Crna rupa - zastrašujući kosmički objekat

Pre nekoliko godina astronomi su pomoću teleskopa na Chandra X-ray satelitskoj

opservatoriji detektovali bljesak X zraka iz centra naše galaksije. Tako je i
potvrđena pretpostavka da i u centru Mlečnog puta postoji crna rupa nastala u isto
vreme kad se formirala i galaksija i da ima masu oko 100 000 puta veću od
Sunčeve.

Za astronome je otkrivanje crnih rupa u Svemiru veoma teško pošto one 'upijaju'
svetlost zbog čega su potpuno nevidljive. Uz pomoć posrednih dokaza,
astrofizičari su nedavno potvrdili da ovi kosmički objekti zaista postoje. Ovo su im
omogućili binarni sistemi od dve zvezde koje se vrte jedna oko druge i emituju X
zračenje. Kada jedna od uparenih zvezda postane crna rupa, počinje da proždire
materiju druge zvezde od čega se po obodu crne rupe formira tzv. akrecioni disk.

Disk se vidno okreće i to brzinom proporcionalnom masi crne rupe tako da se i

masa crne rupe može izračunati. Na ovaj način su određene mase nekih crnih rupa
(npr. u galaksiji M106 koja je na udaljenosti od 21 svetlosne godine od Zemlje).
Mogućnost postojanje crnih rupa predvidela je prvo Ajnštajnova Opšta teorija
relativnosti a zatim i Kvantna mehanika. Prema tim teorijama, CRNE RUPE u
Svemiru predstavljaju ostatke masivnih zvezda koje su istrošile svoje nuklearno
gorivo i 'umrle' evoluirajući u ove zastrašujuće objekte.

Smrt zvezda, nastanak Crnih rupa

Prilikom termonuklearnih reakcija (fuzije) na zvezdama se troši njihovo 'gorivo' (vodonik) i
pretvara (sabija) u sve teže elemente periodnog sistema. Pri tome, za sve vreme života jedne
zvezde, unutar zvezde vlada ravnoteža između pritiska koji teži da sabije materiju u centar
zvezde (gravitaciona sila) i pritiska koji postoji unutar zvezde (termonuklearne reakcije -
Fermijev pritisak) koji teži da izbaci zvezdani materijal sa zvezde. Pri tome unutrašnji pritisak
neprestano slabi zbog gubitka energije koju zvezda konstantno gubi emitujući je u Svemir. Ove
transformacije traju sve dok se zvezdano 'gorivo' ne istroši i ne formira jezgro od gvožđa kao
najstabilnijeg elementa.
U tom trenutku, kada se fuzioni procesi u zvezdi završe, unutrašnji pritisak više
nije dovoljnog intenziteta da se odupre ogromnoj sili gravitacije (koja proističe iz
velike zvezdane mase) i tada se preostala zvezdana masa pod pritiskom gravitacije
'urušava' u centar zvezde, odnosno zvezda kolapsira. Kako će dalje izgledati 'smrt'
zvezde i u čega će zvezda evoluirati - zavisiće od toga kolika je bila njena masa.

Beli patuljak
Ukoliko je Zvezda imala masu manju od 1,4 Sunčeve mase, evolucija će se
nastaviti njenim sažimanjem koje će se zaustaviti na stadijumu BELOG
PATULJKA, pri čemu zvezda zadržava prenik oko 100 puta manji od Sunčevog. U
tom procesu od viška energije i mase koja preostane oko Belog patuljka formiraće
se planetarna maglina.

Neutronska zvezda
Ako je masa Zvezde iznosila izmedju 1,4 i 2 Sunčeve, sažimanje će se nastaviti i
preko stadijuma Belog patuljka. Pod dejstvom velike gravitacione sile protoni i
elektroni u jezgrima atoma biće 'slepljeni' u tzv. 'stabilne' neutrone koji će prisilno
(silom gravitacije) formirati nov kosmički objekat - NEUTRONSKU ZVEZDU.
Daljem urušavanju će se odupreti nuklearne sile neutrona i novonastala stabilna
NEUTRONSKA ZVEZDA zadržaće se na prečniku koji iznosi 10 - 20 km.
Minimalna brzina koja je potrebna da neka čestica napusti njenu orbitu (II
kosmička brzina) iznosiće u ovom slučaju dve trećine brzine svetlosti. Pri ovom
procesu sav višak energije i mase biće oslobođen u vidu EKSPLOZIJE
SUPERNOVE.

Crna rupa
Ukoliko prilikom nastanka NEUTRONSKE ZVEZDE njen 'čvrsti ostatak' mase
bude veći od 3 Sunčeve mase - urušavanje će se nastaviti jer ni nuklearne sile
neutrona više neće biti u stanju da se odupru ogromnoj sili gravitacije. Masa
zvezde se urušava u beskrajno malu zapreminu narušavajući prostor-vreme
ogromnom zakrivljenošću (kao da se buši rupa u prostor-vremenu), beskonačno
kolapsira u tzv. SINGULARITET pri čemu joj se zapremina dovodi do nule a
površinska gravitacija na radijusu nekadašnje zvezde beskonačno raste.

Pod sopstvenom težinom zvezda se urušava povećavajući silu kojom privlači sve
oko sebe uključujući i sopstvene svetlosne zrake. Tako se sa zvezde emituje sve
manje svetlosti, dok na kraju emitovanje potpuno ne nestane. Formira se Crna rupa
sa granicom nazvanom HORIZONT DOGAĐAJA, sa koje više ni svetlost ne može
da se vrati i nekadašnja zvezda postaje potpuno tamna pretvarajući se bukvalno u
'crnu rupu'.

Horizont događaja
Horizont događaja je sferna poršina koja predstavlja granicu crne rupe. Nalazi se
na onoj udaljenosti od središta crne rupe na kojoj je Druga kosmička brzina
jednaka brzini svetlosti. Ova udaljenost naziva se i Schwarzschildov radius. Sam
horizont događaja, odnosno sve u njemu, kreće se (rotira) brzinom svetlosti. Kada
pređe ovu granicu, više ni svetlost nije u stanju da se vrati nazad iz crne rupe (jer
nema dovoljnu II kosmičku brzinu). Odnosno, druga kosmička brzina za neku
česticu koja napušta crnu rupu morala bi biti veća od brzine svetlosti.

Za spoljnog posmatrača sa velike udaljenosti, koji posmatra približavanje nekog

objekta crnoj rupi postaće sve uočljivija dilatacija vremena, odnosno,
približavajući se ovako velikom izvoru gravitacione sile izgledaće kao da vreme
protiče sve sporije i u trenutku kada posmatrani objekat stigne do horizonta
događaja izgledaće kao da je vreme stalo. Ali, ukoliko bi se posmatrač kretao
zajedno sa objektom - za njega bi sve izgledalo normalno i on bi prešao horizont
događaja.

U samom momentu prelaska budućnost je potpuno izvesna a to je put u središte

crne rupe - u singularitet. Sa druge strane horizonta događaja, unutar crne rupe,
PROSTOR-VREME je ekstremno zakrivljeno (za naša shvatanja) tako da
predstavlja sasvim drugačiji deo Svemira, potpuno odvojen od ostatka - kao da mu
ne pripada. Tu važe drugačiji zakoni: koordinata radijusa (r) koja predstavlja
udaljenost (dužina) od središta crne rupe ponaša se kao koordinata (t) (vreme) i
obrnuto. Zbog toga sve vreme vrednost (t) raste a vrednost (r) se smanjuje što
(kao-da) opisuje kretanje u neumitnu budućnost. Prema opštoj teoriji relativiteta
gravitacija predstavlja manifestaciju zakrivljenosti prostor-vremena što znači da bi
veoma velike mase zaista mogle zakriviti prostor-vreme u tolikoj meri da u takvim
uslovima mogu važiti sasvim drugačiji zakoni fizike.
Po svemu sudeći, materija bi trebalo da završi 'spljoštena' u singularitetu.
Međutim, da bi se opisali događaji u tom prostoru pojavljuje se potreba za
uvođenjem IMAGINARNOG VREMENA koje materiji unutar crne rupe daje
'drugačiji' vremenski sled događaja po kojem ona biva 'izbačena' u drugo prostor-
vreme u sastavu u kakvom je i ušla u crnu rupu. Mesto izlaska dobilo je ime BELA
RUPA. Prema zakonima fizike, ako mogu postojati mesta u koja se može samo
ući, onda je moguće da postoje i mesta iz kojih se može samo izaći! Takva mesta
za sada nisu uočena u univerzumu, mada neki smatraju da bi to mogli biti
KVAZARI...

U teorijskom opisu jedne vrste (rotirajuće-nenaelektrisane) crne rupe stoji da

singularitet u takvoj crnoj rupi nije u vidu tačke - već u vidu kružnog prstena.
Jednačine pokazuju da je teorijski moguće proći kroz taj prsten i pojaviti se negde
u nekom drugom prostor-vremenu (ma šta to značilo). Uveden je i pojam
CRVOTOČINA (wormhole) koja spaja dva prostor-vremena. Godine 1960. dva
naučnika su potpuno nezavisno jedan od drugoga dobili matematičko rešenje koje
pokazuje da crne rupe mogu imati dva singulariteta: jedan u prošlosti a drugi u
budućnosti. To je pokrenulo teorijske špekulacije kako crna rupa u stvari deli
prostor na dva dela i ostavlja mogućnosti da se ogromna prostorna rastojanja
prelaze u trenutku...

Smrt Crne rupe

Prema Stevenu Hawkingu, Crne rupe ipak isijavaju određeno zračenje. Ovaj efekat
je nazvan 'isparavanje' i objašnjen je kvantnom mehanikom koja pretpostavlja da
se parovi čestica-antičestica neprestano stvaraju ali ubrzo i nestaju (anihiliraju).
Isto nam govori i Ajnštajnova jednačina E=mC^2 po kojoj se materija može
stvarati iz energije i obrnuto, odnosno da su materija i energija dva oblika jedne
stvari koja može postojati u jednom ili u drugom obliku. Odnosno da parovi
čestica-antičestica naizmenično preskaču iz postojanja u nepostojanje.
Steven Hawking je razmotrio situaciju kada se ovakvi parovi čestica stvaraju i
neposredno oko crne rupe, uz sam horizont događaja. Po nastanku ovakvog para
očigledno može doći do tri slučaja: da obe čestice upadnu u crnu rupu, da se
anihiliraju pre nego što upadnu i da jedna od čestica upadne u crnu rupu čime se
druga oslobađa potrebe za anihilacijom i odlazi u prostor dalje od crne rupe. Pri
ovom trećem slučaju izgledalo bi kao da je oslobođena čestica izašla iz crne rupe.
Emisija ovakvih čestica naziva se Hawkingovo zračenje (Hawking's radiation).
Pri tome virtuelna čestica (ili antičestica) postaje prava i dobija energiju koja
potiče od mase crne rupe. Naime, virtuelna čestica koja je upala u crnu rupu ima
energiju koja je negativna u odnosu na crnu rupu koja zbog toga izgubi deo svoje
mase. Taj deo mase ispoljava se kao energija čestice koja je oslobođena i
manifestuje se kao zračenje iz crne rupe.

Ovakvim 'isparavanjem' masa Crne rupe se smanjuje, a njeno zračenje i toplota se

povećavaju i na kraju crna rupa završava PRASKOM. Analogije sa Svemirom koje
se nameću možda i nisu sasvim slučajne, i možda je dovoljno samo da pogledamo
u zvezdano nebo da bismo videli kako izgleda unutar jedne od crnih rupa?

Branislav Baštovanov