Vladimir Goati Izbori U Srbiji I Crnoj Gori

Izdavai:
Centar za slobodne izbore i demokratiju i

Nacionalni demokratski Institut za meunarodne odnose (NDI)
Urednik:
Dr ore Vukovi
Lektura:
Julijana Jankovi
Prelom i oblikovanje:
Koncepta, Beograd
tampa:
La Mantini, Beograd
Tira:
500 primeraka
CIP -
,
342.8(497.11)"1990/2013"
342.8(497.16)"1990/2013"
342.8(497.1)"1992/2003"
, , 1939Izbori u Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do
2013. i u SRJ od 1992. do 2003. / Vladimir
Goati. - Beograd : Centar za slobodne izbore
i demokratiju : Nacionalni demokratski
institut za meunarodne odnose (NDI), 2013
(Beograd : La Mantini). - 191 str. ; 24 cm
Tira 500. - Bibliografija: str. 186-191.
ISBN 978-86-83491-53-7
a) - - 1990-2013 b)
- - 1990-2013 c) () - 1992-2003
COBISS.SR-ID 198636812
Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID)

Belimarkovieva 9, 11000 Beograd
Telefon: 011/2582-886; 011/2852 887
e - mail: cesid@cesid.rs
www.cesid.org
SADRAJ
11
UVODNE NAPOMENE
11
15
16
17
Kontroverze oko izbora

Vana razlikovanja
Novi oblik nedemokratinosti
Cilj studije i plan izlaganja
23
23
Prvo poglavlje
VIESTRANAKI IZBORI U SRBIJI I CRNOJ GORI 1990. I U SRJ 1992.
23
I PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1990.
23
27
28
31
31
32
1. Parlamentarni izbori 1990.

1.1 Izborni dobitnici i gubitnici
1.2 ta je uslovilo nejednak izborni uinak
2. Predsedniki izbori 1990.
2.1 Razlika u rejtingu
2.2 Neravnopravni uslovi
33
II PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1992.
34
34
35
37
39
39
41

1.1 Prihvatanje novih izbora
1.2 Dominantne predizborne teme
1.3 Ishod izbora
1.4 Izborna neravnopravnost
3. Partijski sistemi
46
III IZBORI ZA PARLAMENT SRJ
47
47
48
49
51
51
52
1. Majski izbori
1.1 Institucionalni okvir
1.2 Izborni uinak
1.3 Postizborne tenzije
2. Decembarski izbori
2.1 Ishod izbora
2.2 Rezervna strategija vladanja
55
55
Drugo poglavlje
PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI U Srbiji od 1993. do 2013.
55
I PARLAMENTARNI IZBORI
55
56
57
59
62
62

1.1 Rasputanje Narodne skuptine
1.2 Dobitnici i gubitnici
1.3 Pokuaj objanjenja
1.4 Partijski sistem
1.5 Regularnost izbora
63
63
65
66
67
68
69
70
71
72
73
73
74
75
76
78
80
80
81
83
84
89
89
90
91
92
92
93
93
94
94
95
95
97
102

2.1 Velika kraa na lokalnim izborima
2.2 Opoziciona scena
2.3 Inferiorni poloaj opozicije
2.4 Ishod izbora
2.5 Socijalisti i radikali
2.6 Slabiji uinak SPS
2.7 Crveno-crna koalicija
2.8 Kosmetski izazov
3.1 Ishod izbora
3.2 Dezintegracija DOS-a
3.3 Socijalno uporite partijskih polova
3.4 Konflikt izmeu bivih lanica DOS-a
3.5 Uzroci konflikta
4.1 Izborni rezultati
4.2 Programska orijentacija i sastav pristalica
4.3 Fijasko SPS-a
4.4 Postizborna zbivanja
5.1 Kolebanja oko saveznitava
5.2 Dilema oko stoerne partije
5.3 Raspisivanje predsednikih izbora
6.1 Novi institucionalni okvir
6.2 Izlaznost graana
6.4 Ekonomska kriza
6.5 Ubrzavanje puta u EU
7.1 Izborne platforme i participacija
7.2 Izborni uinak
7.3 Formiranje Vlade
103
II PREDSEDNIKI IZBORI
103
105
107
107
109
110
110
110
1. Septembarski predsedniki izbori 1997.

2. Decembarski predsedniki izbori 1997.
3.1 Predizborne prilike
3.2 Izborni ishod
5. Novembarski predsedniki izbori 2003.
110
111
111
112
112
113
6.1 Dve suprostavljene orijentacije

6.2 Efekat izbora
8.1 Politika opredeljenja uesnika drugog kruga
8.2 Nagovetaj buduih zbivanja
115
115
Tree poglavlje
PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI U
CRNOJ GORI OD 1993. DO 2013. GODINE
115
115
115
116
117
117
118
119
120
121
122
124
125
126
127
129
129
130
132
134
136
136
136
137
138

1.2 Slabljenje ekstremnih opcija
2. Vanredni parlamentarni izbori 1998.
2.1 Predizborna zbivanja
2.3 Sluaj LS CG
2.4 Znaaj i posledice
2.6 Partijski sistem dveju republika
3.1 Prekomponovanje partijske scene
3.2 Struktura pristalica
4.3 Opredeljenja partija i sastav pristalica
5.1 Predizbore prilike
5.2 Pobednici i poraeni
139
139
139
140
142
143
145
146

1.1 Suprotstavljene platforme
1.2 Efekti izbora
1.3 Poraz partijskog voe
1.4 Interni rascep
3. Februarski predsedniki izbori 2003.
147
147
147
147
147
148
4. Predsedniki izbori u maju 2003.

4.1 Promena institucionalnog okvira
4.2 Ishod izbora
5.1 Ponuene opcije
5.2 Izborni ishod
151
151
etvrto poglavlje
PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI U SRJ
151
151
151
152
154
154
155
156
157
158
160

1.1 Predizborne okolnosti
164
164
164
164
165
166

1.2 Vanost izbora
1.2 Suprotstavljeni programi
1.4 Dalekoseni efekti
171
171
Peto poglavlje
NEKOLIKO OPTIH UVIDA
171
175
178
180
181
1. Partije i partijski sistemi

2. Pitanje institucionalizacije
3. Vanost rukovodstva
4. Promena prirode izbora
5. Efekti izbornih sistema
186
LITERATURA

2. Savezni izbori 2000.
2.2 Izborni proces
2.3 Ishod izbora
2.4 Proputena ansa DOS-a
2.5 Cena brzog meunarodnog priznanja
UVODNE NAPOMENE
Kontroverze oko izbora
Demokratija (bez obzira na to to re etimoloki znai vladavina naroda) ostvaruje se u
neposredno u ivotu jedino kao vladavina izabranih predstavnika u ime naroda. U takvim
uslovima institucija izbora ima kljuni znaaj. Funkcija izbora, kako realno zapaa Sartori,
nije u tome da demokratiju uine vie demokratskom, nego da je uine moguom i praktino
ostvarljivom. U trenutku kad prihvatimo potrebu da pribegnemo izborima, mi minimiziramo
demokratiju, jer shvatamo da sistem ne moe delovati sam od sebe. Jasno, dakle, smisao izbora
jeste da selekcionie rukovodstvo, a ne da maksimalizuje demokratiju (1965, 108). Izbori
jaaju legitimitet date politike zajednice, jer uestvujui u izbornim aktivnostima, graani
prihvataju institucije, procedure i simbole te zajednice. Izborima se odreuje sastav suverenih
tela, a izborni zakon po svojoj vanosti izdvaja se od ostalih po tome to se njime odreuje
ko e donositi ostale zakone. Nadasve je znaajno to izbori na miran nain reavaju pitanje
politike sukcesije i predstavljaju jedinu alternativu nasilju ili prihvatanju monarhijskog naela
smene na vlasti. To oslikava i stara engleska izreka: Brojimo glave da ih ne bismo sekli. Neki
princip moe legitimisati (politiki- V. G.) sistem samo u onom sluaju kada izmeu onih
koji vladaju i onih kojima se vlada postoji bar minimalan konsenzus, s obzirom na istinu tog
pirncipa (Vajda, 1983, 56). U takvoj situaciji, demokratski izbori kao jedan od univerzalno
prihvaenih osnova legitimnosti dobijaju na znaaju; nedostaci u izbornom postupku krnje
legitimitet politikog poretka. Zbog tih nedostataka izabrani predstavnici ne uivaju kod biraa
neophodno poverenje, te oni ne mogu delovati kao njihovi autentini predstavnici. Time
dolazimo do poverenja ugraenog u sam pojam demokratije. Nedovoljno poverenje mora se
kompenzovati suvikom prinude ili rezultira neefikasnou i anomijom politikog sistema.
Izbori - dobro zapaa Luhman - doprinose smanjenju eksplozivnosti politikih konflikata, zato
to se njima odreuju nosioci politikih uloga, a ne izraavaju se direktno razliiti interesi delova
populacije. Zahvaljujui tome, izabrani nosioci politikih uloga mogu, kroz dijalog - mada ne
moraju - ublaiti postojee interesne razlike i time doprineti regulisanju protivrenih interesa.
Kembel i saradnici to slikovito saoptavaju: Izriit zadatak biraa nije da odluuje ta e vlada
da radi, nego ko e odluivati o tome ta e vlada da radi (1960, 541). Demokratski izbori su
nuan, ali ne i dovoljan osnov legitimiteta politike moi, zato to politiki sistem, da bi zadobio
legitimitet, mora u duem razdoblju demonstrirati i sposobnost podmirivanja egzistencijalnh
potreba svojih graana na prihvatljivom nivou. O vanosti ekonomsko-socijalnih postignua
(engl. achievement) za odranje politikog sistema dobro govori primer SR Nemake posle
Drugog svetskog rata. Uporedo sa fascinantno brzom i uspenom ekonomskom obnovom,
opadao je u toj zemlji, kako pokazuju rezultati sukcesivnih parlamentarnih izbora, procenat
graana koji su podravali stranke sa izraenim simpatijama za Hitlerov reim. Povezanost se
oitava i na drugi nain, jer primer iste zemlje nekoliko decenija ranije - kao i nekih drugih
demokratskih zemalja - pokazuje da ekonomski kolaps (Velika ekonomska kriza, 1929-1933)
11
moe dovesti do kraha politikog reima ili ga bar moe ozbiljno ugroziti. Imajui to u vidu,
ini mi se tanom sledea Lasvelova teza: Ouvanje elite je ojaano razlonom kombinacijom
efikasnosti i prihvatljivosti. Opasno je rtvovati prihvatljivost za efikasnost i opasno je
dopustiti da trenutne brige zbog prihvatljivosti zamagle dugoronu opasnost od izvesnih formi
neefikasnosti (1971, 85).
U ovoj studiji posveenoj identifikovanju socio-politikih inilaca i okolnosti koji su uticale na
razliite izborne rezultate u Srbiji, Crnoj Gori i Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), u razdoblju
od 1990. do 2013, potpuno sam svestan injenice da je svaki pokuaj objanjenja rezultata izbora
izuzetno sloen i teak. To naglaava Mekkalum na sledei nain: Zato su birai glasali kako su
glasali? Koje su grupe biraa i u kojim oblastima promenile miljenje i ugrozile balans politike
moi? Postavljati ta pitanja jeste ljudski, tano odgovarati na njih bilo bi boanski (prema:
Rose, 1974, 919). Uzimajui to u obzir, u mnogim sluajevima u umesto celovitih objanjenja
i nedvosmislenih odgovora izneti pretpostavke koje tek treba verifikovati novim istraivanjima.
Prvim viestranakim izborima u Srbiji i Crnoj Gori (koje su 1990. bile republike u sastavu
Savezne Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), pristupam kao epohalnoj vododelnici u
odnosu na prethodno razdoblje, premda su u SFRJ, kao i u ostalim zemljama realnog socijalizma
u Centralnoj iIi Jugoistonoj Evropi, u razdoblju od 1945. do 1990. takoe realizovani izbori.
Ali, tu je pre svega re o terminolokom podudaranju, koje prikriva sutinske razlike. Izbori
organizovani u SFRJ pre 1990. nisu se mogli smatrati demokratskim, jer su bili puka fasada za
dominaciju monopolistike partije, Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), ije rukovodee jezgro
nije moglo biti podvrgnuto nikakvoj demokratskoj proveri. Re je, zapravo, o polimorfnoj
partiji (Lowit, 1979) koja je delovala u politikom ivotu kroz razliite organizacije (masovne
organizacije, sindikati, enske i omladinske organizacije). Impresivna normativna zgrada
politikog sistema sa deklarativno naglaenom ulogom parlamenta, o kojoj govore ustavi
zemalja realnog socijalizma i njegove jugoslovenske varijante, samoupravni socijalizam,
bili su samo kulisa iza koje je povlailo konce rukovodstvo polimorfne partije. U takvim
okolnostima daleko je od istine teza Talkota Parsonsa da glasati znai vriti mo (1958, 83).
Drugi razlog zbog kog se izbori odravani od 1945. do 1990. ne mogu smatrati slobodnim i
ravnopravnim, jeste to to su opozicione partije bile zabranjene ili su, u zemljama u kojima
su postojale (Poljska, Bugarska), bile svedene na potpuno zavisne organizacije (organizacijemakete), liene prava da zastupaju alternativne politike programe. Na taj nain ukinuta je
mogunost biraa da se na izborima opredeljuju izmeu vie razliitih politikih opcija.
U gro planu ove studije nee biti samo neposredni i posredni politiki efekti izbornih
nadmetanja u Srbiji, Crnoj Gori i SRJ, nego i stepen u kojem su izbori bili slobodni i ravnopravni,
to Majkl Braton (1998, 52) naziva kvalitetom izbora. Na osnovu uvida u tok izbornih procesa,
pokuau da odgovorim na pitanje da li su dosadanji izbori u Srbiji i Crnoj Gori, kao i izbori za
organe SRJ (dok je postojala) bili slobodni i ravnopravni (engl. free and fair) ili nisu. Da li se,
u posmatranom razdoblju, pod kojim uslovima i kada, eventualno promenio kvalitet izbora?
Ovde je nuno izneti neka pojmovna i terminoloka preciziranja. Pridev slobodan u danas
esto korienoj sintagmi slobodni i ravnopravni izbori implicira da graani mogu da se, bez
ikakve prinude, opredeljuju za neku od ponuenih izbornih opcija. Drugi pridev, ravnopravan
(poten, fer), govori, u stvari, o poloaju uesnika, prvenstveno politikih partija, u izbornom
nadmetanju. Naravno, obe dimenzije prihvaene definicije, sloboda i ravnopravnost, jesu ideali
do kojih je mogue samo asimptotiki doi, to jedan autor slikovito istie na sledei nain:
Ne postoji zemlja u kojoj se izborno nadmetanje odvija na potpuno ravnom terenu (Markoff,
1996, 109). Ba zato to svi izbori sadre element nesavrenosti, oni uvek mogu biti iz idealne
12
perspektive predmet osporavanja i kritika.Ta neizbena nesavrenost izbora - koja se oitava

i u zemljama stabilne demokratije esto se koristi u politikoj propagandi u autoritarnim
i protodemokratskim politikim sistemima da bi se opravdale krupne izborne prevare u tim
zemljama. Na kritike i osude zbog tih prevara, propaganda u tim sistemima neretko odgovara
tvrdnjom da ne postoje potpuno poteni izbori ime, u stvari, nastoji da izjednai krupne
izborne neregularnosti kojima se hotimino deformie volja graana, sa neizbenom izbornom
nejednakosu izbornih uesnika, posebno u finansijskim resursima. Korienje novca u
izbornom nadmetanju uvodi volens-nolens nejednakost koja postoji u posedovanju bogatstva
(to je invarijanta savremenog drutva) u izborni proces i u velikoj meri utie na njegove efekte
(Nassmacher, 2003, 5). Ipak, treba istai da ne postoji pozitivna korelacija izmeu iznosa
novanih sredstava kojima raspolau izborni akteri i njihovog izbornog uinka (o tome: Goati,
2008, 199-200).
Poznato je, takoe, da u zemljama stabilne demokratije biraki spiskovi nikad nisu u potpunosti
aurirani, pre svega zbog velike teritorijalne mobilnosti stanovnitva. Ali, politike posledice
neaurnosti su bezmalo zanemaljive, jer se njihovi efekti ravnopravno distribuiraju svim
partijama koje uestvuju na izborima. Nasuprot tome, primeri masovnog ponitavanja ili
preinaavanja izbornih rezultata ili dopisivanje stotina hiljada glasova, koje dobro poznajemo u
izbornoj praksi u Srbiji u poslednjoj deceniji prolog milenijuma (o emu e biti podrobnije
rei u tekstu), uticale su presudno na ishod izbora. Postavlja se pitanje da li je mogue unapred
napraviti jasnu razliku izmeu, sa jedne strane, sitnih i nenamernih propusta u izbornom
procesu i, sa druge strane, znaajnog i hotiminog krenja slobode i ravnopravnosti, da bi
se po svaku ocenu obezbedio poeljan ishod izbornog procesa. Mogunost uspostavljanja te
razlike postoji ukoliko se to preciznije odredi sadraj pojmova slobode i ravnopravnosti. Za
takav pristup su se opredelili Jergen Elklit i Pale Svanson (1997, 37) koji su ponudili konkretnu
listu kriterijuma koju prihvatam uz neznatna skraivanja. Za dimenziju slobodni (izbori),
kriterijumi su podeljeni u tri grupe, s obzirom na razdoblje izbornog procesa: pre izbornog dana,
na dan izbora i razdoblje posle izbora. U prvoj grupi (pre izbornog dana) su sloboda kretanja,
sloboda govora, sloboda udruivanja, sloboda okupljanja, sloboda od straha u vezi sa izborima
i izbornom kampanjom, odsustvo prepreka za uee na izborima i jednako i univerzalno pravo
glasa. U drugoj grupi (na dan izbora) jeste mogunost da se uestvuje u glasanju, i u treoj grupi
(period posle izbora) postoji postojanje legalnih mogunosti albe oteenih izbornih aktera.
Za dimenziju ravnopravni (poteni izbori), Elklit i Svanson ponudili su takoe mnogo
konkretnih kriterijuma vezanih za pojedine periode izbornog procesa. Pre odravanja izbora,
lista kriterijuma sadri: transparentan izborni proces, izborne zakone koji ne daju prednost
nijednoj partiji, nepostojanje smetnji za upisivanje u biraki spisak, postojanje nezavisne
i objektivne izborne komisije, nepristrasno tretiranje kandidata od strane policije, armije
i sudova, jednake mogunosti za partije i nezavisne kandidate da se takmie na izborima,
nepristrasne programe obrazovanja glasaa, regulisanu izbornu kampanju, ravnopravni pristup
javno kontrolisanim medijima, ravnopravne uslove za uee u raspodeli javnih finansijskih
sredstava partijama i onemoguavanje zloupotrebe vladinih sredstava (enlg. government
facilities) u predizbornim promotivnim aktivnostima od strane nosilaca vlasti. Kriterijumi
na dan izbora su: obezbeeni pristup izbornim mestima od strane partija, internih i stranih
posmatraa kao i medija, tajnost glasanja, odgovarajui oblik glasakih listia, prikladne birake
kutije, nepristrasna pomo glasaima, odgovarajua procedura brojanja glasova, jedinstveni
tretman nevaeih listia, primena preventivnih mera zatite prilikom transporta izbornog
materijala i nepristrasna zatita birakih mesta. Posle zavretka izbora kriteruijumi su: zvanino
13
i brzo objavljivanje izbornih rezultata, nepristrasno i aurno razmatranje svih izbornih albi,
objektivno izvetavanje o izborima u medijima i prihvatanje rezultata izbora od strane svih koji
su u njima bili angaovani. Samo ispunjavajui sve uslove, o kojima piu Elklit i Svanson,
ostvaruje se bitno obeleje demokatskih izbora po kome su su sva izborna pravila i procedure
unapred poznati i sigurni, a rezultat izbornog izjanjavanja graana neizvestan. Nije
preterano tvrditi da neregularnosti koje zapravo znae koliziju sa prethodno iznetim uslovima,
postoje otkad postoje i izbori. Ali, istorija izbora je i istorija borbe protiv neregularnosti, tj.
protiv direktnog/ indirektnog favorizovanja odrenog kandidata (partije), nautrb ostalih
uesnika izbornog nadmetanja. Realno posmatrano, i uz najbriljiviju kontrolu izbornog
procesa nije mogue potpuno spreiti mogunost izbornih zloupotreba. Svrha striktnog
normativnog regulisanja svih faza izbornog procesa - ukljuujui tu i do tanina razraeni
postupak identifikacije biraa, pa ponekad i korienje nevidljivog identifikaciong spreja da
bi se spreilo viestruko glasanje - kao i obezbeivanje kontrole svih faza izbornog nadmetanja
od strane predstavnika politikih partija i potpuni uvid u izborni proces od strane predstavnika
civilnog drutva i spoljnih posmatraa - jeste poveati rizik za potencijalnog poinioca izbornih
neregularnosti i odvratiti ga od istih. Generalno uzevi, izborni akteri (pre svega politike
partije) e odustati od pokuaja da na nelegalan nain ostvaruju svoje izborne ciljeve onda
kada cena takve strategije (utroak sredstava, vremena i energije, uz visoke rizike od
sankcija protiv aktera nergularnosti) prevazie moguu izbornu dobit.
Iako izbori u zemljama realnog socijalizma i uopte u totalitarnim i autoritarnim reimima,
izgledaju potpuno izlino, oni su ipak nefunkcionalni za te reime. Na to upuuje okolnost
to su izbori sloena i izuzetno skupa operacija, te je sasvim verovatno da iza njihovog
sistemataskog upranjavanja stoje vani interesi vladajuih politikih elita. Tu je re o razliitim
intresima. Prvo, to je korienje rezultata izbora za spoljnu propagandu, to su naroito iinile
zemlje realnog socijalizma (ilas, 1961, 93). Iako su podaci o stoprocentnoj podrci
graana kandidatima vladajue komunistike nomenklature na izborima u nekoj od zemalja
realnog socijalizma izazivali u zemljama predstavnike demokratije uglavnom podsmeljive
komentare, ne treba zanemariti da je deo javnosti u nekoj od tih zemalja, koji je bio pod uticajem
monih komunistikih partija (npr. u Italiji i Francuskoj), takve izborne podatke decenijama
uzimao sasvim ozbiljno i interpretirao ih kao (jo jedan) dokaz superiornosti socijalistike
demokratije nad formalnom buroaskom demokratijom.
Drugo, periodini izbori stvaraju kod jednog broja graana (po pravilu manje obrazovanih)
iluziju, korisnu za vladajui reim, da ti graani sudeluju u politikom ivotu. Iako je tu re o
prividnoj, a ne o stvarnoj politikoj participaciji, deo stanovnitva zemalja realnog socijalizma
nije bio toga svestan, pa su smatran istinskim akterima politikog procesa i zauzvrat pruili
iskrenu podrku vladajuem reimu. Ocenu da su pomenuti reimi poivali na podrci znaajnog
dela populacije, a ne samo na represiji i strahu, potvrdili su rezultati prvih viepartijskih izbora
1990. Na tim izborima, ekskomunistike partije su, dodue, u veini zemalja ovog regiona
doivele poraz, ali su ipak uspele da osvoje glasove znaajnog dela birakog tela. Povrh toga,
ekskomunistike partije su ak trijumfovale u Bugarskoj i dvema republikama SFRJ, Srbiji i
Crnoj Gori. Tree, vladajue elite nedemokratskih poredaka esto koriste stoprocentnu
podrku koju zvanini kandidati dobijaju na izborima za surov obraun sa onima koji su
oznaeni kao interni neprijatelji. Najzad, izbori u nedemokratskim reimima (posebno u
reimima realnog socijalizma) imaju i naglaenu informativnu funkciju. Vladajue elite koriste
ih kao pogodnu priliku da, u atmosferi intenzivne politike mobilizacije, potpunije informiu
graane o svojim ciljevima, a esto i da najave krupne zaokrete u politici. Ovu funkciju izbora
u zemljama realnog socijalizma Diter Nolen odreuje kao objanjavanje mjera komunistike
politike (Nohlen, 1992, 22).
14
Vana razlikovanja
Ni sluajevi neslobodnih i neravnopravnih izbora nisu jedinstveni. Istraujui izbornu
praksu u zemljama realnog socijalizma, Aleks Pravda (1978) je uspostavio razliku izmeu
dva tipa izbora, od kojih nijedan ne ispunjava ranije iznete uslove Elklita i Svansona. Jedni
su plebiscitarni izbori (engl. plebiscitary election), a drugi ogranieni izbori (engl. limited
choice election). Graanin belei Pravda ima malo slobode kada je re o glasanju na
plebiscitarnim izborima. Nema legalne prinude, ali nadmoni socijalni i organizacioni pritisci
da glasa, ine da tekoe apsentizma daleko preteu nad neugodnostima glasanja. Kao rezultat
toga, uee na izborima kretalo se od niskog od 99.4 odsto u ehoslovakoj, do visokog
od 100 odsto u Albaniji (Pravda, 1978, 176). Za razliku od plebiscitarnih izbora kod kojih
je vailo pravilo da nema vie kandidata, kod drugog tipa izbora koji pominje ovaj autor,
ogranienih izbora, postojala je mogunost da se graani izjanjavaju o vie kandidata, ali ti
kandidati nisu predstavljali razliite politike opcije. U stvari, broj kandidata je kljuan, mada
ne i jedini kriterijum razlikovanja izmedu dva pomenuta tipa izbora. Kad je broj kandidata
jednak broju mesta, re je o plebiscitarnim izborima, a ako je vei, posredi su ogranieni izbori
(Pravda, 1978, 174175). Kod ogranienih izbora re je zapravo o odsustvu vie autonomnih
partija koje predstavljaju oslonac kandidatima. Povrh toga, kao kriterijume razlikovanja ovaj
autor pominje karakteristike izborne platforme i izborne kampanje, nain glasanja (posredno
ili neposredno), proceduru selekcije kandidata i uticaj izbora na vlast.
Sledei svoju tipologiju, Aleks Pravda je svrstao izbore do kojih je dolazilo u drugoj Jugoslaviji
u tip ogranienih izbora. Moda se ta ocena moe prihvatiti, ali samo za izbore odrane u
drugoj polovini ezdesetih godina na osnovu Ustava iz 1963. (izbori 1967. i 1969). Na tim
izborima jugoslovenski graani su bili u prilici da se opredeljuju - dodue, u retkim izbornim
jedinicama samo nekih jugoslovenskih republika - izmedu vie kandidata. Meutim, Pravdina
ocena ne vai za izbore odrane na osnovu Ustava SFRJ usvojenog 1974. (1974, 1978, 1982,
1986), kada se, po mom sudu, sintagma ogranieni izbori pokazala previe blagom, jer nije
isticala ogroman hijatus izmeu tih izbora i ideala slobodnih i ravnopravnih izbora.
U stvari, obesmiljavanje opisanog ideala slobodnih i ravnopravnih izbora, odvijalo se u
Jugoslaviji od 1945. do 1990. na dva naina. Prvi nain zapoet je ve 1945. bitnim suavanjem
delovanja opozicionih politikih partija, to je okonano poetkom ezdesetih godina prolog
stolea zatiranjem i poslednijih znakova njihovog postojanja. Tehnologija i etape ukidanja
politike opozicije u Jugoslaviji dobro su opisane u studiji Stranaki pluralizam ili monizam,
Vojislava Kotunice, i u studiji Koste avokog, Drutveni pokreti i politiki sistem u Jugoslaviji
19441949. (Beograd, 1983). U ovaj metod (dodue, ublaen) treba ukljuiti i prihvatanje uea
veeg broja kandidata koji su proli kroz selekciju Socijalistikog saveza radnog naroda (SSRN).
Do toga je dolo u razdoblju poputanja autoritranih stega posle Brionskog plenuma (1. juli
1966), kada se jugoslovenski reim deklarativno zalagao za razvoj socijalistike demokratije.
U takvim okolnostima odrani su izbori 1967. i 1969. na kojima se, u nekoliko izbornih jedinica,
vie kandidata nadmetalo za jedno poslaniko mesto. Pri tome je, razume se, bila iskljuena
svaka mogunost obrazovanja opozicionih partija. Rezultati pomenutih izbora na kojima su, u
nekoliko sluajeva, pobedili tzv. nezavisni kandidati (koji nisu imali podrku partije), oznaili
su kraj i eksperimenta sa veim brojem kandidata.
15
Novi oblik nedemokratinosti

Usvajanje Ustava SFRJ 1974. i uspostavljanje delegatskog sistema, oznaava drugi korak
kojim je prethodno opisana nedemokratinost izbora bitno pojaana. Do toga je dolo na
jedan osobeni nain, u odnosu na druge zemlje realnog socijalizma, te je zato prethodno
izneta dihotomna podela nedemokratskih izbora nepotpuna. Dok je u Jugoslaviji ranije, kao i
u pomenutim zemljama, demokratinost izbora ukidana onemoguavanjem politike opozicije
i veeg broja kandidata (uz napred pomenuti izuzetak 1967. i 1969), u SFRJ je tome dodata i
viestruka posrednost izbora (podvukao V. G.). Kao to sam prethodno citirao, Pravda je dobro
predvideo posredni karakater izbora kao imanentno ogranienje njihove demokratinosti,
zato to ugroava vezu izmeu biraa i izabranog, ali nipoto mu ne treba zameriti to nije
predvideo etvorostruko (!) posredni karakter izbora uspostavljen Ustavom SFRJ (1974), to je
institucionalna inovacija jugoslovenskih politiara i pravnika. Viestruko posrednim izborima,
Ustav SFRJ je potpuno ukinuo vezu izmeu biraa i izabranih.
Inae, kad je re o predstavnikim telima graana, uobiajeni (jednokratno) posredni izbori
(kada graani biraju elektore) su na loem glasu u main stream-u savremene demokratske
teorije. U nepovollne efekte posrednih izbora Don Stjuart Mil, pre skoro jednog i po stolea,
ubraja poskupljenje izborne procedure, spreavanje razvoja javnog duha i politike svesti i
neodgovornost izabranih prema prabiraima (graanima). Napominjem da se Mil na kraju
svoje davno pisane rasprave izvinjava itaocima to toliko prostora posveuje institucionalnom
reenju koje kako pie, moe biti, ne bi moglo u ovoj zemlji (Velikoj Britaniji V. G.) nijednog
pristalicu zadobiti (1876, 170). Ovde treba napomenuti da neto vie razumevanja kod
savremenih autora postoji za posredne izbore drugog doma u dvodomnim parlamentima, iz
razloga koje ovom prilikom ne mogu iznositi.
Nedemokratski smisao posrednih izbora za predstavnika tela graana, majstorski je rezimirao,
pre vie od jednog stolea, Raul de la Graseri na sledei nain: Zapravo, kao i sve ostale stvari,
glasanje se razlae i izvitoperava prolazei kroz mnogo ruku: prvi izabrani ostaje obeleen
demokratskom bojom koju e odmah izgubiti njegov delegat Dok je u stanju larve, ponaa
se demokratski, a kad doe do metamorfoze u insekta, postaje aristokrata. To je fatalan hod
(1911, 144- 145). Evo kako je - prema Ustavu SFRJ 1974 - tekao proces izbora delegata u Vee
republika i pokrajina Skuptine SFRJ. Radni ljudi i graani (koristim terminologiju Ustava 1974
V. G.) birali su delegacije (1), koje su vrile izbor delegata u sva vea optinskih skuptina (2),
a optinske skuptine, odnosno njihova vea birala su delegate za vea Pokrajinske i Republike
skuptine (3), da bi, konano, ta vea birala delegate Vea republika i pokrajina Savezne skuptine
(4). U ovakvim izborima pitanje broja kandidata na niim nivoima bilo je potpuno irelevantno,
pa je na tim nivoima vladajui reim mogao velikoduno da dozvoli postojanje konkurencije
veem broju kandidata. Tu je, naravno, re samo o prividu, jer to nije imalo nikakvog uticaja
na vie, strateke nivoe politikog reima. U etvorostruko posrednim izborima u SFRJ kojima po broju posredovanja nisam uspeo da naem premca u parlamentarnim istorijama
drugih zemalja - graani uopte nisu znali kakav je znaaj njihovog glasanja, a jo manje ko je,
zapravo, njihov predstavnik. O tome svedoi sledei bizaran primer. Jedan delegat u Saveznom
veu Skuptine SFRJ predano je obavljao svoju dunost od 1986. do 1988. godine, premda
mu je mandat istekao u julu 1986. (Politika, 13. mart 1988). Zbog iznetih razloga smatram
da su, pored dva tipa nedemkratskih izbora o kojima govori Aleks Pravda, izbori odrani u
Jugoslaviji u razdoblju 1974-1986. predstavljali trei tip, koji u nazvati glasanjem bez izbora.
Naravno, ni glasanje bez izbora nije bilo potpuno lieno politikog znaaja, jer su birai preko
16
nevaeih listia izraavali svoj protest, to znai da su i rezultati glasanja bez izbora izbora
mogli da poslue, bar u izvesnoj meri, kao barometar politikog raspoloenja (o tome: Goati,
1989, 159-160). Zanimljivo je da je korienje posredne komponente radi obesmiljavanja
izbora nastavljeno na inovativan nain takoe nepoznat u istoriji izbonog nadmetanja - u
proporcionalnom izbornom sistemu Srbije, Crne Gore i SRJ od 1992. do 2011. godine, o
emu e biti vie rei na odgovarajuem mestu.
Ako idemo dublje u prolost, ni pre plebiscitarnih izbora, ogranienih izbora i glasanja
bez izbora graani SFRJ nisu uestvovali na slobodnim i potenim izborima, jer su na prvim
izborima 1945. bili izloeni sistematskim politikim pritiscima u korist Komunistike partije
Jugoslavije (KPJ), a na tetu opozicije. Opoziciji je na tim izborima bilo onemogueno da izae
sa svojom izbornom listom, a biraima je bila ponuena samo jedna, Savezna kandidatska
lista Narodnog fronta Jugoslavije. Birai su, dodue, mogli da glasaju za kutiju bez liste (orava
kutija), ali to je bilo rizino, jer je tehnika glasanja (glasalo se gumenim kuglicama) uinila
izbore praktino javnim. To je ostvareno na taj nain to je bira prema lanu 55 Zakona
o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skuptinu (Saveznu skuptinu i Skuptinu
naroda), usvojenog 1945 bio duan da zatvorenu ruku zavue u obe kutije i da kuglicu spusti
u onu koja pripada kandidatskoj listi, odnosno kandidatu kome hoe da d svoj glas. S obzirom
na to da u veini sluajeva dno opozicione kutije nije bilo obloeno mekom podlogom da bi
se amortizovao zvuk kuglice, lanovi birakog odbora su lako mogli da identifikuju izborno
opredeljenje glasaa. Povrh toga, jedan deo graana Jugoslavije (194.153 ili 2.3 odsto punoletne
populacije) bio je 1945. brisan iz birakih spiskova, zbog saradnje sa okupatorom. Imajui sve
to u vidu, izbori 1945. ne mogu se smatrati slobodnim i ravnopravnim.
Ako zakoraimo jo dublje u prolost, znaajne primedbe mogu se uputiti i izborima sprovedenim
u Kraljevini Jugoslaviji. Izbori odrani od 1931. do 1938. nisu bili slobodni i poteni, jer je
na njima, prema Izbornom zakonu iz 1931, glasanje bilo javno, to znai da je graanin zbog
svog izbornog opredeljenja bio izloen rizicima sankcija kao nosilac drugih socijalnih uloga (na
radnom mestu, u susedstvu, crkvi). Najzad, izbori odrani u razdoblju od 1921. do 1929. bili su
tajni, premda su i oni imali veliki nedostatak u tome to su ene (prema Izbornom zakonu od 3.
septembra 1920) bile liene prava glasa. Izneo sam kratak istorijat izbora u Jugoslaviji da bih
naglasio da su viestranaki izbori 1990. znaili politiki novum za njene graane.
Cilj studije i plan izlaganja

U ovoj studiji obuhvatiu hronoloki kratko, ali politiki izuzetno znaajno i burno razdoblje
izmedu 1990, kada su u Srbiji i Crnoj Gori - koje su bile dve od est republika SFRJ - odrani
prvi viestranaki izbori (parlamentarni, predsedniki), preko izbora u dvema republikama
dok su bile u sastavu SRJ (od 1992. do 2006), ukljuujui i izbore za institucije SRJ (od 1992.
do 2000), do izbora koji su u Srbiji Crnoj Gori, kao samostalnim dravama, odrani od 2006.
do 2013. Dramatinost posmatranog razdoblja (1990-2013) ini splet dogaaja koji su svojom
sudbinskom vanou natkrilili sve ostale, od kojih emo ovde izdvojitii samo nekoliko
najvanijih. Prvi je raspad SFRJ 1991. koji je poeo otcepljenjem Republike Slovenije i eskalirao
krvavim graanskim i etnikim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Meunarodna
zajednica je dugo nastojala da vlastitim intervencijama zaustavi ratni vihor koji je pretio da
se proiri, kao kap ulja na vodi, i na ostale etiri republike SFRJ. Osnovna dilema sa kojom
su se suoili meunarodni posrednici, olieni prvenstveno u Evropskoj zajednici (EZ) i
17
SAD, bilo je definisanje kriterijuma po kojima se e se odvijati dezintegacija SFRJ. Na taj

problem jugoslovenske republike su davale dva oprena odgovora koja su vodila meusobno
suprostavljenim politikim reenjima. Prvi odgovor, koji su vrsto podravale Srbija i Crna
Gora, zagovarao je podelu SFRJ po etnikim granicama kao najispravnije reenje. Slabost
te opcije bila je u tome to je podelu po etnikim granicama bilo teko praktino sprovesti,
zbog velike etnike izmeanosti stanovnitva koje je podsticalo razliite republike da polau
pravo na iste teritorijalne celine. Drugim odgovorom - koji su smatrale ispravnim ostale etiri
republike SFRJ - prihvaene su postojee unutranje granice izmeu republika u SFRJ za liniju
razgranienja. U dilemi izmeu dve meusobno suprostavljene opcije, Badinterova komisija
Evropske zajednice (EZ) opredelila se za to da meurepublike granice u SFRJ budu granice
izmeu buduih samostalnih drava.
Oslanjajui se na stav Badinterove komisije, najpre je Slovenija proglasila nezavisnost, a nju
su brzo sledile Hrvatska, Makedonija Bosna i Hercegovina. Nasuprot tome, Srbija i Crna
Gora odluile su 1992. da nastave funkcionisati u federativnoj dravi, Saveznoj Republici
Jugoslaviji (SRJ), koju su Srbija i Crna Gora proglasile 27. aprila 1992. Korienjem termina
proglaavanje umesto obrazovanje ili uspostavljanje rukovostva dveju republika teila su da
naglase da SRJ predstavlja kontinuitet sa SFRJ. Insitirajui na kontinuitetu, Srbija i Crna Gora
su (nasuprot stanovitu Badinterove komisije) uporno tvrdile da su se etiri republike SFRJ (od
ukupno est) otcepile od SFRJ i da su Srbija i Crne Gora, delujui u novoimenovanoj federaciji,
SRJ, oznaavale nastavak SFRJ. To stanovite nisu, meutim, prihvatile meunarodne oranizacije,
prvenstveno Ujedinjene nacije, u kojima SRJ nije omogueno da zauzme upranjeno mesto
SFRJ. Pre proglaenja SRJ (tree Jugoslavije), graani Crne Gore su odluili na referendumu (1.
marta 1992) da ele da ive u zajednikoj dravi sa Srbima. U Srbiji su vladajua Socijalistika
partija Srbije (SPS) i najvanije opozicione partije podravale uspostavljanje SRJ, ali su potonje
partije otro kritikovale nain na koji je to ostvareno (potpunije: Goati, 1996, 15). SRJ, kao
dvolana federacija, trajala je, kao to sam prethodno pomenuo, od 1992. do 2003, da bi se 2003.
transformisala u labavu i vremenski ogranienu Dravnu zajednicu Srbije i Crne Gore (DZ
SiCG). Posle tri godine (2006), veina graana Crne Gore (55.5%) odluila je na referendumu
da eli da ivi u samostalnoj dravi, ime je DZ SiCG definitivno otila u istoriju.
Drugi dogaaj (neraskidivo vezan sa prvim) koji je bitno obeleio posmatrano razdoblje, jeste
nametanje ekonomskih sankcija UN SRJ (Srbije i Crne Gore) 30. maja 1992. koje su kasnije,
u dva navrata, pootrene rezolucijama Saveta bezbednosti UN. Ekonomskim sankcijama UN,
SRJ je izolovana od svetskog trita, to je njenu privredu dovelo na ivicu katastrofe i drastino
ugrozilo inae nizak ivotni standard graana. Ekstremno teke ekonomsko-socijalne prilike u
SRJ snano su uticale na politika opredeljenja biraa i ostavile neizbrisive tragove u politikom
ivotu SRJ u itavom posmatranom razdoblju. Trei dogaaj jeste rascep vladajue partije
Crne Gore, Demokratske partije socijalista (DPS) 1997/1998. na reformsko i ortodoksno
krilo. U tom rascepu prevagu je odnelo reformsko krilo koje je zadralo izvorni naziv partije
(DPS), dok se poraeno krilo opredelilo za naziv Socijalistika narodna partija (SNP). Posle
rascepa, centralno mesto u novom politikom projektu DPS zauzeli su demokratizacija
drutva, uspostavljanje trine privrede i pridruivanje Crne Gore Evropskoj zajednici. Posle
parlamentarnih izbora 1998, DPS je, kao stoerna stranka, obrazovala koalicionu Vladu uz
pomo partnera iz dojueranje opozicije i energino otpoela proces temeljnih demokratskih i
trinih reformi crnogorskog drutva. Demokratskim zaokretom u Crnoj Gori, SRJ je postala
neobina federacija, jer je u Srbiji bio na snazi Miloeviev autokratski poredak, dok su se
18
u Crnoj Gori pomaljala obeleja rane faze demokratskog poretka. U takvim okolnostima,
saradnja dveju republika SRJ je potpuno prestala, a na nivou SRJ sve kljune odluke
donosio je vladajui vrh Srbije, uz pomo crnogorskih opozicionih partija, ignoriui, pri
tom, vladajuu partiju Crne Gore (DPS). Neizbean rezultat nepremostivog sukoba politikih
opredeljenja vladajuih partija dveju republika i spremnost viestruko demografski vee i
ekonomski snanije Srbije da preglasavanjem Crne Gore preuzme sve poluge vlasti u federaciji,
jeste jaanje independistikih tendencija u Crnoj Gori. To je kulminiralo u prolee 1999. kada je
rukovodstvo Srbije sa Miloeviem na elu, odbilo ultimativne zahteve Severnoatlantskog pakta
da prekine vojnu intervenciju u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija (ija je masovna
rtva bilo civilno stanovnitvo) i da obezbedi visok stepen politike autonomije toj pokrajini,
naseljenoj uglavnom albanskim ivljem. Kad je Srbija odbila te zahteve, otpoelo je od strane
Severnoatlanskog saveza (23. marta 1999) bombardovanje SRJ, ukljuujui i neke vojne ciljeve u
Crnoj Gori, iako se politiko rukovodstvo te republike javno distanciralo od politike Srbije i SRJ.
Bombardovanje je prekinuto 9. juna 1999. poto je SRJ prihvatila Kumanovskim sporazumom
sve zahteve Severnoatlantskog pakta i povukla vojne i policijske jedinice sa Kosova i Metohije.
Razorni efekti bombardovanja i porazni efekti ekonomskih sankcija UN (1992-1995) na
graane Srbije, intenzivirali su suprostavljanje autoritarnom reimu Slobodana Miloevia.
Kao okida za erupciju nezadovoljstva prema tom reimu posluio je pokuaj vladajueg vrha
da preinai volju graana izraenu na predsednikim izborima 2000, na kojima je kandidat
opozicije, Vojislav Kotunica, ve u prvom krugu pobedio kandidata vladajue SPS, Slobodana
Miloevia. Pokuaj da se prikrije Miloeviev izborni brodolom izazvao je demonstracije
graana u itavoj Srbiji koje su dostigle vrhunac u masovnom graanskom protestu u Beogradu,
5. oktobra 2000. u kojem je sudelovalo oko 700.000 uesnika. Taj protest je iznudio raspad
Miloevievog autoritarnog reima i uspostavljanje demokratskog poretka. To je etvrti epohalni
dogaaj u posmatranom razdoblju. Najzad peti, izuzetno znaajan dogaaj, jeste transformacija
SRJ u DZ SiCG (2003), to je bio samo korak do uspostavljanja samostalnih drava Srbije i Crne
Gore, koji je ostvaren referendumskim izjanjavanjem graana potonje republike za nezavisnost
2006.
U vrtlogu epohalnih politikih dogaaja, od kojih sam neke ranije pomeuo, nastojau da
analiziram izbore u Srbiji i u Crnoj Gori, kao i izbore na federalnom nivou, vodei uvek rauna
ne samo o tome koliko je uinak tih izbora uticao na drutveno okruenje, posebno na odnose
izmeu republika i mogunost funkcionisanja SRJ, nego i o tome da li je, i eventualno u kojoj
meri, ishod izbora bio uslovljen efektima delovanja inilaca u drutvenom okruenju. Na taj
nain, analiza izbornih nadmetanja neizbeno e prerasti u analizu globalnih politikih
procesa i zbivanja u dvema republikama, sa jednog ueg monografskog stanovita.
U fokusu prvog poglavlja ovog teksta su prvi (1990) i drugi (1992) viestranaki izbori u Srbiji i
Crnoj Gori i izbori za predsednike republika, kao i izbori za Parlament SRJ (odrani dva puta: u
junu i decembru 1992). Razlozi za grupisanje izbora u obema republikama i u SRJ, u periodu
od 1990. do kraja 1992, su ne samo njihovo hronoloko podudaranje, nego i ideoloko-politika
bliskost rukovodstava dveju republika, kao i njihovo potpuno politiki usklaeno delovanje u
institucijama SRJ.
U sledeim poglavljima, odstupio sam od principa istovremene analize izbora u dvema
republikama i federaciji, kao i parlamentarnih I predsednikih izbora, najpre zato to je
19
ve vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji 1993. naruena hronoloka simetrija

republikih parlamentarnih izbora, a o vremenskom podudaranju predsednikih izbora nije
se uopte moglo govoriti, izmeu ostalog zato to je u obema republikama u posmatranom
razdoblju odrano vie neuspelih predsednikih izbora (zbog izlaznosti koja je ispod cenzusa
predvienog odgovajuim zakonima). Drugi, jo vaniji razlog jesu sve vee razlike u politikim
mikroklimama Srbije i Crne Gore, koje su prerasle u njihov otar politiki sukob 1997, a
institucije SRJ redukovane su na puku ekspozituru rukovodstva Srbije. Vodei rauna o tome,
opredelio sam se za pojedinano analiziranje po hronokom redu izbornih nadmetanja (od
1993. naovamo) u Srbiji, Crnoj Gori i SRJ. Prihvatajui, dakle, parcijalni pristup kao nametnuti
izbor, nastojau da izbegnem opasnost izolacionizma tako to u teiti da interpretiram izborne
podatke i izborima uslovljena politika zbivanja u jednoj republici kroz njihovu interakciju sa
zbivanjima u drugoj republici i sa funkcionisanjem SRJ.
Drugo poglavlje studije posveeno je analizi izbora u Srbiji od 1993. na 1913, a u fokusu treeg
poglavlja su izbori u Crnoj Gori u istom razdoblju. U etvtom poglavlju predstavljena je analiza
izbora na nivou SRJ (od 1992. do prestanka njenog funkcionisanja, 2003).
Na kraju teksta u izneti nekoliko zakjunih ocena.
20
Prvo poglavlje
VIESTRANAKI IZBORI U SRBIJI, CRNOJ
GORI 1990. i 1992. I U SRJ 1992.
Izborna nadmetanja koja su odrana na teritoriji dveju republika, 1990. i 1992, kao i izbore za
Skuptinu SRJ 1992. (dva puta), povezuje to to su ostvareni u razdoblju programsko-politike
saglasnosti vladajuih partija dveju republika izmeu kojih se jedva uoavala poneka sitna
razlika, ije e se dimenzije poveati do nesluenih razmera posle 1992. Napominjem da su
izbori 1990. i 1992. odrani u razliitom dravnom okviru: prvi viestranaki izbori u dvema
republikama (parlamentarni i predsedniki) organizovani su 1990, kad su Srbija i Crna Gora
bile deo SFRJ, a izbori 1992, kad su sainjavale SRJ.
I PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1990.

Prvi viestranaki izbori 1990. predstavljali su istinski prelom u politikom ivotu, jer pre tih
izbora u Srbiji i Crnoj Gori, odnosno u SFRJ - kao i u drugim socijalistikim zemljama Jugoistone
Evrope - pravo na vladanje nije zasnivano na prihvatanju predstavnika od strane graana koje se
izraava na izborima, ve na predestiniranim kvalitetima avangardne Komunistike partije koji
ne podleu proveri. Potcenjivanje izbora, kao i svih drugih demokratskih institucija, proizilazilo
je iz vladajue marksistike filozofije istorije koja je u proletarijatu i avangardnoj Komunistikoj
partiji videla jedine legitimne aktere neizbenog kretanja ka socijalizmu i komunizmu, kojima
e biti okonana dotadanja eksploatatorska istorija drutava. Na osnovu pomenute filozofije
istorije koja je posedovala zaokruen scenario buduih zbivanja, u Jugoslaviji je dolo 1945.
do zaposedanja vlasti od strane Komunistike partije Jugoslavije (KPJ), posle ega je usledilo
bitno ograniavanje autonomije opozicionih politikih partija, a potom i njihovo ukidanje, te
su demokratski izbori postali nemogui. Iz te perspektive, viestranaki izbori odrani 1990
- uprkos nedostacima o kojima e biti rei - predstavljaju epohalni raskid sa prethodnim
zbivanima. Viestranaki izbori odrani su u svim republikama, ali ne i na nivou SFRJ, jer su
se tome odupirala politika rukovodstva Srbije i Slovenije. Okolnost da su prvi viestranaki
izbori odrani samo na republikom nivou, doprinela je, kako dobro zapaaju Linc i Stjepan
(1998, 476 i 478), jaanju legitimiteta republikog nivoa vlasti i eroziji ve naruenog
legitimiteta SFRJ.
Treba naglasiti da prvi viestranaki izbori 1990. (parlamentarni i predsedniki) nisu sprovedeni
istovremeno u svim jugoslovenskim republikama. Za izbore se prvo odluilo Slovenako partijsko
rukovodstvo naglaavajui, jo u martu 1989, spremnost da sie sa vlasti ako ne dobije izbornu
podrku graana. Takva odluka Saveza komunista Slovenije predstavljala je, sa gledita vladajue
marksistike doktrine, pravu jeres jer osporava dogmu o diktaturi proletarijata o predestiniranoj
ulozi Komunistike partije kao avangarde koja e omoguiti ostvarenje besklasnog drutva.
23
Spektakularni krah realnog socijalizma u zemljama Centralne i Jugoistone Evrope krajem

1989, ohrabrio je reformski orijentisane pojedince i u vladajuim partijama ostalih republika
SFRJ, pa su za slovenakim primerom ubrzo poli hrvatski komunisti, tako da su u time dvema
republikama najpre odrani viestranaki izbori (prolee 1990). Pola godine nakon izbora u
Sloveniji i Hrvatskoj, do izbora je dolo u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, a tek u decembru
1990. u Srbiji i Crnoj Gori. U potonje dve republike izbori su odrani za jednodomne skuptine,
kakve su predviene Ustavom Srbije, usvojenim 28. septembra 1990, a u Crnoj Gori ustavnim
amandmanima od LXIV do LXXXII na Ustav Socijalistike republike Crne Gore (1974).
Istovremeno, u Srbiji su odrani izbori za predsednika republike, a u Crnoj Gori za predsednika
i Predsednitvo republike.
Uee graana veine jugoslovenskih republika na prvim slobodnim izborima bilo je relativno
visoko. Na izbore je izalo u Hrvatskoj i Makedoniji po 85 odsto, a u Sloveniji 84 odsto
graana. Otprilike isti procenat graana sudelovao je na izborima u Maarskoj, DR Nemakoj
i Rumuniji. Radi poreenja, pomenimo da su procenti uea graana na prvim slobodnim
izborima u veini republika SFRJ - i uopte u postkomunistikim zemaljama - vii u proseku za
oko 10 odsto nego procenti sudelovanja graana na izborima u zemljama stabilne predstavnike
demokratije. U pogledu izlaznosti na izbore, od pomenutih ekskomunistikih zemalja odstupaju
ehoslovaka i Bugarska, sa jedne strane, u kojima je na izborima 1990. uestvovalo 96 odsto,
odnosno 90 odsto graana i, sa druge strane, Poljska u kojoj je na biraka mesta izalo samo
65 odsto graana za Sejm i 62.7 odsto za Senat. Istini za volju, izbori u Poljskoj (odrani u junu
1989) nisu imali ni privid slobodnih i ravnopravnih izbora, jer je veina poslanikih mesta
(65 odsto) bila unapred dodeljena vladajuoj Poljskoj ujedinjenoj radnikoj partiji (PURP)
dogovorom za okruglim stolom izmedu te partije i pokreta Solidarnost. Ali, ni na drugim
izborima u Poljskoj u oktobru 1991 - koji nisu imali unapred obezbeeni udeo vladajue PURP
- nije zabeleena vea participacija. Naprotiv, na tim izborima sudelovalo je samo 43.4 odsto
graana.
Ocena o relativno visokoj participaciji na prvim slobodnim izborima ne vai za tri jugoslovenske
republike: BiH, Crnu Goru i Srbiju, u kojima je izlazak graana na izborna mesta bio ispod
80 odsto (BiH - 77%, Crna Gora 75.8 %, Srbija 71.5%). Jo je indikativnija dijahronina
komparacija koja pokazuje da je izborno uee graana postkomunistikih zemalja na prvim
viestranakim izborima 1990. nie za oko 15 procentnih poena nego participacija na izborima
odranim u razdoblju diktature proletarijata. U tom periodu, politiki pritisak reima na
graane bio je tako intenzivan da je postotak izlaska graana na biralita prelazio 95 odsto
i pribliavao se maksimalnoj vrednosti. Procenat sudelovanja graana na glasanjima bez
izbora od 1974. do 1986. u SFRJ, u odnosu na druge zemlje realnog socijalizma (Albanija,
DR Nemaka, ehoslovaka, Rumunija), bio je neto skromniji i kretao se od 86 do 93 odsto. Ta
razlika je posledica manje rigidnosti reima samoupravnog socijalizma u SFRJ, u odnosu
na ostale socijalistike reime u Jugoistonoj Evropi.
Ali, vratimo se rezultatima prvih slobodnih izbora u Srbiji i Crnoj Gori. Kao to sam ve
prethodno naveo, u Srbiji (kao i u Crnoj Gori) izborna apstinencija bila je neto izraenija
nego u ostalim republikama SFRJ. U Srbiji je to velikim delom rezultat odluke Albanske
alternative (koja okuplja partije albanske nacionalne manjine na Kosmetu) da bojkotuje izbore.
Ali, i ako uzmemo u obzir Srbiju bez Kosmeta, pokazuje se da je i na tom podruju manje
graana izalo na biralita nego u veini republika SFRJ. Postoji nekoliko meusobno povezanih
obrazloenja manje izborne participacije graana Srbije i Crne Gore na izborima u odnosu na
24
graane ostalih jugoslovenskih republika. Prvo objanjenje, koje se spontano namee, jeste da
je visoka izborna apstinencija biraa rezultat rezervi prema novom pluralistikom poretku koji
viepartijski izbori snano simbolizuju. U prilog takvoj interpretaciji posredno govore podaci
iz empirijskih istrazivanja sprovedenih u SFRJ u predpluralistikom razdoblju, iz kojih se
moe zakljuiti da su graani Srbije i Crne Gore znatno ire i intenzivnije prihvatali institucije
i vrednosti vladajueg reima socijalistikog samoupravljanja nego graani Slovenije i
Hrvatske (Goati, 1989, 91-99; To i ost., 1998, 12). Privrenost populacije samupravnom
socijalizmu nije u Srbiji bitnije uzdrmana ni neposredno nakon kraha realnog socijalizma,
to potkrepljuje nalaz empirijskog istraivanja koje je u oktobru 1990. realizovao Institut za
politike studije u Beogradu. U tom istraivanju sprovedenom na teritoriji Srbije bez Kosmeta
(reprezentativni uzorak), 40 odsto ispitanika prihvatilo je tvrdnju koja glasi: Rado bih podrao
nekog ko nudi pravi socijalizam (Politika, 21 oktobar). Zbog toga, premda zvui paradoksalno,
nije preterana ocena da je 1990. u Srbiji (a verujem i u Crnoj Gori) dolo u izvesnom smislu
do preuranjene pluralistike promene, jer je ancien regime jo uvek uivao snanu podrku
u populaciji. Upravo zato apstinenciju znaajnog dela graana Srbije i Crne Gore na prvim
slobodnim izborima treba, verovatno, shvatiti kao protest protiv novog pluralistikog poretka
ije uspostavljanje obznanjuju ti izbori. U tom pogledu Srbija i Crna Gora bile su bitno razliite,
kako od drugih bivih republika SFRJ, Slovenije i Hrvatske, tako i nekih postkomunistikih
zemalja ovog regiona, naroito ehoslovake, Poljske i Maarske u kojima su integrativne ideje
realnog socijalizma izgubile privlanu snagu pre 1989/1990. Uoena razlika nije samo opis
tadaneg stanja, nego i uporite za ocenu da e u razdoblju posle 1990. otpori uspostavljanju
i konsolidaciji viepartijskog sistema biti intenzivniji u Srbiji i Crnoj Gori nego u drugim
poskomunistikim zemljama u kojima je ve ranije usahnuo mobilizatorski potencijal ideja
politikog monizma. Nije suvino naglasiti da zbivanja koja analiziram u okviru ovog teksta - u
razdoblju od 1990. do 2013 - vrsto potkrepljuju iznetu ocenu.
Drugo objanjenje relativno niske izborne participacije u Srbiji i Crnoj Gori valja traiti u tome
to se vladajui establiment obeju republika opredelio za odravanje viepartijskih izbora posle
dugog oklevanja, ne obezbeujui pri tom opozicionim partijama ni izdaleka ravnopravne
izborne uslove. Opozicija je pokuala, dodue bezuspeno, da prinudi vladajue stranke u Srbiji
i u Crnoj Gori na poputanje pretnjom da e bojkotovati izbore, to je odravanje izbora uinilo
do kraja neizvesnim i to je, verovatno, podstaklo deo graana da ne izau na biralita.
Pretpostavljam, naime, da je tu posredi naglaeno nepoverenje graana Srbije prema korenitim
politikim promenama en general, to je rezultat viestrukih negativnih iskustava sa politikim
promenama u duem periodu i to je postalo deo dominantne politike kulture. Na pretpostavku
da su graani Srbije skeptini prema temeljnim politikim promenama uopte, upuuje podatak
da su oni manje uestvovali od graana ostalih republika Federativne narodne republike
Jugoslavije (FNRJ) i na izborima 1945. (Tomi, 1983, 87). Ti izbori obznanjivali su, takoe,
uspostavljanje novog politikog poretka, ali sasvim razliite ideolokopolitike usmerenosti od
izbora 1990. Poto politike promene koje snano simbolizuju izbori 1990, kao to i izbori 1945.
nose suprotne ideolokopolitike predznake, rairena izborna apstinencija graana Srbije u
oba sluaja, ne moe se jednoznano interpretirati kao skepsa prema demokratiji. ini mi se da
je tu je pre re o nepoverenju prema velikim politikim promenama, bez obzira na njihovu
ideoloku boju.
Apstinenti, koji su na prvim viepartijskim izborima 1990. inili u Srbiji 28.5 odsto, a u Crnoj
Gori 24.2 odsto birakog tela, nehomogena su skupina. Meu apstinentima treba, najpre,
25
razlikovati deo graana koji su bili stvarno spreeni da glasaju (bolest, neodloni poslovi) ili
su bili isputeni ili pogreno evidentirani u birakim spiskovima. an Blondel procenjuje, na
primer, da taj broj apstinenata u Velikoj Britaniji ini otprilike sedamosam odsto birakog
tela (Blondel, 1970, 53). Poto su 1990. u Srbiji i Crnoj Gori, kao i u drugim jugoslovenskim
republikama, odrani prvi viepartijski izbori, verujem da su greke u birakim spiskovima bile
znatno vee. Ipak, graanima je bilo omogueno da glasaju, iako nisu uvedeni u biraki spisak
pod uslovom da poseduju uredne line isprave (lina karta, prijava prebivalita). To je, barem
delimino, reilo jedan problem, ali je otvorilo drugi - irok prostor za viestruko glasanje,
poto su pojedinci koji su glasali na svojim birakim mestima mogli da glasaju, koristei
line dokumente, i na drugom birakom mestu (ili na drugim birakim mestima). Drugi deo
apstinenata ine graani koji su mogli da glasaju ali to, ipak, nisu uinili. Meu njima an
Blondel razlikuje dve grupe: negativne apstinente i pozitivne apstinente (Blondel, 1970, 53).
U prvu grupu spadaju oni koji su nezainteresovani za politika zbivanja, istinski pasivni. Sudei
prema empirijskim istraivanjima politikog angaovanja sprovedenim u SFRJ u osamdesetim
godinama (Goati, 1989, 76-78), politiki pasivni su imali sledea obeleleja: nii poloaj na
lestvicama bogatstva, obrazovanja, moi i ugleda, slaba informisanost, pripadnost enskom
polu i obavljanje manuelnih zanimanja. Za razliku od negativnih apstinenata, pozitivni
apstinenti su oni kojima se ne dopadaju kandidati ili partije koje sudeluju na izborima, i zbog
toga ne izlaze na biraka mesta. Verovatno da ovu injenicu moe objasniti to to jedan deo
graana nije izaao na biraka mesta, ali nemam pouzdane indikatore za procenu broja tih
apstinenata.
ini mi se da bi se u Srbiji i Crnoj Gori, s obzirom na to da je re o prvim viestranakim
izborima, mogla sainiti jo bogatija tipologija apstinenata od one koju je ponudio an Blondel.
Pored objektivno spreenih da glasaju, zatim pozitivnih i negativnih apstinenata, sainio bih
jo dve skupine: politiki razoarane i zbunjene. Najvei deo razoaranih inili su lanovi SKJ,
istinski vernici, koji su zvanine stavove svoje partije o avangardnosti komunista, istorijskoj
ulozi radnike klase, diktaturi proletarijata i superiornosti komunizma nad kapitalizmom
shvatali ne samo kao politike mantre koje olakavaju vladanje, ve kao principe vieg reda od
vrednosti i institucija predstavnike demokratije. Naputanjem vrstog jezgra komunistike
doktrine i usvajanjem novih programskih opredeljenja do kojih je dolo pred izbore 1990, Savez
komunista Srbije i Savez komunista Crne Gore izneverili su upravo istinske vernike, te se
njihova njihova izborna apstinencija moe interpretirati kao protest protiv takvog postupka
partije. U zbunjene spadaju graani koji nisu mogli da se snau u burnim politikim
previranjima do kojih je dolo 1989. i 1990. godine. U okolnostima koje se brzo i dramatino
menjaju, deo biraa nije stigao da formira kognitivnu mapu nove politike scene, te je odustao
od glasanja. Tome je svakako doprineo veliki broj partija, slinih po programu i po imenu, koje
su nastajale izuzetno brzo i koje su se obraale istoj izbornoj klijenteli. Pretpostavljam da je
hiperprodukcija partija slinog imena i programskih opredeljenja bila pomognuta od strane
vladajueg reima u obema republikama, upravo radi stvaranja izborne konfuzije.
Pored dela graana Srbije i Crne Gore koji su glasali neizlaskom na biralite, izvestan procenat
biraa (u Srbiji 3.4%; za Crnu Goru nema podataka u izvetaju Republke izborne komisije)
glasao je krei vaea izborna pravila na vie naina: ne zaokruujui ime nijednog kandidata
ili izborne liste, opredeljujui se za vie od jednog kandidata ili nekoliko izbornh lista i, najzad,
dopisujui nova imena na glasaki listi. Takvi listii svrstani su u nevaee. Verujem, ipak, da
i takvo glasanje treba shvatiti i analizirati kao politiki gest, iako se to, po pravilu, ne ini ni u
zemljama sa dugom tradicijom istraivanja izbornog ponaanja (Deloye et Ihl, 1991, 141).
26
Moda je razlog tome to, po pravilu, istraivai smatraju da su takvi listii iskljuivo posledica
nenamernih pogreaka biraa. Dakako, ne mogu se iskljuiti pogreke, naroito kad je re o
biraima nieg obrazovnog nivoa, ali to je, po mom uverenju, samo deo objanjenja. U sutini,
bar izvestan procenat nevaeih listia jeste politiki protest, ije uzroke moe utvrditi samo
konkretna istorijska analiza. Pretpostavljam da je na izborima 1990. u Srbiji i Crnoj Gori
nevaeim glasovima izrazio svoje negodovanje pre svega deo biraa koji oseaju nostalgiju za
starim vremenima glasanja bez izbora, kao i deo graana koji nisu hteli da izostanu sa prvih
viestranakih izbora, ali su nevaeim glasom demonstrirali svoje neslaganje sa izbornim
menijem. To su samo dva od vie moguih objanjenja ove politiki znaajne pojave koja je
do sada neopravdano bila na marginama interesovanja istrazivaa politikih procesa i zbivanja.
1.1 Izborni dobitnici i gubitnici

Na izborima 1990. u Srbiji korien je veinski izborni sistem (u dva kruga) koji odgovara
najveim strankama. Prvim izborima izvrena je otra selekcija stranaka; od oko 50 stranaka koje
su istakle kandidate na parlamentarnim izborima, samo je 14 uspelo je da obezbedi mandate u
Republikom parlamentu. Najvei broj glasova osvojile se SPS, SPO i DS. Osobena su vrednosna
obeleja biraa pomenutih triju partija, koje e igrati izuzetno vanu ulogu i na kasnijim
izbornim nadmetanjima u Srbiji. Na osnovu briljivih empirijskih istraivanja, Panti i Pavlovi
opisuju vrednosni profil njihovih biraa na sledei nain: za birae SPS bili su karakteristini
autoritarnost, nacionalizam, nereligioznost i nostalgija za socijalizmom, za naklonjene DS-u
nacionalizam, neautoritarnost, nereligionost i vrlo retka nostalgija za prethodnim politikim
sistemom, a za simpatizere SPO nacionalizam, religioznost, osrednja autoritarnost i odsustvo
nostalgije za socijalizmom (2006, 52-53). U Crnoj Gori, u kojoj je na snazi bio proporcionalni
izborni sistem, sudelovale su 23 stranke, a samo dve stranke i dve stranake koalicije osvojile su
poslanika mesta. Veina ostalih patuljastih stranaka (stranaka meteora) u obema republikama
tiho je nestala sa politike pozornice, a paralelno sa tim, nastajale su, kao peurke posle kie,
nove stranke koje su ekale sledeu izbornu priliku.
S obzirom na razliit uspeh ekskomunistikih partija na prvim slobodnim izborima,
republike SFRJ mogu se razvrstati u tri grupe. U prvoj grupi su Srbija i Crna Gora u kojima
su ekskomunistike SPS i SK CG izvojevale ubedljive pobede. U drugoj grupi su Slovenija,
Hrvatska i Makedonija, u kojima su ekskomunistike partije zadobile podrku od jedne estine
do jedne etvrtine birakog tela, to je slian ili neto bolji rezultat od rezultata komunista u DR
Nemakoj (16.4%), ehoslovakoj (13.5%), Poljskoj (12%), i Maarskoj (8.5%). Najzad, treoj
grupi pripadaju Bosna i Hercegovina, u kojima su na izborima trijumfovale nacionalistiki
orijentisane stranke: Stranka demokratske akcije (SDA), Srpska demokratska stranka (SDS) i
Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), dok je samo 6 odsto biraa dalo svoj glas reformisanim
komunistima. U toj republici dolo je do pravog izbornog kraha komunista kome, po razmerama,
nema premca u Centralnoj i Istonoj Evropi. Raskid SPS i SK CG, koje su ubedljivo pobedile u
Srbiji i Crnoj Gori sa svojom ideolokom prolou bio je manje odluan nego to je to sluaj
sa veinom drugih ekskomunistikih partija Jugoistone Evrope. SPS i SK CG nisu, na primer,
insistirale, poput veine reformisanih ekskomunistikih partija u ovom regionu, na slabostima
i manama starog reima, nego su ga prikazivale kao jednu od neizbenih etapa politikoekonomskog razvoja. Povrh toga, SPS i SK CG se u svojim novim programima usvojenim
1990. nisu zalagale za brzu i obaveznu privatizaciju kao to su to, primera radi, uinile SK
Slovenije - partija drutvenih promena i SK Hrvatske - partija drutvenih promena. Umesto
27
toga, SPS i SK CG su insistirale na socijalnoj pravdi i sigurnosti za najire slojeve zaposlenih.

Obeanje da trine neizvesnosti nee ugroziti egzistenciju najsiromanijih graana nije samo,
moda ni pre svega, promiljeni taktiki potez SPS i SK CG kojima je cilj da obezbede to iru
podrku graana na prvim slobodnim izborima, nego je rezultat jo uvek snanog uverenja
rukovodstava dveju partija, posebno SPS, da je socijalizam i dalje poeljna istorijska alternativa,
dok je pluralistki ok 1989/1990. samo kratka i prolazna epizoda. Tome u prilog govori stav
zapisan u Programskim osnovama SPS (1990) da je drutvena svojina temelj socijalistikog
ekonomskog poretka.
Veliki uticaj na ishod izbora 1990. u Srbiji i Crnoj Gori - kao i ostalim jugoslovenskim
republikama - imao je izborni sistem. Kao to se i moglo oekivati, u Crnoj Gori, u kojoj je
primenjen proporcionalni sistem, partijski sastav Parlamenta odgovarao je u veoj meri,
partijskim opredeljenjima birakog tela nego u Srbiji, u kojoj je primenjen dvokruni veinski
sistem. Podudarnost ostvarena na izborima za Parlament Crne Gore ipak je neto nia
(indeks proporcionalnosti je 92.1) nego to je u to u veini proporcionalnih sistema zemalja
stabilne demokratije u kojima je vrednost indeksa uglavnom iznad 95 poena. Inae, indeks
proporcionalnosti, pomou kojeg se ocenjuje podudarnost izmeu partijskih opredeljenja
biraa i partijskog sastava parlamenta, formira se sabiranjem pozitivnih i negativnih razlika
izmeu procenta glasova odreene parlamentarne stranke (koalicije) i procenta mesta koje je
zadobila u Parlamentu, pa se dobijena vrednost deli se sa dva i oduzima od 100 (Loosenphore
and Hanby, 1971). Napominjem da u idealnom sluaju indeks proporcionalnosti iznosi 100,
to govori o potpunom skladu izmedu strukture birakog tela i parlamenta, a nie vrednosti
ukazuju na nesklad i razlike. Uzrok neto niih vrednosti indeksa u Crnoj Gori na izborima
1990. u odnosu na zemlje stabilne demokratije koje primenjuju proporcionalni izborni sisem,
posledica je toga to je u Crnoj Gori propisan izuzetno veliki broj od 20 izbornih jednica (koje se
podudaraju sa optinama), te je prosean broj poslanikih mesta koja se biraju u jednoj jedinici
iznosio samo 4.35. U proporcionalnom izbornom sistemu, zadovoljavajua proporcionalnost
obezbeuje se samo ako se u izbornim jedincama bira najmanje 10 poslanika (Rae, 1967,140).
Jo nii indeks proporcionalnosti (73.6) ostvaren je u Srbiji u kojoj je, kao to je prethodno
reeno, primenjen veinski sistem. U Srbiji oigledno nije bila re o sitnoj i nevanoj, ve
o dalekosenoj deformaciji volje biraa, jer je vladajua SPS, koja je zadobila podrku
samo relativne veine biraa (46,1 odsto), osvojila troetvrtinsku veinu (77.6 odsto) u
Parlamentu!
1.2 ta je uslovilo nejednak izborni uinak

Postavlja se pitanje zbog ega su ekskomunistike partije, koje su u razdoblju samoupravnmog
socijalizma predstavljale deo jedinstvenog SKJ, ostvarile tako neujednaene rezultate na prvim
slobodnim izborima u est jugoslovenskih republika. U potrazi za odgovorom na to pitanje treba
svakako uzeti u obzir osobenosti republikih drutava, posebno stepen etnike heterogenosti.
U BiH etnika heterogenost se, pod dejstvom monoetnikih stranaka, pretvorila u osnovni
politiki rascep i bitno odredila strukturu viestranakog Parlamenta. Uoljivo je, takoe, da
su u ekonomski najrazvijenim republikama SFRJ (Slovenija i Hrvatska) prevagu odnele nove
opozicione partije (Demos i HDZ), dok su ekskomunististike partije ubedljivo pobedile u
dvema ekonomski manje razvijenim republikama (Srbija i Crna Gora). Uvid u rezultate prvih
viestranakih izbora u zemljama realnog socijalizma u Centralnoj i Jugoistonoj Evropi
pokazuje, takoe, da su komunisti pobedili jedino u najmanje ekonomski razvijenoj Bugarskoj,
28
dok su u ekonomski razvijenijim zemljama (Maarska, DR Nemaka, Poljska, ehoslovaka)

pretpeli ubedljiv poraz. Ovde se suoavamo sa pitanjem da li se negativna korelacija izmedu
nivoa ekonomske razvijenosti i uspeha ekskomunista uoava i unutar jedne zemlje (republike),
na primer Srbije. Da bih odgovorio na to pitanje, uporedio sam postotak glasova za kandidate
SPS u deset ekonomski najrazvijenijih optina Srbije sa postotkom u deset najnerazvijenijih
optina. Kako bi bio iskljuen upliv etnikog faktora, analizom su obuhvaene samo optine sa
dominantnim srpskim stanovnitvom. U ekonomski razvijene optine svrstane su Vraar, Stari
grad, Savski venac, Lazarevac, Majdanpek, Bor, Trstenik, Titovo Uice, Obrenovac i Valjevo, a
u nerazvijene optine Trgovite, Surdulica, Babunica, Vlasotince, Bojnik, itoraa, Kuevo,
Malo Crnie, Varvarin i Doljevac. Rezultati poreenja nedvosmisleno potvruju pozitivan
odgovor na postavljeno pitanje; u grupi ekonomski najrazvijenijih optina, SPS je dobila 44
odsto glasova, a u grupi od deset najnerazvijenijih optina, 58 odsto glasova (ili 14 odsto vie).
Opisana negativna korelacija izmeu podrke SKJ i ekonomske razvijenosti republike
uoavala se i u predpluralistikom razdoblju. Podrka graana Savezu komunista Jugoslavije
i samoupravnom socijalizmu bila je vea u ekonomski manje razvijenim republikama nego
u ekonomski razvijenijim republikama. U Srbiji i Crnoj Gori populacija je i pre pluralistikog
preokreta 1990. pokazivala izrazito afirmativniji stav prema monopolistikoj Komunistikoj
partiji i prema socijalistikom samoupravnom drutvu nego to je to bio sluaj u ekonomski
razvijenijim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj. U jednom ranijem radu (Goati, 1989, 97-98)
uzeo sam u obzir sledee pokazatelje stava graana pojedinih republika prema SKJ: gustinu
lanstva SKJ u populaciji date republike, priliv i odliv lanstva iz SK u pojedinim republikama
(na godinjem nivou), ocenu ugleda SKJ, spremnost pojedinaca iz republika da stupe u SKJ
i razmiljanje lanova SKJ u republici o naputanju partije. Koristei pomenute indikatore,
utvrdio sam da je u ekonomski razvijenijim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj, bio manje
rairen afirmativan stav prema SKJ nego u ekonomski nerazvijenijimm republikama SFRJ,
Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Pokuavavajui u istom radu da objasnim
negativnu korelaciju izmedu ekonomske razvijenosti i stava prema SKJ, zapisao sam: Teko je
sa sigurnou oceniti da li objanjenje za to valja traiti u neizbenom ideolokom hlaenju,
koje ide u korak sa ekonomskim razvojem (varijanta D. Belove teze o kraju ideologije), u
nekim drugim sredinskim varijablama, kao to su kulturno naslee i nacionalne osobenosti,
ukljuujui i rairenost i intenzitet religijskih opredeljenja (kao i specifinost religije), okolnosti
da je SKJ u nerazvijenim sredinama jedini mogui okvir ispoljavanja aktivizma i kanal drutvene
promocije, ili pak klju za objanjenje treba traiti u samom SKJ, u primerenosti njegovog
delovanja i modela organizacije nerazvijenim sredinama (Goati, 1989, 9899).
Na izborni uspeh ekskomunistkih partija Srbije i Crne Gore 1990. bitno je uticala brzina
kojom su te partije usvojile svoj nacionalni program. Pod nacionalnim programom u ovom
radu podrazumevam celinu akcija i mera koje partije predlau i preduzimaju radi poboljanja
poloaja veinske nacije u republici, kao i one akcije i mere radi ostvarenja dravnog aranmana
koji u najveoj meri odgovara dominantnoj naciji te republike. Tenja za poboljanjem
poloaja podrazumeva da je u Srbiji i u Crnoj Gori (kao i u ostalim republikama SFRJ) krajem
osamdesetih godina prolog stolea dominiralo uverenje da je veinska nacija republike bitno
prekraena i potisnuta u drugoj Jugoslaviji. To, ipak, nije bila osobenost republika SFRJ, jer
je isto uverenje postalo deo cajtgajsta u svim nacionalno heterogenim zemljama Centralne i
Jugoistone Evrope. U Srbiji je preovlaivalo uverenje da su prava autonomnih pokrajina
Srbije (Kosova i Metohije i Vojvodine) predimenzionirana Ustavom 1974, ime su pokrajine
praktino izjednaene sa republikama. Zbog toga je rukovodstvo Srbije - bezrezevno podrano
29
od crnogorskog rukovodstva - smatralo da po svaku cenu treba smanjiti ustavne ingerencije

pokrajina, uz istovremeno jaanje nadlenosti federacije. Slovenija i Hrvatska nisu imale
razumevanja za jaanje federacije i, nasuprot tome, zahtevale su poveanje ovlaenja republika
u odnosu na federaciju. O toj kontroveznoj temi Bosna i Hercegovina i Makedonija imale su
uzdran stav, jer su bile izloene unakrsnim pritiscima. Sa jedne strane, one su strepele od
dominacije Srbije koja se iz svojih razloga borila za to jau federaciju, a sa druge strane, one su
se protivile obespravljivanju federacije, jer je preko federalnog Fonda za nerazvijena podruja
vrena znaajna preraspodela bogatstva u korist siromanijih republika, u koje spadaju Bosna i
Hercegovina i Makedonija.
U gubitnike na prvim viepartijskim izborima u Srbiji i Crnoj Gori valja svakako ubrojati
ekstremno nacionalne stranke, o emu govore podaci da je u Srbiji Srpski pokret obnove (SPO)
osvojio 15.8 odsto glasova, a u drugoj republici Narodna stranka (NS) 12.8 odsto glasova.
Nasuprot tome, u ostale etiri republike SFRJ, opozicione, nacionalno opredeljene partije
ostvarile su izborne pobede i same ili u koaliciji sa drugim strankama obrazovale republike
vlade. Objanjenje neuspeha nacionalistikih partija u u Srbiji i Crnoj Gori na izborima 1990.
treba traiti, pre svega, u tome to su njihov prostor prethodno okupirale ekskomunistike
partije. U takvim okolnostima, nove opozicione partije bile su prinuene da se pomeraju
na ekstremno nacionalistike pozicije to je, neizbeno, suzilo njihovu izbornu osnovu. Na
prvim viestranakim izborima sudelovale su i partije liberalno-demokratskog usmerenja, ali
su pretrpele neuspeh. U Crnoj Gori to je bio Savez reformskih snaga Jugoslavije za Crnu Goru
(SRSzCG), sastavljen od partija liberalne i socijaldemokatske orijentacije koji je privukao 13.6
odsto glasova, a u Srbiji je to bila Demokratska stranka (DS) za koju je glasalo samo 7.4 odsto
biraa. Uzrok neuspeha navedenih stranaka u razdoblju renesanse liberalizma u Centralnoj
i Istonoj Evropi treba, verovatno, traiti u slabostima srednje klase koja je prirodni nosilac
liberalnih ideja. Te ideje nisu u Srbiji i Crnoj Gori pustile dublje korene u periodu izmeu dva
svetska rata, a jo manje kasnije u doba diktature proletariata i samoupravnog socijalizma.
Uoljivo je, takoe, da su na ovim izborima doivele poraz stranke socijaldemkratske orijentacije.
Te stranke u Crnoj Gori (Socijalistika partija CG, Partija socijalista CG, Socijaldemokratska
unija) su sudelovale na izborima u okviru koalicije SRSzCG, o ijem neuspehu je ve bilo rei, a
u Srbiji je Socijaldemokratska partija Jugoslavije doivela pravu katastrofu, jer je osvojila samo
0.03 glasova. Nasuprot tome, istorijske socijdemokratske partije u ehoslovakoj, Maarskoj
i Poljskoj privukle su iznad 5 odsto biraa. Pridev istorijski slui za razlikovanje tih stranaka
od bivih komunistikih partija koje su se u nekim zemljama Centralne i Jugistone Evrope
preimenovale u socijaldemokratske. Verujem da su potpuno razliiti razlozi neuspeha partija u
Srbiji i Crnoj Gori, sa jedne strane, i u zemljama Centralne i Jugoistone Evrope, sa druge strane.
U Srbiji i Crnoj Gori socijaldemokratija nije bila dovoljno leva, pa su zato birai masovno
podrali ekskomuistike partije, dok su spomenute tri zemlje navedenog regiona bile previe
leve. U tim trima zemljama privlanost socijalizma bila je izuzetno mala zbog negativnih
iskustava sa realnim socijalizmom. Vermer (1991, 6) je duhovito primetio da je ak i nauni
termin socijalna psihologija sumnjiv u Istonoj Evropi.
Bilo bi, meutim, pogreno tvrditi da je nesupeh partija koje su na prvim viepartiskim izborima
otvoreno nastupale sa socijaldemokratskim obelejima, oznaio definitivnu eliminaciju
socijaldemokratskih ideja. Deo tih ideja prisvojile su ekskomunistike partije, a to isto vai za
opozicione partije koje su 1990. preuzele vlast od reformisanih komunista. Kompromitovanje
socijaldemokratskih ideja socijalne pravde, pravinog oporezivanja bogatstva, maksimalne
30
zatite i sigurnosti zaposlenih, pomoi graanima sa posebnim potrebama od strane vladajuih

partija realnog socijalizma imalo je pardoksalan uinak u percepciji graana mnogih zemalja
ovog regiona; osporavanje same socijaldemokratije. Teko je ne sloiti se sa ocenom da je u
razdoblju prvih viestranakih izbora na ovim prostorima socijaldemokratija (bila - V. G.)
ideologija koja ne sme da izgovori svoje ime (Glenny, 1990, 200).

Kandidati vladajuih paritija Srbije i Crne Gore trijumfovali su na istovremeno odranim
izborima za predsednika republike (Srbija), odnosno za Predsednitvo republike i predsednika
predsednitva (Crna Gora). Ishod predsednikih izbora bio je od naroite vanosti u Srbiji,
jer prema Ustavu te republike, usvojenom 28. septembra 1990, predsednik republike poseduje
izuzetno velika ovlaenja. Predsednik, prema lanu 83 Ustava Srbije, izmeu ostalog, rukovodi
oruanim snagama, utvruje postojanje ratne opasnosti i proglaava ratno stanje. Predsednik
je, takoe, prema stavu 6 istog lana ovlaen da kad Narodna skuptina nije u mogunosti da
se sastane i po pribavljenom miljenju predsednika vlade, raspusti Narodnu skuptinu. Zbog
toga se u Srbiji moe govoriti o polupredsednikom sistemu.
2.1 Razlika u rejtingu

Na predsednikim izborima u Srbiji uestvovalo je 65.3 odsto graana. Pobeda kandidata SPS
u toj republici, Slobodana Miloevia, ubedljivija je nego Bulatovieva u Crnoj Gori, jer je
Miloevi trijumfovao ve u prvom krugu sa 65.3 odsto osvojenih glasova (od deset kandidata).
Povrh toga, u apsolutnom broju glasova Miloevi je daleko nadmaio svoju partiju (SPS)
na istovremeneo odranim parlamentarnim izborima (3.285.799 prema 2.20.587). Moe se
pretpostaviti da je Miloevi uspeo da prekorai granice uticaja svoje partije i da ostvari
ekspanziju svoje ideologije i u delu nacionalistiki orijentisanih biraa. Ti birai su, zbog
uverenja o uspenom angaovanju Miloevia na kursu nacionalne politike (koje se ogledalo
u beskompromisnom stavu prema zapadnim republikama i u bitnom ograniavanjavanju
autonomije Kosova i Metohije i Vojvodine) pokazali spremnost da zaborave njegovu
pripadnost ekskomunistikoj SPS. Ostali kandidati na ovim izborima daleko su zaostali za
Slobodanom Miloeviem, o emu dobro svedoi podatak da je drugoplasirani kandidat,
predsednik opozicione SPO, Vuk Drakovi, osvojio samo 16.4 odsto glasova, a ostalih osam
kandidata ukupno 18.3 odsto glasova.
Miloevieva harizma daleko je prevazila granice njegove vlastite partije, to mu je omoguavalo
da arbitrarno donosi odluke ne samo kao predsednik Srbije, nego i da u partiji uspostavi (kao
to u kasnije pokazati) apsolutnu vlast.
U Crnoj Gori je 9. novembra 1990. odran (uz sudelovanje 75.7 odsto graana) prvi krug izbora
za predsednika i lanove Predsednitva SR CG, kao to je to predvieno Zakonom o izboru
predsjednika i lanova Predsjednitva SR CG (Slubeni list Crne Gore, br. 36/90, 3. oktobar
1990). Po tom zakonu, graani su odvojeno birali predsednika i lanove Predsednitva. Ovde
treba naglasiti da su prava predsednika i Predsednitva Crne Gore bila neuporedivo manja
nego prava predsednika Republike Srbije. U Crnoj Gori je ustavnim promenama 1990. zapravo
uspostavljen klasian parlamentarni sistem, za razliku od polupredsednikog sistema u Srbiji. U
Crnoj Gori Momir Bulatovi je, takoe, ostvario pobedu, ali tek u drugom krugu, dok je u prvom
krugu dobio samo relativnu veinu i tom prilikom je dobio neto manje glasova nego SK CG na
31
parlamentarnim izborima (170.092: 171.318). Ogromna razlika u stepenu podrke Miloeviu i

Bulatoviu uticala je na nain rukovoenja vladajuim partijama dveju republika; Miloevieva
vladavina je primer monistikog, a Bulatovieva oligarhijskog rukovoenja partijom, o emu e
potpunije biti rei u treem poglavlju.
Od trojice kandidata za predsednika Predsednitva Crne Gore u drugom krugu, najvie uspeha
je imao kandidat SK CG, Momir Bulatovi, koji je u prvom krugu osvojio 42.2 odsto glasova,
dok su Ljubia Stankovi (SRSzCG) i Novak Kilibarda (NS) znatno zaostali za njim (16.4 odsto,
odnosno 8.3 odsto glasova). U drugom krugu, odranom 23. decembra 1990, Bulatovi je
osvojio 76.1 odsto glasova i tako ubedljivo pobedio drugoplasiranog kandidata SRJ CG, Ljubiu
Stankovia (23.1 odsto).
2.2 Neravnopravni uslovi

Ba zato to su se na prvim viestranakim izborima 1990. (parlamentarnim i predsednikim),
u Srbiji i Crnoj Gori sukobile ekskomunistike partije, koje su vie decenija bile na vlasti, sa tek
formiranim opozicionim partijama, teko se moe govoriti o ravnopravnim izbornim uslovima.
U Srbiji i Crnoj Gori vreme odravanja prvih viestranakih izbora, kao i izborne uslove
(zakonski okvir, finansijski poloaj izbornih uesnika, sastav izborne administracije) odredile
su, jednostranim odlukama, same ekskomunistike partije, to su jednopartijski parlamenti
obeju republika samo ratifikovali. Opozicione partije Srbije i Crne Gore uporno su zahtevale
ravnopravne izborne uslove i otro osuivale to to su vladajue SPS i SK CG izdejstvovale, bez
ikakvog dogovora sa opozicionim partijama, usvajanje izbornih zakona i zakona o izbornim
jedinicama, u jo uvek jednostranakim parlamentima. Istini za volju, vladajua partija Crne
Gore je pokazala izvestan stepen uvaavanja opozicije osnivanjem Demokratskog foruma u
kome je u prvoj polovini 1990, uz uee svih partija, voena rasprava o izbornom sistemu. U
istoj republici je omogueno predstavnicima opozicije i da prisustvuju sastancima Republike
skuptine, ali bez prava odluivanja (vie o tome: Pavievi, 1997, 90).
Lideri dveju najveih opozicionih partija u Srbiji, SPO i DS, pred izbore 1990. su u vie
navrata pretili da e pozvati svoje pristalice da bojkotuju izbore ako SPS ne pristane na
promenu jednostrano usvojenih zakonskih reenja, ali to se pokazalo kao prazna pretnja, jer se
opozicione partije nisu mogle dogovoriti o uslovima koje vlast mora da usvoji da bi sudelovale
na izborima. Opozicione partije Srbije su, bez ikakvog efekta, protestovale i zbog toga to su
podvrgnute sistematskoj diskriminaciji u zvaninim medijima (posebno od Radio Televizije
Srbije) u toku predizborne kampanje. Diskriminacija se nije vrila u odreenim specijalnim
emisijama na televiziji i na radiju, posveenim izborima (u kojima su sve stranke koristile
svoj unapred odreeni deo vremena), nego u preostalom informativnom programu. Tako su
recimo - belei Slobodan Antoni - samo u poslednjoj sedmici pred izbore u Srbiji, dakle, u
zavrnici predizborne kampanje, najvie pominjane linosti u televizijskom Dnevniku i u 2
glavne radio-emisije informativnog programa bili upravo predstavnici SPS, S. Miloevi (133
puta u trajanju od 37 minuta), B. Jovi (46 puta - 3 minuta), R. Boovi (43 puta - 7 minuta) i
Z. Radmilovi (30 puta - 7 minuta) i svi, razume se, u pozitivnom kontekstu (Antoni, 1993,
10). Konano, opoziicija u Srbiji i u Crnoj Gori isticala je mnogobrojne izborne mahinacije do
kojih je dolo u korist vladajuih ekskomunistikih partija u toku samih izbora. U te mahinacije
spadaju: viestruko glasanje, zloupotrebe glasanja pismenim putem i manipulacija u brojanju
glasova. Ali, to to je opozicija, uprkos javnim protestima, ipak uestvovala na izborima,
uinilo je njene primedbe manje uverljivim. Moda je upravo pristanak opozicionih partija
32
da izau na izbore bio jeziak na vagi koji je veinu eksperata i meunarodnih posmatraa
ujedinio u oceni da su decembarski izbori 1990. u dvema republikama ipak bili slobodni.
Pri tome, oni su, verovatno, imali u vidu da je re o prvim izborima na kojima je bilo bezmalo
nemogue, u kratkom roku, potpuno eliminisati tragove poluvekovnog politikog monopola
komunistikih partija. Uostalom, ti tragovi (zamani finansijski resursi ekskomunistikih partija,
kadrovski sedimenti komunista na najuticajnijim poloajima u sredstvima informisanja i u
izbornoj administraciji, primena u izbornom procesu mnogih prateih propisa koji su doneti u
starom reimu i dr.) bili su uoljivi i na prethodno odranim izborima u etiri republike SFRJ
(Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija), ali su, uprkos tome, ekskomunistike
stranke pretrpele poraz.
II PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1992.

Posle prvih viestranakih izbora u Srbiji i Crnoj Gori odvijalo se organizaciono uvrivanje
politikih stranaka, to je bio pre svega znaajan proces, jer stranke igraju kljunu ulogu u
konsolidaciji demokratskog poretka. Identinu ulogu stranke su imale u procesu konsolidacije
u zemljama June Evrope tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prolog stolea (Pasquino,
1990, 52). Dodue, imajui u vidu da je veina opozicionih partija u Srbiji i Crnoj Gori
obrazovana neposredno pred prve izbore 1990, te partije nisu mogle za neto vie od dve godine
formirati vrstu partijsku identifikaciju koja oznaava snanu psiholoku privrenost biraa
jednoj partiji, nezavisno od saglasnosti sa pojedinanim odlukama te partije, pa i od njenog
trenutnog izbornog uspeha. Ovako shvaena partijska identifikacija je neka vrsta sidra koje
spreava, u zemljama stabilne demokratije, drastine promene u izbornoj snazi partija i unosi u
politiki ivot nuan stepen predvidljivosti i izvesnosti. To metaforino opisuje Rouz na sledei
nain: Za veinu pojedinaca glasanje na datim optim izborima ne podrazumeva kalkulaciju i
uzimanje u obzir sveih alternativa, ve vie potvrivanje privrenosti utvrene pre vie godina.
Govoriti da veina biraa na izborima bira partiju, pogreno je kao i govoriti o verniku u nedelju
da bira da li e ii u anglikansku, radije nego u baptistiku ili katoliku crkvu (1974, 102).
Prema Galupovim nalazima sa poetka druge polovine prolog stolea, na primer, 80 odsto
biraa u SAD glasa za istu partiju, a preostalih 20 odsto ine birai koji menjaju partijsku
zastavu, ili koji apstiniraju (prema: Blondel, 1970, 74).
Odsustvo snane partijske identifikacije u Srbiji i Crnoj Gori posle prvih slobodnih izbora
1990. poveavalo je stepen kontigencije, jer je birako trite bilo otvoreno za nove politike
preduzetnike (Mair, 1997, 173). Zbog toga su bile oigledne pojave koje karakteriu formativnu
fazu partijskog sistema; eksponencijalni porast broja novih partija, fuzija vie partija u jednu
i este promene partijske afilijacije pripadnika rukovodeih partijskih stratuma. U zemljama
stabilne demokratije pripadinici rukovodeih stratuma retko menjaju partijski dres, a kada
to ine, u novoj partiji ih, po pravilu, eka dugi novicijat pre nego to otponu uspon u
partijskoj hijerarhiji. U partijama Srbije i Crne Gore to je bila a u velikoj meri je to i na kraju
posmatranog razdoblja - obina seoba iz jednog u drugo partijsko predsednitvo ili iz jednog
u drugi glavni odbor.
33

Posle prvih izbora, opozicije u Srbiji i u Crnoj Gori izraavale su nezadovoljstvo svojim
rezultatima i pripisivale ih favorizovanju (materijalnom, medijskom, institucionalnom)
vladajuih partija od strane zvaninih institucija dveju republika. Osim prvih viestranakih
izbora, u fokusu kritike panje opozicije bili su prvi izbori za Skuptinu SRJ u maju 1992.
(o kojima e kasnije biti rei). Moda mnogo jai razlog za politiko nezadovoljstvo - koje se
sredinom 1992. razbuktalo naroito u Srbiji bio je dramatino teka ekonomsko-socijalna
situacija, koja je pogorana nametanjem ekonomskih sankcija UN SRJ. Graani su zbog uvoenja
sankcija bili suoeni sa masovnim gubitkom zaposlenja, smanjivanjem realnih nadnica,
hroninom nestaicom mnoge robe (naroito naftnih derivata) i strmoglavom devalvacijom
dinara u odnosu na nemaku marku. Uprkos brzom opadanju bruto nacionalnog proizvoda,
SRJ je pruala obimnu materijalnu i finansijsku pomo srpskim etnikim zajednicama u dvema
bivim republikama SFRJ (Hrvatska i Bosna i Hercegovina), to je samo umanjivalo ionako
niska primanja stanovnika SRJ. U takvim okolnostima, opozicija je zahtevala prevremene izbore
na svim nivoima politikog sistema. U Srbiji, u toku sukoba sa reimom, deo opozicije ujedinio
je svoje snage u Demokratskom pokretu Srbije (DEPOS) u koji su uli: SPO, Pokret za Srbiju Nova demokratija (PS ND), Graanski savez Srbije (GSS) i Demokratska stranka Srbije (DSS),
koja je nastala otcepljenjem iz DS-a upravo zato to je rukovodstvo DS-a odbilo da se prikljui
DEPOS-u.
1.1 Prihvatanje novih izbora

Posle brojnih masovnih protesta u Beogradu, Miloeviev reim je sredinom 1992. nevoljno
usvojio zahtev opozicije za odravanje prevremenih izbora, pristajui, takoe, (sa dvogodinjim
zakanjenjem) na organizovanje okruglih stolova, na kojima vlast i opozicija - na nivou
federacije i u obema republikama - treba da postignu konsenzus o pravilima izbornog
nadmetanja. Posle dugih razgovora za okruglim stolovima u toku avgusta 1992, rukovodstvo
Srbije je prihvatilo da se na predstojeim izborima glasanje odvija po proporcionalnom
sistemu u Srbiji i SRJ, dok je u Crnoj Gori taj sistem bio na snazi i na izborima 1990. Usvajanje
propocionalnog sistema u Srbiji je bilo izuzetno znaajno jer je time prihvaen izborni princip
koji je pogodniji od veinskog principa socijalno heterogenog drutva Srbije. Na to upuuje
preovlaujui stav politike doktrine koji govori da je u zemlji u kojoj linije politike podele
vrsto slede linije etnikih i konfesionalnih rascepa proporcionalni izborni sistem prikladnije
reenje od veinskog (Bogdanor, 1983, Daalder, 1966; Lijphart 1984; Lijphart 1991; Lorwin, 1971;
Nordlinger, 1972 i mnogi drugi). Naglaavajui da je proporcionalna formula primerenija za
Srbiju od veinske, polazim od stava da razliiti tipovi izbornog sistema ostvaruju irok spektar
meusobno esto neusaglaenih politikih vrednosti kao to su: uee graana u politici,
politiko predstavnitvo, jednakost graana, konsenzus, politika stabilnost, vladavina veine
i jaka vlada (Kirkpatrick, 1981, 344-345). Ni veinski ni proporcionalni sistem ne ostvaruju sve
vrednosti istovremeno i u istoj meri, nego daju prednost nekim vrednostima nautrb ostalih.
Veinski izborni sistem daje prednost vladavini veine i obrazovanju jake vlade, ali neizbeno
oteava predstavljanje nacionalnim i konfesionalnim manjinama, to je izuzetno ozbiljan
nedostatak u socijalno heterogenim drutvima, kakva su drutva Srbije i Crne Gore. Ba zato
to politike podele vrsto slede nacionalne i verske podele, manjinska pozicija nije privremena
nego trajna; jednom uspostavljene manjine su veite manjine. Manjinska pozicija je neka vrsta
sudbine askriptivna karakteristika, teret koji male grupe stalno nose (McRea, 1974, 300).
34
Nasuprot tome, izborni sistem zasnovan na proporcionalnom principu obezbeuje prioritet

uea svih u odluivanju, srazmernost politike zastupljenosti i konsenzus u odluivanju, a u
manjoj meri ostvaruje princip vladavine veine i jake vlade, to upravo odgovara pluralnom
drutvu Srbije. Prema Lijphartu, pluralna drutva su ona koja su otro podeljena du
religioznih, ideolokih, jezikih, kulturnih, etnikih ili rasnih linija na sutinski odvojena
subdrutva sa svojim politikim partijama, interesnim grupama i sredstvima komuniciranja
(Lijphart ,1984, 22).
Prihvatajui (dodue, nevoljno) proporcionalni izborni sistem, zakonodavac je u Srbiji
objektivno optirao za zatitu malih partija, ukljuujui tu partije manjinskih etnikih i
religioznih grupa, koje teko mogu da ostvare parlamentarno predstavnitvo ako je na snazi
veinski sistem. Posle prihvatanja proporcionalnog sistema od strane SPS, najvie kontroverzi na
okruglim stolovima u Srbiji i SRJ izazvalo je pitanje broja izbornih jedinica. Na prevremenim
izborima 1992, teritorija Srbije podeljena je na devet izbornih jedinica, dok je itava Crna Gora
postala jedna izborna jedinica (vie o tome, Goati, 2001, 85). U pripremi prevremenih izbora,
Skuptina Crne Gore je ve 12. oktobra 1992. usvojila Zakon o izboru odbornika i poslanika
i Zakon o izboru saveznih poslanika u Vee republika Savezne skuptine. Gledita vlasti i
opozicije u toj republici bila su znatno slinija nego u ona u Srbiji, tako da je konsenzus lake
uspostavljen.
Usvojeni propocionalni sistem sa listama u obema republikama i na federalnom nivou, sadrao
je jedan znaajan nedostatak, jer je predlaga liste (partija, koalicija) bio duan da od mandata
koje osvoji njegova lista obezbedi poslanika mesta po redosledu na listi samo prvoj treini
poslanika u Srbiji, a u Crnoj Gori prvoj polovini, dok je ostale mandate bio ovlaen da po
arbitrarnoj oceni podeli meu kandidatima na listi najkasnije deset dana posle zvaninog
objavljivanja rezultata izbora! Na taj nain je uspostavljen nedemokratski posredan
proporcionalni izborni sistem (o tome vie: Goati, 2008) koji je, uz izvesne modifikacije, trajao
u Srbiji i Crnoj Gori do 2011., a u SRJ od decembra 1992. do septembra 2000, kada su odrani
poslednji neposredni federalni izbori.
1.2 Dominantne predizborne teme

U kampanji pred decembarske republike parlamentarne izbore 1992, osim slinosti, uoljive
su i razlike izmeu dveju republika. U Srbiji je dominiralo nacionalno pitanje, dok su
ekonomskosocijalni problemi bili u drugom planu. To se dobro vidi po tematskoj strukturi
partijskih poruka u toku izborne kampanje (oktobar, novembar i decembar 1992). Analiza
sadraja tih poruka - koja je naalost uraena samo za Srbiju, a ne i za Crnu Goru - pokazuje da
je nacionalno pitanje bilo ubedljivo na prvom mestu. O tom pitanju govori 43 odsto svih poruka
SRS, 22 odsto poruka SPS i 17 odsto DEPOS-a. Na drugom mestu, ali u okviru daleko niih
vrednosti, jesu ekonomskosocijalni problemi kojima je posveeno 12 odsto izbornih poruka
SRS, 10 odsto DEPOS-a i 8 odsto SPS. Ostale poruke partija u izbornoj kampanji 1992. teko
je razvrstati po tematskim oblastima (Slavujevi, 1992). Nacionalno i ekonomskosocijalno
pitanje kojima su bile zaokupljene stranke u Srbiji i Crnoj Gori u predizbornom razdoblju, jesu
dva od etiri pitanja koja ovani Sartori (1976) svrstava u bazine dimenzije rascepa (engl.
basic cleavage dimensions), koje postoje u veini demokratskih partijskih sistema. Preostale
dve od etiri bazine dimenzije rascepa, o kojima govori ovaj pisac, jesu sekularno naspram
religioznog, i demokratsko naspram autoritarnog.
35
Stav prema ekonomskosocijalnim pitanjima obino se predstavlja dimenzijom levicadesnica.

Dodue, pojedini pisci koriste i druge kriterijume za konstituisanje te dimenzije ili se
slue dimenzijom levicadesnica bez jasnog kriterijuma (Sartori, 1976, 337). U ovom radu
uzeo sam u obzir sledee etiri komponente dimenzije levicadesnica: 1. dravno naspram
privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju; 2. snanu vladu naspram slabe u sferi
ekonomskog planiranja; 3. podrku redistribuciji bogatstva u korist siromanih, naspram
protivljenja redistribuciji; 4. zalaganje za welfare programe vlade, nasuprot stavu opozicije o
tim programima (Harmel and Janda, prema: Lijphart, 1981, 30). Iz iznetog odreenja proizilazi
da pojmovni par levicadesnica upotrebljavam bez ikakve vrednosne konotacije, iskljuivo
kao korisni analitiki instrument (u prilog tome: Goati, 2008, 42-47). Usresrediu se sada
na pozicioniranje posmatranih stranaka Srbije i Crne Gore na dimenziji levicadesnica koja
sadri etiri ve nabrojane komponente. Nijedna od relevantnih partija Srbije nije se zalagala za
dravno naspram privatnog vlasnitva, ali je SPS insistirala na ravnopravnosti svojinskih oblika.
U svojim Osnovama programa (usvojenim u oktobru 1992), SPS je zastupala stanovite da
svi oblici svojine treba da budu ravnopravni pred zakonom i da u meusobnoj konkurenciji
uivaju jednake trine i druge uslove. Taj, naizgled nepristrasan stav, praktino je znaio da e u
privrednom ivotu Srbije ostati status quo, tj. da nee doi do procesa obavezne privatizacije koji
je, sredinom 1992, bio u punom zamahu u veem broju postkomunistikih zemalja Centralne i
Jugoistone Evrope. U pogledu ostale tri komponente dimenzije levicadesnica, SPS je izriito
prihvatala levu opciju, jer je u citiranom programskom dokumentu, insistirala na dravnoj
regulaciji, osuivala masovno otputanje radnika i svaku politiku koja bi poveala socijalnu
nesigurnost , i najzad, proklamovala aktivnu socijalnu politiku . Ultranacionalistika SRS,
koja je krajem 1992. potpuno politiki podravala SPS, nije se slagala sa njenim programskim
stavom o ravnopravnosti svih svojinskih oblika, nego je zahtevala punu privatizaciju svih
sredstava za proizvodnju i privrednih grana, osim energije i rudarstva (Ekonomski i socijalni
program SRS, 1992). Meutim, SRS nije ovo opredeljenje ni na koji nain podrala svojim
politikim delovanjem, na primer inicijativama u Parlamentu da se zakonima propie obavezna
privatizacija, te se moe pretpostaviti da je ovde re o isto deklarativnom, a ne o stvarnom
programskom cilju. Opredeljenja SRS prema ostalim komponentama dimenzije levicadesnica
ne odstupaju bitno od opredeljenja vladajue SPS. Takav zakljuak proizilazi iz ambicioznih
zadataka koje je SRS postavila pred dravu. Naime, ova partija je od drave zahtevala, izmeu
ostalog, garanciju minimalnih nadnica od 100 maraka svakom zaposlenom po slobodno
formiranom trinom kursu (to je u vreme donoenja programa SRS trostruko premaivalo
iznos minimalne nadnice), ostvarivanje principa solidarnosti u penzijskom osiguranju (iste
penzije svim zaposlenima) i razvrstavanje dravnih slubenika u 15 platnih razreda (Ekonomski
i socijalni program SRS, 1992). S obzirom na potpuni oslonac SRS u redistributivnoj ulozi
drave, nije preterano rei da je gorenavedeno opredeljenje ove stranke za privatizaciju i trinu
privredu iskljuivo fiktivno. Zanimljivo je istai da su u stvarnosti SPS i SRS imale ne samo
slinu politiku orijentaciju, nego i skoro identinu socijalnu i vrednosnu strukturu biraa
(Brankovi, 1994; Panti, 1995).
Stranke koje pripadaju DEPOS-u, (SPO i DSS) kao i DS, insistirale su na obaveznoj privatizaciji,
u emu su se bitno razlikovale od vladajue SPS. U programima SPO, DSS i DS nije se pominjala,
ni eksplicitno ni imlicitno, teza o regulativnoj i redistributivnoj funkciji drave, zbog ega je
njihova programska pozicija bila distinktivna u odnosu na pozicije SPS i SRS. Jedino oko etvrte
komponente dimenzije levicadesnica koja se tie stava prema socijalnoj dravi, SPO, DS i DSS
su prihvatale levu opciju. Na osnovu stava posmatranih partija prema etiri komponente
dimenzije levicadesnica, moe se zakljuiti da je SPS zauzimala krajnje levu poziciju, SRS
umereno levu, dok su SPO, DS i DSS bile na umerenoj desnoj poziciji.
36
1.3 Ishod izbora

Na decembarskim parlamentarnim izborima, na biralita je u Srbiji izalo 69.7 graana. Na
tim izborima SPS je ostala najuticajnija stranka (sa 28.8 odsto osvojenih glasova i 40.4 odsto
mandata), iako je ostvarila znatno slabiji uinak nego na izborima 1990. Ako uporedim broj
glasaa SPS 1992. i 1990, pokazuje se da on je opao sa 2.320857 (1990) na 1.359.086 (1992).
Odliv glasaa SPS preteno se odvijao u korist ultranacionalistike SRS, koja je na ovim
izborima izvojevala 22.6 odsto glasova i 29.2 odsto mandata, ime je postala druga stranka po
snazi u Parlamentu Srbije. iroka podrka biraa SRS primljena je u delu domae javnosti, kao
i od inostranih posmatraa, sa velikim iznenaenjem. Za to, meutim, nije bilo opravdanog
razloga, jer su na irenje uticaja te ultranacionalistike stranke upozoravala brojna empririjska
istraivanja tokom 1992. (Goati, 1992, 182-183), kao i rezultati majskih izbora 1992. za
Parlament SRJ. Politiki smisao uspeha SRS na prevremenim izborima 1992. je ambivalentan.
Budui da je ta stranka bezrezervno podravala politiku vladajue SPS, uspeh radikala se ne
moe pripisati jaanju opozicije, nego se pre moe interpetirati kao znak podrke biraa jo
ekstremnijoj varijanti nacionalne politike koju je vodila SPS
vrsta politika saradnja izmeu SPS i SRS u prvoj polovini 1993. ogledala se u tome to su
radikali bespogovorno podravali manjinsku Vladu socijalista, izabranu poetkom 1993, i to su,
zauzvrat, socijalisti omoguavali radikalima da koriste dravne medije za vlastitu promociju i za
stalne napade na opozicione partije. Srdana antanta izmeu SPS i SRS olakana je njihovom
programsko-politikom bliskou koja se ispoljavala kao spremnost simpatizera SPS da glasaju
(kao drugi izbor) za SRS, i obrnuto. U prilog tome govori nalaz empirijskog istraivanja Instituta
drutvenih nauka u Beogradu (sprovedenog u novembru 1992) po kojem je spremnost da glasa
za SRS (kao drugi izbor) ispoljilo 38 odsto simpatizera SPS, a istu spremnost pokazalo je 39
odsto radikala u pogledu SPS. Istovremeno, samo 2 odsto simpatiera SPS i 1 odsto radikala
izrazilo je spremnost da glasa za DEPOS.
Na osnovu iznetih podataka moe se zakljuiti da su granice izmeu SPS i SRS bile izuzetno
porozne i pretpostavljam da je znaajan deo simpatizera SPS glasao 1992. za SRS i tako
doprineo velikom izbornom uspehu ove stranke na decembarskim izborima 1992. U prilog
pretpostavke da je dolo do transfera glasova od SPS ka SRS govore sledea dva podatka; prvi
belei da je 1992. smanjen procenat graana koji su uestvovali na izborima u odnosu na 1990.
(-1.8 odsto), to znai da je promena izborne snage partija posledica promene u postojeem
birakom korpusu, a drugi je da su partije demokratske opozicije ostvarile 1992. gotovo isti
rezultat kao i 1990, to iskljuuje mogunost da su one posluile kao rezervoar glasova za SRS.
Gubitnici ovih izbora svakako jesu DEPOS (16.9 odsto glasova i 20 odsto mandata) koji je
daleko zaostao za SPS i SRS. Kao epilog decembarskih izbora 1992. nastala su praktino dva
bloka nejednake snage; prvi je crveno-crni blok (SPS, SRS) koji je imao apsolutnu nadmo u
Parlamentu i drugi je manjinski blok, koji je inio DEPOS sa samo jednom petinom poslanika
u Parlamentu (od 250 poslanika). Slika se bitno ne menja ni ako DEPOS-ovim poslanicima
(50) dodamo jo 6 poslanikih mesta koje je zadobio DS. Osim nezadovoljavajueg rezultata,
DEPOS je, odmah posle izbora, pokazao unutranje nejedinstvo, koje se ogledalo u javnim
sukobima izmeu njegove dve najvee stranke, SPO i DSS.
Rezultati izbora za Crnogorski parlament 1992 - na kojima je sudelovalo 68.9 odsto graana
- nisu doveli do sutinske promene odnosa snaga izmeu partija u poreenju sa izborima
1990. Na izborima 1992. pobedila je, kao i na prethodnim izborima, DPS, iako je u odnosu na
37
prve izbore izgubila veliki broj glasova (125.578 prema 171.316). Meutim, nadmo DPS jo
uvek je bila dovoljna da osvoji apsolutnu veinu u Parlamentu (46 od ukupno 85 mandata).
Zanimljivo je da je poslanika lista ove stranke privukla na decembarskim republikim
izborima 1992, kao i na prvim viestranakim izborima 1990, vie biraa nego liste svih drugih
partija predstavljenih u Crnogorskom parlamentu. Komparativno posmatrano, DPS je jedina
partija u postkomunistikim zemljama Centralne i Jugoistone Evrope koja je uspela na
drugim viestranakim izborima sauvati apsolutnu veinu u Parlamentu koju je izvojevala na
prvim viepartijskim izborima. To, inae, nije polo za rukom SPS-u u Srbiji koji se, kao to
smo prethodno naveli, morao zadovoljiti sa 28.8 odsto glasova i 40.2 odsto mandata. Poto je
zadobila apsolutnu veinu mandata (54 odsto), DPS je bila u stanju da obrazuje sopstvenu Vladu.
Druga po snazi koalicija na prvim crnogorskim izborima 1990, SRSJ CG, nestala je sa politike
scene, to je razumljivo jer je izmeu dva izborna turnusa dolo do dezintegracije SFRJ na njene
sastavne delove. Daleko iza DPS po broju osvojenih glasova na decembarskim izborima 1992.
su NS (13 odsto), LS CG (12.4 odsto), SRS (7.7 odsto) i Socijademokratska partija reformista
(4.5 odsto). Inae, na izborima u decembru 1992. ak 21.2 odsto biraa podralo je partije
koje nisu osvojile nijedno sedite u Parlamentu (baeni glasovi). Ako uporedimo partije Crne
Gore i Srbije, lako emo utvrditi da je SRS jedina partija koja je zastupljena u oba republika
parlamenta i - kao to u kasnije pokazati - u Federalnom parlamentu.
Osvajanje apsolutne veine DPS u Republikom parlamentu imalo je osobeno politiko
znaenje u okviru tree Jugoslavije, zbog znatno kompromisnije spoljnje i unutranje politike
ove partije od politike vladajue partije Srbije. Upavo zbog toga je DPS dola u sukob sa SPSom u predizbornom periodu prilikom pokuaja SPS-a da se izglasa nepoverenje reformski
opredeljenoj Saveznoj Vladi Milana Pania u Saveznoj skuptini, o emu e jo biti rei.
U periodu u kojem je izbio sukob izmeu DPS i SPS oko premijera Vlade, bilo je teko sa
sigurnou oceniti da li tu re o jednom od uzgrednih i nepovezanih politikih nesporazuma
izmeu dveju vladajuih partija, ili je to samo vidljivi deo ledenog brega koji krije dublje
koncepcijske razlike. Na pretpostavku da su posredi dublje razlike upuivalo je najpre to to je
pomenuti konflikt oko premijera Milana Pania bio ve drugi javni sukob vladajuuh partija
dveju republika. Prvi sukob izbio je u oktobru 1991. kada je predsednik Predsednitva Crne
Gore, Momir Bulatovi, prihvatio u Hagu predlog lorda Karingtona o kompromisnom reenju
jugoslovenske krize, to je izazvalo negativnu reakciju SPS, zbog ega je Bulatovi bi prinuen
da odstupi od svog stava. Dodau tome indikativni podatak da SPS na predsednikim izborima
1992. u Crnoj Gori nije podrala tadanjeg predsednika Predsednitva (i predsednika DPS),
Momira Bulatovia, nego njegovog najozbiljnijeg konkurenta, Branka Kostia. Zbivanja u
narednom razdoblju potvrdila su hipotezu da je doista re o dubokim razlikama izmeu
SPS i DPS, koje e biti potpunije politiki artikulisane u drugoj polovini devedesetih godina.
Kad se razvrstaju crnogorske stranke na dimenziji levica - desnica, po istim principima kao to
je to uinjeno sa srpskim, dobijaju se sledei rezultati. U Crnoj Gori vladajua DPS se, sudei
prema uvidu u programske dokumente, razlikovala od SPS po tome to u svojim stanovitima
(Deklaracija ciljeva i principa, 1990) nije uopte ni pominjala drutvenu svojinu. U pogledu
ostalih opredeljenja, DPS je bila veoma slina vladajuoj stranci Srbije. SDPR i SRS podravale
su, kao i DPS, redistribuciju bogastva u korist najsiromanijih i zalagale se za welfare programe
Vlade, dok su NS i LS CG bile rezervisane. U celini uzevi, DPS, SRS i SDP CG mogu se svrstati
u umereno leve, a NS i LS CG u umereno desne partije.
38
1.4 Izborna neravnopravnost

Pobeda SPS i DPS u dvema republikama nije bez senke; obe partije bile su nadmone nad
opozicijom u predizbornom razdoblju. U ekonomskoj sferi, prednost vladajuih partija nad
opozicijom nije bila konjukturna nego sistemska, jer je proizilazila iz dominacije drutvenog
i (ili) dravnog vlasnitva u privredi. U takvoj vlasnikoj strukturi, vladajue partije dveju
republika SRJ su neizbeno delovale kao generalni menaderi drutvenog ili dravnog
vlasnitva, ime su obezbeivale, u vie ili manje prikrivenom vidu, svoje parcijalne ekonomske
interese. Opisanu prednost u ekonomskoj sferi, vladajue partije obeju republika e izgubiti tek
okonanjem procesa privatizacije privrede koji je 1992. u Crnoj Gori bio u toku, a u Srbiji nije
ni zapoet. Prednost vladajuih partija obeju republika nad opozicijom i njenim kandidatima
bila je konstantna i u institucionalnoj sferi. U toj sferi vladajue partije su, oslanjajui se na
veinu u Parlamentu, po svojoj volji i u svom interesu proglaavale i menjale pravila izbornog
nadmetanja (Izborni zakon, Zakon o izbornim jedinicama), ime su dovodile u neravnopravan
poloaj svoje izborne konkurente.

Istog dana kada su odrani izbori za obe republike skuptine i za Savezni parlament, odvijali
su se izbori za predsednike Srbije i Crne Gore. Na izborima za predsednka Republike Srbije
dominirala su dva kandidata; Slobodan Miloevi, predsednik SPS, i dotadanji predsednik
republike, i Milan Pani, predsednik Savezne Vlade. Vladajua SPS, potpomognuta radikalima,
pruila je odlunu podrku Miloevievu, dok su se iza Pania svrstale najvanije stranke
demokratske opozicije: SPO, DS, DSS i GSS. Ostalih pet kandidata za predsednika imali su
podrku malih stranaka i (ili) grupa graana. Miloevi i Pani ponudili su biraima dve sasvim
oprene politike platforme. Miloevi se na unutranjem planu zalagao za odranje dominacije
SPS, odbijao sve zahteve za politikim reformama, ukljuujui reforme koje bi omoguile opoziciji
ravnopravan poloaj u izbornim nadmetanjima. U ekonomskoj sferi Miloevi je energino
podravao sistem u kojem dominira drutvena svojina to, zapravo, znai osifikaciju postojee
vlasnike strukture. U sferi meunarodnih odnosa, kandidat SPS-a je insistirao na kontinuitetu
SRJ sa SFRJ i na etnikom razgranienju sa BiH i Hrvatskom, potpuno ignoriui injenicu
da je Meunarodna zajednica ve priznala obe republike kao nezavisne drave u njhovim
avnojevskim granicama, potvrenim Ustavom SFRJ (1974). Pani je na unutranjem planu
stavljao naglasak na hitne i temeljite demokratske i privredne reforme (naroito na privatizacije
drutvene svojine). Na internacionalnom planu, Pani se uporno zalagao za priznavanje svih
bivih republika SFRJ, ime bi Srbija ispunila uslov za oslobaanje od ekonomskih sankcija UN,
i za ukljuivanje SRJ u sve meunarodne organizacije.
Na predsednikim izborima pobedio je, ve u prvom krugu, Miloevi, za koga je prema
zvaninim izvetaju (koji treba prihvatiti cum grno salis) glasalo 2.515.047 graana (53.2 odsto),
dok je Pani osvojio 1.516.693 glasova (32.1 odsto). Ostalih pet kandidata podralo je ukupno
345.605 graana. Izbor Slobodana Miloevia za predsednika republike nije bio samo jedan
od ishoda razliitih izbora odranih u decembru 1992. (saveznih, republikih, pokrajinskih,
lokalnih i, naravno, predsednikih), nego najdalekoseniji i najvaniji izborni ishod, zato to
je Miloevi dobio izriitu podrku veine graana za svoju politiku platformu teritorijalne
preraspodele unutar nekadanje SFRJ, koju je ugradio u politiku Srbije i SRJ. U toj platormi
Miloevi se suprostavio demokratskim reformama i obeao nastavak nepromenjive politike
39
koja negira teritorijalnu celovitost BiH, zbog ega su upravo protiv Srbije uvedene ekonomske
sankcije UN 31. maja 1992. Glasanje veine graana za Miloevia znailo je davanje njihove
saglasnosti Miloevievoj politici, ali i unapred najavljenu izolaciju Srbije od sveta, koja je
rezultat takve politike. Glasajui na predsednikim izborima 1992. graani su, u stvari, izvrili
sudbinski odabir uzmeu dve opcije: puta ka demokratiji ili ka autokratiji. Na toj presudnoj
politikoj raskrsnici u poslednjoj deceniji prolog stolea, graani Srbije su se ubedljivo
opredelili za drugu opciju..
Na predsednikim izborima 1992, kao i na svim prethodnim, kandidat vladajue SPS uivao je
nenadoknadivu medijsku prednost nad opozicionim kandidatima. Izborne manipulacije vlasti
u korist Miloevia bile su 1992. manje rizine nego na prvim predsednikim izborima 1990,
jer 1992. nije bilo stranih posmatraa, poto je SRJ bila izolovana od Meunarodne zajednice.
Osim toga, opozocione partije nisu imale (kao ni 1990) dovoljno lanova da njihovi predstavnici
uestvuju u radu svih birakih odbora, to se odnosi prvenstveno na jug Srbije i na Kosovo i
Metohiju. Upravo iz tih delova republike dolazili su izborni zapisnici koji govore o stopostotnoj
podrci predsednikom kandidatu SPS. tavie, zapisnici sa stopostotnom podrkom Miloeviu
dolazili su i iz mesta nastanjenih iskljuivo albanskim ivljem, iako pripadnici albanske manjine
uopte nisu uestvovali u politikom ivotu Srbije.
U Crnoj Gori, 20. decembra 1992. godine, odrani su takoe predsedniki izbori. U prvom
krugu tih izbora sudelovalo je devet kadidata. Jedna od osobenosti ovih izbora bila je da su na
njima ukrstila koplja dva kandidata iz redova DPS, Momir Bulatovi, tadanji predsednik
republike i predsednik DPS, koji je bio zvanini kandidat te partije, i Branko Kosti, lan
najueg rukovodstva DPS i raniji predsednik Predsednitva SFRJ. Kosti je na ovim izborima
bio kandidat Udruenja ratnika 1991/1992. Indikativni su i rezultati ovih predsednikih izbora,
jer su u prvom krugu dvojica kandidata iz DPS ubedljivo porazila ostale uesnike, lidere
najvanijih opozicionih partija. To dobro ilustruju podaci prema kojima je u prvom krugu
Bulatovi osvojio 42.8 odsto glasova, Kosti 23.7 odsto, a za njima slede lider LS CG, Slavko
Perovi (18.3 odsto) i lider NS, Novak Kilibarda (9 odsto), dok su svi ostali kandidati bitno
zaostali. To to su dva kandidata sa partijskim knjiicama DPS (zajedno) osvojili dve treine
glasova jo je jedan pokazatelj nadmoi DPS nad opozicionim partijama. U drugom krugu
predsednikih izbora, odranim 19. januara 1993, pobeda je pripala Bulatoviu za koga je
glasalo 63.3 odsto graana, dok se 36.7 odsto opredelilo za Kostia. U drugom krugu izbora
Bulatovi je u odnosu na Kostia uivao prednost u medijima Crne Gore. Ali, ta Kostieva
inferiornost bila je ublaena njegovim privilegovanim poloajem u medijima Srbije, koji su
irko distribuirani u Crnoj Gori. Pristrasnost vladajueg vrha Srbije u korist Kostia ogledala
se u tome to je zvanina Radio Televizija Srbije prenosila njegove nastupe znatno vie nego
nastupe Bulatovia (Duverovi i ost., 1994, 79-80). Pet godina kasnije (1997), u drugom krugu
predsednikih izbora u Crnoj Gori dolo je u ovom pogledu do paradoksalnog obrta; Momir
Bulatovi e na tim izborima uivati izriitu podrku SPS i sistematsku pomo zvaninih medija
iz Srbije, a otrica kritike tih medija bie usmerena protiv njegovog oponenta, predsednika
crnogorske Vlade, Mila ukanovia. Pored ovih razlika, ishodi predsednikih izbora 1992. i
1997. imaju jedno zajedniko obeleje: gubitnik je u oba sluaja bio kandidat koji je uivao
zvaninu podrku Srbije.
Obezbeujui iroku podrku Bulatoviu u drugom krugu predsednikih izbora 1992, graani
Crne Gore su se opredelili za manje radikalnog kandidata. Takav izbor znaio je, objektivno,
podrku kompromisnoj dravnoj politici Crne Gore, u isto vreme kad je u Srbiji, izborom
40
Slobodana Miloevia za predsednika republike, ubedljivu prevagu odnela radikalnija dravna

politika. Do privremenog smanjivanja razlika u politici dveju federalih jedinica SRJ dolo je
sredinom 1993, kada je Srbija - pod pritiskom ekonomskih sankcija UN - poela da naputa
tvrdu liniju u korist kompromisnog okonanja graanskog rata u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini.
3. Partijski sistemi
Bitno zajedniko obeleje dveju republika SRJ posle decembarskih izbora 1992, bila je dominacija
ekskomunistikih partija, SPS i DPS, naspram kojih je postojala usitnjena i razjedinjena opozicija.
Posle prvih izbora u Srbiji, obrazovan je viepartijski sistem sa dominantnom strankom. Re je o
sistemu polarizovanog pluralizma, jer su dve najvanije opozicione partje (SPO, DS) osporavale
ne samo vladavinu SPS, nego i osnove politikog sistema Srbije, zasnovanog na Ustavu 1990, pa
se i tom smislu moe govoriti o antisistemskim partijama. U Crnoj Gori isto je uspostavljen
viepartijski sistem sa dominantnom partijom, SK CG, koja je u junu 1991. promenila ime u
Demokratska partija socijalista DPS. U partijskom sistemu Crne Gore, posle izbora 1992,
sudelovale su jo NS, LS CG, SRS, i Socijademokratska partija reformista. Vieepartijski izbori
odrani, 1990. i 1992, doveli su do redistribucije politike moi u izvesnoj meri i u Srbiji i Crnoj
Gori, premda su u obema republikama ekskomunistike partije ostale na vlasti. One su zadrale
sve kljune poluge vlasti u svojim rukama, ali bilo bi ipak pogreno tvrditi Nihil novum sub sole,
jer su ranije monopolske partije postale predmet javnih kritika i osporavanja (mada priguenih
i ublaenih) u medijima i u parlamentima. Struktura partijske moi u obema republikama koju
su otkrili prvi viestranaki izbori, dodue, izrazito je asimetrina; SPS je u Srbiji osvojila
vie glasova (46.1 odsto nego sve opozicione partije zajedno, a pobeda SK Crne Gore je jo
impresivnija, jer je ova stranka zadobila podrku 56.1 odsto biraa i 66.4 odsto poslanika). Re
je u oba sluaja o viepartijskom sistemu sa dominantnom strankom.
Transformacija partijskih sistema Srbije (i u manjoj meri) Crne Gore postala je oigledna ve
posle drugih viestranakih izbora 1992, na kojima je dolo do redistribucije parlamentarne
moi u odnosu na izbore 1990. Prvi razlog je fluidnost partijskih pristalica (koja je, kao to
je prethodno reeno, posledica slabe partijske identifikacije), sinkretinosti programskih
opredeljenja politikih stranaka i njihovih organizacionih slabosti. U Srbiji i Crnoj Gori
kao i u drugim postkomunistikim zemljama podrka biraa politikim partijama mnogo
je podlonija promenama nego u zemljama stabilne demokratije. Uzrok za to valja traiti u
injenici to se na prvim slobodnim izborima pojavilo mnotvo patuljastih stranaka, slinih
imena i programskih orijentacija. To je deo biraa dovelo u nedoumicu, ak ih podstaklo na
nasumino glasanje ili na izbornu apstinenciju. Drugi razlog su nedovoljno jasne granice
izmeu drutvenih grupa, neizdiferenciranost njihovih interesa, slaba kolektivna svest tih
grupa i nedostatak guste mree autonomnih organizacija (Stojiljkovi, 1995). To je neizbena
posledica viedecenijske dominacije starog reima koji je spreavao artikulisanje parcijalnih
drutvenih interesa i onemoguavao razvoj civilnog drutva (Mair, 1997, 194). Ne treba
zaboraviti da spektakularni krah samoupravnog socijalizma 1989-1990. nije znaio i krah
ancien regime ije su osnovne strukture i sklopovi jedva dodirnuti politikim promenama. U
odsustvu vrsto definisanih parcijalnih interesa drutvenih grupa/ klasa/ slojeva, politike partije
su se uglavnom vezale za opte interese (drave, nacije) iji je apstraktni karakter obezbedio
partijskim general-tabovima visoki stepen slobode u politikom angaovanju. To nije bio
samo snaan generator fluidnosti partijskog sistema, ve i smetnja konsolidovanju demokratije
41
(Touraine, 1991, 253). Moda zato i nije preterano zakljuiti da u postkomunistikim zemljama,
u prvih nekoliko godina, uspostavljeni demokratski poredak deluje bez vlastite infrastrukture
(Wesolovski, 1991, 5).
Izneti razlozi nestabilnosti partijskih sistema uspostavljenih na prvim i drugim viepartijskim
slobodnim izborima nisu, naravno, postojali samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego u svim
postkomunistikim zemljama. Ali, pored tih generalnih inilaca, u Srbiji je delovao i jedan
poseban: to je ve pominjani bojkot izbora od stranaka koje okupljaju Albance, zbog ega se
partijski sistem Srbije, uspostavljen na izborima 1990, mogao smatrati nedovrenim. S obzirom
na brojnost albanske manjine (17.1 odsto populacije Srbije), izvesno je da bi ukljuivanje
albanskih stranaka u politiki ivot Srbije znailo i poveanje broja relevantnih stranaka u
partijskom sistemu. Za razliku od Srbije, u Crnoj Gori su stranke koje okupljaju Albance, kao i
Muslimane-Bonjake (koji predstavljaju najbrojnije manjine u Crnoj Gori), poele uestvovati
na prvim i drugim viestranakim izborima.
U partijskim sistemima dveju republika uoavale su se, pred decembarske izbore 1992, pored
slinosti, izvesne razlike koje e postati mnogo vee ve sredinom devedesetih godina. U
razlike spada svakako to to je u Crnoj Gori partija koja okuplja Albance, Demokratski savez
Crne Gore (DS CG), prihvatila da uestvuje na decembarskim izborima 1992, za razliku od
Albanske alternative u Srbiji koja se, kao i 1990, odluila za bojkot izbora. Premda je DS
CG iznosio otre kritike na raun vladajueg reima (zbog iseljavanja Albanaca iz Crne Gore,
ukidanja lokalne samouprave, pogrene politike o Kosovu i dr.), ova stranka nije dovodila u
pitanje postojanje Crne Gore kao politike zajednice, niti je isticala zahteve za secesijom. U
predizbornoj kampanji 1992, ona se zalagala za suverenu Crnu Goru (Pobjeda, 2. decembar
1992), to nije manjinski ekstremizam, nego je stanovite koji su delile i neke partije veinske
populacije (npr. LS CG i Socijaldemokratska partija reformista). Okolnost da partije albanske i
deo partija muslimanske (bonjake) nacionalne manjine u Crnoj Gori nisu u decembru 1992.
bojkotovale izbore - kao to to nisu uinile ni 1990 - uticala je na DPS, kao i na druge relevantne
stranke ove republike, da u potrazi za to irom izbornom podrkom pokuaju privui albanske
i muslimanske birae. Opredeljenje dominantne partije za inkluzivnu politiku koja je primerena
socijalno heterogenom drutvu, jedan je od razloga to su i ostale relevantne stranke (izuzev
SRS) u svojim predizbornim nastupima u Crnoj Gori, daleko vie nego u Srbiji, posvetile panju
problemu manjinskog ivlja.
Druga razlika izmeu partijskih sistema dveju republika ogleda se u tome to je u Srbiji postojao
konsenzus meu relevantnim partijama da su granice izmeu bivih republika SFRJ (avnojevske
granice) iskljuivo administrativne i da su, zbog toga, podlone promeni prilikom raspada SFRJ.
To je stanovite u neskladu sa Ustavom SFRJ (1974) po kojem se republike smatraju dravama
(lan 3), a teritorija republike ne moe se menjati bez pristanka republike... (lan 4). Nasuprot
Ustavu iz 1974, stav o iskljuivo administrativnom karakrakteru meurepublikih granica vrsto
su zastupale vladajua SPS, kao i opozicione SPO i Srpska radikalna stranka - SRS (obrazovana
1991). Stanovite opozicione Demokratske stranke (DS) nije se od toga bitno razlikovalo jer ta
stranka u svom Programu (1990) insistira na tome da sve teritorije naseljene preteno Srbima
uu u sastav srpske drave (ire o tome: Vukomanovi, 2005). U svakom sluaju, DS nije
dovodila u pitanje pristup SPS-a i opozicionih stranaka (koji je ugraen u dravnu politiku) da
se granice unutar SFRJ smatraju iskljuivo administrativnim. U takvim okolnostima, postalo
je nemogue principijelno kritikovati reim Slobodana Miloevia od strane opozicije, zbog
njegovog angaovanja u etnikoj podeli Hrvatske i BiH. Poto je SRJ nastojala da ostvari stav
42
o etnikim granicama, to je praktino znailo nasilno pripajanje teritorija drugih republika,

Ujedinjene nacije usvojile su ekonomske sankcije protiv SRJ koje su imale dalekoseno
negativne ekonomsko-socijalne posledice na treu Jugoslaviju i njene graane. iroka
saglasnost oko prirode meurepublikih granica, pored partija (u smislu oficijalne partijske
politike) postojala je u Srbiji i meu pristalicama partija, o emu govori empirijsko istraivanje
Instituta drutvenih nauka, sprovedeno u oktobru 1992. U tom istraivanju, simpatizerima
SPS, SRS, DEPOS-a i DS postavljeno je pitanje: Da li treba priznati granice izmeu bivih
republika SFRJ kao meunarodne granice?. Manje od jedne desetine simpatizera SPS i SRS,
etvrtina pristalica DEPOS-a i treina pristalica DS, ocenila je da treba priznati republike
granice kao meunarodne, a veina ispitanika iz svih stranaka ubedljivo se opredelila protiv
bezuslovnog priznanja. To pokazuje da je principijelna kritika nacionalne politike vladajue
SPS uivala relativno usku podrku ak i meu simpatizerima partija demokratske opozicije.
Drugim reima, konsenzus u pogledu nacionalne politike u Srbiji postojao je ne samo na
nivou rukovodstava vladajue i opozicionih partija, nego i na nivou njihovih biraa. Ipak,
neke manje stranke u Srbiji nisu podravale veinsku opciju. Tu pre svega mislim na Graanski
savez Srbije (GSS), koji je na izborima 1993. osvojio, u okviru koalicije DEPOS, dva mandata
u Narodnoj skuptini Srbije, kao i na Ligu socijaldemokrata Vojvodine (LSV) koja deluje
samo na podruju te pokrajine. Pomenuo sam da je stavove o administrativnim granicama
izmeu republika SFRJ energino branila u Srbiji i ultranacionalistika SRS koja je sredinom
1992. ostvarila spektakularni napredak u birakom telu Srbije, osvajajui najvie mandata posle
vladajue SPS u Skuptini SRJ (na majskim izborima o kojima e biti rei).
Ako se izloeni stavovi relevantnih partija Srbije o karakteru meurepublikih granica u SFRJ
mogu smatrati kao podrka prekrajanju granica - to je neizbeno vodilo u graanski rat - ocenu
o nacionalistikoj politici jo vie potvruje optiranje partija u dilemi da li Srbija treba da bude
nacionalna drava ili drava svih graana. Vladajua SPS se opredelila za dravu graana, to
je prihvaeno u Ustavu Srbije od 1990. na iji je sadraj SPS imala odluujui uticaj. U lanu
1 Ustava zabeleeno je da je Republika Srbija... demokratska drava svih graana koji u njoj
ive.... Ali, u preambuli tog dokumenta o Srbiji se govori kao o demokratskoj dravi srpskog
naroda, to je - kako je zapazio Robert Hajden (1992, 662) - u koliziji sa pomenutim iskazom
o Srbiji kao graanskoj dravi. Ali ni ta, u izvesnoj meri kontradiktorna fomulacija, nije bila
prihvatljiva za sve relevantne partije Srbije. Istiem da je SRS umesto drave svih graana
otvoreno isticala kao ideal nacionalnu dravu, o emu svedoi lan 1 Politikog programa
SRS (1992) u kojem je ta stranka navela kao kljuni cilj obuhvatanje sveg srpstva. U citiranom
programu SRS je insistirala obnavljanju slobodne i nezavisne srpske drave koja e obuhvatiti
celokupno srpstvo, to znai da e u svojim granicama imati pored sadanje suene srbijanske
federalne jedinice i Crne Gore, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku
Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju, srpski Zapadni Srem, srpsku Baranju i
srpsku Makedoniju. Za razliku od SRS, sve druge relevantne opozicione partije, kao i vladajua
SPS, odluno su podravale ustavnu formulaciju.
U Crnoj Gori, kao to smo prethodno istakli, nije postojao konsenzus o nacionalnom pitanju,
jer su od pet posmatranih partija: DPS, NS, SRS, LS CG i SDSR, dve potonje izriito negirale
princip etnikih granica. Za dravu graana zalagale su se DPS, LS CG i SDSR, dok su NS i SRS
preferirale nacionalnu dravu. Imajui u vidu izneta opredeljenja, u ekstremno nacionalistike
stranke u ovoj republici ubrajale su se NS i SRS, u umereno nacionalne vladajua DPS, dok su
se SDSR i LS CG mogle svrstati u graanske stranke, zato to su se nedvosmisleno prihvatale
43
stav o graanskoj dravi i bile protiv prekrajanja granica uspostavljenih u SFRJ. Nasuprot
vladajuoj DPS koja je zastupala princip etnikih granica, neke opozione stranke smatrale su
da su granice republika SFRJ dravne granice, iju nepovredivost treba potovati. Polazei od
tog principijelnog stanovita, pomenute stranke osuivale su politiku SRJ prema Hrvatskoj i
BiH. To je nedvosmisleno istakao lider SDSR, arko Rakevi, na sledei nain: Tvrdili su
da avnojevske granice ne vae. Mi kaemo da nisu dobre, ali to samo znai da se ne mogu
mijenjati bez krvi. To se ostvarilo; ili smo u rat iz kojeg smo se vratili sa mnogo manje ljudi. Ta
politika dovela nas je na prosjaki tap... (Pobjeda, 16. decembra 1992).
Dalekoseno opredeljenje u prilog prihvatanja granice izmeu bivih jugoslovenskih republika
(definisanih Ustavom SFRJ, 1974) kao osnove za mirno razgranienje buduih samostalnih
drava, energino je podravala i LS CG koja se inae zalagala za nezavisnost Crne Gore. Lider
LS CG, Slavko Perovi, uporno je naglaavao da bi osamostaljivanjem Crne Gore bile ukinute
ekonomske sankcije UN i da bi Crna Gora dobila priliku da se pridrui Evropskoj zajednici.
Gledite da je u SRJ ponitena dravnost Crne Gore i da je ova republika postala talac daleko
monije Srbije, pored LS CG, zastupala je i SDSR. Nasuprot tome, vladajua DPS i opoziciona
NS energino su se zalagale za Crnu Goru kao federalnu jedinicu u okviru SRJ. Dodue, NS je
traila izvesne korekcije da bi u Jugoslovenskoj federaciji interesi Crne Gore bili bolje zastupljeni.
Zbog toga, NS se zalagala za donoenje novog saveznog i republikog Ustava (Pobjeda, 26.
decembar 1992).
Pored zagovaranja nezavisnosti i statusa federalne jednice, meu relevantnim partijama
Crne Gore postojala je i trea opcija koja je ovu republiku sagledavala u okviru jedinstvene
srpske drave. Tu opciju energino je podravala SRS ali je, zbog male podrke, ova partija na
republikim izborima 1996. izgubila parlamentarni status.
Posle prvih viestranakih izbora 1990, dve najvanije opozicione partije Srbije, uzete zajedno,
(SPO i DS), a u Crnoj Gori (SRSJ i NS) osvojile su samo oko etvrtinu glasova (23.4 odsto
u Srbiji i 26.4 odsto u Crnoj Gori), i u parlamentarnom smislu predstavljale su quantite
negligeable. U klasifikaciji partijskih sistema uobiajeno se koristi broj politikih partija.
Polazei od tog kriterijuma, Moris Divere, na primer, deli partijske sisteme na dvopartijske,
tropartijske i etvoropartijske. Iznad etiri partije ocenjuje Divere nikakva klasifikacija
nije vie mogua (Duverger, 1976, 267), te takve sisteme naziva polipartijskim. S obzirom na
Divereovu klasifikaciju, u Srbiji i Crnoj Gori je posle prvih izbora uspostavljen tropartijski,
odnosno etvoropartijski sistem po Sartorijevoj klasifikaciji (Sartori, 1976, 125). Ako poemo
korak dalje u analizi partijskih sistema dveju republika uspostavljenih 1990, moemo zakljuiti
da se ti sistemi, s obzirom na relativni odnos snaga izmeu partija, mogu odrediti kao sistemi
predominantne partije (Sartori, 1976, 195), jer su SPS i SK CG imale apsolutnu veinu
mandata u parlamentima Srbije i Crne Gore.
Broj partija svakako je znaajan kriterijum klasifikacije, jer govori o distribuciji moi u
partijskom sistemu jedne zemlje i o opsegu interakcija izmedu partija koje ine taj sistem
(mehanika partijskog sistema). Ali, pored klasifikacije zasnovane na tom kriterijumu, ovani
Sartori nudi i tipologiju partijskih sistema koja znai razvrstavanje partija po dva kriterijuma.
Uz broj partija, kao relevantni kriterijum tipologije on koristi ideoloku distancu koja ukazuje
na razlike izmedu partija u pogledu temeljnih ciljeva vrednosti. Upravo je to kvalitativno
obeleje partijskog sistema koje pokazuje da li u njemu preovlauje saradnja ili sukob. Po
iznetoj tipologiji, partijski sistem Srbije uspostavljen posle prvih slobodnih izbora, pripadao je
44
polarizovanom viepartizmu. Ista ocena vai za partijski sistem te republike sve do okobarskog
prevrata 2000. (o emu e kasnije biti rei). DPS je u Crnoj Gori bila znatno tolerentnija prema
opoziciji, ak je posle drugih izbora 1992, na kojima je osvojila apsolutnu veinu mandata u
Parlamentu (46 od 85), ukljuila opozicione partije u koalicionu Vladu. Imajui to vidu, u Crnoj
Gori bi se moglo (sasvim uslovno) govoriti o blaem obliku polarizovanog viepartizma koji
je posle rascepa vladajue DPS 1997. postepeno evoluirao u umereni viepartizam.
Od nekoliko obeleja partijskog sistema polarizovanog viepartizma koja navodi Sartori (1976,
132145), sledee karakteristike su se jasno manifestovale u politikom ivotu Srbije i Crne Gore
posle prvih i drugih viestranakih izbora. Prvo, u Srbiji su delovale antisistemske partije u
koje svakako treba ubrojiti stranke udruene u Albanskoj alternativi, jer su te stranke isticale
parolu Kosovo republika i negirale teritorijalni integritet Srbije. Ako konceptom antisistemske
partije obuhvatimo i partije koje dovode u pitanje temeljna pravila funkcionisanja datog
politikog sistema, u takve partije u Srbiji treba svrstati SPO i DS, jer su osporavale legitimnost
Ustava Srbije koji je 28. septembra 1990. usvojila jednostranaka Skuptina Socijalistike
republike Srbije, bez saglasnosti opozicionih partija. Te partije su zastupale stav da donoenju
Ustava treba pristupiti tek posle slobodnih izbora i kostituisanja viepartijskog Parlamenta, kao
to je to bio sluaj u veini postkomunistikih zemalja Centalne i Jugoistone Evrope. Imajui
to u vidu, SPO i DS bi se mogle ubrojiti u nelojalnu opoziciju, u smislu u kojem taj koncept
koristi Huan Linc (1986, 2738). Iz istih razloga u nelojalnu opoziciju u Crnoj Gori svrstavaju
se i LS CG i Socijaldemokratska partija reformista. Pomenute partije su u tom pogledu pokazale
izuzetnu fleksibilnost, jer su poetkom 1993. prihvatile da uu u koalicionu Vladu Crne Gore,
iju je okosnicu inila DPS. Interesantno je da je u Srbiji bio potpuno primetno odsustvo dijaloga
izmeu vlasti i opozicije, a da je bezmalo ista situacija vladala i izmeu opozicionih partija.
Dobra ilustracija za to su svae izmeu tek formiranih partija oko novanih priloga iseljenikih
organizacija i prava na kontinuitet sa strankama iz razdoblja Kraljevine Jugoslavije. Ne mogu se
prevideti ni meusobne optube opozicionih lidera za dounitvo sa vladajuom strankom, kao
ni esti prelasci lidera malih opozicionih partija u iste takve partije drugaijeg naziva, emu su
sredstva informisanja vladajueg reima davala (iz razumljivih razloga) izuzetan publicitet. Ista
obeleja uoavala su se i u partijskom sistemu Crne Gore.
Drugo, u partijskom sistemu Srbije uspostavljena je 1990. dvostruka opozicija (engl. bilateral
oppositions) koja zapravo podrazumeva da su se vladajuoj SPS suprostavljale dve grupe
stranaka: prvu grupu ine opozicione stranke predstavljene u Parlamentu Srbije, a drugu partije
Albanske alternative. Te dve grupe stranaka su meusovno bile toliko udaljene da nisu zajedno
mogle initi vlast. Fenomen dvostruke opozicije postoji i u partijskom sistemu Crne Gore u
kojoj su, kad je re suprotstavljanju nezavisnosti Crne Gore, blia stanovita vladajue DPS i
opozicione NS, nego opozicone NS i takoe opozicionog LS CG.
Tree obeleje polarizovanog pluralizma jeste neodgovorna opozicija kojom se oznaavaju
partije koje ne mogu oekivati da e doi na vlast, pa zato kritikuju Vladu ne vodei rauna o
realnim drutvenim prilikama u kojima deluju. To je u Srbiji dolo do izraaja u optubama
opozicije na raun vladajue SPS pred izbore 1990, zbog stanja i (okolnosti) koje nisu bile pod
njenom direktnom kontrolom, kao to su (navodno) ekonomski privilegovani poloaj drugih
republika u SFRJ, nedovoljna pomo federacije Kosovu i Metohiji, i dr. Dve godine kasnije,
pred izbore 1992, deo opozicija u Srbiji i Crnoj Gori, ne odriui se zahteva za etnikim
razgranienjem, obeavao je graanima spektakularno podizanje ivotnog standarda.
45
A drastian pad standarda nastupio je upravo kao rezultat nastojanja da se u praksi ostvari
takvo razgranienje, uprkos otporu republika objekata razgranienja (BiH i Hrvatska) i
Meunarodne zajednice.
Najzad, etvrto svojstvo polarizovanog pluralizma koje je bilo lako identifikovati u politikom
ivotu Srbije i Crne Gore, jeste sklonost opozicionih partija da daju nerealna obeanja. Ako
partija uvek moe laka srca obeati nebo na zemlji, a da ne odgovara za svoja obeanja, takvo
ponaanje spada u standarde izvan fer konkurencije (Sartori, 1976, 140). Pomenuta sklonost
dola je do izraaja u predizbornom periodu kada su opozicione partije obeavale biraima u
kratkom roku enormno poveanje plata i ostvarivanje pune zaposlenosti.
U celini uzevi, sutinska osobina partijskog sistema polarizovanog viepartizma, u koji smo
svrstali partijske sisteme Srbije i Crne Gore pred druge viepartijske izbore 1992. jeste, kao
to smo pokazali, odsustvo bazinog politikog konsenzusa izmeu kljunih politikih aktera.
Ocena da partijski sistemi Srbije i Crne Gore, uspostavljeni nakon prvih viestranakih
izbora 1990. pripadaju tipu polarizovanog viepartizma nije samo opis stanja, nego i
prognoza koja je upozoravala na potekoe sa kojima e se demokratski poredak u obema
republikama suoiti u budunosti.
Decembarski izbori 1992. razliito su se odrazili na partijske sisteme u Crnoj Gori i Srbiji.
Partijski sistem Crne Gore ostao je neizmenjen; u toj republici i dalje je bio u pitanju viepartijski
sistem sa dominantnom partijom u kojem je presudnu ulogu zadrala DPS. U odnosu na
to, u Srbiji se, posle gubitka parlamentarne veine od strane SPS, vie nije moglo govoriti o
viepartijskom sistemu sa dominantnom partijom, nego o petopartijsklom ili polipartijskom
sistemu. U pogledu tipa izbornog sistema, za razliku od Srbije u kojoj je i dalje bio na snazi
polarizovani viepartizam, u Crnoj Gori dolazi do izvesne promene koja je predstavljala
smanjivanje ideoloke distance meu partijama. Tome u prilog govori odluka vladajue DPS
da - bez obzira na to to je zadrala apsolutnu veinu u Republikom parlamentu posle izbora
1992 - obrazuje koalicionu Republiku vladu (5. marta 1993) u koju su ule sve relevantne
parlamentarne stranke, izuzev SRS. Premda je ta Vlada postojala priblino samo jednu godinu,
posle ega su se koalicioni partneri DPS vratili u opoziciju, formiranje i funkcionisanje
koalicione Vlade govori o tome da je izmeu crnogorskih partija uspostavljen izvestan stepen
tolerancije i meusobnog uvaavanja, nepoznat u partijskom sistemu Srbije.
III IZBORI ZA PARLAMENT SRJ

Istrajavavajui na tvrdnji da su se etiri bive republike SFRJ (Slovenija, Hrvatska, Bosna i
Hercegovina i Makedonija) otcepile od federacije, preostale dve, Srbija i Crna Gora, obrazovale
su Saveznu Republiku Jugoslaviju - SRJ (treu Jugoslaviju), tvrdei da ona iskljuivo poseduje
pravo na kontinuitet sa SFRJ. Dogovorom izmeu politikih rukovodstava dveju republika
organizovani su izbori za Parlament SRJ, 31. maja 1992. Ti izbori su realizovani u vreme kad je
graanski rat u bivoj republici SFRJ, Hrvatskoj, bio na vrhuncu i kada su ratna dejstva upravo
poinjala u Bosni i Hercegovini. Obe bive republike, kao i Slovenija i Makedonija, prethodno
su proglasile nezavisnost, to je priznala Meunarodna zajednica. Savet bezbednosti UN je
upuivao u vie navrata pozive Srbiji i Crnoj Gori, u toku aprila i maja 1992, da povuku vojsku
(JNA) i paravojne formacije iz BiH, pa poto su ti pozivi ostali bez rezultata, Savet bezbednosti
UN je uveo ekonomske sankcije dvema republikama 30. maja, dan pre odravanja saveznih
parlamentarnih izbora. Odluka Srbije i Crne Gore da imaju iskljuivo pravo na kontinuitet
46
sa SFRJ sankcionisana je Ustavom SRJ od 27. aprila 1992, koji je proglaen od strane pravno
nepostojeeg Saveznog vea Skuptine SRJ (takoe pravno nepostojee). (O tome podrobno:
Dimitrijevi, 2002). Pomenimo, kao kuriozitet, da je novi Ustav SRJ proglasilo samo 73
delegata Saveznog vea koje je, prema Ustavu SFRJ (1974) brojalo 220 lanova! Flagrantnim
krenjem ustavnih procedura u postupku obrazovanja SRJ, naglaenom deficitu legitimiteta
politikih poredaka u Srbiji i Crnoj Gori pridodat je i deficit legitimiteta SRJ.
Drugaiji nain usvajanja Saveznog ustava predlagale su opozicione partije i on se sastojao od
sazivanja Ustavotvorne skuptine koja bi izglasala najvii pravni akt nove federacije. Vladajuim
partijama Srbije i Crne Gore to nije bilo prihvatljivo, jer je dovodilo u pitanje tezu o kontinuitetu
sa SFRJ. Rezultat opisanog usvajanja Ustava SRJ, bilo je poveanje animoziteta izmeu vladajuh
partija i opozicije u obema republikama. Ne obazirui se uopte na stav opozicije, vladajue
partije su urile da konstituiu normativni okvir po svom obrascu. Drei se toga, one su, istog
dana kad je proglaen Ustav, usvojile Zakon o izboru narodnih poslanika u Vee graana
Savezne skuptine i odluku da se izbori za to vee odre ve 31. maja 1992. Ustavom SRJ (lan
81) je inae preputeno republikama da zakonima same reguliu izbor drugog vea Savezne
skuptine, Vea republika.
1. Majski izbori
Kao zvanino obrazloenje za to to je rok izmeu zakazivanja i odravanja izbora izuzetno
kratak, navedena je neophodnost brzog konstituisanja demokratskih organa, to je bio uslov da
SRJ brzo dobije priznanje Meunarodne zajednice.
1.1 Institucionalni okvir

U skladu sa lanom 80 Ustava SRJ (1992) da se jedan savezni poslanik bira na 65.000 biraa,
graani Srbije birali su 106 poslanika u Vee graana Savezne skuptine, a graani Crne Gore
30, to je - po lanu 80 reenog Ustava - minimum koji se bira u republici-lanici federacije. U
sluaju da nije ustanovljen taj minimum, Crna Gora bi, s obzirom na broj biraa (433.363) vrila
odabir samo sedam poslanika u Vee graana. Vee republika Savezne skuptine sainjeno je
od po dvadeset poslanika koje oba republika parlamenta indirektno biraju iz svojih redova, u
skladu sa snagom poslanikih grupa u Parlamentu. U pripremi saveznog izbornog zakona nisu
sudelovale opozicione stranke, nego su o njegovom sadraju obavetene (kao i ira javnost),
neposredno pred izbore. U Izbornom zakonu (1992) prihvaena je kombinacija veinskog i
proporcionalnog principa. U lanu 5 Izbornog zakona zabeleeno je: Od ukupnog broja
poslanika koji se biraju u republici-lanici, jedna polovina bira se izmeu pojedinano utvrenih
kandidata s liste kandidata (veinski sistem), a druga polovina prema listi politikih partija
(sistem srazmernog predstavnitva), ako taj odnos republikim zakonom nije drukije ureen.
Kad je re o veinskim izborima, u zakonu je prihvaen princip proste veine (engl- first past
- the post). Za poslanika je izabran kandidat sa liste kandidata - glasi lan 63 Zakona koji je
dobio najvei broj glasova biraa koji su glasali u izbornoj jedinici.
Nikakvi argumenti nisu navedeni u prilog odluci zakonodavca da usvoji kombinaciju
proporcionalnog i veinskog sistema, te se moe pretpostaviti da je to dolo kao rezultat
politikog kompromisa izmeu dveju republika SRJ, od kojih je u jednoj (Srbija) bio na
snazi veinski, a u drugoj (Crna Gora) proporcionalni sistem. Ovakvu kombinaciju Diter
47
Nolen i Mirjana Kasapovi nazivaju rovovskim sistemom. Takav sistem je prihvaen u

nekim postkomunistikim zemljama (Bugarska, Maarska) na poetku tranzicije 1990.
kompromisima za okruglim stolovima izmeu vladajue partije i opozicije. Rovovski sistem,
belee citirani pisci, predstavlja pokuaj kompromisa izmeu razliitih interesa zato to on
predvia da se jedan broj poslanika bira po veinskoj formuli, a jedan po proporcionalnoj, pa
pitanje podvoenja ovakvog tipa na veinski ili proporcionalni tip ostaje otvoreno (Nohlen
i Kasapovi, 1997, 70). Za razliku od pomenutih postkomunistikih zemalja u kojima je taj
sistem usvojen kao kompromis vlasti i opozicije, do uvoenja rovovskog sistema u SRJ dolo
je sporazumom izmeu vladajuih partija dveju republika, uz odluno protivljenje najvanijih
opozicionih partija obeju republika. to se tie poslanika koji se u Parlamentu SRJ biraju po
sistemu srazmernog predstavnitva, usvojeno je pravilo da se raspodela mandata vri na osnovu
kvote, odnosno sistema najveeg kolinika. Izborna kvota izraunava se tako to se broj glasova
biraa koji su glasali u republici-lanici za liste politikih stranaka, deli brojem poslanika koji
se u njoj biraju po toj listi (lan 68). Izborni zakon, primenjen na majskim izborima 1992,
predvideo je relativno visok izborni cenzus (prag) od 5 odsto da bi stranka zadobila pravo da
uestvuje u raspodeli mandata (lan 66) po proporcionalnom sistemu. Opredeljujui se za
takvo reenje, zakonodavac nije vodio rauna o dva sticaja okolnosti. Prvo, u SRJ - kao i u
svim postkomunistikim zemljama - stranke su 1992. bile jo u ranom formativnom periodu
i usvajanje relativno visokog cenzusa tetno je delovalo na njihov razvoj, posebno na razvoj
malih, tek obrazovanih stranaka. Drugo, SRJ je izrazito socijalno heterogeno drutvo (u
nacionalnom, verskom i kulturnom pogledu), pa je cenzus od 5 odsto ugroavao mogunost
politikog predstavnitva stranaka manjinskih etnikih i religiozmih grupa.
ove republike za Vee graana izabrano po proporcionalnom sistemu, a samo 6 po veinskom.

Napominjem da propocionalni sistem, kao to je ve prethodno naglaeno, obezbeuje veu
podudarnost izmeu volje biraa i sastava predstavnikog tela od veinskog. U Crnoj Gori,
ukupno uzevi, ubedljivo je trijumfovala vladajua DPS sa 23 mandata, 3 su pripala SRS, 2 SKJ pokretu za Jugoslaviju i 2 grupi graana. Dvadeset poslanika u Veu graana Savezne skuptine
posredno je izabrano (kao i u Srbiji) od strane Republikog parlamenta, u skladu sa snagom
pojedinih politikih partija.
Glasanje na majskim izborima ostvareno je u dvema izbornim jedinicama, Srbiji i Crnoj Gori. U
Srbiji su u Vee graana birana 54 poslanika po proporcionalnom i 52 po veinskom principu.
U Crnoj Gori birano je 30 poslanika u Vee graana, od kojih 24 po proporcionalnom, a 6 po
veinskom principu.
Analizirajui dejstvo rovovskog izbornog sistema na majskim izborima 1992. u SRJ, moe
se, bez oklevanja, oceniti da je taj sistem ispoljio dve znaajne slabosti. Prva je bila izrazito
disproporcionalni efekat, nesrazmera izmeu izborne i parlamentarne snage u korist najvee
partije. To je vie dolo do izraaja u Srbiji nego u Crnoj Gori, zato to je u prvoj republici, kao
to sam ve napomenuo, skoro jednak broj poslanika biran po proporcionalnom i veinskom
sistemu (56:54), dok su u drugoj republici etiri petine poslanika birane po proporcionalnoj,
a samo jedna petina po veinskoj formuli. Druga slabost je izuzetno visok procenat nevaeih
listia (u Srbiji 12 odsto, a u Crnoj Gori 5.1 odsto). To je u velikoj meri rezultat nezadovoljstva
nainom na koji je uspostavljena SRJ, zbog ega su partije demokratske opozicije bojkotovale
izbore. Deo graana podrao je odluku opozicije o bojkotu, ali to nije eleo da pokae
izostajanjem sa birakih mesta plaei se difuznih sankcija od strane okruenja (poznanika,
komija). Da bi izbegao mogue zamerke okruenja, deo biraa izaao je na biraka mesta, ali
je u birake kutije stavio neispunjene (bele) listie ili ih je hotimino pogreno ispunio. Strah
biraa od otvorenog bojkota, moda izgleda prenaglaen, ali ne treba zaboraviti da mnogi
graani, naroito u manjim mestima, ne smatraju sebe anonimnim i veruju da susedi budno
motre na njihovo ponaanje tokom izbornog dana. Treba imati razumevanja za takvo ponaanje,
s obzirom na to da je najvei broj biraa na majskim izborima 1992. iveo nekoliko prethodnih
decenija u autoritarnom reimu, u kojem je strah od nadzora od strane drugih imao vrsto
utemeljenje.
1.2 Izborni uinak
1.3 Postizborne tenzije
Pada najpre u oi da je na majske izbore (engl. founding elections) u SRJ izalo samo 56 odsto
biraa, to je verovatno rezultat bojkota koji su organizovale partije demokratske opozicije
u obema republikama. Ako tome dodamo vrlo visok postotak nevaeih glasova (u Srbiji
12 odsto, a u Crnoj Gori 5.1 odsto), moe se konstatovati da SRJ nije nastala pod srenom
zvezdom. Ali, vratimo se rezultatima izbora. U Srbiji je poslanika lista vladajue SPS za Vee
graana Savezne skuptine dobila podrku 43 odsto biraa, lista SRS 30 odsto biraa, dok su
ostale liste (pojedinano posmatrane) osvojile manje od 5 odsto glasova, zbog ega su liene
prava da sudeluju u raspodeli parlamentarnih sedita (Narodna stranka, Srpska demokratska
stranka Srbije, SKJ - pokret za Jugoslaviju, Jugoslovenska demokratska stranka, Demokratska
zajednica vojvoanskih Maara - DZVM). Sa zadobijenom birakom podrkom, SPS-u je od
54 raspodeljena mandata po prororcionalnom principu pripalo 32, a SRS-u 22 mandata. Bitno
je, meutim, napomenuti da je bila drugaija raspodela mandata po veinskom principu. SPS je
osvojio 42, SRS 7, DZVM 2 i grupa graana 3. Narodna skuptina Srbije je indirektno izabrala
20 saveznih poslanika iz redova same Skuptine, u srazmeri sa udelom partija u njenom sastavu.
Pored osporavanja naina na koji je pripreman i usvojen Izborni zakon (1992), najuticajnije
opozicione partije Srbije i Crne Gore uputile su jo neke kritike primedbe na izbore za
Jugoslovenski parlament odrane 31. maja 1992. To su: kratkoa izbornog roka, odsustvo
odgovarajue finansijske pomoi partijama za uee na izborima i monopol radija i televizije
od strane vladajuih stranaka, SPS u Srbiji i DPS u Crnoj Gori. Sline prigovore, pre odravanja
majskih izbora, izneli su u svom izvetaju posmatrai KEBSa. U tom izvetaju zabeleeno je:
Jugoslovenski izbori organizovani su u nerealno kratkom roku, njihova zakonska i legitimaciona
osnova je osporena od strane lidera opozicije i akademskih eksperata. Pristup medijima od strane
opozicionih partija je izuzetno organien, a televizija i radio su skoro iskljuivo pod kontrolom
vladajuih partija (Report of the CSCE FactFinding Mission, 26. maj, 199). Kao to smo
istakli, iskljuivanje opozicionih partija iz pripreme i donoenja izbornog zakona i bojkot izbora
od strane tih partija, nepovoljno su se odrazili na izlazak graana na majske izbore.
Primenjeni rovovski sistem u Crnoj Gori obezbedio je veu podudarnost izmeu opredeljenja
biraa i strukture Parlamenta. Uzrok tome treba traiti u injenici to je 24 od 30 poslanika
48
Kritike vladajueg reima od strane opozicionih partija Srbije i Crne Gore nisu okonane
zavretkom izbora nego su, naprotiv, dobijale na intenzitetu. Optuujui Miloeviev reim
za izbornu prevaru, opozicija je u Srbiji i Crnoj Gori, poetkom juna 1992, postavila odluan
zahtev za odravanje novih, slobodnih izbora na svim nivoima, ne samo na federalnom, ve
49
i na republikom i lokalnom nivou. Od posebne je vanosti, naravno, bio republiki nivo,

budui da je na tom nivou koncentrisana najvea politika mo koju tek uspostavljena SRJ
nije stigla da preuzme, bez obzira na iroke ingerencije koje joj daje Savezni ustav (1992).
Radi ostvarivanja zahteva za odravanjem novih izbora, opozicija je nagovestila da e pribei
ne samo institucionalnoj, nego i vaninstitucionalnoj borbi. U tom cilju, u Srbiji je obrazovan
Demokratski pokret (DEPOS), a u Beogradu su sredinom juna 1992, poeli masovni ulini
protesti graana i studenata. Nastojei da doprinesu smanjivanju politikih napetosti u drutvu
i da poboljaju rad Savezne skuptine, vladajue partije dveju republika, SPS i DPS, odluile
su da mesta predsednika SRJ i predsednika Savezne vlade pripadnu stranaki neopredeljenim
linostima: knjievniku Dobrici osiu i biznismenu iz SAD, Milanu Paniu. Ipak, do smanjenja
politikih tenzija dolo je tek kada je novoizabrani predsednik SRJ, osi, obeao da e do
kraja 1992. biti odrani prevremeni parlamentarni izbori na svim nivoima (savezni, republiki,
lokalni), kao i da e biti odrani izbori za predsednike republika u Srbiji i Crnoj Gori. Obeanje
o odravanju izbora na svim nivoima prihvatila je i Savezna vlada, a podrku su dale Narodna
skuptina Srbije i Skuptina Crne Gore.
Kada je Milan Pani izabran za predsednika Savezne vlade, Vlada je poela zaista da vodi
samostalnu politiku, to je izazvalo najpre nedoumice i podozrenja, a potom ogoren otpor SPS
i politikog vrha Srbije, dok se o tome politiko rukovodstvo Crne Gore nije izjanjavalo, ali je
implicite prualo podrku Saveznoj vladi i njenom premijeru. U sreditu spora izmedu Savezne
vlade i politikog vrha Srbije nalo se, poetkom avgusta 1992, pitanje odnos prema sankcijama
UN i prema unutranjim prilikama u Srbiji. U pogledu ekonomskih sankcija UN, Savezna vlada
je zastupala pragmatian stav da treba uiniti sve to Meunarodna zajednica zahteva od SRJ
da bi sankcije to pre bile ukinute ne uputajui se, pri tom, u ocenu opravdanosti njihovog
uvoenja. To je potpuno odudaralo od stanovita Miloevievog reima, poto je insistirano
na neopravdanosti sankcija i, u skladu sa tim, zahtevano je njihovo bezuslovno ukidanje.
Nezadovoljstvo Savezne vlade politikim prilikama u Srbiji, koje je u vie navrata javno izraavao
premijer Pani, ticalo se naroito stanja u sredstvima informisanja pod dravnom kontrolom
(posebno u Radio Televiziji Srbije), usporenosti procesa privatizacije u privredi i inferiornog
poloaja manjinskih etnikih grupa u drutvu.
Uprkos otporu SPS, Panieva Vlada je energino nastojala da na meunarodnoj sceni uini
neophodne kompromise kako bi ostvarila ukidanje ili ublaavanje sankcija. Ona se u tome
oslanjala na iroka ovlaenja koja joj daje Ustav SRJ (1992), posebno lan 99, u kojem je zapisano
da Savezna vlada utvruje i vodi unutranju i spoljnu politiku. Uz tu institucionalnu osnovu
samostalnosti, Savezna vlada je postepeno dobijala politiki oslonac u vladajuoj partiji Crne
Gore, DPS, koja je podravala, dodue obazrivo, njeno delovanje. O loim odnosima izmedu
republike vlasti Srbije i Savezne vlade govori sledei, skoro neverovatan dogaaj - nasilno
zauzimanje Saveznog ministarstva unutranjih poslova od strane pripadnika Ministarstva
unutranjih poslova Srbije, to se dogodilo 18. septembra 1992. Iako je Vlada Srbije nastojala
to da predstavi kao iskljuivo administrativnopravni spor izmeu dva ministarstva,
nasilno zaposedanje zgrade Saveznog ministarstva unutranjih poslova imalo je za cilj
demonstriranje superiornosti republike nad federalnom vlau.
Po pitanju stava prema Saveznoj vladi, latentan sukob izmeu vladajuih partija dveju republika,
SPS i DPS, postao je oigledan prilikom pokuaja SPS da u novembru 1992. (u saradnji sa
SRS), izglasa nepoverenje Vladi Milana Pania u Saveznoj skuptini. Predlog o izglasavanju
nepoverenja Saveznoj vladi dobio je ubedljivu veinu (2. novembra 1992) u Veu graana
50
Savezne skuptine, zahvaljujui izrazitoj brojanoj nadmoi poslanika SPS i SRS (rezutat glasanja
je bio 93:24 za smenu vlasti). Taj pokuaj, meutim, osujeen je zato to su mu se suprotstavili
poslanici DPS u paritetno sastavljenom Veu republika Savezne skuptine. U tom veu, u kojem
Srbija i Crna Gora imaju jednak broj poslanika, za punovanu odluku potrebna je prema
lanu 104 Ustava SRJ (1992) veina glasova (21) svih lanova Vea. Usled protivljenja DPS,
predlog o izglasavanju nepoverenja u pomenutom veu podralo je (3. novembra 1992) samo 18
poslanika, odnosno 3 manje nego to je potrebno za punovanu odluku. Politiki posmatrano,
ovde je ipak bila re o Pirovoj pobedi Savezne vlade, jer je posle neuspeha u Saveznoj skuptini,
Miloeviev reim u Srbiji potpuno paralisao njeno delovanje. Konano, Saveznoj vladi je 29.
decembra 1992. izglasano nepoverenje u oba doma Savezne skuptine.
2. Decembarski izbori
Paralelno sa izborima u obema republikama, odrani su se u zimu 1992. savezni izbori. Kao
i na majskim saveznim izborima, Srbija i Crna Gora su bile posebne izborne jedinice koje su
po proporcionalnom principu birale poslanike Vea graana (Srbija 108, a Crna Gora 30), dok
su parlamenti dveju republika na indirektan nain odabirali isti broj poslanika (po 20) u Vee
republika Savezne skuptine.
2.1 Ishod izbora

SPS je na ovim izborima - na kojima je u Srbiji sudelovlo 67.4 odsto graana - osvojila najvie
glasova, 31.5 odsto (1.478.9169 glasova; 47 mandata), to je neto vie nego na istovremeno
odranim republikim izborima (28.8 odsto). SRS je na drugom mestu, sa 21.8 odsto glasova
(1.024.983 glasova; 30 mandata), a iza njih slede: DEPOS (809.731 glasova; 20 mandata) i DS
(280.183 glasova; 5 mandata). Jo tri male partije i koalicije zadobile su ukupno 6 mandata.
Ubedljivi pobednik saveznih izbora u Crnoj Gori (izlaznost 66.4 odsto) je bila DPS, koja
je zadobila 50.9 odsto glasova i imala 20 od ukupno 30 poslanika (66.8 odsto), NS je je na
drugom mestu sa 23 odsto glasova i 8 mandata, a iza nje dolaze SDP sa 9 odsto glasova i jednim
mandatom i Stranka demokratske akcije (SDA) sa 4.3 odsto glasova i jednim mandatom. LS
CG nije uestvovao na ovim izborima zato to je odbio da prizna SRJ. Sveukupno gledavi, SPS
i DPS su zajedno dobile manje od polovine mandata u Veu graana Savezne skuptine (67 od
138). Ni u Veu republika - koje se, kao to sam prethodno naveo - sastoji od po 20 poslanika
iz obeju republika, SPS i DPS ne bi uspele da zadobiju veinu mandata, pod pretpostavkom
da su parlamenti obeju republika izvrili izbor saveznih poslanika srazmerno snazi partija u
tim parlamentima, kao to to predvia Zakon o izboru saveznih poslanika u Vee republika
(1992). Parlament Crne Gore je izvrio izbor saveznih poslanika na zakonom predvieni nain,
ali se to nije dogodilo u Narodnoj skuptini Srbije. Na zasedanju konstitutivne sednice Narodne
skuptine Srbije, odranom 28 januara 1993, Republika vlada je predloila - i pored energinog
protivljenja opozicije - Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru saveznih poslanika
u Vee republika kojim je naputen princip proporcionalne zastupljenosti u Veu republika. Na
taj nain, uinjen je grubi pravni prekraj, jer je retroaktivno promenjen Zakon o izborima
koji su ve bili zavreni! Time je stvorena mogunost da veina u Republikom parlamentu
Srbije bira samo svoje predstavnike u Vee republika Savezne skuptine. Poslanici DEPOS-a
i DS-a su na zasedanju pomenute sednice Narodne skuptine bezuspeno zastupali stanovite
da se navedeni zakon, kojim se regulie izuzetno vana materija politikog predstavljanja,
ne moe menjati bez konsenzusa sa opozicionim partijama i po hitnom postupku. Uz to,
poslanici demokratske opozicije su, s pravom, upozoravali da su odredbe Zakona o izmenama
51
i dopunama Zakona o izboru saveznih poslanika po svojoj prirodi retroaktivne, jer se njima
reguliu nain predstavnitva zasnovanog na republikim izborima koji su ve okonani. Poto
je zakon ipak donet, opozicija je u znak protesta napustila zasedanje sednice Skuptine Srbije.
Ne obazirui se na to, parlamentarna veina, sastavljena od poslanika SPS i SRS, izvrila je
istog dana na istoj sednici (!) izbor poslanika u Vee republika Savezne skuptine, to je dalo
osnova za prigovor da je novi zakon poeo da dejstvuje pre nego to je odtampan u Slubenom
glasniku Republike Srbije. Na zasedanju pomenute sednice, u Vee republika izabrano je 12
poslanika vladajue SPS i 8 poslanika SRS.
Moe se pretpostaviti da je nenajavljena, munjevita promena izuzetno vanih zakonskih
odredaba o nainu izbora poslanika u Vee graana Savezne skuptine i trenutna primena
novih reenja, rezultat grozniavog nastojanja SPS i SRS da onemogue da Vee republika
Savezne skuptine ponovo deluje kao konica njihovih politikih incijativa, kao to je to bio
sluaj prilikom neuspenog pokuaja izglasavanja nepoverenja Saveznoj vladi u novembru
1992. Izmenom naina predstavnitva u Veu graana Savezne skuptine, SPS i SRS su zadobile
kontrolni paket akcija u tom veu, jer su pored svih mandata (20) iz Srbije, raspolagale dvama
mandatima koji su pripadala SRS iz Crne Gore, u srazmeri sa njenom snagom u Republikom
parlamentu.
2.2 Rezervna strategija vladanja

Posle decembarskih saveznih izbora 1992, u Saveznoj skuptini tree Jugoslavije uspostavljen
je osoben odnos snaga. SPS je bila na vlasti sa DPS, ali su odnosi izmeu dveju partija od kraja
1991 - kada je Crna Gora podrala predlog lorda Karingtona usmeren miroljubivom reenju
krize u SFRJ - bili obeleeni nepoverenjem koje je poveano odbijanjem DPS krajem 1992.
da podri inicijativu SPS za smenu Savezne vlade. Javnost je o tome tome bila nedovoljno i
nepotpuno obavetena, a celovitije informacije o zategntim odnosima SPS i DPS postale su
dostupne tek 1997, kada je dolo do racepa DPS-a i do poraza frakcije koja se oslanjala na
SPS. SPS je, potpuno svesna razlika koje je dele od DPS, pripremala rezervnog koalicionog
partnera u federalnoj vlasti, uz pomo kog neutralie uticaj vladajue partije druge republike.
To je ostvareno tako to je SPS, uporedo sa zvaninom koalicijom sa DPS, uspostavila faktiki
savez sa radikalima kojim je zadobila apsolutnu veinu u oba doma Savezne skuptine. Na
taj nain, socijalisti su, u stvari, na saveznom nivou izbacili iz igre DPS, jer su mogli da
usvajaju zakone, bez obzira na stav vladajue partije Crne Gore.
Uspeh taktike SPS-ovog dvostrukog saveznitva presudno je zavisio od njihovog dobrog
odnosa sa radikalima. Taj uslov bio je ispunjen, kao to u pokazati u sledeem odeljku, samo do
sredine 1993. kada je izmeu dveju partija izbio ozbljan sukob. U tom trenutku stvarna vladajua
koalicija SPS-SRS prestala je funkcionisati, te je postalo neizbeno raspisivanje vanrednih
parlamentarnih izbora. Inae, sve do sukoba koji je praktino oznaio kraj funkcionisanja
Saveznog parlamenta iji su lanovi izabrani u decembru 1992, taj predstavniki organ se sastajao
prilino retko, jer je glavnina zakonodavnog posla obavljana u republikim skuptinama. U
toku 1993. i 1994. Vee graana Savezne skuptine odralo je samo 18 sednica, dok je, kako
pie jedan poznavalac prilika, Nacionalna skuptina Franacuske imala samo u 1990. godini 234
sednice (Nikoli, 1997, 174). Uz izrazitu pasivnost Savezne skuptine, treba naglasiti i to da u
njoj nisu voene rasprave o najvanijim politikim pitanjima, zbog ega je jedan poznavalac
ocenio parlamentarni ivot u SRJ kao karikaturu parlamentarizma (Antoni, 1998, 55).
52
DRUGO poglavlje
PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI
U SRBIJI OD 1993. DO 2013. GODINE
U sloenim i isprepletanim procesima u periodu koji poinje 1993. a zavrava se 2012, naao
sam se pred dilemom da li da analiziram zajedno parlamentarne i predsednike izbore, ili pak
da ih razdvojim i da, potujui hronoloki red, raspravljam najpre o parlamentarnim izborima,
pa potom o predsednikim. U prilog prve opcije govori to to su izbori neraskidivo povezani
dogaaji i to zbivanja na parlamentarnim izborima utiu na proces i ishod predsednikih izbora
i vice versa. U prilog odvojene analize moe se navesti nekoliko argumenata. Prvo, to nisu izbori
istog znaaja, jer je u Srbiji do dana donoenja Ustava (2006) bio na snazi polupredsedniki
sistem, a posle stupanja na snagu tog Ustava, Srbija je postala parlamentarna demokratija u
kojoj je izvrna vlast bila u rukama Republike vlade (lan 122), dok je predsednik republike
simboliki znaajna figura, jer je neoposredno izabran od svih graana, ali je lien poluga vlasti
(lan 112). Ta ocena ne vai za Ustav iz 1990. koji je obezbeivao predsedniku republike u lanu
83. neka jaka izvrno-politika ovlaenja, poput rukovoenja oruanim snagama u miru
i ratu (stav 5), utvrivanje neposredne ratne opasnosti (kada se Narodna skuptina ne moe
sastati) po pribavljenom miljenju Vlade (stav 6). Povrh toga, predsednik republike ima pravo
da po sopstvenoj inicijativi (podvukao V. G.) ili na predlog Vlade, za vreme ratnog stanja ili
neposredne ratne opasnosti, donosi akta o pitanjima iz nadlenosti Narodne skuptine (stav
7). Drugo, mandat Parlamenta traje etiri, a predsednikov 5 godina, to znai da ustavotvorac
nije raunao na parlamentarne i predsednike izbore kao na istovremena zbivanja, a vremenski
nesklad u drutvima u tranziciji, po pravilu, znai i velike razlike u problemima sa kojima se
kojima se zemlja suoava. Tree - verovatnoa hronolokog raskoraka u izborima potencirana
je time to je za validnost predsednikih izbora propisan, u obema republikama, izvesni stepen
izborne participacije graana. Taj uslov u posmatranom razdoblju nije tri puta ostvaren u Srbiji
(1997, 2002. i 2003) i dvaput u Crnoj Gori (2002. i 2003), zbog ega su ponovo organizovani
predsedniki izbori. Prvenstveno iz tog razloga, opredelio sam se (kao za manje lou soluciju)
za odvojenu analizu parlamentarnih i predsednikih izbora.
I PARLAMENTARNI IZBORI U SRBIJI

Premda je SPS obezbedila na prevremenim izborima 1992. samo relativnu veinu u

Republikom parlamentu, ona je, uz podrku radikala, obrazovala manjinsku Vladu koju su
inili samo ministri iz redova SPS. Do sredine 1993. radikali su bili pouzdani oslonac Vladi
SPS ne traei, pri tom, neposredno uee u vlasti. Iz tog, na prvi pogled, neravnopravnog
odnosa izmedu dveju stranaka, SRS je za sebe ipak ostvarila jednu znaajnu korist, jer je za
razliku od ostalih opozicionih partija Srbije, uivala izrazito povoljan tretman u medijima pod
dravnom kontrolom, to je veto koristila za svoju politiku promociju. vrsto podravajui
socijaliste, SRS je u svesti znaajnog dela biraa izgledala kao idealizovana verzija vladajue
SPS, jer SRS nije sa socijalistima delila odgovornost za propuste i neuspehe tekue politike.
U takvim okolnostima radikali su neprestano jaali svoje redove na raun vladajue SPS.
55
1.1 Rasputanje Narodne skuptine

Do raspada neformalne koalicije izmeu SPS i SRS dolo je sredinom 1993, kada je rukovodstvo
potonje partije obznanilo vlastite politike ambicije i formiralo svoju Vladu u senci. Moe
se pretpostaviti da uzrok raskola izmeu dveju partija nije bilo samo nezadovoljstvo
ultranacionalistike SRS potpunim odsustvom iz vlasti, nego i otro neslaganje sa temeljnim
obrtom SPS u nacionalnoj politici. Do obrta je dolo kad je vladajua SPS, pod pritiskom
Meunarodne zajednice, poela da naputa tvrdu liniju u reavanju krize u BiH i Hrvatskoj
i da pokazuje spremnost da prihvati kompromisno reenje, o emu govori podrka te partije,
poetkom 1993, Vens-Ovenovom planu za reenje krize u Bosni i Hercegovini. Javni sukob
izmeu SPS i SRS izbio je u julu 1993, prilikom izglasavanja rebalansa saveznog budeta. Tom
prilikom radikali su uslovili davanje podrke predlogu rebalansa prethodnim kadrovskim
promenama u vrhu Jugoslovenske armije (JA). Sukob je dostigao vrhunac u septembru 1993,
kad je SRS podnela predlog Narodnoj skuptini da izglasa nepoverenje manjinskoj Vladi SPS.
Ne ekajui zasedanje Narodne skuptine na kojem e se raspravljati o tom predlogu, vladajua
SPS je prela u protivnapad i javno iznela teke optube na raun SRS. U Izjavi SPS (Borba, 28.
septembar 1993), dojueranji najblii saveznik socijalista, lider radikala, Vojislav eelj, optuen
je zbog krajnje primitivnog ovinizma, podsticanja ratnohukake atmosfere, doprinosa
izolaciji Srbije u svetu, kao i zbog uea u formiranju paravojnih formacija i zloina poinjenih
nad civilnim stanovnitvom u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini.
Politiki sukob socijalista i radikala oznaio je i kraj politike idile izmeu njihovih simpatizera,
to potkrepljuju nalazi istraivanja koje je sproveo Institut drutvenih nauka, krajem novembra
1993. godine. Prema tim nalazima, samo je 7 odsto simpatizera SPS navelo SRS kao stranku
kojoj bi dali svoj glas (kao drugi izbor), a na isti nain bi postupilo u odnosu na SPS 6 odsto
simpatizera SRS. To oznaava korenitu promenu u odnosu na nalaze prethodno citiranog
istraivanja sprovedenog krajem 1992. kada je spremnost da glasa za radikale pokazalo 38 odsto
simpatizera SPS, a za socijaliste 39 odsto simpatizera SRS. Brzina promene stava simpatizera
obeju partija, o kojoj govore izneti podaci, sugerie hipotezu da se simpatizeri u svom drugom
izboru rukovode skoro iskljuivo pragmatikim potrebama vlastitih partija, a ne svojim
dubljim politikim opredeljenjima. Pouzdana ocena o validnosti iznete hipoteze moe se dobiti
samo na osnovu sistematskih empirijskih istraivanja.
Teke optube vladajue SPS na raun dojueranjeg najblieg saveznika doprinele su izuzetno
otroj debati u Narodnoj skuptini o poverenju Vladi. U toj debati, koja je, sa prekidima,
trajala od 7. do 15. oktobra 1993, radikali su optuivali Republiku vladu ne samo zbog toga
to je pogrenom politikom i neposobnou dovela zemlju na ivicu katastrofe, nego i zato
to priprema izdaju Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Socijalisti su na to uzvratili
protivoptubama o nameri radikala da se, po svaku cenu, domognu vlasti igoui ih,
istovremeno, zato to svojim ekstremizmom ugroavaju sva dostignua politike SPS u Bosni
i Hercegovini i u Hrvatskoj. Poslanici stranaka demokratske opozicije nisu se ukljuivali u
parlamentarnu raspravu, ocenjujui da je re o porodinoj svai. Iz tog razloga, lideri SPO i
ND doneli su odluku da se njihovi poslanici uzdre od glasanja o poverenju Republikoj vladi.
S obzirom na odnos snaga u Narodnoj skuptini, takvo opredeljenje dveju stranaka znailo je da
predlog radikala o izglasavanju nepoverenja Republikoj vladi nee dobiti potreban broj glasova
(126). Dramatian obrt u parlamentarnoj debati desio se kad su poslanici SPO i ND ultimativno
zatraili od republikog ministra unutranjih poslova da podnese ostavku, zbog tekog incidenta
koji se dogodio za vreme zasedanja Narodne skuptine. Re je o zlostavljanju jedne graanke
56
(Nadede Bulatovi) od strane policije u Beogradu. Ministar unutranjih poslova javno se

izvinio zbog postupka policije, ali je odbio da podnese ostavku, pa su SPO i ND odluile da
njihovi poslanici ipak podre predlog radikala o izglasavanju nepoverenja Republikoj vladi.
Poto je postalo izvesno da e Vladi biti izglasano nepoverenje, predsednik republike, Miloevi,
svojom odlukom (20. oktobra 1993) raspustio je Narodnu skuptinu Srbije. Istog dana zakazani
su izbori za Republiki parlament za 19. decembar 1993.
Odluka predsednika republike o rasputanju Narodne skuptine doneta je na osnovu lana 89
Ustava Srbije (1990) koji ovlauje predsednika da na obrazloen predlog Republike vlade
raspusti najvie predstavniko telo, pa se ne moe prihvatiti teza opozicionih partija da je u ovom
sluaju predsednik republike prekrio slovo Ustava. Prihvatljivija je ocena da je on prekrio
duh Ustava, jer mu je obrazloeni predlog o rasputanju Skuptine podnela Republika vlada,
o ijem poverenju je ve zapoeta debata u Skuptini. Usvajajui predlog Vlade, predsednik
je, u stvari, spreio Republiki parlament da u skladu sa lanom 73 Ustava Srbije, kontrolie
Vladu i da joj, kad to oceni opravdanim, izglasa nepoverenje. Zasluuju svakako da budu
pomenute neuobiajeno teke kvalifikacije koje je o Narodnoj skuptini iznela Republika vlada
u obrazloenom predlogu upuenom predsedniku republike. U tom dokumentu Vlada je
prvo ocenila da razjedinjena skuptina ugroava kako sopstveni tako i dravni interes, i da je
postala politika pijaca koja unosi u iroke slojeve naroda nevericu (Politika, 21. oktobar
1993). Za tako dalekosene optube Republika vlada nije ponudila nikakve argumente. Druga
kvalifikacija Vlade o niskom kulturnom nivou i iskljuivosti poslanika Narodne skuptine,
predstavlja dozvoljeno uoptavanje. Lako se mogao doneti isti stav kao i ocena Vlade da je
parlamentarna debata o nepoverenju Vladi prenoena u celini preko RTV Srbije - pokazala
nizak nivo politike kulture poslanika, njihovu iskljuivost i spremnost da olako izriu teke
optube. Ali, u toj debati sudelovali su samo poslanici SPS i SRS, te se iznete ocene Vlade o
poslanicima mogu smatrati nedozvoljenom generalizacijom u odnosu na ostale poslanike.
Od rasputanja Narodne skuptine Srbije (20. oktobar 1993) pa do odravanja izbora (19.
decembar 1993), odvijala se predizborna kampanja koju karakteriu naglaeno otri politiki
sukobi. Generalno gledano, i vladajua stranka i opozicione stranke (sa izuzetkom DS) vodile
su izrazito negativne izborne kampanje u kojima je ubedljivo dominiralo kritikovanje
konkurentskih partija i njihovih lidera nad pozitivnim predlozima koje stranke nude biraima.

Decembarski parlamentarni izbori 1993. odrani su u jo teim ekonomsko-socijalnim
uslovima nego prevremeni izbori 1992. O tome ubedljivo govore podaci da je krajem 1993. vie
od polovine zaposlenih u Srbiji bilo na prinudnim odmorima, da je prosena zarada spala na
oko 40 nemakih maraka i da je nezadriva hiperinflacija dostigla brzinu od 2 odsto na sat! U
takvim okolnostima, na parlamentarne izbore 1993. izalo je 61.6 odsto graana, to je za 8.1
procentnih poena manje nego na prethodnim izborima. Porast izborne apstinencije verovatno
je rezultat opte potitenosti i razoaranja graana suoenih sa sve teom nematinom i
liavanjima. Ove izbore, kao i sve prethodne, bojkotovale su stranke udruene u Albanskoj
alternativi. Na bojkot se, takoe, odluila i Stranka demokratske akcije (SDA) koja okuplja
Muslimane (Bonjake) iz Sandaka. Od 84 partija i grupe graana koje su istakle svoje izborne
liste (pojedinano ili u koalicijama), samo 7 je dobilo poslanike mandate, to oznaava smanenje
u odnosu na prethodne republike izbore (1990. 17, 1992. 9). Od sedam parlamentarnih partija,
izdvojilo se pet relevantnih: SPS, SPO, SRS, DS i DSS, koje su zadobile poverenje, pojedinano
57
gledajui, najmanje 4 odsto biraa u itavoj Srbiji. Od tih pet stranaka, etiri su samostalno
izale na izbore, dok je peta, SPO, na ovim izborima sudelovala u okviru koalicije DEPOS koju
su inile jo ND i GSS.
Dve stranke izale su na decembarske izbore 1993. za Narodnu skuptinu znatno ojaane.
Prva je vladajua SPS, koja je uspela ne samo da zaustavi dvogodinju eroziju svog birakog
tela, nego i da znatno ojaa svoj parlamentarni uticaj (36.7 biraa i 123 mandata ili 49.2 odsto)
u odnosu na izbore 1992. Toj partiji ipak nije polo za rukom da u potpunosti ostvari svoj
strateki cilj, apsolutnu veinu u Parlamentu za koju su joj nedostajala samo tri mandata. Pored
socijalista, veliki uspeh na ovim izborima ostvarile su demokrate koje su upetostruile broj
svojih mandata (od 6 na 29). Uspeh DS verovatno je rezultat sagledavanja ove partije ivotnih
problemima graana i naglaene tolerancije prema drugim politikim partijama, ukljuujui
socijaliste. U predizbornoj kampanji demokrate su manje nego lanovi drugih relevantnih
stranaka sa opozicione scene, koristile antikomunistike parole, peinski antikomunizam,
koji je krajem 1993. postao politiki kontraproduktivan i u nekim zemljama u kojima je na
prvim viepartijskim izborima privlaio, kao magnet, veliki deo biraa (ehoslovaka, Poljska,
Maarska). Pored toga, vea podrka biraa DS rezultat je svakako i sazrevanja birakog tela
Srbije i sve ire rasprostranjenog shvatanja da je demokratija jedina opcija za Srbiju. DEPOS
(SPO, GSS, ND) je na ovim izborima konsolidovao svoje pozicije, iako je dobio 5 poslanika
manje nego na izborima 1992. (45 umesto 50). Smanjenje broja mandata uslovljeno je,
verovatno, odbijanjem DSS-a da na ovim izborima nastupi u okviru DEPOS-a. Kod DSS, kao
relativno male partije, vaei propocionalni izborni sistem imao je izrazito negativan uinak
obezbeujui joj bitno nii procenat poslanikih manadata od procenta biraa koji su za nju
glasali ( 7 mandata ili 2.8% sa osvojenih 5.7% glasova).
Najvei gubitak na ovim izborima pretrpela je ultranacionalistika SRS koja je od 73 (1992)
mandata sauvala samo 39 (ili 53.4 odsto). Dodue, takav ishod mogao se oekivati, jer su
se radikali u predizbornom razdoblju otvoreno sukobili sa vladajuom SPS i bili od nje javno
stigmatizovani zbog politikog avanturizma i upletenosti u kriminalne aktivnosti. Iako optube
nisu potvrene od nadlenih sudskih organa do dana kada su odrani izbori, sigurno je da su
one uticale na to da deo simpatizera ove partije apstinira ili da glasa za druge partije. Uprkos
tome, radikali su sauvali vrsto jezgro svojih pristalica i time demantovali prognoze da
predstavljaju strankumeteor koja e brzo nestati sa politike scene Srbije. Verovatno su
socijalisti ojaali svoje pozicije na ovim izborima, upravo na raun SRS. Na takav zakljuak
navodi poreenje rezultata izbora za Narodnu skuptinu 1992. i 1993. Budui da je izborna
participacija 1993. bila manja nego 1992, moe se pretpostaviti da je do promene odnosa snaga
izmeu SPS i SRS dolo prvenstveno zbog promene promene lojalnosti biraa koji su izali
na biralita 1992, a ne kao posledica uticaja novih biraa. Uvid u izborna opredeljenja 1992.
i 1993. govori takoe da je iskljuena mogunost da je SPS proirila svoju izbornu podrku
ekspanzijom u birako telo partija demokratske opozicije (DEPOS, DS, DSS), jer su te partije
ostvarile bolji izborni uinak 1993. nego 1992. (zajedno su osvojili 33.1 odsto glasova prema
23.1 odsto). Iz toga sledi zakljuak da su glasovi koje je izgubila SRS pripali socijalistima.
Tome u prilog govori i podatak da je zbir procenata biraa koji su glasali za SPS i SRS na dva
izborna nadmetanja bio skoro identian (1992. 51.4; 1993. 50.4).
U celini uzevi, ishod parlamentarnih izbora 1993. predstavljao je iznenaenje, jer se, s obzirom
na izuzetno dramatine socijalnoekonomske okolnosti u kojima su izbori odrani, moglo
oekivati da e na njima birai vie nego na prevremenim izborima 1992, podrati najekstremnije
58
politike opcije (leve, desne). Takva se oekivanja, meutim, nisu ispunila; podrka ekstremnim
opcijama ak je opala u odnosu na prevremene izbore 1992. O tome govori najpre podatak da
je potpuni izborni fijasko doivela ekstremno leva opcija (Udruena levica) koja je ostala bez
ijednog poslanikog mesta. Na ovim izborima se zapravo pokazalo da je SPS potpuno pokrila
levi politiki prostor i da male anse imaju partije koje nude jo naglaeniju levu opciju (vie
levo od levog). Ubedljivom neuspehu ekstremno nacionalistike SRS svakako treba dodati i
katastrofalan poraz jo ekstremnije nacionalistike Stranke srpskog jedinstva (SSJ) eljka
Ranjatovia Arkana koja, uprkos veoma skupoj izbornoj kampanji i izrazitoj naklonjenosti
oficijalnih mas-medija, nije osvojila nijedan mandat. Zbog ovakvog izbornog rezultata jasno
se izvodi dalekoseni zakljuak o manjoj spremnosti birakog tela Srbije na izborima 1993.
nego pre godinu dana da prihvati rizine politike opcije kao to su opcije koje pozivaju na
nacionalni interes.
Prema rezultatima empirijskog istraivanja koje je u novembru 1993. sproveo Institut drutvenih
nauka, socijalna struktura biraa pojedinih partija na ovim izborima bila je u velikoj meri slina
strukturi njihovih glasaa na parlamentarnim izborima 1992. Osim toga, uoeno je pribliavanje
SPS i SRS u pogledu lovnog podruja. SPS je najveu izbornu podrku 1993. dobila opet od
pripadnika donjeg dela socijalne piramide: penzionera, radnika (NK, PK, KV, VKV) i domaica,
a ultranacionalistika SRS je obezbedila znatno ire uporite u istim skupinama nego na izborima
u decembru 1992. Strunjaci i privatnici pokazali su na ovim izborima - kao i na izborima 1992
- veu naklonost strankama demokratske opozicije nego SPS-u i SRS-u. Na takav zakljuak
upuuju podaci po kojima su pripadnici tih profesija inili vie od polovine veinskog broja
glasaa demokrata (53 odsto), vie od treine (39 odsto) glasaa DEPOS-a i samo oko etvrtinu
glasaa SRS i SPS (26 odsto, odnosno 23 odsto). U pogledu starosne strukture glasaa, navedeno
istraivanje Instituta drutvenih nauka pokazalo je jednu zanimljivu razliku. Osnovu (32 odsto)
starosne piramide simpatizera vladajue SPS inili su - kao i na izborima 1990. i 1992 - glasai
najstarije grupe od 55 i vie godina, a vrh piramide (samo 7 odsto) najmlai glasai, od 18 do
20 godina. Starosna piramida DEPOS-a, vizuelno analizirano, liila je na izvrnutu piramidu
SPS-a; u osnovi piramide DEPOS-a bili su najmlai glasai (31 odsto), a vrh su inili najstariji
(9 odsto). Ovaj kontrast, u duem periodu, ukazivao je na verovatnou promene odnosa snaga
u birakom telu u predstojeem razdoblju u korist DEPOS-a.
1.3 Pokuaj objanjenja

Ishod parlamentarnih izbora 1993. namee jedno nadasve teko pitanje: kako je jedna u
socijalnoekonomskom smislu izrazito neuspena vladajua partija kao to je SPS, uspela ne
samo sauvati nego i proiriti bazu svoje izborne podrke, demantujui tako pravilo da izborni
uspeh partije na vlasti prvenstveno zavisi od njenih ekonomskih postignua (Harrop and
William, 1987). Pretpostavljam da na to pitanje odgovor treba traiti u dva spleta meusobno
povezanih inilaca.
Prvo, u politiki pregrejanoj atmosferi pred izbore 1993, vladajua SPS je, oslanajui se na
medije pod svojom kontrolom, uspela da nametne kao centralnu osu diferencijacije birakog
tela srpsko nacionalno pitanje koje je, inae, sama SPS prvenstveno svojim delovanjem
posredstvom dravnih organa dovela u akutnu fazu u prethodnom razdoblju. U takvim
okolnostima problemi u ekonomsko-socijalnog domenu (nezaposlenost, rapidno poveanje
procenta siromanih graana, sve ee oskudica vitalnih roba, galopirajua inflacija), potisnuti
su na periferiju interesovanja graana. U pogledu reavanja nacionalnog pitanja, vladajua SPS
59
se, krajem 1993, mogla pohvaliti opipljivim postignuima u dvema bivim republikama SFRJ,
BiH i Hrvatskoj. U tim republikama Srbi su uspeli, u velikoj meri, zahvaljujui podrci Srbije,
realizovati svoje ciljeve, emu u prilog govori to to su u dvema bivim republikama formirali
svoje politike entitete (Republika Srpska, Republika Srpska Krajina). U takvoj situaciji, SPS
je procenila da je doao trenutak da se prekine graanski rat i da se usmere napori ka traenju
politikog reenja, koje bi, naravno, ratifikovalo stanje na terenu i istovremeno, obezbedilo
uslove za ukidanje ekonomskih sankcija UN SRJ. Tu treba traiti jedan od razloga zaokreta
1993. SPS ka kompromisnoj politici prema reavanju krize u Hrvatskoj i BiH.
Ako se, sa izborima 1993, posmatraju prethodna dva izborna nadmetanja za Republiki
parlament Srbije (1990, 1992), izmena stava vladajue SPS prema nacionalnom pitanju desila
se drugi put. Prva promena odigrala se posle viestranakih izbora 1990. kada je vladajua SPS
preuzela i poela da realizuje ekstremna nacionalistika stanovita koja su prethodno zastupale
neke opozicione partije (kratko vreme SPO, a posle toga sistematski SRS) o jedinstvenom
srpskom etnikom prostoru u SRJ i o pravu na samoopredeljenje srpskog naroda koje je,
prema shvatanju reenih partija, starije od avnojevskih granica. O posledicama promene
stava vladajue SPS Slobodan Antoni je napisao: Radikalna opozicija nala se gotovo u
izofrenoj situaciji: njen nacionalni program iz 1990, na kojem je ona gradila najvei deo svoje
popularnosti, a koji je zahtevao da se ako treba i orujem onemogui da nezavisna Hrvatska
secesijom povue i krajeve naseljene Srbima, sada je preuzela vladajua elita i doslovno
ga sprovodila; dakle, ako je elela da bude dosledna svome osnovnom programu, radikalna
opozicija morala je da podri ratniku politiku reima i time da mu da upravo ono to ovaj i eli
- punu politiku legitimaciju... (Antoni, 1993, 2425). Uporedo sa premetanjem programskog
teita vladajue SPS sa socijalnih na nacionalne ciljeve, kod najuticajnije opozicione stranke,
SPO, dola je do izraaja obrnuta tendencija; ta stranka je ve sredinom 1991. napustila svoju
tvrdu nacionalistiku politiku i opredelila se za kompromisno reenje sukoba u Hrvatskoj i BiH.
Druga promena stava SPS prema nacionalnom kompleksu - ije su implikacije izuzetno vane
za ishod izbora 1993 - zapoeta je odmah nakon prevremenih izbora 1992. i dobila je vrste
konture pred izbore 1993. U novom pozicioniranju stranaka prema ratu u Bosni i Hercegovini,
vladajua SPS je zauzela umerenu poziciju, pa zato njen izborni uspeh 1993. ukazuje na
pretpostavku o postepenoj deradikalizaciji birakog tela Srbije. Taj proces ima svoju objektivnu
stranu koju ine zasienost graana ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, sve vea materijalna
beda i zaokupljenost graana brigom za puko preivljavanje. Ne manje vana, subjektivna
strana tog procesa tie se promene stava vladajue SPS - pre svega Slobodana Miloevia i
medija pod kontrolom SPS - prema nainu reavanja krize u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. U
odnosu na decembarske izbore 1992, kada su zvanini mediji insistirali na bezuslovnoj etnikoj
podeli BiH i Hrvatske, zvanina propaganda je pred izbore 1993. isticala nunost postizanja
kompromisa svih sukobljenih strana u dvema bivim republikama SFRJ. U stvari, vladajua
SPS je prihvatajui umerenu nacionalnu politiku, istovremeno podsticala preko mas- medija
deradikalizaciju birakog tela. Ocena da je SPS vlastitim politikim angaovanjem uspela da
podstakne razvoj procesa deradikalizacije, smanjivanja etnikih tenzija, bie potvrena kasnije
(1997), kada je SPS sopstvenim naporom, oslanjajui se, naravno, na zvanine medije, uspela
ponovo da obrne trend, tj. da opet vetaki pojaa etniku radikalizaciju birakog tela Srbije, a
da se u tom razdoblju odnosi u okruenju nisu bitno promenili.
Naputanje tvrde linije od strane SPS sredinom 1993. dovelo je, kao to smo ranije pokazali, do
raspada saveza sa SRS, to su socijalisti iskoristili da se temeljno politiki razgranie sa tom do
60
jue sestrinskom partijom. Na ovim izborima jasno se manifestovao fenomen na koji sam
skrenuo panju u raspravi o decembarskim saveznim izborima 1992, da SPS u razdoblju
sukoba sa SRS ostvaruje dobre izborne rezultate, dok u periodu dobrih odnosa sa radikalima
postie slabije izborne rezultate. Drugi splet inilaca koji objanjava izbornu pobedu SPS tie
se njenog uspeha da uveri graane Srbije da ona nije odgovorna za teku socijalnoekonomsku
situaciju u zemlji nego da je krivac za to neko drugi. U te druge oficijalna sredstva informisanja
su, prema taktikim potrebama Miloevievog reima, svrstavala pojedinano ili u kombinaciji
Meunarodnu zajednicu, Vatikan, Nemaku (zbog preranog priznavanja Slovenije i Hrvatske),
SAD, Evropsku zajednicu i unutranje neprijatelje, u koje su ubrajane partije demokratske
opozicije i neke nevladine organizacije. U zvaninim sredstvima informisanja iroki publicitet
dobile su ponovo teorije meunarodne zavere prema kojima su ekonomske sankcije UN SRJ
rezultat mrnje, zavisti, zlobe i osvete svetskih monika, a ne posledica upornog odbijanja vlasti
u SRJ da povuku JNA i paravojne formacije iz BiH, koju je Meunarodna zajednica porethodno
priznala kao nezavisnu dravu. Strogom selekcijom informacija o graanskom ratu u Bosni i
Hercegovini i u Hrvatskoj, stvorena je u svesti graana Srbije neka vrsta paralelne realnosti,
svet fikcije koji je mnogim graanima izgledao verodostojniji nego stvarni ivot.
Uspeh SPS u tom propagandnom poduhvatu bitno je olakan ekonomskom, kulturnom i
informativnom zatvorenou Srbije, to je bila posledica ekonomskih sankcija UN. Veliki deo
populacije, lien alternativnih izvora informacija, prihvatio je uporno ponavljane oficijalne
istine od strane reimskih medija. Kao dobra ilustracija primenjenog metoda ubeivanja
moe posluiti podatak da je svako pominjanje ekonomskih sankcija UN protiv SRJ, u
medijima pod dravnom kontrolom, obavezno praeno objanenjem nepravedno uvedenih
sankcija. To je u stvari bila primena poznatog pravila politike propagande da se uverljivost
poeljnih poruka postie njihovim beskonanim ponavljanjem. Ipak, i bezbroj puta ponavljane
propagandne floskule ne mogu dugo donositi pobedu nad injenicama i istinom, premda mogu
da je privremeno deformiu. O tome govore nalazi istraivanja Instituta drutvenih nauka,
sprovedenog poetkom 1992. Na pitanje o tome ko je odgovoran za teku ekonomsko-socijalnu
situaciju Srbije, graani su u najveem procentu (42%) za to okrivili rukovodstvo Srbije sa
Slobodanom Miloeviem na elu, ali na drugom mestu su strane sile (31%). Kritiki odnos
prema vladajuem reimu u Srbiji se poveao u julu 1992. kada je, na identino pitanje, 44.5
odsto graana za situaciju u zemlji smatralo odgovornim rukovodstvo Srbije, dok je teorija
o meunarodnoj zaveri protiv Srbije dobila znatno manje pristalica (31%). Poveana kritika
svest graana prema reimu Srbije u vreme julskog istraivanja 1992. rezultat je politikog
aktiviranja opozicije i njenog pokuaja da, u borbi protiv SPS, ujedini svoje redove i da upozna
javnost sa stvarnom politikom Miloevievog reima. Rezultat tih pokuaja bilo je sazivanje
Vidovdanskog sabora (28. juni 1992), na kom je za politike neuspehe i ekonomski sunovrat
Srbije optuen Slobodan Miloevi i kada je zahtevana njegova ostavka.
Ali u novembru 1993 upravo pred parlamentarne izbore slika politikog raspoloenja
graana Srbije znaajno je promenjena. Teorija o meunarodnoj zaveri protiv Srbije ponovo je
zadobila relativno najvei broj pristalica (35.7%), dok je broj graana koji uzroke neuspeha trae
u samom reimu smanjen (30.1%; Politika, 7. decembar 1993). Na smanjenje procenta graana
koji smatraju da je vladajui reim odgovoran za sankcije i ekonomsku katastrofu zemlje, uticala
je sama opozicija. Za razliku od predizborne kampanje za prevremene izbore 1992, u kampanji za
izbore 1993. DEPOS, DS i DSS nisu optuivali Miloeviev reim za izazivanje rata u Hrvatskoj
i Bosni i Hercegovini i za uvoenje ekonomskih sankcija, nego su otricu svoje kritike usmerili
na nesposobnost reima da u uslovima meunarodnih sankcija vodi uspeniju ekonomsku
61
politiku! Sa tom vrstom kritike eksperti vladajueg reima imali su lak posao nudei mnogo
argumenata za tezu da nijedna vlada ne bi mogla da vodi bitno bolju ekonomsku politiku dok
je zemlja potpuno izolovana sa meunarodnog trita. Odustajanje od osude reima u Srbiji
za izbijanje rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj od strane DEPOS-a, DS i DSS, verovatno je
rezultat pragmatine procene - zasnovane na ishodu prevremenih izbora 1992 - da je socijalna
osnova pacifistike politike u Srbiji previe uska i da bi istrajavanjem na takvoj politici opozicija
bila osuena na beznadenu manjinsku poziciju. Tome treba dodati i taktiku potrebu da se
uvai situacija na terenu. Re je o tome da bi istrajavanje partija demokratske opozicije na
osudi vladajueg reima za izbijanje rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u vreme kada su
Srbi u tim republikama praktino ostvarili skoro sve svoje ciljeve, izloilo te partije opasnosti da
u reimskim medijima budu optuene za nacionalnu izdaju.
Dnevniku, najgledanijoj emisiji TV Beograd, izrazito su bili favorizovani socijalisti. Evo

zanimljivih podataka o tome - u tzv. izbornom bloku TV Dnevnika (u periodu od 3. do 18.
decembra 1993), 60 odsto vremena bilo je posveeno SPS, a ostatak svim drugim partijama!
Izraeno u minutima, slika izgleda ovako: SPS - 227; Udruena levica - 35, DEPOS - 13; DS - 5;
DSS i SSJ - 7. U delu TV Dnevnika u kojem se saoptavaju vesti, i socijalisti su favorizovani,
ali na indirektan nain. Favorizovanje je ostvareno tako to su kandidati SPS dobijali vreme
nastupa na televiziji kao nosioci drugih socijalnih uloga (u dravnom aparatu, privredi, kulturi).
Izrazitu pristrasnost koju je dravna televizija pokazala u korist SPS, ispoljila je nezavisna
televizija Studio B (koja se mogla pratiti na jednoj treini teritorije Srbije) prema DEPOS-u.
Najzad, TV Politika (iji se program mogao pratiti samo u Beogradu) nije davala prednost
nijednoj stranci u predizbornom razdoblju (prema: Politika, 28. decembar 1993).
1.4 Partijski sistem
Posle parlamentranih izbora 1993, u Srbiji je uspostavljen petopartijski sistem ili, ako koristimo
Divereovu terminologiju, polipartijski sistem. Pomenutih pet relevantnih partija mogu se
svrstati, sasvim uslovno, u tri politike porodice (Von Beyme, 1985; 2002) prvenstveno svojim
delovanjem posredstvom koje je preko dravnih organa dovela u akutnu fazu nejednake snage:
najjaa je komunistika porodica (SPS), iza nje sledi liberalno-radikalna (DEPOS, DS i DSS) i
poslednja je ekstremno nacionalistika (SRS). Istini za volju, ponuena klasifikacija podlona
je kritici, jer su neke od pomenutih partija hibridne i sinkretike po svojoj programskoj
orijentaciji. Tome u prilog moe se navesti injenica da je, na primer, vladajua SPS od poetka
1991. do sredine 1993, delovala ne samo kao leva, neokomunistika, nego i kao ekstremno
nacionalistika stranka. Za koaliciju DEPOS vai takoe zakljuak da je bila sastavljena od
ideoloki divergentnih partija kao to su SPO, ND i GSS. Kod DEPOS-a nije bila re samo o
razlikama izmeu partija, nego i o unutarpartijskim podelama. Kao primer za to moe posluiti
SPO, najvanija partija DEPOS-a, u kojoj je 1993. u vie navrata dolazilo do otre podele na
protagoniste nacionalne i graanske opcije. Podela se naroito manifestovala na zasedanju
sednice Glavnog odbora SPO-, 30. aprila 1993. kada su dvojica lanova rukovodstva (Mladen
Markov, Slobodan Rakiti) zastupali stav da SPO treba da ostane nacionalna stranka i optuili
rukovodstsvo SPO da se priklanja graanskoj opciji. U iznetoj klasifikaciji stranaka na tri
politike porodice, uzeli smo u obzir elemente koji su preovlaivali u vreme izbora 1993.
S obzirom na snagu pomenutih politikih porodica, decembarski izbori 1993. oznaili su
promenu u odnosu na izbore odrane pre godinu dana. Ta promena se ogledala u porastu
moi komunistike i liberalnoradikalne politike porodice, nautrb moi krajnje
nacionalistike porodice.
Koaliciona Vlada (SPS-ND) delovala je dosta skladno u izuzetno tekim socijalno-politikim

okolnostima. Premda se ND programski zalae za demokratska opredeljenja, brzo vlasniko
prestrukturiranje privrede i mirno razgranienje sa susedima, ta stranka - koja je, uzgred, u
Parlament ula u okviru opozicione izborne koalicije DEPOS - nije od svojih opredeljenja mogla
nita ostvariti. Daleko vea stoerna stranka, SPS, nastavila je praktino da vodi nepromenjenu
politiku iz prethodnog razdoblja. Nemogunost ND da utie na SPS, iako je formalno
ravnopravni partner u Vladi, ne proizilazi samo iz malog politikog uticaja ND (ukupno pet
republikih poslanika), nego jo vie iz okolnosti da je SPS, koja je arbitrarno raspolagala svim
dravnim resursima mogla, u sluaju potrebe, da zameni ND privlaenjem tri poslanika iz drugih
stranaka u svoju orbitu i da nastavi da vlada po starom. Kao lako zamenljivi deo koalicionog
aranmana, ND je za uee u koaliciji mogla dobiti od politikog plena samo mrvice sa stola.
Uz to, ona je malu koalicionu dobit platila zaboravljanjem vlastitih programskih opredeljenja.
NS se ak nije javno distancirala od stoerne partije, ni kada je SPS grubim krenjem zakona
pokuala preinaiti nepovoljne rezultate jednog broja lokalnih izbora odranih krajem 1996,
to je podstaklo masovne proteste i pojaalo ve izraenu polarizaciju na politikoj sceni Srbije
na vlast i demokratsku opoziciju. Pokuaj Miloevievog reima da preinai volju graana
na lokalnim izborima proizveo je lanac dalekosenih dogaaja koji su, po vanosti, daleko
prevazili svoj povod, zbog ega zasluuju kratak osvrt.

Pre iznenada raspisanih decembarskih izbora 1993. nisu menjani izborni propisi (Izborni zakon,
Zakon o izbornim jedinicama), to je jedinstven sluaj u dotadanjoj istoriji viestranakih
izbora, jer su uoi prethodnih dvaput odranih izbora za Narodnu skuptinu usvajana, u reiji
vladajue SPS, nova pravila igre. Parlamentarni izbori 1993. odvijali su se, kao i izbori 1992,
u uslovima potpune medijske nadmoi SPS-a. O povlaenom poloaju SPS-a u medijima
pod dravnom kontrolom svedoe rezultati empirijskog istraivanja izborne kampanje u
informativnim emisijama triju televizijskih stanica: RTV Srbije, Nezavisne televizije Studio
B i Politike, koje je sprovela Snjeana Milivojevi. Prema rezultatima tog istraivanja, u TV
62
2.1 Velika kraa na lokalnim izborima

Izbori za gradske i optinske skuptine odrani u Srbiji 3. novembra 1996. imali su neuobiajen
tok. Koalicija Zajedno (SPO, DS, DSS, GSS) koja je ostvarila slab rezultat na istovremeno
odranim saveznim izborima u Srbiji (o emu e opirnije biti rei u etvrtom poglavlju) uspela
je da zadobije veinu u 40 od ukupno 189 optina, kao i na izborima za gradske skuptine
Beograda i Nia. Podrobnim objanjavanjem razliitog ishoda tih izbora bavio sam se na
drugom mestu (Goati, 1997). Miloeviev reim nije, meutim, dopustio koaliciji Zajedno da
uiva plodove svoje pobede (dodue, ograniene), nego je izdejstvovao, preko izbornih komisija
i redovnih sudova, da rezultati lokalnih izbora budu preinaeni ili da izbori budu poniteni i
zakazani novi! Na primer, koalicija Zajedno je na izborima za Gradsku skuptinu Beograda
osvojila 70 od ukupno 110 mandata, ali je Gradska izborna komisija, posle prigovora vladajue
SPS, ponitila 10 mandata i naloila odravanje novih izbora. Sa preostalih 60 mandata, koalicija
Zajedno bi i dalje raspolagala apsolutnom veinom u Gradskoj skuptini, ali je SPS uloila
63
albe sudu, posle ijih odluka je ta koalicija izgubila jo 33 mandata! Potpuno proizvoljnim
sudskim odlukama preinaeni su, na slian nain, rezultati izbora za mnoge skuptine optina.
Pored pristrasnih sudskih odluka kojima je post festum deformisana volja graana, tamnu senku
na tok i rezultate novembarskih lokalnih izbora bacile su mnoge nezakonite aktivnosti do kojih
je dolo u drugom krugu izbora, odranom 17. novembra 1996. Svrha tih aktivnosti bila je da
po svaku cenu pobede kandidati vladajue SPS. U masovno primenjene nezakonite aktivnosti
spadaju naroito falsifikovanje zapisnika birakih odbora i organizovano ubacivanje u glasake
kutije (na vie desetina birakih mesta) unapred popunjenih listia sa imenima kandidata SPS.
Okolnost da su poinioci izbornih prekraja raspolagali nepopunjenim izbornim listiima
upuuje na pretpostavku da je re o poduhvatu koji je bio izveden u dosluhu sa dravnom
izbornom administracijom i sa vladajuom partijom, u ijem su interesu izvrene navedene
manipulacije. Tu pretpostavku snano podupire postupanje Javnog tuilatva koje - kad su
obelodanjeni pouzdani dokazi o izbornim prevarama - nije po slubenoj dunosti pokrenulo
postupak protiv njihovih poinilaca, nego je to uinila koalicija Zajedno krivinim tubama.
Na primer, pred Optinskim sudom u Niu podignute su tube protiv vie od 50 predsednika i
lanova birakih odbora, zbog sumnje da su uestvovali u prepravljanju zapisnika sa biralita.
Ali, sudski postupak je pokrenut samo u jednom sluaju, protiv Branka Todorovia (u vreme
izbora bio funkcioner SPS i potpredsednik Gradske vlade u Niu), koji je sa jednog glasakog
mesta odneo glasake listie i nepotpisane zapisnike, a kasnije ih vratio sa potpisima lanova
birakog odbora. Spomenuti Branko Todorovi (Bata Bane) je u intervjuu datom Nedeljnom
telegrafu, poetkom 1997, priznao da je na lokalnim izborima u Niu bilo falsifikovanja
izbornih rezultata, ali je za to optuio generalnog sekretara SPS, Goricu Gajevi, i mnoge druge
visoke funkcionere vladajue partije.
Od mnogih politiki dalekosenih efekata velike krae na lokalnim izborima u Srbiji 1996, dva
mi se ine naroito znaajnim. Prvo, izborna kraa je pokazala nalije itavog pravosudnog
sistema i osvetlila njegovu potpunu zavisnost od vladajue partije. O tome ubedljivo govori
Izvetaj Komisije udruenja pravnika Srbije koja je podrobno analizirala sudske odluke
kojima su proizvoljno promenjeni rezultati izbora. U tom izvetaju Komisija je ocenila da sudske
odluke sadre sledee nezakonitosti: 1. nije obezbeeno pravo na uestvovanje svim strankama
u sporu (koaliciji Zajedno); 2. u sudskim postupcima nije se potovalo naelo utvrivanja
istine i 3. u sudskim postupcima naruen je pravni institut pune sudske jurisdikcije (Dokumenti
Udruenja pravnika Jugoslavije, Udruenja pravnika Srbije i Udruenja pravnika Crne Gore,
Beograd, 1996). Drugo, oigledne izborne neregularnosti u korist vladajue partije podstakle
su masovne viemesene proteste i dovele do krupnih promena na politikoj sceni Srbije.
Proteste je organizovala oteena koalicija Zajedno, najpre u Beogradu, a potom i u drugim
velikim gradovima Srbije (Ni, Kragujevac, Kraljevo i dr.). Zvanina sredstva informisanja u
Srbiji u poetku su potpuno ignorisala demonstracije desetina hiljada graana. Miloeviev
reim je, u tenji da sprei obavetavanje javnosti o demonstracijama, onemoguio emitovanje
programa Radija B-92 i Radio Indeksa, koji su podrobno izvetavali o protestima graana
u Beogradu i u drugim gradovima republike. Takav postupak prema dvema nezavisnim radiostanicama dolio je novo ulje na vatru i podstakao studente Beogradskog univerziteta da prekinu
da pohaaju nastavu i da se pridrue masovnim demonstracijama. Na vrhuncu graanskog i
studentskog protesta (krajem decembra 1996. i u januaru 1997), broj demonstranata na ulicama
Beograda dostizao je u nekim danima brojku od 200.000.
Masovni graanski protest uzdrmao je temelje Miloevievog reima. Suoen sa viemesenim
demonstracijama stotina hiljada graana zbog izbornih prevara, vladajui reim u Srbiji bio je
64
prinuen da uzmakne. Preokret u tom pogledu nastupio je kad je predsednik Republike Srbije,
Miloevi, pozvao predsedavajueg OEBS-a, Flavija Kotija, da se uveri u to da na lokalnim
izborima nije bilo krae. Potom se ministar inostranih poslova SRJ, Milan Milutinovi, obratio
molbom predsedavajuem OEBS-a da poalje Misiju sa ciljem da oceni regularnost ve odranih
lokalnih izbora u Srbiji. Misija je doputovala 20. decembra 1996. u Beograd i obavila razgovore
sa predstavnicima Vlade i opozicije. Lini izaslanik predsedavajueg OEBS-a i bivi panski
premijer, Felipe Gonsales, podneo je Izvetaj o svojim nalazima, koji su bili zasnovani na
ekspertskom miljenju pravnika. U tom dokumentu, Gonsales je ocenio da je opozicija odnela
izbornu pobedu u drugom krugu lokalnih izbora u spornim optinama i gradovima Srbije i da
vlast to treba da prizna (tekst Izvetaja: Raki-Vodineli i ost., 1997, 210-212). Osim priznanja
rezultata u drugom krugu lokalnih izbora, Gonsales je formulisao preporuke o dalekosenim
demokratskim reformama u Srbiji kojima je cilj da obezbede slobodan i uravnoteen pristup
medijima, slobodu privatnih medija, izradu i usvajanje novog izbornog zakona i ostvarivanje
slobodnog i nezavisnog pravosua. Od iznetih preporuka Narodna skuptina Srbije prihvatila
je samo onu koja se tie rezultata lokalnih izbora i usvojila je 11. februara 1997. u formi Zakona
o proglaenju za konane privremene rezultate izbora za odbornike skuptina optina i
gradova navedenih u Izvetaju misije OEBS (tzv. lex specialis). Tim zakonom opozicionim
partijama je vraena izborna pobeda koja je bila oduzeta u spornim optinama i gradovima
Srbije.
2.2 Opoziciona scena

U drugoj polovini 1997. obistinile su se pretpostavke o definitivnom rascepu koalicije Zajedno
koja je formirana 2. septembra 1996. (pred novembarske savezne izbore) izmeu SPO, DS, DSS
i GS. Javne nesuglasice izmeu lidera koalicije manifestovale su se jo dok su trajali masovni
protesti graana zbog preinaavanja rezultata lokalnih izbora, 1996. Poto je Miloeviev reim
u Srbiji pod pritiskom tih protesta, podranih snano od Meunarodne zajednice, ipak priznao
rezultate lokalnih izbora, krhko jedinstvo u redovima koalicije Zajedno ustupilo je mesto
estokim sukobima iji je epilog bila dezintegracija koalicije. Postavlja se pitanje zato je dolo
do tako brzog raspada koalicije Zajedno. U analizi uzroka raspada ne mogu se, bez sumnje,
ignorisati programske razlike izmeu stranaka koje su inile njen sastav, posebno razlike
izmeu SPO i DS, koje su po svojoj birakoj i parlamentarnoj snazi daleko nadmaivale druge
lanice koalicije, DSS i GSS. U programske razlike treba ubrojiti jasnije opredeljenje DS nego
SPO za demokratske reforme, trinu privredu i ukljuivanje SRJ u svet. Naglaavam da je re
o jasnijem opredeljenju, jer je slina opredeljenja podravala i SPO, ali su ona u SPO-u bila
vezana za naglaeno zalaganje za vraanje monarhije i deifikacije prolosti i istorijske tradicije.
Taj sinkretizam omoguavao je SPO-u da se, skoro nezavisno oslanja - prema potrebi - na neki
od elemenata idelokog projekta. Znaaj opisanih programskih razlika izmeu SPO i DS u
raspadu koalicije Zajedno ipak ne treba precenjivati, jer programska opredeljenja stranaka
Srbije - kao i uopte programska opredeljenja stranaka postkomunistikih zemalja Jugoistone
Evrope - relativno malo obavezuju njihove rukovodioce (Goati, 1996, 108-117). To su kristalno
jasno pokazali upravo SPO i njegov lider Vuk Drakovi na predsednikim izborima 1997, iji je
prvi krug odran 21. septembra, istog dana dana kada i parlamentarni izbori. Kao to u kasnije
pokazati, na predsednikim izborima Vuk Drakovi je za okosnicu svoje kampanje izabrao ideje
vraanja monarhije i nacionalnog pomirenja etnika i partizana. Ali, poto je u prvom krugu
Drakovi pretrpeo ubedljiv poraz, a predsednik republike nije izabran (jer u drugom krugu
na glasanje nije izalo vie od polovine upisanih biraa), Drakovi je na nove predsednike
65
izbore u decembru 1997. izaao sa drugaijom platformom. Na tim izborima on je u sredite

svoje kampanje stavio obeanje o ekonomskom preporodu, insistiranje na nekompetentnosti
vladajue SPS, neophodnost demokratizacije Srbije i njenog povratka u demokratski svet. Iako
promena izborne platforeme nije Drakoviu obezbedila uspeh - naprotiv, na ponovljenim
predsednikim izborima u decembru osvojio je 31 odsto glasova manje nego u septembru
do promene platforme dolo je njegovom odlukom, a ne odlukom Sabora ili Glavnog odbora
SPO, to potvruje ocenu o irokom radijusu slobode partijskih lidera. Zbog toga, pomenute
programske razlike izmeu SPO i DS nisu nuan, jo manje dovoljan uzrok raspada koalicije
Zajedno. Izgleda ipak da presudan uzrok raspada te koalicije treba traiti u linom sukobu
izmeu lidera SPO i lidera DS oko primata u toj koaliciji. Borba za prevlast izmeu dvojice lidera
bila je potisnuta u drugi plan dok je trajala borba protiv Miloevievog reima za priznavanje
rezultata lokalnih izbora, ali kad je reim pod pritiskom meunarodnih inilaca prihvatio te
razultate (poetak 1997), lini sukob Drakovia i inia izbio je svom estinom i doveo do
raspada koalicije.
2.3 Inferiorni poloaj opozicije

Dezintegracija koalicije Zajedno u prvoj polovini 1997. olakala je Miloevievom reimu
da organizuje parlamentarne i predsednike izbore iste godine u Srbiji na stari nain, ne bez
osvrta na preporuke Felipea Gonsalesa (o kojima je prethodno bilo rei), niti na zahteve za
poboljavanjem izbornih uslova koje je postavilo dvanaest opozicionih partija, meu kojima
su DS, DSS i GSS. U tim zahtevima figuriraju, izmeu ostalog, povlaenje zakona kojim je,
uprkos protivljenju opozicije, broj izbornih jedinica u Srbiji povean sa devet na dvadeset
devet, omoguavanje svim partijama da imaju ravnopavno i pristup u dravnim medijima i
eliminisanje iz izbornog procesa lica koja su uestvovala u velikoj izbornoj krai 1996. SPO
se dao podrku zahtevima veine opozicionih partija, ali je uslovio svoj izlazak na izbore
odravanjem okruglog stola vlasti i opozicije, radi dogovora o izbornim uslovima. Na taj
nain, SPO nije neizbeno protivreio iznetim zahtevima opozicionih partija, jer je okrugli
sto mogao biti metod za postizanje dogovora o tim zahtevima.
Ali, uslov SPO za odravanje okruglog stola nije prihvaen od strane vladajue SPS, a
Miloeviev reim je nastavio da jednostrano odluuje o pravilima izbornog nadmetanja.
Moda je ak ocena da su parlamentarni i predsedniki izbori 1997. organizovani na stari nain,
odnosno da je poloaj opozicionih partija bio nepovoljan kao i na svim prethodnim izborima,
previe blaga, jer su neki uslovi izborne borbe pogorani za opozicione partije u odnosu na
izbore 1993. Na primer, po pitanju demokratizacije izbornog zakonodavstva, na kojem je, s
pravom, insistirala opozicija, Miloeviev reim je uinio veliki korak unazad, jer je, oslanjajui
se na svoju glasaku mainu u Narodnoj skuptini (bez obzira na odluno protivljenje
opozicije) promenio u julu 1997. Zakon o izbornim jedinicama (donet 1992) i tom promenom
poveao broj izbornih jednica sa devet na dvadeset devet. Na taj nain, bitno su smanjeni izgledi
opozicionih partija - od kojih veina nije imala odgovarajuu organizacionu strukturu na nivou
itave republike - da aktivno kontroliu izborno nadmetanje za Narodnu skuptinu. Poslanici
DS su na zasedanju sednice Skuptine, nastojei da osujete poveanje broja izbornih jedinica,
podneli ak 1.860 amandmana, ali im je odlukama parlamentarne veine onemogueno da
te amandmane obrazloe, ime je grubo prekren vaei Poslovnik narodne Skuptine. U
sferi medija, umesto izlaenja u susret zahtevima opozicionih partija za demokratizacijom,
Miloeviev reim je u junu 1997. nagovestio zatvaranje lokalnih TV i radio stanica u Srbiji
(oko 170, zato to nemaju uredne dozvole), to bi jo vie otealo ionako inferiornu medijsku
66
situaciju opozicionih partija. Ali, do zatvaranja lokalnih medija ipak nije dolo, jer je Miloevi
pristao, na zahtev lidera SPO, Drakovia, da odloi najavljenu pretnju. To je, inae, Drakovi
u razgovoru sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloeviem (odranim 25. jula 1997) postavio
kao jedini uslov da SPO sudeluje na parlamentarnim i predsednikim izborima. Na taj nain,
lider SPO je bitno redukovao stanovite vlastite partije da o uslovima odravanja izbora moraju
postii konsenzus vladajua i opozicione partije na okruglom stolu. Najzad, ignoriui
protivljenje opozicionih partija, glasaka maina SPS u Narodnoj skuptini Srbije izabrala je
za predsednika Republike izborne komisije (RIK-a), vrioca dunosti predsednika Vrhovnog
suda, Balu Govedaricu, koji je dunost predsednika RIK-a obavljao i na lokalnim izborima
1996. kada se dogodila velika izborna kraa. U takvim okolnostima, odluku da bojkotuju
izbore donelo je dvanaest opozicionih partija, meu kojima i parlamentarne stranke, DS, DSS i
GSS, koje su na prethodnim republikim izborima (1993) dobile podrku jedne estine glasaa.
Ako tome dodamo da su ove, kao i sve prethodne izbore u Srbiji bojkotovali Albanci na
Kosmetu, moe se zakljuiti da je odluka pomenutih opozicionih partija o bojkotu, ozbiljno
ugrozila inae krhku legitimnost Republikog parlamenta.
2.4 Ishod izbora

Na septembarskim parlamentarnim izborima 1997. pobedu je ostvarila leva koalicija koju su
inili SPS, Jugoslovenska levica (JUL - iji je lider bila Miloevieva supruga, Mirjana Markovi)
i ND. Ta koalicija je osvojila relativno najvie glasova (42 odsto) i 110 (44 odsto) poslanikih
mandata od ukupno 250. Izborni rezultat leve koalicije na ovim izborima znatno je bio slabiji
od rezultata koalicije SPS JUL - ND ostvarenog na saveznim izborima 1996, kao i od rezultata
koji je postigla sama SPS na republikim izborima 1993. i 1990. kao to se vidi iz donje tabele.
Leva koalicija nadmaila je 1997. jedino rezultat SPS ostvaren 1992.
Broj i procenat glasova na republikim izborima
SPS /leva koalicija/
SRS
SPO - DEPOS
1990.
2.320.587
1992.**
1.359.086
1.576.287
1993.**
1997.
1.418036
* Nije uestvovala
**DEPOS
46.1%
28.8%
36.7%
34.2%
*
*
1.068.765 2.6%
595.467 13.8%
1.162,216 28.1%
794.786
797.831
715.564
793.036
15.8%
16.9%
16%
18%
Bez obzira na skromni izborni uinak leve kolicije, JUL je kao jedan od partnera u toj
koaliciji, postigao zavidan politiki uspeh, jer je po prvi put zadobio mandate u Narodnoj
skuptini Srbije. U okviru leve koalicije mandati su podeljeni na sledei nain: SPS - 85, JUL
- 20 i ND - 5. Na asimetriju izmeu neznatne izborne snage JUL-a i njegovog zamanog uea
u raspodeli mandata - na koju u ukazati i u analizi saveznih izbora 1996, u etvrtom poglavlju
- upuuju rezultati empirijskog istraivanja izbornog opredeljenja graana Srbije koje je 20.
maja 1997. sproveo Institut drutvenih nauka. Rezultati tog istraivanja pokazuju da je JUL
imao samo 1.1 odsto pristalica u birakom telu, dok je SPS imala 14.6 odsto (JMS - 122). Sudei
prema tim rezultatima, SPS je imao 13.2 puta vei uticaj u birakom telu, ali samo 4.2 puta vie
poslanikih mandata od JUL-a. Nesebinost najjae partije leve koalicije, SPS-a, prema JUL-u
dola je do izraaja i prilikom formiranja Republike vlade (mart 1998) u kojoj je JUL-u pripalo
5, a SPS-u 15 ministarskih mesta. O tome e jo biti rei na narednim stranicama.
67
2.5 Socijalisti i radikali
2.6 Slabiji uinak SPS
Glavni dobitnik na septembarskim parlamentarnim izborima 1997. je ultranacionalistika SRS

koja je udvostruila broj glasova u odnosu na prethodne republike izbore 1993. (videti gornju
tabelu). Uzroke izrazite ekspanzije radikala na parlamentarnim izborima 1997. valja traiti,
pre svega, u njihovom postojanom zagovaranju ideje o velikoj Srbiji u vremenu u kojem
su SPS i neke partije demokratske opozicije izriito odbacile tu ideju. O istrajavanju SRS na
ultranacionalistikim opredeljenjima reito govori Program SRS, usvojen 18. maja 1996, po
kojem je SR Jugoslavija ocenjena samo kao prelazno reenje ka nezavisnoj i demokratskoj
srpskoj dravi. Uspeh radikala na izborima 1997, demantovao je oekivanja da e u Srbiji, sa
zavretkom rata u bivim republikama SFRJ i prestankom ekonomskih sankcija UN, neizbeno
doi do smirivanja politikog tla i do erozije uticaja SRS. Kao to sam ve prethodno naglasio,
pogodno politiko raspoloenje za ekspanziju ultranacionalizma mogue je vetaki odravati
i kada prestanu pogodne objektivne okolnosti za to (rat u okruenju, ekonomske sankcije)
sistematskom akcijom medija pod kontrolom vladajue partije. Ti mediji su, nakon relativno
kratkog perioda mirovne retorike ponovo poeli, posle novembarskih saveznih izbora
1996, da za sve tekoe Srbije i SRJ optuuju najmonije zemlje sveta: SAD, Nemaku, Veliku
Britaniju, Francusku i dr. i tako podstiu inae rairena oseanja ugroenosti i ksenofobije.
Takva propaganda imala je (opet) plodno tlo, jer se veliki procenat stanovnitva naao u
skoro bezilaznoj ekonomsko-socijalnoj situaciji i stoga je bio prijemiv za ultranacionalistike
parole. Istini za volju, ponovno rasplamsavanje nacionalizma u Srbiji nije samo plod dejstva
propagande, nego i pogoranja inae teke i napete politike situacije u Junoj Srpskoj Pokrajini,
Kosmetu. Tokom 1996. u toj pokrajini otpoele su sporadine oruane akcije pripadnika
albanske nacionalne manjine iji je cilj bio otcepljenje Kosmeta od Srbije i SRJ. U maju 1997,
partije albanske nacionalne manjine organizovale su mirne proteste sa istim ciljem, posle ega je
usledilo intenziviranje oruanih akcija sa porastom broja rtava meu civilnim stanovnitvom,
koje je masovno naputalo Kosmet i SRJ. Takav razvoj dogaaja na Kosovu i Metohiji podstakao
je, naravno, ultratranacionalistika opredeljenjenja meu srpskim biraima i time proirio
osnovu izborne podrke SRS.
Relativni neuspeh vladajue SPS na republikim izborima 1997. posledica je poraznih rezultata
njene ekonomsko-socijalne i nacionalne politike u prethodnom periodu. Efekti te politike
ogledali su se u dramatino tekoj ekonomskoj situaciji u Srbiji, o emu uverljivo svedoe
podaci da je je bruto nacionalni dohodak Srbije krajem 1997. dostigao jedva polovinu dohotka
ostvarenog 1989, a da su prosene realne zarade zaposlenih iznosile otprilike 40 odsto zarada iz
1989. U SRJ je krajem 1997. bilo 2.328.000 zaposlenih, od ega je oko 700.000 bilo na prinudnim
odmorima. Na spiskovima Zavoda za zapoljavanje bilo je 800.000 osoba (najvie mladih do 30
godina), a broj penzionera iznosio je 1.477.663. Poraznom bilansu vladavine SPS u ekonomskosocijalnoj sferi treba dodati to da se SPS krajem 1995. izriito odrekla (prihvatajui Dejtonski
i Erdutski sporazum) zvanino proklamovanih nacionalnih ciljeva u Bosni i Hercegovini i u
Hrvatskoj, ije je ostvarenje ugradila, u prethodnom periodu, u dravnu politiku SRJ. (O tome
ire: Goati, 1996, 209-212; Goati, 1997, 16-17.). Na taj nain, za razliku od parlamentarnih
izbora 1993. na kojima se vladajua SPS i pored oigledno loih rezultata u ekonomskoj sferi
mogla pohvaliti velikom broju biraa vanim ostvarivanjem nacionalnih ciljeva u Bosni
i Hercegovini i Hrvatskoj, na izborima 1997. to nije bilo mogue, jer su se nepovoljnim
ekonomskim uincima pridruili katastrofalni rezultati u sferi nacionalne politike.
Pored istrajavanja na ekstremno nacionalistikim ciljevima u razdoblju u kojem su ih se ostale

stranke odrekle, uzroke izbornog uspeha radikala 1997. treba traiti i u njihovoj izbornoj
strategiji usmerenoj ka privlaenju biraa iz ekonomski najugroenijih slojeva drutva. Izborni
slogani radikala malo su se razlikovali od slogana SPS, to je razumljivo, jer su bili upueni
slinoj izbornoj klijenteli. Izborna ponuda SRS imala je, meutim, prednost nad ponudom
socijalista u tome to se SRS nije nalazila na vlasti i to se SRS nije mogla smatrati odgovornom
za izrazito nepovoljnu ekonomsko-socijalnu situaciju, naglo bogaenje pojedinaca i porast
kriminala i korupcije u drutvu. Obraajui se slinim ciljnim grupama kojima su se obraali i
socijalisti, radikalima je na ovim izborima polo za rukom da privuku deo lutajuih biraa koji
su na republikim parlamentarnim izborima 1993. podrali SPS. Do takvog zakljuka dolazi se
kad se uporedi broj biraa na izborima za Narodnu skuptinu odranim 1993. i 1997. i kad se,
potom, analizira distribucija glasova za pojedine partije. Komparacija pokazuje da je ukupan
broj biraa na republikim izborima 1997. manji za 8.9 procentnih poena nego 1993, to znai
da su promene u relativnoj snazi partija rezultat transfera biraa izmeu partija. Podrobniji
uvid u distribuciju glasova na izborima 1993. i 1997. jasno dovodi do zakljuka da su radikali
ostvarili uspeh na izborima 1997. zahvaljujui uglavnom podrci glasaa koji su na izborima
1993. glasali za SPS. Zapravo, to je jedini mogui smer transfera zato to poveana izborna
podrka radikalima nije mogla doi iz glasakog korpusa SPO, poto je ta partija sauvala na
izborima 1997. sve glasove DEPOS-a iz 1993. i privukla i neke nove (pozitivna razlika je 78.304
glasova).
68
Prethodno izneto objanjenje u neskladu je, meutim, sa pitanjem zato isti inioci nisu doveli
do relativnog neuspeha SPS (odnosno koalicije SPS-JUL-ND) na saveznim izborima 1996?
Odgovor na to pitanje treba traiti u jednom naizgled konjukturnom momentu: prirodi odnosa
izmedu SPS i SRS. Od dobrih ili loih odnosa izmeu dveju partija zavisilo je opredeljenje
znaajnog dela biraa koji, kao to sam to ranije rekao, osciliraju, poput klatna, izmeu SPS
i SRS. Na izborima 1997. ispoljila se, u stvari, pravilnost uoena na republikim izborima
1992, 1993. i na saveznim izborima 1996, da kad su odnosi izmeu SPS i SRS dobri, radikali
uspevaju da privuku deo biraa SPS, a kad su odnosi zategnuti, znaajan procenat birakog
korpusa radikala klizi ka socijalistima. Na izborima 1997. odnosi SPS sa radikalima bili su
korektni, jer je SPS bila zaokupljena sukobom sa partijama demokratske opozicije (zbog krae
na lokalnim izborima koja je dobila svoj politiki epilog poetkom 1997), to je podstaklo veliki
broj lutajuih glasaa da podri SRS. Treba odmah naglasiti da karakter odnosa SPS i SRS u
posmatranom razdoblju nije (ili nije pre svega) zavisio od sluajnih okolnosti i proizvoljnih
procena lidera dveju partija, nego od politike spremnosti vladajue SPS da se angauje na
reintegraciji Srbije i SRJ u Evropi i svetu. U razdobljima u kojima se SPS na tome angaovala
(1993, 1996), ona se neizbeno sudarala sa nepokolebljivim otporom ultranacionalistike SRS
i istovremeno sa tim, pribliavala se demokratskoj opoziciji. Kad se pak SPS odupirala procesu
reintegracije u Evropu i u svet, ona se sukobljavala sa demokratskom opozicijom i pri tom uvek
nalazila pouzdan oslonac u SRS. Opisana pravilnost jasno se oitovala na izborima za Narodnu
skuptinu Srbije 1997. Otprilike godinu dana pre tih izbora, SPS je zaista ulagala napore da
ostvari to bri povratak SRJ u Meunarodnu zajednicu, ali se poetkom 1997. suoila sa
mnogobrojnim i dalekosenim politikim preduslovima u za to uoblienim prethodno
navedenim preporukama izaslanika OEBS-a, Felipea Gonsalesa. Ostvarivanje tih preporuka
znailo bi za SPS plaanje odve visoke politike cene, ime bi ugrozila vlastitu dominantnu
poziciju u zemlji. To je razlog koji je opredelio SPS u ideji da prihvati, iz taktikih razloga, samo
preporuku Gonsalesa o priznavanju lokalnih izbora, a da se se potpuno oglui o ostale preporuke
o dalekosenim demokratskim reformama. To je nedvosmisleno konstatovao predsedavajui
OEBS-a Nils Helveg Petersen u pismu ministru spoljnjih poslova SRJ, Milanu Milutinoviu,
posle septembarskih parlamentarnih izbora 1997. na sledei nain: Preliminarni izvetaj
69
grupe OEBS koja je bila zaduena da uradi procenu, ipak ukazuje da nijedna od preporuka
za iroke demokratske reforme, iznetih od strane biveg panskog premijera, Gonsalesa, u
izvetaju od decembra prole godine u vezi sa lokalnim izborima u Srbiji, a koje su bile zvanino
prihvaene od Vlade Jugoslavije, nije ozbiljno prihvaena u Jugoslaviji (Media, 1997, /25/, X,
9). Izbegavanjem da u celini ostvari Gonsalesov izvetaj, SPS je neizbeno zaotrila odnose sa
partijama demokratske opozicije, pa se sredinom 1997. ponovo okrenula svom prirodnom
savezniku, SRS. Taj zaokret SPS imao je, takoe, svoju politiku cenu - gubitak dela lutajuih
biraa u korist SRS.
Rezultat SPO-a na septembarskim parlamentarnim izborima 1997. moe se oceniti pre kao
stagnacija na reltivno niskom nivou, nego kao uspeh. Pokazalo se da SPO nije bio u stanju
da iskoristi odsustvo partija demokratske opozicije sa ovih izbora i da privue deo njihovih
simpatizera koji su ipak izali na biraka mesta. Nezadovoljavajui izborni rezultat SPO u
velikoj meri jeste posledica zbivanja na opozicionoj sceni i raspada koalicije Zajedno. Oko
toga dolo je do sukoba i u samom SPO-u, jer je jedna struja kritiki ocenjivala ulogu lidera
SPO-a Vuka Drakovia u raspadu te koalicije, kao i odluku SPO-a da izae na izbore uprkos
neravnopravnim uslovima. Pomenuta struja, predvoena Velimirom Iliem, gradonaelnikom
aka, uspela je da privue veliki deo lanova i optinskih odbora SPO, to je svakako dovelo do
smanjivanja podrke biraa ovoj partiji na izborima 1997. Posle septembarskih izbora, ta struja
se transformisala u samostalnu partiju (Srbija - Zajedno).
2.7 Crveno-crna koalicija

Posle parlamentarnih izbora 1997, jedini mogui koalicioni partneri SPS u koalicionoj Vladi
bili su ultranacionalistika SRS i SPO koja se u proteklom periodu transformisala u stranku
umerene graanske opcije. Odnosi izmeu SPS i SRS nisu bili ni izdaleka tako srdani kao 1992.
Govorio sam, u prethodnom poglavlju, o tome da je izmeu tih partija dolo je do udaljavanja
sredinom 1993, kada je vladajua SPS napustila svoju nepomirljivu nacionalnu politiku
i naglasila spremnost da sarauje sa Meunarodnom zajednicom u pogledu mira u Bosni i
Hecegovini i Hrvatskoj, dok su radikali ostali dosledni svojoj ideji o velikoj Srbiji. Imajui to u
vidu, SPS nije mogla da rauna, kao 1992, na bezuslovnu podrku SRS svojoj manjinskoj Vladi.
Ovoga puta radikali su kao uslov za ulazak u koalicionu Vladu postavili ne samo dobijanje
ministarskih fotelja, nego i politike zahteve (od kojih je svakako najvaniji nepopopustljiv stav
u reavanju problema Kosova i Metohije) na koje je leva koalicija pristala jer su zahtevi drugog
potencijalnog koalicionog partnera, SPO, bili jo manje prihvatljivi (ticali su se demokratizacije
zemlje, obavezne saradnje sa Hakim sudom, otpoinjanja dijaloga sa albanskom manjinom na
Kosovu i Metohiji).
Konstituisanjem koalicione Vlade izmeu SPS-a, JUL-a i SRS-a (crveno-crna koalicija),
24. marta 1998, poela je brza erozija politike podrke u birakom telu partija koje ine tu
koaliciju, to je Miloeviev reim nastojao da kompenzuje sve veim osloncem u represiji. Nije
sluajno taj reim ve sredinom 1998. intenzivirao napade na nezavisne medije zbog toga to,
navodno, dobijaju finansijsku pomo iz inostranstva. Osim toga, proreimska glasila sistematski
su ignorisala aktivnost opozicionih partija koje su bojkotovale republike izbore 1997. (DS,
DSS, GS i dr.) i izvetavala iskljuivo o partijama vladajue koalicije, pominjui veoma retko ak
i SPO, koja je sudelovala na izborima 1997.
70
2.8 Kosmetski izazov

Koaliciona vlada se, odmah po stupanju na dunost, suoila sa sve teom situacijom u pokrajini
Kosovo i Metohija u kojoj su se, paralalelno sa masovnim mirnim protestima graana albanske
nacionalne manjine u prilog nezavisnosti Kosova, sve uestalije dogaale teroristike akcije
Oslobodilake armije Kosova. Posle velikih sukoba izmedu policije i teroristikih grupa u
Drenikom kraju (u martu 1998), u kojima je bilo vie od sto mrtvih, Meunarodna zajednica
je zahtevala od SRJ da otpone dijalog sa predstavnicima Albanaca, uz prisustvo meunarodnih
posrednika. Suoen sa ponovnim uvoenjem meunarodnih sankcija, Miloeviev reim je
pokuao da za svoj negativan stav prema stranim predstavnicima dobije alibi u narodnoj volji.
Radi toga je 23. aprila 1998, odlukom Narodne skuptine Srbije, na predlog predsednika SRJ,
Miloevia, raspisan referendum o (ne)prihvatanju stranih predstavnika u reavanju problema
Kosova i Metohije. Referendumsko pitanje glasilo je: Prihvatate li uee stranih predstavnika u
reavanju problema na Kosovu i Metohiji?. Kritiki stav prema ovom iznenada organizovanom
refrendumu izrazile su DS, DSS, GS i druge manje stranke demokratske oprijentacije, ali se
njihov glas nije uo u oficijalnim medijima pod kontrolom SPS. Sutinska primedba pomenutih
stranaka bila je da reim preko referenduma o jednom proizvoljno odabranom pitanju tei
da zadobije naknadnu podrku za svoju dugogodinju pogrenu politiku prema Kosmetu. O
krititikom stavu demokratskih opozicionih stranaka prema referendumu javnost nije bila na
odgovarajui nain informisana, ne samo od medija pod kontrolom reima, nego ni od televizije
Studio B na koju je odluujui uticaj vrio SPO.
Prema zvaninom izvetaju Komisije za sprovoenje referenduma, veina graana Srbije
(5.297.776 ili 73.05 odsto) je izala na referendum, a 94.71 odsto od njih izjasnila se protiv
uea stranih posmatraa. Zbog nemogunosti protivnika ovog iznenada raspisanog
referenduma da u sredstvima informisanja zastupaju svoje gledite i da u javnosti obrazlau i
brane svoje stanovita, iznete su teko otklonjive sumnje na demokratinost izjanjavanja i na
verodostojnost oficijalno objavljenih rezultata. Na to navodi ve puko poreenje uea graana
na referendumu sa ueem ljudi na prethodnim izbornim nadmetanjima. U impresivan
izlazak graana na referendum (74 odsto) - koji za vie od 20 procentnih poena nadmauje
sudelovanje graana na decembarskim predsednikim izborima 1997. (52.7 odsto) - zaista je
teko poverovati, jer se u meuvremenu nije dogodilo nita to bi moglo da podstakne bitno
vee uee graana. Uee na referendumu ak je vee od participacije na prvim slobodnim
izborima (71.5 odsto) koja u Srbiji nije dostignuta ni na jednom potonjem izbornom nadmetanju.
Skepsu u verodostojnost oficijalnog podatka o masovnom izlasku graana na referendum jo
vie pojaava to to su sve stranke maarske i muslimanske (bonjake) nacionalne manjine
javno ogradile od referenduma. U pogledu partija albanske nacionalne manjine na Kosmetu
to nije predstavljalo nikakvo iznenaenje, jer su one bojkotovale i sve prethodne izbore u
Srbiji i SRJ. Uz to, s obzirom na eskalaciju vojne krize na Kosmetu do koje je dolo u prolee
1998, zvanina tvrdnja o znaajnom ueu pripadnika albanske populacije na referendumu
jo je manje verovatna nego tvrdnja o njihovom masovnom izlasku na predsednike izbore
1997. (o emu e kasnije biti rei). Imajui u vidu negativan stav partija nacionalnih manjina,
moglo se oekivati (pri ostalim istim uslovima) da na referendum izae manje graana nego
na predsednike izbore u decembru 1997. Drugaije reeno, verovatno se desilo da uesnici
referenduma budu regrutovani samo od graana srpske nacionalnosti koji ine 65.9 odsto
populacije republike i da se, eventualno, participacija na referendumu priblii toj vrednosti.
Ali, zvanino objavljeni podatak o participaciji na referendumu (74 odsto) potpuno demantuje
71
takvo oekivanje i u njegovu u verodostojnost mogue je poverovati samo ako se kumulativno

pretpostavi da su na referendum izali kako svi punoletni graani srpske nacionalnosti, tako
i veliki deo manjinske populacije (Albanaca, Maara, Muslimana). Prva pretpostavka jeste
potpuno nerealna, jer u glasakom telu Srbije, kao u drugim zemaljama, postoji deo apolitinih
biraa (negativni apstinenti), zatim deo simpatizera partija demokratske opozicije (DS, DSS,
GSS) koji su izneli negativan stav o ideji referenduma i najzad deo bolesnih ili odsutnih biraa.
Ozbiljnoj sumnji je podlona i druga pretpostavka o velikom sudelovanju manjina zbog izrazito
negativnog stava partija najveih manjinskih zajednica. Podozrenju da se na referendumu
dogodila repriza velike izborne krae 1996. doprinosi to to je dunost predsednika Komisije
za sprovoenje referenduma vrila ista linost (sudija Bala Govedarica) koja je bila na elu
Izborne komisije 1996. kada je dolo, kao to sam opisao, do masovnih izbornih neregularnosti
u korist SPS.
Samo povran uvid u tok referendumskog procesa koji je ostvario CESID, upuuje na neke
metode kojima je deformisana volja graana. U te metode spadaju omoguavanje graanima
da glasaju van prebivalita bez podnoenja potvrde o izbornom pravu, to iroko otvara vrata
viestrukom glasanju, nezakonito produenje roka izjanjavanja na etiri umesto na jedan
dan (!), to je potpuno onemoguilo kontrolu izjanjavanja graana, doputanje da se glasa
umesto drugih osoba (roaka, komija), stimulisanje javnog izjanjavanja, nametanje obaveze
zaposlenim graanima da obavetavaju uprave svojih preduzea o vremenu kad su glasali i o
rednom broju pod kojim su upisani (npr. eleznika stanica Lapovo) i dr. (Preliminarni izvetaj,
CESID, 1998). S obzirom na ovako grube povrede regularnosti referendumskog izjanjavanja,
pada u zasenak to to je Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi (1994) promenjen pred
sam referendum i tom prilikom je minimalan rok za raspisivanje referenduma skraen sa mesec
dana na petnaeast dana. Uopteno, moglo bi se zakljuiti da oficijalni podatak o izlasku na
referendum nije rezultat opredeljenja graana nego grubog preinaavanja njihove volje,
poput preinaavanja glasova na lokalnim izborima 1996.

Na parlamentarnim izborima 1997. nije se moglo govoriti o izbornoj ravnopravnosti partija,
izmeu ostalog zato to je vladajua SPS presudnim uticajem na zakonodavca, pred same
izbore poveala broj izbornih jedinica sa devet na dvadeset devet i time obezbedila sebi
verovatnou da po istom birakom saldu zadobije vei broj parlamentarnih mandata, nautrb
manjih opozicionih partija. Do toga je dolo jer je prosean broj mandata koji se deli u jednoj
izbornoj jedinici smanjen sa 27.7 na 8.6, ime je poveano redistributivno dejstvo izbornog
sistema u korist najveih stranaka. Ali to nije sve - enormno poveanje broja izbornih jedinica
onemoguilo je manjim strankama da u svim jedinicama organizuju efikasnu kontrolu glasanja,
to je prualo idealnu priliku vladajuim strankama za izborne zloupotrebe. U sferi medija,
leva koalicija je takoe bila nadmona nad opozicijom. O privilegovanom pristupu leve
koalicije i njenog predsednikog kandidata (u isto vreme sa parlamentarnim, odrani su izbori
za predsednika republike) na dravnoj televiziji dobro govore podaci da je u razdoblju od 29.
avgusta do 18. septembra 1997. 38.8 odsto izbornog vremena u drugom Dnevniku RTS-a bilo
posveeno levoj koaliciji i njenom predsednikom kandidatu, 11.1 odsto vremena SPO i Vuku
Drakoviu, 9.3 odsto SRS i Vojislavu eelju, dok se u ostalom izbornom vremenu govorilo
o drugim partijama (5.8 odsto), predsednikim kandidatima (0.5 odsto), Saveznoj vladi (26.4
odsto), Republikoj izbornoj komisiji (6.4 odsto) i drugim temama (Mati i Milivojevi, 1997,
5). Komentariui rezultate istraivanja sprovedenog u periodu od marta do oktobra 1998. koji
72
se odnose na prisutnost pojedinih partija u progamu Televizije Srbije, jedan od istraivaa je

zabeleio: Partijske aktivnosti ine etvrtinu sadraja Dnevnika i uglavnom je TV minutaa
dodeljena partijama koalicije (SPS, I JUL -VG). Unutar nje, uinjena je raspodela koja se u
analiziranom periodu dosledno potuje. Vladajua koalicija, ukljuujui i priloge o SNP CG, ima
90 odsto partijskog vremena. U preostalih 10 odsto smeteni su svi izvetaji o partijama koje su
zasluile da budu pomenute - to su SPO i ND. Partijski, pa i politiki ivot izvan Parlamenta, za
dravnu televiziju ne postoji (Milivojevi, 1998, 19). Slini su zakljuci istovremeno izvrenih
analiza programa Radio Beograda i listova Politika i Borba (Mati, 1998, 45; Todorovi,
1998, 52).
Posmatrai OEBS-a uoili su i mnoge neregularnosti u izbornom procesu 1997. koje su ile u
prilog levoj koaliciji. Te neregularnosti sumirane su u tri take: 1. neodreenost i dvosmislenost
izbornog zakona; 2. Republika izborna komisija nije dala jasne smernice da bi izborni proces
bio transparentan i jedinstven; njene odluke esto nisu bile u saglasnosti sa Izbornim zakonom;
u rad Komisije ukljueni su i lanovi koji su bili u njenom sastavu na osporenim lokalnim
izborima 1996. godine; 3. dravna televizija je bila izrazito naklonjena vladajuoj partiji
(Republic of Serbia, Parlamentary Election September 21, 1997 and Presidential Elections
September 21 and October 5, 1997, OSCE Election Observation, 2).

Oktobarski preokret 2000. predstavlja istinsku vododelnicu u politikoj istoriji Srbije, kada je
okonan Miloeviev autoritarni reim i zapoeta rana faza demokratskog poretka. Posle tog
epohalnog dogaaja, odrani su prvi republiki izbori, u decembru 2000. Rezultati tih izbora
su bili oekivani i predstavljaju pre svega nastavak raspadanja Miloevievog reima koji je
bio u odluujuoj fazi na saveznim predsednikim i parlamentarnim izborima u septembru
2000. (o kojima e vie biti rei u poslednjem poglavlju). Izuzetno znaajno je imati u vidu da
je do bitnog demokratskog preokreta u SRJ dolo spremnou graana da, izlaskom na ulicu,
onemogue prekrajanje svoje izborne volje koju izrazili na septembarskim saveznim izborima.
Posle masovnih protesta graana koji su kulminirali 5. oktobra 2000, Miloevi je nevoljno
odstupio sa politike scene, zajedno sa poltikim snagama koje su ga podravale, a vlast je
faktiki preuzela Demokratska opozicija (DOS). DOS je radi obezbeivanja legitimiteta novom
reimu u Srbiji raspisao ve u decembru 2000, republike izbore.
3.1 Ishod izbora

Na decembarskim izborima primenjen je (kao i ranije) proporcionalni izborni sistem
sa cenzusom (pragom) od 5 odsto, a itava Srbija predstavljala je jednu izbornu jednicu.
Vana nedemokratska karakteristika izbornog sistema koja je usvojena jo 1992. bila je da
podnosilac liste (partija, koalicija) moe arbitrarno deliti sve treine mandata 10 dana posle
zvanino objavljenih rezultata, dok je duan da samo jednu treinu mandata raspodeli prema
redosledu na listi, koja nije bila ukinuta, nego je na izborima 2000, to nedemokratsko pravo
podnosioca liste generalizovano. Naime, prema Izbornom zakonu iz 2000, podnosilac je
ovlaen da 10 dana posle zvaninog objavljivanja rezultata izbora po svojoj volji podeli
sve mandate pojedincima na listi bez obzira na njhov redosled. Tako je zaokruena jedna
antidemokratska odredba kojom je uspostavljen posredni proporcionalni sisitem, nepoznat
u zakonodavstvima demokratskih zemalja (Goati, 2001, 59-60). Ova odredba zadrala se u
izbornom zakonodavstvu Srbije sve do parlamentarnih izbora 2012.
73
Na decembarskim izborima 2000. sudelovalo je 57.7 odsto graana. Rezultati tih ozbora
predstavljali su pravi izborni zemljotres, jer su oni bitno promenili sastav partija-lanica
partijskog sistema i njihove relativne odnose. Na decembarskim izborima ostvareni su sledei
rezultati: DOS 64.4 odsto glasova i 70.4 odsto mandata; SPS - 13.5 odsto glasova i 14.8 odsto
mandata; SRS - 8.5 odsto glasova i 9.2 odsto mandata i Stranka srpskog jedinstva (SSJ) - 5.3 odsto
glasova i 5.6 odsto mandata. Partije koje su predstavljale Miloeviev reim (SPS, SRS) doivele
su teak brodolom i potpuno su bile marginalizovane u Parlamentu u kojem su (zajednikim
snagama) raspolagale sa 23.6 odsto mandata. Slika se bitno ne menja ni ako tome dodamo 5.6
odsto mandata njima bliske SSJ. Premda su koalicija DOS i 3 partije osvojile mandate, na ovim
izborima ponovo je uspostavljen polipartijski sistem, jer je pomenutu koaliciju (kao to smo
prethodno naveli) inilo 18 partija (i jedan sindikat) od kojih su najvee DS i DSS. Te partije
delovale su u praksi samostalno, a sredinom 2000. izmeu njih je izbio otar sukob, i DSS je, kao
to e se videti u narednim redovima, prela u opoziciju.
3.2 Dezintegracija DOS-a

DOS je obrazovao novu Republiku vladu (25. januar 2001), posle ega je ubrzan proces
eliminacije sa strateki vanih poloaja preostalih pripadnika vladajue politike klase
Miloevievog reima, sa izuzetkom predsednika republike Srbije, Milana Milutinovia, koji
je, u novoj konstelaciji snaga, potpuno marginalizovan. Poloaje pripadnika starog reima
zauzeli su pripadnici DOS-a, ime je, u stvari, zaokruena prva smena na vlasti, zapoeta 5.
oktobra 2000. Takva smena je bitan preduslov demokratskog preobraaja (Schmitter, 1986, 9;
Weiner and LaPalombara, 1966, 412), a do nje je u veini postkomunistikih zemlja Jugoistone
Evrope dolo jo 1990. U SRJ, zbog permanentnih izbornih uspeha vladajuih partija dveju
republika, izostala je prva mirna smena na vlasti (u Crnoj Gori do 1998, a u Srbiji do 2000)
koja se smatra najkritinijim pragom demokratije(Schmitter, 1986, 9). Wajner i LaPalombara
govore o prvoj smeni na vlasti kao o kritinom testu legitimnosti sistema (1966, 412).
Posle decembarskih izbora, Srbija je zakoraila, prema tipologiji Larija Dajmonda (1996),
u fazu izborne demokratije. Proces uspostavljanja demokratije suoavao se u Srbiji sa teko
savladivim preprekama zbog dramatino teke ekonomsko-socijalne situacije i postojanja snaga
na politikoj sceni koje ne prihvataju demokratska pravila igre. Tu mislimo na SRS i SPS koje
su osvojile zajedno na izborima blizu jedne etvrtine mandata (24 odsto). Tome treba dodati
5.6 odsto mandata koje zadobila njima bliska SSJ. Ne treba, meutim, smetnuti s uma da je na
parlamentarne izbore 2000. izalo samo 57.7 odsto graana i da je verovatno deo pristalica SRS
i SPS apstinirao. Uz taj (uslovno govorei) antisistemski pol (SPS, SRS, SSJ) postojala su jo dva
pola priblino iste snage, obrazovana posle rascepa DOS-a, u avgustu 2000. Prvi je evropskodemokratski pol, ija je stoerna partija DS, a drugi je nacionalno-demokratski pol, iju okosnicu
predstatvlja DSS. (Ovde koristimo pojam partijski pol u znaenju koje mu pridaje Makimilijan
Srtmiska 2001). Citirani pisac pod partijskim polom podrazumeva relevantne politike partije
ili partijske saveze koji imaju znaajnu izbornu snagu i ispunjavaju dva kriterijuma: moraju biti
vidljive, razliite i odvojene formacije, tj. udaljene jedne od drugih na datom ideolokom i
politikom kontinuumu, sa dovoljnom i istovremeno adekvatno konsolidovanom i odvojenom
izbornom osnovom (Strmiska, 2001, 10). Unutar partijskih polova ovaj pisac pravi korisnu
distinkciju izmeu stoernih partija (okosnica, stubova, ugaonih partija) i malih, satelitskih
partija.
74
3.3 Socijalno uporite partijskih polova

Izborna klijentela triju partijskih polova Srbije je distininktivna u socijalnom i u vrednosnom
pogledu. Prvi, evropsko-demokratski pol natproseno je ukorenjen meu mlaom,
obrazovanijom populacijom u gradskim sredinama, posebno u Beogradu, i u ekonomski
razvijenijoj pokrajini Vojvodine. Vrednosni profil pristalica ovog pola karakteriu, prema
istraivanjima Dragomira Pantia, izmeu ostalog, naglaena privrenost demokratskim
promenama, kao deo ireg vrednosnog sistema modernizma, neautoritarnost, tenja ka
decentralizaciji i poverenje u druge narode (Panti, 2002, 111). Kad je re o socijalnom osloncu
DSS kao stoerne partije nacionalno-demokratskog pola, treba imati u vidu da je, neposredno
pred septembarske savezne izbore 2000, to bila relativno mala stranka koja je okupljala, kao
i DS, pripadnike ekonomski boljestojeih slojeva, obrazovanije i mlae birae. Vrednosna
opredeljenja pristalica DSS nisu se, takoe, bitno razlikovala od opredeljenja pristalica DS.
Ali, socijalni i vrednosni robot-portret pristalica DSS korenito se promenio od 5. oktobra
2000. do kraja 2003, jer se DSS-u, iji je lider bio predsednik SRJ, Vojislav Kotunica, prikljuio
veliki broj pristalica, posebno iz partija poraenih oktobarskim preokretom. U stvari, ogromni
talas dezertera iz gubitnikih partija u oktobarskom prevratu nije se ravnomerno razlio
na sve partije DOS-a, nego je njegova glavnina usmerena upravo ka DSS, pa je broj lanova
te partije povean sa oko 3.000 na preko 100.000, ime je neizbeno izmenjena struktura
partijskog lanstva. Osnovni uzrok to se ogromna veina lanova SPS i SRS postala deo ili
bar pruala snanu podrku DSS-u treba verovatno traiti u manjoj programsko-politikoj
distanci izmeu partija antisitemskog pola i DSS, nego izmeu tih partija i DS (i drugih partija
ostatka DOS-a), naroito kad je re o odnosu prema Meunarodnoj zajednici i prema saradnji
sa Meunarodnim sudom u Hagu. DSS je, profiliui se tokom 2002. kao deo beskompromisne
opozicije Republike vlade Zorana inia, postala jo atratktivnija razoaranim pristalicama
partija starog reima, pa su oni nastavili da jaaju njene redove. Dugotrajnom transfuzijom
pristalica iz partija antisistemskog pola, socijalna struktura simpatizera DSS postepeno je gubila
ranije osobenosti i postajala skoro identina strukturi birakog tela itave republike (Slavujevi,
2002, 163). Promena socijalnog sastava pristalica DSS ostavila je neizbrisiv peat i na njihov
vrednosni profil. Taj profil sredinom 2002. obeleavaju: prihvatanje promena (istina, znatno
manje nego to je sluaj sa pristalicama ostatka DOS-a), autoritarnost, zalaganje za centralizaciju
i nepoverenje u druge narode (Panti, 2002, 111).Sve u svemu, vrednosni profil simpatizera ove
stranke skoro je podudaran sa optim prosekom biraa Srbije (Panti, 2002, 109).
Najzad, trei, antisitemski pol je i pre oktobrarskog preokreta 2000. bio osoben u pogledu
socijalne i vrednosne strukture svog birakog tela u odnosu na partije tada jedinstvenog DOS-a,
jer je se u veoj meri od njih oslanjao na pripadnike starijih generacija i na seosko i prigradsko
stanovnitvo sa niim stepenom obrazovanja, ukratko, na skupine koje ine osnovu (temelj)
socijalne piramide. Do jo jasnijeg profilisanja socijalnog uporita SPS i SRS dolo je posle
njihovog eliminisanja sa vlasti u oktobru 2000, posle ega je, kao to smo prethodno istakli,
usledio prebeg dela bolje stojeih grupa i skupina ka pobednikom taboru (Slavujevi, 2002,
162). Vrednosni profil pristalica ovog pola obeleavaju, izmeu ostalog, otpor promenama u
ime status quo-a, izrazita autoritarnost, privrenost centralizmu i naglaeno nepoverenje u
druge narode (Panti, 2002, 111).
75
3.4 Konflikt izmeu bivih lanova DOS-a

DSS je napustila Republiku vladu u avgustu 2000. zbog izruenja biveg predsednika SRJ,
Slobodana Miloevia, Meunarodnom sudu u Hagu koje je sprovedeno u reiji Republike
vlade. DSS se nije naelno suprostavljala ekstradiciji optuenih za ratne zloine, ukljuujui
Slobodana Miloevia, ali je to uslovljavala prethodnim usvajanjem odgovarajueg saveznog
zakona. U praksi, meutim, DSS je - uz podrku SPS, SRS, SNP CG i SrNS - uporno blokirala
donoenje tog zakona u Saveznoj skuptini. Republika vlada je ipak nala reenje da bi ispunila
svoju meunarodnu obavezu. Ona je na usnovu lana 135 Ustava Srbije (1990 - lanom koji je,
s pravom, kritikovan zato to omoguuje Srbiji da arbitrarno derogira pravni poredak SFRJ)
donela Uredbu o izruenju Miloevia Hakom tribunalu, pozivajui se na odredbu tog lana
da bi bili ugroeni interesi Srbije ako Miloevi ne bio izruen Hakom tribunalu. Izruenje
je odigralo je 28. juna 2001, to je DSS javno osudila i ubrzo posle toga napustila Republiku
vladu, a time faktiki (ne i formalno) i DOS. Interesantno je da su pravi znaaj te odluke DSS
dugo minimizirali i sama DSS i ostatak DOS-a, to je, verovatno, posledica tenje obeju strana
da ne izgube politiki kapital koji u birakom telu poseduje DOS. Kao rezultat nastojanja da
se odri iluzija postojanja te koalicije, povremeno su sazivani sastanci njenog Predstavnitva
koji su se zavravali nemutim saoptenjima, dok je se u politikom ivotu sve vie produbljivao
jaz izmeu lanica dva partijska polova u DOS-u. DSS je u Parlamentu osporavala vane
zakonske predloge vladajue koalicije i javno kritikovala mere i odluke Republike vlade, na ta
je druga strana uzvraala otrim osudama delovanja DSS i sistematskom eliminacijom njenog
kadra sa vanih politikih funkcija. Posle istupanja DSS, ostatkak DOS-a delovao je uglavnom
skladno u pravcu brzog demokratskog preobraaja Srbije i prikljuenja EU, za ta je, upravo, bio
uslov izruenje Miloevia i drugih optuenih za ratne zloine Hakom tribunalu. Republika
vlada, sa iniem na elu, nije se u tom pogledu dvoumila i upravo zbog toga i zbog odlunog
angaovanja na demokratizaciji Srbije i na njenom prikljuenju EZ, ini je ubijen 12. marta
2003.
Ali, vraam se politikim odnosima izmeu partnera u vladajuem ostatku DOS-a tokom
2002. Odnosi su u poetku bili uglavnom harmonini, premijer ini je uspevao u nameri da
u Republikoj vladi programski razliite partije deluju jedinstveno u reavanju tekih problema
sa kojima se Srbija suoavala. Politiku harmoniju unutar vladajue koalicije remetili su,
dodue, disonantni stavovi i akcije Nove Srbije (NS). Poetkom 2002. NS je faktik, napustila
DOS i otpoela vrstu saradnju sa DSS, ali je Vada sauvala veinsku podrku, iako minimalnu,
u Republikom parlamentu. Do izvesnih napetosti u ostatku DOS-a dovodila je od poetka
2002. i Demohrianska stranka Srbije (DHSS) jer je, nasuprot ostalim partijama tog partijskog
pola, zahtevala nezavisnost Srbije. Takav stav DHSS ipak nije ozbiljnije uzdrmao ostatak
DOS-a niti Republiku vladu u kojoj participira DHSS, zato to je re o relativno maloj stranci i
zato to dilema oko opstanka federacije ili nezavisnosti republike nije u Srbiji - za razliku od
Crne Gore - bila okosnica znaajnih politikih raskola. Zbog toga je ostatak DOS-a i pored
divergentnog gledita DHSS-a oko statusa Srbije, nastupao uglavnom politiki jedinstveno
protiv DSS i NS, kao i protiv partija antisistemske opozicije (ije se delovanje u javnosti jedva
uoavalo).
Stalno suoena sa odbojnim stavom petnaest lanica DOS-a, DSS je - podrana od NS - poetkom
marta 2002, donela odluku da vie ne prisustvuje sastancima Predsednitva te koalicije zbog
ega se podigla medijska praina, iako ta odluka nije znaila nikakav politiki zaokret nego
puko registrovanje injenice da (izvorni) DOS vie ne postoji. Ipak, otvoreno priznanje da
76
partnerstvo u toj koaliciji definitivno pripada prolosti, imalo je jedan latentan efekat; ono je
uklonilo i poslednje preostale obzire fer-pleja i psiholoki olakalo obema stranama da se jo
bespotednije upuste u meusobne obraune koji, po intenzitetu i otrini, nadmauju sukobe
izmeu vladajue koalicije i stranaka starog reima, socijalista i radikala. Nije preterano tvrditi
da je sukob izmeu ostatka DOS-a i DSS - koji se rasplamsao krajem 2001. i trajao nesmanjenog
intenziteta do poetka 2004 - predstavljao veu opasnost za stabilnost novouspostavljenog
demokratskog poretka nego sukob izmeu ostatka DOS-a i partija antisistemskog pola.
Objanjenje za to treba traiti u (ve pomenutom) irokom osloncu koji je DSS zadobila u
birakom telu, kao i u tome to je DSS, za razliku od partija starog reima, posedovala snano
uporite u saveznim institucijama. To dobro ilustruje podatak da je predsednik DSS, Vojislav
Kotunica, od kraja 2001. pa do transformacije SRJ u Dravnu zajednicu Srbije i Crna Gore
(2003), obavljao dunost predsednika SRJ, to mu je omoguavalo, kao predsedniku Vrhovnog
saveta odbrane, da postavlja sopstvenim odlukama ili odlukama tog Saveta nosioce najvanijih
poloaja u vojnoj hijerarhiji. Osim toga, DSS je u istom periodu imala mogunost u oba vea
Savezne skuptine da - zahvaljujui podrci poslanika opozicionih crnogorskih partija, SNP
CG i SrNS, kao i poslanika iz antisistemskih stranaka iz Srbije - efikasno blokira svaku
zakonodavnu inicijativu. Nasuprot tome, ostatak DOS-a je, oslanjajui se na parlamentarnu
veinu u Narodnoj skuptini Srbije, obrazovao Republiku vladu i ostvarivao dominantan uticaj
na republikom nivou.
To to je DSS u saveznim institucijama posedovala presudan uticaj, a na republikom nivou
delovala kao opoziciona stranka, dok za ostatak DOS-a vai obrnuta ocena, govorilo je u stvari o
inkongruenciji politikog statusa koja je doprinela prerastanju sukoba izmeu dva nivoa vlasti
u sukob vanih institucija politikog sistema SRJ. Navedena inkongruencija takorei prirodno je
podsticala ostatak DOS-a i DSS da tee izjednaavanju statusa, odnosno preuzimanju vlasti i
na nivou na kojem je ne poseduju, to je mogue ostvariti samo na tetu druge strane. Tu je re o
politikom konfliktu nultog zbira (engl. zero-sum game) koji je, po pravilu, otar i intenzivan
i koji je, zbog toga, teko regulisati. Priroda konflikta izmeu ostatka DOS-a i DSS, objanjava
uestalo izbijanje krupnih politikih afera i skandala koji su, u posmatranom razdoblju, davali
ton politikom ivotu Srbije. Tu, izmeu ostalog, treba ubrojiti: ubistvo visokog slubenika
Dravne bezbednosti, Momira Gavrilovia (3. avgusta 2001) do kojeg je dolo posle njegove
posete predsedniku SRJ; hapenje biveg naelnika Generaltaba i potpredsednika Republike
vlade, Momila Periia (14. marta 2002) od strane Vojne obavetajne slube zbog sumnji
za pijunau i, konano, javno iznete optube (u maju 2002) od strane smenjenog naelnika
Generaltava, Neboje Pavkovia (i jo nekolicine penzionisanih generala), da su slubenici
Kabineta predsednika SRJ, Vojislava Kotunice, zahtevali od Jugoslovenske armije da zauzme
jednu zgradu Republike vlade. Navedenim aferama u politiki spor izmeu stoernih partija
dva pola, DS i DSS, uvuene su, na suprotnim stranama, vane institucije politikog sistema
SRJ nad koje su presudan uticaj ostvarivale dve sukobljene partije, njihovi lideri i organizacije
pod njihovom kontrolom: predsednik SRJ, Uprava bezbednosti i Generaltab Jugoslovenske
armije, Republika Vlada i Dravna bezbednost Srbije. Na taj nain meupartijski sukob
eskalirao je u institucionalni sukob koji ozbiljno ugroava stabilnost politikog poretka
u zemljama u kojima, poput SRJ, ne postoje opteprihvaena pravila za regulisanje takvih
sukoba.
77
3.5 Uzroci konflikta

Uzroci sukoba izmeu DS i DSS su mnogobrojni i kompleksni i zahtevaju posebno istraivanje.
Ovde emo, preliminarno, navesti samo najvanije - programsko-politike razlike, nesrazmeru
izmeu izborne snage DSS i njenog politikog uticaja i, najzad, line animozitete meu liderima
dveju partija. Programsko-politike razlike Vesna Pei je ovako saela: Radilo se o dve
suprostavljene vizije Srbije: one manastirske koju je zastupao Kotunica i koja po svaku cenu
mora sauvati zavetne misli o Kosovu i srpskom ujedinjenju, i one druge, Zoranove (inieve-V.
G.) o modernoj Srbiji koja se pridruuje evropskoj civilizaciji tako to e se konano definisati
kao srpska drava i jednom zauvek reiti srpsko nacionalno pitanje koje je dva veka vue od
jedne do druge nedoije. Na ovu sutinsku razliku o putu kojim Srbija treba da ide, nadovezivale
su se i sve ostale, od kojih treba naglasiti Kotuniin prezir prema Zapadu i Evropi i inievu
gotovo opsesivnu nameru da Srbiju to pre smesti u Evropsku uniju (2013, 126). Asimetrija
izmeu velike podrke DS u birakom telu i malog udela te partije u vlasti na republikom nivou
uoavala se ve prilikom obrazovanja Republike vlade (25. januara 2000) u kojoj je DSS imala
potpredsednika Vlade i jednog ministra. S vremenom, asimetrija se poveavala jer je, kao to
smo prethodno pokazali, veliki broj bivih simpatizera i lanova SPS i SRS hrlio uglavnom u
DSS, a mnogo manje u DS i ostale partije DOS-a. Na taj nain u birakom telu je rastao uticaj
DSS, ali je, nasuprot tome, u Republikoj vladi, sve vie dolazila do izraaja nadmo DS koja
je privukla u svoje gravitaciono polje manje stranke DOS-a i na taj nain politiki potpuno
marginalizovala DSS. Trei uzrok meupartijskog sukoba bila je lina netrpeljivost dvojice
lidera, Zorana inia (DS) i Vojislava Kotunice (DSS). Iako ta neptrpeljivost, nije, prema
mom uvidu, prius nego - kao to to esto u biva u politikom ivotu - naknadno pridola
varijabla programsko-politikog konflikta, ona je svakako doprinela njegovom naglaenom
intenzitetu i otrini. Ogorena borba izmeu dva partijska pola dostigla je moda najviu taku
krajem jula 2002, kada je odlukom Administrativnog odbora Narodne skuptine Srbije oduzeto
svih 45 mandata DSS. Tome je prethodio neuspean pokuaj ostatka DOS-a da smanji
mandatski saldo DSS-a u svoju korist, sa obrazloenjem da to ini radi poveanja efikasnosti
rada Republikog parlamenta. Pozivajui se na taj princip, Predsednitvo (krnje) koalicije DOS
zauzelo je stav, a Administrativni odbor Narodne skuptine Srbije ga je pretvorio u punovanu
odluku, da 36 poslanika izabranih u decembru 2000. na listi koalicije DOS budu zamenjeni
zbog neredovnog prisustvovanja sednicama. Ta naizgled naelna i bezazlena odluka sadrala
je u sebi bitne redistributivne efekte, jer je najvie pogodila upravo poslanike DSS (21). Budui
da je na kandidatskoj listi koalicije DOS-a preostalo samo 13 kandidata iz DSS, ta bi partija
zamenom poslanika ostala bez 8 mandata (broj njenih poslanika broj opao bi sa 45 na 37), a za
isti broj bi bio uvean broj mandata preostalih partija DOS-a. Poto lan 88 Zakona o izboru
poslanika (2000) ne predvia neredovno prisustvo zasedanju sednica kao razlog za zamenu
poslanika, DSS se alila na odluku Administrativnog odbora Saveznom ustavnom sudu. Kad je
taj sud usvojio albu DSS, Administrativni odbor je 29. jula 2002. to prividno prihvatio, a zatim
je, sprovodei novi zakljuak Predsednitva ostatka DOS-a, odluio, kao to sam ve naveo,
da oduzme DSS-u svih 45 mandata! Na taj nain, uoi prvog kruga predsednikih izbora
(29. septembra 2002), verovatno najjaa partija u Srbiji ostala je, nezakonitom odlukom
Administrativnog odbora, bez ijednog poslanika u Parlamentu! Problem je reen tek posle
izbora, 4. novembra 2002. kada je izmeu ostatka DOS-a i DSS-a postignut sporazum (u
obliku Zajednike izjave), po kojem su vraeni svi mandati DSS, a dve strane su se obavezale
da e saraavati na demokratskoj trasformaciji republike. To, meutim, nije bio kraj sukoba,
nego samo zatije od nekoliko dana, posle ega se sukob ponovo rasplamsao.
78
Otrina i intenzitet konflikta izmeu ostataka DOS-a i DSS pokazali su ve poetkom 2002. da
su ideje o pomirenju nerealne, pa su obe konfliktne strane prihvatile taj sukob kao invarijantu
politikog ivota i ukalkulisale je u strategiju svog delovanja. Ostatak DOS-a usresredio je
svoje napore na to da ouva tanku veinu u Parlamentu (131 poslanik od ukupno 250) i da
ostane na vlasti. Ta veina je bila dovoljna za usvajanje zakona, ali ne i za promenu Ustava
Srbije (1990). A upravo taj Ustav, krojen po Miloevievoj meri, predstavljao je nesavladivu
prepreku za sprovoenje bitnih demokratskih reformi. Za promenu Ustava potrebna je
dvotreinska veina u Parlamentu, kao i podrka veine svih graana Srbije na referendumu
(lan 133 Ustava). Imajui to u vidu, postalo je jasno da, praktino, ne postoje izgledi da Ustav
bude u dogledno vreme promenjen na ustavno predvieni nain. ansa da se menjaju ustavi,
kako pokazuje iskustvo postkomunistikih zemalja, postoji samo dok su pobednici jo uvek
ujedinjeni snagom revolucionarnog principa (B. Akerman, prema Dimitrijevi, 2002: 37). U
Srbiji je ta ansa nepovratno proputena posle decembarskih izbora 2000. na kojima je DOS
izvojevao dvotreinsku veinu u Narodnoj skuptini Srbije. Budui da je Miloeviev Ustav
ostao na snazi, u razdoblju izmeu 2000. i 2006. Republika vlada se permanentno nalazila
izmeu Scile i Haribde. Kada je potovala Ustav, bila je u mnogim sferama bitno ograniena u
radu ili ak osuena na neaktivnost, a kada ga je ignorisala, bila je igosana kao uzurpatorska.
Drugi partijski pol olien u DSS takoe se postepeno navikavao na ulogu opozicije na
republikom nivou i, uporedo sa tim, gradio strategiju politikog delovanja. U tom pogledu,
kod DSS se uoava proces politike radikalizacije u kojem se ta stranka transformisala od
stranke konstruktivne opozicije u polulojalnu opoziciju (u prethodno definisanom znaenju).
Sredinom 2002. sukob izmeu dva partijska pola toliko je eskalirao da se DSS nije ustruavala
ni od najteih optubi na raun republike Vlade i njenog premijera, na primer o dosluhu sa
podzemljem i o tolerisanju verca, to nimalo ne zaostaje po otrini za optubama od SPS, SRS
i SSJ. O radikalizaciji stava DSS govori i to to ona u jesen 2002. poela da primenjuje bojkot
sednica narodne Skuptine da bi one, zbog nedostatka kvoruma, bile prekidane. Istini za volju,
efekti opozicionog delovanja DSS bili su veoma ogranieni, jer je ta stranka raspolagala samo
sa 45 mandata u Parlamentu, koji su joj ak - kao to smo prehodno pokazali - privremeno bili
oduzeti. Budui da DSS zbog male parlamentrane snage nije mogla sama ozbiljnije da ugrozi
republiku Vladu, jedina efikasna strategija te stranke sastojala se u obezbeivanju podrke
od partija antisitemskog pola (SPS, SRS, SSJ). Pri tom, DSS nije mogla da izbegne klasinu
dilemu o opravdanosti upotrebe nedemokratskih sredstava u ostvarivanju demokratskih ciljeva.
Odlunim opredeljenjem, sredinom 2002, za vrstu saradnju sa pomenutim partijama,
DSS je bitno poveavala mogunost da republikoj Vladi bude izglasano nepoverenje, ali
takvo opredeljenje nosilo je za DSS ogroman politiki rizik da, saraujui sa socijalistima,
radikalima i SSJ, odvrati od sebe deo svoje izborne klijentele, naroito izvorne simpatizere
koji su tu partiju podravali pre 5. oktobra 2000. Premda DSS nije do kraja vladavine ostatka
DOS-a (2004) decidirano odgovorila na navedenu dilemu, u njenom politikom delovanju
uoava se, naroito od sredine 2002, sve vea podudarnost sa delovanjem partija ancien rgime.
Od tada su poslanici DSS u Parlamentu, skoro bez izuzetka, glasali protiv zakonskih predloga
Republike vlade, kao i poslanici SPS, SRS i SSJ. Osim toga, poslanici DSS su, istovremeno sa
poslanicima pomenute tri parije, izostajali sa vanih sednica Parlamenenta ili ih naputali.
Bez obzira na to da li je tu re o viestrukim koincidencijama ili, to je verovatnije, o unapred
dogovorenoj strategiji, teko je oteti se utisku da je na kraju posmatranog razdoblja bitno
smanjena politika distanca izmeu DSS i partija starog reima.
79
Posle 5. oktobra u Srbiji se sa ekstremnim intenzitetom oitovala tendencija asimilacije izmeu

malih partija i grupa pritiska, na koju je davno upozorio an Mejno (1958, 38). Simbioza
opozicionih partija i dela NVO nije u Srbiji potpuno prekinuta ni posle oktobarskih promena
2000, jer su mnogi partijski funkcioneri nastavili da deluju u rukovodeim organima NVO
(podaci o tome: Politika 9. januar 2003). Takoe, brojni rukovodioci NVO, angaovani
istovremeno u opozicionim partijama, preli su na odgovorne funkcije u dravnom aparatu. U
ovom sluaju partije su posluile kao posrednik u transferu elite iz nevladinog u dravni sektor.

Posle ubistva Zorana inia (12. maja 2003), novi premijer Republike vlade, Zoran ivkovi,
nije pokazao spremnost da izae u susret uestalim zahtevima malih partija, lanica ostatka
DOS-a za veim ueem u vlasti. On je objektivno ocenio da Republika vlada, sa nesigurnom
podrkom u Parlamentu, ne moe da funkcionie u razdoblju u kojem je prinuena da donosi
vane i esto nepopularne odluke. U takvim okolnostima ivkovi je doao do zakjuka da je
jedini izlaz u sazivanju novih izbora. U skladu sa Ustavom (1990), na njegov obrazloen predlog,
v. d. predsednika republike, Nataa Mii, raspisala je prevremene parlamentarne izbore za 28.
decembar 2003.

Participacija graanana ovim izborima iznosila je 58.7 odsto, to je jedan procentni poen vie
nego 2000. Na izborima je uestvovalo devetnaest partijskih lista od kojih je samo est lista
sa ukupno sedam partija uspelo da dostigne izborni prag od 5 odsto i da osvoji mandate
u Parlamentu. Najvanije kontroverze na izborima 2003. ticale su se ekstradicije optuenih
graana Srbije Meunarodnom krivinom sudu za bivu Jugoslaviju, smera i tempa privatizacije,
budunosti SCG i statusa pokrajine Vojvodine u Srbiji. Rezultati stranaka na ovim izborima
uveliko su odstupili od rezultata ostvarenih na izborima 2000. godine. Dva partijska pola nastala
rascepom DOS-a ostvarile su, ukupno uzevi, na ovim izborima manje ubedljivu prevagu nad
partijama ancien rgime, SRS i SRS, nego 2000. Pojedinano posmatrano, najvei uspeh na
decembarskim postigla je eeljeva ultrancionalistika SRS koja je zadobila 82 mandata i time
postala najjaa parlamentarna stranka u Srbiji. Na drugom mestu bila je DSS (lider Vojislav
Kotunica) sa 53 mandata. Na treem mestu sa 37 mandata je DS, koja je od 25. januara
2001. do decembarskih izbora 2003. predstavljala okosnicu Republike vlade. Re je stranci
koja se energino suprotstavljala Miloevievom reimu i najvie doprinela uspehu masovnih
demonstracija koje su dovele do njegovog ruenja (5. oktobra 2000). Posle dolaska na vlast u
okviru DOS-a, DS se energino angaovala u ukljuivanju Srbije u sve meunarodne institucije,
izruenju okrivljenih Hakom tribunalu i ubrzanoj privatizaciji ekonomije zbog koje je desetine
hiljada ljudi ostalo bez posla. Meu njima je bio veliki broj je ljudi od preko pedeset godina ije
su anse da nau novo zaposlenje bile minimalne.
etvrta stranka po broju osvojenih mandata (34) na decembarskim izborima je G17 plus. Re je
o novoj stranci na partijskoj sceni, koja je obrazovana u decembru 2002. od istoimene nevladine
organizacije. Na petom i estom mestu sa identinim brojem mandata (22) su SPS i koalicija
SPO - Nova Srbija (NS). Ovakav izborni rezultat za SPS predstavlja neuspeh, jer je ta partija
na decembraskim izborima 2000. zadobila 37 mandata. Inae, predsednik SPS i dalje je bio
Slobodan Miloevi, premda je boravio kao pritvorenik u Sudu u Hagu. SPO je od poetka
80
viestranaja do izbora 2000. godine, bila najvanija opoziciona partija, ali je taj poloaj izgubila
zato to je u drugoj polovini devedesetih godina saraivala sa vladajuom SPS (pristankom
da sudeluje na izrazito neregularnim izborima 1997, ulaskom u Saveznu vladu 1999), a na
saveznim izborima u septembru 2000. odbila je da sudeluje u okviru DOS-a i pretrpela je teak
poraz, to vai i za republike izbore, odrane nekoliko meseci kasnije (decembar 2000). Izrazito
slab uinak na pomenuta dva izborna nadmetanja 2000. podstakao je SPO da na izborima 2003.
uestvuje u koaliciji sa NS, strankom koju su obrazovali 1997. bivi lanovi i rukovodioci SPO,
nezadovoljni podrkom rukovodstva te stranke vladajuoj SPS.
Rezultati ovih izbora govore o temeljnoj promeni stotina hiljada individualnih izbornih volja
graana koji su izali na biraka mesta, te se neizbeno postavlja pitanje koji su uzroci te
promene. Verovatni uzrok promene miljenja znaajnog dela graana jeste nezadovoljavajui
tempo poboljanja ivotnog standarda (u odnosu na onaj koji je je obean) izmeu izbora 2000.
i 2003. Valja napomenuti da je u Srbiji, koja je tek stupila u prvu fazu demokratije, ne postoji
snana partijska identifikacija biraa koja deluje kao sidro koje usporava promene izbornih
opredeljenja. Relativna postojanost partijske identifikacije smanjuje mogunost iznenadnih
oscilacija u snazi politikih partija i time doprinosi stabilnosti uspostavljenog partijskog
sistema. Stepen partijske identifikacije u Srbiji - i u drugim zemljama Centralne i Istone
Evrope - nii je nego u zemljama stabilne demokratije (Goati, 2000, 201), to direktno podstie
nestabilnost partijskog sistema. U postkomunistikim drutvima usled nepostojanja jasno
uoblienih grupnih interesa, partije gotovo slobodno lebde nad nedovoljno izdiferenciranim
interesnim poljem, a njihova rukovodstva arbitrarno odluuju o promeni partijske politike, to
poveava stepen kontigencije u politikom ivotu.
4.2 Programska orijentacija i sastav pristalica

Ultranacionalistika SRS, najuspenija partija na decembarskim parlamentarnim izborima
2003, ostala je dosledna svojim programaskim opredeljenjima iz predoktobarskog razdoblja.
Njen strateki cilj je ostao nepromenjen - velika Srbija koja obuhvata Crnu Goru i velike delove
Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Pored toga, u kljuna programsko-politika opredeljenja SRS
spadaju odbijanje saradnje sa Hakim sudom, tenja za odranjem SCG kao vrste federacije
i protivljenje autonomiji Vojvodine. Struktura simpatizera SRS pokazuje, takoe, naglaeni
kontinuitet sa predoktobarskim razdobljem. Glavninu sastava SRS ine radnici, penzioneri
i domaice. Re je prvenstveno o starijim pojedincima nieg obrazovnog nivoa i socijalnog
statusa iz prigradskih naselja ili iz sela. Kad je re o vrednosnim opredeljenjima, pristalice
SRS intenzivno prihvataju cluster stavova u koji spadaju: izrazita autoritarnost, odbacivanje
promena, afirmativan stav prema centralizaciji i nepoverenje prema pripadnicina drugih naroda
(Panti, 2002; svi podaci o vrednosnom profilu partija zasnivaju se, ako nije drukije reeno,
na rezultatima istraivanja sadranim u ovom tekstu). Velika veina pristalica SRS (78 odsto)
ima - prema istraivanju Beogradskog centra za ljudska prava (BCLJP) sprovedenom 2003 izrazito negativan stav prema Meunarodnom sudu u Hagu, samo 2 odsto izraava afirmativan
i 19 odsto ambivalentan stav (Public Opinion in Serbia, Attitudes Towards the International
Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, Belgrad Centre For Human Rights, July, 2003).
Izneti nalazi skoro su identini sa rezultatima istraivanja Instituta drutvenih nauka (IDN)
sprovedenog 2003, prema kojim samo 2 odsto sledbenika SRS ima poverenje u Haki sud, a
7 odsto podrava izruenje optuenih, dok se ostali tome suprotstavljaju (prema: Vreme, 21.
decembar 2003).
81
DSS, kao druga stranka po broju osvojenih glasova i mandata na parlamentarnim izborima
2003, napustila je u Programu DSS usvojenom 2001. zalaganje za promenu granica bivih
republika SFRJ, Hrvatske i Bosne i Hercegovine po etnikom kriterijumu u korist Srbije. U
programskom dokumentu, izglasanom 2001, DSS se zalae za doslednu primenu Dejtonskog
sporazuma i Sporazuma o specijalnim vezama Republike Srpske i SR Jugoslavije (str. 7). U
tom dokumentu DSS je naglasila vanost saradnje sa SAD, meunarodnim organizacijama i
sa Meunarodnim sudom u Hagu, to je meunarodna obaveza koja se ne moe izbei (str.
11). Nasuprot citiranim proklamacijma, DSS je posle stupanja na vlast - kao najvanija stranka
vladajue koalicije - blokirala ekstradiciju optuenih Hakom sudu. DSS se zalae za odranje
SCG, a u pogledu teritorijalne organizacije Srbije podrava regionalizaciju i suprotstavlja se
autonomiji Vojvodine. DSS prihvata privatizaciju, ali je kao opoziciona stranka od avgusta
2001. do marta 2004, otro kritikovala nain njenog sprovoenja i optuivala Republiku vladu
za kriminal i korupciju. U kampanji za decembarske izbore 2003, DSS se zalagala za sporiju
privatizaciju, ak za i revizije prethodno donetih odluka kojima su velike dravne firme prodate,
preko aukcije ili tendera. Socijalni oslonac DSS je u srednjem delu imovinske, obrazovne i
statusne piramide, sa ispodprosenom zastupljenou u viem i niem delu. U vrednosnom
smislu, simpatizeri DSS odlikuju se naglaenijom religioznou od opteg proseka, izrazitim
preferiranjem centralizacije i manjim poverenjem u pripadnike drugih naroda u odnosu na
opti prosek, dok su u pogledu stepena autoritarnosti i spremnosti da prihvate promene, slini
optem proseku. U celini uzevi, belei jedan istraiva, DSS najbolje reprezentuje uzorak
graana u celini (0.96) (Panti, 2002, 109). Skici vrednosnog profila pristalica DSS treba dodati
naglaeno odbojan stav prema Meunarodnom krivinom sudu u Hagu. O tome govore podaci
prethodno citiranog empirijskog istraivanja BCLJP prema kojima 49 odsto simpatizera DSS
izraava negativan stav prema Hakom tribunalu, 9 odsto pozitivan i 42 odsto ambivalentan
stav. Sline vrednosti su registrovane i u istraivanju IDN. U tom istraivanju samo je 4 odsto
pristalica DSS izrazilo poverenje u Haki sud, 28 odsto spremnost da izrui optuene za ratne
zloine, a ostali su izneli negativan stav (prema: Vreme, 21. decembar 2003).
Na treem mestu po broju glasova i poslanika je DS koja se od svog osnivanja (decembar
1989) energino zalae za demokratske promene i svojinsku transformaciju. DS insistira na
to brem pridruivanju Srbije, odnosno SRJ EU, uz praktino demonstriranu spremnost da za
to ispuni sve neophodne uslove. DS podrava autonomiju Vojvodine i zalae se za odravanje
SCG. Izbornu klijentelu DS prvenstveno ine mlai i obrazovaniji pojedinci vieg radnog i
socijalnog statusa, nastanjeni preteno u gradovima. Re je upravo o socijalnim grupama koje
u veoj meri spadaju u kategoriju dobitnika tranzicije koja sa optimizmom procenjuje svoje
izglede u trinoj ekonomiji. Simpatizeri DS su ispodproseno religiozni, ispoljavaju manju
autoritarnost, skloniji su promenama, u veoj meri odbacuju centralizaciju i ispoljavaju vee
poverenje u druge narode. U pogledu stava prema Hakom sudu, na osnovu istraivanja BCLJP
(2003), rezultati su sledei: 40 odsto simpatizera DS ispoljava pozitivan stav, 10 odsto negativan
i 50 odsto ambivalentan stav. Nisu mnogo drugaiji ni nalazi istraivanja IDN iz jula 2003. U
tom istraivanju, poverenje u Haki tribunal izrazilo je 26 odsto simpatizera DS, 69 odsto se
opredelilo za izruenje optuenih za ratne zloine, dok su ostali neodluni (prema: Vreme, 21.
decembar 2003). DS je lanica Socijalistike internacionale.
G17 plus je partija obrazovana od istoimene nevladine organizacije 16. decembra 2002, tako da
se njen uinak na decembarskim izborima 2003. moe smatrati uspehom. To je demokratski,
trino i proevropski opredeljena stranka koja je po svojim programskim opredeljenjima veoma
slina DS. Razlika postoji u pogledu budunosti Srbije, jer se G17 plus zalae, nasuprot DS, za
82
nezavisnu Srbiju, ocenjujui da je uspostavljanje federalne drave sa Crnom Gorom pogreno.

Jer u dananjoj situaciji, Srbija samo trpi trokove zbog fiktivne zajednice sa Crnom Gorom
(G17 plus, Dravni program evropske Srbije, 2003, 5). Iz tih razloga G17 plus podrava hitno
razdruivanje Srbije i Crne Gore, odnosno dezintegraciju SCG. Simpatizeri G17 plus su, kao i
simpatizeri DS, najjae ukorenjeni u mladoj, visoko obrazovanoj generaciji iz gradskih sredina.
Dominantna obeleja vrednosnog profila pristalica G17 plus su spremnost na promene,
tolerancija i niska autoritarnost. Sudei prema rezultatima istraivanja BCLJP (2003), 37 odsto
simpatizera G17 plus podrava Haki tribunal, 15 odsto ima negativan, a 44 odsto nema jasno
odreen stav. Na identian zakljuak upuuju rezultati istraivanja IDN, prema kojima 24 odsto
simpatizera te stranke ima poverenje u Haki tribunal, a ak 65 odsto se slae sa izruenjem
optuenih, dok ostali imaju ambivalentan stav.
U Programu SPO (2001), ta partija se definie se kao nacionalna stranka liberalnih, graanskih
i demokratskih opredeljenja i naglaava neophodnost to breg ulaska u EU. Kad je re o
odnosima sa Crnom Gorom, SPO stavlja naglasak na zajednitvo oslonjeno na meusobnu
ravnopravnost pri svakoj formi njihove posebne dravnosti, saveza ili federacije. To je razlog
to je SPO pruao podrku SRJ od njenog osnivanja (1992) do transformacije (2003) u
Dravnu zajednicu SCG. U sastavu simpatizera SPO natproseno su zastupljeni radnici, seljaci,
slubenici i tehniari, uenici i studenti. Vrednosni robot-profil pristalice SPO obeleavaju
naglaena religioznost, odobravanje uvoenja veronauke u kole, autoritarizam, nepoverenje u
druge narode, ali i veinsko prihvatanje promena i takoe veinsko odbacivanje centralizacije.
Prema Hakom tribunalu pristalice SPO imaju znatno afirmativniji stav od pristalica DSS,
emu u prilog govore podaci istraivanja BCLJP, po kojima 14 odsto simpatizera SPO izraava
poverenje, 50 odsto se zalae za ekstradiciju, a ostali imaju nedovoljno odreen stav (prema:
Vreme, 21. decembar 2003). Najzad, NS je mala stranka nastala, kao to sam prethodno naveo,
posle rascepa u SPO-u 1997. Program NS (2004) sadri osnovna opredeljenja (nae zapovesti)
u koja, izmeu ostalog, spadaju - Srbija kao drava srpskog naroda, Srpska pravoslavna crkva
kao okosnica moralne i duhovne obnove, parlamentarna monarhija i seljak, iji interes drava
mora da potuje. NS nije, za vreme mandata koalicione Vlade obrazovane 2004, insistirala na
uspostavljanju parlamentarne monarhije, a u svim drugim programsko-politikim pitanjima
vrsto je podravala DSS.
4.3 Fijasko SPS-a

Na ovim parlametarnim izborima SPS je osvojila samo 22 mandata. ok od izbornog
poraza SPS je pretrpela u razdoblju kad je programski i organizaciono nastojala da se
prilagodi postoktobarskom vremenu. SPS je ve na VI kongresu u januaru 2003. prihvatila
neke programske promene, ali njihov domaaj nije bio neupitan. U novom programskom
dokumentu SPS se, na primer, zalae za pristupanje EU, ali odbija da prizna Haki sud i ne slae
se ekstradicijom optuenih za ratne zloine tom sudu, premda je to conditio sine qua non za
lanstvo u EU. (Deklaracija VI kongresa SPS, 2003, str. 2). Ambivalentan je i stav SPS prema
privatizaciji, jer je ta partija prihvatila obaveznu i oroenu privatizaciju, ali je odluno odbacila
model po kojem se proces privatizacije odvija u Srbiji (aukcijska, tenderska). Osim toga, SPS je
na VI kongresu ocenila oktobarski prevrat 2000. kao unapred pripremljeni scenario ostvaren
puem u dravi i ponovo izabrala za predsednika hakog optuenika, Slobodana Miloevia,
to upuuje na zakljuak da se 2003. jo nije moglo govoriti o potpunom i definitivnom raskidu
SPS sa predoktobarskim razdobljem.
83
U glasakoj armiji SPS dominiraju domaice, penzioneri i radnici, uz znaajno prisustvo

seljaka, a kad je re o obrazovnom sastavu, ubedljivu prevagu imaju pojedinci bez osnovne
kole ili oni sa osnovnom kolom. Meu simpatizerima SPS postotak strunjaka, privatnika,
uenika i studenata je zanemarljiv. Na vrednosnom planu, sledbenike SPS karakteriu rairena
autoritarnost, suprotstavljanje promenama, preferiranje centralizacije, nepoverenje u druge
narode i veinsko protivljenje uvoenju veronauke u kole, to je, nesumnjivo, rezultat laikog
karaktera partije iz koje je nastala SPS. U oba prethodno citirana istraivanja odnosa prema
Hakom tribunalu, sprovedena 2003, simpatizeri SPS manifestovali su izrazito negativan
stav. Prema istraivanju BCLJP, samo 3 odsto pristalica te stranke ima pozitivan stav prema
Tribunalu, 76 odsto negativan, dok 21 odsto izraava ambivalentan stav. U istraivanju IDN
pozitivan stav prema Hakom sudu kree se u okviru statistike greke (2 odsto), a spremnost na
izruenje okrivljenih Meunarodnom sudu izraava samo 7 odsto simpatizera SPS.

Ishod parlamentarnih izbora 2003. odraava znaajnu redistribuciju snaga u Parlamentu u
odnosu na izbore 2000, u korist antisistemskog partijskog pola koji je vladao u dooktobarskom
razdoblju. Istovremeno, unutar partija koje ine taj pol dolo je do korenite promene odnosa
snaga; ekstremno-nacionalistika SRS osvojila je 82 mandata i postala, relativno posmatrano,
najjaa partija u Parlamentu, dok je SPS, koja je pokazala tenju da reformie neka bitna
predoktobarska opredeljenja i da se adaptira novim okonostima, zadobila skoro etiri puta
manje mandata (22). Znaajan deo biraa SPS privukli su, verovatno, radikali insistirajui u
predizbornoj kampanji na ideji socijalne jednakosti koja predstavlja svakako najatraktivniju
ideju socijalista. Pretpostavljam da je SRS na ovim izborima privukla u svoje gravitaciono
polje i pristalice ulranacionalistike SSJ, koja ak nije uspela da ostvari izborni cenzus (5
odsto) i ostala je bez ijednog mandata. Uzete zajedno, anisistemske partije koje su vladale u
Miloevievom reimu (SPS, SRS) bitno su poveale svoj udeo u Parlamentu sa 24 odsto 2000.
na 41.6 odsto 2003.
Posle ovih izbora obrazovana je (u martu 2004) manjinska Vlada koju ine DSS, G17 plus i
koalicija SPO/NS. Ova manjinska Vlada demonstrirala je osobenu tehologiju rada, jer je vie
delovala kao konfederacija ministarstava, a ne kao jedinstvena celina. Konfederalni karakter
ogledao se u tome to su njeni ministri u javnosti (naroito potpredsednik Labus i ministar
spoljnjih poslova Drakovi) zastupali razliite stavove od premijera Kotunice, tako da je
nekada bilo nemogue utvrditi kakav je zvanian stav Vlade. Vesna Pei pie o Vladi kao o
konfederaciji feuda podrazumevajui pod tim svojevrsni sistem razmene usluga i interesa
izmeu vladajuih partija u koaliciji i njihovih skrivenih finansijera. U taj sistem je ugraeno
meusobno ucenjivanje da e poslanici biti povueni iz Skuptine ako neki ministar (predsednik
partije) bude optuen za korupciju. Ugraena je i kontrola poslanika koji treba da izglasaju
tajkunske zakone: ministri preko kojih idu narudbine su partijski efovi poslanika i odluuju
o njihovom poslanikom mestu (2013, 189-190).Treba svakako pomenuti jo jednu osobenost
ove Vlade. Mislim na masovni desant pripadnika nomenklature vladajuih partija na sva
iole znaajnija mesta u dravnoj i javnoj upravi. (O razmerama tog desanta argumentovano
svedoanstvo: Pei, 2013, 196-204) Ovde nije re jedino o potpuno nestrunim, ali partijma
odanim ljudima, koji su po pravilu postavljani na vana mesta u dravnoj upravi, nego i o tome
da su mnogi od njih posedovali ovlaenja da regrutuju, po vlastitom izboru, iroki krug
saradnika, to je otvorilo irok prostor nepotizmu. Na taj nain su dravna administracija i
uprava javnih preduzea - iji je stepen profesionalizacije i ranije bio nizak- u potpunosti
84
diletantizovane. Istini za volju, klice tog pocesa uoavale su se i pre 2004, ali je sa stupanjem
na dunost Kotuniine manjinske Vlade, proces dobio ekstremno ubrzan. Uz to, diletantizacija
uprave ostvarena je po po dubini politikog sistema, jer je zahvatila pokrajinski i optinski
nivo, ime je ostvareni proces praktino zavren. To ostvarenje manjinske Vlade (2004-2007)
prihvatile su kao fait accompli i potonje republike vlade u posmatranom razdoblju, jer im je
omoguavalo lako uhleblje vlastitog kadra, iako su se deklarativno zalagale za profesionalicaciju
dravne i javne uprave. Latentan efekat ovakve prakse jeste ubrzani egzodus vie hiljada mladih
akademskih graana, koji su u Srbiji tek zavrili studije, a otili su u evropske zemlje i SAD. Na
taj nain, pardoksalno, siromana Srbija viestruko vraa besplatnim ustupanjem elite znanja,
sive materije, milionske donacije i kredite ekonomski daleko razvijenijim zemljama. Nema
znakova da partije smanjuju elini stisak na profesionalni profil novozaposlenih, niti pak
nagovetaja smanjivanja trenda naputanja zemlje od strane strunjaka. Pitanje je samo kada
e potencijalni strani investitori u nedostatke Srbije ubrojiti ne samo odsustvo odgovarajue
infrastrukture i slabosti vladavine prava, nego i nedostatak profesionalne radne snage. Pravo
da dolaskom na vlast zaposle hiljade svojih, po pravilu nestrunih lanova na ekspertskim
mestima bitno je smanjilo produktivnost srpske privrede i povealo do nesluenih razmera mo
rukovodstva vladajuih partija u Srbji, jer su uz institucije blanko ostavki i arbitrarnog odabira
nosilaca poslanikog mandata sa ire liste posle zavretka izbora (o emu je bilo rei), partijska
rukovodstva zadobila potpunu kontrolu ne samo nad nosiocima najvanijih dravnih funkcija,
nego i nad profesionalnim sudbinama vie desetina hiljada ljudi koji ine dravni aparat. Na
taj nain partije su zarobile dravu, te smatram da je za politiki sistem Srbije prikladniji
termin paritodespotija nego partitokratija, koji se koristi za zemlje razvijene demokratije.
(Re despotos na grkom jeziku oznaava onog ko bespravno vri vlast).
DSS kao stoerna stranka manjinske Vlade insistirala je u predizbornom razdoblju na
neophodnosti diskontinuiteta sa vladom ostatka DOS-a zbog njenog popustljivog stava
prema korupciji i oslanjanja na nelegalna sredstva u borbi protiv Miloevievog reima u
masovnoj akciji Sablja koju je policija sprovela posle ubistva premijera Zorana inia. Poto
su partije koje ine manjinsku Vladu zadobile zajedno 109 mandata u Parlamentu, one su oslonile
na parlamentarnu podrku SPS koja je time postala via facti lan vladajueg aranmana, a po
nekim autorima (npr. De Swaan, 1973) i partner u Vladi. DSS je pored premijerskog mesta
obezbedila sebi kljuna politika ministarstva (unutranje poslove, pravdu, dravnu upravu i
lokalnu samoupravu), dok su funkcioneri G17 plus rukovodili kljunim ekonomskim resorima
(potpredsednik Vlade koji se bavi ekonomijom, i ministar finansija). Tome treba dodati
guvernera Narodne banke koji je prethodno izabran i koji nije lan Vlade. Ministri iz SPO i NS
doli su na elna mesta u sferi meunarodnih odnosa, kulture, medija, vera, turizma, odnosa sa
dijasporom i kapitalnih investicija.
Ali, vraam se obrazovanju manjinske Vlade 2004. Za premijera manjinske vlade izabran je
Vojislav Kotunica (DSS). Koalicioni partneri u Republikoj vladi potpisali su sporazum pod
naslovom Naela zajednikog delovanja strana potpisnica u kojem su fiksirali neke ciljeve
saradnje. Tu, izmeu ostalog, figuriraju: izrada novog Ustava za tri meseca, donoenje Zakona o
politikim strankama, udruenjima graana i nevladinim organizacijama, kao i paket izbornih
zakona, o emu, za razliku od Ustava, nisu precizirani vremenski rokovi. Sporazum sadri i
odredbu o Hakom tribunalu u kojoj strane iskazuju spremnost da utvrde i vode jedinstvenu
politiku uz maksimalne napore da se domai pravosudni organi hitno osposobe za voenje
postupka, bez izruivanja optuenih po komandnoj odgovornosti i po eventualnim novim
optunicama (podvukao V. G.). Prihvatanjem da prua parlamentarnu podrku manjinskoj
85
Vladi, SPS je izala iz politike izolacije. Podrku toj Vladi SPS je javno uslovila odbijanjem
Republike vlade da izruuje Hakom tribunalu graane Srbije optuene za ratne zloine. Istini
za volju, postoje indicije da je SPS obezbedila za sebe i druge naknade za podrku Vladi o
kojima se moe samo posredno zakljuivati. Tu spada vie puta javno izneta informacija da
je manjinska Vlada, na traenje SPS, koristila svoj uticaj da zaustavi proces oduzimanja vile
predsedniku SPS, Slobodanu Miloeviu (2004), da obezbedi povlaenje optunice protiv
njegove supruge, Mirjane Markovi (u prolee 2005) i da utie na javnog tuioca da odustane
od optube protiv Marka Miloevia u avgustu 2005. (ire o tome: Goati, 2006, 73).
Odredba iz koalicionog dokumenta Naela zajednikog delovanja strana potpisnica o
neizruivanju dravljana Srbije Hakom tribunalu imala je dakosean uticaj, jer je bitno
zaotrila stav Srbije prema Hakom tribunalu u odnosu na prethodno razdoblje. Na takvo
politiko opredeljenje Republike vlade vani akteri Meunarodne zajednice odgovorili su brzo
i energino mnogim odlukama (merama) koje su, direktno ili indirektno, veoma nepovoljne
uticale na Srbiju. Od direktno nepovoljnih posledica naveu odlaganje Studije izvodljivosti
- to je preduslov prikljuivanja EU - i zamrzavanje ekonomske pomoi SAD, prvi put
sredinom 2004. a drugi put poetkom 2005. u ukupnom iznosu od oko 40 miliona amerikih
dolara. U indirektno negativne efekte spada, izmeu ostalog, odlaganje pregovora o pristupanju
Dravne zajednice SCG Svetskoj trgovinskoj organizaciji, uskraivanje podrke za dobijanje
zajmova i kredita u najvanijim finansijskim institucijama (Meunarodna banka za obnovu i
razvoj, Meunarodni monetrani fond) i bitno redukovanje stranih investicija u privredu Srbije.
Tako je pitanje odnosa sa Hakim tribunalom postalo za Srbiju 2005 - kao i sredinom
2001 - sudbinska politika raskrsnica izmeu status quo-a i nastavljanja demokratskih i
trinih reformi. Na opisanu politiku Republike vlade presudno je uticala, kao to se moglo
i oekivati, njena stoerna stranka, DSS, koja je nepokolebljivo ignorisala javna saoptenja
koalicionih partnera (G17 plus, SPO) da Srbija mora da izvrava svoje meunarodne obaveze
prema Hakom sudu, jer e se, u protivnom, suoiti sa jo veom meunarodnom izolacijom.
Istrajavanje DSS na odbijanju obaveza prema Hakom tribunalu posledica je ne samo ve
pomenutih rezervi DSS prema toj instituciji, nego i obeanja koje je ta stranka dala SPS-u
(bez ije parlamentarne podrke je opstanak Vlade bio nemogu) da e Vlada biti dosledna
u odbijanju izruenja svojih dravljana Hakom sudu. SPS je javno isticala da je to uslov za
podrku manjinskoj Vladi u Republikom parlamentu. Osim toga, SPS je naglaavala i obeanje
Vlade da e stvoriti uslove za poboljanje materijalnog poloaja onih koji se ve nalaze u hakom
pritvoru. Nije zato nipoto sluajno to je nepun mesec dana posle stupanja Kotuniine Vlade
na dunost (30. marta 2004), DSS obezbedila - uprkos protivljenju njenih koalicionih partnera,
G17 plus i SPO, a uz podrku opozicionih SRS i SPS (!), izglasavanjem Zakona o pravima
optuenog u pritvoru Meunarodnog krivinog tribunala i lanova njegove porodice, kojim
je propisana zamana finansijska pomo hakim optuenicima. Tim zakonom (l. 3) optueni
moe da ostvari pravo na naknadu zarade, paualnu naknadu trokova za obezbeivanje
dokaza odbrane i naknadu trokova za obezbeenje strune pomoi u pripremanju odbrane.
Naknada zarade optuenog koji je u radnom odnosu odreuje se u visini plate zaposlenih
u dravnim organima sa koeficijentom 8.80 (l. 4)! Taj zakon je u aprilu 2004. proglaen
neustavnim od strane Ustavnog suda Srbije, jer osigurava privilegovan poloaj optuenih
pred Hakim tribunalom u odnosu na ostale optuene. Mnogo vanije od te odluke je to to
se izglasavanjem citiranog zakona jasno pokazalo da je manjinska koaliciona Vlada puka
kulisa (vlada-maketa), iza koje odluke donosi stvarna koalicija koju ine DSS, SRS i SPS.
Zbog odbijanja Srbije da izvrava obaveze prema Hakom sudu, SAD su poetkom 2005.
povukle savetnike iz Vlade Srbije, uskratile pomo u reformi ekonomskog sistema, onemoguile
86
direktne letova JAT-a u SAD i upozorile Republiku Vladu da e, ako ne promeni stav prema
Hakom tribunalu, lista sankcija biti proirena. Uporedno sa tim, EU je obavestila Srbiju da je
izruenje svih optuenih za ratne zloine preduslov dobijanja Studije izvodljivosti. Odbijanje
Kotuniine Vlade da izvrava meunarodne obaveze prema Hakom tribunalu, imalo je, kao
to smo opisali, negativne efekte na privredu, a time i na standard graana. Nezadovoljavajui
ekonomsko-socijalni uinak Kotuniine Vlade delovalo je razoaravajue na birae partija
vladajue koalicije, o emu ubedljivo govore rezultati predsednikih izbora u junu 2004. i
pokrajinskih i lokalnih izbora u septembru 2004. na kojima su sve lanice vladajue koalicije
doivele teak poraz (ire o tome: Goati, 2006, 239-242). Izborni ok je, naravno, pojaao
trenje unutar manjinske Vlade izmeu stoerne DSS (i njoj bliske NS) i G17 plus i SPO, koje
su nevoljno sledile antihaku politiku DSS. Osnovni razlog za to je bio strah da bi u sluaju
promene takve politike, SPS otkazala podrku Republikoj vladi, ime bi se Vlada suoila sa
dilemom da li odabrati rekonstrukciju ili raspisati vanredne parlamentarne izbore. U prvom
sluaju, G17 plus i SPO bi izgubile mesto u Vladi, a u drugom bile bi prinuene da idu na
nove izbore koje su elele da izbegnu, jer je - sudei prema nalazima brojnih empirijskih
istraivanja - njihova podrka u birakom telu bila bitno uzdrmana samim ulaskom u manjinsku
Vladu koju podrava Miloevieva SPS (Goati, 2006, 237-239). U stvari, G17 plus i SPO su
potvrdile hipotezu o povezanosti koalicionog ponaanja partije i njenog trenutnog poloaja
na politikom tritu koju je Laver ovako ovako formulisao: Partije koje se suoavaju za
izbornom katastofom mogu da budu nespremne da izvre pretnju koja bi dovela do obaranja
vlade, mada je na samoj pretnji zasnovana njihova pregovaraka mo. Suprotno, vladajua
partija koja oekuje izborni napredak kada padne vlada, moe biti jako eljna da pokae miie.
Ona moe da izvlai defacto znaajnu pregovaraku mo iz povratnog uticaja (rezultata - V. G.)
istraivanja javnog mnenja (1986, 41).
Republika vlada je do kraja novembra 2004. istrajala na odbijanju izvravanja obaveza prema
Hakom tribunalu, koristei pri tom razliita obrazloenja. Republiki premijer i pojedini
ministri su, u vie navrata, naglaavali, na primer, da je saradnja dvostrani proces i da se ne
svodi samo na izruenja, pa potom da bi izruenje (nekih) optuenih moglo da ugrozi internu
stabilnost Srbije i, najzad, da suenja optuenim treba prepustiti pravosuu Srbije. Blokiranje
saradnje sa Hakim tribunalom bitno je usporilo proces pribliavanja Srbije i DZ SiCG Evropskoj
uniji i dovelo je do drastinog smanjivanja obima meunarodne pomoi i meunarodnih
kredita, to je inae teku privrednu situaciju SRJ uinilo jo teom. Osim toga, odbijanje
Republike vlade da izvrava meunarodne obaveze prema Tribunalu u Hagu, nametnuto od
strane DSS kao najjae partije vladajue koalicije, permanentno je podsticalo sukobe sa drugim
koalicionim partnerima, posebno sa SPO-om. To dobro ilustruje lider SPO, Vuk Drakovi,
koji se, kao ministar inostranih poslova SCG, neprestano javno zalagao za hapenje optuenih
za ratne zloine, dezavuiui tako politiku Republike vlade u kojoj partcipira njegova stranka!
Najzad, u Crnoj Gori je jaalo ubeenje da joj je zajednika drava sa Srbijom nepremostiva
prepreka pridruivanju EU, to je predstavljalo jak argument za independistiki opredeljene
partije i pojedince. Zbog opstrukcije srpske Vlade u izvravanju meunarodnih obaveza prema
Hakom tribunalu, vladajua koalicija u Crnoj Gori je intenzivirala zahteve te republike za
osamostaljivanjem od SCG preko referenduma. U prilog tome crnogorski politiari su navodili
da je antihaka politika Vlade Srbije u koliziji sa prvim lanom (stav 3) Ustavne povelje dravne
zajednice SCG u kojem je zapisano da je cilj SCG (izmeu ostalog), ukljuivanje u evropske
structure, naroito EU.
87
Pretpostavljam, ipak, da je izborni debakl partija manjinske Vlade na predsednikim,

pokrajinskim i lokalnim izborima 2004. pretdstavljao odluujui ok pod ijim je dejstvom
DSS zauzela blai stav prema Hakom sudu. Koristim termin blai, jer je Republika vlada - pod
presudnim uticajem DSS - prihvatila da podstie dobrovoljne predaje okrivljenih proglaavajui
to njihovom patriotskom obavezom ali ipak nije usvojila stav da je ekstradicija optuenih
meunarodna obaveza Srbije. Podsticanje na dobrovoljne predaje naglaavalo je negativan stav
drave prema Hakom sudu, ali i to da drava nije u stanju da se odupre superiornim spoljnjim
silama i da zatiti svoje graane. Sasvim retko se i u medijima pominjalo da je re o ljudima koji
su bili uesnici ratova sa desetinama hiljada mrtvih, i uz to, ljudi za koje je postojala osnovana
sumnja da sudelovali u masovnim zloinima. Kod nas se pronicljivo zapaa Vesna Pei
optueni prinose Hagu kao plemenske rtve. Metod dobrovoljnih predaja je opstao samo da se
ne bi poremetila ideologija koja je ljude odvela u rat (2013, 142).
Poziv na dobrovoljnu predaju praen je obilnom finansijskom pomoi, uz slavljeniku
atmosferu, kao da je re o ispraaju nacionalnih junaka. Praktino posmatrano, taj poziv je
dao dobre rezultate, jer je za otpilike pola godine etrnaestoro okrivljenih otilo u Hag. Poto
se na to nisu odluili svi optueni, Republika vlada je pred isticanje novog roka za Studiju
izvodljivosti (12. april 2005), najavila da e optueni koji se oglue o poziv za dobrovoljnu
predaju ipak biti uhapeni i sprovedeni u Hag. To se krajem marta 2005. zaista dogodilo (iako
nije zvanino potvreno) sa policijskim generalom Sretenom Lukiem (ire o tome: Goati,
2006, 242-246). Sedamnaestog juna 2005. Republika vlada je usvojila Nacionalnu strategiju
Srbije za prikljuenje EU koju su u Parlamentu podrale sve partije, izuzev SRS. Re je o
politiki izuzetno vanom dokumentu koji nije bio donet pod uticajem evropskih institucija,
nego je nastao radi afirmisanja stanovita da je cilj Srbije transformacija u moderno evropsko
drutvo sa trinom privredom i da je ukljuivanje Srbije u EU sredstvo za ostvarivanje tog cilja.
Oficijalno manifestovanje proevropskog opredeljenja Srbije, uz dobrovoljnu predaju veine
okrivljenih Hakom sudu, podstaklo je EU da ponovo otpone ranije zamrznute pregovore o
pristupanju Srbije toj organizaciji.
Kotuniina Vlada nastojala je da sauva Dravnu zajednicu SCG uspostavljenu 2003. i otro
se suprostavljala tenji crnogorskih vlasti da, na osnovu referendumskog izjanjavanja graana,
proglase nezavisnost Crne Gore. Suprostavljajui se toj tenji, Vlada Srbije je pruala otvorenu
politiku, medijsku i (pretpostavljam) materijalnu podrku opozicionim partijama Crne Gore
(tzv. federalistikom bloku ili srpskom bloku), koje su se zalagale za opstanak SCG. Te partije
su najpre nastojale da osujete referendum o nezavisnosti Crne Gore, a kad im to nije polo za
rukom insistirale su da u Parlamentu Crne Gore budu usvojeni to stroi uslovi za validnost
referenduma. Crnogorska vlast je, posle dugog insistiranja meunarodnih aktera (prvenstveno
EU i SAD), pristala na uslov da najmanje 55 odsto graana mora da se na referendumu izjasni
u prilog nezavisnosti da bi odluka bila punovana. Iako je re o veoma visokom cenzusu, na
referendumu odranom 21. maja 2006. ostvarena je potrebna veina glasova graana Crne Gore
(55.5 odsto graana glasalo je afirmativno), posle ega je Crna Gora proglasila nezavisnost.
Paradoksalno jeste da je to olakala svojom antihakom politikom upravo Republika vlada
koja se energino zalagala za federaciju Srbije i Crne Gore.
Posle otcepljenja Crne Gore, Srbija je via facti postala nezavisna drava, to je ubrzalo donoenje
novog Ustava. Narodna skuptina Srbije je u novembru 2006. usvojila, bez prethodne javne
diskusije, novi Ustav koji je proiziao iz dogovora voa parlamentarnih partija. Ba zato to je
88
nastao bukvalno preko noi, kao rezultat kompromisa partijskih prvaka, Ustav sadri ozbiljne
slabosti i nedostatke. Ali, usvajanjem Ustava, koaliciona Vlada je, bar formalno, ispunila jedan
od ciljeva sadranih u Naelima zajednikog delovanja strana potpisnica (2004). Ona je,
takoe, ispunila obeanje da nee vriti ekstradiciju lica Hakom tribunalu po komandnoj
odgovornosti (uz navedeni izuzetak policijskog generala Lukia). U neispunjena obeanja
Vlade spadaju usvajanje Zakona o politikim strankama, udruenjima graana i nevladinim
organizacijama, kao i paket izbornih zakona.

Na ovim izborima na biralita je izalo 4.033586 biraa od 6.653.851 (ili 60.6 odsto), a broj
nevaeih listia iznosio je 65.468 (ili 2.6 odsto). Ekstremno nacionalistika SRS je ostala je,
kao i na izborima 2003, relativno najjaa partija u Parlamentu (sa 81 mandatom umesto 82 na
izborima 2003), druga po snazi je bila DS koja je zadobila 64 mandata, a iza nje slede DSS sa 47
mandata, G17 plus sa 19 mandata, SPS sa 16 mandata i koalicija partija okupljena oko LDP, sa
15 mandata. Udeo mandata vladajuih stranaka biveg reima (SRS, SPS) smanjen je u sastavu
parlamenta izabranog 2007. u odnosu na izbore 2003. sa 41.6 odsto na 38 odsto. Na ovim
izborima SPO je nastupio samostalno, pa nije uspeo da ispuni izborni cenzus od 5 odsto i ostao
je izvan Parlamenta (zadobio je samo 134.147 glasova ili 3.3 odsto). Osim nabrojanih stranaka,
u Parlament su izabrani, zahvajujui pravilu pozitivne diskriminacije Savez vojvoanskih
Maara (3), koalicija Lista za Sadak - Sulejman Ugljanin (1), kandidati dve romske partije
(po jedan) i jedan kandidat koalicije albanskih partija. Pozitivna diskriminacija usvojena
je promenama Izbornog zakona 2005, to znai da su stranke etnikih i religioznih manjina
osloboene obaveze dostizanja izbornog cenzusa od 5 odsto i da je njihov kandidat izabran ako
osvoji 0.4 odsto glasova (prirodni prag) na izborima.
5.1 Kolebanja oko saveznitava

Posle ovih izbora obrazovana je (u maju iste godine) trea postoktobarska Vlada, sastavljena
od proevropskih stranaka: DS, koalicije DSS i NS i G17 plus. Do obrazovanja Republike vlade
dolo je posle dugih i do kraja neizvesnih pregovora, u kojima je DSS birala izmeu dve opcije;
prva je koalicija sa ultranacioalistikom SRS, a druga je savez sa DS i G17 plus. Poetkom maja
2007. izgledalo je da se DSS opredelila za prvu opciju, jer su njeni poslanici glasali za Tomislava
Nikolia (SRS) kao predsednika Narodne skuptine. Lideri Evropske unije i SAD odmah su
upozorili predsednika DSS, Kotunicu, da bi savez sa SRS znaio okretanje lea EU i korak
ka ponovnoj izolaciji Srbije. Povrh toga, ekonomsko-finansijsko poslovanje Srbije sa lanicama
EU I SAD (pregovori o investicijama, zajmovima i kreditima) trenutno je blokirano, a za jedan
dan (9. maj) indeks akcije na Beogradskoj berzi pretrpeo je rekordan pad od 10 poena. Suoena
sa negativnim efektima svoje odluke, DSS je napravila nagli politiki zaokret time to su njeni
poslanici glasali za smenu Nikolia sa poloaja predsednika Parlamenta, a umesto njega podrali
su izbor predsednika kandidata iz redova DS (Oliver Duli). Uskoro je obrazovana Vlada DSS
sa DS, NS i G17 plus. U opoziiciji su posle ovih izbora ostale SRS, SPS i LDP. Novoizabrana
Vlada obezbedila je veinsku podrku u parlamentu (127 od 250 poslanika), tako da joj nije bila
potrebna pomo SPS, kao to je to bio sluaj sa prethodnom manjinskom Vladom.
89
5.2 Dilema oko stoerne partije

U koalicionoj Vladi formiranoj 2007. teko je utvrditi koja se partija moe smatrati stoernom.
Najvie ministarskih portfelja (13 od 25) pripalo je DS, koja je ostvarila i znatno veu
parlamentarnu podrku od ostalih koalicionih partnera. Imajui u vidu da Vlada donosi
odluke veinom glasova i da DS u njoj ima veinu lanova, o toj stranci bi se moglo govoriti
kao o najuticajnijoj. Ali, tome protivrei okolnost da je lider DSS (i premijer prethodne Vlade)
Kotunica izabran za predsednika Vlade, dok je Boidaru eliu iz DS-a pripala funkcija
potpredsednika. U koalicionom sporazumu partneri u Vladi su nabrojali sledee ciljeve svoje
politike: borbu za ouvanje Kosova i Metohije, ubrzavanje evropskih integracija Srbije, jaanje
ekonomskog prosperiteta, intenziviranje saradnje sa Meunarodnim sudom u Hagu i borbu
protiv kriminala i korupcije. Poto je ova Vlada imala kratku istoriju (neto vie od pola
godine), izneu preliminarne napomene oko ostvarivanja prvog, drugog i etvrtog cilja koji su
fomulisani u koalicionom sporazumu dok u, iz razumljivih razloga, ostaviti po strani trei i
peti cilj (poveanje ekonomskog blagostanja, borba protiv kriminala i korupcije).
Partije koje ine koalicionu Vladu 2007. uslovno pripadaju evropsko-demokratskom i
nacionalno-demokratskom partijskom polu i politika distanca manja je izmeu njih nego
izmeu partija prethodnog vladavinskog aranmana u kojem je vaan inilac bila SPS, koja
je, dodue spolja, pruala podrku manjinskoj Vladi. SPS je, kao to smo prethodno pokazali,
zadrala naglaeno negativan stav prema oktobarskom preokretu 2000. i prema Meunarodnom
sudu u Hagu. Za neto vie od est meseci trajanja svog mandata, Republika vlada obrazovana
posle izbora 2007. ostvarila je nesumnjivi uspeh potpisujui sa EU (18. septembra 2007)
Sporazum o viznim olakicama koji je omoguio graanima da slobodno putuju u veinu
zemalja, lanica EU. Time je prekinuta stvarna izolacija graana Srbije koja traje od poetka
poslednje decenije prolog stolea. Inae, Republika vlada je u svom kratkom mandatu
najvie napora uloila u pregovore oko statusa pokrajine Kosovo i Metohija koja je 1999 rezolucijom Saveta bezbednosti UN (1244) - dola pod suverenitet UN. Rezultat tih pregovora
zavisio je prevenstveno od izvetaja trojke (predstavnici EU, Rusije i SAD) koja je, na osnovu
dijaloga sa predstavnicima Srbije i Kosova i Metohije, usvojila (Kaj Ejdeov) Izvetaj poetkom
decembra 2007. i dostavila ga Savetu bezbednosti UN. U tom dokumentu iznet je stav da sva
sporna pitanja treba da budu reena u dijalogu izmeu Srbije i Kosmeta. To je u velikom delu
javnosti Srbije primljeno sa velikom skepsom zasnovanom na uverenju da je ishod dijaloga ve
unapred odreen na tetu Srbije. Tu se misilo na vie puta ponovljene izjave predstavnika SAD
u trojci (i drugih visokih amerikih funkcionera) da e, ukoliko delegacije Srbije i Kosova i
Metohije ne postignu dogovor, SAD podrati prethodno sainjeni plan Martija Ahtisarija koji,
zapravo, obezbeuje nezavisnost June Srpske Pokrajine. Takav stav SAD kritikovan je od
strane predsednika Srbije Borisa Tadia i Republike Vlade zbog toga to podstie kosovsku
delegaciju na nekooperativnost, jer upravo odbijanjem kompromisa ta delegacija postie
strateki cilj, nezavisnost pokrajine. Od smera i tempa regulisanja Kosovskog pitanja zavisila
je u velikoj meri i sudbina Republike koalicione Vlade, jer bi reenje koje, u bilo kojoj formi,
implicira nezavisnost Kosova, potenciralo razlike izmeu kljunih koalicionih partnera, DS i
DSS, oko naina na koji u tom sluaju treba da reaguje Srbija. Dok se DS zadovoljavao merama
diplomatske retorzije, DSS ocenjuje da bi to ugrozilo pristupanje Srbije EU.
Pored razlika u pogledu pristupa pregovorima sa Kosmetom - iji se poetak oekivao ispoljile
su se i razlike izmeu DS i DSS oko odravanja predsednikih, pokrajinskih i lokalnih izbora u
Srbiji, koje je predvideo Ustavni zakon (2006). Prema stanovitu DS, bilo je neophodno ne samo
90
raspisati predsednike izbore do kraja 2007 - kao to to zahteva Ustavni zakon (2006) - nego
ih do kraja 2007. treba i odrati. Takav tajming odgovarao je DS jer je ta stranka, sudei prema
nalazima empirijskog istrazivanja CESID-a sprovedenom krajem avgusta i poetkom septembra
2007, posedovala iroku podrku u birakom telu, a njen predsedniki kandidat Boris Tadi
imao je vei presti od potencijalnih takmaca, posebno od kandidata SRS-a, Tomislava Nikolia
(Mihailovi i ost., 2007). Dodue, rezultati oktobarskog istrazivanja 2007. agencije Faktor plus
pokazuju da bi, ukoliko se na predsednikim izborima suoe pomenuti kandidati DS i SRS,
kandidat prve partije (Tadi) zaostao u prvom izbornom krugu za kandidatom druge partije
(Nikoliem), ali da bi ga pobedio u drugom, odlunom krugu (prema: Politika, 31. X 2007),
kao to se desilo i na predsednikim izborima 2004. (o emu e podrobnije biti rei u sledeem
odeljku).
5.3 Raspisivanje predsednikih izbora

DSS je insistirala na odravanju izbora posle zavrenih pregovora o statusu Kosova (10. decembra
2007) to - ako ishod pregovora ne bude povoljan za Srbiju - moe dovesti do promene odnosa
snaga izmeu predsednikih kandidata DS i SRS nautrb kandidata prve stranke. Insistiranje na
odlaganju izbora DSS je zasnivala na premisi da bi odravanje izbora u toku pregovora o statusu
Kosova i Metohije neizbeno oslabilo homogenost vladajue politike klase Srbije i ugrozilo
njenu pregovaraku poziciju. DS i DSS su, poetkom novembra 2007, ipak postigle preliminarni
kompromis oko termina izbora po kojem prvi krug predsednikih izbora treba da bude odran
13, a drugi 27. januara 2008, pod uslovom da prethodnim odlukama Meunarodne zajednice o
Kosovu i Metohiji ne bude ugroen teritorijalni integritet Srbije. Treba naglasiti da su razlike
izmeu dveju najveih partija u vladajuoj koaliciji oko sprovoenja pokrajinskih i lokalnih
izbora (ije je raspisivanje do kraja 2007. takoe predvideo Ustavni zakon) bile manje otre,
jer je DS korigovala ranije formulisani stav da ti izbori treba da se odvijaju u isto vreme kad i
predsedniki izbori i prihvatila gledite da oni treba da se odre u drugoj polovini 2008, sa tim
da Parlament prethodno izglasa promenu Ustavnog zakona.
Kad je re o (meusobno vrsto povezanim) drugom i etvrtom cilju Republike vlade
sadranom u koalicionom sporazumu vladajuih partija (o pridruivanju Srbije EU, jaanju
saradnje sa Hakim sudom), Vlada nije u prvih nekoliko meseci, prema oficijalnoj oceni EU,
ostvarila odgovarajui napredak, pa je zbog toga tek poetkom novembra samo preliminarno
potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruivanju. Ocenu o nedovoljnom napretku u pogledu
saradnje sa Hakim sudom Vlada Srbije nije uspela da predupredi ni odlukom Nacionalnog
saveta za saradnju sa Hakim tribunalom da dodeli visoke novane naknade za informacije
koje bi omoguile hapenje hakih begunaca. Funkcionisanje, iako kratkotrajno, Republike
vlade izabrane 2007. olakalo je svakako i to to je DSS programski evoluirala tokom 2005.
od negativnog ili bar ambivalentnog stava prema obavezi Srbije prema Hakom sudu, kao o
nevoljnom prihvatanju nunosti izvravanja obaveza prema tom sudu. Na taj nain, DSS se
priblizila stanovitima DS i G17 plus. Ali, programske razlike izmeu partnera u koalicionoj
Vladi - prvenstveno DS i DSS - nisu nestale. Dve od tih razlika e biti politiki znaajne u
narednom razdoblju; prva razlika se tie meunarodne orijentacije Srbije, a druga odnosa prema
pokrajinskoj autonomiji. U novom Programu DSS-a (oktobar 2007), ta partija je meu svoje
neposredne ciljeve ubrojila integraciju Srbije u meunarodni poredak, pre svega u Evropsku
uniju, pri emu nisu spomenute evroatlantske integracije koje obuhvataju i prikljuenje u
NATO. Politiki smisao tog izostavljanja postao je jasniji usvajanjem (29. X 2007) od strane
Glavnog odbora DSS Deklaracije o vojnoj neutralnosti Srbije. U stvari, taj dokument
91
oznaava suprostavljanje DSS nameri pristupanja Srbije u NATO iju okosnicu ini SAD i
moe se interpretirati kao protest DSS prema pristrasnosti SAD u reavanju problema Kosova
i Metohije. Da bi to jae naglasila politiki smisao Deklaracije o vojnoj neutralnosti, DSS je
10. novembra 2007. organizovala akciju u kojoj su njeni rukovodioci objanjavali graanima na
trgovima najveih gradova Srbije znaaj tog dokumenta. Jamano, nije sluajno da su ba istog
dana lideri DS na ulicama gradova Srbije razgovarali sa graanima o znaaju preliminarnog
potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruivaju EU, ime su potencirali vanost jednog
(polu)koraka Srbije ka EU, nezavisno od raspleta Kosovskog vora. Na opisani nain, dve
najznaajnije partije vladajue koalicije poslale su indirektnu poruku javnosti Srbije da je njima
redosled dravnih prioriteta drugaiji u odnosu na ostale.
Druga programska distinkcija izmeu DS i DSS tie se autonomije Vojvodine. Ta distinkcija
je ublaena - kao to sam prethodno pokazao - time to je DSS u nacrtu novog Ustava Srbije
(2002) prihvatila pokrajinsku autonomiju. Utisak o fleksibilnijem stavu DSS prema pitanju
autonomne pokrajine pojaan je 2005. kad je DSS, po prvi put, izabrala Pokrajinski odbor
Vojvodine. Ali, novi Program DSS (2007), nasuprot oekivanjima, ne sadri stav o prihvatanju
pokrajinske autonomije. U stvari, u tom dokumentu autonomija pokrajine uopte se ne pominje,
a umesto toga DSS navodi jaanje lokalne samouprave na svim nivoima i prenoenje veeg
dela dravnih funkcija na regione i manje samoupravne jedinice. Takvu formulaciju sadrao
je i Program DSS iz 2001. Uprkos naporima partnera u koalicionoj Vladi da sporna pitanja
reavaju kompromisima, programsko-politika distanca izmeu DS i DSS bila je tako velika
da je premijer Kotunica ocenio da je funkcionisanje Vlade nemogue i predloio predsedniku
republike da raspie prevremene izbore, to je predsednik i uinio.

6.1 Novi institucionalni okvir
Treba napomenuti da su se ovi parlamentarni izbori odvijali dve godine posle usvajanja novog
Ustava (2006) u kojem je predsednik republike lien jakih ovlaenja koje je imao prema
Ustavu iz 1990, pre svega ovlaenja da rukovodi oruanim snagama u miru i ratu, po svojoj
inicijativi ili na predlog Vlade, za vreme ratnog stanja ili neposerdne ratne opasnosti donosi
akte iz nadlenosti Narodne skuptine (lan 83) i da na obrazloen predlog Republike vlade
raspusti Skuptinu (lan 89). Predsednik republike, prema Ustavu iz 2006, nema nikakvu
izvrno-politiku vlast (l. 111 i 112 Ustava) i ne konkurie u tom domenu Republikoj vladi
(tj. ne deli vlast sa njom), te tvrdnje o kohabitaciji ili o njenom odsustvu treba shvatiti kao
metaforu ili kao inerciju iz ranijeg razdoblja u kojem je Ustav (1990) obezbeivao predsedniku
republike znaajna izvrno-politika ovlaenja. Ustav iz 2006. nedvosmisleno naglaava da je
Vlada nocilac izvrne vlasti u republici (lan 122). Imajui to u vidu, u Srbiji se od 2006. moe
govoriti o istom parlamentarnom sistemu, dok je veina pisaca, ukljuujui autora ovog teksta,
u razdoblju vaenja Ustava iz 1990, svrstavala politiki sistem Srbije u polupredsednike. Time
nipoto ne tvrdim da je predsednik republike po svom novom ustavnom kapacitetu quantite
negligeable, nevana, iskljuivo ceremenijalna figura. Predsedniku republike obezbeuje
znaajnu simboliku mo ve to to se bira na neposrednim izborima (l. 114 Ustava 2006), pa
stoga Republika vlada - politiki posmatrano - ne moe da potpuno previa njegove kritike,
naroito ako te kritike imaju podrku opozicionih partija u Parlamentu i ako o njima mediji
upoznaju javnost. U takvim okolnosima predsednik republike deluje kao ozbiljan inilac
remeenja i vaan politiki akter ije se ponaanje ne moe ignorisati.
92
6.2 Izlaznost graana

Na ove izbore izalo je 61.3 odsto graana (4.141176 od 6.749688), to je za 0.7 procentnih
poena vie nego na izborima 2007. U odnosu na prethodne izbore, na izborima 2008. dolo je
do preokreta, jer je koalicija partija okupljena oko DS pod nazivom Za evropsku Srbiju dobila
102 mandata (40 odsto), dok je ranije u Parlamentu najbrojnija stranka, SRS, doivela poraz i
zadobila samo 78 mandata (31; 20 odsto glasova). Na treem mestu je koalicija DSS i NS (30
mandata; 12 odsto glasova), a iza njih slede koalicija SPS PUPS - JS (20; 8 odsto glasova) i
LDP sa 13 mandata 5.2 odsto glasova. Manjinske stranke (maarske, muslimansko-bonjake i
albanske) su, koristei pravilo pozitivne diksriminacije, dobile zajedno 7 mandata (1.8 odsto
glasova).

Izborni poraz SRS na ovim izborima doveo je do neoekivanog i brzog rascepa te partije iz koje
je nastala Srpska napredna stranka (SNS). Posle izbornog oka potpredsednik SRS Nikoli
i njegov zamenik Vui nastojali su neuspeno temeljito reformisati programski projekat
SRS i da tu antievropski i antidemokratski orijentisanu partiju transfromiu u proevropsku i
prodemokratsku. Tomislav Nikoli je potrebu promene partije obrazloio na zasedanju sednice
Centralne otadbinske uprave SRS, 12. septembra 2008. potpuno prozainim razlozima, ne
pominjui nikakve programsko-teorijske argumente. Nikoli je, naime, tvrdio da ako SRS ne
promeni svoj negativan stav o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, saradnji sa susednim drava i
demokratizaciji zemlje, ona osuuje sebe i svoje lidere na trajnu nemo i na potpuno marginalnu
ulogu u politikom ivotu. Sa neskrivenim aljenjem Nikoli je na sastanku Otadbinske uprave
naglasio da lideri SRS, za razliku od lidera drugih partija, ne mogu posle 18 godina bavljenja
politikom da obezbede bilo kome zaposlenje ili odgovarajuu lekarsku negu. Negativan
stav SRS prema EU koju prema rezultatima empirijskih istraivanja podrava veina
graana Srbije onemoguio je mu je, prema sopstvenoj interpretaciji, da pobedi Tadia na
predsednikim izborima 2008. (Velika Srbija, septembar 2008, br. 3246). Ukratko, Nikolievo
izlaganje moglo bi se sublimirati u oceni da SRS ekstremnim stavovima osuuje sebe i svoje
lidere na politiku izolaciju i nemo, to je nuno promeniti. Ali, Nikolievi napori da, posle
izbornog poraza, ubedi rukovodstvo SRS u neophodnost temeljitih promena bili su uzaludni jer
se tome suprotstavio predsednik stranke, eelj, koji se (iz Haga, telefonski) ukljuio u rapravu.
Veina partijskih rukovodilaca ponaala se kao su pravi vernici i slepo je sledila eeljeva
uputstva. Epilog Nikolievog pokuaja mogao se oekivati; on je 12. septembra 2008. iskljuen
iz SRS-a. Ali, spor se nije okonao na taj nain, jer je Nikoli je, uz podrku pripadnika dela
vrha partijske nomenklature, osnovao novu stranku: Srpsku naprednu stranku (SNS), a njemu
se prikljuio manji deo partijskog rukvodstva i 21 poslanik, od ukupno 78 lanova poslanikog
kluba SRS. Nasuprot parlamentarnoj i partijskoj eliti koja je veinom ostala verna SRS, lanstvo
i simpatizeri masovno su podrali novu partiju, koja je ak na sledeim izborima (2012), kao to
u kasnije pokazati, osvojila najvie mandata i postala okosnica nove Republike vlade, dok SRS
nije uspela da dostigne prag od 5 odsto i nije ula u Narodnu skutinu!
Eliminacijom Nikolia i njegovih sledbenika iz svojih redova 2008, SRS je ostala jedina
antisisitemska stranka, dosledna svojim predoktobaskim opredeljenjima koja je zadrala
impresivnu parlamentarnu snagu (57 mandata jer je 21 poslanik izabran na listi SRS pristupio
SNS), ali je izgubila uticaj u birakom telu, to e pokazati tek sledei izbori. Istiem jedina
93
antisistemska stranka, jer je kao to sam prethodno napomenuo, SPS je na estom kongresu
prihvatila postoktobarski poredak uz izvesne rezerve, a uz to je svoje prodemokratsko
opredeljenje potvrdila lojalnom podrkom manjinskoj Vladi Vojislava Kotunice 2003-2007.
Posle izbora 2008. oko obrazovanja Republike vlade bile su igri dve opcije. Jedna je znaila
koaliciju DSS - NS, SRS i SPS PUPS - JS, koja je imala 128 poslanika u Narodnoj skuptini
Srbije, a drugo opcija bila je koalicija Za evropsku Srbiju, SPS-PUPS-JS, i maarska koalicija,
uz pomo dva bonjaka poslanika i jednog albanskog poslanika sa juga Srbije. Poto je ova
opcija imala podrku od 129 poslanika, obrazovanje koalicione Vlade zavisilo je od stava
izborne koalicije SPS PUPS - JS kojoj e se od dve programsko politiki divergentne grupacije
prikloniti. Ovaj primer pokazuje, kao na dlanu, da vladajue koalicije nisu samo tehniki
instrument, ve aranman koji moe interpretirati izbornu volju birakog tela na razliit nain.
Zato Lubert s pravom konstatuje da u veini demokratija izbori ne odluuju ko e vladati.
Umesto toga, ko e vladati odluuje se koalicionim pregovorima izmeu politikih partija
(1986, 1). U ovom sluaju, SPS PUPS - JS dala je prednost koaliciji Za evropsku Srbiju i
zajedno sa njom, uz uee G17, plus obrazobala koalicionu Vladu, za ijeg je premijera izabran
Mirko Cvetkvi (DS). Za potpredsednika Vlade, istovremeno i ministra unutranjih poslova,
izabran je predsednik SPS, Ivica Dai, to se moe smatrati praktinim prihvatanjem socijalista
u krug demokratski orijentisanih partija.
6.4 Ekonomska kriza

Stupanje na dunost koalicione Vlade Mirka Cvetkovia (DS) poklopilo se sa poetkom velike
ekonomske krize koja je posle ekonomski najrazvijenijih zemalja sa SAD na elu, pogodila i
slabu ekonomiju Srbije. Strane investicije koje su conditio sine qua non funkcionisanja srpske
ekonomije nezadrivo su opadale, to je prouzrokovalo porast nezaposlenosti i opadanje
ivotnog standarda stanovnitva. Izborna obeanja DS i ostalih stranaka vladajue koalicije
(G17 plus, SPS, PUPS i JS) graanima o brzom poveanju ivotnog standarda pala su u vodu.
Opozicija je koristila nepovoljan razvoj dogaaja koja su ekonomiju Srbije doveli na ivicu
bankrota (a na koje Srbija uglavnom nije imala uticaja) da za to okrivi upravo nesposobnost
Vlade Srbije. Naglaavajui delovanje eksternih faktora za fijasko ekonomske politike Valde, ne
tvrdim da tome nisu kumovali i interni inioci, kao to su kasno uvianje Vlade da je re o
enormnim dimenzijama ekonomske krize i odsustvo odgovarajuih pravovremenih mera koje
bi ublaile njene efekte. Tu ubrajam i uobiajenu neaurnost i neefikasnost antikriznih mera
koje je Vlada preduzimala.
6.5 Ubrzavanje puta u EU

Uprkos ogromnim ekonomsko-socijalnim tekoama, Republika vlada je, uz pomo
predsednika republike, uspela da ubrza kretanje Srbije ka EU. U tom pogledu ostvaren je jedan
vaan cilj: ukidanje viznog reima i slobodno putovanje graana Srbije u zemlje EU. To je za
graane najneposredniji, opipljivi pozitivan rezultat politikog opredeljenja za prikljuivanje
EU, ali taj uspeh Republike vlade brzo je pao u senku negativnih efekata velike ekonomske
krize.
94

U maju 2012. godine odrani su u Srbiji, prvi put posle 1990, opti izbori na svim nivoima
politikog sistema: na dravnom (parlamentarni i predsedniki), pokrajinskom, gradskom
i optinskom nivou. Rezultati tih izbora su, kao to se moglo oekivati, znaajno uticali na
redizanjniranje politikog reljefa Srbije. U tom pogledu najvaniji su parlamentarni izbori,
jer je u Srbiji od 2006, kao to smo ve napomenuli, na snazi parlamentarni sistem u kojem je
izvrna vlast u rukama Vlade.
7.1 Izborne platforme i participacija

Osnovna izborna kontroverza na ovim izborima bilo je pitanje odnosa prema pristupanju Srbije
Evropskoj uniji i tom pogledu uoava se podela na stranke koje se zalau za pristupanje i one
koje se tome protive. Zoran Stoiljkovi (2012, 33) nudi istananiju, etvorolanu klasifikaciju;
evrofiliari (Preokret, manjinske stranke); evrorealisti (mainstream stranke i koalicije),
evroskeptici (DSS) i evrofobiari (Dveri i SRS). Poto je ipak veina najvanijih stranaka saglasna
oko toga da je interes Srbije da postane lan EU (uz izvesne osobenosti), predizborna rasprava
izmeu njih bila je fokusirana na ekonomsko-socijalne teme i na nain borbe protiv korupcije
u kojoj je je Srbija u proteklih pola decenije, prema podacima Transparency Intrnational-a,
stagnirala i zaostajala za bivim republikama SFRJ, koje su postale nezavisne drave. Dosta
panje privlailo je, takoe, pitanje Kosova i Metohije i u tom pogledu veina stranaka podrala
je pregovore Republike vlade sa kosmetskom stranom pod okriljem EU, dok su SRS, DSS
i Dveri prihvatale pregovore samo pod okriljem Ujedinjenih nacija. Negativan stav partija
prema pregovorima pod okriljem EU vrsto korelira sa negativnim stavom prema pristupanju
Srbije EU. U predizbornom razdoblju malo su bile zastupljene ideje o neophodnosti promene
dravnih granica, za ta se programski zalae SRS, a umesto toga i SRS je vie insistirala na
socijalno-ekonomskim pitanjima, pre svega na neophodnosti poboljanja ekonomskog poloaja
graana Srbije, koje je svojom politikom Vlada sa DS na elu dovela u beznadenu situaciju.
Dok se pre izbore 2012. u pogledu stava najvanijih parlamentarnih partija oko pristupanja EU,
sa izuzetkom DSS, moglo govoriti o nijansama, emu je naroito doprinelo jasno proevropsko
opredeljenje SNS i SPS, razlike u pogledu autonomije i decentralizacije su na ovim izborima
postale izrazitije u odnosu na prethodno razdoblje. U prezentaciji stavova o autonomiji i
decentralizaciji oslanjam se, ako je drukije reeno, na tekstove Jovana Komia (2007. i 2012).
DS se permanentno zalagala za autonomiju Vojvodine, ali se sadraj autonomije menjao, a esto
je od DS fomulisan na nedovoljno odreen nain. To je poetkom prole decenije bilo oznaeno
idejom asimetrine decentralizacije, ali od donoenja Ustava Srbije 2006, stvarni sadraj
autonomije za koji se zalae ova stranka postaje ponovo enigmatian i nedovoljno odreen.
DSS u svom Programu 2007. uopte ne govori o autonomiji Vojvodine, nego o Srbiji podeljenoj
na regione, izmeu kojih DSS pravi razliku izmeu velikih i malih. Regioni su administrativne
i samoupravne jedinice liene elemenata dravnosti. SPS podrava teritorijalnu autonomiju
koja nije prikrivena drava, nego koja izraava kulturno-istorijske osobenosti date teritorije.
SPS je podrala stavove Ustava iz 2006. o autonomiji Vojvodine i suprostavila se naelno svim
pokuajima da se autonomija zameni kvazidravnim statusom. SRS je zadrala svoj stav iz
Programa 1996. u kojem se zalae za unitarnu dravu republikanskog oblika vladavine. Istini za
95
volju, radikali permanentno sudeluju na pokrajinskim izborima, to podrazumeva da su spremni

da uestvuju i u pokrajinskoj vlasti to, bi moglo i da pospei ocenjuje Komi, priznanje
funkcionalnosti nekakvog vida autonomije Vojvodine. G17 plus smatra da pokrajine i regije treba
da budu uobiajeni oblik organizovanja u jednom multietnikom drutvu kakvo je drutvo Srbije,
a taj oblik treba da bude utvren Ustavom. LDP visoko rangira decentralizaciju, pa i autonomiju
Vojvodine, na listi svojih programskih ciljeva. U tom pogledu LDP ide ispred Ustava iz 2006, jer se
zalae da Vojvodina ima zakonodavnu, sudsku i izvrnu vlast. SNP, koja je nastala rascepom 2008.
iz SRS, ne osporava koncept autonomije to predstavlja diskontinuitet sa radikalima, ali zadrava
skepsu SRS, jer se suprostavlja razgradnji politikog sistema Srbije, naroito na podruju
Autonomne Pokrajine Vojvodina, to je, inae, uobiajena formulacija SRS.
Na parlamentarnim izborima 2012, kao i na prethodnim, korien je proporcionalni izborni
sistem, sa cenzusom od 5 odsto, a itava Srbija predstavljala je jednu izbornu jedinicu. Ipak,
u izborna pravila unete su dve dalekosene demokratske promene. Prva je onemoguavanje
poslanikih blanko ostavki koje partijski lider u svakom trenutku moe da aktivira, ime je,
zapravo poslanik bio privremeni delegat partije, a Parlament bio skup partijskih delegata bez
ikakve autonomije. Istini za volju, dve partije (LDP I Savez vojvoanskih Maara) nisu koristile
antidemokratski institut blanko ostavke i pre nego to je zakonom zabranjen. Dodajem tome
da je navedenom izmenom Izbornog zakona zapravo zaobiena nedemokratska odredba
Ustava 2006. po kojoj poslanik moe da pod uslovima odreenim zakonom, neopozivo stavi
svoj mandat na raspolaganje politikoj stranci na iji predlog je izabran za narodnog poslanika
(lan 102, stav 2). Druga demokratska promena je prihvatanje sistema zatvorene liste, to
znai da je partija (koalicija) duna da obezbedi mandate pojedincima u skladu sa redosledom
na izbornoj listi, ime je ukinuto pravo partijskih rukovodilaca (pod uticajem EU i Venecijanske
komisije) da arbitrarno dodeljuju madate pojedincima, bez obzira na redosled na listi i to deset
dana posle zvaninog objavljivanja rezultata izbora!
Na parlamentarnim izborima 2012. pada u oi najpre izuzetno nizak procenat biraa koji je
koristio svoje birako pravo (3.912.904, to predstavlja 57.7 odsto od 6.770.013 upisanih
biraa). U poreenju sa prethodnim parlamentarnim izborima (2008), izlaznost graana na
biralita je manja za 3.6 procentnih poena. Inae, u razdoblju posle 5. oktobra 2000 - kada
je u Srbiji ostvaren temeljan demokratski preokret - procenat participacije na republikim
parlamentarnim izborima kretao se ovako: 2000 57.7 odsto; 2003 58.7 odsto; 2007 60.6
odsto i 2008 61.3 odsto i 2012 - 57.7 odsto. injenica da 42.3 odsto graana nije 2012. izalo
na biralita zahteva dublju socioloku analizu i neka prethodna preciziranja, jer bismo
fokusiranjem samo na izborne uesnike sveli skoro polovinu graana Srbije na tamnu
pozadinu elektoralnih aktivnosti druge polovine.
Najpre, od oko 2.850.000 graana koji su apstinirali, neophodno je odbiti od 600.000 do 850.000
graana koji imaju prebivalite u Srbiji, a ive u drugim, uglavnom zapadnoevropskim zemljama
i SAD. U ovom sluaju, veliki finansijski trokovi i gubitak vremena bili su dovoljni razlozi da
se ti graani odreknu korienja svog birakog prava. Neke, dodue mnogo bogatije drave
organizuju u vreme izbora besplatan prevoz za svoje graane koji borave u drugim zemljama, ali
za sada, kad je u pitanju Srbija, to nije realno oekivati. Ako prihvatimo objanjenje da su visoki
trokovi i veliki gubitak vremena prohibitivno delovali na izbornu paricipaciju reenog dela
graana, korisno je, iz analitikih razloga, uzeti u obzir i neke druge razlike meu apstinentima.
Ostavljajui po strani procenjeni broj graana koji borave izvan zemlje, broj apstinenata jo
uvek je visok i iznosi oko 2.000.000 (ili oko 26 odsto birakog tela). Taj broj u podeliti, u skladu
96
sa ranije opisanom Blondelovom tipologijom (1978) na dva dela; prvi, daleko manji deo, ine
graani koji su eleli, ali nisu mogli da glasaju zbog objektivne spreenosti (pogreno upisani
ili neupisani u biraki spisak, bolesni, slubeno odsutni). Ovde je re o relativno malom broju
graana koji se pre moe meriti hiljadama nego desetinama i stotinama hiljada.
Ni preostali daleko vei deo apstinenata nije homogena grupa, nego se u njoj razlikuju dve
podgrupe. Prvu ine negativni apstinenti, a drugu pozitivni apstinenti. U prvu podgrupu
ubrajam potpuno nezainteresovane za politika zbivanja, istinski pasivne koji su - uz to, vrlo
esto kao najvei gubitnici tranzicije - u potrazi za poslom i esto menjaju mesto boravka. U
zemljama stabilne demokratije, a (sudei prema prethodno citiranim istraivanjima) i u Srbiji
njih karakteriu sledea obeleja: nii poloaj na dimenzijama obrazovanja, informisanosti,
moi, bogatstva i ugleda, obavljanje manuelnih zanimanja i pripadnost enskom polu.
Pretpostavljam da je u Srbiji obim te podgrupe veliki, emu u prilog govori podatak da u naoj
zemlji postoji oko 30 odsto funkcionalno nepismenih graana, ali pouzdane podatke o obimu
te podgrupe moe obezbediti samo produbljeno empirijsko istraivanje.
U podgrupu pozitivnih apstinenata ubrajam pojedince koji pripadaju srednjem i viem delu
socijalne piramide po dimenzijma obrazovanja, bogatstva i ugleda, ali kojima se ne dopada
nijedna partija koja sudeluje na izborima, zbog programske orijentacije, nedoslednosti u
politikom delovanju (i) ili ljudskog sastava. U istu podgrupu spadaju graani koji su razoarani
uinkom partija u prethodnom razdoblju. Postavlja se nadasve vano pitanje zato je tako visok
postotak graana u Srbiji na ovim izborima odustao od ostvarivanja izbornog prava. Verovatno
je jedno od vanih objanjenja u tome to je deo graana - na osnovu prethodnih iskustava postao skeptian u pogledu mogunosti da utie na politika zbivanja, pa je, umesto izlaska na
biralita, odluio da ostane kod kue ili da na drugi nain iskoristi slobodno vreme. U kategoriju
graana koji su glasali (57.7 %) spadaju i oni iji su listii svrstani u nevaee. Na izborima 2012.
procenat nevaeih listia iznosi 4.4 odsto (meu kojima je dosta belih listia), to je vie za 2.3
odsto nego 2008. (2.1 odsto). Dvostruko vei broj nevaeih listia 2012. u odnosu na izbore
2008. (kao i na izbore 2007, 2003. i 2000), ne moe se interpretirati kao sluajna kumulacija
izbornih omaki, nego kao politiki protest protiv izbornog menija, to su ubedljivo dokazali
prethodno citirani Iv Deloj i Olivije Il (1991, 141) analizirajui, u viedecenijskom razdoblju,
uestalost nevaeih listia na francuskim parlamentarnim izborima.
7.2 Izborni uinak

Najvie glasova na majskim izborima osvojila je koalicija Pokrenimo Srbiju, sa Tomislavom
Nikoliem na elu, predsednikom Srpske napredne stranke. Iza nje sledi koalicija Izbor za
bolji ivot (Borislav Tadi) - iju kljunu organizaciju predstavlja DS koja je u prethodnom
razdoblju bila stoerna partija vladajue kalicije. Ta koalicija zadobila je 22 odsto glasova
(ili 863.294) i osvojila 67 mandata. Gubitak prve pozicije ove koalicije ne moe se objasniti
medijskom marginalizacijom, jer je prema nadgledanju izborne kampanje i programa svih
javnih servisa i komercijalnih emitera od strane RRA u predizbornom razdoblju (14. mart20. maj 2012), pomenuta koalicija bila najzastupljenija na programima svih emitera (Politika,
30. oktobar 2012). Pretpostavljam da uzroke izbornog fijaska vladajue koalicije, sa Tadiem
na elu, liderom DS-a, treba traiti u dva reda inilaca. Prvi se tie negativnog efekta svetske
eknomske krize, na koji nisu uspele da nau odgovor ni neuporedivo razvijenije ekonomije
zemalja stabilne demokratije, pa su vlade mnogih zemalja izgubile na izborima i prepustile svoje
mesto opoziciji. Re je o tome to deo graana ocenjuje vlast - u naem sluaju Koaliciju za bolji
97
ivot - prvenstveno na osnovu uspeha kojim im ona omoguuje da ostvare svoje ekonomskosocijalne aspiracije, ne bavei se meunarodnim ekonomskim okruenjem u kojem vlada
deluje. Drugi red inilaca odnosi se na slabosti koje je u svojoj politikoj aktivnosti ispoljila
vladajua koalicija od kojih su najvanije dugotrajna i neuspena reforma pravosudnog sistema
i nedovoljno odluna borba protiv korupcije. Ovde treba dodati i iroko propagirano istorijsko
pomirenje izmeu DS i SPS, za koje veliki broj sledbenika DS smatra da je preuranjeno i
pogreno. Nekadanji sledbenici vladajue koalicije su svoje nezadovoljstvo njenom politikom,
pretpostavljam, izrazili kako glasajui za neku od opozicionih stranaka, tako i odbijanjem da
izau na biralita. Verujem da veinu od 3.6 odsto, koliko iznosi poveanje izborne apstinencije
u odnosu na 2008, ine upravo nezadovoljni sledbenici vladajue koalicije. O sankcionisanju
partija od strane graana njihovom izbornom apstinencijom podsticajne redove je napisao, u
drugom kontekstu, Sreko Mihailovi (2007, 177-178). Verujem da je deo graana koristio jo
jedan instrument za izborno sankcionisanje partija. Taj instrument su nevaei listii iji je
procenat 2012. u odnosu na 2008. vie nego udvostruen (sa 2.1 odsto na 4.3 odsto). Moe
se uiniti da je razlika od samo 2.2 odsto veoma mala u odnosu na itavo birako telo, ali
ta razlika deli dobitnike i gubitnike, pobednike i poraene na ovim izborima (prednost
pobednike koalicije nad gubitnikom iznosila je samo 2 procentna poena). Pretpostavku da
su potencijalni glasovi apstinenata rasuti na sve stranke u priblino istom procentu, osporava
nalaz zasnovan na empirijskim istraivanja apstinenata u Srbiji po kojem su apstinenti
opredeljeni prema demokratskim partijama (Miloevi-orevi, 2007, 214-215) ili, krae
reeno, birai apstinencijom kanjavaju demokratske partije.
Na treem mestu na izborima 2012. je Koalicija Socijalistike partije Srbije (SPS), Partije
ujedinjenih penzionera (PUPS) i Jedinstvene Srbije (JS) - Ivica Dai, etvrta je Demokratska
stranka Srbije (DSS) - Vojislav Kotunica (koja je nastupila samostalno), peta je koalicija
Preokret (edomir Jovanovi) i esta koalicija Ujedineni regioni Srbije (URS) - (Mlaan
Dinki)). Ukupno 10 mandata izvojevalo je 5 manjinskih lista, koristei odredbu o pozitivnoj
diskriminaciji. O izbornim rezultatima parlamentarnih stranaka i koalicija govori tabela I.
Tabela I
Pokrenimo Srbiju - Tomislav Nikoli
Izbor za bolji ivot - Boris Tadi
SPS, PUPS, JS - Ivica Dai
DSS - Vojislav Kotumica
Preokret - edomir Jovanovi
URS - Mlaan Dinki
broj glasova
940.659
863.294
567.689
273.532
255.5464
215.666
%
24
22
14.5
7
6.5
5.5
broj mandata
73
67
44
21
20
16
Sve koalicije i partije navedene u tabeli prele su zakonom propisani cenzus od 5% i, prema
broju dobijenih glasova, osvojile odgovarajui broj poslanikih mesta u Parlamentu. Ispod
izbornog praga ostale su Srpska radikalna stranka (SRS) - Vojislav eelj (4.6%), Dveri za
ivot Srbije (4.6%), Pokret radnika i seljaka (1.5 %), Komunistika partija (0.8%), SDS - Neboja
Lekovi (0.45), Koalicija Albanaca Preevske doline (0.3%), Reformska stranka (0.2%), i
Crnogorska partija - Nenad Stefanovi (0.1 %). Moda je najvee iznenaenje ovih izbora lo
rezultat SRS koja je od 1992. naovamo uspevala da zadobije predstavnitvo na svim izborima za
Republiki i (od 1992. do 2000) za Savezni parlament. Neuspehom da obezbedi predstavnitvo
u Republikom parlamentu SRS je izgubila ne samo vidljivost, koju obezbeuju obavezni TV
98
prenosi svih parlamentarnih zasedanja, nego i pravo na zamanu godinju novanu naknadu za
funkcionisanje partije i naknadu za uee na izborima koje obezbeuje Zakon o finansiranju
politikih aktivnosti (2011). Neuspeh SRS rezultat je vise inilaca. Prvi je inistiranje na velikoj
Srbiji, to je ideja koju ta partija zastupa od svog osnivanja (1991). Zagovaranjem velike Srbije
SRS osporava meunarodno priznate granice drava koje su nastale posle dezintegracije SFRJ
1991. (posebno Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske) i doprinosi nestabilnosti u ovom,
inae trusnom podruju Balkana. Drugi inilac jeste unutrasnji rascep u SRS iz kojeg je 2008.
nastala SNS, koja je ubrzo privukla veliku veinu simpatizera i biraa matine stranke. Trei
inilac je dugogodinje odsustvo iz zemlje predsednika SRS, Vojislava eelja (pritvorenika u
Hagu), i etvrti, mozda najvaniji inilac jeste pojava na politikoj sceni Srbije programski skoro
identine stranke, Dveri za ivot Srbije, koja je delovala sa izbornim obeanjima i na izbornom
lovitu. Rezultat konkurencije dveju stranaka za istu ili vrlo slinu izbornu klijentelu bio je
taj da su obe stranke privukle zajedno 9.2 % biraa, ali su taj dobitak ravnopravno podelile,
to nijednoj nije bilo dovoljno da ue u Republiki parlament. Ni na ovim izborima cenzus od
5% nije vaio za stranke nacionalnih manjina, nego je (merama pozitivne diskriminacije)
za ulazak jednog poslanika iz te grupe partija u Parlament bilo dovoljno osvajanje 0.4 odsto
glasova. Po tom osnovu steklo je status poslanika pet predstavnika Saveza vojvoanskih Maara,
dva predstavnika Stranke demokratske akcije i jedan poslanik koalicije manjinskih partija Svi
zajedno.
Relativno najbolji izborni uinak koalicije Pokrenimo Srbiju (koja je osvojila 73 mandata)
je oekivan, jer su, u protekle dve godine, rezultati veine (ne svih) empirijskih istraivanja
pokazivali da njena stoerna lanica, SNS, ostvaruje najveu podrku graana u Srbiji. Evo nekih
podataka o tome: prema rezultatima empirijskog istraivanja organizacije Partner konsalting,
sprovedenom u januaru 2012, SNS je podralo 33%, a DS 25.8% graana; u istraivanju Faktora
plus u februaru 2012. za SNS se opedelilo 30%, graana, a za DS 28.2% i, najzad, u istraivanju
Faktora plus, organizovanom krajem aprila 2012, za koaliciju oko SNS izjasnilo se 32.5%
graana, dok je za koaliciju oko DS optiralo 37% ispitanika. Kao to sam prethodno pokazao,
SNS je nastala rascepom iz SRS 2008, to znai da je SNS relativno mlada stranka kojoj je polo
za rukom da u kratkom roku od etiri godine postane relativno najjaa stranka u partijskom
sistemu. To se u dosadanjoj parlamentarnoj istoriji Srbije nikada nije dogodilo. SNS je, za razliku
od svoje izvorne sranke, SRS, naelno prihvatila demokratski poredak uspostavljen 5. oktobra
2000, priznala granice Srbije fiksirane Dejtonskim sporazumom i podrala fundamentalne
demokratske vrednosti i principe (ljudska i graanska prava, principe vladavine prava i podele
vlasti i dr.), ime se jasno deklarisala kao sistemska partija. Osim toga, SNS se zaloila za
ukljuenje Srbije u EU, emu se SRS odluno suprostavlja. Otar programski i politiki zaokret
SNS 2008. u odnosu na SRS, daleko je ipak jasniji na deklarativno-normativnoj ravni nego u
stvarnosti. Jedan od uzroka te razlike je bilo to to je teko u tako u velikoj organizaciji, kakva
je postala SNS, korenito promeniti, u kratkom roku, mentalni sklop i nain delovanja desetina
hiljada rukovodilaca srednjeg i nieg nivoa, lanova i simptizera. Ovde, dodue, nije re samo
o vremenu koje se ne moe ubrzati, nego i o da tome konveretiti u politici - kao i u religiji
- neibeno zadravaju bar delimino najdublja verovanja (paradigme) i obrasce ponaanja iz
ranijeg razdoblja. To o je razlog to proces temeljne promene partija traje desetinu i vie godina,
esto itavu generaciju (o tome; Goati, 2008, 245-261).
O nedovrenostima politikog raskida SNS sa SRS govori, na primer, to to SNS, uprkos
naelnom zalaganju za pristupanju Srbije EU, nije podrala u Srpskom parlamentu od 2008.
do 2012. nijedan zakon ije je usvajanje uslov za ulazak Srbije u tu meunarodnu organizaciju.
99
Drugo, iako SNS istie pristupanje EU kao jedan o svojih programsko-politikih prioriteta, ona
je 16. maja 2012. potpisala sporazum o saradnji sa DSS koja se odluno protivi ulasku Srbije
u EU. Najverovatnija pobuda SNS za potpisivanje tog sporazuma jeste nastojanje da obezbedi
podrku od strane DSS za svog predsednikog kandidata Tomislava Nikolia u drugom krugu
predsednikih izbora (20. maja 2012). U zamenu za to - quid pro quo - SNS je pristala na sadraj
sporazuma po kojem graani Srbije treba da se u predstojeem razdoblju, na referendumu,
izjasne o politikoj i vojnoj neutralnosti Srbije. Tree, sa kolikim intenzitetom deluje sila
mentalne inercije na politike konvertite pokazuje izjava (u stvari odgovor na pitanje) prvog
oveka SNS Tomislava Nikolia, na Dravnoj teviziji Crne Gore, 31. maja (posle zavrenih
predsednikih izbora) da u Srebrenici nije bilo genocida nad vie hiljada pripadnika bonjake
(muslimanske) etnike grupe, nego da je re o tekom zloinu, iako je taj zloin Meunaroni
sud za bivu Jugoslaviju pravno kvalifikovao kao genocid. Svojom tvrdnjom o ovom traginom i
krajnje osetljivom dogaaju, Nikoli je izazvao proteste u Meunarodnoj zajednici i zahlaenje
odnosa sa BiH i Hrvatskom.
U toku predizborne kampanje SNS je spretno koristila slab ekonomsko-socijalni uinak vladajue
koalicije u proteklom etvorogodinjem razdoblju. Tu imam prvenstveno u vidu viestruko
negativne efekte duboke ekonomske krize koja je prvo zahvatila ekonomski najrazvijenije
zemlje sa SAD na elu, pa se kasnije, kao kap ulja na vodi, preselila u Srbiju i druge ekonomski
nerazvijene zemlje sveta i prouzrokovala globalno smanjivanje bruto nacionalnog proizvoda,
poveanje broja nezaposlenih, ubrzanu inflaciju i nezadrivi pad ivotnog standarda graana.
Povrh toga, nipoto ne treba zanemariti pogrene mere (ili nedostatak mera) Vlade Srbije u sferi
borbe protiv korupcije, odugovlaenje u procesuiranju krupnih afera (Kofer, Satelit, Indeks),
neaurnost u istraivanju pozadine ubistva premijera inia 2003, politikih ubistava Slavka
uruvije i Dade Vujasinovi i velike greke i propuste u viegodinjoj reformi pravosudnog
sistema. Neuobiajeno je, meutim, to to kritike zbog ovih slabosti i greaka koalicione Vlade
nisu javno iznosile samo samo SNS i druge opozicione partije, nego i neke partije-partneri u
prethodoj koalicionoj Vladi, prvenstveno URS (ija je kljuna partija G 17 plus) i SPS. Pojedinci
iz tih partija zauzimali su znaajne pozicije u Republikoj vladi (2008-2012); predsednik URS
vrio je dunost potpredsednika Vlade, a predsednik SPS-a funkciju ministra unutranjih
poslova i potpredsednika Vlade. Istine radi, napominjem da je zbog estih javnih kritika Vlade,
predsednik URS-a, Mlaan Dinki, na zahtev premijera, napustio Republiku Vladu, ali je URS
ostao deo Vlade do kraja njenog mandata.
Kritikujui rad Vlade, SNS je obeavala biraima da e, ukoliko doe na vlast, bitno popraviti
ekonomsku situaciju velikim i jeftinim kreditima iz Rusije i srpske dijaspore (koji ce biti
iskorieni za obimne investicije u infrastrukturu) i organizovanjem javnih radova, to e
obezbediti posao velikom broju nezaposlenih. Osim toga, SNS je kritikovala nespremnost
Vlade da se uhvati u kotac sa politikom korupcijom i potcenjivala njen tolerantan stav prema
tajkunima to je, navodno, omoguavalo funkcionerima vladajue politike elite da se lako i
nezakonito obogate. Umesto toga, SNS je obeala bespotednu borbu protiv tajkuna, maksimalno
olakanje privrednog poslovanja, efikasnu i jeftinu dravu u kojoj e, radi permanentne veze sa
poslovnom zajednicom i sa graanima, biti uspostvaljena kancelarija za brze odgovore. U
greke i propuste Republike vlade od 2008. do 2012. opozicione partije, prvenstveno SNS, jesu
takoe uvrstile neuspeh u reformi pravosudnog sistema, u oficijalno obeanom smanjivanju
broja dozvola, uverenja i dokumenata koji su neophodni za pokretanje privatnog poslovanje
(tzv. giljotina propise) i odsustvo zvanino najavljenog smanjenja broja zaposlenih u javnoj
100
upravi. Uprkos navedenim, u velikoj meri opravdanim kritikama na raun Republike vlade,
opoziciona koalicija Pokrenimo Srbiju ostvarila je na izborima prednost od samo 2 procentna
poena nad ranije vladajuom koalicijom Izbor za bolji ivot. Verovatno je relativno mala
spremnost graana da prihvate zdravo za gotovo zavodljiva obeanja koalicije Pokrenimo
Srbiju rezultat pamenja biraa da je stoerna stranka te koalicije, SNS, do 2008. zastupala kao deo SRS - izrazita antidemokratska i antievropska opredeljenja. Druga po snazi na ovim
izborima jeste koalicija Izbor za bolji ivot (Tadi), iju najvaniju stranku ini DS (uz Ligu
Socijdemokrata Vojvodine - anak; Socijaldemokratsku partiju - Ljaji i SPO - Drakovi).
Ova koalicija - koja je bila na vlasti u prethodne etiri godine - predstavljala je laku metu,
prvenstveno zbog ve pomenutog relativno nezadovoljavajueg uinka koji je ostvarila na vlasti
u razliitim sferama. Koalicija Izbor za bolji ivot zadobila je 67 mandata u Republikom
parlamentu.
Najvei uspeh na ovim izborima ostvarila je koalicija SPS, PUPS i JS - Ivica Dai koja je
bezmalo udvostruila procenat osvojenih glasova u odnosu na izbore 2008. (14.5 odsto: 8.6
odsto) i osvojila 44 mandata (a 2008. samo 20). Postoji vie razloga uspeha ove tripartitne
koalicije. elni ovek najjae koalicione partije, SPS, Ivica Dai, obavljao je u Vladi Srbije od
2008. do 2012, bez velikih kritika, vrlo vanu i osetljivu funkciju ministra unutranjih poslova
(i potpredsednika Vlade), ali je, kao to smo pomenuli, pred kraj mandata (a pre poetka
izborne kampanje) javno iznosio ozbiljne kritike primedbe na raun vlastite Vlade. Tokom
kampanje Dai je formulisao neke populistike poruke, na primer: Ne treba ni da ulazimo u
EU, ako emo ui ponieni, koje su verovatno bile atraktivne izvesnom broju biraa, naroito
simpatizerima SPS-a iz Miloevievog razdoblja. Tu svakako spada i Daieva pretnja hapenjem
straniim investitorima koji ne dozvoljavaju obrazovanje sindikata u svojim kompanijama. U
Daievim istupanjima probijale su se, verujem spontano, (kao to je to sluaj i sa Tomislavom
Nikoliem) neke ideje i metafore iz njegove predkonvertitske faze. O tome reito svedoi sledei
stav iz jednog njegovog govora: Slobodan Miloevi je u Kosovu Polju svojevremeno rekao niko ne sme da vas bije, a ja posle 25 godina kaem - niko ne sme da vas lae. Oni misle da e
podeliti vlast u Srbiji, ali moram da ponovim ono to je Miloevi rekao - malo morgen (NIN,
10. V 2012, str. 24).
Lider PUPS-a, stranke koja, zapravo, predstavlja interesnu grupu penzionera, naglaeno se
trudio, kako u dijalogu sa domaim politiarima, tako i sa strunjacima Meunarodnog
monetarnog fonda, da u eri stezanja kaia sprei donoenje mera koje bi pogorale inae
teak ekonomski poloaj penzionera, na ta su penzioneri uzvratili poveanom podrkom
PUPS-u na izborima 2012. Lider JS, treeg partnera ove koalicije, Dragan Markovi Palma,
nastavio je, kao gradonaelnik Jagodine, da uspeno vodi taj grad i da, oslanjajui se na znaajne
strane investicije, obezbeuje iteljima svog grada standard (zaposlenje, socijalna davanja)
koji je daleko iznad nivoa susednih gradova. DSS - koja je posle oktobarskog preokreta 2000.
bila nekoliko godina najjaa demokratska stranka na politikoj sceni Srbije (Goati, 2004,
60) - morala je da se zadovolji sa skromnih 6.9 odsto glasova. To je za 4.6 procentnih poena
procenata manje nego 2008. (11.6 odsto), ali je tada DSS nastupila u koaliciji sa Novom Srbijom
(Velja Ili). Poto je teko ponderisati uee NS u izbornom uinku koalicije 2008, nemogue
je odgovoriti na pitanje da li rezultat DSS na izborima 2012. znai nastavak postepenog, ali
nezadrivog slabljenja ove nekada najuticajnije stranke DOS-a, ili pak njenu stabilizaciju
na relativno niskom nivou. Treba svakako naglasiti da su dve integrativne (i meusobno
povezane) ideje DSS-a sa kojima je nastupala na izborima 2012. identine idejama koje ova
101
stranka zagovara u itavom postoktobarskom razdoblju: politika neutralnost (Istok Zapadu

i Zapad Istoku) i odluno protivljenje pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Ostajui privrena
protivljenju EU, DSS je potpuno ignorisala podatke po kojima su zemlje EU u postoktobarskom
razdoblju daleko najvei trgovinski partneri i donatori Srbije, kao i da su organizacije iz tih
zemalja glavni investitori u srpsku privredu to je, sve zajedno, snaan argument u prilog odluke
o ulasku Srbije u EU. Uporno neuzimanje u obzir tih injenica i energino inistiranje na ranije
usvojenom stanovitu od strane DSS jeste dobar primer neproduktivne doslednosti (koristim
u razliitom kontekstu, sintagmu profesorke Zage Golubovi iz knjige Moji horizonti, 2012).
Koalicija Preokret (edomir Jovanovi), iju okosnicu ini LDP, zadobila je, takoe, relativno
skroman deo birkog tela (6.5 odsto), to je minimalno poveanje u odnosu na izbore pre
etiri godine (5.2 odsto). Re je o neznatnom i svakako spornom napretku, zato to su na ovim
izborima zajedno sa LDP nastupile SPO, Socijademokratska unija, Bogata Srbija, Vojvoanska
partija i Demokratska partija Sandaka. Koalicija Preokret formulisala je (ili je formulisala
jasnije od drugih pratija) dva izuzetno vana opredeljenja: insistiranje na poboljanju odnosa
Srbije sa susednim dravama, posebno sa Bosnom i Hercegovinom (iji je deo Republika
Srpska) i neophodnost t raganja za modus vivendi sa Kosovom i Metohijom, to korespondira
sa zahtevima koji Srbiji postavljaju zemlje EU i SAD. Potonje opredeljenje u interpretaciji
LDP ima za cilj popravljanje poloaja graana srpske nacionalnosti na Kosmetu, naseljenom
veinskim albanskim ivljem, a ne formalno priznavanje dravne nezavisnosti te teritorijalne
jedince. Najmanji procenat glasova (5.5 odsto) osvojila je koalicija URS, ije jezgro predstavlja
stranka G17 plus. Ova koalicija afirmisala je u svojoj kampanji kao kljunu ideju regionalizaciju
Srbije, a sama URS po svom sastavu je sainjena od brojnih regionalnih organizacija (pokreta).
Posle ovih izbora pokazalo se da uspeh u formiranju Vlade i uopte mo jedne partije ne zavisi
samo od broja mandata, nego i od koalicionog kapaciteta partije, tj. od njene sposobnosti da
se udruuje sa drugim partijama i da sa njima ostvari odriv sporazum o politikim ciljevima
Vlade (ne samo terminalnim nego i etapnim). Naravno, u sporazumu je mogu izvestan radijus
slobode partija-partnera u koalicionoj Vladi, koji nije uvek u skladu sa voljom birakog tela.
O tome sam u jednom prethodnom tekstu zabeleio sledee: Vladajue koalicije nisu samo
tehniki posrednik, most izmeu volje birakog tela i nosilaca vlasti, ve i politiki aranman
koji, neretko, preinuje volju biraa (Goati, 2008, 75).
7.3 Formiranje Vlade

Posle zavrenih izbora, kada su poeli pregovori o obrazovanju koalicione Vlade, izgledalo je
da e DS amortizovati izborni fijasko obrazujui Republiku koalicionu vladu iji e premijer
biti Boris Tadi (gubitnik na istovremenim predsednikim izborima) sa istim partnerima (URS,
SPS, PUPS i JS). Mogunost da ponovo bude obrazovana Vlada od koalicije (sa DS na elu)
partija koje su u izbornom nadmetanju dobile manje mandata od koalicije Promenimo Srbiju
otro je kritikovana od potonje koalicije. Ali, koalicioni pregovori nisu rezultirali sporazumom,
pretpostavljam, zbog insistiranja DS da predsednik URS a, Mlaan Dinki, ne bude lan Vlade.
Do otpora sudelovanju Dinkia u Vladi dolo je zato jer on, kao to smo prethodno pomenuli,
eliminisan iz sastava prethodne Republike vlade na insistiranje premijera Mirka Cvetkovia
(DS) zato to nedovoljno disciplinovano sprovodi njena opredeljenja. Ne bih iskljuio ni lini
animozitet Tadia, koji je bio predvien za premijera nove Vlade, i Dinkia, koji je eliminaciju
iz prethodne Vlade shvatio kao pokuaj predsednika DS, Tadia, da ugrozi njegov politiki
kredibilitet. Poto u sporu oko Dinkievog uea u buduoj Vladi nijedna strana nije popustila,
koalicioni pregovori DS i URS-a zavreni su neuspehom. Ova epizoda govori o tome koliko je
102
ljudski koeficijent znaajan u obrazovanju koalicija, to se neopravdano potcenjuje. (vie o

tome: Goati, 2008, 74-93). Posle neuspeha DS, poeli su pregovori u ijem sreditu je SNS, sa
ciljem da se obrazuje nova kaliciona Vlada. SNS je imala vie uspeha u pregovorima i ona je
obrazovala Vladu sa koalicionim partnerima sa kojima je to bezuspeno pokuala da uini DS.
Treba naglasiti da je SNS, kao najjaa stranka vladajue koalicije, ustupila mesto premijera
Vlade lideru daleko manje koalicije SPS PUPS - JS, Ivici Daiu. Na tu vrstu ustupka DS u
prethodnim pregovorima nije bila spremna, zbog ega se Dai priklonio koaliciji sa SNS, a ne
koaliciji sa DS. Novoobrazovana koalicija sa SNS na elu potpisala je 10. jula 2012. Sporazum
u kojem su nabrojani najvaniji ciljevi i pravci delovanja nove vlade (Politika, 11. jul 2012).
Ve u septembru poela je u Narodnoj skuptini debata o rebalansu budeta za 2012, zato to
su trokovi na rashodnoj strani probili predviene vrednosti, a spoljnji dug Srbije daleko je
prevaziao planirane limite. U parlamentarnoj raspravi o rebalansu budeta, kritike na raun
nedomainskog troenja budetskih sredstava u prvoj polovini 2012. iznosili su ne samo
poslanici ranije opozicione SNS, nego i poslanici, ak i ministri stranaka koje su sudelovale u
Vladi Mirka Cvetkovia. Re je zapravo o uobiajenom politikom manevru da se krivica za
sve propuste svali na stoernu stranku, u ovom sluaju DS, i da se relativizuje znaaj vlastitog
uea u vlasti.
Neuspehom DS-a da nastavi da vlada u slinom koalicionom aranmanu kao i ranije, ogoljen je
njen izborni neuspeh, to je dovelo do internog vrenja u samoj DS koje je rezultiralo odlukom
da se u novembru 2012. odri izborna skuptina na kojoj e za funkciju predsednika u ovoj
stranci, pored Tadia, konkurisati i Dragan ilas. Nedoumice oko pobednika u predsednikom
duelu reio je Tadi odlukom da se, radi opasnosti od cepanja stranke, povue iz izborne trke
ime je ilasu otvoren put do predsednikog poloaja. Kao protivkandidat ilasu javio se
Kuzmanovi, ali re je o kandidatu nedovoljno poznatom u patijskoj javnosti kojeg je ilas bez
tekoa pobedio i postao predsednik DS. Kao rezultat prethodnog dogovora, Tadi je izabran za
poasnog predsednika Demokratske stranke.
1. Septembarski izbori 1997.
Neizvesnost u pogledu ishoda septembarskih predsednikih izbora u Srbiji bila je potencirana

okolnou da na njima nije mogao uestvovati nesumnjivo najpopularniji kandidat SPS, Slobodan
Miloevi, jer je na poloaj predsednika republike ve bio izabran dva puta (1990, 1992), to
je maksimimum koji dozvoljava Ustav Srbije iz 1990. (lan 86). Na prvi krug predsednikih
izbora odranim 21. septembra izaao je isti procenat biraa (57.4 odsto) kao i na istovremeno
odranim septembarskim izborima za Republiki parlament, o kojima je ve bilo rei. U prvom
krugu najvie glasova osvojio je kandidat SPS, Zoran Lili (1.474.924 ili 35.7 odsto), a za njim
slede Vojislav eelj (1.126.940 ili 27.3 odsto) i Vuk Drakovi (852.806 ili 20.6 odsto), dok je
ostalih pet kandidata (zajedno) zadobilo podrku manje od 15 odsto biraa. Glasanjem u prvom
krugu predsednik republike ipak nije izabran, jer nijedan kandidat nije ispunio uslov propisan u
Zakonu o izboru predsednika republike (1992) da dobije podrku vie od polovine biraa koji
su sudelovali na izborima. Dva najuspenija kandidata, Lili i eelj, stekli su pravo da uestvuju
u drugom krugu izbora i da u mesobnom odmeravanju snaga odlue o pobedniku. Inae, u
prvom izbornom krugu oba pomenuta kandidata osvojila su priblino isti broj glasova koliko i
njihove partije, SPS, odnosno SRS, na parlamentranim izborima (Lili tridesetak hiljada glasova
103
vie, a eelj tridesetak hiljada glasova manje). U prvom krugu predsednikih izbora, kandidat
SPS je imao, kao to se moglo i oekivati, veliku podrku dravnih elektronskih medija (Mati
i Milivojevi, 1997, 5).
U drugom krugu predsednikih izbora odranom 5. oktobra 1997, kandidat SRS, eelj uspeo je
da nadmai svog takmaca, Lilia (1.733.859 prema 1.691.354), ali je ta pobeda bila nedovoljna
da postane predsednik republike, jer je na izborna mesta - prema zvannim podatcima
- izalo manje od 50 odsto upisanih biraa (48.9 odsto). Zahtev da ne samo u prvom nego i
drugom krugu glasa vie od polovine biraa da bi izbor za predsednika republike bio validan,
propisan je lanom 9 Zakona o izboru predsednika republike (1992). Objanjenje pobede
eelja nad kandidatiom SPS-a u drugom krugu predsednikih izbora, valja najpre traiti u
razoaranju velikog dela glasaa partijama demokratske opozicije, prvenstveno SPO-om, do
kojeg je dolo zbog raspada koalicije Zajedno. Verovatno se tom delu birakog tela lider SRS
uinio prihvatljivijom opcijom nego kandidat vladajue SPS zato to je teite svoje izborne
kampanje pomerio sa nacionalnog na socijalni plan. Umesto usijanih nacionalnih parola,
eelj je biraima nudio brza i sigurna reenja za sve veu nezaposlenost i socijalnu bedu. Tu
spadaju obezbeivanje posla za sve, isplata svih zaostalih plata i penzija i pomo izbeglicama.
eeljeva obeanja zasnivala su se na nerealnoj pretpostavci o Srbiji kao bogatoj dravi koja
e, posle njegove pobede, izvriti preraspodelu bogatstva u korist socijalno ugroenih. Ali, za
malu i siromanu Srbiju to bi bila nemogua misija. Uprkos tome, eeljeva nerealna izborna
obeanja postigla su svoj cilj, to ilustruje podatak da je on u drugom krugu predsednikih
izbora, 5. oktobra 1997, privukao skoro 600.000 biraa koji se na septembarskim parlamentarnim
izborima nisu opredelili za SRS.
Pobedu eelja u drugom krugu predsedniklih izbora olakao je takoe potpuni izostanak
odgovarajue podrke Liliu od strane dravnih elektronskih medija. Na osnovu neuobiajeno
male zainteresovanosti tih medija za drugi krug predsednikih izbora, moglo se pretpostaviti,
zapravo, da Miloeviev reim ne eli da za mesto predsednika Republike Srbije bude izabran
nijedan kandidat, ukljuujui kandidata SPS-a. Ova, na prvi pogled paradoksalna pretopostavka
dobro se uklapala u globalni plan rekonstrukcije sistema vlasti u SRJ, koji su socijalisti (delimino)
javno predstavili poetkom 1997. U sutini, taj plan je bio usresreen na jaanje saveznog nivoa
vlasti nautrb republikog, o emu svedoi predlog SPS-a, iznet u martu 1997, da predsednik SRJ
bude biran neposredno, umesto odlukom Savezne skuptine. Taj predlog bio je usmeren na bitno
jaanje funkcije predsednika SRJ na koju se spremao da stupi lider SPS, Slobodan Miloevi.
Izneti predlog promene Saveznog ustava bio je, kako su rukovodioci SPS obrazloili, samo
jedan od mnogih slinih predloga koji e omoguiti jaanje federacije. Imajui u vidu ideju o
jakom predsedniku na elu SRJ, postaje razumljivo opredeljenje vladajue SPS da poloaj
predsednika Republike Srbije ostane nepopunjen, jer taj poloaj obezbeuje svom nosiocu
ogromna ovlaenja kojim bi mogao da ugrozi plan rekonostrukcije vlasti na federalnom
nivou. Naveo sam prethodno da predsednik Rpublike Srbije, prema lanu 83 Ustava Srbije (1990),
(izmeu ostalog) nareuje optu i deliminu mobilizaciju, utvruje, po pribavljenom miljenju
Vlade, postojanje ratne opasnosti ili proglaava ratno stanje, po svojoj inicijativi (podvukao
V. G.) ili na predlog vlade, za vreme ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti donosi akte
o pitanjima iz nadlenosti Narodne skuptine, i dr. Poto se kompetencije predsednika
republike mogu smanjiti samo promenom Ustava Srbije (uz veike transakcione trokove),
jer je postupak promene izuzetno komplikovan i neizvestan (zahteva se dvotreinska veina
u Parlamentu i pozitivan stav graana na referendumu), odabran je drugi nain, koji se
sastoji od smanjivanja politike vanosti te funkcije, svoenjem nadlenosti njenog nosioca
104
na nadlenosti privremenog vrioca dunosti. Pogodnu priliku za to pruali su upravo

septembarski izbori na kojima zbog uskraivanja medijske podrke kandidatu SPS nije polo za
rukom da bude izabran za predsednika republike. Dodajem tome da, prema Ustavu iz 1990. (lan
87), ako je istekao mandat starom predsedniku republike, a novi nije izabran, njega zamenjuje
predsednik Narodne skuptine koji je, po pretpostavci, iz redova SPS, kao najvee partije, pa
je na taj nain vana funkcija predsednika republike ostala u posedu SPS. Njen nosilac nije
mogao ni da pokua da protiv volje SPS raspolae jakim ovlaenjima, jer je bio lako smenjiv
u Parlamentu. Iznete kalkulacije imale su 1997. smisla samo pod uslovom da je SPS obezbedila
sigurnu veinu u Narodnoj skuptini koja imenuje i razreava predsednika Parlamenta, a time
i v.d. predsednika republike. Poto je na septembarskim parlamentarnim koalicija partija sa
SPS na elu postigla nezadovoljavajui rezultat, Miloeviev reim je promenio svoju strategiju
i odluio da na predstojeim predsednikim izborima koji su zakazani za 7. i 21. decembar iste
godine, ipak popuni mesto predsednika republike vlastitim kandidatom.

Izlazak graana na na biralita u prvom krugu predsednikih izbora, 7. decembra 1997, bio
je neto manji nego u prvom krugu septembarskih izbora (52.7 odsto prema 57.4 odsto). U
prvom krugu decembarskih izbora kandidat SPS, Milan Milutinovi, osvojio je najvie glasova
(43.7 odsto), drugo mesto pripalo je kandidatu SRS, eelju (32.1 odsto), dok su ostali kandidati
osvojili daleko manje glasova od prve dvojice. U drugom krugu predsednikih izbora, odranom
21. decembra, pobedio je kandidat socijalista, Milutinovi, sa 2.181.808 glasova, dok je njegov
protivkandidat, eelj, znatno zaostao i dobio samo 1.383.868 glasova. Poto je - prema izvetaju
Republike izborne komisije (RIK) i u drugom krugu izbora, zvanino, uestvovalo vie od 50
odsto biraa (50.9 odsto), Milutinovi je postao predsednik republike. Izvetaj RIK-a, po kojem
je vie od polovine graana Srbije sudelovalo na izborima, demantovao je izborne prognoze
eksperata da na glasanje u drugom krugu nee izai vie od polovine biraa i da e, zbog toga,
i ovi izbori, kao i prethodni, biti nevaei. Izborne prognoze zasnivale su se na pretpostavci da
e manjak glasaa u drugom krugu decembarskih izbora u odnosu na prvi krug, biti, kao
i na septembarskim izborima, oko 8 procentnih poena. Da se ta pretpostavka ostvarila, na
biralitima u drugom krugu, bi se zaista pojavilo samo oko 44 odsto graana, dakle, znatno
manje od polovine, te predsednik republike ne bi bio izabran. Ne moe se, naravno, iskljuiti
mogunost da je, iz nekih razloga dinamika drugog izbornog kruga decebarskih predsednikih
izbora bila drugaija od dinamike septembarskih izbora i da su, zbog toga, prognoze eksperata
pale u vodu. Ali, podrobniji uvid u tok izbornog procesa govori da nije o tome re, nego o
grubom friziranju izbornih podataka koje je odluujue uticalo na ishod ovih izbora. To je na
nedvosmislen nain pokazala komparativna analiza izlaska biraa na drugi krug septembarskih
izbora i na drugi krug decembarskih izbora u pojedinim izbornim jedinicama koju su izvrili
saradnici Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) u svom Izvetaju (Oko izbora, 2,
Beograd, 1997). U toj analizi konstatuje se da je, prema oficijalnim podacima, razlika u izlaznosti
u veini izbornih jedinica izmeu drugog kruga septembarskih i drugog kruga decembarskih
izbora relativno mala, ali da se u tom pogledu uoavaju drastine razlike na Kosovu i Metohiji,
naroito u delovima ove pokrajine nastanjenim iskljuivo albanskim stanovnitvom (!), gde
opozicione partije nisu mogle da ostvare nikakvu izbornu kontrolu. Za razliku od drugih
delova Srbije gde je, navodi se u Izvetaju CESID-a, izborna participacija u drugom krugu
septembarskih i decembarskih izbora bila veoma slina participaciji u prvom, na Kosovu i
Metohiji u drugom krugu decembarskih izbora ostvaren je spektakularni porast izlaznosti u
105
odnosu na drugi krug septembarskih izbora! U etiri izborne jedinice (Kosovska Mitrovica,
Pritina, Pe i deo Vranja koji gravitira ka Kosmetu) u kojima je, prema popisu stanovnitva
1991, ivelo 273.449 punoletnih Srba i Crnogoraca, glasalo je ak 464.462 graana. Na osnovu
toga, u citiranom Izvetaju CESID-a konstatuje se: Ako je brojanje glasova na ovim izborima
bilo poteno i ako brojevi izalih biraa odgovaraju onima koji su zvanino objavljeni, jedini
zakljuak koji iz ovoga moemo da izvedemo je masovna izlaznost albanskog stanovnitva na
izbore. Ako pak Albanci nisu masovno izali na ove izbore, pri emu se masovnost mora brojati
stotinama hiljada, onda se izlaznost na drugi krug izbora, koji je proglasila Republika izborna
komisija, moe jedino okvalifikovati kao falsifikat i prevara (Oko izbora, 2, 1997, 97). Poto je
albansko stanovnitvo na Kosmetu sve ranije pozive na bojkot izbora od strane albanskih partija
disciplinovano sprovodilo (1990, 1992, 1993, 1996, septembarski parlamentarni i predsedniki
izbori 1997) i poto se situacija u meuetnikim odnosima u ovoj pokrajini nije popravila u
odnosu na prethodno stanje, nego je postala jo napetija zbog vojnog aktiviranja Pokreta za
samostalnost Kosmeta sredinom 1997, nema ni govora o masovnom izlasku Albanaca. Umesto
toga, moe se sa izvesnou zakljuiti da je dolo do grubog prekrajanja izbornih rezultata
da bi se omoguilo kandidatu vladajue SPS da postane predsednik republike.
1997, uoava se ogromna razlika. Nasuprot nezaintersovanosti u septembru, pokazuje se da su ti

mediji u decembarskoj kampanji svim sredstvima podravali kandiata SPS. Promena ponaanja
medija prema kandidatu vladajue stranke rezultat je naputanja od strane SPS ranije iznete
ideje o permanentno upranjenoj predsednikoj fotelji, do ega je dolo zbog nepredvienog
nespeha SPS-a na parlamenteranim izborima 1997. Oficijalni mediji samo su realizovali novo
opredeljenje vladajueg reima.
Bez obzira, meutim, na neotklonjive sumnje o masovnom dopisivanju broja graana koji su
izali na izbore u pomenutim izbornim jedinicama, odnosno o falsifikovanju izbornih rezultata,
skoro je izvesno je da je u drugom krugu ovih izbora, kandidat socijalista, Milutinovi, osvojio
neto vei broj glasova nego njegov rival iz SRS. Postavlja se pitanje kako je Milutinovi uspeo da
(ne raunajui Kosmet) po broju glasova nadmai eelja, to nije uspeo Lili u drugom krugu
septembarskih pretsednikih izbora. Objanjenje za to moe se dati posredstvom nekoliko
razloga. Najpre, Milutinovi je biraima ponudio primamljiviji izborni program nego to je to
uinio njegov prethodnik, Lili. U tom programu naroito je bilo vano obeanje seljacima da
e biti osloboeni od plaanja poreza, to je, svakako, privuklo deo biraa iz ruralnih podruja.
U Milutinovievom izbornom programu bila je, takoe, snano naglaena potreba povratka
SRJ u Meunarodnu zajednicu, to je izraeno u njegovoj glavnoj izborno paroli I Srbija i
svet. Ta parola svakako je privukla deo obrazovanijih biraa iz urbanih centara koji inae
na parlamentranim izborima glasaju za kandidate demokratske opozicije. Paradoksalno je,
naravno, to to je kandidat SPS - koja je svojom politikom odvela zemlju u izolaciju - zadobio
izbornu podrku najavljujui borbu protiv izolacije! Drugi razlog je taj to je Milunovi pred
izbore potpisao sa Krajinikom, lanom Predsednitva BiH, sporazum o dvojnom dravljanstvu
graana BiH. Bez obzira na to to je postojala mala verovatnoa da e taj sporazum stupiti
na snagu, Milutinovi je time svakako zadobio podrku velikog dela graana Srbije roenih
u BiH (300.000-400.000). Najzad, trei razlog jeste neuporedivo intenzivnija kampanja
elektronskih medija pod dravnom kontrolom u korist kandidata vladajue partije nego to
je to bio sluaj na septembarskim izborima. Nasuprot tome, eelj bio je predmet sistematskih
napada oficijalnih medija, posebno RTS-a, na kojoj mu nije omogueno da odgovori. O tome
ubedljivo svedoi empirijska analiza medijskog tretmana dvojice kandidata u razdoblju od
12. do 18. decembra 1997. U toj analizi zabeleeno je sledee: RTS je otvoreno favorizovala
kandidata levice Milutinovia. RTS je Milutinoviu posvetila 81 odsto minutae svih izbornih
nastupa kandidata, a eelju 19 odsto. Izvetavanje o kampanji praeno je velikim stepenom
vrednosnog razlikovanja kandidata. Dok se Milutinovi gotovo nikada nije predstavljao u
negativnom kontekstu, protiv eelja je voena izrazito diskvalifikatorska kampanja (Mati i
Milivojevi, 1997a, 1). Uporeujui ponaanje elektronskih medija pod dravnom kontrolom
u drugom krugu ovih izbora i u drugom krugu predsednikih izbora odranih u septembru
106
Posle decembarskih predsednikih izbora bilo je oekivano se da e radikali protestvovati

zbog izborne krae kojom je bitno oteen njihov kandidat. Zaotravanje stava radikala
prema vladajuoj SPS moglo je, s obzirom na odnos snaga u Narodnoj skuptini, oteati, ak i
onemoguiti izbor nove Republike vlade. Ali, protest radikala bio je izrazito mlak, a umesto
pogoranja odnosa izmeu SRS i SPS, radikali su 25. marta 1998. postali partneri SPS i JUL-a u
Republikoj koalicionoj vladi (crveno-crna koalicija). U Vladi od 35 lanova, socijalisti su dobili
15, radikali 15 i JUL 5 ministarskih mesta. U ovoj Vladi, kao i u prethodnoj, pojedini ministri iz
SPS-a i JUL-a (7 od ukupno 20) zadrali su mesta direktora ili lanova upravnih odbora vanih
drutvenih preduzea ili pak predsednika mesta u znaajnim dravnim ustanovama.
Petogodinji mandat predsednika Srbije Milana Milutinovia, izabranog 1997. isticao je 2002.
i to je bio - jedini visoki funkcioner Miloevievog reima koji je zadrao vaan poloaj posle
demokratskog preokreta 5. oktobra 2000. i ostao na poloaju sve do isteka mandata. Poto
je Milutinoviev mandat isticao u oktobru 2002, Haki tribunal je insistirao na njegovom
izruenju, to je Milutinovi prihvatio i dobrovoljno otputovao u Hag.

Prvi izbori za predsednika republike u postoktobarskom razdoblju odrani su 29. septembra
2002. (prvi krug) u kojima je sudelovalo jedanaest kandidata. Na biralita je izalo 55 odsto
biraa. Redosled kandidata u prvom krugu mogao se pretpostaviti, jer je, pred izbore 2002,
izborna snaga tri partijska pola (u znaenju definisanom od M. Strmiske, 2002, o kojem je
prethodno bilo rei) bila priblino izjednaena. Naveemo, ukratko, programsko-politika
obeleja reena tri partijska pola u prediznornom razdoblju. Prvi pol predstavljaju partije
ostatka DOS-a koje ine Republiku vladu izabranu u januaru 2001, a stoerna partija tog
pola bila je DS. Ovaj pol odluno se zalagao - i u praksi to zalaganje nastojao da ostvari - za
demokratski preobraaj Srbije koji ukljuuje iroku autonomiju Vojvodine, privatizaciju i
integraciju SRJ u meunarodne tokove sa ciljem da Srbija, u to kraem roku, postane lan EU.
Da bi taj cilj bio ostvaren, partije ovog pola pokazuju spremnost da ispune uslove koje postavlja
Meunarodna zajednica, ukljuujui i potpunu saradnju sa Hakim tribunalom. Iz tih razloga,
ovaj partijski pol, uslovno, nazivam (kao i u prethodnom odeljku) evropsko-demokratskim.
Kljuna partija drugog (opet uslovno) nacionalno-demokrtskog pola je DSS iji je uticaj,
sudei prema rezultatima mnogih empirijskih istraivanja sprovedenih tokom 2001 i u prvoj
polovini 2002, bio priblino jednak uticaju svih ostalih partija DOS-a. U drugoj polovini 2002
i poetkom 2003, posebno posle ubistva republikog premijera Zorana inia (12. marta
2003), oslonac DSS u birakom telu se postepeno smanjuje, a podrka DS raste. Programska
differentia specifica izmeu stoernih partija dvaju polova, DSS i DS, tie se prvenstveno
107
stava prema Meunarodnoj zajednici i autonomiji Vojvodine. DSS je i pre 5. oktobra 2000.
ispoljavala naglaene rezerve prema Meunarodnoj zajednici, pre svega SAD (o tome: Goati:
2000, 92). Te rezerve su, neposredno posle 5. oktobra 2000. bile, verovatno iz taktikih razloga,
potisnute u drugi plan, jer je pobedniki DOS usresredio svoje napore na to da u najkraem
roku ukljui SRJ u najvanije meunarodne institucije i da od zapadnih zemalja, prvenstveno
SAD, obezbedi to veu ekonomsku pomo. Kad je re o saradnji za Hakim tribunalom, DSS
je, uprkos naelnim rezervama u pogledu legitimnosti tog Tribunala, uvaila nunost da SRJ sa
njim ostvari kooperaciju. Ali, u praksi, ta stranka je, pozivajui se na neophodnost potovanja
nacionalnog dostojanstva i ponosa, permanentno oteavala, pa i onemoguavala saradnju sa
Hakim sudom. U pogledu statusa Vojvodine, DSS je i pre 5. oktobra 2000. zastupala drugaiji
stav u odnosu na DS i veinu partija DOS-a. U stvari, DSS je od svog osnivanja (1992) pobornik
simetrine regionalizacije Srbije i osporava en gnral koncept autonomije, zato to on
ukljuuje i elemente dravnosti ime - po oceni te stranke - ugroava teritorijalni integritet
Srbije. Napominjem da sam, u kratkim potezima, istakao bitne razlike izmeu dva partijska
pola, ali to nipoto ne znai da izmeu njih ne postoje i vane dodirne take u koje spadaju,
izmeu ostalog, zalaganje za trinu ekonomiju i za uspostavljanje vladavine prava, kao i tenja
da se ouva to vra politika zajednica izmeu Srbije i Crne Gore. Saglasnost o navedenim
pitanjima nije, meutim, bila dovoljna da ouva njihov savez.
Partije treeg pola koji u partijskom sistemu Srbije ine SRS i SPS, kao i mala Jedinstvena
Srbija (JS), bitno se razlikuje od partija oba prethodna pola, jer su zadrale iste integrativne
ideje i vrednosti koje su zastupale pre oktobarskog politikog preokreta 2000. Tu imam na
umu podrku institucijama i vrednostima Miloevievog reima, suprotstavljanje obaveznoj
privatizaciji, negativan stav prema preureenju odnosa izmeu Srbije i Crne Gore i prema
ukljuivanju SRJ i Srbije u EU. Osim toga, partije ovog pola smatraju da su 5. oktobra 2000.
ilegalno svrgnute sa vlasti i zalau se za restauraciju starog reima. Zbog toga se te partije
mogu svrstati u antisistemske partije ili u nelojalnu opoziciju. Stoernu partiju antisistemskog
pola predstavljala je sve do poetka 2002, SPS, kada je u toj partiji poeo proces lananih internih
sukoba i, uporedo sa tim, trend erozije politikog uticaja. Politiki vakuum, prouzokovan
nezadrivom osekom podrke SPS, iskoristila ja SRS da bi postepeno preuzela stoernu ulogu u
antisistemskom polu.
Tripolarna partijska struktura predstavlja osobenost Srbije u odnosu na veinu postkomunistikih
zemalja Centralne i Jugoistone Evrope u kojima - kako pokazuje Strmiska (2002) - funkcionie
bipolarni obrazac. U tom smislu Hrvatska je takoe bila izuzetak od 1990. do januara 2000, jer
je praktino imala samo jedan pol koji je reprezentovao HDZ (Strmiska, 2002, 15-16). U nekim
od pomenutih zemalja partijski polovi su relativno stabilizovani sa prepoznatljivim ugaonim
partijama (Makedonija, Bugarska, eka i, do 2000. Rumunija), a u drugim zemljama (Poljska,
Maarska, Slovenija, Slovaka i, posle 2000. Rumunija) unutar polova postoji rivalitet oko
toga koja e partija initi stoer pola. U bipolarnim strukturama navednih zemalja, partijestoeri polova imaju razliito poreklo; u jednom od polova nosioci su postkomunistike
partije, a u drugom partije koje su obrazovane 1989/1990. Izuzetak u tom pogledu je Crna
Gora gde su kljune partije (od 2000. do 2006) oba partijska pola (DPS independistikog pola
i SNP federalistikog pola) nastale iz rascepa 1997. iste matine partije, ekskomunistike
Demokratske partije socijalista.
Prednost bipolarne partijske strukture u odnosu na tripolarnu jest u tome to olakava
demokratsko nadmetanje i mirnu smenu na vlasti u skladu sa izbornim rezultatima. Takva
108
mogunost ne postoji u tripolarnom sistemu Srbije u kojem je, zbog velike ideoloke distance,
saradnja partijskih polova teko ostvarljiva. To u stvari upuuje na zakljuak da partijski sistem
Srbije pripada tipu polarizovanog viepartizma ije je jedno od obeleja, kako belei ovani
Sartori, to to u njemu deluju dve opozicije koje se meusobno iskljuuju; one ne mogu da
udrue snage (Sartori, 1976, 134). U Srbiji, ini se, dve opozicije, tj. DSS i partije starog
reima (SPS, SRS, SSJ), mogu politiki da se ujedine u akcijama protiv partija na vlasti, ali
je malo verovatno da bi bile u stanju da obrazuju alternativnu koalicionu Vladu. Opisana
situacija bila je karakeristina za Srbiju sve do poetka temeljnih promena (kadrovskih,
programskih, organizacionih) SPS (2003) i rascepa SRS (2008) iz kojeg je nastala SNS, koja
je odbacila postulate matine partije i programski se samodefinisala kao partija nacionalnodemokratskog pola. Posle navedenih promena, SPS i SNS ne predstavljaju antistemske partije,
nego su praktino evoluirale, prva u pravcu evropsko-demokratskog pola, a druga u pravcu
nacionalno-demokratskog.
3.2 Izborni ishod

U prvom krugu septembarskih predsednikih izbora u Srbiji 2002, na kojima su uestvovala
kandidati sva tri partijska pola, sudelovalo je 58.7 odsto graana. Najbolji rezultat ostvarili su
Vojislav Kotunica (30.9 odsto glasova) i Miroljub Labus (27.3 odsto glasova), a iza njih, na
treem mestu, naao se Vojislav eelj sa 23.2 odsto glasova, dok je preostalih osam kandidata
osvojilo ukupno 18.6 odsto glasova. U skladu sa ostvarenim rezultatima, Kotunica i Labus
izborili su pravo da sudeluju u drugom krugu izbora. Taj krug odran je 13. oktobra, a ubedljivu
pobedu odneo je Kotunica nad Labusom (66.8 odsto prema prema 30.9 odsto). Ali, na glasanju
u drugom krugu sudelovalo je samo 44.6 odsto graana (minimum 50 odsto plus 1), te Srbija
nije dobila predsednika republike.
Ovi predsedniki izbori imali su neuobiajen tok, o emu govori podatak da je Labus dobio
u drugom krugu manje glasova nego u prvom (921.024 prema 995.200)! Takav rezultat moe
se razumeti samo ako se ima u vidu sloena politika scena Srbije u vreme odravanja izbora i
taktike kalkulacije kojima su se rukovodili relevantni politiki akteri. Za objanjenje iznetog
paradoksa najvanije je to to se pobednik u prvom krugu, Kotunica, u svojoj izbornoj kampanji
manje napadao svoje suparnike na predsednikim izborima nego Republiku vladu, na ijem
je elu bio lider DS, Zoran ini. Kotunica je obeao da e, ako pobedi, svu svoju energiju
usmeriti na borbu protiv tetne politike Republike vlade kako u sferi spoljnje, tako i unutranje
politike. Vlada je ozbiljno shvatila pretnju i objektivno raunala da e, u drugom izbornom
krugu, ogromna veina glasaa koji su podrali kanidate koji su u prvom krugu eliminisani iz
izborne trke podrati Kotunicu, to Labusove anse da pobedi svodi na minimum. Na osnovu
takve procene, stoerna stranka koalicione Vlade i evropsko-demokratskog pola, DS, odluila
je da se ne angauje u drugom krugu u korist Labusa. Izostajanje podrke Labusu u drugom
krugu, proizilo je iz irih stratekih konsideracija DS o kojima javnost nije bila obavetena.
Uzrok ove, na prvi pogled paradoksalne odluke, bio je u tome to je Labus imao male izglede
na pobedu i to masovniji izlazak njegovih pristalica na biralita ne bi bitno poveao njegove
izglede, ali bi poveao uee graana iznad 50 odsto i obezbedio validnost predsednikih
izbora, iji bi najverovatniji pobednik bio Kotunica. Ukratko, u dilemi izmeu neuspeha na
predsednikim izborima i uspeha uz pobedu ekstremno kritiki opredeljenog kandidata
(Kotunice), DS se, oigledno, opredelila za prvu opciju. Svestan da je posluio samo kao
objekat u politikim kalkulacijama vlastite stranke, Labus je posle izbora istupio iz DS.
109

Drugi predsedniki izbori u postoktobarskom razdoblju odrani su 8. decembra 2002. (prvi
krug). Ve u prvom krugu izbori su se pokazali neuspenim, jer je uee graana bilo samo
45.1 odsto. Na ovim izborima uestvala su samo tri kandidata, koja moemo svrstati u dva
pola. Prvi, po izbornom uinku, bio je Kotunica koji je osvojio 1.699.098 glasova (57.7 odsto)
i koji pripada nacionalno-demokratskom polu. Drugi po izbornom rezultatu bio je eelj
sa 1.063.296 glasova (36 odsto) i trei Borislav Pelevi sa zadobijenih 103.026 glasova.(3.5
odsto). eelj i Pelevi po svojim politikim opredeljenjima predstavljaju aktere antisistemskog
(ultranacionalistikog) partijskog pola. Na izborima nije sudelovao nijedan kandidat partija
evropsko-demokratskog pola.
5. Novembarski predsedniki izbori 2003.

Na treim predsednikim izborima, odranim 16. novembra 2003, sudelovalo je est uesnika
od kojih su, u prvom krugu, najvie glasova privukli Nikoli (1.646.173 ili 39.9 odsto) i
Miunovi (983.006 ili 35.4 odsto). Ostala etvorica uesnika (Velimir Ili, Marijan Ristievi,
Dragan Tomi, Radoslav Avlija) zadobili su zajedno 14.9 odsto glasova. Meutim, u prvom
krugu glasanja sudelovalo je samo 38.8 odsto graana, zbog ega drugi krug nije odran, a
izbori su proglaeni neuspelim.

Dva kruga pretsednickih izbora 2004. (13. i 27. jun) pokazala su bitno drugaiji politiki reljef
Srbije u odnosu na decembarske parlamentarne izbore 2003. U prvom krugu predsednikih
izbora uestvovalo je manje od polovine biraa (47.7 odsto), ali to nije oznailo neuspenost
izbora, jer je pre izbora izmenjen Zakon o izboru predesednika republike koji, za razliku od
prethodnog zakona, ne zateva veinsko sudelovanje graana ni u prvom ni u drugom krugu kao
uslov za validnost izbora.
U prvom krugu participiralo je petnaest kandidata, a najbolji rezultat (30.6 odsto) ostvario
je kandidat ultranacionalistike SRS (Tomislav Nikoli), dok je kandidat DS (Boris Tadi)
obezbedio drugu poziciju (27,4 odsto). Na taj nain Nikoli i Tadi, kandidati antisistemskog
i evropsko-demkratskog pola, izborili su pravo da odmere snage u drugom izbornom krugu.
Zanimljivo je da je u prvom krugu zajedniki kandidat partija vladajue koalicije (DSS, G17 plus,
SPO, NS), Dragan Marianin, privukao samo 414.971 glasova (13.1 odsto) i time obezbedio tek
etvrtu poziciju u izbornom nadmetanju. Marianinov slab izborni uinak predstavljao je teak
fijasko partija vladajue koalicije o ijim razmerama govori podatak da su te partije osvojile na
decembarskim parlamentarnim izborima 2003. (uzete zajedno), 1.409.535 glasova, ili 3.4 puta
vie glasova od Marianina. Treu poziciju zauzeo je biznismen Bogoljub Kari (18.2 odsto),
koji je tek u toku predizborne kampanje registrovao novu stranku, Pokret snaga Srbije (PSS).
6.1 Dve suprostavljene orijentacije

U drugom krugu izbora suoili su se kandidati dva pola, Nikoli i Tadi, koji podravaju
potpuno razliite orijentacije kako kad je re o unutranem ureenju Srbije, tako i o njenoj
spoljnopolitikoj orijentaciji. Kandidat DS i evropsko-demokratskog pola, Tadi, zalae se
za demokratizaciju zemlje i brze vlasnike promene, a na meunarodnom planu podrava
110
prikljuenje Srbije Evropskoj uniji. U skladu sa tim, on je zastupao stav da Srbija treba da ispuni
sve uslove koje joj je postavila EU, naroito izruenje Hakom tribunalu optuenih za ratne
zloine i regulisanje odnosa sa Kosovom i Metohijom u ta, po izriitoj rezervi Tadia, ne spada
oficijalno priznanje nezavisnosti KiM-a. Kandidat antisistemskog pola, Nikoli, odluno se
protivio ulasku Srbije u EU, kritikujui i zahtev te organizacije da Srbija kompromisno regulie
odnose sa Kosmetom, nazivajui ga poniavajuim zahtevom. Inisistrajui na tome da je Srbija
suverena drava, Nikoli se permanentno suprostavljao izruivanju optuenih graana Srbije
Tribunalu u Hagu. Kad je re o vlasnikoj transformaciji, Nikoli se fokusirao iskljuivo na
njene negativne efekte, naroito na brzi porast nezaposlenosti u postoktobarskom razdoblju i na
poveanje siromatva ije je nalije koncentracija bogatstva (steenog prvenstveno nezakonitim
privatizacijama) u rukama nekolicine tajkuna.
Izlaznost graana u drugom krugu izbora, odranom 27. juna, minimalno je poveana u
odnosu na prvi sa 47.7 na 48.3 odsto, to odstupa od uobiajenog obrasca po kojem u drugom
krugu uee opada, jer sa biralita izostaju graani koji su glasali za kandidate koji nisu uspeli
da se plasiraju u finale. U drugom krugu, kandidat DS- Tadi pobedio je kandidata radikala,
Nikolia (1,681.526 ili 53,2 odsto prema 1.434.068 ili 45.4 odsto) i tako postao predsednik
republike.Tom pobedom Srbija je ula u fazu kohabitacije jer, kao to smo prethodno pokazali,
pored Republike vlade, predsednik republike ima (prema Ustavu Srbije 1990) vana izvrnopolitika ovlaenja. Nikoli je pretrpeo poraz, ali je kao kandidat SRS ostvario zavidan rezultat.
SRS je, preko Nikolia, praktino usisala bliske partije i ostala, u stvari, jedini autentini
nosilac vrednosti, ciljeva i ideja predoktobarskog razdoblja. Junski predsedniki izbori 2004.
pokazali su zapravo novi paraleogram politikih sila u kojem dominiraju dve opozicione partije
(DS, SRS), dok su partije vladajue koalicije, sa DSS na elu, marginalizovane.
6.2 Efekat izbora

Junski predsedniki izbori 2004. imali su produeno dejstvo, jer su uticali na redistribuciju
politikog uticaja u korist pobednika posle zavrenog glasanja. To potvuju rezultati lokalnih
izbora, odrani 19. septrembra 2004, na kojima su graani birali optinske skuptine i Skuptinu
AP Vojvodine, kao i neposredni izbori predsednika optina i gradova (po veinskim principu u
dva kruga; 19. septembra i 3. oktobra). Na lokalnim izborima najbolje rezultate ostvarile su, kao
i na predsednikim izborima, DS i SRS, dok su stranke vladajue koalicije pretrpele teak poraz.
Na izborima za Gradsku skuptinu Begrada relativnu veinu glasova zadobila je DS (326 odsto),
na drugom mestu je SRS (26.2 odsto), a daleko iza njih su DSS, G17 plus, SPO i NS (ukupno 20.4
odsto). Na izborima za pokrajinsku Skuptinu Vojvodine najbolji uinak ostvarila je SRS (29
odsto), druga je DS (21 odsto), dok je stranke vladajue koalicije, uzete zajedno, podralo samo
12.4 odsto graana. Na neposrednim izborima za gradonaelnike dva najvea grada, Beograda
i Novog Sada, pobedili su, takoe, kandidati opozicije; gradonaelnik Beograda postao je
kandidat DS, a gradonaelnik Novog Sada kandidat SRS.

Ustav Srbije, izglasan 2006. umnogome je drugaije definisao ulogu predsednika republike u
odnosu na Ustav iz 1990. U Ustavu iz 2006, presednik republike je izgubio izvrno-politika
ovlaenja i time su njegove nadlenosti jasno razgraniene od nadlenosti Republike vlade
(o emu je ve bilo rei u prethodnom odeljku). Zato se posle promene Ustava u Srbiji moe
govoriti o parlamentarnom umesto o polupredsednikom sistemu.
111
U prvom krugu predsednikih izbora, odranom 29. januara 2008, sudelovalo je devet
pretendenata, a izlaznost je bila 47.7 odsto, istovetna onoj i na predsednikim izborima
2004. Od devet pretendenata, prva dvojica, Nikoli (39.9 odsto glasova) i Tadi (35.3 odsto
glasova), zadobli su pravo da uestvuju u drugom krugu i da u meusobnom odmeravanju
snaga odlue ko e o njih postati predsednik republike. U drugom krugu ponovio se obrazac
sa predsednikih izbora 2004; drugoplasirani iz prvog kruga Tadi, odneo je pobedu nad
prvoplasiranim Nikoliem (50.31 prema 47.97 odsto). Na predsednikim izborima 2008, kao
i na izborima 2004, izlaznost u drugom krugu prevazila je izlaznost u prvom krugu. Pozitivna
razlika na izborima 2004. bila je 1.5 procentnih poena, dok je 2008. viestruko poveana na 7.7
procentnih poena. To govori o velikom simbolikom znaaju predsednika republike, iako
je njegova izvrno-politika funkcija potpuno u senci Republike vlade. Pretpostavljam
da je snaan podsticaj izbornom ueu dalo to to su Tadi i Nikoli nudili graanima Srbije
dve kristalno jasno suprotne politike opcije. Te opcije sa kojima su se graani suoili glasajui
u drugom krugu predsednikih izbora 2008, bezmalo su identine sa onima koje su Tadi i
Nikoli izloili na pretsednikim izborima 2004.

Petogodinji mandat predsednika republike Tadia isticao je tek 2013. godine, ali poto su 2012.
odravali parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori, on je podneo ostavku na svoj poloaj i
tako omoguio istovremeno odravanje i predsednikih izbora. Prvi krug predsednikih izbora
odran je 6. maja. Na izbore je izalo 3.908.652 od 6.770.013 (ili 57.7 odsto) graana, to je
za 10 procentnih ponena vie nego na predsednikim izborima 2004. i 2008. Kandidaturu na
predsednikim izborima 2012. istaklo je dvanaest pretendenata. Na tim izborima, kao i na
predsednikim izborima 2004. i 2008, najvie uspeha imali su Nikoli i Tadi, ali je redosled
u prvom krugu bio razliit. Najbolji rezultat ostvario je Tadi (25.3 glasova), dok je Nikoli
postigao za nijansu slabiji rezultat (25 odsto glasova).
8.1 Politika opredeljenja uesnika drugog kruga

Na ovim izborima Nikoli je zastupao dijametralno suprotnu orijentaciju u odnosu na onu na
predsednikim izborima 2004. i 2008, to je rezultat (kako smo prethodno pokazali) rascepa
SRS iz koje se 2008. izdvojilo reformsko krilo i obrazovalo SNS, za ijeg predsednika je izabran
upravo Tomislav Nikoli. Kao lider SNS, Nikoli se odluno zalagao za ciljeve i vrednosti
kojima se prehodno energino suprostavljao; ulazak Srbije u EU, demokratizaciju drutva i
kompromisno reenje kosmetskog pitanja (umesto insistiranja na suvereneitetu Srbije nad
Kosmetom). Za prihvatanje novih programskih opredeljenja Nikoli je bezuspeno pokuavao
da pridobije SRS pre rascepa 2008, ali veina rukovodeeg stratuma SRS nije bila spremna
da napravi demokratski zaokret i da napusti ultranacionalistika i antievropska opredeljenja.
Umesto toga, Nikoli je iskljuen iz stranke, pa je sa delom svojih sledbenika u rukovodstvu
obrazovao SNS. Za razliku od Nikolia, Tadi je ostao dosledan svojim kljunim politikim
opredeljenjima, ubrzanju internih demokratskih reformi u zemlji, intenziviranju borbe protiv
korupcije i tenjii za ukljuenje Srbije u EU. Kod Tadia nije re samo o verbalnom zalaganju,
nego i o praktinom delovanju u funkciji predsednika republike, koje se ogleda u podsticanju,
preko republike Vlade, intenzivnih demokratskih reformi i linom zalaganju za popravljanje
odnosa sa susednim zemljama, posebno sa Hrvatskom, kao i za uspostavljanje kooperativnih
odnosa sa liderima zemalja od kojih zavisi prijem Srbije u Evropsku uniju.
112
U drugom krugu predsednikih izbora (20. maja) Nikoli je pobedio Tadia sa 53.2 odsto
glasova, prema 47.1 odsto i postao predsednik republike. Pobeda je utoliko znaajnija to
je Nikoliev oponent, dotadanji predsednik republike, Tadi, imao znaajnu medijsku
prednost u izbornom nadmetanju (Klaar, 2012, 71-72). Izborni fijasko Tadia nije ostao bez
posledica na njegov poloaj u DS. Posle izbora, mnogi uticajni lanovi i rukovodioci stranke
(Bojan Pajti, Zoran ivkovi, Goran Jei, i dr.) javno su zahtevali (pretpostavljam, mnogo
intenzivnije u unutarpartijskoj javnosti) nove unutarpartijske izbore izbore za lidera DS. Kao
najvaniji kandidat za to mesto pominjan je Dragan ilas, predsednik beogradske organizacije
DS i gradonaelnik Beograda. U prilog njegove kandidature govorio je odlian rezultat DS na
izborima za Skuptinu Beograda i izvanredni uinak u razvitku i osavremenjivanju Beograda.
Suoen sa snanim protivkandidatom, za kojeg se u toku izbornog procesa u DS izjasnilo dve
treine optinskih organizacija DS, a iz straha da unutarpartijski izbori ne dovedu do rascepa
DS, Tadi je krajem oktobra najavio spremnost da se povue iz izborne trke za predsednika
DS, a poetkom novembra 2012. doneo je konanu odluku o povlaenju. U izbornoj trci za
predsednika DS, Draganu ilasu se suprostavio relatvno malo poznati kandidat Branislav
Kuzmanovi (predsednik optinskog odbora DS Stari grad), kojeg je ilas ubedljivo pobedio
(2.386 glasova prema 386) na izbornoj konferenciji 25. X 2012. i postao predsednik DS.
8.2 Nagovetaji buduih zbivanja

U politikoj javnosti Srbije nedovoljno dobro je uoen dalekoseni politiki znaaj toga to su
parlamentarni izbori 2012. pokazali da se skoro polovina graana Srbije (42.3 odsto) svrstala
u apstinente. Moe se pretpostaviti da je veliki deo apstinenata (pozitivni apstinenti) bio
uveren da partcipacijom na izborima ne mogu uticati na politike procese, niti na sudbinski
vane okolnosti vlastitog ivota. Meu tim apstientima znaajan broj je nezadovoljnih i
gnevnih graana, razoaranih aktuelnim ekonomsko-socijalnim stanjem u Srbiji. Ovo je
onespokojavajua ocena, jer zapravo govori o maloj rezervi legitimiteta sa kojim Srbija ulazi u
predstojee olujno razdoblje koje e, drastinije nego do sada, biti obeleeno smanjivanjem
svih ekonomsko-socijalnih davanja, opadanjem plata, porastom (inae visoke) nezaposlenosti i
poveanjem broja graana koji ive ispod linije siromatva. To naglaavam imajui u vidu tezu
koju su ire obrazloili Linc i Stjepan da u Centralnoj i Istonoj Evropi legitiman politiki reim
poveava njegovu rezistentnost na nezadovoljavajue ekonomske rezultate (1998, 556-557). Ako
je pak u pitanju reim sa deficitetom legitimiteta - kao to je sluaj sa Srbijom pretpostavljam,
koristei argumentum a contrario, da je takav reim podloniji negativnom dejstvu ekonomskih
okova i da ti okovi mogu usporiti ili ak ugroziti proces konsolidacije demokratskog poretka.
113
TREE poglavlje
PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI
U CRNOJ GORI OD 1993. DO 2013.
Posle parlamentarnih i predsednikih izbora 1990. i 1992. u Crnoj Gori, analiziranih u prvom
poglavlju, do poetka 2013. usledila je serija izbora za obe republike institucije. Pozabaviemo
se, hronolokim redom, najpre izborima za Skuptinu Crne Gore pa, zatim za predsednika
republike.
Treeg novembra 1996, paralelno sa saveznim izborima, odrani su u Crnoj Gori izbori za
Republiki parlament. Tome je prethodila promena izborne karte, ostvarena Zakonom o
izmjenama i dopunama zakona o izboru odbornika i poslanika (juli 1996), koji je usvojen bez
konsenzusa sa opozicionim partijama. Pomenutim zakonom, teritorija ove republike podeljena
je na etrnaest izbornih jedinica, dok je po ranijem zakonu itava republika bila jedna izborna
jedinica.

Na novembarskim izborima sudelovalo je 67.1 odsto graana Crne Gore, to je za 1.8 procentnih
poena manje nego 1992. Opredeljivanje graana na ovim izborima za Crnogorski parlament
veoma je slino njihovom opredeljivanju na istovremeno odranim saveznim izborima (o
emu e biti rei u sledeem poglavlju). Dominacija DPS, koja se jasno oitovala na izborima
odranim 1990. i 1992, dola je do izraaja i na novembarskim republikim izborima 1996. Na
tim izborima DPS je privukla 51.2 odsto glasova i osvojila 63.4 odsto mandata u Republikom
parlamentu (45 od 71). Ovom pobedom DPS je na treim uzastopnim izborima, odranim u
razdoblju viepartizma, osvojila apsolutnu veinu glasova i mandata, to je bio rezultat bez
premca meu drugim ekskomunistikim partijama Centralne i Jugoistone Evrope.
Drugo mesto po procentu glasova i broju mandata - ali daleko iza DPS-a - zauzela je koalicija
Narodna sloga (25.6 odsto; 19 mandata) koju su inili NS i LS CG. Te dve stranke - koje su
razliite po svojoj programskoj orijentaciji (prva uslovno pripada nacionalno-demokratskom
polu, a druga evropsko-demokratskm polu), zakljuile su 23. avgusta 1996. izborni savez sa
ciljem da poraze vladajuu DPS zato to je ta partija - kako je zapisano u preambuli Sporazuma
o izbornom savezu dovela Crnu Goru i njene graane u nepodnoljiv socijalni, ekonomski i
politiki poloaj (Naa borba, 23. avgust 1996). U istom dokumentu NS i LS CG su naglasile
da zadravaju svoje posebnosti, ali da zamrzavaju sva krupna pitanja po kojima se razlikuju
(posebno pitanje dravno-pravnog statusa Crne Gore). Naglaavam da su politiki odnosi
115
izmeu dveju partija bili korektni i pored programsko-politikih razlika koje su, verovatno, ire
i dublje od razlika u koaliciji Zajedno koja je, u priblino u isto vreme, obrazovana u Srbiji.
Na novembarskim republikim izborima 1996. koalicija Narodna sloga nije postigla kljuni
cilj (smenu DPS) zapisan u napomenutom sporazumu. Istini za volju, ne moe se govoriti o
osipanju izborne podrke ovoj koaliciji u odnosu na republike izbore 1992, nego o stagnaciji
na relativno niskom nivou. Narodna sloga dobila je, naime, na republikim izborima 1996.
74.954 glasova, to je neznatno vie nego to su ukupno osvojili NS i LS CG na republikim
izborima 1992. (73.063).
1.2 Slabljenje ekstremnih opcija

Rezultati republikih izbora 1996. u Crnoj Gori pokazali su da je u birakom telu ove republike
dolo do opadanja uticaja ekstremno leve i ultranacionalistke opcije. To nedvosmisleno
potvruju podaci prema kojima je na novembarskim republikim izborima lista JUL-a osvojila
samo 1.668 glasova (0.6%) i ostala bez ijednog mandata u Republikom parlamentu, a ni lista
ultranacionalistike SRS (na ove izbore je izala kao SRS - Vojislav eelj) nije osvojila nijedno
poslaniko mesto, dok je u to vreme u Srbiji bila druga po snazi parlamentarna stranka. Do
erozije uticaja radikala u Crnoj Gori u odnosu na republike izbore 1992, dolo je kao posledica,
sa jedne strane, okonanje rata na teritoriji bivih republika SFRJ (Bosne i Hercegovine i
Hrvatske) i, sa druge strane, odlunog okretanja vladajue DPS i politikog rukovodstva Crne
Gore, mirnodopskim temama, pre svega vlasnikom prestukturiranju privrede i nastojanjima
da se obnove veze sa drugim zemljama.
Ubedljivu izbornu pobedu DPS-a na izborima za Skuptinu Crne Gore 1996. osporili su lideri
Narodne sloge tvrdei da je u reiji vladajue stranke ostvarena spektakularna izborna kraa,
ravna izbornoj krai na novembarskim lokalnim izborima 1996. u Srbiji. Ali, za razliku od
opozicije u Srbiji, koalicija Narodna sloga nije u javnosti potkrepila svoju tvrdnju uverljivim
dokazima.
Na parlamentarnim izborima 1996. etvoropartijski sistem Crne Gore transformisan je u
tropartijski, sastavljen od DPS i dve opozicione partije: NS CG i LS CG, koje su, kao to smo
pomenuli, na izborima sudelovale u okviru koalicije Narodna sloga. Ta koalicija delovala je
jedinstveno u Crnogorskom parlamentu, tako da se, u sutini, politiki ivot Crne Gore odvijao
se po dvopartijskom obrascu sve do sredine 1997, kada je dolo da rascepa unutar DPS i do
formiranja Socijalistike narodne partije (SNP). Poto je posle rascepa novoformirane partije
pristupilo 17 poslanika (ili 37.7 odsto) od ukupno 45, dvopartijski sistem Crne Gore je prerastao
u tropartijski. Raspad veinske partije i gubitak veinske podrke vladajue DPS u Parlamentu,
uinio je neizbenim nove izbore koji su zakazani za 31. maj 2008. Inae, u prethodnom
razdoblju Skuptina Crne Gore sastajala se neto redovnije nego Savezna skuptina i Narodna
skuptina Srbije, mada ni rad Crnogorskog parlamenta nije bio intenzivan. Izmeu 1990. i 1994.
Skuptina Crne Gore proseno je godinje zasedala manje od mesec dana (Pavievi, 1996, 191),
to se moe smatrati nedovoljnim, s obzirom na to da je u toj Republici SRJ re o formativnoj
fazi parlamentarizma. Uvidom u nain rada najvieg predstavnikog tela ove republike, lako
se moe zapaziti da je u tom radu dominirala Republika vlada, dok su opozicija i poslanici,
kao pojedinci, bili u drugom planu. To dobro ilustruju podaci da je od 253 zakona koja su
usvojena od 1990. do 1994, Republika vlada predloila 251, opozicione stranke jedan i neko
drugi jedan (Pavievi, 1996, 170). Ocena o nedovoljno intenzivnoj aktivnosti Crnogorskog
116
parlamenta ne vai za 1997. i 1998, jer je od prethodno pomenutog rascepa u vladajuoj DPS
(prolee 1997), koji je oznaio i kraj DPS kao dominantne stranke, teite politikog ivota
premeteno u Republiku skuptinu.
2. Vanredni parlamentarni izbori 1998.

Kljuni politiki dogaaj koji je uslovio odravanje vanrednih parlamentranih izbora i, u velikoj
meri, odredio njihov ishod, jeste reeni rascep u vladajuoj DPS do kojeg je dolo sredinom
1997. Taj rascep temeljno je izmenio odnos snaga u republikoj skuptini Crne Gore izabranoj
1996. Umesto nekadanje apsolutne veine od 45 mandata od ukupno 71 (63.3 odsto), DPS-u
je, posle rascepa, preostalo samo 28 poslanika, dok je 17 poslanika optiralo za paralelnu DPS
sa Momirom Bulatoviem na elu, bivim predsednikom te partije. Manjinsko krilo DPS je, u
martu 1998, uzelo naziv SNP.

Poto je, nakon rascepa, parlamentarna grupa (ranije veinske) DPS u Crnogorskom
parlamentu svedena samo na 28 poslanika, ova partija je bila prinuena da oformi koalicionu
Vladu sa NS i dve male albanske stranke (DS, DUA). U takvim okolnostima, DPS je prihvatila
zahteve opozicionih partija za odravanje vanrednih parlamentarnih izbora i za usvajanje
novih izbornih propisa u emu e uzeti aktivno uee sve parlamentarne stranke. U pripremi
vanrednih parlamentarnih izbora, Skuptina Crne Gore donela je, konsenzusom svih relevantnih
partija, vane politike zakone (Zakon o izboru odbornika i poslanika, Zakon o birakim
spiskovima, Zakon o javnom informisanju i Zakon o finansiranju politikih stranaka) u
ijoj pripremi su sudelovali i eksperti OEBS-a. Donoenju tih zakona prethodilo je odravanje
Crnogorskog okruglog stola na kojem je usvojen Sporazum o minimumu principa za razvoj
demokratske infrastrukture u Crnoj Gori. Sporazum su potpisali 1. septembra 1997. premijer
republike Vlade i predsednici 7 od 9 partija i organizacija zastupljenih u Parlamentu. Svoj
potpis na taj dokument nisu stavili predsednici SNP i Srpske narodne stranke SrNS koja je
nastala (1997) izdvajanjem iz NS.
Predizborna borba bila je izuzetno intenzivna i otra. DPS je, teei da ujedini protrine i
prodemokratske snage, zakljuila izbornu koaliciju sa NS i SDP pod imenom Da ivimo bolje.
Izborni program te koalicije sastojao se od pet bazinih principa ekonomske i drutvene reforme
koje je, poetkom aprila 1998, izloio predsednik republike, Milo ukanovi, u dokumentu pod
naslovom Strateka platforma za novi poetak (Naa borba, 4-5. april 1998). Ti principi su:
1. internacionalizacija ekonomskog i drutvenog ivota; 2. ekonomske reforme, privatizacija
i preduzetnitvo; 3. vladavina prava; 4. demokratizacija politike sfere i 5. socijalna pravda i
sigurnost. Izborni program SNP bio je, u sutini, koncentrisan na jednu taku: odbranu SRJ i
zajednitva Srbije i Crne Gore koji su, po oceni SNP, ugroeni od koalicije Da ivimo bolje.
Ovde je re, na prvi pogled, o hipotetikoj odbrani SRJ, jer su federciju Crne Gore i Srbije
otvoreno dovodili u pitanje, kao i poetkom devedesetih godina, samo LS CG i (manje odluno)
SDPR, ija je izborna snaga (zajedno) iznosila oko jedne estine birakog tela. Medutim, u
predstojeim mesecima pokazalo se da pretnje opstanku jugoslovenske federacije od hipotetike
postaju stvarne, jer je u birakom telu Crne Gore dolo do brze ekspanzije independistike
opcije. Koalicija Da ivimo bolje nije otvoreno zastupala independistiko opredeljenje, nego
117
je na kritike SNP da eli raspad SRJ, odgovarala da tei demokratizaciji i ravnopravnom poloaju
Crne Gore u SRJ. Nasuprot tome, cilj SNS bio je - po oceni pomenute koalicije - da svede Crnu
Goru na okrug Srbije. Ovde je re o meusobnim optubama koje su dve partije ve koristile
u kampanji za predsednike izbore krajem 1997. U tom smislu, kampanja za parlamentarne
izbore 1998. predstavljala je hronoloki i tematski produetak kampanje za predsednike izbore
1997.
Interesantno je da LS CG nije prihvatio da ue u izbornu koaliciju Da ivimo bolje zbog
toga - objasnio je predsednik LS CG, Slobodan Perovi - to lideri SNS i DPS i pripadaju istoj
ideolokoj matrici i to su spremni, kad im se ukae povoljna prilika, da postignu kompromis
sa Slobodanom Miloeviem na tetu Crne Gore. Pravi razlog ostajanja LS CG izvan koalicije
Da ivimo bolje treba, verovatno, traiti u proceni LS CG da e, posle parlamentarnih izbora
1998. snage dveju otro suprostavljenih koalicija u novom Parlamentu biti izjednaene i da
e u tom sluaju LS CG predstavljati jeziak na vagi od kojeg e zavisiti ko e obrazovati
Republiku vladu.

Na izbore za Skuptinu Crne Gore odrane 31. maja 1998. izalo je 75.6 odsto graana, to
je neznatno manje nego na prvim slobodnim izborima 1990. (75.7 odsto), a vie nego na
svim izborima za Saveznu i Republiku skuptinu, odranim u meuvremenu. U izbornom
nadmetanju uzelo je uea sedamnaest partija i koalicija. Rezultati majskih izbora predstavljali
su pravu politiku prekretnicu, jer je na njima proevropska i prodemokratska koalicija Da
ivimo bolje - sastavljena od DPS, NS i SDP - trijumfovala nad SNP koja se - uz pomo
Miloevievog reima u Srbiji - zalagala za odravanje status quo-a. Pobednika koalicija
izvojevala je 49.5 odsto glasova i 53.8 odsto mandata, dok je SNP ostvarila znatno slabiji
uinak (36.1 odso glasova i 37.2 mandata). Tree mesto na majskim izborima osvojio je takoe
prodemokratski i proevropski opredeljeni LS CG (6.3 odsto glasova i 6.4 odsto mandata), tako
da je na ovim izborima tropartijski sistem Crne Gore transformisan u polipartijski. Treba
napomenuti da su na ovim izborima i dve manjinske albanske partije (DS, DUA) osvojile po
jedan mandat. Unutar koalicije Da ivimo bolje dominantnu snagu predstavljao je DPS, dok
su dva koaliciona partnera - NS i SDP - dali svakako manji doprinos izbornoj pobedi. Iznetu
procenu zasnivamo na tome to su obe pomenute stranke ostvarile relativno slabe rezultate
na prethodnim republikim izborima, 1996. NS, kao vea od tih dveju stranaka, osvojila je na
izborima 1996 - u okviru koalicije Narodna sloga, zajedno sa LS CG 25.6 odsto glasova, ali je
u njoj je dolo 1997. do internog raskola i izdvajanja krila koje je obrazovalo SrNS. Slabost SDS
nije posledica internog raskola, nego toga to je u sutini re o maloj partiji koja na republikim
izborima 1996. nije uspela da osvoji nijedan poslaniki mandat.
Iako je na ovim izborima SNP pretrpela ubedljiv poraz, njen izborni rezultat (36.1 odsto
glasova) nije per se bio za potcenjivanje. Neuspeh te partije u velikoj meri je rezultat njenog
identifikovanja sa tadanjim Miloevievim reimom u Beogradu, to je, sa jedne strane, suzilo
njen izborni oslonac, a, sa druge strane, olakalo politiku homogenizaciju njenih oponenata.
Slian poraz SNP je doivela na isotvremeno odranim optinskim izborima. Na tim izborima
SNP je odnela prevagu u 6, a koalicija Da ivimo bolje u 14 crnogorskih optina. Povrh toga,
u optinama u kojima je SNP osvojila veinu ivi samo oko 15 odsto graana Crne Gore.
118
2.3 Sluaj LS CG
Osim SNP, veliki poraz na majskim parlamentarnim izborima pretrpeo je LS CG, koji je zadobio
podrku samo 6.3 odsto biraa (i 6.4 dsto mandata). Suavanje izborne podrke toj stranci ne
moe se razumeti ako se previdi brza i dalekosena programsko-politika evolucija DPS posle
rascepa 1997. Ta partija je u kampanji za parlamentarne izbore 1998. daleko jasnije nego pre
rascepa naglasila svoja demokratska, trina i proevropska opredeljenja, kao i svoje zalaganje
za multietniku Crnu Goru - sve ono to je od 1990. predstavljalo simbol politikog projekta
LS CG i znak raspoznavanja ove partije na crnogorskoj politikoj sceni. Iako DPS nije izriito
prihvatila ideju LS CG o nezavisnoj Crnoj Gori, ona je uinila korak u tom pravcu naglaavajui
vanost politikog identiteta Crne Gore u SRJ. U celini uzevi, DPS, odnosno koalicija Da
ivimo bolje, izala je na majske izbore 1998. sa programsko-politikom platformom koja je
veoma slina platformi LS CG, to je verovatno uticalo na znaajan deo simpatizera LS CG
da podre reenu koaliciju. Dodue, moe se, sasvim umesno, postaviti pitanje zato se nije
manifestovao i obrnuti trend kretanja simptizera i glasaa od DPS ka LS CG. Do toga nije dolo,
pretpostvaljam, iz dva razloga. Prvi, moda manje vaan razlog, lei u sferi socijalne psihologije.
On se tie politikog nastupa lidera LS CG koji su u predizbornom razdoblju manifestovali esto
sa dozom naglaene intelektualne arogancije svoj primat nad drugim partijama na crnogorskoj
politikoj sceni, ukljuujui DPS, koji su zasnivali svoje poglede na prvenstvu u zalaganju
za ideje demokratije, multikulturalizma i nezavisnosti Crne Gore. Usvajanje ideja sadranih
u programskim tekststovima LS CG od strane DPS - to je u politikom ivotu uobiajeno lideri LS CG su smatrali nekom vrstom intelektualne krae. Premda se ocena o programskom
prednjaenju LS CG teko moe osporiti, nain na koji su to demonstrirali njeni lideri u
predizbornom nadmetanju nije bio privlaan novim pristalicama.
Drugi razlog izostanka kretanja biraa od DPS ka LS CG je taj to su birai strateki
razmiljali i izabrali, izmeu programski slinih opcija, onu koja ima vei vladavinski
kapacitet. Re je o proceni biraa da je, u dramatinoj politikoj situaciji u kakvoj je Crna Gora
bila sredinom 1998, koalicija Da ivimo bolje pouzdanija garancija od LS CG za ostvarivanje
skoro identinih politikih ciljeva i opredeljenja. Slino simpatizerima LS CG postupile su
pristalice malih etnikih stranaka (muslimanskih-bonjakih, albanskih) koji su na majskim
izborima 1998. zaboravili svoju etniku pripadnost i podrali pomenutu koaliciju. Dobra
ilustracija za to su podaci da je Stranka demokratske akcije (SDA) - koja okuplja pripadnike
bonjake nacionalne manjine - osvojila na republikim izborima 1996. 10.167 glasova, a na
vanrednim parlamentarnim izborima 1998. samo 1.995 glasova. Ovde nije re iskljuivo o
poznatom nastojanju biraa da ne bacaju svoje glasove podravajui stranke koje nemaju
izglede da osvoje mandate, nego o glasanju zasnovanom na uverenju da ovi izbori znae biti ili
ne biti i da je neophodno pruiti podrku najvanijoj ogranizaciji koja se bori za egzistencijalno
vane politike ciljeve i vrednosti.
Ubedljiv poraz na ovim izborima u Crnoj Gori - kao i na prethodnim republikim i saveznim
izborima odranim 1996 - pretrpela je ekstremno leva opcija koju je reprezentovao JUL. Ova
partija dobila je samo 346 glasova (!), to je neuporedivo gori izborni rezultat i od njenog inae
veoma loeg rezultata na republikim i saveznim izborima 1996. Slina sudbina zadesila je
ultranacionalistiku stranku SRS-Vojislav eelj koja je na majskim izborima 1998 - kao i na
saveznim i republikim izborima 1996 - ostala bez ijednog poslanikog mandata.
119
2.4 Znaaj i posledice

Majski izbori 1998. doveli su do koncentracije izborne snage u rukama dveju organizacija:
koalicije Da ivimo bolje i SNS, o emu dobro govore podaci da su te dve organizacije osvojile
(ukupno) podrku 86 odsto biraa i da su zadobile 93 odsto poslanikih mandata, dok su sve
ostale partije potpuno marginalizovane. ak bi se moglo tvrditi da je na ovim izborima partijski
sistem Crne Gore evoluirao od viepartijskog ka dvopartijskom. To istiem imajui u vidu da
je koalicija Da ivimo bolje (sastavljena od tri partije) najee delovala u Parlamentu kao
jedinstvena celina. ini se ipak da je ovde re o konjukturnoj evoluciji do koje je u Crnoj Gori
dolo zbog otre polarizacije partija i biraa na dva suprostavljena politika bloka, a ne o trendu
koji e u perspektivi voditi u istinski dvopartizam. Opadanjem intenziteta i otrine politikog
sukoba ostvarenim najpre oktobarskim promenama u Srbiji 2000. i jo vie uspostavljanjem
nezavisnosti Crne Gore 2006, partijski ivot se vratio starim vieepartijskim obrazcima i
reflektovao izrazito heterogenu socijalnu (etniku, religioznu, kulturnu) strukturu crnogorskog
drutva.
Rezultat majskih izbora 1998. je bio od izuzetne politike vanosti za Crnu Goru (i SRJ), jer je na
tim izborima ubedljivo trijumfovala prodemokratski i proevropski orijentisana izborna koalicije
Da ivimo bolje. Njenom pobedom aktuelizovano je pitanje odnosa Crne Gore sa Srbijom,
zato to se vladajua koalicija u toj republici (SPS JUL - SRS) uporno protivila demokratizaciji,
trinim reformama i odbijala da ispuni uslove za povratak SRJ u Meunarodnu zajednicu.
Nije preterano zakljuiti da su rezultati majskih izbora do krajnosti zaotrili potrebu da
dve, po svojim opredeljenjima bitno razliite vladajue koalicije u Srbiji i Crnoj Gori,
nau modus vivendi na federalnom nivou. Ne treba, takoe, nipoto prevideti da su majski
izbori predstavljali, u proceduralnom smislu, potpuni raskid sa ranijom praksom u kojoj je
vladajua partija imala privilegovan poloaj u svim vanim dimenzijama izbornog nadmetanja.
Na majskim parlamentarnim izborima ostvarena je grosso modo 1997. Taj prigovor je sasvim
osnovan, ali je ravnopravnost 1997 ostvarena via facti, kao rezultanta interakcije trenutno
izjednaenih poitikih snaga. Re je o tome da su dva glavna konkurenta, ukanovi i
Bulatovi, imali snana uporita u vladajuem reimu, dok je na parlamentarnim izborima
1998. bila posredi ravnopravnost svih uesnika na izborima koja je rezultat unapred
postignutih politikih aranmana sa vrstim pravnim utemeljenjem. Organizovanje
slobodnih i ravnopravnih izbora u Crnoj Gori 1997. i na jo nedvosmisleniji nain 1998,
bitno je podstaklo proces konsolidacije demokratskog poretka u republici, ali je imalo i ire
politike reperkusije. Re je o demonstracionom efektu demokratskih izbora u Crnoj Gori, to
je podstaklo pojavu zahteva da se obezbede uslovi za slobodno I ravnopravno nadmetanje u
Srbiji i SRJ.
Majskim parlamentarnim izborima prethodio je, kao to smo napred istakli, konsenzus
parlamentranih stranaka Crne Gore o datumu odravanja izbora i o najvanijim zakonima
kojima se regulie izborni proces. Republika vlada uinila je velike napore da aurira birake
spiskove i da tako izbegne prigovore sline onim koje je iznela SNP posle predsednikih izbora
1997, da je pobeda kandidata DPS na tim izborima rezultat manipulacije birakim spiskovima.
Poseban dravni organ, Sekretarijat za razvoj Crne Gore, dobio je zadatak da dopuni i proveri
relevantne podatke za sve crnogorske birae. Da bi to ostvario, Sekretarijat je omoguio
graanima ove republike da telefonom (za ta je obezbeeno deset besplatnih linija) dobiju
informacije o svojim podacima u birakom spisku. Povrh toga, biraki spisak itave republike
izloen je na internetu publikovan u Pobjedi, da bi se svim zainteresovanim subjektima
120
(partijama, pojedincima) omoguio uvid u relevantne podatke. U razdoblju od tri meseca pre
izbora, pomenuti Sekretarijat je izvrio 650.000 intervencija u biraki spisak (proseno 1.4
intervencije za svakog biraa), to govori kako o stepenu neaurnosti ranijih podataka, tako
i o velikom naporu da se takvo stanje popravi. Poto ni posle tromesene sistematske akcije
Sekretarijata za razvoj Crne Gore za 32. 000 graana Crne Gore (od ukupno 457.633, sa
pravom glasa) nisu prikupljeni svi neophodni podaci, Republika izborna komisija je odluila
da ti graani ne mogu da glasaju na majskim izborima.
Sistematski napori republikih vlasti da obezbede sve uslove za slobodne i ravnopravne izbore
dali su plodne rezultate, o emu svedoi ocena Kore Volana, efa Posmatrake misije OEBS-a, da
su majski izbori u Crnoj Gori dobro sprovedeni i (da - V. G.) predstavljaju znaajan napredak u
odnosu na prethodne izbore sprovedene u ovoj republici (Naa borba, 2. juni 1998). Po oceni
Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) iz Beograda i Centra za demokratiju i ljudska
prava (CEDEM) iz Podgorice, majski parlamentarni izbori u Crnoj Gori bili su fer i poteni
(Preliminarni izvetaj, 1998). Indikativno je da su ak i predstavnici poraene SNS priznali
rezultate majskih parlamentarnih izbora.

Umesto nastojanja da se ostvari kompromis sa DPS i pobednikom koalicijom Da ivimo bolje
u Crnoj Gori, vladajua (crveno-crna) koalicija Srbije (SPS SRS JUL) - koja je dominirala
i na saveznom niovou (u Saveznoj skuptini i u Saveznoj vladi) - potpuno je ignorisala novi
odnos politikih snaga u toj republici. O nipodatavanju nove politike realnosti u Crnoj
Gori govori to to je Savezna skuptina poetkom maja 1998. izabrala poraenog kandidata
na predsednikim izborima u Crnoj Gori 1997, Momira Bulatovia, za predsednika Savezne
vlade. Do tog izbora je dolo uprkos odlunom protivljenju vladajue koalicije u Crnogorskoj
skuptini koja je pokuala da osujeti taj izbor donosei odluke o opozivu est lanova Vea
graana iz Crne Gore (poslanika SNP) i o izboru est novih lanova. Savezna skuptina
(odnosno skuptinska veina) ogluila se, meutim, o odluke Parlamenta Crne Gore i u starom
poslanikom sastavu izvrila izbor Bulatovia. Bulatovi je zadrao taj poloaj zahvaljujui
veini kojom raspolau SPS i njeni koalicioni partneri (radikali i JUL) u Veu graana Savezne
skuptine koje su podrali poslanici opozicione SNP iz Crne Gore. Na taj nain Crna Gora
je politiki potpuno marginalizovana, ime je grubo prekren Ustav SRJ (1992) koji je
zasnovan je na naelu potpune ravnopravnosti dveju republika (lan 1). Ovakav nain
postupanja Srbije prema svom manjem partneru u federaciji predstavljao je, naravno, vetar u
jedra independistikim tendencijama u Crnoj Gori.
Istini za volju, ustavno naelo ravnopravnosti republika nije potovano ni u razdoblju 1992.
do 1997. u kojem se ekonomski neuporedivo jaa i po broju stanovnika vea (petnaest i po
puta) Srbija pokazala kao politiki daleko uticajniji federalni partner od Crne Gore. Na primer,
kljune politike odluke o ratu i miru u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj donosio je politiki
reim Srbije, odnosno predsednik republike, Slobodan Miloevi, dok je Savezna vlada delovala
kao puki Miloeviev administrativni servis. Teko je sa sigurnou odgovoriti na pitanje da li se
glas Crne Gore u federaciji od 1992. do otvorenog rascepa izmeu dve republike 1997. nije uo
zbog toga to je politiko rukovodstvo Crne Gore u svemu podravalo rukovodstvo Srbije ili
moda zbog toga to je Crna Gora, uvaavajui teku situaciju SRJ (rat u okruenju, ekonomske
sankcije UN) svesno prihvatala poloaj mlaeg partnera u federaciji. Bez obzira na to ta
121
je posredi, epilog majskih izbora 1998. pokazao je da je vreme mirenja Crne Gore sa njenim
inferiornim poloajem u federaciji definitivno isteklo. Suoena sa potpunim nipodatavanjem
od strane politikog rukovodstva Srbije - u ijoj iskljuivoj reiji je obrazovana Savezna vlada
Momira Bulatovia - Crna Gora je uzvratila time to je odbila da prizna Saveznu vladu i da
sprovodi njene odluke. Time je kriza SRJ ula u akutnu fazu.
2.6 Partijski sistemi dveju republika

Partijski sistemi Crne Gore i Srbije, koji su bili veoma slini posle prvih viepartijskih izbora
1990, evoluirali su postepeno u razliitim smerovima. Vanu etapu u toj evoluciji predstavljali su
novembarski izbori 1996. za Saveznu skuptinu i za Skuptinu Crne Gore, jer su na tim izborima
neke bitne slinosti u relativnoj snazi politikih porodica u Srbiji i Crnoj Gori ustupile mesto
razlikama. Pomenuti izbori nisu, naravno, izbrisali sve slinosti iz formativnog razdoblja,
naroito ne one koje se ogledaju u dominaciji u oba partijska sistema ekskomunistikih partija
(SPS, DPS) i u marginalnoj vanosti partija liberalno-demokratske orijentacije.
Razlike izmeu partijskih sistema dveju republika koje su se snano ispoljile na izborima 1996, a
koje su na majskim izborima 1998. postale jo izrazitije, tiu se naroito birake i parlamentarne
snage ekstremno nacionalne i ultraleve struje. Nasuprot Srbiji, u kojoj je ekstremno nacionalna
struja, u SRS-u, ostvarila ekspanziju na saveznim izborima 1996. i na republikim izborima
1997, u Crnoj Gori SRS je na saveznim izborima 1996. i na u isto vreme odranim, republikim
izborima pretrela ubedljiv poraz. Slian je epilog republikih izbora 1998, na kojima je SRS
doivela pravi slom i ostala bez ijednog mandata u Crnogorskom parlamentu. Ocena o
produbljivanju jaza izmeu partijskih sistema Srbije i Crne Gore u pogledu politike snage
ultraleve opcije, koju reprezentuje JUL, zahteva neka preciziranja. Takvu ocenu potvruju
podaci po kojima je posle izbora za Narodnu skuptinu Srbije 1997, JUL zadobio 20 poslanikih
mandata i 5 ministarskih mesta u Repubikoj vladi, dok je u Crnoj Gori pretrpeo izborni
brodolom, osvojivi na parlamentarnim izborima 1998. samo 346 glasova! Ovde, meutim,
treba imati u vidu da veliki broj mandata koje je JUL zadobio u Parlamentu Srbije ne odraava
izbornu snagu te partije, jer su ti mandati steeni u koaliciji sa SPS i ND. Sumnju da je JUL
u raspodeli mandata unutar koalicije dobio neuporedivo vie od svog izbornog doprinosa
potvruju rezultati empirijskog istraivanja koje je u u maju 1997. sproveo Insititut drutvenih
nauka. Prema nalazima tog istraivanja, JUL je u birakom telu imao samo 1.1 odsto pristalica,
dok je SPS imala 14.6 odsto (JMS-122). Ali, za razliku od birakog tela u kojem je podrka SPS-u
13, 2 puta vea od podrke JUL- u, u pogledu broja zadobijenih mandata nadmo SPS-a nad
JUL-om je samo 5.2 puta vea. Od ukupno 105 mandata leve koalicije, SPS je dobio je 85, a
JUL 20, dok je 5 mandata pripalo ND-u.
Na sve veu diferencijaciju partijskih sistema Srbije i Crne Gore uticale su svakako osobenosti
politike kulture dveju republika i razliita vrednosna opredeljenja vladajuih politikih elita.
Pored toga, bitan faktor koji je generisao dalekosene razlike u izbornoj snazi pojedinih partija
jeste razliita vlasnika struktura privreda dveju republika. Ovde je nephodno uzeti u obzir
injenicu da je razliita vlasnika struktura formirana kao rezultat difrenciranog odnosa
vladajuih politikih elita dveju republika prema privatizaciji. U tom pogledu, Crna Gora se
bitno razlikuje od Srbije. U prvoj od dveju republika proces privatizacije nije, dodue, zadobio
tako snaan zamah kao u veini postkomunistikih zemalja Centralne i Istone Evrope, ali je
tekao neprekidno od 1989. Taj proces je intenziviran Zakonom o svojinskoj i upravljakoj
transformaciji Crne Gore (1992), koji je izmenjen i dopunjen u julu 1994. (Slubeni list
122
Republike Crne Gore, br. 27 od 29 jula 1994). Tim izmenama ukinuto je drutveno vlasnitvo i
obrazovana Agencija za strana ulaganja i prestruktuiranje privrede. Za razliku od Crne Gore,
u Srbiji je 1994. proces privatizacije blokiran, jer je Narodna skuptina usvojila Izmene zakona
o uslovima i postupku pretvaranja drutvene svojine u druge oblike svojine. Tim izmenama
su ve izvrene uplate za otkup, odnosno za podelu deonica, retroaktivno preraunate na realnu
vrednost na dan uplate. Na taj nain ponitena je do tada ostvarena privatizacija, odnosno
izvreno je ponovno podrutavljanje ve privatizovane svojine! Takva odluka Parlamenta Srbije
nije bila sluajna nego je proizilazila iz programskih opredeljenja SPS sadranih u Osnovama
programa (1992). U tom dokumentu nema mesta za privatizaciju jer je demokratski socijalizam
strateki programski cilj SPS. To je u oktobru 1995. ovako obrazloio lan Glavnog odbora SPS,
Mihailo Markovi, koji je izrazio pravu apoteozu dotadanjeg razvoja Srbije. On belei: U
kljunom momentu svoje novije istorije, Istona Evropa napravila je lo izbor i uletela u slepu
ulicu istorijski prevazienog liberalizma devetnaestog veka. Narod je ubrzo uvideo katastrofalnu
greku i napustio tu vrstu tranzicije. Ali neizmerna teta je ve uinjena. Dalji razvojni put ovog
dela sveta je neizvesnost. Srbija je ila drugim putem i provela reforme koje vode demokratskom
socijalizmu (Markovi, 1995, 10).
Blokiranje vlasnike transformacije u Srbiji 1994, otealo je konstituisanje na politikom
planu iroke reformske koalicije kakvu je na predsednikim izborima u Crnoj Gori 1997.
personifikovao Milo ukanovi, a na parlamentarnim izborima 1998 koalicija Da ivimo
bolje. O bitno razliitom rasporedu i relativnoj snazi politikih snaga u dvema republikama
govori poreenje rezultata predsednikih izbora do kojih je u Srbiji i Crnoj Gori dolo 1997.
U Srbiji su, na predsednikim izborima odranim, iz opisanih razloga dva puta, u drugi krug
oba puta uli kandidati SPS i SRS koje, uz sve meusobne razlike, ujedinjuje otpor prema
tritu, demokratiji i ukljuivanju SRJ u svet, dok je oba puta kandidat SPO, koji se zalagao za
ekonomske i politike reforme (naroito na decembarskim izborima) eliminisan, ve u prvom
krugu. Nasuprot tome, u Crnoj Gori je na predsednikim izborima 1997. prodemokratski i
protrino orijentisani kandidat odneo pobedu. Jo izrazitija razlika u snazi pojedinih politikih
partija uoava se ako se uporede rezultati majskih parlamentranih izbora (1998) u Crnoj Gori
i parlamentarnih izbora (1997) u Srbiji. U prvoj republici apolutna veina biraa podrala
je partije protrine i prodemokratske opcije, dok se ubedljiva veina birakog tela Srbije
priklonila antidemokratskim i autoritarnim opcijama (SPS, SRS). To, ini mi se, upuuje na
zakljuak da, za razliku od Crne Gore, u Srbiji nije postojao dovoljno irok socijalni blok
koji bi podrao reformsku platformu. U Srbiji je zapravo bila re o cirkularnoj uzronosti;
vladajua politika elita je svojim odlukama onemoguila privatizaciju i promenu interesne
strukture, da bi zatim zahvaljujui okotaloj interesnoj strukturi sauvala svoj dominantan
poloaj.
Uz sve vee razlike u snazi pojedinih politikih porodica u parlamentima dveju republika,
treba pomenuti i politiko udaljavanje najvanijih partija koje predstavljaju okosnicu vladajuih
koalicija u Srbiji i Crnoj Gori, SPS i DPS. Na majskim izborima 1998 koalicijaDa ivimo bolje
jo vie je naglasila sutinsko razilaenje sa vladajuom partijom Srbije u pogledu demokratizacije
zemlje, vlasnikog prestrukturiranja privrede i odnosa sa Meunarodnom zajednicom. Razlike
izmeu DPS i SPS postojale su, dodue, i pre rascepa DPS (1997), ali su posle toga postale
neuporedivo dublje. Tu je re o razliitim politikama koje slede dve partije. U prilog tome
naveu samo neke karakteristine razlike. SPS se deklarativno opredeljivala za privatizaciju, ali
je zakon usvojen u Narodnoj skuptini 1997. propisao dobrovoljnu, a ne obaveznu privatizaciju.
123
U drugoj republici odvijala se obavezna privatizacija koja je u tom razdoblju ve zahvatila

vie od polovine dravnog (ranije drutvenog) kapitala. U Srbiji SPS se naelno izjanjavala
za demokratizaciju zemlje i povezivanje sa svetom, ali u praksi Republika vlada (u kojoj
dominira SPS), nije bila voljna da sprovodi preporuke OEBS-a koje se tiu demokratizacije, niti
da uhapsi osumnjiene ratne zloince i da ih preda Meunardonom krivinom sudu za bivu
Jugoslaviju u Hagu. Na to se, inae, Srbija obavezala Dejtonskim sporazumom, a osim toga, to
je obaveza svih zemalja lanica UN. SPS se, takoe, deklarativno opredeljivala za reavanje krize
na Kosmetu pregovorima, ali je referendumom ogranizovanim 24. aprila 1998. onemoguila
strano posredovanje i, uz to, formirala 1998. koalicionu Vladu sa ultranacionalistikom SRS
koja se ne samo da se protivi veoj autonomiji Kosmeta (specijalnom statusu), nego programski
tei ukidanju ograniene autonomije koju ova pokrajina ima po Ustavu Srbije iz 1990. Nasuprot
tome, DPS se izriito izjanjavala za dosledno sprovoenje Dejtonskog sporazuma, o emu
govore izjave njenih lidera da e svi osumnjieni ratni zloinci biti uhapeni na teritoriji Crne
Gore. Treba uzeti u obzir i da je stav prema opoziciji dve vladajue partije potpuno razliit;
dok SPS stigmatizuje demokratsku opoziciju kao izdajniku, DPS je u septembru 1997. postigla
konsenzus sa opozicionim partijama o vanrednim izborima i pozvala strunjake OEBS-a da
uestvuju u izradi izbornog zakonodavstva. Najzad, u odnosu prema nacionalnim manjinama
DPS je sledila potpuno drugaiju politiku od SPS, koja bi se mogla inkluzivnom i koja se oitovala
u tenji DPS da u donoenju stratekih odluka uestvuju i predstavnici manjina. Tome u prilog,
izmeu ostalog, govore odredbe Izbornog zakona Crne Gore (1998) koje albanskoj manjini
olakavaju proporciopnalnu zastupljenost u Republikom parlamentu. Naravno, to nije idealna
solucija, jer reava pitanje parlamentarne reprezentacije samo jedne manjine, a ne svih manjina
u Crnoj Gori, ali je svakako korak u dobrom pravcu. Za razliku od toga, Srbija se suoavala od
1990. sa izbornim bojkotom albanskog stanovnitva na Kosovu I Metohiji, ali izostajali su od
strane politikog reima Srbije ozbijni napori da se taj problem prevazie. Ne tvrdim, naravno,
da bi ti napori dali eljene rezultate jer, kako je vreme odmicalo, politike aspiracije sve veeg
broja abanskih predstavnika nisu bile usmerene ka pravinom predstavnitvu u Parlamentu
Srbije, nego ka obrazovanju nezavisne drave.

Istupanje NS iz crnogorske vladajue koalicije poetkom 2001. zbog neslaganja sa
independistikom politikom koalicije dovelo je do krupnih promena na partijskoj sceni Crne
Gore, posebno do promene u odnosu dvaju partijskih polova obrazovanim na parlamentarnim
izborima 1998. Ovde koristimo pojam partijski pol Maksimilijana Strmiske (2001) u ve ranije
odreenom znaenju. Podseam da se na crnogorskim parlamentarnim izborima 1998. kljuna
izborna konroverza ili politiki rascep ticao se tipa politikog reima (demokratija versus
autokratija), a linija politikog rascepa izmeu politikih partija 2001, poklapa se u izvesnoj
meri, ali ne potpuno, sa centralnom linijom izborne podele: nezavisnost versus federalizam.
Ovde koristimo pojam politikog rascepa (engl. political cleavage) koji je, pie Herbert Kielt,
odreen partijama koje nude konkurentne poruke i koje se obraaju birakim skupinama
razliitim po svom poloaju u drutvenoj strukturi, ideolokim opredeljenjima i spremnosti
da se ukljue u politiko delovanje (Kitschelt, 1992, 11). Termin rascep nije sluajno
upotrebljen, jer on, prema istom autoru, oznaava razlike koji imaju trajni, a ne privremeni
karakter (Kitschelt at al., 2000, 63).
U odnosu na rascep demokratija versus autokratija, obrazovana su dva partijska pola. Prvi pol,
predstavljen u koaliciji Da ivimo bolje - iju ugaonu partiju predstavlja DPS - odluno je
124
optirao za demokratiju i nezavisnost Crne Gore, to podrazumeva ubrzanje trinih reformi i

ukljuenje u meunarodne integracije, dok se drugi partijski pol - ija je kljuna partija SNP zalagao za status quo to je zapravo oznailo vrste odnose sa Srbijom, petrifikaciju postojee
svojinske strukture i nastavak izolacionistike meunarodne politike. Kristalizaciona taka
opisanog politikog rascepa bio je odnos prema predsedniku SRJ, Slobodanu Miloeviu. Prvi
partijski pol je otro kritikovao Miloevia zbog ignorisanja Crne Gore kao ravnopravnog
partnera u SRJ, autokratske politike i podsticanja stalnog sukoba SRJ sa svetom, dok je drugi
pol visoko vrednovao Miloevievo patriotsko opredeljenje i glorifikovao ga zbog odlunog
suprostavljanja meunarodnom svetskom poretku.
3.1 Prekomponovanje partijske scene

Pred aprilske izbore 2001. u prvi plan je izbio politiki rascep zbog pitanja da li e Crna Gora biti
nezavisna ili e i dalje ostati federalna jedinica SRJ. U odnosu na rascep oko dravnog statusa,
u Crnoj Gori su pred aprilske izbore 2001. konstituisana dva pola koji se, po sastavu partija i
po socijalnoj strukturi pristalica, ne razlikuju u velikoj meri od polova obrazovanih 1998. Prvi
(independistiki) pol predstavljala je 2001. koalicija Pobjeda je Crne Gore - Milo ukanovi
sastavljena od DPS i SDP. Stoerna partija tog pola je DPS, koja po broju lanova i pristalica
viestruko nadmauje svog koalicionog partnera, SDP, iju je biraku snagu teko oceniti jer je
na republikim izborima poslednji put nastupila 1996, kada nije uspela da ue u Parlament. Ipak,
ona je uspela da obezbedi visok procenat u raspodeli poslanikih mesta u koaliciji, to Vujovi
i Komar objanjavaju dobrim pregovarakim sposobnostima (2006, 185). Vano je naglasiti
da su, osim ove koalicije, ideju nezvisnosti Crne Gore podravali LS CG (od svog nastanka) i
dve albanske stranke, Demokratski savez (DS) i Demokratska unija Albanaca (DUA). LS CG
nije, meutim, pristao da sudeluje u izbornoj koaliciji 2001. sa DPS i SDP CG, zato to su te
dve partija prihvatale ideju dravnog saveza sa Srbijom pre proglaavanja nezavisnosti Crne
Gore, dok je LS CG insistirao prvo na proglaenju nezavisnosti pa tek eventualno na formiranju
dravnog saveza.
Drugi, federalistiki partijski pol obrazovale su SNP, SrNS i NS (nekadanja lanica koalicije Da
ivimo bolje) koje su na aprilske izbore 2001. izale u okviru koalicije Zajedno za Jugoslaviju.
Na programskom planu cement jedinstva partija tog pola ini tenja za odranjem SRJ, koja je
potisnula u drugi plan kako programsko-politike razlike izmeu partija (na primer, izmeu SNP
i NS oko privatizacije), tako i line animozitete izmeu njihovih lidera, naroito izmeu lidera
NS i SrNS. Osim kljune linije rascepa o dravnom statusu, pred aprilske izbore 2001, uoava
se i drugi, neto manje naglaen, raskol izmeu polova oko odnosa prema bivem predsedniku
SRJ, Slobodanu Miloeviu i saradnji SRJ sa Hakim tribunalom. U pogledu potonjeg raskola,
na jednoj strani su DPS, SDP i NS koje otro optuuju (ve politiki eliminisanog) Miloevia
i enegino se zalau za saradnju sa Meunarodnim sudom u Hagu, a na drugoj strani su
SNP i SrNS, koje to deklarativno podravaju, ali u praksi efikasno onemoguavaju usvajanje
odgovarajueg zakona u Parlamentu SRJ o izruenju okrivljenih Hakom tribunalu. Razlike
po tim pitanjima su zapravo vrh ledenog brega, ispod kojeg postoji dublji spor izmeu dvaju
polova oko ukljuivanja SRJ u meunarodne integracije, trine ekonomije i demokratije. Re
je pre svega o centralnoj izbornoj kontoverzi sa izbora 1998. koja je u velikoj meri potisnuta
iz javnog diskursa, jer je SNP na kongresu u Bijeloj (24. februar 2001) redefinisala svoja ranija
neokomunistika programska opredeljenja i deklarativno prihvatila demokratizaciju drutva,
obaveznu privatizaciju i pristupanje Evropskoj uniji. Do toga, meutim, nije dolo kao rezultat
125
prirodne programske evolucije SNP, nego zbog njene pragmatske potrebe da smanji ogromne
razlike sa prodemokratski i protrino orijentisanim partnerima iz Srbije koji su doli na vlast
posle 5. okotobra 2000. i sa kojima su obrazovali federalnu koalicionu Vladu. To objanjava
zato je zaokret SNP od autoritarizma ka demokratiji polovian i nedosledan. Taj zaokret sveo
se, uglavnom, na izostavljanje kljunih postulata ranije programske platforme (borba protiv
novog svetskog poretka, zagovaranje samodovoljnosti, protivljenje svojinskoj transformaciji),
ali bez jasnog smera politike akcije (i etapnih ciljeva) u razvoju trine ekonomije i demokratije
Ukratko reeno, SNP je prestala da javno glorifikuje Slobodana Miloevia, ali mu je u praksi
i dalje obezbeivala indirektnu podrku, kao i podrku politikom projektu koji je Miloevi
reprezentovao.
Naglaavam, meutim, da partije federalistikog pola nisu u (indirektnoj) odbrani lika i dela
Slobodana Miloevia bile homogene. Za razliku od SNP i SrNS ija privrenost Miloeviu ima
duboke korene, NS je od 1998. do 2000. izraavala prema Miloeviu naglaeno kritiki stav. U
istom razdoblju je ta partija istinski zastupala proevropsku opciju, zbog ega je bila partner sa
DPS I SDP u koaliciji Da ivimo bolje Ipak, NS je, kao to sam prethodno naveo, obrazovala
2001. savez sa SNP i SrNS (zanemarujui sve krupne politike razlike) zbog, po shvataju NS,
saglasnosti oko najbitnijeg pitanja: ouvanja SRJ.
3.2 Struktura pristalica

Budui da je i odnos prema privatizaciji bio jedna od vanih razlika izmeu dveju partijskih
polova uspostavljenih 1998. u Crnoj Gori i relativno malo promenjenih 2001, socijalna
ukorenjenost tih polova zavisila je u velikoj meri - kao i u drugim postkomunistikim zemljama
Centralne i Istone Evrope - od posedovanja resursa i sposobnosti od strane drutvenih
grupa i pojedinaca (vie obrazovanje, pripadnost urbanim sredinama, nia starosna dob)
neophodnih za uspeh u drutvu trine ekonomije (Kitschelt, 1992; Kitschelt, Dimitrov and
Kanev, 1995; Kitchelt, Mansfeldova, Markovski and Tka, 2000). Potencijalni socijalni dobitnici
u procesu privatizacije i marketizacije u Crnoj Gori u veem procentu su se opredeljivali
za partije evropsko-demokratskog pola, dok su socijalni gubitnici optirali za partije koje su se
1998. angaovale u ouvanju postojeeg reima, a 2001. se borile za odranje SRJ. U prilog iznete
ocene izneemo nekoliko karkteristinih nalaza iz dvaju empirijskih istraivanja koje su u aprilu
i junu 2000. sproveli Centar za demokratiju (CEDEM) i agencija Damar na reprezentativnom
uzorku od 976, odnosno 991 graana Crne Gore. Ti nalazi se tiu dveju stoernih partija
suprostavljenih polova, DPS i SNP, ali pretpostavljam da verno odravaju socijalna obeleja
i pristalica manjih partija oba pola. Rezultati navedenih istraivanja pokazali su da mlai
ispitanici - koji su u proseku bolje obrazovani od starijih - preferiraju DPS, dok stariji optiraju
za SNP. Prvu partiju podravalo je u aprilu 2000. 21.7 odsto graana do 30 godina; 23.8 odsto od
30 do 40 godina i 35.3 odsto graana izmeu 40 i 50 godina. Odgovarajui podaci za SNP CG
su 19.1 odsto; 19.1 odsto i 14.6 odsto. U junskom istraivanju 2000. starosne kohorte graana
podravale su DPS i SNP u sledeim proporcijama: 18 - 30 godina - 22.9 odsto prema 18.5
odsto; 30 - 40 godina - 32 odsto prema 18.7 odsto; i od 40 - 50 godina - 31.8 odsto prema 25.3
odsto. Prema rezultatima istih istraivanja, socijalne skupine sa viim obrazovanjem pruale su
u veem procentu podrku DPS nego SNP CG. U aprilu 2000. 29.4 odsto ispitanika sa visokom
spremom opredelilo za DPS, a u junu istu ocenu je iznelo 28.9 odsto visokoobrazovanih
ispitanika, dok odgovarajui procenti za SNP CG iznose 15.6 odsto i 20 odsto. S obzirom na to
da je stepen obrazovanja pouzdan indikator ukupnog socijalnog statusa (Mihailovi, 1995, 21;
126
Toka, 1995, 97), moe se zakljuiti da pristalice DPS pripadaju gornjem, a pristalice SNP CG
donjem delu socijalne piramide.
Postavlja se pitanje da li se razlikuje i u emu izborna klijentela dvaju crnogorskih partijskih
polova pred izbore 2001. Poto je tada rascep indpendizam vesus federalizam zadobio prioritet
nad kontroverzom demokratija/ autoritarizam - koja je dominirala na izborima 1998 promenio se u izvesnoj meri sastav dvaju partijskih polova, ali poto je samo relativno mala NS
prela iz jednog partijskog pola u drugi, to nije bitnije uticalo na socijalno, prvenstveno etniko
uporite polova. Dodue, etnika distinkcija izmeu birakog tela dvaju polova postala je 2001.
neto otrija nego 1998, jer su se dve dotad suprostavljene srpske stranke, NS CG, i Sr NS,
nale u istom, federalnom, partijskom polu. Iznetu ocenu potkrepiu rezultatima empirijskog
istraivanja CEDEM-a sprovedenom u aprilu 2001. Prethodno napominjem da je citirano
istraivanje pokazalo da su se za koaliciju Pobjeda je Crne Gore (DPD/SNP) na izborima 2001.
(kao i za koaliciju Da ivimo bolje- 1998) u veoj meri od proseka opredelili mlai i obrazovaniji
birai iz razvijenijih regiona i iz urbanih sredina, dok su za Zajedno za Jugoslaviju optirali
stariji i manje obrazovani respondenti iz ekonomski manje razvijenih regiona.
Kad je re o etnikoj strukturi, nadasve je vano da se rascep na pristalice i protivnike
nezavisnosti Crne Gore nije na aprilskim izborima 2001. potpuno podudarao sa granicama
etnikih grupa, nego je uglavnom prolazio kroz te grupe. Prema rezultatima tog istraivanja,
(etniki) Crnogorci su se relativnom veinom opredeljivali za independistiku opciju (38 odsto),
a njihov znatno manji deo (20.4 odsto) podravao je koaliciju Zajedno za promjene, SNP, SrNS,
NS, dok su ostali bili neopredeljeni. Srbi su ubedljivo preferirali partije federalistikog pola u
odnosu na konkurentski pol (71.2 odsto prema 2.7 odsto). Manjinska etnika grupa Albanaca
podravala je, u ogromnoj veini, independistiki partijski pol ili svoje etnike stranke. Bonjaci
(Muslimani) su se podelili na dve grupe; kod jedne grupe prevagnula je lojalnost prema DPS
i njenom lideru, Milu ukanoviu, a kod druge, koja se opredelila za koaliciju Zajedno za
Jugoslaviju, elja da SRJ opstane i da tako bude izbegnuto cepanje bonjake populacije u
Sandaku na dve nezavisne drave. Svoju podrku opstanku zajednike drave deo bonjakih
glasaa manifestovao je i glasajui za bonjake partije. To je, na primer, sluaj u Roajima,
naseljenim preteno bonjakim ivljem, u kojima je oko 2.000 glasova osvojila koalicija
muslimansko-bonjakih partija koja se protivi nezavisnosti Crne Gore. Najzad, trei deo
bonjakih glasaa - izloen unakrsnim pritiscima - apstinirao je, emu u prilog govori
podatak da je upravo u Roajima na izborima sudelovalo samo 70 odsto graana, to je za 11.8
procentnih poena ispod opteg proseka. U celini uzevi, koalicija Da ivimo bolje oslanjala
se na iroku podrku svih relevantnih etnikih grupa u Crnoj Gori izuzev Srba, dok su,
nasuprot tome, partije drugog pola, SNP, NS i Sr NS, bile snano ukorenjene meu Srbima,
Crnogorcima i Bonjacima, uz minimalno prisustvo Albanaca.

Iz potreba politike borbe, najjae partije obeju politikih sukobljenih partijskih polova u
Crnoj Gori, federalista i independista, interpretirale su potpisivanje prethodno pomenutih
Polaznih osnova za ureenje odnosa Srbije i Crne Gore 2002. kao vlastitu pobedu. Prvi su,
pri tom, isticali da su uspeli da sauvaju politiku zajednicu Srbije i Crne Gore, a drugi da je ta
zajednica konfederalnog tipa koja, uz to, opstaje samo privremeno (tri godine), posle ega e
biti raspisan referendum na kom e graani Crne Gore optirati izmeu nezavisnosti i federalnog
127
statusa. Kao to to esto biva u politikom ivotu, razliita interpretacija uoptenog teksta
olakala je njegovo prihvatanje u Skuptini Crne Gore. Za taj sporazum su glasali poslanici DPS,
SNP, SrNS i NS, to je omoguilo da on bude ubedljivo prihvaen. Od 70 prisutnih poslanika
Republike skuptine, 58 je glasalo za, 11 protiv, a jedan se uzdrao. Protiv sporazuma su se
izjasnili poslaninici SDP, mlaeg partnera DPS-a u koalicionoj Vladi, koji su smatrali da se
time na neodreeno vreme odlae crnogorski put u nezavisnost. Zbog toga je SDP napustio
koalicionu Vladu. Protiv Polaznih osnova za ureenje odnosa Srbije i Crne Gore (2002) glasali
su i poslanici LS CG, a nakon njegovog usvajanja, ta stranka je otkazala podrku manjinskoj Vladi.
Kao to se moglo oekivati, odnose na politikoj sceni Crne Gore izmeu kljunih aktera u
periodu od aprilskih izbora 2001. do oktobarskih izbora odranih posle godinu i po dana,
obeleavale i su napetosti i sukobi u ijem je hipocentru bilo pitanje o sudbini federalne drave,
a time, indirektno, smisao i domaaj sporazuma Polazne osnove za ureenje odnosa Srbije i
Crne Gore. Oko interpretacije tog sporazuma permanentno je trajao spor izmeu independista
i federalista u Republikoj skuptini Crne Gore i u medijima. Poloaj independista zaista je
izgledao oslabljen prihvatanjem Polaznih osnova, jer je projekat nezavisnosti Crne Gore
odloen za tri godine. Na suavanje podrke toj opciji u birakom telu ukazivali su nalazi
empirijskog istraivanja koje je poetkom januara 2002. organizovao CEDEM na troetapnom
kvotnom uzorku od 1.149 crnogorskih graana. Rezimirajui nalaze tog istraivanja, dvojica
autora su zabeleila sledee: koaliciju Zajedno za Jugoslaviju (SNP NS - SrNS) podrava
vei broj graana nego koaliciju Pobjeda je Crne Gore (DPS - SDP) koja je osvojila najvie
glasova na (aprilskim-V.G.) izborima (Pavievi i Darmanovi, 2002, 18). Poloaj DPS i SDP
u Crnogorskom parlamentu bitno je pogoran kad je u junu 2002. izrazito independistiki
orijentisani LS CG preao na stranu federalno opredeljene koalicije Zajedno za Jugoslaviju,
ime je dojueranja parlamentarna manjina postala veina. Nova veina (39 od 77 poslanika)
najpre je izglasala odluku o nepoverenju republikoj Vladi, pa je potom, 18. jula 2002. preinaila
- uprkos energinom protivljenju DPS, SDP CG i dve albanske partije - tri vana zakona koji se
tiu izbora (Zakon o izboru narodnih poslanika i odbornika, Zakon o javnom informisanju
i Zakon o predstavljanju podnosioca izbornih lista) i, istog dana, donela odluku o skraivanju
mandata Crnogorske skuptine. Na taj nain grubo je prekinuta demokratska praksa,
ustanovljena u septembru 1997, da se u Crnogorskom parlamentu zakoni koji reguliu
izbornu materiju i drugi zakoni od stratekog znaaja, usvajaju konsezusom. Imajui
to u vidu, predsednik republike je - koristei ovlaenje iz lana 89 (stav dugi) Republikog
ustava - odbio da ih proglasi i zahtevao da Republika skuptina o njima ponovo odluuje.
Parlamentarna veina je, meutim, ponovo izglasala iste zakone koje je predsednik republike
bio obavezan da proglasi, jer ga na to obavezuje lan 89 (stav trei) Ustava.
Ali, tada je iskrsao problem o tome da li se ti zakoni odnose na oktobarske izbore poto su
stupili na snagu kad su ve poeli da teku izborni rokovi. DPS, SDP i dve albanske stranke
zastupale su stav da bi primena tih zakona na oktobarskim izborima 2002. naruila naelo
pravne sigurnosti, dok je nova parlamentarna veina energino insistirala na njihovoj primeni,
upravo na oktobarskim izborima. Ovaj spor je regulisan tek kada se u njega umeala EU, na
iju su inicijativu odrani razgovori u Crnogorskom parlamentu (u avgustu 2002) izmeu
dveju strana. Ti razgovori su okonani kompromisom koji je ratifikovao Crnogorski parlament
10. i 11. septembra 2002 (ire o tome: Pajvani, Pavievi i Darmanovi, 2002, 9-17), to je
omoguilo odravanje oktobarskih izbora. Predsednik republike je 20. jula raspisao vanredne
republike izbore i zakazao ih za 6. oktobar 2002, a rokovi za sprovoenje izbora poeli da teku
od dana njihovog raspisivanja.
128

Centralna izborna kontroverza na oktobarskim izborima - kao i na izborima 2001 bila je
dilema oko dravnog statusa Crne Gore (samostalna drava ili ona u federaciji sa Srbijom). Pred
oktobarske izbore 2002. sastav partijskih polova ostao je isti kao pred aprilske izbore 2001.
Prvi pol sastavljen je od DPS i SDP koje su obrazovale koaliciju Demokratska lista za Crnu
Goru - Milo ukanovi sa prepoznatljivim zalaganjem za demokratizaciju, ubrzanje svojinske
transformacije, ukljuivanje u meunarodne integracije i za (u duem roku) nezavisnost Crne
Gore. Sastav drugog partijskog pola ine partije udruene u koaliciji Zajedno za promjene
SNP, SrNS, NS. Partije ovog pola nastojale su - u procesu izrade Ustavne povelje Srbije i Crne
Gore, koji se je, kao to smo prethodno istakli, odvijao uz velike tekoe i zastoje - da u to
veoj meri sauvaju federalni karakter budue dravne zajednice. Postavlja se pitanje da li su
se pred oktobarske izbore 2002. dva suprotstavljena partijska bloka razlikovala po socijalnom,
posebno etnikom sastavu svojih pristalica, odnosno da li su pripadnici razliitih etnikih grupa
naglaeno optirali za partije tih grupa, kao to je bio sluaj i pred aprilske izbore 2001.
Rezultati empirijskog istraivanja CEDEM-a sprovedenom u septembru 2002. snano sugeriu
afirmativan odgovor na to pitanje. U pomenutom istraivanju za Demokratsku listu za Crnu
Goru - Milo ukanovi (DPS - SDP CG) opredelilo se 40.4 odsto ispitivanih Crnogoraca, 61.7
odsto Bonjaka, 26.1 odsto Albanaca i 2.2 odsto Srba. Nasuprot tome, za koaliciju Zajedno za
promjene SNP, SrNS i NS optiralo je 14.3 odsto Crnogoraca, 55.2 odsto Srba, 0.9 odsto Bonjaka
i nijedan Albanac. Napominjemo da se u ovom istraivanju 18.2 odsto ispitanika izjasnilo da
nee glasati i da je je veliki procenat Albanaca i neto manje Bonjaka odgovorio da e glasati
za svoje etnike stranke. Pored etnikih razlika jo otrije izraenih nego 2001, klijentela
dva partijska pola razlikovala se pred oktobarske izbore 2002. i po nekim programskopolitikim opredeljenjima. Prema nalazima istog istraivanja, etiri petine pristalica koalicije
Demokratska lista za Crnu Goru ocenilo je Slobodana Miloevia ocenama 1 ili 2 na skali od
5 i u ogromnoj veini podrala saradnju sa Hakim tribunalom, dok su dve treine simapatizera
koalicije Zajedno za promjene ocenile Miloevia sa 4 ili 5, a preko 70 odsto respondenata
suprotstavilo se saradnji sa Hakim sudom (prema Darmanovi, 2002a, 26).

Do odravanja oktobarskih parlamentarnih izbora tekle su aktivnosti na uspostavljanju nove
zajednice Srbije i Crne Gore u skladu sa Polaznim osnovama. Taj uopteni i ambivalentni
dokument dozvoljavao je razliite interpretacije, to je permanentno izazvalo sporove i zastoje
u radu. Kamen spoticanja od poetka je bila je odredba sadrana u pomenutom dokumentu
po kojoj zakone o izboru poslanika u Skuptini Srbije i Crne Gore usvajaju lanice u skladu
sa naelima ustanovljenim Ustavnom poveljom. Pobornici federalistike opcije u Crnoj Gori
(SNP CG, SrNS, NS), uz podrku svih relevantnih snaga Srbije, nastojali da tu odredbu u Povelji
interpretiraju kao obavezu republika da prihvate neposredne izbore za Skuptinu budue
zajednice, dok su njihovi oponenti tu odredbu tumaili kao pravo Srbije i Crne Gore da slobodno
odrede nain izbora poslanika u Skuptinu. To je postalo sredina taka svih sporova, jer je od
odgovora na to pitanje zavisilo koja e od dve suprostavljene strane na politikoj sceni Crne Gore
interpretirati Polazne osnove kao svoju pobedu. Prihvatanjem stava da je u Ustavnoj povelji
propisan neposredan izbor, federalistika struja bi dobila argument za tvrdnju da je budua
zajednica Srbije i Crne Gore u sutini federacija, dok bi se ocena da je omoguen posredan
izbor izvrsno uklopila u interpretaciju independistike struje da je to, zapravo, savez nezavisnih
129
drava. Pored simbolikog znaenja, odgovor na to pitanje imao je i krupne praktino-politike

efekte. U sluaju neposrednih izbora za Skuptinu nove zajednice, rezultat se mogao unapred
predvideti, jer bi na njima u Crnoj Gori masovno sudelovali federalistiki opredeljeni birai,
dok bi inedependisti apsitinirali.
Poto je za obe strane ulog u igri bio izuzetno veliki, do dogovora nije dolo do poetka
novembra 2002, to je bio rok za prijem Dravne zajednice Srbije i Crne Gore u Savet Evrope.
Napominjem da je kompromisno reenje naeno tek posle izbora za Skuptinu Crne Gore,
krajem 2002. kada su se u Komisiji za Povelju predstavnici Srbije saglasili sa predstavnicima
independistike struje u Crnoj Gori da prvi izbori za buduu zajednicu budu posredni, a
drugi (posle dve godine) neposredni. Ovaj kompromis usvojen je bez saglasnosti predstavnika
federalistike opcije u Crnoj Gori. Znaajne indicije o ishodu oktobarskih izbora 2002. za
Crnogorski parlament obezbedili su rezultati redovnih lokalnih izbora koji su odrani 15. maja
2002. u 19 od ukupno 21 optine u Crnoj Gori. Ovi izbori nisu odrani u optinama Podgorici
i Herceg Novom (koje, inae, ine oko 30 odsto birakog tela republike), zato to su u tim
dvema optinama odrani vanredni izbori 2001. Na lokalnim izborima 2002. koalicija DPS/
SDP ostvarila je znaajan uspeh demantujui tako prognoze istraivaa javnog mnjenja koji su
nagovetavali smanjenje njenog rejtinga. Nasuprot tome, koalicija SNP-SrNS-NS pretrpela je
neuspeh, jer je na lokalnim izborima izvojevala 3 odsto manje glasova u odnosu na rezultate
aprilskih izbora 2001. za Republiki parlament, a LS CG je ostvarila priblino isti rezultat (o
tome ire: Darmanovi, 2001).

Na ovim izborima sudelovalo je 75.6 odsto crnogorskih graana. Najvie uspeha imala
je koalicija Demokratska lista za evropsku Crnu Goru - Milo ukanovi koja je zadobila
47.34 odsto glasova i apsolutnu veinu mandata u Parlamentu (39 od 75). U odnosu na izbore
2001. to oznaava porast od 5.3 procentnih poena u glasovima i poveanje od 3 mandata (39
prema 36). O uspehu pomenute koalicije svedoi i podatak da je ona, uprkos manjem ueu
graana na izborima, poveala za oko 13.000 broj osvojenih glasova u odnosu na izbore
2001. Ekspanzija oslonca navedene koalicije u birakom telu rezultat je, verovatno, toga to
je ona, umesto rizine odluke o jednostranom proglaavanju nezavisnosti, ponudila biraima
postepeno osamostaljivanje Crne Gore po proceduri usaglaenoj, kako sa Srbijom i SRJ, tako i
sa Meunarodnom zajednicom. Uspehu Demokratske liste za Crnu Goru Milo ukanovi
doprinelo je i to to je ona u predizbornoj kampanji stavila naglasak na socijalno-ekonomska
pitanja, obeavajui graanima porast zaposlenosti i poboljanje ivotnog standarda.
Koalicija Zajedno za promjene-SNP-SrNS-NS ostvarila je znatno slabiji uinak na ovim
izborima nego u aprilu 2001, to potvruju podaci o smanjenom udelu u osvojenim glasovima (2.6 odsto) i o apsolutnom opadanju broja dobijenih glasova (-14.613). Moda zvui paradoksalno,
ali verujem da je jedan od razloga nespeha ovog partijskog pola eksplicitno distanciranje
njegove stoerne partije, SNP od Slobodana Miloevia, zbog ega joj je deo pravih vernika
uskratio podrku. Smanjenje podrke koaliciji Zajedno za promjene-SNP-SrNS-NS posledica
je, takoe, i njene negativne predizborne kampanje koja se svela na igosanje nosilaca kljunih
politikih funkcija ne samo za pogrenu politiku nego i za nelegalne aktivnosti (prvenstveno
za korupciju i povezanost sa meunarodnim kriminalom), zbog ega je navedena koalicija
najavila masovne krivine progone kada osvoji vlast. Uspeh takve izborne platforme oznaio
130
bi, neizbeno, jo veu nestabilnost na politikoj sceni Crne Gore, zbog ega se znaajan deo
biraa opredelio za umereniju ukanovievu opciju. Inae, naklonost crnogorskih biraa
umerenim opcijama jedan autor smatra invarijantom u svim izbornim nadmetanjima od
poetka pluralistike epohe. On pie: Postoji jedna karakteristika crnogorskog birakog tijela
koja se pokazuje kao konstanta od poetka uvoenja viepartijskog sistema 1990. godine, a
to je sklonost da ono u veini glasa za onu politiku opciju koju smatra najumjerenijom, bez
obzira da li je to ova u stvarnosti ili nije. Oni koje birako tijelo percipira kao suvie radikalne,
bilo po politikoj opciji za koju se zalau ili zbog naina na koji to ine, nikada nijesu uspijevali
da u Crnoj Gori zadobiju veinsko povjerenje (Darmanovi, 2002a, 23). Povrh toga to je od
dela biraa percpiran kao remetilaki faktor, partijski pol iju okosnicu ini SNP, suzio je
svoj izborni oslonac i time to su partije tog pola zbunjivala svoje simpatizere kontradiktornim
stavovima. One su, na primer, podrale Beogradski sporazum koji obznanjuje kraj tree
Jugoslavije, iako se taj partijski pol prethodno energino zalagao za njen opstanak. Tome treba
dodati da su partije federalistikog pola neprestalno napadale Mila ukanovia koji je, u ime
Crne Gore, potpisao Beogradski sporazum!
Bitno loiji rezultat na ovim izborima u odnosu na izbore 2001. ostvario je i LS CG, iji je
oslonac meu biraima opao sa 7.8 odsto na 5.7 odsto, to u apsolutnom iznosu oznaava
gubitak od 8.465 glasova. Pretpostavljam da najvaniji uzrok neuspeha ove partije treba traiti
u njenom otrom programsko-politikom zaokretu pred izbore 2002. od energine podrke
samostalnosti Crne Gore, do vrstog politikog saveza sa partijama federalistikog pola, to
znaajan deo njenih simpatizera nije eleo da podri. Moe se ak oceniti da su za LS CG
rezultati oktobarskih izbora dvostruko nepovoljni; prvo, na njima je bitno suena podrka toj
partiji i drugo, ne manje vano, jeste to to su na tetu LS CG izmenjeni relativni odnosi snaga u
Republikom Parlamentu. U tom Parlamentu independistika i federalistika koalicija osvojile
su, zajedno, 92 odsto poslanikih mandata, a prva od njih apsolutnu veinu (52 odsto), ime je
LS CG onemoguen da igra politiki unosnu ulogu jezika na vagi. Za Demokratsku koaliciju
Albanaci zajedno (DKAZ) glasalo je 2.41 odsto biraa (8.498), to je ispod zakonskog cenzusa
(3 odsto), ali je ta koalicija ipak izvojevala 2 mandata u okviru posebnih propisa (pozitivne
diskriminacije) koji partijama albanske manjine - koja ini 7 odsto populacije Crne Gore olakavaju dobijanje parlamentarnog predstavnitva. Treba naglasiti da je zakonodavac pruio
priliku partijama pomenute etnike grupe da na posebno odreenim mestima, pod lakim
uslovima, osvoje 4 mandata, ali birai nisu iskoristili tu prednost, jer su umesto po etnikom,
glasali su po programsko-politikom kriterijumu. Na identian nain glasali su pripadnici ove
etnike grupe i na republikim parlamentarnim izborima 1998. i 2001, pa su, zbog toga, dve
albanske etnike stranke (DUA, DS CG) uspele da osvoje - opet pod povoljnijim uslovima - samo
dva od (tada) 5 obezbeenih poslanikih mandata. To to ni stranke bonjake (muslimanske)
etnike manjine - koja ini 14.6 odsto crnogorske populacije - nisu uspele na oktobarskim
izborima 2002, kao ni na prethodna etiri izborna nadmetanja (2001, 1998, 1996, 1992)
osvojiti nijedan mandat, snano podupire ocenu koju smo ranije formulisali (Goati, 1996,
133; Goati, 2000, 180) o postojanju u Crnoj Gori relevantnih partija sa multietnikom
podrkom. To predstavlja vanu osobenost Crne Gore ne samo u odnosu na Srbiju, nego i na
veinu postkomunistikih zemalja Centralne i Jugoistone Evrope.
Na oktobarskim izborima za Crnogorski parlament 2002. za partije i koalicije koje nisu ispunile
izborni cenzus od 3 odsto glasalo je 26.967 biraa (7.78 odsto). Od neuspenih uesnika izbornog
nadmetanja, dostizanju izbornog cenzusa o 3 odsto najvie se pribliila koalicija Patriotska
131
koalicija za Jugoslaviju (PKzJ), koja je osvojila 2.81 odsto (ili 9.920) glasova. To je u programskopolitikom smislu izrazito heterogena koalicija u kojoj su udruili snage neokomunistiki NSS i
JUL sa ultranacionalistikom SRS i politiki bezbojnom Strankom deviznih tedia (SD) koja,
u stvari, funkcionie kao grupa pritiska. Treba napomenuti da je ova koalicija na oktobarskim
izborima 2002. zadobila manji udeo glasova od same NSS na aprilsklim izborima 2001 (2.9
odsto). Ali, ishod oktobarskih izbora potvrdio je poznato saznanje da uspostavljanje
koalicija nije aritmetika operacija, tj. da se efekti koalicija ne mogu predvideti prostim
sabiranjem uinaka njihovih lanova (partija) na prethodnim izborima, zanemarujui, pri
tom, programsko-politiku bliskost stranaka koje ine koaliciju. Neuspeh koalicije PKzJe
pokazao je da spoj crvenog i crnog ne moe da zadobije iri oslonac u crnogorskom birakom
telu. Premoivanju dubokog programskog jaza izmeu njenih uesnika nije pomogao ni javni
poziv Slobodana Miloevia (iz zatvora u Hagu) socijalistilki opredeljenim graanima da
glasaju za tu koaliciju. Imajui u vidu da je u priblino isto vreme (29. septembra 2002)
Miloevieva podrka ultranacionalistikom kandidatu, Vojislavu eelju, pomogla da
ostvari dobar rezultat u prvom krugu predsednikih izbora u Srbiji, moe se oceniti da je
Miloevieva harizma imala manju politiku teinu u Crnoj Gori nego u Srbiji.
Kad je re o regularnosti oktobarskih izbora, treba naglasiti da je misija OSCE pratila te izbore
i da ih je ocenila kao, u celini uzevi, free and fair. Ipak, Misija je uoila i manje slabosti u
organizaciji izbora i iznela mnogo preporuka u cilju jo potpunije demokratizacije izbornog
procesa. Te preporuke odnose se na promenu vanih zakonskih reenja (naroito sa ciljem da
se uskrati partijama pravo da menjaju redosled predloenih kandidata posle glasanja), kao i
na promene delovanja izborne administracije, naina registracije biraa, odvijanja kampanje u
medijima i naina postupanja na dan glasanja (Republic of Montenegro, Early Parliamentary
Elections, 20. october 2002, OSCE/ODIHR , Warsow 28. November 2002)
4.3 Opredeljenja partija i sastav pristalica

Oktobarski izbori 2002. potvrdili su da je od uspostavljanja viepartizma DPS neosporno
najuticajnija crnogorska partija uprkos unutranjem rascepu sredinom 1997, o emu je
prethodno bilo rei. Rascep na dve partije (DPS i SNP) odigrao se, u velikoj meri, na ideolokoj
dimenziji koju bismo mogli odrediti kao socijaldemokratija versus neokomunizam, pa je
zato razumljivo to su posle toga obe partije, DPS i SNP, jasnije formulisale svoja gledita o
kljunim politikim pitanjima, ime je poveana njihova meusobna ideoloka distanca. U
Programu DPS (1998), ta partija je naglasila bezrezervnu podrku demokratiji, tritu i zatiti
ljudskih i graanskih prava. U pogledu odnosa izmeu Srbije i Crne Gore, kod DPS uoavaju se
postepene, ali korenite promene. Prvi stupanj promene je energino zalaganje za opstanak SRJ
uz potovanje ravnopravnosti Crne Gore, to traje do sredine 1999, drugi stadijum je podrka
konfederaciji sa Srbijom 2000 i trei je opredeljenje za demokratsku meunarodno priznatu
i nezavisnu Crnu Goru (Program DPS, 2001, 3). SDP kao znatno manja partija vladajue
koalicije, zastupa izrazito afirmativan stav prema privatizaciji, proklamuje neprikosnovenost
sloboda i prava graana, naglaavajui naroito vanost pune zatite manjinskih etnikih grupa
i beskompromisno se zalae za ukljuivanje Crne Gore u meunarodne organizacije, o emu
govori sledei stav: Otvoreno drutvo ne moe egzistirati bez intenzivnih veza sa meunarodnom
zajednicom, pa je stoga imperativ prosperitetne Crne Gore vezan za povratak nae drave u
Evropu i institucije savremenog svijeta (Deklaracija o stratekim opredeljenjima SDP, II
Kongres SDP CG, Dokumenti, Podgorica, 1995, 42). Socijaldemokrati insistiraju na prilivu
132
stranog kapitala u zemlju kao uslovu napretka crnogorskog drutva i garanciji ekonomskog
prosperiteta. SDP je pobornik nezavisnosti Crne Gore, jer ocenjuje da e se ona na taj nain
pre ukljuiti u EU, nego u dravnoj zajednici sa Srbijom. DPS i SDP su lanice Socijalistike
internacionale.
Socijalna struktura pristalica DPS i SDP CG, kao i ostalih relevatnih partija ove republike
doivela je posle 2000. dalekosene promene. Dotad su se uoavale razlike u sastavu simpatizera
pojedinih partija, kako s obzirom na socijalno-profesionalna obeleja, tako i na etniku
pripadnost, o emu je ve bilo rei. Alii posle 2000, kada je centralna izborna kontroverza
postala samostalnost ili federalizam (kao oblik polititikog zajedintva sa Srbijom), najvanija
diskriminatorna varijabla partijske afililijacije i izbornog opredeljenja biraa postaje u sve veoj
meri etnika pripadnost, dok socio-profesionalno, imovinsko, obrazovno i regionalno obeleje
postepeno gube na znaaju. Inae, prema popisu stanovnitva, sprovedenom u oktobru 2003,
najbrojnije etnike grupe u toj republici su: Crnogorci (40.6 odsto), Srbi (30 odsto), Bonjaci
(9.4 odsto), Albanci (7 odsto) i Muslimani (4.2 odsto). DPS i SDP CG, kao independistiki
orijentisane partije, poseduju, kao to smo prethodno pokazali, najiri oslonac meu najvanijim
etnikim grupama, izuzev Srba, dok najuticajnija lanica koalicije Zajedno za promjene, SNP,
najiri oslonac upravo ima meu Srbima. Premda je etniko obeleje postajalo od kraja poslednje
decenije prolog stolea sve vaniji kriterijum partijski afilijacije, ono nije potpuno potislo
druge varijable (socijalni status, nivo obrazovanja, regionalnu pripanost). Veliki broj graana
Crne Gore i dalje se na izborima programski (a ne etniki) opredeljivao i prikljuivao raznim
politikim strankama, to nije bio rezultat njihovih askriptivnih karakteristika (nacionalnost,
religija) nego rezultat vlastitog programskog izbora.
Dve najuticajnije stranke DPS i SNS koje su nudile kljune konkurentske opcije u u pogledu
budunosti Crne Gore bile su meu sobom razliite i u pogledu drugih opredeljenja i sastava
svojih pristalica. DPS se od 1998. vrsto zalagala za demokratiju, privatizaciju, pristupanje
EU, a od 2000. i za nezavisnost Crne Gore. Nasuprot tome, najvanija opoziciona stranka,
SNP, od svog konstituisanja se otro suprostavljala demokratskim promenama u Crnoj Gori i
bezrezervno podravala Miloeviev reim u Srbiji (i u SRJ) sve do njegovog kraha 5. oktobra
2000. Zauzvrat, Miloeviev reim je obezbeivao politiku, medijsku i materijalnu pomo
SNP. Posle sloma Miloevievog reima u oktobru 2000, SNP je revidirala svoja programska
opredeljenja i deklarativno prihvatila ukljuivanje SCG u EU i privatizaciju. Ali, politiko
delovanje SNP nije usklaeno sa tim opredeljenjima, o emu svedoi, kao to smo ve naveli,
njeno uporno odbijanje ekstradicije optuenih Meunarodnom krivinom sudu u Hagu. Ista
ocena vai za privatizaciju za koju se SNP deklarativno zalae, ali energino osporava proces
aukcijske privatizacije koji se odvija u Crnoj Gori u ime vauerske privatizacije kao pravinijeg
koncepta.
Poto su oktobarski izbori 2002. bili poslednji pred referendum i proglaenje nezavisnosti Crne
Gore (2006) predstaviemo kroki programskih opredeljenja i socijalnog sastava i ostalih
partija u Crnogorskom parlamentu. Druga lanica koalicije Zajedno za promjene SrNS
nastala je rascepom (1997) iz NS CG i po svojoj programskoj orijentaciji bliska je izvornim
opredeljenjima NS (iz poetka devedesetih godina) koja izraavaju skepsu prema evropskim
integracijama, negiraju postojanje crnogorske nacije i naglaavaju vanosti odranja vrste
politike zajednice sa Srbijom. Imajui to u vidu, razumljivo je to je Sr NS je sve do 5. oktobra
2000. odluno podravala Miloeviev reim u Srbiji i u SRJ. Kad je re o etnikom sastavu,
133
struktura pristalica SrNS potpuno je zasiena Srbima, dok se prisustvo drugih etnikih
grupa jedva nazire. Trea partija koalicije Zajedno za promjene jeste NS. Ta stranka je ve
sredinom devedestih godina ostvarila korenitu programsko-politiku transformaciju. Pre toga
NS je podravala Miloevievu ekspanzionistiku politiku, suprotstavljala se meunarodnim
integracijama i naglaavala da su Crnogorci deo srpskog etnikog korpusa. Sredinom poslednje
decenije prolog stolea NS je potpuno revidirala svoja programska stanovita i opredelila se
za potovanje granica biih republika SFRJ, zalagala se za demokratski preobraaj Crne Gore i
prihvatila postojanje crnogorske nacije. Na taj nain NS se otro distancirala od Miloevievog
reima kad je bio na vrhuncu moi i uspostavila vrstu politiku saradnju sa DPS i SDP od
2008. do 2001. Ta saradnja prekinuta je zbog neslaganja NS sa independistikom politikom
dveju pomenutih stranki. U sastavu pristalica NS dominiraju Srbi, Crnogorci su znatno manje
zastupljeni, dok su Muslimani i Albanci potpuno odsutni.
Izvan dve mone suprostavljene koalicije na crnogorskoj politikoj sceni osatao je LS CG, Ta
partija je je na oktobarskim izborima 2002. osvojila 5.8 glasova i 4 mandata. Re je o stranci koja
se, kao to smo prethodno naglasili, od svog osnivanja (1992) energino zalae za demokratsku
i nezavisnu Crnu Goru. U prilog samostalnosti te republike, liberali su se izjasnili ocenjujui
da je unitenjem bive jugoslovenske zajednice (SFRJ - V.G.) zanavjek otklonjena mogunost
crnogorske ravnopravnosti, osim pod uslovima dravnog suvereniteta i nezavisnosti
(Rezolucija o kontinuitetu politikog djelovanja LS CG, usvojena na Vanrednoj skuptini LS
1995; Liberal (VI) br. 161). Osim toga, LS CG zagovara otvoreni trini sistem zasnovan na
konvertibilnom novcu, trinim novanim institucijama (banke, berze, tedionice, finansijski
posrednici i konsultanti), evropskom fiskalnom sistemu, deregulaciji u privredi i masovnoj,
kompleksnoj, pravinoj i brzoj privatizaciji. Za Crnu Goru je, po shvatanju LS CG, politiko
zajednitvo sa Srbijom tetno, jer je prostor Srbije trajno kontaminiran nacional-ovinizmom i
dominantnom antievropskom orijentacijom (Rezulucija o kontinuitetu politikog djelovanja
LS CG, Skuptina LS CG, 1998). LS CG je lanica Liberalne internacionale. Meu simpatizerima
LS CG dominiraju Crnogorci, Bonjaci i Albanci, dok je udeo Srba neznatan. Prema rezultatima
empirijskih istraivanja IDN (1998), veina pristalica LS CG pripada gornjem delu drutvene
piramide, na ta upuuju podaci o naprosenom udelu pojedinaca sa viim i visokim
obrazovanjem meu njenim simpatizerima.

Politika zbivanja u Crnoj Gori posle oktobarskih izbora 2002. karakteriu takoe napetosti i
neizvesnosti. Posle tih izbora, Vladu Crne Gore obrazovale su DPS, SDP i DUA. Prve dve partije
raspolau apsolutnom veinom u Parlamentu (39 mandata ili 52 odsto), ali su, iz politikih
razloga, ukljuile u Vladu i stranku albanske etnike manjine DUA. Opozicione partije, nisu
se pomirile sa izbornim porazom nego su, kako ocenjuje jedan poznavalac, usmerile svoju
aktivnost na opstrukciju Parlamenta (Pavievi 2004, 4). Poslanici LS CG bojkotovali su od
poetka parlamentarna zasedanja, a poslanici koalicije Zajedno za promjene (SNP, SrNS
NS) doneli su 27. maja 2003. odluku da napuste Parlament zbog prekida obaveznih TV
prenosa sednica Parlamenta. Umesto borbe u Parlamentu, crnogorska opozicija opredelila se
za vanparlamentarne metode: organizovanje mitinga, ulinih protesta i kampanja graanske
neposlunosti. U jesen 2003. opozicija je poveala ulog u igri i uslovila povratak u Parlament
ne samo obaveznim TV prenosima skuptinskih zasedanja, nego i ostavkom premijera Mila
ukanovia i raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora. Zahtev za premijerovom
134
ostavkom opozicija je obrazloila najpre njegovim navodnim sudelovanjem u ilegalnoj trgovini

cigaretama, o kojoj se vie godina vodi sudski postupak u Bariju (Italija). Potom, crnogorskom
premijeru je pripisana i odgovornost za uee u aferi trgovine enama, zbog koje je krajem
2003. smenjen zamenik javnog tuioca Crne Gore. Vladajua koalicija nije se, meutim,
obazirala na kritike opozije ocenjujuih ih pukim insinuacijama, a Parlament Crne Gore od 75
lanova nastavio je da deluje sa samo 39 poslanika vladajuih partija.
Funkcionisanje krnjeg Parlamenta, rezultat je dubokog politikog rascepa u drutvu i velike
ideoloke distance izmeu najvanih partija, zbog ega se partijski sistem Crne Gore posle
politike involucije do koje je dolo posle parlamentarnih izbora 2002, moe ponovo svrstati u
polarizovani viepartizam (Sartori 1976, 131-145). Suoena sa nepopustjivim stavom vladajue
veine u Parlamentu, izrazito malom spremnou graana da se pridui vanparlamentarnim
akcijama i pritiskom Meunarodne zajednice da se vrati u Parlament, opozicija je u septembru
2004. revidirala odluku o bojkotu. O tome je Veselin Pavievi zapisao sledee: Politika jesen
2004. u Crnoj Gori obiljeena je najavom, potom povratkom dijela opozicije u Parlament.
Petnaestomjeseno odsustvo iz poslanikih klupa okonava se na nain to su dvije (SNP i SrNS)
od etiri ovdanje prosrpske parlamentarne stranke odluile (za sada privremeno) da odustanu
od bojkota Parlamenta kao dobitne formule u strategiji opozicije u borbi protiv vladajueg
reima. Njima se u toj odluci namjerava prikloniti i nekada vodea independistika stranka
- LSCG. (Pavievi 2004a, 5). Bojkot Parlamenta od strane opozicije pokazao se neuspenim
na jo jedan nain; on je delovao kao bumerang smanjujui podrku opozicionim partijama
u birakom telu. To ilustruju podaci oktobarskog istraivanja 2004. Centra za demokratiju
tranziciju (CEDEM) iz Podgorice. Prema tom istraivanju, opozicione partije SNP, SrNS,
LSCG i NS uivaju podrku samo 22 odsto graana spremnih da participiraju u eventualnim
prevremenim izborima, to je skoro dvostruko manje od podrke koje su te partije izvojevale na
oktobarskim izborima 2002. (43 odsto).
Treba naglasiti da je povratkom opozicije u poslanike klupe smanjena, ali da nije prestala
vanparlamentarna aktivnost crnogorskih opozicionih stranaka. U stvari, ta aktivnost je postala
indirektna. Dobra ilustracija za to je delovanje nevladine organizacije Vijee narodnih skuptina
koja je zapravo longa manus opozicione SNP i njoj vrlo bliske Srpske pravoslavne crkve u Crnoj
Gori. SNP je najavila da e do Boia 2005. godine u svim crnogorskim nahijama i plemenima
(podvukao V.P.) odrati narodne skuptine, na kojima e se graani izjasniti o dravnom
statusu Crne Gore. U proglasu SNP navodi se takoe da e se na narodnim skuptinama,
koje e organizovati, raditi i odluivati na najdemokratskiji nain, vie desetina hiljada ljudi
odrediti prema najvanijim pitanjima - dravnom statusu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jeziku,
istoriji i kulturi(Pavievi 2004a, 7). Ovde je, ustvari, re o pokuaju da se u borbi protiv
parlamentarne veine reaktiviraju arhaine plemenske podele i tradicionalni rascepi u
crnogorskom drutvu. Imajui u vidu, sve to je prethodno reeno, moe se oceniti da je i
pored izvesnog smirivanja politike situacije ostvarenom povratkom opozicije u Parlament, kao
i da je politiki ivot u Crnoj Gori jo uvek bremenit sukobima i neizvesnostima koje proizilaze
iz nespremnosti relevantnih partija da prihvate demokratska pravila, institucije i procedure.
135

Za razliku od prethodnih izbora, ovi izbori odrani su kada je Crna Gora od federalne
jedinice SRJ postala nezavisna, meunarodno priznata drava. Poto je jedan od najvanijih
zadataka Parlamenta izabranog 2006. donoenje novog Ustava, Skuptina je nazvana
ustavotvornom. Taj zadatak Skuptina je izvrila na svom treem zasedanju, 19. oktobra 2007.
kad je izglasala novi Ustav Crne Gore. Posle usvajanja Ustava, pitanje dravnog statusa Crne
Gore - koji je od 2000. do 2006. bilo centralna izborna kontroverza - potisnuto je u drugi plan.
Jer je dilema oko toga prethodno reena na referendumu (21. maja) na kojem se za nezavisnost
izjasnila kvalifikovana veina graana Crne Gore (55.5 odsto). Time ne elim da kaem da su
federalistiki opredeljeni akteri promenili svoja gledita, nego da su shvatili da je restitutio in
intergrum nemogue sprovesti u kratkom roku, jer bi to zahtevalo isti proceduralni put kao
i prilikom proglaenja nezavisnosti (sa referendumom i kvalifikovanom veinom u korist
transforamacije nezavisne Crne Gore u republiku). Ali. i kad bi taj proces bio uspeno zavren,
to jo ne bi znailo oivljavanje SRJ, jer bi to zavisilo od odluke Srbije koja je odlukama
crnogorskog referenduma, ipso facto postala nezavisna drava i ve u novembru 2006. donela
vlastiti Ustav.
Poto je dilema oko dravnog oblika Crne Gore reena u korist nezavisnosti, crnogorska
opozicija je teila da nametne dve teme kao kljuna politika pitanja. Prva je korupcija u koju
su, prema njenim tvrdnjama, masovno ukljueni pripadnici vladajueg vrha, posebno premijer
ukanovi i lanovi njegove porodice. Druga tema je nezadrivi porast siromatva, naroito na
severu Crne Gore. Vlast je demantovala optube o korupciji u vladajuem vrhu, podupirui tu
tvrdnju okolnou da o tome ne postoje pravosnane sudske presude, i da se Tuilatvo i sudovi
bore protiv aktera korupcije. Vlast je opovrgavala i ocenu o porastu siromatva, pozivajui se
na to da je porast bruto nacionalnog dohotka Crne Gore u protekloj deceniji bio iznad proseka
bivih republika SFRJ. Umesto rasprave o prolosti, vladajua koalicija (DPS/ SDP) se usresredila
na prednosti koje e Crna Gora imati prijemom u EU. Pri tome je naglaavano da taj proces
nee biti usporen, kao to je to ranije bio sluaj kada je Crna Gora bila repubIika SRJ i kada je
prepreka ulasku SRJ u EU bilo odbijanje Srbije da izruuje optuene Hakom tribunalu kao i
njena nespremnost da prizna novu realnost na Kosmetu.
5.2. Pobednici i poraeni

Na ovim izborima sudelovalo je 345.730 od 484.430 ili 71.3 odsto upisanih u biraki spisak.
Najvie uspeha na izborima imala je vladajua koalicija DPS/SDP koja je osvojila 48.6 odsto
glasova (ili 164.737), to joj je obezbedilo apsolutno veinu mandata (41 od ukupno 81). Na
drugom mestu je Srpska lista (49.730 glasova, 12 mandata), a iza nje slede: Koalicija SNP, NS
i Demokratske srpske stranke (47.683 glasova; 11 mandata), Pokret za promjene - Neboja
Medojevi (44.483 glasova i 11 mandata) i, najzad, koalicija liberala i Bonjake stranke Miodrag ivkovi (0.65 osto glasova i 3 mandata). Po jedan mandat dobile su stranke albanske
manjine (DUA - Ferhad Dinoa i Albanska alternativa). Na ovim izborima, kao to izneti podaci
pokazuju, ubedljivo je trijumfovala vladajua koalicija DPS/SDP, to se moglo i oekivati jer
je na referendumu o nezavisnosti pobedio projekat vladajue koalicije, Pored priklanjanja
biraa pobednicima - to je invarijanta politikog ivota - treba imati u vidu da je dominantnoj
koaliciji ila na ruku odluka Liberalnog saveza (2005) da se samoukine (ire o toj neobinoj
136
odluci: Goati 2008), jer je veliki deo birakog tela te partije, po prirodi stvari, podrao DPS i
SDP, koje su na odranom referendumu o nezavisnosti, zapravo, ostvarile integrativnu ideju LS
CG o samostalnosti Crne Gore.
Najvei gubitnici ovih izbora su SNP koja je u koaliciji sa jo dve stranke osvojila samo jednu
sedminu glasova, a nezadovoljavajui rezultat ostvarila je Srpska lista, iju okosnicu ini Nova
srpska demokratija (nastala 2003. rascepom iz SrNS). Izborni fijasko partija i koalicija koje su na
referendumu nale na gubitnikoj strani objanjava, u velikoj meri, duga senka koju su na ishod
ovih izbora bacili rezultati referenduma o dravnom statusu. Verovatno je da je deo pristalica
gubitnikih stranaka posle referenduma promenio dres i glasao za pobednike stranke, a
moda jo vei deo nije izaao na biraka mesta.
U postizbornom razdoblju vlast je uspela u tenji da Parlament izglasa (19. oktobra 2007)
novi Ustav Crne Gore kojim je, kao i prethodnim Ustavom (1992), uspostavljen parlamentani
sistem, dok je uloga predsednika republike, iji mandat traje 5 godina, uglavnom simbolikoceremonijalna. O tome svedoi lan 100 Ustava 2007. po kojem Vlada vodi unutranju i vanjsku
politiku. Uz proces donoenja Ustava, vlast je u postizbornom razdoblju bila zaokupljena
obrazovanjem i uvrivanjem novih dravnih institucija (spoljnji poslovi, odbrana), koje su
ranije funkcionisale na nivou SRJ. Takoe, ogroman napor vlast je utroila na usaglaavanje
zakona sa zakonima i praksom zemalja EU, da bi ubrzala prijem Crne Gore u tu meunarodnu
organizaciju. U tom poslu opozicija u Crnoj Gori za razliku od Srbije - delovala je konstruktivno
i podrala veinu zakonodavnih incijativa. Konstruktivno delovanje opozicije omogueno je
njenom saglasnou da Crna Gora pristupi EU, to je krupan zaokret, jer se do referenduma
u delovanju u Parlamentu protivila (izuzev Pokreta za promene), svim evropskim zakonima.
Poto je, posle referenduma, istinski prihvatila politiki projekat Vlade o to brem pristupanju
EU, opozicija nije mogla da kritikuje akcije Vlade usmerene ka prijemu u EU, nego je, kao to
sam pomenuo, otricu kritike fokusirala na nedoslednu borbu vlasti protiv korupcije i neuspenu
ekononomsku politiku zbog ega se sve vei broj graana nalazi ispod nije siromatva. Tome
je neto kasnije dodat protest zbog potiskivanja srpskog jezika, to je dokazivano time to je
samo crnogorski jezik proglaen u Ustavu za zvaniani.

Parlamentu izabranom 2006. isticao 2010, vladajue stranke su pourile da Parlament raspuste
i da budu raspisani novi izbori godinu dana ranije, 29. marta 2009. Za to nije dato pouzdano
objanjenje, pa mi se ini verovatnim da je ta odluka rezulat strateke kalkulacije crnogorske
vlasti da e intenzitet globalne ekonomske krize i njenih negativnih socijalnih efekata biti manji
ako se ne eka 2010, kada e verovatno globalna ekonomska kriza dostii svoj apogej. Pred izbore
2009 - na koje izalo je 329. 819 od 498.805 upisanih graana (ili 66.1 odsto) - jasno se uoavala
programska konvergencija vladajue koalicije i opozicionih partija iji su znaci bili vidljivi
ve na prethodnimm izborima. Osnovni razlog za to je taj to su opozicione partije poele da
sve potpunije i odlunije podravaju orijentaciju DPS/ SDP ka EU, demokratizaciji i trinim
reformama. Pitanje dravno-pravnog statusa Crne Gore, koje je predstavljalo duboki rascep na
partijskoj sceni, potpuno je izgubilo akutnu formu, pa je i njegovo korienje bilo zanemarljivo u
izbornoj kampanji 2009. Ako vlast i opozicija nude graanima bezmalo identian set ciljeva
i vrednosti - kao to se dogodilo na republikim izborima 2009 - graani se opredeljuju
za one politike subjekte u koje imaju vie poverenja da e te ciljeve i vrednost ostvariti. U
takvim okolnostima, pitanje kredibiliteta politikih aktera postaje od presudne vanosti.
137
U pogledu poverenja u pojedine politike aktere, graani u svom birakom opredeljenju 2009.
nisu ostavili mesta ni za kakve nedoumice, jer je vladajua koalicija DPS/ SDP uspela je da
osvoji veinu glasova (51 odsto) i ubedljivu apsolutnu veinu mesta u Parlamentu (48 od 81),
to je bolji uinak nego na izborima 2006. kako u pogledu procenta glasova (+ 2.4 procentna
poena), tako i u pogledu broja mandata (+ 7).
Po svemu sudei, opozicione partije, koje su na prethodnim izborima (2006) doivele
brodolom pod uticajem neuspeha na referendumu, nisu uspele da se oporave na izborima 2009.
Najuspenija opoziciona partija, SNP, osvojila je u odnosu na vladajuu koaliciju samo jednu
treinu glasova (16,5 odsto) i mandata (16). Iza SNP slede Nova Srpska demokratija (9 odsto
glasova i 8 mandata) i Pokret za promjene (5.9 odsto glasova i 5 mandata), kao i dve manjinske
albanske partije koje su zadobile po jedan glas (FORCA- Nazif Cungu i UDSH-DUA - Ferhat
Dinoa).

Teke socijalno-ekonomske prilike u kojima su se u razdoblju 2008-2012. nalazila Crna Gora
(kao i druge zemlje), zbog velike ekonomske krize, pojaali su uverenje opozicije da je konano
doao trenutak da eliminiu iz vlasti koaliciju iju stoernu stranku ini DPS. U tom cilju opozicija
je od poetka nastojala da nastupi ujedinjena (u jednoj koloni), zbog ega je formirana koalicija
Demokratski front (DF), za ijeg je predsednika izabrana nepartijska linost, Miodrag Leki.
Pokretaka snaga te koalicije bile su dve parlamentarne stranke, NSD i Pokret za promjene (PzP).
Teko je rei zato je u tom politiki znaajnom poduhvatu ostala izvan inicijalnih pregovora
najjaa opoziciona stranka, SNP, koja je posle izbora 2009. raspolagala sa vie mandata (16)
nego NSD i PzP zajedno (8+5). Malo je verovatno da je tu re o previdu, a daleko je verovatnija
prepostavka da su kreatori DF nastojali, u prvoj, formativnoj fazi koalicije da iskljue SNP i da
tu partiju pozovu da im se pridrui kad koalicija ve bude potpuno oblikovana. Na taj nain je
SNP stavljena pred fait accompli i suoena sa donoenjem teke odluke o pridruivanju koaliciji
ili samostalnom izlasku na izbore. U takvim okolnostima SNP je ipak odluila da samostalno
sudeluje na izborima.
Na parlamentarnim izborima odranim 14. oktobra 2012. sudelovalo je 70.5 odsto biraa, to
je za 4.4 procentna poena vie od uea na izborima 2009. Najvei uspeh ostvarila je koalicija
Evropska Crna GoraMilo ukanovi koja je osvojila 39 mandata, to je slabiji rezultat nego
2009 godine, kada je toj koaliciji pripalo 48 mandata. Na drugom mestu je koalicija Demokratski
front - Miodrag Leki sa 20 mandata, to je daleko ispod oekivanja arhitekata te koalicije.
Slabiji rezultat ostvarila je i SNP koja je osvojila 9 mandata, to je 7 manje nego 2009. Dobar
rezultat imala je jedino nova stranka, Pozitivna Crna Gora - Darko Pajovi (obrazovana 2011),
koja je uspela na svom prvom izbornom nadmetanju da osvoji 7 mandata. Manjinske liste
osvojile su ukupno 5 mandata, od ega su 3 pripala Bonjakoj stranci (BS) Rafeta Husovia,
2 mandata Zbirnoj izbornoj listi albanskog naroda i jedan mandat Hrvatskoj demokratskoj
inicijativi (Marija Vuinovi). Svi predstavnici manjinskih stranki saoptili su u razgovorima 3.
novembra 2012. sa predsednikom republike da e podrati za premijera kandidata iz DPS, kojeg
on predloi. Ta podrka bila je neophodna jer sa 39 mandata koaliciji kandidata Evropska Crna
Gora nedostaju 3 poslanika mesta (Parlament ini 81 poslanik) da obrazuje Vladu. Zbog toga
je DPS/ SDP obrazovala Vladu sa manjinskim partijama, a za premijera je (4. decembra 2012)
izabran lider DPS, Milo ukanovi. U Parlamentu je od 71 prisutnog poslanika za Republiku
vladu (od 19 ministara) glasalo je 44 poslanika, 26 je bilo protiv, dok je 1 poslanik bio uzdran.
138
U ovom pogledu, Crna Gora predstavlja izuzetak u odnosu na petnaestak evropskih zemalja,
ukljuujui Srbiju, u kojima je prvenstveno zbog negativnih efekata velike ekonomske krize,
opozicija smenila na izborima vladajue partije ili koalicije. Dodue, i u Crnoj Gori je minimalno
promenjen koalicioni aranman, ali je stoerna koalicija DPS/ SDP zadrala vlast.
U drugoj polovini 1997. odrani su (5. i 19. oktobra) predsedniki izbori u Crnoj Gori na kojima
je dolo do potpune politike polarizacije rukvodeeg stratuma i birakog korpusa vladajue
partije na dve struje: jednu koja je podravala dotadanjeg predsednika republike, izabranog
1992. (i predsednika DPS), Momira Bulatovia, i drugu koja se opredelila za predsednika
republike Vlade i potpredsednika DPS, Mila ukanovia. Miloeviev reim i politike partije
Srbije zauzele su oprean stav prema pomenutoj dvojici kandidata. Socijalisti i radikali odluno
su stali na stranu Bulatovia, dok su se stranke demokratske opozicije (SPO, DS, DSS, GSS)
priklonile ukanoviu. O vanosti ovih predsednikih izbora u Crnoj Gori posredno govore
kako potpuno suprotstavljeni stavovi najvanijih partija u SRJ prema dvojici najuspenijih
kandidata, tako i panja sa kojom su velike svetske sile, meunarodne organizacije i mediji
(domai i strani) pratili izborna zbivanja u toj republici. Objanjenje vanosti predsednikih
izbora 1997. ne treba traiti samo, pa moda ni pre svega, u pravima kojima raspolae
predsednik Republike Crne Gore. Prema lanu 88. Ustava ove Republike (1992), ovlaenja
predsednika su relativno skromna, daleko manja nego ovlaenja predsednika Republike Srbije.
Vie od ovlaenja predsednika na vanost ovih izbora uticalo je to to crnogorski graani biraju
predsednika neposredno (lan 186 Ustava 1992), ime predsednik zadobija vlastiti legitimitet,
nezavisan od Parlamenta.
1.1 Suprostavljene platforme

Poveanju uloga na predsednikim izborima 1997. doprinelo je to to su dvojica najuticajnijih
kandidata, ukanovi i Bulatovi, izneli, kristalno jasno, dve oprene politike platforme, u stvari,
dva suprostavljena programa razvoja svoje republike i SRJ. ukanovieva platforma insistirala
je na demokratiji, trinoj privredi i otvaranju Crne Gore prema svetu, ukljuujui tu ispunjenje
uslova za ukidanje spoljenjeg zida sankcija (u koje prvenstveno spada striktno sprovoenje
Dejtonskog sporazuma, to podrazumeva izruenje optuenih za ratne zloine Meunarodnom
sudu u Hagu), ravnopravnost dveju republika u SRJ i otpoinjanje dijaloga sa albanskom
manjinom na Kosovu i Metohiji. Bulatovieva platforma postavila je odranje SRJ kao kljuni
cilj crnogorske politike. Premda u toj platformi nije izriito negiran znaaj demokratije, trine
privrede i otvaranje prema svetu, u citiranom dokumentu nije manifestovana spremnost da se
uine konkretni koraci u ostvarenju tih ciljeva. U sutini, Bulatovieva platforma se svodila na
odranje politikog status quo-a. S obzirom na dijametralno suprotna programska opredeljenja
dvojice konkurenata, razumljivo je to su predsedniki izbori postali kristalizaciona taka
dubokog ideoloko-politikog raskola oko pravca razvitka Crne Gore i SRJ.
U prvom krugu predsednikih izbora odranom 5. oktobra 1997. (na kojem je sudelovalo 8
kandidata) pobedio je, tesnom veinom, Bulatovi, dok je ukanovi zauzeo drugu poziciju
(147.614 prema 145.348 glasova). Ostalih est kandidata osvojili su samo 13.520 glasova.
139
U drugom krugu izbora pobeda je pripala ukanoviu koji je postao predsednik republike.
Poraeni Bulatovi insistirao je na neregularnosti izbora i odbio da prizna poraz. Pri oceni da
li su ovi predsedniki izbori bili i slobodni i fer ili nisu, valja imati u vidu dva momenta. Prvo,
na izborima su se sukobila dva kandidata koja su imala snano uporite u vladajuem reimu,
jedan kao predsednik republike, (Bulatovi), a drugi (ukanovi) kao predsednik Vlade. U
toku predizborne kampanje, obojica kandidata nastojala su da poveaju svoje izborne anse
na taj nain to su dovodili lojalni kadar na kljune poloaje u oficijalnim medijima republike
(pre svega RTV Crne Gore). Neto vie uspeha u tome imao je Milo ukanovi, pa verovatno
tu treba traiti objanjenje naklonosti oficijalnih crnogorskih medija tom predsednikom
kandidatu. O tome govori Zavrni izvetaj Misije OEBS-a (Naa borba, 17. decembar 1997).
Isti izvetaj pominje, meutim, i to da su oficijalni mediji Srbije, ija je distribucija u Crnoj
Gori prevazilazila distribuciju domaih medija, bili pristrasni u korist Bulatovia, pa je tako na
medijskom planu ostvarena izvesna ravnotea izmeu dvojice suparnika.
Drugo, obojica najuspenijih kandidata na predsednikim izborima, pored prednosti koje su
uivali kao nosioci navedenih politikih funkcija u republici (predsednika republike, odnosno
predsednika Vlade), imali su podrku u delu rukovodstava optina Crne Gore u kojima su
njihovi simpatizeri bili na vlasti. U tom pogledu, ukanovi je bio u povoljnijem poloaju,
jer je DPS (koja je njemu pruala podrku) bila na vlasti (sama ili u koaliciji) u esnaest optina,
dok je Momir Bulatovi uivao podrku rukovodstava pet optina. Za manjinsku podrku u
optinama, Bulatovi je imao vie nego dovoljnu kompenzaciju u materijalnoj pomoi Srbije
i Savezne vlade za voenje izborne kampanje. Sve u svemu, dvojica konkurenata na ovim
izborima bila su - sticajem opisanih okolnosti - u ravnopravnom poloaju. To je bio razlog
to je Posmatraka misija OEBS-a zakljuila da su predsedniki izbori u Crnoj Gori potovali
minimalne demokratske standarde. Ovde je, meutim, re o izbornoj ravnopravnosti kandidata
koja je uspostavljena via facti, kao rezultanta delovanja suprostavljenih politikih snaga koje su
nastojale da po svaku cenu ostvare pobedu odreenog kandidata, a ne o ravnopravnosti koja je
u svim sferama izbornog nadmetanja unapred obezbeena predsednikim kandidatima.
1.2 Efekti izbora

Predsedniki izbori u Crnoj Gori delovali su kao katalizator nekih nadasve vanih i meusobno
vrsto povezanih procesa i zbivanja. U to pre svega valja ubrojiti: rastakanje DPS na
modernizacijsku (uslovno, socijaldemokratsku) i ortodoksnu (opet uslovno, neokomunistiku)
struju, korenitu promenu partijskog sistema Crne Gore i zaotravanje problema delovanja
federalne drave sastavljene od dveju programsko-politiki razliitih republika. Nije preterano
tvrditi da su opisani procesi-zbivanja oko predsednikih izbora promenili na ireverzibilan nain
politiku scenu, ne samo Crne Gore, nego i SRJ. Vladajua DPS je, kao to smo ranije pokazali,
izala kao pobednik iz svih prethodno odranih republikih izbora (1990, 1992, 1996) i saveznih
izbora (maj 1992, decembar 1992, 1996). Slinim izbornim rezultatima u regionu Jugoistone
Evrope moe se pohvaliti jo samo SPS u Srbiji. Istini za volju, izborne pobede DPS su jo
uverljivije nego pobede SPS. O tome dobro govore podaci da je se SPS (u koaliciji sa JUL-om i
ND) na parlamentarnim izborima u Srbiji 1997. morala zadovoljiti relativnom veinom (34.2
odsto glasova i 44 odsto mandata), dok je DPS na izborima 1996. zadobila apsolutnu veinu ne
samo u Republikom parlamentu, nego i u birakom telu (51 odsto glasova, 63 odsto mandata).
oko predsednikih izbora 1997. pokazali su da je tu re o, kako bi rekli Rouz i Maki, samo o
privremenoj ravnotei koja rezultira iz spoljnih i unutranjih pritisaka (Rose and Mackie,
1988, 540). Predsedniki izbori 1997. doprineli su da se interne nesuglasice i sporovi pretvore
u nepremostivi rascep DPS na dva naina. Najpre, oni su bili katalizator prerastanja naizgled
sitnih, nepovezanih i sluajnih razlika izmeu pripadnika rukovodeeg stratuma te partije oko
vlasnike transformacije i oko smera politikog razvoja republike u dve koherentne i meusobno
iskljuive politike platforme. Drugo, predsedniki izbori su omoguili da se ispolje ranije
priguene line ambicije pripadnika rukovodeeg stratuma DPS. Kad je re o javno ispoljenim
razlikama izmeu rukovodilaca DPS oko irine i tempa privatizacije, treba naglasiti da je sve
do poetka 1997. tu bilo vie rei o razliitim naglaavanjima, o jaem ili slabijem isticanju
vanosti pojedinih dimenzija privatizacije u odnosu na ostale, a ne o izjanjavanju pro et
contra privatizacije. Zbog toga se u DPS nije uoavala jasna podela na reformatore i ortodokse.
Do promene u tom smislu dolo je poetkom 1997, pre svega zato to je proces privatizacije
podstakao, svojim kumulativnim dejstvom, promene interesnog reljefa crnogorskog drutva
i zaotrio podelu na dobitnike i gubitnike privatizacije. Ta podela se ogleda u protivrenim
globanim procesima kao to su uspon male privrede u sektorima trgovine, ugostiteljstva i
turizma, ali i u sve teem poloaju velikih dravnih preduzea i brzom porastu nezaposlenosti
i poveanju siromatva. Protivrena zbivanja u privredi podstaknuta privatizacijom, doprinela
su produbljivanju razlika u stavovima lidera DPS prema tom procesu. Na taj nain, ranije jedva
uoljive nijanse u stavovima prema ideji privatizacije, prerasle su u razliita politika stanovita
prema procesu vlasnike transformacije u stvarnosti. Kad je iz DPS nastala Socijalistika
narodna partija (SNP) potreba politike politike identifikacije obeju partija doprinela je
jasnom isticanju, pa i produbljivanju postojeih razlika izmeu njih.
Duboke i protivrene socijalno-ekonomske promene koje je privatizacija izazvala nisu samo
podstakle podele u rukovodstvu vladajue DPS i, kasnije, jo veem politikom distanciranju
DPS i SNS, nego su, takoe, omoguile graanima Crne Gore da daleko jasnije nego graani
Srbije, nazru konture drutva trine ekonomije, da sagledaju svoj poloaj u njemu i da prema
tome zauzmu politiki stav. Svest birakog tela Crne Gore o sve dubljim interesnim razlikama
prouzrokovanim privatizacijom, snano su podsticala, na svoj nain, oba kandidata, ukanovi
i Bulatovi, jer su u predizbornoj kampanji zaigrali na kartu u Kitelovom smislu (1992, 2)
shvaenih, dobitnika i gubitnika privatizacije. ukanovi je insistirao na ansama za postizanje
ekonomskog blagostanja koje se za pojedince i drutvene grupe otvaraju uspostavljanjem
trine privrede i vrstih veza Crne Gore sa svetom, dok je njegov oponent stavljao naglasak na
socijalnu cenu privatizacije koju e morati da plate pre svega radnici u velikim industrijskim
preduzeima i penzioneri. Birai su dobro razumeli izborne poruke obojice pretendenata
na predsedniki poloaj, o emu govore podaci da su ukanoviu snanu podrku pruili
pojedinci angaovani u privatnom biznisu (ili koji imaju uslova da se u njemu angauju), dok su
se za drugog kandidata preteno opredelili pojedinci i grupe zavisni od redistributivne funkcije
drave: NK, PK i KV radnici, penzioneri i domaice. Nije nipoto sluajno to je ekonomski
razvijeniji deo Crne Gore glasao preteno za reformski opredeljenog kandidata, dok je manje
razvijeni (severni) deo republike uglavnom podrao takmaca opredeljenog za status quo.
Starosno i obrazovno obeleje delovali su, takoe, kao diskriminatorne varijable u oekivanom
smeru; mlai i obrazovaniji birai dali su u veini sluajeva, svoje glasove ukanoviu, dok su
stariji i manje obrazovani birai preteno optirali za Bulatovia.
Uz izrazitu izbornu nadmo nad opozicijom, DPS je sve do poetka 1997. pokazivala
nepomuenu internu stabilnost za koju se inilo da niim ne moe biti naruena. Ali, dogaaji
140
141
1.3 Poraz partijskog voe
poena nego u prvom krugu (59.1 odsto prema 68.9 odsto). Drugi krug predsednikih izbora
1997. bitno je, meutim, naruio pomenutu pravilnost, jer je u tom krugu izalo na biralita
5.6 odsto vie glasaa nego u prethodnom! Porast izborne participacije u ovom sluaju valja
pripisati kako odlunosti sukobljenih strana da u nemilosrdnom politikom obraunu iskoriste
sve birake resurse, tako i spoznaji birakog tela da je ulog na izborima od presudne politike
vanosti (Campbell, 1962, 9).
Prethodno smo napomenuli da su raskolu DPS na dve organizacije, pored programskih razlika,
doprinele i line ambicije lidera, odnosno njihova neutaiva borba za vlast. Lini koeficijent
sukoba neraskidivo je povezan sa programskim razlikama; to su dva, po pravilu, neodvojiva
elementa konflikta. Uz lini koeficijent, unutarpartijski (i uopte politiki) konflikti najee
zadobijaju i interesno-programsku dimenziju, zato to potrebe politike borbe podstiu njene
aktere da svoje ciljeve i interese formuliu na opti nain jer im to moguuje da obezbede
sebi iru i intenzivniju podrku. Ne ulazei ovom prilikom podrobnije u ralanjivanje etapa
nastanka internog konflikta u DPS, naglaavam da se taj konflikt u svojoj poodmakloj fazi
manifestovao ne samo kao interesno-programski sukob, nego i kao lini konflikt izmeu
Bulatovia i ukanovia. Predsedniki izbori 1997. nisu, naravno, per se prouzrokovali rascep
DPS, nego su, kao to sam prethodno istakao, ubrzali interesnu diferencijaciju u partijskom
rukovodstvu i snano podstakli razvoj latentno postojeih linih ambicija njegovih pripadnika.
Konflikt u DPS zanimljiv je, meutim, zbog neuobiajenog epiloga, jer je u tom konfliktu ef
partije, Bulatovi, ostao u manjini u Glavnom odboru iju je sednicu napustio 11. jula 1997. sa
svojim pristalicama. Taj deo partijskog rukovodstva - kojem su se pridruila rukovodstva vie
optinskih organizacija i deo lanstva - tvrdio je da predstavlja autentinu DPS, to je, takoe, za
sebe naglaavala i pobednika veina u Glavnom odboru. Paralelno postojanje dveju partija sa
imenom DPS, okonano je u martu 1998, kada je organizacija sa Bulatoviem na elu prihvatila
naziv SNP.
1.4 Interni rascep
Neuspeh Bulatovia da obezbedi svoju reelekciju na izborima za predsednika republike 1997.

ima naglaeno simboliko znaenje, jer je to prvi izborni poraz jednog od est predsednika
(odnosno predsednika Predsednitva) republika bive SFRJ. Ostalih pet predsednika bivih
republika SFRJ zauzimala su, u trenutku Bulatovievog izbornog brodoloma, kljuna mesta
u dravama koje su nastale iz SFRJ. Pored simbolikog, ishod predsednikih izbora u Crnoj
Gori ima izuzetno veliki politiki znaaj, jer je na njima po prvi put na prostoru SRJ ostvarena
mirna smena nosioca kljune inokosne dravne funkcije. Osobenost smene je u tome to Milo
ukanovi koji je izabran za predsednika republike nije pripadao opoziciji, nego kao i njegov
suparnik, Momir Bulatovi, vladajuoj DPS. Premda su, dakle, oba konkurenta u drugom
krugu predsednikih izbora 1997. pripadali istoj partiji, Bulatovi i ukanovi su, kao to smo
to opisali, ponudili biraima istinski razliite politike programe. Tesnom veinom prevagu je
dobio program Mila ukanovia, usmeren na dalekosene demokratske i trine reforme. Zbog
toga predsednike izbore 1997. u Crnoj Gori valja uvrstiti u kritine izbore. U takve izbore V.
O. Ki ubraja izbore koje karakteriu velika dubina i intenzitet izborne ukljuenosti, u kojima se
dogode vie-manje duboka preureenja (engl. readjustment) u odnosima moi u zajednici i u
kojima su stvorene nove i trajne izborne grupacije (Key, 1955, 4). O dubini promena odnosa
moi u zajednici koje su podstakli predsedniki izbori ranije je bilo rei, a na tim izborima
manifestovali su se, takoe, i dubina i intenzitet ukljuenosti o kojima pie V.O. Ki u citiranoj
definiciji. U stvari, uee graana na predsednikim izborima 1997. imalo je nesvakidanju
dinamiku. To dobro ilustruju sledei podaci: u prvom krugu izbora, na biraka mesta izalo je 67
odsto graana, to je neto manje od procenta graana (68.9 odsto) koji je sudelovao na prvom
krugu predsednikih izbora 1992. Uee u drugom krugu predsednikih izbora 1997. u Crnoj
Gori nije, meutim, sledilo uobiajenu pravilnost po kojoj se u tom krugu pojavljuje od 5 do 10
odsto manje glasaa, zato to su u prethodnom krugu ispali mnogi kandidati koje ti glasai
podravaju. Opisana pravilnost oitovala se, na primer, na predsednikim izborima u Crnoj Gori
odranim 1992, kada je odziv biraa u drugom krugu bio manji upravo za desetak procentnih
Na nepovoljan ishod interpartijskog sukoba po prvog oveka DPS bitno je uticala i osobena
distribucija moi unutar rukovodeeg stratuma ove partije. Izneta ocena zasnovana je na
saznanju koje sam ire obrazloio na drugom mestu (Goati, 1984, 153-156). Sutina tog saznanja
je da partije nisu organizacije jednakih, nego da u njima presudnu ulogu igra rukovodea
grupa, to je Vilijamu onfeldu posluilo kao kljuna premisa za produbljenu analizu. Na
osnovu te premise on je podvukao dragocenu razliku izmeu dva tipa rukovoenja partijama:
monokratskog i oligarhijskog. Pod monokratskim rukovoenjem onfeld podrazumeva nain
dominacije koji karakterie nadmoan poloaj jedne osobe na odluke jedne grupe. Sa njom
(osobom V. G.) tei da se identifikuje itava organizacija. Svakako je neophodno da drugi
vani rukovodioci sarauju sa monokratom, on ima potrebu za njihovom podrkom, ali oni
ostaju u veoj meri zavisni od njega, nego to je obrnuto sluaj (Schonfeld, 1980, 858). Drugi tip
rukovoenja jeste oligarhijski ije je bitno obeleje to to jedna uska koalicija vri nesrazmeran
uticaj na kolektivne odluke grupe. Uticaj svakog rukovodioca nije nuno identian, ali duboke
142
Smena na mestu predsednika republike u Crnoj Gori ipak nije protekla mirno, jer je to poraena
struja pokuala nasilno spreiti. Poto je re o prvoj smeni na vlasti koja oznaava prelomni
dogaaj u demokratskoj transformaciji Crne Gore, napad demonstranata na zgradu Vlade u
Podgorici do kojeg je dolo 14. januara 1998 - dan uoi inauguracije novog predsednika republike
- ostavie svakako dubok trag u politikom ivotu te zemlje. U vazduhu je visilo pitanje da li e
iz tih dogaaja politiki akteri izvui pouku da ubudue ne pribegavaju nasilju, nego da nastoje
da svoj nezadovljavajui izborni rezultat poprave na sledeim izborima, ili e pak to postati
poetak habitualicije nasilja kao naina preinaavanja izbornih rezultata, kao to se poetkom
dvadesetog stolea to dogodilo u mnogim junoamerikim zemljama. Zbivanja u Crnoj Gori od
1997. do 2013. govore u prilog optimistikom zakljuku da se poraeni navikavaju da prihvate
presudu birakog tela, bez pokuaja njenog preinaavanja nasilnim sredstvima.
Epilog internog sukoba u DPS odudara od veine raspleta slinih dosadanjih unutarpartijskih
sukoba u relevantnim partijama Srbije i Crne Gore. U tim sukobima partijski lideri su najee
uspevali da osujete interne pueve i da oponente pravovremeno eliminiu iz stranke. Verujem
da su izbijanje internog konflikta u DPS, nain odvijanja konflikta i njegov rasplet, zavisili
su u velikoj meri od resursa kojima su raspolagali njegovi akteri i od kakvoe partijske
organizacije, posebno od strukture moi u partiji. Pred svoju smenu sa ela DPS, Bulatovi
se nalazio i na funkciji predsednika republike koja se, meutim, ne moe smatrati izvorom
velike politike moi, nego je uglavnom ceremonijalna (lan 88. Ustava Crne Gore, 1992).
Nasuprot tome, pobednik izbora, ukanovi, zauzimao je poloaj potpredsednika DPS i to je neuporedivo vanije - predsednika republike Vlade koja je, prema Ustavu Crne Gore,
ovlaena da utvruje i vodi unutranju i spoljnju politiku (lan 94, stav 1). Premijerska
funkcija obezbedila je njenom nosiocu znaajan, moda odluujui resurs moi u do kraja
neizvesnom unutarpartijskom sukobu sa predsednikom DPS, Bulatoviem.
143
nejednakosti ne mogu, po definiciji, deliti najvie rukovodioce, to jest oligarhe. Slubeni ef

organizacije je moda moniji nego bilo koji od njegovih kolega - u stvari to je esto sluaj
- ali ovi potonji, kolektivno, uvek su uticajniji nego on (Schonfeld, 1980, 858). Ponuena
binarna podela partija po tipu rukovoenja ne ostavlja ni teorijsku mogunost demokratskog
rukovoenja partijama, jer citirani pisac vrsto sledi shvatanja Roberta Mihelsa (1914), autora
teze o gvozdenom zakonu oligarhije.
Imajui u vidu onfeldovu podelu, mogao bih, sasvim naelno, pretpostaviti da je uspean
interni pu lake izvesti u oligarhijskim nego u monokratski organizovanim partijama, jer je
u prvim partijama manja relativna nadmo lidera nad unutranjim krugom nego u potonjim
partijama. Tu hipotezu empirijski potvruje jedina uspeno ostvarena smena na vrhu do koje je
- u razdoblju izmeu 1990. i opisanog raskola u DPS 1997 - dolo u relevantnim partijama Srbije i
Crne Gore. Re je o smeni predsednika Demokratske stranke (DS), Dragoljuba Miunovia, koja
se dogodila poetkom 1994. Za ovo razmatranje naroito je vano istai da je DS, po tipu svoje
unutranje organizacije, bila blia oligarhijski organizovanim nego monokratski organizovanim
partijama, Na to sam, inae, skrenuo panju u jednom radu objavljenom pre pomenute smene
(Goati, 1992, 164). Hipotezu o veoj verovatnoi promene na vrhu kod oligarhijski nego
kod monokratski organizovanih partija potvruje i epilog rascepa u DPS. Iznetu tezu, kao
argumentum a contrario dokazuje Socijalistika partija Srbije koja, po tipu rukovoenja, spada
u monokratski organizovane partije, kod koje je dolo do izbora novog partijskog voe tek posle
viegodinjeg zatoenja i smrti (2006) njenog neprikosnovenog lidera, Slobodana Miloevia. U
stvari, DPS i SPS su gotovo idealni tipovi dva opisana tipa rukovoenja o kojima pie onfeld;
prva je partija oligarhijskog, a druga monokratskog rukovoenja. U DPS, pretsednik partije je
bio primus inter pares, jer je posedovao neto vie moi od ostalih lanova rukovodee grupe,
ali nije posedovao apsolutnu dominaciju. Relativno egalitarna raspodela moi u rukovodeem
stratumu DPS bila je u velikoj meri posledica okolnosti u kojima je taj stratum obrazovan.
vrsto jezgro rukovodilaca te partije oformljeno je u otroj unutarpartijskoj borbi u DPS
(naziv ove partije do juna 1991. bio je SK CG) sa prethodnom rukovodeom garniturom. U
borbi sa tom garniturom koja je uspeno zavrena poetkom 1989, afirmisala se nova partijska
kontraelita sastavljena od mladih i obrazovanih pojedinaca koji su bili nosioci rukovodeih
funkcija na niim i srednjim nivoima partijske piramide. Kad je u januaru 1989. stara vladajua
garnitura SK CG bila prinuena da se povue pred talasom masovnih protesta snano podranih
od rukovodstva Srbije, na rukovodee poloaje u partiji i dravi izabrani su, naravno, pripadnici
partijske kontraelite.
Poto iz borbe sa ranijim partijskim rukovodstvom nijedna linost te kontraelite nije izala kao
neoprikosnoveni lider, nego je vrh kontraelite inila grupa od nekoliko lanova - odnosno
drei se onfeldove terminologije, koalicija - raspodela plena do koje je dolo posle pobede
sledila je, takoe, egalitarni obrazac. Pripadnici vrha kontraelite podelili su meu sobom,
bezmalo na ravne asti, strateke funkcije u partiji (Momir Bulatovi), Republikoj vladi
(Milo ukanovi) i Parlamentu (Sveto Marovi), to je 1997. olakalo smenu prvog oveka
DPS. Nasuprot oligarhijskoj raspodeli moi u DPS, raspodela moi u vladajuoj partiji Srbije,
SPS, sledila je, kao to sam pomenuo, monokratski model. Na njenom elu nalazio se od 1986.
Slobodan Miloevi i to ne samo do oktobra 2000, kada je bio prinuen da napusti vlast, nego do
svoje smrti u zatvoru u Sheveningenu 2006. Miloevia je veliki broj simpatizera i lanova SPS
doivljao kao neprikosnovenog, harizmatinog vou. O njegovom vostvu dobro govori lakoa
kojom je odstranjivao najvie rukovodioce, pripadnike unutranjeg kruga SPS. Pomenuu, na
primer, da je predsednik SPS smenio iznenada, 28. novembra 1995. estoricu najodgovornijih
144
lidera SPS i da ta smena nije izazvalo nikakvo javno neslaganje od strane lanstva i (ili)
organizacija SPS. Odnos izmeu predsednika SPS i unutranjeg kruga izvanredno je opisao
Mihailo Markovi, jedan od eliminisanih lanova Glavnog odbora SPS u pomenutoj istki.
U javno objavljenom pismu Markovi nabraja sve statutarne propuste u procesu njegovog
smenjivanja (i smenjivanja jo nekoliko rukovodilaca SPS), upirui prstom u lanove Glavnog
odbora partije uz ije sudelovanje je dolo do njegove eliminacije. On ih optuuje na sledei
nain: Vi ste, potovani drugovi, utke progurali neto to je antipod bilo kakve demokratije.
Kako mislite da radite dalje? ... Da li ete vi ikada uspeti da se uopte uspravite i da predsedniku
saoptite da ste vi najvii organ partije izmeu dva kongresa koji definie politiku i donosi
najvanije odluke - i da predsednik mora da slua vas, a ne vi njega? (Telegraf, 13. decembar
1996, 5). Ali, ovo pismo bilo je glas vapijueg u pustinji, apel koji je ostao bez ikakvog odziva
u polumilionskom lanstvu SPS.
O nadmoi veitog predsednika SPS nad rukovodeim partijskim stratumom te partije,
govore, takoe, podaci o velikoj fluktuaciji pripadnika tog stratuma. Evo nekih podataka o tome.
Na Treem kongresu SPS (mart 1996) izabrani su Glavni i Izvrni odbor ove stranke u kojima je
ostalo samo 33.4 odsto (51 od 153), odnosno 23.1 odsto (6 od 26) lanova izabranih na Drugom
kongresu SPS (1992). Kratko zadravanje na rukovodeim poloajima, drukije reeno,
pretvaranje rukovodeih organa u protoni bojler, dok partijski voa permanentno
zadrava svoj poloaj, siguran je indikator male moi partijskih funkcionera i obrnuto,
dugo vrenje rukovodeih funkcija olakava koncentraciju politike moi u rukama tih
funkcionera i jaa njihove anse u otporu partijskom voi. U celini uzevi, rukovodioci SPS
potpuno su zavisni od predsednika partije, a ne od organa (Kongres, Glavni odbor) koji, prema
partijskom statutu, vre njihov izbor. Opisana struktura autoriteta u SPS doprinela je svakako
unutranjoj stabilnosti te partije, kao to je oligarhijski tip rukovodoenja u DPS olakao smenu
partijskog lidera.

Krajem 2002. isticao je petogodinji mandat predsedniku Crne Gore Milu ukanoviu.
Neposredno pred isticanje tog roka, ukanovi je podneo ostavku jer je, kao lider dominantne
partije u koaliciji koja je pobedila na oktobarskim parlamentarnim izborima 2002, prihvatio
mandat da bi predloio novu Republiku vladu. Izbori za predsednika republike zakazani su
za 22. decembar 2002. a na njima je sudelovalo jedanaest kandidata, od ega est nezavisnih
(Dragan Hajdukovi, Milan parovi, Milivoje Baki, Mihailo-Milo Markovi, Jovan Pejovi,
orije Mili) i pet partijskih kandidata: Filip Vujanovi (DPS i SDP), Ilija Darmanovi (SRS),
Aleksandar Vasilijevi (SRS-Vojislav eelj), Obrad Markovi (Jugoslovenski komunisti Crne
Gore) i Milan-Milo Radulovi (Stranka prirodnog zakona Crne Gore). Najvea opoziciona
partija, SNP, odbila je da predloi svog kandidata i, uz to, pozvala graane na bojkot izbora. Taj
primer sledili su i njeni partneri iz koalicije Zajedno za promjene poraene na oktobarskim
parlamentarnim izborima 2002 - SrNS i NS. Ovakva odluka verovatno je rezultat procene
opozicionih partija da nemaju odgovarajuu linost koja bi mogla da ugrozi kandidata DPS i
SDP, Filipa Vujanovia, koji je, prema sistematskim emprijskim istraivanjima CEDEM-a, uivao
u birakom telu iroku podrku. Bojkot je ocenjen kao efikasno sredstvo blokiranja izbora, jer
se njime onemoguava ispunjenje uslova za validnost izbora u prvom krugu od 50 odsto biraa
plus jedan, koji propisuje lan 16 Zakona o izboru predsjednika republike (1992). Premda
bojkot spada u dozvoljene instrumente politike borbe, korienje bojkota govori o dubokoj
polarizaciji na politikoj sceni, zapravo, o odsustvu bazinog konsenzusa. To to kao razlog za
145
pribegavanje bojkotu opozicija u ovom sluaju nije mogla navesti pristrasna zakonska reenja
niti neravnopravnost u medijima, nego se za bojkot opredelila zbog malih izgleda da pobedi,
svedoi o tome da opozicija nije bila spremna da potuje demokatske institucije i ustanovljena
pravila igre ako ne oekuje povoljan ishod. Odbijanjem sudelovanja na izborima, ona je
elela da ih ih delegitimizuje, zbog ega se o crnogorskoj opoziciji moglo govoriti kao
polulojalnoj, u smislu kako to definie Huan Linc (1986, 30-31).
Inae, procena opozicije da se bojkotom moe osujetititi izbor kandidata DPS i SDP CG,
pokazala se tanom, jer je na predsednike izbore izalo samo 45.9 odsto graana (175.328
graana od 456.9819), to je manje od propisanog zakonskog minimuma. Partcipacija graana
na decembarskim izborima bila je daleko i ispod prosene izlaznosti u prvom krugu tri puta
prethodno odranih predsednikih izbora (1990, 1992, 1997) koja iznosi 73 odsto. Iako je
re o neuspelim izborima, koji se prema citiranom zakonu moraju ponoviti, treba istai da je
na izborima kandidat DPS, Vujanovi, ubedljivo pobedio svoje protivkandidate, osvojivi 85
odsto glasova (176.326). Na drugom mestu, daleko iza Vujanovia, bio je nezavisni kandidat
Dragan Hajdukovi, kojeg je podralo 6 odsto biraa (12.319), dok je preostalih devet kandidata
izvojevalo ukupno 9 odsto glasova. Pored bojkota, koji je pokazao da veliki deo crnogorskih
biraa disciplinovano sledi pozive partijskih voa, pretpostavljam da je niska participacija
indikator nezadovoljstva graana tekom ekonomsko-socijalnom situacijom, a verovatno i
senke koju je na vladajuu crnogorsku elitu bacila tada aktuelna afera oko trgovine enama
(izbila sredinom novembra 2002), u kojoj su kljunu ulogu igrali pojedinci bliski vlastima (npr.
zamenik dravnog javnog tuioca). Opozicija je to spretno iskoristla u propagandne svrhe,
uporno optuujui istaknute funkcionere iz vladajue garniture zbog uea u aferi, kao i
crnogorsku vlast u celini, zbog tenje da zataka aferu. Kao prilog optubi da vlast nastoji da
prikrije i minimizira aferu, opozicija je navodila podatak da republiki ministar policije (Boidar
Vukevi) - zasluan za obelodanjivanje afere trgovine enama - nije, u trenutku odravanja
predsednikih izbora, bio predvien kao kadidat za to mesto u novoj Republikoj vladi (niti je
u njoj izabran 8. januara 2003).
Rezultati predsednikih izbora 2002. potvrdili su prethodno konstatovanu dominaciju
independistikog partijskog pola, jer je Vujanovi, pri daleko manjoj izlaznosti u odnosu
na parlamentarne izbore 2002. (- 31,5 procentnih poena), osvojio 5.122 glasa vie nego na
parlamentarnim izborima partija koje ga podravaju (DPS i SDP). Takav rezultat je i veliki lini
uspeh Vujanovia, jer uinak na predsednikim izborima bitno zavisi i od personalne harizme
kandidata. U ovom sluaju, Vujanovi je uspeo da iskorai iz kruga pristalica DPS i SDP i da
prodre u biraki prostor opozicionih partija.
3. Februarski predsedniki izbori 2003.

Posle neuspenih izbora 2002, raspisani su novi predsedniki izbori za 9. februar 2003, premda
je opozicija naglaavala da e ih bojkotovati, kao i izbore prethodne godine. Napominjem da je
na februarskim izborima i dalje bio na snazi lan 16 Zakona o izboru predsjednika republike,
koji participaciju graana od najmanje 50 odsto plus jedan glas propisuje kao uslov za validnost
izbora. U takvim okolnostima februarski predsedniki izbori bili su repriza prethodnih.
Uee graana nije zadovoljilo reeni uslov, jer je izlaznost bila samo 46.6 odsto. Na izborima
je sudelovalo jedanaest kandidata, a lavovski procenat glasova osvojio je, kao i na proteklim
izborima, Filip Vujanovi (84 odsto ili 174.429), na drugom mestu (sa daleko manjim uinkom)
bio je Dragan Hajdukovi (7.4 odsto ili 15.356 glasova), dok se ukupan rezultat 9 preostalih
uesnika sveo na 8 procentnih poena.
146
4. Predsedniki izbori u maju 2003.

4.1 Promena instucionalnog okvira
Posle dva neuspena izborna nadmetanja, postalo je jasno da, u okolnostima duboke polarizacije
na politikoj sceni, praktino ne postoji verovatnoa da na izborima sudeluje vie od polovine
graana. Opozicija, pozivajui na bojkot opozicija, osim svojih sledbenika, uvek moe da rauna
i na negativne apstiente, pojedince koji su na marginama drutva i ne uestvuju u politikom
ivotu. Re je preteno, kao to sam naglasio u uvodnom delu ovog teksta, o graanima nieg
obrazovnog i socijalnog statusa, pripadnicima radnikih zanimanja, nezaposlenim, starijim
graanima i osobama enskog pola. Njihov procenat u pojedinim drutvima oscilira izmeu
etvrtine i treine populacije. Uz, dakle, startnu prednost od (bar) 25 procenata, opozicija treba
bojkotom da obezbedi samo jo glasove onoliko graana koliko je potrebno da bi onemoguila
ostvarivanje natpolovine izlaznosti na izborima, to je, kako se pokazalo, za opoziciju Crne
Gore (i Srbije) bio lako dostian cilj. U takvim okolnostima, vlast je u Crnoj Gori (kao i u Srbiji)
bila prinuena da promeni Zakon o izboru predsjednika republike i da iz njega izbaci obavezu
natpolovine izlaznosti kao uslov za validnost izbora. Opozicija je u Crnogorskom parlamentu
kritikovala tu promenu tvrdei da se time dovode u pitanje legitimnosti predsednika republike,
i otvara put diktaturi manjine.
4.2 Ishod izbora

Poto je zakon promenjen veinskom odlukom u Crnogorskom parlamentu, odrani su
predsedniki izbori 11. maja 2003. Na tim izborima sudelovala su samo tri kandidata: Filip
Vujanovi, Dragan Hajdukovi i Miodrag ivkovi. Na izbore je izalo 221.497 graana od
458.399 upisanih u birakom spisku (ili 48.3 odsto), a apsolutnu veinu glasova (64.3 odsto)
osvojio je, u prvom krugu, Filip Vujanovi i tako postao predsednik republike. Na drugom
mestu bio je Miodrag ivkovi (31.4 odsto) a na treem Dragan Hajdukovi (2.6 odsto).

Posle isteka od pet godina, koliko traje mandat predsednika republike, odrani su 6. aprila 2008.
novi izbori za nosioca predsednike funkcije. Ti izbori odrani su u neto drugaijim okolnostima
od prethodnih. Meu novim okolnostima naveu samo dve, po mom miljenju, najvanije.
Prva je ta to opozicione partije nisu bojkotovale ove izbore, nego su na njima bili predstavljene
sa svojim elnim ljudima. To se odnosi na Neboju Medojevia (Pokret za promjene), Srana
Milia (Socijalistika narodna partija) i Andriju Mandia (Nova srpska demokratija). Kandidat
vladajue DPS bio je Filip Vujanovi koji je ve obavljao funkciju predsednika republike.
Druga nova okolnost je bila ta da su predsedniki izbori odrani po prvi put u nezavisnoj i
meunarodno priznatoj Crnoj Gori.
5.1 Ponuene opcije

Kandidati su u predizbornoj kampanji, u skladu sa stanovitima svojih partija, obrazlagali
vrednosti i ciljeve za koje e se boriti. Medojevi je isticao potrebu breg kretanja ka EU, kao
i efikasniju borbu protiv kriminala, posebno protiv korupcije koja je, po njegovom miljenju,
stopljena sa postojeom vlau. Mili se, takoe, fokusirao na neophodnost energinije borbe
147
protiv korupcije, ali je isticao potrebu poboljanja poloaja tranzicionih gubitnika, kao i na
neophodnost da se obezbedi ravnopravnost srpskog jezika u Crnoj Gori. Trei kandidat iz
opozicionog bloka, Mandi, kretao se u svojim javnim nastupima unutar tematskog kruga
citirne dvojice opozicionih lidera. Vujanovi je, nasuprot prethodnim kandidatima, insistirao
na uspesima drave Crne Gore u prethodnom periodu u uspostavljanju dobrih odnosa sa
susednim dravama, ukljuivanju te drave u sve relevantne meunarodne organizacije i o
velikim ansama Crne Gore da u relativno kratakom roku bude primljena u Evropsku uniju.
5.2 Izborni ishod

Na izbore je od izalo 334.435 biraa od 490.412 (ili 68,1 osto graana). Kandidat DPS Vujanovi
pobedio je ve u prvom krugu, jer je za njega glasalo 51,9 odsto graana (ili 171.117 glasaa).
Rezultati preostala tri kandidata su sledei: Sran Mili (39,3 odsto), Andrija Mandi (19,5
odsto) i Neboja Medojevi (16,6 odsto) .
148
ETVRTO poglavlje
PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI
IZBORI U SRJ
Izbori za Saveznu skuptinu koji su odrani 3. novembra 2006. predstavljaju prve mirnodopske
izbore za Savezni parlament, jer su izbori u maju i u decembru 1992. odrani u toku graanskog
rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Premda graanski rat nije zahvatio teritoriju SRJ, ratna
dejstva u dvema bivim republikama SFRJ koja su, sa promenljivim intenzitetom, trajala od
1991. do 1995, bitno su uticala na politiki ivot u SRJ. Graanski rat u susednim republikama
doprinosio je bujanju nacionalizma u SRJ, to u velikoj meri objanjava izborne uspehe
vlajue SPS. Ta partija je jo od 1987, u ime odbrane srpskog nacionalnog interesa, zastupala
tvrdu liniju prema drugim republikama i zahtevala njihovu podelu po etnikim granicama.
Istovremeno, vladajua SPS je pokazivala nepopustljiv stav prema nacionalnim i verskim
manjinama u vlastitom okviru. Pod uticajem graanskog rata, ekonomskog kolapsa i delovanja
oficijalne propagande, u Srbiji je, prema empirijskim istraivanjima, registrovana ekspanzija
ksenofobije. Prema jednom od tih istraivanja, sprovedenom 1993. ksenofobija je registrovana
kod 76 odsto stanovnitva, umesto kod ranije uobiajenih 10 do 15 odsto (Panti, 1998, 68).
Mediji pod dravnom kontrolom u Srbiji i Crnoj Gori (do 1997) sistematski su neistinito
obavetavali javnost o kljunim drutvenim pitanjima i na taj nain su uspevali da velikom
delu te javnosti nametnu kao istinite vlastite (po pravilu proizvoljne) verzije o uzroku krvavog
raspada SFRJ, odgovornosti za graanski rat i za sankcije koje su uvele UN protiv SRJ 30 maja
1992. (Rezolucija 757, proirena 16. novembra iste godine Rezolucijom 787 i 17. aprila 1993
Rezolucijom 820).
Oficijalna propaganda uporno je naglaavala da su sankcije rezultat osvete i mrnje svetskih
monika, odnosno novog svetskog poretka, a ne posledica politike Miloevievog reima
koji, uprkos viestrukim zahtevima i upozorenjima, nije pristao u prolee 1992. da povue JNA
i paravojne formacije iz BiH, koja je tada priznata od Meunarodne zajednice kao nezavisna
drava.
1.1 Predizborne okolnosti

Atmosfera rairenog oseanja ugroenosti i ksenofobije olakavala je delovanje vladajue
SPS, ali je takva drutvena atmosfera pruala pogodno tlo i za politiku ekspanziju autentine
ultranacionalistike partije kakva je SRS. Kao to smo prethodno opisali, ta partija je na talasu
oficijalno podsticanog nacionalizma ostvarila meteorski uspon ve na majskim izborima
za Parlament SRJ 1992. i postala druga po snazi stranka u Saveznom parlamentu. Identian
uspeh SRS je postigla na decembarskim izborima 1992. za Parlament SRJ, kao i na istovremeno
151
odranim izborima za Narodnu skuptinu Srbije. Saradnja vladajue SPS i SRS na ostvarenju
identinog nacionalnog programa odvijala se bez problema do sredine 1993. i u tom periodu
je izmeu dveju stranaka ustanovljena svojevrsna podela rada. U toj podeli radikali su
otvoreno zastupali planove o velikoj Srbiji, javno demonizovali opozicione partije demokratske
opozicije zbog antipatriotizma i direktno se angaovali u akciji protiv nacionalnih manjina
(na primer, prema hrvatskoj manjini u Hrtkovcima). Vladajua SPS je obezbeivala podrku
medija za delatnost radikala i blagonaklon stav dravnih organa prema njihovim aktivnostima.
Ali, taktika socijalista da podstiu i olakavaju akcije radikala, a da se pri tom sami dre po
strani, poela je brzo da pokazuje nedostatke, jer se radikalizovano birako telo sve vie okretalo
od socijalista ka radikalima kao nosiocima ekstremnije nacionalistike politike. Rukovodstvo
SPS osealo je da SRS ugroava njihov primat u uticaju u birakom telu, pa idila izmeu dveju
partija nije dugo trajala. Kao okida za sukob izmeu dveju sestrinskih stranaka posluio
je 1993. zaokret SPS ka tolerantnijoj politici prema Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Tu je re
o iznuenom zaokretu, uinjenom sa ciljem da se SRJ po svaku cenu oslobodi meunarodnih
ekonomskih sankcija koje su jugoslovensku privredu doveli na ivicu kolapsa. Pomenuti zaokret
vladajue SPS radikali su, kao ultranacionalistika stranka, smatrali izdajom srpskih interesa.
Sukob vladajue SPS sa jo ekstremnijom SRS koji sam podrobno opisao u prvom poglavlju bio je u punom zamahu pred izbore 1996.
znaajno poboljanje rezultata SPS u odnosu na rezultat na saveznim izborima u decembru

1992, kada je SPS (bez koalicionih partnera) privukla 31.5 odsto glasova i osvojila 47 sedita u
Parlamentu.
Napori SPS da se SRJ oslobodi ekonomskih sankcija urodili su plodom poetkom 1996, kada
su UN ukinule ekonomske sankcije SRS uspostavljene 1992. Posle toga rukovodstvo SRJ,
predvoeno Miloeviem (iako nije vrio nijednu funkciju u SRJ) snano je manifestovalo
tenju da ponovu postane deo Ujedinjenih nacija i najvanijih meunarodnih organizacija
(OEBS, Meunarodni monetarni fond, Meunarodna banka za obnovu i razvoj i dr.). O tome
svedoi poziv Savezne vlade meunarodnim posmatraima da nadgledaju savezne izbore 1996.
koji je, meutim, upuen samo nekoliko dana pred odravanje tih izbora. Malo je verovatno
da je zakasnelo upuivanje poziva posledica sluajnog propusta, nego je tu pre re o pokuaju
Miloevievog reima da meunarodni posmatrai prihvate poziv i onda budu fokusirani na
proces glasanja, a ne na predzborne uslove u kojima se, zapravo, donosi odluka o izbornim
pobednicima. Ali, kao to poziv nije sluano kasno upuen, tako isto on nije sluajno odbijen
od strane ogromne veine pozvanih drava i meunarodnih organizacija. Odbijanje je rezultat
opteprihvaenog stava da svako ozbiljno praenje izbora u postkomunstilim zemljama mora
da se usresredi na analizu politikih okolnosti u kojima se odvija izborno nadmetanje i da
odgovori na fundamentalno pitanje da li su sve partije ravnopravne u izbornom procesu.
Pravi dobitnik novembarskih saveznih izbora ipak nije SPS nego JUL (koja je obrazovana 23. jula
1994. od malih, ekstremno levih organizacija) koji je dobio ak 16 mandata. To napominjem,
jer je verovatno doprinos JUL-a u izbornom uinku pobednike koalicije neuporedivo manji,
emu u prilog svedoe rezultati ve citiranog empiriskog istraivanja (u drugom poglavlju)
koje je u maju 1996. sproveo Institut drutvenih nauka (JJM-129). Prema tim rezultatima, za
JUL je spremnost da glasa izrazilo 12 puta manji broj ispitanika nego za SPS, dok je u pogledu
osvojenih mandata u Parlamentu Srbije razlika u korist SPS bila samo 5.2 puta manja, a u
mandatima u Saveznom parlamentu samo 4 puta (od 64 mandata JUL je dobio 16). Kad je
re o ideoloko-programskoj bliskosti izmeu SPS i JUL-a od izbora 1996. do 2000, nita se
nije promenilo; ideoko-programske granice dveju politikih organizacija ostale su potpuno
fluidne i neraspoznatljive. Ista ocena vai i za kadrovske granice koje su bile potpuno porozne,
o emu svedoe esti transferi pripadnika rukovodeeg stratuma iz jedne u drugu organizaciju.
Ponekad ni lanovi rukovodstava nisu tano znali kojoj partiji pripadaju, to dobro ilustruje
epizoda koja se zbila godinu i po dana posle novembarskih izbora 1996. lan rukovodstva koji
je 25. marta 1998. izabran za ministra pravde u Vladi Srbije, na pitanje novinara da li je postao
ministar u Vladi kao predstavnik SPS ili JUL-a, odgovorio je: Ne znam, mogu da pitam, nazovite
kasnije (Demokratija, 16. mart 1998). Ovo ipak nije rezultat zaboravnosti nego osobene
prirode JUL-a po ijem statutu nije inkopatibilno da lan te partije bude istovremeno i lan
SPS. Ovo je bizarna odredba, jer protivrei samoj prirodi partije u demokratskom drutvu koja
je organizacija usmerena na osvojanje vlasti na izborima na kojima svaki pojedinac raspolae
jednim glasom. Neu pogreiti ako ustvrdim da je ovde re o jednoj partiji sa dva razliita
imena, sa identinim kadrovskim rezervoarom, istom politikom i unekoliko razliitim
programom.

Kljuni dogaaj koji je uticao na ishod saveznih novembarskih izbora 1996. bio je Dejtonski
sporazum 1995. (odnosno Pariski mir) kojim je okonan graanski rat u BiH. SRJ je Dejtonskim
sporazumom priznala teritorijalnu celovitost BiH i time izriito odustala od zalaganja za
etnike granice, to je predstavljalo okosnicu njene politike u prethodnom razdoblju.
Na novembarskim saveznim izborima sudelovalo je 60.7 odsto graana (60.3 odsto u Srbiji i
66.5 odsto u Crnoj Gori), to je za 6 procentnih poena manje nego na saveznim izborima u
decembru 1992. Izbori su se odvijali u dvema izbornim jedinicama: Srbiji i Crnoj Gori. Najvie
uspeha na ovim izborima (u Srbiji) imala je leva koalicija, sastavljena od SPS-a, JUL-a i ND-a
koja je osvojila 45.4 odsto glasova i 64 poslanika mesta (od 108 koja pripadaju Srbiji). Ovo je
152
Drugo mesto po broju osvojenih glasova i mandata pripalo je opozicionoj koaliciji Zajedno
koju su sainjavali SPO, DS, DSS i GSS (23 odsto glasova i 22 mandata). Tree mesto po broju
zadobijenih glasova i mandata, pripalo je SRS (16.7 odsto glasova i 16 mandata). Ne treba nipoto
smetnuti s uma da je izborni uspeh leve koalicije bitno olakan time to je Savezna skuptina
SRJ, u reiji vladajue koalicije, neposredno pred novembarske izbore, poveala broj izbornih
jedinica sa devet na dvadeset devet, to nije odgovaralo manjim opozicionim strankama. Te
stranke zbog oskudnih kadrovskih (I finansijskih) resursa nisu mogle da organzuju efikasnu
kontrolu izbornog procesa u viestruko poveanom broju izbornh jedinica. Prilagoavajui
izbornu geografiju svojim potrebama, koalicija SPS JUL - ND uspela je da sa relativnom
veinom glasova (45.4 odsto) zadobije apsolutnu veinu mandata (59.3 odsto) koji pripadaju
Srbiji u Veu graana Savezne skuptine. Da je izborni araman novembarskih izbora delovao
pristrasno, nekom kao majka nekom kao maeha, svedoe podaci da je levoj koaliciji za jedan
mandat trebalo proseno 28.869 glasova, koaliciji Zajedno 44.054 glasova, a radikalima ak
48.695 glasova!
Sve to je reeno potencira nedoumice oko toga zato je vladajua SPS tako snano podrala JUL
(ili deo SPS-a koji se tako zove) i omoguila mu da od organizacije-makete preraste u vanog
politikog aktera, a od marta 1998. ak (i u tu je vrhunski paradoks) u koalicionog partnera
SPS-a u Vladi Srbije. Skoro se namee objanjenje prema kojem uzroke irokogrudog stava
153
SPS prema JUL-u treba traiti u suprunikom odnosu lidera dveju organizacija, Miloevia
(SPS) i Mirjane Markovi (JUL). Prihvatajui, dakle, da ovo emotivno-psiholoko objanjenje
obezbeuje klju za razumevanje jednostrane podrke SPS JUL-u - to protivrei principu
ekivalentne razmene koji dominira ne samo u ekonomskom nego i u politikom ivotu - ini
se ipak da je relacija izmeu dveju organizacija bila u izvesnoj meri i interesno determinisana.
JUL je, naime, sluio SPS-u za javno saoptavanje poruka koje SPS nije hteo da iznese. Naravno,
SPS je zadravao prava na kasnije korekcije i preciziranja. Pomenuu otre kritike JUL-a 1997.
na raun vladajue crnogorske partije DPS (pre javnog distanciranja SPS od te partije), kao i
suprostavljanje JUL-a stavovima predsednika Savezne vlade, Radoja Kontia, pre njegove smene
u prolee 1998. Najzad, JUL je posluio SPS-u da u svoje gravitaciono polje privue ekstremne
leviare, plemenite sanjare uverene da je komunizam - o kojem govori politika platforma JUL-a
- mogu i za koje SPS, optereena prozainim problemima vrenja vlasti, nije bila dovoljno
atraktivna.
U drugoj izbornoj jedinici na saveznim izborima 1966, u Crnoj Gori, DPS je demonstrirala
izrazitu nadmo nad opozicijom, jer je osvojila 59.8 odsto glasova i zadobila 20 (ili 66.6 odsto)
mandata od ukupno 30 mandata koje ova republika poseduje u Veu graana. Preostalih 10
mandata pripalo je sledeim opozicionim partijama: NS CG - 8, SDP - 1 i SDA - 1. U Veu
republika DPS je zadobila 16 od ukupno 20 poslanikih mesta.

Dobar izborni rezultat leve koalicije u Srbiji moe se vellikom delom objasniti uspehom SPS-a
(koja je inila kimu koalicije) da, uz pomo medija pod dravnom kontrolom, posebno RTS-a,
uveri znaajan deo graana Srbije da su uspostavlanje mira u BiH i Hrvatskoj i tim uslovljeno
ukidanje ekonomskih sankcija UN SRJ, rezultat njene mirotvorne politilke. Tokom cele 1996
belei Jovanka Mati - dominantni efekt imida partije na vlasti bila je njena uspenost u
projektu reintegracije Srbije i SRJ u Meunarodnu zajednicu definisanim kao primarni
nacionalni interes (Mati, 1997, 85). O pristrasnosti dravne televizije uverljivo govore podaci
da je u predizbornom razdoblju na Televiziji Beograd emitovan 71 prilog o promotivnim
aktivnostima leve koalicije u ukupnom trajanju od 99.18 minuta, dok je, istovremeno,
o opozicionoj koaliciji Zajedno emitovano samo 6 priloga koji su trajali 3.43 minuta. U
poslednjoj nedelji predizborne kampanje lideri opozicije uli su se uivo 9 sekundi (u izvetaju
sa mitinga u Valjevu koji je trajao 43 sekunde), dok su se lideri leve koalicije obraali uivo u
345 priloga u ukupnom trajanju od 61.58 asova (Mati, 1996, 1).
2. Savezni izbori 2000.

Ovi izbori su, sticajem istorijskih okolnosti, ostavili neizbrisiv uticaj ne samo na SRJ i na
relativne odnose snaga izmeu partija, nego i na karakter politikog sistema Srbije i SRJ.
Zbog toga emo neto vie panje posvetiti prirodi politikog poretka u kom su raspisani i
sprovedeni septembarski izbori (parlamentarni i predsedniki), kao i temeljnoj promeni
politikog sistema koja se posle toga dogodila.
154

Intenzivan politiki sukob izmeu progamski razliitih vladajuih koalicija Srbije i Crne Gore
koji je poeo 1997. i eskalirao narednih godina, doveo je do promene uloge saveznih organa.
Ti organi nisu ni od uspostavljanja SRJ, od 1992. do 1997, delovali autonomno, nego kao longa
manus rukovodstava vladajuih partija Srbije i Crne Gore. U tom razdoblju o SRJ se moglo se
govoriti kao o prividnoj federaciji (federaciji-senci; federaciji-maketi), ija je marginalizacija
bila rezultat dominacije SPS, uz preutnu saglasnost DPS. U drugoj fazi, koja poinje posle
predsednikih izbora 1997, Miloeviev reim u Srbiji je poeo da koristi organe federacije
(Parlament, Saveznu vladu, Savezni ustavni sud) u ogorenoj politikoj borbi protiv Crne
Gore. To dobro ilustruje podatak da su poslanici koje je Skuptina Crne Gore (u skladu sa
lanom 81 Ustava SRJ - 1992) izabrala 1998. u Vee republika Saveznog parlamenta, spreeni u
obavljanju svoje funkcije na groteskan nain, jer su, bez ikakvog obrazloenja, na sednice tog
vea pozivani poslanici iz Crne Gore izabrani 1996, a ne 1998! Onemoguavanje rada legalno
izabranih predstavnika Crne Gore u Saveznom parlamentu, rezultat je tenje crveno-crne
koalicije u Srbiji da po svaku cenu obezbedi veinu u paritetno sastavljenom Veu republika
Savezne skuptine. U Veu graana pak vladajua koalicija je u Srbiji posedovala po prirodi
stvari ubedljivu veinu, jer ta republika bira u Vee 108 graana poslanika, a Crna Gora samo
30. Na taj nain, Crna Gora je, bez obzira na princip ravnopravnosti republika proklamovan
u lanu 1. Ustava SRJ (1992), bila potpuno marginalizovana u Saveznoj skuptini, Saveznoj
vladi i u svim drugim federalnim institucijama. Osim toga, Miloeviev reim je, krajem 1998,
intenzivirao kampanju u medijima protiv crnogorskog rukovodstva i primenio i druge mere
pritiska, od kojih je moda najdrastinija zabrana prometa poljoprivrednih proizvoda iz Srbije u
Crnu Goru, to neodoljivo podsea na ekonomsku blokadu koju je Miloeviev reim sproveo
krajem 1989 - dok je postojala SFRJ - protiv Slovenije.
Potpuno razilaenje izmeu Srbije i saveznih organa, sa jedne strane, i Crne Gore, sa druge
strane, u pogledu demokratije, trita i saradnje sa Evropom i svetom, manifestovalo se i u
pristupu reavanju Kosmetske krize. Crna Gora je, poetkom 1999, bezuspeno nastojala
da utie na politiku SRJ u cilju izbegavanja vojne konfrontacije sa NATO-om. Crnogorska
skuptina, Republika vlada i predsednik republike su, u vie navrata, insistirali poetkom 1999.
na potrebi da SRJ prihvati predloeni sporazum u Rambujeu o mirnom regulisanju krize na
Kosovu i Metohiji, uz uee Meunarodne zajednice, ali je vladajui reim SRJ, sa Miloeviem
na elu, to odluno odbio. Ocenjujui da se SRJ time izlae riziku rata sa NATO-om, Parlament
Crne Gore je, sredinom marta 1999, usvojio rezoluciju u kojoj se zahteva povratak crnogorskih
rezervista mobilisanih u Jugoslovensku armiju (JA) u Crnu Goru. Istovremeno, organi te
republike zatraili su da JA, u sluaju vojnog sukoba sa NATO-om, ne koristi teritoriju Crne
Gore. Dva dana posle poetka napada NATO-a na SRJ, Vlada Crna Gora donela je uredbu (26.
marta 1999) kojom je odbacila odluku Savezne vlade o proglaenju ratnog stanja, a 1. maja
1999. zatraila je da Crna Gora bude izuzeta od meunarodnog naftnog embarga, obeavajui
da uvezeno gorivo nee koristiti JA. Naglasio sam da je Crnoj Gori nelegalno uskraena
mogunost ne samo da uestvuje u donoenju vitalnih odluka SRJ od kojih je zavisilo
izbijanje rata sa NATO-om, nego i da utie na tok rata, jer u toku ratnih dejstava predsednik
Crne Gore nije pozivan na sastanke Vrhovnog saveta odbrane, iako je on, po lanu 135.
Ustava SRJ, lan tog saveta! Bombardovanje od strane NATO-a zavrilo se 9. juna 1999, poto
je SRJ prihvatila sve zahteve NATO-a u vezi sa Kosovom i Metohijom, pre svega zahtev da
povue svoje vojne i policijske snage iz te pokrajine.
155
2.2 Izborni proces

Okonanjem vojnog sukoba sa NATO-om, u prvi plan je izbilo pitanje budunosti SRJ sastavljene
od dve politiki sukobljene republike od kojih je jedna, Srbija, uprkos ustavno proklamovanoj
ravnopravnosti, faktiki ostvarivala dominantan poloaj u federaciji. Nezadovoljna tim, Vlada
Crne Gore usvojila je 5. avgusta 1999. dokument pod nazivom Osnovi novih odnosa Crne
Gore i Srbije kojim se predlae transformacija SRJ u konfederalni savez. Taj predlog upuen je
Vladi Srbije, koja je, meutim, odbila da se izjanjava o njemu sa obrazloenjem da je ta materija
u nadlenosti Savezne skuptine. Upuivanje na tu adresu znailo je, zapravo, odbijanje
razgovora, jer Crna Gora, kao to smo prethodno napomenuli, nije bila na odgovarajui nain
zastupljena u Saveznom parlamentu. Predsednik Crne Gore Milo ukanovi najavio je 6. oktobra
1999. da postoji precizan rok do kojeg e se ekati odgovor Srbije i da e, kad rok istekne, biti
organizovan referendum o nezavisnosti (Vijesti, 6. 10. 1999). Predsednik SRJ Miloevi nije
uopte obraao panju na albe Crne Gore zbog neravnopravnog statusa u federaciji, nego je
ak izdejstvovao, oslanjajui se na svoju glasaku mainu u Saveznom parlamentu, usvajanje 6.
jula 2000. ustavnih amandmana kojima je jo vie naglaena neravnopravnost manje republike.
To se posebno ogleda u prihvatanju neposrednog izbora predsednika SRJ (umesto izbora
u Saveznom parlamentu) i u opredeljenju za neposredni izbor poslanika Vea republika
Savezne skuptine koje su, pre toga, birali parlamenti Srbije i Crne Gore. Neposrednim
izborom predsednika SRJ, dovedeni su u neravnopavan poloaj kandidati iz Crne Gore koja
ima 16.5 puta manje biraa od Srbije, a direktnim izborom poslanika Vea republika od strane
graana, Crna Gora je onemoguena da, vlastitim odabirom poslanika Vea republika Savezne
skuptine (u Republikom parlamentu), efikasno blokira tendencije Srbije da joj majorizacijom
namee svoje interese u Saveznom parlamentu.
Miloeviev reim ostao je nem na sve albe i prigovore manje republike i, kao da nita ne dogaa,
doneo odluku o odravanju saveznih (parlamentarnih i predsednikih) izbora 24. septenbra
2000. Odluku je donela vladajua koalicija na saveznom nivou koju su inile tri vladajue
stranke u Srbiji (SPS JUL - SRS) i dve opozicione stranke u Crnoj Gori (SNP i SrNS). Iako
opozicija u Srbiji ni ovoga puta nije uspela da ostvari uslove za ravnopravan poloaj na izbornom
nadmetanju sa vladajuim strankama, ona je je odluila da sudeluje na izborima zasnivajui svoj
stav na mnogobrojnim empirijskim istraivanjima koja su govorila o bitnoj prednosti DOS-a
u odnosu na vladajue stranke. Veliki problem DOS-a sastojao se u tome da uveri veliki broj
aktivnih apstinenata da, uprkos oekivanim izbornim mahinacijama, izae na biraka mesta.
Dobar primer uspenosti te strategije bile su opozicione partije u Slovakoj (1998) i u Hrvatskoj
(2000) kojima je polo za rukom da, oslanjajui se ne veliku izbornu participaciju graana,
pobede favorizovane vladajue stranke. SPO, dugo najjaa opoziciona partija Srbije, odluila je
da revidira odluku o bojkotu i da izae na izbore, ali samostalno. Uverena da i dalje predstavlja
najjau opozicionu stranku, SPO nije bila zadovoljna ponudom DOS-a upuenom poetkom
avgusta 2000. da se prikljui toj koaliciji, a da joj zauzvrat pripadne 40 odsto osvojenih mandata.
Rezultati septembarskih izbora pokazae da je to potpuno pogrena odluka rukovodstva
SPO kojom se ta stranka trajno samoeliminisala sa glavne politike scene Srbije.
U Crnoj Gori vladajua koalicija odluila je da bojkotuje izbore, jer je, kao to sam napomenuo,
Miloeviev reim, grubo krei Ustav SRJ, usvojio u Saveznoj skuptini 6. jula 2000. ustavne
amandmane koji, izmeu ostalog, menjaju nain izbora predsednika republike i Vea republika
od posrednog u neposredni, to defavorizuje viestruko manju Crnu Goru. Oigledno, ove
izmene imale su za cilj da ojaaju poloaj Miloevia, to se vidi i po Zakonu o izboru i
156
prestanku mandata predsednika Republike, usvojenom 24. jula 2000. Taj zakon ne ograniava
broj mandata budueg predsednika, a sam izbor je olakan, jer se ne zahteva odreeni procenat
uea graana kao uslov za valjanost izbora. Predsednik republike postaje onaj kandidat koji
je osvojio apsolutnu veinu glasova (lan 12), a ako to ne poe za rukom nijednom kandidatu,
odrava se drugi krug predsednikih izbora, u kojem je za predsednika Republike izabran
kandidat koji je dobio najvei broj glasova biraa koji su glasali (lan 13). Crnogorska Vlada,
koju je obrazovala koalicija Da ivimo bolje, bila je u dilemi da li da zabrani odravanje
nametnutih parlamentarnih i predsednikih izbora u Crnoj Gori ili da se opredeli za diskretnu
kampanju u korist apsitinencije graana. Vlada se opredelila za drugu, manje rizinu soluciju.
Povrh usvajanja novih pravila o nainu izbora Vea republika Savezne skuptine i predsednika
republike - to se dogodilo uoi samih izbora nije izlino tvrditi da je predviena procedura za
ove izbore kumulirala sve druge manjkavosti koje su se manifetovale u Srbiji u ranijim izbornim
nadmetanjima. U te manjkavosti spadaju odsustvo jedinstvenog birakog spiska, imenovanje
pristrasne izborne administracije i odluka da se izbori sprovedu i u pokrajini Kosovo i Metohija
iz koje su se u junu 1999. povukli svi dravni organi Srbije i SRJ, to je otvaralo prostor za
potpuno nekontrolisano preinaavanje izbornih rezultata (ire o tome: Goati, 2001, 238-249).
2.3 Ishod izbora

Na septembarskim parlamentarnim izborima sudelovalo je 71.4 odsto graana, ali taj broj
krije krupne razlike izmeu Srbije, u kojoj je izlaznost bila 72.5 odsto, i Crne Gore u kojoj je
iznosila samo 28.8 odsto. Na ovim izborima uhodani mehanizam manipulacije je, oigledno,
potpuno otkazao, pa je opoziciona koalicija Demokratska opozicija Srbije (DOS) trijumfovala
ne samo na izborima za Savezni parlament (u Srbiji), nego i na predsednikim izborima, na
kojima je kandidat te koalicije, Vojislav Kotunica, ubedljivo pobedio ve u prvom krugu
Slobodana Miloevia, koji je bio na vrhu autokratskog reima. U Srbiji je najvie glasova na
izborima za Vee graana osvojio opozicioni DOS (42.9 osto ili 2.040.646 glasova), to mu je
obezbedilo apsolutnu veinu mandata 58 (od 108). Na drugom mestu je vladajua SPS sa 32. 2
odsto glasova i 44 mandata, a iza nje su SRS sa 8.6 odsto glasova i 5 mandata i SVM sa 0.1 odsto
glasova i sa samo jednim mandatom. DOS je i u Veu republika ubedljivo pobedio, osvojivi 43.9
odsto glasova i deset od ukupno dvadeset mandata. Ostali dobitnici parlamentarnih mandata u
Veu republika su SPS (7), SRS (2) i SPO (1).
Potpuno drugaiji tok i epilog imali su septembarski savezni izbori u Crnoj Gori. U toj republici
vladajua koalicija Da ivimo bolje (DPS - Narodna stranka - Socijaldemokratska partija)
pozvala je na bojkot izbora zbog ustavnog udara, izvrenog 6. jula 2002. Taj poziv je prihvatila
ogromna veina crnogorskih graana, o emu svedoi podatak da se na birakim mestima
pojavilo samo 28.8 odsto biraa. U Crnoj Gori, kao to se moglo predvideti, dve stranke koje
su pozivale graane da izau na biralita podelile su meu sobom mandate u oba vea. Sa
194.138 glasova, promiloevievska SNP je osvojila 28 od 30 poslanikih mesta, a preostala dva
dobila je takoe promiloevievska SNS (sa 8.048 glasova). Iste dve partije osvojile su mandate
u Veu republika Savezne skuptine: SNP 19 mandata (sa 103.425 glasova) i SNS 1 mandat (sa
9.494 glasova). Ubedljivom pobedom DOS-a u Srbiji na septembarskim saveznim izborima
2000. (parlamentarnim i predsednikim), ostvarena je delegitimizacija autoritarnog reima
u Srbiji. Zbog toga se septembarski savezni izbori mogu smatrati za Srbiju i SRJ kritinim
izborima (Key, 1955, 4), kao to je to bio sluaj i na predsednikim izborima 1997. u Crnoj
157
Gori. Brodolom Miloevievog reima na parlamentarnim i predsednikim izborima 2000.

izazvao je dezintegraciju tog reima, o emu e biti vie rei u analizi predsednikih izbora.
Posle septembarskih izbora, parlamentarni reljef Srbije je potpuno promenjen, a rezultati
izbora nisu samo odrazili novi odnos snaga u birakom telu, ve su delovali u postizbornom
razdoblju kao katalizator masovne promene opredeljenja biraa nautrb gubitnikih partija.
Posle 5. oktobra 2000. te partije su u velikom broju napustili i pojaali redove pobednika
najpre imuni i obrazovani, a potom, u manjem procentu, i pripadnici skupina i grupa koje ine
osnovu socijalne piramide, a koje su u prethodnom razdoblju inile veinu izbornih pristalica
vladajuih partija.
Odmah posle preuzimanja vlasti, DOS je poeo da se bavi poboljanjem odnosa sa
zapadnoevropskim zemljama i SAD, nastojanjem da obezbedi prehranu osiramaenom
stanovnitvu i sirovine i kredite za privredu koja se nala pred kolapsom, kao i tenjom da
popravi odnose sa susednim zemljama.
Kljuni procesi i zbivanja na partijskoj sceni Srbije odvijali su se samo kratko u interakcijama
izmeu integralnog DOS-a i bitno oslabljenih partija starog reima (SPS, SRS), jer je DSS
- iji je predsednik Kotunica postao predsednik republike - ve u avgustu 2001. napustila
Republiku vladu, a time faktiki i DOS. Poto je DSS postala jednom od najuticajnijih partija
na postoktobarskoj politikoj sceni, njenim izdvajanjem iz DOS-a, u paralelogramu partijskih
snaga Srbije dolo je do temeljne promene, jer su umesto jednog, od te koalicije formirana
dva partijska pola. Prvi evropsko-demokratski pol prestavlja ostatak DOS-a, sainjen najpre
od 17, a kasnije (posle istupanja Nove Srbije-NS) od 16 partija, od ukupno 18, koliko je imao
izvorni DOS (uz jedan sindikat). DS je ugaona partija evropsko-demokratskog pola. Drugi
nacionalno-demokratski pol ini DSS koja je privukla u svoje gravitaciono polje neke manje
partije: NS, SPO i Narodnu demokratsku stranku (NDS). Pored dva navedena partijska pola, na
partijskoj sceni Srbije nastavio je da deluje sa bitno umanjenom snagom i trei pol, sastavljen od
antisistemskih partija (SPS i SRS), koje su bile na vlasti do 5. oktobra 2000 i njima programskopolitiki bliska Stranka Srpskog jedinstva - SSJ, iji je osniva i lider do pogibije, poetkom 2000,
bio eljko Ranatovi Arkan.
2.4 Proputena ansa DOS-a

Posle ubedljive pobede DOS-a Miloeviev poredak u Srbiji i u SRJ se uruio kao kula od
karata. Koaliciona Vlada crveno-crne koalicije u Srbiji prestala je funkcionisati, a njenu
ulogu preuzela je do 25. januara 2001. privremena Vlada, obrazovana od strane predstavnika
DOS-a, SPO-a i SPS-a u kojoj je btnu ulogu imao DOS, premda tu koaliciju ine stranke koje,
iz ve navedenih razloga, nisu ni sudelovale na republikim parlamentarnim izborima 1997.
Poto je preko privremene Vlade preuzeo vlast u Srbiji, DOS se suoio sa pitanjem kako da
organizuje vlast na dravnom, tj. na saveznom nivou. A taj nivo je bitan, bilo da je re o traenju
hitne ekonomske pomoi od drugih zemalja ili o prijemu u vane meunarodne organizacije.
Najprirodnije bi bilo da DOS obrazuje koaliciju sa demokratskim vladajuim strankama Crne
Gore (DPS SDP - NS) koje su nesebino pomagale DOS-u za vreme Miloevievog reima.
Ali, ova solucija sadrala je veliki problem, jer su vladajue partije Crne Gore (kao to to sam
opisao) bojkotovale oktobarske savezne izbore 2000. i zbog toga su sve mandate koji pripadaju
Crnoj Gori u Saveznom parlamentu osvojile promiloevievske SNS i SrNS. Stoga je, pravno
posmatrano, najbolje reenje bilo obrazovati koalicionu Vladu SRJ sa tim strankama koje imaju
158
svoje predstavnike u Saveznoj skuptini, i ostaviti najuticajnije i DOS-u politiki najblie stranke,
DPS, SDP i NS, u opoziciji, isto onako kako je to bilo u Miloevievo vreme. Ovakvo reenje,
za koje se bez ozbiljne rasprave opredelio DOS, omoguilo je brzo konstituisanje savezne vlasti
i njenu uspenu akciju u Meunarodnoj zajednici za to veom pomoi koja je bila neophodna
siromanoj i ratom (1999) razorenoj SRJ.
Ali, pored te pogodnosti, koalicija sa dojueranjim Miloevievim saveznicima, imala
je,dugorono gledano, i neke izuzetno nepovoljne efekte. rtva ovakog brzog i lakog
konstituisanja Savezne vlade postala prodemokratska vladajua crnogorska koalicija, koja je
bojkotovala savezne izbore jer je u njihovoj pripremi Miloevi na neustavan nain promenio
Ustav SRJ na tetu Crne Gore. Izostavljanje iz Savezne vlade demokratski opredeljene vladajue
koalicije Crne Gore, sa DPS na elu, predstavljalo je sankciju za njeno protivljenje Miloevievom
ustavnom puu, dok su promiloevievske opozcione stranke Crne Gore, koje su uestvovale
u puu, nagraene koalicijom u Saveznoj vladi! Pristajui da interese vladajue demokratske
koalicije u Crnoj Gori pusti niz vodu, DOS je pojaao uverenje u nephodnost da Crna Gora
postane nezavisna drava.
Krah Miloevievog reima u Srbiji nije oslabio nego je, iz navedenih razloga, ojaao
independistike tendencije u Crnoj Gori. U razdoblju od 2000. do 2003, zahtev za nezavisnou
Crne Gore bio je u ii politikih kontroverzi, ne samo izmeu dveju republika, nego i
izmeu relevantnih crnogorskih partija. Decembarska platforma crnogorske Vlade (2000)
koja proklamuje nezavisnost Crne Gore kao kljuni politiki cilj, izazvala je u Srbiji negativne
reakcije svih relevantnih partija, jer je tenja za ouvanjem federalne drave predstavljala jednu
od retkih dodirnih taaka u njihovim opredeljenjima. Nasuprot crnogorskoj platformi, DOS
je formulisao, sredinom 2001. vlastiti predlog o tzv. funkcionalnoj federaciji, koji je zatim
usaglaen sa stavovima najjae opozicione partijeCrne Gore, SNP. I ovog puta DOS se obratio
na pogrenu adresu, umesto da sagovornika o budunosti SRJ trai u vladajuoj crnogorskoj
koaliciji (DPS SDP - NS), on se dogovarao sa sa opozicionim dojueranjim promiloevskim
strankama.
Sredinom 2001. o budunosti SRJ iskristalisala su se dva potpuno distinktna projekta dravnog
razvoja izmeu kojih je kompromis izgledao nemogu. Premda je koalicija DOS podravala
opstanak SRJ, ta koalicija nije u praksi nita uinila da zaustavi marginalizaciju manje republike
na federalnom nivou. Nastavak marginalizacije ogleda se upravo u tome to je DOS nastavio
da postoji u koaliciji sa crnogorskim opozicionim partijama na saveznom nivou. Da su partije
DOS-a, umesto obrazovanja koalicione savezne Vlade sa SNP CG i SrNS, ostale dosledne
vlastitim ocenama o nelegitimnosti ustavnih promena 6. jula 2000 - izreenim u vreme usvajanja
tih promena - i da su, posle oktobarskog politikog preokreta 2000, u Srbiji pokuale da nau
saveznika u crnogorskoj vladajuoj koaliciji Da ivimo bolje, umesto u SNP CG i SrNS, sasvim
je verovatno da vlasti u Crnoj Gori ne bi imale valjan razlog da odbijaju ozbiljne pregovore o
demokratskoj rekonstrukciji Jugoslavije (Dimitrijevi, 2002, 38). Ali, DOS, se u kritinom
trenutku, na pravoj istorijskoj raskrsnici, opredelio za drugaiju opciju, to je izazvalo lanac
dogaaja iji je epilog nestanak SRJ, to sam DOS nije prieljkivao.
Istini za volju, DOS je do toga doveo jer se rukovodio kratkoronim, taktikim dobicima
koji se ogledaju u brzom uspostavljanju legalnih organa federalne drave, gubei naalost pri
tome iz vida strateki cilj koji se sastoji u ostvarivanju ravnopravnosti dveju republika to je
159
conditio sine qua non opstanka same federacije. Moe se pretpostaviti da je DOS odlukom
da obrazuje saveznu koalicionu Vladu sa tvrdokornim promiloeviskim partijama Crne Gore
procenio da je to manje zlo u poreenju sa tetom koja bi nastala neto sporijom reintegracijom
SRJ u Meunarodnu zajednicu, ili je pak - to nam se ini verovatnijim - pogreno procenio
reakciju koalicijeDa ivimo bolje. Ako je zaista re o pogrenoj proceni, pokazalo se i na ovom
primeru da - kako je jedan jedan autor zapisao da greke, pogrena tumaenja i pogrena
shvatanja uesnika u istorijskim zbivanjima igraju onakvu ulogu kakvu igraju genetske mutacije
u biolokim zbivanjima: prave istoriju (Soros, 1999, 22).
2.5 Cena brzog meunarodnog priznanja

Konstituisanje organa SRJ u kratkom roku obezbedilo je zaista neke brze i opipljive koristi
od kojih u pomenuti sledee: ve 8. oktobra 2000. predsednik SRJ, Kotunica, pozvan je na
sastanak EU u Bijaricu; u novembru SRJ je zvanino sudelovala na sastananku EU u Zagrebu,
a u decembru iste godine EU je ukinula carine na uvoz robe iz SRJ. Sledee godine (2001)
nastavlja se brzo pribliavanje SRJ Evropskoj uniji. U julu 2001. odran je prvi sastanak
Konsultativne radne grupe koja treba da pripremi studiju izvodljivosti za SRJ, kao uvod u
pregovore o zakljuivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju (SSP) sa EU. Ali, potisnuti
interni nesporazumi izmeu dveju republika - o kojima je prethodno bilo rei - izbijaju na
povrinu, preciznije, pojavljuju se na meunarodnom planu i usporavaju pribliavanje SRJ EU.
Do toga je dolo zbog energine tenje vladajue koalicije u Crnoj Gori za samostalnou (to
je ostatak DOS-a uporno ignorisao i nastavljao da kao partnera u dijalogu smatra crnogorsku
opoziciju) i energinog nastojanja Srbije da opstane SRJ. U taj spor izmeu dve strane umeala
se, krajem 2001, Evropska unija (podrana od SAD). EU je zahtevala od Crne Gore da odloi
odravanje najavljenog referenduma o nezavisnosti. Razlog za to je bojazan da bi eventualni
uspeh referenduma i raspad SRJ na dve nezavisne drave mogao da podstakne zahteve Albanaca
u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji da, referendumskim izjanjavanjem, odluuju o pitanju
svog dravnog statusa, to bi neizbeno ugrozilo krhku, jedva uspostavljenu politiku ravnoteu
na Balkanu. Evropska unija i SAD usmerile su snaan pritisak i na Srbiju insistirajui da ona
odustane od svog krutog federalnog projekta. Pritisak EU i SAD postigao je eljene efekte u
obema jugoslovenskim republikama, to se ogleda u tome to je Crna Gora pristala da odloi
organizovanje referenduma o nezavisnosti, a Srbija odustala od projekta funkcionalne
federacije. Obostrano ublaavanje poetnih, nepomirljivih opredeljenja omoguilo je
prihvatanje 14. marta 2002. od strane predstavnika SRJ i obeju republika - a u prisustvu visokog
predstavnika EU, Havijera Solane - dokumenta pod nazivom Polazne osnove za ureenje
odnosa Srbije i Crne Gore (Beogradski sporazum) kojiom je osnovana Dravna zajednica
Srbije i Crne Gore (DZ SiCG).
Posle donoenja Beogradskog sporazuma postalo je jasno da e pregovore o pristupanju EU
odvojeno voditi Srbija i Crna Gora, a ne SRJ. Na sastanku u Solunu 2003, na kojem su sudelovali
predstavnici Srbije i Crne Gore, potvrena je evropska budunost zemalja Zapadnog Balkana
na osnovu individualnih napredaka svake od drava (princip regate). Poto su Polazne osnove
rezultat napora da se, po svaku cenu, nae srednje reenje izmeu dveju suprostavljenih
platformi, federalne i independistike, mnoge vane odredbe tog dokumenta su uopteno
formulisane da bi ih mogle prihvatiti obe politiki sukobljene strane. U analizi Polaznih osnova
namee se najpre pitanje kako treba klasifikovati DZ SiCG na kontinuumu unitarna dravafederacija-konfederacija. Naravno, sva ta tri oblika su idealni tipovi u Veberovom smislu od
160
kojih stvarnost neizbeno odstupa. Ako kao kriterijum prihvatimo preovlaujue karakteristike,
moe se govoriti o konfederaciji sa nekim federalnim elementima (materija ljudskih prava,
vojska). U politikoj sferi, Polazne osnove daju prednost konfederalnom principu, jer iz tog
dokumenta nedvosmisleno proizilazi da suverenost pripada dravama-lanicama, a ne DZ
SiCG. Nadlenosti institucija Dravne zajednice Srbije i Crne Gore (Skuptina, predsednik,
Savet ministara i Sud) bitno su suene, a zabranjeno je nadglasavanje drava-lanica. U oblasti
ekonomije, Polazne osnove ratifikuju zateeno stanje, jer Srbija i Crna Gora zadravaju
svoje ekonomske i finansijske sisteme sa dvema monetama, dinarom i nemakom markom.
U tom dokumentu sadrano je, istini za volju, naelno opredeljenje da e se harmonizacijom
ekonomskih sistema drava-lanica sa ekonomskim sistemom EU obezbediti prevazilaenje
postojeih razlika, ali bez preciznih vremenskih rokova. Polazne osnove imaju jo jedno
osobeno obeleje; one oroavaju trajanje Dravne zajednice Srbije i Crne Gore na tri godine,
posle ega je otvorena mogunost razdvajanja to, zapravo, znai da je re o o nekoj vrsti
politikog provizorijuma.
Ne negirajui, dakle, mnoge slabosti i nedoreenosti citiranog dokumenta, ne treba ipak
prevideti ni neke njegove dobre strane. Prvo, za razliku od prethodnih ustavnih aranmana,
usvajanih od nastanka prve Jugoslavije (1918) pa do SRJ (1992), aranmana koji su, bez
obzira na meusobne razlike, teili preoblikovanju stvarnosti prema idealu svojih protagonista,
Polazne osnove uvaavaju stvarne odnose izmeu Srbije i Crne Gore telle-quelle i pruaju
priliku politikim i socijalnim akterima da ponueni institucionalni okvir ispune sadrajem,
i da ga eventualno konsenzusom menjaju. Drugo, Polazne osnove sadre i izuzetno vaan
proceduralni konsenzus o tome ta e se dogoditi ako se kroz tri godine dominantne politike
snage u nekoj od republika budu zalagale za proglaenje nezavisnosti. U tom sluaju propisano
je referendumsko izjanjavanje kao put ka nezavisnosti. Zvui paradoksalno da su dve najjae
i meusobno suprotstavljene crnogorske partije oko budueg dravno-pravbog statusa te
republike, SNP i DPS, interpretirale Beogradski sporazum kao vlastitu pobedu. Prva partija je
isticala da je tim sporazumom uspela da sauva SRJ od raspada, a DPS da je DZ SCG tvorevina
konfederalnog tipa koja, osim toga, opstaje samo tri godine posle, ega e njena sudbina
biti reena referendumom. Upravo je, kao to smo pomenuli, razliita interpretacija istog
dokumenta olakala njegovo prihvatanje u Skuptini Crne Gore. Za Polazne osnove glasali su
poslanici DPS, SNP, SrNS i NS CG, zahvaljujui emu je taj dokument ubedljivo prihvaen; od
70 prisutnih poslanika 58 je glasalo za, 11 protiv, a jedan (DUA) se uzdrao. Iako je ubedljivo
prihvaen u Skuptini Crne Gore, Beogradski sporazum je izazvao pukotine u independistikom
bloku izmeu DPS i mlaeg partnera u koalicionoj Vladi, SDP iji su poslanici glasali protiv,
obrazlaui to ocenom da prihvatanje Polaznih osnova odlae na neodreeno vreme crnogorski
put u nezavisnost. Protiv sporazuma izjasnili su se, kao to su i najavljivali, poslaninici LS CG,
jer ta partija od poetka devedesetih godina insistira na bezuslovnoj nezavisnosti Crne Gore.
U Narodnoj skuptini Srbije Begradski sporazum je izglasan ubedljiivom veinom jer su ga
podrali, osim poslanika vladajue koalicije, i predstavnici DSS.
Poto su Polazne osnove predstavljale samo prvi korak u formulisanju Ustavne povelje Srbije
i Crne Gore i Zakona o njenom sprovoenju, prethodno pomenuta uoptenost i dvosmisleni
karakter vanih odredaba Polaznih osnova oteavali su tokom 2002. rad Ustavne komisije na
navedenim dokumentima. Kamen spoticanja od poetka je bilo pitanje naina izbora poslanika
u Skuptinu budue DZ SCG, to nije udno, jer je izborni sistem centralni nerv politikog
sistema. Pobornici federalistike opcije u Crnoj Gori (SNP, SrNS, NS), uz energinu podrku
161
svih relevantnih partija Srbije, nastojali su da odredbu koju o tome sadre Polazne osnove
interpretiraju kao obavezu republika da prihvate neposredne izbore za Skuptinu Dravne
zajednice. Nasuprot tome, njihovi oponenti su istu odredbu tumaili kao pravo Srbije i Crne
Gore da, prema svojoj volji, odrede nain izbora poslanika u Skuptinu. Pri tom su se, pozivali
na izriit stav Polaznih osnova koji glasi: Zakone o izboru poslanika u Skuptini Srbije i Crne
Gore donose lanice u skladu sa naelima ustanovljenim Ustavnom poveljom. Pitanje naina
izbora postalo je, u stvari, kristalizaciona taka dubljih politikih sporova oko karaktera nove
dravne zajednice. Od odgovora na to pitanje zavisilo koja e od dveju suprostavljenih strana
na politikoj sceni Crne Gore interpretirati Polazne osnove kao svoju pobedu. Usvajanjem
neposrednih izbora u Povelji, federalistika struja u Crnoj Gori dobila bi argument za tvrdnju da
je DZ SiCG, u sutini, federacija, dok bi se prihvatanje posrednih izbora uklopilo u interpretaciju
independistike struje da je ta zajednica najpre savez drava. U Srbiji, kao to smo prethodno
naveli, postojao je konsenzus najvanijih partija da u DZ SCG preteu federalni elementi.
Osim simbolikog znaenja, pitanje naina izbora poslanika u Skuptini DZ SiCG imalo
je i velike praktino-politike efekte, naroito za partije u Crnoj Gori. U sluaju prihvatanja
neposrednih izbora, rezultat takvih izbora bi se mogao unapred predvideti, jer bi na njima
masovno sudelovali federalistiki opredeljeni birai, dok bi independisti iz protesta apstinirali.
Posredni pak izbori favorizovali su independistiki blok, koji je na oktobarskim izborima
2002. u Crnoj Gori osvojio - kao to sam prethodno pokazao - ubedljivu veinu u Parlamentu.
Poto je, dakle, za obe strane ulog u igri bio izuzetno veliki, do dogovora nije dolo do poetka
novembra 2002, ime je proputen predvieni rok za prijem nove DZ SiCG u Savet Evrope.
Kompromis o nainu izbora poslanika ipak je postignut poetkom decembra 2002, kada su se
predstavnici Srbije u Komisiji za izradu povelje saglasili sa predstavnicima independistike
struje u Crnoj Gori da prvi izbori za Dravnu zajednicu budu posredni, a drugi (posle dve
godine) neposredni. Kao to se moglo oekivati, ovaj kompromis usvojen je bez saglasnosti
protagonista federalistike opcije u Crnoj Gori. (Krnja) saglasnost o pitanju izbora omoguila
je da Ustavna komisija usvoji 16. decembra 2002 Ustavnu povelju Srbije i Crne Gore i Zakon
o sprovoenju Ustavne povelje Srbije i Crne Gore.
Ustavna povelja Srbije i Crne Gore kojom je 4. februara 2003. obrazovana DZ SiCG, kao
to sam pomenuo, sadri mnoge nedoreenosti, praznine, uoptena i (ili) teko sprovodljiva
reenja. To je oteavalo, bez ikakve sumnje, funkcionisanje Dravne zajednice, ali to nije moralo
neizbeno voditi njenoj dezitegraciji, jer ako postoji elja vanih politikih aktera da politika
zajednica opstane, neprimerena i loa institucionalna reenja mogu biti zamenjena boljim.
Poto takva elja nije postojala meu kjunim politikim akterima u Crnoj Gori, institucije
DZ SCG predviene Ustavnom poveljom postale su puke ljuture liene sadraja. Zavisnost
politikih institucija od interesa i elja ljudi dobro je naglasio Don Stjuart Mil istiui da su
politike institucije delo ljudi, da svoje poreklo i egzistenciju duguju ljudskoj volji. Ljudi se
nisu probudili jednog letnjeg jutra i nali ih uskrsnule. Niti one nalikuju drveu koje jednom
zasaeno i dalje raste dok ljudi spavaju (Mill, 1989, 9). Poto Ustavna povelja ne sadri
odredbe o nainu na koji e ona biti prihvaena u parlamentima SRJ i dveju republika, niti
o nainu usvajanja zakona o njenom sprovoenju, oba dokumenata izglasana su 27. januara
2003. apsolutnom veinom u Narodnoj skuptini Srbije, a dva dana kasnije, takoe apsolutnom
veinom u Skuptini Crne Gore. Savezna Skuptina (oba vea) prihvatila je Ustavnu povelju
i Zakon o njenom sprovoenju apsolutnom veinom, kao i republiki parlamenti, 4. februara
2003, ime je konano uspostavljena Dravna zajednica Srbije i Crne Gore. Na taj nain SRJ
162
je nepovratno otila u istoriju, pridruujui se tako svojim dvema prethodnicama, prvoj

(1918-1941) i drugoj Jugoslaviji (1945-1991).
Institucije DZ SiCG su indirektno izabrani Parlament (koji ini 59 poslanika iz Srbije i 22 iz
Crne Gore) koji je formirao 2003 - u skladu sa Ustavnom poveljom - Savet ministara sastavljen
od jednakog broja lanova (po tri) iz Srbije i Crne Gore. Savet ministara ima, prema lanu
XII Ustavne povelje, uglavnom prenete nadlenosti, dok se kljune odluke donose na nivou
republika. lanovi Saveta ministara pripadaju partijama vladajuih koalicija dveju republika,
te je zato razumljivo to na rad tog tela bitno utie kvalitet odnosa izmeu vladajuih koalicija
u Srbiji i Crnoj Gori. Tu treba traiti objanjnje to se rad Saveta ministara odvijao uz manje
trzavica i sukoba do poetka 2004, kad su na vlasti u Srbiji bile partije DOS-a (inieva, pa
zatim ivkovieva Vlada), nego kada je obrazovana Kotuniina Vlada (mart 2004), koja je
programski insistirala na federalnoj dravi Srbije i Crne. Savet ministara se naroito angaovao
na harmonizaciji ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore, posebno na ujednaavanju carinskih
stopa, to je jedan od preduslova za izradu Studije o izvodljivosti koja je neophodan uslov za
prijem DZ SiCG u EU. Pitanje carina pokazalo se, meutim, kao izuzetno sloeno, jer je interes
Crne Gore bio da carine budu to nie, dok se Srbija zalagala za zadravanje carinskih stopa, radi
zatite vlastite industrije. Ovaj posao nije u potpunosti zavren u predvienom roku, pa su organi
EU obeali (u oktobru 2004) finansijsku i drugu pomo radi njegovog okonavanja. Efikasnost
delovanja Saveta ministara bitno je smanjena razliitim stavovima vlada Srbije i Crne Gore oko
budunosti DZ SiCG. Vlada Srbije insistirala je na primeni lana 8 Zakona o sprovoenju
Ustavne Povelje (2003) po kojem se u roku od dve godine od konstituisanja Skuptine SCG, tj. u
februaru 2005, raspisuju neposredni izbori za poslanike te Skuptine. Uprkos tome, Vlada Crne
Gore je poetkom novembra 2004. odluila da poslanike treba izabrati posredno (od strane
Republike skuptine), ime se hotimino naglaava provizorni karakter DZ SiCG.
Na kritiku zbog nesprovoenja jasne zakonske obaveze, Vlada Crne Gore je odgovorila
jinenicom da Vlada Srbije kri Ustavnu povelju odbijanjem da izruuje optuene za ratne
zloine Hakom tribunalu, jer je u tom dokumentu zapisano da je cilj DZ SiCG pristupanje
EU i ispunjenje svih uslova koji su za to neophodni. Ovakav nain komunikacije u kojoj se oba
sagovornika vrsto dre svojih argumenata, a ne tee da dou do neke obostrano prihvatljive
solucije, nastavio se i tokom 2005. kada je dominiralo osnovno pitanje: u kojim sluajevima e se
smatrati da je referendum o nezavisnosti Crne Gore uspeo. Partije u Srbiji su insistirale na tome
da je re o tako vanom pitanju da je apsolutna veina nedovoljna i zato su traili kvalifikovanu
veinu (od 60 procenata do dve treine). Rukovodstvo Crne Gore se tome protivilo, ali je pod
uticajem EU nevoljno pristalo da to bude veina od 55 posto glasaa, sa tim da vie od polovine
graana Crne Gore sudeluje na izborima.
Krajem maja 2006. odran je dugo odlagani referendum o nezavisnosti Crne Gore. Na
referendum je izalo rekordnih 85.7 odsto graana (419.140 od 485.280 graana) - izlaznost
kojoj se nije pribliilo nijedno prethodno izborno nadmetanje - a za nezavisnost se izjasnilo
55.5 odsto graana, posle ega je Crna Gora proglasila svoju nezavisnost. Podrobnijim uvidom
u referendumski proces, uoava se da je na izjanjavanju identifikovan neuobiajeno visoki
procenat nevaeih listia od 3.57 odsto, to je priblino dvostruko vie od proseka nevaeih
listia na dotad odranim parlamentarnim i predsednikim izborima u republici. Ovde
je oigledno re o glasovima protesta, ali je post festum mogue samo nagaati protiv ega
je taj protest usmeren. Ostae zauvek misterija da li je to bio izraz neslaganja sa dilemom u
163
referendumskom pitanju, jer su u maju 2006. Srbija i Crna Gora funkcionisale kao nezavisne
drave, pa je za neke graane postavljanje pitanja o tome bilo potpuno deplasirano. Ili je pak
samo referendumsko pitanje bilo uvredljivo zato to implicira moguost razdvajanja dve
izuzetno bliske drave? Ukoliko je posredi ovaj drugi razlog, lako je zakljuiti da su graani koji
su koristili nevaee listie, moda mogli svojim negativnim izjanjavanjem promeniti ishod
referenduma.
Predsedniki izbori u SRJ odrani su istovremeno sa saveznim, parlamentarnim, pokrajinskim

i lokalnim izborima, ali su moda, politiki posmatrano, predsedniki izbori bili vaniji od
svih, jer je na njima u borbi sa opozicionim kandidatima odmeravao snagu Miloevi, ne
samo najmonija politika linost vladajueg reima, nego i njegov vid vladavine. Miloeviev
poltiki uticaj bio je tako veliki da bi se moglo zamisliti da DOS pobedi na svim izborima za
predstavnika tela, ali da priroda politikog reima ostane neizmenjena, ako Miloevi zadri
poloaj predsednika republike. Sa druge strane, ouvanje politikog status quo-a bilo je teko i
zamisliti ako Miloevi bude poraen u trci za predsedniku fotelju, bez obzira na ishod ostalih
izbora.
1.1 Vanost izbora

Za Miloevia ulog u igri nije bila samo predsednika fotelja, nego - zbog optube Hakog
tribunala - i neke druge vrednosti, poput line slobode, sigurnosti porodice, bezbednosti
zamane imovine i dr. Zbog toga se moe razumeti zato se zaplet oko izbornih rezultata, do
kojeg je dolo na kraju izbornog procesa, najvie ticao ishoda predsednikih izbora, dok su
ostali izbori ostali u senci predsednikih. Uz Miloevia, na predsednikim izborima sudelovala
su jo sledea etiri kandidata: Vojislav Kotunica (DOS), Tomislav Nikoli (SRS), Vojislav
Mihailovi (SPO) i potpuno anonimni kandidat, Miodrag Vidojkovi (Afirmativna stranka).
Prema nalazima predizbornih empirijskih istraivanja, Kotunica je uivao ubedljivo najveu
podrku graana, Miloevi je bio na drugom mestu, a Nikoli i Mihailovi su za njima
ubedljivo zaostajali, dok je Vidojkovi retko pominjan (nalazi raznih istraivakih institucija, u:
Goati, 2001, 244). Istini za volju, veina predizbornih istraivanja pokazivala je da postoji veliki
broj neodlunih graana ijim mobilisanjem moe biti promenjena izborna snaga pojedinih
kandidata. Za Kotunicu je na izvestan nain radilo vreme, jer Miloeviev reim nije uspeo
da u predizbornom razdoblju sprei brzi rast cena i sve vee nestaice osnovnih ivotnih
namirnica (ulja, eera, brana), to je, svakako, podstaklo izvestan broj neopredeljenih da
glasaju za glavnog opozicionog kandidata. Kotuniinu ubedljivu prednost, o kojoj su svedoili
nalazi empirijskih istraivanja, vladajui reim nije uspeo nadoknaditi pojaavajui sistematsku
kampanju protiv njega i DOS-a, u zvaninim medijima, naroito u RTV Srbije. U toj kampanji,
kao i u prethodnim, demokratska opozicija je optuivana kao antisrpska i izdajnika, a njeni
lideri nazivani su plaenicima NATO-a, pijunima i petom kolonom.
1.2 Suprotstavljeni programi

Okosnica Miloevieve izborne platforme kao i platforme koalicije SPS i JUL-a na istovremeno
odranim parlamentarnim izborima - bila je insistiranje na neophodnosti istovremene
borbe protiv pritisaka meunarodnog svetskog poretka i protiv demokratske opozicije, koja
164
je shvatana kao instrument svetskog poretka kojim on nastoji da disciplinuje SRJ. Takva
platforma nagovetavala je, u sluaju Miloevieve pobede, jo potpuniju izolaciju zemlje od
Meunarodne zajednice i poveanje stepena unutranje represije, a na ekonomsko-socijalnom
planu sve veu bedu i siromatvo. Nasuprot tome, kandidat DOS-a, Kotunica, i kandidati DOS-a
na predstavnikim izborima (savezni, pokrajinski, lokalni), zalagali su za korenite politikoekonomske promene i brzo poboljanje ivotnog standarda graana. DOS je u svom izbornom
programu podrobno opisao porazne efekte politike Miloevievog reima u protekloj deceniji
koji se ogledaju u drastinom osiromaenju graana iji su realni dohoci 2000. pali na jednu
desetinu dohodaka ostvarenih 1989, visokoj stopi nezaposlenosti od 25.6 odsto, priblinom
broju od 600.000 izbeglica iz BiH, Hrvatske i Kosmeta i u faktikom gubitku suvereniteta
Srbije nad Kosovom i Metohijom. Taj program obeavao je da e stupanjem DOS-a na vlast biti
ostvarena postepena ili sigurna poboljanja u svim ivotim sferama.

U prvom krugu predsednikih izbora, odranom 24. septembra, sudelovalo je 71.5 odsto
graana. Ishod izbora u velikoj meri je potvrdio nalaze prethodnih empirijskih istraivanja, jer
je trijumfovao Kotunica za koga je glasalo 50.2 odsto graana (ili 2.470.304), ime je izabran za
predsednika republike. Iza Kotunice znatno je zaostao Slobodan Milevi, koji je osvojio 37.1
odsto (ili 1.826.799) glasova. Ostali uesnici zadobili su daleko manje glasova od prve dvojice
(Nikoli 5.8 odsto; Mihailovi 2.9 odsto i Vidojkovi - 0.93 odsto). Ali, Savezna izborna
komisija (SIK) nije proglasila pobedu Kotunice kao to to zakon propisuje, nego je ta komisija
(tanije reeno, njen stalni deo) nastojala da preinai izborne rezultate, tvrdei da Kotunica
nije osvojio natpolovinu veinu glasova i da je zato nuno da Kotunica i Miloevi odmere
snage u drugom izbornom krugu. Prilikom utimavanja izbornih rezultata od strane SIK-a
potkrala se jedna bitna materijalna greka. U Odluci SIK-a, objavljenoj u Slubenom listu
SRJ, navedeno je da broj graana koji su glasali iznosi 5.053.428, a broj upotrebljenih glasakih
listia 5.053.090. Na tu odluku SIK-a, DOS je uputio prigovor, ali je taj prigovor, kao to se
moglo oekivati, odbaen od strane SIK-a. Posle toga, DOS je predloio ponovno prebrojavanje
glasova, uz prisustvo meunarodnih posmatraa, to je visoki funkcioner SPS ainovi odbio
tvrdei da mi imamo institucije koje se tim bave. Na albu DOS-a zbog toga to nije proglaena
pobeda Kotunice, Ustavni sud je 4. oktobra 2000. doneo Reenje prema kojem prvi krug izbora
treba da se ponovi!
Zbog oigledne izborne prevare, lideri DOS-a pozvali su 28. septembra na graansku
neposlunost to je imalo izvanredan odziv. Viednevne demonstracije dostigle su vrhunac 5.
oktobra, kada je na ulice Beograda izalo oko 700.000 ljudi koji su zauzeli (i zapalili) Saveznu
skuptinu i zgradu RTS-a. Masovno krvoprolie je izbegnuto, jer su elitne policijske jedinice
odbile da pucaju u demonstrante i pridruile se graanima. Tako se na ulicama Beograda
dogodila meka demokratska revolucija, koja je po masovnosti bila slina dogaajima u Pragu
1989. Ali, izvesna razlika postoji jer je na ulicama Beograda ipak bilo nasilja, dodue u malom
obimu (jedna osoba mrtva, vie desetina ranjenih i povreenih suzavcem kojim je policija
pokuala zaustaviti demonstrante). Zaustavljanju spirale nasilja doprineo je Savezni ustavni
sud, koji je posle masovnog izlaska graana na ulice potpuno korigovao svoju prethodni stav
i doneo novu Odluku kojom je istovremeno usvojio albu DOS-a, ponitio Reenje SIK-a o
odbijanju Kotuniinog prigovora o ponitavanju dela izbornih postupka, stavio van snage
odluku SIK-a o utvrivanju rezultata glasanja na Kosmetu i, najzad, ponitio Reenje SIK-a
kojim je odbaena dopuna Kotuniinog prigovora. Na taj nain, Vojislav Kotunica je postao
165
predsednik republike, to je sam Miloevi priznao. Porazom Miloevia poela je nezadriva

dezintegracija autoritarnog reima. Najpre su otkazale poslunost vitalne poluge tog reima:
policija, bankarstvo, univerzitet, informacije. Mnoge institucije spontano su prestale da
primenjuju propise nametnute u prethodnom razdoblju. Beogradski univerzitet je umesto
zakona 1998. koji je ukinuo autonomiju univerziteta, poeo da deluje u skladu sa pretodno
vaeim zakonskim propisima. Istovremeno, iz rukovodstva Univerziteta i veine fakulteta,
izlolovani su pojedinci i garniture nametnute od strane reima. U mnogim vanim institucijama
i organizacijama, akcijom zaposlenih smenjeni su sa kljunih poloaja pojedinci bliski politikoj
vladajuoj nomenklaturi. Posle septembarskih parlamentarnih izbora uspostavljen je odnos
snaga u Saveznoj skuptini koji se bitno razlikuje od odnosa snaga u Parlamentu Srbije, proizilom
iz izbora 1997. U Saveznom parlamentu ubedljivu nadmo zadobile su demokratski opredeljene
partije, dok su u Republikom parlamentu dominirale partije starog reima, izabrane 1997. Taj
dualizam bie otklonjen tek na decembarskim izborima 2000. za Narodnu skuptinu Srbije.
1.4 Dalekoseni efekti

Iako se Miloeviev poredak od svog uspostavljanja 1990. (imam u vidu viepartijsko razdoblje)
uobiajeno svrstava u autoritarne poretke tout court, neophodno je, po mom miljenju,
razlikovati dve faze tog poretka. Prva faza traje od 1990. do 1998, a druga od 1998. do 2000.
U prvoj fazi re je o autoritarnom poretku sa nekim liberalnim crtama (pseudodemokratija).
Izvesni liberalni elementi ogledaju se u mogunostima niskotiranih medija da kritikuju vlast,
kao to je to na primer bio sluaj sa Naom borbom, nedeljnikom Vreme i mesenikom
Republika. Drugi liberalni element ogledao se u tome to je Miloevi, bar u izvesnoj meri,
bio vezan zakonima. Navodim kao primer da on nije 1997. po trei put konkurisao za mesto
predsednika Republike Srbije zato to lan 86 Ustava 1990 (stav 3) propisuje da isto lice
moe biti izabrano za predsednika Republike najvie dva puta. To istiem, jer je bilo pravnih
strunjaka koji su ovu jasnu jasnu odredbu rastegljivo tumaili, (pozivajui se na inenjicu
da, kad je Miloevi prvi put izabran, 1990, on vrio dunost predsednika samo dve godine).
Uprkos spremnosti reimskih eksperata da - i pored kristalno jasne ustavne zabrane sadrane
u citiranom lanu 86 - opravdaju trei Miloeviev mandat na poloaju predsednika republike,
on nije hteo da izaziva kritike domae i strane javnosti i odustao je od kandidature.
U drugoj fazi Miloevievog poretka, kao poetnu taku smatram optiranje SPS, 24. marta
1998. da uspostavi koalicionu Republiku vladu sa ultranacionalistikom SRS, umesto sa (u
tom trenutku) prodemokratskom i proevropskom SPO. Od tada je autoritarni poredak ne
samo gubio malobrojna liberalna obeleja, ve je nezadrivo klizio prema sultanizmu. Naveu
nekoliko argumenata koji govore u prilog ranije iznete hipoteze. Prvi argument jeste bitno
suavanje slobode nezavisnih medija ostvareno Zakonom o javnom informisanju Republike
Srbije (1998). Tim zakonom ustanovljene su visoke novane sankcije (l. 69) protiv medija koje
se izriu u prekrajnom, a ne u krivinom postupku. Objanjenje zato je materija iz domena
redovnih sudova stavljena u nadlenost sudijama za prekraje treba traiti u tome to, kako jedan
poznavalac ocenjuje prekrajni organi nisu sudovi u ustavnom smislu, ne uivaju Ustavom
garantovanu nezavisnost i stalnost sudske funkcije. Sudije za prekraje imenuje Vlada Srbije i
po uproenoj proceduri moe ih razreiti dunosti. Otuda je, za razliku od redovnih sudova,
na prekrajne organe mnogo lake ostvariti odluujui uticaj izvrne i politike vlasti (Vueti,
2000, 22). Sudije za prekraje su odmah posle stupanja navedenog zakona na snagu, poele da
izriu visoke novane kazne nezavisnim glasilima u kojima je opozicija iznosila kritike ocene o
166
politici vladajue elite. Od poetka oktobra 1998. pa do kraja februara 2000, nezavisni mediji su
- prema podacima Nezavisnog udruenja novinara Srbije (NUNS) - kanjeni 47 puta sa ukupno
24.424.000 dinara, ili neto vie od 6 miliona nemakih maraka po zvaninom kursu (Blic, 29.
mart 2000). Od februara pa do kraha Miloevievog reima, 5. oktobra 2000 - kada se taj zakon
prestao primenjivati - kampanja reima protiv nezavisnih medija je intenzivirana, pa je suma
izreenih kazni porasla na oko 14 miliona nemakih maraka. Drakonske finansijske kazne i
drugi oblici pritiska doveli su do gaenja vie nezavisnih glasila (tampanih i elektronskih), to
je omoguilo vladajuoj koaliciji da jo potpunije zagospodari medijskim prostorom Srbije.
Pored novinara, ciljna grupa represije vladajueg poretka postali su lideri partija demokratske
opozicije i aktivisti nevladinih organizacija, naroito studentskog pokreta (od maja 2000.
narodnog pokreta Otpor). Za dve godine privedeno je na informativni razgovor u policiju
mnogo ljiudi, pokrenut je sudski postupak ili je uhapeno 1.700 lanova Otpora. Policija je
ak 4. septembra 2000, bez sudskog naloga, upala u centralu tog pokreta i zaplenila svu opremu.
Protiv predsednika ND, Duana Mihailovia, podignuta je optunica 24. februara 2000. zbog
ocene saoptene na Studiju B, da stranka na vlasti vlada pomou terora i da je to prvi stadijum
diktature. Krajem marta 2000, grupa visokih funkcionera Miloevievog reima podnela je
seriju krivinih prijava (zbog klevete) protiv funkcionera opozicionih partija (DS, ND, GSS,
Socijademokratske partije - SDP i Demohrianske stranke Srbije-DHSS). Otrica napada
reima bila je usmerena takoe i i na advokate, to ilustruje podatak da je krajem marta 2000.
bio u toku krivini postupak protiv sedam advokata koji su branili nezavisne medije, uesnike
mirnih protesta ili opozione politiare (Blic, 29. mart 2000). Miloeviev poredak naroito se
nemilosrdno obraunavao sa uesnicima viemesenih mirnih demonstracija koje je od 19.
septembra 1999. pa sve do septembarskih izbora 2000. organizovala koalicija opozicionih partija
Savez za promene (DS, GSS, Demohrianska stranka Srbije i ND). Na bitno zaotravanje
stava Miloevievog reima prema opoziciji upozorili su, s pravom, neki domai i strani autori
(npr: Vueti, 2000, 22; Cohen, 2001, 423-424).
Drugo, regresivne tendencije u politikoj sferi pored Zakona o Univerzitetu (1998) snano
je podstakao Zakon o lokalnoj samoupravi (1999) koji je jo vie redukovao inae malu
finansijsku i kadrovsku samostalnost optina i gradova. Citirani zakoni bitno su suzili prostor
sloboda i prava graana i posluili kao alibi za sve eu i masovniju primenu nasilja.
Tree, pored otvorene represije kojoj je bila izloena, opozicija je delovala u atmosferi sve vee
egzistencijalne nesigurnosti, podstaknute nerasvetljenim atentatima ili pokuajima atentata na
istaknute linosti iz politikog ivota (npr. dva pokuaja atentata na lidera SPO, Vuka Drakovia),
za koje su postojale indicije da ih je organizovala sluba Dravne bezbednosti. Takvu atmosferu
podgrejavala je i otmica i ubistvo biveg predsednika Srbije, Ivana Stambolia, izvrena 26.
avgusta 2000. (informacija o ubistvu obelodanjena je tek 2003, za vreme operacije Sablja).
Sumnju javnosti da otmica ima politiku pozadinu pojaale su informacije da je Stamboli
u kampanji za septembarske predsednike i parlamentarne izbore 2000. pomagao DOS-u. U
eliminaciji ili zastraivanju protivnika Miloevievog reima vanu ulogu, pored policije, igrale
su paravojne i parapolicijske jedinice. Slobodan Antoni je o tome zapisao sledee: Poveanje
nasilnitva uoavalo se i kada je re o pojavi parapolicije, kao i o brojnim nerazjanjenim
ubistvima (podvukao S. A.) politiki znaajnih linosti. to se tie parapolicije, u Beogradu je
postojao opor kratko oianih neotesanih mukaraca, uglavnom obuenih u tamnu odeu, koji
je iznenada napadao i premlaivao uesnike protivvladinih demonstracija Zato je vlast bila
167
blagonaklona prema ovim grupama, pokazalo se nakon sloma reima, kada su u prostorijama
SPS naeni platni spiskovi batinaa Isto, premda su po zakonu automatske puke mogli da
koriste samo vojska i policija, pripadnici pojedinih paramilitarnih grupa javno su paradirali
naoruani dugim cevima (Antoni, 2002, 448). Najzad, etvrto, Miloeviev poredak je
potpuno prekinuo odnose sa demokratski izabranim rukovodstvom Crne Gore (izbori su, kao
to je prethodno naglaeno, odrani 31. maja 1998) i nastojao je da to rukovodstvo prinudi na
poputanje, ne samo ekonomskom blokadom nego i pretnjom vojnom intervencijom.
Istini za volju, involucija u ogoljeni autoritarizam nije dovedena do kraja, jer u Srbiji ipak nisu
zakonom zabranjene opozicione politike partije, mada je sloboda njihovog delovanja bila bitno
ograniena. Uz to, ukidanje opozicije bilo je najavljeno u govoru predsednika SRJ i predsednika
SPS Miloevia na etvrtom kongresu SPS 17. februara 2000. U tom govoru Miloevi je tvrdio
da u Srbiji ne postoji opozicija, nego grupacija potplaenih slabia i lopova koji, koristei teko
vreme u kojem mnogi ljudi ne ive lako, i koristei znaajna finansijska sredstva koja im se
doturaju iz inostranstva, manipuliu oseanjima i potrebama izvesnog broja ljudi, esto veoma
mladih preutkujui razloge zbog kojih je teko, laui ih da iz tekoa nema izlaza bez savijene
kime pred silom koja je pokorila ceo svet (Politika, 18. februar 2000). S obzirom na mo
kojom je Miloevi raspolagao, izneta ocena nije bila samo semantika pretnja opoziciji,
nego najava da e opozicija biti i istinski ukinuta.
Posle odranog Miloevievog govora intenzivirane su represivne mere protiv opozicionih
partija, na osnovu ega se moe zakljuiti da je vladajui poredak prestao da tolerie
opoziciju, to je konstitutivno obeleje pseudodemokratije, ime je pseudemokratija
involuirala u autoritarni poredak (koji Dajmond naziva rezidualnom kategorijom). Ono to
je prethodno reeno rezimirao bih na sledei nain. U periodu od deset godina (1990-2000)
u Srbiji su bili na snazi ne jedan, nego dva tipa politikog poretka. Od 1990. do 1998. to
je pseudodemokratija, a u drugom razdoblju to je ogoljeni autoritarni poredak, sa
primesama sultanizma. Ovo je vano imati u vidu, jer su upravo u drugom razdoblju
odrani savezni izbori za Parlament i predsednika republike (24. septembra 2000) ije je
rezultate vladajui poredak pokuao falsifikovati, to je dovelo do oktobarskog prevrata
kojim je taj poredak eliminisan. Upravo pred septembarske savezne izbore 2000. taj poredak
je - kako sam pokazao na drugom mestu (Goati, 2000, 54-57) - ispoljio naglaene slinosti sa
sultanizmom ija su bitna obeleja nejasne granice izmeu reima i drave, personalizacija
vlasti, konstitucionalna hipokrizija, uska socijalna osnova podrke i odsustvo razgranienja
vladarevog bogatstva i javne blagajne (Chehabi and Linz, 1998, 11-23). Imajui u vidu ono
to je prethodno reeno, u Srbiji se, krajem devedesetih godina, uopte nije moglo govoriti o
dravi u uobiajenom smislu, ni o nedemokratskoj dravi, nego - kako dobro uoava Nenad
Dimitrijevi - o paradravnom kartelu u kojem arbitrarno odluuje uski krug sa Miloeviem na
elu. Arbitrarnost je zauzimala ono sistemsko mesto koje u demokratskim drutvima pripada
konstitucionalizmu i valja je itati kao temeljno svojstvo reima u njegovom institucionalnom
aspektu. Ustavni sistem, sa svojm institucijama, normama i procedurama, bio je tek instrument
koji su vladajui arbitrarno koristili za svoje posebne ciljeve. Sistem dominacije nije bio samo
principijelno neogranien, ve i visoko personalizovan. Mesto koje u demokratiji pripada
javnoj dimenziji institucionalizovane politike, zauzeo je kompleksan netransparentni sistem
privatizovane vladavine. Srbijom je vladao paradravni kartel koji su tvorili zvanine politike
institucije, vladajua partija sa njenim koalicionim satelitima, vojska, raznovrsne policijske
formacije, mafija, dvorski intelektualci, sa predsednikom republike kao centrom paukove mree
i personifikacijom sistema (2004, 58-59).
168
PETO poglavlje
NEKOLIKO OPTIH UVIDA
Na gotovo potpuno razorenoj ekonomskoj osnovi, u Srbiji i Crnoj Gori poetkom devedesetih
godina, ne samo da se nije mogla brzo razviti mrea interesno izdiferenciranih drutvenih
grupa, nego su oslabili i zameci interesnog organizovanja koji su uspostavljeni u razdoblju
samoupravnog socijalizma (do 1991). Slabe interesne grupe ne mogu na zadovoljavajui
nain obaviti proces artikulacije parcijalnih interesa, u emu u mnogi pisci uoavaju jednu
od velikih slabosti ne samo partija, nego i politikih sistema postkomunistikih zemalja
(Agh, 1993, 44; Agh, 1994, 231; Wesolowski, 1991, 5). Uprkos tako nepovoljnim uslovima u
dutvenom okruenju, politike partije su, kao feniks iz pepela, ustajale iz mrtvih i nastajale
u Srbiji i Crnoj Gori od novembra 1989. godine. Veina relevantnih partija uspela je za neto
vie od dve decenije, uprkos mnogim tekoama (finansijskim, kadrovskim, institucionalnim),
da organizaciono ojaa, razvije se, uvrsti veze sa svojim pristalicama i uspostavi kapilarnu
organizaciju na teritoriji obeju republika. Izbori odrani u posmatranom razdoblju bili su
svojevrsno ogledalo snage partija koja se nije menjala samo uobiajenim rastom ili opadanjem
podrke koju one poseduju u drutvu, nego i obrazovanjem novih i rascepima postojeih partija,
kao i spajanjem manjih politikih partija u vee organizacije. Sada u se baviti nekim vanim
politikim obelejima koja se uoavaju u vie od dve decenije delovanja partija i partijskog
sistema u Srbiji i Crnoj Gori.
1. Partije i partijski sistemi

U Srbiji su u kratkom razdoblju osnovane Demokratska stranka (12. decembra 1989), Srpska
narodna obnova (6. januara 1990), Srpski pokret obnove (14. marta 1990), Nova demokratija
pokret za Srbiju, Srpska radikalna stranka (23. febrara 1991) i druge (ire o tome: Vukomanovi,
1998).U Crnoj Gori osnivanje partija poelo je 12. decembra 1989, kad je formirana
Demokratska alternativa, a potom je obrazovan Liberalni savez (4. aprila 1990), pa su, zatim,
u kratkom razdoblju formirani Socijaldemokratska partija i Narodna stranka. Proces nastanka
novih stranaka bi je tako intenzivan da je broj stranaka krajem 1994. bio u Srbiji 350, a u Crnoj
Gori sredinom 1996. 58 (Pavievi, 1997).
U posmatranom razdoblju, u Srbiji i Crnoj Gori dogaale su se znaajne promene u postojeim
partijama, prvenstveno podele partija ili, ree fuzije vie razliitih partija u jedinstvenu
organizaciju. Pomenuu samo neke, najvanije promene u partijskim sazveima dveju
zemalja. U Srbiji su mnoge partije nastale posle internih rascepa. To je bio sluaj sa DSS, koja
je obrazovana iz DS-a 1992, da bi se 1998. iz DSS-a izdvojila Demohrianska partija (DHP). Iz
SPO-a otcepila se, krajem devedesetih godina, NS. U postoktobarskom razdoblju znaajan rascep
dogodio se 2004. u DS, kada se iz nje izdvojila grupa funkcionera i lanova koja je obrazovala
LDP. Taj rascep nije bitno naruio izborni rejting DS. Naprotiv, ta partija je, kao stoerna partija
koalicije Za Evropsku Srbiju Boris Tadi, osvojila na izborima 11. maja 2008. elnu poziiciju
i, ubrzo posle toga, obrazovala koalicionu Republiku vladu (2008-2012), a LDP je na istim
171
izborima dobila podrku 5.2 odsto biraa (i 13 poslanikih mesta). Krajem 2002, iz nevladine
organizacije G17 plus obrazovana je istoimena stranka koja je ve na parlamentarnim izborima
sledee godine uspela da ue u Parlament i osvoji 13.6 glasova i 34 poslanikih mesa. G17 plus je
na parlamentarnim izborima 2012. uestvovala kao lanica koalicije Udrueni regioni Srbije
(URS). Posle zavrenih izbora, stranke koje ine tu koaliciju (od kojih je najvanija G17 plus)
odluile su da obrazuju jedinstvenu partiju. Slini procesi oitovali su se u partijskom sistemu
Crne Gore. U toj zemlji dolo je 1997. do rascepa vladajue DPS, posle ega je gubitniko krilo
uzelo naziv SNP. Zanimljivo je da su na parlamentarnim izborima, odranim posle rascepa
1997, pomenute dve stranke bile dugo (izbori 1998, 2001, 2002) dve najjae partije u partijskom
sistemu Crne Gore. O raskolu se moe govoriti i u NS-u, iz koje se 2001 odvojio deo koji je
uzeo naziv Srpska narodna stranka (SrNS). Ubrzo je po parlamentarnoj snazi SrNS pretekla
izvornu NS. Iz SrNS je, opet rasepom, nastala 2003. Nova srpska demokratija (NSD). Od
novih partija u Crnoj Gori pomenuu sledee: Pokret za promjene (Neboja Medojevi) koja
je na prvom ueu na parlamentarnim izborima 2006. osvojila 13.1 odsto glasova i zadobila
11 mandata, Novu Srpsku demokratiju, koja je na parlamentarnim izborima 2009. osvojila 8
mandata i Pozitivnu Crnu Goru (Darko Pajovi) koja na parlamentarnim izborima 2012. dobila
7 mandata.
Sa nastankom novih parlamentarnih partija, opadala je snaga starih, NS i SrNS koje su
nestale sa parlamentarne scene, dok je parlamentarni uticaj SNP postepeno slabio. U Crnoj
Gori parlamentarna struktura izmenjena je i na jedan osoben nain - za koji nisam naao
odgovarajue primere u literaturi - odlukom rukovodstva jedne parlamentarne partije da izvri
vlastitu eutanaziju. Re je, zapravo, o odluci rukovodstva LS CG donetoj 2005. da ova partija
prestane funkcionisati. Ta bizarna odluka zasluuje kratak komentar. LS CG je partija koja
je samostalo funkcionisala od 1992. (od 1990. do 1992. delovala je u okviru SRSJ) i koja je u
trenutku eutanazije imala etiri poslanika u Crnogorskom parlamentu i odbornike u veini
od dvadeset i jedne optine. Ovoj odluci vanredne Konferencije LS CG (2005), prethodili su
unutranji sukob i iskljuenje iz partije njenog predsednika Miodraga ivkovia, pa potom
(sredinom marta 2005) neuspeh partije na lokalnim izborima u Nikiu. Ali, pretpostavljam
da je to bio samo okida, a da najdublji uzrok odluke o samoukidanju treba traiti u
nezadovoljstvu pripadnika vrha LS CG zbog toga to im je vladajua stranka, DPS, preuzela
- u nekoliko etapa, poevi od 1998 - kljune intergrativne ideje, kao to su: insistiranje na
nezavisnoj, mediteranskoj, multikulturalnoj Crnoj Gori koja tei da postane lan EU i atlantskih
integracija. DPS je, jamano, uspela da na idejama LS CG izgradi snaan vlastiti identitet i
zadobije podrku velikog dela birakog tela na izborima za Republiki parlament 2001. i 2002,
kao i na izborima za predsednika Crne Gore 2002. i 2003, dok je LS CG, koja je zaetnik i
prvi promoter tih ideja daleko zaostala iza DPS. Nisam daleko od pomisli da je rukovodstvo
LS CG, ozlojeeno takvim raspletom, izvelo neopoziv zakljuak o nedovoljnoj sposobnosti
crnogorskog drutva da adekvatno vrednuje politike aktere, odbijajui pri tom da trai kao
razloge malu izbornu podrku u sopstvenom politikom delovanju, posebno u svojoj opsesivnoj
kritikoj usmerenosti ka DPS i spremnosti da u borbi protiv te partije stupi (2002) u politiki
savez ak i sa promiloevievskim partijama (SNP, SrNS). U obrazloenju odluke donete na
zasedanju vanredne Konferencije LS CG o samorasputanju partije, dominirala je tvrdnja o
nepopravljivo nedemokratskom drutvu Crne Gore. U tom neobinom nekrologu LS CG,
koji zasluuje da bude citiran, rukovodstvo te partije je za malu vlastitu izbornu podrku u
birakom telu okrivilo crnogorski mafijaki sistem (koji je - V. G.) planski uspio da u lanom
parlamentarnom sistemu konstituie njemu lojalnu opoziciju, inteligenciju koja je podredila
172
narodne interese interesima mafije, kao i sve medije, jer su pod kontrolom mafije. Sutinska
poruka tog u mnogo emu jedinstvenog politikog rekvijema jedne partije jeste da LS CG
nestaje sa politike scene, jer je previe dobra za crnogorsko drutvo ogrezlo u kriminal.
Da bismo kvantitativno izrazili burne promene na partijskim scenama Srbije i Crne Gore u
posmatranom razdoblju, posluiemo se indeksom izborne nestabilnosti koji se formira
sabiranjem pozitvnih i negativnih razlika u procentu glasova koji su parlamentarne partije
osvojile na izborima u odnosu na prethodne izbore i dobijena vrednost se deli sa 2. Prosean
indeks izborne nestabilanosti od 1990. do 2013. u Crnoj Gori iznosi 15.8, dok on u Srbiji
dostie vrednost 24.2 poena. Formiranje ovog indeksa bilo je izuzetno teko, jer su partije
Srbije i Crne Gore na sukcesivnim izborima sudelovale kao lanice razliitih koalicija, pa sam
njihovu snagu procenjivao na osnovu ranijih uinaka to, objektivno, poveava verovatnou
pogreaka. Izborna nestabilnost je naglaena i u drugim postkomunistikim zemljama, o
emu govori podatak da je u Poljskoj na izborima 1993. iznosila 34, a u Maarskoj 1994. 28
poena to je - kako belei Gabor Toka - skoro tri puta vie od prosene izborne nestabilnosti
u zemljama Zapadne Evrope na izborima odranim od 1885. do 1985. (Toka, 1996, 121).
Prosena ukupna izborna nestabilnost bila je odkraja Drugog svetskog rata do 1985 - prema
Majnvaringu - u zemljama stabilne demokratije 9.7, u starijim latinomerikimdemokratijama
20.5, 30 u novijim latinoamerikim demokratijama 20, i u etiri poskomunistike zemlje 35,3
poena (Mainwaring, 1998. 71; slino: Mair, 1997, 182-183). Crna Gora je u ovom pogledu slina
starijim latinomerikim demokratijama, a Srbija novijim latinoamerikim demokratijama.
Veina relevantnih partija Srbije Srbije i Crne Gore, kao i veina partija postkomunistikih
zemalja ukljuujui Makedoniju (iljanovska -Davkova, 2006, 212) oslanja se na interesno
nedovoljno izdiferenciranu klijentelu. Po tome one podseaju na catch-all party. Ali, ovde
nipoto ne treba prevideti jednu znaajnu razliku; kod srpskih, crnogorskih i makedonskih
partija nije uspostavljena vrsta povezanost tih partija i interesnih grupa, to je bitno obeleje
catch-all party Od tri pomenute zemlje, crnogoske partije sredinom prve decenije ovog stolea
najvie lie, kako sam zapisao u jednom tekstu na protopartije koje su obeleavale prvu
formativnu fazu partijskih sistema u postkomunistikim zemljama ovog podruja. Bliskost
se ogleda u spremnosti nekih crnogorskih partija da svoje protivnike etniki definiu, pa nije
sluajno da se partije i po vlastitoj percepciji svrstavaju u crnogorski blok i srpski blok
(Goati, 2008, 286). Istini za volju, posle referedenduma o nezavisnosti Crne Gore, sprovedenom
2006, rascep na independistike i federalistike partije je izgubio nekadanju otrinu, te se i
etnika oznaka partija sve manje spominje.
U proteklom razdoblju nismo samo svedoci burnih promena broja i relativnog odnosa
snaga izmeu partija, nego i u Srbiji i Crnoj Gori transformacije partijskog sistema pod
kojim podrazumevamo mreu konkurentskih odnosa izmeu partija Partijski sistem nije
bukvalno zbir partija ljudi, institucija i aktivnosti. On je, umesto toga, konkurencija izmeu
tih partija u okviru jednog politikog reima i sistem konkurencije (partijski sistem) je to to
daje demokratskim partijama jedinstvenu vanost (Rae, 1967, 47). Ba zato to partijski sistem
nije puki zbir partija, svaka promena broja partija ili njihovih obeleja ne znai per se promenu
partijskog sistema. O promeni sistema moe se govoriti samo ako se sistem transformie iz jedne
klase u drugu ili iz jednog tipa u drugi (o tome ire: Goati, 2008, 289-291) Kad je re o klasifikaciji
partiskih sistema, ona se zasniva na broju parlamentarnih partija i s obzirom na taj numeriki
kriterijum moe se razlikovati jednopartijski, dvopratijski, tropartijski i etvoropartijski sistem.
173
Divere (1976, 195) smatra da iznad etiri partije nikakva klasifikacija nije mogua i naziva
takve sisteme polipartijskim. Napominjem da je za veinu pisaca jednopartijski sistem
contradictio in adiecto zato to sistem pretpostavlja vie aktera, a najmanje dva, a povrh toga,
politiki ivot u zemljama sa jednom partijom kvalitativno se razlikuje od politikog ivota u
zemljama sa viepartijskim sistemima.
Posle prvih izbora 1990, u Srbiji je bio na snazi tropartijski sistem (SPS, SPO, DS) sa
dominantnom partijom (SPS), to se nastavilo i posle drugih izbora (SPS, SRS, DEPOS).
Dodue, DEPOS je koalicija (SPO, DSS, GSS) koju treba razumeti kao vie od jedne partije
(eventualno dve), pa bi se, ako bih tako postupio, klasifikacija partijskog sistema promenila
od tropartijskog u etvoroparijski. Osim toga, posle parlamentarnih izbora 1992, DS nisam
uraunao u relevantne partije, jer je osvojila manje od 5 odsto glasova to sam, uslovno, koristio
kao granicu relevantnosti (DS je osvojila 4.2 glasova i 6 mandata). Na parlamentarnim izborima
1993. partijski sistem Srbije je evoluirao u polipartijski, da bi se na izborima 1997. ponovo
vratio u tropartijski obrazac (koalicija SPS - JUL - ND SRS - SPO). U ovom sluaju pitanje
jeste takoe procene da li reenu koaliciju treba raunati kao jednu ili kao dve partije. U potonjem
sluaju, partijski sistem je etvoropartijski, a ne tropartijski. Pri analizi parlamentarnih izbora
1997, treba svakako imati u vidu da je dvanaest opozicionih partija bojkotovalo te izbore zbog
izrazito neravnopravnih uslova nadmetanja, pa se zato moe oceniti da je iz tih izbora proizaao
krnji Parlament. Nakon svih izbora, odranih posle demokratskog preokreta 5. oktobra 2000,
u Srbiji su obrazovani polipartijski sistemi.
Partijski sistem Crne Gore doiveo je takoe velike promene u posmatranom razdoblju. Sve do
rascepa DPS (1997), to je bio sistem sa vie relevantnih partija (1990 - 4; 1992 - 4; 1996 - 3) u
kojem je politiki dominirala DPS. Posle rascepa DPS i parlamentarnih izbora 1998, na politikoj
sceni ove republike uoavaju se sledee relevantne partije: DPS, SNP, NS, LS CG i moda SDP.
Napominjem moda, jer je teko proceniti da li je SDP dostigla prag relevantnosti od 5 odsto,
budui da je na parlamentarne izbore 1998. izala u koaliciji Da ivimo bolje. Premda se, dakle,
u toj republici ne moe govoriti o smanjivanju broja relevantnih partija, na parlamentarnim
izborima 1998, dve organizacije - koalicija Da ivimo bolje i SNP zadobile su (zajedno) 93 odsto
poslanikih mesta, to odgovara distribuciji mandata u dvopartijskom sistemu. Ali, mislim da je
tu re o reaktivnom, bezmalo nametnutom, a ne organskom dvopartizmu koji izvire iz prirode
crnogorskog drutva. Tendencija ka dvopartizmu posledica je sudbinske dileme pred kojom
se nala Crna Gora i koja bi se mogla formulisati kao demokratski preobraaj ili status quo
Zbog veliine uloga i neizvesnosti u pogledu reenja te dileme, protagonisti obeju opcija su,
da bi pojaali svoju snagu pred majske izbore 1998, ujedinili redove i potisnuli u stranu krupne
politike razlike. To objanjava zato su se u istoj koaliciji nale veoma razliite partije kao to
su, na primer, ekskomunistika DPS, koja se po svojim aktuelnim opredeljenjima moe svrstati
u socijaldemokratsku porodicu (u smislu kako ovu sintagmu koristi Fon Bajme, 1985, 2002) i
NS, koja pripada umereno nacionalnim partijama. Ista politika nunost naterala je simpatizere
etnikih stranaka (Muslimana-Bonjaka i Albanaca) da na izborima podre, umesto svojih
etnikih partija, koaliciju Da ivimo bolje. Iz istih razloga verovatno je i veina simpatizera
nacionalistikih stranaka tzv. srpskog bloka glasala za SNP, koja po svojoj orijentaciji pripada
neokomunistikim partijama.
Pored klasifikacije partijskih sistema, neophodnoj je pozabaviti se tipovima partijskog sistema
ije se razlikovanje zasniva ne samo na broju partija, nego i na ideolokoj distanci izmeu njih
(Sartori, 1976, 126-132). U tom pogledu, uoava se identina evolucija partijskih sistema
174
Srbije i Crne Gore: od viepartijskih sistema polarizovanog pluralizma ka umerenim

viepartijskim sistemima. Do toga dolazi postepeno u obema posmatranim zemljama. U Srbiji
su u transformaciji polarizovanog viepartizma u umereni viepartizam (to zapravo znai
nestanak sa parlamentarne scene antisistemskih partija) imala naroitu vanost dva dogaajaprocesa. Prvi je odbacivanje od strane SPS neokomunistikih opredeljenja 2003, to je ta partija
potvrdila u praksi lojalnom podrkom vladajuoj manjinskoj koaliciji sa DSS na elu (20042007) i partnerstvom u koalicionoj Republikoj vladi ija je stoerna stranka DS (2008-2012),
kao i sudelovanjem u Vladi obrazovanoj posle parlamentarnih izbora 2012. Uz to, u toku uea
u Republikoj vladi, sa DS na elu, SPS je sa tom strankom potpisala Deklaraciju o politikom
pomirenju i zajednikoj odgovornosti za ostvarivanje vizije Srbije kao demokratske,
slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje (18. X 2008).
Usvajajui taj akt, DS - kao najuticajnija i najstarija stranka u u demokratskom spektru Srbije stavila je svoj imprimatur na demokratski karakter SPS i demonstrirala bezrezervnu spremnost
da definitivno stavi taku na prolost, tj. na poslednju deceniju prolog stolea u kojoj je SPS
bila kima Miloevievog autoritarnog poretka. Uz to, DS je ispoljila odlunost da u narednom
razdoblju vrsto sarauje sa SPS u izgradnji demokratske Srbije.
Drugi dogaaj-proces jeste interni rascep mone ultranacionalistike SRS posle parlamentarnih
izbora 2008. i obrazovanje od strane reformskog krila (poraenog u unutarstranakoj borbi)
nove stranke: SNS. Novoformirana stranka se profilisala kao demokratski i proevropski
usmerena partija koja je uspela da ostvari (u izbornoj koaliciji sa drugim strankama), relativno
posmatrano, najbolji rezultat na parlamentarnim izborima 2012. Posle toga, SNS je obrazovala
republiku koalicionu Vladu sa SPS, PUPS, JS i URS. Nasuprot tome, izvorna (antisistemska)
stranka SRS pretrpela je na istim izborima teak debkl, jer nije uspela da dostigne ni izborni
census od 5 odsto glasova (dobila je samo 3.6 odsto).
U Crnoj Goiri vaan korak u udaljavanju od partijskog sistema polarizovanog vepartizma
uinjen je ideoloko - programskom evolucijom SNP na kongresu u Bijeloj 2001, kada je ta
partija programski prihvatila demokratiju, trinu privredu i pristupanje Crne Gore u EU.
Sledei vaan korak je usvajanje od strane SNS (i stranaka srpskog bloka) Crne Gore kao
nezavisne politike zajednice (D. Easton), do ega je dolo posle referenduma o nezavisnosti
2006. Moda je umesto usvajanje adekvatnije koristiti izraz mirenje sa injnicom da se
veina graana ove republike opredelila za nezavisnost. Sledei princip vox populi vox dei,
ranije opredeljene federalistike stranke prihvatile su novu realnost i poele da deluju kao
lojalna opozicija u partijskom sistemu nezavisne Crne Gore.
2. Pitanje institucionalizacije
Rouz i Maki (1988, 536) smatraju da, ako se jedna partija smatra institucionalizovanom,
neophodno je da uestvuje vie od tri puta na nacionalnim izborima. Nakon toga, naglaavaju
pisci, postoji mala verovatnoa da e nestati sa politike scene i da e se umesto nje pojaviti
nova partija (ili nove). Re je o vanoj empirijskoj generalizaciji koja je zasnovana na bogatom
iskustvenom materijalu; Rouz i Maki su prouili viedecenijsku evoluciju vie od 300 partija
iz 19 zapadnoevrpskih zemalja. Partije postkomunistikih zemalja Jugoistone Evrope koje
ispunjavaju uslove dvojice autora, neretko nestaju sa politike scene ili gube parlamentarni status
i postaju, u politikom smislu, quantite negligeable. Sa druge strane, institucionalizacija partija
preko broja uea na izborima, o kojoj piu Rouz i Maki znai redukovanje institucionalizacije
na puko trajanje, koje ini samo jednu dimenziju institucionalizacije. Tim pojmom se, naime,
175
u politikoj nauci uobiajeno oznaava kompleksan proces u kojem su uspostavljene izvesne

norme, sankcije i organizacije koje reguliu pristup razliitim pozicijama i ustanovljvaju izvesne
norme razmene i politike kojom su te norme podrane u relativno irokom i kompleksnom
varijetetu drutvenih situacija (Eisenstadt, 1965, 40). Hantington shvata institucionalizaciju
kao proces u kojem uspostavljene organizacije i procedure zadobijaju vanost i stabilnost, a
svrha tog procesa jeste postizanje adaptibilnosti, kompleksnosti i koherentnosti organizacija
i procedura (Huntington, 1973, 12). Selcnik stavlja naglasak na to da organizacija u procesu
institucionalizacije od tehnikog instrumenta za postizanje ciljeva, postaje cilj per se, od
zamenljivog (engl. expendable) ili potronog orua, to karakterie prvu fazu njene egzistencije,
postaje nezamenljiva, odnosno zadobija prirodnu dimenziju, to oznaava drugu fazu
postojanja (1957, 21-23). U procesu institucionalizacije, pravila i procedure postaju vanije od
trenutnih nosilaca funkcija. Slino gledite zastupa Anelo Panebjanko koji podvlai da partija
u procesu institucionalizacije prestaje da figurira iskljuivo kao sredstvo i postaje vrednost po
sebi. U operacionalizaciji tog gledita on navodi pet iskljuivo organizacionih kriterijuma: 1.
posedovanje centralnog aparata; 2. jednoobraznost organizacione strukture na pojednim
partijskim nivoima; 3. redovan dotok finansijskih sredstava iz razliitih izvora; 4.dominaciju
partije nad organizacijama koje slue kao transmisioni kai i 5. visoki stepen saglasnosti
izmeu statutarnih normi i stvarne distribucije moi (1988,53). Hantington s pravom naglaava
da se institucionalna snaga partije meri u prvom redu sposobnou da preivi svog osnivaa
ili harizmatskog lidera koji je prvi partiju doveo na vlast (1973, 409; slino Mainwering and
Sculli, prema Toka, 8). Premda Hantington stavlja u prvi plan postizanje vrednosti i stabilnosti
uspostavljenih normi kao konstitutivne elemente institucionalizacije, on ne potcenjuje ni protok
vremena za postizanje tog procesa. On pie: Gruba mera adaptiranosti partijskog sistema moe
da se nae u proseku godina njegovih konstitutivnih partija. Ukoliko je vei prosek godina
partija, verovatno je da je utoliko u veoj meri institucionalizovan i stabilizovan partijski sistem
(Hungtinton, 1973, 423).
Ako se koncept institucionalizacije shvati komplesnije i ire kao to to, na primer, ini
Skot Mainvaring (1998), prerano je donositi zakljuak da su partije Srbije i Crne Gore
institucionalizovane. Mainvaring raspravlja zapravo o institucionalizaciji partijskih sistema i
razlikuje sledee njene etiri dimenzije: 1. stabilnost koja se ogleda u tome to nema bitnih
odstupanja u izbornim rezultatima partija; 2. ukorenjenost partija u drutvo; stepen ukorenjenosti
pozitivno korelira sa institucionalizacijom; 3. u institucionalizovanim partijskim sistemima
pripadnici politike elite i graani smatraju partije legitimnim; 4. u institucionalizovanim
partijskim sistemima partijske organizcije dobijaju vanost u odnosu na partijske lidere i njihove
koterije (Mainwaring, 1998, 69-70). Pokuau sada da odgovorim na pitanja da li partijski
sistemi Srbije i Crne Gore ispunjavaju navedene kriterijume institucionalizacije.
U pogledu prvog kriterijuma odgovor je odrian, jer je na sukcesivnim izborima, kao to sam
pokazao u ovoj analizi, dolazilo do velikih promena u snazi partija. Paradigmatian primer je
SPO, tokom devedesetih godina najjaa opoziciona partija u Srbiji, koja na izborima u decembru
2000. nije uspela da osvoji nijedno mesto u Srpskom parlamentu. To nije samo trenutni (sluajni)
poraz, jer rezultati potonjih izbora govore o postepenom, ali nezadrivom procesu gaenja
nekada mone partije. Slina ocena u Crnoj Gori vai za SNP koja je posle rascepa 1997. dugo
drala korak sa DPS (ili sa koalicijama koje je obrazovala ta stranka), da bi na parlamentarnim
izborima 2006 - u koalicionom aranmanu sa NS i Demokratskom srpskom strankom (DSS)
- spala na tree mesto po broju mandata, osvojivi samo oko jedne etvrtine parlamentarnih
176
mesta koalicije Za evropsku Crnu Goru - Milo ukanovi (11 prema 41). Na tim izborima
drugo mesto je zauzela Srpska lista - Andrija Mandi koje je dobila 12 poslanikih mesta.
Empirijskoj generalizaciji Rouza i Makija protivrei i ve opisani nestanak LS CG sa politike
scene koja je na pet uzastopnih izbornih nadmetanja (1992, 1996, 1998, 2001, 2002) osvajala
parlamentarni status.
Kad je re o ukorenjenosti partija Srbije i Crne Gore u drutvu (drugi kriterijum), rezultati
dosadanjih empirijskih istraivanja partijske identifikacije - koja se uobiajeno koristi
kao indikator ukorenjenosti - pokazuju da je ona u Srbiji slabog intenziteta i rairenosti. Na
osnovu toga, jedan istraiva je ispravno zakljuio da sudbinu izbora odluuju stranaki
trajno neopredeljeni birai koji se opredeljuju u poslednji as i bez dubljih politikih motiva
(Slavujevi, 1997, 107). Naglaavam da se izneta ocena odnosi samo na Srbiju, jer za Crnu Goru
ne raspolaem pouzdanim podacima o partijskoj identifikaciji. Mnoga empirijska istraivanja
u Srbiji u prvoj deceniji ovog stolea potvruju ranije nalaze da je partijska identifikacija biraa
relativno uska, malog intenziteta i uglavnom nestabilna (ire o tome: Stojiljkovi, 2008, 240-351).
Oko treeg kriterijuma u ijem sreditu jeste odnos graana i pripadnika politike elite
prema partijama, ima malo nedoumica. Bogata empirijska graa svedoi da veliki procenat
graana, kako Srbije i Crne Gore, tako i drugih postkomunistikih zemalja, ima negativan
stav prema politikim partijama. O rairenom antipartijskom oseanju svedoi podatak da
se u istraivanju sprovedenom 1994. u Poljskoj 53 odsto respondenata sloilo sa tvrdnjom da:
Politike partije nikom ne trebaju izuzev njihovim rukovodiocima (Wesolowski, 1996, 248).
Sudei prema nalazima empirijskih istraivanja koja citira Riard Rouz, antpartijska oseanja
najrasprostranjenija su u Rusiji. U toj zemlji 93 posto ispitanika izrazilo je 1993. nepoverenje
prema partijama, a poverenje samo 7 odsto (Rose, 1994, 25-26). To snano sugerie zakljuak da
je u postkomunistikim zemljama legitimitet politikih partija nizak. Ovde pod legitimitetom
partija shvatam meru u kojoj ih politiki akteri vide u pozitivnom svetlu, ili u najmanju ruku
ih smatraju nunim delom dobrog politikog reima (Mainwaring, 1998, 76). Objektivno
gledano, nepoverenje prema partijama nije ekskluzivno obeleje postkomunizma, nego se
uoava i u zemljama stabilne demokratije. Leon Eptajn to konstatuje na sledei nain: Partije
su, generalno, u demokratskim dravama postale meta za sve one koji su nezadovoljni uinkom
politikih institucija (Epstein, 1975, 266). Ali, rezerve prema partijama i uopte antpartijski
stavovi znatno su raireniji u poskomunistikim zemljama nego u zemljama stabilne demokratije.
Kao ilustraciju za to pomenuu da je u komparativnom empirijskom istraivanju u zemljama
Centralne Evrope 1993. na pitanje da li odobravaju rasputanje partija i parlamenata, pozitivno
odgovorilo 40 odsto respondenata u Poljskoj i samo 8 odsto u Austriji (Mainwaring, 1998, 77).
Prema istraivanju Puls Jugoslavije sprovedenom 1995, 52 odsto graana Srbije i 55.8 odsto
graana Crne Gore bi prihvatili ili uglavnom prihvatili tvrdnju Politike stranke svaaju narod
(Goati, 1996, 218). U dve godine kasnije sprovedenom istraivanju o legitimitetu partija u Srbiji,
istu tvrdnju je prihvatilo ili uglavnom prihvatilo 61.6 odsto ispitanika u Srbiji (Mihailovi,
1998, 5). U Crnoj Gori za identinu tvrnju izjasnilo se prema istraivanju agencije Damar
sprovedenom 1998 ak 63.1 odsto ispitanika (Demokratija i nacionalizam u Crnoj Gori,
1998, Podgorica: Damar). Nalazi ovog istraivanja u poreenju sa ve citiranim istraivanjem
Puls Jugoslavije (1995), ukazuju na porast procenta graana Crne Gore koji smatra da su partije
svaalake organizacije, to je verovatno rezultat intenziviranja meupartijskih konflikata
pred izbore 1998, kada je sprovedena terenska faza istraivanja Damara. Treba imati na umu i
da je koeficijent poverenja graana u partije u Crnoj Gori nii nego i u jednu drugu instituciju
177
(predsednika republike, Republiku vladu, Policiju, Republiku skuptinu, sudstvo, Srpsku

pravoslavnu Crkvu i Crnogorsku pravoslavnu crkvu). Taj koeficijent se prema istraivanjima
CEDEM-a kretao (u rasponu od 1 do 5) na sledei nain: maj 2005 2.7; septembar 2005 1.99;
decembar 2005 2.02 i jun 2006 1.86 (Javno mnenje Crne Gore, Godinjak, N. 2, Podgorica:
CEDEM). Javno mnenje Srbije, izmeu petnaest institucija i organizacija, percipira upravo
politike partije kao organizacije u kojima je najrasprostranjenija korupcija Pei, 2013, 217).
Najzad, ima malo pokazatelja koji bi upuivali na zakljuak da je partijska organizacija postala
vanija od partijskih rukovodilaca (etvrti kriterijum). O tome u Srbiji govore poodmakle
oligarhijske tendencije, iji je indikator ekstremno dugi opstanak partijskih voa (partijskih
faraona) na partijskom vrhu. Oni tu opstaju i uprkos veem broju (ak desetak) izbornih
poraza. Naveu primere dve parlamentarne stranke u Srbiji (SPO i DSS) na ijem se elu nalaze
se do kraja 2012. isti lideri kao i 1990, odnosno 1992, kad su te stranke osnovane. Sluajevi
ekstremno dugog zadravanja na elnoj poziciji uoavaju se i u regionalnm strankama (npr.
Liga socijaldemokrata Vojvodine). Izuzetak u partijskom sazveu Srbije jeste DS u kojoj se,
u posmatranom razdoblju, odigrala viestruka mirna smena na elu partije (1994, 2000, 2004. i
2012) i to u kompetitivnim uslovima. Na osnovu toga bi se moglo zakljuiti bar da je u DS put ka
partijskom vrhu u veoj meri otvoren nego u drugim strankama i da je partijski predsednik,
pod statutom predvienim uslovima, podloan osporavanju. Znatno osetljvije na okove zbog
izgubljenih izbora pokazale su se partije Crne Gore jer su, pod uticajem izbornih poraza (koji
su bili katalizator internih rascepa) ve krajem devedesetih godina smenjeni svi lideri-osnivai
prvih opozicionih partija. Ipak, od 2000. naovamo ni u Crnoj Gori nije vrsto ukorenjeno
pravilo da izborni neuspeh oznaava kraj mandata partijskom voi, ili bar njegovu obavezu
da posle izbornog neuspeha proveri svoj rejting na kompetitivnim unutarpartijskim izborima.
3.Vanost rukovodstva
Mo rukovodeeg stratuma politikih partija zasniva se na kontroli najvanijih onih
neizvesnosti za opstanak partije (ire o tome, Goati: 2008, 152-156). Izborni uspeh ili neuspeh
politikih partija ne dolazi na krilima sudbine, nego kao rezultat sposobnosti njihovih
rukovodstava da pripreme partije da to bolje odgovaraju na potencijalne izazove i okove
(spoljanje i unutranje). Dodue, to nije mogue u svim sluajevima, jer do nekih okova dolazi
iznenada (pad Berlinskog zida 1989. i zbivanja koja su usledila nakon toga, to je drastino
smanjilo uticaj komunistikih partija u zapadnoevropskim zemljama), a drugi okovi su globalni
i zbog toga rezistentni na uticaje pojedinanih aktera. Primer za to je velika ekonomska kriza
koja je poela 2008 (ekonomski cunami) i dovela na ivicu bankrota ekonomije mnogih zemalja,
to je uticalo na poraze 13 evropskih vlada na izborima odranim izmeu 2008. i 2013. Birai,
oigledno, smatraju da su vlade objektivno odgovorne za ekonomsko-socijalno blagostanje i
nemaju razumevanja za argumente politiara na vlasti da neki globalni ekonomski procesi nisu
pod kontrolom politikih aktera pojedinih zemalja.
Vaan, esto presudan uticaj rukovodstava na njihove partije ostvaruje se ne samo jednokratnim
sudbonosnim odlukama, nego trajnim stratekim opredeljenjima ija realizacija jaa ili slabi
partiju u duem razdoblju. Tako se, u nekim sluajevima, ostvaruju i dalekosene partijske
promene (programske, organizacione, kadrovske) koje olakavaju ili oteavaju adaptiranje
partije novim okolnostima. Naravno, partijske voe mogu odbiti promene iako to zahtevaju
okolnosti u okruenju ili u samoj partiji. U tom sluaju, po pravilu, izbijaju unutranji konflikti,
178
a kada konano kriza eksplodira, njihova (patijskih voa V. G.) sloboda izbora je drastino
suena (Panebianco, 1988, 240-241). Unutranji sukobi permanentno potresaju partije, mada
ih spoljni posmatrai najee ne mogu videti. Njihov intenzitet i trajanje, pa esto i stepen
tetnih posledica za partiju, zavise od partijskih rukovodstava. To je u skladu sa Mejrovim
zapaanjem (1997, 32) da uspon ili slabljenje partije ne zavise samo, pa ni svega, od objektivnih
okolnosti, nego od sposobnosti rukovodstva da formulie adekvatnu strategiju i da u njenoj
realizacije mobilie lanstvo. To znai da rukovodstvo donosi odluke od kojih zavisi napredak
ili nazadovanje partije.
U turbulentnim zbivanjima u partijama Srbije i Crne Gore, u proteklom razdoblju, kljunu
ulogu igrala su partijska rukovodstva. Podrobno sam opisao odluku rukovodstva LS CG koja
je oznaila politiku eutanaziju te partije i odbijanje od strane rukovodstva SPO-a (pred
septembarske izbore 2000. za Skuptinu SRJ) irokogrude ponude opozicione koalicije DOS-a
o raspodeli mandata, prema kojoj bi SPO-u pripalo 40 odsto mandata koje osvoji ta koalicija
na saveznim izborima. Odbivi tu ponudu kao nezadovoljavajuu, SPO je nastupio samostalno
na izborima i pretrpeo pravi izborni brodolom Ta partija je osvojila samo jedno mesto u
Veu republika Savezne Skuptine SRJ (od 20, koliko se poslanika bira u Srbiji), a u Veu
graana nije zadobio nijedan mandat. Da je rukovodstvo SPO prihvatilo ponueni predlog,
toj partiji bi pripalo 4 mandata u prvom i 23 mandata u drugom od pomenutih vea Savezne
skuptine! Neodobravanje graana to ova partija nije pod tako povoljnim uslovima ula
u antimiloevievsku koaliciju DOS na izborima u septembru 2000. (pred 5. oktobar 2000),
ispoljilo se i na republikim izborima decembru 2000. Na tim izborima SPO je ostao bez ijednog
mandata u republikoj Skuptini, jer nije ostvario cenzus od 5 odsto glasova (za tu partiju glasalo
je samo 3.7 odsto graana). Istovremeno, SPO je izgubio pravo na finansiranje iz dravnog
budeta, na koje imaju samo partije zastupljene u Parlamentu. Posle fijaska na saveznim i
republikim izborima 2000, SPO nije nije nestala sa politike scene, ali su njeni izborni rezultati
daleko ispod ranije ostavarenih. Na parlamentarnim izborima 2003. SPO je zadobio, u koaliciji
sa NS 13.3 odsto glasova, ali se na izborima 2007, na kojima je SPO sudelovao samostalno,
uinak te partije sveo se na 3.3 odsto zbog ega nije osvojio ni jedan mandat. Kao stranka koja je
potisnuta na periferiju partijske scene, SPO je sudelovala na parlamentarnim izborima 2008
u okviru koalicije Za demokratsku Srbiju - Boris Tadi, kao i na izborima 2012, kad je bila
partner u koaliciji Izbor za bolji ivot - Boris Tadi, te se o njenom uinku u koaliciji na dva
poslednja izborna nadmetanja moe samo nagaati.
Najzad, kao treu presudnu odluku rukovodstva po sudbinu partije, naveo sam odbijanje
reformi od strane rukovodstva SRS posle parlamentarnih izbora 2008, posle ega je usledio
izborni fijasko SRS na parlamametrnim izborima 2012. Na tim izborima, SRS, koja je dugo
bila druga po snazi u Parlamentu Srbije, nije uspela da dostigne census od 5 odsto, a time i
pravo na uee u raspodeli mandata. Podseam da je 2008, rukovodstvo SRS odbilo predolge
za bitno reformisanje svojih programsko-politikih opredeljenja, a inicijatora tog predloga,
potpredsednika stranke, Tomislava Nikolia, izbacilo iz svojih redova. Nikoli je iznete ideje
realizovao u novoj partiji, Srpskoj naprednoj stranci (SNS), koja je ve na izborima 2012. (u
koaliciji sa nekoliko manjih stranaka) osvojila elno mesto i postala stoerna stranka koalicione
Republike vlade! Uzimajui u obzir katastrofalne politike efekte navedenih odluka,
prihvatio bih ocenu Mejra (1997) o presudnom uticaju rukovodstava u politikoj putanji
njihovih partija, uz pojaanu formulaciju da rukovodstva mogu svojim porenim odlukama
da dovedu i do nestanka partija. Mogunost ukidanja partije od strane njenog vrha proizilazi
179
iz toga to rukovodioci nisu uvek voeni racionalnom kalkulacijom iji je cilj odranje partije
po svaku cenu - kao to to veruju mnogobrojni autori (Duverger, 1967; McKenzi, 1955; Luebbert
,1986; Michels, 1962; Panebianco, 1988. i dr.) - nego esto nedokuivim emotivnim razlozima;
simpatijama, zaviu, mrnjom, zlobom, inatom, surevnjivou, osvetom. Slepo voen takvim
emocijama, partijski vrh ponekad donosi odluke o destrukciji vlastite partije, zbog ega nije
preterano tvrditi da rukovodstva imaju nad partijama ius vitae ac necis.
4. Promena prirode izbora

Interni sukobi u vladajuoj DPS obeleili su poetak kraja autoritarnog poretka 1997. u Crnoj
Gori, kao to je i suprotstravljanje stotina hiljada graana Srbije petog oktobra 2000. pokuajima
Miloevievog reima da prekroji izbornu volju graana oznailo vaan korak ka demokratiji i
ka uspostavljanju institucije slobodnih i ravnopravnih izbora. U Crnoj Gori 1997. tenja DPS-a
ka demokratskom poretku ogledala se, najpre, u nastojanju da se postigne konsenzus izmeu
relevantnih politikih partija oko izborne formule, a zatim je akcija nastavljena sistematskim
radom nadlenih dravnih organa na auriranju jedinstvenog birakog spiska koji je trebalo da
zameni mnogo nepouzdanih spiskova u kojima su esto birai bili upisani na vie mesta. Da bi
se to to postiglo, Sekretarijat za razvoj je izvrio preko pola miliona intervencija i na kraju tog
velikog posla ispostavilo se da je u birake spiskove stavljeno oko 30.000 nepostojeih graana
(verovatno umrlih, iseljenih, fiktivno upisanih). Kao rezulat temeljite provere, iz jednstvenog
birakog spiska izostavljeno je pomenutih 30.000 zombi biraa, o emu je bilo podrobnije
rei u prethodnom tekstu. Jo dva vana koraka uinjena su u Crnoj Gori u ovoj sferi. Prvi
korak je prihvatanje pozitivne diskriminacije u korist manjinskih albanskih biraa (Albanci
ine oko 7 odsto stanovnitva Crne Gore), jer im je omogueno da pod lakim uslovima osvoje
poslanike mandate. Dodue, ovo je parcijalan korak, jer u Crnoj Gori postoje i druge manjine,
koje nisu dobile odgovarajue izborne olakice (bonjaka- muslimaska, hrvatska). Drugi korak
je oduzimanje prava podnosiocima liste da posle zavrenih izbora odreuju jednu treinu
poslanika bez obzira na njihov poloaj na izbornoj listi, i trei korak je korienje nevidljivog
spreja kojim se prska desni kaiprst biraima, da bi im se onemoguilo da glasaju na drugom
izbornom mestu.
U Srbiji je demokratizacija izbornog postupka poela posle oktobarskog preokreta 2000. Inae,
na izborima (parlamentarnim, predsednikim) koji su prethodili tom preokretu, koriene
su razliite izborne mahinacije u korist Miloecievog reima o kojima je bilo rei u ovom
tekstu, ali je na saveznim izborima 2000. obim tih mahinacija bio nedovoljan da bi bio ostvaren
poeljan izborni ishod. Arhitekti mahinacija oigledno su, potcenili nadmo opozicije,
tako da njihova intervencija nije bila dovoljno jaka da promeni izborni epilog. Ve na
prvim postoktobarskim izborima odranim u reiji DOS-a, u decembru 2000. za Republiki
parlament, mogunost krae glasova onemoguena je striktnom kontrolom tampanja izbornih
listia i korienjem (kao i u Crnoj Gori) nevidljvog spreja, kojim je onemogueno viestuko
glasanje. Treba takoe pomenuti da su u Izborni zakon Srbije unete (2005) vane mere pozitivne
diskriminacije kojima se od stranaka etnikih i religioznih manjina ne trai dostizanje
izbornog praga od 5 odsto, nego se zahteva samo osvajanje 0.4 odsto glasova za dobijanje
mandata. Jo neke vane demokratske promene u Srbiji usvojene su pre parlamanetarnih izbora
2012.
Prva promena je bila uspostavljanje jedinstvenog birakog spiska, ime je - inae bitno suena
mogunost viestrukog glasanja - praktino onemoguena. Druga vana promena jeste
180
uspostavljanje slobodnog mandata poslanika koji je conditio sine qua non njegove nezavisnosti
i autonomije Parlamenta. Pre te promene kandidati za poslanike su morali da potpiu blanco
ostavke (izuzev u LDP i u SVM), koje su efovi partija mogli, bez ikakvog obrazoenja, da
aktiviraju i da nepoeljne poslanike zamene drugim kandidatima sa poslanke liste. Zbog toga
se u Srbiji nije moglo stricto sensu govoriti o poslanicima kao o narodnim predstavnicima,
nego kao o privremenim predstavnicima partija, a o Parlamentu kao o skupu privremenih
partijskih predstavnika. Trea promena jeste ukidanje prava partijskim rukovodstvima da
arbitrarno odreuju poslanike, bez obzira na njihov poloaj na izbornoj listi i to deset dana
posle zvaninog proglaenja izbornih rezultata(!). Nisam uspeo da naem analogno reenje
u zakonodavstvima drugih zemalja, izuzev zakonodavstva ve pomenute Crne Gore, to je
razumljivo, jer se ta nedemokratska inovacija pojavila 1992, kada su Srbija i Crna Gora bile
sastavni delovi SRJ. Na taj nain roen je 1992. posredni proporcionalni sistem, koji nije
nigde (izuzev u SRJ) sproveden u praksi, ali je o njemu indirektno voena struna rasprava u
Nemakoj posle Drugog svetskog rata. Poto Osnovni zakon Nemake 1949. (u stvari Ustav)
garantuje pravo graanima te zemlje na neposredne izbore, izvestan broj pravnih eksperata
tokom rasprava o optimalnom izbornom sistemu izrazio je sumnju da proporcionalni sistem ne
zadovoljava zahtev neposrednosti i zatraio je da se o tome izjasni Ustavni sud. Raspravljajui o
tom pitanju, Ustavni sud Nemake je zauzeo stanovite da je proporcionalni sistem neposredan,
ako trea linost (podnosilac liste, partija) ne intervenie u razdoblju izmeu glasanja biraa i
raspodele mandata (Bierke, 1961, 19). Ako se taj kritrijum primeni na izborne sisteme Srbije i
Crne Gore od 1992. do 2011, kao i SRJ od 1992. do 2000. (kada su odrani poslednji savezni
izbori), dolazi se do zakljuka da su izbori odrani u tom razdoblju bili posredni proporcionalni
izbori, jer je podnosilac liste mogao 10 dana posle zvaninog objavljivanja rezultata izbora
(podvukao V. G.) da arbitrarno odredi kojem e od 250 kandidata na izbornoj listi, bez obzira
na redosled, biti dodeljen poslaniki mandat. Na taj nain, potpuno je ukinuta veza izmeu
graana i poslanika, jer je o tome, posla zavetka glasanja, odluivala trea linost. Ova
nedemokratska institucija ukinuta je u Crnoj Gori 2005, a u Srbiji 2011. Zakonom o izmenama
i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Umesto toga, u obema zemljama usvojeno
je pravilo da se mandati dele po redosledu sadranom u izbornoj listi (zatvorena lista).
5. Efekti izbornih sistema

Na do sada odranim saveznim i republikim izborima na teritoriji SRJ, od 1990. do 2013,
bili su, kao to sam pokazao, na snazi razliiti izborni sistemi. Na saveznim parlamentarnim
izborima, odranim etiri puta, vaila su dva izborna principa. Na prvim izborima (maj 1992)
bio je na snazi kombinovani (rovovski) izborni sistem. Deo Parlamenta biran je na veinskim
izborima (engl. first-past-the-post), a deo po proporcionalnom principu. Sva sledea izborna
nadmetanja za Savezni parlament (decembar 1992, novembar 1996, septembar 2000) odrana su
po proporcionalnom principu. Na izborima za Narodnu skuptinu Srbije vaila su, takoe, dva
tipa izbornog sistema. Prvi izbori (1990) obavljeni su po veinskom principu (u dva kruga), dok
je za sve potonje izbore (1992, 1993, 1997, 2003, 2007, 2008, 2012) bio na snazi proporcionalni
princip. Zakonodavac u Crnoj Gori nije eksperimentisao, nego su sva izborna nadmetanja za
Republiki parlament organizovana po proporcionalnom principu.
Pomenute promene tipa izbornog sistema nisu samo rezultat tenje da se kroz uenje na
grekama doe do optimalnih institucionalnih reenja, nego, jo vie, sebinih nastojanja
vladajuih politikih stranaka da maksimalizuju svoje politiko predstavnitvo. Moe se sa
velikom izvesnou pretpostaviti da je upravo o takvim promenama re kad u nekoj zemlji,
181
kao u SRJ (i u Srbiji), doe do promene razliitih izbornih formula u kratkim intervalima, u
kojima nije mogue celovito oceniti dejstvo odreenog izbornog principa. Neu zato pogreiti
ako ustvrdim da su u SRJ odluke u ovoj izuzetno vanoj sferi donoene da bi se izalo u susret
trenutnim politikim interesima i potrebama dominantnih politikih subjekata. Dodue, brze
promene izbornog sistema nisu osobenost SRJ (i Srbije), jer je ista pojava uoena i u drugim
postkomunistikim zemljama Centralne i Jugoistone Evrope. Dobar primer za to je Hrvatska
u kojoj su, u poslednjih decenija prolog stolea, za izbor prvog Doma parlamenta bila na
snazi etiri izborna sistema: sistem apsolutne veine, kombinovani sistem sa jednakim brojem
proorcionalnih i veinskih mandata, kombinovani sistem sa pretenim brojem proporcionalnih
mandata i standardni propocionalni sistem. Osim toga, u Hrvatskoj su vana pravila izbornog
sistema menjana neposredno pre izbore (Vrcan, 2002, 229-247).
Usvajanje tri razliita tipa izbornog sistema na teritoriji SRJ u relativno kratkom razdoblju,
govori o tome da zakonodavac nije vodio rauna o temeljnom naunom saznanju - steenom
i viestruko potvrenom u stabilnim demokratskim zemljama - da ne odgovara svaki izborni
princip svakom drutvu, nego da od svojstava drutva (pre svega stepena rasne, etnike i verske
homogenosti, nivo ekonomskog razvoja, dominantna politika kultura i dr.) zavisi koji e tip
izbornog sistema biti najprikladniji. Naravno, zakonodavac moe to da ignorie i da usvoji
neodgovarajuu soluciju, ali tada izborni sistem postaje umesto nezamenjlivog regulatornog
mehanizma koji pacifikuje konflikte permanentan generator politikih napetosti i sukoba.
Teei da odabirom odgovarajueg izbornog sistema maksimalno ojaaju svoj poloaj, vladajue
snage nastojale su da uvrste i ojaaju vlastiti poloaj na politikoj sceni zaboravljajui, pri tom,
da institucija izbora ima pored kratkoronih i dugorone efekte. U datom trenutku odreeni
politiki subjekt koji ima dominantan poloaj u predstavnikom telu i vri, bez tekoa, odabir
odreenog izbornog sistema koji je zapravo zavisna varijabla, endogeni inilac u politici
reenog politikog subjekta. Ali, institucije se, kako dobro zapaaju Kielt i saradnici (2000,
11), pretvaraju od endogenog u egzogeni inilac politikog procesa u dva sluaja. Prvi sluaj
je kad dominantni politiki akter, u skladu sa svojom kognitivnom mapom, pogreno izabere
instituciju, u naem sluaju izborni sistem, koji tada ograniava njegov udeo u raspodeli moi.
Dobar primer za to je Hrvatska u kojoj se SK Hrvatske - stranka drutvene promene (SKHSDP) 1990. opredelio za veinski sistem u dva kruga umesto za proporcionalni sistem koji bi
mu obezbeivao vee anse za opstanak na elnoj poziciji. Drugi sluaj je kada u politikom
sistemu doe do promene odnosa snaga. ak i kada se izbor institucije poklapa sa interesima
dominantnog aktera, odnos snaga izmeu aktera menja se s vremenom. Kad novi moni akter
poeli da menja institucionalni aranman, institucije esto ostaju na snazi, jer nijedna grupa
igraa nije sposobna da plati transakcione trokove da bi promenila institucionalni status
quo-a. Tako u ovom sluaju institucija postaje egzogena konfiguraciji moi i nezavisno oblikuje
demokratski proces (Kitschelt et al. 2000, 11).
Ipak, to to se na teritoriji SRJ eksperimentisalo sa razliitim tipovima izbornog sistema moglo
bi biti - pored neizbenih negativnih politikih efekata - korisno istraivaima, jer im prua
priliku da uporeuju i analiziraju uticaje pojedinih tipova izbornih sistema na broj politikih
partija, vrstu partijskih koalicija, odnos izmeu izborne i parlamentarne snage politikih partija,
stepen participacije graana, itd. Istini za volju, mogunost takve analize bitno je ograniena
time to su u SRJ i Srbiji odve brzo menjane izborne formule, te je teko identifikovati ne
samo njihove dugorone, nego i kratkorone efekte. Ocena o brzoj promeni tipova izbornog
sistema ne vai za Crnu Goru, jer su, kao to samo napomenuo, u njoj svi izbori za Republiki
parlament obavljeni po proporcionalnom principu. Ali i u toj republici je teko analizirati uticaj
182
izbornog sistema na politike procese i zbivanja zato to nije mogue drati pod kontrolom tri
vana elementa tog sistema: cenzus za ulazak u Parlament, obim izborne jedinice (broj poslanika
koji se u njoj biraju) i veliinu Parlamenta (koja je oscilirala od od 71 do 125). Nesinhronizovane
izmene tri navedena elementa proporcionalnog izbornog sistema bitno su uticale na mogunost
politikih partija da osvoje sedita u Parlamentu.
Kao to su ve mnogi autori utvrdili na osnovu komparativnih istraivanja, proporcionalni
sistemi obezbeuju vei stepen podudarnosti strukture birakog tela i strukture Parlamenta
od veinskog sistema (Duverger, 1976, 235; Nohlen, 1992, 52-53; Rae, 1967, 138; i dr.). Kao
instument za merenje podudarnosti koristi se indeks proporcionalnosti koji predstavlja zbir
razlika (pozitivnih i negativnih) izmeu procenta kojim su stranke zastupljene u birakom telu
i u Parlamentu, podeljen sa 2 i oduzet od 100 (Loosemore and Hanby, 1971). Ukoliko je indeks
prporcionalnosti vii, vea je podudarnost izmeu politike (partijske) strukture birakog tela
i strukture Parlamenta i obrnuto. kolski primer raskoraka izmeu strukture birakog tela i
Parlamenta pokazali su izbori 1990. u Srbiji (veinski izborni istem u dva kruga) u kojima je
zabeleen indeks proporcionalnosti od samo 67, to je daleko ispod indeksa zabeleenih na
svim kasnijim izborima organizovanim po proporcionalnom principu. Veliina izborne jedinice
u proporcionalnom sistemu pozitivno korelira sa indeksom proporcionalnosti. Smatra se da
izborne jedinice u kojima se bira najmanje 10 poslanika omoguavaju zadovoljavajui indeks
proporcionalnosti i da je prirast proporcionalnosti sa poveanjem broja poslanika (koji se
biraju u jedinici) iznad 10 beznaajan. Izborne jedinice u kojima se bira mali broj poslanika
imaju redistributivno dejstvo u korist najveih stranaka. Partije demokratske opozicije su u
Srbiji, sa dobrim razlozima, bojkotovale republike izbore 1997, najpre zato to je vladajua SPS
abitrarno odluila da povea broj izbornih jedinica sa 9 na 29, te je time prosean broj poslanika
koji se bira u jednoj izbornoj jedinici smanjen sa 27.7 na 8.6. Drugo, do te promene dolo je
neposredno pred izbore, bez konsezusa opozicionih stranaka.
Izborni cenzus (izborni prag) se, s pravom, smatra veinskim elementom u proporcionalnom
sistemu i njegovo uvoenje se najee opravdava tenjom da se onemogui ulazak u Parlament
brojnim patuljastim partijama (ekstremni viepartizam). Izborni cenzus negativno deluje na
indeks proporcionalnosti jer onemoguuje predstavnitvo partijama koje bi, bez postojanja
cenzusa, imale svoje poslanike u Parlamentu. Na izborima u Srbiji od 1992. naovamo cenzus
je permanentno iznosio 5 odsto i prouzrokovao je visok procenat baenih glasova za partije
koje ne ostvare tu vrednost. Ti glasovi uraunavaju se partijama koje su ostvarile cenzus, to je
sistematski dovodilo do nepodudarnosti izmeu izborne i parlamentarne snage i, samim tim,
do sniavanja indeksa proporcionalnosti. U Crnoj Gori najvii indeks proporcionalnosti od 96.5
ostvaren je na izborima 1998, kad je itava republika bila jedna izborna jedinica. U izbornim
nadmetanjima odranim u Crnoj Gori 1990. i 1996 - kada su na snazi bile male izborne jedinice
(1990. u jednoj izbornoj jedinici birano je 6.2 poslanikih mesta, a 1996. 5.5 mesta) - taj indeks
bio je bio relativno nizak (1990 93.3 ;1996 - 92.7). Ovome naizgled protivrei podatak da je na
republikim izborima 1992, na kojima je takoe Crna Gora bila jedna izborna jedinica, indeks
proporcionalnosti bio najnii u posmatranom razdoblju i dostigao je vrednost od samo 90.7.
Objanjenje prividnog paradoksa je prosto; odsustvo oekivane pozitivne korelacije izmeu
veliine izborne jedinice i indeksa proporcionalnosti rezultat je uspostavljanja po prvi put u
Crnoj Gori izbornog cenzusa od 4 odsto, ije posledice nije shvatio deo birakog tela. Taj cenzus
prohibitivno je delovao na mogunost predstavnitva malih partija, naroito zato to je itava
republika bila jedna jedinica. Posledica toga jeste vie od jedne petine baenih glasova (21.2
odsto). Na takvo dejstvo cenzusa u velikim izbornim jedinicama dobro je upozorio Robert
Njuland (1982, 56).
183
Razliita visina izbornog cenzusa u Crnoj Gori (4 ili 3 odsto) objanjava, velikim delom,
varijacije indeksa proporcionalnosti na izborima 1992. i 1998. Na potonjim izborima, na kojima
je itava Crna Gora bila jedna izborna jedinica, nii cenzus (3 odsto) uslovio je poveanje
indeksa proporcionalnosti u odnosu na 1992. kada je izborni cezus bio vii (4 odsto). Razliita
visina izbornog praga ne objanjava, meutim, u celini varijaciju indeksa proporcionalnosti. Na
tu varijaciju deluju konjukturne okolnosti, prvenstveno zaotrenost politikih prilika u drutvu,
kao to je to u Crnoj Gori bio sluaj na parlamentarnim izborima 1998. U dramatinim politikim
okolnostima (vremenu proroka- Karlajl) u kojima su odrani ti izbori, glasai koncentriu svoju
podrku u dvema najveim suprotstavljenim organizacijama, a zanemaruju manje. To dovodi
do opadanja procenta baenih glasova i time do rasta indeksa proporcionalnost. U Crnoj Gori
najvii indeks proporcionalnosti od 96.5 ostvaren je upravo na izborima 1998. kad je itava
republika bila jedna izborna jedinica.
Pored brze promene tipa izbornog sistema i nekih njegovih vanih elemenata, kao i dejstva
konjukturnih politikih inilaca, u tekoe sistematskog istraivanja efekata izbornih zakona
na teritoriji SRJ, u posmatranom razdoblju, treba uvrstiti varijabilnost obima birakog tela.
Velike varijacije u broju biraa u Srbiji i Crnoj Gori nisu rezultat uobiajene neaurnosti izborne
administracije, nego i nejasnog statusa oko 600.000 graana iz bivih republika SFRJ (Hrvatska,
Bosna i Hercegovina) koji su, poetkom devedesetih godina, nali utoite u SRJ zbog graanskog
rata u tim republikama. U skladu sa pretenzijama SRJ da bude iskljuivi nosilac kontinuiteta sa
SFRJ, na saveznim izborima u odranim u maju i u decembru 1992. omogueno je graanima
iz drugih republikar(koji imaju prebivalite u Srbiji najmanje est meseci pre stupanja na
snagu izbornog zakona) da glasaju, ali im je to pravo uskraeno na saveznim izborima 1996.
Graanima pomenutih republika SFRJ omogueno je i da jednokratno glasaju i na izborima
1992. za Narodnu skuptinu i za predsednika Republike Srbije, ali su lieni te mogunosti na
narednim izborima. U Crnoj Gori u proteklom periodu obim birakog tela oscilirao je, takoe,
u irokim amplitudama, to potvruju slededei podaci o broju biraa: 1990. (republiki
izbori) - 402.905; 1992. (referendum) - 421.548; 1992. (majski savezni izbori) - 429.224; 1992.
(decembarski republiki izbori) - 429.047; 1992. (decembarski savezni izbori) - 426.915; 1996.
(republiki izbori) - 449.824; 1996. (savezni izbori) - 450.303; 1997. (predsedniki izbori, prvi
krug) - 461.491; 1997. (predsedniki izbori, drugi krug)- 470.491; 1998. (republiki izbori) 457.633 (prema: Pavievi, 1998, 6-7). Mada su varijacije u broju biraa male u apsolutnim
iznosima, one su, s obzirom na malobrojno birako telo Crne Gore, relativno posmatrano, velike
(ponekad iznad 2 odsto). Tome treba dodati i neshvatljivu neaurnost birokratije u evidenciji
biraa, to dobro ilustruju podaci da je u Crnoj Gori broj biraa bio razliit na saveznim i
republikim izborima u decembru 1992. i u novembru 1996. koji su, oba puta, odrani u istom
danu!
razliitih izbornih sistema primenjenih na prostoru SRJ od 1990. naovamo, sa sigurnou se

mogu uoiti dva efekta. Prvo, relativno najvee partije u poslednjoj deceniji prolog stolea - SPS
u Srbiji i DPS u Crnoj Gori - uspevale su, u toku svoje vladavine, da obezbede veu zastupljenost
u Saveznom i republikim parlamentima nego u birakom telu, bez obzira na razliit tip
izbornog sistema. Drugo, na osnovu rezultata SPS, kao partije koja je u posmatranom razdoblju
uestvovala na saveznim i republikim izborima organizovanim po tri izborna principa (za
razliku od DPS koja je uestvovala na izborima po samo dva principa), SPS-u je najveu
pozitivnu razliku izmeu parlamentarne i izborne snage obezbedio veinski sistem (drastian
primer su republiki izbori, 1990, kada je razlika bila + 31.5 procentni poen). Neto manju
pozitivnu razliku obezbedio joj je kombinovani sistem (na saveznim izborima u maju 1992, +26
procentnih poena), a najmanju proporcionalni sistem (republiki izbori: 1992, + 11.6 poena;
1993, + 12.5 procentnih poena; 1997,+ 10 procentnih poena). Od poetka novog stolea izborni
sistem je u Srbiji i u Crnoj Gori (od izbora 1998) prestao da igra znaajniju redistributivnu ulogu
u korist najveih partija i delovao je u veoj meri kao objektivni instrument za registrovanje
odnosa snaga izmeu partija, uesnica izbornog procesa.
Okolnost koja, takoe, oteava analizu efekata razliitih tipova izbornih sistema jesu velike
oscilacije u pogledu uea graana na izborima do kojih je dolazilo usled bojkota. Kao to
sam ranije pokazao, bojkotu su u obema republikama pribegavale kako opozicione partije
demokratske orijentacije, tako i partije manjinskih etnikih grupa. Najzad, ograniavajua
okolnost analize efekata razliitih izbornih zakona jesu sistematske neregularnosti u izbornom
procesu, naroito u Srbiji. Naglaavam da je re o sistematskim i znaajnim neregularnostima
koje su ponekad presudno uticale na ishod izbora, a ne o sitnim i sluajnim propustima koji se
uoavaju i u zemljama stabilne demokratije. O tome sam iscrpno raspravljao u odgovarajuim
poglavljima ovog teksta. Ali, i pored iznetih ogranienja koja oteavaju temeljnu analizu efekata
184
185
LITERATURA
Antoni, Slobodan. 1993. Promene stranakog raspoloenja graana Srbije 1990-1993, U: Antoni,
Slobodan i ost., Srbija izmeu populizma i demokratije, Beograd: Institut za politike studije.
Antoni, Slobodan. 1998. Yugoslav Federalism: Functioning of the Federal and Republican Parlaments,
U: Elections to the Federal and Republican Parlaments of Yugoslavia (Serbia and Montenegro) 19901996, Ed. Vladimir Goati, Berlin: Sigma.
Arendt, Hanah. 1962. The Origins of Totalitarism, London: George Allen.
Bierke, Volfgang.1961. European Election by Direct Suffrage, Leiden. A.W.
Blondel, Jean. 1963. Voters Parties and Leaders, The Social Fabric of British Politics, London: Penguin
Book.
Blondel, Jean. 1970. Party Systems and Pattern of Governements in Western Democracies, Canadien
Journal of Political Science, 1:180-203.
Bogdanor, Vernon. 1983. Introduction, Democracy and Elections, Eds. Vernon Bogdanor and David
Butler, Cambridge: Cambridge University Press.
Brankovi, Srboljub. 1994. Socijalne determinante politikog javnog mnenja u Srbiji 1990-1992,
Doktorska disertacija odbranjena na Filozofskom fakultetu u Beogradu u julu 1994.
Bratton, Michael. 1998. Second Elections in Africa, Journal of Democracy, July (Vol.9), N.3: 51-67.
Cambell, Agnus. 1962. The Passive Citizen, Acta Sociologica, Vol.6: 1-14.
Campbell, Angus, Converse, Philip, Miller, Warren and Stokes, Donald.1960. The American Voter,
Chicago: The University of Chicago Press.
Carothers, Thomas. 1997. The Observers Observed, Journal of Democracy, /Vol.8/, No.3 /July/: 17-32.
Crewe, Ivor. 1994. Voters, Parties and Leaders, Thirty Years on Western Electoral Studies and the New
Democracies of Eastern Europe, U: Developing Democracy Comparative Research in Honory of J. F. P.
Blondel, Eds. Ian Budge and David McKay, London: Sage Publications.
Chehabi H. E. and Linz, Juan. 1998. A Theory of Sultanisme: Type of Nondemocratic Rule,
U: Sultanistic Regime, Eds.H.E. Chehabi and Juan Linz, Baltimore, John Hopkins Press.
Cohen, Lenard. 2001. Serpent in the Bosom, The Rise and Fall of Slobodan Miloevi, Boulder,
Colorado: Westview Press.
Darmanovi, Sran. 2002. Politiki uinci izbora, Oko izbora br.8, Beograd: CESID.
Deloye, Ives et Ihl, Olivier. 1991. Des voix pas comme les autres; votes blancs et votes nuls aux elections
legislatives de 1881, Revue francaise de sciences politiques, 2: 141-171.
avoki, Kosta. 1995. Ustav kao jemstvo slobode, Beograd, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju.
Dimireijevi, Nenad. 2002. Ustavna demokratija za Jugoslaviju; izmedu reforme I revolucije, U: Izmeu
autoritarizma i demokratije, Srbija, Crna Gora Hrvatska, Urednici: Dragica Vujadinovi, Lino Veljak,
Vladimir Goati, Veselin Petrovi, Beograd: CEDET.
Diamond, Lary. 1996. Is the Third Wave Over, Journal of Democracy, 3: 20-38.
ilas, Milovan. 1961. The New Class, An Analysis of Communist System, New York: Praeger Paperback.
Eckstein, Harry. 1966. Division and Cohesion in Democracy, A Study of Norway, Princeton: Princeton
University Press.
Elklit, Jorgen and Svensson, Palle. 1997. What Makes Election Free and Fair?, Journal of Democracy
(Vol.8) No.3: 32-47.
Epstein, Leon. 1975. Political Parties, U: Nongovernmental Politics, Eds. Fred Greenstein and Nelson
Polsby, Hanbook of Political Science, (Vol.4), Massachusetts, Menlo Parc: Addison-Wesley.
Glenny, Misha. 1990. Rebirth of History, Eastern Europe in the Age of Democracy, London: Penguin
Book.
Goati, Vladimir. 1989. Politika anatomija jugoslovenskog drutva, Zagreb: Naprijed.
Goati, Vladimir. 1984. Savremene politike partije, komparativna analiza, Beograd: Partizanska knjiga.
Goati, Vladimir. 1991. Zakljuak, U: Od izbornih rituala do slobodnih izbora, Red. Sreko Mihailovic
i Vladimir Goati, Beograd: Institut drutvenih nauka.
Goati, Vladimir. 1992. Viepartijski mozaik Srbije, U: Raanje javnog mnenja i politikih stranaka,
Peujli, Miroslav i ost. Beograd: Institut za politike studije.
Goati, Vladimir. 1996. Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu - Trea Jugoslavija sredinom
devedesetih, Podgorica: UNIREKS.
Goati, Vladimir. 2000. Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, Bar: Conteco.
Goati, Vladimir. Izbori u SRJ od 1990. do 1998, Volja graana ili izborna manipulacija, Dodatak:
Izbori 2000, 2001 (drugo dopunjeno izdanje), Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.
Goati, Vladimir. 2008. Politike Partije i partijski sistemi, Podgorica, Fakultet politikih nauka.
De la Grasseri, Raul. 1911. Systemes Electoraux des different peoples, Paris: F. Alcan.
LaPalombara, Joseph and Weiner, Myron. 1966. Conclusion, U: Political Parties and Political
Development, Eds. Josph LaPalomabara and Myron Weiner, Princeton: Princeton University Press.
Harrop, Martin and Miller, William. 1987. Election and Voters, A Comparative Introduction, London:
Macmillan.
Hayden, Robert. 1992. Constitutional Nationalisme in Formerly Yugoslav Republics, U: Slavic Review,
(51), No.4: 654-673.
Hungtington, Samuel. 1973. Political Order in Changing Societies, (Seventh Printing), New Hawen and
London: Yale University Press.
Ishiyama, John. 1995. Communist Party in Transition, Structures, Leaders and Processes of
Democratization in Eastern Europe, Comparative Politics, 2: 133-148.
Key V.O. 1955. A Theory of Critical Elections, Journal of Politics, No.1 (February): 1-18.
Kirkpatrick, Jean. 1981. Democratic Elections, Democratic Government, and Democratic Theory, U:
Democracy et the Polls, A Comparative Study of Competitive National Elections, Eds. David Butler,
Howard Penniman and Austin Ranney, Washington adn London: American Enterprise Institut for Public
Policy Research.
Kitschelt, Herbert. 1992. The Formation of Party Systems in East Central Europe, Politics and Society,
(20): 17-50.
Duverovic, Borislav i ost. 1994. Izborna upotreba medija, Beograd, Institut drutvenih nauka, Institut
za kriminoloka i socioloka istraivanja.
Kitschelt and al. 2000. Post Communist Party Systems, Competition, Representation, and Inter-Party
Cooperation, Cambridge: Cambridge University Press.
Duverger, Maurice. 1976. Les parties politiques, Paris, Armand Coline.
Klaar, Bojan. 2012. Izbori 2012 personalizacija izbornih kampanja, U: Predsedniki i parlamentarni
izbori maj 2012, Urednik ore Vukovi, Beograd, Oko izbora, N. 18.
Easton, David. 1979. A System Analysis of Political Life, Chicago and London: The University of Chicago
Press.
186
Komi, Jovan. 2007. Ideje autnomije I regionalizma meu strankama Srbije, U: Ideologija i politike
stranke u Srbiji. Urednik: Loran Lutovac, Beograd: Institut drutenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung.
187
Komi, Jovan. 2012. Kriza I politiki kontetkst decentralizacije i regionalizacije u Republici Srbiji,
U: Predgovor: Aleksandar Popov: Alternativna nacionalna strategija decentralizacije, Novi Sad:
Reclamare.
Kotunica, Vojislav i avoki, Kosta. 1983. Stranaki pluralizam ili monizam, Drutveni pokreti i
politiki sistem u Jugoslaviji 19441949, Beograd: Institut drutvenih nauka. 1983.
Mati, Jovanka i Milivojevi, Snjeana. 1997. Medijska prezentacija izbora 97 (avgust 29 - septembar
18), Neobjavljeni rukopis.
Mati, Jovanka. 1998. Radio Beograd: Dravni interes nema opoziciju, U: Odsutne partije, Beograd:
Centar za slobodne izbore i demokratiju.
Kovaevi, Milan. 1995. Prepreke i ciljevi privatizacije, Ekonomska misao, /XXVIII/, 3-4: 152-155.
Mati, Jovanka i Milivojevi, Snjeana. 1997a. Izvetaj, Ponovljeni predsedniki izbori- 2. krug 12-18.
decembar 1997, Neobjavljeni rukopis.
Jovanovi, Milan. 1997. Izborni sistemi, Izbori u Srbiji, Beograd: Institut za politike studije, Slubeni
glasnik.
Mair, Peter.1997. Party System Change, Approaches and Interpretation, Oxford: Clarendon Press.
Meynaud, Jean. 1958. Les groups de pression en France, Paris: Armand Coline.
Laswell, Harold. 1971. Who Gets, What, When and How (Eleven Printing), New York and Cleveland:
World Publishing Company.
Michels, Robert. 1914. Les partis politiques: essai sur les tendences oligarchique des democraties /
traduit dapres la 1- re edit. allemande/, Paris: Armand Coline.
Laver, Michael. 1986. Between Theoretical Elegance and Political Reality: Deductive Models and
Cabinet Coalition in Western Europe, U: Coalition Behavior in Theory and Practice, An Introductive
Model for Western Europe, Ed, Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press.
Mihailovi, Duko, 2005. Povlenske magle i vidici, I knjiga, Beograd, NEAd.o.o.
Lijphart, Arend. 1984. Democracies, Pattern of Majoritarian and Consensus Government in TwentyOne Countries, New Hawen: Yale University Press.
Mihailovi, Sreko. 2007. Apstinencija iI partijska identifikacija, U: Birai i apstinenti u Srbiji,

Beograd: Institut Drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung.
Lijphart, Arendt. 1991. Presidentialism and Majoritarian Democracy, Theoretical Observation, U:

Democracy and Political Transformation, Ed. Georgy Szoboszlai, Budapest: Hungarian Policical Science
Association.
Lijphart, Arend, 1994. Electoral Systems and Party Systens, A Study of Twenty-Seven Democecies.
1945-1990, New York, Oxford Universsity Press.
Linc Juan and Stepan Alfred, 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija, Beograd: Filip Vinji.
Linz, Juan. 1986. Introduction, U: The Breakdown of Democratic Regime, Eds: Juan Linz and Alfred
Stepan, Baltimor and London: The John Hopkins University Press.
Linz, Juan. 1978. Crisis, Breakdown and Reequilibration, U: The Breakdown of Democratic Regimes,
Eds. Juan Linz and Alfred Stepan, Baltimor: John Hopkins University Press.
LaPalombara, Joseph and Weiner, Myron. 1966. Conclusion, U: Political Parties and Political
Development, Eds. Joseph LaPalomara and Myron Weiner, Princeton: Princeton University Press.
Lipset, Sejmor. 1969. Politiki ovek, Beograd: Rad.
Loosemore, John and Hanby, Victor. 1971. The Theoretical Limits of Maximum Distortion: Some
Analitic GExpression for Electoral System, British Journal of Political Science, 1: 467-477.
Lorwin, Val. 1971. Segmented Pluralism: Ideological Cleavages and Political Cohesion in the Smaller
European Democracies, Comparative Politics, (Vol.3), No.2 (January) :141-175.
Lowit, Theodor. 1979. Yatil des Etats en Europe de lEst, Revue francaise de sciences politiques,
No.45: 127-141.
Luebbert, Gregory. 1986. Comparative Democracy, Policy Making and Governing Coalition in Europe
and Israel, New York: Columbia University Press.
Mainworing, Scott. 1998. Party Systems in the Third Wawe, Journal of Democracy, No.3 /July/ :67-82.
Markoff John. 1996. Waves of Democracy, Social Movements and Political Change, Thousand Oaks,
California, London and New Delhi: Pine Forge Press.
Markovi, Mihailo. 1995. Politiki i socijalno ekonomski preobraaji u Srbiji 1989-1995, Referat na
naunom skupu: Ciljevi i putevi zemalja u tranziciji, Institut drutvenih nauka od 8-12 oktobra 1995,
Beograd.
Mati, Jovanka. 1996. Analiza informativnih TV emisija, 16-22. oktobra 1996, Vreme, 2. novembar: 5.
188
Mihailovi, Sreko. 1998. Odnos graana i politikih stranaka, privid posredovanja, Neobjavljeni
rukopis.
Milivojevi, Snjeana. 1994. TV prezentacija izbora, Jugoslovenski pregled, l: 23-31.

Milivojevi, Snjeana. 1998. Radio televizija Srbije: Volimo te, otadbino naa, U: Odsutne partije,
Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.
Miloevi-orevi, Jasna. 2007. Socijalna i politika homogenost apstinenata, U: Birai i apstinenti u
Srbiji, Beograd: Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung.
Mill, John, Stuard. 1876. O predstavnikoj vladi, Beograd: Dravna tamparija.
Nassmacher, Karl-Heinz, 2003. Introduction, Political Parties, Funding and Democracies, U: Funding
Political Parties and Election Campaignes: A Handbook, Eds. Karl-Heinz Nassmacher and Daniel
Zovatto, London: Paperback.
Newland, Robert. 1982. Comparative Electoral Systems, London: The Arthur McDougal Fund.
Nikoli, Pavle. 1997. Od raspada do beznaa i nade, svedoanstvo o jednom vremenu, Beograd: Filip
Vinji.
Nohlen, Dieter. 1992. Izborno pravo i stranaki sustav, Zagreb: kolska knjiga.
Nolen, Diter i Kasapovi, Mirjana.1997. Izborni sistemi Istone Evrope, Beograd, Fondacija Friedrich
Ebbert.
Nordlinger, Erik. 1972. Conflict Regulation in Divided Societies, Cambrige: Harvard University Press E.
Pajvani, Marijana. 1997. Izbori - pravila prorauni, Novi Sad: Finvest, Naa Borba.
Panti, Dragomir. 1995. Dominantne vrednosne orijentacije u Srbiji i mogunost nastanka civilnog
drutva, U: Potisnuto civilno drutvo, Red. Vukain Pavlovi, Beograd: Eko Centar.
Panti, Dragomir 2002. Vrednosti biraa pre i posle demokratskog preokreta 2000, U: Partijska scena
Srbije posle 5. oktobra 2000, Red. Vladimir Goati, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvnih
nauka.
Panti, Dragomir i Pavlovi, Zoran. 2006, Stranake pristalice i komponente politike kulture u Srbiji,
U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Red. Zoran Lutovac, Beograd: Institut
drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung.
Pasqino, Gianfranco. 1990. Party Elites and Democratic Consolidation, Cross-National Comparison
of Southern European Experience, U: Securing Democracy, Political Parties and Democratic
Consolidation, Ed. Geoffrey Pridham, London: Routledge.
189
Pavievi, Veselin. 1997. Izborni sistemi i izbori u Crnoj Gori 1990-1996, Podgorica: CID.
Pavievi, Veselin 2004. Parlamentarizam i partitokracija, U: Tranazicija u Crnoj Gori, CEDEM,
Izvetaj br. 22 (maj - jun).
Pavievi, Veselin 2004a. Raspad koalicije za bojkot- slom ili redefinisanje strategije delegitimisanja
parlamenta, U: Tranazicija u Crnoj Gori, CEDEM, Izvetaj br. 23, (jul - septembar).
Pavievi, Veselin 2004. Parlamentarizam i partitokracija, U: Tranazicija u Crnoj Gori, CEDEM,
Izvetaj br. 22 (maj - jun).
Pavievi, Veselin. 2002. Pravno-politiki okvir izbora, Oko izbora br. 8, Beograd, CESID.
Pravda, Alex. 1978. Elections in Communist Party States, U: Elections witbout Choice, Eds. Guy
Hermet,
Richard Rose and Alain Rouquie, London: The Macmillan Press.
Pribievi, Ognjen. 1997. Vlast i opozicija u Srbiji, Beograd, Radio B92.
Rae, Douglas, 1967. The Political Consequences of Electoral Laws, New Haven and London: Yale
University Press.
McRae, Kenneth. 1974. Epilogue, U: Consociational Democracy, Political Acomodation in Segmented
Societies, Ed. Kenneth McRae, Toronto: The Carleton Library.
Raki-Vodineli, Vesna i Svilanovi, Goran. 1996. Bezobzirno ignorisanje paragrafa, Naa Borba,
78. decembar: 7.
Raki- Vodineli, Vesna i ost. 1997. Izborna kraa, pravni aspekt, Beograd: Medija centar.
Stojiljkovi, Zoran. 2012. urevdanski izbori 2012 - koalicione igre i igrice, U: Predsedniki i
parlamentarni izbori, maj 2012, Urednik ore Vukovi, Beograd, Oko izbora, N. 18.
Stokes, Gale. 1997. Three Eras of Political Change in Eastern Europe, New York, Oxford: Oxford
University Press.
Szacki, Jan. 1990. A Revival of Liberalizam in Poland, Social Reaserch, No.57: 21-35.
iljanovska-Davkova, Gordana. 2006. Makedonske partije kroz prizmu ideologije, U: Politike stranke
i birai u dravama bive Jugoslavije, Urednik: Zoran Lutovac, Beograd: Fridrich Ebert Stiftung i
Institut drutvenih nauka.
Todorovi, Mirjana. 1998. Politika i Borba: sve je Jul osim avgusta a i on je ako nije glup, U: Odsutne
partije, Beograd: Centar za slobodne izbore i demokrtiju.
Toka, Gabor. 1996. Parties and Electoral Choices in East-Central Europe, U: Stabilising Fragile
Democracies, Comparing New Party Systens in Southern and Eastern Europe, Eds. Geoffrey Pridham
and Paul Lewis, New York: Routledge.
Tomi, Stojan. 1983. Radniko samoupravljanje i izbori 1954-1963, U: Skuptinski izbori u Jugoslaviji
1942 -1982, Redaktori: Milan Mati i Mijat Damjanovi, Beograd: Institut za politike studije.
To, Niko i ost. 1988. Klasno bie savremenog Jugoslovenskog drutva, Ljubljana: Raziskovalni intitut
Fakulteta za sociologijo, politine vede in novinarstvo.
Touraine, Alain. 1991. What does Democracy Mean Today?, International Social Science Journal,
No.128 (May): 259-269.
Riker, William. 1986. Duverger s Law Revisited, U: Electoral Laws and Their Political Consequences,
Eds. Bernard Grofman and Arendt Lijphardt, New York: Agaton Press.
Waller, Michael. 1996.Party Inheritences and Party Identity, U: Stabilising Fragile Democracies
Comparing New Party Systens in Southern and Eastern Europe, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis,
London and New York: Routledge.
Rose, Richard. 1994. Postcommunisme and the Problem of Trust, Journal of Democracy, (5), 3: 18-31.
Vermeersch, Jan. 1992. The Left in Eastern Europe, To D, The Working Paper Series, No.1: 3-6.
Rose, Richard. 1974. The Problem of Party Government, London: Macmillan.
Von Beyme, Klaus. 1985. Political Parties in Western Democracies. Alderchot: Gower.
Rose, Richard and Mackie, Thomas. 1988. Do Parties Persist or Fail? The Big Trade-off Facing
Organizations, U: When Parties Fail, Emerging Alternative Organizations, Eds. Kay Lawson and Peter
Merkl, Princeton: Princeton University Press.
Von Beyme, Klaus. 2002. Transformacija politikih stranaka, Zagreb: Fakultet politikih znanosti.
Sartori, Giovanni. 1965. Democratic Theory, New York: Preager.

Sartori, Giovanni 1976. Party and Party Systems, A Framework for Analysis, Cambridge: Cambridge
University Press.
Schmitter, Philipe. 1986. An Introduction to Southern European Transition from Authoritarian Rule:
Italy, Greece, Portugal and Turkey, U: Transition from Authoritarian Rule, Southern Europe, Eds.
Guillermo O Donell, Philippe Schmit and Laurence Whitehead, Baltimor and London: The John
Hopkins University Press.
Schonfeld, William. 1980. La stabilite des dirigents des parties politiques; la theorie de l oligarchie de
Robert Michels, Revue francaise des sciences politiques, (Aout) No.4: 846-874.
Soro, Dord, 1999. Od kapitalizma ugroeno drutvo, Beograd: Smizdat, B-92.
Slavujevi, Zoran. 1992. Osnovne karakteristike kampanje za prevremene parlamentarne izbore 92:
patriote i izdajnici , Gledita, 1-6: 154-161.
Stojanovi, Dubravka. 1995. Traumatini krug srpske opozicije, (VII), 125-126: I-XVI.
Stojiljkovi, Zoran. 1995. Nemogunosti autonomnog delovanja sindikata u Srbiji, U: Potisnuto civilno
i drutvo, Ed. Vukain Pavlovi, Beograd: Eko centar.
Stojiljkovi Zoran. 2008. Partijski sistem Srbije (drugo izdanje), Beograd: Slubeni glasnik.
190
Vrcan, Sran. 2002. Izbori u Hrvatskoj devedesetih: simptomatian sluaj ili anomalija, U: Izmeu
autoritarizma i demokratije, Srbija Crna Gora i Hrvatska, Red. Dragica Vujadinovi, Lino Velja i
Vladimir Goati, Beograd: CEDET.
Wesolowski, Wlodzimierz. 1991. Poland Transition to Democracy: How much Pluralism?,
International Conference:Transition to Democracy in Cenral East Europe, Subotica: Radniki
univerzitet.
Vueti, Slobodan, 2000. U krugu poraza, Beograd: Stubovi kulture.
Vueti, Slobodan. 2002. Srbija i Crna Gora od federacije do konfederacije, U: Izmeu autoritarizma i
demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Knjiga I, Institucionalni okvir, Urednici: Dragica Vujadinovi,
Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavievi, Beograd: CEDET, CEDEM-Pogorica, CTCSR-Zagreb.
Vukomanovi Dijana. 1998. E Short History of Political Parties, U: Election to the Fedral and
Repubican Parliaments in Yugoslavia (Serbia and Montenegro) 1990-1996, Ed. Vladimir Goati, Berlin:
Sigma.
Vukomanvi, Dijana. 2005. Legitimacijska matrica relevantnih politikih partija u Srbiji, U: Politike
stranke u Srbiji, Ur. Zoran Lutovac, Beograd: Insitut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung.
Vujovi, Zlatko i Komar, Olivera. 2006. Politike partije u Crnoj Gori, U: Politike stranke i birai u
dravama bive Jugoslavije, Red. Zoran Lutovac, Beograd: Institut drutvenih nauka I Friedrich Ebert
Stiftung.
191

Vladimir Goati Izbori U Srbiji I Crnoj Gori

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Vladimir Goati Izbori U Srbiji I Crnoj Gori

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vladimir Goati Izbori U Srbiji I Crnoj Gori

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Izdavai:

Centar za slobodne izbore i demokratiju i

Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID)

Kontroverze oko izbora

I PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1990.

1. Parlamentarni izbori 1990.

II PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1992.

1. Parlamentarni izbori 1992.

III IZBORI ZA PARLAMENT SRJ

1. Parlamentarni izbori 1993.

2. Parlamentarni izbori 1997.

1. Septembarski predsedniki izbori 1997.

6.1 Dve suprostavljene orijentacije

1. Parlamentarni izbori 1996.

1. Predsedniki izbori 1997.

4. Predsedniki izbori u maju 2003.

1. Parlamentarni izbori 1996.

1. Predsedniki izbori 2000.

1. Partije i partijski sistemi

1.2 Dobitnici i gubitnici

perspektive predmet osporavanja i kritika.Ta neizbena nesavrenost izbora - koja se oitava

Novi oblik nedemokratinosti

Cilj studije i plan izlaganja

SAD, bilo je definisanje kriterijuma po kojima se e se odvijati dezintegacija SFRJ. Na taj

ve vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji 1993. naruena hronoloka simetrija

I PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1990.

Spektakularni krah realnog socijalizma u zemljama Centralne i Jugoistone Evrope krajem

1.1 Izborni dobitnici i gubitnici

toga, SPS i SK CG su insistirale na socijalnoj pravdi i sigurnosti za najire slojeve zaposlenih.

1.2 ta je uslovilo nejednak izborni uinak

dok su u ekonomski razvijenijim zemljama (Maarska, DR Nemaka, Poljska, ehoslovaka)

od crnogorskog rukovodstva - smatralo da po svaku cenu treba smanjiti ustavne ingerencije

zatite i sigurnosti zaposlenih, pomoi graanima sa posebnim potrebama od strane vladajuih

2. Predsedniki izbori 1990.

2.1 Razlika u rejtingu

parlamentarnim izborima (170.092: 171.318). Ogromna razlika u stepenu podrke Miloeviu i

2.2 Neravnopravni uslovi

II PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1992.

1. Parlamentarni izbori 1992.

1.1 Prihvatanje novih izbora

Nasuprot tome, izborni sistem zasnovan na proporcionalnom principu obezbeuje prioritet

1.2 Dominantne predizborne teme

Stav prema ekonomskosocijalnim pitanjima obino se predstavlja dimenzijom levicadesnica.

1.3 Ishod izbora

1.4 Izborna neravnopravnost

2. Predsedniki izbori 1992.

Slobodana Miloevia za predsednika republike, ubedljivu prevagu odnela radikalnija dravna

o etnikim granicama, to je praktino znailo nasilno pripajanje teritorija drugih republika,

III IZBORI ZA PARLAMENT SRJ

1.1 Institucionalni okvir

Nolen i Mirjana Kasapovi nazivaju rovovskim sistemom. Takav sistem je prihvaen u

ove republike za Vee graana izabrano po proporcionalnom sistemu, a samo 6 po veinskom.

1.2 Izborni uinak

1.3 Postizborne tenzije

i na republikom i lokalnom nivou. Od posebne je vanosti, naravno, bio republiki nivo,

2.1 Ishod izbora

2.2 Rezervna strategija vladanja

I PARLAMENTARNI IZBORI U SRBIJI