Savremena jermenska poezija

Izbor I prevod sa francuskog I ruskog jezika nainila Ljubica Mileti

Svakog Jutra

Ujutru jo nema godinu dana.

Svakog jutra se budi u kolevci
I zatvorenih oiju osea na elu
Sveinu majine desne ruke
I onda se vrata zatvore kljocajui:
Otac je otiao na posao,
i onda se opet vrata ovore i zatvore:
tvoja sestra ide u kolu...
I onda zavlada tiina, i u kui
Ostaju samo koraci majke i glas plaa.
I oiju jo uvek zavorenih, malo-pomalo
Dolazi k sebi
Glas plaa koji ti je u uima...
Glas plaa... to tvoja mala devojica plae...
U kolevci
koraci tvoje ene... vrata se otvaraju i zatvaraju
pored kuhinje... i konano dolazi k sebi,
i zatim za tren oka,
stari...

Ovanes Grigorijan

Svetlosna brava

Saekao sam
dolazak arpila
i stavio novu bravu
na ulazna vrata
Ona e da osvetli lopove
Pune ivotnog elana
I oni e razumeti
Sve...
U pola rei
I ak nee biti svesni
oveka
Koji je prikovao
Brave
I koji je pobrkao
smrt sa ivotom...

Artem Artuinjan

Nieovska

Izmeu mene i lude

razlika je u tome
to ja nisam lud.
Dali

ta bi bilo sa zvezdama
da nije onih
koji ne mogu bez svetlosti?

ta bi bilo sa cvetovima
da ih Danila nije bacio neprijateljima
koji silaze u grob?

ta bi bilo sa ljubavlju
da nije onih
koji ne mogu stvarno da pate?

ta bi bilo sa izvorima
da nema bezvodnih pustinja
i dalekih puteva?

ta bi bilo sa mnom
da nije onih
koji pucaju u mene svakog trena?

Vardan Akopijan

Jesen 1992.

Gore-bikovi,

sve je u njima napregnuto

Sunce
gasne
na rogovima bika.
Bagreno,
istrazno
plotno...
Krvava je tvoja jesen, Arcae!

Konj

Oslobodie od puta
sapetog konja,
a on, kao i pre,
oprezno kasa,
tih i snuden.
Oito su tragovi puta
tei od samih puta.

Koreni

Sunev miris,
ukus zemlje piju
i priaju se, kao ile
vijugaju,
menjaju stoput smer,
petljaju, stoput se izvijaju,
veru se, klize meu kamenjem tvrdoglavo...
Da bi drvo stajalo uspravno!

(do sada sve isti autor)

avo e ga znati

Traio sam, traio, svuda sam traio

traio u svetu ivih,
traio meu mrtvima, estoko,
siao sam do najdonjeg dna,
uvek sam traio...
Onda sam rekao Gospodu:
Nita to sam traio u ivotu,
rasipajui snagu i godine,
nisam naao.
-

Ne mogu da ti pomognem, ree Svevinji,

avo e ti pomoi,
ne stidi se, pitaj ga,
ponekad mu se i ja obratim.

Gukas Sirunjan

Malo

Da biste razumeli psa,

Pretvorite se u maku.
Da upoznate maku,
Pretvorite se u mia.
Da bi nas svi razumeli
Ne budite jaka persona,
Budite malo pas,
Malo maka, malo mi.

Edvard Militonjan

Aleksandar Veliki

Na obali Indijskog okena

Plakao je Aleksandar Veliki.
Nije bilo vie neosvojene zemlje.
Nije mogao ni vodu da osvoji,
Klizila je izmeu njegovih prstiju,
Okean je plovio njegovim umom.
Morao je zato da umre da bi osvojio sve,
I zato je ubrzo umro,
Poslavi nam zapeaen koverat
Koji ne umemo da otvorimo
Svih onih vekova.
I mi jecamo kao on
Oplakujemo njegovim suzama
Ponovo taj Kosmiki okean.

Edvard Militonjan

Zemljana Pe
Zamire mi dah
Od neistoga vazduha.
Zemljana pei, branjavom rukom babuke
Dodaj mi hleb laticu gladiole:
Pomirisau neu jesti.
Otuenost moja
U zaguljivim sobama gradova
Tebi je znana, umetnie,
Otuenost moja jednu sliku priziva
Saz sa grmom rua od sedefa
U sumrak
Pod jabukom sedi guslar.
On peva, ne prosi
ta e mu zlato:
Zlatna je njegova dua...

Zemljana pei,
Daj hleb, rukom moje babuke,
Pomirisau, neu jesti,
Poneu i dau guslaru
Okaiu ga na granu jabuke.
Sunce zalaska
Ugaslog ognja
Bezglasno ti govorim,
Brbljivko moj nemi,
Zmaju moj hlebni, zdravo.
Tvoje iskre zamiru
Na nebu mojih oiju,
Ako sam i ja zemljana pe,
Proslavi moja seanja,
Zmaju moj hlebni.
-

ant Mkrtjan

Apolonov mar

Tvoja blistava koija pribliava se trijumfalnoj

kapiji
Galopom. Svi tronovi su vreli prah
podignut iza kopita konja
i vreme upisuje na crnu listu imena gospodara
vihorom praine...
Ali venost ume sve da izbrie.

Ti, meutim, na svom titu

nosi cvetni venac pesnika i harfista.

Zeven Bekjan

+++

Samo ovde u mojoj zemlji,

ivotom zovu
nadu i oaj...
Izmeu njih
beli papir
most veni.
samo ovde, nadam se,
re govornika
doekae jednog dana
sinovi oveka,
radije nego muk govornika.
Samo ovde sam oajan:
i to je ljudski oaj
lica igosanih
budunou i prolou
iskrivljenih, smreuranih i osakaenih.

Put koji treba prei

samo je most.

Ja ga prelazim
da se ne prvore u ruine
vae izgraene kue.
-

Avag Jepremjan

Nepravilna pojava

Jednom, u gradu Jerevanu

moja ljubav te gledala
kao udo.

Ako se seam, bio je maj:

prolee je pakovalo kofere

jer nikada...
Jedno, u gradu Jerevanu
gde nema prolea, rekoe,
stiglo je...
I do dan-danas
ima samo jeseni-zime-leta,
vremena nemonih...

Nerses Atabekjan

Mi deca ratova i kriza

Dodelio nam Bog

najbolju sudbinu
da budemo deca otporna
na ratove i krize;
da ne padnemo prerano
od bola nepodnoljivog Raja!

Na zemlji Srea ne nosi

veo dobroinstva i mira:
njene haljine su drukije, nemerljive;
i, na kraju krajeva,
nema nikakve veze sa sudbinom,
one se slau s vremena na vreme,
i to je samo igra senki baenih na zid.

Hrant Aleksanjan

Moja tuga

Moja tuga je boga, golema,

kao um okeana i brujanje vremena,
kao trk bezbrojnih koza u toplim stepama.

Moja tuga je bogata, golema

kao ravan let fazana u mranim umama,
kao seoba riba u brzim rekama.

Moja tuga je bogata, nadljudska,

kao rika lava i jecaj slona
kao graktanje orla u visinama.

Moja tuga je bogata, nemogua.

Vahan Vardanjan

Iao sam p pustinji

Traei njena vrata...

Moja prva igraka bila je kamila

Koju su mi dali roditelji, rekavi:
-

Vidi ta e sa njom;

Na alost, u asopisu nije bilo pustinje!

I ja sam poeo da je traim svuda:

Pred sobom,

Sa starne,
Oko mene,
U duama ljudi,
U sebi...

Mojoj dragoj sam dao cvee,

Cvee sa mirisom peska.
Pozdravio sam se s prolaznikom,
I moj pozdrav je umio gluvo.

Nisam se rukovao sa mojim prijateljem,

Probajui da izbegnem no patnje,
Ali je u mojoj aci dozrelo bekstvo
Od toenja peska.

I umoran od svakidanje tiine,

Ubio sam kamilu, jednog dana.
Ubio sam svoju samou
I ostao jo usamljeniji
U toj pustinji.

I, evo, idem kroz pustinju

ija vrata jo uvek traim...

Andranik Karapetjan

Najvia taka u selu je

Vrh nae topole
Posadio ju je
Moj deda,
Pre nego to se rodio moj otac,

I kad je bio rat...

Moj deda je rekao mojoj baki
da brine o topoli,
I suze moje bake
Pale su na vrh topole...
I topola je rasla...

Najvia topola je postala

Najvia taka u selu,
Kada je moj deda ve bio mrtav...
I baka mi ree da e topola
Ispuniti prazninu u oima mog oca...
Iz dana u dan topola je bila sve muevnija,
Dizala se sve vie, iz dana u dan
Do najvie take u selu...

Danas je moj deda mrtav

I moj otac, takoe,
I nema vie rata...
Ja leim u senci topole,
Moja kosa je malo dalje...
A moj sin bi da se popne
Na najviu taku u selu i moje uspomene....

Andranik Karapetjan

Poigrava dim cigarete

Uz au dosta jakog vina,
Tu nema vie istih boja
I neu biti kriv ja.

elja da naem izlaz

Nee me vie pei,
Ni svet sa svojim alama
Nee me vie jesti.

Otvoriu nebesnih uda

Dvokrilna vrata,
Uspavan u se pribliiti,
Otii bez rei, bez znaka.

Poigrava dim cigarete

Uz au dosta jakog vina,
Tu nema vie istih boja
Jer svoje telo gubim ja.

Kaik Manukjan

Let
za Emili Dikenson

To se zbog leda
mimoilazimo
i sneg
hrani nau dugmad.

To su zbog snega
svi nai koreni
rasuti u zemlji
ili vise u vazduhu.

To se zbog sunevih zraka

nae latice dodiruju

i nijedan alpinista
ne stie nae stene.

To se na nebesima
nae oi otvaraju;
da vazduh i oblaci
udahnu nae mirise.

To zbog naeg srca

izvori valjaju kamenje i klize;
nou sa izvora vode
kljua samo led!

I naa bela pratnja

pruila se od zemlje do neba,
da niko ne sie
i da se niko ne podigne...

Hermine Navasardjan

Volim

Volim da skupljam sa pticom perje

raznih boja, najvie belo,
mislei da e mi pomoi
jedne veeri, dok letim.

Volim dugo da gledam nebo, odakle

moje oi bez treptaja piju, kap po kap
belinu oblaka

i njegovu istotu.

Volim, sama, potpuno sama da se verem

po vrhovima i stenama,
odakle se sasvim drugaiji pogled
otvara na zemlju.

Volim, takoe, dugo da letim

kroz vazduh, na krilima vetra;
da govorim s drveem i cveem
o venom proleu, tajno.

Volim da sanjam o laama, majkama

jer u zemlji gde ivim
jo nema majke,
ima samo divovskih planina.

Ko gleda, ne vidi
Ko slua, ne uje

itala sam pesmu ribama,

Ali one, niti sluaju, niti govore.

Ipak sam nastavila da itam,

jer voda krtava roene due.

Niko ne uje pesnika, ali uje govornike

dok upravljaju zemljama koje jo nisu osvojene.

(ista autorka za 2 prethodne pesme)

Poslednja knjiga

jedna knjiga je ivela u velikom gradu;

svi su joj se rugali,
nikog nije zanimala,
niko joj nije milovao strane,
nije vodio ljubav s njenim reima...
i knjiga je reila da se ubije:
otila je u narodnu armiju,
gde je sluila, stranu po stranu,
u toaletu...

Hasmik Simonjan