Pred jednim umetnickim delom

Umetnost slui oveku da bi se duhovno vinuo, uzdigao iznad sebe, da bi iskoristio i upotrebio
ono to zovemo duhovna sloboda
Ako je umetnost carstvo apsolutnih sloboda ravno deijoj igri u otvorenoj, dvosmernoj
komunikaciji sa gledaocem, itaocem, sluaocem, postavlja se logino pitanje ima li
umetnosti u bioskopskom, komercijalnom filmu? Nema i ne moe je biti, zbog toga to su filmovi
namenjeni bioskopskom tritu optereeni nizom pravila: od okvirne duine, preko odreenih
tehnikih standarda, dramskih i anrovskih ablona i matrica, tipova, likova i naina glume, do
obaveznih pica na poetki i kraju filma.Dakle, gde ima pravila, matrica i ablona, ne moe se
govoriti o carstu apsolutnih sloboda. Zato umetnost filma treba traiti, pre svega, u
nebioskopskim formama, kratkim formama igranog i dokumentarnog filma, animiranom i
eksperimentalnom (alternativnom) filmu.

Takvi filmovi se mogu svrstati u kategoriju namenskih filmvova. Jer, ako je njihova namena laka
zabava za milione, koja donosi profit, umetnost u takvim filmovima je privid ili totalna zabluda.
Svrstavanje bioskopskog filma kao lake zabave, u umetniki film, je zloupotreba pojma umetnosti,
kao to je i sam medij filma zlouptrebljen u svrhu interpretacije filmu stranih sadraja. Jednoslojno
beletristiki literarni sadraji (prie), izloeni tehnikom glume i verbalnim, brbljivo-dijalokim
jezikom, potpuno su strani prirodi filma.
Ali postoje izuzetci , kao sto je Fight Club ili na nasem jeziku Klub boraca. film sam sluajno
pogledao..i drago mi je da jesam..isprva sam imao predrasuda zbog imena mislecida je to jos
jedan klise akcijski film u nizu, ali ovde stvarno vazi stara izreka da ne treba suditi knjizi po
njenim koricama.
Ovaj mrani projekat, bogat izuzetno mracnom atmosferom plovi na pobunjenikom stavu. On je
anti-potroaki, anti-socijalan, anti-sve, i zato ima izvarednu prolaznost kod adolescenata,
poklapajui se sa njihovim stavovima. Projekat karakterie njegova smelost, inovativnost i
stilska prepoznatljivost.
Realizacija ove prie je zaista impresivna. Nelinearni tok, ispunjen mnotvom zapleta, i pored
svoje pobunjenike tendencije i socijalne kritike, uspeva da bude izuzetno smean. Iako je sam tok
filma prilino zamren i ratrkan, nije teak za pratiti, i isto sumnjam da iko ko bude paljivo
gledao moe da se izgubi. Ovaj anarhistiki projekat je stilski izuzetno moderan i impresivan.
Pored svoje brze montae, jakih boja, zamrznutih kadrova, Flashback i slow motion scena
definitivno biva izuzetno prihvaen.
On je, sa svojom bespotednom kritikom konzumeristikog drutva koje je bujalo 90-ih godina,
potpuno zasluio status remek-djela kojim se esto etiketira, tako postavi najsnanija filmska
kritika ljudskog drutva koja je izasla iz nekog losaneleskog studija.

David Fincher je tu mogunost nanjuio kada je 1996. godine proitao istoimenu novelu te,
podstaknut ko zna ime, odluio snimiti film po njoj, to je tri godine kasnije i napravio. Film
prati bezimenog protagonista (Norton) koji proivljava kafkijansku egzistencijalnu krizu zbog
ega pati, izmeu ostalog, od nesanice
Upoznati smo sa jednim nebitnim likom, minijaturnim rafom u velikoj maineriji, koji svoj
korporativni posao obavlja veoma rado, radei ta god mu kau bez pogovora. Njegova intimnija
strana nam govori da je on insomniar, pored toga rob svojih predmeta, a jo i uiva da poseuje
skupove ljudi sa terminalnim oboljenjima. Jedna vrlo beskrupulozna i odbojna persona. Ali
ubrzo ta njegova bajna rutina biva naruena kada upoznaje dvoje najpogrenijih ljudi moguih.

Fincherovi junaci, kombinirajui izvrsne dijaloge u sjajno izvedenim, esto surealnim, scenama
pokaza li su divovski srednji prst otuenju i pasivnom konzumerizmu. Durden je tako postao
jedan od najupeatljivijih likova moderne kinematografije lik ija ekscentrina pobuna nije
2

nita nego reakcija na mrano doba kraja 20. stoljea. Klub boraca se, ponajprije maestralnom
izvedbom glumake postave, u kratkom roku nametnuo kao neizbjean manifest apsurda
modernog doba.
Film je zanimljiv u vise stvari , npr. Shizofrena komponenta dvojne licnost, kao i to sto postoji i
filozofska i psiholoska dimenzija filma.
Fight Club nije samo obina socijalna drama sa elementima crnog humora, nije samo film sa
nasilnim scenama borbe i o mukarcima koji su nezadovoljni u svom ivotu. To je film o svima
nama, o obinom oveku i optoj psiholokoj agoniji raspadanja koja moda dovoljno dugo izjeda
svakog od nas, a da ni sami nismo svesni toga. Moda je svako od nas stvorio iluzionistiku sliku
nekog svog ivota, pored one prave, koja nije ni blizu stvarnosti. Smisao ivota ne bi trebao da
bude u dananjem preivljavanju modernog oveka ili ivotarenju, to danas veina nas radi.
Poruka filma je da svako od nas treba da uradi neto po tom pitanju.
Trgnite se, promenite neto u svom ivotu, mozda na prvi pogled neto malo i nebitno, ali to ce
vam kasnije moda doneti neku bitnu stavku u ivotu koja ce odrediti njegov dalji, bolji tok.
Film postaje upravo ono to njegovi likovi predstavljaju. On se, ba poput njih, tehnikim
nokautom obraunava s egzistencijalnih problemima u modernim vremenima, na nain kakav
smo, gotovo stoljee ranije, mogli vidjeti kod pisaca poput Kafke ili Kamija. On ne mora biti va
najdrai film. Ne mora vam se uopste svideti. Ali, osim ako zaista ne osjeate nita, morate
priznati kako je rije o neemu to je stvarno veliko, barem kao ideja.