Zoran Konstantinovi ''O Geteovom ivotu i delu'' :

Johan Volfgang Gete : 28.avgust 1747.g. (Frankfurt) 22.mart 1832.g. (Vajmar).

1765.g. univerzitet u Lajpcigu, studije prava.
1770.g. univerzitet u Strazburu, uz prava, pohaa i botaniku, hemiju, anatomiju...
U Strazburu upoznaje Herdera (5 godina stariji), koji se ve proslavio kritikim spisima. Pod
njegovim uticajem, Gete poinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemaku
nacionalnu prolost. Ubrzo se uklapa u pokret Sturm&Drang. Ljubavna idila sa Frederikom.
1771.g. Frankfurt, kao advokat; izdaje knjievni asopis, prva verzija ''Gec fon Berlinhingen''.
1772.g. Veclar, kao praktikant u carskom sudu.
Iste godine odlazi, jer osea da remeti mir izmeu svog prijatelja Kestnera i njegove verenice
arlote Buf (- sreli su se tek 4 i po decenije kasnije, Tomas Man : ''Lota u Vajmaru''). Ta epizoda, vest
o samoubistvu njegovog poznanika Jeruzalema, i dogaaj kada mu je reeno da izbegava kuu trgovca
Brentana sa ijom enom je voleo da svira dali su Geteu grau za njegov prvi roman.
1774.g. Frankfurt : ''Jadi mladog Vertera'', svetska slava; zavrava ''Geca''. Veridba sa Elizabet
eneman - Lili njegovih pesama. Odlazi zauvek iz rodnog grada.
1775.g. kneevina Zakzen-Vajmar, princ Karl August. Gete uskoro dovodi Herdera, zatim i
ilera. Jo pre Getea bio je pozvan Viland. Vajmar postaje znaajno duhovno stecite Nemake.
Poznanstvo sa arlotom fon tajn 1700 pisama.
1786.g. Italija, zavrio ''Egmonta'', pretoio u stihove ''Ifigeniju'' i zapoeo ''Torkvata Tasa''.
1788.g. Vajmar, poinje Geteov ''klasian period''.
Kristijana Vulpijus, koja mu je rodila sina, i sa kojom je iveo 18 godina pre nego to ju je oenio.
Odnos sa ilerom : Gete ga je dugo izbegavao jer je u njemu video svoju prolost, a zbliilo ih je
ilerova znalaka kritika ''Egmonta''. U plodotvornoj saradnji, oni piu mnoge balade, kao i polemike
epigrame ''Ksenije''. eleli su da umetniki izraz svog vremena podignu na stilski nivo uzornih dela
antike klasike. I savremena tematika treba da progovori iz istih, dostojansvenih oblika proetih
tradicijom. U estetskoj kulturi grke antike su videli izraz sklada i duhovne slobode, ljudskog
stvaralatva koje nije zaneto feudalnom ideologijom i crkvenim dogmatizmom.
Francuska revolucija i Napoelonovi ratovi : Gete je bio protiv revolucionarne prakse. U epu
''Herman i Doroteja'', povodom revolucije, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir. Ipak, sa audijencije
kod Napoleona, Gete se vraa fasciniran njegovim likom.
U kasnijim godinama, Gete je dao svoj doprinos ak i romantizmu : u ''Vilhelmu Majsteru'', u
''Zapadno-istonom divanu'', u II delu ''Fausta''.
U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvruje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio vie ovek
srca nego razuma. Romantiari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika
najvie ceni Bajrona, upravo zato to mu se inilo da Bajron vie pripada klasici nego romantici.
Najvie ceni klasinu poeziju i umetnost u romantizmu vidi neto nezdravo, neorgansko.
Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobonih pesama inspirisanih Kloptokom,
preko anakreontskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesnikog
zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi olienje stvaralake slobode i elementarne snage
(''Dobrodolica i rastanak'').
Gete je postao spinozista : bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa sila i materija, a sila
je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao
pesniki motiv uzima grke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih
(''Prometej''). Ova poezija je ujedno patetina, puna borbe i zanosa.
U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi : Cezar, Faust, Prometej, Muhamed simbol genija
koji vodi oveanstvo. U ovoj fazi (Sturm&Drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki u
drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.

U Vajmaru prestaje buntovnitvo, i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi
materinsku silu oveanstva. Priroda vie nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je
protkana harmonijom i redom, a boanske sile su naklonjene oveku (''Putnikova nona pesma'',
''Pevanje duhova nad vodama'').
to vie Geteova poezija postaje misaona, to se vie kree oko ideje humaniteta (''Boansko'').
enja za jugom, za Italijom (''Minjon'') posle Italije, njegova poezija je ulna koliko i misaona.
Gete je jo od pokreta Sturm&Drang pisao balade, a usavrio se u takmienju sa ilerom. Dok
iler redovno polazi od etike ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za ilera (kantovac) je balada
zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre osea delovanje prirodnih sila, koje su jae od
oveka i razum ne moe da ih objasni i definie.
''Zapadno-istoni divan'' - poslednja knjiga pesama, ispevana 1814, objavljena 1819.g.
''Trilogija strasti'' - poslednje tri Geteove pesme, po formi bliske italijanskoj stanci.
''Patnje mladog Vertera'' duboka lina ispovest. Jednostavna fabula, a lepota pojedinih scena
proizilazi iz njihove vete kompozicije. Gete ih skladno unosi u tok razvoja Verterove ljubavi, preplie
sa onim to se zbiva u njegovoj dui. Duevna raspoloenja organski izrastaju iz prirode. To nije samo
ljubavni roman pisma (po uzoru na Riardsona) su ujedno i junakove ispovesti o doivljavanju
ivota uopte, o zanosima i teskobama njegovog psihikog sveta. ivot o kojem Verter mata je u
otroj suprotnosti sa stvarnou koja ga okruuje. Osea se ogorenje zbog nazadnih konvencija
drutva koje koe slobodan i skladan razvitak jedinke i ljudske due.
''Godine uenja Vilhelma Majstera'' Vilhelm Majster kao junak je posebna varijacija Vertera, ali
ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete pie veoma koncizno, sa velikim
bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve vie optereuje didaktikom: sav
zanos za pozorite je samo zabluda.
''Srodne due'' zahteva odricanje od svega to je ulno, pa ak i greh poinjen jedino u mislima
dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, ''psiho-hemijski pokuaj''.
''Godine putovanja Vilhelma Majstera'' etvrt veka posle I dela. Podnaslov : ''Oni koji se odriu''.
Glavni deo romana posveen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao ''Pedagoka provincija''. Iako
govori o disciplini i stezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji : labavo nanizani delovi, novele i
pripovetke ve objavljivanje ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, poneka pesma.
+ putopisi po Italiji, vajcarsokj i o Harcu; autobiografija ''Poezija i stvarnost''.
Drame preko 100. Prvo, niz u stilu rokokoa, u duhu anakreontike, libreta za opere, zatim
nekoliko Sturm&Drang drama (''Gec''), i najzad kao klasiar (''Egmont'', ''Ifigenija'', ''Torkvato Taso'').
''Gec'' prva nemaka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna ivotne etike i
istorijske realnosti. Niz slika, hronika u dijalozima, epsko pozorite preko 50 scena, neke od samo
nekoliko reenica. Herder je nezadovoljan, ali Gete ostaje pri svom shvatanju ekspira kao pisca
slobodne kompozicije.
''Ifigenija'' najistije oblikovanje Geteove vere u humanitet. Prerade : obina proza / ritmina
proza / rima / petostopni jamb (koji najbolje odgovara nemakom jeziku, po Geteu i ileru).
Boansko ivi u svakom oveku i otkriva mu se ako uspe da doe do potpune harmonije, objedinjujui
istinu, estitost i plemenitost. Takva harmonija savladae sve ljudske slabosti. U prvom delu sadran je
sav uas sudbine Tantalida, kojom je zahvaena i Ifigenija. Meutim, u priznanju istine ona se vraa
jedinstvu sa bogovima, pobeuje kralja Toasa i spaava brata. Iz slike takvih stravinih, razornih snaga
uzdie se ideja o najistijem humanitetu. Antika Ifigenija, pa i Rasinova, izraavala je kult bogova
koji su svemoni i mogu da kanjavaju ljude. Kod Getea, boansko se raa iz oveka.
Ove dve drame su najznaajnije po svom umetnikom dometu, i najkarakteristinije kao amplitude
u Geteovom razvoju. ''Gec'' nain prikazivanja je krajnje plastian i usredsreuje se na likove, sav je
u akciji, asimetrian; ''Ifigenija'' likovi vie govore za sebe nego to izmeu njih dolazi do zapleta,
preovladava monolog i nema mnogo radnje, potpuno simetrina drama.

Faust iveo krajem 15.v i poetkom 16.v. udak, skitnica, varalica, navodno studirao magiju.
Osnovni motiv u Geteovom delu, pogodba sa avolom, javlja se ve u srednjevekovnoj
knjievnosti. Prvi rukopis zbirke narodnih pria o Faustu potie iz 1575.g. U njoj Faust sklapa ugovor
sa avolom na 24 godine, svata doivi i svuda putuje, i na kraju umire u najstranijim mukama jer u
crkvenoj i religioznoj atmosferi tog vremena nije se rado gledalo na ljude koji ele mnogo da saznaju.
U Hamburgu, 1599.g., izvesni Georg Vidman izdaje novu, proirenu obradu ove knjige za narod,
izbacuje ljubavne avanture i rasprave o pitanjima iz prirodnih nauka, i dodaje primere koji treba da
poslue luteransko-teolokom uenju i upozorenju.
Trea obrada potie od izvesnog Nikolausa Pficera, objavljena 1674.g. vraena ljubavna tema.
Bezimeni pisac, potpisan kao ''ovek koji hrianski misli'', ostavlja verziju iz 1725.g. u duhu
prosvetiteljstva, sa ocenama o verodostojnosti pojedinih avantura.
U vaarskim lutkarskim predstavama Geteovog doba, Faust je nezadovoljni naunik koji prodaje
duu avolu da bi doao do svih nauka i vetina, da bi se neko vreme oseao kao bog. To mu i uspeva,
ali on zasien i nezadovoljan pokua da iskrenom molitvom iskupi svoj greh tada mu avo privodi
Helenu, i on zaslepljen odbacuje svaku misao o spasu. Ali, Helena se pretvara u furiju, i Faust ostaje
bez zemaljskog uivanja i bez nebeskog blaenstva, i odlazi u pakao. Ova predstava je nastala iz
Marloove obrade Fausta, najbolje engleske drame do ekspira.
Najstarija obrada Geteovog Fausta potie iz vremena 1772-75.g. : ''Prafaust'' poinje sa
Faustovim nonim monologom, prelazi na Mefistofelov dijalog sa studentom, a posle scene u
Auerbahovom podrumu daje Gretinu tragediju do scene u tamnici. Na putovanju po Italiji, Gete
dopisuje scene ''Vetija kuhinja'' i ''uma i peina''. U tom obliku objavljen je 1790.g. pod naslovom
''Fragment o Faustu'', u prvom izdanju Geteovih celokupnih dela.
Uz ilerov podsticaj, Gete obnavlja rad na Faustu. Verovatno je tek 1800.g. odluio da Fausta
podeli u dva dela. U novom izdanju njegovih dela iz 1808.g. (iler umire tri godine ranije), pojavljuje
se ''Tragedija o Faustu'', sa podnaslovom ''Prvi deo'' od ''Posvete'' do zavretka Gretine tragedije.
Tek 1825.g. nastavlja da radi na drugom delu.
Prvi deo tragedije je nevezana kompozicija dramskog oblika, ali bez inova jedan niz scena bez
ikakve stilske povezanosti. Delu je dat okvir sa ''Posvetom'' i dva uvoda.
''Posveta'' nita ne upuuje na itaoca ili gledaoca, pesnik razgovara sam sa sobom i u snovienju
se susree sa duhovima koji iz nekog maglovitog sveta dopiru do njega to su tvorevine njegove
pesnike uobrazilje, likovi iz Fausta on veruje da je konano uspeo da ih objedini u dramsku celinu.
''Predigra na pozornici'' nastala verovatno u isto vreme (kad Gete odluuje da nastavi rad); tri
shvatanja o pozorinom delu.
''Prolog na nebu'' svet onakav kakvim ga zamilja crkva u srednjem veku : svet je
samootkrovenje boje i to je najbolji od svih moguih svetova; i avo je podreen bogu. Za boga je
konana pobeda dobra u samom oveku, sastavni deo njegove zamisli o svetu. Nadahnuvi oveka
tenjom za neim viim, on ga bez bojazni preputa iskuenjima.
Faust naunik koji se ne zadovoljava time da gomila znanja, ve eli neposredno da sazna, da
prodre do praizvora svakog bitka i njegovog smisla. Kada nauka ne pomae, on se okree magiji :
zaziva duh sveta kao izvor celokupnog svetskog zbivanja, ali nije u stanju da ga shvati; pokuava sa
duhom zemlje, celokupnou onih pojava koje su dostupne oveku, ali ni tu ne uspeva.
Opklada - da li Mefisto moe da mu podari uivanje koje bi uutkalo njegovu elju i smirilo
njegovo nezadovoljstvo nije re o radosti, on eli da neposredno doivi bol i sreu.
Put koji je Mefisto namenio Faustu treba da obuhvati svet malih i velikih uivanja. Mala uivanja
poinju ve u Auerbahovom podrumu i faust je potpuno indiferentan prema njima. Tek susret sa
Gretom ga uzdie do velikih uivanja ljudske sree i ljudskog bola. (Greta se ponovo javlja tek u
zavrnoj sceni II dela, varirajui rei molitve izgovorene pred ikonom u zidu, u I delu.)

Bogatstvo jezika : osnovni ton je jezik Sturm&Drang-a, za koji je presudan Herderov stav o
prisnoj povezanosti misli i rei, oseanja i izraza. Upravo princip da svaki jeziki izraz oblikuje prema
misli koju treba izraziti naveo je Getea da godinama i prema radnji traga za sve novim jezikim
izraajnim oblicima. U Faustu se javlja svakodnevni govor sitnog graanstva, grubi govor na pijanci,
nategnuti jezik naunika i kancelarijski stil.
Tome odgovara i metrika stopa : najistiji jezik Sturm&Drang-a je proza, ali u Faustu proza ja
sauvana samo u sceni ''Mutan dan''. Delo je karakteristino po specifinom srednjovekovnom
nemakom stihu Knittelvers, koji rea parne rime sa 4 diktusa i proizvoljnim brojem nenaglaenih
stihova. Meutim, kod Getea se ovakav stih pretvara u madrigal i isti jamb. Iz najranijeg perioda
potiu i slobodne rime : sa njima se javlja duh zemlje i u njima Faust kazuje svoju ispovest. U II delu :
Helena se prvo slui trimetrom kao traginim stihom svog klasinog grkog zaviaja, a njene pratilje
pevaju po uzoru na antiku horsku pesmu. Faust se slui nordijsko-klasinim petostopnim jambom
pribliavajui se Faustu, Helena preuzima nemaki rimovani stih, ali nestajui ponovo govori u
trimetrima. U jednoj dvorskoj sceni Gete se slui aleksandrincem kako bi podvukao konvencionalnost
dvorskog stila. Tamo gde se radnja uzdie do uzvienog, Gete bira teke oblike strofe stance u
''Prologu na nebu'', i u pesmi o Euforionu.
Karakter Fausta nejednak, ak nelogian. Prvo je usamljeni profesor, odvojen od sveta, naunik
koji strasno traga za znanjem, da otkrije tajnu ivota, neka vrsta nadoveka, figura genija iz doba
Sturm&Drang-a. Zatim se menja : podmlauje se, postaje ljubavnik, grenik, kaje se, pati. Na kraju,
on je tipian predstavnik oveanstva i nalazi sreu u radu, odrie se uivanja, i kao ovek stvaralac
pribliava se bogu. Kroz celo delo Faust dosledno trai istinu, i ostaje strastven i nagonski ovek, ali
uvek u njemu postoji mali glas savesti koji ga upozorava na pravi put. Stremljenje ka neem viem i
suta putenost ga stalno tragino razdiru. ak i kao zavodnik, on nije lien plemenitih crta i oseanja
odgovornosti. Nasuprot njemu, nalazi se Vagner obian ovek uskih horizonata i krajnje
samodopadan.
Mefistofel nejasan. On nije po sebi neprijatelj boanskog poretka, on je podreen bogu, neka
vrsta srednjovekovne dvorske lude, i u sveoptem planu sveta dodeljena mu je uloga da kao kritiar
svega onoga to je stvoreno uvek iznova podstie ovekov duh koji bi inae i suvie lako malaksao. A
on to ini sa puno ironije, duhovito i dijalektiki. I on se menja : u poetku je slikovito otelovljenje
iskuenja, olienje svih strasti koje oveka vuku nanie, ali se vremenom uzdie iznad
srednjevekovnog avola moe se shvatiti kao hladan razum koji sve proima i sve rastvara i koji vidi
ono to je stvarnost tamo gde se oveanstvo i Faust preputaju varki i obmani jednog prividnog sveta.
Greta najuspeliji lik. Tipina naivna devojka sa tipinim doivljajima, precizan karakter naslikan
izvanrednom snagom. Oseanje krivice zbog deteta, majke i brata prepliu se sa strahom od smrti, ali
uprkos tome, njeno moralno oseanje ostaje jasno : ona osea da Fausta za nju vezuje samo oseanje
krivice i saaljenje, a dolaskom Mefista tamnica za nju postaje svetilite ispatanja koje ona po svaku
cenu mora od njega da odbrani. Gete se odrie svih spoljnih kulminacija (umiranja majke, umorstva
deteta, procesa i pogubljenja), svega to bi moglo biti spektakularno i ograniava se na prikazivanje
ljudske duevne patnje.
Faust je vie epsko nego dramsko delo, nije nikakav knjievni rod, ve vie neka vrsta istorije
sveta. Gete kae da njegovo delo ima ''poetka i kraja, a ipak nije celina''. Teko je reiti scenskotehnike probleme (pr. scena ''Pred kapijom''). Osnovni ton je tragian, ali uvek postoji protivtea :
jo ''Prolog na nebu'' daje mogunost da se protivrenost i besmislenost ivota shvate iz nekog vieg
smisla. Osnovni tragini ton se ublaava tako to u svim presudnim preokretima uvek iznova izbija
Faustova vera u svet, i tako to se scene smenjuju : posle napete duevne drame u ''Faustovoj sobi''
sledi uskrnja etnja, a prikazivanje ljubavi sa Gretom prekida se meditiranjem u ''umi i peini''. A
pre svega, svuda postoje prelazi u podruje humora zadirkivanjem i porugom Mefisto ponovo vraa
u ravnoteu onaj tok misli koji bei u nadoveanske dimenzije i u stravinost.

Vojislav uri ''Geteov Faust'' (1958) :

Gete govori Ekermanu 1827.g . da ne zna i da ne bi ni mogao da kae koja ideja je ovaploena u
Faustu : ''S nebesa kroz svet u pakao, to bi za nevolju bio nekakav odgovor, ali to nije ideja, nego tok
radnje. A i to da avo gubi opkladu i da se ovek, koji iz tekih zabluda uvek tei boljem, moe spasti,
to je dodue snana i dobra misao, koja mnogo ta objanjava, ali to nije ideja, koja bi bila osnova i
celini i svakom pojedinom prizoru posebno. A ba bi i nastala lepa stvar da sam hteo tako bogat, aren
i tako do krajnosti raznolik ivot, kakav sam prikazao u Faustu, da naniem na mravu uzicu jedne
jedine opte ideje.''
Fausta Gete definie kao linost koja se ''osea nevoljno u skuenim i uobiajenim zemaljskim
okvirima'', linost ''ije tenje ne mogu biti niukoliko zadovoljene ni najdubljim poniranjem u nauku
ni uivanjem u najveim dobrima'', linost koja ''kua sve strane ivota ali je uvek sve nesrenija''.
Mnoge ideje ipak povezuje jedna misao : tragika oveka prouzrokovana njegovim ogranienim
moima i njegovom beskonanom udnjom za snanim afirmisanjem.
Geteov junak je razapet izmeu saznanja, ljubavi, stvaranja a Gete mu je radi toga otvorio sve
zemaljske i nebeske prostore i sva vremena, i doveo u dodir sa njim sve to je postojalo u ljudskoj
istoriji i uobrazilji. Ta povorka ivih i mrtvih, realnih i volebnih bia simbolizuje celo oveanstvo, u
izvesnom pogledu superiorno na zemlji i potpuno izgubljeno u vasioni, bez veeg znaaja kao celina i
apsolutno tragino u pojedincima.
Faust ovek u zrelim godinama, izuio je pravo, medicinu i teologiju, i okruen dubokim
potovanjem kao uitelj. Ipak, neposveeni mogu da se dive, Vagner moe da bude samozadovoljan,
ali Faust ima jasnu svest o siunosti znanja koje je ljudski rod dotle zadobio, i zato je duboko
nesreen. Pitanje : ta li jo sve skriva ogromna priroda, ta li jo sve postoji u samom oveku?
Poto nema odgovora u nauci, on se okree magiji. Ali, ni vasiona ni zemlja se ne daju cele
oveku. Iza znaka Makrokozma : utanje, ovamo ovek ne prodire. Iza znaka Zemaljskog duha :
surova prikaza koja ponitava svaku nadu govorei da mu nije slian, jer je odreen za ue okvire.
Iako je spreman da umre, u Faustu crkvena zvona bude drugu stranu njegovog bia, isto tako silnu
kao i ona koja je okrenuta saznanju : neugasivu elju za ivotom, za uivanjem u poeziji ovog sveta
kakav da je.
Iz ove protivrenosti svog bia, Faust vidi izlaz samo u akciji : u poetku nije bila ni re, ni
smisao, ni sila, ve delo. Tako je odreen trougao saznanje-strast-akcija u kome se nalazi ceo Faust.
Akcija dolazi na red tek u II delu tragedije; I deo je ispunjen saznanjem i strau.
Mefistofel zao duh, negator. Bog veruje da je ovek uvek svestan pravog puta, i da mu
udruivanje sa avolom, koji podstie na delanje, moe posluiti kao protivotrov za klonue.
Prvi susret : Faust je gord, samouveren, neustraiv, nadmoan - Mefistofel, svodei svoju vanost
na pravu meru, istie ruenje kao element svoga bia i priznaje svoju veliku nemo prema velikom
toku ivota.
Kasnije Faust jadikuje nad moima koje nisu dorasle delu, slavi smrt kao pravi izlaz i proklinje sve
oko sebe to je govor nekoga ko je slomljen oajanjem. Faust dri opelo bogu u sebi i miri se zauvek
sa ljudskim dimenzijama. Nepovratno nestaje njegova opojna lepota satkana iz titanskih protesta,
pitanja i htenja. ''ovek poraste visoko iznad sebe samo kad se buni, kad trai, kad eli'' (V..).
Nemogue je doiveti sav bol i sreu oveanstva. Ipak, Faustu to u izvesnoj meri omoguuje
Mefistofel delom Faustov dvojnik, delom inkarnacija nekih opteljudskih moi podignutih na
nadljudski stepen. Sa svojom ledeno lucidnom inteligencijom, koja je sva usmerena samo u jednom
pravcu i koju ne pomuuje nikakva emocija, on je ne samo izvrilac Faustove volje, nego i njen
pokreta i gospodar.
Zato Faust esto izgleda otsutno prisutan, kao posmatra tu i jeste njegova tragedija : on e
mnogo ta doiveti, ali nita trajno i duboko. To je posebno naglaeno u I delu, od trenutka kad se
Mefistofel ruga triavoj univerzitetskoj mudrosti, preko Lajpciga, gde Faust samo jednom progovara
(''Sad bih voleo da odem kud''), do Vetije kuhinje, gde Faust ezne samo za lepim likom iz ogledala.

To je dovoljno za susret sa Margaretom, koji ispada utoliko znaajniji ukoliko je sve drugo bez
vrednosti.
Pri prvom susretu sa Gretom, Faust je kao bludnik koji odmah eli da je ima. Ali zatim, u njenoj
sobi, obuzet je izuzetnom nenou, kojoj je potrebno da obuhvati sav ivot voljene. Vremenom, on e
joj se obratiti reima najpotpunije predanosti. To je vrhunac i poetak kraja, jer u ''umi i peini''
Faust itavim svojim dranjem (uprkos onome to kae) pokazuje da joj se nije sav predao, da ona nije
sav njegov unutranji i spoljni svet, on ipak moe da bude sam i zauzet udesima u prirodi i u
sopstvenom srcu. U daljem toku radnje, on uzima sve, ne dajui nita bez otpora, nalik vie na
utvaru nego na oveka, on uestvuje u smrti Gretine majke i brata, a zatim je sasvim zaboravlja,
predajui se uivanjima u Valpurginoj noi. Na kraju, razdiran kajanjem i besom prema Mefistu, on
pokuava da je spase, a kad ona vie ne moe da nae spas u bekstvu, on joj se ni tada ne predaje sav,
ve doputa da bude sam izbavljen.
Greta i dok jo ne voli, ona zna da mora voleti bez predaha i ostatka. Na ulepavajuoj svetlosti
njene enje, mrani ponor Faustov ima izgled sjajne dubine, i ona se predaje sa eljom da utone u
puno i trajno blaenstvo. Plai se da mu ne preti opasnost od tako udnog i hladnog druga kao to je
Mefistofel. Ona je spremna da Faustu ispuni svaku elju iako je svesna da je za njega ve tako mnogo
uinila da vie skoro i nema ta. I u najteim trenucima po smrti brata, ili u tamnici sa njenih usana
ne silazi ni jedna jedina re protiv voljenog oveka. Tek na kraju, posle zle pojave Mefistofela, Greta
prvi i jedini put nalazi teku re : ''Sad si mi grozan samo''. Ali zato u poslednji uzvik, zazivajui ga,
ona unosi svu svoju duu, svu svoju neiskazanu ljubav i sav svoj uasni bol.
To je kraj I dela Gete je mogao ovde da ubije Fausta, ali se on opredelio za tragiku druge vrste :
da prui svom junaku bezbrojne prilike za sticanje pameti i da ga u njegovoj dubokoj starosti dovede
do banalnog saznanja da je jedini izlaz za oveka u ulepavanju obinog zemaljskog ivota.
Sva ona lica gola i sa maskom, realna i fantastina, nemaka i antika, velikodostojnika i
sirotinjska, i sva mudrost koju Faust od njih uje i do koje sam dolazi sve to svedoi samo o
nemoi ljudskog duha, o siunosti ljudskog roda.
Na poetku II dela, Faust kae da je ivot samo ''aren luk'' koji kratko traje. Gete je u tom luku
prikazao nejake stvarne ljude i simbole uenih ljudskih moi, alegorina i mitoloka oblija, iva tela
koja moraju da postanu senke i mrtve senke koje ele da ponovo ive svi oni se pojavljuju u
beskajnom nizu, potiskivani jedni od drugih, gube se iz vida, ali se uvek osea njihova velika najezda i
otimanje da se u arenom luku opet obelodane. Ovaj efekat izvanredne snage je dovoljan da iskupi
razvuenost II dela i groteskno ponemavanje antike i pohelenjavanje Nemake.
Homunkukus, Helena i Euforion trio koji teinom svog nestanka dovodi Fausta do konanog
pomirenja sa aktivnou u zemaljskim okvirima. Homunkukus je nadmoni proizvod ljudskog uma,
sposoban da otkriva tajne koje se ne daju Mefistofelesu. Helena je lepota van Mefistofelovog
domaaja, sa kojom Faust moe da se vee mnogo dublje nego sa Gretom, ali i ona nestaje kada plod
njihove veze, Euforion, iezne kao buktinja.
Helena u sreditu II dela. Faust pada u zanos pred njenom udesnom lepotom. I u traganju za
njom i u njihovom ponovnom susretu, Faust pokazuje bezgraninu odanost, koja se od njega nije
mogla oekivati. Forkijada i hor loe govore o enama, Helena sama ne zna da li je ena, kraljica ili
rtva ali, za Fausta najveu dra ima upravo ta proverena lepota, i on odmah nalazi potpun sklad sa
njenom duom. Bez nesporazuma i bez bola sve do Euforionovog traginog kraja.
Ali, to je pozorina srea i pozorini bol sve je jedna sjajna predstava, dramatizovana bajka, u
kojoj glumci ne kazuju svoje nego tue emocije. To je Faustov veliki san, blistava igra njegove
fantazije. Hladnog srca za individualnu ljudsku lepotu u stvarnom svetu, i prazan zbog toga, on
svojim intelektualnim snagama priziva njima odgovarajuu lepotu : pomalo tipiziranu, optu,
nedefinisanu, ovekoveenu mitom i literaturom, i zato nestvarnu.

Ova razonoda duha jedina je u stanju da dovede Faustove emocije do onog stepena do kojeg one
mogu da idu, tj. da budu samo daleka pratnja intelektualnom zanosu. Pritom, to je nain da se Faust
potpuno oslobodi strasti.
U daljem toku tragedije, Faust je staraki promiljen i mladalaki aktivan. Van vlasti strasti i
iskuenja, sav se predaje stvaralatvu na zemlji, unapreivanju ljudskog ivota. On eli samo da otme
zemlju od mora, da je pretvori u livade i da je nastani ljudima. Ako su oveku nedostupne sve tajne
sveta, neka je bar sit i odeven. Faust i ovde zadrava sutinu svoje prirode i dalje ostaje
hipertrofirana snaga intelekta pod kojom nestaje svaki emocionalniji odnos prema pojedinim
linostima. On koji ne voli, i nikad nije voleo, nijednog ivog oveka voli oveanstvo.
Iako na samrti, Faust se ne predaje, i u njegovoj predsmrtnoj viziji javlja se pobedniko uzdizanje
oveanstva nad stihijom prirode. ''Da, toj sam misli celim biem predan, / to je zakljuak mudrosti
svih : / slobode, k'o i ivota, samo taj je vredan / ko svagda mora da osvaja njih.'' ... ''Takav bi vrve
hteo da sagledan tu, / sa slobodnim pukom na slobodnom tlu. / Tome bih smeo rei trenu : / O, tako
lep si! Stani, drag!''. Umire, i aneli mu spasavaju duu od avola, i, uz blagu Gretinu pomo,
naseljavaju je u carstvu nebeskom.

''Patnje mladog Vertera'' :

Iz predgovora Mire orevi :
1774.g. prvi Geteov roman, najtraeniji, najsenzacionalniji uspeh Geteov, a verovatno i prvi
evropski bestseller.
Skandalozan karakter shvaen kao velianje suicidnog ina.
Neobuzdana strast pobunjene individualnosti.
Gete se ljutio, jer publika ita ''Vertera'' kao autentini, Geteov ''romantini dnevnik''. Ali, prisutna
je Geteova ljubavna enja za arlotom Buf.
Individualni bol koji postaje Weltschmerz.
Recepcija rezultira ''verterizmom'' sentimentalnom modom vemena; kulturoloki fenomen.
Gete inspirisan umalom atmosferom provincije.
Gete o Verteru : (u razgovorima sa Ekermanom) : ''Verter je znaio dogaaj samim tim to se
pojavio, a ne zato to se pojavio u odreeno vreme : u svakom vremenu ima toliko neizreenog bola,
potajnog nezadovoljstva, prezasienosti ivotom, u pojedincu toliko nesreenih odnosa sa svetom,
sukoba njegove prirode sa graanskim institucijama''.
Sentimentalno-buntovni duh Rusoa.
Neskrivena tenja za povratkom u okrilje elementarne prirode Osijan.
Epistolarna forma : neprikosnoveni medij spontanog izraavanja oseanja i samorefleksije.
Tradicionalna epistolarna forma prepiske Ruso, Riardson.
Gete to nije tok svetske kulture, ve ivotni tok svakog pojedinca koji treba da naui da sa
svojim uroenim, slobodnim, prirodnim smislom snae i prilagodi. Bilo bi zlo kad svako bar jednom u
ivotu ne bi mogao da kae da mu se ini da je ''Verter'' pisan samo za njega.
Nipodatavanje drutvenih konvencija, osujeenje institucije braka stavlja Vertera na crnu listu
zabranjenih knjiga motiv samoubistva : tabuiran na religioznom i prezren na drutvenom planu, kao
smrtni greh.
Ogromna popularnost. Verterizam kao moda oblaenje, govor i ponaanje.
Skeptike i negatorske reakcije starih nemakih prosvetitelja Lesinga, Vilanda...

O ''Patnjama mladog Vertera'' :

iler (1794) : u ''Verteru'' je skupljeno sve to pothranjuje sentimentalni karakter : sanjalaki
nesrena ljubav, oseanost prema prirodi, religiozni oseaji, filozofsko-kontemplativni duh i sumorni,
beskrajni, melanholini svet Osijana. Prema ovom je stvarnost slabo naklonjena, ak neprijateljska.
Sve to dolazi izvana ujedinjuje se da bi muenika vratilo u svet njegovog ideala. Nema spasa iz tog
kruga.
Hegel (1826) : nesigurnost karaktera preobrazila se u unutranju slabost sentimentalnosti. Verter
izrazito patoloki karakter, bez snage da se izdigne iznad udljivosti svoje prirode. Ono zbog ega je
interesantan : strast i lepota oseanja, bratimljenje sa prirodom u procesu obrazovanja, mekoa due.
H.Hajne (1835) : prva publika ''Vertera'' nije osetija njegovu pravu oseajnost masu je privlailo
ili odbijalo samo potresno, interesantno injenino stanje. Knjiga se itala zbog pucnjave, dok su je
drugi opet kritikovali zbog pucnjave. Ali, postoji jo jedna bitna komponenta : pria o tome kako je
mladi Verter izbaen iz drutva visokog plemstva. Da se pojavio u nae vreme, taj deo knjige bi mnogo
vie uzbudio duhove nego itava ova pucnjava.
Engels (1846-7) : zapomaganje jednog zanesenog plaljivka nad jazom izmeu graanske
stvarnosti i graanskih iluzija o stvarnosti i maloduni uzdah proizaao iz nedostatka elementarnog
iskustva, oznaava se kao bitna kritika drutva. Revolucija se ovde ostvaruje jedino u patnji mladog
Vertera. Giljotina na popritu revolucije samo je bledi plagijat Verterovog pitolja.
Rolan Bart (1977) : Verterova pisma istovremeno dogaaji svog ivota i posledice strasti.
Literatura upravlja meavinom jednog i drugog. Kad vodim dnevnik o samom sebi, pitanje je da li se
tu radi stvarno o dogaajima. Dogaaji ljubavnog ivota su povrni, teko se mogu fiksirati. Samo bi
neko drugi mogao napisati moj roman.
H.Markuze (1977) : dvostruko determinisano samoubistvo : 1.- zaljubljeni uvia nemogunost
svoje ljubavi, 2.- graanin uvia prezir plemstva. Klasni sadraj otro artikulisan : Lesingova
''Emilija Galoti'', tragedija revolucionarnog graanstva, lei otvorena na stolu samoubice. ...... U
sudbini zaljubljenih imamo privatizaciju drutvenog, introverzaciju realnosti, idealizaciju ljubavi i
smrti. Kritina snaga izbija u toj sublimiranoj formi : subjektivnost i introvertnost otvaraju jednu novu
dimenziju u sistemu robne razmene, sistemu u kojem se ljudi s naporom nose sa tim drutvom, vraaju
se samom sebi, sami sebe unitavaju. Fikcija stvara svoju realnost.

F.Martini :
1772. pri carevinskom sudu u Veclaru. Upoznaje arlotu Buf, verenicu sekretara poslanstva.
Nastaju ''Patnje mladog Vertera'', koje je 1774.g. napisao za 3 meseca. Vest o samoubistvu veclarskog
pravnika Jerusalema takoe doprinosi ''Verteru''.
Pesnika tvorevina kao ispovest koja oslobaa. Oblik epistolarnog romana u labavom sklopu, kao
lino ispovedanje uporediv je sa dnevnikom. Muna opreka strasti i stvarnosti, preobilja due i prinude
okolnosti, i premuna opijenost oseanja i ljubavi razlog za Verterovo ubistvo.
Obelodanjena kob preterane subjektivistike oseajnosti boljka vremena koje se previe zanosilo
oseanjima, a razvilo iz prosvetljenog pijetizma. Zaljubljeni koji u samouivanju svoje unutranje
beskrajosti gubi snagu i volju, koji se ne slae sa svetom i bespomono tone u raspoloenje svog Ja.
Uzaludno beanje u Homerovu idilu i naivnost Verteru ne preostaje nita do puta u smrt.
Uprkos epistolarnim romanima Riardsona, Rusoa, Sofije fon Laro, ''Verter'' je znaio neto
novo. Roman stvoren daleko od svake tradicije. Prvi put takvo iskustvo due koja stvara iz sebe, ovako
kobna i arka silina oseanja. Mlada generacija duboko pogoena, a starija (Lesing, Kant i dr.)
zadrava odbojan stav. Gete sada u aritu knjievnog ivota, evropska slava.
Oblikovanje religijskog oseanja Spinoza deus sine natura (bog u prirodi, priroda u bogu).
1775.g. vojvoda Karl August poziva ga u Vajmar prestonica malenog, siromanog vojvodstva.
1776.g. postaje tajni savetnik. 1779.g. lan vlade. 1782.g. dobija plemstvo, i od tada
upravlja celokupnim dravnim finansijama. Reorganizacija univerziteta u Jeni.
Paleontologija, anatomija, minerologija, botanika...
arlota fon tajn (upoznaje je 1785.) otmena dama, ideal iste ovenosti i duhovnog plemstva.
''Pra-Faust'' pronaen tek 1887.; II deo ''Fausta'' zavren 1831. objavljen po Geteovoj smrti.
''Ifigenija na Tauridi'' : 1779.g. prozna verzija, 1780.g. zamenjena slobodnim jambom, 1786.g. uz
Herderovu pomo pretvorena u petostopni jamb, 1786.g. konani oblik u Rimu. Boanstvo se die iz
ovekove due. Siromana spoljnim zbivanjima, pounutarnjena. Neponovljiva vera u ovenost.
1788-1790.g. Rimske elegije.
1796-97 idila ''Herman i Doroteja''.
1777.g. ''Pozorino poslanje V.M.'' autobiografski roman.
1794.g. ''Godine uenja V.M.''.
1805.g. esej o Vinkelmanu klasika kao najvia zrelost zemljskog savrenstva. Pobuna protiv
mlade romantiarske generacije.
1809.g. ''Izborna srodnost'' tragiki roman iz novelistikih poetaka. ''Srce koje se plai od
ozdravljenja''. U braku sreeni svet morala, koga razara elementarna prirodna snaga ljubavi. Naslov pojam preuzet iz hemije (prirodna, demonski mistina mo). arlota se odrie ljubavi, u zreloj svesti
se pokazuje pokorna nadlinoj zakonitosti braka, koji oliava i organski svetski poredak. Eduard, njen
suprug, podlee nagonima. Otilija se potinjava bez krivice prinudi najskrivenijih kutaka srca, ispata,
pogoena okrutnou kobi, u besprimerenom odricanju kao svetica; spokojno ide u susret smrti
bezgreno-grena rtva. Tajne niti sudbine date u simbolu. Dodirne take sa romantiarskom
filozofijom prirode, eling o Dui svemira (1775) : ''Priroda je vidljivi duh, duh je nevidljiva priroda''.
1805.g. umire iler. Teak udarac za Getea. Posle toga, Gete e se, uprkos suprotnostima, sa
izvesnim simpatijama pribliiti romantiarima. Prirodna nauka kao ispovedanje vere.
1808.g. zove ga Napoleon u Pariz. ..... Poinje da sebe gleda istorijski, samosvest o rangu.
Graanin sveta, nije voleo jednostranost narodnjakog (romantiarskog) nacionalizma. Ali, ne uspeva
da se odupre do kraja silno nabujalom nacionalnom oduevljenju.
Ponovo u njemu oivljavaju mladalaki Herderovi podsticaji. Otkrie veliinu domae
srednjovekovne umetnosti. Okretanje hebrejstvu, orijentalnom, kineskoj knjievnosti, Indiji (Herder).
1819.g. ''Zapadno-istoni divan'', 12 knjiga. Religiozni mitovi i simboli.
1807-1821.g. ''Godinje lutanja V.M.''. Sam V.M. se potiskuje u pozadinu u prvi plan izbija
pedagogija. Slobodan oblik. Ne pojedinac, ve delatna zajednica ljudi.

G.Lukacs ''Gete i njegovo doba'' :

Pukin : ''Faust je Ilijada modernog doba''. Gete je nazvao ovo delo inkomensurabilnim. Gete
prikazuje sudbinu jednog oveka, a ipak je sadraj pesnikog dela sudbina celog oveanstva.
Zavretak II dela Fausta pada kad izlazi Balzakova ''arginska koa''.
Ve je mladi Gete osetio Fausta kao svetsku poemu. Proces obrade, koji tee paralelno sa
Geteovim ivotom, sa sve veim iskustvom, u isto vreme je i radikalni preobraaj. Prvobitno, nije
postojao jedinstveni plan Fausta samo su pojedine scene nastale i poreane.
Legenda kao osnovna podloga. Ali, ta legenda nije ista fantazija, to je osobena i samostalno
razvijanje samosvesti nacionalnog ivota, pa i ivota oveanstva uopte.
Mladom Geteu omiljeni popularni mitovi Veni Jevrejin, Prometej, Faust, ili istorijski likovi
oko kojih je poradila narodna predaja Muhamed, Cezar, Gec.
Realna nezrelost graanske revolucije, iako se Nemaka po prvi put budi u duhovnom ivotu
(posle reformacije i seljakog rata).
Inventivni instinkt mladog Getea oseao aktuelnost u visokom(?) smislu, svoja dela vezuje za
legendu i za prolost koja je napola legenda.
U Nemakoj mladog Getea nisu postojale ni u zaetku one plebejske mase koje predvode
demokratsku revoluciju protiv buroazije u Engleskoj i Francuskoj. On odbija revoluciju uopte,
posebno revoluciju seljakih masa, iako ima tople simpatije za ugnjetani narod. Istinsko razumevanje
za herojski otpor pojedinca. Ali, to je revolucionarni pogled odozgo. Pobunjeni narod on gleda kao
''snanog, ali zlog(?) momka''.
Legenda ga prisiljava na univerzalna pitanja. Veliki i mali svet, javni i individualni ivot. Tek se
posle ispostavlja, u kasnijoj obradi ( I i IV in II dela) da taj javni svet nije nikakav drugi do onaj
dvorski iz ''Geca''.
Osnovna pitanja : 1.- problem spoznaje prirode.
2.- problem odnosa spoznaje i prakse.
3.- problem spoznaje uopte.
Ve legenda postavlja ove probleme, ali iskrivljeno. Luteranci, oduevljene pristalice reformacije,
obrauju renesansnu legendu tragike konflikte bezgraninih tenji oveka, osloboenog
srednjovekovne stege, za sveznanjem, za neogranienom aktivnou, za neogranienim ivotnim
uivanjem, sa stanovita koje u tome vidi religioznu grenost (daju u Faustu primer koji plai).
I Marloova obrada : nedovoljno pesniki i idejno jak da uspostavi izvornu dubinu legende;
zapinjao i spoljnim, arobnjakim, arlatanskim, magino-mistinim obradama...
II Lesing : menja radikalno plan legende, u smislu procvata prosvetiteljstva : iskuenje koje
vodi u zlo postaje goli privid. Odnos spoznaje i ivota u krajnjoj liniji je neproblematian.
III Gete : neposredan stav prema legendi. Manje kritian od Lesinga, u prosvetiteljskim idejama.
Inventivnije gledanje na zlo na njegovu protivrenu ulogu u drutvu.
Mladi Gete i Herder nosioci prvih prelaza ka idealistikoj dijalektici. Haman (poetak
dijalektike) concidentiae oppositorum (podudaranje suprotnosti). Protivrenost osnova ivota i
saznanja. Protivrenost je u centru ivota i spoznaje, kao i da je povezano sa istorizacijom celokupnog
ivotnog procesa. Razvoj u prirodi i drutvu postaje centralni problem.
Gete obnavlja duh renesanse, prvobitni idejni smisao prekriven luteranskom obradom. To je u
duhu tenje epohe za dijalektikim miljenjem. Gete celog ivota radi na Faustu, gde izgrauje novi
pogled na svet.
Problem spoznaje scena sa Zemaljskim duhom. To je glavni deo sadraj Pra-Fausta.
Tenja ka dijaleketikom miljenju, najpre se otro sukobi sa metaforikim miljenjem.
Gete // Faust. Faust prelazi taj put mnogo radikalnije od Getea. Iz tog radikalizma razvija se
tragika scene sa Zemaljskim duhom.

enja F. i mladog G. : filozofska priroda koja vodi ka punom saivljavanju sa uzburkanou u

prirodi, koja vodi van okvira kontemplativnog, hladno-objektivnog, koja ukida nepovezanost spoznaje
o prirodi sa ljudskom praksom. (''Gde, prirodo beskrajna, da te hvatam ja?''). Tada Faust zove
Zemaljskog duha. Ali tragiki ponor. Faust se osea beskrajno bliskim Zemaljskom duhu, a ovaj ga
smrskava reima : ''Ti lii duhu koga shvata / ne meni!''.
Istovremeno mladalaka obrada tragikog konflikta izmeu mua i ene u tragediji ''Grethen''.
Ona preovladava u Pra-Faustu.
Prafaust : na kraju, iznad Grethen, odjekuju samo rei Mefista : Osuena je.
Faust : u poslednjoj verziji 1808. stie odgovor odozgo : Spasena je.
Vajmarski period i putovanja po Italiji (gde je pobegao, poto nije uspeo da svoj pogled na svet
pretvori u politiku delatnost) donose Geteu poimanje prirode kao jedinstvenog razvojnog procesa.
Poslednji princip za Getea nije vie traginost, on vidi svetski razvoj kako pobedonosno prelazi
kroz pojedine tragedije.
1808.g. fragment ''uma i peina'' : Faust bei u prirodu i nalazi drugaiji odgovor na pitanje
Zemaljskom duhu : Geteovo novo shvatanje......... ''Ti mi nisi uzalud / ukazao svoj plamen lik / u
batinu mi dao prirodu / i snagu da je oseam, uivam.../ ... dublji pogled meni poklanja / u njene
grudi, k'o u grudi druga...''. - Geteovo bavljenje prirodnim naukama.
Nova etapa : doivljaj propasti francuske revolucije (skandal sa ogrlicom 1785.g., Gete razotkriva
korupciju francuskog vladajueg gornjeg sloja). Odbio plebejske tendencije u graanskoj revoluciji u
Francuskoj. Ali, sa simpatijom gleda na novo graansko drutvo posle revolucije. Velianje
Napoleona. Staje na stranu Napoleona ak i kad je ovaj porobio Nemaku.
Delimino razilaenje sa aktuelnom filozofijom u Nemakoj (posle putovanja po Italiji) : Kant i
Fihte subjektivni idealisti, ali simpatije za elingovu Naturfilosophie (objektivni idealizam) i
dalekosene paralele sa objektivnom dijalktikom Hegela.
Uticaj, na Getea, celokupnog procesa nove objektivne dijalektike. Prekid sa mladalakim
tendencijama (Herder...). Ali, sa Prosvetiteljstvom on nikada ne prekida.
Njegova filozofija je prerastanje prosvetiteljskog gledanja u dijalektiku, sa ostacima
Prosvetiteljstva. On je ivi most koji lino prenosi ideologiju 18.v. u ideologiju 19.v. (Monteskje,
Volter, Didro, Ruso Hegel i Balzak).
Tragedija Grethen prestaje da bude sredite. Ona postaje presudna tragina etapa na ivotnom putu
Faustovom, na putu razvoja oveanstva. Tada nastaje ''Prolog na nebu'' (1806) velika borba dobra i
zla u sudbini pojedinca.
1816.g. rad na II delu. Epizoda ''Helena''.
I deo : ivotna naslada,
II deo : uivanje u radu i uivanje u stvaranju.
Ali, bila je potrebna celokupna perspektiva istorije od francuske revolucije do restauracije,
posledica kapitalistikog razvoja, pa da jasno formulie to uivanje u radu i stvaranju.
Drama ljudskog roda :
Fragment iz 1790.g. dijalog Fausta i Mefista.
''Ono to je dosueno celom oveanstvu hou da uivam u sebi samome / ... da skupim u svojim
grudima celo ljudsko blagostanje i ljudski bol / pa da tako proirim svoje sopstveno bie i u njemu
obuhvatim bie celog oveanstva, i da kao i ono, na kraju sam propadnem.''
U sreditu individua, iji doivljaji, sudbina i razvoj treba da predstavljaju u isto vreme, tok i
sudbinu celog roda.
1807.g. - Hegel zavrena ''Fenomenologija duha'', kad i I deo Fausta.
Kant i Fihte misao o istoriji koja se javlja, skraena, u individui.
eling istorijski proces u prirodi i drutvu je ''odiseja duha'', kao povratak sebi samome.

Tema ''Fausta'' : kako nastaju u pojedincu snage njegove vrste, kako se razvijaju, koje prepreke
savladavaju, kakve sudbine doivljuju, kako deluje na oveka priroda i istorijsko-socijalni oblik sveta
kao stvarnost koja je nezavisna od oveka.
Individua neposredno vidljivi nosilac prikazanog procesa.
Sudbina vrste abrevijatura u individualnom.
Usklaivanje individue i vrste. Gete polazi od individue, a svaki sledei korak mora se obistiniti
sa tog gledita, inae se kida celina pojedinanog lika.
Ali, dijalektiki tok unutar pojedinih razvojnih stadijuma, njen redosled, preskoene suvine i
razumljive meuetape, taj dijalektiki tok izlazi iz okvira individue i nosi svoju istinu u istorijskosocijalnom i antropolokom razvoju same vrste.
Dijalektika pojava dvojnosti, ujedno celovitosti individue i vrste, koja preraena u umetniko
organsko jedinstvo potie fantastinost kompozicije radnje.
Gete naziva Fausta tragedijom. Ali, on je i ukidanje tragikog.
Individualna Faustova sudbina obuhvata vie tragedija (Zemni duh, Grethen, Helena, kraj), ali u
razvojnom toku vrste svaka od tih tragedija je samo prolazni stadijum.
Gete : ''neizmenjivo mi izgleda sasvim apsurdno, stoga me ne interesuje sasvim tragian sluaj''.
Gete i Hegel : put vrste je netragian, ali on vodi kroz bezbroj objektivno nunih, individualnih
tragedija; (u smislu Prosvetiteljstva) : ljudski rod se moe bezgranino usavravati kad se jednom
oslobodio srednjovekovnih okova.
Individualna sudbina Gete : ovek mora da propadne. Kad je izveo svoju misiju, on vie ovde,
na Zemlji, nije potreban.
Sudbina vrste ali, u borbi, u propasti posebnog, ostvaruje se opte.
Indikativna scena sa Arijelom, na poetku II dela : nadindividualno, nadmoralno izdizanje vrste
iznad individualne sudbine. Tu poinje obrada ''velikog sveta uivanja u radu i stvaranju''.
Fantastino prikazivanje Fausta odgovara istoriji, legendi.
Gete : I deo sasvim subjektivan.
II deo vii, iri, svetliji, manje strastan svet.
Objektivitet velikog sveta realan pandan radnjama individue fausta. Pored sadrajne istorijske
istine, sve proeto fantastikom. Avetinjska stvarnost.
I deo drama u obliku balade, u stilu Sturm und dranga.
II deo dramski element reflektivan.
+
Kritika tumaenja po kojem se nemako prosvetiteljstvo i Sturm und Drang odnose kao
suprotnosti, iskljuuju se. Ta ''literarna legenda'' potie od Mme de Stal i njene knjige o Nemakoj.
Istorija knjievnosti prisiljena je da prizna Rusoa i Riardsona za literarne pretee Vertera.
Luka tvrdi da je tek sa Verterom postala jasna vodea uloga nemakog Prosvetiteljstva.
Legenda koju su stvorili buroaski reakcionari pravi vetake, metafizike podele Prosvetiteljstva
(razum) i Sturm&Dranga (revolt oseanja, nagona, protiv tiranije razuma).
To je pokuaj suprotstavljanja ideolokog preimustva buroazije 19.v., koja vie nije
revolucionarna ideologija revolucionarnog perioda hoe da se dokae da je ona ''konkretnija'', da
uzima u obzir i ''raspoloenja''...
U biti, problem je sasvim drugaiji : Lesing (prosvetiteljstvo) se bori protiv teorije i prakse
Korneja ba zbog toga to se Kornej ne osvre na ljudsku duu, na oveju oseajnost, da prua mrtve
racionalistike konstrukcije sputan dvorsko-plemikim konvencijama vremena.
Prosvetiteljstvo = ideoloki odraz protivrenosti graanske revolucije.
Stvaranje mladog Getea nastavlja liniju Rusoa.

Politika rascepkanost i razjedinjenost Nemake, ali ta protivreja gr.drutva (daju?) najbolja

ostvarenja u nemakoj graanskoj knjievnosti : Lesing ''Emilija Galoti'', iler ''Razbojnici'',
''Spletka i ljubav''.
Dodue, mladi Gete nije revolucionar ni u smislu ilera, ali u sreditu ''Vertera'' stoji veliki
problem graanskog revolucionarnog humanizma, problem dubokog i svestranog razvoja ljudske
linosti. Gete shvata suprotnost izmeu pojedinca i graanskog drutva u odnosu prema
polufederalnom sitnom apsolutizmu Nemake u svoje doba, kao i u onosu prema graanskom drutvu
uopte protiv konkretnih formi tlaenja i zakrljavanja ljudskog lika.
Dakle : 1.- Gete vidi neposrednu prepreku usavravanju oveka u feudalnoj razbijenosti, u
injenici da meu feudalnim staleima postoji odstojanje taj drutveni poredak
kritikuje sa gorkom satirom.
2.- ujedno, on uvia da to isto graansko drutvo i samo stavlja prepreke tom
usavravanju linosti, koje propagira. Isti zakoni, institucije koje slue
usavravanju linosti u nekom klasnom smislu buroazije, koje donose slobodu
laisser faire, u isti mah su delati linosti koja se istinski usavrava. Kapitalistika
podela rada podreuje ujedno oveka, komada i pretvara njegovu linost u
beivotnu specijalnost.
Centralni problem : jedinstveno i sveobuhvatno usavravanje oveka (kao?) linosti.
Gete i Verter neprijatelji pravila (u etikom i estetskom smislu). Ali, bespravinost znai
oboavanje Homera, Lesinga, Goldsmita, Kloptoka.
Protiv pravila etike : graanski razvoj trai, umesto stalekih i lokalnih privilegija, jedinstvene
nacionalne pravne sisteme. Ali, individua koja deluje u tom drutvu, priznaje ovaj sistem pravila u
optem smislu, ali u konkretnom sluaju neprekidno dolazi u sukob sa tim principima.
Sluga koji ubija suparnika tragini pandan Verterovom samoubistvu.
Stari Gete (raspravljajui o Verteru) : pobunjeniko-revolucionarni karakter ispoljen u traenju
moralnog prava na samoubistvo.
U razgovoru Vertera i Alberta (mirnog graanina), koji osporava to pravo : Verter - ''Narod koji
jei pod nesnosnim jarmom tiranina, sme li ga nazvati slabim, ako najzad uzavre i kida svoje lance?''.
Narodski karakter Verterovih stremljenja : Verter pribegava prirodi - narodu koji bei od mrtve
izoblienosti plemikog drutva.
1.- pobeda graanske revolucije svetski uspeh Vertera.
2.- umetnika osnova tog uspeha Verter znai vezivanje realistikih tendencija 18.v. i linije
Riardson-Ruso-Gete.
Preuzima od njih tematiku : oseajna toplina graanske svakidanjice. Tu crta konture novog
oveka.
Ruso - spoljni svet se rasplinjuje u subjektivnom raspoloenju.
Mladi Gete - objektivno jasan nain uobliavanja spoljnog sveta drutva i prirode.
Tehniki (formalno) Verter je vrhunac subjektivnih tendencija 18.v. Ali, taj subjektivizam je
adekvatni umetniki izraz humanistike pobune.
Verterova tragedija tragedija graanskog humanizma; nereiv konflikt slobodnog i svastranog
razvoja linosti sa graanskim drutvom.
To je jedan od najveih ljubavnih romana, ali Gete tu uvodi i sve probleme borbe za razvoj
linosti.
Verterova ljubav prema Loti izraz narodskih, antifeudalnih ivotnih tendencija junakovih.
Nereiv konflikt u ljubavi tera ga u praktian ivot, uzima mesto u poslanstvu. Pokuaj propada
zbog ograda koje die plemiko drutvo izmeu sebe i graanina.
Napoleon je oboavao Vertera (nosio ga u pohod na Egipat) : on prigovara Geteu to je u tu
ljubavnu tragediju uneo graanski konflikt. Ali, to je zato to Napoleo nije uvideo ovo opte znaenje
tragikog.

Lota graanka, koja se instinktivno dri braka sa vrednim, uglednim ovekom. Unutranje
protivreje graanskog braka : ekonomsko-socijalno postojanje braka u nereivoj je suprotnosti sa
individualnom ljubavlju.
Stari Gete o bezvremenom karakteru Vertera : Luka tvrdi da on ne preteruje. On preutkuje da je
taj individualni konflikt upravo konflikt izmeu linosti i drutva unutar graanskog drutva.
Verter strada tragino jer ne pristaje na kompromis. tu je ta blistava lepota. On propada u svitanje
herojskih iluzija humanizma pre francuske revolucije.

V stilskih pitanja -

kraj ''umetnikog perioda'' :

''Faust'' i estetski ''inkomensurabilan''. Ni drama, ni epos, spaja i jedno i drugo.

Gete : iler :
epika (sve dogaaje izlae kao prole)
dramatika (sve dogaaje izlae kao sadanje).
Dramatski princip u kompoziciji, a epski karakter celine. Pojedinane epizode (scene) su svetovi
koji postoje odvojeno, sami za sebe (Bleksberg, Skuptina, Maskarada, Papirni novac, Laboratorija,
Klasina Valpurgina no, Helena...), u celini, malo se tiu jedni drugih. Celina ostaje uvek
inkomensurabilna.
iler : obeleje epskog je da su mu delovi samostalni.
Gete o tragediji : tipine faze u razvoju oveanstva su niz tragedija, ali celokupnost i totalitet
vrste nisu tragini.
Zato je takav pogled na svet oblikovan najbolje u epsko-dramskom obliku uzajamno dijalektiko
proimanje oba principa.
Zato moderna drama sve vie prelazi u roman.
Balzak u dramskom elementu sve vie gleda vanu razliku izmeu novog romana i romana 18.v.
Zato je Gete pretea.
Geteovom smru zavrava se ''umetniki period''.
Gete vidi u ''romantizmu'' tendencije te nove, prema umetnosti neprijateljske zbrke u oseanjima i
u umetnosti.
Kod Getea iskrenost uvek vanija od savrenstva oblika.
Tema Fausta : spasenje sri oveka, kroz rtvovanje pojedinane tragedije.
Gete poslednji brani estetska pravila ''umetnikog perioda''. Lepota koja proizilazi iz umetnike
celine, koja ne podrazumeva slepo pridravanje antici, ve i upliv varvarstva u delo (Gete i iler),
varvarizovanje ...... lepravi lirski lakonizam, razvijanje scenske dramatike iz baladnih elemenata
polaenje od predmeta prikazivanja, a ne od subjekta (kao su radili diletanti romantiari). Stvara
zavrnu veliku umetnost, dok se kasnije realisti herojski(?) bacaju u novu stvarnost.
Alegorijski element Geteova koncepcija alegorije je pesniki iskrena, uvek prevazilazi normalni,
isti pojam tog oblika alegorije.
Gete : moji likovi ne znae vie od onoga to kazuju.

''Godine uenja Vilhelma Majstera'' (pogovor Mirka Krivokapia) :

1777.g. prve beleke o novom romanu : ''Pozorino poslanje Vilhelma Majstera''. Do 1785.g.
zavreno prvih 6 knjiga. 1794.g. Gete iz temelja menja prvobitan tekst i dodaje 2 poglavlja. Roman
je objavljen u 4 knjige, 1795.-96.g. pod naslovom ''Godine uenja Vilhelma Majstera''.
Promena se ogleda u funkciji pozorita u ivotu glavnog junaka, koji po prvoj veziji, kao mlad i
obdaren pisac, vidi u pozoritu ivotni cilj i postaje reiser. Za pesnike pokreta Sturm&Drang (od
sredine 70-ih do sredine 80-ih g.), pozorite je stajalo u sreditu duhovnog interesovanja, ali je pri
kraju veka izgubilo svoj reprezentativan karakter. Vilhelm Majster predstavlja jednu generaciju koja,
pod uticajem Lajbnica, aftasberija i Rusoa, nije vie spremana da se povinuje zateenim
nadindividualnim formama, i koja, stavljajui akcenat na individualnost, trai svoje mesto u drutvu.
Velhelmove rei : ''da sebe lin, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mutna elja jo od
rane mladosti'' karakteristine za takvo shvatanje, i ine sr romana.
Na putu ka proklamovanom cilju, Gete svog junaka suoava na razliitim stupnjevima njegovog
razvoja sa reprezentativnim oblicima drutvene stvarnosti. Vilhelm kao ideal ima humanistiki
univerzalno obrazovanog oveka i zato ne polazi od nauke ve od pozorita. Vrhunac bavljenja
pozoritem je Vilhelmov doivljaj ekspira time je posebno naglaena aktuelnost romana.
Jo jedan znaaj pozorita za Vilhelma : to je mesto gde se niveliu klasne razlike. Vilhelm ima
sklonost ka harmoninom razvoju prirode koje mu nije dato roenjem u Nemakoj je samo plemiu
omogueno izvesno opte, lino obrazovanje.
Iako u 18.v. umetnost, a ne crkva, moe da odgovori na egzistencijalna pitanja oveka, religiozni
aspekt je sastavni deo duhovnog horizonta graanske inteligencije. Uticaj pijetizma Vilhelm ga
upoznaje u ''Traktatu jedne lepe due'', usvaja njegovu strogost i metodinost u voenju ivota, ali ne i
njegovu asketinost. To je neophodna, ali prolazna faza Vilhelmovog puta.
Pod okriljem drutva, koje objedinjuje etike i estetske norme, ali i praktinu delatnost, Vilhelmov
ideal univerzalnog obrazovanja e pretpeti izvesne korekcije. Vilhelm uvia neophodnost usmerenosti
prema nekom pozivu, postaje punopravan lan socijalne zajednice.
Gete Ekermanu (1825.g.) : ''S pravom se kae da je poeljno da se sve ovekove sile u isti mah
kultiviu i da je to neto najizvrsnije. Ali ovek nije za tako neto roen i svaki pojedinac mora
zapravo sebe vaspitavati kao posebno bie, ali ipak pokuati da doe do nekog poimanja o tome ta su
sva bia zajedno''.
iler ima znaajan udeo u koncepciji romana : ''Mirno i duboko, jasno, pa ipak neshvatljivo kao
priroda, tako deluje i tako stoji tu; sve, ak i najsitnija uzgredna crta, pokazuju lepu ujednaenost
due, iz koje je sve poteklo.''
legel naziva francusku revoluciju, Fihteovu filozofiju i ''Vilhelma Majstera'' najveim
tendencijama tog doba.
Novalis bespotedna kritika, roman odudara od njegove koncepcije ''maginog realizma'' i on ga
je proglasio za nepoetski u najviem smislu; sav okrenut ekonomskim problemima, roman je zapravo
''satira na poeziju''.

B.ivojinovi predgovor Geteovim ''Pesmama'' :

Geteovo lirsko delo - gotovo bez premca u istoriji poezije u pogledu raznovrsnosti tema i bogatstva
oblika. Kod Getea se svaki doivljaj, bilo da je pretoen kroz razum ili kroz osajni deo bia, muziki
izlivao u potpun poseban tonalitet, koji nije samo uzgredni pratilac, ve i sutina i cilj pesme. Gete se
ogledao i u tonu narodne pesme i u himnama slobodnog stiha, u stancama i sonetu, u aleksandrincu i
endekasilabu, heksametru i pentametru, srpskom troheju i raznim vrstama kratkog stiha, sve do
sasvim svojevrsnih oblika pesme u kojima se raznolike strofe i razliiti metri spajaju u potpun
izraajni sklad.
Razliite stilske faze : poavi od rokokoa, Gete ubrzo stie do potpuno linog izraza u stilu
narodne pesme, a zatim i do prvog vrhunca u ljubavnim pesmama upuenim Frederiki Brion i velikim
himnama iz 70-ih g. Opisana predmetnost, dikcija i kompozicija pesme su izraz navrlosti, bujnosti i
uarenosti perioda Sturm&Drang. Kasnije, u Vajmaru, dolazi do smirivanja i preiavanja izraza.
Posle 1786.g. dolazi do prodora u svet klasike, antiki metri se ispunjavaju novom ulnom sadrinom,
bilo da govore o ljubavi (''Rimske elegije'') ili o drutvenim pitanjima (''Venecijanski epigrami'').
Poznanstvo sa ilerom dovodi do drugog Geteovog velikog ostvarenja klasine faze : velikih balada.
Poetkom 19.v. preovlauju pesme sa filozofskom sadrinom, posveene filozofiji prirode.
Istovremeno vie tematski i tonski nego formalno poinje da se osea uticaj romantike. Tome se
pridruuje i zanimalje za orijentalnu liriku. Aforistiki oblik, zapoet jo ''Venecijanskim epigramima''
i ''Ksenijama'' (u saradnji sa ilerom), pa nastavljen u ''Poslovicama i stihovima'', vrlo obilno je
zastupljen u ''Pitomim ksenijama'' (od 1815.). Poslednja decenija ivota obeleena stilizacijom i
sputanou izraza. Posebno se istiu tri pesme objedinjene kao ''Trilogija strasti'' (1823-24.) i ciklus
''Kinesko-nemaka godinja i dnevna doba'' (1827.).
Ti stilski periodi nisu otro razgranieni niti suprotstavljeni. Gete svoju univerzalnost ne ostvaruje
samo sukcesivno u vremenu, nego sinhrono i simultano. A i u onim godinama ili vremenskim
odsecima koji su jae obeleeni jedinstvenou formalnog postupka dijapazon tema je uvek
izvanredno bogat.
Ne samo da to se smenjuju stilovi i teme, razni imaginarni ili percepirani predmeti obrade, nego
se na svaki od tih predmeta, u raznim trenucima, Gete odaziva razliitim delovim bia, sa razliitim
raspoloenjem i nastrojenjem.
Sve to proistie iz osnovnog zakona Geteove poetike : uspostaviti neposredan i iv odnos sa svim
oblicima pojavnog ivota, i ulnim i duhovnim, ostajui tako uvek na tlu beskonanih a uvek
konkretnih i jedinstvenih impulsa koje prua realan ivot, tako da se izvuku osnovne konture i bitno
razlui od nebitnog, a sa druge strane istovremeno apstrahovati ono to je sutinsko u ideji uoenog
zbivanja ili doivljaja, osmisliti poetski predmet, dati mu simbolinu vrednost koja ga prevazilazi i
povezuje sa celokupnou sveta.

R.Medenica predgovor (1929.) :

1787.g. Geteova ''Ifigenija'' i ilerov ''Don Karlos'' na elu zakasnelog klasinog perioda
nemake knjievnosti. Pojava ''Ifigenije'' oznaava veliku prekretnicu u Geteovim delima, oslobaanje
od perioda S&D-a. Za ilera, ''Don Karlos'' ima isto znaenje on ulazi u klasine vode i pribliava
se Geteovom shvatanju umetnosti.
Period S&D-a (poinje u 2.pol.18.v.) oznaava doba velikog stremljenja i poleta : knjievnost
treba da preporodi drutvo, da izvri drutvenu revoluciju, da se bori protiv svakog ogranienja
slobode linosti; knjievnost je samo sredstvo da se utie na oveanstvo - moto je akcija.
Karakteristine su ilerove drame ''Razbojnici'' i ''Spletka i ljubav''. Ipak, duhovna atmosfera ovog
pokreta ne izaziva u Nemakoj nikakvu akciju ona je samo duhovni polet, kolektivna tenja,
analogna atmosferi koja je Francusku dovela do revolucije 1789.g. Ona ostaje isto knjievni pokret
bez vidnog odjeka na socijalni ivot Nemake. Revolucionarna atmosfera nije nala dublji izraz kod
Getea i tu se on razlikuje od ilera, koji obrauje savremene teme (proglaen za poasnog
fr.graanina) : Gete je u francuskoj revoluciji video samo stranu odmazdu za socijalne nepravde.
Put u Italiju, 1786.g. glavni prokret u Geteovom ivotu i shvatanju umetnosti. Umetnost vie ne
vidi u podraavanju prirodi (kako je traio period S&D, pod Rusoovim uticajem), ve u klasinoj
idealnosti koja zahteva plemenitu sadrinu i savrenu formu.
''Ifigenija'' prvo delo Geteovog drugog perioda. Poslednja verzija ostavlja hladan utisak u
Vajmaru, osim ilerove povoljne recenzije. Gete kae da je posle povratka naao : ''novija i starija
pesnika dela od velikog ugleda i silnog uticaja, ali naalost takva koja su mi bila vrlo odvratna.
Dopadanje koje je ukazivano ovim udnim nakazama (re je, izmeu ostalog, i o ilerovim
''Razbojnicima''), kako od neobuzdanih studenata, tako i od izobraenih ena, uplailo me je, jer mi
igledae da je sav moj trud uzaludan''. Tako je ''Ifigenija'' igrana na Vajmarskoj pozornici tek 1802.g.,
u ilerovoj reiji.
''Ifigenija'' je pretoena iz proze u petostopni jamb bez rime ''plemenita prostota i tiha veliina''
su nale svoj pun izraz. Promene se ne tiu toliko samog toka radnje, koliko se ispoljavaju u obradi
karaktera i njihovih osobina, i u stvaranju atmosfere koja obavija celinu. Sve je saeto u jednu
mozaiku impresivnu celinu. Radnja se razvija odmereno, sa puno vedrine i dostojanstva. iler u
recenziji : ''Tu emo nai dostojanstvenost, divnu zbilju, i u najveim nastupima strasti, visoku
mirnou koja imponuje i koja sve antiko ini nedostinim''. Po svom sklopu i zapletu, ''Ifigenija''
predstavlja idealnu prostotu : u radnji uestvuje samo 5 lica; dosledno je sproveden klasian princip
drame sva tri jedinstva; na sceni se gotovo po pravilu javljaju samo po dva lica. Sve proistie iz
karaktera samih linosti. To unoenje dramskog sukoba u same linosti, u njihov karakter glavna
razliku u obradama Getea i njegovih prethodnika.
injenica da je Gete uzeo upravo od Euripida itavu fabulu, gotovo sa svim pojediostima najvie
odaje njegovu nameru da stvori potpuno novo celo. Geteovi karakteri su duhovno produbljeni,
diferencirani, oivljeni, i posebno humanizovani do najveeg stepena. Oblik je zbijen, sentenciozan.
Glavna linost i nosilac radnje je Ifigenija. Sve drugo okree se oko nje i potinjava joj se. Kroz nju
pesnik sugerie duhovnu atmosferu itave drame. Ona je nosilac pesnikove ideje, nosilac iste
ovenosti, nenosti, dobrote, neposredne, prave, neodoljive i nepomuene istine, koja oplemenjuje i
ukrouje ljudske strasti. I ostali karakteri su izgubili grku boju, produbljeni su i modrnizovani u
smislu noenja dobra i zla u samom sebi. Orest kod Getea mora da preivi duboku unutranju
promenu, da proe kroz duhovno istilite, da bude spreman da svoj ivot poloi za drugog, da bi mu
se mogao oprostiti greh ubistva majke.
Kada se Euripidova drama paljivo uporedi sa Geteovom obradom, pokazuje se da su to dva
razliita dela, raena na sasvim drugaijim osnovama svako od njih nosi u sebi ne samo otisak duha
koji ga je ovaplotio, ve i obeleje doba u koje je postalo. Za Geteovu ''Ifigeniju'' je esto govoreno da
je pored sve svoje klasinosti u obradi, stilu, nainu tretiranja radnje itd, ipak u stvari moderna drama
koja u sebi nosi obeleje svog veka.

''Geteova Ifigenija i ljudski ideal'' :

Gete je svoju dramu nazvao ''tako prokleto ljudskom'' zbog ekstremno plemenite koncepcije
humanizma. Promenio je naglasak iz grkog predloka, unutranji organizam fabule tako da ju je
iler nazvao ''zauujue modernom i ne-grkom''.
Geteova ''Ifigenija'' se odigrava u ljudskom srcu, a ne izmeu Olimpa i zemlje. Orest je sam
odgovoran za majkoubistvo, progone ga krivica i kajanje. Nije vie prokleti Orest, ve bolestan Orest.
Bolestan je jer je njegova volja za ivotom ugaena ali posle susreta sa sestrom njegova volja se
ponovo budi, tako da je na kraju spreman da se maem bori za nju. Njegovo leenje dolazi iznutra a ne
spolja tako Gete reinterpretira mit.
Ifigenija nosi koncepciju sestrinstva kao to Bogorodica nosi materinstvo.Ona je sestra oveka.
Odnosi izmeu Oresta i Ifigenije jednaki su odnosu Apolona i Artemide (sunca i meseca). U Ifigeniji
je ostvarena arobna isceliteljska mo meseca.
''Ifigenija'' predstavlja otelotvorenje Geteovog humanizma koji se bazira na ideji ''prelepe due'',
koja nalii na grku kalokagatiju (= lepo i dobro). Ifigenija ne moe da ini zlo ak i ako bogovi
nalau, ona nije u stanju da uini bilo ta zlo. Ona zakon osea, zakon je sastavni deo nje same. I ovde
Gete opet reinterpretira mit : bogovi i njihovi zakoni postoje samo u ljudskom srcu ne nameu se
spolja (- ovo nije ni grka ni hrianska koncepcija). U kritinom trenutku u drami, ona kae
obraajui se bogovima : ''Spasi me i spasi sliku svoju u mojoj dui''. Ona (- ovek) postavlja
standarde. Ona ak menja Apolonovu volju otkrivajui plan Toantu, ali time se otkriva Apolonova
elja o povratku Orestove a Apolonove njegove sestre. Ifigenija ne utelovljava moralne zakone ve
vitalne snage ljudskog srca. Ona je suprotnost Orestu, a zajedno oni ine oveka.
Ali Ifigenijino delovanje na druge je revitalizujue. Ona ne simbolie vrednost, ona je vrednost. To
izgleda magino, ali to je ono to je Gete zvao Personlichkeit : ono to se samo prihvata. Meutim, i
oko Ifigenije sudbina zatvara svoj krug Gete dodaje motiv Toantove ljubavi, i to se na Ifigeniju
obruava kao oluja. Ima li izlaza, moe li se iveti? Ifigenija i Orest predstavljaju suprotne tenje :
Ifigenija tei ivotu, a Orest smrti, zaboravu. Ali Ifigenija se ne predaje, ona ostaje otvorenih oiju i
posle Piladovog govora o smrti njenih blinjih i posle Orestovog govora o ubistvu majke, i to je
ljudski. Ona ima odgovor. The forgivness is hope (zaborav / oprotaj je nada). Ona ne zatvara srce.
Poruka nade izvuena je iz najdubljeg oaja. Za Getea bi Ifigenijin tragian kraj bio neprihvatljiv. Ne
moe se sve zavriti smehom zla. ivot nije farsina igra. Ifigenija u najteem trenutku nalazi snage za
oslobaajue delo. I ovo oslobaajue delo uzdie Ifigeniju (oveka) iznad emera ivota, daje mu da
okusi od venosti, daje mu nadu u ljudski rod (ovo se odnosi na Ifigenijibo otkrie tajne Toantu ona
se naravno i dvoumi, ali dobro u njoj savladava sve).
I tako Ifigenija ne samo da oslobaa sebe i svoje, ve se njenim delom ujedinjuje svet. Toant ukida
obiaj rtvovanja stranaca. Poslednji monolog u drami je monolog oslobaanja : zidovi se rue - za
razliku od prvog monologa koji kao da predstavlja zatvor. Zaista je ljudsko stanje da delo za svoje
dobro u svom krilu nosi i buduu sudbinu sveta. Gete je prikazao Pakao, istilite, ali je ostavio i
otvorena vrata Raja. Gete veruje u oveka antropoloki optimizam.

Gete ''Ifigenija'' :
Gete je preuzeo mit o Ifigeniji i njenom rtvovanju, i preradio ga u skladu sa svojim
humanistikim naelima. Ifigenija, koja je i sama bila spaena sa rtvenika, kao svetenica na Tauridi
uspela je da utie na varavare da zakon rtvovanja ljudi bude zamenjen simbolinom rtvom.
Prestanak rtvovanja ljudi se rauna kao jedna od najepohalnijih drutvenih promena.
Toant usvaja Ifigenijinu molbu - to je motivisano njegovom zaljubljenou. Ifigenija je zatiena
kao Dijanina svetenica, a Toanta odbija i zvanino govorei mu da je od prokletog Tantalovog roda.
Toanta je Gete prikazao kao humanog, prosveenog varvarina, ali i kao oveka koji uzalud voli. Orest
je prikazan kao oajan ovek; on je rezigniran, i bez dobrog, praktinog Pilada ne bi uspeo.
Ifigenija se suprotstavlja Toantu, ali istovremeno osea duboku zahvalnost, a i obavezu prema
kralju; pri tom se boji i prokletstva. Ona se sa pravom uzda u Toantovo poverenje i ljubav oekuje
velikodunost, i poziva se na njegovu re. Tu se vidi Geteova specifinost uticaj prosvetiteljstva.
Ifigenija sve dovodi u rizinu situaciju, ali ostaje velika jer se uzda u velikodunost i plemenitost
kod varavarina ( - kritika e kasnije rei da to nisu Grci ve Vajmarci). Ona uspeva, ali ima jo jedan,
moda prevelik zahtev ona eli da ih Toant pusti drage volje, da u njemu ne ostane oseanje gorine
ili poraza. Kod Getea se ovo ponekad ini kao da ide i na utrb psiholoke motivisanosti verovanje u
takav potencijal, toliku irinu jednog oveka, i to varavarina.
Gete je hteo svesno da se pozabavi ovim pitanjem u umetnikom delu ak i ako ne moe da se
rei ono ostaje ideal humanistike kulture. Gete ne intervenie boanskim, ve psiholokim
sredstvima. Zahvaljujui svojoj visokoj etinosti, koja joj ne dozvoljava da se slui lukavstvom i koja
veruje u humanost svih ljudi, Ifigenija dobija dozvolu da ode.
Geteova drama je sa pravom nazivana dramom humane slobode. Likovi svesno prevladavaju
surove predrasude i ritualne zakone i svojim plemenitim odlukama stvaraju uzore novih meuljudskih
odnosa. Ifigenija ne spaava rtve hrabrou ili lukavstvom, ve uzornim etikim ulom. Misao ove
zapravo apstraktne drame, jeziko i dramaturki strogo stilizovane, je utopija o ''istoj ovenosti''.
+++
Knjievna obrada mita :
1.- grki ep (iz kruga predanja o Troji) 8. ili 7.v.st.e.
2.- Sofokle 5.v.st.e. drama o Ifigeniji (izgubljena)
3.- Euripid : - ''Ifigenija na Tauridi'' 416.st.e.
- ''Ifigenija u Aulidi'' 406.st.e.
4.- Rasin ''Ifigenija u Aulidi'' 1674.g.
5.- Gete ''Ifigenija na Tauridi'' 1787.g. (konana verzija)
Geteova obrada : 8 godina, 4 verzije.
- 1779. u prozi, odigrana u amaterskom pozoritu u Vajmaru, Gete igrao Oresta.
- 1780. ritmizovan tekst, metriki oblik slobodnog jamba.
- 1781. ponovo u prozi, preraeni neki delovi.
- 1787. stihovana verzija (zavrena u Rimu), po savetu Herdera.
Euripd : do spasenja Ifigenije, Oresta i Pilada dolazi na intervenciju Atene; Ifigenija je ljuta i
besna na Heladu; zalutale strance ubijaju sluge, Ifigenija ih samo kropi svetom vodicom; Ifigenija i
Orest se prepoznaju po pismu koje Orest alje Elektri po Piladu.
Gete : Gete srean ishod postie psiholokim sredstvima; Ifigenija je sva u nostalgiji, preutkuje
svoje poreklo; Ifigenija sama mora da ubije strance; Ortest se sam otkriva Ifigeniji, a i ona ga
prepoznaje po znacima. Novine : zahvaljujui Ifigeniji, Toant je ukinuo stari obiaj rtvovanja ljudi;
predlog da Toant bude obmanut potie od Pilada, a ne od Ifigenije; Orest shvata dvosmislenost
proroanstva; Toant voli Ifigeniju; Arkad; pesma Parki.

Obrazovni roman :
Obrazovni roman podrazumeva postojanje lika koji se prikazuje u obrazovanju (Bildung) i u
razvoju (Entwicklung). Podrazumeva se sazrevanje lika u konkretnim kulturnim, socijalnim i
istorijskim okolnostima. Do sazrevanja doalzi delatnim suoavanjem sa svetom.
esto se kae da su kljune rei za obrazovni roman kompromis i sazrevanje junak se obrazuje
borei se sa drugim ljudima u svetu; on je i u konfrontaciji i u koordinaciji sa svetom.
U Geteovom sluaju, sazrevanje tek osposobljava linost da se sa svetom uhvati u kotac po meri
sopstvenog bia. U realistikom romanu, u sukobu junaka sa svetom, najee propadaju njegove
vrednosti ili on sam, to vodi traginom kraju. U obrazovnom romanu se nalazimo na pola puta, gde
se ini da se sudar junaka i sveta ublaava u svojevrsnom kompromisu, gde linost daje spstveni peat
svetu, ali od njega prima mnogo ta u rasponu od tuposti i inercije do delatnih zahteva i izazova. Kao
ovek elje i udnje, shvata - pre poraza sostvenih vrednosti - da mora odustati od svega to je njemu
vano, zarad onoga to ima prolaz u svetu. To odustajanje nije potpuno, ve delimino to je
kompromis, prilagoavanje.
Obrazovni roman je i vrsta umetnikog prikaza jedne egzistencijalne strategije ija je svrha da se
izbegne tragini rascep linosti i sveta. Postoje ''prikljuci'' u svetu, ali ih treba nai onaj ko je zreo
ume da ih nae. Obrazovni roman odreuje ta je od nemogueg saglasja jedinke i sveta mogue.
Uspeh nije potpun, ali ne moe da se oceni ni kao poraz. Vano je rei da do sazrevanja mora doi
blagovremeno da junaku ostane dovoljno ivota za dalje ostvarenje.
Uzor roman ove vrste je u ''Vilhelmu Majsteru''. Vano je i pitanje uticaja koje junak tokom
sazrevanja prima, ali i koje daje. On utie na ljude svojom linou, delanjem, bilo namerno, bilo samo
svojim prisustvom. Vano je poi od toga da ovek nije ni tabula raza, ni puka predispozicija ve i
jedno i drugo. Mnoge stvari koje junak doivljava kao tragine gubitke, pokazuju se da i nisu bile tako
bitne bitne su samo za njegovu samorealizaciju. Pokazuju se zablude preanjeg ivota, smisao
patnje se menja, dolazi do preosmiljavanja, relativizacije. Svet se ne pokazuje kao neuskladiv sa
junakom; ako mu negde ne ide na ruku, bar ga ne osujeuje.
Junak je svestan svoje ''nemoi''. Luka povodom toga kae da ''pri takvom uvianju idealizam
junaka postaje ublaeniji, prilagodljiviji, konkretniji''. Ali se onda postavlja pitanje ako se idealizam
ublai, onda prestaje da bude idealizam. Ali se isto tako moe upitati kakav je to ideal koji nije
posredovan stvarnou, koji se ne moe ostvariti. Sa ovim je povezan i Hegelov termin ''nesrene
svesti'' postavljanjem ideala koji se ne mogu ostvariti, postavljanjem sebe kao svesti koja razmilja u
terminima nesree. Kada subjekt ue u interakciju sa svetom, menjaju se i subjekt i svet. Gete tako
vidi svet svet nije nuno zlo, ako se ve ne moe kako se eli, onda kako se mora kod Getea to nije
negativno treba povui pravi potez, a ne ne uspeti, ostati pasivan i tako zakoraiti u budunost
(moju, a ne neku koja mi preti).
Obrazovni roman ne odgovara na pitanje smrti. Smrt kao kraj ivota ne sme postati i sadraj
ivota. Ideja polovinog izmirenja junaka i sveta u obrazovnom romanu, ne sme biti naruena smru
obrazovni roman je ignorie kao moguu taku obesmiljavanja. Hegel definie obrazovni roman kao
sukog poezije srca i proze prilika. U savremenom drutvu ta borba ne predstavlja nita drugo do
godine uenja, ali jo e posle rei da odustajanje od poezije srca se svodi na optimizam u kom se sve
zavrava optim mamurlukom (nalije o. procesa).

Vilhelm Majster :
Kraj romana je onda kada je karakter junaka dovren, a ne kada se zavre dogaaji. Naelo
povezivanja epizoda je proces uobliavanja karaktera. U ''GuVM'', najjae uspomene vezane su za
lutkarsko pozorite to iskustvo se povezuje sa prvim iskustvom ljubavi ona e biti preuveliana.
Zabluda u vezi sa Marijaninom preljubom nije tu da bi se otkrio haos ivota, ve da bi se pripemio put
kojim e Vilhelm primiti posledice te ljubavi kao usreujue (?). Ono to je bilo ne moe se promeniti,
gubici su nepovratni a ono to se moe promeniti je odnos prema njima. U svetlu rasta linosti,
porazi se moraju preokrenuti u svoju korist jedna od temeljnih Geteovih ideja. Njena smrt e u
njemu izazvati bol, ali ne bol koji ga unitava, ve saznanje da je ona .... njegovog rasta. Tu se oituje
manir obrazovnog romana da su likovi koncipirani samo zbog onoga to nude glavnom junaku.
U poetku, Vilhelma vidimo kao nekog ko je hrabar zbog ..... puta. Verner to ne sme. Opredeljenje
da li da sebe stiem ili izgraujem. Vernerov kredo je uvek izvui neku korist Vilhelm mu na to
odgovara : ta mi vredi da proizvedem dobro elezo, ako mi je dua puna ljake. Nije stvar sebe samo
obrazovati, ve dostii i egzistencijalnu punou on hoe da u postojeem svetu ostvari kombinaciju
ljubavi, moi, uspeha, duhovnosti.
enski likovi Filina iz ivota uzima prijatno, ali je Vilhelnm odbija. Ona pokazuje da se ivot
moe uzimati neozbiljno, a da to ne podlee osudi. Suprotno je Aurelija izneverena ena, ivi
ogoreno (nije ljupka, ve teret ljubavniku). Vilhelm odbija i Terezu zbog dunosti. Tek Natalija
objedinjuje sve to, a on mora postati linost da bi bio sa njom. Ona je izvor lepe due tek spajanjem
sa njim dostii e sreu. Ona nadoknauje tamo gde postoji manjak i potreba vie kreativna no
erotska funkcija. ''Povest lepe due'' pretea Natalije. ivotna pozicija lepe due na izvestan nain
predstavlja povlaenje od aktivnog delanja u svetu, jer ono moe dovesti do ogreenja etikih naela.
Pozicija ''istih ruku'' to je izbor. Spreava da se ini zlo, ali i dobro.
Vilhelm ne zna da itav krug ljudi iz kule budno motri na njega tu je protivrenost tu je i sila
van oveka koja ga uva od stranputica, ali ga i pokree da se razvija, ne sputava ga. Ovo iz kule
(slobodni zidari) trudi se da ga pripremi, ali i da mu ne zakljanja slobodu. Ta zajednica deluje
pomalo artificelno (ovo je na vii nivo podignuto pedagoko pitanje srodnika po vaspitanju). Iz
svega kod Getea vlada poverenje u oveka, u istinsku ljudsku prirodu ona se moe oplemeniti,
moe se postii izvesna harmonija sa svetom.
Tragina perspektiva je data u harfisti i Minjon.
U delima o pozoritu, u analizama Hamleta, javlja se motivacijski tok koji je samoosvetljivanje
romana. Vilhelm poredi Hamleta sa sudom u koji je zasaen stari hrast koji ga razara, jer je predvien
samo za najnenije cvee : ''Veliko delo u jednu duu poloeno, duu koja tom delu nije dorasla''.
Antropoloki problem iz Hamleta je tu samo da bi bio primenjen na Vilhelma.
iler : V.M. postie svoj cilj tako to postie odreenost, a da ne gubi lepu odredljivost od ideala
stie u ivot, a da ne gubi snagu.