4.

Jugoslovensko-albanski odnosi i pitanje Kosova u svetlu politike KPJ prema

KPA 1939-1948.
Pitanje Kosova i Metohije odnosno ukupan problem poloaja albanske manjine u
Jugoslaviji i njenih perspektiva na irem planu mora ce posmatrati i u sklopu
balkanske politike Kominterne [bar do ukidanja ove organizacije 1943], i u svetlu
politike i dejstva KPJ na internacionalnom planu.
Nema nikakve sumnje u to da je KPJ pruila sutinsku pomo u stvaranju KP
Albanije.[1] Frakcijski razjedinjene grupe i elije albanskih komunista raspustila je
Kominterna 1937, ali do reorganizacije i sreivanja prilika nije dolo ni posle toga.
Inicijativu za nov pokuaj organizovanja partije u Albaniji ima CK KPJ 1939. godine,
koji uspostavlja vezu sa albanskim komunistima preko sekretara Oblasnog komiteta
za Kosovo i Metohiju, Miladina Popovia. Veza je prekinuta hapenjem Popovia, ali
je obnovljena 1941. inicijativom jedne skadarske grupe [Fadilj Hoda]. U Albaniji
potom rade zajedno Duan Mugoa i Miladin Popovi, sa ovlaenjima delegata KPJ.
Albanska partija je formirana na konferenciji u Tirani 8. novembra 1941. U rezoluciji
je istaknut zadatak KPA "da razvijemo ljubav i borbenu saradnju sa svim narodima
Balkana, a pogotovu s narodima: srpskim, grkim, crnogorskim i makedonskim, koji
ce herojski bore za svoje nacionalno osloboenje". [2] Partijska organizacija ce
konsoliduje u toku zime 1941/42, a priprema ce i zapoinje oruana borba protiv
italijanskog okupatora. Delegati KPJ uspostavljaju vezu sa Centralnim komitetom tek
avgusta 1942, kada ce Duan Mugoa probio do slobodne teritorije u Glamou. Tada
je od Kominterne zatraeno i dobijeno priznanje KPA i odobrenje za saziv Prve
zemaljske konferencije KPA. Ta konferencija je odrana u selu Labinot kraj Elbasana
17-22. marta 1943. Delegacija KPJ na toj konferenciji donela je albanskom
rukovodstvu Titovo pismo [22. septembra 1942] sa instrukcijama Kominterne i
drugim savetima za organizovanje i ienje partijskih redova. Odlueno je da ce
stvori HOB Albanije, a kao instruktor je u Albaniju radi toga upuen Svetozar
Vukmanovi Tempo u leto 1943.
To je, inae, vreme velikih raspri o nacionalnom programu i karakteru
narodnooslobodilake borbe i politike KPA u tome. Jedan od problema sa kojima su
ce posebno jugoslovenski delegati i politiki i vojni instruktori u Albaniji morali nositi
bio je i stav albanskih komunista prema ideji "etnike Albanije". Kako veli Dedijer,
pojedina su rukovodstva komunistikih grupa u neku ruku ak i odobravala okupaciju
Jugoslavije i Grke, nadajui ce da e im Hitler i Musolini stvoriti "Veliku Albaniju",
u koju treba da uu Kosovo i Metohija i amerija. [3] Na prvoj konferenciji KPA
[1941] taj stav je osuen kao ovinistiki, ali time problem generalne linije KPA u
nacionalnom pitanju uopte nije skinut s dnevnog reda. tavie, Glavni NOO
Albanije, formiran na konferenciji u Pezi septembra 1942. po modelu narodne vlasti

koja je nastajala u jugoslovenskoj revoluciji, u nastojanju da postigne opti front

nacionalnih snaga za borbu protiv okupatora, ulazi u pregovore sa nacionalistikim i
uglavnom prozapadnim [anglofilskim] "Bali Kombtarom" [Nacionalnim frontom]. Na
konferenciji u Muki 1-2. avgusta 1943, znai u jeku organizovanja narodne vlasti i
HOB Albanije, takorei na oi jugoslovenskih delegata, postignut je sporazum sa
balistima: formiran je zajedniki "Odbor nacionalnog spasa", kome ce daju sve
kompetencije za rukovoenje narodnooslobodilakim pokretom, usvajaju ce
nacionalistike parole i simboli, a to je najvanije - prihvata ce parola "etnike
Albanije", u koju ulazi i Kosovo.[4] Vano je naglasiti da su na konferenciji u Muki
uestvovali i lanovi CK KPA i delegati odnosno lanovi Glavnog NOO Albanije,
ime je dola do izraaja nesumnjivo nacionalistika struja u albanskoj partiji,
spremnost da ce narodni front borbe protiv okupatora gradi na klasinim ciljevima i
parolama nacionalistikog programa velikoalbanskog hegemonizma. Na otru i tada
efikasnu reakciju delegata KPJ nije trebalo dugo ekati: neposredno posle Muke
sazvana je druga konferencija Glavnog NOO, u Labinotu, na kojoj je zauzet negativan
stav prema "Bali Kombtaru".
Sva ova zbivanja u albanskoj partiji odraavala su ce i na situaciji Kosova i Metohije,
u radu partijskih organizacija i itavog NOP-a meu Albancima na teritoriji
Jugoslavije. Odjek toga kolebanja, ali i prikrivene dominacije velikoalbanskog
nacionalizma u KPA i rukovodstvu NOVA, moe ce, a kako nama izgleda, i mora
videti u politikoj platformi osnivake konferencije Oblasnog [Pokrajinskog] NOO
Kosova i "Dukaina" u Bujanu oko Nove 1944. godine, o kojoj je ve bilo rei. Jo
vie od toga: predlozi da ce albanske [iptarske] partizanske jedinice na Kosovu i
Metohiji podrede komandi Glavnog taba NOVA, o emu ce raspravljalo sve do leta
1944, pokazuju da ce albanska partija u stvari nikada nije odrekla izvesnih pretenzija
prema Kosovu i drugim teritorijama sa albanskom nacionalnom manjinom u
Jugoslaviji, te da je parola "etnike Albanije" samo privremeno i prividno, a oigledno
i pod pritiskom saradnje sa KPJ i NOVJ, potisnuta u zadnji plan. [5]
Uporedo s tim su u toku 1944. godine tekle i organizacione mere radi konstituisanja
nove vlasti i drave u Albaniji, po modelu ostvarenom pre toga u Jugoslaviji. Prvi
Antifaistiki kongres u Permetu 24. maja 1944, na kome su ce skupili delegati iz cele
zemlje, formirao je Antifaistiko vee narodnog osloboenja Albanije [AVNOA], kao
vrhovno zakonodavno i izvrno telo zemlje, a pored toga odluio da ce kralju Zogu
zabrani povratak u Albaniju, da ce ponite ugovori i sporazumi albanskih vlada pre
1939, te da ce ne prizna vlada koja bi eventualno bila formirana van Albanije ili na
teritoriji Albanije. AVNOA i HO odbori proglaeni su za jedinu vlast u zemlji. Sve su
te odluke potvrene na prvom zasedanju AVNOA odmah u nastavku kongresa.
AVNOA ce obratio i Titu, telegramom u kome je reeno da je borba naroda
Jugoslavije "garantira bratstva balkanskih naroda i ostvarenja ideje balkanske
konfederacije".[6] Drugo zasedanje AVNOA u Beratu, 20. oktobra 1944, proglasilo je

Nacionalni komitet privremenom demokratskom vladom Albanije, na sugestiju Josipa

Broza Tita.
Oigledno je da je KPJ odigrala vanu ulogu u stvaranju KPA, u organizovanju NOPa Albanije, u formiranju i konstituisanju organa nove vlasti i dravnopravnog lika
nove drave. U zavrnim operacijama na teritoriji Jugoslavije, potom, uglavnom na
inicijativu Vrhovnog taba NOVJ, uestvovale su i dve divizije NOVA [Peta i esta].
Operisale su u dolini Lima i u Sandaku, u borbama za Viegrad i Dobrun, odnosno na
Kosovu i Metohiji - u borbama za osloboenje Prizrena i akovice. [7]
Jo krajem 1943, verovatno u novembru, CK KPJ uputio je pismo albanskoj partiji
kao odgovor na pitanja koja su ce ticala budunosti Kosova i Metohije. Tu je izreena
otra ocena da "postavljati danas pitanje prisajedinjenja" ide na ruku reakciji i
okupatoru. "Samo oruana borba protiv okupatora moe jasno pokazati to ko hoe i
iskovati stvarnu demokratiju i bratstvo naroda, a nije ni potrebno naglaavati da
izmeu nas i demokratske antiimperijalistike Albanije to pitanje ne moe biti
problem... Nova Jugoslavija koja nastaje bie zemlja slobodnih naroda, pa prema
tome u njoj nee biti mesta nacionalnom ugnjetavanju ni albanskih manjina". [8] Pada u
oi da pismo CK KPJ govori o albanskim manjinama, za koje nee biti nacionalnog
ugnjetavanja, ali u novoj Jugoslaviji, to implicitno znai odbijanje svakog razgovora
o promeni teritorijalnog statusa oblasti nastanjenih Albancima u Jugoslaviji i
dovoenje u pitanje teritorijalnog integriteta budue, socijalistike Jugoslavije. Taj
stav, sa kojim smo ce upoznali i u nizu drugih dokumenata kojima ce reaguje na
kolebljivo dranje kosovskih komunista u toku 1943. i 1944, nalazi ce na liniji
konstituisanja Jugoslavije kao drave koja uva svoj dravnopravni kontinuitet, pored
ostalog, i uvanjem svoga teritorijalnog integriteta. Pitanje albanske manjine je, znai,
i u ovom dokumentu postavljeno kao unutranje pitanje Jugoslavije.
Iz nekih navedenih dokumenata KPA i AVNOA, meutim moe ce na strani KPA
naslutiti i jedna suprotna linija: iekivanje da e albansko-jugoslovenski odnosi biti
razreeni u sklopu jedne socijalistike balkanske konfederacije. Tako ce, na primer, i u
poruci Vrhovnog taba NOVA [sa potpisom Envera Hode] vrhovnom komandantu
NOVJ, Josipu Brozu Titu, aprila 1944, upuenoj po Miladinu Popoviu, podsea na
jedinstvo albanskog i jugoslovenskih naroda u borbi "za stvaranje novog,
demokratskog i federativnog Balkana", a Titu ce eli dug ivot "na sreu i ast naroda
Jugoslavije i svih naroda Balkana".[9] Zanimljivo je, ipak, da ce u odgovoru od 10.
septembra 1944. Tito ograniava na konstataciju da su zajednikom borbom "udareni
vrsti temelji buduem uzajamnom ivotu naih naroda", to je bez sumnje daleko
manje odreena formula. To ce sasvim dobro objanjava Titovom negativnom
reakcijom na formiranje Balkanskog taba, o emu je ve bilo rei, gde je izriito
reeno da ce Balkanskom federacijom operie samo kao propagandnom i agitacionom
parolom. Sve kombinacije oko Balkanske federacije, videe ce to ubrzo posle rata, i

tako e ce razbiti na razliitom pristupu balkanskih komunista tom pitanju, a najvie

na Staljinovim pogledima, rezervama, pa i protivljenju takvom ujedinjenju balkanskih
naroda u kome bi dominirala jugoslovenska Partija, ve dovoljno emancipovana i
otuena od autoriteta staljinske politike volje.
Danas je jo vrlo teko tvrditi, ako ce na stvari gleda sa odgovornou istoriara, sa
kakvom je konanom koncepcijom KPJ gradila meusobne odnose sa KPA i novom
albanskom dravom, kako u ratnom tako i u posleratnom razdoblju. Organizacija
albanske drave, politike i ekonomske veze koje su ce posle rata uspostavljale,
njihov tip i obim i izuzetno tesna saradnja dveju armija [pri emu je albanska armija
usvojila ak i formaciju JNA] - stvarali su naelnu i praktinu mogunost politike
integracije dveju drava. Da li je ta mogunost, kako je vidimo sada, sa razmakom od
skoro etiri decenije, bila ujedno stvarni politiki kurs jedne ili obeju partija otvoreno je pitanje, na koje, u nedostatku arhivskih dokumenata, mi ne umemo i ne
moemo da odgovorimo. Situacija graanskog rata u Grkoj [1946-1949] i
neposredne pretnje Albaniji sa te strane, pri emu ne treba zaboraviti ni otvorene
teritorijalne aspiracije Grke prema severnom Epiru na Pariskoj mirovnoj konferenciji
[1946] i posle toga, stvarali su i posebnu pogodnost za razne kombinacije o
pribliavanju ili moda ak i ujedinjavanju dveju zemalja. Ne moe ce iskljuiti ni
predvianje eventualnog neprijateljskog dranja Albanije u predstojeoj konfrontaciji
sa Kominformom odnosno SSSR-om, pa ni ideja da ce podravanjem integracionih
procesa osujeti pretvaranje Albanije u izvor smutnji i teroristike aktivnosti u
Jugoslaviji. U svakom sluaju, 1. jula 1946. godine zakljuen je Ugovor o prijateljstvu
i saradnji izmeu FNRJ i Albanije, koji je raskinut 1948 jednostranim aktom Albanije,
posle Rezolucije Inform-biroa i zauzimanja neprijateljskog, agresivnog i
iredentistikog kursa od strane HP Albanije prema Jugoslaviji.
Povodom toga ugovora postoji i jedna pria Envera Hode, u
njegovim Uspomenama, objavljenim u Tirani 1979, o navodnom razgovoru sa Titom
o budunosti Albanaca u Jugoslaviji. Hoda je prilikom svoje posete Beogradu i
potpisivanja Ugovora 1946. godine postavio Titu pitanje o Kosovu, formuliui
albanski stav na sledei nain: "Kosovo i druge oblasti albanskog stanovnitva u
Jugoslaviji su albanske teritorije koje su velike sile nepravedno otrgle [arrachs].
Sada, kada su nae dve zemlje socijalistike, stvoreni su uslovi da ce ovaj problem
pravedno rei". Na ovaj zahtev Envera Hode Tito je, kako Hoda tvrdi, odgovorio:
"Slaem ce, to je i naa elja [souhait], ali u ovom trenutku mi ne moemo nita da
uinimo u tom smislu, jer to Srbi ne bi shvatili [car les Serbes ne le comprendraient
pas]". Hoda je na to zakljuio: "Ako to ne shvataju danas, shvatie sutra". [10] Veoma
je teko usvojiti ovo pozno kazivanje o jednom razgovoru u etiri oka, kao dokaz o
stvarnom Titovom miljenju i izjavi koju bi on dao kao dravnik i predsednik Vlade
FNRJ i generalni sekretar KPJ, pogotovu to je Titov navodni odgovor formulisan kao
"elja" koja ce ne moe sprovesti "u ovom trenutku" zbog toga to to srpski narod ne

bi mogao da shvati. ak i kada bi to sve bilo tano, znailo bi samo da je Hodina

"inicijativa" u stvari na diplomatski nain odbijena. Meutim, ako su Titove rei pod
znakom pitanja, jer ne moemo biti sigurni da li ih je uopte izgovorio, nije pod
znakom pitanja Hodin politiki stav povodom Kosova, i nije bez znaaja to taj stav
korespondira, kako ce moglo videti iz brojnih ranijih navoda, sa nekim od glavnih
dokumenata KPJ o nacionalnom pitanju i konkretno o pitanju albanskih manjina u
Jugoslaviji - dodue svagda iz razdoblja kominternovskog kursa pre 1935; KPA je
oigledno raunala na stare politike obaveze. Posebno je pitanje koliko je u tome
mogla da ima odziva u KPJ, koja je u razdoblju od 1941. do 1945. prola prvu i
presudnu etapu svog osamostaljenja. Faktor koji je davao nekog osnova za
velikoalbanske nade i kombinacije mogao je da bude samo neizmenjeni negativan
odnos KPJ prema srpskom nacionalizmu, odnos koji je doao do izraaja, pored
ostalog, i u konstituisanju kosovsko-metohijske autonomije.
1

V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, za prikaz istorijata odnosa dveju partija koristimo ce ovom
Dedijerovom knjigom.
2

V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 17.

V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 52.

V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 80-89, 106-107.

Uz taj predlog ili su i predlozi da ce Metohija organizaciono pripoji KP Albanije a te predloge

kao i onaj o proirenju kompetencija albanskog Glavnog taba, podravao je ak i dele gat KPJ u
Albaniji Miladin Popovi ZbornikII /10, 154-155 (br. 65).
6

V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 94.

V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 78-79.

V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 126-127.

V. Dedijer, Jugosl - alb. odnosi, 71.

10

Enver Hoxha, Avec Staline Souvenirs, Tirana 1979, 146-147.

5. Postanak i razvoj kosovske autonomije

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a pitanje autonomije u buduem jugoslovenskom
federalizmu nije uopte ni pomenuto. U odluci o izgradnji Jugoslavije na
federativnom principu naznauju ce federalne jedinice koje bezuslovno treba da
postoje: Srbija, Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina;
tom naelnom odlukom, ipak, nije prejudiciran budui ustav. Tu ce nita ne govori o

autonomnim jedinicama, iz ega pravni istoriari zakljuuju da ce ovo pitanje htelo

reiti tek posle rata.[1] Za nacionalne manjine Odluka ustanovljava i "sva nacionalna
prava", pod kojim ce podrazumevaju i sva politika, a ne samo kulturna prava
manjine. No u svakom sluaju, ve samim izrazom "nacionalna manjina" Odluka je
utvrivala da ce moe govoriti samo o pravima manjine, te da ce ova prava bitno
razlikuje, i po vrsti i po obimu, od prava veinskih nacija koje ine jugoslovensku
dravu i koje su pobrojane u t. 2. Odluke Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i
Crnogorci. Glavno ogranienje je u tome da "manjina ne moe da ce izdvoje, da
izgrauje sama svoju dravu i drutveni sistem, jer bi time onemoguila prava
veinskih nacija" [2] Drugim reima, manjina nema, niti u duhu generalnih politikih i
pravnih odluka AVNOJ-a moe da ima atribute dravnosti - iz ega bi ce, dalje,
mogao izvui zakljuak da ona ne moe konstituisati ni jugoslovensku dravnost,
jugoslovensku federaciju. Odluka AVNOJ-a u svakom sluaju ne konstituie niti
pravo manjine [prema tome - ni albanske nacionalne manjine] na otcepljenje i
prisajedinjenje svojoj nacionalnoj dravi [u sluaju Albanaca - Albaniji], niti govori o
autonomiji kao ustavno pravnom obliku ostvarivanja zajednikih nacionalnih prava.
Postanak autonomnih jedinica u Srbiji, kao jednoj od republika jugoslovenske
federacije, mora ce posmatrati u svetlu politike KPJ prema nacionalnom pitanju kako
ce ova izgraivala i formulisala pre i za vreme rata, u perspektivi osvajanja vlasti i u
situaciji kada ce ta perspektiva poela pretvarati u stvarnost. Nije, meutim, izvesno
da je ak ni u vreme Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943. godine bilo do kraja razraeno
reenje nacionalnog pitanja u svome dravnopravnom aspektu. Govori ce, uglavnom,
o dva aspekta nacionalnog pitanja na planu dravnog prava: jedan ce tie meusobnog
odnosa i dravnopravnog poloaja "glavnih" naroda, koji i konstituiu novu dravu, a
drugi ce odnosi na poloaj nacionalnih manjina. U prvom sluaju, polazei od naela
suverenosti svakoga naroda posebno, dravna je zajednica stvorena kada ce na to
gleda sa stanovita ustavnog prava putem dobrovoljnog ujedinjenja suverenih i
ravnopravnih naroda, sa svim atributima dravnosti, pri emu su ce uzele u obzir i
neke istorijske specifinosti prilikom formiranja jedne "vienacionalne" federalne
jedinice - Bosne i Hercegovini. to ce tie nacionalnih manjina, stvar je daleko
sloenija, jer ce u naelu moglo postupiti dvojako: njihov status ce mogao regulisati
ustavom i posebnim zakonima u okviru koncepta suverenosti graanskih prava, bez
teritorijalnog artikulisanja politikih prava manjine, a mogao ce zamisliti i kao
teritorijalno konstituisanje u autonomijama bilo kog stupnja i tipa, no svagda - s
obzirom na generalnu, naelnu odluku AVNOJ-a - sa svojom punom politikom
sadrinom. U tom sluaju ce moglo razmiljati o tome koje manjine i na kojim
teritorijama ulaze u obzir za autonomno formiranje, to je ve stvar prevashodno
politikih pogleda i odluka. Sudbina nemake manjine, do rata najbrojnije, reena je
njenim razvlaenjem i iseljenjem u Nemaku po zavrenom drugom svetskom ratu,
pri emu ce polo od konstatacije da ce ta manjina, ukljuena u antijugoslovensku

delatnost pre rata i u okupatorski aparat za vreme rata, ponela prema ovoj dravi
nelojalno; istu sudbinu doiveli su Nemci i u nekim drugim zemljama Evrope
[Poljska, ehoslovaka], a te su mere i meunarodnopravno sankcionisane. [3] Sudbina
maarske i albanske manjine reavala ce na sasvim drugi nain. Pre svega, imala ce u
vidu perspektiva politikog zbliavanja sa matinim dravama ovih narodnosti Maarskom i Albanijom, u okviru nove porodice socijalistikih zemalja, pa stvarni
odnos ovih manjina prema jugoslovenskoj dravi u ratu 1941-1945. i njihovo
odreeno angaovanje u sistemu okupacije i dezintegracije drave jugoslovenskih
naroda, nisu uzeti u obzir prilikom ureivanja njihovog pravnog poloaja u novoj
Jugoslaviji. Tako su za ostvarivanje svih prava ovih nacionalnih manjina odabrane
politiko-teritorijalne autonomije: Vojvodina - uglavnom s obzirom na maarsku
manjinu u Bakoj [mada je to podruje veoma heterogena zajednica mnogih
narodnosti] i s pozivom na neke istorijske okolnosti, a Kosovo i Metohija - zbog
albanske manjine.
U naoj pravnoj literaturi ponueno je objanjenje da su "unutranja nacionalna
sloenost i naroito postojanje nacionalnih manjina pretstavljali osnovne uzroke za
formiranje autonomnih jedinica", a da pored toga "izvesni istoriski razlozi i
ekonomsko-kulturne osobenosti [naroito u pogledu Vojvodine] i dosledna
internacionalistika ideologija drutvenih snaga koje su nosile socijalistiku revoluciju
i gradile Jugoslaviju kao saveznu dravu, pretstavljaju druge faktore koji su opredelili
autonomni poloaj Pokrajine Vojvodine i Kosovsko metohiske oblasti". [4] Tome ce
objanjenju moe mnogo tota prigovoriti. Na primer, ako ce za albansku manjinu
ve htela teritorijalno-politika autonomija, zato je ta autonomija organizovana samo
na podruju Kosova i Metohije, a ne i na podruju Makedonije ili Crne Gore, gde ova
manjina takoe nastanjuje odreene oblasti kao kompaktna etnika masa? Zato su
ove dve autonomije uspostavljene samo na podruju republike Srbije, i da li ce
objanjenje ovoga pravnog i politikog fenomena moe svesti samo na tvrdnju da
autonomne jedinice postoje u jugoslovenskoj federaciji samo tamo gde je za to bilo
"objektivnih politiko-nacionalnih osnova, a to je samo na teritoriji Narodne
Republike Srbije"?[5] I koje su to "objektivne politiko-nacionalne osnove"?
Oigledno je da za potpuno istorijsko objanjenje postanka vojvoanske i kosovske
autonomije nije dovoljno nekoliko optih pravno-politikih formulacija, ve ce moraju
uzeti u obzir mnogi inioci politike KPJ prema nacionalnom pitanju i posebno prema
Srbiji, njenom dotadanjem istorijskom razvoju i dravnopravnom statusu. U
reavanju nacionalnog pitanja Jugoslavije imala je kljuno mesto teza o
"velikosrpskom hegemonizmu", pa je glavni politiki napor KPJ bio usmeren ka tome
da ce otklone sve pretpostavke na kojima je poivala ili bi mogla poivati vodea
uloga Srbije u jugoslovenskoj dravnoj zajednici. Moe ce, dakle, postanak
autonomija u Jugoslaviji posmatrati i u tom aspektu: ne s obzirom na potrebu da ce
ostvari pravo nacionalnih manjina na politiku egzistenciju u novoj dravi, ve s

obzirom na potrebu da ce eliminie svaka mogunost vaspostavljanja Srbije u njenom

ranijem politikom konceptu. Autonomijama ce reavalo, na neki nain, "srpsko
pitanje", a ne pitanje nacionalnih manjina. Uostalom, bez obzira na pojedinosti pravne
procedure, autonomije nisu iskljuivo "unutranje" ustavnopravno i politiko pitanje
republike Srbije, ve su one stvorene i razvijene na optem jugoslovenskom planu.
One "nisu kreacija Narodne Republike Srbije i njenog autonomnog ustavnog prava",
ve su od samog poetka predstavljale kategoriju opteg ustavnog prava Jugoslavije,
jer ih predvia i garantuje savezni ustav.[6]
Proceduralni put da ce doe do autonomnih jedinica u naem ustavnom poretku vodio
je, razumljivo, preko najviih organa Srbije: prve, mada privremene odluke donete su
u tom smislu na Prvom vanrednom zasedanju Antifaistike skuptine narodnog
osloboenja Srbije [ASNOS], 7. aprila 1945, pred sam kraj rata. Tada je reavano
pitanje Sandaka, Vojvodine i Kosova i Metohije. Privremeni autonomni status
Sandaka u smislu odluke AVNO Sandaka od 29. marta 1945. imao je da ce rei
podelom ove teritorije izmeu Srbije i Crne Gore. Prihvaeni su i predlozi Glavnog
NOO Vojvodine da ce Vojvodina kao autonomna jedinica prikljui Srbiji, i Oblasnog
NOO Kosova i Metohije - za prikljuenje Kosmeta takoe kao autonomne jedinice.
Konano reenje imao je da donese AVNOJ.[7] To je uinjeno na Treem zasedanju
AVNOJ-a, 7. avgusta 1945. Ha tom zasedanju je AVNOJ nastavio rad kao Privremena
narodna skuptina [10-26. avgusta 1945].[8] Tome je neposredno prethodila odluka
Oblasne narodne skuptine Kosova i Metohije od 9. jula 1945. Ta odluka, koja ce u
pravnom i politikom pogledu mora posmatrati kao primarni akt konstituisanja
Kosova i Metohije kao oblasti federalne jedinice Srbije, glasi: "Oblasna narodna
skuptina Kosova i Metohije jednoduno izjavljuje da stanovnitvo ove oblasti, isto
kao i svi narodi Jugoslavije, nije nikada priznalo raskomadanje svoje oblasti izvreno
od okupatora, niti raskomadanje Jugoslavije, te daje izraza elji celokupnog
stanovnitva oblasti da ova bude prikljuena federalnoj Srbiji kao njen sastavni deo.
Narod ove oblasti uveren je da e u narodnoj vladi Srbije nai punu zatitu, te da e od
narodne vlasti cele Jugoslavije biti svesrdno pomognut u svom politikom,
nacionalnom, eKOhtoMCKOM i kulturnom podizanju, a pretstavnici oblasti u
Narodnoj skuptini Srbije i AVNOJ-a doprinee svim svojim silama izgradnji
demokratske Srbije i Demokratske Federativne Republike Jugoslavije". [9]
Pravni, a moda jo vie politiki istoriari morae da razjasne izvesnu protivrenost
ovog akta sa stanovita dravnog prava - kada ce ima u vidu osnovni stav o
kontinuitetu Jugoslavije kao drave i kao meunarodnog subjekta iji integritet nije
mogao biti doveden u pitanje. Temelji unutranjeg ureenja nove Jugoslavije
postavljeni su u Odluci AVNOJ-a iz 1943, kojom je, pored ostalih federalnih jedinica,
predviena i Srbija. Prema tome,'samoopredeljenje naroda Jugoslavije i njihova volja
da ce udrue izraena je u Jajcu na veoma karakteristian nain: ne kao odluka ovih
naroda da ce udrue, ve kao odluka da ne priznaju svoje razdruivanje u vidu

"raskomadanja Jugoslavije sa strane faistikih imperijalista" te da "ostanu i dalje

ujedinjeni u Jugoslaviji".[10] Prema tome, nije bilo mesta nikakvim odlukama o
"prikljuenju", pogotovu ako ce nepriznavanje "raskomadanja" stavlja u njihov temelj
- kako je to i uinjeno u odluci Oblasne narodne skuptine Kosova i Metohije. Nije ta
oblast nikada legalno bila odvojena od Srbije [odnosno u dravno-pravnom
kontinuitetu - od Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, i potom Drave SHS i
Kraljevine Jugoslavije] da bi uopte mogla sada da ce "prikljuuje". Ova protivrena
formulacija, po naem miljenju, bremenita je mnogim i dalekosenim pravnopolitikim komplikacijama u tumaenju statusa autonomne jedinice upravo u odnosu
na Srbiju kao federalnu jedinicu; ne moe ce sporiti da ce bar u izvesnoj interpretaciji
tog dokumenta ne mogu istai elementi sopstvene dravnosti Kosova i Metohije,
makar jednoga zametka sopstvenog suvereniteta. To celom odnosu daje obeleje
pravne "dvosmislenosti".
Prvi Ustav FNRJ od 31. januara 1946. odredio je status kosovske autonomne jedinice
kao autonomne oblasti HP Srbije, imajui u vidu sve prethodne odluke. Odlukama
Treeg zasedanja AVNOJ-a usledio je Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne
Kosovsko-metohijske oblasti [AKMO], septembra 1945. Ha osnovu saveznog Ustava,
kao i zakljuaka Ustavotvorne skuptine Srbije [izabrane novembra 1946], status
autonomne oblasti je podrobno regulisan i Ustavom HP Srbije od 17. januara 1947.
godine.
U odnosu na prvi posleratni jugoslovenski ustav iz 1946. i republiki ustav iz 1947.
godine status autonomnih jedinica je danas na znatno viem stupnju. Sa
dravnopravnom evolucijom toga statusa poelo ce jo 1953, u sistemu novih ustavnih
zakona i odgovarajuih statuta samih autonomnih jedinica. Glavna promena ce
sastojala u tome da su ve tada obe jedinice po svome poloaju u republici i u tipu
svoje organizacione strukture potpuno izjednaene, mada ce ta izjednaenost jo nije
ogledala u nazivu autonomne jedinice: Vojvodina je jo uvek pokrajina, a Kosovo i
Metohija - Kosovskometohijska oblast. Obe jedinice "pripadaju istom tipu i obliku
politiko-teritorijalne autonomije. Iako ce jedna naziva ,autonomna pokrajina' a
druga ,autonomna oblast' njihov status i njihova autonomna prava su istovetna; razlika
je bila samo u tome to je pokrajina po ustavnim zakonima od 1953. imala i sudsku
autonomiju istog obima kao i republika".[11] Tada su utvrena tri ustavna principa o
autonomnim jedinicama: njima ce "obezbeuju samoupravna prava"; utvruju ce
samo najvii organi vlasti autonomnih jedinica i njihova struktura; jedinici je
obezbeeno pravo da donosi samostalno svoje statute, kojima, u saglasnosti sa
Ustavom HP Srbije, utvruje organizaciju i nadlenost svojih organa vlasti. [12] Vano
je napomenuti da je odnos izmeu autonomne jedinice i republike bio lien
hijerarhijskih prava pa i samog sistema dvostruke odgovornosti: svi organi vlasti
autonomnih jedinica izvravali su samostalno svoja prava i u krajnjoj liniji odgovarali
za svoj rad biraima koji su ih izabrali odnosno Pokrajinskoj skuptini i Oblasnom

odboru. Nije bilo neposredne odgovornosti ni Pokrajinskog odnosno Oblasnog Vea

republikom veu i oblasnih odnosno pokrajinskih organa uprave republikim
organima uprave. U stvari, meusobni odnosi autonomije i republike zasnivali su ce,
kako to precizira Jovan orevi, na sledeim principima: a] republiki organi vlasti
imaju samo ona prava koja su utvrena Ustavom i zakonima i koja ce uglavnom svode
na nadzor nad zakonitou akata; b] pokrajinski i oblasni organi vlasti su duni da
ostvaruju propise i mere republikih organa vlasti ukoliko ti akti i mere ne diraju u
autonomna prava; v] pokrajinski i oblasni organi vlasti imaju pravna sredstva za
zatitu autonomnih prava i uopte za zatitu svojih ovlaenja ako su ona izvrena u
saglasnosti sa zakonom i odreenim pravima. [13]
Do dalje emancipacije autonomnih jedinica, posebno Kosova i Metohije, dolazi sa
Ustavom od 1963: autonomna oblast je uzdignuta i po nazivu na stupanj pokrajine i u
svemu izjednaena sa Vojvodinom. Istina, vidan je kompromisan karakter Ustava iz
1963. u definiciji statusa autonomnih pokrajina, u vezi s kojima ce sve vie oseala
tenja da ce one konstituiu kao poseban, nezavisan faktor jugoslovenske dravne
zajednice. Stoga ce, (jemah posle Brionskog plenuma CK SKJ 1966, pristupa reviziji
odreenih ustavnih odredaba i pokrajinama priznaje status "konstitutivnog elementa
federacije". Tendencije ovih promena znaile su, u stvari, veliko osamostaljivanje
pokrajina u odnosu na republiku Srbiju, njihovo faktiko uzdizanje na stupanj
republike sa obelejima samostalne i, to je jo vanije, originerne, izvorne i suverene
dravnosti. To je pogotovu dolo do izraaja u ustavnim amandmanima od 1971.
Reenja koja su prihvaena u Amandmanima bila su osnov i za nov Ustav SFRJ,
donet 21. februara 1974. godine, a potom i za Ustav SR Srbije, donet 25. februara
1974, i Ustav SAP Kosova, donet 27. februara 1974.
Bitna osobenost novog statusa autonomnih jedinica po ovom sistemu ustavnih akata je
u tome to ce ove jedinice javljaju u punoj meri kao "konstitutivni elemenat
federacije", dodue "u sastavu" SR Srbije, ali u istom redu sa svim drugim
republikama, sa kojima "sainjavaju" Socijalistiku Federativnu Republiku
Jugoslaviju [l. 2. Ustava SFRJ]. U autonomnoj pokrajini ce ostvaruju "suverena
prava" radnih ljudi i graana, naroda i narodnosti; samo kada je to u zajednikom
interesu Republike - i u Republici [l. Z]. Istina, teritoriju SFRJ sainjavaju samo
"teritorije socijalistikih republika", ali je za promenu granice SFRJ potrebna
saglasnost ne samo svih republika nego i autonomnih pokrajina; ta saglasnost je
potrebna i za promenu granice izmeu republika ako ce radi o granici autonomne
pokrajine [l. 5]. Polazei od tih odredaba, i Ustav SR Srbije konstatuje da su
autonomne pokrajine "u sastavu" SR Srbije - kao to je SR Srbija "u sastavu" SFRJ
[l. 1]. Savezni i republiki ustav sprovode inae dosledno kao jedno od osnovnih
ustavnih naela princip dogovaranja svih faktora federacije u ta su ravnopravno
ukljuena i odgovarajua tela autonomnih pokrajina pored, a ne preko republike. Time
je pogotovu naglaen originerni karakter vlasti i prava, pa i dravnosti autonomnih

pokrajina. To ce i kao istorijsko objanjenje ugrauje u Ustav SAP Kosova kao jedno
od osnovnih naela: "Socijalistika Autonomna Pokrajina Kosovo nastala je u
zajednikoj borbi naroda i narodnosti u narodnooslobodilakom ratu i socijalistikoj
revoluciji Jugoslavije, i na osnovu slobodno izraene volje stanovnitva - naroda i
narodnosti Kosova i slobodno izraene volje naroda Srbije, udruila ce u
Socijalistiku Republiku Srbiju u okviru Socijalistike Federativne Republike
Jugoslavije" [I, st. 2]. To je takoe razraen stav o ostvarivanju "suverenih prava"
radnih ljudi, naroda i narodnosti Kosova, izraen naroito u primeni naela
sporazumevanja: "U ostvarivanju zajednikih interesa, radni ljudi, narodi i narodnosti
Kosova odluuju u federaciji na naelima meusobnog sporazumevanja republika i
autonomnih pokrajina, solidarnosti i uzajamnosti, ravnopravnog uea republika i
autonomnih pokrajina u organima federacije... kao i na naelu odgovornosti republika
i autonomnih pokrajina za sopstveni razvoj i za razvoj jugoslovenske socijalistike
zajednice kao celine" [I, st. Z].
Sa veoma razraenim naelnim odredbama i stavovima, pozitivno ustavno pravo
Jugoslavije, Srbije i Kosova ipak nije razreilo neka krupna pitanja funkcionisanja i
pravnog sistema i poloaja same SR Srbije; njen poloaj nije u dovoljnoj meri
razjanjen - izmeu autonomnih jedinica, koje su u njenom sastavu, i federacije, koju
samostalno i suvereno konstituiu autonomne jedinice zajedno sa republikama. Pitanje
ustavnog konstituisanja republike Srbije je, stoga, postavljeno vrlo brzo posle
donoenja Ustava od 1974: ve sredinom januara 1975, ali rasprave o tome na osnovu
materijala radne grupe, koju je tada formiralo Predsednitvo SR Srbije, nisu uopte
okonane. U kosovsku krizu 1981. ulo ce sa nerazreenim pitanjima odnosa izmeu
pokrajina i republike, to je otvorilo nove sporove i rasprave u politikim telima.
tavie, pokazalo ce da problem Kosova i nije na prvom mestu pitanje neprijateljske
delatnosti i kontrarevolucije ve mnogo vie od toga - problem konstituisanja
Pokrajine kao oblika albanske dravnosti sa tenjom ka formiranju samostalne
republike u jugoslovenskoj federaciji, time ce, pak, otvaraju pitanja za koja ce moglo
smatrati da su konano reena i zatvorena odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a.
Pri svemu tome, ne sme ce zanemariti pitanje stvarnog poloaja Kosova u Srbiji i
Jugoslaviji. Uporedo sa razvojem kosovske autonomije tekli su i ogromni napori
republike Srbije i cele federacije da ce Kosovo i Metohija oslobode tekog naslea
zaostalosti, naroito na privrednom podruju. Albanska narodnost je od rata naovamo
postigla ogroman napredak na kulturnom planu, uz veliku pomo Republike formiran
je univerzitet u Pritini, po broju studenata jedan od najbrojnijih u Jugoslaviji, a brz
razvoj nauke u Pokrajini omoguio je i formiranje Akademije nauka i umetnosti
Kosova. Kosovo je pogotovu u ekonomskom pogledu radikalno izmenilo cbo) lik.
Kao najzaostalije podruje u federaciji, Kosovo je oblast najveeg ulaganja saveznog
Fonda za nerazvijena podruja. Sasvim suprotno od neprijateljskih parola o "brutalnoj
eksploataciji" Kosova od strane Srbije i Jugoslavije, mora ce konstatovati da je

Kosovo najvei potroa srpskih i jugoslovenskih sredstava namenjenih razvoju

nerazvijenih, posebno do 1957, kada je uveden sistem "garantovanih investicija", a
pogotovu od 1965, kada je formiran Fond federacije za kreditiranje breg razvoja
privredno nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina. Tada su u
nerazvijene oblasti svrstane. SR Bosna i Hercegovina, SR Crna Gora, SR Makedonija
i SAP Kosovo; one su taj status zadrale do danas. Kosovo je najvie dobijalo: u
razdoblju od 1966. do 1970. godine - 30% sredstava [Bosna i Hercegovina tada samo
malo vie -30,7%, ali Makedonija 26,2% i Crna Gora 13,1%]; u sledeem razdoblju,
1971-1975, Kosovo je na prvom mestu sa 33,3% prema 32,4% Bosni i Hercegovini,
22,9% Makedoniji, 11,4% Crnoj Gori; od 1976. do 1980. dato je Kosovu jo vie:
37% prema 30,6% Bosni i Hercegovini, 21,6% Makedoniji i 10,8% Crnoj Gori.
Najzad, od 1981. do 1983. Kosovo dobija oko 42,62% prema 27,87% za Bosnu i
Hercegovinu, 19,67% za Makedoniju i 9,84% za Crnu Goru. Ukupni iznos od 1966.
do 1980. godine zakljuno, samo iz ovog fonda federacije, iznosi za Kosovo [bez
preraunavanja po kljuu inflacije] 39.319,7 miliona dinara, a sa sredstvima
predvienim za period 1981-1983. godine - 184.919,7 miliona dinara [skoro 185
milijardi novih dinara]. Veliki je problem Kosova to i pored ovih ulaganja, ogromnih
dopunskih sredstava i prioriteta u zajmovima kod Meunarodne banke za obnovu i
razvoj, nisu ostvareni oekivani rezultati. Razvoj Pokrajine ne nalazi ce u srazmeri sa
investiranim sredstvima. Postavljeno je i pitanje da li je investiciona politika,
usmerena dobrim delom na teku industrije sa visokorazvijenom tehnologijom, bila na
Kosovu opravdana, jer je zapostavljena poljoprivredna proizvodnja i rad koji moe
brzo da zaposli ogroman priliv radne snage u Pokrajini. Ekonomske prilike na
Kosovu, obeleene inae i svim drugim osobenostima jugoslovenske ekonomike, nisu
usklaene sa prirodnim i ljudskim potencijalom ove oblasti, ali ni sa mogunostima
jugoslovenske privrede u celini.
1

L. Gerkovi Hist. nar. vlasti 223-224.

L. Gerkovi Hist. nar. vlasti 225.

M. Barto Meun. javno. pravo l 432.

J. orevi, Ustavno pravo. 372-373.

J. orevi, Ustavno pravo. 373.

J. orevi, Ustavno pravo. 57, 373.

L. Gerkovi, Hist. nar. vlasti. 271-272.

L. Gerkovi, Hist. nar. vlasti, 294

C. Neovi - B. Petranovi, AVNOJ, 736-738.

10

C. Neovi - B. Petranovi, AVNOJ. 452-453.

11

J. ordevi, Ustavno pravo, 376.

12

J. orevi, Ustavno pravo, 373.

13

J. orevi, Ustavno pravo, 384.

III VELIKOALBANSKI NACIONALIZAM U NOVIM USLOVIMA

irokom potvrdom nacionalnih prava albanske narodnosti u organizaciji i politikoj,
ekonomskoj i kulturnoj stvarnosti kosovske autonomije, nisu, na alost, oslabljeni
koreni velikoalbanskog nacionalizma. Naprotiv: od 1945. do danas nacionalistiki
pokret meu jugoslovenskim Albancima, kako na Kosovu tako i van ove pokrajine,
nalazi ce u porastu. Od 1968. godine - u izvesnom pogledu i pre toga - mora ce ve
govoriti o pravoj eskalaciji tog nacionalizma, sa njegovom jasnom tendencijom da ce
"problem Kosova" internacionalizuje.
Prvi ozbiljan, masovan i upozoravajui sudar sa albanskim nacionalizmom na Kosovu
odigrao ce pred sam kraj rata na irem terenu Metohije. Kosovska operacija za
unitenje nemake grupe E u njenom povlaenju iz Grke [15. X - 20. XI 1944] samo
je delimino uspela. Osloboena od nemakog okupatora, oblast je dobrim delom bila
i dalje pod kontrolom albanske nacionalistike organizacije "Bali Kombtar": po terenu
su operisale naoruane grupe balista, pri kojima su ce nalazili engleski vojni
predstavnici, a cela je oblast bila pokrivena mreom ilegalnih revolucionarnih
komiteta, koje je, kao centralno telo, objedinjavao komitet u Prizrenu. Poetkom
novembra, jo u toku druge faze kosovske operacije, dolo je do sastanka Druge
prizrenske lige i balistikog vojnog rukovodstva za Kosovo, na kome je donesena
odluka da ce na Kosovu i Metohiji formiraju etiri grupe otpora, koji e delovati na
podrujima Skopske Crne gore, are, Drenice i Kopaonika. Komiteti koji ce
organizuju posle osloboenja Kosova i Metohije [Prizren, Orahovac, Suva Reka i dr.]
predstavljaju ilegalne organizacije na nacionalno-klasnoj osnovi. U njima su preteno
trgovci, intelektualci, hode, bogatiji seljaci, a bilo je ak i pojedinih narodnih
odbornika koji su bili birani neposredno po osloboenju iz njihovih redova.
Nacionalistika organizacija je, dakle, infiltrirala organizaciju nove vlasti na Kosovu i
Metohiji. Komiteti su odravali vezu sa balistikim grupama, slali nove odmetnike u
umu, snabdevali baliste orujem i drugim materijalom. Oni takoe ire propagandu o
nacionalno-politikoj potlaenosti Albanaca u komunistikoj Jugoslaviji, prodiru u
redove NOVJ odnosno Jugoslovenske armije i ire dezerterstvo, razvijaju parolu o
"Velikoj Albaniji", koju podravaju i savezniki oficiri pri balistikim grupama.

Karakteristino je da su balisti irili propagandu da ce Srbija nalazi pred pobunom, a

da e u Albaniji doi do engleskog iskrcavanja. [1]
Oruane akcije balista u Metohiji dobile su mestimino karakter i razmere ustanka.
Glavno arite toga ustanka bilo je u Drenici, a operacije protiv balista, u kojima su
uestvovale i dve brigade HOB Albanije, zapoete su metodinom ofanzivom
poetkom decembra 1944. Objavljene su neke vanije zapovesti Operativnog taba
HOB i PO Kosmeta tabovima potinjenih jedinica za ienje balistikih bandi u
Drenici. Komandant operacije bio je Fadil Hoda. [2] Ocena politike i vojne situacije,
prilikom preduzimanja ove operacije, bila je veoma realistina: "neprijatelj je uspio",
kae ce u zapovesti od 2. decembra 1944, "da na pojedinim delovima te oblasti vrsto
ce povee sa masama da bi eventualno organizovao sela na otpor protivu nas".
Zahteva ce najvea obazrivost i obzir prema obiajima i radu iptarskog naroda i
najstroe zabranjuje pljaka, nasilje i samovoljno zlostavljanje stanovnitva, jer ove
operacije imaju veliki znaaj "za dalji razvoj bratstva i jedinstva naroda Kosova i
Metohije", ali je postupak pri izvoenju operacija zbog toga ne manje strog i odluan:
"Neprijatelja koji bude davao otpor treba estoko i odluno napasti i unititi.
Zarobljene vojnike i oficire ne smijete ubijati nego ih sprovoditi Operativnom tabu
Kosmeta. Poto ce ovlada terenom razoruanje izvriti samo nad neprijateljski
raspoloenim elementima a mobilizaciju potenih seljaka sprovoditi na principu
dobrovoljnosti. One koji .ne ele da priu HO vojsci takoe razoruati. U toku borbe
kuu ili kue iz kojih ce puca i daje estok otpor smatrati bunkerom i kao takve
unititi. Paljevinu sela vriti samo onda, i to po odobrenju taba brigade, ako ce selo
utvrdi i itavo selo daje otpor. O ovome strogo voditi rauna. Imovinu zlikovaca
odbeglih konfiskovati ostavljajui najnunije za potrebe preostalih lanova porodice.
Ulazei na teritoriju naseljenu iptarskim ivljem pronai nain za uspostavu kontakta
sa selima da bi im ce stavilo do znanja da ono selo koje bude utoite iptarskim
bandama bie strogo kanjeno".[3]
Vrhovni tab HOB i POJ zaveo je 8. februara 1945. Vojnu oblast i Vojnu upravu na
Kosmetu i imenovao tab Kosovske divizije. Naime, tek u toku januara i februara
1945. u tekim, skoro jednomesenim borbama, umirena su arita balistikog ustanka
u predelu Drenice. No ilegalni nacionalistiki pokret odravao ce neko vreme i posle
toga: zahvaljujui delovanju kontrarevolucionarnog komiteta u nekim krajevima
Metohije [Orahovac] marta i aprila 1945. mere narodne vlasti su teko sprovoene u
ivot. Vojna uprava ce zato zadrala na Kosovu i Metohiji sve do jula 1945. godine. [4]
Prvi direktni sudar nove Jugoslavije sa albanskim nacionalizmom na Kosovu,
decembra 1944. do februara 1945. godine, prema tome, bio je veoma estok. Ustanak
i oruana formacija balista ugueni su energinom akcijom trupa, a nekoliko meseci
posle toga razbijena je i ilegalna mrea balista na teritoriji Jugoslavije. Tek tada su
stvoreni uslovi za punu politiku i dravnopravnu integraciju Kosova i Metohije u

novoj Jugoslaviji, za konstituisanje kosovsko-metohijske autonomije. Odluka o

"prisajedinjenju", doneta u Prizrenu 9. jula 1945, dobija u svetlu tek uguene pobune i
kontrarevolucije naroiti prizvuk.
Prisustvo albanskog nacionalizma, meutim, osealo ce i dalje na Kosovu i Metohiji.
Trea prizrenska liga, osnovana u Americi 1946. sa istovetnim programom kao
prethodne dve - a to je stvaranje "Velike Albanije", obara ce svim propagandnim
sredstvima protiv Jugoslavije, naroito posle 1948. i sukoba sa Albanijom u sklopu
opte konfrontacije sa Kominformom i SSSR-om. Sukob Jugoslavije sa Sovjetskim
Savezom 1948. omoguio je Albaniji da povede protiv Jugoslavije kombinovanu
propagandno-diverzantsku borbu, sa nacionalistikim parolama, pod platom
"marksizma-lenjinizma". Od tada ce u kosovskom zbivanju javlja i taj elemenat, koji
velikoalbanskom nacionalizmu i hegemonizmu daje vid "leve" revolucionarnosti i
radikalizma, pogotovu posle sukoba Tirane sa Moskvom i vezivanja Albanije za Kinu
[1961]. Pored te politike i propagandne aktivnosti sraunate na dugi rok, ubacivane
su iz Albanije diverzantsko-teroristike grupe, kao nekada kaake bande izmeu dva
rata, koje su ubijale nae graniare i pripadnike snaga bezbednosti, politike aktiviste,
i zavodile teror nad srpskim stanovnitvom. Ubacivano je oruje, koje je, uz ono
zaostalo od balista, predstavljalo opasnost od novih pobuna. Akcija nasilnog
prikupljanja oruja i sistematskog pretresanja terena radi toga, koju je na Kosovu i
Metohiji sprovodila Sluba dravne bezbednosti od kraja 1954. sve do sredine 1957.
godine, sa otrinom koja je prelazila svaku meru i pretvarala ce u teror nad
stanovnitvom, nije bitno izmenila situaciju u oblasti. Za sve to vreme nije prestajalo
plansko dejstvo albanskog nacionalizma, koje ce ogledalo u trajnom, takorei
hroninom pritisku na Srbe da ce iseljavaju iz oblasti, u podsticanju demografskog
potiska i eksplozije albanskog stanovnitva, i u njegovom vanrednom i neprirodnom
pojaavanju velikim, do sada jo neizbrojanim prilivom albanske narodnosti, pod
vidom politike emigracije iz Albanije.
Na etvrtom plenumu CK SKJ na Brionima 1966. diskvalifikovano je dotadanje
ponaanje Slube bezbednosti i njenoga rukovodioca Aleksandra Rankovia, ali je
tom prilikom osuena i tzv. "unitaristika" orijentacija u nacionalnoj politici. Meu
mnogim gresima ove slube navodio ce posebno teror nad Albancima na Kosovu i
Metohiji, a to je ujedno trebalo da bude drastian primer jedne velikodravne,
unitaristike i opet velikosrpske politike, koju je, prema oceni Brionskog plenuma,
sprovodio Aleksandar Rankovi. Istorija Brionskog plenuma nije jo poznata u svim
pojedinostima neophodnim za nepristrastan sud istoriara, ali je nesumnjivo da je bez
obzira na obrazloenja, tada sproveden zaokret u nacionalnom pitanju, u poloaju i
odnosima republika i autonomnih jedinica. Tada su otvoreni putevi ka ustavno pravnoj
reviziji jugoslovenske federacije, sa nesumnjivim jaanjem samostalnosti pokrajina u
odnosu na republiku Srbiju, kao jednim od glavnih obeleja te revizije. Isto tako, na
Kosovu dolazi do prave bujice nacionalistikih raspoloenja, stvara ce klima

revanizma i progona Srba i Crnogoraca. Udarna je parola - iseljavanje: "ta ekate,

to ne idete, hoete li da vas mi izbacujemo!" Istiu ce zastave, istovetne sa dravnom
zastavom HP Albanije, i drugi albanski nacionalni simboli. Pojaava ce teror nad
srpskim i crnogorskim stanovnitvom. Nastavlja ce sa veim intenzitetom i punom
slobodom ono to ce kriom ili polulegalno radilo u prethodnom periodu. Primeuje
ce iroka nacionalistika solidarnost raznih slojeva, a pogotovu sve izraenija
infiltracija partijskih redova. Insistira ce na nacionalnom kljuu, koji ce primenjuje ne
samo rigorozno nego i neosnovano, ak i na tetu ekonomskih interesa pokrajine.
Sistematski ce sprovodi nacionalna smena kadrova i preuzimanje odgovornih funkcija
u politikim telima, upravi i radnim organizacijama. Albanska omladina izloena je
pravoj plimi nacionalistike indoktrinacije, a izvesni jubileji - kao pet vekova
Skenderbega - dovode izvesne sredine do stupnja histerije. U propagandi protiv
"velikosrpskog hegemonizma" prelazi ce na otvoreno antisrpski kurs. Zapoinje
kampanja protiv slube zatite spomenika srpske kulture, uporedo sa pokuajima
podmetanja poara ili oteivanja tih spomenika. kolovanju srpske dece stvaraju ce
nepremostive prepreke, strunjaci srpske narodnosti fiziki ce napadaju, i u toj
pogromakoj atmosferi iseljavanje Srba i Crnogoraca poinje da dobija karakter
masovnog bekstva. Uporedo s tim, u diskusijama o reorganizaciji jugoslovenske
federacije prvi put ce tada izlazi sa zahtevom da Kosovo dobije status republike, s
pozivom na nacionalno naelo. tj, na naelo samoopredeljenja naroda, i sa
argumentom brojnosti; isto tako, prvi put ce zahtev za republikom Kosovo pretvara i u
zahtev da ce u toj novoj republici ujedine svi Albanci Jugoslavije, to je otvaralo
veoma sloen problem poloaja u federaciji i integriteta ne samo Srbije nego i
Makedonije i Crne Gore.
Apsolutno ce ne moe rei da ove "pojave" na Kosovu i van kosovske pokrajine nisu
bile poznate. Upozorenja su dolazila sa raznih strana, ali su sve primedbe i sva
strahovanja od pretvaranja toga talasa u masovni kontrarevolucionarni, antisrpski i
antijugoslovenski pokret frontalno odbaeni i osueni kao izraz "velikosrpskog
nacionalizma" i "unitarizma". Veoma je karakteristino da je tada, a videemo i
kasnije, glavna formula kojom je velikoalbanski nacionalizam uspeno paralisao sve
pokuaje svoga efikasnijeg suzbijanja upravo stara kominternovska formula o
"velikosrpskom hegemonizmu". Posle 1966. godine obilato je koriena i etiketa
"prebrionskih snaga", "rankovievtine" i slino, a jedan od metoda za obezbeivanje
prostora i stvaranja sigurnog "zatitnog pojasa" oko Kosova bilo je uutkivanje
sredstava informisanja, kojim je spreen normalni i neophodni protok informacija u
javnost, pa ak i u dravna i partijska tela.
Drastian izraz dobila je odbranaka taktika albanskog nacionalizma u redovima SKJ
povodom XIV plenuma CK SK Srbije, posveenog temi "Savez komunista u borbi za
nacionalnu ravnopravnost", 29. i 30. maja 1968. godine. Upozorenje lanova CK
Dobrice osia i Jovana Marjanovia da ce na Kosovu radi o opasnoj eskalaciji

albanskog nacionalizma, antisrpstva i antijugoslovenstva - odbaeno je u otrom

protivnapadu i potpunoj politikoj diskvalifikaciji osia i Marjanovia kao
"nacionalista", sa njihovim iskljuenjem iz Centralnog komiteta. [5] Nije ce moralo
dugo ekati na dalju eskalaciju albanskog nacionalizma, pa i na obistinjavanje nekih
zlih slutnji osuenih lanova CK SK Srbije: uoi albanskog nacionalnog praznika, 27.
novembra 1968. dolazi do organizovanih masovnih demonstracija na Kosovu, sa
teitem u Pritini; udarnu snagu inila je omladina - albanski studenti Pritinskog
univerziteta, pre svega sa Filozofskog fakulteta. [6] Bitno je za ocenu tih zbivanja na
Kosovu da su ona bila nacionalistiki i ovinistiki usmerena [parola "Smrt srpskim
ugnjetaima!"], i da su demonstracije pretile da prerastu u pobunu protiv zakonitog
poretka i jugoslovenske drave. U Pritini ce pred kraj toga dana okupilo vrlo mnogo
Albanaca iz drugih gradova i oblasti Kosova [Uroevac, Pe, Prizren, Drenica], ali je
u zoru 28. novembra dolo do intervencije jedinica JNA, pred kojim ce okupljena
masa rasturila, tako da nije dolo do upotrebe oruja. No, demonstracije su izbile istog
dana i u Tetovu, sa zahtevom da ce "albanski" delovi SR Makedonije prikljue
Kosovu. Demonstrante je otrim nastupom suzbila i rasturila makedonska milicija.
Nacionalistiki neredi na Kosovu ispoljili su nekoliko vanih stvari: prisustvo i
dejstvo antijugoslovenske Tree, prizrenske lige; sposobnost ilegalne organizacije da
pokrene mase i da zapreti pobunom koja prelazi granice jedne republike; neobinu
solidarnost nacionalista i izvesnog broja zvaninih funkcionera i albanskih komunista
na Kosovu. Sem toga, ispoljila ce odmah i taktika nacionalistikog pokreta: da
frontalnim odbijanjem istinitih optubi, umanjivanjem znaaja dogaaja, sistematskim
zatakavanjem injenica i njihovog pravog znaenja ne samo u sredstvima informacija
nego i u najviim partijskim i dravnim forumima, i najzad veoma agresivnim
protivnapadom na tzv. "velikosrpski nacionalizam i revanizam" - sprei
preduzimanje efikasnijih politikih i bezbednosnih mera, kojima bi bila ugroena
matica i kadrovska baza pokreta. tavie, zahvaljujui tendencioznom i oito
neistinitom tumaenju, po kome ce poricalo nacionalistiko znaenje oigledno
nacionalistikih i ovinistikih pojava i dejstava, postizala ce izvesna vrsta legalizacije
samog pokreta u svim njegovim slojevima, od onih u masama albanske narodnosti do
onih u najviim partijskim forumima Pokrajine, Republike i Federacije. Tako ce moe
rei ne samo da nije izvuena nikakva pouka iz kosovskih dogaaja 1968. godine
nego je, u stvari, tada bio osvojen nov prostor i formulisana platforma za dalju
eskalaciju velikoalbanskog nacionalizma.
Razdoblje posle 1968. godine odlikuje ce krajnje brutalnom i drskom politikom
pripreme za sledei korak, koji e uslediti u pogodnom trenutku - 1981. tite ce i
konsoliduju kadrovi, ak i oni koji su eksponirani u demonstracijama; diskvalifikuju
ce i politiki likvidiraju srpski, pa i albanski kadrovi koji ce usude da ce suprotstave
nacionalistikom kursu. Iseljavanje Srba dobija u ubrzanju i sve vie lii na
proterivanje; u radnim i partijskim organizacijama sprovodi ce istka srpskih,

crnogorskih i drugih nepoudnih kadrova. Na udaru su srpski spomenici i groblja, ak

i spomenici iz NOB-a. Pretnjama, ucenama, premlaivanjima, paljevinama,
silovanjem i ubistvima stvara ce kod Srba psihoza potpune pravne, line i imovinske
nesigurnosti, tako da su u ovom periodu, posle 1968, konano raseljena mnoga srpska
sela ili zaostale srpske kue u albanizovanim naseljima irom Kosova i Metohije.
Albanci na srpskim imanjima anju ito, otimaju stoku, kose livade, odnose krstine
ponjevenog ita, a rtvu, pogotovu ako ce opire, pretuku. Vesti o tome, koje su ce
isprva probijale u pritinsko "Jedinstvo", od 1972. godine nalaze ce pod zabranom
[embargom], sa obrazloenjem da ce njihovim iznoenjem u javnost raspiruje
nacionalna mrnja i oteava borba albanskih kadrova protiv albanskog nacionalizma,
tvrdilo ce da je to uopte "preuveliavanje" i nepotrebno dramatizovanje, iza kojeg
stoje ak i namere prikrivenog neprijatelja da produbljuje jaz izmeu naroda i
narodnosti govorei o onome to razjedinjuje umesto o onome to spaja. Tako ce i za
iseljavanje Srba i Crnogoraca tvrdilo da je to prirodan, ekonomski motivisan proces,
iza kojeg ne stoji nikakva prinuda. Za mnoge teke incidente, zlostavljanja i tete
odgovornost ce prebacivala na deji nestaluk ["Deca"]. No, sukobi su sve ozbiljniji:
albanska studentska omladina sukobljava ce sa svojim srpskim i crnogorskim
kolegama, koji su primorani da protestuju zbog oigledne diskriminacije u
stipendiranju, dodeljivanju domova i tako dalje; brutalno ce napadaju ak i uenici
srednjih kola [napad na srpsku decu u Klini, 15. maja 1972]; na udaru su i pripadnici
turske narodnosti i Romi koji odbijaju da ce deklariu kao Albanci. Prilikom popisa
stanovnitva 1971. godine izvrene su ne male zloupotrebe u pribrajanju Turaka,
Roma i Muslimana [Gorana] albanskoj narodnosti. Naroito je karakteristino u ovom
periodu otvoreno povezivanje kosovskih albanskih nacionalista sa HP Albanijom.
irom su otvorena vrata propagandi indoktrinaciji omladine i uopte albanskih masa
na Kosovu velikoalbanskim pa ak i enverovskim idejama. Uz rigorozno odvajanje
albanske narodnosti od drugih naroda i narodnosti Jugoslavije, a posebno Srbije,
Makedonije i Crne Gore, uz zatvaranje u krug nacionalne i posebno jezike i kulturne
iskljuivosti, Albanci su u Jugoslaviji preplavljeni knjigama, tampom i naroito
udbenicima iz Albanije, esto sa otvoreno antijugoslovenskim tezama i
koncepcijama. Kosovo ce kao autonomna pokrajina sve vie ponaa secesionistiki u
prisvajanju prava da direktno opti i uspostavlja raznovrsne odnose sa HP Albanijom,
da ce javlja kao iskljuivi i obavezni posrednik u kontaktu svih drugih faktora i
ustanova u republici i federaciji sa ovom susednom dravom. Dogodie ce ak i
neshvatljive povrede ugleda i dostojanstva jugoslovenske drave i njenog efa, a da na
to niko ne reaguje. Obrnuto, svaki ce ispad pokriva autoritetom pokrajinskog
rukovodstva, ma ijem je elu tada Mahmud Bakali. Na neki nain je ova
nacionalistika eskalacija dola do svog vrhunca glorifikacijom Prizrenske lige u
proslavi, prihvaenoj i na republikom i na jugoslovenskom nivou, 5-11. juna 1978.
Ta proslava, sa meunarodnim naunim skupom, trebalo je da afirmie ciljeve
Prizrenske lige upravo u onome to je osnova svih njenih potonjih reinkarnacija

[1943, 1946]: u velikoalbanskom i rasistikom konceptu "etnike Albanije", Albanije

u kojoj ne bi vie moglo da bude mesta ni za koju drugu narodnost.
Nova upozorenja na pravu prirodu i domet ovoga nacionalistikog kursa zavravala su
ce redovno loe po one koji su ta pitanja pokretali. Jovo otra, prvoborac i lan
Pokrajinskog komiteta, uz to i poslanik u Veu naroda Skuptine Jugoslavije, u ijim
upozorenjima i kritikama 1971, 1973. i 1976. nije bilo ne samo neistina ili poluistina
nego ni prizvuka neke optije politike kritike, eliminisan je bez milosti iz politikog
ivota: na sednici PK 20. juna 1973. iskljuen je iz PK kao jedan od "kontinuiranih
nosilaca kontralinije koja je deo mranih neprijateljskih snaga", i umro
nerehabilitovan i onda kada su ve svi mogli da shvate da je bio u pravu [novembra
1981].
Do nove i daleko opasnije eksplozije albanskog nacionalizma dolo je 1981. godine,
nepunih godinu dana posle smrti predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita.
Studentske demonstracije su izbile najpre 11. marta, a 16. marta je dolo do paljevine
konaka Peke patrijarije; 25. marta bilo je nereda u Prizrenu, 26. u Pritini, 30. u
Obiliu; i pored toga, izbijanje novih masovnih demonstracija 1. aprila u Pritini i
nizu drugih kosovskih gradova i naselja [Podujevo, Vuitrn, Lipljan, Glogovac,
Gnjilane, akovica, Uroevac, Kosovska Mitrovica, Vitina] delovalo je kao
iznenaenje; demonstracije su trajale tri dana, i po mnogo emu su podseale na one
iz 1968, ali su ih obimom, estinom, pripremljenou i upornou daleko prevazile.
Centralna parola "Kosovo-republika!" [7] izrazila je prvu etapu u programu
velikoalbanskih nacionalista, iza koje je stajao iredentistiki cilj izdvajanja iz
Jugoslavije i pripajanja Albaniji svih teritorija koje su nastanjene Albancima. Za
smirivanje demonstracija, iji ce odjek ve oseao i u nizu makedonskih gradova
poev od Skoplja, morali su biti upotrebljeni armija, milicija i specijalne snage
bezbednosti. Tako je uz velike napore i izvestan broj ljudskih rtava na obe strane
spreeno prerastanje ovih nereda u oruani ustanak. Na Kosovu je moralo da bude
zavedeno i vanredno stanje sa zabranom o ogranienom kretanju [2-8. aprila 1981].
Politika zbivanja u vezi sa demonstracijama od 1981. godine spadaju ve u nae
vreme, o kojem istoriar ne moe jo nita da kae. tampa, televizija i druga sredstva
informisanja omoguavaju - ne bez tekoa - da ce javnost upozna sa onim to ce na
Kosovu dogaalo i to ce dogaa. Javnost je pogotovu upoznata sa nizom politikih
akcija i dokumenata koji su od tada doneti u najviim dravnim i partijskim telima,
tako da to ovde nije neophodno izlagati. Meutim, neke ce stvari ipak moraju istai.
Pre svega, 1981. je pokazala da albanski nacionalizam, sada ve i kao otvoreni
iredentizam, dobija zabrinjavajui rast. Drugo, da ce u metodima njegovog
dejstvovanja primenjuju i mnogi davno poznati, takorei klasini metodi: kako u
politikom manevrisanju, pokrivanju i "uvanju" kadrova te izbegavanju prave i
dosledne diferencijacije tako i u merama politikog pritiska i nasilja u sprovoenju

glavnih, dalekosenih ciljeva. A glavni je cilj da ce stvori platforma za

internacionalizaciju "kosovskog problema" u jednoj konano izmenjenoj
demografskoj i etnikoj situaciji Kosova, a potom i drugih oblasti u Jugoslaviji gde
ive Albanci. Rasistika parola "etniki istog Kosova" je jedna od glavnih
operativnih parola, koja ce, na alost, uprkos svim ocenama, analizama i
proklamovanim merama efikasno sprovodi u ivot. Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa
Kosova, pa ak i iz onih optina "ue" Srbije gde Albanci imaju veinu [Preevo,
Bujanovac, Medvea], nastavlja ce nesmanjenim intenzitetom. Toj kljunoj pojavi
celoga ovog istorijsko-politikog kompleksa moramo, zato, i ovde posvetiti posebnu
panju.
Prema nekim delovima iz Izvetaja o iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova, koji je
1982. godine za Republiku i Saveznu skuptinu izradila zajednika komisija
Republikog i Saveznog izvrnog vea, koji su objavljeni u dnevnoj tampi, moe ce
dobiti sasvim jasna slika o obimu, karakteru i uzrocima iseljavanja Srba i Crnogoraca.
S obzirom na znaaj ovog pitanja, koristiemo ovde makar sumarno izvesne
informacije iz tog izvora.[8]
Pre svega, u analizi ove demografske, ali i nacionalne situacije mora ce poi od
statistikih podataka o nacionalnoj strukturi stanovnitva SAP Kosova prema
popisima od 1948, 1953, 1961, 1971. i 1981. Zabeleen je znatan porast ukupnog
broja stanovnika Kosova, uz apsolutno smanjenje broja Srba i Crnogoraca u toj
pokrajini. To jasno pokazuje sledea tabela:
NACIONALNA STRUKTURA STANOVNITVA SAP KOSOVA PREMA
POPISIMA
1948.
broj

1953.
%

broj

1961.
%

broj

1971.
%

broj

1981. [a]
%

broj

ukupno

727.820

100 808.141

100 963.988

100

1.243.69
3

100

1.584.55
8

100

Albanci

498.242

68,45 524.559

64,91 646.605

67,07

916.168

73,66

1.227.42
4

77,5

Srbi

171.911

23,62 189.869

23,49 227.016

23,55

228.264

18,35

209.792

13,2

Crnogorci

28.050

3,85

31.343

3,88

37.588

3,90

31.555

2,54

26.875

1,7

Turci

1.315

0,18

34.583

4,28

25.764

2,67

12.244

0,98

12.575

0,8

Muslimani

9.679

1,33

6.241

0,77

8.026

0,83

26.357

2,12

58.948

3,7

18.623

2,56

21.546

2,66

18.989

1,97

19.105

2,34

48.946

3,1

Ostali

[a] Prema prvim rezultatima popisa 1981.

Uz apsolutno smanjenje dolazi i proporcionalno umanjenje broja odn. relativnog

uea srpskog i crnogorskog stanovnitva u ukupnom broju stanovnika Kosova.
Najvee relativno uee Srba zabeleeno je 1948: 23,62%, da bi ve 1953. bilo
smanjeno na 23,49%, godine 1961. skromno poveano na 23,55%, da bi 1971. opalo
na 18,35%, a u 1981, ak na 13,2%. Te godine, 1981, zabeleen je i pad apsolutnog
broja u odnosu na 1971: 209.792 prema 228.264, to znai apsolutni manjak za 18.
472. Ca Crnogorcima je slina situacija: njihovo relativno uee je beleilo izvestan
porast u periodu do 1961: 3,85% pa 3,88% i 3,90% [pri emu treba imati u vidu i
uslovnu vrednost statistikog opredeljivanja u ovoj nacionalnoj kategoriji popisa], ali
od 1961. drastino opada: sa 3,90% na 2,54% u 1971. i 1,7% u 1981. Tome odgovara
apsolutno smanjenje broja deklarisanih Crnogoraca na Kosovu: 1948. ih je bilo
28.050, 1961. godine 37.588, da bi ih 1971. godine bilo 31.555, a 1981. svega 26.875,
znai 4680 manje za deset godina, odn. 1175 manje nego u prvom posleratnom
popisu. Ako ce uzme u obzir prirodni prirataj [kod Srba na Kosovu oko 1,5%, a kod
Crnogoraca oko 1,2% godinje], onda je obim stvarnog iseljavanja zapravo mnogo
vei. Prema grubom proraunu Republikog zavoda za statistiku Srbije iz SAP
Kosova ce u periodu od 1961. do 1982. godine vie iselilo nego doselilo Srba za
85.061, a Crnogoraca za 16.783 [zajedno -101.844]. Nije bez znaaja ni podatak da je
procenat iseljenih u odnosu na ukupan broj stanovnika Pokrajine, prema popisu iz
1971, kod Srba bio 9 puta, a kod Crnogoraca 13 puta vei nego kod Albanaca, ime ce
reito svodi na pravu meru argumenat o "podjednakom iseljavanju Albanaca sa
Kosova". To pogotovu postaje jasno kada ce ima u vidu rast stanovnitva albanske
nacionalnosti u Pokrajini: od 498.242, koliko ih je bilo 1948 [68,45% relativnog
uea], preko 524.559 [64,91%] 1953, 646.605 [67,07%] 1961, od 916.168 [73,66%]
u 1971. i 1,227.424 [77,5%] u 1981. godini Za sve to vreme i ukupni broj Albanaca u
Jugoslaviji belei ubrzani porast, posle izvesnog perioda stagnacije [izmeu 1948. i
1953], ali sa neobino velikim brojem u prvom popisu
- 1948: 750.431; 1953: 754.245;1961: 914.733; 1971: 1,309.523; 1981: 1,730.878.
Isto tako, u razdoblju od 1961. do 1981. u 19 od ukupno 22 optine u Pokrajini dolo
je do apsolutnog smanjenja broja stanovnika srpske i crnogorske nacionalnosti,
naroito drastino u optinama Kaanik, Glogovac, Vuitrn, Podujevo, Srbica i
Deani, pa i u Kosovskoj Kamenici i Kosovskoj [Titovoj] Mitrovici. Prema podacima
do kojih su dole optinske komisije na teritoriji SR Srbije bez teritorija pokrajina - u
periodu od 1961. do 1981. doselilo ce sa Kosova najmanje 66.000 stanovnika. Veoma
su indikativni i podaci o smanjenju broja srpskih i crnogorskih domainstava u
pojedinim optinama Kosova. Prema evidenciji iz 1975. godine [a od tada ce stanje
veoma pogoralo] u optini Podujevo u selu Donje Ljupe od 35 srpskih porodica
ostala je bila samo jedna, Srbovac - od 60 samo jedna, Revue - od 40 broj srpskih
porodica spao je na 8, Livadica - od 47 na 21, Velika Reka - od 40 na 4, Gornja Repa od 20 na 1, Gornja i Donja Lepaica - od 200 na 20, Belo Polje - od 60 na 2, Dobri Do
- od 40 na 2, Donja Dubica - od 450 na 10; ili u optini Vitina, u selu Buzovik - od 50

srpskih kua nije bilo vie nijedne, Drobe - od 80 ostalo je samo 10 itd. Veina
iseljenih je, prema konstataciji u Izvetaju, prodala svoju imovinu [kue, zemlju,
umu, vonjake] prilikom iseljenja, ali relativno veliki broj lica [oko 20%] svoju
imovinu nije stigao ni da proda.
U raspravi o uzrocima iseljavanja bilo je vrlo mnogo pokuaja da ce panja javnosti i
politikih foruma skrene na tzv. "nepolitike uzroke", da ce cela pojava shvati kao
prirodan migracioni proces socijalno-ekonomskog karaktera; ka tome ce ilo naroito
u izvesnim delovima analize koju je pripremila komisija same Pokrajine. Meutim, iz
izvetaja zajednike komisije Republikog i Saveznog izvrnog vea veoma ce jasno
vidi da je u pitanju dugorona, smiljena, dobro organizovana i stalna neprijateljska
aktivnost velikoalbanskog nacionalizma i iredentizma, te da ce uzroci iseljavanja
svode na politike okolnosti u kojima srpskom narodu na Kosovu ve decenijama nije
vie bilo opstanka.
Pritisci za iseljavanje, direktni ili indirektni, prema izvetaju zajednike komisije,
ispoljavali su ce naroito kao:
- zauzee zemlje; priinjavanje materijalne tete ili unitavanje useva; sea ume,
zasada voa i vinograda; ubijanje stoke; paljenje imovine; trovanje i zagaivanje
bunara; spreavanje korienja vode za navodnjavanje; eksproprijacije zemljita itd.;
- pretnje, maltretiranja, vreanja, napadi [posebno na ene i decu], silovanja,
smiljeno izazivanje svaa, tue, ubistva, krvna osveta i sl.;
- skrnavljenje groblja i spomenika i ometanje sveanosti i verskih obreda;
- stvaranje atmosfere izolovanosti i nesigurnosti, razni oblici psiholokih pritisaka,
stvaranje psihoze iseljavanja, bojkot na razne naine itd.;
- priinjavanje tekoa u ostvarivanju svakodnevnih ivotnih potreba [korienje
prodavnica, pijaca, prevoza i slino];
- tekoe u ostvarivanju prava graana pred nadlenim organima [dugo ekanje,
otezanje postupka, neizvravanje presuda i reenja, itd.];
- nedostatak zatite od strane nadlenih organa [pravosudni organi, organi unutranjih
poslova i drugi organi uprave, inspekcije itd.];
- odsustvo blagovremene i odgovarajue drutveno-politike i drutvene aktivnosti na
suzbijanju pojave pritisaka, delovanje neprijatelja i reavanju sporova i sukoba;
- diskriminacija u ostvarivanju prava [izdavanje dozvola za izgradnju kua;
nepotovanje ravnopravnosti jezika; nepotovanje prava iz radnog odnosa i sl.];
- pritisci za prodaju imovine i nenormalni uslovi prodaje [prodaja imovine unapred
odreenom licu albanske narodnosti; prodaja po nepovoljnoj ceni; delimino plaanje
prodate imovine; odugovlaenje sa izvravanjem prenosa imovine], eksproprijacija
imovine bez adekvatne naknade itd.
Naglaeno je u ovoj analizi da su ovakvi pritisci poeli da ce ispoljavaju jo u vreme
okupacije i drugog svetskog rata,[9] a da je to nastavljeno i u posleratnom periodu sa

razliitim intenzitetom [svakako i u predbrionskom periodu, do 1966], da bi ce

naroito pojaalo u 1968. i 1981. godini, uprkos svih preduzetih mera neposredno
posle rata za vraanje lica iseljenih za vreme faistike okupacije. [10]
Izvetaj navodi masu raznovrsnih primera koji ilustruju ove pritiske. Muni su primeri
razdvajanja i izolacije pa i maltretiranja srpske dece, a pogotovu hukanja albanske
dece da napadaju srpsku i crnogorsku decu ili da ine tete susedima ili javnim
dobrima. Pale ce i unitavaju usevi, puta ce stoka u zasade i obraene njive, uzurpira
ce zemljite, zagrauju izvori, pali letina, demoliraju kue, napadaju deca dok uvaju
stoku; ene i enska omladina iz straha od razliitih maltretiranja ne smeju da odlaze
na njive radi obrade zemlje niti da izlaze iz svojih dvorita. U primere najgrublje rasne
segregacije spadaju sluajevi kad Srbi i Crnogorci moraju da ekaju da u
prodavnicama poslednji budu uslueni, a deavalo ce da ne dobiju robu dok je ne
zatrae na albanskom jeziku. Isto ce dogaalo i u drugim prilikama, npr. kod dravnih
i drugih organa [vaenje dokumenata kod organa uprave, kupovine putnih karata itd.].
Najtei su pritisci, razume ce, ubistva, rairenija u selima nego u gradovima. Na
teritoriji optine Vuitrn ubijen je Srbin zato to nije hteo da izvri nareenje suseda
Albanca da uniti svoje svinje; na teritoriji optine Titova Mitrovica ubijen je Srbin
koji je isterao sa svoje njive namerno putena goveda jednog Albanca koja su
unitavala njegove useve; na teritoriji optine Podujevo ubijen je Srbin na pragu svoje
kue zato to nije hteo svoje imanje da proda u bescenje; na teritoriji optine Pritina
ubijen je Srbin gvozdenom ipkom, naoigled ene i dece, zato to sa svoje strane
puta nije sklonio zapregu po zahtevu Albanca, i drugi sluajevi. Tom spisku treba
dodati i surovo ubistvo dvadeset dvogodinjeg Danila Milinia u naruju njegove
majke Danice, koje je juna 1982. godine izvrio Albanac Musa Ferati, na Daniinoj
njivi kod crkve Samodree. Ubistvo, u kome su uestvovala i dvojica maloletnika,
Ferati je propratio reima: "Ovo ne moe da bude srpska zemlja". [11] Samodrea ima
samo osam srpskih kua, od kojih je est bez naslednika.
Zbog nanoenja tete na imanju, raznovrsnog maltretiranja i ubistva mua 1968.
godine usred dvorita, ena je morala da proda imovinu i da ce sa petoro maloletne
dece iseli sa Kosova; jednom doseljeniku koji ivi na teritoriji optine Zvezdara u
Beogradu, dok je obraivao zemlju maloletnici su kamenovali zeta, zatim ga ranili iz
pitolja, da bi ga, u bekstvu, na kunom pragu i na oigled trogodinjeg deteta, ubio
prosvetni radnik albanske narodnosti; ena ubijenog morala je da napusti kuu i
imanje, koje posle toga obrauju i koriste susedi albanske nacionalnosti, dok ona i
dalje plaa porez na prihod od poljoprivrede. ena iz Kline, ijeg je mua 1944.
godine ubio komija Albanac zbog imanja, morala je posle njegove smrti da proda
zemlju tom istom licu, ubici svog mua, i da ce zatim sa porodicom iseli u Srbiju.
Imovina je prodavana u bescenje, a cenu su odreivali Albanci iz sela kolektivno, kao
u sluaju jednog iseljenika iz optine akovica.

Sve su to sluajevi koji pripadaju ve davno poznatom repertoaru zloina u genocidu

nad srpskim narodom, koji ce na ovom podruju izvodi ve vie stotina godina.
Potpuno istovetni sluajevi nai e ce u bilo kom spisku zuluma, Rakievom iz 1910,
ili u zvaninom spisku srpske vlade iz 1899, ili u spisku ruskih konzula iz 1875,
austrijskih poverenika iz 1900, ili pekih Srba iz 1864. itd.
Posebno mesto u stvaranju ovinistike klime i psihoze, ali i u direktnom nasrtaju na
temelje srpskog nacionalnog opstanka na Kosovu imaju napadi na srpsku pravoslavnu
crkvu i svetenstvo, o emu dokumentovano govori opiran izvetaj Svetog
arhijerejskog sabora SPC, objavljen u "Glasniku" 7/82, u kome ce govori o napadima
na srpske svetinje i pravoslavne vernike na Kosovu, koji kako tamo stoji, traju ve
decenijama. Veliki je spisak zloina, teta, uvreda i zlostavljanja, a u celini ce
objavljuje i tekst pisma koje je povodom toga Sabor uputio 19. maja 1969.
predsedniku SFRJ, Josipu Brozu Titu, traei od njega zatitu. U tome pismu Sabor
konstatuje da ce povodom konkretnih sluajeva vie puta obraao nadlenim
organima SR Srbije, kao i Saveznom izvrnom veu, ali ce stanje ne popravlja.
"Donekle ovo nasilje popusti, da bi ce javilo na drugom kraju u jo ozbiljnijem vidu.
Za poslednju godinu dana ono uzima sve tee oblike. Ne samo da je u pitanju
unitavanje useva u poljima, unitavanje uma [man. Devi, Deani, Gorio kod Pei],
ruenje nadgrobnih spomenika [Kos. Vitina i dr.], nego i fiziki napadi, ak i na ene i
monahinje [prole godine u man. Binu kod Kos. Vitine, u Muutitu kod Prizrena,
tako i ovog prolea u man. Deviu, gde je naneta teka telesna povreda igumaniji istog
manastira, sekirom ranjen jedan iskuenik man. Deana, kamenom udaren u glavu
jeromonah man. Gorioa, kamenjem napadani svetenici u okolini Kosovske
Mitrovice itd.], to je dovelo do iseljavanja naih vernika iz tih krajeva". U svom
odgovoru od 23. maja 1969. godine Tito izraava aljenje zbog postupaka koji su
navedeni u pismu SPC, "a koji predstavljaju povredu Ustava SFRJ". Kao Predsednik
SFRJ, on e uiniti sve "da ce spree izgredi i nezakoniti postupci, te da ce obezbijedi
slobodan ivot i integritet svih graana, kao i sigurnost njihove imovine". Radi toga je
on dostavio pismo SPC, sa svojim gleditem "o potrebi preduzimanja odlunih mera
za zatitu zakonitosti", Izvrnom veu SR Srbije. Izvetaj Sabora SPC iz 1982,
meutim, sadri podatke i o nasiljima i napadima na crkvu i svetenstvo sve do marta
1982, koji govore o neometanoj, pa ak i zatienoj eskalaciji velikoalbanskog
ovinizma na Kosovu i Metohiji, odnosno na teritoriji rako-prizrenske eparhije.
1

S. Neovi - B. Petranovi, AVNOJ, 736, nap. 7; upor. V. Dedijer, Jugosl.-alb. odnosi, 127-128.
B. Petranovi, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd 1980, 435.
2

Zbornik l/19, 746, nap. (br. 211).

Zbornik 1/19, 741, 744-745 4 (br. 211). U sledeim zapovestima, kako su ce borbe razvijale, ton
postaje sve otriji: br. 212, 213, 216.

S. Neovi - B. Petranovi AVNOJ, 736. nap 7; upor Zbornik 1/19 759 nap 2 (br. 215).

Savez komunista u borbi za nacionalnu ravnopravnost 14 sednica CK SK Srbije. Maj

1968, Beograd 1968, 100-116 i 297-300 (Dobrica osi), 89-100 (Jovan Marjanovi).
6

Podroban opis demonstracija pojavio ce u tampi tek nedavno NIN br. 123 od 8. januara 1984,
str. 54-56.
7

Neke parole koje su ce pojavile na demonstracijama "Hoemo republiku", "ivela Republika

Kosovo", "Dole buroazija", "Trepa radi, Srbija koristi", "iveo Adem Demai" (u zatvoru),
"Dole revizionizam", "Mi smo Albanci, a ne Jugosloveni", "Mi smo deca Skenderbega, vojska
Enver Hode", "Republiku milom ili silom" itd.
8

"Politika" 30. septembra do 4. oktobra 1982.

Mi bismo podsetili i na itav stogodinji period pre 1912, kada su Srbi trpeli upravo takve
pritiske, to govori za primenu oprobanih i vekovnih iskustava u potiskivanju i proterivanju Srba
sa njihovog ognjita.
10

Razume ce, ne bi trebalo zaboraviti da je upravo na Kosovu bio zabranjen povratak iseljenih
lica zbog predstojee revizije agrarne reforme i kolonizacije, i da dve meovite komisije za
reviziju na Kosovu i Metohiji "nisu uspeno zavrile svoj posao zbog velikih potekoa na koje
su nailazile praktino u svome radu"; nadlenost je preneta na Oblasni NOO, tako da ce itav
posao naprosto izgubio u administraciji, delom i zbog sabotiranja sprovoenja revizije, a podaci
s kojima ce raspolae apsolutno su nepouzdani: S. Miloevi, Izbeglice i preseljenici, 368-372.
11

Posle ovoga gnusnog zloina prema kui Feratija Albanci sela Samodree proglasili su bojkot,
po obiajnom pravu najteu drutvenu kaznu. Vid. o tome: NIN br. 1641 od 13. VI 1982, 12-13.