Labud (Le Cygne)

U pogledu Bodlera teko da moemo sumnjati u miljenje da nas iko drugi

do samog pesnika moe bolje da uputi u ono ta je i kako u svojim pesmama eleo
i uspeo da saopti, jer je i sam bio vian kritikom diskursu. U svojim kritikim
osvrtima i autopoetikim tekstovima esto je pocrtavao veze izmeu naela i dela.
S tim u vezi, prilikom itanja pesama iz Cvea zla, treba uvek imati u vidu sonet
Veze koji se smatra programskim i svojevrsnim hermeneutikim kljuem cele
zbirke. Analogije izmeu stvarnog sveta i sveta simbola o kojima je re u ovom
sonetu, kljune su i za doivljajno razumevanje pesme Labud. Meutim, nekada
nije zgoreg uputiti se u i u tekstove u kojima sam pisac obrazlae svoju stvaralaku
intenciju. Naime, Bodler je pesmu Labud poslao Viktoru Igou poetkom decembra
1859. godine u pismu u kojem je dao objanjene kako mu je bilo vano da se u
pesmi brzo iskae sve ono to se kao nagovetaj moe sadrati u nekom sluaju, u
nekoj predstavi, a i to kako prizor neke ivotinje koja pati odvlai na duh ka svim
biima koja volimo, koja su odsutna i koja pate, ka svima onima koji su lieni
neega nepovratnog.
Pesme Sedam staraca i Male starice, isto kao i Labud, pripadaju ciklusu
Pariske slike, kojim je zbirka Cvee zla obogoena u konanom, drugom izdanju iz
1861. godine. I ove dve pesme su posveene Viktoru Igou, ali kao pesniku kome se
Bodler divio od svoje mladosti. Poslao ih je takoe u pismu, malo pre Labuda, 23.
septembra 1859. godine. Krajem te godine u pariskom knjievnom i politikom
ivotu udno se oekivao povratak Igoa, ali on nije prihvatio amnestiju Napoleona
III koga je posle donoenja antiparlamentarnog ustava 1851. g. proglasio
izdajnikom sopstvene drave, zbog ega je Igo morao da bei prvo u Brisel, i nije
se vratio u Francusku, nego je ostao je u izgnanstvu na Derziju i Gerniju, ostrvima
u Lamanu, da po svojim reima, deli do kraja izgnanstvo slobode. Labud je pak
posveen Igou kao pesniku izgnaniku i simbolu politike opozicije Drugom
Carstvu. Iako je sam Bodler nazvao pesmu moj mali simbol, i pored svih
tumaenja koja neminovno idu ka uoptavanjima, ne sme se prevideti ovaj
drutveno-politiki i istorijski kontekst nastajanja pesme, a isto tako i posveta Igou,
jer je ona injenica teksta.
Kao pandan Igou, najuvenijem pesniku i izgnaniku svog doba, Bodler
pominje Ovidija, najuvenijeg izgnanika antikog sveta, koji je ispevao Pisma s
Ponta, budui izgnan iz voljenog Rima u hladnu Konstancu. Ovidije je pesnik
1

medijator starog i novog sveta i posrednik suasorija i antikih mitova od koga e

crpsti mnogi moderni pesnici, a kao pesnika figura, kao pesnik ljubavi i prognanik
koji tui, on se i svojim ivotom i poezijom moe nazvati dalekim preteom
ukletih pesnika.
Sledee, 1860. godine, Labud je objavljen u asopisu La Causerie. Tada je
imao na poetku, kao epigraf, stih Falsi Simoentis ad undam iz Vergilijeve Eneide.
Citat u kasnijim izdanjima pesme izostaje. Meutim, poetak pesme jasno aludira
na istu epizodu iz treeg pevanja Eneide, odakle je Bodler uzeo citat, na epizodu
Enejinog susreta sa Andromahom, a ona se ima u vidu na poetku Labuda.
Aluzijama i temama iz grke i rimske mitologije Bodler izraava izvesnu
privrenost parnasovskoj poetici iz koje je delimino potekao i kojoj jednim delom
pripada. Bodler se knjievnosistorijski jednoznano ne svrstava meu Parnasovce,
ali je svakako teio da ue u krug ovih u svoje vreme veoma cenjenih pariskih
pesnika. Ipak, on je upravo pesmu Labud nazvao moj mali simbol, i u veoj meri
je ona refleksivna i jedna par excellence simbolistika pesma. Zbog elemenata i
prethodne, parnasovske i dolazee simbolistike poetike, Bodler se smatra ujedno i
donekle parnasovskim pesnikom, i preteom simbolizma. Po poetskoj vrednosti i
uticajima, on je pesnika figura koja ispunjava, prevazilazi i nadmauje sve
aktuelne knjievne postulate i konvencije.
Toponimi prisutni u pesmi su veoma vani za posredovanje obima znaenja
koja sobom nose kao simboli. Tako pominjanje reke Simois ukazuje na Troju, ali u
pesmi se pominje uz epitet lani, jer to je reica koja se puni Andromahinim
suzama u epirskoj maloj Troji, u koju je Andromaha odvedena. Paralela sa
Simoisom u kontekstu Pariza na koju se posredno upuuje je svakako reka Sena.
Pariz je u ii pesme, koja je jedna od Pariskih slika, ali se Pariz slika dvojako,
onaj preanji, za kojim lirski subjekt uzdie, i ovaj potonji, izmenjen osmanskim
reformama. I na kraju je u pesmi kao trei grad prisutan, posredstvom aluzija i
intertekstualnih referenci, i Rim, ali imperijalni Rim Avgustovog vremena, Rim
Vergilijeve Eneide i Rim Ovidijevih enji i ljubavi. Njime se moderni svet
povezuje mitopoetski i istorijski sa svojim dalekim epskim, homerskim i
vergilijevskim poecima.
Pesma poinje invokacijom kojom se zaziva ime kraljevske udovice
Andromahe koje pripada raznim ravnima prolosti i u isti mah oblastima istorije,
legende i knjievnosti. Hic et nunc poetka pesme je Pariz u sadanjem vremenu u
kome se lirski subjekat prisea dalekog udovitva Andromahe. Prizivajui
2

legendu, prolost i sadanjost se pribliuju podstaknuti bolnim i setnim

razmiljanjem koje oliava rezignirani duh pariskog etaa u kojem nastaje pesma.
Uzimajui u obzir glagolska vremena i teme, Viktor Bromber smatra da je Labud
pesma ujedno o vremenu i istovremenosti. Temporalni plan sadri vie slojeva koji
se odvajaju razliitim oblicima glagolskih vremena. Miljenu u sadanjosti
prethodi nekakvo iskustvo pariske etnje lirskog ja koje se odnosi na blisku
prolost (dok prolaah/iah). Ovo iskustvo u dva toka pobuuje seanja, kako na
Andromahu i duboku mitsku prolost o izgnanici, ime se vremensi udaljavamo u
duboku prolost, a tako i na stari Pariz, za koji lirski subjekt konstatuje da vie ne
postoji. Ono to ostaje da postoji je melanholija u duhu lirskog subjekta i bolan jaz
izmeu nepovratnog, starog Pariza XIX veka i novog, modernog Pariza. Njega
osea pesnikovo bie i pati za starim. On je u izvesnom smislu izgnanik iz starog u
novi Pariz. Toponim koji oliava moderan Pariz je novi Karusel, a to je trg koji
je nastao izmeu 1849. i 1852. godine u osmanskim urbanistikim reformama,
raiavanjem prostora izmeu palata Luvra, koji je 1793. g. postao muzej, i
Tiljerija. Bodler je morao da pamti i da se s nostalgijom sea ivopisne, ali i nou
malevolentne stare etvrti Karusel, koja je tu postojala i vrvela od ivota sve do
1852. godine, etvrti sa uskim kaldrmisanim uliicama i drvenim ogradama, po
kojima su se nizale barake, antikvarnice, i cenjkali se trgovci gravirama, slikama,
bukinisti, ali i trgovci pticama, to je naroito vano za pesmu koja je pred nama.
Nekada je se tu nalazio bestijarij, koji je za pesnika prihvatljiviji nego ureen trg.
U ovoj etvrti Pariza boemski su iveli parnasovci erar de Nerval, Teofil Gotje,
kome je Bodler posvetio Cvee zla, i Arsen Use, kome je kasnije posvetio Pariski
splin. Ovim inovima Bodlerovih posveta jaa i znaaj i posvete Igou, i uopte,
vanost posvete pesme pesnicima za Bodlera, koji se time svesno sam etablira
meu najbolje francuske pesnike svoga vremena.
Na vie naina se razvija dijalektika analogija, razdvajanja i zavisnosti.
etajui pored pariske reke, prizivaju se u svesti seanja na Andromahu,
posredovanu najpre Vergilijem, ali nita manje i Rasinom, koji joj je podario
dominantno mesto u strukturi svoje tragedije koja nosi njeno ime. Interesantno je
da se i kod Vergilija epizoda o uzbudljivom susretu Eneje i Andromahe na koju se
referie iz Eneide u pesmi daje posredstvom seanja, u flebeku. Ta epizda je
takoe data u prolom vremenu i oivljuje se u pripovedanju tako to Eneja Didoni
pria o svom susretu s Andromahom. Eneja, naime, ostavlja brodove u luci i dolazi
u epirski grad ispred kojeg ugleda Andromahu kako lamentira i kao hoefora prinosi
3

rtve i zadune darove od pepela nad busenjem trave kao nad grobnim humkama,
posveujui ih rekom svojih suza kao rtvenike nad kenotafima svog mua i svog
sina. Iz ovoga vidimo da se i Troja razdvaja i raslojava na pravu Troju, ali na Troju
pre i posle razaranja, ime se povlai paralelizam sa Parizom pre i posle osmanske
kataklizme, ali i na novu, tobonju Troju koju e Eneja vaspostaviti u Epiru.
Naposletku je i Rim svojevrsna nova Troja na latinskom tlu, jer je u njega Eneja iz
stare Troje preneo sauvane penate. Bodler referie i na drugi, popularniji mit o
nastanku Rima, aluzijom na vuicu koja je podojila Romula i Rema, spasivi ih od
smrti.
Upotreba mitskih i elemenata iz prolosti dobija funkciju poetizacije
trivijalne sadanjosti, kako zapaa Viktor Bromber. Prolost istovremeno podriva
sadanjost, jer svojim idealizujuim tonom, pa iako se radi o ritualnoj idealizaciji
bola, samo se vie ezne za prolou, ali se njome obnavlja integritet svega onog
vrednog i dostojanstvenog u mitskoj egzistenciji uz pomo poetskih seanja i
analogija. Pribliavanje mitske prolosti i moderne sadanjosti odvija se pomou
analogija. Viktor Bromber vidi u tome binarnu valorizaciju, sa jedne strane,
modernosti herojskog ivota, i sa druge strane, heroizma modernog ivota.
Ipak, lirski subjekt ne doivljava sebe herojski. To je bie zagledano u sebe,
u ponor u koji je palo. U odnosu na prvi, u drugom odeljku se neprestanim
promenama dijalektiki kontrapunktira nepominost u duhu lirskog subjekta koji je
zapao u nepokretno stanje okovanosti srca melanholijom. Uspomene kojih se
prisea tee su no stenje, doprinose toj nepominosti duha. Melanholik gubi oseaj
korelacije izmeu protoka vremena u spoljanjem svetu i svog unutarnjeg vremena.
Melanholija okiva, ali veliki grad paralizuje tanane i sentimentalne due. Najvie
usamljenim ovek moe da se oseti u velikom gradu. Bodler je pesnik velikog
grada, najvei pesnik Pariza. Lirski subjekt Labuda je flneur, ulini eta kojeg
gradski prizori podstiu da peva.
Svojstveno za ovo pesmu je skupljanje i irenje perspektive. U tom smislu je
interesantna alegorija Rada, koja obuhvata iroko kadriranu sliku jutarnje gradske
vreve ljudi koji ure na posao, samo hodaju, ali drugaije od dokonog pesnika. U
pesmi se kadar zatim suava na istae, radnike komunalne slube, koji istei diu
prainu. Labud se poslednji pojavljuje u malim scenama pesme koje se niu, a
zatim se ponovo pojavljuje uz posesiv moj veliki labud. Bodlerov postupak
prikazivanja labuda nalikuje postupku njegvog omiljenog slikara Eena Delakroafigure se prikazuju na pozadini. Prvo se daje mizanscen, a zatim se uvodi figura.
4

Labud u kavezu inae simbolizuje melanholiju. Ali, ovde u pesmi je pobegao iz

kaveza, i sad je pod nebom koje je ironino i svirepo plave boje, zatvoreno, bez
kie. On se teko kree, jer nije vian hodu. Belina njegovog perja je uprljana
ulinom prainom. U tome je jo jedna analogija sa Vergilijevom Andromahom
koja ritualno posipa pepeo. Slika labuda koji pati je muna. On podsea na
albatrosa, koji je prognan na zemlju, porugan od mornara, i kome je slian pesnik.
Labud je figura izgnanika na suvoj, beivotnoj i ednoj, ispucaloj zemlji. ivotinja
pati takoe u seanju, prizivajui u srcu rodno jezero. I njegov poloaj je ritualan,
kao i Andromahin. Labud pokuava da bar dozove kiu. Odustvo vode kontrastira
sa rekom koja buja od Andromahinih suza. Poenta je da oboje eznu za uskraenim
i pate za nepovratnim. udnja im je neutaiva kao e. Povezuje ih oskudica.
Bodlerovski labud, kako primeuje an Starobinski, predstavlja parodijsku
sliku prvoroenog oveka. To je u pesmi Ovidijev ovek, iji je pogled uprt u
nebo. U etmologiji rei ovek na grkom jeziku (anthropos) stoji bie koje gleda u
nebo. Takvo shvatanje oveka po kojoj je ovek slian bogovima, daje Ovidije u
antropogoniji na poetku Metamorfoza. Bodler poredi sa Ovidijevim ovekom
svog labuda koji se teko kree po praini i ponekad izvija vrat ka nebu, ali samo u
cilju prekora. Labud takoe kod mnogih naroda ima mitske elemente. Kod Bodlera
je uz to i kobno bie, nesrenik i udan. Lirski subjekt je slian Andromahi koja
lamentira, a takoe i labudu. an Starobinski ih vidi kao pognute figure, koji
otelovljuju melanholiju.
Za liskog subjekta sve predstavlja alegoriju. Alegorija funkcionie
posredstvom slinosti. Kod Bodlera, alegorija se ispoljava na dva naina. Prvi je da
se duhovni smisao prida nekom trivijalnom prizoru iz svakodnevice. Drugi nain je
sasvim suprotan. Alegorija prua mogunost da se apstraktni pojmovi i ideje vide
kao materijalizovani.
Nakon suavanja perspektive na labuda i fokusa na lirsko ja, u nastavku
drugog odeljka sledi irenje perspektive u naletima saaljenja, datim u
preobraajim alegrija, ne u prostom nabrajanju. Alegorija Bola povezuje u jedan
tabor sve izgnane: suiavu crkinju koja ezne za palmama Afrike, sve koji se u
suzama gue, mravu siroad, izgubljene mornare, brodolomnike, poraene i
sunje. Empatija se multiplikuje ka svim biima koja pate. Pesma ima potencijalno
otvoren kraj, jer dozvoljava da se misli mnoe. Pesnik zamilja progonstvo u umu,
koje aludira u manjoj meri na Dantea, ali svakako ga priziva, ali priziva i sonet
5

Veze, u kome ovek hoda umom simbola. Seanje se sada alegorizuje i uzdie u
alegorijsku figuru Uspomene. Njen zov jei poput roga, dakle, peva.