalaz, rektoskopija

Sulfasalazin, loperamid

Testovi apsorpcije (test zamaenja krvnog seruma)

Pankreatin, tilozin

R nalaz, laparotomija, biopsija

Hirurka intervencija, hemoterapija

54

OSNOVNI PRINCIPI TERAPIJE DIJAREJA

Veoma veliki broj, etioloki i patofizioloki sasvim razliitih poremeaja
gastrointestinalnog trakta malih ivotinja, ini terapiju ovih oboljenja
izuzetno sloenom. Najvei broj teih oboljenja dovodi do ozbiljnog
ugroavanja homeostatskih mehanizama sa posledinim poremeajem
funkcije mnogih drugih organa i sistema organa, zbog ega je esto tee
otkloniti komplikacije izazvane primarnom boleu nego samo primarno
oboljenje. Mnoge bolesti se, zatim, teko mogu dijagnostikovati - do
dijagnoze se dolazi nakon dueg ispitivanja i iskljuivanja moguih
poremeaja, pri emu se ivotinje i u tom periodu moraju leiti, u prvom
redu da bi se spreile tee komplikacije. Konano, kada se postavi tana
dijagnoza, problem je daleko manji - najjednostavnije je leiti oboljenje ija
je etiologija u potpunosti jasna.
Terapija gastrointestinalnih oboljenja se u principu deli u tri osnovne
kategorije:
Potpornu,
Simptomatsku i
Specifinu terapiju.
Potporna terapija podrazumeva nadonkadu izgubljene tenosti i elektrolita.
Simptomatska terapija podrazumeva racionalnu upotrebu razliitih
medikamenata kojima se uspostavlja kontrola nad pojedinim simtomima
bolesti. Simptomatski tretman, na primer, podrazumeva primenu
modulatora peristaltike, adsorbentnih stredstava i sl. Ovim lekovima se,
dakle, ne postie nikakva korekcija eventualnog poremeaja ve se
spreava ili umanjuje rizik od teih komplikacija. Simtomatska terapija se
obino kombinuje sa specifinom terapijom, pa se pozitivan efekat leenja
esto pogreno pripisuje njima.
Specifina terapija ima za cilj korekciju ili eliminaciju uzroka koji je doveo
do oboljenja. Kod hroninih poremeaja gastrointestinalnih organa
specifina terapija moe da obuhvati modifikaciju ishrane, primenu
antimikrobnih lekova, anthelmintika, protektanata, antacida, enzimskih
preparata, antisekretornih, imunosupresivnih i laksantnih sredstava itd.
55

Ishrana obolelih ivotinja

Ishrana kod akutnih oboljenja gastrointestinalnog trakta
Restrikcija kompletnog ili pojedinih komponenti obroka predstavlja bitan
deo terapije gotovo svakog oboljenja digestivnog trakta. Kod akutnih
poremeaja je najee dovoljno obustaviti hranjenje tokom jednog do dva
dana, osim u sluaju teih oboljenja kao to je parvovirusna infekcija pasa
kada je neophodno i due izbegavati bilo kakvu nepotrebnu stimulaciju
sekrecije, kako bi se omoguila to efikasnija reparacija oteene sluznice.
U sluaju povraanja restrikcijom je obuhvaena i voda. meutim, ako
ivotinja ne povraa, dozvoljeno je unoenje tenosti po slobodnoj volji.
Nakon 24-48 asova gladovanja postepeno se uvodi dijetalni obrok, pod
uslovom da se njime ne isprovocira ponovni proliv ili povraanje. u
principu ovaj dijetalni obrok se sastoji od blage, lako svarljive hrane, sa
niskim sadrajem masti. najee se pri tome koristi piletina ili mlevena
posna junetina sa pirinem u odnosu 1:4. Naravno, u obzir dolaze i lako
svarljiva komercijalna dijetalna hraniva, nikako uobiajena komercijalna
hraniva koja sadre vei procenat itarica. Prvi obroci su mali, ivotinje
treba hraniti 4 do 6 puta dnevno, uz postepeno poveanje pojedinanog
obroka, pri emu treba da proe najmanje 2 do 3 dana da bi se uspostavio
normalan reim ishrane.
Ishrana kod hroninih oboljenja gastrointestinalnog trakta
Poseban dijetalni reim ishrane ima mnogo vei znaaj kod hroninih
oboljenja eluca i creva. tako, na primer, kod hroninog povraanja
izazvanog poremeajem pranjenja eluca ili refluksnim gastritisom,
znaajno poboljanje se postie jednostavnom podelom dnevnog obroka na
vie malih pojedinanih delova. na dijareje izazvane oboljenjem tankog
creva esto povoljno utiu odgovarajue manipulacije u koliini masti,
ugljenih hidrata ili proteina, dok na dijareje izazvane oboljenjem debelog
creva povoljno utie dodavanje vlaknastih celuloznih hraniva, ili pak
eliminacija odreenih proteinskih hraniva u sluaju hipersenzitivnosti i sl.
56

Generalno posmatrano, ishrana kod veine hroninih dijareja bi trebala da

se bazira na niskom sadraju masti, bez laktoze i potencijalnih alergena, uz
eventualnu primenu malih koliina celuloznih dodataka kod nekih
oboljenja debelog creva.
Posna dijeta
Posna hrana, sa niskim sadrajem masti, ima jako veliki znaaj u terapiji
mnogih gastrointestinalnih oboljenja, ma koliko mast predstavljala
dragocen izvor energije za mesojede. Masnoa odlae pranjenje eluca
ime se kod mnogih sluajeva hroninog gastritisa podstiu tegobe munina i povraanje. Vea koliina masti u obroku, nadalje, izaziva
dijareju, pre svega kod ivotinja sa hroninom insuficijencijom pankreasa,
zbog neadekvatnog varenja, odnosno kod mnogih hroninih oboljenja
tankog creva, zbog neadekvatne apsorpcije. Viak masti fiziko-hemijskim
mehanizmima oteava apsorpciju drugih hranljivih sastojaka, stvarajui
uslove za osmotsku dijareju. Neapsorbovane masne kiseline, aktivnou
bekterijske flore kolona, podleu hidroksilaciji, a hidroksi masne kiseline,
kao to je ve istaknuto, snano podstiu sekreciju u debelom crevu, ime
se jo vie pogorava dijareja. To praktino znai, da se hrana sa viim
sadrajem masti mora izbegavati kod veine oboljenja eluca i creva, kod
hronine insuficijencije pankreasa (viak masti umanjuje efekat dodatih
enzimskih preparata), zatim kod povratnog pankreatitisa, s obzirom da
masti stimuliu luenje holecistokinina, visokopotentnog stimulatora
pankreasne sekrecije.
Dijeta bez laktoze
Kod veine oboljenja creva dolazi do oteenja povrnog sloja mukoze sa
znaajnom redukcijom enzimske aktivnosti na povrini crevnih resica, gde
je najizraenija aktivnost laktaze. Zbog nemogunosti varenja laktoze,
bakterijskom razgradnjom eera poveava se sadraj razgradnih, osmotski
aktivnih materija, pre svega isparljivih masnih kiselina, koje izazivaju
osmotsku dijareju. Iz tog razloga se kod svih dijareja izbegavaju mleko i
mleni proizvodi koji sadre laktozu.
57

Hipoalergenska dijeta
Mada ima sasvim malo pouzdanih dokaza o nutritivnim alergijama i
njihovoj ulozi u etiologiji dijareja kod pasa i maaka, klinika zapaanja
esto sugeriu takav poremeaj. Iz tog razloga, posebno kada se iz
anamneze dobije jo neki podatak koji uvruje sumnju u alergiju, treba
preduzeti tzv. hipoalergensku ili restriktivnu dijetu koja se u principu svodi
na eliminaciju do tada korienih hraniva i uvoenju novih, neuobiajenih
hraniva sa kojima ivotinja ranije nije dolazila u kontakt. U praksi se to
uglavnom svodi na manipulaciju proteinskim hranivima kao to je prelazak
na jagnjee, ovije ili konjsko meso, mlad posni sir, eventualno jaja. Psi sa
eozinofilnim ili plazmocitno-limfocitnim enteritisom, na primer, povoljno
reaguju na takvu ishranu.
Praktina uputstva za ishranu obolelih ivotinja
Postoje dva naina ishrane obolelih ivotinja: prvi je tei, sastoji se u
pripremanju hrane kod kue po odgovarajuim preskripcijama, dok se
drugi, laki, sastoji u korienju odgovarajuih komercijalnih dijetalnih
hraniva za pse i make.
Standardni obrok za ishranu pasa ili maaka obolelih od gastrointestinalnih
oboljenja, spremljen kod kue, obino se sastoji od kombinacije nekog
posnog mesa (piletina, teletina) i/ili mladog posnog sira, sa kuvanim
pirinem, grizom ili krompirom, u odnosu 1:4. Ovakvom obroku se dodaje
mineralno-vitaminski premiks, na osnovu preraunatih potreba, u
zavisnosti od telesne mase i starosti ivotinje, zatim, zavisno od vrste
oboljenja, balastni dodatak, energetski dodatak itd. Na primer, kod kolitisa,
proktitisa ili opstipacije, poeljno je poveati nivo celuloze, dodavanjem
mekinja ili metilceluloze, a kod limfangiektazija i drugih maldigestivnih i
malapsorptivnih oboljenja tankog creva nivo energije, dodavanjem
srednjelananih triglicerida.

58

Tabela 4. Sastav visokosvarljivog obroka za pse i make sa

gastrointestinalnim oboljenjima
Sirovinski sastav

Nain pripreme - koliina

Pola olje2 griza, kuvanjem
se dobija oko 2 olje kae
Jedna i po olja
1 krupnije, tvrdo kuvano jaje
1 supena kaika3
3 supene kaike
1 supena kaika
1 kafena kaika4
2 kafene kaike
Balansiran na osnovu
preraunatih potreba,
po odgovarajuim tablicama
(neophodni ingredijenti se dodaju
u ohlaenu kau od peninog
griza i dobro izmeaju. na taj
nain se dobija oko 1 kg hrane).

Penini griz
Posni mladi sir
Jaja
Pivski kvasac
eer
Biljno ulje (evit, suncokret)
Kalijum hlorid
Dikalcijum fosfat
Mineralno-vitaminski
dodatak

Hemijski sastav pripremljenog obroka

Vlaga (%)
Proteini (%)
Masti (%)
Ugljeni hidrati (%)
Energija (kJ/kg)
1osnovni

7,50
7,30
3,70
9,60
oko 4000

obrok prilagoen za ishranu ivotinja sa oboljenjima tankog

creva; kod oboljenja debelog creva preporuuje se dodavanje mekinja; 21
merna olja = 240 g; 31 supena kaika = 15 ml; 41 kafena kaika = 5 ml.
U poslednje vreme se na tritu moe nai veliki izbor razliitih
komercijalnih dijetalnih hraniva koja obino ispunjavaju veinu prethodno
istaknutih kriterijuma pa se ishrana obolelih ivotinja sa njima moe daleko
jednostavnije izvesti. meu takvim hranivima sa niskim sadrajem masti
59

najpre treba navesti Pedigree low fat diets (Waltham), hraniva iz serije i/d i
r/d (Hill's pet products), Fit - n -trim (purina), Cycle 3 (gaines) itd.
Od hraniva sa niskim sadrajem alergena, opet, na raspolaganju su
Pedigree selected protein diets, odnosno Whiskas selected protein diets
(Waltham), zatim d/d (Hill's pet products), primarno namenjena
ivotinjama koje boluju od hroninih alergijskih dermatoza.
Uobiajena gotova komercijalna hraniva za pse i make treba izbegavati, i
to ne samo zbog toga to po sastavu ne odgovaraju navedenim
kriterijumima (vii sadraj masti, mnotvo potencijalnih alergena). Veina
suvih komercijalnih hraniva u osnovi sadri dosta itarica koje ostavljaju
preveliki balast nesvarenih sastojaka, ime poveavaju masu fecesa i
negativno utiu na dijareju, posebno izazvanu oboljenjima debelog creva.
Posni obrok je u prvom redu indikovan kod oboljenja praenih
poremeajem varenja i apsorpcije masti, odnosno kod dijareja izazvanih
oboljenjima tankog creva, dok je njihov uinak na oboljenja debelog creva
beznaajan. Prilikom komponovanja posnog obroka veliki problem
predstavlja deficit energije. U praksi se ovaj problem najefikasnije reava
srednjelananim trigliceridima kao to je Portagen (Mead Johnson, USA),
MCT ulje (Medium-Chain Tryglicerides) ili jednostavno kokosovo ulje,
najbogatiji izvor MC triglicerida. Ovi trigliceridi se lako apsorbuju,
direktno preko portalnog krvotoka, zaobilazei limfni sistem, zbog ega se
prvenstveno preporuuju kod poremeaja limfatinog sistema, kao to su
crevne limfangiektazije. MCT ulje se obino dodaje u koliini od 1 kafene
kaike (5 ml) na mesnu konzervu od 400 g.
Kod oboljenja debelog creva, osim visokosvarljivih dijetalnih hraniva sa
niskim sadrajem masti, mada sadraj masti nije presudan pa se mogu
koristiti i uobiajene mesne konzerve, treba u malim koliinama dodati
nesvarljiva hraniva koja poveavaju balast, kao to je celuloza. Primeeno
je, naime, da dodavanje balastnih hraniva povoljno utie i na dijareju
(izazvanu oboljenjem debelog creva) i na opstipaciju. Ova paradoksalna
pojava se eventulano moe objasniti zadravanjem vode, ime se poveava
osnovna masa fecesa, sa posledinim usporavanjem pasae sadraja kod
dijareje, odnosno ubrzanjem pasae kod opstipacije. U ovu svrhu se koriste
mnogobrojni preieni derivati celuloze (metilceluloza), razliiti
komercijalni preparati kao to su Siblin (Parke-Davis), Metamucil (Searle),
60

ili jo jednostavnije, obine penine mekinje. Navedeni preparati ili

mekinje se najee dodaju u koliini od 1-2 supene kaike na konzervu
hrane.
Bez obzira na vrstu oboljenja, odnosno vrstu hrane (komercijalna dijetalna
hrana ili hrana pripremljena u kui), obolele ivotinje je bolje hraniti vie
puta dnevno, manjim pojedinanim obrocima (bar 3-4 puta), nego ceo
dnevni obrok dati odjednom.
Medikamentozna terapija gastrointestinalnih bolesti
Antimikrobna sredstva
Antibiotici su dugo godina zauzimali vodee mesto u leenju dijareja, kako
akutnih tako i hroninih, mada je bilo malo dokaza o direktnoj umeanosti
bakterija u etiopatogenezi oboljenja. U poslednje vreme su se pogledi na
terapiju dijareja znaajno promenili. Danas se, na primer, smatra da su
antibiotici indikovani u sasvim ogranienom broju sluajeva, da njihova
nekontrolisana primena samo usporava oporavak obolelih ivotinja. Postoje
podaci da neki od esto korienih antibiotika, poput neomicina,
eritromicina i ampicilina, ak indukuju prolongiranu dijareju, usled
poremeaja bakterijske ravnotee i smanjenja apsorpcije.
Antibiotska terapija je indikovana jedino u sluajevima kada je dijareja
izazvana specifinim bakterijskim infekcijama ili pak kod tekih oteenja
sluznice creva, kod kojih postoji opasnost od prodora bakterija i njihovih
toksina u cirkulaciju, sa posledinim sistemskim poremeajima,
bakterijemijom, septikemijom, odnosno septikim ili endotoksinim
okom. To se praktino odnosi samo na tea febrilna oboljenja, zatim
hemoragine dijareje, posebno ukoliko su praene leukocitozom. Pored
akutnog bakterijskog enterokolitisa, u ovu grupu spadaju parvovirusna
infekcija, akutni (idiopatski) hemoragini gastroenteritis, invaginacija creva
i sl. Pri tome je parenteralni tretman verovatno loginiji od peroralnog.
Dodue, jedno od vanih indikacionih podruja za primenu antibiotika je
preterano razmnoavanje bakterijske flore, pratilac mnogih hroninih
61

dijareja, zbog ega se u njihovoj terapiji redovno koriste i pojedini oralni

antibiotici.
Spisak antibiotika koji se koriste u terapiji crevnih oboljenja je prilino
veliki, ukljuuje tilozin, neomicin, streptomicin, tetracikline,
hloramfenikol, kombinacije trimetoprima i sulfonamida, sulfasalazin,
metronidazol i sl. Izdvajamo tri antimikrobna preperata koji su se, prema
dosadanjim iskustvima, pokazali veoma efikasnim. To su tilozin,
metronidazol i sulfasalazin.
Tilozin je prema mnogim autorima jedan od najefikasnijih antibiotika u
leenju i kontroli bakterijskih infekcija tankog creva, posebno hroninih
dijareja sa preteranim razmnoavanjem bakterijske flore u tankom crevu.
Primenjuje se peroralno, najee u obliku praka sa vitaminima (Tylan
plus vitamini - Elanco). Podaci o doziranju su neprecizni, pozitivni efekti
su postignuti razliitim dozama u rasponu od 11-200 mg/kg telesne mase,
dnevno. Burows, na primer, preporuuje da se 200-400 mg tilana (pola do
jedne kafene kaike praka) da sa vodom ili hranom tri puta dnevno, uz
mogunost smanjivanja pojedinane doze u sluaju potrebe za duim
tretmanom.
Metronidazol (Lambivet, Orvagil) je po znaaju drugo antimikrobno
sredstvo u leenju hroninih dijareja praenih preteranim razmnoavanjem
bakterijske flore. Za razliku od tilozina, metronidazol deluje i na bakterije i
na protozoe, ispoljavajui uz to jo i izvesna imunosupresivna svojstva.
Ovako irok spektar delovanja je verovatno razlog njegovoj izuzetnoj
efikasnosti u leenju hroninih oboljenja debelog creva, kod kojih je,
oigledno, pored mnogobrojnih mikroorganizama, uloga imunolokih
mehanizama izuzetno vana. Tako, na primer, metronidazol se pokazao
efikasnim u leenju granulomatoznog enterokolitisa, anaerobnih infekcija,
enterokolitisa neutvrene dijagnoze (zbog pokrivanja bakterija i protozoa),
zatim u mnogim sluajevima gde se sulfasalazin pokazao neefikasnim. Na
protozoe metronidazol efikasno deluje u dozi od 30 mg/kg dnevno, tokom 5
dana, dok na bakterije deluje u jo manjim dozama.
Na kraju, kod mnogih hroninih oboljenja debelog creva lek izbora je
sulfasalazin, koji predstavlja jo efikasniju varijantu kombinovanog
antibakterijskog
i
antiinflamatornog
delovanja.
Sulfasalazin
(salycilazosulfapyridine), predstavlja kombinaciju sulfapiridina i salicilata,
62

primenjuje se u dozi od 25-40 mg/kg telesne mase, tri puta dnevno, tokom
3-4 nedelje. Iako se moe koristiti i kod pasa i kod maaka, makama ga
treba dati s oprezom zbog osetljivosti na salicilate.
Modulatori peristaltike
Kao rezultat iroko prihvaenog miljenja da su dijareje praene pojaanom
motorikom creva, meu antidijaroike je jo davno svrstan veliki broj lekova
koji deluju depresivno na motilitet creva. Novija istraivanja su pokazala da
je takva hipoteza uglavnom netana, da je, tavie, najvei broj dijareja
praen smanjenom motorikom. To praktino znai da su ovakva sredstva
kontraindikovana kod veine dijareja. Klinika iskustva su, meutim, u
suprotnosti sa time. Nedavno je otkriveno da mnogi modulatori peristaltike
oigledan antidijareiki efakat postiu istovremenom stimulacijom
apsorpcije i inhibicijom sekrecije u crevima. Konkretno, radi se o
podsticanju apsorpcije i inhibiciji sekrecije hlornih jona. Poto voda prati
kretanje hlorida, rezultat njihovog delovanja je jasan: smanjenjem koliine
vode u fecesu ublaava se dijareja. U praksi se, inae koriste uglavnom dve
velike grupe "modulatora peristaltike": opijati i antiholinergici.
Narkotiki analgetici ili derivati opijuma kao to je paregoric i difenoksalat
imaju veoma iroku primenu u leenju dijareja. Pored delovanja na
sekreciju, ovi preparati poveavaju frekvenciju ritmikih segmentacionih
pokreta smanjujui u isto vreme brzinu pasae crevnog sadraja. Paregoric
(kamforna tinktura opijuma koja sadri 2 mg morfijuma u 5 ml, za razliku
od obine tinkture opijuma koja sadri 50 mg morfijuma u 5 ml rastvora)
koristi se u dozi od 0,05-0,06 mg/kg, 2-3 puta dnevno. Opijati, meutim,
kod maaka mogu provocirati ekscitacije. Difenoksilat je sintetski preparat
koji je strukturno i funkcionalno veoma blizak opijumu. esto se
kombinuje sa atropinom (Lomotil - Searle). Difenoksilat deluje direktno na
opijatne receptore u glatkim miiima i mienterikom pleksusu, dok atropin
deluje na muskarinske receptore u mienterikom pleksusu i mukozi, ime
se poveava antidijareiki efekat. Kod pasa i maaka se koristi u dozi od
0,1 mg/kg 3-4 puta dnevno. Istoj grupi antidijareika pripada i kodein, koji
se primenjuje u dozi od 0,25-0,50 mg/kg 3-4 puta dnevno. Na kraju jedan
63

od najpoznatijih antidijareika, slian prethodnim je loperamid, koji se

koristi u dozi od 0,1 mg/kg telesne mase, 2-4 puta na dan.
Antiholinergici, poput atropina, tinkture beladone, propantelina (Probanthine - Searle) i metskopolamina (Buscopan - Hoechst), po svemu
sudei na slian nain postiu antidijareiki efekat: primarno deluju na
sekreciju i apsorpciju, dok im je efekat na motilitet od drugorazrednog
znaaja. S obzirom na specifino antiparasimpatikusno delovanje,
antiholinergici su u prvom redu indikovani kod stresnih i psihogenih
dijareja, zatim hroninih nezapaljivih oboljenja kolona kao to je iritabilni
kolon itd.
Enzimski dodaci
Insuficijencija egzokrinog pankreasa relativno esto predstavlja uzrok
hronine dijareje i mravljenja kod pasa i to uglavnom kod nemakih
ovara. Terapija se svodi na peroralnu aplikaciju komercijalnih enzimskih
preparata, dobijenih njihovom ekstrakcijom iz svinjskog pankreasa, koji se
mogu nabaviti u obliku tableta ili praka. Kod pasa i maaka praak je
daleko povoljniji oblik poto se moe meati sa hranom, ime se ne samo
olakava davanje nego i poveava efikasnost. Doziranje nije precizno
regulisano, pri emu se sasvim zadovoljavajui efekat postie sa jednom
supenom kaikom nekog komercijalnog praka, dodatog na konzervu od
400 g mesnog obroka.
Osim povoljnog delovanja na digestiju hrane, sa posledinim ublaavanjem
dijareja, primenom pankreasnih enzima se najverovatnije smanjuju bolovi u
abdomenu izazvani hroninim pankreatitisom (dokazano kod oveka). Oni
takoe dovode do prolaznog smanjenja sekrecije u pankreasu, zbog ega bi
mogli da se koriste ak i kod akutnog pankreatitisa.
Imunosupresivna sredstva
Veliki broj oboljenja eluca i creva kod pasa i maaka se mogu dovesti u
vezu sa delovanjem odreenih imunolokih mehanizama, ili su pak praeni
infiltracijom imuno-kompetentnih elija, pri emu je neposredan uzrok
64

nepoznat. U ovu grupu spadaju eozinofilni gastroenteritis, limfocitnoplazmocitni enteritis, histiocitni ulcerozni kolitis, idiopatski hronini
kolitis, granulomatozni enterokolitis itd. Mada u veini sluajeva kod
ovakvih oboljenja povoljno utie tzv. hipoalergenska dijeta, terapija
najee ukljuuje i obaveznu primenu imunosupresivnih sredstava. Meu
imununosupresorima, na prvom mestu su kortikosteroidi. Prednizolon je
daleko najee korieni kortikosteroid u klinikoj praksi pasa i maaka.
Obino se primenjuje u dnevnoj dozi od 1-2 mg/kg telesne mase, podeljeno
u dva dela, u periodu od 7 do 14 dana. Nakon postizanja oekivanih
povoljnih efekata, doza se postepeno smanjuje (0,5 mg/kg, jednom dnevno,
svaki drugi dan) da bi se sa takvom terapijom nastavilo najmanje jo 2-4
nedelje. Deava se ponekad da se sa tako malim dozama ne dobije
oekivani efekat, pri emu se poveanjem doze rizikuju tee komplikacije
kao to je gastritis, ulkus eluca, oteenje jetre itd. Indikovano je u takvim
sluajevima uz prednizolon koristiti i cimetidin.
U najteim sluajevima, posebno kada prednizolon nije efekasan, kao
imunosupresor se preporuuje azatioprin u dozi od 1-3 mg/kg, jednom
dnevno tokom 3-4 nedelje, sam ili u kombinaciji sa prednizolonom. Ni ovaj
tretman nije bezazlen, kao posledica dueg tretmana azatioprinom moe da
se javi teak akutni pankreatitis, posebno u sluaju kada je korien u
kombinaciji sa prednizolonom.
Na kraju, meu "imunosupresorima" posebno mesto pripada sulfasalazinu,
preparatu koji sadri sulfapiridin i 5-aminosalicilat. Sulfasalazin se pokazao
kao izuzetno efikasan lek u leenju hroninog idiopatskog kolitisa, pri
emu je, eksperimentalnim tretmanom jednom ili drugom komponentom,
odvojeno, dokazano da je to efekat 5-aminosalicilata. Primenjuje se u dozi
od 25-40 mg/kg, tri puta dnevno, najmanje tokom 3-4 sedmice. Kao
uzgredni efekti ovog tretmana mogu da se jave keratoconjunctivitis sicca.
Sulfasalazin se sa posebnom opreznou sme koristiti kod maaka, zbog
osetljivosti na salicilate, premda veina ivotinja dobro podnosi dozu od
125 mg dva puta dnevno.

65

Nadoknada tenosti i elektrolita

Poremeaj prometa vode i elektrolita predstavlja estu komplikaciju tokom
mnogih gastrointestinalnih oboljenja, osobito kod mlaih ivotinja. Uzrok
poremeaja je najee viestruk, obuhvata preterani gubitak vode i
elektrolita povraanjem i/ili prolivom, pojaanu sekreciju i smanjenu
apsorpciju, ponekad samo nemogunost unoenja hrane i vode.
Generalno gledano, akutna oboljenja eluca i creva su praena veim
gubitkom tenosti i elektrolita. Povraanjem se gube joni kalijuma,
natrijuma i hlora, zbog ega se uz dehidraciju esto nailazi na
hipokaliemiju, hiponatriemiju i metaboliku alkalozu, premda nisu retki ni
sluajevi metabolike acidoze koja nastaje vie kao posledica
paradoksalnog delovanja homeostatskih mehanizama. Kod dijareja crevnim
sekretima se gube velike koliine bikarbonata, zatim kalijuma i natrijuma,
sa veoma estom metabolikom acidozom.
Nadoknada tenosti i elektrolita se izvodi na osnovu prethodne procene
vrste i obima eventualnog disbalansa i najee obuhvata korekciju deficita
i obezbeenje uzdrnih potreba, s obzirom da je u veini sluajeva
onemugueno normalno unoenje tenosti i elektrolita, bilo zbog
povraanja, bilo zbog neadekvatne apsorpcije i sekrecije. Jedan od
univerzalnih rastvora je Ringerov rastvor sa ili bez laktata. Kod povraanja
se obino primenjuje Ringerov rastvor bez laktata, pre svega zbog
opasnosti od alkaloze, premda se u lakim sluajevima uspena rehidracija
moe postii i sa fiziolokim (0,9%) rastvorom NaCl. Kod proliva prednost
ima Ringerov rastvor sa laktatom (Hartmanov rastvor), zbog opasnosti od
acidoze, premda se sa njime ne moe mnogo pogreiti ni kod lake
alkaloze, isto kao to se ne moe mnogo pomoi kod teke acidoze. Na
sreu, u veini sluajeva ni kod povraanja ni kod proliva nema tekih
acidobaznih poremeaja.
Nadoknadu tenosti i elektrolita treba izvesti intravenskom
administracijom, eventualno intraperitonealno kod sasvim male tenadi i
maia. Koliina potrebne tenosti zavisi od stepena dehidracije i uzdrnih
potreba, kod tekih hipovoleminih stanja moe da iznosi i 150 ml/kg
telesne mase, mada se u proseku kree oko 50-70 ml/kg. Najpogodnija je
pri tome kontinuirana intravenska administracija, meutim, poto u praksi
66

retko postoje uslovi za to, sasvim se solidni rezultati mogu postii

dvokratnom intravenskom infuzijom. Za vreme kratkotrajnih akutnih
oboljenja (2-4 dana), najee je dovoljno dati samo rastvore elektrolita,
meutim, u sluaju oboljenja koja traju neto due, jedno od takvih moe
da bude i parvovirusna infekcija, zbog energetskog deficita neophodno je
dodavati i glukozu, po potrebi i rastvore aminokiselina, vitamina i sl.
Ustvari, deficit tenosti prema utvrenom stepenu dehidracije
nadoknaujemo iskljuivo rastvorima elektrolita, dok uzdrne potrebe
obezbeujemo rastvorima elektrolta, glukoze, aminokiselina i vitamina.

DODATNA LITERATURA
1. Trailovi D.: Gastroenterologija pasa i maaka: Etiopatogeneza,
dijagnostika i tearapija, FVM, Beograd, 1999.
2. Trailovi D.: Poremeaji prometa vode i elektrolita kod pasa i maaka:
Etiopatogeneza, dijagnostika i terapija, Visio mundi academic press,
Novi Sad, 1994.

67

68