RADIVOJE LJUBINKOVI

MAJSTORI STAROG SRPSKOG SLIKARSTVA

Povodom knjige profesora Svetozara Radojia

Nedavno je u posebnim izdanjima Srpske aka

demije nauka, knj. CCXXXVI, izalo delo Sveto
zara Radojia, profesora Univerziteta u Beogra
du, pod naslovom: Majstori starog srpskog sli
karstva. Napor koji u poslednje vreme ini SAN,
da omogui ira i dublja prouavanja kulturne
aktivnosti naeg naroda u prolosti, da stvori
uslove za dalje analize i dalji sintetski rad na
ovom polju, donosi svoje plodove. Za razliku od
Pregleda crkava. .. prof. Vlad. R. Petkovia,
ovo delo je izalo na dobroj hartiji, sa dobrim re
produkcijama, crno-belim i u boji, te i u tom po
gledu pretstavlja uspeh.
Majstori starog srpskog slikarstva su plod
sopstvenog istraivakog rada prof. Radojia. U
naoj literaturi predradnja za ovakav sintetski
pregled skoro i nema, a podaci koji se odnose na
postavljen problem su uglavnom vrlo fragmen
tarni.
Zasluga je prof. Radojia to je sakupio ma
terijal, dao pregled dosadanjeg znanja, ukazao na
niz problema, dajui izvesnima i svoja reenja, i,
najzad, omoguio budui nauno-istraivaki rad
na nizu optih i posebnih pitanja koje ova ma
terija namee.
Razume se, kad se ovakve knjige izdaju, da
ima praznina i da e ih biti jo dugo i posle broj
nih dopuna, prosto, jer na teren jo nije dovolj
no prouen i, jer svaka godina donosi nova ot
kria koja ponekad vrlo osetno menjaju naa
znanja i to ne u detaljima.
Ve ovde je sakupljen impozantan broj naih
slikara od XII do kraja XVII veka, i, po slikari
ma, saeto dat pregled naeg stvaranja.
Podaci koje donose Majstori starog srpskog
slikarstva dokazuju da su i u okviru vizantiske
umetnosti, u relativno uskim granicama njenoga
stila, postojale slikarske individualnosti koje su
traile svoj sopstveni izraz. Razume se da nai
slikari nisu bili onako izrazite individualnosti kao
slikari onih pravaca gde se individualizam ba
negovao. Ali su oni u okviru jednog vrsto odre

enog stila imali itekako ta da kau. Najupeat

ljiviji je primer renesansa Paleologa koja je obuhvatala iroko podruje Vizantije, Rusije, Gruzije
i Balkana. Pa i ona je na naoj teritoriji imala
svoj specifian oblik. I jo vie, poznati slikari
Astrap, Eutihije i Mihailo i nepoznati umetnici
Kraljeve crkve i Graanice, davali su, u okviru
opteg pravca, svoj lini doprinos. Prof. Radoji
je prvi jasno naglasio da se pitanja likovnih
uticaja u ovom stvaranju mogu i moraju gledati
i kroz stav pojedinih slikara. Ukazao je na sluaj
Eutihija i Mihaila koji ne mogu vie simplicistiki
da se smatraju kao Carigraani ili Solunjani, do
li u nae krajeve da prenesu naueno znanje.
Njihovo stvaranje daleko je kompleksnije. U toku
njihove duge delatnosti oni se oigledno menjaju
kao svi stvaraoci koji dugo i intenzivno rade,
evoluiraju kao linosti, prilagoavaju svoj stav i
znanje duhu vremena, vidjenim stvarima, likov
nim doivljajima i ktitorima za koje rade.
Prof. Radoji s pravom istie i ulogu ktitora u
srednjevekovnom stvaranju.
I po itavom nizu drugih, ranije uoenih ili
sad prvi put jasno formulisanih pitanja, prof. Ra
doji daje svoje miljenje, koristei dosad po
znatu literaturu, tako da e se dalji rad na ita
vom nizu problema morati poinjati sa ovom za
ista korisnom knjigom.
Svoje delo Majstori starog srpskog slikar
stva prof. Radoji je podelio na dva dela: 1)
Umetnici do pada Srbije pod Turke, tj. do 1459
godine, i 2) Umetnost od druge polovine XV do
kraja XVII veka.
Prvi deo sadri tri poglavlja:
1. Majstori od kraja XII veka do poslednjih
decenija XIII veka;
2. Slikari kralja Milutina i njihovi savremenici; i
3. Majstori od 1330 do 1459 godine.
Drugi deo je podeljen u etiri poglavlja:
1. Primorski majstori XVI veka i njihovi ue
nici;

187

2. Popovi slikari i seoski zografi iz Crne Gore,

Hercegovine, Srbije i Makedonije krajem XVI i
poetkom XVII veka;
3. Slikari monasi iz druge polovine XVI i
prve polovine XVII veka; i
4. Poslednja generacija majstora XVII veka.
Drugom delu knjige prethodi uvod pod naslo
vom: Srpska umetnost od polovine XV veka do
poslednjih godina XVII veka.
Podela grae kakva je sprovedena u Majsto
rima ne ini se uvek opravdana, a ni najbolja.
Meutim, nije ni zahvalna a ni privlana stvar
stavljati primedbe ove vrste na jedan potpuno
pionirski posao, koji je autor obavio po jednom
sistemu koji mu se u odreenom trenutku, sva
kako s razlogom, inio najpogodniji. Nije pri
jatno tim pre, to je, objektivno posmatrano, re
cenzent uvek u boljem poloaju, jer se nalazi
pred sreenom celinom, pred nizom ve gotovih,
esto vanredno duhovitih i suptilnih analiza, jed
nom reju, pred gotovom sintezom, koju je autor
tek imao da stvori, jer za sobom, u ovoj materiji,
nije imao nikakav vrst oslonac. I podaci iz iz
vora i obraeni materijal u strunoj literaturi
ustvari pretstavljaju samo fragmente nejednake
vrednosti.
Izvrena podela naih majstora Srednjega
veka moe se zasad prihvatiti, mada e vremenom
i tu morati doi do novih izdvajanja. Majstori
XII veka (sem prvog Studenikog), zaista pripa
daju jednom pravcu slikarstvu vremena Komnena i, unutar te velike kole, ak se izdva
jaju, ve sad, na naem teritoriju pojedine radi
onice.
XIII vek kod nas ni izdaleka nije tako jasan.
Sasvim izdvojene stavove imaju slikarske grupe
koje su slikale Studenicu (ivopis iz 1209 godine),
Mileevu, Apostole u Pei i Sopoane.
Majstori poslednjih spomenika XIII veka, Davidovice, Bogorodice Perivlepte u Ohridu (sv.
Kliment), Arilja, kapele uz ureve Stupove, ve
zuju se likovnom problematikom neosporno za
nae majstore poetka XIV veka, dok prelaznu
etapu ini slikarstvo Gradca. Ovo slikarstvo, koje
e u slikarskim radionicama zadubina kralja
Milutina dati najzrelija dela, zaista je jedna za
tvorena likovna kola sa sasvim jasno izdiferenciranim likovnim problemima i majstorima.
Deanski ivopis je opet prelazna etapa. Izvesni delovi toga ivopisa (kompozicije potkubetnog prostora) vezuju se prilino vrsto za sli
kare radionica vremena kralja Milutina. Kod
ostalih, vrlo brojnih slikara deanskog ivopisa
nailazi se na niz novih likovnih reenja, koje pri
hvataju pojedini slikari druge polovine XIV veka
da ih razrade prema svojim linim shvatanjima
i sklonostima.
U jednom delu deanskog ivopisa, naprimer,
naao je mitropolit Jovan inspiracije za svoje
plastine figure u prostoru. Linearizam koji e

188

neto kasnije dati dva izrazita spomenika, beo

gradsku Aleksandridu i slikarstvo Velua, nalazi
i opet u jednom delu deanskog slikarstva, svog
prethodnika, istina spretnijeg i eklektinijeg.
Glavna karakteristika slikara druge pol. XIV
veka je traenje linog izraza. Tek u zadubinama kneza Lazara, kako je to vrlo dobro istakao
profesor Radoji, ponovno se javlja jedna likov
na kola vrlo izrazitih crta. Ona privlai i utie
ak i na one slikare koji su likovno ve imali svoj
izdvojeni stav, mada nikada nije imala onu izu
zetno intenzivnu snagu privlanosti koju je imala
Milutinova dvorska kola. Jer, dok su u Milutinovo vreme svi poznati spomenici, pa i oni koje su
radili majstori manjih feudalnih zadubina (cr
kve u Reanima, Muutitu i dr.), neodoljivo ili
putem svojih velikih suvremenika u senci njihove
izuzetne individualnosti, dotle, u vreme kneza La
zara, uz slikarstvo Ravanice i Sisojevca, postoji
i slikartsvo Kalenia, Rudenice, Ljubostinje koje
se samo delimino vezuje za kneevsku radionicu
i likovni stav njenih, zaista izuzetno sposobnih
majstora.
Kad se postavlja pitanje naih majstora tur
skog perioda, mislim da bi se opet moglo govoriti
u najveoj veini sluajeva o kolama i izdvoje
nim radionicama.
Profesor Radoji je izdvojio primorske maj
store, a ostale je grupisao po stalekoj odnosno
profesionalnoj pripadnosti, ili po vremenu. Me
utim, u to vreme sigurno postoje nekolike izdvo
jene kole. U Makedoniji: ohridska (kroz ceo
turski period; mada njene majstore jo ne znamo
poimence) i kratovska (u poetku XVII veka). U
Srbiji: od polovine XVI do kraja XVII veka in
tenzivno ivi peko-deanska kola; u poetku
XVII veka, delimino na likovnim tradicijama
prethodne, razvijaju se dve radionice, jedna u
Hilandaru (koja se oslanja i na velika znanja
svetogorskih majstora), a druga u manastiru Morai. Krajem XVII veka nastaje jedna slikarska
radionica u Risnu, u Boki Kotorskoj. Isto tako
krajem XVII veka, u Vojvodini i Slavoniji, nai
poslednji slikarski majstori u tradicijama naeg
Srednjega veka a osveeni novim likovnim uticajima Zapada pripremaju put novom srpskom
slikarstvu.
Razume se, da nae dananje znanje jo ne
dozvoljava da se unutar ovih kola prati potpuni
razvoj pojedinih slikara. Ali osnovni likovni stav
pojedinih grupa slikara svuda je ve sada jasan.
Razume se da se svi poznati slikari ne uklapaju
potpuno u poznate kole, jer i tada je bilo izrazitijih linosti. Svakako, da bi nam i oni bili moda
sasvim jasni da nae znanje nije jo uvek tako
nepotpuno.
Kako sam se i sam godinama bavio proble
mom naih slikara, dao bih i svoje podatke i svoje
miljenje o pojedinim slikarskim linostima i
likovnim problemima pred kojima su oni stajali

i koje su oni reavali. U svojim primedbama i do nemogue. Meutim, ono se imalo prethodno ras
punama drau se reda koga se i pisac drao, ne praviti i argumentovati, tim pre to je za izlaga
zaustavljajui se na onim pitanjima i onim pro nja prof. Radojia u vezi s vatopedskim frag
blemima o kojima je profesor Radoji rekao mentom bilo od veeg znaaja.
Dodao bih jo da prof. Radoji vezuje Vatosve to se danas moe rei.
Mada je ovo svoje delo posvetio prvenstveno ped za ureve Stupove i da ih izdvaja samo od
prouavanju poznatih majstora, prof. Radoji se Nereza, iji fini stil, sa znatno ublaenim linearizmom pretstavlja posebnu varijantu. Meu
umesno osvrnuo i na anonimnog majstora ivotim, ivopis u Nerezima nije radio samo jedan
pisa urevih Stupova. Jedan mali, ali veoma
karakteristian fragmenat starih vatopedskih fre umetnik, niti je sav u istom stilu ublaenog linearizma. Nekoliko svetih otaca u oltaru pokazuju
saka, sada u biblioteci: sv. Petar i Pavle u zagr
ljaju, stilski se toliko poklapa sa ivopisom ur grafiki iste stilizacije koje se javljaju i na poje
evih Stupova, da se sa sigurnou moe tvrditi dinim freskama u urevim Stupovima, pa i na
da su majstori iste kole radili u urevim Stu fragmentu iz Vatopeda. Problem ove slikarske
povima i Vatopedu ako ne i isti slikar (str. 6). kole (koja obuhvata jo i zidno slikarstvo u Kurbinovu i ono u kapeli nad akonikonom sv. So
Zaista, uporeenje fotografskog snimka ovog
fragmenta sa ivopisom urevih Stupova navodi fije u Ohridu i sv. Vraa u Kosturu) i radionica
da se prihvati ovaj deo zakljuka prof. Radoj unutar ove kole i slikara unutar radionica, jo
je kompleksniji.
ia, mada bi se, s obzirom na to da se radi samo
o jednom fragmentu ivopisa, mogli zadovoljiti
Pri obradi naih slikara XII veka moda se
opreznijim zakljukom: da je verovatno u pitanju
trebalo dotai i problema slikara Grka (?) Petrosamo delo koje pripada istoj slikarskoj koli i
via, koji je po Novgorodskom letopisu slikao 1196
srodnoj radionici. Dok je ovaj deo izvoenja
godine Bogorodiinu crkvu u Novgorodu. Njegovo
prof. Radojia prihvatljiv, nastavak je neobian.
delo, naalost, nije ouvano. Jedan deo ruskih
On u izlaganju nadovezuje na citiranu misao sle- naunika smatra da Petrovi nije sigurno Grk,
dee: O v a p a r a l e l a prua dragocene po ve moda pre Sloven sa Balkana (N. P. Kondadatke. Ona pre svega p r e c i z n o d a t i r a va- kov, Russkaja ikona, knj. III. Prag 1931, str. 47,
topedski fragment u doba izmeu 1197-98 godine
111; P. P. Muratov, Les icones russes, Paris 1927,
i sigurno potvruje verodstojnost Teodosijevog 86). Lazarev misli da je Petrovi Grk i, istina,
podatka (str. 6). Da srodnost vatopedskog frag oprezno pripisuje mu ak i neke ouvane ikone,
menta sa ivopisom urevih Stupova, moe su vezujui jedino sluajno ouvano ime slikara iz
gerirati zakljuak da je i deo vatopedskog ivo kraja XII veka za nekoliko sluajno sauvanih
pisa kome pripada sauvani fragment vremenski
ikona koje bi mogle biti iz toga vremena (V. L.
blizak vremenu ivopisanja urevih Stupova, to Lazarev, Istorija russkago iskustva, T. II, Moskva
je oigledno, ali da ovakva srodnost dozvoljava
1954, str. 122, 124). Skreem panju, da se u ru
da se vatopedski ivopis precizno datira u 1197/98 skim tekstovima izvorima nalazi jo prili
godinu, to je nemogue. (Svakako, da je do da an broj pomena grkih slikara i da se nikada
tuma 11971198 g. prof. Radoji doao na osno njihova imena ne pojavljuju u sloveniziranom
vu povezivanja dvaju injenica: srodnosti ovog
obliku. Za ovo pitanje mogla bi biti karakteristi
fragmenta sa ivopisom urevih Stupova i hro- na i ortografija Petrovieva imena:
noloki preciznijim Teodosijevim podatkom da su
Ne bih se mogao sloiti sa konstatacijom prof.
11971198 godine Sava i Nemanja dali da se u Radojia: Teodosijev podatak da su Nemanja i
Vatopedu ivopie trpezarija i crkva etrdeset sv. Sava zlatom popisali obnovljenu Hilandarsku
muenika).
crkvu i stalno ponavljanje ute osnove kroz celi
XIII vek, sve do Gradca i Banjske, upuuje na
Najzad, mada prof. Radoji smatra da su
izraziti linearizam i otra karakteristika fizio pretpostavku da su ve poetkom XIII veka u ve
likim crkvama Nemanjia radili freske majstori
nomije na fresci apostola iz Nemanjine crkve
j
e d n e , moda ve i srpske kole koja je imala
sasvim u skladu sa linearizmom vizantiskog zid
nog i minijaturnog slikarstva kasnog XII veka, svoj centar ili u Solunu ili na Sv. Gori. Meutim,
on se na datiranje ivopisa urevih Stupova ne freske naeg XIII veka na plavoj pozadini ne
osvre ili to ini samo uzgred, iako se u nauci maju u svom stilu nikakvih elemenata solunskog
oni jo uvek ocenjuju kao spomenik koji je prema porekla,... (str. 8).
Na utoj osnovi kod nas je raen ne samo deo
svedoanstvu Prvovenanog nastao u vezi s Nemanjinom borbom kod Pantina, dakle oko 1168 ivopisa Studenice, Hilandar, Gradac i Banjska
ve i jedan deo ivopisa Mileeve i Sopoana, a
godine, pa prema tome, ne bi zalazio u kasni
XII vek. Istina, prof. Radoji u tekstu pod sl. 2, slikarski pravci, likovna problematika, pa i iko
koja pokazuje apostola iz kompozicije Silaska sv. nografija ovih velikih celina ne mogu se vezati
duha iz urevih Stupova, stavlja svoju vremen za jednu slikarsku kolu i uticaj solunskog po
rekla. U stvari, zajedniko ovim celinama je
sku oznaku: oko 1180 godine. Ne smatram da
bezmalo jedino zlatno pozadje, a to nije dovoljno
je ovakvo datiranje ivopisa urevih Stupova

189

Sl. 1. Potpis slikara na draperiji sv. Dimitrija u crkvi

sv. Klimenta u Ohridu

da se dela tako razliitih slikarskih stavova svr

staju u istu kolu. Mogue je, svakako, da je ista
grupa slikara radila u Studenici i Hilandaru, mada
za to nema dokaza, mogue je, da je ona imala
svoj centar u Solunu ili na Sv. Gori, ali ni za to
nema dokaza. Likovne veze izmeu slikarstva na
utoj osnovi u Studenici i slikarstva u Mileevi
ili u Sopoanima ili u Gradcu i u Banjskoj, ne po
stoje ili su neznatne. Mileevsko slikarstvo na
utoj osnovi je problem za sebe i Radoji ga je
neto dalje detaljno raspravljao. Tu se na izvesnim freskama pojavljuje i solunski uticaj. Ali
njega nema u Sopoanima koji se likovno pot
puno izdvajaju. U Gradcu je jedan deo slikarstva
na utoj osnovi radio svakako neki majstor iz
Sopoana ili pod njegovim neposrednim uticaj em,
a fragmentarno ouvan ivopis Banjske na zlatnoj
osnovi, kao da se najpre vezuje, likovnom pro
blematikom, za ivopis poetka XIV veka i Mi
lutinovu dvorsku radionicu.
Pokuaj ustanovljenja porekla pojedinih mileevskih slikara (str. 14) i atribuiranja pojedi
nih fresaka (str. 15) dosad poznatim mileevskim majstorima (jer se na zapadnom zidu ju
nog transepta neitko razabiru ostaci jo dvaju
monograma), duhovit je pokuaj, ali hipotetian.
O veoma zanimljivim Milutinovim slikarima,
Astrapu, Eutihiju i Mihailu, prof. Radoji je
kratko i pregledno dao sadanje stanje problema.
Po nizu pitanja dao je i svoja reenja. Gdekad sa
iscrpnim obrazloenjem, ali esto i bez njega.
Mislim da je smelo i suvie kategorino izra
eno tvrenje da izmeu 1309 i 1316 Astrapa
radi u ii (str. 21), a jo smelije da se ovaj
ugledni slikar pojavljuje u crkvama koje obnavlja
arhiepiskop Sava III. Jer, nema podataka da je
Astrapa radio u ii, osim nesumnjivih stilskih
veza koje postoje izmeu pojedinih ikih fresaka
i pojedinih likovnih celina i detalja u Bogorodici
Ljevikoj, ali postoje i nesumnjive likovne srod
nosti izvesnih ikih fresaka sa pojedinim fre
skama u Kraljevoj crkvi u Studenici i freskama
u Graanici. U svakom sluaju, ovaj zakljuak
ini mi se da se u ovakvoj knjizi, koja ima da

190

slui kao priruna knjiga za poznavanje naih

starih majstora, ne bi smeo donositi bez temelj
nije dokumentacije. Prof. Radoji ee iznosi
svoje nedovoljno proverene, iako duhovite kom
binacije, kao gotove injenice.
Pitanje boravka Astrapovog u Ohridu veoma je
zanimljivo. Ime protomajstora Bogorodice Ljevike, oigledno starijeg slikara, verovatno oca Mihajlovog, a po logici i glavnog majstora slikarske
grupe u Ohridu, nalazi se zabeleeno samo uzgred
iznad daleko naglaenijeg slikarskog potpisa nje
gova sina (?) Mihaila. Mihajlo se potpisuje i drugi
put naglaeno, kao sin Astrapov, pa i trei put,
istina, samo inicijalom pored inicijala Eutihijevog,
dok se Astrapov potpis vie ne javlja. Mihajlo se
izrikom potpisuje kao zograf. Uz ime Eutihijevo
nalazi se skraenicom ispisano
, dok
ispred Astrapovog imena nema oznake koja bi
upuivala na njegov slikarski rad. Ispisano je
samo
(sl. 1), to Radoji razreava kao
(str. 20). Meutim, u tom sluaju ova invokacija bi bila skraena na sasvim neuobiajen
nain bez poetnog slova, to je bez primera,
i sa pogrenim drugim slovom
mesto . Meni
se prema tome ini da se pitanje tzv. Astrapovog
potpisa, a jo vie aktivnog uea njegovog u iz
radi ivopisa Perivlepte, ne moe uzimati kao
reen problem. U ivopisu Perivlepte jasno su
dosad uoene samo dve slikarske individualnosti.
(P. Milkovik - Pepek, Avtorite na nekoliku ohrid
ski ikoni od XIV vek, Eutihie ili Milajlo? Glasnik
na Muzejsko konzervatorsko drutvo na N. R.
Makedonija, Skoplje 1954, 28 i dalje, sa pregle
dom dosad objavljene literature po ovom pitanju).
Vie ih nije naao ni prof. Radoji. Stoga je
pretpostavio ne dajui nikakva blia objanjenja,
ne navodei podatke svojih analiza ivopisa, da
medj freskama koje su dosada pripisivane samo
Mihailu, verovatno vei deo pripada Astrapu
(str. 22). Kad smo ve na pretpostavkama, mogla
bi se uzeti u obzir i jedna druga: da se nisu Eutihije i Mihailo sluili samo Astrapovim slikarskim
kartonima?
Nije jasno zato prof. Radoji misli da je
Astrap u Ohridu radio najvie godinu dana, ako
je radio i u Arilju: ako se oiste freske u Arilju,
iz 1296 godine i ako se utvrdi da je i u njemu
radio Astrapa, tada bi se njegov boravak u Ohri
du sveo na godinu dana, (str. 27). Bogorodica
Perivlepta zavrena je 1295, a Arilje 1296 godine.
Perivlepta je, dakle, zavrena pre Arilja, te rad
u Arilju, ukoliko se on uopte moe uzeti u kom
binaciju, nije ni u kom sluaju mogao uticati na
trajanje ivopisanja u Perivlepti ni na boravak
Astrapov u Ohridu, ako je u njemu uopte radio.
Kasniji radovi ove grupe majstora, mislim na
one iz poetka XIV veka, pokazuju osetan uticaj
carigradske dvorske kole. Bio bih sklon da uz
mem u obzir da je do promena u njihovom radu
dolo posle njihova eventualnog boravka u Cari-

gradu, gde su mogli uestvovati u ivopisanju u

vene carigradske Milutinove zadubine crkve sv.
Jovana Krstitelja.
Pitanje uticaja bolonjskih minijaturista i dela
slinih zadarskom Gradualu na nae slikarstvo po
etka XIV veka, mislim da zasada treba opreznije
postaviti. Svakako da :se mogu konstatovati ikonografske, a potom i stilske slinosti izmeu pojedi
nih naih dela poetka XIV veka i relativno su
vremenih bolonjskih minijatura. Treba, meutim,
podvui da su nae freske zrela umetnika dela,
tvorevine slikara jasnih, izdiferenciranih likovnih
koncepcija, dok su minijature, sline zadarskom
Gradualu (koji uostalom nije jo ni kritiki dati
ran), dela provinciskih majstora koji oigledno
ponavljaju tua reenja. Na zadarskoj minijaturi
kompozicije Roenja prof. Radoji naroito istie
neni gest majke i uporeuje ga sa pokretom Bo
gorodice na fresci istog sadraja u Kraljevoj crkvi
u Studenici pa zavrava: Ne bi se moglo govoriti
o i s t o m m a j s t o r u , ali se svakako mora pret
postaviti da ova slinost ima veze sa nekim zajed
nikim uzorom zapadnog porekla (str. 32). Prof.
Radoji malo dalje smatra: od Italije Srbi su
uzimali nove obrade tema u kojima je oveanski
karakter naslikanih osoba sve jae dolazio do iz
raza (str. 33). Meutim, ve se renesansa Komnena XII veka pozabavila istim problemom, a na
naem tlu i poznati slikari Nereza, Kurbinova,
urevih Stupova, a kasnije Mileeve i Sopoana,
Ove velike celine imaju niz kompozicija u kojima
su ba ljudska oseanja tretirana najistijim li
kovnim izrazom. Zato u tom sluaju traiti uzore
iz druge ruke. Kod bolonjskih minijaturista ne
osporan je uticaj vizantiskih majstora i u ikono
grafiji i u stilu. Koliko su izvesne novine koje se
kod njih javljaju njihove line kreacije, jo uvek
je problem u raspravljanju. Jo nije raieno ni
pitanje uticaja pojedinih vizantiskih i carigradskih
slikara koji su radili na Zapadu, u Dalmaciji i
Italiji (slinih Jovanu Klerikopulosu u Zadru
1314 godine, Marku Carigraaninu u enovi 1313
godine i drugim). Izmene izkustava koje su vrene
meu Istokom i Zapadom u to vreme su nepre
stane i o b o s t r a n e .
Ve je u nekoliko mahova podvueno da su
slikari Protatona veoma bliski Milutinovim maj
storima. Radoji je ovu hipotezu razvio. Jedino
je Xyngopoulos nedavno postavio hipotezu da bi
ove freske bile moda rad uvenog slikara Panselinosa, ija dela do sad nisu bila identifikovana
(Xyngopoulos, Thessalonique et la peinture Macedonienne, Athnes, 1955, 29-33). Meutim u pri
log miljenju o bliskoj vezi ivopisa Protatona sa
Milutinovim majstorima govori i istoriski podatak
na koji je upozorio Paul Grindor (Byzantion IV,
676). On je skrenuo panju na jedan natpis u ru
kopisu manastira Vatopeda u kome je zabeleeno
da je Protaton goreo u vreme Mihajla Paleologa
i da ga je restaurirao kralj Milutin.

Obraujui majstore slikare izmeu 1330 i

1459 godine, prof. Radoji moda s pravom nije
uzeo u obzir prezbitera Georgija Medoa i njego
vog anonimnog druga, za koje je ranije bilo pret
postavljeno da su izmeu 1332 i 1337 godine sli
kali Belu crkvu Karansku (M. Kaanin, Bela cr
kva Karanska, Starinar IV, 1926-27, 130133;
Vlad. R. Petkovi, Pregled crkvenih spomenika
kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd 1950,
19). Meutim, smatram da je trebalo navesti raz
loge koji su autora opredelili da ih izostavi iz
kruga poznatih majstora. Portret prezbitera Me
doa i njegovog pratioca nalazi se ivopisan u
oltarskoj apsidi u prizemnoj zoni. To je doskora
bio jedini poznat primer ovakve lokacije jednog
suvremenog portreta u naem ivopisu. Ovi por
treti svakako ukazuju na injenicu da su Georgije Medoi i njegov drug bili na neki nain tenje
vezani za Belu crkvu Karansku. Oni su mogli biti
i slikari, kao to su mogli biti i neimari i nad
zornici radova i, jednostavno, svetenici koji su u
taj mah obsluivali crkvu. Natpis koji se nalazi
kraj lika Georgija Medoa: Molenie, sasvim je
neodreen i ne precizira njihovu ulogu (kao to
je to mislio M. Kaanin vidi: nav. delo).
injenica, da su Georgije Medo i njegov pra
tilac ivopisani neposredno ispod slube Agnecu,
da Georgije u rukama dri knjigu svakako
jevanelje a da je njegov pratilac prikazan
u stavu molbe, najpre bi govorila u prilog pret
postavke da su oni u ivopis uneti kao svetenici
i stoga i simbolino vezani za slubu Agnecu
(slino: episkop Danilo u Bijeloj).
Prof. Radoji nije pomenuo ni zografa Dmitra koji je 1356 godine (pri drave Nikole i Marke
po smrti svetorodnoga cara Stefana) slikao mana
stir Drenovo. Freske manastira Drenova pokri
vene su doista novim slojem ivopisa i o likov
nim kvalitetima slikara Dmitra se zasada ne bi
moglo govoriti. Ali trebalo je iskoristiti natpis
u kome se on pominje, jer se tu prvi put kod nas
uloga slikara naglaava ak i u votivnom zapisu.
Ovaj zanimljivi, malo poznati, a, naalost, frag
mentarno ouvan natpis donosim u celini:

(Voj. Radovanovi, Tikve i Rajac, Naselja, knj.

17, Beograd 1924, str. 144; njega pominje i Vlad.
R. Petkovi, Pregled 35.)
Prof. Radoji je saeto dao pregled srpskog
slikarstva tzv. moravske kole (str. 3940). On je
odluno istakao dosad nedovoljno naglaenu ulo
gu Konstantina, velikog majstora Ravanice, ije
je delo do nas dolo, naalost, jako oteeno, ali
koji je, po ouvanim freskama sudei, pretstavljao jednu od najveih individualnosti naeg sli-

191

Sl. 2. Glava sveca ratnika iz manastira Ravanice

karstva. Lino bih jo vie podvukao njegovu izra

zitu individualnost.
Likovi njegovih svetitelja,
specijalno, pokazuju punu slobodu tretmana i tako
lini doivljaj kakav se ni izbliza ne nalazi u na
em suvremenom slikarstvu (sl. 2). U vezi s ovim
majstorom prof. Radoji nije dovoljno istakao
jednu vanu injenicu, da se Konstantinov uticaj
ne nalazi samo na delima naih umetnika u zemlji,
nego i na velikim slikarskim celinama u inostranstvu. V. N. Lazarev (
,

1947. T. I, 240, 246. Isti,

i
1954, I96, 202, 206),
ponovo jo odlunije nego stariji pisci (
i dr.) tvrdi da se
ivopis u Kovaljevu i crkvi Blagovetenja na Gorodiu ima vezati za junoslovensku umetnost,
specijalno srpsku, a posebno za Ravanicu. Po Lazarevu, u Novgorod su doli ili srpski obrasci ili
srpski majstori.
Zakljuujui svoja izlaganja o slikarstvu mi
tropolita Jovana, prof. Radoji istie slinost
Tajne veere u Andrejau i daleko mlade italo-

192

kritske ikone XVIXVII veka (koja se nalazi u

srpskoj, crkvenoj optini u Dubrovniku) i konstatuje da bi se ova slinost mogla jedino objasniti
zajednikom zavisnou od istog uzora bliskog sli
karstvu Mistre (str. 43). ini mi se da je izna
laenje ovog dalekog uzora hipotetino. Slikar
stvo mitropolita Jovana ne moe se vezati ni za
starije ni za suvremene spomenike u Mistri. Nje
govo slikarstvo je, kako je to ve tano ranije
podvukao prof. Radoji, i kako sam i sam ranije
istakao govorei o Deanima, proisteklo iz naeg
ivopisa. A odakle su sve crpeli teme italo-kritski
slikari, to je zaseban i jo nereen problem.
Teodor, slikar Rudenice, mogao bi biti Teodor
Savin iz Kotora (str. 4546), ali ne mora biti.
Teodor je dosta esto ime i sluajno sauvani po
datak ne mora se odnositi ba na ovog Teodora.
Jer za Teodora Savinog ne znamo ak ni je li
ostao na zanatu do kraja. Jedini podatak o njemu
odnosi se na njegov odlazak na zanat u radionicu
Grka Georgija. Kombinacija prof. Radojia je
primamljiva ali je jo hipoteza. Dok u uvodu o
ovom umetniku on ispravno i sa ogradom govori:
hronoloki, Teodor Savin mogao bi da bude
identian sa rudenikim Teodorom (str. 4546),
dotle kasnije, govorei o nekim hilandarskim
minijaturama, on ovu hipotetinu atribuciju uzi
ma kao gotovu injenicu. Uostalom, dodajmo jo
i to, da zaglavlja majstora Teodora na hilandarskom rukopisu br. 400 ne odgovaraju stilu i orna
mentici Rudenice.
Pitanje slikara crkve sv. Vasilija u Stolivu
slino je reavano. Prof. Radoji o njemu kae:
Autor ovih fresaka bio je, po svoj prilici, Milosav Miljenovi, iz Dabra kod Popovog Polja, ue
nik dubrovakog slikara Stefana Ugrinovia
(str. 48). Ovaj sud prof. Radoji izvodi iz sadr
aja votivnog natpisa u crkvi u Stolivu. Ispod
kalka ovog natpisa, u kome se pominje Mihailo
Radoji daje tekst (sl. 32) potpis slikara Milosava. Rekonstruiui ovaj fragmentovani natpis
prof. Radoji je zakljuio 1) da je Mihail koji se
pominje u uvodu ktitor, 2) da je
u drugom
redu natpisa ostatak prezimena slikara ije ime
na osnovu lokacije iz Debra rekonstruie kao
Milosav Miljenovi. S obzirom da je ovaj umetnik
rodom iz Dabra, a da se izvorno pominje u akti
ma dubrovakog arhiva (div. cancl. 75, 48) kao
uenik dubrovakog slikara Stjepana Ugrinovia
1471 godine, ova atribucija ne bi po Radojiu bila
suprotna preostalim elementima godine u stolivskom natpisu, od koje on ita 149 . . . U to vreme
Milosav Miljenovi je mogao ve delati kao gotov
umetnik.
Meutim, u svom izlaganju prof. Radoji
smee sa uma 1) da je preostali deo rei
u prvom delu natpisa zavisan od prethodnog
,
te da u njemu treba traiti ne porodino ime,
ve mesto roenja ili boravka ktitora ili umetnika

Mihaila. (Svakako, da tekou pretstavlja i

njenica da se re ne javlja u padeu); 2) da je
natpis takom izmeu
i
podeljen u dve
sadrajne celine, te da se ono
ne moe ve
zati za re
iz natpisa, kojoj odgovara
preostalo
(a ne
kao to u svom lanku
navodi Radoji). ini se da se ovaj deo natpisa,
s obzirom da prof. Radoji saoptava da iza
njega slede jo dva do tri ispisana slova, moe
rekonstruisati kao
, U svakom sluaju,
makoliko Radojievo po svoj prilici znailo
ograivanje, ono, naalost, sugerira i prilino
ubeenje da je Milosav Miljenovi zaista slikar
sv. Vasilija, to ne stoji. Ja bih se pre sloio
sa miljenjem prof. Radojia izraenim ranije,
na drugom mestu da pitanje autorstva stolivskih fresaka mora jo ostati otvoreno; moda
e se ienjem natpisa izvui jo koje dragoceno
slovo. (Svetozar Radoji, O slikarstvu u Boki
Kotorskoj, Spomenik CIII, Beograd 1953, str. 61).
Prof. Radoji nije postavio pitanje reevikog
igumana prve polovine XV veka, Nikodima, koga
Kukuljevi-Sakcinski (Slovnik umjetnikah jugo
slavenskih, sv. V, 1862, 369) i M. Crnogorevi
(Manastiri Patrovski u Boci Kotorskoj, Starinar,
knj. XII, 1895, 8485) smatraju slikarem. Pret
postavljam, da poznajem razloge koji su prof.
Radojia naveli da ga skine sa liste naih maj
stora, ali i pored toga mislim da je ovo pitanje
trebalo raspraviti i ne prei utke preko njega.
Na jednoj ikoni iz 1423 godine, koja se u mana
stiru Reeviu uvala do 1860 godine, kada je
nestala, nalazio se sledei natpis koji je Kukuljevia naveo da Nikodima uvrsti u svoj Slovnik:

Pravi smisao rei

nije u naim zapisima

uvek jasan. Meutim, u ovom zapisu znaenje
ove rei, ini se, ne pretstavlja sumnju, ona
oznaava upisivanje dara crkvi: sebe (za) vjeni
pomen i dobar naprijedak i posledak.
Srodan ovom problemu je jedan drugi: problem
ikonopisca Lazara, tvorca ivopisa u manastiru sv.
Trojici Pljevaljskoj. Dosada se u naoj strunoj
literaturi bez kolebanja kombinovalo sa ovom li
nou. Naglaavalo se ak da je on jedan od retkih
naih slikara koji je za sobom ostavio i svoj auto
portret (Zapisi i natpisi br. 840; Vlad. R. Petkovi,
Pregled, 329. Za Georgija Medoa verovalo se da
je prvi primer autoportreta kod nas). Sv. Radoji
je, u svom ranijem delu Stare srpske minijature
(Beograd, 1950, 52), pretpostavio da je ovaj Lazar
iz Trojice Pljevaljske verovatno identian sa Lazarem, uenikom popa Jovana iz Kratova, od koga
su se sauvala dva ilustrovana rukopisa: jedan
minej iz 1571 godine i jedan prolog iz 1572 godine.
13

Nae starine IV

On je ovog Lazara iluminatora, bez ikakvih izmena

u stavu, a s pozivom na svoje malopre pomenuto
delo, uvrstio i u Majstore starog srpskog slikar
stva (str. 65), no ovog puta mu nije izrikom pri
pisao i ivopis u Trojici Pljevaljskoj. Prema tome
nije jasno da li je i do koje mere prof. Radoji
izmenio svoje ranije gledite u odnosu na Lazarevo uee u ivopisanju pljevaljske priprate.
Ikonopisac Lazar iz sv. Trojice Pljevaljske nije
nikakav ivi suvremeni slikar ni ivopisac plje
valjske priprate, ve poznati hrianski svetitelj
i slikar ikona iz vremena ikonoborstva. On je u
manastiru sv. Jovana Krstitelja

Monacheion u vreme Teofilovih progona i po

red opekotina na rukama izradio ikonu sv. Jovana
Krstitelja, koja je postojala i vaila kao udo
tvorna jo u vreme Cedrenus-a. R. Janin,
L'glise byzantine sur les rives de Besphore (cte
Asiatique), Revue des tudes byzantines, T. XII,
Paris, 1954, p. 70.
Profesor Radoji je sa pravom uneo meu nae
majstore i one nae slikare ija se dela usko ve
zuju za nae stvaranje, a koji su radili van nae
zemlje, one u Rumuniji na prvom mestu (str, 62
do 63). U ovu grupu slikara treba uvrstiti meu
tim jo jednog: Bogdana iz Janjine. koji je 1587
godine ivopisao jednu crkvu na Krfu. Po imenu
on je oigledno Sloven, Makedonac najpre. M.
Chatzidakis istie naroito da se on ni svojim delom ne ukljuuje u slikarstvo kritske kole, ve da
se oslanja na stare lokalne tradicije (Manolis
Chatzidakis, Contribution a l'tude de la peinture
postbysantine, Ahthnes 1953 p. 23).
U Deanima postoji jedan rukopisni triod koji
je 1596 godine pisao pop Bogdan. U rukopisu ima
zastavica. Da li bi se mogla vezati ova dva maj
stora? Vremenski je mogue, ali je teritorijalna
udaljenost velika, mada treba dodati da u vremenu
turske okupacije nestaju stare politike granice
na Balkanu i da su kretanja pojedinih umetnika i
zanatlija zaista velika.
Meu nae slikare ovoga vremena treba uvr
stiti i Leontija koji je pre 1581 godine slikao mi
nijature u sarajevskom etvorojevanelju (Lazar
Mirkovi, Starine stare crkve u Sarajevu, Spome
nik LXXXIII, Beograd 1936, tab. XXXVII
XXXVIII). Grafiki elementi u njegovoj minijaturi
izbijaju u prvi plan.
U listu slikara XVI veka, pored onih koje ve
navodi prof. Radoji, uvrstio bih jo trojicu (od
kojih jednog pod znakom pitanja).
U Naim starinama (Sarajevo, 1953 sv. 1) ob
javio sam pod naslovom Stvaranje zografa Radula (str. 126127 i napomena 13) i neke podatke
o dvojici slikara, Dmitru i Jovanu, koji su ivopisali izmeu 153743 godine pripratu i crkvu
manastira sv. Nikole Toplikog kod sela Dvanja
u kruevskom srezu. Meutim, u meuvremenu,
blagodarei umesnim usmenim primedbama prof.
Radojia, po pitanju prvog od dvojice navedenih,

193

Sl. 3. Zapadni zid priprate manastira sv. Nikole Toplikog. Rad Jovana zografa

izmenio sam svoj prilino simplicistiki ranije dati

zakljuak. Naime, iako se u ivopisu crkve i nje
nih paraklisa jasno izdvajaju ruke dvojice pa i
trojice slikara, stilizacija natpisa, koji me je naveo
da pripiem jedan deo ivopisa kir Dmitru, nije
dovoljno jasna. Reenica natpisa Dmitr se po
trudi i popisa zaista ne mora oznaavati slikara.
Stie se i drugi utisak o kome se mora voditi ra
una, naime, da se ona moe tumaiti i kao da se
Dmitar potrudio i dao popisati crkvu. Ovo pitanje
za mene ostaje jo uvek otvoreno, i, mada vie ni
sam onako kategorian u svom stavu, ipak mi se
ini da postoji i dobar deo elemenata koji ne do
zvoljavaju da se ovo ime sa gotovou i sigurnou
izbrie iz kruga naih slikara prve polovine XVI
veka, te smatram da ga ba u vezi ispravnog rada
na buduem istraivanju i prouavanju naih maj
stora ovoga vremena moramo dalje imati u vidu.
to se tie drugog slikara crkve sv. Nikole Toplikog - Jovana Zografa, njegov potpis se sauvao
na istonoj gredi u priprati. Poto je u mom ra
nijem lanku u Naim starinama (primedba 13)
objavljen sa tamparskim grekama, dajem ga
sada ponovo:

Po svojoj slikarskoj koncepciji zograf Jovan

se ne izdvaja iz kruga naih majstora XVI veka
i dri se u svedenijem obliku i likovnih i ikonografskih obrazaca naeg XIV veka (sl. 3).

194

O opsegu uea zografa Jovana u izradi ivopisa manastira sv. Nikole Toplikog, kao i o ruko
pisu i drugim isto likovnim osobinama njegovog
slikarstva, govoriu posebno i opirnije u mono
grafskoj obradi ove crkve.
Trei slikar bio bi poznati mitropolit hercego
vaki i drugi patrijarh obnovljene Peske patri
jarije patrijarh Antonije. Prof. Radoji je u
Hilandaru naao jednu ikonu sa potpisom patri
jarha Antonija, i smatra da je ona dar patrijarhov
Hilandaru. Meutim, Mirjana orovi-Ljubinkovi u svojoj jo neobjavljenoj doktorskoj diserta
ciji, Srednjevekovni duborez u Srbiji, Make
doniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, dokazuje
da je Antonije, mitropolit hercegovaki, a potonji
patrijarh srpski, bio i duborezac i slikar. Na jed
nim dverima iz oko 1570 godine, koja se uvaju
u pekoj riznici, postoji dug duborezni natpis
u kome Antonije za sebe izrikom kae:
Na peskim dverima kompozicija Blagovesti je
naalost, premazana te se o ovom sigurno Antonijevom slikarskom delu ne moe govoriti. Mirjana
orovi-Ljubinkovi je na osnovu srodnosti duboreza zakljuila da e Antonijevo delo svakako
biti i dveri na ikonostasu manastira Deana na
kojima se sauvao neoteen i slikani deo
kompozicija Blagovesti (sl. 4).
Prema tome je verovatno da je i hilandarska
ikona ne samo njegov poklon ve i njegovo delo.

U vezi s izlaganjem prof. Radojia o popu

Strahinji iz Budimlja (str. 6569), skrenuo bih
panju da sam ranije (Stvaranje zografa Radula,
127, napomena 15) ve upozorio da se pop Strahinja, sem zidnim slikarstvom, bavio i ikonopisom.
U Morai je sauvana njegova prestona ikona Hrista iz 1600 godine.
Govorei o slikarima manastira Lomnice (str.
6970), prof. Radoji na osnovu natpisa u crkvi
pretpostavlja da su etvorica poznatih lomnikih
majstora, oba Jovana, Nikola i ore, bila iz Her
cegovine ili Crne Gore (str. 70, nap. 128). I zaista,
jezik ovoga natpisa upuuje na taj zakljuak. Me
utim, natpisi uz pojedine scene i kompozicije u
samom ivopisu imaju izvesnih jezikih osobina
za koje bi se reklo da su svojstvene jugoistonim
krajevima nae zemlje: Junoj Srbiji i Makedoniji.
Zbog toga su ve Milenko Filipovi i oko Mazali (Crkva Lomnica u Bosni, Spomenik SAN.,
CI, 133) pretpostavili da su lomniki majstori verovatno iz tih krajeva. Najverovatnije je, pak, da
se ovde radi o jednoj tajfi u kojoj je bilo ljudi i
iz Hercegovine, odnosno Crne Gore, kako misli
prof. Radoji, a i iz June Srbije ili Makedonije,
kako su zakljuili M. Filipovi i . Mazali. S tim
u vezi, upozorio bih na natpis u crkvi u selu
Riljevu (srez prilepski) u kome se pominje sli
kar Jovan,
1627 godine
(Zbornik za istoriju June Srbije i susednih
oblasti, Skoplje 1934, 271), kao i na zografa Jovana
koji se 1601 godine potpisao grki u crkvi sv.
Spasa u tipu (Vlad. R. Petkovi, Pregled, 353),
a koji je vremenski blizak ranijem (ove slikare
prof. Radoji ne pominje u Majstorima). Upo
zoravajui na iznete injenice, smatram da bi bilo
potrebno da se kod daljeg rada na ispitivanju
individualnih osobina majstora slikarstva Lomnice
obrati panja i na ova dva spomenika, kako bi se
utvrdilo da se ne radi sluajno o jednom od dvo
jice lomnikih majstora Jovana ili, moda, o jed
nom, dvojici pa i trojici majstora istoga imena.
Najzad, s ovim u vezi, skrenuo bih panju i na
postojanje izvesnih srodnih ikonografskih reenja
kao i stilskih osobina meu ivopisima Lomnice i
Blagovetenja Stragarskog.
Prof. Radoji je u celini pravilno postavio i
definisao umetniku individualnost majstora Longina (str. 7377). Meutim, izvesne konkretne po
datke valja dopuniti i korigovati. Prof. Radoji
(str. 7374), kao i prof. Mirkovi (Godinjak Mu
zeja June Srbije, knj. I, 1941, 107109), pripisuje
obe ikone svetih pustinjaka Teodora Opteitelja
i Save Osveenog, kao i Jeftimija Velikog i Antonija Velikog majstoru Longinu. Obojica tvrde
da je potpisana samo prva ikona. Meutim, Longin
se potpisao i na drugoj. Longinov potpis se nalazi
iza lika sv. Antonija Velikog levo, u visini kolena,
ispisan zlatnom bojom na crnom pozau (sl. 5).
Longinova je i horosna deanska ikona na ko-

Sl. 4. Dveri iz manastira Deana. Rad mitropolita, po

tonjeg patrijarha Antonija

joj su, s jedne strane, pretstavljeni svetitelji Jo

van Lestvinik i Zosim i Marija Egipanka, a sa
druge, Teodor Tiron i Teodor Stratilat (sl. 6).
Potpis Longinov tajnom bukvicom i datum (1596
godine) nalaze se u dnu na oker pozau trake
koja ivii ikonu. Zapis je pisan crnom bojom:

Osim triju deanskih dvojnih ikona koje pominje prof. Radoji, u Deanima se nalaze od Longinovih dela jo i dve druge sasvim oteene

Sl. 5. Potpis slikara Longina

195

Sl. 6. Longin ikona sv. Teodora Tirona i Teodora

Stratilata

dvojne ikone. Prva sa pretstavama Raspea i Ski

danja s krsta, a druga sa pretstavama Preobraenja i Silaska sv. Duha.
Godine 1573 Longin je radio ikone i za mileevski ikonostas. Pavle Kontarini u svome dnev
niku zabeleio je da je 1581 godine video u Mileevi vrlo lep velik krst od pozlaenog drveta
(P. Matkovi, Putovanja po Balkanskom Poluotoku
XVI veka, Rad, CXXIV, Zagreb 1895, 65). Moda
je i ovaj krst pripadao Longinovom novom iko
nostasu.
Pored toga, M. Filipovi i . Mazali tvrde da
se jedan deo Longinovih praznikih ikona iz ma
nastira Lomnice nalazio u novoj crkvi sela Cikote.
Danas ih tamo vie nema. (Dr. Filipovi, . Ma
zali, Crkva Lomnica u Bosni, Spomenik SAN,
Beograd 1951, str. 48).
Prof. Radoji stavio je, bez ikakva obrazlo
enja, u poetak XVII veka ikonostas u manastiru
Lomnici. Meutim, . Mazali (Novosti iz Lom
nice, Nae starine, knj. II, 1954, 229) naao je na
gornjim dverima, na pretstavi Nedremanog oka
godinu 1578. Ove gornje dveri prof. Radoji ne
navodi meu nabrojanim Longinovim delima u

196

Lomnici a stavlja u spisak u tom pogledu pot

puno sumnjive carske dveri (str. 74).
U samom tekstu svojih majstora prof Radoji
na jednom mestu kae: Od zidnog ivopisa ne
moe se, za sada, nita sa sigurnou pripisati Longinu; njemu sasvim blizak majstor radio je freske
u hercegovakom manastiru Zavali (1619 godine).
Meutim, pod slikom 46, freska iz manastira
Zavale, on stavlja: Majstor Longin (?), freska
Bogorodice iz godine 1619, manastir Zavala. Ni
stilski, ni vremenski ovaj ivopis ne odgovara ova
kvoj atribuciji. Ako se Longin bavio i zidnim sli
karstvom, stilske osobine jednog dela ivopisa u
pekoj priprati kao i neke freske u Banji Pribojskoj pre bi govorile za Longinovu ruku. Najzad,
izvestan ruski uticaj, koji se osea s vremena na
vreme na izvesnim detaljima Longinovih dela, nije
toliko jasan na ikoni Stevana Deanskog, koliko
na ikoni sv. Teodora Stratilata i Teodora Tirona
u Deanima.
Pitanje majstora velikog deanskog Raspea
krsta sa ikonostasa i triju monumentalnih prestonih ikona sa istog ikonostasa, prof. Radoji je
reio suvie smelom pretpostavkom (str. 7778),
Naavi izvesne elemente uticaja ohridskih ikona,
specijalno ikone Apostola iz XIV veka, on je celu
ovu grupu dela pripisao Nektariju, episkopu srp
skog grada Velesa. Nektarije je napisao poznati
slikarski prirunik. Verovatno je i bio slikar. Ali
od njega se nije sauvalo nijedno nama poznato
delo. Mada je prof. Radoji, dosta oprezno izrazio
svoju pretpostavku o vezivanju deanskih ikona
za Nektorija, ona se teko moe u takvom obliku
prihvatiti. Prilino neodreen uticaj znatno sta
rije ohridske ikone nije ubedljiv. ini mi se, usto,
da ova grupa ikona nije jedna celina i nije delo
istog slikara. Raspee je znatno jae kao likovno
delo: vre u komponovanju, prefinjenije u kolo
ritu. Ono svakako nema nikakve veze sa Longino
vim radovima. Meutim, na prestonoj ikoni Bo
gorodice nalaze se, obodom ikone, likovi proroka,
koji doslovno ponavljaju Longinove likove sa prestone ikone Bogorodice u manastiru Lomnici. Isti
je sluaj i sa ikonom Hrista i likovima apostola
na njenom obodu. Obe prestone ikone imaju oi
gledne veze sa Longinovim stvaranjem. Uoivi
ih i sam, profesor Radoji je pretpostavio da je
Longin pretrpeo uticaj ovog majstora, to je ne
mogue, jer su lomnike ikone, kao to smo videli, starije: iz 1578 godine, dok je deansko Ras
pee iz 1594. Uz njega, meutim, prof. Radoji
ba vezuje velike prestone ikone. S obzirom na
zavisnost slikara prestonih ikona od Longina, koji
Longina u detaljima bukvalno kopira, treba ovog
umetnika traiti u krugu peko-deanskih maj
stora, moda ba u Longinu samom, dok Raspee
ostaje izdvojen problem.
Ima indicija najzad, da je Longinov uticaj bio
i dui i vei nego to je to prof. Radoji pretpo
stavio.

Slikari Georgije Mitrofanovi (str. 8186) i

Kozma (str. 8688) dati su iscrpno. Iskorieni su
svi raspoloivi podaci, pa i oni najnoviji, koje je
pruila poetkom 1955 godine izloba Peko-deanske ikonopisne kole u Narodnom muzeju u
Beogradu. Meutim, prof. Radoji nije podvukao
oiglednu vezu koja postoji izmeu slikarstva
Georgija Mitrofanovia i Kozme (osobito ovog poslednjeg), s jedne, i slikarstva rasonoe Longina,
s druge strane. U katalogu povodom pomenute
izlobe (Peko-deanska ikonopisna kola, XIV
XIX vek, Beograd 1955, 10 i 12), Mirjana oroviLjubinkovi je ve upozorila na ovu srodnost, ali
samo u odnosu na Kozmu. Meutim, ova srodnost
postoji, iako u manjoj meri i u odnosu na Mitro
fanovia. Ona upuuje na zakljuak da su u nji
hovom slikarstvu postojale i druge komponente i
uticaji sem onih koje je razraivao profesor Ra
doji. Vremenski, i Georgije i Kozma mogli su
biti neposredni Longinovi uenici. U svakom slu
aju obojica su odlino poznavali Longinovo delo.
Po naem dananjem znanju, Longin je prvi u
turskom poriodu uveo slikanje i realnih zgrada
u pozau (sravni: crkvu sv. Apostola iz Peke pa
trijarije u drugom planu kompozicije krunisanje
Deanskog u Pei, kao i deansku crkvu u kompo
ziciji zidanja Deana. Obe scene nalaze se na ve
likoj ikoni Stevana Deanskog sa ilustracijama
scena iz njegovog ivota po Camblaku). Uopte,
Longin je uneo dosta novih elemenata pri razra
ivanju drugoga plana i specijalno zgrada u po
sau. Kod njega se prvi put pojavljuje u naem
ivopisu i jedna veoma zanimljiva i karakteri
stina zgrada, preuzeta sa ruskih uzora, sa tri mo
numentalna ulaza, natkrivena krovovima u obliku
prelomljenoga luka. Centralni deo zgrade nadvien je visokim kubetom na razvijenom postolju.
Zgrada je flankirana sa dve kule sa jako iljatim
krovovima (vidi sl. 6).
Pri reavanju zgrada u pozau, ve je Geor
gije Mitrofanovi prihvatio obe Longinove novine.
Kod njega se u pozau kompozicije susreta Save
i Nemanje, u Hilendarskoj trpezariji nalazi pretstava Hilendara. Meu drugim zanimljivim zgra
dama koje Mitrofanovi stavlja u drugi plan
svojih kompozicija, nailazimo na onu karakteri
stinu Longinovu zgradu sa tri monumentalna
ulaza, samo to ulaze pokriva poluobliasti krov.
Kozma, kao to je ve profesor Petkovi do
kazao (Legenda Sv. Save u starom ivopisu srp
skom, Glas SAN CLIX, Beograd 1933, i dalje),
jedan izvestan deo scena iz ivota Save i Nemanje, na ikoni Save i Nemanje sa itijem iz 1645
godine (koja se nalazi u Morai) preuzima di
rektno od Mitrofanovia i njegovih fresaka u hilandarskoj trpezariji. Ali Kozma slika i izvestan
broj kompozicija iz ivota Save i Nemanje kojih
nema u Hilendaru. Meu njima su dve veoma
znaajne: Zidanje Morae i Dogovor kralja Ste

vana Vukana sa protomajstorom. Profesor Petkovi je pretpostavio (nav. delo, 53, 54), da se za ove
scene Kozma posluio nekim starijim minijatu
rama, koje su ilustrovale ivot sv. Save, a na ko
jima je bilo pretstavljeno i zidanje ie. To je mo
gue, ali mislim da je verovatnije da je Kozma
zidanje Morae naslikao prema Longinovom zi
danju Deana. Kompoziciono, izmeu ove dve
scene ima neosporne zavisnosti, samo to je Longin u ovu scenu uklopio i savetovanje ktitora
Stevana Deanskog sa igumanom, dok je Kozma
ovu epizodu izdvojio u zasebnu kompoziciju i mesto igumana naslikao protomajstora u suvreme
nom odelu Primorca. I Kozma je preuzeo Longinovu trodelnu zgradu i to izgleda direktno od
Longina, a ne preko Mitrofanovia, jer on skoro
doslovno ponavlja Longinov crte pa i prelom
ljene lukove krovova nad ulazima (sl. 7). Pa ide
i dalje. On tu od Longina preuzima ne samo arhi
tekturu u pozau ve i odnos figura prema arhi
tekturi. Longinov uticaj u obradi drugog plana i
zgrada tamo naslikanih nalazi se i kod nepozna
tog slikara crkve sv. Nikole u Morai, koju je
slikao majstor veoma blizak Kozmi (sravni na pr.
Smrt Deanskog na Longinovoj ikoni Stevana De
anskog u Deanima, i smrt sv. Nikole u crkvi
sv. Nikole u Morai).
Ovo je samo kratko ukazivanje na problem
veza koje su postojale izmeu slikarstva Longina
i naih slikara prve polovine XVII veka. No i po
njemu je oigledno da je Longinovo delo vie ili
manje inspirisalo itav niz majstora i morake
slikarske radionice.
U tom pogledu treba izvriti i detaljno prou
avanje ikona zografa Mitrofana koje se nalaze
u manastiru Blagovetenju Kablarskom. Speci
jalno ikone Raspea i Vaznesenja pokazuju osetan
Longinov uticaj.

Sl. 7. Zograf Kozma detalj sa ikone sv. Save i Ne

manje u manastiru Morai

197

Sl. 8. Andrija Raievi Desisna ikona iz pravoslavne crkve u Busovai

Sarajevo 1954 godine, knj. II)

Profesor Radoji je pripisao zografu Mitrofanu i ikonu iz 1681 godine sa figurama etvorice
sv. ratnika koja se nalazi u Hilandaru (str. 90).
Meutim, ova atribucija mi se ini nesigurna.
Stilski, ovo se delo potpuno odvaja od ikona na
blagovetenskom ikonostasu. Vremenski razmak
je veoma veliki. Blagovetenske freske i ikono
stas slikani su izmeu 1632 i 1635 godine, a hilandarska ikona 1681 godine. Najzad, i sam oblik

198

(preuzeto iz Naih starina,

zapisa na Hilandarskoj ikoni u kome se pominje

jeromonah Mitrofan ne ukazuje sasvim odreeno
da je Mitrofan bio slikar (Molene raba boa Mit(ro)fan(a) jeromanah(a)).
Slikaru velikog graanikog krsta, jeromonahu
Stefanu (str. 8889), moda bi se mogle pripisati
i dveri koje je radio neki Stefan za manastir Prohora Pinjskog. Dveri se sada nalaze na ienju
u restauratorskoj radionici Zavoda za zatitu spo-

menika kulture u Skoplju. Moda e se posle iz

vrenog ienja odreenije moi odgovoriti na
ovo pitanje.
Po zapisu sudei
Simon jeromonah bie da
nije bio slikar i da nije u manastiru Slepe slikao
1628 godine ikonu Hrista (str. 89).
Poseban problem pretstavlja slikarstvo An
drije Raievia iz sela Toca. On je radio minija
ture, a moda i ikone (. Mazali, Nekoliko starih
ikona, Nae starine II, 5657, povlai svoju ra
niju pretpostavku o identinosti Andrije Raie
via sa Andrijom Grenim, verujui da se pre
radi o dvojici slikara istog imena), pa ak, po Sv.
Radojiu (str. 91), moe biti i freske jednog dela
priprate Peke patrijarije. Ukoliko bi to bio slu
aj, imali bi sasvim izuzetan primer sauvanih
slikarskih dela jednog naeg slikara XVII veka
u trima razliitim tehnikama. Njegov opus dozvo
ljavao bi, dakle, da se vre ispitivanja stilskih
promena u radu jednog naeg zografa, kad se
izraava u razliitim tehnikama.
Uz to, kod Andrije Raievia pojavljuju se
udne meavine uticaja. U ilustracijama rukopisa
estodneva sa Kozmom Indikoplovom iz 1649 go
dine ve davno je utvreno da postoji izvestan
uticaj i ruskih minijatura koji je moda dolazio
preko Svete Gore.
Minijature u psaltiru Gavrila Troianina iz
1643 godine, koji se danas nalazi u biblioteci Ma
tice srpske u Novom Sadu, br. 352 S 4, profesor
Radoji, oslanjajui se na dosadanju literaturu
i dosad iznete pretpostavke, smatra Raievievim
delom. Uporedna stilska analiza ovih minijatura
sa minijaturama estodneva i Indikoplova ini,
meutim, neverovatnim ovakav zakljuak. Osvr
ui se na primedbu prof. Radojia povodom
Raievievih (?) minijatura u pomenutom psaltiru,
naime, da je David na prestolu skoro doslovno
kopirana kompozicija sa uvodne gravire jednog
psaltira tampanog u Mlecima 1638 godine, primetio bih da bi bilo jo umesnije naglasiti da
ostale dve: sv. ora i sv. Save i sv. Simeona,
pokazuju izrazitu vezu sa morakom ikonopisnom
radionicom (uostalom to isto stoji i za prvocitiranu kompoziciju).
Dve ikone signirane imenom Andreje Grenog,
i ona koju daje prof. Radoji: sv. Kirjaka Odelnika iz 1649 (Radoji, sl. 55) i novopronaena
Deisisna ikona sa svetiteljima iz pravoslavne
crkve u Busovai (oko Mazali, Nekoliko starih
ikona, Nae starine II 1954, 5357, sl. 12), kolebljive su u likovnom stavu. Obe pak nemalu
stilski nikakve veze sa pekim freskama koje je
radio zograf Andrija, pa isto tako ni sa minija
turama iz estodneva.
Sve ovo namee potrebu ozbiljnijeg proua
vanja svih dela signiranih ovim imenom.

Profesor Radoji se nije dugo zadrao na

zografu Radulu i njegovim radovima (str. 94), ali
je uglavnom pobrojao sva dela koja mu se vie
manje sigurno pripisuju. On nije podvukao ne
ospornu vezu Radulovog slikarstva sa radom nje
govih prethodnika.
U izvesnim naim crkvama kraja XVI i poet
ka XVII veka ima neospornih elemenata i kasni
jeg Radulovog stvaranja. Jedan deo fresaka u
crkvi sv. Petra i Pavla u Tutinu iz kraja XVI
veka ima na isti nain koncipiranu figuru, na sli
an nain obraen lik, i pojavljuju se ak i karak
teristine stilizacije svetlosti u obliku belih zapeta.
Ove znaajne veze podvlaim, jer mi se ne ini
opravdanim traenje paralela Radulovom slikar
stvu njegovim dvema velikim ikonama sa itijem iz Pei i Nikoljca na prvom mestu, meu
ruskim radovima, ikonama XVII veka, kao to to
ini profesor Radoji. Najzad, i u ranijem ikonopisu specijalno u Kozminom delu nailazimo na
niz reenja koja se kasnije sreu i kod Radula,
kako u stilizaciji likova, tako i u obradi drape
rija, pa i u komponovanju scena. Njegova arhi
tektura u pozau upropaenija je, istina, nego
li Kozmina, ali i on esto istie siluete jedne odre
ene crkvene graevine u pozau izvesnih svojih
kompozicija i u zidnim slikama i u ikonopisu.
Listu poznatih dela zografa Radula, koju je
dao profesor Radoji, mogao bih dopuniti rezul
tatima mojih prologodinjih istraivanja u ma
nastiru Nikoljcu.
Radul je, naime, u Nikoljcu radio vie nego to
se to dosada znalo. Osim poznate patronalne ikone
sv. Nikole sa itijem on je u Nikoljcu, izgleda, sli
kao i itav ikonostas, od koga su se sauvali samo
delovi: prestone ikone Hrista i Bogorodice (koje
je obnovio poetkom XIX veka Simeon Lazovi),
carske dveri, koje jo uvek slue, gornje dveri
(kemer) sa slikanom pretstavom Nedremanog oka
i bogatim duborezom (gornje dveri su demonti
rane i delimino flagmentovane sl. 9). Od pra
znikih ikona ouvana je samo jedna: Vaskrs Lazarev. Njegova e biti i ikona sa likovima sv.
Nikole i dvojice svetitelja kao i zasebna ikona
sv. Nikole iz 1665 godine.
Zapis na jedino signiranoj Radulovoj ikoni u
Nikoljcu sa pretstavom sv. Nikole sa itijem, do
sada je dvaputa publikovan. Prvi put kod Ljube
Stojanovia, sasvim pogreno (Zapisi i natpisi br.
5.702), drugi put kod Branka Cvijetia, bolje ali
nepotpuno (Zbornik za istoriju June Srbije i susednih oblasti, Skoplje 1936, 229). Natpis glasi:

Cvijetiu je bilo nepoznato ime era koje se

u ovim krajevima sree ba u to vreme, pa je
itao
Meutim, oigledno je
da Radul na ovoj ikoni pominje svoju enu eru
i moli za nju blagoslov sv. Nikole.

199

Sl. 9. Zograf Radul gornje dveri iz

Na ovom mestu bih pomenuo u vezi sa Radulom jo neto. U katastihu manastira Dobrilovine,
koji je oko 1689 godine prenet u Nikoljac, pominje se kua protopopa Radula u selu Bistrci. U
izgorelom rukopisu Narodne biblioteke br. 153 na
lazio se zapis o prenosu ravnorekih knjiga iz
manastira Dobrilovine u Nikoljac u kome se kao
svedok javlja Raduo pisac, za koga je ve Vlad.
orovi mislio da bi mogao biti identian sa
zografom Radulom (Godinjica Nikole upia,
XLIII, 1934, 171). Smelo bi bilo pretpostaviti da
su sve ove linosti: protopop Radul, Raduo pisac
i zograf Radul, jedno isto lice. Meutim, ova kombinacija ne bi bila nemogua i mislim da o njoj
pri kasnijim ispitivanjima treba voditi rauna.
Jedan izvestan broj naih slikara XVII veka
profesor Radoji nije uneo u svoje Majstore.
Veinom su to majstori koji su otstupili od tradi
cija naeg srednjevekovnog slikarstva, bilo da su
se poeli sve vie inspirisati novim umetnikim
strujanjem sa Zapada, bilo da su polako postojali
pravi narodni folklorni majstori.
Ipak mi se ini da je trebalo, kad se obrauje
razdoblje naeg slikarstva do kraja XVII veka,
osvrnuti se i na tu grupu slikara, posebno s obzi

200

manastira Nikoljca kod Bijelog Polja

rom na njihovu ulogu kod formiranja nae nove,

tzv. vojvoanske umetnosti XVIII veka.
Savatije Krabule, na samom poetku XVII
veka, 1607 godine radei ikonostas manastira Orahovice (Rad. M. Gruji, Starine manastira Orahovice u Slavoniji, Beograd, 1939, 3638, sl. 17),
pokazuje te karakteristine osobine slikara prelazne epohe. Po rasporedu ikona, meutim, njegov
ikonostas je jo uvek u duhu naih ranijih tra
dicija.
Meu slikarima, u Radojievom delu se ne
nalazi ni majstor Dimitrije, koji je 1635 godine
slikao sluabnik u manastiru Orahovici (Rad.
Gruji, nav. delo, 59, sl. 4042), gde je na celim
stranama dao uspele likove Vasilija Velikog (sl.
10) i Jovana Zlatoustog. Za njih je Rad. Gruji
rekao da i po crteu i po razmerama, kao i po
harmoniji mirnih boja ove sliice spadaju meu
najbolje slikarske radove te vrste iz XVII veka.
Meutim, na drugom mestu, Radoji pominje
majstora Dimitrija (Umetniki spomenici mana
stira Hilandara, Zbornik radova Viz. inst., Beograd
1955, knj. III, 171) i istie da je njegova ilu
stracija sluabnika bila najlepa meu poznatim
sluabnicima XVII veka i da se tek posle otkria

Sl. 10. Zograf Dimitrije figura sv. Vasilija u sluabniku manastira Orahovice

Sl. 11 Zograf Nenko Dmitra Solaka, ikona sv. Trojice

(privatna svojina . Mazalia; preslikano iz Glasnika
Zemaljskog muzeja u BiH, knj. 48, Sarajevo 1936)

201

hilandarskih sluabnika br. 326 i br. 327 videlo

da njegovo delo znatno zaostaje iza hilandarskih
radova.
U Svetogorskim pabircima (Starinar, XV,
1939, 103) ure Bokovi pominje jednu ikonu
koju je radio 1642 godine Josif, mitropolit banj
ski, kratovski, tipski i radoviki. Iz natpisa koji
je Bokovi objavio nije sigurno da je Josif zaista
slikao ovu ikonu. Meutim, i o ovom imenu pri
daljem radu na naim slikarima treba voditi
rauna.
U kolekciji . Mazalia nalazi se jedna ikona
sv. Trojice, siromana u koloritu, nesigurna u
kompoziciji, koju je u Sarajevu slikao 1684 go
dine, nekom Hadi-Hristiforu, slikar Nenko Dmi
tra Solaka. Nenko je verovatno sin bogatog sara
jevskog graanina Dmitra Solaka koji se pominje
kao prilonik sarajevske crkve 1682 godine. U
istom popisu Hadi-Hristof se pominje 1681 godine
kao parohiski svetenik (. Mazali, Stare ikone
i drugo, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i
Hercegovini, knj. 48, Sarajevo 1936, 93, 94) Ninko
Solak nije slikar veeg znaaja. Meutim, treba
podvui injenicu da kadgod imamo podataka o
nekom naem slikaru, da ga gotovo redovno nala
zimo meu uglednim graanima.
Krajem XVII veka radio je u Orahovici i i
rokom Selu majstor Ostoja Mrkojevi. On je
seoski slikar zanatlija, koji jo ima veza sa
naom ranijom umetnou, ali se u njegovim de
taljima osea i uticaj novog vremena. U mana
stiru Orahovici naslikao je Ostoja 1694 godine
ikonu sv. Nikole i etvorodnevnog Lazara kao i
carske dveri (Rad. Gruji, nav delo, str. 39, sl. 20;
Rad. Gruji, Pakraka eparhija, Novi Sad 1931,
111; Ivan Bah, Prilozi povijesti srpskog slikarstva
od kraja XVII do kraja XVIII stolea, Istoriski
zbornik, knj. II, br. 14, Zagreb 1948, 186187.)
Ostoja je radio 1694 godine i ikone arhiakona
Stevana i proroka Ilije u irokom Selu kod Topolovca (Zapisi i natpisi, 7212, 7214).

202

Sline kvalitete imaju i dve ikone slikara

Nikole Klisura. Na jednoj je pretstavljen sv. Sava,
na zlatnom, a na drugoj Stevan Nemanja sv.
Simeon, na crvenom pozau (Zapisi i natpisi 9753).
Ikone nisu datirane, ali po stilu sudei pripadaju
XVII veku. Raene su za ikonostas u kapeli sela
Lipnice u Hrvatskoj.
Ostavljam po strani remetske slikare prestonih
ikona iz 1697 godine: Spiridona Grigoreva, Jovana
Maksimova, Leontija Stefanova i Tihona Ivanova,
ije poreklo treba jo razjasniti s obzirom na
oprena miljenja izneta o tom pitanju.
Profesor Radoji se ovla osvrnuo na Rafajlovie Daskalovie: Epilog nae stare umetnosti u XVIII veku, u zemljama pod Turcima i u
Crnoj Gori, odvijao se kao kasni proces ponavlja
nja mrtvih ablona (str. 98). Mada Rafajlovii
nemaju neki izuzetno visok slikarski kvalitet,
ipak njihov rad nije ponavljanje mrtvih ablo
na. Oni su jedini poznati majstori naeg sasvim
kasnog XVII veka i celog XVIII veka koji na
stavljaju da rade u duhu nae srednjevekovne
umetnosti, a pod neospornim uticajem naih maj
stora druge polovine XVII veka. Njihovi radovi,
sa svedenim likovnim reenjima, i pored rusticiziranja starih tradicija imaju gdekada neosporne
vrednosti sa naivne iskrenosti svog likovnog do
ivljavanja. Njihova dela je trebalo ire rasmotriti u Majstorima, jer su ona prava zavrna
faza naih srednjevekovnih likovnih tradicija.
Najraniji pomen slikarske delatnosti jednog
lana ove porodice je onaj ora Dimitrijevia,
koji se pominje kao slikar 1694 godine (Dionisije
Mikovi, Ikonopisci Dimitrijevii i Rafajlovii,
Glasnik Narodnog univerziteta Boke Kotorske,
br. 46, godina II, Kotor 1935, str. 8). On se ne
sumnjivo inspirisao Radulovim stvaranjem i ak
je mogue da je njegov ak. ini se da su u Praskvici mogli raditi zajedno, ukoliko sa Radulom
nije tamo radio orev otac Dimitrije.

RSUM

LES MATRES DE L'ANCIENNE PEINTURE SERBE

L'oeuvre de Mr. Sv, Radojcic Les maitres de l'ancienne peinture serbe (Acadmie serbe des sciences,
Monographies T. CCXXXVI, Institut Archologique
No 3, Beograd 1955, p. 119, fig. 159, planches en couleurs AF, planches ILVI), que l'auteur du present
article passe en revue, est une oeuvre de synthese sur
une question qui jusqu' present ne fut aborde par
nos savants que superficiellement. Tout ce quelle comporte, ou peu prs tout, est d l'erudition de son
auteur. Le materiel est abondant. Rien que de l'assembler demandait un travail enorme. Mais Mr. R. n'est
pas rest l. Il a cherch d'expliquer les faits, d i s cerner les influences, d'entrevoir les traits caractristiques de certains matres et de certanes coles en
fixant, dans l'espace et dans le temps leurs activits.
Neamoins, il a construit depuis le fondement jusqu'
la toitre un batiment de synthese et de dtail qui
lui appartient en entier et dont il merite nos louanges.
Quelques corrections l'oeuvre ne ferons que ressortir le merite de son auteur.
D'abord la repartition du materiel. Mr. R. discerne deux periodes principales dans la peinture serbe
du XII au XVII sicle inclus. La premire, de la fin
du XII sicle jusqu' la chute de l'independance politique. La seconde, depuis l'anne 1459 jusqu' la fin
du XVII sicle priode de la domination des Turcs.
Pour la premire il a adopt le classement suivant:
1. Les matres de la fin du XII sicle jusqu'aux dernires dcades du XIII sicle; 2. Les peintres du roi
Miloutine et leurs contemporains; 3. Les maitres de
l'epoque allant de 1330 1459. Dans la seconde il
discerne: 1. Les peintres du Littoral au XVI secle et
leurs disciples; 2, Les prtres peintres et les maitres
provinciaux (lire: villageois = seoski. Remarque par
R. L.) du Montngro, de l'Herzgovine, de la Serbie
et de la Macdoine la fin du XVI et au debut du
XVII sicle; 3. Les moines peintres de la seconde moitier du XVI et de la premire moitie du XVII sicle;
4. La derniere generation des maitres du XVII sicle.
Cette delimitation est plutt historique. Au point
de vue des problms d'arts elle est peu prs inadmissible, vu que les monuments repartis dans les
susdit chapitres different l'un de l'autre tel point
qu'il impliquent une dlimitation plus suptile, fonde
sur leurs qualits artistiques. Le premier chapitre de
la premire partie les matres de la fin du XII
sicle jusqu'au dernires dcades du XIII sicle p. ex.,
englobe des monuments assez disparats. A certain
moment ils s'eloignent l'uns de l'autres mme plus
que les monuments du chapitre 2 de ceux de certains
monuments du chapitre 3. Il est vident que le XIII
sicle abandonne en matres individualistes et qu'il
fallait le traiter sous cet aspect,
Les chapitres de la seconde partie sont encore plus
discutables. D'aprs les lgendes de quelques uns des

chapitres on s'attend ce que les prtres peintres, les

peintres villageois, les peintres moines, p. ex., apporterait quelques accents spciales depandant de leurs
vocations l'art de peindre de leurs poque. Mais il
n'en est rien. La distinction est faite arbitrairement
et ne se justifie que historiquement (et encore?), tandis
que les problmes artistiques n'y jouent aucun rle.
Les coles que l'on peu discerner dans ce priode,
telle que l'cole de Pec et de Decani, de Kratovo, de
Chilindar, de Moraca, qui assembleraient les peintres
d'aprs leurs affinits artistiques, ne sont pas mentionnes.
Ceci en tant que remarques d'ordre gnral. Ajoutons quelques corrections de detail. Jusqu' prsent
nos savants fixaient la date des fresques de Diourdievi
Stupovi prs de Novi Pazar, vers l'an 1168, Mr. R.
propose l'anne 1180. Il parle de la ressemblance des
fresques de Diourdievi Stupovi aux celles de Vatopedi. Et il a raison. Le fragment de peinture de Vatopedi se ratache bien aux peintures de Diourdievi Stupovi. Mais ce detail de simmilitude de mme que l'assertion des sources disant que les deux monuments
furent construit ou restaurs par Stevan Nemania, ne
nous suffie pas d'adopter la nouvelle datation de
mr. R.
La distinction que mr. R. fait entre les peintures
du XIII sicle, fonde sur la couler des fonds: fond
d'or ou jaune (o R. entrevoi l'influence de Salonique
ou du Mt. Athos) et fond bleu, est arbitraire. Il en est
de plus pour sa remarque que dans les peintures
fonds jaune il faut voir une cole serbe dont le centre
serait soi Salonique soi Mt. Athos. Les peintures
fond jaune des ensemble de Studenica, Mileseva, Sopocani, Hilandar, Gradac, Banjska, ne se ressemblent
entre elles que par se fond uni. On ne peut avancer
d'autres parallles persuasives de genre picturales
entre ces monuments.
Mr Radojcic s'est appliqu de discerner dans la
peinture de Mileseva les mains de differends peintres
dont les noms etaient decouvert dernirement sur quelques unes des fresques du premier registre de peintures Milesevo. Les rsultats obtenus ne peuvent pas
satisfaire. La question et revoir. Il en est de mme
pour les atributions faites aux peintres Astrape, Mihajlo et Eutihije que l'on connaient d'aprs les inscriptions de St. Clement d'Ohrid et de Bogorodica Ljeviska
de Prizren et de Staro Nagoricino et de St. Nicitas.
L'influence des peintres des ateliers du prince
Lazar, a t d'aprs le savant russe V. Lazarev, trs
importante. Lazarev entrevoi dans les peintures de
l'glise de l'Annonciation Gorodisce de mme qu'
Kovaljevo une influence nettement serbe.
L'hypothse sur le peintre Thodor de Rudenica
ne peut-tre observe qu'avec extrme prudence. Les

203

documents que nous possedons aujourd'hui ne permettent pas de se prononcer en dfinitive sur la question. Il en est de mme avec celle concernant l'glise
St. Basile Stoliv et de son soi-disant peintre Milisav
Miljenovic de Dabar.
En ce qui concerne les peintres de Lomnica, la
langue et l'ortographe des inscriptions, de mme que
les lements picturales, suggrent croire qu'il s'agit
d'un groupe de peintres d'origine differente: de Macdoine et de Montngro et de l'Herzgovine. Vu les
noms de Jovam (deux) Lomnica, quelques peintres du
mme nom: Jovan, que R. ne mentionne pas, reste
verifier.
Mr R. fixe l'iconostase du monastre Lomnica,
oeuvre du matre Longuin dans les premires annes
du XVII sicle. La date de l'execution est connue,
c'est l'anne 1578. Les fresque de Zavala, executes
en 1619, que R. atribue Longuin ne lui annartiennent
pas. Elles diffret de son style et de sa palte. On
serait contraint de croire que les peintures du nathex
Pec de mme que certaines de la Banja Pribojska
s'apparentent plus la manire de Longuin. Il en est
de mme avec deux icnes de Decani, reprsentant le
Christ et la Virge que R. attribue l'archevque
Nektarije, dont l'oeuvre picturale reste toujours inconnue malgrs les conjectures savantes de R. Enfin de
comte, l'oeuvre de Longuin influenc selon toute
evidence trs serieusement celles de ces successeurs
qui parraissent tre plus nombreux que l'on ne le
supposait jusqu' prsent.
Mr Radojcic a pass sous silence quelques noms
qui devrait sustiter encore notre intrt. Je les cites
l'occasion.
Les sources russes mentionnent un certain peintre,
Petrovic le grec qu'un nobre de savants russes supposent tre d'origine slave des Balkans.

204

Nos historiens ont avanc plusieurs rprises le

nom de Georges Medos, qui d'aprs certains, serait
l'auteur des peintures de l'glise de Karan. Il ne figure pas dans Fouvrage de R. et cette omission est
rest sans explication.
Aux anciennes peintures de l'glise de Drenovo qui
se trouvent sous un enduit nouveau travaille en
1356, selon la ddicace, un peintre que nous ne connaissons pas Dmitr de nom.
On a envisag plusieurs rprises que l'igonmne
de Rezevic Nikodim serait peintre. Radoicic ne la pas
inserr dans son oeuvre et juste titre. Mais il ne
s'explique pas.
Au contraire le peintre Lazare y figure, R. l'a
dj mentionn dans une autre de ces oeuvres: les
anciennes miniatures serbes en lui attribuant les
peintures du narthex de l'glise de la Trinit Pljevlje. Le peintre de la Trinit reste malheuresement
inconnu, tandis que il soi-disant portrait du peintre
qui se trouve dans le narthex n'est autre que le Sveti
Lazar ikonopisac.
A la liste des peintres du XVI sicle il faudrait
ajouter les noms de Jovan et Dmitr qui excutairent
les peintures de l'glise de St. Nicolas Toplicki, de
mme que celui du patriarche Antonije qui excuta
plusieurs portes royales Pec et Decani, et du peintre Leontije qui illumina un vangile qui se trouve
aujourd'hui Sarajevo.
A la liste des peintres du XVII sicle j'ajoute les
peintres suivants: Savatije Krabulec (1607), Dimitrije
(1635), Mitropolit Josif (1642), Nenko, fils de Dmitr
Solak (1684), Ostoja Mrkojevic (fin du XVII-e s.), Nikola Klisur (fin du XVII-e s.) et Georgije Dimitrijevic (fin du XVII-e s.).