Meunarodna unija za telekomunikacije struktura i nain rada

1. UVOD
Meunarodna unija za telekomunikacije ITU je, otkako je 1865.
godine osnovana kao Meunarodna telegrafska unija, do dananjeg
statusa specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, prola kroz brojne
promene u svojoj strukturi i nainu rada, koje su pratile razvoj
tehnologije i ile u korak sa vremenom. Zahvaljujui tome, Unija,
koja danas broji 191 dravu lanicu i preko 700 lanova sektora i
pridruenih lanova, ima vodeu ulogu u oblasti informacionih i
komunikacionih tehnologija, na meunarodnom nivou.
2. ISTORIJSKI PREGLED RAZVOJA ITU
Poslavi prvu telegrafsku poruku iz Vaingtona u Baltimor, 24. maja
1844. godine, Semjuel Morze je uveo svet u eru telekomunikacija.
Kako je telegraf postajao javno dostupna usluga, javila se potreba za
meunarodnim sporazumima u cilju povezivanja nacionalnih mrea,
koje su do tada primenjivale razliite sisteme. Ovakva tendencija je
vremenom dovela do toga da 20 evropskih drava postigne sporazum
oko meunarodnog povezivanja i usvoji zajednike propise o
standardizaciji opreme, jedinstvenim procedurama i zajednikim
meunarodnim tarifama. Tako je, 17. maja 1865. godine, u Parizu
potpisana prva Meunarodna konvencija o telegrafiji i osnovana
Meunarodna telegrafska unija (International Telegraph Union ITU).
Nakon pronalaska telefona (1876), ija primena doivljava brzu
ekspanziju, Meunarodna telegrafska unija 1885. godine poinje sa
radom na meunarodnim propisima za oblast telefonije. U
meuvremenu, 1896. otkrivena je beina telegrafija, koja predstavlja
prvi vid radio-komunikacija. Stoga je 1903. godine u Berlinu sazvana
preliminarna radio konferencija, da bi tri godine kasnije usledila prva
Meunarodna radio-telegrafska konferencija, takoe u Berlinu. Na
Berlinskoj konferenciji 1906, na kojoj je uestvovalo 29 drava,
osnovana je meunarodna organizacija pod nazivom Meunarodna
radio-telegrafska unija i potpisana Meunarodna radio-telegrafska

konvencija, iji aneks sadri prve propise za oblast beine telegrafije.

Ovi propisi, koji su u meuvremenu dopunjeni i preraeni na brojnim
konferencijama, danas su poznati kao meunarodni Pravilnik o radiokomunikacijama. Na pomenutoj konferenciji doneta je i odluka o dva
regulatorna naela, koja jo uvek predstavljaju osnovu za upravljanje
radio-frekvencijskim spektrom: grupisanje razliitih slubi u
odgovarajue opsege i obavezan postupak prijavljivanja nacionalnih
frekvencijskih dodela meunarodnoj agenciji za registraciju.
Posle I Svetskog rata, osnovani su i pojedinani konsultativni odbori
zadueni za koordinaciju tehnikih analiza, testiranja i merenja u
oblasti telekomunikacija, kao i za definisanje meunarodnih
standarda: Meunarodni savetodavni odbor za telefoniju CCIF
(1924), Meunarodni savetodavni odbor za telegrafiju CCIT (1925)
i Meunarodni savetodavni odbor za radio CCIR (1927). CCIF i
CCIT su kasnije (1956) spojeni u jedinstven Meunarodni
savetodavni odbor za telefoniju i telegrafiju (CCITT), u cilju
efikasnijeg delovanja u oblasti ovih vidova komunikacije.
Zajedniko odravanje telegrafske i radio-telegrafske konferencije
1932. u Madridu od izuzetnog je znaaja za istoriju meunarodnih
telekomunikacija, jer je ovom prilikom doneta odluka da se
Meunarodna konvencija o telegrafiji i Meunarodna radiotelegrafska konvencija spoje u Meunarodnu konvenciju o
telekomunikacijama. Takoe je odlueno da se ime Unije promeni u
Meunarodna unija za telekomunikacije, kako bi se obuhvatili svi
vidovi komunikacija. Konferencija je tada dopustila da predstavnici
privatnih kompanija ubudue uestvuju na administrativnim
konferencijama.
Na Konferenciji u Atlantik Sitiju 1947. godine ITU doivljava
sutinske promene u svojoj strukturi, kada Unija postaje
specijalizovana agencija novonastale meunarodne organizacije
Ujedinjenih nacija. Iste godine je uspostavljen Meunarodni odbor za
registraciju frekvencija (IFRB), a naredne godine sedite ITU seli se
iz Berna u enevu.

Unija je vremenom uvidela znaaj pruanja tehnike pomoi

zemljama u razvoju, pa je 1989. godine na konferenciji u Nici
odlueno da se ustanovi poseban Biro za razvoj telekomunikacija
(BDT), sa zadatkom da unapredi komunikacije u manje razvijenim
delovima sveta. Na istoj konferenciji razmotrena je i mogunost
izmena u strukturi i nainu rada ITU, radi to efikasnijeg ispunjavanja
zadataka. Formiran je struni savet sa zadatkom da sastavi preporuke,
nakon ega je, na konferenciji u enevi 1992. godine, dolo do
znaajnih izmena u organizaciji i radu ITU, to je omoguilo veu
fleksibilnost, primerenu zahtevima modernog vremena. Nakon ove
reorganizacije Unija je podeljena na tri sektora koji odgovaraju trima
glavnim oblastima njenog rada: Sektor za radio-komunikacije (ITUR), Sektor za standardizaciju telekomunikacija (ITU-T) i Sektor za
razvoj telekomunikacija (ITU-D). Osim toga, utvreno je redovno
odravanje konferencija. Struktura je, kao to se moe videti na Slici
1, ostala nepromenjena od ove konferencije.
3. ZADACI MEUNARODNE UNIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE
Meunarodna unija za telekomunikacije zauzima kljunu poziciju u
oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, kao kreator
tehnikih standarda koji se primenjuju na globalnom nivou. Na taj
nain se omoguuje meusobno povezivanje ljudi, odnosno opreme,
irom sveta, kao i zadovoljavajui kvalitet usluga.
Pored toga, jedan od osnovnih zadataka Unije jeste da regulie
korienje radio-frekvencijskog spektra kako bi se obezbedile
neometane meunarodne beine komunikacije i slobodan protok
informacija. U tom cilju, ITU utie na raspodelu radio-frekvencija,
planove
radio-frekvencijskih
namena,
registraciju
radiofrekvencijskih dodela, raspodelu pozicija na geostacionarnoj
satelitskoj orbiti i izbegavanje tetnih smetnji izmeu zemalja.
Takoe, ITU ima glavnu ulogu u irenju telekomunikacija i podizanju
stepena primene, dostupnosti i modernizacije informacionokomunikacionih tehnologija u zemljama u razvoju. Unija ovaj zadatak
obavlja kroz preporuku odreene razvojne politike, regulatornih
okvira i strategije, kao i kroz pruanje strune tehnike pomoi u sferi

prelaska na nove tehnologije, unapreenja kiber bezbednosti,

upravljanja, izgradnje i odravanja mrea.
Posebna panja pridaje se promovisanju mera za prevenciju i sanaciju
posledica prirodnih katastrofa i ouvanje ljudskih ivota, primenom
telekomunikacija.
4.
STRUKTURA
TELEKOMUNIKACIJE

MEUNARODNE

UNIJE

Strukturu (Slika 1.) i nain rada Meunarodne

telekomunikacije utvruju drave lanice.

unije

ZA
za

Slika 1.Struktura Meunarodne unije za telekomunikacije

Konferencija opunomoenika sastavljena je od delegacija zemalja
lanica i predstavlja telo najvieg nivoa, koje se sastaje svake etvrte
godine. Ova grupa utvruje optu politiku Unije, usvaja plan
strategije, imenuje lanove Saveta i lanove Odbora za radiokomunikacije, kao i vie rukovodstvo Generalnog sekretarijata
(generalnog sekretara, zamenika generalnog sekretara) i direktore

biroa svakog od tri sektora, na osnovu rezultata glasanja zemalja

lanica sa pravom glasa.
Savet razmatra opta pitanja u periodu izmeu dve Konferencije
opunomoenika, vri koordinaciju rada Unije, odobrava budete i vri
kontrolu finansijskih sredstava i rashoda. Savet, takoe, preduzima
mere u cilju efikasnijeg sprovoenja odredaba Statuta, Konvencije i
meunarodnog Pravilnika o radio-komunikacijama, kao i odluka
Konferencije.
Generalni sekretarijat ima zadatak da koordinie aktivnosti sektor i
da im obezbedi podrku u vidu publikacija, prevoda i organizovanja
sastanaka.
Sektor za radio-komunikacije (ITU-R) ima zadatak da obezbedi
racionalno, ravnopravno, efikasno i ekonomino korienje radiofrekvencijskog spektra od strane svih radio-slubi, ukljuujui i one
koje koriste geostacionarne satelite ili druge satelitske orbite.
Sektor za standardizaciju telekomunikacija (ITU-T) nadlean je za
standardizaciju telekomunikacija na globalnom nivou. Ovaj sektor
razmatra pitanja na kojima e se temeljiti preporuke iz oblasti
standardizacije i odluuje o programu rada studijskih grupa.
Sektor za razvoj telekomunikacija (ITU-D) odreuje ciljeve i
strategije za ujednaen svetski i regionalni razvoj telekomunikacija,
polazei od osnovnog zadatka omoguavanja pristupa infrastrukturi i
uslugama telekomunikacija svim ljudima na svetu. Posebna panja
usmerena je ka najnerazvijenijim zemljama i zemljama u razvoju u
cilju da se premosti tzv. digitalna podela koja postoji izmeu njih i
razvijenih zemalja.
Svaki sektor odrava konferenciju, odnosno skuptinu, svake dve do
etiri godine, na kojima se utvruju struktura, program rada, kao i
metode rada za naredni period. Ovde se ubrajaju Svetska konferencija
o radio-komunikacijama (World Radiocommunication Conference WRC) Sektora ITU-R, Svetska skuptina o standardizaciji
telekomunikacija (World Telecommunication Standardization
Assembly WTSA) Sektora ITU-T i Svetska konferencija o razvoju

telekomunikacija
(World
Telecommunication
Conference WTSA) Sektora ITU-D.

Development

ITU-R takoe odrava Skuptinu o radio-komunikacijama

(Radiocommunication Assembly RA) obino neposredno pre
Svetske konferencije o radio-komunikacijama, radi usvajanja rezultata
rada studijskih grupa i pripreme za rad Svetske konferencije o radiokomunikacijama. Osim toga, ITU-R ima jedinstveno telo pod
nazivom Odbor za pravilnik o radio-komunikacijama, za ije
imenovanje je nadlena Konferencija opunomoenika. Ovo telo
tumai propise i odluuje u sporovima koji se odnose na pitanja
ravnopravnog korienja prirodnih resursa iz oblasti radiokomunikacija, kako bi se izbegle smetnje izmeu radio-slubi
razliitih zemalja.
Svaki sektor ima svoj biro i svoju savetodavnu grupu. Zadatak biroa
je da prua podrku aktivnostima datog sektora. Ovde se ubrajaju Biro
za radio-komunikacije (Radiocommuniaction Bureau - BR) Sektora
ITU-R, Biro za standardizaciju telekomunikacija (Telecommunication
Standardization Bureau TSB) Sektora ITU-T i Biro za razvoj
telekomunikacija (Telecommunication Development Bureau BTD).
Savetodavna grupa je nadlena za prilagoavanje strukture, programa
rada, kao i metoda i procedura rada izmeu dve konferencije, odnosno
skuptine. Ove savetodavne grupe su Savetodavna grupa za radiokomunikacije (Radiocommunication Advisory Group RAG) za
Sektor
ITU-R,
Savetodavna
grupa
za
standardizaciju
telekomunikacija (Telecommunication Standardization Advisory
Group TSAG) za sektor ITU-T i Savetodavna grupa za razvoj
telekomunikacija (Telecommunication Development Advisory Group
TDAG) za Sektor ITU-D.
4.1. Studijske grupe
U svakom sektoru postoji vie studijskih grupa koje su nadlene za
izradu studija o odreenim tematskim oblastima u okviru sektora,
odnosno za skup studijskih oblasti koje se nazivaju pitanjima. Tipina
struktura jedne studijske grupe prikazana je na Slici 2.

Slika 2. Tipina struktura studijske grupe

Svaka studijska grupa ima svog predsednika i jednog ili vie
potpredsednika. Studijska grupa se obino sastoji iz nekoliko radnih
grupa koje se bave srodnim pitanjima. Svaka radna grupa ima svog
predsednika koji moe (ali ne mora) biti izabran meu
potpredsednicima studijskih grupa. Radom na pojedinanim pitanjima
rukovodi podnosilac izvetaja. Svaka grupa zaduena za odreeno
pitanje nadlena je za sastavljanje jednog ili vie standarda, koji se
nazivaju preporukama. Svaka preporuka moe imati nadlenog
urednika.
Predsednika i potpredsednike svake studijske grupe imenuje
konferencija, odnosno skuptina relevantnog sektora. Predsednike
radnih grupa predlae upravljaki tim, koji se sastoji od predsednik i
potpredsednik, a predlog usvaja studijska grupa, obino
aklamacijom. Podnosioce izvetaja predlae rukovodstvo radne grupe
ili studijske grupe, a predlog usvaja radna grupa, odnosno studijska
grupa. Urednike obino biraju podnosioci izvetaja grupe nadlene za
pitanje u vezi sa kojim se sastavlja preporuka koju pomenuti urednici
treba da ureuju. Saglasnost na izbor urednika obino daje
odgovarajua radna grupa ili studijska grupa.

5. INSTRUMENTI I PROCEDURE
Osnovni dokumenti pravnog okvira ITU, koji imaju status
meunarodnog sporazuma jesu:
-Statut i Konvencija Meunarodne unije za telekomunikacije
(usvojeni 1992. u enevi, izmenjeni i dopunjeni 1994. u Kjotu, 1988.
u Mineapolisu i 2002. u Marakeu) i
-administrativni propisi: meunarodni Pravilnik o radiokomunikacijama (poslednja revizija 2003. u enevi) i Meunarodni
Pravilnik o telekomunikacijama (usvojen 1988. u Melburnu).
lanice Unije su u obavezi da sprovode odredbe Statuta i Konvencije,
kao i administrativnih propisa.
5.1. Sastanci
Nacrte preporuka i standarda pripremaju studijske grupe. Svaka
studijska grupa ima nekoliko redovnih sastanaka tokom
etvorogodinjeg studijskog perioda. Interval izmeu redovnih
sastanaka za veinu studijskih grupa je obino 8 ili 9 meseci. Veina
sastanaka studijskih grupa odrava se u enevi, iako se povremeno
neki sastanci studijskih grupa odravaju i na drugim mestima. Delovi
sastanka na kojima se donose odluke (plenarni) odravaju se uz
simultani prevod na est zvaninih jezika Unije (engleski, francuski,
panski, kineski, ruski i arapski). Svaki redovni sastanak studijske
grupe obino poinje kratkim uvodnim zasedanjem studijske grupe
posle koga, ukoliko je potrebno, slede paralelna uvodna zasedanja
svake od radnih grupa. Istovremeno se odravaju sastanci grupa
nadlenih za pojedinana pitanja, na kojima se razmatraju predlozi i
sastavlja najvei deo nacrta teksta. Na kraju sastanka, odravaju se
zavrna zasedanja radnih grupa (za studijske grupe sa radnim
grupama), odnosno studijskih grupa, na kojima se donose odluke. Ove
odluke odnose se na zapoinjanje procedure usvajanja zavrnog teksta
preporuke (standarda), slanje saoptenja drugim organizacijama i
davanje saglasnosti za odravanje povremenih sastanaka.

Odrava se jo nekoliko vrsta sastanaka. Nezavisni sastanak radne

grupe moe se odrati izmeu redovnih sastanaka studijske grupe.
Izvesna ovlaenja za donoenje odluka postoje i na ovim nezavisnim
sastancima radne grupe.
ei su povremeni sastanci jedne ili vie grupa koje podnose
izvetaj. Veina ovakvih sastanaka odrava se van eneve, u
organizaciji nekog od lanova sektora. Kod povremenih sastanaka ove
vrste ne postoji ovlaenje za donoenje odluka, ali oni uglavnom
predstavljaju priliku za izuzetno produktivan rad u manjoj grupi ljudi,
u cilju sastavljanja teksta koji se podnosi na razmatranje na sledeem
sastanku studijske grupe ili radne grupe.
5.2. Podnesci i drugi dokumenti
Podnesci koji se upuuju za sastanak studijske grupe ili radne grupe
su strogo formalni. Postoje dve vrste podnesaka: obini i kasni.
Obini ili beli podnesci moraju biti dostavljeni ITU najmanje dva
meseca pre sastanka na kome e biti razmatrani. Obini podnesci se
mogu slati potom predsedniku, potpredsedniku, dravama lanicama
i lanovima sektora pre sastanka. Meutim, mnogi lanovi radije
pristupaju elektronskim putem materijalu koji se postavlja na Internet
stranici. Neki obini podnesci se prevode na vie jezika, uglavnom
ako je re o nacrtu teksta preporuke koji sadri neki aspekt regulative
ili politike za koji se oekuje zapoinjanje procedure usvajanja na
narednom sastanku.
Kasni podnesci moraju biti dostavljeni ITU najkasnije sedam radnih
dana pre sastanka na kome e biti razmatrani. Oni se, na zahtev,
dostavljaju delegatima u tampanom obliku, putem posebnih
sanduia koji se dodeljuju svakom uesniku sastanka. Kasni
podnesci su takoe dostupni elektronskim putem, na Internet stranici,
od momenta prijema od strane ITU.
Jedna od vrsta materijala za sastanak su i privremeni dokumenti. U
privremene dokumente ubrajaju se pristigla saoptenja drugih grupa,
izvetaji sa povremenih sastanaka, predlozi preporuka sa povremenog
sastanka ili tekstovi nacrta preporuka u koje je urednik uneo izmene

dogovorene na prethodnom sastanku, plan rada rukovodstava, itd.

Dokumenti koji su sastavljeni tokom sastanaka obino se objavljuju
kao privremeni. Privremeni dokumenti su dostupni u elektronskoj
formi na Internet stranici, odnosno u tampanom obliku, u skladu sa
linim izborom svakog delegata.
Kod povremenih sastanaka jedne ili vie grupa koje podnose izvetaj,
procedura dostavljanja podnesaka nije toliko zvanina. Obino se sav
materijal koji se razmatra ili sastavlja na ovakvim povremenim
sastancima naziva jednostavno radni materijal i postavlja se na FTP
stranici kojoj lanovi mogu da pristupe. Svaka grupa moe da utvrdi
sopstvena pravila koja se odnose na podneske. Mnoge grupe imaju
obiaj da podneske za povremene sastanke dostavljaju najmanje
nedelju dana pre sastanka, meutim ovo nije univerzalna politika ITU.
5.3. Usvajanje preporuka i standarda
Za rad ITU je karakteristino da se usvajanje preporuka zasniva na
postizanju najveeg mogueg konsenzusa. Cilj je jednoglasno
usvajanje, iako u ekstremnim sluajevima pravila dozvoljavaju
usvajanje preporuke i uz mali broj glasova protiv. S obzirom na
izuzetno visoke standarde za usvajanje dokumenata, preporuke koje
usvoji ITU zahtevaju maksimalno pridravanje.
U Sektoru za standardizaciju telekomunikacija postoje dva
mehanizma koja se koriste za usvajanje preporuka. Do Svetske
konferencije za razvoj telekomunikacija 2000. godine, na sve
preporuke se primenjivala tzv. tradicionalna procedura usvajanja
(Traditional Approval Process TAP). Ova procedura se i dalje
koristi kao metod usvajanja preporuka koje sadre regulatorne ili
politike implikacije, koje predstavljaju samo oko 5% preporuka koje
se danas usvajaju. Da bi preporuka bila usvojena u skladu sa ovom
procedurom, kada uesnici ustanove da je tekst dovoljno razraen i
spreman za poetak procedure usvajanja, na sastanku studijske grupe
ili radne grupe se utvruje konani predlog teksta. Tekst se zatim
prevodi na est zvaninih jezika ITU i dostavlja pre narednog
redovnog sastanka studijske grupe na kome moe biti usvojen, ime
postaje vaea preporuka. Na sastanku se daje prilika da se razmotre i

isprave eventualni nedostaci uoeni u podnescima koji su dostavljeni

za sastanak. Cilj je jednoglasno usvajanje preporuke. Ukoliko postoji
lan sektora koji se protivi usvajanju, preporuku je mogue usvojiti
pod uslovom da se meu dravama lanicama koje prisustvuju
sastanku nijedna nije izjasnila protiv.
Procedura koja se trenutno koristi za oko 95% preporuka (one koje ne
sadre regulatorne ili politike implikacije) naziva se alternativnom
procedurom usvajanja (Alterntive Approval Process - AAP). Kada
uesnici studijske, odnosno radne grupe zakljue da je tekst spreman
za usvajanje, on se stavlja na poslednju javnu raspravu, u trajanju od
etiri nedelje, tokom koje drave lanice, lanovi sektora ili
pridrueni lanovi (date studijske grupe) mogu da upute svoje
komentare. U sluaju da po isteku predvienog perioda nema
komentara (izuzev komentara koji se odnose na eventualne
tamparske greke) tekst se usvaja. Ukoliko, meutim, pristignu
relevantni komentari, tekst ulazi u fazu reavanja komentara, koja
se odvija pod vostvom podnosioca izvetaja, putem elektronske
pote. Ukoliko se pronae zadovoljavajue reenje, daje se mogunost
dodatne revizije u roku od tri nedelje. Ako, po isteku predvienog
perioda nema dodatnih komentara, tekst se usvaja. Meutim, u sluaju
da pristignu znaajni komentari, tekst se upuuje na sledei redovni
sastanak studijske grupe, na kome se prua jo jedna mogunost za
razmatranje priloga i dodatnu diskusiju u cilju pronalaenja
prihvatljivog naina reavanja prepoznatih problema. Pod
pretpostavkom da je konsenzus mogu, preporuka moe da se usvoji
na sastanku studijske grupe.
Iz injenice da ITU tei jednoglasnom usvajanju preporuka proizilazi
jedinstven nain rada unutar organizacije. Uesnici su svesni toga da
ukoliko ele da se njihov predlog jednoglasno usvoji, moraju da se
potrude da razumeju gledita uesnika u okviru proizvodnog i
vladinog sektora irom sveta. Retko se deava da neto to se iznese
pred ITU postane standard u identinom obliku u kom je predloeno.
Zbog toga predlagai upuuju svoje ideje veoma rano (u fazi nacrta),
kada su jo uvek u prilici da sutinsku ideju, koju su dostavili u cilju
formiranja standarda, prilagode drugaijim stavovima. Duh saradnje
koji se, zahvaljujui ovakvoj proceduri, razvija i meu predstavnicima

industrije koji su meusobno u estokoj konkurenciji na tritu,

omoguilo je Meunarodnoj uniji za telekomunikacije da bude
izuzetno uspena u kreiranju globalnih standarda.
6. LANSTVO
Svaki Sektor (ITU-T, ITU-R, ITU-D) ima svoje nezavisno lanstvo. U
okviru Meunarodne unije za telekomunikacije postoje sledee vrste
lanstva.
Drave lanice koje danas broje 191 zemlju lanicu ITU. Drave
lanice ovlaene su za konano donoenje odluka u okviru ITU i, po
pravilu, lanice su sva tri sektora Unije.
lanovi sektora. Postoji nekoliko vrsta lanova sektora, iako svi
imaju ista prava uea. Trenutno ima vie od 600 organizacija koje
su lanice jednog ili vie sektora ITU. Najee kategorije lanova
sektora su priznate agencije koje obavljaju delatnost (Recognized
Operating Agencies ROAs), odnosno organizacije koje eksploatiu
mreu u cilju pruanja usluga, kao i naune i proizvodne organizacije
(Scientific and Industrial Organizations SIOs) koje obuhvataju
veinu drugih organizacija, ukljuujui i proizvoae opreme i
komponenata. Mnoge druge organizacije, kao to su IEC, ISO, IEEE i
ISOC, lanice su jednog ili vie sektora ITU, a pripadaju kategoriji
lanova sektora koja se naziva regionalne i druge meunarodne
organizacije.
Pridrueni lanovi su organizacije koje su odabrale da uestvuju u
radu samo jedne od studijskih grupa, uz niu lanarinu. Oni mogu da
uestvuju u radu, prisustvuju sastancima i uestvuju u diskusijama
date studijske grupe, meutim pridrueni lanovi nisu lanovi sektora.
7. ZNAAJ
Najvei doprinos Meunarodne unije za telekomunikacije se
nesumnjivo ogleda u stvaranju meunarodne telekomunikacione
mree. Zahvaljujui stalnom tehnolokom napretku, ova mrea
omoguava ljudima irom sveta stalan pristup informacijama,
slobodnu komunikaciju, kao i drutveni i ekonomski razvoj.

Kroz razvoj standard koji omoguavaju pruanje telekomunikacionih

usluga irom sveta, kroz ravnopravno upravljanje radiofrekvencijskim spektrom i satelitskim orbitama u cilju univerzalnog
pristupa beinim tehnologijama, kao i kroz podrku strategiji
unapreenja telekomunikacija u zemljama u razvoju, ITU u velikoj
meri doprinosi stvaranju ravnopravnijeg i prosperitetnijeg sveta.