Nova generacija ezdesetih

Ovo je vreme kada se rodila jedna nova generacija autora koja je

kritiki satasala pored bioskopskih ekrana, najee u kinotekama, kao
pubilicisti u specijalizovanim filmskim asopisima, autori koji su stekli
univerzalno filmsko obrazovanje. Svoje ideje realizovali su putem
kratkog filma koji se prikazivao pre celoveernjeg ili u nekomercijalnim
filmskim aktivnostima.
Zajednika odlika svih autora bila je kritiko protivljenje na uzore
tradicije kvaliteta, na filmsko umetniko zanatstvo koje
individualnom umetnikom izrazu ne ostavlja skoro nikakvo mesto.
Mladi engleski reditelji koji su bili okupljeni u pokretu Fri sinema
bunili su se protiv komercijalne kinematografije svoje zemlje i njenih
aktelnih reditelja. Meutim, njihova nova ostvarenja pokazuju da su
pod veim uticajem tradicije, za razliku od mladih francuza.
Italijanski reditelji, koji su debitovali pre ezdesetih godina, u
potpunosti se izjanjavaju za tradiciju neorealizma, negirajui novi
talas kao uzor.
U Holivudu bie doekan kritiki, bez mogunosti za uspeh, ak
neprijateljski raspoloen, bez komercijalnog poverenja.
U Francuskoj novi talas ustaje protiv stilistikog konformizma, u Italiji
se shvata kao nastavak neorealizma a u SAD kao opoziciona kola.

Francuski "novi talas"

Krajem pedesetih godina u francuskom filmu oseala se

stagnacija tradicionalnog filma. Rober Breson ostao je skoro
bez posla a i drugi autori bili su razapeti izmeu umetnikog i
komercijalnog filma. Mladim talentima teko se pruala ansa,
ali njihovo vtreme nagovestio je kratki film koji im je bio
dostupniji.
Meu prvima je svoju ansu oprobao Luj Mal, asistent
Bresonov, koji u svom prvom igranom filmu Lift za
gubilite (1957), modernije pristupa snimanju filma u
svakom pogledu: svaki filmski kadar je sraunat, posebno sa
efektima osvetljen sa ciljem da stvori jedan apsurdni svet u
kome se nalaze protagonisti.

Francuski "novi talas"

Francuski asopis Sinema postao je glavno mesto novih ideja

i kritike koji je oko sebe okupljao najistaknutije teoretiare,
kritiare i stvaraoce, meu njima Adre Bazena i Fransoa
Trifoa. U svom tekstu iz 1954.pod naslovom Izvesna
tendencija francuskog filma Trifo napada tradicionalni
francuski film i njihove pisce, koji su idejno i anrovski zapali u
bezizlazan poloaj, tvrdei da je film je postao konfekcija.
Trifo zahteva od autora stvaralaku individualnost, kako bi se
reditelji mogli individualno razvijati.
Tako su mladi stvaraoci okupljeni oko asopisa svoje osnovno
kolovanje sticali po kino-klubovima i kinotekama. Meu
najistaknutijim bili su: Fransoa Trifo, Klod abrol, an-Lik
Godar, Erik Romer, ak Rivet.

Fransoa Trifo

Jo je kao kritiar isticao da sineasta treba da u filmu iznosi

ono to autor iskustveno nosi, o emu moe stvarno neto da
kae.
etiri stotine udaraca (1958) je njegov prvenac, u kome
svoje zahteve i ispunjava u formi epizoda i tonom u rasponu od
burleske do gorkih optubi. Film je pria o jednom deaku koga
porodica i kola smatra za problema te ga zanemaruju. On
ubrzo dospeva u popravni dom. To je autobiografsko kazivanje,
deteta-junaka, Trifoa iz mladosti, puno nebrige roditelja i
policijskih metoda, kratkovide zaostalosti uitelja i nastave.
Film je pun polemikih ispada u kome se jasno prepoznaju u
pojedinim scenama uticaji Mali begunac (Moris), Nula iz
vladanja (Vigo). Struktura filma, sa tendencijom ka
dokumentarnom punim parodije, podvukli su autobiografski ton
pripovedanja, i nijedan drugi film novog talasa nije proet
ivim iskustvom.

Fransoa Trifo

Film Pucajte na pijanistu (1960) Trifo se pedstavio kao

vrstan poznavalac istorije filma, a posebno Hikoka. Glavni
junak je propali, stidljivi pijanista, koj se ukljuuje u apsurdnu i
kriminalnu aferu, sa kojom nema nikakve veze, ali koja
unitava njegove nade. U pojedininim scenama, najee
kominim, Trifo ironizira uzore ali istovremeno pravi koncepciju
filma. Film nosi elemente sudbinske drame i moderne studije
sredine, koja se preplie i osciluje, sa izletom u istoriju filma.
Trifo nam doputa da shvatimo da ironija prikriva neodlunost
filma u interpretaciji fabule, to se najbolje uoava na
strukturnoj senzibilnosti sa kojom on raspolae. Dokumentarni
prikazi iz I svetskog rata i Hitlerov dolazak na vlast, pospeuju
zaplitanje psiholokih odnosa junaka ija drutvena pozadina
ostaje u tami.

Fransoa Trifo

Ljubav u dvadesetoj(1962) omnibus-film u kome Trifo uz

pomo skea i ironije pokuava da ispria bezuspene pokuaje
nedoraslog mladia da isprosi nadmoniju devojku. U sreditu
filma je onaj isti, sada poodrasli, deak iz etiri stotine
udaraca koji je i glavni protagonisata.

Klod abrol

U prvom filmu Lepi Sero (1958) susreemo realistiku,

poput Renoarovog Tonija i Kluzoovog Gavrana, u kome u
francusku provinciju vidimo bez ikakvog skrivanja autentine
sive i dosadne monotonije.
A u Roacima (1959) abrol pokuava da prikae portret
intelektualnih boema esnaestog parikog arondismana (Pariz
je podeljen na 20 arondismana-delova), u kome nam slika
socijalni momenat, a koketna kritika nije jasno odvojena od
pomodne, aktelne. abrol iznenauje gledaoca sa ekscesima
koji deluj melodramski, a i spektakularno rtvovanjem jednog
svog junaka. Njegovo nastojanje da vredi za metafiziara je
oito, ek je to u jednoj monografiji i napisao u kojoj je slavio
slavnog Hikoka, gde njegovu fatalnu ironiku igru abrol
razvija sa preteranom ozbiljnou. Svojim junacima, u
realizaciji nekih postupaka podmee religijske motive. Tako je
on postao veti eksploatator, koji je otvorio novi talas, a
njegovi filmovi su pri tome dobili kliirane crte.

Klod abrol

Dvostruki obrtaj (1959), jedna konvencionalna pria

postaje ukusna za publiku sa filozofskim epurenjem i
kamerom koja se rafinirano ponaa.
A u filmu Naivne devojke (1960) opisuje egzistenciju
etiri velegradske prodavaice i analizira njihove odnose sa
drugim polom.U opisivanju sredine, koja mu je tua, abrol se
trudio da bude objektivan. Meutim, on nije odoleo da
dogaaju prikljui melodramske obrte.
U filmu Udvara (1961) on potvruje ono to je pisao: da
nema ta da kae, ve samo parodira ono to je do sada
stvorio. Svet plejboja i umetnika pokazuje se kao zatvor iz
koga abrol vie ne moe da umakne.

an-Lik Godar

Poeo je kao kritiar da bi ubrzo poeo da se bavi filmom.

Roeni je vjcarac, i jo je u enevi realizovao jedn amaterski
film. U Francuskoj, na poetku karijere, snima tri kratka filma:
Svi se mladii zovu Patrik, arlota i njen il i Pria o
vodi (1957-58). Re je o improvizovanim skeevima u ijem
je sreditu uvek neka improvizovana ljubavna pria.
Tako kratki filmovi najvljuju njegov prvi igrani film Do
poslednjeg daha (1960).Godar se posluio jednom
konvencionalnom okvirnom radnjom, koja potie od Fransoa
Trifoa, da bi je ispunio linim idejama i posmatranjima. Junak
filma je mladi gangster koji je ubio policajca i za kojim je
raspisana potjernica. Ne obraajui panju na to, on se
zabavlja sa jednom svojom prijateljicom, amerikom
studentkinjom koja ivi u Parizu. Policija na nju vri pritisak,
ona ga izdaje a njega ubijaju.

an-Lik Godar

Formalna struktura, koju Godar namee, rui sva pravila pa i

pravila montae. Iz pojedinih scena isekao je pojedine slike
tako da pokreti postaju skokoviti i na trenutak se stvara utisak
fragmentarne iscepkane radnje. Takoe, vrlo vjeto je
dokumentarne snimke Pariza, snimljene skrivenom kamerom,
umontirao u radnju dajui joj obeleje autentinosti. Film je
autentian i po neposrednosti dijaloga, gdje se ganster
identifikuje sa Hemfrijem Bogartom.
Film tumai stvarnost makar u njenim spoljnim aspektima, ali
u njega je ulo mnogo tradicionalnih elemenanata, vie nego
to izgleda. Pre svega, gangster Miel je u osnovi romantinianarhistiki tip poputut junaka iz filmova Karnea i Prevera.
Miel ne ulazi ni u kakve kompromise sa stvarnou-on ini ono
to mu se svia, njegov jezik ne poznaje metafore.
Modernizam ovog filma, ma koliko da se isticao, ipak je ostao
samo povrinski.

an-Lik Godar

Mali vojnik (1960) radnjom je smeten u vajcrskoj, a u

osnovi je drama izmeu agenata FLN-a i jedne francuske
teroristike organizacije. Film je zbog aluzija na Alir bio
zabranjen u Francuskoj, mada je Godar, koliko se to moe
videti iz scenarija, kojeg je on skraeno objavio, nikako nije
nameravao da snimi politiki angaovan film.
ena je ena (1961) je razoarenje u Godarovu komediju,
iako se on trudio da ni po koju cenu ne bude neoriginalan,
nizao je aluzije na druge filmove i reditelje, razbacivao se
alama i anegdotama.

Francuski "novi talas"

O maniru novog talasa najoriginalnije pie . Siklije,

francuski kritiar:
Meusobno povezani prijateljstvom, obavezama i i zajdnikim
knjievnim ukusom, ovi reditelji snimaju filmove manje radi
toga da bi publici saoptili svoje ideje, ve da bi takvim
namigivanjem signalizirali uzajamno slaganje. Preoptereeni
aluzijama, ukazivanjima i citatima, koje mogu da razumeju
samo posveeni, ovo su filmovi lepote koji se prebacuju s
jedne na drugu stranu anzelizea
Meu ostalim znaajnim rediteljima ovoga pravca nephodno je
istai: Filip De Broka, an Donio-Valkroz, ak Rivet, Erik
Romer, Kris Marker, or Frani, Alen Rene (Hiroima,
ljubavi moja), an Ru (Hronika jednog leta).