MESEARI

The translation was kindly supported by the Fund for Central

& East European Book Projects, Amsterdam

Prevod ove knjige objavljen je uz podrku Fonda za knjievne

projekte Srednje i Istone Evrope iz Amsterdama

MESEARI
KAKO JE EVROPA
KRENULA U RAT 1914.

KRISTOFER
KLARK

Prevod:
Aleksandra Dragosavljevi

Naslov originala
Christopher Clark:
THE SLEEPWALKERS
How Europe Went to War in 1914
Copyright 2012 by Christopher Clark
Copyright 2014 za srpsko izdanje, Heliks

Izdava
Heliks
Za izdavaa
Brankica Stojanovi
Lektura
Vesna uki
Struna redaktura prevoda
Veljko Stani
tampa
Newpress, Smederevo
Prvo izdanje

Knjiga je sloena
tipografskim pismima
Chronicle Text i Agmena Pro
ISBN: 978-86-86059-44-4
Smederevo, 2014.
www.heliks.rs

Dozefu i Aleksanderu

Sadraj
Izjave zahvalnosti

xi

Predgovor srpskom izdanju

xvii

Uvod

xxi
DEO I

Putevi do Sarajeva
1. Srpske aveti
Ubistvo u Beogradu
Neodgovorni elementi
Mentalne mape
Raskidanje odnosa
Eskalacija
Tri turska rata
Zavera
Nikola Pai reaguje

3
3
12
18
24
29
36
41
48

2. Carstvo bez osobina

Sukobi i ravnotea
ahisti
Lai i prevare
Obmanjujua smirenost
Jastrebovi i golubovi

56
56
67
75
80
85
D eo I I

Podeljeni kontinent
3. Polarizovanje Evrope, 18871907.
Opasne veze: francusko-ruski savez
Procena Pariza

105
107
114

viii

Sa draj

Kraj britanske neutralnosti

Zakasnela imperija: Nemaka
Velika prekretnica?
Mi o vuku...

118
122
133
139

4. Vieglasje evropske spoljne politike

Suvereni donosioci odluka
Ko je vladao u Sankt Peterburgu?
Ko je vladao u Parizu?
Ko je vladao u Berlinu?
Problematina nadmo ser Edvarda Greja
Agadirska kriza iz 1911.
Vojnici i graani
tampa i javno mnjenje
Fluidnost moi

146
148
161
165
170
173
177
186
196
208

5. Balkanski koloplet
Vazduni napadi na Libiju
Balkanski mete
Kolebljivac
Kriza na Balkanu u zimu 19121913.
Bugarska ili Srbija
Austrijske nevolje
Balkanizacija francusko-ruskog saveza
Pariz ubrzava korak
Poenkare je izloen pritisku

210
210
218
224
230
236
243
253
261
267

6. Poslednje anse: poputanje napetosti

i ponovna opasnost od rata, 19121914.
Ograniene mogunosti detanta
Sad il nikad
Nemci na Bosforu
Scenario po kome e se rat zaeti na Balkanu
Kriza muevnosti?
Koliko je neizvesna bila budunost?

272
272
282
290
302
310
313

Sa draj

ix

D eo I I I

Kriza

7. Ubistvo u Sarajevu
Atentat
Prosvetljujui trenuci
Poinje istraga
Srbija reaguje
ta uiniti?

319
319
326
330
335
339

8. Krug se iri
Reakcije u inostranstvu
Grof Hojo odlazi u Berlin
Put ka austrijskom ultimatumu
udna smrt Nikolaja Hartviga

349
349
356
364
370

9. Francuzi u Sankt Peterburgu

Grof De Robjen menja vozove
Gospodin Poenkare plovi u Rusiju
Partija pokera

373
373
377
381

10. Ultimatum
Austrija zahteva
Srbija odgovara
Poinje lokalni rat

389
389
394
404

11. Pucnji upozorenja

vrst stav odnosi prevagu
Ovog puta bie rata
Ruski razlozi

405
405
408
412

12. Poslednji dani

udna svetlost obasjava mapu Evrope
Poenkare se vraa u Pariz
Rusija se mobilie
Skok u tamu
Mora biti da je dolo do nesporazuma
Muke po Polu Kambonu

419
419
427
434
442
452
460

Sa draj

Britanija intervenie
Belgija
Vojnike izme

463
468
472

Zakljuak

475

Napomene

483

Indeks

573

O autoru

601

Izjave zahvalnosti
Dvanaestog maja 1916. Dejms Dozef OBrajen, stoar iz Talvud Stejna u
severnom delu Novog Junog Velsa, prijavio se u Australijsku kraljevsku
vojsku. Posle dvomesene obuke na sidnejskim poligonima, redov OBrajen
dodeljen je 35. bataljonu Tree divizije i ratnim brodom Benala uputio se
u Englesku na dalju obuku. Otprilike 18. avgusta 1917. pridruio se svojoj
jedinici u Francuskoj, na vreme da uestvuje u bici kod Paendala.
Dim je bio moj deda. Dvadeset godina posle njegove smrti tetka Doan
Prat, roena Manro, dala mi je njegov ratni dnevnik, malu smeu belenicu
punu spiskova, adresa, instrukcija i neobinih lakonskih zapisa. Tako je
Dim o bici za Brodsejnde 4. oktobra 1917. godine zapisao: Bila je to odlina
bitka, i nemam elju da vidim jo jednu takvu. Evo i dnevnike beleke od
12. oktobra 1917, posle druge bitke kod Paendala:
Napustili smo logor (u blizini Ipra) i krenuli ka sektoru Paendal na borbenoj
liniji. Deset sati nam je trebalo da stignemo donde i posle tolikog mariranja
bili smo iscrpljeni. Ni pola sata po dolasku (bee to u 5.25 ujutro 12. oktobra),
preskoili smo preko vrea. Sve je bilo dobro dok se nismo pribliili vresitu
koje smo jedva preli. Kad smo najzad uspeli, naa prethodnica nam je odmakla oko kilometar i po i morali smo da pourimo ne bismo li je sustigli. Oko
11 pre podne stigli smo do naeg drugog cilja i tu ostali sve do 4 popodne kad
smo morali da se povuemo. [] Samo mi je boja volja pomogla da izvuem
ivu glavu, jer su meci i rapneli fijukali na sve strane.

Dimova aktivna vojna sluba okonana je u dva sata ujutro 30. maja 1918.
kada je, sudei po njegovom dnevniku, ranjen u obe noge. Bomba mu je
pala na stopala, odbacivi ga uvis i ubivi vojnike oko njega.
Dim kakvog se ja seam bio je sarkastian, krhki starac ije je pamenje bledelo. Nije govorio o svom iskustvu u ratu, ali seam se razgovora s
njim kad mi je bilo otprilike devet godina. Upitao sam ga jesu li mukarci
koji su se borili u ratu bili uplaeni pred bitku ili eljni da se bore. Odvratio je da neki jesu bili uplaeni a drugi nisu. Jesu li junoe bili bolji borci od
xi

xii

Izjav e za hva l n osti

straljivaca, zanimalo me je. Nisu, ree Dim. Ba ti eljni borbe prvi bi

se uneredili. Odgovor je na mene ostavio dubok utisak i neko vreme sam
razmiljao o tim reima, naroito o rei prvi.
Uas tog dalekog sukoba jo nas zaokuplja. Ali njegova tajanstvenost
je drugde, u nejasnim i zapetljanim zbivanjima koja su omoguila takvo
krvoprolie. Dok sam to istraivao, prikupio sam toliko mnogo dugova
u pozajmljenim saznanjima da ih teko mogu ikada vratiti. U izotravanju argumenata pomogli su mi razgovori s Danijelom Andersom, Margaret Lavinijom Anderson, Krisom Bejlijem, Timom Blaningom, Konstantinom Boom, Riardom Bosvortom, Anabel Bret, Markom Kornvolom,
Riardom Drejtonom, Riardom Evansom, Robertom Evansom, Nilom
Fergusonom, Izabel V. Hal, Alanom Krejmerom, Ginterom Kronenbiterom, Majklom Leder-Lomasom, Dominik Liven, Dejmsom Makenzijem,
Alojzom Maderpaherom, Markom Migotijem, Anikom Mombauer, Frankom Lorencom Milerom, Vilijamom Maliganom, Polom Manroom, Polom
Robinsonom, Ulinkom Rublak, Dejmsom ianom, Brendanom Simsom,
Robertom Tomsom i Adamom Tuzom. Ajra Kacnelson mi je izneo stav
u vezi s teorijom odluivanja, Endru Preston o antagonistikim strukturama u oblikovanju spoljne politike, Holger Aflerbah o Riclerovim dnevnicima, Trojnom savezu i suptilnijim pojedinostima u vezi s nemakom
politikom tokom Julske krize, Kit Defri o Henriju Vilsonu, a Don Rel o
kajzeru Vilhelmu II. Hartmut Pog fon trandman skrenuo mi je panju na
malo znane ali informativne memoare svog roaka Vasilija trandmana
koji je u vreme izbijanja rata 1914. bio ruski otpravnik poslova u Beogradu;
Kit Nilson mi ljubazno dao na itanje neobjavljenu studiju o donosiocima
odluka u samom vrhu Forin ofisa; Brus Mening mi je poslao svoj vaan
lanak, koji je tek kasnije objavljen u asopisu Journal of Modern History,
o ruskoj vojnoj obavetajnoj slubi; Tomas Oti poslao mi je pre objavljivanja svoju novu studiju The Foreign Office Mind, a Jirgen Angelov svoje
delo Der Weg in die Urkatastrophe; Don Kajger i Gerd Krumajh snabdeli
su me odlomcima iz raznih publikacija i referencama o francuskoj spoljnoj
politici. Andreas Roz poslao mi je primerak svoje upravo tampane knjige
Zwischen Empire und Kontinent; Zara Stajner, ija dela spadaju meu najznaajnija u ovoj oblasti, stavila mi je na uvid brojne tekstove i beleke.
Pet godina mi je Semjuel R. Vilijamson, ije su klasine studije o meunarodnoj krizi i austrougarskoj spoljnoj politici uticale na to da u ovoj knjizi
povedem istraivanje u vie smerova, slao neobjavljena poglavlja, kontakte
i reference i rado pristajao da zajedno raspetljavamo austrougarsku politiku. Prijateljstvo koje je nastalo iz te razmene imejlova jedna je od nagrada
koju mi je ova knjiga donela.

I zjav e za hva l n osti

xiii

Zahvalan sam i onima koji su mi pomogli da prevaziem jezike prepreke: Miroslavu Doenu hvala na pomoi sa srpskim tampanim izvorima,
a Sranu Jovanoviu za pomo s arhivskom graom u Beogradu; Rumenu
olakovu zahvaljujem na pomoi s bugarskom sekundarnom graom;
zahvaljujui predanom istoriaru Sergeju Podbolotovu, njegovoj mudrosti, inteligenciji i otrom humoru, moje istraivanje u Moskvi bilo je ne
samo produktivno nego i podjednako prijatno i prosvetljujue. Tu su i one
neumorne due koje su proitale deo moga rada ili celu knjigu u razliitim
fazama njenog nastajanja: Donatan Stajnberg i Don Tompson iitali su
svaku re i predloili pametne komentare. Dejvid Rejnolds mi je pomogao
da pronaem meru u najizazovnijim poglavljima. Patrik Higins je proitao
prvo poglavlje, izneo kritike i upozorio na problematine delove. Amitavu
Gou zahvaljujem na neprocenjivim povratnim informacijama i savetima.
Za sve greke koje su u knjizi ostale odgovoran sam samo ja.
Imam sreu da radim s divnim agentom Endruom Vajlijem, kome mnogo
dugujem, a izuzetno sam zahvalan Sajmonu Vinderu iz izdavake kue Penguin na ohrabrenju, usmeravanju i bodrenju, kao i Riardu Dagvidu to je
tako efikasno nadgledao produkciju. Neumorna redaktorka Bela Kuna traila je i tamanila sve greke, netanosti, nedoslednosti i prekomerne navodnike, a raspoloenje joj nije kvarilo ni to to sam do iznemoglosti doterivao
tekst. Nina Libren, iji je deda Julius Libren takoe uestvovao u bici kod
Paendala (samo na suprotnoj strani), podnosila je moje muke s dobroudnom neutralnou. Ovu knjigu posveujem, s ljubavlju i divljenjem, naim
sinovima Dozefu i Aleksanderu, u nadi da nikada nee iskusiti rat.

NORVEKA

VEDSKA

V E L I K A
Dablin

B R I T A N I J A

Severno
more

Kopenhagen

Elb

Tem
za

Hag
Rajna

Brisel

BELGIJA Lije
Pariz

N E M A K A

LUKSEMBURG

ar

na

Prag

na

Se

Lora

Berlin
Potsdam

HOLANDIJA

London

Atlantski
okean

DANSKA

Bern
F R A N C U S K A
VAJCARSKA

TU
POR

Lisabon

GA

LI

JA

Po

Madrid

Rim

P A N I J A

I T A L I J A

Sredozemno more
PANSKI MAROKO

ALIR
(francuski)

MAROKO
(francuski)

1. Evropa 1914. godine

0
0

300 milja
400 km

TUNIS
(francuski)

FINSKA

Sankt Peterburg
Stokholm

ESTONIJA

LETONIJA
KURLANDSKA
GUBERNIJA

Baltiko
more

Nj

em

Tanenberg

en

BELORUSIJA

Don

Varava

la
Vis

Krakov

Kijev

POLJSKA

Dnj

Donec

epa

GALICIJA

A
JIN
UKRA

A U S T R O U G A R S K A
Be

J A

LITVANIJA

ISTONA
PRUSKA
Poznanj

Moskva

Odesa

Budimpeta

Sevastopolj

RUMUNIJA
BOSNA I

Sarajevo

HERCEGOVINA

C r n o

Bukuret

Beograd

SRBIJA

BUGARSKA
Sofiija

CRNA GORA

Carigrad

ALBANIJA
GRKA

m o r e

Egejsko
more

C A

K O

V O

Atina

KIPAR
(britanski)

LIBIJA
(italijanska)

EGIPAT
(britanski)

Predgovor srpskom izdanju

Svako istorijsko tumaenje podlono je preispitivanjima. U disciplini kojom
se mi, istoriari, bavimo nema definitivnih ili konanih iskaza. I ne bi trebalo nikoga da iznenadi to toliko mnogo politikih emocija jo uvek prati
pominjanje poetka Velikog rata.
Prvi svetski rat je obeleio proli vek tako da se posledice jo uvek oseaju
u Evropi i Aziji te na Bliskom istoku. Najfascinantniji deo tokom pisanja ove
knjige za mene je bilo istraivanje istorije Srbije delimino zato to sam
to doiveo kao put u nepoznato, a donekle i stoga to pria o Srbiji nije tek
neobino epsko pripovedanje o otporu i opstanku u nemilosrdnom okruenju, nego i paradoksalna storija o moi prolosti nad sadanjou.
S namerom da budem to jasniji, voleo bih da ukaem na izvesne injenice. Najpre, knjiga Meseari nije napisana kako bi se Srbija optuila za
izbijanje Prvog svetskog rata. Konflikt ogromnih razmera bio je pre svega
rezultat mahinacija evropskih velesila u doba imperijalizma: bilo bi smeno
oznaiti malenu Srbiju, omanju regionalnu silu, kao glavnog krivca za tu
ratnu stihiju. Nastojao sam da Balkan, a prevashodno Srbiju, integriem u
narativni tok u kome objanjavam kako je rat otpoeo. U tu svrhu je trebalo
istraiti korene srpske i austrougarske meusobne netrpeljivosti koja je
dosegla vrhunac u leto 1914. U prvom poglavlju knjige postavlja se pitanje
kako je beogradska vlada dospela u poziciju da nije u stanju da kontrolie
aktivnosti iredentistikih grupa na granici s Austrougarskom. U njemu analiziram pritiske kojima je bio izloen predsednik vlade Nikola Pai, poreklo zaverenike grupe Crna ruka i uticaj na srpsku politiku pretorijanske
zaverenike mree nastale posle kraljeubistva iz 1903.
Pregled srpske istorije moe se uiniti prilino sumornim ukoliko se uporedi sa stanovitima iznetim na pojedinim mestima u srpskoj istoriografiji
koja kazuju da su godine od 1903. do 1914. svojevrsno zlatno doba srpske
politike istorije. Razlozi za to ne lee u mojoj nameri da u knjizi predstavim
Srbiju u negativnom svetlu. Meseari se ne bave drutvenom i kulturnom
istorijom evropskih drava u naelu, nego ponajpre vrlo uskim pitanjem
xvii

xviii

Predg ovor srpskom i zdanju

kako i gde su nastajale rizine situacije koje su ugroavale mir. Identifikovati Srbiju i, uopte, Balkansko poluostrvo kao pozornicu na kojoj su se
gomilali takvi rizici nije isto to i optuivati Srbiju ili Srbe. Na kraju krajeva, u elji da proire svoju nacionalnu dravu tako da se u njoj nae to
vie njihovih sunarodnika, Srbi nisu teili niem drugom do da ostvare ono
to su ve ostvarili Italijani i Nemci u XIX veku. Osuivati sprske voe da
su pogreili to su stremili tome, bilo bi apsurdno.
itaoci koji se odmaknu od prvog poglavlja i nastave da itaju dalje, videe
kako u knjizi iznosim kritiki stav i o francuskoj, ruskoj, nemakoj, austrougarskoj, italijanskoj, ak i o britanskoj politici. Ali ta kritika ni u kom sluaju
ne slui tome da oznai krivca, jer najvanije pitanje u knjizi nije zato se
zbio rat niti ko ga je izazvao, nego kako su se stvorile okolnosti u kojima je
nastao, a u odgovoru koji pritom nudim vidi se da je odgovornost za njega
prilino podeljena. Ukoliko, kako ja to verujem, moemo uoiti slinu agresivnost, paranoju i rizine poteze u svim glavnim centrima gde su donoene odluke, onda bi trebalo da napustimo potragu za jednim zlikovcem i
prihvatimo da je ovo bila istinski evropska katastrofa.
Mnogo puta je ponavljano da sam u prvim izdanjima ove knjige koristio re teroristi kad sam govorio o Gavrilu Principu i njegovim sarajevskim sauesnicima. Taj termin zaista moe biti problematian, budui da
se njime danas oznaavaju ubilaki nastrojeni ziloti, spremni da pobiju
nevine civile na najgnusnije naine. Princip i njegovi sadrugovi nisu bili
teroristi u tom smislu nego mladi idealisti i borci za slobodu (premda, kao
to je poznato svakome upuenom u istoriju Irske, teroristi i borci za slobodu ponekad su isti ljudi). Princip nije uivao u svom zadatku. Zna se da je
plakao u sudnici kad su proitane poslednje nadvojvodine rei. Nije nameravao da ubije nadvojvodinu enu pre e biti da je ciljao u Landeschefa
Pooreka ali mu je ruka zadrhtala ili ga je gurnuo neko ko je stajao pokraj
njega. Zato sam zamolio britanskog i nemakog izdavaa da zamene re
terorista reju atentator na nekoliko mesta u knjizi, da u mladie koji su
poinili atentat 28. juna 1914. ne bi pristrasno bila uperena otrica jedne
semantike finese.
Jo od objavljivanja izdanja na engleskom u jesen 2012, Meseari izazivaju kontroverzu. Knjiga je meta estokih napada istaknutih srpskih istoriara i javnih linosti. Upire se prstom u nju s obrazloenjem da optuuje
Srbiju za izazivanje Prvog svetskog rata, da umanjuje progon i nepravde
kojima su Srbi bili izloeni pre 1914, da reprodukuje tvrdnje austrougarske
i nemake ratne propagande, te da srpsku povest iitava unazad, poev od
jugoslovenskih ratova devedesetih godina prolog veka.

Predg ovor srpskom i zdanju

xix

Teko je znati kako bi trebalo da odgovorim na ovakve napade. Suvino

je rei kako nisam nastojao da se umilim srpskoj javnosti dok sam istovremeno po svetu otro kritikovao Srbiju. Tvrdnja da moja knjiga iri Nato propagandu ili da je motivisana neprijateljstvom protiv Srbije i Srba jo jedan
je apsurd, kao i miljenje da mi je namera bila da iznesem dokaze koji bi
osporili srpsku integraciju u Evropsku uniju. Upravo suprotno, integraciju
Srbije i njenih suseda u Uniju smatram najboljim nainom da se obezbedi
dugorono reenje problema u regionu koje e ponuditi maksimum pravednosti i prosperiteta Evropljanima koji tu ive.
Najiskrenije se nadam da e mlaa generacija srpskih istoriara i intelektualaca prepoznati kako im polemika koju je izazvala ova knjiga nudi priliku da i dalje ispituju nove naine za integrisanje istorije Srbije u istoriju
Evrope i sveta u moderno doba, koji prevazilaze moralizatorske kategorije
nacionalizma i politike identiteta. Ne vidim pametniji nain za pripremu
intelektualne osnove za bolju budunost Srba u ujedinjenoj Evropi.
Naposletku, duboko sam zahvalan Heliksu na objavljivanju moje knjige
na srpskom. Toplo zahvaljujem i Fondu za knjievne projekte Srednje i
Istone Evrope (CEEBP) na pomoi u finansiranju prevoda.
Kristofer Klark,
u Londonu, avgusta 2014.

Uvod
U nedeljno jutro 28. juna 1914. godine, kada su nadvojvoda Franc Ferdinand
i njegova ena Sofija Hotek stigli na elezniku stanicu u Sarajevu, evropskim kontinentom je vladao mir. Trideset sedam dana kasnije u Evropi se
zaratilo. U sukobu koji je izbio tog leta mobilisano je 65 miliona vojnika,
nestale su tri imperije, stradalo je 20 miliona vojnika i civila i ostao je 21
milion ranjenih. U toj katastrofi roeni su uasi XX veka u Evropi. Bila je to,
prema reima amerikog istoriara Frica terna, prva strahota u XX veku,
ona od koje su krenule sve ostale.1 Polemike o njenom uzroku zapoele su
jo i pre nego to se zapucalo, a traju do dananjih dana. Istorijska graa koja
se iz njih razvila ne moe se meriti ni s jednom drugom istorijskom tematikom po brojnosti, detaljnosti i moralnom naboju. Za teoretiare meunarodnih odnosa dogaaji iz 1914. i dalje su politika kriza par excellence,
dovoljno zamrena da izrodi neogranieno mnogo hipoteza.
Istoriar koji nastoji da pronikne u uzroke Prvog svetskog rata nailazi
na nekoliko problema. Prvi i najoigledniji je brojnost istorijskih izvora.
Svaka zaraena strana objavila je zvanina vietomna izdanja diplomatskih
dokumenata, opsena dela nastala od prikupljene arhivske grae. U tom
moru izvora ima i prevrtljivih struja. U izdanjima veine zvaninih dokumenata objavljenih u meuratnom periodu prevladava apologetski ton.
Tako nemaka publikacija Die Grosse Politik, objavljena u pedeset sedam
tomova, sa 15.889 dokumenata organizovanih u 300 tematskih celina, nije
prireena s isto naunim ciljevima na umu ve i s nadom da bi obelodanjivanje predratnih dokumenata bilo dovoljno da se opovrgne teza o ratnoj krivici utisnuta u odredbe Versajskog ugovora.2 I za francusku vladu
posleratno objavljivanje dokumenata bio je poduhvat prvenstveno politike naravi, kako se izrazio ministar spoljnih poslova an Luj Bartu u maju
1934. godine. Svrha je bila da se neutralie kampanja koju je pokrenula
Nemaka posle potpisivanja sporazuma u Versaju.3 Ludvig Bitner, jedan
od urednika osmotomne zbirke sterreich-Ungarns Aussenpolitik, istakao
je 1926. godine kako je namera bila da se napravi autoritativno izdanje pre
xxi

xxii

Uvod

nego to neka meunarodna organizacija moda je mislio na Ligu naroda

primora austrijsku vladu da objavi slino delo u nepovoljnijim okolnostima.4
Motiv objavljivanja prvih posleratnih izdanja dokumentarne grae u Sovjetskom Savezu delimino je bila i tenja da se dokae kako je rat inicirao car
autokrata i njegov savezniki partner, buruj Rejmon Poenkare. Smatralo
se da bi se na taj nain pokazalo kako su nelegitimni francuski zahtevi za
vraanje predratnih zajmova.5 ak i u Britaniji, koja je poela da objavljuje
svoju dokumentaciju o uzrocima rata (British Documents on the Origins of
the War) na zadovoljstvo objektivne strune javnosti, to nije prolo bez tendencioznih izostavljanja koja su stvorila unekoliko neuravnoteenu sliku o
ulozi Britanije u dogaajima koji su prethodili izbijanju rata 1914.6 Ukratko,
i pored neporecive vrednosti za istoriare, velika evropska izdanja izvora
bila su oruje u svetskom ratu dokumenata, kako je to nazvao nemaki
vojni istoriar Bernhard vertfeger u kritikoj studiji iz 1929.7
Nita manje problematini nisu ni memoari dravnika, vojnih zapovednika i drugih vanih donosilaca odluka, premda su i oni neophodni svakome
ko nastoji da razume ta se to dogodilo na putu u rat. Neki izazivaju frustraciju jer nita ne otkrivaju o najzanimljivijim temama. Naveu tek nekoliko
primera. U Kazivanjima o svetskom ratu objavljenim 1919. nemaki kancelar Teobald fon Betman Holveg gotovo nita ne govori o svojim potezima ili
potezima svojih kolega tokom Julske krize 1914. Memoari ruskog ministra
spoljnih poslova Sergeja Sazonova su neformalni, pompezni, povremeno
neistiniti i bez ikakvih informacija o njegovoj ulozi u najbitnijim deavanjima. Desetotomni memoari francuskog predsednika Rejmona Poenkarea
o godinama kad je bio na vlasti vie slue propagandi nego to ita otkrivaju vrlo je primetna razlika izmeu njegovih seanja na dogaaje za
vreme krize i zapisa iz neobjavljenog dnevnika koji je vodio u vreme tih
dogaaja.8 U svojim zanimljivim memoarima britanski ministar spoljnih
poslova ser Edvard Grej vrlo turo opisuje delikatnu temu svoje obavezivanje Antanti pre avgusta 1914. i kako je to uticalo na njegovo dalje odreivanje prema krizi.9
Kad je ameriki istoriar Bernadot Everli mit s Univerziteta u ikagu
doputovao u Evropu krajem dvadesetih godina XX veka, kako bi razgovarao s nekadanjim politiarima koji su bili vani akteri zbivanja uoi rata,
zaudilo ga je to to su njegovi sagovornici bili oigledno imuni na preispitivanje sopstvenih poteza. (Jedini izuzetak je bio Grej, koji je spontano
primetio kako je napravio taktiku greku kad je tokom Julske krize nastojao da pregovara s Beom uz posredovanje Berlina, ali ta pogrena procena koju je pominjao nije bila posebno znaajna, a njegova opaska odraavala je naroiti engleski manir: diskretno samopotcenjivanje, a ne iskreno

Uvod

xxiii

priznanje odgovornosti.)10 Bilo je problema i s priseanjem. mit je pronaao Petra Barka, nekadanjeg ruskog ministra finansija, u to vreme londonskog bankara. Godine 1914. Bark je prisustvovao sastancima na kojima su
donoene istorijske odluke. Ali kad se mit sastao s njim, Bark je uporno
tvrdio kako se jedva sea tadanjih dogaaja.11 Sreom, mnogo su informativnije beleke koje je sam ministar vodio 1914. godine. Kad je u jesen 1937.
istraiva Luano Magrini doputovao u Beograd da bi razgovarao sa svim
preivelim osobama koje su na bilo koji nain bile povezane sa Sarajevskim atentatom, otkrio je da ima svedoka koji su tvrdili neto za ta nisu ni
mogli znati, dok su drugi utali ili priali neistine o onome to su znali, a
bilo je i onih koji su kitili svoje izjave ili su poto-poto hteli da opravdaju
svoje postupke.12
Povrh svega, jo uvek ima znaajnih praznina u naim saznanjima. Mnoge
vane razmene stavova meu glavnim akterima bile su usmene i nisu zabeleene njih moemo da rekonstruiemo samo na osnovu posrednih dokaza
ili iz kasnijih svedoanstava. Srpske organizacije koje su bile povezane s
atentatom u Sarajevu bile su izuzetno tajanstvene i nisu ostavile gotovo
nikakvih pisanih tragova. Dragutin Dimitrijevi, ef srpske vojne obavetajne slube, kljuna linost u zaverenikom planu da se ubije nadvojvoda
Franc Ferdinand u Sarajevu, redovno je palio svoje spise. I dan-danas ne
znamo mnogo toga o konkretnom sadraju prvih razgovora izmeu Bea
i Berlina o tome kako bi trebalo reagovati na ubistvo u Sarajevu. Zapisnici
sa sednica francuskih i ruskih lidera u Sankt Peterburgu od 20. do 23. juna,
dokumenti koji su potencijalno vrlo znaajni za razumevanje poslednje
faze krize, nisu naeni (ruski protokoli su verovatno izgubljeni, a francuski tim izabran da priredi Documents Diplomatiques Franais nije uspeo da
pronae francusku verziju). Istina je da su boljevici objavili mnoge vane
diplomatske dokumente s namerom da pokau imperijalistike mahinacije velikih sila, ali ti poduhvati su bili sporadini i uglavnom usmereni na
odreene teme, na primer na ruske planove u Bosforu. Pojedini dokumenti
(ne zna se tano koliki je broj) izgubljeni su prilikom premetanja u haosu
graanskog rata, a u Sovjetskom Savezu dokumentarna graa nikad nije
sistematski prikupljena kako bi parirala britanskim, francuskim, nemakim i austrijskim izdanjima istorijskih izvora.13 Publikovani izvori s ruske
strane do danas su ostali nekompletni.
Jo jedna izrazita odlika ove krize je njena neverovatno sloena struktura. I Kubanska kriza je bila sloena, ali ipak je imala dva osnovna aktera
(SAD i Sovjetski Savez), kao i niz pomonih i podreenih igraa. Nasuprot
njoj, u prii o tome kako je otpoeo Prvi svetski rat mora se razluiti smisao meusobnih veza pet nezavisnih, podjednako vanih protagonista

xxiv

UVOD

Nemake, Austrougarske, Francuske, Rusije i Britanije zapravo est,

dodamo li Italiju, a njima valja pridruiti i druge strateki znaajne i podjednako nezavisne i suverene igrae u koje spadaju Osmansko carstvo i drave
na Balkanskom poluostrvu, regionu s naglaenim politikim tenzijama i
nestabilnou koja je trajala godinama pre izbijanja rata.
Dodatni element zabune unosi injenica da su procesi odluivanja u
samim dravama pogoenim krizom esto bili daleko od oiglednih. Zato
juli 1914. moemo da zamislimo kao meunarodnu krizu, a taj termin obuhvata niz nacionalnih drava, nastalih kao kompaktni, odvojeni entiteti,
poput bilijarskih lopti na stolu. Ali vladajue strukture koje su sprovodile
politiku tokom krize bile su duboko podeljene. Nije se pouzdano znalo (a
tako i danas misle istoriari) koji su to elementi unutar razliitih izvrnih
vlasti drali mo u svojim rukama. Zato politike odluke ili barem raznorazne politike inicijative nisu dolazile iskljuivo s vrha sistema; mogli
su ih doneti ili makar uputiti inovnici s perifernih poloaja diplomatskog
aparata, zatim vojni zapovednici, zvaninici ministarstava, ak i ambasadori koji su esto lino bili donosioci odluka.
Iz sauvanih izvora saznajemo o haosu od obeanja, pretnji, planova i
predvianja to nam pomae da objasnimo zato je izbijanje ovog rata
podlono tako zadivljujuoj raznolikosti tumaenja. Gotovo da nema gledita o njegovim uzrocima za koje se ne moe prikazati niz raspoloivih
izvora. Znajui to, shvatamo zato je literatura o uzrocima Prvog svetskog
rata toliko obimna da se nijedan istoriar (ak ni neki zamiljeni fantastini
istoriar sa znanjem svih neophodnih jezika) ne moe ponadati da e je u
svom veku proitati pre dvadeset godina bilo je 25.000 knjiga i lanaka
o toj temi.14 U pojedinim tumaenjima istoriari su se usredsredili na krivicu jedne drave koja je druge uzela pod svoje (tu je Nemaka bila najomiljeniji izbor, ali nijedna velika sila nije izbegla da bude proglaena najodgovornijom); drugi su rasporeivali krivicu na vie uesnika ili su tragali
za grekama u sistemu. Zbog sloenosti teme uvek je bilo argumenata koji
su se mogli izneti. Osim polemika istoriara, koji su se okretali pitanjima
o krivici i odnosu izmeu pojedinih elemenata i strukturnih ogranienja,
postoji i itav niza tumaenja meunarodnih odnosa u kojima sredinje
mesto zauzimaju kategorije kao to su zastraivanje, detant i nesmotrenost
ili univerzalni mehanizmi poput balansiranja, dogovaranja ili prelazak iz
jednog tabora u drugi. I mada rasprave o toj temi traju ve itav vek, nema
razloga da poverujemo kako ih je vreme pregazilo.15
No ukoliko je rasprava vremena, tema je jo uvek aktuelna u stvari,
aktuelnija je sada nego pre dvadeset ili trideset godina. Promene u naem
svetu uslovile su i promenu perspektive iz koje posmatramo dogaanja iz

Uvod

xxv

1914. Od ezdesetih pa sve do osamdesetih godina prolog veka, popularnu

svest o dogaajima pred poetak rata proela je svojevrsna opinjenost
tim periodom. Lako je bilo zamisliti propast evropskog poslednjeg leta
kao dogaaja u kakvoj kostimiranoj drami iz edvardijanske epohe. Jalovi
rituali i gizdave uniforme, ornamentalizam sveta koji je jo uvek bio preteno organizovan oko monarhija, samo su malo doticali seanja potonjih
generacija. inilo se da ti protagonisti iz prolih vremena potiu iz drugog,
iezlog sveta. Tako se neprimetno potvrdila pretpostavka: ako akteri na
glavama nose kacige s bujnim, zelenim nojevim perjem, mora da im i misli
i motivi odraavaju tu gizdavu spoljanjost.16
Ipak, ako neto posebno primeti italac iz XXI veka koji pomno prati tok
Julske krize iz 1914. godine, onda je to njena sirova modernost. Kriza je
zapoela s grupom bombaa samoubica i sveanom povorkom automobila.
Iza uasnog ina u Sarajevu stajala je jedna otvoreno nasilna organizacija
s kultom rtvovanja, smrti i osvete; ali ta organizacija nije bila vezana za
teritoriju, nije imala jasno geografsko ili politiko odredite. Bila je rascepkana u elije s jedne i druge strane granice, nije se znao broj njenih lanova,
njene veze s bilo kojom vladom bile su nejasne, tajne i svakako ih je bilo
teko uoiti van organizacije. Zato se moe rei da je Julska kriza iz 1914.
blia nama nego onima iz osamdesetih godina prolog veka. Od zavretka
Hladnog rata sistem globalne bipolarne stabilnosti omoguio je pojavu sloenih i nepredvidljivih sila, propast velikih i stvaranje novih a takvo stanje namee poreenje s onim iz 1914. Promena perspektive navodi nas da
se ponovo zamislimo nad poecima Prvog svetskog rata. Prihvatanjem tog
izazova mi ne prihvatamo puki prezentizam koji obnavlja prolost kako bi
zadovoljio potrebe sadanjosti, nego priznajemo one odlike prolosti u koje
moemo imati jasniji uvid zahvaljujui izmenjenom uglu gledanja.
Tu spadaju i zbivanja na Balkanu koja su zaetku rata dala svoj kontekst.
Srbija je bila jedna od slepih mrlja u istoriografiji Julske krize. Atentat u Sarajevu se tumai uglavnom kao povod, dogaaj koji je malo uticao na glavne
sile ije su interakcije i dovele do sukoba. U nedavno objavljenom odlinom
prikazu o izbijanju rata 1914, autori izjavljuju kako sama ubistva [u Sarajevu] nisu bila uzrok niemu. Korist koja je u tom dogaaju viena dovela je
do toga da drave krenu u rat.17 Marginalizacija srpske, a time i vee balkanske dimenzije sukoba poela je jo za vreme Julske krize koja je i nastala kao
reakcija na ubistva u Sarajevu ali potom je promenila karakter i ula u geopolitiku fazu u kojoj je Srbiji i njenim akcijama pripalo podreeno mesto.
I na moralni kompas ukazuje na drugi pravac. injenica da je Jugoslavija u kojoj su dominirali Srbi izala kao jedna od drava pobednica u ratu,
implicitno je bila dovoljna da opravda in oveka koji je povukao obara 28.

xxvi

UVOD

juna to je, dakako, bilo vienje jugoslovenskih vlasti, koje su mesto tog
dogaaja obeleile bronzanim otiscima atentatorovih stopala, slavei tako
prve korake u jugoslovensku slobodu. U doba kad je nacionalna ideja jo
uvek bila puna obeanja, ispoljavala se intuitivna simpatija prema junoslovenskom nacionalizmu i mala naklonost prema nezgrapnom multinacionalnom komonveltu Habzburkoj monarhiji. Jugoslovenski ratovi iz
devedesetih godina prolog veka podsetili su nas na ubistveni efekat balkanskog nacionalizma. Nakon Srebrenice i opsade Sarajeva teko je pomisliti
na Srbiju kao na puki subjekat ili rtvu politike velikih sila, a lake predoiti
srpski nacionalizam kao nezavisnu istorijsku silu. Iz perspektive dananje
Evropske unije skloni smo da s vie simpatija ili makar s manje prezira
nego ranije gledamo na iezlu imperijalnu slagalicu kakva je bila habzburka Austrougarska.
Najzad, moda je sada manje oigledno da dva ubistva u Sarajevu treba
uzeti kao nesreni dogaaj koji sam po sebi ne moe da ponese teret uzroka
rata. Napad na Svetski trgovaki centar u septembru 2001. reiti je primer kako jedan simboliki dogaaj koliko god vrsto bio upleten u mreu
veih istorijskih procesa moe nepovratno izmeniti politiku u tome to
se postojee opcije otpisuju kao zastarele, a za novim se posee s nevienom urnou. To to se Sarajevo i Balkan ponovo stavljaju u sredite prie
nije izraz elje da se demonizuju Srbi ili njihovi dravnici, niti nas to liava
obaveze da proniknemo u sile koje pokreu srpske politiare, zapovednike
i aktiviste iji su postupci i odluke pomogli da se odlui koje e biti posledice ubistva u Sarajevu.
I zato u ovoj knjizi nastojim da prikaem Julsku krizu iz 1914. kao savremeni dogaaj, najsloeniji u moderno doba, moda najsloeniji u istoriji. U
njoj se manje bavim time zato se ratovalo, a vie kako je do rata dolo. Pitanja zato i kako su logiki nedeljiva, ali vode nas razliitim smerovima. Ako
upitamo kako, onda je to poziv da se zagledamo u posledice interakcija koje
su dovele do odreenih ishoda. Ukoliko se upitamo zato, onda je to poziv
da pretraimo daleke i raznorodne uzroke: imperijalizam, nacionalizam,
naoruanje, saveze, dravne finansije, ideje o nacionalnoj asti, mehanizam
mobilizacije. Ovaj drugi pristup donosi izvesnu analitiku jasnou, ali takoe
iskrivljuje sliku jer stvara iluziju o postojano rastuem pritisku uzronih
faktora koji se gomilaju i optereuju dogaaje; politiki protagonisti postaju
izvrioci sila koje su davno nastale i koje su izvan njihove kontrole.
Pria koju kazujem u ovoj knjizi prepuna je radnje. Glavni donosioci
odluka kraljevi, carevi, ministri spoljnih poslova, ambasadori, vojni zapovednici i mnogi nii slubenici koraaju ka opasnosti opreznim, proraunatim koracima. Izbijanje rata bilo je kulminacija niza odluka koje su

Uvod

xxvii

doneli politiari sa svesno postavljenim ciljevima, sposobni da preispituju

svoje odluke, koji su znali za mogue opcije i procenjivali su najbolje to
su mogli na osnovu najboljih informacija kojima su raspolagali. Nacionalizam, naoruavanje, savezi i finansije bili su deo te prie, ali iz svega toga
moemo neto zakljuiti jedino ako pojmimo da su svi ti faktori oblikovali
odluke koje su kombinovane dovele do izbijanja rata.
Bugarski istoriar koji prouava balkanske ratove nedavno je primetio
kako kad postavimo pitanje koje poinje sa zato, u iu odmah dospeva
krivica.18 Pitanja o krivici i odgovornosti za izbijanje rata u ovu priu su
ula i pre nego to se dotakla poetka rata. Izvori su puni pripisivanja krivice (u tom svetu svako je agresivne namere uvek pripisivao protivniku, a
odbrambene sebi), a sud iskazan u lanu 231 Versajskog mirovnog sporazuma osigurao je da se i nadalje istie to pitanje o ratnoj krivici. I ovde
nam pitanje kako ukazuje na alternativni pristup: putovanje kroz dogaaje
koje nije zapoeto zbog potrebe da se napravi zapisnik protiv ove ili one
drave ili pojedinca, nego da se ustanovi koje su to odluke omoguile izbijanje rata i shvati logika ili oseanja u njihovoj pozadini. To ne znai da emo
iz razmatranja sasvim ukloniti pitanja o krivici namera je da se dopusti
da pitanje zato izraste iz pitanja kako, a ne da bude obrnuto.
Ova knjiga govori o tome kako je rat doao u kontinentalnu Evropu. Ona
prati put u rat kroz vieslojni narativ kojim su obuhvaeni centri u kojima se
odluivalo: Be, Berlin, Sankt Peterburg, Pariz, London i Beograd, s kratkim
izletima do Rima, Carigrada i Sofije. Knjiga je podeljena u tri dela. U sreditu izlaganja u prvom delu su dve suprotstavljene drave, Srbija i Austro
ugarska, ija je svaa izazvala sukob, i ije interakcije pratimo do pred atentat u Sarajevu. U drugom delu izlaganje je prekinuto postavljanjem etiri
pitanja u etiri poglavlja. Kako je nastala polarizacija Evrope i podela u
blokove? Kako su vlade evropskih drava definisale svoju spoljnu politiku?
Kako se desilo da Balkan periferna oblast, daleko od evropskih centara
moi i bogatstva postane pozornica krize takvih razmera? Kako je meunarodni sistem za koji se inilo da ulazi u eru poboljavanja odnosa stvorio
opti rat? Trei deo poinje ubistvom u Sarajevu i dalje predoava Julsku
krizu, ispitujui interakcije izmeu glavnih donosilaca odluka, te iznosei
na videlo kalkulacije, nerazumevanja i odluke koje su vodile krizu iz jedne
faze u sledeu.
Sredinji argument u ovoj knjizi glasi da Julska kriza ima smisla tek ako
je osvetlimo kroz putovanja njenih glavnih aktera. Da bismo to uinili, nije
dovoljno da se samo ponovo osvrnemo na niz meunarodnih kriza koje
su prethodile izbijanju rata treba da razumemo i kako su ti dogaaji bili
prepleteni s narativima koji su formirali percepcije i motivisali ponaanje.

xxviii

UVOD

Zato su se mukarci ije su odluke Evropu odvele u rat ponaali tako kako
jesu i sagledavali situaciju upravo na odreeni nain? Kako da poveemo
prestraenost i slutnje koji se zapaaju u toliko mnogo izvora s arogancijom
i kooperenjem na koje nailazimo a sve to esto pokazuju iste osobe? Kako
to da se tolika vanost pridavala egzotinim odlikama predratne scene, kao
to su albansko pitanje i bugarski zajam, i kako su se one udruile u glavama
onih koji su imali politiku mo? Kada su tvorci evropske politike raspravljali o meunarodnoj situaciji ili o pretnjama sa strane, jesu li videli neto
stvarno ili su samo projektovali svoje strahove i elje na protivnike, ili je
re i o jednom i o drugom? Namera je bila da se to vernije rekonstruiu
te vrlo dinamine pozicije s kojih se odluivalo, a na kojima su bili glavni
protagonisti pre i tokom leta 1914.
U pojedinim nedavno objavljenim radovima na ovu temu, vrlo zanimljivim, iznosi se sledea tvrdnja: ovaj rat je daleko od neizbenog, on je zapravo
bio nemogu barem sve dok nije stvarno izbio.19 Iz toga sledi da sukob nije
posledica dugoronog propadanja nego kratkoronih okova u meunarodnom sistemu. Ovakav stav, bilo da je prihvaen ili nije, omoguava da se u
priu uvede i element sluajnosti. Iako pojedini razvoji situacija koje pratim u ovoj knjizi nedvosmisleno vode do onoga to se dogodilo 1914, ima i
drugih vektora predratne promene koji ukazuju na drugaije, neostvarene
ishode. S tim na umu, potrudio sam se da pokaem u ovoj knjizi kako su se
komadii uzronosti tako sklopili da je to omoguilo da rat pone, ali ne i
da se predvidi njegov ishod. Nastojao sam da uvek imam na umu injenicu
da su ljudi, dogaaji i sile koje opisujem u knjizi nosili u sebi seme drugih,
moda manje stranih, buduih vremena.

deo 1
Putevi do Sarajeva

1
Srpske aveti
Ubistvo u Beogradu
Neto posle dva ujutru 11. juna 1903, dvadeset osam oficira srpske vojske
stiglo je na glavni ulaz kraljevskog dvora u Beogradu. Posle razmene vatre,
dvorska straa pred palatom uhapena je i razoruana. Uzevi kljueve od
kapetana na dunosti, zaverenici su jurnuli u salon za primanje i otuda
pohitali stepenicama i hodnicima u kraljevske odaje. Kad su otkrili da su
im put prepreila teka dvokrilna hrastova vrata, zaverenici su ih digli u
vazduh dinamitom. Udar je bio tako silovit da su vrata ispala iz arki i poletela unutra u hodnik usmrtivi pritom kraljevog autanta koji je stajao iza
njih. Nimalo tronuti, provalnici su pronali svee u susednoj prostoriji i
uli u kraljevske odaje. Ali u spavaoj sobi ve ne bee kralja. Neko je dotakao postelju i bila je jo topla znai da su je tek nedavno napustili. Pretraivi bez uspeha te odaje, provalnici su stali da eljaju palatu sa sveama
u rukama i orujem na gotovs.
Dok su oficiri proveravali jednu po jednu odaju, pucajui u ormare, tapiserije, sofe i druga mogua sklonita, kralj Aleksandar i kraljica Draga uurili su se na spratu u sobiku pored spavaonice u kom su kraljiine slukinje obino peglale i ureivale njenu odeu. Potraga je trajala skoro dva
sata. Kralj je iskoristio to vreme i, to je tie mogao, navukao je pantalone
i crvenu svilenu koulju; nikako nije hteo da ga neprijatelji zateknu bez
odee. Kraljica je uspela da obue podsuknju, beli svileni korset i jednu
utu arapu.
Po celom Beogradu pronalaene su i ubijane i druge rtve: dva kraljiina brata, za koje se uveliko sumnjalo da kuju planove o preuzimanju srpskog prestola, bili su primorani da napuste dom svoje sestre u Beogradu i
odvedeni su u straarsku kuu pored Dvora, gde su vreani i varvarski
izbodeni.1 Atentatori su provalili i u dom predsednika vlade Dimitrija
3

Mesea ri

Cincar-Markovia te ministra vojnog Milovana Pavlovia. Obojica su ubijeni. U Pavlovia, koji se sakrio u drveni sanduk, ispaljeno je dvadeset pet
metaka. Ministra unutranjih dela Velimira Todorovia napadai su ustrelili
i pogreno zakljuili da je mrtav; on se kasnije oporavio od napada. Ostali
ministri su pritvoreni.
Na dvoru, prvi autant Lazar Petrovi, odan kralju, uhvaen je i razoruan
posle razmene vatre. Atentatori su ga poveli kroz mrane holove i primorali da zaziva kralja u svakoj odaji. Kad su se vratili u kraljevske odaje da bi
ih ponovo pretraili, zaverenici su najzad pronali skroviti ulaz iza draperija. Jedan od napadaa predloio je da se zid probije sekirom. Petrovi je
shvatio ta nameravaju i pristao je da pozove kralja da izae. Iza zida kralj
je upitao ko ga to zove, na ta je autant uzvratio: Ja sam, va Laza, otvorite vrata svojim oficirima! Kralj odgovara: Mogu li da verujem svojim
oficirima na re? Zaverenici mu potvruju. Prema jednom iskazu, kralj
je izaao, nesigurno, bez naoara i neprikladno odeven u crvenu svilenu
koulju, s rukama oko kraljice. Par je pao pod kiom metaka ispaljenih
iz neposredne blizine. Petrovi, koji je potegao skriveni pitolj u poslednjem, beznadnom pokuaju da zatiti svog gospodara (bar se tako kasnije
prialo), takoe je ubijen. Usledilo je neobuzdano divljanje. Maevima su
probadali tela, rasporili ih bajonetima, delimino izvadili utrobe i udarali
sekirom sve dok ih nisu osakatili do neprepoznatljivosti, prema kasnijem
svedoenju kraljevog uasnutog berberina kome je nareeno da sredi tela
i odene ih za pokop. Kraljiino telo baeno je u vrt preko prozora spavae
sobe, doslovno obnaeno i sve raseeno. Zabeleeno je kako su atentatori
nameravali da uine isto i s Aleksandrom, ali mu je ruka zapela za ogradu
na prozoru. Jedan oficir je presekao kraljevu pesnicu sabljom i telo je palo
na zemlju a saseeni prsti se rasuli po njoj. I dok su se atentatori skupili u
vrtu da popue i pregledaju ta su uradili, poela je da pada kia.2
Dogaaji od 11. juna 1903. predstavljali su zaokret u dotadanjoj srpskoj
politici. Dinastija Obrenovia, koja je vladala Srbijom skoro sve vreme u
kratkom veku te zemlje kao nezavisne drave, prestala je da postoji. Samo
nekoliko sati po atentatu, zaverenici su obznanili kraj vladavine dinastije
Obrenovi i stupanje na presto Petra Karaorevia, koji je u to vreme iveo
u egzilu u vajcarskoj.
emu tako brutalan obraun s dinastijom Obrenovi? U Srbiji monarhija
nikad nije uspela da uspostavi stabilnu institucionalnu vlast. Koren problema delimino je leao u tome to su se za prevlast borile suprotstavljene
dinastije. Dva velika klana, Obrenovii i Karaorevii, istakli su se u borbi
za osloboenje Srbije od osmanske vladavine. Bivi crnomanjasti trgovac

Srpsk e av et i

Petar I Karaorevi

stokom Karaore Petrovi, rodonaelnik dinastije Karaorevi, poveo

je ustanak 1804. i na neko vreme proterao Turke iz Srbije, ali je izbegao u
Austriju 1813. kad su Turci izveli kontraofanzivu. Dve godine kasnije usledio
je drugi ustanak pod vostvom Miloa Obrenovia, vetog politiara koji je
u pregovorima s turskim vlastima izdejstvovao priznavanje srpske kneevine. Kad se Karaore vratio iz izbeglitva u Srbiju, ubijen je po nareenju Obrenovia i uz blagoslov Turaka. Reivi se svog najveeg politikog
protivnika, Obrenovi je dobio titulu kneza. Pripadnici klana Obrenovia
vladali su Srbijom tokom veeg dela njenog postojanja kao kneevine u
okviru Osmanskog carstva (18171878).
Dve suprotstavljene dinastije, izloenost (usled specifinog geografskog
poloaja) uticajima Osmanskog i Austrougarskog* carstva, te izrazito gruba
politika kultura kojom su dominirali seljaki sitnoposednici udrueni,
ti faktori ostavljali su monarhiju u stanju stalnog previranja. Zapanjujua
je injenica koliko je malo srpskih vladara u XIX veku umrlo na vlasti prirodnom smru. Utemeljiva kneevine, knez Milo Obrenovi, bio je surov
autokrata ija je vladavina obeleena estim bunama. U leto 1839. Milo je
abdicirao u korist svog najstarijeg sina Milana koji je bolovao od boginja i
* Klark koristi kao sinonime nazive Austrija i Austrougarska. (Prim. ur.)

Mesea ri

bio je tako slab da nije ni znao za svoju novu funkciju kad je trinaest dana
kasnije umro. Vladavina mlaeg sina Mihaila vrlo brzo je prekinuta: svrgnut je u ustanku 1842. Tako je utrt put do prestola jednom Karaoreviu
nikom drugom do Aleksandru, Karaorevom sinu. Ali 1858. i Aleksandar
biva primoran da abdicira pa ga nasleuje Mihailo koji se na presto vratio
1860. godine. Mihailo nije bio nita vie popularan za vreme svoje druge
vladavine; osam godina po dolasku na vlast ubijen je, zajedno sa svojom
roakom, u zaveri koju je moda podrala i dinastija Karaorevi.
Duga vladavina Mihailovog naslednika, kneza Milana Obrenovia (1868
1889), omoguila je izvestan politiki kontinuitet. Godine 1882, etiri godine
nakon to je na Berlinskom kongresu Srbija dobila status nezavisne drave,
Milan je zemlju proglasio kraljevinom a sebe kraljem. Ali problem su i dalje
bila snana politika previranja. Vladini napori iz 1883. da razorua narodnu
vojsku u severoistonoj Srbiji izazvali su velike nerede u toj oblasti poznate
kao Timoka buna. Milan je preduzeo surove mere protiv pobunjenika i
obraunao se s vanim politikim linostima u Beogradu za koje se sumnjalo da su podstakle nemire.
Srpska politika kultura preobrazila se ranih osamdesetih godina XIX veka
kad su se pojavile politike partije modernog tipa, sa glasilima, poslanikim
grupama, manifestima, stratekim kampanjama i lokalnim odborima. Na tu
veliku novu silu u javnom ivotu kralj je reagovao autokratskim merama. Kad
je neprijateljski raspoloena veina u srpskom parlamentu (skuptini) dobila
izbore 1883. godine, kralj je odbio da imenuje vladu iz redova dominantne
Radikalne stranke, odluivi se da formira kabinet sastavljen od birokrata.
Skuptina je poela rad ukazom i ve posle deset minuta bila je rasputena,
opet ukazom. Katastrofalni rat protiv Bugarske 1885. godine posledica
kraljevih odluka koje je doneo ne posavetovavi se ni s jednim svojim ministrom niti sa skuptinom kao i teak, skandalozan razvod od kraljice Natalije, dodatno su podrivali temelje monarhije. Kad je Milan abdicirao 1889.
(nadajui se, izmeu ostalog, da e se oeniti lepom, mladom enom svog
sekretara), inilo se da je njegov odlazak ve dugo bio prieljkivan.
Namesnitvo formirano kako bi se uspostavila vlast u Srbiji do punoletstva Milanovog sina, prestolonaslednika Aleksandra, trajalo je etiri godine.
Kad je napunio esnaest godina, 1893, Aleksandar je okonao namesnitvo
u jednom bizarnom dravnom udaru: ministri iz vlade pozvani su na veeru
gde im je tokom zdravice srdano preneto da su svi pohapeni; mladi kralj
obznanio je kako namerava da preuzme punu kraljevsku vlast; vojska je
dotad ve zauzela sva vanija ministarstva i telegrafsku slubu.3 Kad su se
Beograani narednog jutra probudili, otkrili su da je grad oblepljen plakatima s ukazom kralja Aleksandra o preuzimanju vlasti.

Srpsk e av et i

U stvarnosti, bivi kralj Milan jo uvek je u pozadini drao konce u svojim rukama. Upravo je Milan obrazovao namesnitvo i ba on je rukovodio
dravnim udarom u ime svog sina. U grotesknom porodinom manevru za
koji teko da moemo nai paralelu u politici tadanjih evropskih vladara,
otac koji je abdicirao sluio je kao glavni savetnik kralju, svom sinu. U periodu od 1897. do 1900. taj aranman je i zvanino potvren kroz dvovlae
Milana i Aleksandra. Bivi kralj Milan imenovan je za vrhovnog zapovednika srpske vojske, ime je postao prvi civil na toj dunosti.
Tokom Aleksandrove vladavine istorija dinastije Obrenovi ula je u svoju
poslednju fazu. Uz podrku svoga oca, Aleksandar je brzo razvejao nade koje
obino prate uvoenje novog reima. Zanemarivao je srazmerno liberalne
odredbe srpskog ustava i umesto toga uspostavio je svojevrsnu neoapsolutistiku vladavinu: ukinuto je tajno glasanje, uguena sloboda tampe, glasila su
zatvarana. Kad je vostvo Radikalne stranke protestovalo zbog toga, i samo
se nalo van tokova izvrne vlasti. Aleksandar je ukidao, nametao i suspendovao ustav u maniru neukog diktatora. Nije uvaavao nezavisnost sudstva,
ak je kovao zavere protiv nekih vanih politiara. To to su kralj i njegov otac
svojevoljno i u tandemu povlaili poluge vlasti u dravi da ne pominjemo
poteze kraljice majke Natalije, koja je ostala bitna figura u senci, uprkos branom brodolomu s Milanom pogubno je uticalo na poloaj dinastije.
Aleksandrova odluka da se oeni diskreditovanom udovicom nepoznatog
inenjera nije doprinela poboljanju tog poloaja. S Dragom Main upoznao se 1897, u vreme kad je bila dvorska dama njegove majke. Draga, deset
godina starija od kralja, bila je neomiljena u beogradskom drutvu. Govorilo se da je jalova i prepriavale su se njene navodne brojne ljubavne avanture. U uzavreloj atmosferi na sastanku krunskog saveta, kad su ministri
uzalud pokuavali da odvrate kralja od enidbe Dragom Main, ministar
unutranjih dela ore Geni izneo je snaan argument: Gospodine, ne
moete da se oenite njome. Ta ona je sa svima ljubovala ukljuujui i
mene. Usledila je nagrada ministru za tu iskrenost snana pljuska posred
lica. Geni e se kasnije pridruiti vojnicima koji su kovali zaveru da ubiju
kralja.4 Bilo je slinih susreta i sa ostalim visokim zvaninicima.5 Prilikom
jednog vrlo unog sastanka predsednik vlade je ak predloio ministrima
da kralj bude u kunom pritvoru ili da se silom odvede iz zemlje kako bi se
spreilo da se ta veza ozakoni.6 Tako je meu politiarima snano bilo protivljenje Dragi Main da je kralju jedno vreme bilo nemogue da pronae
odgovarajue kandidate za najvanije dravne poloaje. ak je i sama vest
o Aleksandrovoj i Draginoj veridbi bila dovoljan razlog da ceo kabinet podnese ostavku, pa je kralj bio primoran da se snae s meovitim svadbenim
ministarstvom s malo poznatim linostima.

Mesea ri

Kontroverza u vezi s brakom uticala je na to da se zategnu odnosi izmeu

kralja i njegovog oca. Milana je silno razgnevila mogunost da mu Draga
postane snaha te je dao ostavku na svoj poloaj glavnokomandujueg u
vojsci. U pismu upuenom sinu juna 1900. godine, izjavio je kako Aleksandar gura Srbiju u bezdan i zavrio neuvijenim upozorenjem da bi prvi
pozdravio vladu koja bi kralja proterala iz zemlje posle tako lakomislenog
dela.7 To nije omelo Aleksandra da postupi kako je zacrtao (on i Draga venali su se 23. juna 1900. u Beogradu) i da iskoristi priliku koja mu se ukazala
nakon to je njegov otac podneo ostavku pa je pojaao kontrolu nad oficirskim kadrom. Usledila je istka meu Milanovim prijateljima (i Draginim
neprijateljima) iz najviih redova vojske i civilnih slubi. Kralj otac je bio
pod stalnim nadzorom, podstican je da napusti zemlju, a kasnije spreen
da se vrati. Kraljevski par je odahnuo kad je Milan, koji se naselio u Austriji,
umro u januaru 1901. godine.
Krajem 1900. godine monarhija je nakratko ponovo postala popularna.
Vest o kraljiinoj trudnoi donela je kraljevskom paru talas simpatija. Jednako je bio snaan gnev kad je u aprilu 1901. otkriveno da je Dragina trudnoa bila samo varka smiljena da se ispita javno mnjenje (glavnim gradom
kolale su glasine o propalom planu da se navodno dete proglasi naslednikom srpskog prestola). Zanemarujui sva ta loa znamenja, Aleksandar je
gradio kult svoje kraljice, prireujui raskone javne sveanosti u slavu njenog roendana i imenujui pukove, kole, ak i sela, po njoj. Istovremeno,
njegove manipulacije ustavom bile su sve besprizornije. U sada uvenom
dogaaju iz marta 1903, kralj je ukinuo srpski ustav usred noi dok su se
uurbano pripremali novi represivni zakoni o tampi i udruenjima, a onda
ga je ponovo uveo posle samo etrdeset pet minuta.
U prolee 1903. Aleksandar i Draga okrenuli su gotovo celokupno srpsko drutvo protiv sebe. Radikali, koji su osvojili apsolutnu veinu skuptinskih mesta na izborima u julu 1901, opirali su se kraljevim autokratskim mahinacijama. Meu monim trgovakim i bankarskim familijama
(naroito onima koje su izvozile stoku i hranu) mnogi su u obrenovievskoj
spoljnoj politici naklonjenoj Beu videli mogunost da se srpska ekonomija
podredi austrijskom monopolu, a domaim kapitalistima uskrati pristup
svetskim tritima.8 Godine 1903, na dan 6. aprila, policija i andarmerija
brutalno su okonale protest u Beogradu protiv kraljevih ustavnih smicalica i tom prilikom ubile osamnaest a ranile skoro pedeset osoba.9 Preko
stotinu ljudi ak i oficira uhapeno je i utamnieno, premda je veina
putena nekoliko dana kasnije.
U sreditu sve eeg protivljenja kruni bila je srpska vojska. Na prelazu iz XIX veka u XX vek vojska je bila jedna od najdinaminijih institucija

Srpsk e av et i

Kralj Aleksandar i kraljica Draga

srpskog drutva. U jo uvek prevlaujue ruralnoj i siromanoj privredi u

kojoj se retko moglo napredovati u poslu, oficirska sluba omoguavala je
put do visokog poloaja i uticaja. Tu drutvenu premo dodatno je osnaio kralj Milan izdanim finansiranjem vojske i jaanjem oficirskog kadra,
dok je s druge strane rezao ionako mala sredstva za visoko obrazovanje.
Bogato razdoblje prekinuto je Milanovim odlaskom 1900: Aleksandar je
skresao vojni budet, oficirske plate mesecima su kasnile, a kraljevskom
paru postala je praksa da favorizuju prijatelje i roake koje su postavljali
na kljune poloaje mimo svakog reda. Animozitet je produbilo i uvreeno
verovanje uprkos poricanjima s dvora da kralj, budui da nije uspeo
da osigura biolokog naslednika, planira da imenuje brata kraljice Drage,
Nikodija Lunjevicu, za naslednika srpskog prestola.10
U leto 1901. vojna zavera se kristalizovala oko nadarenog mladog porunika srpske vojske koji e imati bitnu ulogu u dogaajima iz jula 1914. Dragutin Dimitrijevi postao je kasnije poznat pod nadimkom Apis, jer je krnom graom podseao svoje sledbenike na stameno bie iz drevnog Egipta,
poluoveka i polubika. Poeo je slubu u generaltabu odmah po zavretku
Vojne akademije, to je bio siguran znak da su ga njegovi nadreeni prilino
uvaavali. U svetu politikih zavera, Dimitrijevi je plivao kao riba u vodi.
Opsesivno tajanstven, do krajnosti posveen vojnikom i politikom poslu,

10

Mesea ri

nemilosrdan u svojim metodama i hladnokrvan u odsudnim momentima,

Apis nije bio ovek koji je lako mogao da se nae na elu velikog politikog
pokreta. Ali bio je izuzetno vet u tome da u malim skupinama i zatvorenim krugovima pridobije sledbenike i uveri ih kako su vani, da utia glasove sumnje i motivie na radikalne postupke.11 Jedan zaverenik opisao ga
je kao tajnu silu kojoj moram da se stavim na raspolaganje iako mi razum
za to ne daje nikakvo opravdanje. Drugom kraljeubici nejasni su bili razlozi
Apisovog uticaja koji se nisu mogli opravdati ni njegovom inteligencijom,
niti reitou ili snagom njegovih ideja; pa ipak, jedino on je bio u stanju
da samim svojim prisustvom navede moje misli na svoju vodenicu, i da me
uz tek poneku re izgovorenu u najobinijem maniru preobrati u poslunog
izvrioca njegove volje.12 Sredina u kojoj je Dimitrijevi ispoljavao tu svoju
nadarenost bila je naglaeno muka. Premda je bio zreo mukarac, ene su
imale tek marginalnu ulogu u njegovom ivotu. Nikad nije pokazivao bilo
kakvo seksualno zanimanje za njih. Njegovo prirodno stanite, pozornica
svih zbivanja to su se vezivala za njega, bio je zadimljeni, iskljuivo muki
svet beogradskih kafana mesto istovremeno i privatno i javno, gde su se
razgovori mogli videti ali ne nuno i uti. Najbolja sauvana Apisova fotografija prikazuje ga kao muevnog, brkatog konspiratora s dva pomagaa
u karakteristinoj zaverenikoj pozi.
Dimitrijevi je isprva planirao da ubije kraljevski par u Beogradu, na balu
zakazanom za 11. septembar, u ast kraljiinog roendana. U planu koji kao
da je preuzet sa stranica romana Jana Fleminga, dva oficira su odreena
da predvode napad na elektranu na Dunavu koja je snabdevala Beograd
strujom, dok je jednom zadatak bio da onesposobi omanju podstanicu iz
koje je struja stizala u zgradu gde je bio prireen bal. Kad se pogase svetla,
etiri atentatora koji su bili na balu nameravali su da zapale zavese, udare
u zvona za oglaavanje poara i likvidiraju kralja i njegovu enu tako to e
ih naterati da ispiju otrov (odluili su se za tu metodu jer u strahu od eventualnog pretresa nisu smeli da ponesu vatreno oruje). Otrov je isproban
na maki i pokazao se delotvoran, ali u svakom drugom pogledu plan nije
ukazivao na uspean ishod. Ispostavilo se da je elektrana pomno uvana i
da je kraljica reila da ne ide na bal.13
Zaverenike to nije pokolebalo, kao ni ostali neuspeli pokuaji, te su
sledee dve godine predano radili na proirivanju grupe koja e izvriti
prevrat. Regrutovano je preko stotinu oficira, meu njima i mlai vojni
kadar. Do kraja 1901. ostvareni su i kontakti s civilnim politikim prvacima, izmeu ostalog i s nekadanjim ministrom unutranjih dela orem Geniem, onim to je oamaren zbog iskreno izraenog protivljenja
kraljevom naumu da se oeni Dragom. U jesen 1902. zavera je i formalno

Srpsk e av et i

11

Ubistvo Obrenovia, ilustracija iz asopisa Le Petit Journal, 28. juna 1903.

potvrena polaganjem tajne zakletve. Ta zakletva to ju je osmislio Apis,

upravo je osveavajue nedvosmisleno prikazivala cilj poduhvata: Predviajui izvesnu propast drave [...] i okrivljujui za to pre svega kralja i njegovu nalonicu Dragu Main, zaklinjemo se da emo ih ubiti i u tu svrhu
prilaemo svoj potpis.14
Do prolea 1903, kad je u zaveru ve bilo ukljueno izmeu 120 i 150 zaverenika, sazreo je plan da se kraljevski par ubije u samom dvoru. Meutim,
sprovoenje tog plana iziskivalo je iscrpnu pripremu, jer su kralj i njegova
supruga, podleui sasvim opravdanoj paranoji, pojaali mere bezbednosti.
Kralj se pojavljivao u gradu samo u drutvu vie svojih autanata; Draga se
toliko bojala napada da jednom nije izlazila iz dvora celih est nedelja. Udvostruen je broj gardista ispred dvora i u samom zdanju. Glasine o moguem
napadu toliko su se rairile da je londonski list Times od 27. aprila 1903.
preneo saznanja iz poverljivog beogradskog izvora o postojanju vojne
zavere protiv krune i to takvih razmera da se ni kralj ni vlada ne usuuju
da joj stanu na kraj.15
To to su glavni dounici, ukljuujui i pripadnike andarmerijskog obezbeenja te line kraljeve pomonike, ve bili zavrbovani omoguilo je atentatorima slobodan prolaz pored vie straarskih punktova i pristup privatnim odajama. Datum napada odreen je samo tri dana ranije, kad se znalo
da e svi glavni zaverenici biti na svojim mestima i na dunosti. Dogovoreno je da se sve mora odvijati u najveoj urbi i bez odlaganja kako bi se

12

Mesea ri

predupredila intervencija andarmerije ili pukova koji su jo uvek bili odani

kralju.16 Moda bi se odluka zaverenika da bace tela kraljevskog para preko
balkona spavae sobe mogla objasniti eljom da se obznani uspeh poduhvata
neposredno po njegovom izvrenju. Apis se prikljuio zaverenikoj druini
koja je provalila u palatu, ali poslednji in drame je propustio; pogoen je
i teko ranjen u pukaranju sa straarima kod glavnog ulaza. Sruio se na
licu mesta, izgubio je svest i zamalo nije nasmrt iskrvario.

Neodgovorni elementi
Grad miran, graanstvo uglavnom ravnoduno, zabeleio je ser Dord
Bonam, britanski ministar u Beogradu, u saetoj depei poslatoj u London
uvee 11. juna.* 17 Stanovnici glavnog grada pozdravili su srpsku revoluciju, primetio je Bonam uz neprikriveno zadovoljstvo; dan posle ubistava
slavilo se kao za vreme praznika, a ulice su bile ukraene zastavama. Primeivalo se da nema nimalo pristojnog aljenja.18 Najupeatljivija crta
ove srpske tragedije, po reima ser Frensisa Planketa, Bonamovog kolege
iz Bea, bila je neobina smirenost s kojom je prihvaeno izvravanje tako
gnusnog zloina.19
Neprijateljski nastrojeni posmatrai videli su u tom mirnom raspoloenju dokaz bezoseajnosti nacije koja je tradicionalno bila sklona nasilju i
kraljeubistvu. U stvarnosti, Beograani su imali vrlo opravdane razloge da
pozdrave ta ubistva. Zaverenici su odmah predali vlast u ruke privremenoj
vladi koja je okupila sve stranke. Skuptina je vrlo brzo ponovo poela da
zaseda. Petar Karaorevi pozvan je da se vrati iz izgnanstva i skuptina
ga je proglasila za kralja. Naglaeno demokratski ustav sada preimenovan u Ustav iz 1903. godine ponovo je stupio na snagu, uz manje izmene.
Stari problem zbog suparnitva izmeu dve srpske dinastije odjednom je
postao prolost. injenica da je Karaorevi, koji je vei deo ivota proveo u Francuskoj i vajcarskoj, bio poklonik Dona Stjuarta Mila u mladosti je ak preveo na srpski Milovo delo O slobodi ulivala je nadu svima
koji su naginjali liberalnim stavovima.
Jo vee uverenje izazvala je Petrova objava, koju je saoptio narodu
ubrzo posle povratka iz izgnanstva, kako namerava da vlada kao istinski
ustavotvorni kralj Srbije.20 Kraljevina je sada postala prava parlamentarna
drava u kojoj monarh vlada ali ne upravlja. Ubistvo represivnog predsednika vlade Cincar-Markovia Aleksandrovog miljenika u noi prevrata,
* Svi navedeni datumi su po novom kalendaru. (Prim. ur.)

Srpsk e av et i

13

nedvosmisleno je znailo da e nadalje politika mo zavisiti od podrke

naroda i mree stranaka, a ne od dobre volje vladara. Politike stranke mogle
su da se bave svojim poslom bez bojazni od odmazde. tampa se napokon
oslobodila cenzure koja je u vreme Obrenovia bila standardna praksa. Sve
je ukazivalo na politiki ivot u kome e se vie reagovati na potrebe naroda
i koji e biti vie usaglaen s javnim mnjenjem. Srbija je zakoraila u novu
epohu u svom politikom bivstvovanju.21
Ali ako su prevratom iz 1903. razreena neka stara pitanja, u njemu su se
zaeli i novi problemi koji e se i te kako odraziti na dogaaje 1914. Povrh
svega, mrea zaverenika koji su se udruili kako bi ubili kraljevski par nije
se tek tako rasparala nego je ostala bitna sila u srpskoj politici i javnom
ivotu. Privremenu revolucionarnu vladu obrazovanu dan po atentatu sainjavala su etiri zaverenika (meu njima su bili ministar vojni, te ministri
infrastrukture i privrede) i est stranakih politiara. Skuptina je i zvanino odala priznanje Apisu, koji se jo uvek oporavljao od ranjavanja, za
ono to je uinio i on je postao narodni heroj. injenica da se novi reim
izrodio iz krvavog dela zaverenika, u kombinaciji sa strahom od toga na ta
je njihova organizacija moda jo uvek spremna, oteavala je otvorenu kritiku. Jedan ministar u novoj vladi poverio se novinskom izvetau, samo
deset dana posle tog dogaaja, kako smatra da su ubistva uasna, ali nije
u stanju da javno izrekne takve rei zbog reakcije koju bi to moglo da izazove u vojsci, od ije podrke zavise i kruna i vlada.22
Mrea atentatora bila je naroito uticajna na dvoru. U svom izvetaju iz
Beograda od novembra 1905. britanski izaslanik Vilfred Tesider navodi da
su oficiri zaverenici dosad inili najbitniju, pa ak i jedinu podrku njegovom velianstvu; kad bi se oni uklonili, kruna bi ostala bez ijedne strane
na iju bi odanost ili prijateljstvo mogla da se osloni.23 Stoga je malo koga
iznenadilo kad je kralj Petar u zimu 1905, traei ko e pratiti na putovanju
po Evropi njegovog sina, prestolonaslednika ora, odabrao nikog drugog
do Apisa, preporoenog posle dueg oporavka iako su mu u telu ostala tri
metka ispaljena u njega u noi atentata. I tako je glavni arhitekta kralje
ubistva dobio u zadatak da pomogne sledeem kralju iz dinastije Karaorevi u dovravanju prinevskog obrazovanja. Naposletku, ore nije ni
postao kralj; sam sebe je diskvalifikovao kao naslednika srpskog prestola
kad je 1909. godine udario svog posilnog tako jako da je ovaj umro.24
Austrijski ministar u Beogradu jedva da je preterao kad je izvestio da
je kralj ostao, ak i posle izbora za skuptinu, zatvorenik onih koji su ga
doveli na vlast.25 Kralj nema nikakva ovlaenja, zakljuio je visoki zvaninik austrijskog Ministarstva spoljnih poslova krajem novembra. Celu
ovu paradu izvode ljudi koji su odgovorni za 11. jun.26 Zaverenici su koristili

14

Mesea ri

tu mo kako bi sebi obezbedili najpoeljnija vojna i administrativna nametenja. Svi novoimenovani kraljevi autanti bili su iz redova zaverenika,
kao i ordonansi i ef potanskog odeljenja pri ratnom ministarstvu, i svi
su oni bili u stanju da utiu na to ko e se nai na kakvom poloaju u vojsci,
ukljuujui i poloaje viih zapovednika. Koristei taj privilegovani pristup monarhu, oni su takoe ispoljavali uticaj i na politika pitanja znaajna za naciju.27
Mahinacije kraljeubica nisu ostale nezapaene. Na novu vladu vreni su
pritisci iz inostranstva da se odvoji od mree zaverenika. Naroito jak pritisak dolazio je iz Britanije koja je povukla svog ministra opunomoenika
i ostavila poslanstvo u rukama otpravnika poslova Tesidera. Predstavnici
velikih evropskih sila bojkotovali su mnoge simboliki bitne dogaaje u
Beogradu naroito na dvoru sve do jeseni 1905. godine. U samoj vojsci
organizovana je kontrazavera s uporitem u Niu, gradu tvravi, na ijem
elu je bio kapetan Milan Novakovi. On je sainio proglas u kom poziva
na otputanje iz slube ezdeset osam istaknutih kraljeubica. Novakovi
je odmah uhapen. Nakon to je srano branio svoje postupke, izveden je
pred vojni sud zajedno sa saradnicima. Svi su proglaeni krivim i osueni
na razliite zatvorske kazne. Kad se posle dve godine vratio s robije, Novakovi je nastavio da javno napada kraljeubice pa je opet zavrio iza reetaka.
Septembra 1907. zajedno s jednim roakom nestao je pod nerazjanjenim
okolnostima u navodnom pokuaju otmice i taj skandal izazvao je gnev
u skuptini i liberalnoj tampi.28 Tako su odnosi izmeu vojnih i civilnih
vlasti ostali nereeni posle atentata iz 1903, a takva situacija je oblikovala
reakciju Srbije na dogaaje iz 1914.
ovek koji je na svojim ramenima nosio lavovski deo odgovornosti za
upravljanje tom sloenom i izazovnom situacijom bio je Nikola Pai, voa
radikala. vajcarski ak, svreni inenjer, Pai je posle kraljeubistva postao
najvaniji dravnik u kraljevini. U periodu od 1904. do 1918, ukupno devet
godina, bio je predsednik deset vlada. Kao osoba na elu srpske politike
pre, tokom i posle Sarajevskog atentata 1914, Pai e biti jedna od kljunih
figura u krizi koja je prethodila izbijanju Prvog svetskog rata.
Bez pogovora, re je o jednoj od najupeatljivijih politikih karijera u
savremenoj evropskoj istoriji, i to ne samo zbog toga koliko je trajala Pai
je vie od etrdeset godina bio aktivan u srpskoj politici nego i zbog smenjivanja trenutaka zanosnog uspeha s trenucima izuzetne opasnosti. Premda
inenjer po struci, celog ivota bavio se politikom to je ujedno jedan od
razloga to se oenio tek s etrdeset pet godina.29 Od samog poetka bio je
duboko posveen borbi za srpsku nezavisnost. Godine 1875, kad je izbio
ustanak protiv turske vladavine u Bosni, mladi Pai otputovao je tamo

Srpsk e av et i

15

kao izveta iredentistikog lista Narodno osloboenje kako bi slao depee

s prve linije fronta srpske nacionalne borbe. Ranih osamdesetih godina XIX
veka nadgledao je osavremenjivanje Radikalne stranke koja e ostati najjaa sila u srpskoj politici sve do izbijanja Prvog svetskog rata.
Radikali su bili otelotvorenje eklektike politike, kombinacije liberalnih
ustavotvornih ideja i poziva na irenje Srbije uz teritorijalno ujedinjenje
svih Srba na Balkanskom poluostrvu. Narodna baza te stranke kljuna
za njene izborne pobede bili su sitni zemljoposednici koji su u to vreme
inili veinu stanovnitva zemlje. Budui stranka seljaka, radikali su usvojili raznolikost populizma koji ih je povezivao s panslavistikim grupama u
Rusiji. S podozrenjem su gledali na profesionalnu vojsku, ne samo zato to
su im bila mrska fiskalna optereenja koja je nametalo njeno odravanje,
nego i zato to su ostali vezani za narodnu vojsku kao najbolji i naprirodniji
oblik organizovanja pod orujem. Za vreme Timoke bune 1883. radikali su
stali na stranu naoruanih seljaka koji su se usprotivili vladi; posle suzbijanja tog ustanka usledila je odmazda protiv voa radikala. Pai je postao
sumnjiv pa je pobegao u izgnanstvo upravo na vreme da izbegne hapenje. Osuen je na smrt in absentia. U izgnanstvu je uspostavio trajne veze
sa Sankt Peterburgom i postao je miljenik panslovenskih krugova; od tada
je njegova politika bila uvek blisko povezana s ruskom politikom.30 Posle
abdikacije kralja Milana 1889, Pai, koji je zbog svog progonstva smatran
herojem radikalskog pokreta, amnestiran je. Vratio se u Beograd kao oboavana linost te je izabran za predsednika skuptine, a onda i za gradonaelnika prestonice. Ali njegov prvi mandat predsednika vlade (od februara
1891. do avgusta 1892.) zavrio se ostavkom koju je podneo u znak protesta
zbog stalnih vanustavnih manipulacija biveg kralja Milana i namesnik.
Godine 1893, posle Paieve pobune protiv namesnitva, Aleksandar ga
je otposlao u Sankt Peterburg u svojstvu specijalnog srpskog izaslanika.
Namera je bila da se suzbiju Paieve politike ambicije i da se on u isto
vreme odstrani iz Beograda. Pai se svojski trudio da produbi rusko-srpske odnose, pri emu nije krio svoje verovanje da budue nacionalno oslobaanje Srbije zavisi od pomoi Rusije.31 Ali njegovo zalaganje prekinuo je
povratak kralja Milana na politiku scenu. Radikali su proganjani i najurivani iz civilne slube, a Pai je opozvan. U vreme zajednike vladavine
Milana i Aleksandra, na Paia su budno motrili i uvek ga drali na sigurnom odstojanju od vlasti. Godine 1898. osuen je na devet meseci robije
jer je uvredio Milana u partijskom listu. Pai je jo uvek bio u zatvoru
kad je 1899. zemlju potresao neuspean atentat na biveg kralja. Ponovo je
na radikale pala sumnja da su pripremili zaveru premda je njihova veza s
mladiem iz Bosne koji je pucao i dan-danas nejasna. Kralj Aleksandar je

16

Mesea ri

zahtevao da se Pai smakne zbog sumnje da je umean u pokuaj atentata,

ali radikalskom voi je poteen ivot zbog zalaganja austrougarske vlade,
to je ironino u svetlu kasnijih zbivanja. U manevru karakteristinom za
Aleksandrovu vladavinu, Paia su obavestili da e biti pogubljen zajedno
s dvanaest radikalskih kolega ukoliko ne potpie priznanje o moralnoj saodgovornosti za pokuaj atentata. Ne znajui da mu je ivot ve poteen
zahvaljujui intervenciji iz Bea, Pai je pristao; taj dokument je objavljen
i on je izaao na slobodu dok se u narodu podozrevalo da je inkriminisao
stranku ne bi li sauvao sopstvenu kou. Bioloki iv, Pai je, bar na neko
vreme, politiki bio mrtav. Tokom tih problematinih poslednjih godina
Aleksandrove vladavine, Pai se sasvim povukao iz javnog ivota.
S promenom reima nastupilo je zlatno doba Paieve politike karijere.
On i njegova stranka postali su dominantna sila u srpskom javnom ivotu.
Mo je priliila tom oveku koji se tako dugo borio da je zadobije i vrlo brzo
je prihvatio ulogu oca nacije. Beogradskoj intelektualnoj eliti Pai je bio
mrzak, ali zato ga je seljatvo silno uvaavalo. Govorio je s tekim, rustinim zajearskim akcentom, to je ljudima u Beogradu bilo udno. Kad je
priao, zastajkivao je, pravio digresije i koristio potapalice zbog ega su
se o njemu ispredale anegdote. Kad su mu rekli da je uveni satiriar Branislav Nui protestovao zbog aneksije Bosne i Hercegovine 1908, predvodei demonstrante i ujahavi na konju u Ministarstvo inostranih dela,
Pai je navodno odgovorio: Paaa... vidite... znao sam da je dobar pisac, ali,
hmmm..., da tako dobro jae, e, to nisam znao...32 Pai je bio slab govornik,
ali izvrstan komunikator, naroito u razgovoru sa seljacima koji su inili
ogromnu veinu izbornog tela u Srbiji. U njihovim oima Paiev introvertan, nebruen govor i usporenost, da ne pominjem njegovu raskonu, patrijarhalnu bradu, bili su obeleja gotovo natprirodne mudrosti, dalekovidosti
i pameti. Meu prijateljima i simpatizerima bio je poznat pod nadimkom
Baja ta re oznaava stasitog oveka koga njegovi savremenici ne samo
da potuju nego ga i vole.33
Smrtna presuda, duge godine u izgnanstvu, paranoja usled neprestane
prismotre sve je to ostavilo dubokog traga na Paievom bavljenju politikom. Postao je oprezan, tajanstven i dvosmislen. Mnogo godina kasnije
nekadanji sekretar priseao se kako Pai nije imao obiaj da svoje zamisli i odluke prenosi na papir, ak ni da ih naglas izgovori. Redovno je palio
svoje spise, bilo poslovne ili line. Stekao je naviku da se ponaa pasivno
u situacijama u kojima je moglo doi do kakvog sukoba i da pokae tek u
poslednjem trenutku kome se priklanja. Bio je toliko pragmatian da je u
oima svojih protivnika izgledao kao osoba koja nema nikakva naela. Sve
je to bilo prepleteno s njegovom velikom sposobnou da proceni javno

Srpsk e av et i

17

mnjenje i s potrebom da bude na istoj talasnoj duini sa srpskim narodom

zbog ijih ciljeva se muio i radio.34 Pai je bio unapred obaveten o zaveri
da se ubije kralj i drao je to u tajnosti, ali odbio je da se aktivno ukljui.
Poto su mu preneli pojedinosti o planiranoj operaciji dan pre napada u
palati, Pai je reagovao u tipino svom maniru: vozom je otputovao s porodicom na Jadran, tada pod austrijskom vlau, i ekao je da vidi kakve e
biti posledice.
Pai je shvatao da e uspeno vladati jedino ako osigura da i on sam i
vlada budu nezavisni, ali u isto vreme je uspostavljao stabilan i trajan odnos
s vojskom i mreom kraljeubica koja je delovala unutar vlade. Nije tu bilo
rei tek o stotinak oficira koji su inili zavereniku mreu, nego o mnogo
mlaim oficirima iji je broj postojano rastao za koje su zaverenici bili
otelotvorenje srpske nacionalne volje. Situaciju je dodatno oteavala injenica da su Paievi najljui politiki protivnici, samostalni radikali, frakcija
koja se otcepila od njegove stranke 1901. godine, bili voljni da sarauju s
kraljeubicama ukoliko im to bude pomoglo da uzdrmaju Paievu vladu.
Pai se vrlo inteligentno nosio sa ovom delikatnom situacijom. Pojedinano se obraao zaverenicima s namerom da onemogui obrazovanje
antivladine koalicije. Uprkos protestima partijskih drugova iz Radikalne
stranke, podrao je izdaan finansijski paket namenjen vojsci kako bi se
nadoknadio deo potpore izgubljene zbog odlaska kralja Milana; Pai je
javno priznao legitimitet prevrata iz 1903. (to je imalo veliku simboliku
vanost za zaverenike) i protivio se naporima da se kraljeubice izvedu pred
sud. Ali uporedo s tim, on je postojano radio na tome da zaverenici budu
to manje prisutni u javnom ivotu. Kad se proulo da zaverenici nameravaju da organizuju bal povodom prve godinjice atentata, Pai (u to vreme
ministar inostranih dela) uspeo je da pomeri sveanost na 15. jun, to je bila
godinjica ustolienja novog kralja. Tokom 1905, kad je politiki uticaj kraljeubica esto bio tema u tampi i skuptini, Pai je upozoravao poslanike
na pretnju koju po demokratski poredak predstavljaju neodgovorni inioci to deluju izvan struktura ustavnog ovlaenja. Takve rei ile su niz
dlaku radikalima kojima je bilo mrsko ono to su videli kao pretorijanski
duh oficirskog kadra. Godine 1906. Pai je veto iskoristio ponovno uspostavljanje odnosa s Velikom Britanijom kako bi osigurao da se penzionie
izvestan broj viih oficira zaverenika.35
Efekat tih umenih poteza bio je dvojak. Najistaknutiji zaverenici uklonjeni su s bitnih poloaja i ubrzo je oslabio njihov uticaj na nacionalnu
politiku. S druge strane, Pai nije mogao bogzna ta da uini kako bi spreio porast, kako u vojsci tako i meu graanstvom, broja takozvanih zaveritelja onih to su se priklonili ideji o zaveri nakon samog prevrata koji

18

Mesea ri

su naginjali jo ekstremnijim stavovima od prvobitnih zaverenika.36 Najvanije od svega, zbog uklanjanja najvie rangiranih zaverenika iz javnog
ivota, naizgled neumorni Apis naao se na poloaju unutar te mree gde je
njegova premo bila neupitna. Apis je oduvek bio sredinja figura na obeleavanjima godinjice prevrata, kad su se zaverenici sastajali u restoranu
Kolarac, u malom parku blizu Narodnog pozorita u centru Beograda, da
bi pili pivo i veselili se. Apis je, vie od ijednog drugog zaverenika, doprineo
da se regrutuje jezgro ultranacionalistikih oficira koji su bili spremni da
podre borbu za ujedinjenje svih Srba svim raspoloivim sredstvima.

Mentalne mape
Podravanje ideje o ujedinjenju svih Srba inilo je mentalnu sliku Srbije,
a ona je imala malo toga zajednikog s politikom mapom Balkana na prelasku u XX vek. Njen najuticajniji politiki izraz bio je tajni memorandum koji
je izradio srpski ministar unutranjih dela Ilija Garaanin za kralja Aleksandra Karaorevia 1844. godine. U Garaaninovom predlogu, poznatom
po objavljenoj verziji iz 1906. kao Naertanije (od staroslovenskog nrt),
skiciran je program za nacionalnu i spoljnu politiku Srbije. Teko da se
moe preuveliati uticaj ovog dokumenta na generacije sprskih politiara i
patriota; s vremenom je postao Magna Carta srpskog nacionalizma.* Garaanin je zapoeo memorandum opaskom da je Srbija mala, da ona u ovom
stanju ostati ne sme.37 Prva zapovest srpske politike, tvrdio je on, mora da
bude naelo nacionalnog jedinstva; pod tim je podrazumevao ujedinjenje
svih Srba u granicama srpske drave: Gde Srbin hodi, to je Srbija. Istorijski obrazac za tako ekspanzionistiku viziju srpske dravnosti postojao
je u srednjovekovnom carstvu Stefana Duana, ogromnoj teritoriji koja je
obuhvatala najvei deo dananje Srbije, zajedno sa celokupnom sadanjom
Albanijom, veim delom Makedonije i celom srednjom i severnom Grkom,
ali, zanimljivo, ne i Bosnom.
Duanovo carstvo se navodno raspalo poto su Turci porazili Srbe na
Kosovu polju 28. juna 1389. Ali ta nepovoljna okolnost, po Garaaninu, nije
uticala na legitimitet srpske drave ona je tek prekinula na neko vreme
njeno istorijsko postojanje. Oivljavanje Velike Srbije kroz ujedinjenje
svih Srba nije bila nikakva novina nego pre odraz starog istorijskog prava.
* Tekst na kom je zasnovano Naertanije napisao je eh Frantiek Zah, zamiljajui federalnu organizaciju junoslovenskih naroda. Ali tamo gde je Zah pisao Junosloven ili junoslovenski, Garaanin je menjao u Srbin ili srpski. Te i druge izmene preobratile su
Zahovu kosmopolitsku viziju u usko fokusiran srpski nacionalistiki manifest.

Srpsk e av et i

19

Naem teenju ne moe se prebaciti, da je ono neto novo, neosnovano,

da je ono revolucija i prevrat, nego svaki mora priznati da je ono politiki
potrebno, da je u prastarom vremenu osnovano i da koren svoj u preanjem
dravnom i narodnom ivotu Srba ima.38 Tako je u Garaaninovoj tvrdnji
iskazano to dramatino skraivanje istorijskog vremena koje se ponekad
uoava u diskursima neprekinutog nacionalizma; tavie, njegova tvrdnja
je poivala na zamisli da je Duanova rastua, multietnika, sloena, srednjovekovna drava mogla da se stopi s kulturno i jeziki homogenom nacionalnom dravom u njenom savremenom shvatanju. Srpske patriote nisu
u tome videle nikakvu nedoslednost, jer su ionako tvrdile kako je gotovo
celokupno stanovnitvo na tim teritorijama u osnovi srpsko. Vuk Karadi, tvorac savremenog srpsko-hrvatskog knjievnog jezika i pisac uvenog nacionalistikog traktata Srbi svi i svuda (iz 1836. godine), pominje
naciju od pet miliona Srba koji govore srpskim jezikom, a ratrkani su od
Bosne i Hercegovine preko Tamikog Banata (u istonoj Maarskoj, sada
u zapadnoj Rumuniji), Bake (oblast koja se protee od severne Srbije do
june Maarske), Hrvatske, Dalmacije i Jadranske obale od Trsta do severne
Albanije. Dakako, na tim teritorijama, priznaje Karadi (mislei prevashodno na Hrvate), nekima je jo teko Srbima nazvati se, ali e se po svoj
prilici i tome malo-pomalo naviknuti.39
Program ujedinjenja obavezao je srpsku dravu, to je Garaaninu bilo
poznato, na dugu borbu s dvama velikim carstvima, Osmanskim i Austrijskim, ije su teritorije zadirale u Veliku Srbiju iz nacionalistike mate.
Godine 1844. Osmansko carstvo i dalje je kontrolisalo najvei deo Balkanskog poluostrva. Srbija mora nastojavati da od zdanija turske drave samo
kamen po kamen ocepljuje i prima kako bi od ovog dobrog materijala na
starom i dobrom temelju starog carstva srbskog, opet veliku novu srbsku
dravu sagraditi i podignuti mogla.40 I Austriji je bilo sueno da bude neprijatelj.41 U Maarskoj, Hrvatskoj-Slavoniji i Istri-Dalmaciji bilo je Srba (da
ne pominjemo mnoge Hrvate koji jo nisu prigrlili svoje srpstvo) koji su
navodno iekivali oslobaanje od habzburke vladavine i ujedinjenje pod
kiobranom beogradske drave.
Sve do 1918, kad je ispunjena veina ciljeva iz memoranduma, taj Garaaninov nacrt bio je kljuna politika matrica srpskih vladara, a naela zapisana
u njemu naveliko su i postojano predoavana narodu kroz nacionalistiku
propagandu koju je delimino koordinisala, a delom i predvodila, patriotska mrea u tampi.42 Ali viziju Velike Srbije nije odravala samo vlada, ak
ni propaganda. Ona je bila duboko utkana u kulturu i identitet Srba. Seanje na veliko Duanovo carstvo provlailo se kroz izuzetno ivu tradiciju:
srpske narodne epske pesme. To su dugake pesme, koje se esto pevaju uz

20

Mesea ri

melanholinu pratnju gusala, u kojima pojac i sluaoci oivljavaju velike

arhetipske trenutke iz srpske istorije. Izvoene u selima i na trnicama po
srpskim zemljama, te pesme su stvorile neverovatno prisnu vezu izmeu
poezije, istorije i identiteta. Jo davno je o tome svoja opaanja zabeleio
nemaki istoriar Leopold fon Ranke. U knjizi Srpska revolucija tampanoj
1829. Fon Ranke primeuje kako se istorija toga naroda, koja se iskazivala
kroz njegovu poeziju, kroz nju preobratila u narodno dobro i tako ouvala
u seanju ljudi.43
U ovakvoj tradiciji pre svega je ouvano seanje na borbu Srba protiv
tuinske vladavine. Tema koja se ponavlja u poeziji je bitka na Kosovu
polju 28. juna 1389, kad su Srbe porazili Turci. Prie o ovoj srednjovekovnoj bici u kojoj se ne moe sa sigurnou odrediti pobednika strana,
obogaivane su kroz stolea i prerasle su u simboliku bitku izmeu srpstva i inovernog dumanina. Oko toga se isplelo predanje ne samo o slavnim junacima koji su ujedinjavali Srbe u odsudnim trenucima, nego i o
izdajnicima koji nisu podravali zajedniki cilj ili su izdali Srbe neprijateljima. U tom mitskom panteonu naao se proslavljeni atentator Milo
Obili o kome se u pesmama veli da se uvukao meu turske vojskovoe na
dan bitke i prerezao sultanu grlo, nakon ega su ga turski straari uhvatili
i pogubili. Ubistva, muenitvo, rtvovanje i e za osveivanjem umrlih
sredinje su teme tih pesama.44
Imaginarna Srbija, projektovana na mitsku prolost, velianstveno je
oivljavala kroz tradiciju narodnih pesama. Britanski arheolog ser Artur
Evans prisustvovao je izvoenju epskih pesama meu bosanskim Srbima
za vreme ustanka protiv Turaka 1875. i iskazao je divljenje prema moi tih
pesama da navedu bosanskog Srbina da zaboravi uske mee svog [...] carstva u tim divotnijim legendama i stopi svoje iskustvo sa iskustvom svoje
brae u svim srpskim zemljama te da tako prebriu suvoparni jezik geografa i diplomata.45 Istina, ta tradicija prenoenja usmene epske poezije
postepeno je jenjavala u XIX veku kad ju je odmenio sve popularniji tampani medij. Ali britanski diplomata ser arls Eliot na svom proputovanju
kroz Srbiju 1897. uo je kako putujui guslari izvode epske pesme u dolini
reke Drine. Te rapsodije, belei Eliot, pevaju se jednolinim glasom uz
pratnju gitare s jednom strunom, ali tako istinski iskreno i izraajno da
opti utisak nije neugodan.46 U svakom sluaju, zahvaljujui tampanim
zbirkama srpskih usmenih epskih pesama koje je prikupio i objavio Vuk
Karadi, i koje su imale ogroman uticaj, ta poezija nala se pred sve brojnijom italakom publikom. tavie, epski korpus rastao je i dalje. U Gorskom vijencu, klasinom delu tog anra objavio ga je 1847. crnogorski vladika Petar II Petrovi Njego slavi se mitski tiranoubica i muenik Milo

Srpsk e av et i

21

Obili i zaziva obnavljanje borbe protiv tue vladavine. Gorski vijenac je

uao u srpski nacionalni kanon i tu ostao do dananjih dana.47
Posveenost ideji o vraanju izgubljenih srpskih zemalja te geografski poloaj izmeu dva velika carstva, to je bila oteavajua okolnost, uticali su na nekolika izrazita obeleja politike srpske drave. Prva je neodlunost vlasti da se usredsredi na jednu geografsku oblast. Jedno je biti predan
naelu Velike Srbije, ali koje zemlje bi prvo trebalo prisajediniti? Da li Vojvodinu, unutar maarske kraljevine? Ili osmansko Kosovo, koje je poznato
i kao Stara Srbija? Bosnu, koja nikad nije bila deo Duanovog carstva, ali u
kojoj je iveo znaajan deo srpske populacije? Ili Makedoniju, na jugu, koja
je jo uvek bila pod osmanskom vlau? Jaz izmeu zamiljenog cilja ujedinjenja i slabih finasijskih i vojnikih sredstava kojima je raspolagala srpska
drava, ukazivao je na to da politiari u Beogradu nisu imali kud do da reaguju oportunistiki na brze promene okolnosti na Balkanskom poluostrvu.
Upravo zato je srpska spoljna politika izmeu 1844. i 1914. menjala svoj pravac
kao igla na kompasu. Kad su se 1848. Srbi u Vojvodini pobunili protiv politike
maarizacije u maarskoj revolucionoj vladi, Garaanin im je pruio pomo u
potreptinama i dobrovoljcima iz Srbije. Godine 1875. svi pogledi su bili uprti
u Hercegovinu u kojoj su se Srbi pobunili protiv Turaka meu onima koji
su pohitali na mesto dogaaja bili su i Pai i budui kralj Petar Karaorevi koji se kao vojni zapovednik borio pod drugim imenom. Od 1903, posle
neuspenog lokalnog ustanka protiv Turaka, jaao je interes za osloboenje
Srba u osmanskoj Makedoniji. Kada su 1908. Austrijanci zvanino anektirali
Bosnu i Hercegovinu (koju su drali pod okupacijom od 1878), okupirane
oblasti momentalno su se nale na vrhu liste prioritetnih ciljeva. Meutim,
tokom 1912. i 1913. pokazalo se da je prednost ponovo dobila Makedonija.
Srpska spoljna politika morala je da se bori s neskladom izmeu vizionarskog nacionalizma koji je proimao politiku kulturu zemlje i sloene
etnike stvarnosti na Balkanu. Kosovo je bilo u sreditu srpskog mita, ali
etniki gledano ono nije bilo jedinstvena srpska teritorija. Muslimanski
Albanci inili su veinu barem od kraja XVIII veka.48 U Dalmaciji i Istri mnogi
koje je Vuk Karadi ubrajao u Srbe bili su zapravo Hrvati koji nisu eleli da
se pridrue Velikoj Srbiji. U Bosni, koja istorijski nikad nije bila deo Srbije,
ivelo je mnogo Srba (kad je 1878. Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu, od ukupnog broja stanovnitva 43 posto bili su Srbi), ali i katolikih Hrvata (oko 20 posto) te bosanskih Muslimana (otprilike 33 posto).
(Opstanak znaajne muslimanske manjine bilo je jedno od izrazitih obeleja Bosne u samoj Srbiji muslimanske zajednice uglavnom su bile primorane da se isele ili su njihovi pripadnici proterivani ili ubijani tokom
duge borbe za nezavisnost.)49