Akademija lepih umetnosti i multimedija

Sociologija medija

Tema:

Sociologija filma,radija i televizije

Profesor: Ana Petrov Student: Lazar Ciganovic

 Film

Filmska umetnost je jedna od najmladjih umetnosti uopste i cesto se povezuje sa

neumetnickim oblicima (indrustrijom,zanatsvom, trgovinom i dr.) pa je nazivaju I
,,ultra lakom industijom” tj. ,,industrijom duha”. Film je umetnost pokretnih slika.
Nije imala ni tonski zapis , a obrzo je osvojila svet. Covek se oduvek zanosio
iluzijama o zivotu i odjednom je dobio najveceg proizvodjaca iluzija, citavu
industriju za prikazivanje neostvarenih zelja i laznih nadanja. U samom pocetku
ovoj industriji nije bila neophodna nikakva estetska poledjina ili cak sasvim
skromna, tj.nije se prikazivao film kao sto se danas prikazuje u punom sjaju ,
pomesan sa vise umetnosti u jednoj, vec je bio prikazan potpuno banalno dok se
nije razvio i okusio pravu i vrednu svrhu sebe.

Umetnost pokretnih slika u pocetku nije birala publiku, vec se obracala svima, od
gladnih i nezaposlenih , do onih koji svoju dokolicu nisu znali ispuniti nicim
drugim. Bogato drustvo nije bilo zadovoljno filmom i kakav je uticaj imala na
ljudsku populaciju, ne sluteci da ce film postati jedan od najvecih medija.

Slicnost sa snovima upucuje na umetnicku prirodu filma (masta izmisljanje).

Filmovi proizvode snove pa je holivud (fabrika snova) dugo izvozio americki
nacin zivota u svet, koji je kupovao njihove snove. Film treba posmatrati iz dva
aspekta: on je u isto vreme upotrebna i kulturna vrednost. Ne proizvode ga zbog
njega samog, dovoljnog kao jednog od najlepsih i jedinstvenih umetnosti, vec zbog
odredjenog profita. Tako kinematografija ceo koncept filmske umetnosti od samog
pocetka smatra robom,a ne sredstvom umetnickog izrazavanja, tj.citav stvaralacki
rad je zapravo komercijalizovan.

Kao sto je poznato u pocetku je film bio ravnodusno i nezainteresovano prihvacen.

Smatran je nizerazrednom zabavom i da nije dostojno paznje, jer se prodaje na
vasarima. Tek kasnije je vidjenja njegova vrednost i sira primena filma (kao
umetnost, dokumenta, sredstva zarade). Tek od dvadesetih godina film postaje
relevantna tema diskusija o kljucnim pitanjima vezanim za umetnost 20.veka. Bela
Balas smatra da je odrzavanje stvarnosti osnov svakog filma, R. Arnhajm istice da
svako dvodimenzionalno odrzavanje nuzno odstupa od scene pred kamerom i
iskljucuje estetski motivisan izbor, a predstavnici ruskog revolucionarnog filma, tj.
filma Sovjetskog saveza (Ejzenstajn, Vertov, Pudovkin) isticu znacaj montaze kao
presudnog faktora za uoplicenje filma. Odraz stvarnosti koji odstupa od uobicajene
dramaturgije i naglasavanje osobenog inventara kojim film u formalnom pogledu
raspolaze (perspektiva,montaza i sl.) osnovne su odlike na osnovu kojih se u
estetickim diskusijama film odredjuje prema drugim umetnostima.

Izumitelji i akteri nove umetnosti, uz tehnicko usavrsavanje filma,sve vise se

osvrcu iskustvu pozorista,drame i literature, dajuci ovom pronalasku toliko vaznu
estetsku dimenziju. Pre svega, film je kolektivno stvaralastvo, koje ukljucuje citav
niz drustvernih profesija – od pisaca, rezisera, scenarista, glumaca, producenata, do
estericara,psihologa, propagandista, tehnicara itd. Ova ogromna masina nadmasila
je sve sto je istorija kulture do tada bila postigla, a iza nje je stala vec na pocetku
nastanka filma ogromna finansijska moc koje su u Sjedinjenim Americkim
Drzavama sebi privavile velike producentske kuce poput MGM i WB. Film je
takodje pribavio epitet umetnosti, jer je vesto koristio dostignuca drame i pozorista
i prenoseci ih na platno uspeo da dopre do najsirih slojeva drustva. Stvorene su
razne zvezde zbog nastanka filma koje ce obozavati njihovi ne samo savremeni
idoli vec i generacije iza njih. Film je oblikovao vlastitu publiku, najbrojnije i
najmanipuliranije telo koje je ikada stvorio jedan medij. Bice i dalje odredjen
industrijom na kojoj se zasnivao. Proizvodnja igranog filma zahtevala je najvece
ulaganje kapitala,ali i donosila najvecu dobit. Sistem filmskih studija (utemeljen na
povezanosti produkcije i distribucije) razvio se prvo u Francuskoj, zatim u SAD,
da bi potom bio prihvacen i u mnogim drugim zemljama, mada na skromnoj
finansijskoj osnovi. Proizvodnja filmova je prvi i do pedesetih godina ubedljivo
najznacajniji oblik industrije culture, a sam film je prvi u svetskim razmerama
delatni masovni medij. Kao takav on privlaci paznju kritike culture, u Nemackoj na
pocektu one konzervativne, koja se zalagala za ,,reform bioskopa” kako bi se
sprecilo kvarenje morala izazvano melodramatskim igranim filmovima. Sredinom
cetrdesetih u svetu je, izvan eksperimentalnog filma koji nije imao veliku
gledanost , zapravo bilo veoma malo filmova koji su narusavali neizrecene
konvencije drustva. U posleratnom period, u kome se ubrzo javila konkurencija
televizije, film se razvija u pravcu koji ga izvodi iz tog okvira. Pocinje da se gubi
hijerarhijska podela na skupe filmove ovencane silnim nagradama i na jeftine i
sporedne produkcije. Francuski film novog talasa, latinoamericki cinema nuovo,
novi nemacki film i najzad novi holivudski film oslanjali su se u svom razvoju na
uzi krug publike, ali su tokom sezdesetih i sedamdesetih bili u estetskom pogledu
dominantni. Mada je i u SAD, jedno vreme porastao znacaj nezavisne produkcije
(sto je obelezilo citavu generaciju producenata i reditelja), to je ipak bio prelazni
period nakon koga je usledila faza blockbuster filmova (punjaca bioskopskih
kasa), koji pocinju da odredjuju politiku proizvodnje. Uspesi reditelja Frensisa
Forda Kopole, Dzodrdz Lukasa, Stivena Spilberga, podrzani su pre svega mladjom
publikom, definisu novu odrednicu uspesnog filma, koji vise ne mora da se
pridrzava zanrovskih granica, koje su dugo bile zakon, niti da sledi konvencije
ukusa.

Film – kolektivno ili individualno stvaralastvo?

U vreme Charlesa Chaplina i uopste u vreme nemog filma, moglo se govoriti o

filmu kao individualnoj kreaciji, jer je Chaplin pre svih, bio producent, reziser,
scenarista,glumac pa cak i kompoziror svojih remek dela. Komicar i tragicar koji je
nemom filmu dao socijalnu paznju i dimenziju, stvorivsi dela siromastva i praznog
zivota koja ce dirnuti mnog slojeve drustva u SAD i Evropi. Pokretne slike , uz
muzicku podlogu, dobile su estetsku dimenziju i jos uvek su bile rezultat gotovo
ciste individualne kreacije. Medjutim, svi filmovi (od Chaplina do Ferbanksa)
imali su prvenstverno zabavljacki karakter, sa povremenom naglasenom dozom
satire i to je , moze se reci, bio njihov krajnji domet. Dakle , filmska industrija –
koja se dvadesetih godina javlja u SAD, Nemackoj i drugim zemljama – i njeni
proizvodi – narativno konvencionalni filmovi – u tim diskusijama ne igraju gotovo
nikakvu ulogu. Esteticke rasprave tog vremena priznaju film samo kao originalno
ostvarenje pojedinca. Caplin je bio jedan od prvih reditelja koji su stekli svetsku
slavu i svojim ostvarenjima pokrenuli diskusije.

Na poruci siromastva stvarao se novi bogati sloj individualnih producenata,

reditelja, glumaca, prvih predstavnika filmskog jet-set drustva u Hollywoodu,
cuvenoj ,,fabrici snova“. Kada je ta ,,fabrika“ proradila, kada se u nju pocela slivati
finansijska i proizvodna moc, kada su putevi slave i uspegha poceli voditi ka njoj,
postalo je bespotrebno da film radi na nivou neme monodrame beznacajnog
sadrzaja, zasnovane, gotovo u celosti na kreativnim i finansijskim mogucnostima
pojedinca.

Filmske zvezde kao bozanstva

Svaka umetnost , a narocito filmska nalazi se stalnom traganju za svojojm

publikom. Pri tome, kaze Moren, film pokusava da stvori tesku sintezu
standardnog i originalnog pri cemu se ono sto je poznato izlaze opasnosti da dosadi
, a novo – da se ne dopadne. ,,Zbog toga film trazi zvezdu, koja u sebi spaja
nesto novo i individualno: prema tome, shvatamo da je zvezda najbolja garancija
masovne kulture, narocito filma“.

Stars System je u stvari uspostavljanje stalnog sistema licnosti za poistovecivanjem

putem filma, kada gledalac tezi da se sjedini sa licnostima na ekranu kroz moralnu
ili fizicku slicnost sa glumcima. Prema anketi Pola Lazarsfelda, muskarci vise vole
muske junake, zene zenske zvezde,a stariji ljudi zrele licnosti. ,,Muske“ teme
(agresija,pustolovina,ubistvo) su projektovane, dok su ,,zenske“ teme (ljuvav,
porodicno ognjiste, udobnost) nude kao predmet za identifikaciju. U ovom
kontekstu ,,muske“ teme cine negativni, a ,,zenske“ teme pozitivni polaritet
masovne kulture.

Televizija

Za televiziju bi se moglo reci da se danas kao osnov svakog doma vise slusa nego
sto se gleda. Cesto je televizor ukljucen dok se bavimo nekim drugim aktivnostima
kod kuce. Dakle, televiziju mozemo porediti i poredimo cesto sa radiom, u
danjasnjem vremenu, ali se u nekim situacijama oni cak i dosta razlikuju. Prva
razlika je na zvuk i sliku. Televizija mnogo vise daje paznju, namece se ,a radio
produbljuje imaginaciju, pa je on po tome mnogo blizi knjizi ili nekim knjizevnim
delima (radio-drame).

Tokom pedesetih godina , televizija postaje masovni medij , a od sezdesetih

premasuje film po gledanosti i uticaju. Karakteristika televizije je u tome sto se
konzumira individualno (samo se isprva televizija gledala grupno,na mestima na
kojima su postojali prijemnici). I pored toga masa pojedinacnih gledaoca obrazuje
( virtuelnu ) kolektivnu publiku koja u isto vreme gleda iste emisije ( tokom
sezdesetih javio se fenomen ,,praznjenja ulica” do kojeg je dolazilo u vreme
emisija posebno velike gledanosti, kao sto su prenosi fudbalskih utakmica uz
ucesce nacionalne reprezentacije ili popularnih kriminalistickih serija po
tekstovima F.Darbridza). Povecanje broja programa ( koje je u Nemackoj zapocelo
tokom osamdesetih ) i s njime povezano prosirenje izbora emisija izazvalo je
podelu gledalaca na razne vrste emitovanja i formiranje ciljnih grupa koje
predstavljaju izdvojene kolektive, razlicite po sastavu i velicini i objedinjene samo
u retkim slucajevima (prilikom posebno vaznih sportskih prenosa). Kao sto je
pomenuto televizija je pravno i u pogledu sadrzaja konstituisana po ugledu na
radio. Pored privatnih televizija (primer je SAD) , postoje televizije kao javni
servis ( javno – pravne institucije ) koji su u velikoj meri nezavisni od drzave (
engleski BBC, nemacki ARD), kao i drzavne televizije veoma zavisne od zvanicne
politike ( npr.televizija u nekadasnjem Sovjetskom savezu i za Francusku je dugo
bila karakteristicna drzavna televizija ).

Televiziju karakterise mogucnost da prenosi dogadjaje uzivo , kao i da emituje

zapise najrazlicitijih vrsta. Stoga je ona kako ,,brz” medij, koji je u stanju da sa lica
mesta informise javnost o politickim, sportskim i drugim dogadjajima, tako i medij
sa ogromnim repertoarom snimljenog materijala ( teziste pri tome moze biti na
aspektu zapisa – npr.snimci pozoristnih i operskih predstava koji se naknadno
emituju – ili na autonomnoj produkciji ). Televizija koristi , menja i adaptira
mnoge forme nastale u okviru drugih medija ( stampe, radija, filma), kao i
postojeci material (dokumentarne snimke najrazlicitijih vrsta, nastupe estradnih
umetnika ). Tako su televizijski zanrovi proizasli iz radijskih, kao i iz razvoja
dokumentarnih filmova sa temama culture: televizijske serije iz tradicije filmskih i
radijskih serija i serijala, a televizijski filmovi iz bioskopskih.
Televizija je dakle, programski medij koji se tokom jednog dana, pa i u okviru iste
televizijske stanice, obraca najrazlicitijim grupama ljudi i nastoji da zadovolji
njihova razlicita interesovanja. Program se uglavnom sastoji od vesi,
dokumentarnih emisija, aktuelnih prenosa uziva, emisija savetodavnog karaktera,
razgovora, raznih vrsta kvizova, emisija zabavnog karaktera, serija i reklama.
Nacin konzumiranja danasnje televizije je potpuno promenjen u odnosu na pocetak
nastanka televizije kada su se pratile cele emisije, dok se danas neprekidno menjaju
kanali, sto podrazumeva da se za krace vreme konzumira mnogo vise sadrzaja, jer i
imamo mnogo vise sadrzaja. Takav nacin gledanja, kao i porast komercijalizacije
televizije, i u zemljama cije televizije imaju javno – pravnu strukturu, podstice
razlicite kritike kada je rec o oceni uticaja televizije na drustvo. Nemacka televizija
je na primer prijvatila dobrovoljnu samokontrolu: emisije, odnosno filmovi sa
scenama za koje se ocenjuje da mogu negativno da deluju na mlade, emituju se
samo u kasnim vecernjim satima ili nocu.

Vlasnici privatnih televizija udruzuju veci broj razlicitih vrsta firmi i preduzeca i
tako su cesto angazovani u sferi stampanih medija , filmske , video i muzicke
produkcije , kao i u prodaji prava za prenosenje sportskih dogadjaja.

Svakodnevno se , ili svakim radnim danom, skoro po pravilu, emituju jeftine

produkcije, dok redju frekvenciju imaju prestizne mini serije koje u pogledu
scenarija, rezije, glumacke postavke, produkcije i sl.imaju privilegovan status.
Uzor televizijskih serija su serijali ( nizovi neokoncanih delova ) koji postoje u
okviru filma, kao i serijske forme radijske produkcije ( npr.pricice o porodici
Haselbalt, koje su se prvo emitovale preko radija, a zatim stekle popularnost I na
televiziji ). Mediji pri tom unakrsno daluju jedni na druge, pa se tako televizijske
serije javljaju kao inspiratori filmske produkcije ( U bekstvu, Dosije X, Nemoguca
misija ) ili nastaju kao rezultat uspeha nemog filma ( Zvezdane staze, Indijana
Dzons ) . Termin u kome ce se serija emitovati ( poslepodne , predvece, u glavnom
program ) odredjuje ciljna grupa kojoj je namenjena. Mnoge serije stekle su
popularnost i van zemlje u kojoj su nastale ( medju nemackim serijama izuzetno
uspesan izovz ostvarila je , npr.serija Derik ) te su serije i proizvod kojim se trguje
na medjunarodnom trzistu.

Britanci prosecno provode preko 25 sati nedeljno gledajuci televiziju i to sa

uobicajenih 80% stanovnistva koji redovno prati program ,,Kulturna kretanja”
1997. U Sjedinjenim Americkim Drzavama ustanovljeno je da prosecan gledalac
provede vise od pet sati dnevno pred televizorom.

Marsal Makluan je tokom pedesetih, sezdesetih godina dvadesetog veka u svojim

tekstovima govorio das u svi mediji, u sustini, produzeci ljudskog tela. I kao sto bi
se za radio moglo reci da je produzetak usiju, za novine ili knjigu das u produzetak
ociju, tako bi se za televiziju moglo reci da je produzetak i usiju i ociju ; ona
coveku pruza za kratko vreme ogroman broj informacija – povezujuci gledaoca sa
obiljem podataka o svetu, koji su do pojave televizije bili nedostupni.

,,Medij je poruka” , Makluan kaze u naslovu svoje knjige. Kakve su to onda

poruke koje prenosi televizija i kako ih to gledaoci primaju? Kada je u pitanju
rasprava o televiziji i masovnim medijima, javljaju se dva opsta stave, koja se
ukratko mogu svesti na ,,pesimisticki” i ,,optimisticki”. Prema pesimistickom
shvatanju, televizija je neka vrsta ,,opijuma za mase” , sto je izraz koji je Marks
upotrebio opisujuci religiju. Pesimisti koji se bave kulturom zabrinuti su zbog
dominacije i stetnog uticaja Sjedinjenih Americkih Drzava i industrija zabave;
zbog predstave velikog broja drustvenih grupa ; zbog negativnog uticaja televizije
na publiku , narocito kada su u pitanju nasilje i seks ; zbog komercijalizacije same
televizije i gubitka da radi u korist ,, siroke javnosti “, najzad, zbog ideoloske uloge
televizije u ,, kontrolisanju “ naseg pogleda na svet.

Optimisti, sa druge strane, isticu ravnopravnost, slozenost i ujednacenost koju

pruza televizija. Ima onih koji hvale sapunske opera i druge popularne zanrove,
isticuci zadovoljstvo koje takva raznolikost pruza publici; ima onih koji negiraju
misljenje da televizija ima stetan uticaj ; ima i onih koji vole nove tehnologije i
oslobadjanje od zastupljenih pravila ; takodje, ima i onih koji tvrde da, ako
televizija zastupa neku ideologiju, onda je ta ideologija proistekla iz sirokih slojeva
drustva u kojima je nastala, te nije mehanizam vladajuce klase.

Neposrednost televizije (efekat trenutnosti) – Televizija cesto odaje utisak da se

program emituje ,,uzivo”, iako se po pravilu samo vesti i sportski dogadjaji
prenose uzivo. Ideja o tome da TV emitovanje neprestano tece uzivo i dalje prati
ovaj medij; tome jos vise doprinosi utisak neposrednosti slike, tu ,,neposrednost”
opisujemo kao efekat ,,trenutnosti” TV slike, sto se postize na razlicite nacine.Kao
prvo televizija se cesto sluzi oblicima neposrednog obracanja – obraca se
gledaocima kao da sa njima razgovara. Najavljivaci i spikeri govore direktno sa
ekrana, oponasajuci gledanje u oci koje je karakteristicno za obican, svakodnevni
razgovor tako sto gledaju pravo sa ekrana i tek povremeno spustaju pogled
(posebno stvorena i usvojena tehnika). Reklame takodje sadrze elemente
neposrednog obracanja kroz pitanja, nagovaranja ili upozorenja. U tome one
ponekad idu jos dalje, koristeci se zagonetkama i salama za koje se pretpostavlja
da ce ih gledalac lako razumeti (npr.povezivanje sa drugim reklamama).I ovo je
postupak neposrednog obracanja – pretpostavlja se da gledalac poseduje odredjeno
znanje i , prema tome, televizija mu se obraca kao sebi ravnom. Stalno
emitovanje programa (svake veceri tokom cele godine) i njegov serijski
karakter pomazu da se stvori utisak neprekidne prisutnosti. Precizan
raspored emitovanja, cemu pribegavaju skoro sve TV kompaije, uslovljava da
publika mora, ukoliko zeli da pogleda neku posebnu emisiju, da bude prisutna u
tacno naznaceno vreme ili ce je propustiti. I ovo pojacava utisak da se televizijski
program odigrava bas tada. Na televiziji najbolje opstaju one forme koje zasnivaju
upravo na efektu trenutnosti. Sapunska opera, koja je cela ,,osmisljena tako da
odaje utisak neprekidne sadasnjosti”, i serije sa otvorenim krajem, kakve su
komedije situacije ili dramatske serije, stvaraju utisak trenutnosti tako sto su
predstavljene kao ,,deo teksture zivota” koji traje, bez zaokruzenog razresenja koje
imamo u filmskoj naraciji.

Trenutnost i prisnost postizu se stalnom televizijskom upotrebom ,,porodice”. Ovo

se posebno primecuje u dramama i sapunskim operama, koje povezuju utisak koji
gledalac ima o njima ( odnosno kakav bi trebalo da ima ) sa osnovnim ciljem
samog programa. Na taj nacin televizija stvara zajednice kojim se nazivamo mi kao
gledaoci i oni kao emiteri programa. Domace okruzenje u kojem je televizor
postavljen i pretpostavljena publika (porodica) postaju norma spram koje se moze
odmeravati svako drugo spoljno grupisanje. Cak se zauzimaju i razlicita gledista
prema tim spoljnim grupama: pokroviteljski stav, mrznja, namerno odbijanje da se
za njih zna, sazaljenje, povrsna zabrinutost, nezainteresovanost. Tako se ,
odredjujuci te spoljne grupe, stvara saglasnost izmedju televizije i porodice, i ona
sve vise jaca i utvrdjuje se.
Publika – pojedinci ili grupe koje gledaju televiziju – mogu se odrediti prema
program koji gledaju, kao sto su oni koji gledaju ,, Dokrota Hua” ili ,, Zvezdane
staze “. Oni se takodje mogu odrediti i prema zanru ili tipu proizvoda koji
konzumiraju – kao sto su gledaoci sportskog programa ili sapunskih opera. Na
kraju gledaoci se mogu definisati i prema , ,, drustvenom profilu “ – starosnoj dobi,
polu, klasi , rasnoj pripadnosti , seksualnom opredeljenju , nacinu zivota itd.

Istrazivanje je pokrenulo odnos prema gledaocu kao ,,aktivnom tumacu” jer je

zastupalo misljenje da gledaoci koriste televiziju, i druge masovne medije, samo da
bi podmirili svoje licne potrebe. Ove potrebe ukljucuju: potrebu da se pobegne od
svakodnevnice i briga, potrebu za informacijama o neposrednom okruzenju ili
svetu uopste, potrebu za ,,drustvom” , za ,,savetima” o tome kako se nositi sa
licnim problemima ili sa problemima koji nastaju u okviru odnosa sa drugim
ljudima I potrebu pojedinaca da odmere osecanje sopstvenog identiteta prema
vrednostima i zivotnim stilovima drugih. Ovo istrazivanje, koje se uglavnom
zasniva na studijima americkih psihologa, tvrdi da pojedinci koriste televiziju na
jedinstven nacin – tako sto odaberu neki poseban material da bi zadovoljili
posebne potrebe. Ovakav stav izneo je u prvi plan ideju da znacenja i zadovoljstva
koja gledaoci dobijaju od televizije mogu biti sasvim drugacija od onih koja su
predvideli autori programa.

Prema jednoj studiji, ljudi zadrzavaju pogled na ekranu svega oko 65% vremena
koje inace provode u prostoriji gde je TV prijemnik, a tokom najveceg dela
vremena, provedenog uz televiziju , ljudi razgovaraju o onome sto moze, ali i ne
mora imati veze sa programom koji se gleda. Takav razgovor moze imati veze sa
nekim potpuno beznacajnim detaljem programa, kao sto su , na primer , kravata
spikera , ili slicnost nekog lika sa prijateljem ili poznanikom iz stvarnog zivota , ili
mozda neko neobicno ime sa spice. Takodje, ponasanja gledalaca takodje zavisi od
pola koji prati neki program. Uoceno je, da mnogi muskarci vise vole da gledaju
televiziju u tisini, dok su zene mnogo aktivnije, te se mogu istovremeno baviti
raznim poslovima, kao sto je npr.peglanje, a i nesmetano mogu da razgovaraju
tokom TV programa. Otkriveno je i to da kada je u prostoriji ukljucen TV
prijemnik, cesto je muskarac taj koji upravlja i kontrolise daljinskim upravljacem ,i
to birajuci : vesti, sport, dokumentarni ili akcioni film , a ne romanticne price,
sapunske opera i druge teme.
 Radio

Radio je bio masovni medij koji je emitovao programe za svakoga. Danas

prakticno nema nicega na televiziji sto nije ukradeno iz radijskih programa tokom
cetrdesetih godina dvadesetog veka – vesti, sportski program, kvizovi, detektivske
serije, kaubojske avanture, sapunice, jutarnji program, komedije, muzika itd.

Radio sa vestima koje emituje, odmah je pokazao svoju pravu vrednost: javnost je
upoznavana sa dogadjajem koji se tog trenutka desio. Kakva je to prednost lako
mozemo zakljuciti iz cinjenice da se za vest o izbijanju Prvog svetskog rata u Indiji
saznalo sest meseci kasnije. U odnosu pema stampi radio je relativno mlad medij.
Direktni radio prenosi ovavljani su iz raznih krajeva sveta. Radio je tako postao
globalna mreza savremenog sveta. Ni velike ekonomske krize nisu uticale na to da
svaka domovina ima po jedan radio Proces osamostaljivanja medija radija je
progresivan, a rezultati su se postepeno akumulisali u jedan sistem izrazajnog
jezika baziranog na iskljucivosti audio prostora. Prosirena je oblast asocijacija
izmedju govora, muzike i zvucnih efekata, koji se podjednako plasiraju kao deo
stvarnosti ili kao simboli koji sugerisu. Ovaj process naglo je oziveo u vreme
pritiska TV programa, koji je ugrozio radio i na taj nacin probudio istrazivacke
sklonosti redakcija i studijskih ekipa radio stanica.

U vreme kada se pojavio (1927), radio je vazio pre svega kao sredstvo koje prenosi
informacije , a odmah zatim i kao masina za prenos muzike , veoma popularna,
uprkos losem kvalitetu tona. Muzika i informacija su dva osnovna puta prvog
perioda razvoja radija. U istom razdoblju radio se usavrsava tehnicki, stalno sireci
mrezu, uvecava broj slusalaca zbog cega postaje sve cesce upotrebljavan kao
instrument politicke propagande, narocito u godinama koje neposredno prethode
drugom svetskom ratu.

Radio iznalazi nova i veoma zanimljiva programska podrucja, kao sto su direktna
reportaza ili prenos koncerta ( u toku drugog svetskog rata u doba bitke za
Britaniju BBC je direktno prenosio reportaze za vreme vazdusnih borbi nad
Londonom) , prenosi sportskih utakmica, obogacenje radio – drame, a iznad svega
sprovodi se sve veca muzikalizacija programa.
Radio ima odredjene prednosti u odnosu na ostale medije:

 Radio je najbrze, najsvezije i najinformativnije sredstvo javnog

komuniciranja. On ima veoma cesto informativne emisije, a moze prekinuti
emitovanje muzike u svakom trenutku i obavestiti narod o necemu
znacajnom.
 Radio je trajno sredstvo informisanja i sirenja kulture, zabave, razonode,
edukacije i sporta (program se emituje 24h)
 Za slusanje radija ne treba odvajati vreme. On moze biti svojerucna ,,zvucna
kulisa” dok se obavlja neki posao.
 Radio je snazno ekspresivno sredstvo javnog komuniciranja, jer moze sa lica
mesta preneti dramaticnost katastrofe, uzasa, radosti i straha.
 Radio je najekonomicnije sredstvo javnog komuniciranja sa raznovrsnim
sadrzajima koji se mogu birati.
 Radio ne poznaje ogranicenost dometa i poruka. Postoji duhovita izreka da
je radio jutarnja , a televizija vecernja molitva.
 Literatura

Antonjina Kloskovska, Nikola Bozilovic, Hidajet Repovac, Sajmond Frit, Zoran

Nikolic – Sociologija kulture

Miroljub Radojkovic, Mirko Miletic – Komuniciranje , mediji i drustvo

Zoran Jevtovic – Javno mnjenje i politika

Dejvid Mek Kvin – Televizija , medijski prirucnik

Zoran Simjanovic – Primenjena muzika

Marsal Makluan – Poznavanje opstila covekovih produzetaka