SOCIOLOKI DISKURS

Prof. dr Ivan ijakovi1

Ass. mr Nemanja uki2
Fakultet politikih nauka
Banja Luka

UDC 316.3

DISKURZIVNI HABITUS SOCIOLOGIJE

(O poretku sociolokih paradigmi)
Abstract: This paper analyzes the problem of paradigm and discourse in
contemporary sociology. Problems of delays in paradigmatic development of modern
sociology manifested as ignoring or running away from the paradigm and the urge to
declare "low" theoretical discussion and "minor" issues of a paradigm or "grand
theory" are considered. Special attention is paid to the order of paradigms in sociology
as a science, about the great impact of relativism, constructionism and deconstruction
of common sense in establishing and developing the contemporary conceptual
sociological paradigm. It is noted that the most of the problems in contemporary
sociology come from the discourse about the crisis, a lack of understanding of its role
and importance in sociological theory, as well as the conversion of the discourse into
the paradigm.
Keywords: the universal paradigm, the general paradigm, the theoretical
paradigm, the conceptual paradigm, the non-paradigmatic space, the order of
paradigms, the discourse, the discursive practice, the discursive habitus, the
individualistic theory.
Apstrakt: U radu se analizira problem paradigme i diskursa u savremenoj
sociologiji. Razmatraju se problemi zastoja u paradigmatskom razvoju savremene
sociologije manifestovani kao ignorisanje ili beanje od paradigme i tenja da se
male teorijske rasprave i mala pitanja proglase paradigmom ili grand
teorijom. Posebna panja se posveuje poretku paradigmi u sociologiji kao nauci,
zatim velikom uticaju relativizma, zdravorazumskog konstrukcionizma i dekonstrukcije
na konstituisanje i razvoj savremene pojmovne socioloke paradigme. Konstatuje se da
veina problema u savremenoj sociologiji potie od krize diskursa, nerazumevanja
njegove uloge i znaaja u sociolokoj teoriji, kao i konverzije diskursa u paradigmu.
Kljune rijei: univerzalna paradigma, opta paradigma, teorijska paradigma,
pojmovna paradigma, neparadigmatski prostor, poredak paradigmi, diskurs,
diskurzivna praksa, diskurzivni habitus, individualistika teorija.

1
2

Profesor na grupi teorijskih predmeta na FPN, studij sociologije.

Asistent na grupi teorijskih predmeta na FPN, studij sociologije.

SOCIOLOKI DISKURS

UVOD
Ukoliko temeljna izmena drutvene stvarnosti kao svojevrsnog referentnog
univerzuma sociologije, ne zahteva temeljnu (ili ak nikakvu) izmenu
sociolokih pojmova, da li to onda znai da je drutvena stvarnost kao
referentni univerzum sociologije zapravo proizvod iskljuivo teorije? Ako iz
jedinstvenih pojmova razliitih sociolokih teorija moemo izvoditi tumaenja
drutvene stvarnosti kao totaliteta u toku (Gurvi), onda problem
referentnosti oigledno boravi iskljuivo u realnosti teorijsko-pojmovnog
prostora, jer su mogunosti izmene predmetnog ve unapred sadrane u pojmu.
Prema tome, nas ne bi trebalo toliko da udi promenjivost drutvenog koliko
odsustvo promenjivosti pojmovnog. Pitanje se moe i ovako postaviti: kako
teorijski pojmovi uopte, danas, funkcioniu u svetu predmetnog, drutvenog?
Ukoliko je drutvena stvarnost kao referentni univerzum sociologije postala
unapred pojmljiva (ukoliko se unapred rauna sa njenom razumljivou), onda
teorija kao njen sastavni deo, moe samo da postavi pitanje svoje sosptvene
egzistencije, i to: da li je teorija samo zatvorena teorija ili pak diskurzivna
praksa? Da li poimanje savremene drutvene stvarnosti ima diskurzivno
poreklo i egzistira li socioloka teorija diskurzivno? Da li se pitanje
razumevanja dananjeg drutva postavlja kroz paradigmu i diskurs o drutvu
(Turen)?
Problem referentne stvarnosti, kao temeljni filozofski problem, neminovno
postaje osnovni problem savremene sociologije. Ako poemo od stava da je
danas sutinski filozofski problem, problem realnog kao tehnolokog vika
(Bodrijar); pa to hipostaziramo na socijalni nivo, kao problem nezaposlenosti onda se postavlja pitanje: ta initi sa radnom snagom u informatikom dobu?
ta uiniti sa tim otpadom koji se eksponencijalno uveeva? Poslati ga na
ubrite istorije?3 Evoluira li dananje drutvo u drutvo bez zaposlenja?
Menja li informatika obeleja i poloaj znanja u drutvu? ta e biti sa
znanjima koja nisu preneta ili ih nije mogue preneti na informatike profile,
okvire i portale? Da li je drutvo znanja koje se pominje u nauci i politikoj
praksi, iluzija, utopija ili realnost?
Problem referentne stvarnosti se neizbeno i iznova postavlja kao pitanje
odnosa teorije i prakse i to na takav nain da se ovaj odnos, na kraju, razotkriva
kao metafizika iluzija.4
Konzervativna funkcija metodologije tei ka totalizirajuem
uspostavljanju utemeljujue funkcije subjekta putem metodolokog polja
koje obezbeuje puni suverenitet sintetikoj delatnosti subjekta, jer prethodno
3
4

Bodrijar, ., Savren zloin, Beogradski krug, Beograd, 1998, str. 54.

Bodrijar, ., Isto, str. 53.

11

SOCIOLOKI DISKURS

definie uslove vaenja. Metodoloko polje kao prostor diskursa (Fuko)

prethodno definie uslove vaenja na taj nain to intencionalno vri
organizaciju opaajnog polja u skladu sa skupom saznanja koja pretpostavljaju
jedan te isti pogled na stvari. Na taj nain obrazovanje objekata potpuno je
neodvojivo od polj u kojima se oni pojavljuju.5
Organizovanje opaajnog polja pojavljuje se kao nametanje referentne
stvarnosti odreenom tipu diskursa (stvarnosti na koju se diskurs odnosi i u
kojoj vai) kroz prethodno regulisanje i redukovanje sirove stvarnosti
filtrirajuom funkcijom pojma. Diskurs tada ne moe da propituje ustaljeni
poredak pojmovnog sadraja, niti pojam kao okvir sadraja koji se menja. Na
taj nain se unaprijed vri epistemoloka obmana subjekta koji se ontoloki
stilizira u apsolutno (Adorno). Zaboravlja se da su svi veliki i korisni tipovi
diskursa (u filozofiji, nauci, religiji, istoriji itd.), ustvari, diskurzivna praksa,6
jer uspostavljaju antropoloko-metodoloki poredak u samom pojmu, kao i u
razumevanju i objanju stvarnosti na koju se pojam odnosi.
Postojanje diskursa u odreenim uslovima, pokazuje da nije mogua
nikakva ontologija nezavisna od epistemologije, ve da ontoloki nivo
drutvene stvarnosti egzistira kroz diskurzivnu praksu i to kao reprezentativna
funkcija vlastite diskurzivne istorinosti. Budui da nema diskursa koji nije
istorijski7 (dijahronijski karakter to je njegov opti oblik), to znai da nema
diskursa izvan socijalne realnosti, jer bi tada socijalna realnost izgubila svoje
ontoloko uporite, pa bi jedini model reprezentativne stvarnosti bila mrea
tekstova za koje su reference jedino drugi tekstovi. Tako bi pojmovi, njihovi
sadraji i njihov poredak elemenata funkcionisali u vlastitom zatvorenom
krugu, udaljeni od stvarnosti kao referentnog okvira i dodatno zbunjivali
istraivae i korisnike naunih (u naem sluaju sociolokih) istraivanja. Na
taj nain se stvara privid da svi veliki tipovi diskursa imaju identine
probleme,8 jer tekstualna autoreferentnost kroz svoju istorijsko-povijesnu
egzistenciju pokazuje da je saznanje postalo epistemoloki proces semioze.9
Ako nema stalnog proveravanja korespodencije teorije i prakse (pojma i
iskustva), onda se stvara mogunost da drutvena zbilja egzistira samo kao
reprezentativna funkcija jezika. Teorijski iskazi su tada, kao i injeniki iskazi,
lingvistiki entiteti i pripadaju diskursu,10 ali nepotpunom diskursu (diskursu
koji nije diskurzivna praksa). Preti opasnost da akumulirano naslee tekstualne
autoreferentnosti postane istinski habitus sociologije, kao jedini uslov svake
Fuko, M., Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998, str. 222.
Fuko, M., Isto, str. 26.
7
Fuko, M., Isto, str. 214.
8
Uporediti: Fuko, M., Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998, str. 26., kao i Jaus, R.H., Estetika
recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 40 i dalje.
9
Videti: Rajh, A., Postmoderna arhivistika: Uvodna pitanja, Arhivski vjesnik, Zagreb, No. 46, 2004., str. 13.
10
Videti: Vajt, H., Fabulacija povijesti i problem istine u reprezentaciji povijesti, K.- asopis za
knjievnost, knjievnu i kulturnu teoriju, Zagreb, 2003., br. 1, str. 34.
5
6

12

SOCIOLOKI DISKURS

mogue prakse. Ovakav diskurzivni habitus sociologije, podrazumevao bi

premetanje referentnog univerzuma sociologije od stvarnosti (realnog,
postojeeg) ka tekstu, kao dovoljnom i samodovoljnom, prostoru diskursa.
Takav diskurs ne temelji se na stanju i egzistenciji objekta, ve se egzistencija
objekta temelji u diskursu. Predmet socioloke analize ostaje u krugu teksta i
teorije, postaje potpuna konstrukcija, zarobljen u starom pojmovnom habitusu,
zanemaruje dinamine drutvene promene u vlastitom okruenju ili vrlo blago
reaguje na njih.
Za savremenu sociologiju postavlja se nekoliko vanih pitanja vezanih za
stanje njenog teorijskog, istraivakog i analitikog habitusa. Pre svega, pitanje
stanja i poretka socioloke paradigme (paradigmi)? Zatim, ta obezbjeuje
suverenitet sociolokog diskursa? Da li ideja drutvenog gubi primarnost u
paradigmatskom i diskurzivnom habitusu sociologije? Da li subjektivno (pod
uticajem liberalizma i individualizma) dobija primat nad objektivnim pristupom
u predmetnom habitusu sociologije? Kakav je odnos makro i mikro nivoa u
sociolokoj teoriji i istraivanju? Da li sociologija konstantno osavremenjuje
svoj predmet istraivanja? Kakav je odnos izmeu forme i sadraja u
centralnim pojmovima sociolokog pojmovnog i kategorijalnog opusa (ovek
kao drutveno bie, drava, demokratija)? Neka od ovih pitanja proveravamo u
ovom tekstu.

Zaboravljena paradigma
Jedno od zapostavljenih podruja u savremenoj sociologiji jeste pitanje
socioloke paradigme (paradigmi). Ovaj problem je prisutan u skoro svim
postmodernistikim teorijama (teorijskim pravcima, kolama miljenja) u
sociologiji (simboliki interakcionizam, etnometodologija, teorija razmene i
racionalnog izbora, integrativne teorije, feministike teorije i sociologija
svakodnevnog ivota). To se odnosi, pre svega, na nastojanje ovih teorijskih
pravaca da nametnu nove poglede i stavove bez prethodnog jasnog ukazivanja
na stanje paradigme u tom teorijskom prostoru kojim se ele baviti. Beei od
velikih pitanja i velikih teorija, postmodernistiki teorijski pravci i
sociologije svakodnevnog ivota daju prednost malim temama i pitanjima i
tako se udaljavaju od osnovne socioloke paradigme. Na taj nain se savremena
sociologija susree sa vanim problemima koje ne moe da rei: odnos makro i
mikro nivoa u istraivanjima; odnos objektivnog i subjektivnog; sve vei
ulazak zdravorazumskog shvatanja u nauni prostor; tenja za dekonstrukcijom
i relativizovanjem osnovnih teorijskih struktura, kao i pokuaj da se predmet
sociologije pomeri od drutva ka pojedincu.
Zapostavljanje pitanja paradigme u savremenim sociolokim raspravama,
anlizama i istraivanjima vidi se u nekoliko aspekata. Kao prvo, bei se od
13

SOCIOLOKI DISKURS

rasprave o ulozi i znaaju paradigme u sociologiji, kao orijentacije, naunog

prostora i metodolokog usmerenja koje daje savremena nauna zajednica (u
ovom sluaju socioloka zajednica) svakom istraivau (sociologu). Drugo, u
savremenim sociolokim istraivanjima nema znaajnije i precizne rasprave i
naune brige o poretku pardigmi. Tree, nema jasne razlike izmeu paradigme i
diskursa, kao dva najvanija nauna prostora koji daju znaaj i dinamiku
sociolokim istraivanjima. etvrto, uoava se poveano prisustvo
pojednostavljenog, skoro zdravorazumskog, poimanja paradigme, koje se
ogleda u tome da se svaki stav, miljenje, nova tema ili teorijski pristup
proglaava paradigmom. O ovim problemima u savremenoj sociologiji bie
vie rei u nastavku ovog rada.
Kakva je uloga i znaaj paradigme za savremenu sociologiju? Pre svega,
treba poi od stava o znaaju paradigme za svaku nauku, da bi se kasnije
razumeo njen znaaj za sociologiju. Podsetimo se da paradigma predstavlja
siguran put koji je usvojila (izgradila, utemeljila) neka nauna zajednica kao
skup pravila, zakona, teorija, metodolokih instrumenata i naina povezivanja
teorije i prakse, od kojih jedan naunik ili grupa istraivaa polaze u svom radu.
To je svojina jedne naune zajednice u smislu resursa koji nisu vremenski i
prostorno ogranieni i koje naunici koriste shodno svojim sposobnostima i
senzibilitetu. Tomas Kun je zasluan za otkrie i formulisanje naune
paradigme, kao i ukazivanje na njen znaaj u konstituisanju, razvoju i stanju
svake normalne, zrele nauke.11
Bez poznavanja, usvajanja i pozivanja na paradigmu (paradigme) nauka se
ne moe razvijati a naunici su preputeni lutanju bez sigurnog kompasa i
pravila koja e im pomoi u odgonetanju prirodnih i drutvenih zagonetki. Ako
se ne dre paradigme, naunici i istraivai e sve (ili veinu) injenice i
pojavne elemenate, uzimati kao podjednako relevantne za predmet istraivanja.
Naunici e tada ostati na onim injenicama i pojavnim manifestacijama koje
su dostupne obinom posmatrau, ili kako bi Kun rekao, u predparadigmatskoj fazi nauke, odnosno, nee biti u mogunosti da ispune zahteve
paradigme i unee u svoje istraivanje duh pred-paradigmatske nauke.
Njihovi napori i njihov rad izgledae kao da poinju od poetka neki nauni
rad, umesto da ga nastavljaju, dograuju, dopunjavaju i ire. Takav naunik ili
grupa naunika (istraivaa) nisu svesni da paradigma sadri elemente koji su
trajni, koji ostaju ak i onda kada jedna paradigma bude zamenjena drugom
paradigmom.
Jedan od razloga naputanja paradigme ili izbegavanja njenih strogih
pravila i naunih procedura, od strane istraivaa, jeste to to neki istraivai
11
Paradigma je ono to lanovi jedne naune zajednice dele i, obrnuto, jedna nauna zajednica sastoji se od
ljudi koji dele jednu paradigmu [] Prema tome, nauna zajednica sastoji se od onih koji se aktivno bave
jednom naunom specijalnou (Kun, T., Struktura naunih revolucija, Nolit, Beograd, 1974., str. 240,
241).

14

SOCIOLOKI DISKURS

nisu razumeli sutinu paradigme, koja je razvojna i ostavlja prostor za stalne

dopune, dorade i kreacije. Mnogi savremeni nanici i istraivai paradigmu
shvataju kao obrazac, emu, model kome se treba slepo pokoravati i bez ostatka
ga primenjivati. Ako u tome ne uspeju, onda bee od paradigme u
instrumentalizam, empirizam, svakodnevni ivot, razvijajui, ponekad,
esejistiki, urnalistiki i literarni pristup predmetu istraivanja. Ovi naunici,
istraivai ne shvataju da paradigma baca svetlost i na one probleme i injenice
koji se nalaze izvan njenog okvira a koji su vani za ukupno stanje nauke,
posebno kada su u pitanju drutvene nauke. Postoje i istraivai koji ignoriu
paradigmu ili je proglaavaju zastarelom, pravdajui to slobodom naunog
stvaralatva i potrebom irenja individualizma i subjektivizma u nauci. Kun je
bio svestan tih opasnosti, zbog toga je napomenuo da pojmovi kao to su
model i obrazac nisu dovoljni za potpuno definisanje i razumevanje
paradigme. Paradigma nije objekat koji se kopira, ve okvir iji se prostor i
sadraj dalje artikulie i specifikuje pod novim i stroijim uslovima. 12
Paradigma kao okvir naunog istraivanja (ispunjen zakonima, metodama,
instrumentima, pojmovnim kategorijama, naunim jezikom i teorijom) slui za
proirivanje naunog znanja kroz otkrivanje novih injenica, kao i podudaranje
tih injenica sa normama, zakonima i predvianjima koje je paradigma
prethodno postavila. Na taj nain, paradigma ostavlja prostor za stalna
dodavanja i doterivanja naunih elemenata, inei i samu sebe predmetom
daljnje dopune, usklaivanja sa okruenjem (naunim i empirijskim) i menjanja
prevazienih elemenata u vlastitom poretku, kao i u poretku nauke koju
reprezentuje i ije delove dri na okupu.
Drugi bitan razlog beanja savremenih naunika od naune paradigme i
traganje za lakim i jednostavnijim pravilima i principima naunog istraivanja,
vidimo u delovanju postmodernizma i postmodernistikih rasprava koje su
zahvatile ukupan svetski kulturni prostor u drugoj polovini XX veka.
Postmodernizam je doao u konflikt s naunom paradigmom, pre svega,
svojim insistiranjem na dekonstrukciji i ralativizaciji svega postojeeg, kao i
davanjem prednosti subjektivnom doivljaju, pogledu i pristupu (subje ktivizam) nad objektivnim stanjem stvari. Naunici koji nisu mogli da
odgovore strogim zahtevima paradigme ili nisu izdrali njen pritisak na
vlastiti nauni habitus, rado su prihvatili principe postmodernizma i postepeno
ih unosili u savremene naune rasprave. Tako su ponekad uspevali da izbegnu
kontrolu i redukciju koju paradigma namee kako bi spreila upotrebu nejasnih
pojmova, stavova i formulacija.
Kao trei razlog izbegavanja naune paradigme moe se uzeti veliki uticaj
korporacija i ekonomskih centara moi na nauku i nauna istraivanja. Nauka
se industrijalizuje, ona se uvodi u korporacijski sistem, slui korporacijskim
12

Kun, T., Isto, str. 65-67.

15

SOCIOLOKI DISKURS

interesima i interesima velikih centara moi. Nauka tako postaje zanat,

neosetljiva na probleme koje u drutvu stvaraju njeni rezultati istraivanja
(ekoloki, zdravstveni, bezbednosni rizici); prioritet postaje sticanje novca i
dobijanje sredstava za projekte koji e opravdati zahteve i nastojanja velikih
kompanija. Tako dobijamo preduzetniku nauku13 koja gubi nepristrasnost i
objektivnost u svom istraivanju i koja rtvuje paradigmatska pravila i
procedure kako bi prihvatila tehnoloku i korporacijsku dominaciju. U ovu
grupu razloga udaljavanja naunika od naune paradigme, moemo dodati i
uticaj razliitih ideologija, politikih ideja i praksi, kao i socijalnog kulturnog
okruenja.
Prva dva razloga udaljavanja od naune paradigme posledica su unutranjih
slabosti nauke, kao i snage i vrstine naune zajednice. Trei razlog je
posledica spoljanjeg pritiska na nauku i naunu zajednicu od strane
ekonomskih, politikih i ideolokih subjekata u drutvu i centara moi od
lokalnog do globalnog nivoa. Prva dva razloga udaljavanja od naune
paradigme dovode do slabljenja naune preciznosti, jasnoe, izraajnosti i
sistematinosti, odnosno do pojave metodoloke i teorijske erozije nauke. Trei
razlog dovodi do parcijalizacije, atomizacije pojedinih nauka i otvara pitanje
etke dimenzije nauke.
Kako su se tri prethodno pomenuta razloga udaljavanja od naune
paradigme manifestovala u sociologiji? Nerazumevanje sutine i znaaja
univerzalne paradigme dovelo je do pojave velikog broja teorija i teorijskih
pravaca u sociologiji, koji su eleli da nadoknade nedostatke svake prethodne
teorije, ali na takav nain da odbacuju i negiraju osnovne elemente tih teorija,
umesto da ih proiruju i dodaju nove stavove, prilagoavaju istorijskom i
praktinom kontekstu. Posebno je interesantna pojava ignorisanja jednih
teorijskih paradigmi od strane drugih i izostanak njihovog meusobnog
dijaloga. Tako funkcionalizam potpuno zaobilazi Marksovo poimanje konflikta
i drutvenih promena, pa ponekad izgleda kao da te dve teorije ne pripadaju
optoj sociolokoj paradigmi. Zimelovi sledbenici ne uzimaju u obzir
Marksove analize podele rada, uloge i znaaja velikih drutvenih grupa i
slino.14 Nedostatak meusobnog dijaloga i sueljavanja osnovnih postavki tri
U veoma inspirativnoj anlizi odnosa nauke, znanja i drutvenih uslova, Deri Ravec pominje etiri
aspekta, etiri metamorfoze savremene nauke koje dolaze do izraaja u njenom prilagoavanju dominaciji
tehnoloke i korporacijske logike: slaba (traljava) nauka; preduzetnika nauka (trka za novcem); bezobzirna
nauka i etvrto, prljava nauka. (Ravetz, J., Scientific Knowledge and its Social Problems, Transaction
Publishers, 1996.)
14
Luis Kozer je dao opirnu i vrednu analizu uloge i znaaja konflikta u drutvu i drutvenoj grupi,
oslanjajui se iskljuivo na Zimelove stavove i ne ukljuuje stavove Marksa, Gistava le Bona ili nekog
drugog klasika sociologije (Coser, L., The Function of Social Conflict, videti prevod na srpski: Kozer, L.,
Funkcije drutvenog konflikta, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2006.) Na drugoj strani, Tomas Veber
svoju analizu konflikta ne oslanja ni na Marksa, ni na Zimela, ni na Kozera, ni na Darendorfa, ak ni u
poglavlju u kome objanjava uzroke i sutinu konflikta (Weber, T., Conflict Resolution and Gandhian
Ethics, videti prevod na srpski: Veber, T., Pojedinac i konflikt iz Gandijeve perspektive, Prometej, Novi Sad,
2007.). Ova dva primera pokazuju kako se zanemaruje opta socioloka paradigma koja uvek treba da
zadraava neke elemente koji prate pojmovni i teorijski diskurs.
13

16

SOCIOLOKI DISKURS

najvee klasine teorijske paradigme (marksizam, funkcionalizam i

strukturalizam) i isticanje vrednosti koje su preivele posle prolaska njihove
dominacije, ukazuje na slabosti diskursa u okviru teorijske paradigme kod
savremenih sociologa.15 Ova slabost je dovela, na jednoj strani, do beanja od
sve tri pomenute paradigme i pojave mnogo novih teorijskih rasprava i kola
miljenja koje su pretendovale da postanu savremene grand teorije. Na
drugoj strani, diskontinuitet u razvoju teorijskih sociolokih paradigmi
manifestovao se kao neravnotea izmeu makro i mikro nivoa u sociolokoj
analizi (prevlast mikrosocioloke analize) i prevlast empirijskog,
instrumentalno-tehnikog nad teorijskim delom metodolokog postupka u
sociolokim istraivanjima. To je uinilo manje koherentnom i nestabilnom
unutranju strukturu sociologije i promenilo njen odnos prema drugim srodnim
disciplinama.
Drugi, ranije pomenuti razlog udaljavanja od teorijske paradigme doveo je
do relativizacije nekih vrstih stavova o drutvu iz ranijih klasinih teorijskih
principa i uvoenja novih nesociolokih elemenata u teorijski i pojmovni
diskurs (mekdonaldizam, figuracije, svet ivota, dramaturgija, saoseajna
introspekcija, etnometodologija, mrea razmene i slino). Sve to je dovelo do
atomizacije opteg teorijskog okvira i do podele na brojne ue socioloke
discipline, bez jasne raspodele predmeta istraivanja. Nastupila je dominacija
tumaenja ponaanja i simbola u svakodnevnim ljudskim postupcima
(hermeneutizacija sociologije), umesto istraivanja, analize, dokazivanja i
teorijskog proveravanja. Hermeneutika je sastavni deo socioloke teorije,
neophodno je da se stalno unapreuje, ali ako se udaljava od epistemolokog,
metodolokog i teorijskog diskursa i previe pribliava relativizmu i ad hoc
konstruktivizmu, onda je ona manje produktivna za sociologiju. Sociologija ne
moe biti hermeneutikocentrina nauka, kao to ne moe biti ni epi stemocentrina16, pretvarajui istraivaa sociologije (sociologa) u apstraktnog
i zarobljenog homo academicusa.
Trei razlog je doveo do gubljenja kritike dimenzije sociologije kao jedne
od njenih najvanijih dimenzija i uloga u drutvu. To je dovelo do jaeg uticaja
ideolokih i politikih subjekata na socioloka istraivanja i nauna objanjenja.
Skretanje glavnog toka sociologije na primarno empirijska pitanja, bez vrste
teorijske koordinacije dovelo je sociologiju u poziciju da se bavi malim
pitanjima i da deo svog predmeta istraivanja prepusti drugim naukama kao to
Osamdesetih godina XX veka odvijao se irok diskurs unutar marksistike teorijske paradigme, koji je
samodovoljno i trijumfalno sugerisao reafirmaciju i vitalnost Marksove teorije 100 godina posle njegove
smrti, ali taj diskurs nije ukljuio i dijalog sa funkcionalizmom, strukturalizmom i drugim teorijskim
diskursima koji su se uporedo odvijali u okviru sociologije. Naprotiv, on im se suprotstavljao i ukazivao na
njihovu teorijsku insuficijentnost i nemogunost konekcije sa praksom. Slino se dogaalo i
funkcionalistikom diskursu tokom pedesetih i esdesetih godina XX veka. Ako sa strane posmatramo,
izgleda kao da te tri teorijske paradigme dolaze iz tri razliite opte paradigme (ekonomije, lingvistike,
istorije).
16
Bourdieu, P., Marcel Mauss aujourd'hui, Sociologie et socits vol. 36, 2004., n 2.
15

17

SOCIOLOKI DISKURS

su poltike studije, psihologija, marketing, organizaciono ponaanje i

komunikologija. Nova,preduzetnika sociologija je beei od svoje sutine
(paradigmatskog, diskurzivnog i metodolokog habitusa) dovela do dalje
atomizacije sociologije i nejasne veze sa bliskim disciplinama, slabei svoju
poziciju u akademskom drutvenom prostoru i umanjujui svoj eksplanatorni
kredibilitet. Ono to Agamben konstatuje za filozofiju17, desilo se i savremenoj
sociologiji: postala je razbacana na svojoj teritoriji, prepustila je deo svojih
resursa drugim naukama, otupila teorijsku i kritiku otricu.
Paradigma koju je utemeljio Kun jeste univerzalna paradigma i
podrazumeva okvir, stavove, principe i procedure koji se odnose na sve nauke
(prirodne, tehnike i drutvene). Paradigma, shvaena u Kunovom smeru
razmiljanja, predstavlja stalni dijalog i interakciju izmeu naune zajednice,
njene naune tradicije i njenog okruenja, to mora dovesti do potrebnog
konsenzusa o osnovnom sadraju paradigme.18 Nauka se konstituie, postaje
zrela i normalna tek onda kada je u stanju da prihvati, apsorbuje i artikulie
univerzalnu naunu paradigmu. Neko istraivanje, analiza, rasprava ili uenje
postie nauni dignitet tek onda, kada primenom pravila univerzalne paradigme
uspe da iskristalie bar jednu teorijsku ili vie pojmovnih paradigmi. Kako kae
Merton, paradigma je temelj na kome poiva zgrada teorije, interpretacije i
analize.19 Univerzalna paradigma je posebno vana za drutvene nauke. Ona je
od strane sociologije (sociologa) odmah prihvaena i predstavljala je osnovu
njene daljnje izgradnje i razvoja kao samostalne nauke, kao to je pruila i
mogunost za zasnivanje jedne posebne socioloke discipline, sociologije
saznanja, odnosno sociologije nauke, koja se brine o teorijskom i meto dolokom stanju, vitalnosti i praktinoj ulozi i poziciji sociologije.

Poredak paradigmi
Da bi se razumela sutina i znaaj paradigme za savremenu sociologiju,
potrebno je ukazati na poredak paradigmi u celokupnoj zgradi sociologije.
Pre svega, treba pronai kriterije na osnovu kojih se moe uspostaviti podela
paradigmi i njihov meusobni poredak.20 Mi uzimamo tri kriterija koja nas vode
17
Agamben, G., What is a Paradigm, A lecture by Giorgio Agamben, August 2002.
(www.egs.edu/faculty/agamben-resources.html)
18
Sardar, Z., Thomas Kuhn i ratovi znanosti, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2001.
19
paradigme unapreuju kumuliranje teorijskih interpretacija. Paradigma je temelj na kome se gradi
kua interpretacije. Ako se novi sprat ne moe sagraditi na takvom temelju, onda se mora posmatrati kao
novo krilo totalne strukture, a temelj pojmova i pretpostavki mora biti proiren da bi podupirao to krilo.
(Merton, R. K., O teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998., str. 106).
20
Rejmon Budon govori o etiri vrste paradigmi: 1. metateorijske (opti stavovi o nastanku neke teorije); 2.
pojmovne (slue za klasifikaciju); 3. poredbene, analogijske ili paradigme slinosti (drutvo je slino
pozoritu); 4. formalne paradigme (principi analize drutvenih pojava). Vidimo da ova podela paradigmi

18

SOCIOLOKI DISKURS

ka mogunosti da izvrimo podelu na tri grupe paradigmi. Prvi kriterij je pitanje

optosti i irine obuhvata predmeta istraivanja, odnosno totalitet i kontinuitet
zadravanja opteg predmeta sociologije (ili bilo koje druge nauke) i
ravnomerne raspodele predmeta istraivanja izmeu pojedinih disciplina iste
nauke (u naem sluaju sociologije). Prema tom kriteriju mogu se identifikovati
etiri paradigme: univerzalna paradigma; opta paradigma; teorijska
paradigma i pojmovna paradigma. Drugi kriterij uzima u obzir funkciju i
zadatak paradigme u nauci i drutvu. Na osnovu ovog kriterija razlikujemo dve
paradigme: teorijsku i praktinu. Trei kriterij polazi od upotrebe jezika i
kategorijalnog aparata u analizi i objanjenju nekog problema. Prema ovom
kriteriju moemo razlikovati naune i zdravorazumske paradigme.
Prethodno smo napomenuli da je univerzalna paradigma u osnovi svake
nauke, pa tako i sociologije. Univerzalna paradigma se moe zamisliti kao skup
proverenih teorijskih, metodolokih, sistematizovanih i organizovanih, ka
praksi usmerenih, rezultata istraivanja, koje je jedna nauna zajednica usvojila
i u kontinuitetu ih predaje u nasledstvo svakoj novoj generaciji naunika.
Univerzalna paradigma je orjentir i putokaz svakom pojedinanom nauniku ili
grupi naunika, istovremeno data i zadata od ukupne naune (svetske)
zajednice i svakog njenog posebnog dela nastalog na osnovu podele po
pojedinim vrstama nauka, vremenu i prostoru.
Kao sledeu fazu, nauka mora da razvije svoju optu paradigmu, odnosno
kostur koji e nositi i drati celu zgradu, vrsto vezanu za temelje
(univerzalnu paradigmu). Za sociologiju, opta paradigma je istovremeno i njen
opti predmet istraivanja, a to je drutvo shvaeno kao totalitet drutvenih
odnosa, pojava, procesa, tvorevina i struktura posmatranih kroz prizmu
ovekovih aktivnosti. Opta socioloka paradigma ini njen osnovni okvir
(kostur) koji nastaje kao rezultat primene principa univerzalne paradigme na
analizu drutva. Opta paradigma obezbeuje nauni dignitet sociologiji i daje
joj zadatak da u centar prouavanja postavi drutvo u svim njegovim oblicima,
stanjima, vremenskim i prostornim dimenzijama.
Kako e se ostvariti zadatak koji opta paradigma postavavlja sociologiji,
zavisi od naunih teorija koje e se razviti kao skup otkria, razumevanja i
objanjenja kroz primenu adekvatnih metodolokih principa i pravila. Naune
teorije, teorijske paradigme, su trei nivo u poretku scociolokih paradigmi
(kao i paradigmi drugih nauka). One obezbeuju sadraj, razvoj, dinamiku,
snagu i perspektivu nauke. Ono to je sociologija, kao drutvena nauka, do sada
nema poseban kriterij podele, da li je to prema optosti, irini, predmetu ili neem drugom. ak se moe
rei da postoji vie kriterija u jednoj takvoj podeli, dok trea paradigma (analogija, slinost, poreenje)
moe biti prisutna (ak se to i podrazumeva) u svakoj od preostale tri. Tu je vie re o metodolokom
postupku. (Videti: Boudon, R. & Bourricaud, F., Dictionnaire critique de la sociologie, deuxime dition,
Presses universitaires de France, Paris, 1986., Boudon, R., The Social Sciences and Two Types of
Relativism, Journal of Classical Sociology, 2005., Vol. 5).

19

SOCIOLOKI DISKURS

postigla, sadrano je u njenim glavnim teorijama (pozitivizam, funkcionalizam,

marksizam, strukturalizam) i njihovom objanjenju drutva. Zbog toga se i
namee to krucijalno, trostepeno pitanje: da li savremena sociologija razvija,
unapreuje, dograuje i jaa svoju optu paradigmu, ili je naputa (kako
sugerie Turen), odnosno, da li je zamenila stare teorijske paradigme, iscrpivi
njihov okvir i uvela novu (nove) paradigmu (paradigme) ili se prilino udaljila
od naune paradigme (kako smo to konstatovali u uvodu ovog teksta) i
dopustila da bude zarobljena u svom neparadigmatskom prostoru?21
Pojmovna paradigma predstavlja okvir u kome se nalaze elementi koji
grade i razvijaju pojedine socioloke pojmove i termine. Ova paradigma prua
svu potrebnu infrastrukturu za razvoj jedne nauke. Kvalitet sociolokih teorija i
stabilnost njenih paradigmi zavisi od kvaliteta pojmovnih paradigmi, kao to
kvalitet i trajanje pojmova i termina zavise od toga da li su nastali iz elemenata
paradigme ili su uzeti iz neparadigmatskog prostora. Otkrie, razumevanje i
objanjenje, kao tri elementa socioloke naune poluge, direktno zavise od
upotrebe proverenih pojmova, kao i konstrukcije novih koji e popuniti nastalu
prazninu u brzom razvoju teorijskog diskursa. Sociologija e biti nauka o
drutvu sve dok njena pojmovna paradigma (paradigme) bude mogla
potvrivati vrednost starih pojmova i konstruisati nove koji e obuhvatiti nove
oblike drutvenosti, koji nastaju kao posledica stalnog tehnikog razvoja i
demografskog rasta. Zbog toga je neophodno da se savremeni sociolozi vie
bave starim pojmovnim paradigmama kao to su: drutveno bie (ovek kao
drutveno bie), klasa, otuenje, mo, drava, socijalizacija, kontrola, uticaj,
vlast, demokratija i slino; da bi se videlo koliko su te paradigme jo
upotrebljive, koliko su dograene, osavremenjene ili ostale zaputene. To je
vano isto kao i rasprava o novim pojmovnim paradigmama kao to su:
virtuelna zajednica, sajber drutvo, umreeno drutvo, drutvo znanja,
Moloh, Automaton, figuracije, nova kulturna istorija, inkluzija,
postmodernizam, strah, rizici, polje, socijalni kapital i slino. Potrebno je
utvrditi da li su nove pojmovne paradigme nastale iz elemenata starih
paradigmi, da li se zadrao nauni kontinuitet i da li e novi paradigmatski
okvir biti iri, sadrajniji i podsticajan za dalja istraivanja.
Poredak paradigmi u sociologiji vaan je zbog njenog ukupnog razvoja,
karaktera, naunog habitusa i perspektive. Isto tako, treba stalno voditi rauna o
poretku paradigmi jer nije mogue preskakati taj poredak prilikom izmene
istroenih i nedovoljno produktivnih elemenata neke paradigme ili paradigme
u celini. Naime, nije mogue zameniti optu socioloku paradigmu ako nije
izvrena svestrana priprema kroz promene pojmovne i teorijske paradigme.
Ovaj tekst ima nameru da pokrene diskusiju o ovom pitanju i pozove naunu, socioloku zajednicu da se
ozbiljno pozabavi problemom paradigmatskog i diskurzivnog stanja dananje sociologije.

21

20

SOCIOLOKI DISKURS

Redosled u izmeni paradigme je obrnut od redosleda njenog konstituisanja.22

Prvo se menjaju pojmovne paradigme, pa zatim teorijske, dok opta paradigma
ostaje, samo se dograuje i ojaava. Univerzalna paradigma je logikoepistemoloki okvir, apstraktno-teorijska konstrukcija, dovoljno fleksibilna da
njena izmena nema smisla. Zbog toga nije u pravu Turen kada postavlja pitanje
zamene opte socioloke paradigme, stavom da sociologija vie ne prouava
drutvo, da vie nije nauka o drutvu, ve o pojedincu i da vie nema
drutva.23 Bez obzira to Turen sugerie da su se izmenili socijalni akteri na
drutvenoj sceni, to su se akteri odvojili od sistema, to je dolo do uspona
individualizma, buenja subjekta, do provale demokratije, nastanka
drutva ena ili drutva bez ena; mi i dalje ne moemo govoriti o nestanku
drutva ve o njegovim viestrukim i radikalnim promenama. Potrebno je
razviti diskurs u okviru nekih pojmovnih paradigmi, kao to su drutveno bie,
globalno drutvo, predstavljanje, izbor, socijalizacija, komunikacija,
emancipacija, socijalni odnosi, dominacija, otuenje, mo i manipulacija; da bi
se neto vie saznalo o vrednosti teorijskih paradigmi koje odbacuju stare i
prihvataju nove pojmove. Tek posle toga bi mogla krenuti rasprava o stanju
opte socioloke paradigme, o potrebi i mogunostima njene izmene, odnosno,
o Turenovom predlogu za novu optu paradigmu sociologije, koja e trasirati
put u sociologiju slobode, osloboenu od drutvenog determinizma.
Druga grupa paradigmi, zasnovana na kriteriju njihovog zadatka i funkcije
u nauci i drutvu, ukljuuje teorijske i praktine paradigme. Kao to smo
prethodno pomenuli, teorijska paradigma podrazumeva okvir koji je nastao kao
logiko-epistemoloka i metodoloka konstrukcija koja sadri sve potrebene
elemente za nauni rad, koji su rezultat stalnog istraivanja, odnosno, otkria,
razumevanja i objanjenja nekog zakona. Njena funkcija je da usmerava nauku,
vodi rauna o njenoj unutranjoj strukturi, razvija i bogati njen diskurzivni
prostor i verifikuje objanjenja koja su nastala kao rezultat znaajnog i irokog
naunog diskursa. Teorija definie i operacionalizuje pojmove, povezuje ih u
jedan sistem i osigurava njihov razvoj, upotrebu i svrsishodnost. Praktina
paradigma se odnosi na iskustvene i empirijske injenice24 i podrazumeva
pravila u svakodnevnom ivotu i radu ljudi. To je, najee, skup rutinskih
postupaka i ponaanja u svakodnevnoj komunikaciji, ali i novih formi i akcija
Da se posluimo Mertonovom metaforom o paradigmi kao temelju (teorijske) zgrade i da konstatujemo
da nije mogue menjati temelj zgrade, a da spratovi, unutranjost spratova i krov ostanu sauvani.
Popravljanje zgrade mogue je od prepravke krova (u naem sluaju to su socioloke pojmovne paradigme),
pa tek spratova i njihove unutranjosti (u naem sluaju to su socioloke teorije). Ako temelji nisu vrsti,
nije mogue dodavati nove spratove.
23
Videti: Touraine, A., A new Paradigm for understanding today's world, Polity Press, 2007.; Touraine, A.,
Sociology without Societies, Cuurent Sociology, March 2003., Vol. 51(2), 123-131.; Touraine, A., Is
Sociology still the Study of Society?, Thesis Eleven, No. 23, 1989.
24
Razliku izmeu iskustva i empirije ovde pravimo u znaenju koje je ponudio Bernard Valdenfels. U tom
smislu videti: Valdenfels, B., Topografija stranog, Stilos, Novi Sad, 2005, str. 20.
22

21

SOCIOLOKI DISKURS

koje ele da prevaziu neko postojee stanje i uspostve nove odnose. Prakse su,
da parafraziramo Burdijea, aktivnosti ljudi koje nisu ni objektivno definisane,
ni potpuno slobodne. Rad u koli, ivot u porodici, uspeh u poslu, upravljanje
gradom imaju svoje praktino-paradigmatske okvire, koji se razlikuju od
teorijskog pristupa obrazovanju, drutvenoj grupi ili vlasti. Teorija prolazi kroz
prizmu prakse, kao to se i praksa oplemenjuje teorijom. Nauka mora da
ukljuuje i teorijske i praktine paradigme u njihovom odnosu ravnotee.
Kada je re o podeli paradigmi na naune i zdravorazumske, moe se rei
da nauna paradigma koristi metod, teoriju i nauni jezik koji je specifian za
svaku nauku i ima zadatak da sprei upliv nenaunih pojmova i kategorija u
diskurzivni prostor nauke, odnosno njihovo due zadravanje ili preovladavanje
u tom prostoru. 25 Zdravorazumska paradigma podrazumeva uoavanje
drutvenih injenica na osnovu utiska, rutinski odnos prema njima, ostajanje na
manifestnim elementima neke pojave ili procesa, bez traganja za uzrocima i
latentnim elementima procesa i odnosa. Zdravorazumska paradigma moe da
dopusti da se neki problem proglasi reenim tamo gde nauka vidi tek njegovo
skriveno ili novo i ire ispoljavanje. Naravno, zdravorazumsko miljenje i
znanje je esto polazna taka za uoavanje neke injenice koja e tek naknadno
postati predmet teorijske rasprave i analize i tako omoguiti nauno (sa)znanje.
Meutim, ne sme se dozvoliti konverzija zdravorazumskog, obinog jezika
(pojmova, termina, simbola i stavova konstrusanih iskustvom) u nauni jezik
(epistemoloki konstruisan pojmovno kategorijalni aparat naune empirije). To
e dovesti (dovelo je) do relativizovanja naunog znanja i problema sa
poimanjem objektivnosti naunog znanja i odnosa: predmet istraivanja in
saznanja akter (subjekt) saznanja.

Znaaj diskursa
Mnogi problemi u razvoju savremene sociologije potiu od nedovoljnog
razumevanja i prihvatanja uloge i znaaja naunog diskursa. Da se podsetimo
da pod diskursom podrazumevamo skup aktivnosti koje ukljuuju misao o
neemu, govor i rasprave o predmetu istraivanja, simbole, znaenje i jezika
usmerenja, zatim put od uoavanja problema do njegovog objanjenja, mo
poricanja i mo dokazivanja,26 pokretanja, razdavajanja i uslovljavanja ukupnih
teorijskih dogaanja u okviru jedne paradigme i meu paradigmama. Diskurs je
Kako kae Mileva Filipovi, parafrazirajui Burdijea: sociologija se moe izboriti sa zdravorazumskim
kriterijima pod uslovom da ih izriito uzme za predmet, umjesto da ih pusti da se uvedu u nauni diskurs
(Filipovi, M., Sociologija i postpozitivistike paradigme: neke saznajne tekoe savremene sociologije,
Sociologija, br. 3, 2008., str. 255). Upozorenje o opasnostima oslanjanja na zdrav razum i nemogunost
njegovog olakog odbacivanja u sociolokom diskursu, izneo je jo i Emil Dirkem u predgovoru Pravilima
sociolokog metoda.
26
Fuko istie da je diskurs mo koju treba zadobiti (Fuko, M., Poredak diskursa, Karpos, Loznica, 2007., str. 9).
25

22

SOCIOLOKI DISKURS

energija i pokretaka snaga teorije, metodologije i nauke, ali i spona teorije i

prakse, vetina prevoenja teorije u praksu i obrnuto. Diskurs je istovremeno
kontinuitet i diskontinuitet u teorijskom nizu i u praktinom manifestovanju
predmeta istraivanja. Ako je diskurs u krizi, onda je i nauka u krizi. Nae je
miljenje da je diskurs u savremenoj sociologiji u znaajnoj krizi i da je to
uslovilo mnoge teorijske, praktine i kritike nedostatke koje danas uoavamo
kao prepreku njenoj dinamici, aktuelnosti i daljoj afirmaciji.27
Kao prvi problem moe se uoiti nedovoljno isticanje i uoavanje razlike
izmeu diskursa i paradigme. Ako je paradigma opti okvir naune aktivnosti,
onda je sve to se deava u tom okviru nauni diskurs. U okviru savremene
sociologije, posle opadanja aktuelnosti strukturalizma i marksizma kao
dominantnih teorijskih paradigmi, pojavila se tendencija zasnivanja novih
paradigmi. Moe se rei da veina njih predstavljaju diskurse u okviru pokuaja
oslobaanja od klasinih teorija i zasnivanja novih. Tako sve varijante poststukturalizma i neo-marksizma predstavljaju diskurs koji iri, jaa ili slabi
prostor pomenutih teorija, pre nego to zasniva novu teorijsku paradigmu. U
okviru sociolokih rasprava oznaenih kao teorije o postindustrijskom
drutvu i postmodernizmu, re je razvoju diskursa koji pokuava da uvede u
teoriju brojne iskustvene injenice i praktine promene u socijalnoj i kulturnoj
dimenziji drutva, izazvane brzim tehnolokim, tehnikim i ekonomskim
razvojem. Najbolji primer zamene diskursa i paradigme jesu teorije
svakodnevnog ivota i rasprave o globalizaciji, koje su pretendovale da
zauzmu poziciju novih sociolokih paradigmi, a stvarno su ostale na nivou
diskursa. Celokupan spektar analiza oznaenih kao sociologija svakodnevnog
ivota, predstavlja skup pojmovnih diskursa o individualizmu, slobodi,
refleksivnosti, komunikaciji, stilu i nainu ivota; podstaknut dominacijom
(neo)liberalne ekonomije i liberalne ideologije. Rasprave o globalizaciji su
samo novi diskurs na ve davno istaknute probleme brzog ekonomskog,
naunog, tehnikog i tehnolokog razvoja, koji donosi sve vee socijalne i
kulturne tekoe kolektivitetima kao to su drava, nacija, vera i tako
pojaavaju problem individualnog i kolektivnog identiteta. Uporedo sa
ekonomskim i tehnikim promenama, rastu i brojni rizici u drutvu, ija
kontrola postaje sve manje mogua.
Jedan od problema nerazumevanja znaaja i funkcije diskursa javlja se kod
pokuaja da se izdvoji jedan elemenat iz diskursa, koji se eli nametnuti kao
paradigma. Takav je sluaj sa nastankom feministike teorije (teorija), gde je
rodni elemenat u diskursu o meuljudskim odnosima izdvojen i nametnut kao
teorijska paradigma.
Sledei problem je zanemarivanje diskursa u elji da se pobegne od stare
27
Zanimljivu i podsticajnu raspravu o krizi diskursa u sociologiji videti u: Stridom, P., Discourse and
Knowledge, The Making of Enlightenment Sociology, Liverpool University Press, 2000.

23

SOCIOLOKI DISKURS

paradigme i zasnuje nova. Da li je, zbog toga, potrebno neke analize Gidensa,
Burdijea, Baumana, Deride, Homansa, Gofmana ili Vilirija proglasiti novim
paradigmama, ili prihvatiti kao diskurs u okviru teorijske paradigme oznaene
kao strukturalizam? Zato beati od strukturalizma, kada je struktura jedna od
temeljnih kategorija u pojmovno kategorijalnom prostoru sociologije?
Izostajanje diskursa o konfliktu, klasama, eksploataciji i otuenju, zbog beanja
od marksizma, napravilo je prazninu u teorijskoj zgradi sociologije koju nisu
uspeno popunili pojmovi dromologija, rodna nejednakost, simulacija,
interakcionizam, dramaturgija, razmena i slino.
Zapostavljanje diskursa u okviru pojmovne paradigme predstavlja, moda i
najvei problem u savremenoj sociologiji. Ovde emo to pokazati na dva
primera. Pojam globalno drutvo u klasinoj sociolokoj teoriji odnosi se na
opte drutvo shvaeno kao teorijska konstrukcija, najvieg nivoa logike i
epistemoloke apstrakcije. U misaonoj operacionalizaciji tog pojma imaju se u
vidu tri nivoa: materijalna osnova drutva; pravna i politika organizacija i
kultura. Praktina i empirijska operacionalizacija ovog pojma nije bila mogua,
jer ne ukljuuje prostornu i vremensku dimenziju. Danas je ova pojmovna
paradigma zastarela, neproduktivna i potrebno ju je zameniti. Oigledno je da
pojam globalno drutvo, sada, ukljuuje vremensku i prostornu dimenziju. Ono
se razvija ovih godina i decenija i obuhvata prostor celog Globusa. Odnosi,
procesi, pojave, pa i neke institucije u tom drutvu prostiru se na globalnom
nivou, imaju globalne posledice, ukljuuju globalne resurse, 28 globalnu
migraciju, globalnu radnu snagu i globalne lance majinske brige.29 Tek posle
dovoljno razvijenog diskursa u okviru pojmovne paradigme globalno drutvo,
mogue je postavljati vrednije prognoze o putevima, znaaju i posledicama
procesa globalizacije i govoriti o sociolokoj teoriji globalizacije, kao novoj
teorijskoj paradigmi.
Drugi primer na koji elimo da ukaemo kao predmet ozbiljnog i
svestranog diskursa jeste pojmovna paradigma koja postavlja okvir za
razumevanje oveka kao drutvenog bia. U Marksovom i Dirkemovom uenju
ovek je shvaen kao drutveno bie, s tom razlikom to je kod Marksa ovek
prinudno (pod prinudom) drutveno bie, otueno od svoje sutine a tei da
bude slobodno drutveno bie, jer se jedino u drutvu moe izgraditi i stei
sloboda; dok je kod Dirkema ovek podreen drutvu kao viem sadraju,
viem biu, jer je za oveka drutvo sve, potpuna ispunjenost. Ovu paradigmu
je potrebno podvrgnuti novoj diskurzivnoj proveri, kako bi se videlo da li je
savremeni ovek drutveno bie ili slobodna i emancipovana linost, ili moda
usamljena, izolovana i izgubljena jedinka. Na je stav da ovek vie nije
28
Strunjaci govore o pretpostavljenim globalnim resursima nafte, gasa, plemenitih metala, pitke vode i
iznose prognoze o vremenskom trajanju postojeih rezervi.
29
Hohild, E.R., Globalni lanci brige i emotivni viak vrednosti, u Hanton, V., Gidens, E., Na ivici,
Beograd, 2003.

24

SOCIOLOKI DISKURS

drutveno bie, ni prinudno, po sebi, ni samosvesno, sa ispunjenim i

ispoljenim potencijalima, za sebe. Tokom istorijskog razvoja, ovek je eleo
da se oslobodi svoje prinudne, nametnute, date drutvenosti i da stekne
slobodnu, po vlastitom izboru zadatu drutvenost. Savremeni ovek ponovo
postaje peinsko bie, ali sada ne na osnovu gubljenja i smanjenja potreba30,
odricanja i oskudice, ve naprotiv, na osnovu rasta i gomilanja potreba, stalnog
poveanja potronje, izraene elje i motiva da svaki dan ima vie nego
prethodnog dana. ovekova nova peina nije neudobna jazbina, ve udobna
palata ili luksuzni stan snabdeven sofistikovanim ureajima i komunikatorima
kako se ne bi oseao izolovano u svojoj dobrovoljnoj usamljenosti. Savremeni
ovek je razvio potrebu za virtuelnom zajednicom, za virtuelnim drutvenim
mreama. On je tako postao bie mree, globalne mree, dovoljno udaljen
od drutva da ne uestvuje ukoliko nema potrebu, ali i dovoljno blizu da koristi
sve drutvene resurse, da se takmii, da se bogati, da neizmerno poseduje, da
vlada, da je moan, pohlepan i neodgovoran. Na odgovor na Turenov izazov
bio bi da drutvo i dalje postoji, da je ovek sve manje drutveno bie (ne
doivljava drutvo kao svoju sutinu) a sve vie novo peinsko bie i da se
razvijaju novi oblici drutvenosti, zasnovani na novim oblicima komunikacije
(kao to su virtuelne mree i cyber prostor). Istina je da drutvo kao celina, kao
poseban entitet,31 nema onu nadmo i nadreenost nad ovekom, kakvu je
imalo u prethodna dva veka, ali sada neki njegovi elementi (kompanije, mediji,
ideologija) ostvaruju punu dominaciju nad ovekom i drutvenim odnosima.
Postoji jo mnogo pojmovnih paradigmi koje bi diskursivna teorija i
diskursivna praksa savremene sociologije mogla (morala) proveravati i menjati
(klase, drava, mo, ideologija32, socijalizacija, znanje, demokratija). Tako bi,
recimo, kroz jedan diskurs, pojmu demokratije, kao vladavine veine, trebalo
supotstaviti pojam meritokratije kao vladavine znanja (najboljih biografija).
Verujemo da bi se u tom diskursu pokazalo da je demokratija iscrpela sve svoje
potencijale i da bi je trebalo zameniti, kao pojmovnu paradigmu i kao praktinu
paradigmu.

Marks u Ranim radovima govori o povratku oveka-radnika u peinu (figurativni naziv za neudobni
radniki stan), koja je otrovana smrdljivim dahom civilizacije. Radnik to ini zbog nedostatka sredstava
za ivot, pa je prinuen na razna odricanja, oskudicu, tednju, na sniavanje potreba, ak za vazduhom i
kretanjem.
31
U klasinj paradigmatskoj i diskurzivnoj aktivnosti, stvarnost se deli na tri entiteta: prirodu, drutvo i
ovekovo miljenje.
32
O diskursu vezanom za ideologiju, njen uticaj i posledice u drutvu, videti: Tauren A. Van Dijk., Ideology
and Discourse, A Multidisciplinary Introduction, Barselona, 2003.
30

25

SOCIOLOKI DISKURS

Zakljuak
Savremena sociologija je zanemarila ulogu i znaaj diskursa u okviru
naunog istraivanja, analize i objanjenja. Nastao je i ozbiljan zastoj u
konstituisanju novih teorijskih paradigmi, iako se pojavilo mnotvo teorijskih
pokuaja i analiza sa pretenzijama da postanu nove paradigme, grand
teorije.33 Posle naputanja marksistike i strukturalistike paradigme, pojavilo
se mnogo malih teorija, koje po naem miljenju nisu dostigle nivo i snagu
ove dve paradigme. To je jo jedan pokazatelj nemoi nauke da razvije
kontinuitet paradigmi i njihovu postepenu smenu. Nedovoljno razvijen diskurs
(unutr paradigmi i meu paradigmama) doveo je do beanja od paradigmi i
vraanja sociologije malim temama i pitanjima. Naravno, potrebno je da se
sociologija bavi i malim i velikim pitanjima, ali mora postojati revnotea
meu njima.
Postavljamo jo jedno znaajno pitanje: da li su ove brojne rasprave,
grand teorije, kole miljenja, svrstane u okvir postmodrnistikih teorija i
teorija o svakodnevnom ivotu, teorijske paradigme ili samo pojmovni i
teorijski diskursi? Mi mislimo da je re o diskursima i da se svi ovi diskursi
mogu svrstati u jednu teorijsku paradigmu koja bi se oznaila kao teorija o
individualizmu ili individualistika teorija. Namera ovih diskursa je da istaknu
afirmaciju individue, njenu slobodu, odvojenost od sistema, da ukau na
relativizaciju svega postojeeg u drutvu, pod uticajem postmodernizma i
liberalizma. Naravno, tu je i veliki uticaj razvoja nauke i tehnike koji je doveo
do nove evolucije oveka preko optikog oka, alarma, video nadzora,
biotikih delova organizma i drugih oblika jaanja ovekove snage, moi i
kontrole, sve u korist sticanja profita i linog bogatstva, bez obzira na rizike.34
Ovo je podstaklo sociologe da razmiljaju o individui, linosti, pojedincu kao
novom, kljunom akteru u sadanjem drutvu.
Potrebno je ukazati i na znaaj teorijskog i praktinog konstruktivizma
(konstrukcionizma) u diskurzivnom habitusu savremene sociologije. Teorijske
konstrukcije su vani instrumenti pojmovnih paradigmi kao sinteza diskurzivne
parkse, koja stalno daje elemente za konstrukciju pojmova. Meutim,
konstrukcionizam ne moe biti produktivan ukoliko potpuno raskida sa
elemntima paradigme u okviru koje se kree. Konstrukcionizam ne moe biti
zamena za objektivnu stvarnost niti moe konstruisati stvarnost. Ako
33
Pojam grand teorije upotrebljava Dord Ricer podrazumevajui pod tim irok i ambiciozan pokuaj
pojedinih autora da predstave jedan odeljak ljudske istorije, kao to su Parsons, Merton, Darendorf,
Luman, zatim Norbert Elijas, Gidens, Burdije i drugi savremeni sociolozi (Ricer, D., Savremena
socioloka teorija i njeni klasini koreni, Slubeni glasnik, Beograd, 2009.).
34
ovekova tehnika evolucija stalno napreduje, biotiki delovi organizma (vetaki inplantati) postaju
sve savreniji, ali se javljaju i novi problemi. Tako bakterije i novi virusi postaju otporni na antibiotike i
vraaju se neke stare bolesti. Do toga je dovela trka farmaceutskih kua za profitom i nametnuta potronja
lekova koja je izvala rezistentnost.

26

SOCIOLOKI DISKURS

konstrukcionizam izlazi iz okvira paradigme, onda on doputa mogunosti da

se tu nastane zdravorazumske paradigme. Danas je prisutna tendencija da se
svako posebno miljenje ili stav proglase paradigmom. Stavovi pojedinih
autora mogu uvesti problem u diskurzivni prostor, ali ne i formirati paradigmu.
Ona mora biti rezultat konsensusa naune zajednice.

Literatura
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.

Adorno, T., Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd, 1979.

Agamben, G., What is a Paradigm, A lecture by Giorgio Agamben,
August 2002.
Agamben, G., Profanacije, Rende, Beograd, 2010.
Beker, M., Savremene knjievne teorije, Matica hrvatska, Zagreb, 1999.
Berk, P., Osnovi kulturne istorije, Clio, Beograd, 2010.
Berger, P., Lukman, T., Socijalna konstrukcija zbilje: rasprava o
sociologiji znanja, Naprijed, Zagreb, 1992.
Berger, P., Kelner, H., Sociologija u novom kljuu, Gradina, Ni, 1991.
Ber, V., Uvod u socijalni konstrukcionizam, Zepter Book World, Beograd,
2001.
Bodrijar, ., Savreni zloin, Beogradski krug, Beograd, 1998.
Bodrijar, ., Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad, 1991.
Boudon, R. & Bourricaud, F., Dictionnaire critique de la sociologie,
deuxime dition, Presses universitaires de France, Paris, 1986.
Boudon, R., The Social Sciences and Two Types of Relativism, Journal of
Classical Sociology, 2005. Vol. 5.
Burdije, P., Nacrt za jednu teoriju prakse, ZUNS, Beograd, 1999.
Burdije, P., Narcisovo ogledalo, Clio, Beograd, 2000.
Bourdieu, P., Marcel Mauss aujourd'hui, Sociologie et socits vol. 36,
2004., n 2.
Filipovi, M., Sociologija i postpozitivistike paradigme: neke saznajne
tekoe savremene sociologije, Sociologija, br. 3, 2008.
Fuko, M., Poredak diskursa, Karpos, Loznica, 2007.
Fuko, M., Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998.
Gergen, K., Gergen., M., Socijalna konstrukcija, Zepter Book World,
Beograd, 2006.
Habermas, J., Saznanje i interes, Nolit, Beograd, 1975.
Haton, V., Gidens, E., Na ivici, Beograd, 2003.
Jaus, H.R., Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978.
Kozer, L., Funkcije drutvenog konflikta, Mediterran Publishing, Novi
Sad, 2006.
27

SOCIOLOKI DISKURS

24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
38.
39.
40.
41.
42.
43.

28

Kun, T., Struktura naunih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.

Marinkovi, D., Konstrukcija drutvene realnosti u sociologiji, Prometej,
Novi Sad, 2006.
Merton, R. K., O teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998.
Miel Fuko Hrestomatija, Vojvoanska socioloka asocijacija, Novi
Sad, 2005.
Rajh, A., Postmoderna arhivistika: Uvodna pitanja, Arhivski vjesnik,
Zagreb, No. 46, 2004.
Mimica, A., (prireiva) Tekst i kontekst, Ogledi o istoriji sociologije,
Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
Ravetz, J., Scientific Knowledge and its Social Problems, Transaction
Publishers, 1996.
Ricer, D., Savremena socioloka teorija i njeni klasini koreni, Slubeni
glasnik, Beograd, 2009.
Sardar, Z., Thomas Kuhn i ratovi znanosti, Naklada Jasenski i Turk,
Zagreb, 2001.
Stridom, P., Discourse and Knowledge, The Making of Enlightenment
Sociology, Liverpool University Press, 2000.
Spasi, I., Interpretativna sociologija, Zavod za udbenike i nastavna
sredstva, Beograd, 1998.
Sesardi, N., Filozofija nauke, Nolit, Beograd.
Tauren, A., Van Dijk, Ideology and Discourse, A Multidisciplinary
Introduction, Barselona, 2003.
Touraine, A., A new Paradigm for understanding today's world, Polity
Press, 2007.
Touraine, A., Sociology without Societies, Cuurent Sociology, March
2003.Vol. 51(2).
Touraine, A., Is Sociology still the Study of Society?, Thesis Eleven, No.
23, 1989.
Vajt, H., Fabulacija povijesti i problem istine u reprezentaciji povijesti,
K.- asopis za knjievnost, knjievnu i kulturnu teoriju, Zagreb, 2003.,
br. 1.
Valdenfels, B., Topografija stranog, Stilos, Novi Sad, 2005.
Veber, T., Pojedinac i konflikt iz Gandijeve perspektive, Prometej, Novi
Sad, 2007.
Nemanji, M., Spasi, I., (prireivai) Naslee Pjera Burdijea - pouke i
nadahnua, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2006.