INTERNET ALATI I SERVISI

SKRIPTA
RADNI MATERIJAL SAČINJEN NA OSNOVU NAUCNIH RADOVA RAZLIČITIH AUTORA IZ
OBLASTI INTERNET TEHNOLOGIJA.

Skripta se besplatno distribuira i namenjena je isključivo studentima u edukativne svrhe.

1. POJAM, NASTANAK I STRUKTURA INTERNETA

U savremenom svetu broj novih korisnika Interneta vrtoglavo raste. Internet koriste svi — od
dece do staraca. Neki Internet posmatraju kao bezgranični izvor zabave; drugi se njime služe
da bi, u okviru svojih profesija, sticali nova saznanja i kontaktirali sa kolegama širom sveta. U
novije vreme sve veći broj komercijalnih preduzeća nastoji da iskoristi neslućeni potencijal
Interneta kao jeftinog elektronskog kanala distribucije. Moderne banke, takođe, stiču sve
čvršće uporište u ovom novom, virtuelnom svetu, koristeći troškovnu efikasnost informacione
infrastrukture Interneta za automatizaciju najsitnijih transakcija u bankarstvu. Male inovativne
firme, ali i čitavi konzorcijumi sastavljeni od najvećih proizvođača softvera, hardvera,
kompanija iz oblasti telekomunikacija i sl., ulažu ogromna sredstva i napore u razvoj novih
platnih sistema i transakcionih mehanizama na Internetu, poput onih baziranih na
„inteligentnim" karticama i digitalnom novcu. Internet se, gotovo „preko noći" uvukao u sve
sfere našega života.

Da bismo bolje shvatili značaj Interneta u savremenom svetu, neophodno je da se upoznamo

sa njegovim nastankom i razvojem, strukturom, i sistemom protokola i adresa bez kojih bi
njegovo funkcionisanje bilo nemoguće. Pored toga, neophodno je uzpoznati se i sa
aplikacijama i korisnicima Interneta.

NASTANAK, RAZVOJ I FUNKCIONISANJE MREŽE

Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je 1969.

godine, kada je pseudo–nezavisna Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced
Research Projects Agency — ARPA), koju je osnovala američka vlada pri Ministarstvu odbrane
Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških projekata iz oblasti komunikacija, finansirala malu
grupu računarskih programera i elektronskih inženjera da redizajniraju način na koji računari
funkcionišu. Rezultat ovih napora bio je ARPANET, prva računarska mreža. ARPANET je
zamišljen kao mreža koja je trebalo da obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih
biroa i univerziteta, na kojima se realizuju brojni projekti od interesa za armiju. Tokom
sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da bi ga 1975. u potpunosti preuzelo
Ministarstvo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data Network — DDN).
Internet, naslednik ARPANET–a, osnovan je 1980. godine od strane Nacionalne fondacije za
nauku (National Science Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada istraživača i
studenata, iz privatnog sektora i sa univerziteta, koji su bili povezani na ovu mrežu preko
računarskih centara u svojim institucijama.

Sedam godina kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao

NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih
Američkih Država, a priključile su joj se i NASA i druge državne agencije. Otprilike u isto
vreme, 1978. i 1979. godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem preko koga su (u
početku) studenti i profesori američkih univerziteta razmenjivali mišljenja o raznim stručnim i
neformalnim temama. IBM je 1977. godine osnovao BITNET, mrežu na koju je priključio
najpre univerzitetske računare iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i
drugih krajeva sveta.

Povezivanje računara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim

organizacijama koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne načine.
Nacionalna fondacija za nauku (NSF) je 1990. godine predstavila projekat
umrežavanja raznih organizacija i njihovih postojećih mreža, najpre na nacionalnom, a
potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se poveže EARN, koji je postojao u mnogim
državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet koji je postojao u skandinavskim zemljama,
FUNET iz Finske itd. Na ovaj način nastao je Internet kakav danas poznajemo. On nije bez
razloga prozvan „mrežom svih mreža" — sastavni delovi pri izgradnji Interneta nisu bili
pojedinačni računari već kompletne računarske mreže organizovane na najrazličitije moguće
načine. Jedino zajedničko svim ovim mrežama bio je protokol za komunikaciju, TCP/IP.

Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njime. Internet nema vlasnika, tj. nijedna
državna ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Pojedine države i firme,
istina, vlasnici su delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi, ali na Internetu
postoji samo jedno vlasništvo — svako je vlasnik svog računara koji je priključen na mrežu i
ima neograničeno pravo da taj računar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje on
smatra potrebnim. To, dalje, znači da svaki vlasnik računara samostalno bira način na koji će
se priključiti na mrežu, koje će sadržaje primati sa mreže i šta će slati drugima.

Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao od 120.000 host [1] računara koji
povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža. Prema proceni firme Network
Wizards [2] sredinom 1997. godine na Internetu je bilo 19.540.000 registrovanih računara
raspoređenih u 1.301.000 domena. Najviše računara nalazi se u komercijalnom (.com)
domenu — njih oko 4,5 miliona. Sledeći domen po broju računara je domen američkih
univerziteta (.edu) sa 2,94 miliona računara, a odmah iza njega je domen provajdera (.net)
[3] sa 2,16 miliona računara. Na četvrtom mestu nalazi se nacionalni domen Japana (.jp) sa
oko 995.000 računara. Interesantno je napomenuti da, prema ovom pregledu, nacionalnom
domenu Jugoslavije (.yu) pripada 2.885 računara. Drugim rečima, mada Jugosloveni čine
0,2% svetske populacije, naši računari čine svega 0,015% Interneta. [4] Prema podacima
firme Open Market [5], januara 1997. godine 58% svih računara na Internetu nalazilo se u
Sjedinjenim Državama. Najpopularniji servis za pretraživanje je Yahoo!, kome dnevno pristupi
38 miliona korisnika. Od ukupnog broja računara na Internetu 23% nalazi se u komercijalnom
(.com) domenu. Godine 1997. na Internet je bilo priključeno 14,8 miliona domaćinstava. Od
ovog broja svega je 15,6% (3,4 miliona) koristilo mogućnost on–lajn trgovine, a procene firme
Jupiter Communications govore da će 2002. godine preko 15 miliona domaćinstava trgovati
preko Interneta. [6]

PROTOKOLI I ADRESE

Najvažniji rezultat razvoja ARPANET i DDN mreža jesu Transmision Control Protocol i Internet
Protocol (u nekim izvorima pominje se i kao Interface Protocol), skraćeno TCP/IP. Protokol za
kontrolu prenosa (Transmision Control Protocol — TCP) i Internet protokol (Internet Protocol —
IP) su protokoli za komunikaciju koji se mogu smatrati kamenom–temeljcem Interneta.

TCP/IP protokoli kontrolišu komunikaciju između svih povezanih računara. Ovi protokoli su
dizajnirani tako da uspostavljaju vezu između svih vrsta računara i mreža. Informacioni
elementi (tzv. „paketi") poslati preko mreže obično sadrže adrese pošiljaoca i primaoca. Jedan
veliki skup podataka može se podeliti na više paketa, koji zatim slede različite komunikacione
puteve preko Interneta, da bi se ponovo rekonstruisali na mestu prijema. TCP/IP je konačno
definisan 1983. godine kao jedinstven protokol i, kao takav, predstavlja najefikasniji način za
komuniciranje i razmenu informacija između raznovrsnih računara i mreža.

Svaki računar na Internetu ima jedinstvenu adresu. Adrese odobrava Uprava za dodelu
internet brojeva (Internet Assigned Numbers Authority — IANA) na osnovu ugovora sa
Nacionalnom fondacijom za nauku. Trenutno funkcije IANA–e vrši Institut informacionih nauka
pri Univerzitetu južne Kalifornije.

Kompozicija adresa koje se koriste na Internetu pokazuje vrstu domena. Poslednji deo adrese
naziva se imenom najvišeg domena (Top Level Domain Name — TLD). TLD se sastoji od dva
slova koja se odnose na neku zemlju (na osnovu oznaka zemalja prema ISO 3166 standardu)
ili od tri slova koja predstavljaju oznaku izvesnog domena (com za komercijalni domen, gov za
vladu Sjedinjenih Država, edu za obrazovne institucije, net za Internet provajdere, itd.).

STRUKTURA MREŽE

Struktura mreže Interneta prikazana je na slici 1. Treba, međutim, imati u vidu da se ova
struktura neprestano menja. Struktura mreže je predmet diskusije više grupa korisnika koji
brinu o standardizaciji i arhitekturi Interneta. Ove grupe obuhvataju: Odbor za arhitekturu
Interneta (Internet Architecture Board — IAB) koji se sastoji od eksperata koji nadgledaju
arhitekturu Interneta; Radnu grupu za Internet inžinjering (Internet Engineering Task
Force — IETF), koja se sastoji od preko 600 pojedinaca koji doprinose standardizaciji
obezbeđenja, aplikacija, puteva, integraciji mreže itd.; Upravljačku grupu za Internet
inženjering (Internet Engineering Steering Group — IESG), koja se sastoji od predstavnika
IETF–a i ima zadatak da koordinira sve IETF–ove napore u vezi sa standardizacijom; i Grupu
za Internet inženjering i planiranje (Internet Engineering and Planning Group — IEPG),
koja se sastoji prvenstveno od menadžera koji upravljaju mrežama internet–provajdera.

INTERNET , PLANETARNA KOMUNIKACIJA

(POJAM, NASTANAK I STRUKTURA INTERNETA)

(časopis „Leskovčanin", Leskovac)

U savremenom svetu broj novih korisnika Interneta vrtoglavo raste. Internet koriste svi — od
dece do staraca. Neki Internet posmatraju kao bezgranični izvor zabave; drugi se njime služe
da bi, u okviru svojih profesija, sticali nova saznanja i kontaktirali sa kolegama širom sveta. U
novije vreme sve veći broj komercijalnih preduzeća nastoji da iskoristi neslućeni potencijal
Interneta kao jeftinog elektronskog kanala distribucije. Moderne banke, takođe, stiču sve
čvršće uporište u ovom novom, virtuelnom svetu, koristeći troškovnu efikasnost informacione
infrastrukture Interneta za automatizaciju najsitnijih transakcija u bankarstvu. Male inovativne
firme, ali i čitavi konzorcijumi sastavljeni od najvećih proizvođača softvera, hardvera,
kompanija iz oblasti telekomunikacija i sl., ulažu ogromna sredstva i napore u razvoj novih
platnih sistema i transakcionih mehanizama na Internetu, poput onih baziranih na
„inteligentnim" karticama i digitalnom novcu. Internet se, gotovo „preko noći" uvukao u sve
sfere našega života.

Da bismo bolje shvatili značaj Interneta u savremenom svetu, neophodno je da se upoznamo

sa njegovim nastankom i razvojem, strukturom, i sistemom protokola i adresa bez kojih bi
njegovo funkcionisanje bilo nemoguće. Pored toga, neophodno je uzpoznati se i sa
aplikacijama i korisnicima Interneta.

NASTANAK, RAZVOJ I FUNKCIONISANJE MREŽE

Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je 1969.

godine, kada je pseudo–nezavisna Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced
Research Projects Agency — ARPA), koju je osnovala američka vlada pri Ministarstvu odbrane
Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških projekata iz oblasti komunikacija, finansirala malu
grupu računarskih programera i elektronskih inženjera da redizajniraju način na koji računari
funkcionišu. Rezultat ovih napora bio je ARPANET, prva računarska mreža. ARPANET je
zamišljen kao mreža koja je trebalo da obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih
biroa i univerziteta, na kojima se realizuju brojni projekti od interesa za armiju. Tokom
sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da bi ga 1975. u potpunosti preuzelo
Ministarstvo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data Network — DDN).
Internet, naslednik ARPANET–a, osnovan je 1980. godine od strane Nacionalne fondacije za
nauku (National Science Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada istraživača i
studenata, iz privatnog sektora i sa univerziteta, koji su bili povezani na ovu mrežu preko
računarskih centara u svojim institucijama.

Sedam godina kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao

NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih
Američkih Država, a priključile su joj se i NASA i druge državne agencije. Otprilike u isto
vreme, 1978. i 1979. godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem preko koga su (u
početku) studenti i profesori američkih univerziteta razmenjivali mišljenja o raznim stručnim i
neformalnim temama. IBM je 1977. godine osnovao BITNET, mrežu na koju je priključio
najpre univerzitetske računare iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i
drugih krajeva sveta.

Povezivanje računara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim organizacijama

koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne načine. Nacionalna fondacija za
nauku (NSF) je 1990. godine predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i njihovih
postojećih mreža, najpre na nacionalnom, a potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se
poveže EARN, koji je postojao u mnogim državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet koji
je postojao u skandinavskim zemljama, FUNET iz Finske itd. Na ovaj način nastao je Internet
kakav danas poznajemo. On nije bez razloga prozvan „mrežom svih mreža" — sastavni delovi
pri izgradnji Interneta nisu bili pojedinačni računari već kompletne računarske mreže
organizovane na najrazličitije moguće načine. Jedino zajedničko svim ovim mrežama bio je
protokol za komunikaciju, TCP/IP.

Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njime. Internet nema vlasnika, tj. nijedna
državna ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Pojedine države i firme,
istina, vlasnici su delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi, ali na Internetu
postoji samo jedno vlasništvo — svako je vlasnik svog računara koji je priključen na mrežu i
ima neograničeno pravo da taj računar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje on
smatra potrebnim. To, dalje, znači da svaki vlasnik računara samostalno bira način na koji će
se priključiti na mrežu, koje će sadržaje primati sa mreže i šta će slati drugima.

Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao od 120.000 host [1] računara koji
povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža. Prema proceni firme Network
Wizards [2] sredinom 1997. godine na Internetu je bilo 19.540.000 registrovanih računara
raspoređenih u 1.301.000 domena. Najviše računara nalazi se u komercijalnom (.com)
domenu — njih oko 4,5 miliona. Sledeći domen po broju računara je domen američkih
univerziteta (.edu) sa 2,94 miliona računara, a odmah iza njega je domen provajdera (.net)
[3] sa 2,16 miliona računara. Na četvrtom mestu nalazi se nacionalni domen Japana (.jp) sa
oko 995.000 računara. Interesantno je napomenuti da, prema ovom pregledu, nacionalnom
domenu Jugoslavije (.yu) pripada 2.885 računara. Drugim rečima, mada Jugosloveni čine
0,2% svetske populacije, naši računari čine svega 0,015% Interneta. [4] Prema podacima
firme Open Market [5], januara 1997. godine 58% svih računara na Internetu nalazilo se u
Sjedinjenim Državama. Najpopularniji servis za pretraživanje je Yahoo!, kome dnevno pristupi
38 miliona korisnika. Od ukupnog broja računara na Internetu 23% nalazi se u komercijalnom
(.com) domenu. Godine 1997. na Internet je bilo priključeno 14,8 miliona domaćinstava. Od
ovog broja svega je 15,6% (3,4 miliona) koristilo mogućnost on–lajn trgovine, a procene firme
Jupiter Communications govore da će 2002. godine preko 15 miliona domaćinstava trgovati
preko Interneta. [6]
PROTOKOLI I ADRESE

Najvažniji rezultat razvoja ARPANET i DDN mreža jesu Transmision Control Protocol i Internet
Protocol (u nekim izvorima pominje se i kao Interface Protocol), skraćeno TCP/IP. Protokol za
kontrolu prenosa (Transmision Control Protocol — TCP) i Internet protokol (Internet Protocol —
IP) su protokoli za komunikaciju koji se mogu smatrati kamenom–temeljcem Interneta.

TCP/IP protokoli kontrolišu komunikaciju između svih povezanih računara. Ovi protokoli su
dizajnirani tako da uspostavljaju vezu između svih vrsta računara i mreža. Informacioni
elementi (tzv. „paketi") poslati preko mreže obično sadrže adrese pošiljaoca i primaoca. Jedan
veliki skup podataka može se podeliti na više paketa, koji zatim slede različite komunikacione
puteve preko Interneta, da bi se ponovo rekonstruisali na mestu prijema. TCP/IP je konačno
definisan 1983. godine kao jedinstven protokol i, kao takav, predstavlja najefikasniji način za
komuniciranje i razmenu informacija između raznovrsnih računara i mreža.

Svaki računar na Internetu ima jedinstvenu adresu. Adrese odobrava Uprava za dodelu
internet brojeva (Internet Assigned Numbers Authority — IANA) na osnovu ugovora sa
Nacionalnom fondacijom za nauku. Trenutno funkcije IANA–e vrši Institut informacionih nauka
pri Univerzitetu južne Kalifornije.

Kompozicija adresa koje se koriste na Internetu pokazuje vrstu domena. Poslednji deo adrese
naziva se imenom najvišeg domena (Top Level Domain Name — TLD). TLD se sastoji od dva
slova koja se odnose na neku zemlju (na osnovu oznaka zemalja prema ISO 3166 standardu)
ili od tri slova koja predstavljaju oznaku izvesnog domena (com za komercijalni domen, gov za
vladu Sjedinjenih Država, edu za obrazovne institucije, net za Internet provajdere, itd.).

STRUKTURA MREŽE

Struktura mreže Interneta prikazana je na slici 1. Treba, međutim, imati u vidu da se ova
struktura neprestano menja. Struktura mreže je predmet diskusije više grupa korisnika koji
brinu o standardizaciji i arhitekturi Interneta. Ove grupe obuhvataju: Odbor za arhitekturu
Interneta (Internet Architecture Board — IAB) koji se sastoji od eksperata koji nadgledaju
arhitekturu Interneta; Radnu grupu za Internet inžinjering (Internet Engineering Task Force —
IETF), koja se sastoji od preko 600 pojedinaca koji doprinose standardizaciji obezbeđenja,
aplikacija, puteva, integraciji mreže itd.; Upravljačku grupu za Internet inženjering (Internet
Engineering Steering Group — IESG), koja se sastoji od predstavnika IETF–a i ima zadatak da
koordinira sve IETF–ove napore u vezi sa standardizacijom; i Grupu za Internet inženjering i
planiranje (Internet Engineering and Planning Group — IEPG), koja se sastoji prvenstveno od
menadžera koji upravljaju mrežama internet–provajdera.
IEPG se bavi obezbeđenjem odgovarajućeg dizajna, kao i tehničkim vezama između računara
na Internetu. Internet društvo (Internet Society — ISOC) je više formalna organizacija, koja je
osnovana 1992. godine radi stvaranja jednog međunarodnog foruma za države, privredu i
pojedince u cilju utvrđivanja pravila i procedura o korišćenju Interneta.

Budući tehnički razvoj Interneta verovatno će zavisiti od kontinuiranog obezbeđivanja

kapaciteta za skladištenje i prenos informacija zbog povećanja broja korisnika.

APLIKACIJE I KORISNICI

Osamdesetih godina Internet je imao na desetine hiljada korisnika koji su razmenjivali

informacije putem elektronske pošte (e–mail), „goufera" [7], i protokola za prenos datoteka
(File Transfer Protocol — FTP).

Počev od 1990. godine broj korisnika i aplikacija na Internetu naglo je porastao usled primene
novih dostignuća, kao što je prelazak sa čisto tekstualnih informacija na multimedijalne [8]
informacije i pojava aplikacija za pretraživanje Internet sadržaja (tzv. veb čitači) [9], koje su
lake za upotrebu. Ostali faktori koji su uticali na razvoj Interneta bili su: dalja stimulacija i
sponzorstvo Interneta od strane vlada (pogotovo od strane vlade Sjedinjenih Država), pad
cena potrebne opreme i telekomunikacionih usluga i sve veća eksploatacija Interneta od strane
komercijalnih firmi.

Najpoznatije aplikacije na Internetu su: (1) elektronska pošta (e–mail) za razmenu

elektronskih poruka i dokumenata između korisnika; (2) World Wide Web (WWW) koji
obuhvata multimedijalne sadržaje i informacije; (3) protokol za prenos datoteka (FTP), koji se
koristi za prenos datoteka sa/na određene računare; (4) grupe za prikazivanje novosti
(newsgroups) i grupe za diskusiju (discussion groups); (5) Gopher, aplikacija koja se koristi za
pretraživanje tekstulanih informacija; i (6) simulacija terminala (terminal emulation) koja se
koristi da bi se omogućilo nekom računaru da se ponaša kao jedan od terminala nekog
cenralnog računara ili servera. [10]

Postoje i druge aplikacije (kao što su, na primer, telefonski razgovori) [11], ali one još uvek
nisu u široj upotrebi. Tekuća istraživanja o upotrebi Interneta u Sjedinjenim Državama
pokazuju da su tri najpopularnije aplikacije na Internetu elektronska pošta (87%), World Wide
Web (79%) i prenos datoteka (42%).

WORLD WIDE WEB (WWW)

World Wide Web sastoji se od informacija koje su uskladištene u posebnom formatu

(poznatom kao Hyper Text Markup Language — HTML). HTML informacije mogu se čitati
posredstvom specijalnih aplikacija — tzv. veb čitača. Trenutno se u širokoj upotrebi nalaze veb
čitači kao što su Netscape Navigator, Microsoft Internet Explorer i sl. Dopune i nove verzije
ovih programa neprestano se distribuiraju preko Interneta. Informacije koje ostavlja neki
korisnik ili organizacija na Internetu zovu se houm pejdž (home page). Lokacija houm pejdža
određena je njenom adresom. Na primer, adresa http://www.primer.com ukazuje na upotrebu
protokola za prenos hiperteksta (HyperText Transfer Protocol — HTTP) i na lokaciju HTML
datoteke. Veb čitač kome je naloženo da ode na ovu adresu koristiće informacije iz HTML
datoteke na toj lokaciji da prikaže grafiku, zvuk i tekst na računaru korisnika. Važna
karakteristika HTML–a je što on omogućava da reference na druge Internet adrese budu
sadržane kao deo HTML datoteke. Kao rezultat toga, moguće je kreirati veze (linkove) ili
pokazivače ka drugim računarima. Korišćenje ovakvih veza i pokazivača omogućava korisniku
transparentni pregled informacija. Korisnik ne mora da zna gde su informacije uskladištene i
može pristupiti informacijama širom sveta za nekoliko sekundi.

Klijent/server arhitektura čini osnovnu implementacionu platformu WWW–a. Podaci su

smešteni na WWW serveru. Softver na serveru odgovara na upite WWW klijenata i šalje
datoteke klijentima. Klijenti interpretiraju datoteke i predstavljaju informacije na ekranu.
Savremeni veb čitači omogućavaju i izvršavanje aplikacionih modula na klijent–računarima.
Moduli se pišu u savremenim programskim jezicima od kojih su trenutno najpopularniji Java,
JavaScript, i ActiveX.

Komunikacija između klijenata i servera obavlja se putem HTTP protokola, koji je vrlo
jednostavan. On omogućava kraće vreme odgovora i manje opterećenje servera. Sa druge
strane, veza mora da se uspostavi za svaki upit. Svaki dokument adresiran je na jedinstven
način. Jedinstveni lokator resursa (Uniform Resource Locator — URL) sastavljen je od adrese
servera, putanje do direktorijuma ili datoteke, i naziva datoteke.

Činjenica da HTML aplikacije omogućavaju mnogim različitim korisnicima da međusobno

komuniciraju navela je mnoge na očekivanje da će Internet, a posebno World Wide Web,
pružiti nove šoping i poslovne mogućnosti potrošačima i trgovcima. Danas su trgovcima na
malo na raspolaganju razne vrste pristupa
World Wide Web–u: korišćenje isključivo u svrhu informisanja i reklamiranja; reklamiranje i
pružanje mogućnosti naručivanja, pri čemu se kasnije plaćanje obavlja putem tradicionalnih
kanala; kao i pružanje mogućnosti plaćanja, pored mehanizama za reklamiranje i naručivanje.
Finansijskim institucijama na raspolaganju su četiri područja primene World Wide Web–a: (1)
prezentacija informacija; (2) prezentacija informacija sa dvosmernom (asinhronom)
komunikacijom; (3) interakcija sa korisnicima i 4) on–lajn bankarske transakcije. Što se tiče
vršilaca usluga na Internetu, izveštaj o reklamiranju iz 1996. godine pokazuje da je njihov
neto–prihod u 1995. godini bio 55 miliona dolara, obuhvatajući 43 miliona dolara prihoda od
prodaje reklamnog prostora na World Wide Web–u i 12 miliona dolara od pružanja on–lajn
usluga korisnicima. [12]

Konačno, može se zapaziti da se Internet sajtovi naglo razvijaju. Eksperimentalni World Wide
Web sajtovi dizajnirani su sa ciljem pronalaženja najuspešnije formule za poslovanje i plaćanje
preko Interneta. Mali poslovni prihodi preko Interneta objašnjavaju se nedostatkom sigurnog i
jeftinog mehanizma za plaćanje preko Interneta. Međutim, ulažu se ogromni napori i sredstva
da se razviju bezbedni protokoli za naručivanje i plaćanje, uz upotrebu kriptografskih
algoritama za šifriranje podataka.

NAPOMENE:

1. Ma koji računar ili sistem koji ima pridruženu najmanje jednu Internet adresu.
2. Detaljnije podatke možete naći na Internet adresi firme Network Wizards, (

http://www.nw.com).

3. Od engl. provider — Za povezivanje na Internet potrebna je veza do nekog drugog

računara koji je već povezan na Internet. Usluge ovakvog povezivanja nude brojne
firme koje se nazivaju Internet provajderima (provide = snabdeti, obezbediti, pribaviti).
4. Popović, S.: „Mreža u očima statistike", Svet kompjutera br. 2/98, 1998, str. 25. Ovaj
podatak se odnosi samo na računare domaćih internet provajdera i računare iz
jugoslovenske akademske mreže.
5. Detaljnije informacije na adresi:

http://www.openmarket.com.

6. PC Magazine, vol. 17, YU#3, 25. april 1998, str. 9.

7. Od engl. Gopher — donedavno jedan od najpopularnijih servisa na Internetu zbog
jednostavnosti njegove upotrebe.
8. Kombinacija zvuka, grafike, animacije i video–signala. U svetu računara, multimedija je
podskup hipermedije, koja kombinuje pomenute elemente sa hipertekstom.
9. Od engl. Web browser — veb čitač; program pomoću koga se mogu pregledati
multimedijalni sadržaji na World Wide Web–u.
10. Server je funkcionalna jedinica koja pruža usluge radnim stanicama preko neke mreže,
na primer server za datoteke, server za štampanje, server za elektronsku poštu i sl. U
terminologiji TCP/IP protokola server je sistem na mreži koji izvršava zahteve nekog
sistema na drugom sajtu, zvanom klijent–server.
11. Telefonski „razgovor" preko Interneta (upotrebom računara, mikrofona, slušalica i
programa za kompresiju i dekompresiju zvučnog signala) pogodan je u tom smislu što
se na ovaj način mogu obavljati međunarodni razgovori po ceni lokalnog poziva jer se,
kao i kod ostalih Internet usluga, telefonski impulsi plaćaju samo od korisnikovog
računara do servera najbližeg Internet provajdera (koji se, često, nalazi u istom ili
obližnjem gradu).
12. 1996 Online Advertising Report, Jupiter Communications, (

http://www..jup.com).
2. Kablovski internet
Zbog dobrih osobina i relativno malih ulaganja, a velike isplativosti, kablovska konekcija
polako postaje dominantna u svetu. Kod nas se tek od skora počinje uvoditi Internet preko
kablovskog distributera KDS-a iako kablovski sitem i kablovska televizija funkcionišu već
nekoliko godina.
Kablovski modem, kao što mu ime kaže, za komunikaciju sa provajderom koristi infrastrukturu
operatera kablovske televizije. Jedan kanal (od ukupno 96) odvaja se za prenos podataka i to
u oba pravca.
Modem se povezuje sa računarom (ili mrežom) preko
-USB ili
-Ethernet porta,
Windows ga vidi kao LAN i tako se prema njemu i ponaša. Brzina protoka podataka kroz mrežu
je do 36 Mbps.

Kablovski modemi mogu se naći u tri osnovne varijante.

1. eksterni modemi
2. Interni modemi
3. Interactive Set-Top Box modemimi, koji obezbeđuju prenos više televizijskih kanala po
istom (ograničenom) broju frekvencija. Sem toga, oni omogućuju i da se televizor koristi za
surfovanje, slanje i prijem ektronske pošte - eto pristupa Internetu bez računara, ali uz
korišćenje telefonske linije za slanje informaocija. Nažalost, ovakvih sistema kod nas još
nema.
Svi modemi primaju sve pakete poslate u mrežu, ali obraćaju pažnju samo na one upućene
njima. Međutim, provajder može slati pakete i svim modemima. Zahvaljujući ovome neki
modemi podržavaju i funkciju automatskog update-a svog sistemskog softvera, kada to
provajder inicira.
Kablovski Internet kod nas

Internet je spor (spor odziv) i zagušen i sa druge strane. Razlog za to leži u dugom
vremenskom periodu koji je potreban da na serveru dođete na red za početak slanja Web
stranice. Kada stranica počne da pristiže, pojavljuje se munjevito. Nakon toga, treba čekati da
dođe na red i svaka od sličica, koje su na sajtovima sve brojnije. Ima sajtova koji imaju
jednostavnu strukturu, jake servere i dobre linkove (npr. Google) oni se učitavaju gotovo
trenutno. Glavni krivac za usporenja je ipak slab link našeg provajdera prema svetu. Dokaz za
to je činjenica da se sajt provajdera (za koji se ne koristi spoljašnji link) učitava brže nego sa
hard diska! To znači da se osetno poboljšanje dobija korišćenjem proxy servera, ali izgleda da
on još nije potpuno funkcionalan, a i ne mogu svi sajtovi biti na proxy-u.
Download je već druga priča. Iz nekog razloga, Internet Explorer neće da prenosi više od oko
8 KB/s, mada nekad uspe da izvuče i do 20 KB/s. Kada fajl prebacite u neki program za brzi
prenos, koji ima mogućnost download-a datoteke u više sekcija (npr. Flash-Get), dostiže se
puna brzina od oko 31 KB/s.
Pošto se kablovski modemi sada identifikuju fiksnom IP adresom i MAC kodom, nema potrebe
za dodatnom proverom prilikom logovanja na mrežu provajdera. Šifra, istina, postoji, ali služi
za pristup statističkim podacima i parametrima vašeg naloga, kao i Web mail-u. Stoga, nema
više opasnosti da će vam neko ukrasti vreme. Daleko veća je, nažalost, opasnost od upada
hakera, upravo zbog fiksne IP adrese.
Pošto je ovo stalna veza, bilo bi glupo da se naplaćuje vreme provedeno „na Internetu" tako
da se naplaćuje njeno stvarno iskorišćenje. Korisne adrese www.nscable.net i www.kds.co.yu

Bežične tehnologije

Razvoj tehnologije okružio nas je veliki brojem uređaja bez kojih postaje sve teže zamisliti
svakodnevni život. Mobilni telefoni, palm-ovi, notebook-ovi, samo su neki od uređaja koje
svakodnevno koristimo da bismo lakše komunicirali, radili ili se zabavili. Svi ovi uređaji, a i
mnoštvo drugih, kao rezultat svog rada stvaraju velike količine podataka koje često želimo
prebaciti na neko drugo mesto - da bismo ih mogli iskoristiti na nekom drugom uređaju ili pak
zato što ih želimo pospremiti.da bi nam uvek bili dostupni.
Obrada podataka zbog obavljamo, na primerpreko mobilnog telefonskog uređaja koji nam je
dostupan. To su najčešće podaci vezani uz kontakte, dakle telefonski brojevi, imena i
eventualno neki dodatni podaci.

Podaci se mogu pohraniti na

- SIM karticu
- Sam uređaj
- Dodatni memorijski prostor (sd kartice)

Razlog poboljšavanja tehnologije smeštanja podataka:

- brzina pristupa, jer je vremenski pristup kartici mnogo sporiji nego pristupanje
memoriji mobilnog telefona..
- Drugi razlog je ogrančenje prostora na kartici

U slučaju fizičkog oštećenja memorija podaci se nepovratno gube. No, javlja se mogućnost
backupa putem:
- Kabla
- Bežično (bluetooth)
Bluetooth je tehnologija koju možemo koristiti prilikom spajanja uređaja na manjoj
udaljenosti. Nastanak Bluetootha, definicija standarda i licenciran)e uređaja zapravo su plod
saradnje više od dve hiljade preduzeća, koje čine zajedničku skupinu (SIG), posvećenu upravo
razvoju ovog standarda.
Kada je Bluetooth dizajniran, praćena je jednostavnost upotrebe i uspostavljanje PAN mreža
(Personal Area Network) malih mreža koje obuhvataju nekoliko uređaja, i koje imaju za cilj brz
prenos podataka. Svaki Bluetooth uređaj zapravo oko sebe stvara ."komunikacijski mehurić",
bubble, koji onda omogućava spajanje uređaja koji se nalaze unutar dosega signala. Unutar
jednog takvog mehurića može se spojiti do osam uređaja, i takva mreža se Bluetooth
terminologijom naziva pico-net, odnosno piko-mreža.
Mrežna infrastruktura ne postoji, barem ne na onaj način na koji smo navikli kod "klasičnih"
mreža. Ovo valja usporediti s drugim bežičnim standardima, prvenstveno s WLAN-om,
odnosno bežičnim LAN standardom, poznatim još i kao 802.1 lb. Bluetooth ne pokušava
oponašati mrežnu topologiju koju koristi velika većina ostalih mreža, a koju tipično čine klijenti
i spojne tačke, koje onda aktivno učestvuju u radu mreže. Bluetooth je predviđen za brzo
spajanje prenosnih uređaja, mobilnih telefona, palm-ova i notebook-ova.
Svaki Bluetooth uređaj ima nekoliko karakteristika koje mu omogućavaju spajanje s ostalim
uređajima, od kojih su ključne njegovo ime i način rada. Ime je neophodno da bismo
jednostavno prepoznali o kojem se uređaju radi, pogotovo ako ih unutar nekog prostora ima
više. Način rada je nešto teže objasniti. Naime, Bluetooth je najčešće moguće potpuno
isključiti, pogotovo na palm-ovima i mobilnim telefonima, kako bi se uštedela energija koju
zbog svojeg stalnog odašiljanja signala Bluetooth značajnije troši. No, čak i kada je uključen,
Bluetooth uređaj nije uvek vidljiv, jer postoje dva načina rada, takozvani discoverable način, to
jest "načina u kojima je moguće otkriti uređaj". Da biste svoj uređaj mogli spojiti potrebno je
uključiti discoverable način, jer time poručujete uređaju da se javi ako se negde u blizini pojavi
neki drugi uređaj s Bluetooth tehnologijom. Ako je ovaj način rada isključen, vaš će uređaj
reagistrirati sve uređaje koji se oko njega nalaze, ali neće pokušati uspostaviti vezu s njima.
Kod Bluetootha se za prenos podataka koristi radijski spektar, i to oko 2.4 GHz.
Ovaj deo spektra izabran je iz niza razloga. Glavni je taj što za rad s malim snagama u većini
zemalja nije potrebno imati nikakvu posebnu dozvolu (rešeni su određeni administrativni
problemi, koji su sprečavali upotrebu Bluetooth uređaja u Francuskoj i još nekim drugim
zemljama, u kojima su frekvencije oko 2.4 GHz zaposele vojske, i u Španiji i Japanu, gdje su
te frekvencije bile rezervisane u druge svrhe). Ostali razlozi su mogućnost korišćenja relativno
velikih brzina do l Mbita kada govorimo o BT tehnologiji, i neki drugi, tehnički razlozi. Takođe
zato stoje besplatan i ne zahteva licence, za rad unutar ovog dela spektra bori se nekoliko
standarda sličnih karakteristika, što znači da jedni drugima mogu stvarati smetnje.
U prvom redu, uz Bluetooth tu je WiFi, t.j. 802.1 lb, a osim tih dvaju najpoznatijih i najvećih
standarda postoji još i niz drugih manje-više standardnih aplikacija koje koriste ovaj
nelicencirani komadić radijskog spektra. Ova frekvencija za komunikaciju odgovara
rezonantnoj frekvenciji molekula vode. Budući da mikrotalasne pećnice zagrevaju hranu
upravo "pogađajući" rezonantnu frekvenciju molekula vode, kapacitet Bluetooth veze može
snažno pasti u neposrednoj blizini mikrotalasnih pećnica. Tehnika frequency hoppinga koju
koristi Bluetooth protokol ovde pomaže da bi prenos podataka ipak bio nastavljen, no i sam
standard upozorava na ovaj problem.

Frequency hopping jeste način na koji se smanjuje problem smetnji koje mogu uzrokovati
spoljni izvori i kojima se smanjuje zauzetost određenog dela spektra. Svaki Bluetooth uređaj
menja frekvenciju na kojoj komunicira 1600 puta u sekundi, prema unapred dogovorenom
algoritmu. Time se osigurava da čak i ako se neka smetnja pojavi, ona utiče samo na mali broj
paketa koji putuju preko mreže.
Da bi se ostvarila veza, potrebno je između uređaja stvoriti bond, odnosno vezu u kojoj je
potvrđeno da ta dva uređaja smeju međusobno komunicirati, odnosno da postoji međusobno
poverenje. Poverenje u ovom kontekstu znači da ćemo pri prvom pokušaju spajanja morati
uneti lozinku, koja služi da bi se potvrdilo spajanje uređaja. U naknadnim spajanjima lozinka
neće biti potrebna jer će uređaji upamtiti da je među njima komunikacija dozvoljena.
Sprečavanje zloupotrebe ovakvog načina odobravanja ipak postoji, jer će Bluetooth uređaj
razlikovati dva uređaja, premda imaju isto ime, tako da nije moguće "lažno se predstaviti" i
spojiti se na neki uređaj, jer se veza uspostavlja na osnovu hardverske adrese, koja je
jedinstvena za svaki pojedini uređaj.
Osnove rada 802-11b

IEEE (Institute of Electrical and Electromcs Engineers) standard 802.11 naziv je za skup
standarda koji defmišu bežičnu komunikaciju i umrežavanje, s tim da se na bežične mreže
odnosi standard 802. l lb, koji je poznat i pod svojim drugim imenom WiFi. Standard 802. l lb
defmiše brzine prenosa do 11 Mbita/s u uslovima optičke vidljivosti, na kratkim udaljenostima.
(Ovo treba usporediti s Bluetooth standardom, koji kao svoj maksimum ima brzinu od l Mbita.
Tehnički deo sertifikacije kaže da je 802.1 lb definisan u delu radiofrekvendja od 2.4 do 2.4835
GHz u Evropi, i ograničen je samo na sloj fizičkog prenosa podataka i na MAC (media access
control) sloj, koji ima za zadatak odrediti ko i kada srne odašiljati podatke i kako.
Unutar mreže razlikujemo dva elementa: pristupnu tačku (koju nazivamo još i bazna stanica ili
access point) i mreže klijenta.
Postoje dva načina rada za učesnike u mreži: ad hoc i infrastrukturni. Ad hoc je jednostavniji
način i podrazumeva da učesnici komuiciraju međusobno od tačke do tačke, uspostavljajući
vezu. Drugi način komunikacije je infrastrukturni, koji podrazumeva da postoji centralni čvor,
koji je obično fizički fiksiran na nekoj lokaciji, i preko kojega se onda odvija čitava
komunikacija za neki deo mreže. Na njega se onda spajaju svi ostali pojedinačni klijenti, i
preko njega komuniciraju. Access Point (AP) je obično spojen i na žičanu mrežu, te je na taj
način moguće spojiti više AP čvorova i osigurati pokrivanje većeg područja (od nekoliko
prostorija do celih zgrada ili preduzeća). Definisan je i način na koji određeni klijent može
prelaziti iz područja koje pokriva jedan AP u područje pokrivanja nekog drugog, njemu
susednog, na sličan način na koji se to događa kod mobilnih telefona. I ime bi mogli zvučati
poznato, naime, ovaj se postupak naziva roaming.
Ad hoc komunikacija je česta kada se radi o privremenim mrežama, u kojima se spaja nekoliko
računara samo da bi se razmenili podaci, nakon čega se veza prekida. Infrastrukturni rad je
karakterističan za mreže unutar organizacija, u kojima je namera pokriti ćelu površinu
poslovnog prostora kako bi bilo moguće bilo gdje koristiti

Kontrola pristupa mediju, odnosno sigurnost, rešena je slično kao i kod standardne Ethernet
mreže, metodom koja se naziva CSMA/CA. Svaka stanica "sluša" postoji li na kanalu promet.
Ako ne postoji, stanica može emitovati signal. Ako promet postoji, stanica čeka još neko
vreme dok promet ne prestane. To se vreme određuje posebnim algoritmom, što sprečava da
sve stanice počnu emitovati istog trenutka kada se oslobodi medij za komunikaciju.
Brzine koje omogućuje ovaj standard penju se do llMbit/s, a postoje i nadogradnje na
standard, koje defmišu i veće brzine, čak i do 55 Mbita, no one koriste nestandardnu opremu i
nisu komapatibilne s ostalom opremom.
Budući da je reč o radiotalasima, i to visoke frekvencije, prepreke koje se nalaze između
odašiljača i prijemnika stvaraju velike smetnje komunikaciji, te je ako ne postoji optička
vidljivost komunikacija moguća samo na malim udaljenostima. Tačne brojke je nemoguće reći
bez uvida u konfiguraciju terena odnosno prostora u koji nameravamo postaviti bežičnu
mrežu, no otprilike je reč o udaljenostima do 15 metara ako nemamo optičku vidljivost i ako
postoje prepreke u obliku zidova i nameštaja, do nekoliko kilometara ako koristimo posebno
podešene antene.
Implementacija

Postoji nekoliko različitih načina na koje je moguće koristiti računar u 801.l lb mreži. Potrebna
vam je, naravno, kartica koja je dostupna kao PCMCIA, u slučaju notebook-a, ili kao PCI, u
slučaju desktop računara.

Sigurnost

Problemi s kojima se sve više suočavamo kod WiFi mreža jesu oni vezani uz sigurnost, jer sve
je veći broj korisnika naoružanih 802. l lb opremom, spremnih da ulože vreme i prošetati
gradom uz uključen notebook, kako bi proverili postoje li negde aktivne WiFi mreže, stoje
radnja koju poznajemo pod imenom Wardriving ili Warwalking. Da bi se to sprečilo, unutar
standarda za 802.l lb definisana je dvostruka zaštita podataka, koja štiti komunikaciju preko
mreže i definiše načine kontrole pristupa samoj mreži. Deo koji se bavi kontrolom pristupa
mreži nazivamo autorizacija.
Postoje dva tipa mreže, prema načinu na koji je autorizacija realizovana: otvoreni sistem i
sistem zajedničkog ključa. Sa otvorenom sistemom komunikacija je moguća sa svakom
stanicom koja se prijavljuje na mrežu, ili je moguće ograničiti komunikaciju na stanice koje se
nalaze na popisu stanica koje imaju dozvolu rada unutar mreže.

- zajednički ključ unutar mreže.

- Ključ je tajan,
- mogućnost rada s enkripcijom,

Drugi deo sigurnosti koja je ugrađena u samu 802.l lb mrežu jeste opcija enkripcije podataka
koji prolaze između čvorova mreže. Za enkripciju se koristi uređaj poznatiji pod imenom WEP,
što je skraćenica od Wired Equivalent Privacy. Unutar američkih zakona postoje ogranicenja
koja se ticu dozvole za izvoz uređaja za enkripciju, pa je zabranjeno u neke države izvoziti
uređaje koji sadrže određene načine enkripcije, pa je za WEP bilo potrebno izabrati uređaj koji
neće potpasti pod ova zakonska ograničenja. Iskorišćen je RC4 PRNG algoritam, koji je
moguće izvoziti. Prilično je slab, pogotovo ako ga usporedimo s drugim algoritmima za
enkripciju dostupnima na tržištu.
Osnove rada IrDA

IrDA je treći način na koji je moguće spajati uređaje, za razliku od Bluetooth protokola i 802.1
lb ovaj način spajanja zavisi od optičke vidljivosti između uređaja. IrDa je zapravo skraćenica
od Infrared Data Association, organizacije zadužene za razvoj i održavanje standarda za
povezivanje uređaja preko infracrvenog porta. IrDA funkcioniše
na principu usmerenih infracrvenih talasa, koje onda osetljivim diodama na drugoj strani
možemo pretvoriti u električne impulse. Sam standard namenjen je ad hoc spajanju dva
uređaja. Moguće je postići brzine od 9600 bit/s do 4Mbit/s, što zavisi od korišćenog protokola i
tipa uređaja koje povezujemo.
Brzina se određuje u trenutku spajanja (handshaking), te se prilagođava sporijem uređaju, što
znaci da bez obzira na brzinu svi uređaji ipak mogu međusobno komunicirati. Postoje dva
različita fizička sloja komunikacije: SIR i FIR. SIR je skraćenica od Serial IR, i označava sloj
koji podržava serijsku komunikaciju do 115kbit/s u half duplex načinu, a FIR je (Fast IrDA)
način komunikacije koji dozvoljava 4Mbit/s na kratkim udaljenostima. Svi uređaji koji
podržavaju FIR način rada moraju podržavati i sporiji SIR, čime je osigurana kompatibilnost.
U novijim uređajima IrDA je podržan kao deo samog uređaja, na sličan način na koji je
podržana i ostala serijska komunikacija. Zanimljivost je ovog protokola u tome da svi IrDA
uređaji, ako su uključeni, čitavo vrijeme rade u načinu rada otkrivanja (discoverv), u kojem
prate da li se untar njihovog komunikacijskog dometa pojavio neki drugi uređaj s kojim je
moguće komunicirati. U trenutku kada se to dogodi, pokreće se protokol u kojem uređaji jedan
drugome javljaju osnovne informacije neophodne za komunikaciju poput imena, MAC adrese i
brzine komunikacije.
IrDA komunikacija funkcioniše samo ako postoji optička vidljivost između uređaja, ali tako da
njihovi IrDA porto vi moraju biti usmereni pravo jedan prema drugome, bez prepreka.
Udaljenost može iznositi samo do 3 metra, jer na većim udaljenostima brzina komunikacije
naglo pada. Idealno je ako uređaje držimo razmaknute manje od metra i ako su njihovi IrDA
portovi okrenuti jedan nasuprot drugome. Dozvoljena su i manja odstupanja, jer je infracrveni
snop ipak određene širine.
3. Internet alati
3.1. WWW - koncept i primena

Do pojave World Wide Weba (WWW) Internet je predstavljao izvor velikog broja
informacija čije pretraživanje i prikupljanje nije bilo jednostavno. Li čilo je na pretragu
biblioteke u kojoj se u mnoštvu knjiga nalazi ona koju tražite, a zatim na čitanje cele knjige
kako bi se do šlo do ž eljenog pojma. Informacije je bilo teško prikupiti i povezati sa sli čnim
pojmovima.
Napori za omogućavanje lakš e pretrage i prikupljanje informacija po činju 1989.
godine, idejom Tim Barners Lee-a iz CERN-a, istraž ivačkog centra u Švajcarskoj. Zapo čet je
razvoj softvera i mrežnih protokola (protokol je skup komandi kojima se omogu ćuje
komunikacija računara unutar mrež e), koji omogućuju lakše pretraž ivanje. 1993. god. napori
su rezultirali nastankom softvera zvanog WWW brouzer (browser).
Nastali softver i protokoli daju mogućnost pretraživanja dokumenata i " kretanja", kako
po razli čitim dokumentima jednog računara tako i po dokumentima razli čitih računara, po
Internetu, kori šćenjem razli čitih komandi. Osnovu koncepcije čine hiperlinkovi koji omogućuju
da se pozicioniranjem na podvu čene reči ostvaruje prelazak na sledeću stranu istog
dokumenta, ili na drugi dokument. Ovaj princip načinio je od Interneta mrežu informacija koja
povezuje svet. WWW je Internet učinio svuda prisutnim i jednostavnim za kori šćenje.

WWW servis omoguć uje:

1. Pretraživanje, pronalaž enje i čitanje dokumenata na razli čitim računarima

2. Kori šćenje Internet servisa kao što su TelNet, FTP, Gopher
3. Pretragu baza podataka
4. Prikupljanje podataka i informacija
5. Prezentacija i čuvanje multimedijalnih podataka

Arhitektura WWW -a

World Wide Web je jedan od najpopularnijih servisa Interneta. Od momenta

pojavljivanja brzo je postao osnovni standard za pretraživanje, ponudu informacija i izvršenje
transakcija na Internetu i Intranetu. WWW predstavlja mrežu multimedijalnih dokumenata koji
su me|usobno povezani, skup protokola koji defini šu kako sistem radi i prenosi podatke, i
softver koji omogu ćuje rad ovako zami šljene koncepcije.
Široko je rasprostranjen i omogućuje pristup velikom broju korisnika. Ono što ga čini
posebno popularnim je lako ća kojom pojedinci i organizacije mogu pristupiti WWW -u. WWW
koristi dokumente koji su kreirani na osnovu HTML -a (Hyper Text Markup Language). HTML
omogućuje, putem linkova koje nudi, prelaz sa jednog na drugi dokument, koji mogu biti
locirani na istom ili udaljenom računaru. Pozicioniranjem na izabrani link i jednostavnim
pritiskom na taster mi ša prelazi se na drugi sajt, pomo ću HTTP-a (Hyper Text Transfer
Protocol). Pretraga je omogućena softverom zvanim WWW brouzer. Klijent postavlja zahtev,
šalje ga WWW serveru, koji pomoću CGI -a (Common Gateway Interface), preuzima razli čite
aplikacije.
Osnovni pojmovi vezani za WWW su: HTML, HTTP, CGI, URL, WWW klijent, WWW server.

WWW klijenti
 Korišćenjem jednostavnog grafi čkog interfejsa WWW brouzera (softvera na računaru
klijenta, od kojiih su danas najrasprostranjeniji brouzeri Netscape Navigator i Microsoft
Internet Explorer) i komandi koje nudi uspostavlja se veza i prenose zahtevani podaci od
servera. Upotrebom brouzera mož e se pristupiti različitim sadržajima. Na primer, ako se
zahteva neki grafi čki sadrž aj od od WWW servera, brouzer automatski po činje sa
prikazivanjem fajla odre|ene ekstenzije. Kao što je poznato postoje razli čiti formati — JPEG,
GIF, BMP i dr. Brouzer raspoznaje format fajla koji se prenosi i "priprema" se za njegov prikaz.
Arhitektura WWW -a obezbe|uje kontakt klijenta sa mrež om i, na neki način, povećava
kapacitet PC —a dozvoljavajući mu pristup udaljenim bazama i drugim resursima. Korisnicima
je omogu ćen pregled razli čitih aplikacija.
To mogu biti PC računari, Macintosh, kao i računari koji rade na Unix platformi.

WWW Serveri

Čuvaju razli čite sadržaje koji se mogu ponuditi pomoću WWW - brouzera. Najviše
kori šćeni WWW serveri su Microsoft Internet Information Server, Netscape Communications
Server i Apache.
Funkcije servera mogu se podeliti u nekoliko grupa. Serveri obezbe|uju informacije,
prenos podataka i informacija, a isto tako daju odgovaraju ću sigurnost u radu.
Da bi se informacije publikovale mora postojati odgovaraju ći program na serveru.
Prenos podataka izme|u servera i klijenta vr ši se putem TCP / IP (Transmision Control
Protolcol / Internet Protocol) mreže pomo ću HTTp protokola. Sa druge strane, server je
povezan razli čitim aplikacijama koje treba da posluže korisnicima. To su razli čiti dokumenti,
baze podataka i sli čne strukture kojima se pristupa putem CGI -a. Server, zapravo,
predstavlja posrednika izme|u korisnika (klijenta) i aplikacija koje on zahteva.

WWW Brouzeri

WWW brouzeri su programi koji se koriste kao interfejs izme|u korisnika i Interneta.
Mogu postojati na računarima korisnika koji se modemskom vezom povezuju sa Internet
provajderom. To je ono što se naziva " klijent " programom - programom koji od korisnika
preuzima komande a onda šalje zahtev "serveru" i dobija ž eljene informacije. Jedan server
mo že obezbediti informacije hiljadama klijenata.
Brouzeri su dizajnirani da obezbe|uju uniformni interfejs, lak za upotrebu, sa mnogim
servisima i protokolima Interneta, čak i za korisnike koji nemaju iskustva sa nabrojanim
servisima i protokolima.
Brouzeri mogu biti tekstualni, grafi čki - GUI (Graphic User Interface) i 3D Web
brouzeri. Tekstualni brouzeri (koji sadrže samo tekst, bez slika), obi čno su brzi i lakše se
koriste za razli čite hardverske i softverske sisteme. Grafi čki brouzeri se lakše savladaju u
procesu u čenja i lakše se kontroli šu. 3D Web brouzeri su novina, ali polako postaju sve
zastupljeniji. Kod njih se osim prikaza klasi čne adrese sajta, nalazi prozor u kome se nalazi 3D
prikaz WWW -a, sa vašim trenutnim položajem. Ovo je zgodno jer se mo že direktno pristupiti
i najudaljenijem dokumentu bez kori šćenja hyperlinkova.
Najrasprostranjeniji tekstualni brouzer je LYNX, a popularni grafi čki brouzeri su npr.:
Microsoft Internet Exlorer, Opera, Netscape Navigator i drugi.

Pristup i pretraživanje baza Web dokumenata

Uprkos lako ći i brzini koju u radu omogućuju brouzeri, nedostaje jedan važan elemenat
– mogu ćnost traženja odgovarajućih informacija. Brouzeri omogu ćuju pretragu od dokumenta
do dokumenta, ali zahtevaju pregled velikog broja istih.
 Da bi se rešio ovaj problem stvoreni su korisnički servisi za pretragu Interneta i za to
su neophodni odre|eni alati.
Proces pretrage teksta za veliki broj dokumenata podeljen je u dve faze: faza pretrage
za krajnjeg korisnika i faza indeksiranja. Faza pretrage za krajnjeg korisnika sastoji se iz tri
koraka koje korisnik preduzima u toku pretrage. (1) Formuli še se zahtev po kome treba
izvršiti pretragu. (2) Server zapo činje pretragu, i daje korisniku listu dokumenata koji
odgovaraju postavljenim zahtevima korisnika. (3) Korisnik bira ž eljene dokumente sa date
liste da ih pregleda i eventualno odštampa.
Faza indeksiranja obuhvata uno šenje dokumenata u sistem i kreiranje indeksa za
olakšavanje pretrage. Ovo se obi čno izvodi u vremenu koje ne zahteva prekide u radu. Neki
od sistema dodaju dokumente odmah po njihovom pojavljivanju. Ovaj proces, u kome se vrši
uno šenje i indeksiranje dokumenata, nema veze sa korisnikom.
Ove dve faze su nezavisne jedna od druge. Interfejs korisnika treba da omogu ći
uno šenje podataka po kome se ž eli pretraga i pregled prona|enih dokumenata. Indeksi bi
trebalo da omoguće pretragu po željenim podacima.

WAIS (Wide Area Information Service) omogućuje korisnicima pretragu sadržaja

dokumenata za bilo koji string teksta koji podržava. WAIS dozvoljava korisniku da pretraži
kompletne tekstove svih dokumenata na serveru. Korisnici sa razli čitih platformi mogu
pristupiti razli čitim informacijama i prikazati ih u razli čitim oblicima - kao tekst, sliku, zvuk ili
formatirani dokument. Sistem koristi jednostavan protokol u komunikaciji izme|u dva
računara, tako da informacije mogu biti skladištene na razli čitim računarima. Svako mož e
koristiti ovaj sistem da bi pronašao ž eljeni dokument.
Princip WAIS -a zasnovan je na tome da server preuzima zahtev od korisnika i vrši
pretragu. Server zatim vraća listu dokumenata koji sadrže zadatu frazu ili reč. Svaki
dokument ima naznačenu ocenu, od l do 1000, koja pokazuje koliko je puta reč u dokumentu
prona|ena. Korisnik mož e izvršiti preciznije unošenje, ili pregledati dokument koji mu se čini
najbli ži traženom.
WAIS korisnicima pomaže na vi še načina. Najpre im omogu ćuje da do|u do ž eljenih
informacija koje se nalaze u bazi. Zatim obezbe|uje pristup razli čitim bazama. Obezbe|uje
načine za download i organizaciju informacija koje korisnik prima.
Danas se WAIS koristi da bi se kreirali indeksi dokumenata koji se čine dostupnim
putem WWW -a. Tako se korisnicima obezbe|uje pretraga sadrž aja tih dokumenata.
Ovaj sistem treba da omogući pronalaž enje svih informacija bez obzira gde se one nalazile.
Pretraga treba da je brza i tačna i da zahteva mali kapacitet diska.

WAIS je jedan od mnogobrojnih sistema za pretraživanje mreže. Poznati sistemi poput

AltaVista -e , Yahoo — ili Google -a imaju ogromne baze. Ovi sistemi slični su WAIS -u-

Osnova web-a predstavlja hipertekst (Hypertext) kao osnovno sredstvo pretraživanja informacija
na Internetu. Hipertekst predstavlja dokument koji sadrži reči koje su veze ka drugim
dokumentima. Ove veze se nazivaju linkovi (Link). Veze ka drugim dokumentima mogu biti reči ili
slike. Hipertekst za web se pravi pomoću HTML-a (HyperText Markup Language). Zasnovan je na
SGML (Standard Generalized Markup Language) standardu. On definše prikaz izgleda stranice u
nekom browser-u pomoću tagova i osobina tih tagova. Primeri nekih tagova:

<a href="http://www.tf.zr.ac.yu">Tehnlckl Predstavlja vezu (!ink) do sajta Tehničkog

fakultet Zrenjanin</a> fakulteta Zrenjanin
 <font face="Arial, Helvetica, sans-serif Predstavlja definciju izgleda teksta koji se
size="+4">Next Page</font> nalazi izme|u taga i njegovog zatvarajućegČ
<b><i=>Next Page</i></b> Predstavlja tagove koje ć e tekst izme|u
otvaraju ć eg i
WWW se sastoji od Web stranica koje u sebi sadrže podatke i veze ka drugim objektima na Web-
u (stranicama, slikama, idt.). Ovim vezama WWW omogućuje prelazak sa dokumenta na
dokument, sa strane na stranu kroz čitav Internet. Pristupanje ovakvim stranicama se ostvaruje na
sledeći način:
1) unošenjem internet adrese;
2) kretanjem po stranicama pra ćenjem veza izme|u stranica
3) kretanjem po direktorijumu teme koja je povezana sa organizovanom kolekcijom web
strana;
4) pomoću pretraživača.
URL je skraćenica od Uniform Resource Locator (jedinstvena lokacija izvora). URL odre|uje
Internet adresu datoteke koja se nalazi na matičnom računaru, tj. daje podatke o lokaciji
računara na kome se nalazi odre|eni taji, ime fajia i internet protokol Koji treba koristiti. Svaka
datoteka na Internetu, bez obzira na svoj protokol, ima jedinstveni URL. Web programi koriste
URL da bi dobili datoteku od mati čnog računara i direktorijuma u kojem se ona nal azi .
Potom se ova datoteka pri kazuje na ekran u ko risni ka. Pomo ć u In ternet Do mai n
Name Systema (DNS) URL-ovi se prevo de u numeri č ke adrese. Numerička adresa je pravi
URL. Prototip URL adrese izgleda ovako:

protokol://rač unar/putanja/ime_datoteke

Prvi deo URL-a predstavlja metod pristupa. Nakon dve tačke nalaze se dve kose crte koje ukazuju
na to da sledi ime mašine. Posle adrese sajta sledi kosa crta a zatim putanja do fajla ili njegov
naziv. Primer URL adrese, adresa u domenu Sjedinjenih Američkih Država:

http://www.hou86.gov/agriculture/8ctMClute.htm1

Struktura ove adrese je sledeća:

1) Protokol - predstavlja metod pristupa: http

2) Ime matičnog računara: www
3) Ime drugog nivoa domena: house
4) Ime završnog nivoa domena: gov
5) Ime direktorijuma: agriculture
6) ime datoteke: schedule.htm

Primer uzet iz literature [2].

Protokoli

Internet protokoli su skupovi pravila koji omogućuju komunikaciju izme|u računara na

Internetu. Web sadrži skoro svaki protokol koji je dostupan na Internetu. On ih objedinjuje u jednu
celinu.
HTTP (HyperText Transfer Protocol) - je protokol WWW. On šalje hipertekst preko mrež e. Zasnovan
je na koncepciji postavljanja zahteva i dobijanja odgovora od servera. Zahtev upu ćuje klijent, a server
odgovara na postavljen zahtev. Browser interpretira podatke koje dobija od servera i prikazuje ih u
formi čitljivoj za klijenta. Svaka HTTP interakcija podrazumeva:

- uspostavljanje veze browser-a sa serverom;

- prosle|ivnje zahteva serveru;
- prihvatanje odgovora od servera;
- prekidanje veze i završetak prenosa.

FTP (File Transfer Protocol -je standardni protokoi koji se koristi za prenos datoteka izme|u računara
u TCP/IP mrež ama. Pomoću njega se šalju tekstualne ili binarne datoteke.
SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) - je standardni protokol za distribuiranje elektronske poš te.
On š alje elektronske poruke i datoteke na jednu ili vi še adresa.
NNTP (Network News Transfer Protocol) - je standardni protokol za elektronske diskusione grupe.
On šalje članke iz tematskih diskusija unutar konferencije.
Telnet (Telnet Protoco!) – Omogućava prijavljivanje na host računar i izvršavanje komandi na
njemu.

WWW serveri

Osnova svake dobre Web lokacije jeste server baze podataka. Serveri obezbe|uju informacije,
prenos podataka, uz već u sigurnost podataka. On predstavlja neku vrstu posrednika izme|u
korisnika (klijenta) i aplikacije koju korisnik zahteva. Web server mo ž e da obezbedi stati čne Web
stranice u obliku HTML dokumenata, ali mo že i da izvrši aplikacije koje znač ajno poboljšavaju
sadrž aj lokacije. Web stranice tako poseduju fleksibilnost i brzina izvršavanja je već a. U prethodnim
implementacijama Web serveri su koristili CGI (Common Gateway Interface) da bi izvršili sadrž aj.
CGI je tehnologija koja omogu ćava da Web server po čne izvršavanje i koristi taj proces da
uspostavi zadatke kao š to je slanje elektronske po šte. CGI aplikacije dodaju Web lokaciji preko
potrebnu funkcionalnost, ali su one prili čno spore, zato što CGI aplikacija radi kao poseban proces.
U najvi še kori šćene servere spadaju Microsoft Internet Information Server, Apache itd.
 Baze podataka

Neki od
programski Različiti
h jezika sadžaji

Softver

Microsoft Internet Information Server

Microsoft Internet Information Server, ili IIS, jeste primarni Web server za lokacije
zasnovane na Microsoft Windows NT tehnologiji i predstavlja znatno poboljšanje u
odnosu na servere koji koriste CGI za stvaranje sadrž aja. Predstavlja klijent/server
aplikaciju. IIS podrž ava standardne informacione protokole HTTP i FTP. Pisanje
aplikacija je omogu ćeno pomoću Internet Server Application Programming
Interfacea (ISAPI; i CGI-a). On obezbe|uje serversko reš enje za Internet,
intranet i ekstranet lokacije i stoga predstavlja osnovnu komponentu za
izgradnju lokacija na Windows NT operativnim sistemima. Sa HS-om možete
razviti server aplikacije kori šćenjern Visual Basic sistema programiranja,
VBScripta, Jscripta i Java komponenti, kao i CGI aplikacije i ISAPI proširenja i
filtere. IIS podržava Internet standarde protokole i servise, tj. HyperText Transfer
Protocol (HTTP), World Wide Web (WWW). File Transfer Protocol (FTP), Simple Mail
Transfer Protocol (SMTP) i Network News Transfer Protocol (NNTP).
ISAPI su programi koji obra|uju zahteve na WWW serveru. Aplikacije pisane u
ISAPI-u izvršavaju se brže nego aplikacije koje zahtevaju CGI skrpit.

Disc storage

HTTPOD.DLL

ISAPI application
WWW server
WWW brouzer ISAPI filter

20
Prava snaga IIS je ODBC (Open DataBase Connnectivitv), interfejs preko koga IIS
komunicira sa drugim bazama podataka (SQL Server, Orade, Paradox, i sl.)- Pomoću
ODBC-a omogućeno je pretraživanje po bazi podataka, selekcija po nekom kriterijumu i
formatiranje dobijenih podataka, njihovo dodavanje, modifikovanje i brisanje. Sve
navedene operacije se izvršavaju preko SQL-a. Pristup bazi podataka omogućen je preko
komponente iiS koja se zove Internet Database Connector (IDC). IDC i Httpodbc.dll su
iSAPi programi koji omogućuju pristup bazi podataka. IDC koristi dva tipa datoteke, i to:
IDC datoteku (koja sadrži neophodne informacije za konektovanje na bazu i SQL iskaz
za manipulaciju sa podacima) i predefinisanu HTML datoteku (koja na osnovu SQL
iskaza formatira podatke WWW klijentu).

Programski jezici i funkcije

CGI (Common Gateway Interface) - se odnosi na specifikaciju pomoću koje programi

komuniciraju sa Web serverom. CGI program ili skripta je program napravljen za
prihvatanje i povratak podataka koji odgovaraju CGI specifikaciji. Program može biti
napisan na bilo kojem jeziku uključujući C, Peri i Visual Basic Script. Često se
upotrebljava za proces interaktivne forme na Web stranici.
ASP (Active server Pages) - je noviji tip dinami čne web stranice koju je napravio
Microsoft. ASP su HTML stranice koje uključuju skriptovanje i pravljenje interaktivnih
aplikacija Web servera. Skripte se pokreću na serveru a ne na Web pretraživaču da bi
se stvarale HTML stranice poslate pretraživačima. Visual Basic i JScript (JavaScript) se
često koriste za skriptovanje. ASP datoteke imaju oznaku tipa .asp.
Java/Java Applets - Java je programski jezik baziran na objektima poput C++.
Napravio ga je Sun Microsvstems a cilj Jave je da pravi programe koji će biti nezavisni.
Javin moto je "napiši ga jednom, pokreći ga svuda". Savršeni Java program bi trebalo

21
podjednako dobro da radi na PC-ju, Macintoshu, Unixu itd., bez dodatnog
programiranja. Ovaj cilj tek treba da se realizuje. Java se može koristiti za pravljenje
aplikacija za Web kao i onih koje nisu za Web. Java aplikacije bazirane na Webu su
obično u obliku tzv. Java appleta (malih aplikacija). To su mafi Java programi pozvani sa
HTJvlL stranice koji se mogu snimiti sa Web servera i pokrenuti Web pretraživačem koji
podržava Javu. Nekoliko primera: vesti uživo, pokretne slike sa zvukom, kalkulatori,
tabele i interaktivni vizuelni prikazi.
JavaScript/Jscript - JavaScript je programski jezik kojeg je napravio Netscape
Communications, Mali programi napisani ovim jezikom su ugra|eni u HTML stranicu ili
se pozivaju izvan stranice da bi povećali funkcionalnost stranice. Primeri JavaScripta su
pokretne nalepnice, padajući meniji, živi kalendari i satovi, interakcije sa mišem.
JScript je sličan jezik, razvio ga je Microsoft i radi sa pretraživačem te kompanije,
Internet Explorerom.
XML (eXtensive Markup Language) -je jezik za pravljenje Web stranica koji omogućuje
dizajnerima da prave sopstvene kontrolne kodove da bi obezbedili funkcionalnost koja
nije dostupna u HTML-u. XML je jezik strukture podataka i omogućuje onima koji ga
razvijaju da razdvoje formu od sadržaja. Predstavlja i mehanizam za razmenu
struktuiranih podataka. Tvorac ovoga jezika je Jon Bosak iz firme "Sun Microsvstems".
PHP je skript jezik na strani servera, ugradiv u HTML. nezavisan od računarske
platforme. Prvobitno je nazvan Personal Home Page, ali je to kasnije promenjeno u
Hypertext Preprocessor Language. Razvio ga je Rasmus Ledorf da bi pratio broj
posetilaca svoje onlajn biografije. Sintaksa jezika je zasnovana na sintaksi C-a, Jave i
Perla.

Web browser-i

Web browser-i predstavljaju vezu izme|u klijenta i Interneta. Oni predstavljaju klijent
deo programa pri komunikaciji sa Web-om. Na osnovu ugra|enih mehanizama oni
iščitavaju HTML kod koji jeupotpunjen nekim od programskih jezika, i prikazuju ga u
formi čitljivoj korisniku. Mogu biti tekstualni Hr grafički.

Tekstualni

Lynx je pretraživač koji omogućuje pristup Webu samo u tekstualnom obliku.

Kretanje se vrši osvetljavanjem ključnih reči na ekranu tasterima sa strelicom
nagore ili nadoie, a zatim pritiskom na strelicu za kretanje unapred (ili na taster
Enter). Ovaj pretraživač dostupan je na VAX ili UNIX računarima.

Grafički

Tekst, slike, zvučni i video zapisi se vide u browser-u pomoću programa sa

grafi čkim korisni čkim interfejsom. Ovi pretraživači dostupni su i na Windows i na
Mac računarima. Kretanje se posti že ukazivanjem i pritiskom mi šem na osvetljene
reči i slike. Prvi grfi čki Web browser je bio NOSA Mosaic koji je razvijen od strane
NCSA-a (Nacional Center for Supercomputing Applications) na Univerzitetu Illinois,
1993. godine. Predstavlja klasi čnu Windows aplikaciju sa menijima. Grafi čkih
browser-a ima mnogo, ali najzastupljeniji su: Internet Explorer, Mozilla, FireFox,
Netscape, Opera, itd.

Dopunski moduli za Web browser-e

Dopunski moduli mogu se uključiti u Web pretraživač da bi se pretraživaču

proširile sposobnosti. Radeći u zajednici sa dopunskim modulima pretraživači
omogućuju bogato multimedijalno iskustvo. Mnoge dodatne module mož ete dobiti

22
besplatno. Formati datoteke koji zahtevaju dodatne module jesu MIME formati.
MIME je skraćenica za Multimedia Internet Mail Extension (multimedijalni skup
kodova za Internet poštu) i pomaž e softveru za elektronsku po štu za rad sa
binarnim (non-ASCII) datotekama. Na primer, osnovni MIME format koji
upotrebljavaju Web pretraž ivači jeste text/html sa oznakom tipa .html. Web
pretraž ivači često su blandarcino snabdeveni sa nekoliko dodatnih modula,
posebno za prikaz multimedijalnog sadrž aja.

ActiveX je tehnologija koju je razvio Microsoft. ActiveX omogućuje ugra|ivanje

animiranih objekata, podataka i računarskih kodova na Web stranice. Web pretraživač
koji podržava ActiveX može da prikaže većinu podataka na Web stranici.

Pristup i pretraživanje baza Web dokumenata

Browser-i omogućuju pretragu od dokumenta do dokumenta, ali zahtevaju pregled

velikog broja istih. Da bi se rešio ovaj problem stvoreni su korisnički servisi za
pretragu načinjenih baza WWW dokumenata. Ne postoji baza koja sadrži sve
dokumente. Ono što je fundamentalno u rešavanju ovog problema jeste obezbediti
dostupnost informacijama i omogućiti njihovo pretraživanje. Faza pretrage za krajnjeg
korisnika sastoji se iz tri koraka koje korisnik preduzima u toku pretrage:
1) Formuliše se zahtev po kome treba izvršiti pretragu.
2) Server započinje pretragu, i daje korisniku listu dokumenata koji odgovaraju
zahtevirna korisnika,
3) Korisnik bira željene dokumente sa date liste da ih pregleda i eventualno
odštampa.
WAIS (Wide Area Information Service) omogućuje korisnicima pretragu sadržaja
dokumenata za bilo koji string teksta koji podržava. On dozvoljava korisniku da
pretraži kompletne tekstove svih dokumenata na serveru. Princip rada WAIS-a
zasnovan je na tome da server pruzima zahtev korisnika i vrši pretragu. Server zatim
vraća listu dokumenata koji sadrže zadatu frazu ili reč. Svaki dokument ima naznačenu
ocenu, od 1 do 1000, koja pokazuje koliko puta je reč u dokumentu prona|ena. Korisnik
može izvršiti preciznije unošenje, ili pregledati dokument koji mu se čini najbliži
traženom. Najpopularniji sajt za pretraživanje Internet-a je Google. Zatim slede Yahoo,
Altavista, PhazeDDL, i naša Krstarica. Pretraživanje se usavršava uvo|enjem
inteligentnih komponetnti u pretraživače.

Multimedija na Web-u

Web je postao izvor multimedije. Možete da slušate zvučne i gledate video zapise preko
Weba i uživo i prethodno snimljene. Za to su vam potrebni dodatni moduli. Appleov
Ouick Time Player snima datoteke sa oznakom tipa .mov i prikazuje ih kao "filmove" u
malom okviru na ekranu. Problem sporog snimanja velikih video fajlova je rešen
revolucionarnim razvojem sposobnosti multimedije: striming medija. U ovom slučaju se
zvučni i video zapisi prikazuju u toku snimanja ili striminga na vaš računar. RealPIayer
dodatni moduli prikazuju striming zvučne i video datoteke. Još jedan od programa koji
se koristi za multimedijalni doživljaj je Windows Media Plaver. Mnoge lokacije vam
nude opciju da birate koji plejer želite da koristite,
Shockwave - vam omogućuje pravljenje i implementaciju multimedijalnog sadržaja
kombinovanjem grafike, animacije i zvuka.
Zvučne datoteke – uobičajeno je da prilikom posete Web lokaciji čujete muziku u
pozadini. Zvučne datoteke možete i snimiti nezavisno od posete Web lokaciji. Web
podržava mnoge tipove zvučnih datoteka sa odgovarajućim dodatnim modulima.
Internet kamere - su još jedan vid multimedijalnog iskustva koje je dostupno na
Webu. @ive i video kamere koje šalju podatke uživo na Web server. Ove kamere
se mogu naći na raznim lokacijama, kancelarijama, vrhovima zgrada, delovima
grada, itd.

23
Komunikacija uživo - osobina Web-a da omogućuje prenos video i zvučnih signala
nudi opciju ljudima da prave video konferencije i uživo sara|uju. Uopšte, što je brža
internet veza to je uspešnija komunikacija. Najjednostavniji chat program omogućuje
da vi še korisnika komunicira uživo. Internet Relay Chat (IRC) i America Online's
Instant Messenger su primarni primeri ove vrste programa. Naprednija živa
komunikacija nudi zvučnu i/ili video komponentu. Najpopularniji program ove vrste je
U-See Me. Još napredniji su programi koji omogućuju živu saradnju (engl. real-time
collaboration). Neki od primera su Microsoftov NetMeeting i Netscapeov Conference.

Mobilni agenti

Agenti su programi koji samostalno pronalaze informacije na mreži,

ispunjavajući svrhu za koju su kreirani. Mogu biti statični ili mobilni. Statički agenti
ceo "životni vek " provedu na jednom sistemu, materijal koji im je potreban dobijaju
preko mreže.
Mobilni agenti su napredniji, pošto imaju sposobnost kretanja po mreži. Oni
ne dovlače materijal do sebe već se kreću od servera do servera, istražuju i rade,
da bi se na kraju vratili na mati čni sistem i podneli izveštaj.
Radi se o prelasku na nov način razmi šljanja, sa pasivnih na aktivne sisteme.
Ova teorijska postavka u praksi još nije dovoljno potvr|ena, ali čini se da bi mogla
imati puno uspeha.
Server na osnovu zahteva kreira agenta i dodeljuje mu nit izražavanja. Agent
postaje "svestan sebe " i počinje posao.Najverovatnije će odmah uputiti zahtev da
bude poslat na neku drugu lokaciju. Server će odmah uputiti zahtev da bude poslat
na neku drugu lokaciju. Server će ga hibernizovati i poslati mrežom na odredi šte,
gde agent prelazi u nadležnost novog servera, koji će agenta "odmrznuti" i
obavestiti ga da je stigao na željeno mesto. Agent će pokupiti podatke i
komunicirati sa drugim agentima, kada to završi oti ći će na treće mesto u potrazi
za dodatnim informacijama ili će se " vratiti kući " da podnese izveštaj. Agent po
izvršetku svog zadatka biva uništen.
Pojava i eksplozija Jave je pogodovala razvoju mobilnih agenata - na velikom
broju računarskih sistema postoje kvalitetne mašine sposobne za izvršenje istog
programa. Zato je kod mnogih agenata portabilnost ključna reč. Sem toga,
bezbednosni model Jave dozvoljava izvršenje " stranih "programa na vašem
računani - bila je to karika koja nedostaje, pa je ostalo pitanje ko će prvi krenutii sa
realizacijom. Bili su to istraživači iz Japanskog ogranka IBM -a, osmislili su
kompletan sistem, realizovali potrebne klase i prvi agent server. Njihov izum naziva
se aglet, kovanica reči aplet i agent. Njihova analiza samo potvr|uje sli čnost sa
apletima jer su mnogi metodi identi čni.
U paketu ima mnogo interesantnih stvari. Tu je interfejs pomoću koga agleti
ostvaruju kontakt sa sredinom u kojoj se nalaze, a preko nje i sa drugim agentima.
Omogućen je pristup resursima sistema u kome se aglet nalazi (grafika, zvuk), kao
i kreiranje novih agleta. Olakšano je planiranje niza lokacija koje aglet treba da
obi če u toku svog života.

24
 Agleti će se kretati u jako heterogentnim sredinama i susretati se sa mnogim
drugim agletima koji su nastali pod drugim uslovima i drugačije funkcioni šu.
Komunikacija je omogućena.
Korišćenjem odre|enih interfejsa mogu se videti svi agleti na jednom serveru i
uspostaviti veza sa njima. Tu direktnu vezu treba shvatiti uslovno: da bi agleti bili
zašti ćeni od direktnih poziva njihovih javnih metoda, referenca na njih ostaje tajna,
a za komunikaciju sa drugim agletima koristi se klasa pomoću koje se precizno
kontroliše nivo pristupa. Problemi u domenu kori šćenja agleta su u tome što se
uvek izvršavaju na tu|em serveru i što je teško zaštiti aglet.

Gopher

Program je razvijen na University of Minnesota u Minneapolis-u. Zato program ima

ikonu krtice sto je maskota jedne od USA, Minnesote. Program »kopa« baš kao krtica
po bazi podataka matičnog servera kako bi dosao do njenog sadržaja i ponudio ga
korisniku. Sadržaj baze podataka se korisniku nudi u formi drveta bas kako izgleda i
sadržaj naseg računara ako ga posmatramo u Windows Explorer-u ili File manager.
Zato je veoma lako dokučiti sve fajlove i kataloge u prozoru našeg klijent programa.
Gopher je daleko brži u prenosu podataka nego naprimer WWW zato sto on ne
prenosi grafičke fajlove koji su jako veliki i puno vremena se troši u prenosu.
To je programska podrška tipa klient-server sto znači da se kompatibilni programi
proizvode kako za klijenta ili korisnika usluga tako i za servera kao davaoca usluga.
Gopher je bio prvi program koji je omogućavao pristup raznim protokolima i
serverima. Posto je Gopher uveliko olakšavao pristup informacijama delovalo je to
veoma pozitivno kasnijem naglom razvoju interneta. Gopher je rasprostranjen preko
cele mreze. Univerziteti su razvili Gopher da bi pomogli svojim studentima i
zaposlenima u pristupu informacijama na samom univerzitetu ali i u celoj internet
mrezi.
Komunikacija izmedju klijenta ili korisnika i servera se odvija tako sto klijent traži da
mu njegov matični Gopher-server nadje i donese trazenu informaciju. Programska
podrska Gopher postoji za sve tipove računara kako PC tako isto Mecintosh i UNIX.
Najefikasnije korištenje Gopher-usluga je ako imamo Gopher-klijent program
instalisan na nasem računaru preko koga biramo neki od Gopher servera.

25
Ako takav program jos uvek nemamo onda se mozemo poslužiti nekim drugim
explorerom kao Mosaic ili WWW stim da umesto adrese koja pocinje sa http://
upisemo Gopher:// pa iza toga adresu Gopher-servera naprimer
gopher://gopher.sunet.se sto je adresa Gopher servera mreže racunara na
Svedskom univerzitetu.
Adresu matičnog racunara /Home Gopher/ mozemo upisati ako otvorimo: File, New
Gopher Item na prozoru programa koji vidite na slici. Evo nekoliko atraktivnih
Gopher adresa:

Obrazovanje gopher://jei.umb.edu

Gopher software gopher://hopf.math.nwu.edu

Medicina gopher://gopher.com.msu.edu

Muzika gopher://gopher.wku.edu

DOSiWindows gopher://gopher.ic.ac.uk

Internet gopher://rs.internic.net

Telnet

Svakako najatraktivniji internetov alat je Telnet. Koristeći ovaj program mi se

fakticki prikljucujemo na jedan drugi racunar koji u tom trenutku postaje nas server
negde u svetu. Atrakcija je u tome sto mi svojim programom upravljamo ili vodimo
računar naseg »domaćina« ili matičnog servera te na taj nacin imamo pristup svim
resursima kojima nas »domaćin« raspolaze. Naravno da tako mozemo koristiti
njegovu bazu podataka te iz nje uzeti trazene informacije.

Telnet je klijent/server model programa. Server ili nas »domaćin« moze prihvatiti
vise korisnika istovremeno koji nezavisno jedan od drugoga koriste resurse servera.
Da bi se mogle koristiti usluge udaljenog servera mora se znati ime i njegova adresa.
Korisnik se predstavlja u većini slucajeva imenom »guest«. Jedan deo servera traže
od korisnika i podatke kao ime i adresa. Jedan dio servera zahtijeva upotrebu
korisnickog imena i sifru odnosno password kako bi istog prepoznao sledeci put.
Telnet je jedan mali program koga cemo naci kao sastavni dio naseg Windows-a.
Veoma puno se takvih programa danas moze uzeti sa mreze ali su uglavnom
Shareware odnosno moraju se platiti u nekom roku, najcesce 30 dana.

26
Svi veliki operativni sistemi koji se koriste naprimjer na racunarima UNIX ili
Mecintosh kao i sve verzije Windows-a imaju programsku podrsku Telnet. Program je
kako se i na slici vidi jednostavan i ima veoma detaljne upute u programu Help.
Nakon prikljucivanja na server uspostavlja se komunikacija klijent-server koristeci
takozvani Telnet protokol koji posmatra oba korisnika i klijenta i servera kao prividne
terminale. Oba ucesnika u komunikaciji imaju po jedan prividni prijemnik sto je
ustvari monitor i jedan prividni odasiljac sto je ustvari tastatura.
U momentu kad klijent pise neki tekst isti se memorise u jedan dzep /buffert/
memorije na racunaru klijenta. Kad je jedan red vec napisan i kad smo mi dali neku
komandu da saljemo podatke, naprimjer pritiskom na tipku Enter, ono sto smo mi
napisali pakuje se u jedan paket, na njega se dodaje adresa primaoca i salje na put
prema primaocu. Ako server kao primalac poruke primi istu, salje posiljaocu jednu
informaciju koja se naziva GA /Go Ahead/ sto posiljalac cita kao znak za nastavak
odasiljanja. Tako se odvija komunikacija klijent-server.
Telnet-domacin preuzima naredbu, priprema trazene podatke te iste salje nazad
prema klijentu. Posto paketi sa informacijama moraju preci daleki put prema klijentu
ili prema serveru moze komunikacija ici nesto sporije.
Ima nekoliko jednostavnih komandi koje se upotrebljavaju u koristenju Telnet-a.
Open Komanda koja omogucuje prikljucak na maticni racunar, Open pa ime
racunara. Nakon prikljucivanja dobijemo poruku Connected na ekranu.
Close Komanda koja prekoda vezu koju smo uspostavili sa komandom Open.
Veza se moze prekinuti potpuno ako damo komandu Close pa ime racunara
sa kojim je veza uspostavljena. Komanda moze rijesiti problem ako se veza
»zakljuca« sto se dogadja.
Mode Ovom komandom navodimo nacin rada. Naime mozemo raditi tako da
saljemo svaki znak ponaosob ili cijeli red teksta odjednom.
Quit Ova komanda prekida vezu potpuno. Efekat je isti kao kad damo
naredbu Close pa ime racunara.
Send Komanda salje kodove za vodjenje drugom racunaru. Da bi saznao koji
se kodovi koriste kod tvog racunara napisi Send ?.
Komanda postavlja Telnet u polozaj mirovanja.
Pokazuje pomoc za svaku komandu koja nas interesuje.

FTP /File Transfer Protocoll/

Rijec je o vjerovatno najpopularnijem i najcesce koristenom internet alatu. Ovaj alat

ili program nam omogucuje prenosenje fajlova sa jednog racunara na drugi.

27
Sadrzajno ti fajlovi mogu biti veoma razliciti od tekstualnih fajlova, zvucnih, grafickih
do cijelih programa. Desetine hiljada fajlova raznih vrsta prenosi se svakodnevno
preko interneta. Vecina od njih prenosi se pomocu Internets File Transfer Protocoll ili
FTP. Ovaj protokol se takodjer koristi i ako zelimo prenijeti neki fajl sa nasega
racunara na neki drugi racunar.
Kao i mnogi drugi internetovi resursi FTP koristi klijent-server model. Mi koristimo
FTP klijent program na nasem racunaru da bi dosli u kontakt sa FTP-serverom na
internetu. Ima vise verzija klijent programa. Jedna od njih je i ova koju vidite na
slici. Vecina maticnih servera nudi ovaj alat korisnicima besplatno radi toga sto
vecina maticnih servera nudi i arhivu fajlova. Naravno da ovakvi programi
omogucavaju pretplatniku koristenje date arhive. Fajlovi koji se nude u takvoj arhivi
su uglavnom alati za odrzavanje sistema, alati za komprimiranje, antivirus programi,
programi za upravljanje jedinicama sistema kao i programi za obradu multimedije.
Da bi dobio pristup FTP-serveru korisnik mora upisati svoje korisnicko ime i sifru
/password/. Najcesce puta se za korisnicko ime moze upisati »anonymous« a za sifru
svoju e-mail adresu. Jedan dio FTP-servera je privatni i na njih je dozvoljen pristup
samo pojedinim korisnicima.
Program koji vidite na slici je takozvana graficka izvedba programa za razliku od
programa koji su napisani u DOS okruzenju. Takav program je sastavni dio
Windows-a 95 i ne preporucujemo ga korisnicima koji nemaju iskustva u koristenju
DOS radi toga sto se danas na mrezi moze naci veoma mnogo grafickih izvedbi koje
su za rukovanje puno jednostavnije.
U poslednje vrijeme razne ustanove ali i pojedinci, kao studenti u zavrsnim godinama
studija, preko svojih kucnih stranica nude programe bilo besplatno /Freeware/ bilo sa
placanjem nakon, obicno 30 dana /Shareware/. Ti programi se nude u obliku linkova
ali njihovo prenosenje je ponovo zadaca naseg FTP samo ovoga puta iza kulisa.
Programe koji se nude u obliku linkova negdje u mrezi naci cemo obicno obiljezene
tekstualnim linkom ali i dugmetom sa oznakom Download.
Sta se desi kada kliknemo misem na dugme Download naprimjer. Nas FTP koji je
sastavni dio operativnog sistema uspostavlja kontakt sa serverom na kome se nalazi
HomePage a koja nudi dati program. Kad je kontakt sa maticnim serverom
uspostavljen nas FTP uspostavlja kontakt sa korisnikom preko prozora za dijalog u
kome nas pita sta cemo raditi sa tim fajlom ili programom. Hocemo li ga otvarati, sto
ce nas FTP izvrsiti nakon punjenja u radnu memoriju, ili cemo ga memorisati na neki
od medija sekundarne memorije. To je ustvari zadaca nasega FTP koja se ustvari i
ne vidi.
Koristenje grafickih izvedbi ovog programa je prilicno jednostavno. Program se
sastoji iz dva prozora koji predstavljaju dva ucesnika u komunikaciji. Na lijevom
prozoru je sadrzaj nasega racunara a na desnom prozoru dobijemo ponudu
programa koje nam nudi nas FTP-server. Mi jednostavno prebacujemo fajlove sa
jedne strane ili prozora na drugi. Korisnik na ekranu dobije spisak programa od
servera koji su mu na raspolaganju te iz te ponude odabere koje ce prenijeti na svoj
racunar. Kako na prozoru programa vidimo, mozemo prenijeti razlicite vrste fajlova
kao i cijele programe.
Ovim programom mi ustvari plasiramo i nasu HomePage na nas maticni server kako
bi bila dostupna nasim korisnicima.

WAIS /Wide Area Information Server/

28
Program WAIS je takodje korisnicki program ili kako smo naucili reci klijent/server
model programa. I ovaj program koristimo da bismo pronasli odredjene informacije
na internetu. Sa ovim programom moze se traziti i naci informacija i ako se neznaju
specijalne komande za odredjenu vrstu informacija.

Korisnik moze trazeci informaciju pretrazivati odredjenu bazu podataka ili vise njih
istovremeno. Kada se pronadje, informaciju je lako prenijeti na nas racunar. WAIS je
poznat po tome sto moze traziti i informacije koje su rasirene na vise racunara ili
servera. Najbolji nacin koristenja WAIS-a je ako imamo klijent-program instalisan na
racunaru kao ovaj na nasoj slici. Sa takvim programom moze se traziti podatak koji
se nalazi na nekom od WAIS-racunara u mrezi.
Nas klijent program sadrzi jedan spisak razlicitih baza podataka ali mi taj spisak
uvijek mozemo dopuniti ako slucajno u trazenju naletimo na vise.
Da bi zapoceo trazenje korisnik napise naziv informacije koju trazi na svoj klijent
program koji onda koristeci jedan specijalan protokol pretrazuje WAIS baze
podataka. Nadjena baza podataka salje zatim jedan spisak dokumenata koji
odgovaraju trazenom dokumentu. Korisnik dobije isti na ekranu svog racunara.
Klijent zatim odabere one fajlove koje je trazio. Ti fajlovi mogu biti tekstualni,
graficki, fajlovi multimedije ili neka druga vrsta.
Svaka WAIS baza podataka je ustvari specijalizirana biblioteka u kojoj korisnik moze
naci masu korisnih informacija.
Nemora se imati klijent program da bi mogao pretrazivati WAIS bazu podataka.
Korisnik moze upotrebiti Telnet kako bi imao pristup javnom WAIS klijentu na
internetu.
Korisnik moze upotrebiti i Gopher da bi mogao pretrazivati WAIS bazu podataka ali
Gopher-om mozemo pretrazivati samo jednu po jednu bazu podataka. Klijent moze
pretrazivanje zapoceti i upisivanjem kljucne rijeci u svoj program.
Nas WAIS klijent prevede zatim nase pitanje u jedan specijalan WAIS protokol koji
se prenosi do naseg klijent servera. Pitanje server zatim prevodi u svoj vlastiti jezik
te na osnovu njega izvrsi pretrazivanje WAIS baze podataka. Nadjene informacije
server ponovo prevodi u WAIS protokol i njih salje natrag ka klijentu. Klijent
program ponovo prevodi informaciju iz WAIS protokola u izvornu i pohranjuje istu u
radnu memoriju racunara na dohvat operativnog sistema. To bi uglavnom bio nacin
komunikacije klijent/server koristeci WAIS protokol

29
4. ADSL TEHNOLOGIJE
ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Line)
ADSL - Asimetrična Digitalna Pretplatnička Linija je prodavnica sa 10 biliona jedinica
indukovanih na Internetu. Pokretač ovoga bio je ADSL forum [ADSL99].
Sa aspekta uobičajnih korisnika, glavna aktivnost je usmeravana na obezbeđenje
propusnog opsega prenosnog kanala od > 50 Mb/s, korišćenjem postojeće telefonske
mreže, tj. telefonske kablovske infrastrukture u vidu upredenih parica.

Propusni opseg ADSL -a i njegove odlike

Zvuči kao apsurd mogućnost da se postojećim telefonskim linijama ostvari neometan

prijem podataka i od >50Mb/s, u istim uslovima pod kojim modemi teško dostižu
brzine koje su manje i od 50Kb/s.

Drugim rečima, nisu problem brzine koje su za tri reda veličina veće, već je mnogo
problema u brzinama koje su za tri reda veličina manje. Izvor nejasnoća i zabuna
je u našem formalnom obrazovanju, koje nas često može dovesti u zabludu,
zato što zaboravljamo da naznačimo pod kojim uslovima važi određena
konstatacija.
Nominalna širina propusnog opsega prenosnog kanala telefonske linije je 4KHz. Sa
ovakvom širinom propusnog opsega, pomoću modulacija na više nivoa (višestrukih
modulacija), realno je moguće preneti podatke brzinama od oko 50Kb/s, i izuzetno je
teško preneti podatke većim brzinama. Međutim, širina propusnog opsega prenosnog
kanala je 4KHz zahvaljujući:
a) nisko propusnim linijskim filterima na ulazu i/ili izlazu priključaka javne mreže
(vidljivi deo razmene), i
b) nisko propusnim pojačavačima na dužim linijskim segmentima (ovi filtri su
najčešće postavljeni na međusobnom rastojanju od jedne milje (1600 metara).
Ako se linijski filtri ili pojačavači uklone, tada teorijski širina propusnog opsega
prenosnog kanala postaje neograničena, odnosno neodređena, dakle pruža se prilika
za mnogo većim brzinama prenosa podataka. Bez linijskih filtera, slabljenje u
propusnom opsegu prenosnog kanala nije više konstantno, ali to je važno samo za
analogni prenos glasa (zvuka), i za digitalni prenos podataka.
U takvim okolnostima se postavlja pitanje koji je najpovoljniji, odnosno najbolji tip
linijskog kodiranja i modulacije signala. Takođe, veoma je važno ispitati ono što je
neophodno za propusni opseg prenosnog kanala u odnosu na većinu namena.
Daleko najveće zahteve za opsegom imaju aplikacije koji iziskuju velike brzine i
zavise od vremena kao što su video igre. One mogu zahtevati protok do 16Mb/s, pa i
više. S druge strane, relativno prefinjene-usavršene primene koje stvaraju profit kao
što su video konferencije mogu zahtevati manje od 1.5Mb/s. Međutim, u većini
primena, zahteva se do oko 6Mb/s i to je ključni faktor kod određivanja propusnog
opsega prenosnog kanala tj. protoka za novi koncept.

Ako se upotrebi ADSL modem umesto linijske filterske kartice, koja mora biti
zamenjena jednom ADSL interface karticom sa propusnim opsegom određene širine
(na primer oko l MHz), onda će ADSL brzine biti ostvarive i praktično moguće (na
primer do 52Mb/s, ili čak više). Pored toga, mreža mora biti u potpunosti široko
pojasna (na primer, ATM - Asinhroni način prenosa).
U sledećoj tabela su prikazani zahtevi vezani za propusni opseg prenosnog kanala za
mnogobrojne primene u tri različite oblasti (domena): za zabavu, zatim korisnička ili
potrošačka oblast i profesionalne delatnosti.

30
 TV programi 6 Mb/s TV
VOD 3 Mb/s TV
Zabava Internet-tekst 0.014 – 6 Mb/s PC/NT (TV)
Internet-grafika 0.5 – 6 Mb/s PC/NT (TV)
Kockanje 0.014 – 2 Mb/s PC/NT/TV
Igre 0.014 – 16 Mb/s PC/NT/TV
Kupovina 0.5 – 6 Mb/s PC/NT/TV
Potrošači Obrazovanje 0.5 – 6 Mb/s PC/NT
Obrazovanje 1.5 – 6 Mb/s TV
Profesionalne Rad kod kuće 0.014 – 6 Mb/s PC
delatnosti SOHO 0.014 – 6 Mb/s PC
Video konferencije 0.128 – 1.5 Mb/s PC
Tabela br. l Zahtevi vezani za širinu propusnog opsega

Konfiguracija i odlike ADSL-a kao i ostalih DSL tehnologija

Konfiguracija i odlike ADSL-a kao i ostalih DSL tehnologija

Slika br.l Osnovna ADSL konfiguracija

Slika br.l Osnovna ADSL konfiguracija
ADSL tehnologija je prvo bila dostupna prestonicama visoko razvijenih oblasti
Amerike (Čikago, Njujork, i dr.) i evropskim zemljama (Belgija, Engleska, Nemačka
itd.).
Glavne tehnologije koje ADSL koristi su:
q Diskretni multitone
q Kodiranje i ispravljanje grešaka
q Pakovanje bitova u okvire (Framing) i njihova zaštita (Scrambling).
Osnovne ADSL tehnologije su sledeće:

q HDSL -Visoki DSL;

q SDSL - Single line DSL = Jednolinijski DSL;
q ADSL -Asimetrični DSL;
q VDSL -Vrlo visoki DSL.

31
Nominalane širine frekventnog spektra po tehnologijama su sledeće: za DSL
(lOOKHz), HDSL (250KHz), ADSL (1MHz), i VDSL (od l0 MHz do 30 MHz).
Karakteristika HDSL i SDSL simetričnost, tj. da su im brzine slanja i primanja
podataka iste.
SDSL je dizajniran (koncipiran) za pojedinačne linije preko postojeće telefonske
centrale (POTS) i on je podesniji za usluge u stambenim oblastima.
Karakteristika ADSL tehnologije je asimetričnost, to znači da je brzina primanja
(prijema) podataka veća je od brzine slanja, pošto većina tipičnih korisnika mnogo
više skida dokumenata nego što ih šalje.
Brzina prijema podataka je 1.5Mb/s - 9Mb/s, a brzina slanja samo oko 640 Kb/s.
Takođe, dizajn ADSL-a je za pojedinačne linije postojećeg telefonskog sistema. Ovde
se koristi kontrolisanje grešaka unapred (FEC - forward error control) i može biti
baziran na kružnom komutiranju, paketnom komutiranju, ili ATM multipleksiranju
(Asynchronous Transfer Mode - Asinhroni način prenosa).
Kod VDSL-a, je mnogo šta još uvek neodređeno. Karakteristika ove tehnologije je
asimetričnost. Pojedini sistemi koriste brzinu slanja od 3Mb/s, dok je brzina prijema
podataka trenutno od 13- 52Mb/s. Zbog slabljenja, VDSL doseže rastojanja od samo
1,5 km, dok ADSL može dostići i do 6 km.

Brzina prijema podataka od 52Mb/s postiže se samo na rastojanjima manjim od 334

metra. Ostali sistemi koriste brzinu slanja od 6Mb/s i brzinu prijema podataka od 16
– 26 Mb/s.
Prenos podataka se vrši na jednoj telefonskoj liniji preko POTS-a, tj. postojeće
telefonske centrale i ISDN-a. U principu, što je veća brzina manja je udaljenost koja
može biti dostignuta korišćenjem specifičnih tehnika.
Uzrok tome je slabljenje koje predstavlja glavni problem i koje se povećava sa
rastojanjem i frekvencijom. Ako se vezano za ADSL, posmatra prenos podataka od
tačke-do tačke važno je zapaziti da se sistem sastoji iz tri domena: Domen mrežnog
provajdera, Domen veze od tačke-do tačke koji je zasnovan na nekom od oblika
ADSL-a, i Domen lokalne oblasti.
Domen ADSL mrežnog provajdera uključuje različite usluge (ATM, ili Interaet),i
pristup ADSL mreži. Interfejs veza prema domenu od tačke-do tačke je realizovan
pomoću odgovarajućeg modema (ATU-C).

32
ADSL modemi koriste čak 99% kapaciteta postojeće telefoske linije bez mešanja sa
postojećim telefonskim uslugama. Znači moguće je istovremeno pričati telefonom ili
slati Fax, dok se surfuje na internetu.
Domen veze od tačke do-tačke uključuje lokalnu petlju koja povezuje modem na
strani domena mrežnog provajdera sa modemom na strani domena mreže lokalne
oblasti. Interfejs domena za vezu od tačke-do tačke je realizovan sa odgovarajućim
modemom (ATU-R). ADSL modem se povezuje sa klasičnim PC, TV i drugim
uređajima na isti način kao i drugom periferijom.
Domen lokalne oblasti uključuje i veliku korporacijsku lokalnu mrežu ili jednostavno
samo okruženje korisnika PC računara. Postojeći telefonski kanal je od digitalnog
modema odvojen filtrima, koji omogućuju nesmetano korišćenje telefonske linije čak
i u slučaju neispravnosti ADSL-a.

DMT & CAP

ADSL pristup je baziran na prenosu analognih signala, i dva različita linijska
kodiranja (modulacije) koja se koriste u postojećim sistemima:

q DMT (DiscreteMultiTone - diskretni višetonski sistemi) i

q CAP (Carrierless Amplitude/Phase - sistemi bez nosioca amplitude ili
faze).

Obe tehnike su funkcionalne, ali nisu kompatibilne (one koriste potpuno različite
tipove signala).

DMT – DiscreteMultiTone

DMT je diskretna višetonska tehnika. To je ANSI standard, međutim, ona je

korišćena u relativno malom broju ispitivanja. Ova tehnika je pomogla u dokazivanju
da je ADSL u stanju da postigne velike bezine.
Osnovne prednosti DMT tehnike u odnosu na CAP su:

a) Propusni opseg 32Kb/s u segmentima, u poređenju sa 320Kb/s

segmentiranog protoka kod CAP-a,
b) Može biti bazirana na višestrukom linijskom prenosu,
c) Karakteriše je veća imunost na impulsne smetnje,
d) Dopušta korišćenje tehnika za upravljanje spektrom, i
e) Jedna je od prvih koja je postala ANSI standard. DMT pristup koristi
višekanalni prenos signala (Slika br.2).

33
I u ovom slučaju, postojeći telefonski servis i dalje radi normalano, jer se frekvencije
ispod 4kHz ne koriste za ADSL. Gornje frekvencije se koriste za veliki broj
paralelnih kanala. Za ADSL prenos podataka može se koristiti frekventni opseg od
1.1 MHz ukoliko su zadovoljena sledeća dva uslova:
1.Da najniži podkanal od 4KHz je rezervisan za postojeću telefonsku liniju
2.pojačanje nije isto na svim frekvencijama.
Standard za ADSL na kablu tipa UTP (neoklopljene upredene parice) u sebi sadrži
256 pod-kanala (svaki širine 4KHz), što čini ukupni opseg širine l.lMHz.
Naravno, širina opsega kod najnižeg pod-kanala je kao kod osnovnog telefonskog
kanala (4KHz). Svi pod-kanali su nezavisni i imaju sopstveni tok signala.
ADSL protokol definiše osnovni tok podataka koji je unapred poznat u obe krajnje
tačke i omogućuje im da pronađu specifičan SNR - Signal to Noise Ratio (odnos
signal - šum) za svaku pod frekvenciju.

34
 On koristi ovu informaciju da podeli podatke na pod kanale. Bitna je činjenica
da ADSL ne utiče na postojeću telefonsku liniju ni na koji način. Da bi se to postiglo
najniži podkanal od 4KHz se dvaja analognim kolom koje se zove Splitter (razdelnik).
CAP - Carrierless Amplitude/Phase
CAP predstavlja tehniku sa jednim nosiocem, kao što su one koje su
upotrebljene kod modema za analogni prenos preko telefonske linije.
CAP ne spada pod ANSI standarde. Međutim, ova tehnika je korišćena u
relativno velikom broju ispitivanja, ona je pomogla da se dokažu potencijali novih
koncepata.
Osnovne prednosti CAP-a su:
a) Dominira na terenskim istraživanjima i shodno tome postoji više iskustava
vezanih za eksploataciju,
b) Razumljivost,
c) Kompatibilan je sa QAM-om, i
d) Imaju nešto viši nivo integracije u odnosu na postojeće DMT sisteme (viši
nivo integracije znači više potencijalnih prednosti).

35
Slika br.3 Multipleksiranje u CAP sistemima
Slika br.3 pokazuje kako se spektar dvožičnih upredenih parica koristi u
slučaju CAP-a. Postojeći telefonski servis nastavlja da radi na frekvencijama manjim
od 4KHz. Gornji deo ovog spektra je podeljen na dva dela. Donji i uži deo se koristi
za dupleks prenos (koristi se i za prijem i za slanje podataka, i takodje se može
podeliti na više pod kanala). Poseduje i kontrolni kanal. Gornji i širi deo se koristi za
simpleks prenos (koristi se isključivo za prijem podataka i može se podeliti na više
pod kanala manje brzine). Takodje poseduje kontrolni kanal.
Poređenje ADSL-a i kablovskih tehnologija
Postoji antagonizam između ADSL tehnologija i kablovskih tehnologija.
Osobina ADSL-a da može lako da prilagodi brzine prijema i slanja podataka tipičnim
Internet potrebama je korisna ali ne i odlučujuća u određivanju koja će tehnologija
biti upotrebljena.
Brzina i cena kablovske tehnologije se poboljšala poslednjih godina, kablovi
postaju brži i jeftiniji. Ovo posebno dolazi do izražaja od kada je uspostavljen
standard IEEE 802.14 (standard za mreže kablovske TV u metropolama). Važna
prednost ADSL su veoma velike brzine (VDSL postiže 52Mb/s kod prijema i 13Mb/s
kod slanja) podataka. ADSL kao i ostale familije DSL-a su bolje od ISDN-a zbog
sledećih razloga:
ADSL kao i ostale familije DSL-a su bolje od ISDN-a zbog sledećih razloga:

q do 4 puta su brži,
q direktan pristup,
q lakoća instalacije,
q plaća se mesečna pretplata bez obzira na ostvareni protok podataka.
Kablovska tehnologija prouzrokuje da se podaci šalju kada je opseg slobodan,
tako da slanje fiksnog broja paketa u određenom vremenu ne može biti
zagarantovano. Veruje se da kablovska tehnologija ima više bezbednosnih propusta
kao što je preslušavanje, i samo oko 20% postojeće kablovske tehnologije može da
šalje podatke, dok apsolutno sve DSL tehnologije mogu da šalju podatke.
Prednost ADSL-a u odnosu na druge kablovske tehnologije je i u tome što
milioni korisnika u svetu imaju uvedene telefonske linije kojim se ostvaruje ADSL
prenos podataka, dok je za druge kablovske tehnologije potrebna dodatna kablovska
infrastruktura ili potpuno nova, zatim protok od 6MB/s se kod ADSL-a odnosi na
pojedinačne korisnike, dok se npr. kod kablovskog interneta 30MB/S deli na sve
korisnike koji pristupe internetu.
Međutim, lokalne telefonske kompanije nisu jedine koje žele napraviti veliki
skok unapred u tehnologiji pristupa Internetu. xDSL ima konkurenciju u lokalnim
kablovskim kompanijama, često sa dobavljačima usluga u vezi sa mrežama na
glavnom nacionalnom toku podataka i njihovom tehnologijom kablovskih modema.
ADSL standardi
Očekuje se da će usluge ADSL preovladati jednom kad komiteti ITU za
standarde uspeju da uspostave standarde za tu tehnologiju širom sveta. Tokom
1996. godine, Američki nacionalni institut za standarde (ANSI) i Evropski institut za
telekomunikacione standarde (ETSI) su se podelili oko izbora između amplitude faze
bez nosioca (CAP) i diskretne multitonske modulacije (DMT) za ADSL, što je dovelo
do situacije u kojoj su postojale dve konkurentne (i nekompatibilne) modulacione
šeme za ADSL, ili linijske kodove.
CAP je podržan od AT&T/Paradyne i u početku je postizao brzine do 1,5 Mbita
u sekundi. Ova šema koristi tehnike frekventne modulacije koje šalju jedan signal po
žici; kablovske TV kompanije godinama su koristile ove tehnike.
DMT je novija šema koja deli ukupan propusni opseg na 256 kanala (svaki
širok 4 kHz), koji mogu da opslužuju mnogo veće brzine. Oprema DMT razlaže

36
signalom podataka u ove manje kanale, tako da svaki kanal nosi malu količinu
podataka; celi tok se sastavlja na korisnikovom kraju.
DMT proizvodi počinju da izlaze na tržište baš u ovom trenutku i verovatno će
biti skuplji od CAP proizvoda. Ali, za DMT je garantovao ANSI. Ipak, do danas nema
čistog pobednika, pa je rano reći koji će od ova dva standarda biti popularniji.
Međutim, nisu samo lokalne telefonske kompanije te koje pokušavaju da
naprave sledeći veliki skok unapred u tehnologiji pristupa Internetu. xDSL ima
ozbiljnu konkurenciju u lokalnim kablovskim kompanijama, često zajedno sa
dobavljačima usluga u vezi sa mrežama na glavnom nacionalnom toku podataka i
njihovom tehnologijom kablovskih modema.
Medjutim, analize tržišta su pokazale da šire tržište još nije spremno za
visoke brzine, i da se potencijalno najviše profita dobija sa relativno niskim brzinama
ADSL-a. Ako bi se prednost u brzini zanemarila, tada bi se konkurentnost između
ADSL-a i kablovskih tehnologija sasvim drugačije odvijala.
Implementacija ADSL
U Londonu je, krajem 1998., British Telecom (BT) započeo pilot eksperimente
sa svojom ADSL tehnologijom, a već početkom 1999. objavio da će utrošiti 250
miliona funti za nadogradnju 400 lokalnih centrala na 5500 koliko ih ukupno ima u
Velikoj Britaniji - da bi se do kraja marta 2000. podržale ADSL usluge .
Prva faza namenjena je glavnim urbanim oblastima i trebalo je da bude
praćena investiranjem još 500 miliona funti sa ciljem da se obezbedi pristup ADSL
tehnologiji za oko 65% stanovništva Velike Britanije u sledeće 2-3 godine. @itelji
udaljenih oblasti, neće imati koristi od tehnologije, jer ona ne može da radi na više
od pet kilometara od lokalne centrale.
Dva tipa modema upotrebljena u pilot postrojenjima bila su zasnovana na
različitim komunikacionim standardima, i to je bio izvor značajnih sporova za vreme
eksperimenata. Alcatel-ov modem je koristio DMT, dok je modem firme Fujitsu bio
zasnovan na CAP tehnologiji.
Prvi je nudio bolje performanse za veća rastojanja od lokalne centrale i bio
robusniji za druge analogne telefonske usluge u bliskom susedstvu. Ali, u poređenju
sa CAP opremom firme Fujitsu, on je imao mnogo veće kašnjenje. To i nije bio neki
nedostatak pretplatnicima koji su želeli samo veće brzine preuzimanja podataka.
Međutim, to je predstavljalo značajan problem korisnicima koji su hteli igre gde
učestvuje više igrača.
Sredinom 1999. EU je uvela zakonsku mrežu da bi prisilila dužne evropske
telefonske kompanije da dozvole drugim telekomunlkacionim preduzećima da
iznajme svoje lokalne pristupne linije – to su one bakarne žice koje idu od lokalnih
centrala do stanova korisnika. U prvobitnom planu, to je trebalo da se izvrši do
januara 2001. godine.
Ubrzo, posle uvođenja propisa EU, regulator britanske vlade za
telekomunikacije (OFTEL) je predložio otvaranje lokalnih telefonskih linija firme BT
ka drugim mrežama kao ponudu za povećanje raspoloživosti brzih pristupa Internetu
u Velikoj Britaniji.
Programirano za juli 2001. godine, to je trebalo da otvori put drugim
operatorima telekomunikacija da mogu da koriste svoju sopstvenu DSL tehnologiju
da bi obezbedili širokopojasne usluge za korisnike, uključujući tu i stalno uključen
pristup na Internet i video po zahtevu.
Sredinom 2000. ADSL usluge firme BT stigle su na tržište. One su
podrazumevale i proizvode na malo - namenjene potrošačima - i proizvode za
prodaju na veliko - koji su omogućili konkurentskim dobavljačima Internet usluga da
ponude slično ADSL povezivanje kranjim korisnicima. Oni su koristili modeme
zasnovane na DMT tehnologiji koji su bili tipično raspoloživi sa brzinama za

37
preuzimanje podataka između 512 Kbita u sekundi i 2 Mbita u sekundi, a sa
konstantnom brzinom predaje podataka ka mreži.
Originalni ADSL standard, T1.413, ima razdelnik i na udaljenom terminalnu i u
centralnom objektu. To je napravljeno da bi se razdvojio govorni opseg od DSL
frekvencije, jer je ideja bila da se oba signala zaštite od međusobnog uticaja.
Telefonska kompanija je slala radnika do pretplatnikovog stana da instalira razdelnik
i ispita telefonsku liniju.
G.lite u velikoj meri pojednostavljuje proces instalacije, dozvoljavajući
korisnicima da kupe i sami instaliraju ADSL, ili čak da nabave PC računare sa već
instaliranom tehnologijom.
Pored eliminisanja potrebe slanja tehničara, G.Lite takođe radi na mestima
gde konvencionalni DSL modem to ne može. To je zato što on radi sa DLC (Digital
Loop Carrier) - digitalnom lokalnom infrastrukturom za povezivanje korisnika koja je
uvedena da se poboljšaju telefonske mreže 1980-ih godina. Konvencionalni DSL ne
može da se prenosi preko DLC linija.
Kao i običan ADSL, G.Lite je "uvek uključen" protokol veze koji dozvoljava
korisnicima da obavljaju uobičajene govorne telefonske razgovore istovremeno sa
prenosom digitalnih podataka. Kompromis za prednosti koje nudi je u manjoj brzini.
Dok puni ADSL može da dostigne brzine ka korisniku od 6,1 Mbita u sekundi, G.Lite
je ograničen na 1,5 Mbita u sekundi ka korisniku i primiče se brzini od 400 Kbita u
sekundi od korisnika. Pored toga, njegovo oslanjanje na DLC vezu može da bude
problem za neke prigradske i seoske oblasti.
Druge xDSL varijante
RADSL, kao i ADSL, radi brže u jednom nego u drugom pravcu i ima ista
prenosna ograničenja kao ADSL. Ali, kao što i sam naziv govori, ona podešava brzinu
prenosa prema dužini i kvalitetu lokalne linije. Brzina veze se uspostavlja kada je
sinhronizacija linije postavljena pomoću signala iz centralnog objekta.
Tehnologija HDSL je simetrična, znači ona obezbeđuje Isti propusni opseg i od
i ka korisniku. Kao najzreliji od svih xDSL pristupa, HDSL je već bila ugrađena u linije
telefonskih kompanija koje vode od centralnih objekata do udaljenih čvorišta, a
takođe i u okruženju univerzitetskih naselja. Zbog svoje brzine – T1 preko dve
uvrnute žičane parice i E1 (2048 Mbita u sekundi) preko tri - HDSL se obično koristi
kao alternativa za T1/E1 sa repetitorima. Sa 4000 metara, radni domet HDSL je
manji od onog koji ima ADSL, ali nosioci mogu da instaliraju repetitore signala da bi
povećali domet (tipično za 1000 do 1500 metara).
SDSL je u suštini isti kao HDSL, uz dva značajna izuzetka: on koristi Jedan
par žica i ima maksimalni radni domet 3400 m.
VDSL je najbrža DSL tehnologija. Ona obezbeđuje brzinu ka korisniku od 13 -
52 Mbita/s i brzine od korisnika od 1,6 - 2,3 Mbita/s preko jednog žičanog para.
Međutim, maksimalni radni domet je samo 300 - 1500 m, a VDSL i ADSL opreme
nisu kompatibilne, iako dele mnoge tehnologije za kompresiju i modulaciju. Sledeća
tabela daje prikaz sumarnih karakterističnih brzina i domete drugih najvažnijih xDSL
varijanti:
Vrsta Od Ka Rastojanje
korisnika korisniku (metri)
RADSL 128Kbit/s 600 6000-
Kbit/s - 7 8000
Mbit/s
HDSL 2.048 2.048 12000
Mbit/s MbiVs

38
 SDSL 1.544- 1.544 3500
2.048 Mbit/s - 2.048
Mbit/s
VDSL 1.6-2.3 12.96 1500
Mbit/s Mbit/s 1000
25.82 350
Mbit/s
51.84
Mbit/s

ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Une)

Nigde kao u svetu bita i bajtova brzina nema tako važnu ulogu...i nigde ne
daje takvu sigurnost. ADSL tehnologija ostvaruje sve snove komforu pred
kompjuterskim ekranom. Svi koji su surfovali uz pomoć običnog modema navikli su
na čekanje, "pucanje", pauze, i slow motion u špicu Internet saobraćaja Nije ni čudo
što su zbog manjkavosti dial-up konekcije neki u šali nazvali World Wide Web,
"World Wide Wait". Sa ADSL-tehnologijom, prevaziđeni su nedostaci dial-up pristupa
i započela je era visokokvalitetnog i izuzetno brzog protoka informacija.
Digitalna linija pretplatnika
xDSL je opšti naziv za više različitih tehnologija DSL (Dinital Subscriber Line -
digitalna linija pretplatnika), koje su razvijene da bi se telefonskim komapnijama
otvorio put u TV poslovanje.
To nije nova ideja. Firma Bell Communications Research Inc. je razvila prvu
DSL još 1987. godine da bi isporučivala video po zahtevu i interaktivnu TV preko
bakarnih žica. Taj napor nije urodio plodom i razmeštaj je od tada bio ograničen
na terenske eksperimente, jer je tehnologija bila kočena usled nedostatka
prihvaćenih industrijskih standarda.
Međutim, donošenjem propisa o reformi telekomunikacija 1996.
interesovanje za xDSL je naglo poraslo. Propis je monopole nad lokalnim uslugama
prekinuo i dozvoljavajući konkurenciju između lokalnih telefonskih kompanikja,
nosioca prenosa na velikim rastojanjima, kablovskih kompanija, firmi za radio i TV
prenos i dobavljača Internet usluga. Odjednom, lokalnim komutiranim centralama je
bila potrebna širokopojasna usluga za rad u lokalu da bi se borile protiov planova
kablovskih kompanija da ponude kablovski modem i usluge telefonije.
Tehnologije xDSL su vrlo brze, tipično nudeći brzine prenosa ka korisniku do
52 Mbita u sekundi i brzine prenosa od korisnika od 64 Kbita u sekundi do preko 2
Mbita u sekundi. One se javljaju u više varijanti:
q asimetričnoj (ADSL)
q sa velikom brzinom prenosa bitova (HDSL)
q sa jednostrukom linijom (SDSI )
q sa veoma velikom brzinom podataka (VDSL).
Različiti pristupi imaju različite kompromise između rastojanja i brzine signala
i različitosti u simetriji saobraćaja od i ka korisniku, što ih, uzeto sve zajedno, čini
pogodnim za različite primene. Nedavna dostignuća u razvoju čine ADSL
(Asymmetric Digital Subscriner Line - asimetrična digitalna pretplatnička linija)
tehnologijom koja najviše obećava u oblasti kućne primene.
ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Line)
Asimetrična digitalna pretplatnička linija radi preko para običnih telefonskih
žica (bakarna parica) na sledećem principu: kako glas ne koristi ceo propusni opseg
raspoloživ na standardnoj liniji od uvrnute bakarne parice, moguće je da se održi
veza podataka velike brzine u isto vreme.
Da bi se to uradilo, ADSL prenosi tri odvojena frekventna kanala po istoj liniji.

39
 Prvi opseg frekvencija prenosi razgovore starog telefonskog sistema (POTS -
plain old telephone system).
Drugi opseg frekvencija prenosi signal podataka od 64-640 Kbita u sekundi
(stvarna brzina zavisi od kvaliteta linije, razdaljine i preseka žice) koji šalje
informacije od korisnika ka njegovoj osnovnoj stranici na Internetu. Kao i ISDN, to je
digitalni signal; ali za razliku od ISDN, svaki kanal ide samo u jednom smeru.
Treći signal je veza velike brzine ka korisniku, koja može da radi od T1 brzina,
1,5 Mbita u sekundi do preko 6,1 Mbita u sekundi (za daljinu od oko 4000 metara).
ADSL ima više sličnosti sa ISDN. Obe tehnologije zahtevaju da bakarne
telefonske liniie budu električki "čiste" i one mogu da rade samo na linijama koje
imaju relativno kratka rastojanja do centralnog objekta telefonske kompanije (tipično
manje od oko 7000 metara žice).
U većini slučajeva, ADSI može da radi preko postojećih telefonskih kablova od
uvrnutih parica, predviđenih za prenos glasa, bez poremećaja postojećih telefonskih
veza – što znači da lokalne telefonske kompanije ne moraju da postavljaju dodatne
linije da bi obezbedile ADSL usluge.
Na kraju nosioca DSL pristupni multiplekser (DSLAM) - koji se u stvari sastoji
od ADSL modema i razdelnog uređaja – završava i spaja dolazne ADSL linije za
prenos na mreže za podatke i glas. Telefonski signali se šalju u komutiranu
telefonsku mrežu a digitalni podaci na Internet preko "kičme" velike brzine
(implementirane kao TI, optički kabl, ATM ili DSL).
Kada to bude komercijalno raspoloživo - pretplatnicima će biti potreban samo
spoljašnji ADSL modem da bi koristili ADSL, takođe postojaće jedan u centralnom
objektu kompanije. Dok se ti uređaji još razvijaju, prototipovi imaju tri konektora na
zadnjem delu: jedan ide na zidni priključak, a zatim napolje ka telefonskoj
kompaniji; drugi je za standardni RJ11 telefonski priključak za analagni telefonski
uređaj; treći je Ethernet konektor za uvrnutu paricu koja povezuje ADSL modem na
PC računar.
Da bi napravili kanale od i ka korisniku, ADSL modemi dele raspoloživi
propusni opsega telefonske linije koristeći jedan od sledeća dva metoda:
multipleksiranje sa frekventnom raspodelom (FDM) ili ukidanje ehoa.
FDM dodeljuje jedan frekventni opseg za podatke koji idu od korisnika, a
drugi za one koji idu ka korisniku. Prenosni put ka korisniku je dalje podeljen
pomoću multipleksiranja sa vremenskom raspodelom (TDM) na jedan ili više brzih
kanala za podatke i jedan ili više sporih kanala od kojih je jedan za govor. Prenosni
put od korisnika je multipleksiran u više sporih kanala.
Ukidanje ehoa određuje da opseg od korisnika preklopi opseg ka korisniku i
razdvaja ih pomoću ukidanja lokalnog ehoa - Istu tehniku koriste modemi V. 32 i
V.34. Ukidanje ehoa efikasnije koristi frekventne opsege, ali po ceni složenosti i većih
troškova.
I kod FDM i kod ukidanja ehoa, u ADSL modemu se prvo nailazi na razdelnik
koji dodeljuje kanal od 4 kHz po glasu, što korisnicima obezbeđuje i uobičajene
govorne usluge i prenos digitalnih podataka po istoj žičnoj parici.
Dakle, instaliranjem ADSL modema pretplatnicima neće biti potrebna
specijalna elektronika za spregu i razgovor preko svojih analognih telefona. Ta
prednost bi mogla ubrzati usvajanje ADSL kao jedinstvenog rešenja za kućne
korisnike PC računara ili mala poslovanja koja ne žele instalirati i plaćati posebnu
liniju za podatke. Takođe, kućni PC računari su smešteni uglavnom blizu zidnih
priključaka, što će olakšati instaliranje ADSL učiniti lakšim od, npr. kablovskih
modema.
Brzine prenosa podataka ka korisniku zavise od većeg broja činilaca,
uključujući tu dužinu bakarne linije, prečnik provodnika, prisustvo premošćenih
izvoda i ukrštena preslušavanja. Slabljenje linije povećava se sa njenom dužinom i

40
frekvencijom, a smanjuje se kako prečnik žice raste. Premošćeni izvod je nezavršeni
par žica koji je smešten paralelno sa glavnim parom žica. U lokalnom okruženju, to
se pojavljuje kada kompanija "odseče" postojeću paricu, da bi dala taj broj novom
pretplatniku. Oni tipično ne uklanjaju neiskorišćeni deo kabla i tako se stvara
premošćeni izvod. U stanu, svaki neiskorišćeni telefonski priključak takođe
predstavlja premošćeni izvod. Ignorišući premošćene izvode, ADSL će raditi kao što
sledi u tabeli:
Brzina Mera Prečnik Rastojanje
podataka žice žice
1.5/2 24AWG 0.5 5.5 km
Mbit/s mm
1.5/2 26AVVG 0.4mm 4.6 km
Mbit/s
6.1 24AVVG 0.5 4.6 km
Mb!t/s mm
6.1 26AWG 0.4mm 2.7 km
Mb!t/s
G. lite
1997., izvestan broj kompanija je nezavisno radila na verzijama DSL-a bez
razdelnika. Teorija koja stoji iza DSL-a bez razdelnika je u tome da vam u stanu nije
potreban tehničar koji bi izvršio instaliranje, što čini tehnologiju jednostavnijom, i za
korisnike i za davanje usluga dobavljača. Međutim, isuviše proizvođača čipova je
radilo na nekompatibilnim tehnologijama, pa su Intel, Microsoft, Compaq i drugi
proizvođači PC računara stvorili jedinstveni, ujedinjeni standard - G.lite.

Polovinom 1999. izgledi za brz prodor DSL-a na masovno tržište su povećani

kad je Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU - International
Telecommunication Union) odobrila G.lite - nazvan takođe i Univerzalni ADSL - i
označi ga kao G.922.2 - industrijski standard za ADSL.

5. Optimizacija sajta
Proces koji nazivamo optimizacija sajta ( engl. Search Engine Optimization - SEO)
je aktivno prilagođavanje sadržaja Web sajta unapređivanjem kako internih tako i
eksternih aspekata u cilju povećavanja broja posetilaca koji na sajt dolaze preko
Internet pretraživača.

Optimizacija stranica za pretraživače je proces prilagođavanja sadržaja i koncepta

izrade sajta za internet pretraživače, kao što su Google, Yahoo i mnogi drugi.

Cilj ovakve optimizacije je generisanje većeg broja poseta sa internet pretraživača.

Ako uzmemo u obzir da najveći deo poseta jednoj stranici dolazi upravo sa
pretraživača, postaje jasno koliko je ovakva optimizacija neophodna i smatra se
investicijom u biznis.

41
POJAM SEO

SEO - Search Engine Optimisation, prilagodjavanje ili optimizacija sajta za

pretraživače, jeste proces prilagodjavanja sajta i njegovog sadržaja ili web dizajna
internet pretraživačima kao što su Google, Yahoo i MSN. Naravno naglasak se nalazi
na prilagodjavanju za Google, pošto ovaj pretraživač dominira u Srbiji i širom sveta.

Ukoliko je izvršena SEO, internet prezentacija ima daleko veću šansu da se

plasira medju prvih deset za odredjenu ključnu reč, tj. da se na listingu
rezultata nalađe na prvoj stranici.

bez obzira da li sajt obezbedjuje informacije, proizvode, usluge, najveći deo

posetilaca će koristiti pretraživače da bi ga pronašli. (Kod dobro
optimizovanog sajta posećenost je preko 80% posetilaca sa pretraživača - što
se može lako i pratiti).

OPTIMIZACIJA SAJTA

je aktivno prilagođavanje sadržaja Web sajta unapređivanjem kako internih

tako i eksternih aspekata u cilju povećavanja broja posetilaca koji na sajt
dolaze preko Internet pretraživača.

OPTIMIZACIJA SAJTA

je marketing strategija prilagođena svakoj pojedinačnoj internet prezentaciji.

kao i svaka marketing strategija, ukoliko je pravilno izvedena, optimizacija će
doneti povećani tzv. brand building i prepoznatljivost.

42
 Cilj?

generisanje većeg broja poseta sa internet pretraživača

Da li je optimizacija neophodna?

Obzirom da se najveći saobraćaj ostvaruje preko: Google, Yahoo!, MSN do

većine informacija u razvijenom sajtu dolazi se preko pretrage ključne reči.
Ukoliko uspešno poslovanje gledamo kroz publicitet, posećenost sajta i profit,
imperativ je da pretraživačke mašine svakodnevno unapređuju tehnologije
indeksiranja sadržaja Web sajtova, tj. njihovih algortama po kojima se vrši
indeksiranje.

PRETRAŽIVAČI

Internet pretraživači su specijalizovani sajtovi koji su dizajnirani da pomognu

ljudima da pronadju informacije koje se nalaze na internet sajtovima.

Kreirani su user friendly. Korisnik upiše ključnu reč ili temu koja ga
interesuje, i pretraživač mu izbaci prvih deset od ponekad nekoliko stotina
hiljada stranica vezanih za tu temu, i to u roku od par milisekunde.

Pretraživači interneta koriste programe koji se zovu paukovi "spideri" ili boot
(ili roboot), koji stalno listaju internet. Kad dodju do jedne stranice oni je
indexiraju (tj. pokupe njen sadržaj u svoju bazu podataka) pokupe linkove sa
te stranice, i kreću ka novim stranicama sa tih linkova. Znači oni stalno pune
svoju bazu podataka, i kad korisnik zapravo zatraži jedan listing, pretraživači
prelistaju svoju ogromnu bazu podataka, i šalju nama rezultate.

-Paukovi listaju internet i indexiraju stranice, tj. snimaju ih u svoju bazu

podataka.
-Prilikom indexiranja pretraživači obradjuju sadržaj, i na osnovu oko 200
razlicitih faktora odredjuju redosled najrelevantnijih ključnih reci za taj sajt.
-Kad korisnik postavi upit, pretraživač ne ide tog trenutka na internet, nego iz
svoje baze podataka od nekoliko milijarde sajtova (koja može biti stara i do
par nedelja) postavlja spisak koji šalje nazad koristiku.

Usluge kompanija koje se bave optimizacijom variraju od optimizacije za određene

ključne reči povezane sa tematikom Web sajta do onih koje nude usluge optimizacije
bez obzira na ciljnu grupu. Optimizacija sajta za pretraživačke mašine zahteva
razmatranje velikog broja relevantnih elemenata.

Optimizacija stranica ili celih sajtova se bazira na pretrazi, odnosno na onim rečima
koje korisnici traze na pretraživačima. Ako je tematika vašeg sajta vezana za veliki

43
broj pretraga na pretraživaču, a pri tome je Vaš sajt dobro optimizovan za baš te
ključne reči, uspeh je neizbežan. Međutim, ovo nije sve. Programiranjem samog web
sajta se postiže da pretraživači pravilno rasporede Vaš web sajt i ponude ga kao
odgovor na izvršene pretrage.

Prilagođavanje i optimizacija sajtova za pretraživače je složen i dugoročan proces.

Obavlja se kampanjski, pri čemu se optimalni rezultati postižu nakon perioda od 6 do
12 meseci. Postignut rejting je u zavisnosti od konkurencije neophodno održavati, te
se ovaj proces smatra kontinuelnim i predstavlja redovnu aktivnost pri održavanju
kvalitetnog web sajta.

Ovo uputstvo je osmišljeno tako da na što veći broj načina objasni tok procesa koji
nazivamo optimizacija sajta - od pronalaženja ključnih reči i fraza koje će dovesti
posetioce sa Internet pretraživača na vaš sajt, preko onoga što će pretraživačkim
mašinama olakšati čitanje sadržaja sajta, pa do izgradnje veza sa drugim srodnim
kvalitetnim i visoko rangiranim sajtovima.

Ako mislite da je Web sajt ne bitan za vaše poslovanje pošto ne dovodi nove
mušterije, onda sigurno niste ni svesni da je to zato što vaš sajt tavori negde ispod
prvih 20 u spisku koji pretraživači Interneta (pre svega Google!) izbaci po onim
ključnim rečima koje ukucavaju vaše potencijalne mušterije.
Zato vam preporučujemo da u narednim tekstovima pročitate zašto je neophodna
optimizacija sajta.

Zašto je neophodna optimizacija?

Veći deo saobraćaja na Webu odnosno posetilaca koji dolaze na sajtove ide preko
Internet pretraživača Google, Yahoo!, MSN i AskJeevs (AOL ima oko 10% udela, ali
koristi Google-ov indeks sajtova). Ako pretraživačke mašine iz ma kog razloga ne
mogu da pregledaju sadržaj vašeg sajta (npr. zabranjen pristup bez username-a i
password-a) ili je tekst pisan jezikom neke civilizacije u dalekoj galaksiji, sva je
prilika da ćete propustiti veliku prednost koje pružaju Internet pretraživači -
dovođenje velikog broja posetilaca na vaš sajt. Od sada pa do kraja života (vašeg
Web sajta) jednu stvar ne smete nikako da zaboravite - bez obzira šta ljudi traže
preko Interneta (informacije, usluge, proizvode), oni to u preko 90 procenata
slučajeva čine preko Internet pretraživača.

Upit tj. ključna reč ili fraza koju će posetioci pretraživačke mašine ukucati tako da im
se u rezultatima pretrage na prve dve strane pojavi i link ka vašem sajtu imaju
neverovatnu važnost. Na mnogim primerima se nedvosmisleno pokazalo da
saobraćaj koji na sajt dolazi preko Internet pretraživača može umnogostručiti ili pak
uništiti profit kompanije. Pravilno definisane ključne reči utiču na to da posetioci koji
na vaš sajt dođu preko Internet pretraživača uvećavaju kvalitet poslovanja
kompanije u tri aspekta - publicitet, posećenost sajta, pa tek kasnije i profit. Zato
ulaganje u optimizaciju sajta za pretraživače Interneta, kako konstantno tako i
kampanjsko, donosi izuzetne rezultate.

44
Pretraživači ne vide sajt?!

Armije stučnjaka u kompanijama koje razvijaju pretraživačke mašine svakodnevno

rade na unapređivanju tehnologije indeksiranja sadržaja Web sajtova (slično indeksu
pojmova u knjigama) u cilju pružanja što relavantnijih informacija odnosno spiska
linkova ka sajtovima koji odgovaraju zadatim ključnim rečima.

Naravno, softver odnosno algortimi po kojima se vrši indeksiranje će uvek imati

ograničenja. Dok pažljivo planirani potezi pri optimizaciji Web sajta za pretraživače
mogu dovući hiljade novih posetilaca, nekoliko pogrešnih poteza može vas gurnuti u
provaliju - sajt pada ispod pete strane rezultata pretrage po ključnoj reči koju će u
Internet pretraživač ukucati oni koji bi zaista mogli biti zainteresovani za ono što
nudite.

Osim što optimizacijom olakšavate Internet pretraživačima da uopšte indeksiraju

pojmove na vašem sajtu, fina podešavanja provereno mogu uticati na napredak
vašeg sajta na listi rezultata pretrage po određenoj ključnoj reči relevantnoj za ono
što na sajtu nudite. Gužva na Webu je sve veća, broj sajtova raste vrtoglavom
brzinom, a kompanije koje optimiziju svoje sajtove imaju veliku prednost u
pronalaženju potencijalnih mušterija. Kompanije koje zanemaruju i ne optimizuju
svoj sajt gube trku u samom startu, jer ne koriste Internet pretraživače kao reklamni
medijum.

Kako rade pretraživači Interneta?

Spisak zadataka koje moraju obaviti pretraživači da bi omogućili relevantne rezultate

korisnicima koji ukucaju ključne reči nije dugačak, ali predstavlja ogroman posao.

1. Pregled Web sadržaja

Kompanije koje razvijaju pretraživače Interneta koriste automatizovane

programe nazvane boot-ovi ili spider-i. Ovi programi prate hiperlinkove na
Web stranama da bi pretraživale Web strane i ostala dokumenta postavljena
na Web servere širom sveta koji čine World Wide Web. Procene govore da od
postojećih 20 milijardi Web strana, boot-ovi odnosno spideri popisuju sadržaj
između 8 i 10 milijardi Web strana.

2. Indeksiranje Web sadržaja

Kada spider jednom pregleda Web stranu, njen sadržaj biva indeksiran - reči
koje postoje na toj Web strani bivaju ubačene u ogromnu bazu podataka u
kojoj se beleži da je određena reč prisutna na određenoj Web strani.
Pomenuta baza podataka zove se indeks pretraživača Interneta. Struktura
podataka zapisanih u indeksu dominantno utiče na brzinu kojom će
pretraživač Interneta odgovarati na upite posetilaca.

3. Obrada upita

Kada korisnik pretraživača Interneta unese ključnu reč ili frazu (stotine
miliona upita dnevno), pretraživač u indeksu pronalazi sve Web strane i
dokumenta koje sadrže zadate reči. Za zadat upit car and driver magazine

45
 Google vraća 19,4 miliona rezultata što predstavlja broj mesta (neka možda i
na istoj Web strani!) na kojima je na Webu zapisana neka od reči iz upita.
Ako zadate pomenutu frazu pod navodnicima ("car and driver magazine"),
broj rezultata biće samo 133.000. U prvom slučaju (tzv. Find All mod) Google
u rezultatima vraća spisak linkova ka svim Web stranama i dokumentima koji
sadrže reči car, driver i magazine (reč and se ignoriše pošto ne sužava
pretragu), dok u drugom slučaju vraća spisak samo onih Web strana koje
sadrže celu frazu ("car and driver magazine"). Postoje i napredniji operatori
koji se mogu umetati između ključnih reči radi redukovanja rezultata
pretrage.

4. Rangiranje rezultata

Kada pretraživač pronađe u svom indeksu Web strane koje sadrže zadate
ključne reči ili frazu sledi najvažniji posao! Pretraživač po algoritmu (skupu
zadatih kriterijuma) određuje koje su Web strane relevatnije za zadati upit i
sortira spisak pronađenih Web strana sa najrelevatnijom na vrhu prve strane
trudeći se da olakša pretragu korisniku koji je zadao upit.

Pretraživači Interneta obrade milione upita u sekundi da bi korisnicima dali spisak što
relevantnijih rezultata. U poslednje vreme porast broja nerelevantnih rezultata uočen
je baš na Google-u koji indeksira najveći broj Web strana, jer biti na prve dve strane
rezultata pretrage na Google-u znači život ili smrt za poslovanje kompanija!

Brzinske prepreke i zidovi za spidere

Određeni tipovi navigacije mogu ometati ili čak potpuno sprečiti pretraživače
Interneta da popišu sadržaj vašeg Web sajta. Pri pregledanju sadržaja na Webu
spideri se u traženju novih i dopunjenih postojećih Web strana oslanjaju na
strukuturu hiperlinkova. Uopšteno, kompleksna struktura hiperlinkova i duboka
hijerarhija Web strana sa malo originalnog sadržaja nazivaju se brzinskim
preprekama za spidere. Web strane kojima spideri ne mogu pristupiti preko
hiperlinkova nazivaju se zidovi za spidere.

Moguće brzinske prepreke:

• URL-ove sa dva ili više dinamička parametra (npr. www.sajt.com/

strana.php?id=4&dan=3&user=%Pera%) spideri će nerado pretraživati zato
što su često deo zaštićenog sadržaja koji spiderima daje Page Not Found
grešku.
• Primećeno je da na Web stranama sa više od 100 jedinstvenih linkova spideri
neće uvek pratiti sve linkove.
• Web strane koje se u strukturi sajta nalaze ispod trećeg nivoa od naslovne
strane biće ignorisane od spidera ukoliko sadržaj na prva dva nivoa nije
originalan, osim ako postoji mnogo eksternih linkova ka sajtu (više od 100!).
• Web strane koje za pristup zahtevaju Session ID ili cookie spideri možda neće
uspeti da pregledaju.
• Web strane koje su izdeljene u frameove mogu otežati spiderima pregledanje
i stvoriti konfuziju oko toga koji frame da rangiraju.

Mogući zidovi za spidere:

46
 • Web strane kojima se može pristupiti samo preko Select formi ili nakon
pritiska na dugme Submit.
• Web strane sa pristupom isključivo preko Drop down menija.
• Dokumenti dostupni samo preko Search boksa.
• Namerno zabranjen pristup preko META taga ili robots.txt fajla.
• Web strane dostupne samo nakon logovanja.
• Web strane koje vrše redirekciju pre prikaza sadržaja (pretraživači ovo
svrstavaju u cloaking tj. prikrivanje ili bait-and-switch tj. mamci-varalice)
najčešće mogu biti razlog banovanja (izbacivanja) celog sajta iz indeksa.

Ključ za omogućavanje pristupa spidera Web strani je direktan hiperlink sa neke

druge (najbolje naslovne!) Web strane na sajtu. Nije daleko od istine da Web strane
kojima se ne može pristupiti preko hiperlinka sa naslovne strane sajta neće biti
indeksirane! Takođe, mapa sajta sasvim sigurno ima ogroman značaj za
indeksiranje!

Merenje relevantnosti i popularnosti

Moderni komercijalni pretraživači Interneta oslanjaju se na naučnu disciplinu

pronalaženje informacija (IR - information retrieval), koja je nastala sredinom XX
veka u pokušaju da se informacioni sistemi u bibliotekama, istraživačkim centrima i
državnim laboratorijama osposobe za ubrzano pronalaženje informacija. U ranom
periodu razvoja sistema za pronalaženje informacija, IR ekperti su shvatili da su
samo dve komponente kritične za funkcionalnu pretragu:

• Relevantnost - procenat upita u kojima se sadržaj dokumenta pojavljuje u

spisku rezultata ukoliko zaista odgovara postavljenom upitu. Relevantnost
dokumenta raste ako se ključna reč ili fraza iz upita pojavljuje više puta u
tekstu i ukoliko se pojavljuje u naslovu ili u međunaslovima.
• Popularnost -relativna važnost merena citatima (navođenje dela dokumenta
u drugom dokumentu je akademska mera popularnosti) datog dokumenta koji
se poklapaju sa upitima koje zadaju korisnici pretraživačke mašine.
Popularnost Web strane raste sa porastom broja drugih strana koje imaju
hiperlinkove ka njoj.

Ove dve komponente su 40 godina kasnije su prihvaćene za osnovu analize forme

dokumenata i hiperlinkova na Webu.

Pri analizi dokumenata pretraživači Interneta beleže da li se ključne reči i fraze koje
je zadao korisnik nalaze u važnim delovima dokumenta (naslov, META tagovi,
heading tagovi H1 … H8 i između BODY tagova). Pretraživači takođe pokušavaju da
automatski izmere kvalitet dokumenta pomoću složenih algoritama koje nećemo
proučavati u ovoj seriji tekstova.

Pri analizi linkova pretraživači Interneta ne mere samo koji sajtovi imaju hiperlink ka
određenoj Web strani, već i da li se link pominje u pozitivnom ili negativnom smislu.
Pretraživači danas imaju prilično dobru moć da odrede koji su sajtovi udruženi
(affiliated) među sobom (praćenjem istorije hiperlinkova, zapisa o vlasniku sajta i
dr.), kojim sajtovima se više može verovati (linkovi sa .edu i .gov Web strana se više
vrednuju), kao i tematiku sajta na kome se Web strana nalazi (vrsta hiperlinkova ka
celom sajtu i dobar ili loš kontekst u kome se linkovani sajt pominje).

47
Analiza dokumanata i linkova se kombinuje i dodatno ukršta sa stotinama drugih
posebnih faktora kojima se Web strana filtrira kroz algoritam pretraživača (skup
pravila koji određuje važnost svakog faktora). Algoritam nakon toga određuje
važnost svakog dokumenta koji je pronađen za određeni upit korisnika pretraživačke
mašine i sortira Web strane po važnosti (ranking).

Kome veruju pretraživači Interneta?

Pošto pretraživači Interneta i indeksiraju strukturu hiperlinkova i sadržaj Web strana,

oni proučavaju dve različite vrste informacija – atribute na samom Web sajtu/strani i
opise dotičnog Web sajta/strane na drugim Web sajtovima.

Pošto je Web već odavno komercijalizovan i postoji mnogo kompanija koje su

zainteresovane za dobro pozicioniranje na Internet pretraživačima, većina
pretraživačkih mašina je usavršena tako da se ne oslanja uvek na informacije
postavljene na Web sajtove. Vreme kada su dobro podešene ključne reči i META
tagovi na Web stranama omogućavali manipulisanje pozicijom sajta na
pretraživačima Interneta je odavno iza nas. Pretraživači koji se nisu tome prilagodili
izgubili su trku i još pre gotovo deset godina ustupili mesto na tržištu onima koji su u
stanju da praćenjem mreže hiperlinkova i poređenjem originalnosti sadržaja izmere
važnost informacija na Web sajtu za određenu ključnu reč.

Teorija velikih brojeva kaže da ako stotine ili hiljade Web sajtova sadrži hiperlink ka
vašem sajtu, onda to mora da znači da je vaš sajt popularan. Ako hiperlinkovi ka
vašem sajtu idu sa veoma popularnih i važnih sajtova, onda vaš sajt mnogo više
dobija na značaju. Linkovi sa sajtova kao što su www.bbc.co.uk ili sajtova sa .org,
.edu ili .gov domena jesu oni kojima se više može verovati, pa pretraživači Interneta
posebno uvažavajući takve hiperlinkove povećavaju rang vašeg sajta. S druge
strane, ako hiperlinkovi ka vašem sajtu vode sa manje kvalitetnih, međusobno
ulinkovanih ili sajtova za automatizova-
no postavljanje hiperlinkova, pretraživači Interneta će umanjiti važnost tih linkova.

Kada je reč o pretraživaču Interneta kao što je Google, tačnost određivanja vrednosti
hiperlinkova se bukvalno iz dana u dan povećava. Ovaj pretraživač ima razvijen
sistem rangiranja sajtova poznat pod imenom PageRank, koji se zasniva na
kalkulacijama opisanim u tehnološkoj sekciji Google-

Optimizacija Web sajta zahtevima pretrazivaca obicno zahteva veliko

restruktuiranje sajta...

Da bi se ostvarilo upravljanje rejtingom sajta na pretrazivacima (WebSite Rating

Management) potrebno je vrsiti kontinuiranu optimizaciju sajta zahtevima
pretrazivaca (SEO - Search Engines Optimization).

U najjednostavnijem slucaju, dovoljno je prijaviti sajt na pretrazivace bez naknadnog

ili prethodnog prilagodavanja (as is) i imati dobar rejting sajta pri pretragama
korisnika na pretrazivacima gde je sajt prijavljen. Na globalnom nivou ovo je veoma
redak slucaj, izuzev veoma kvalitetnih sajtova sa isto tako kvalitetnim sadrzajima. S
obzirom da preko 99.9% Web sajtova ne spada u ovu kategoriju, potrebno je vrsiti
optmizaciju sajta zahtevima pretrazivaca.

48
Najjednostavniji oblik optimizacije predstavlja sistem dodavanja kvalitetnih
naslova, opisa i kljucnih reci na SVE Web stranice jednog sajta. Napredniji
oblik optimizacije na ovom nivou predstavlja automatizovano menjanje naslova,
opisa i kljucnih reci pri azuriranju sajta, ili pri ustanovljavanju potrebnih izmena
navedenih elemenata optimizacije, radi postizanja jos kvalitetnijeg rejtinga.

Optimizacija sajta na pretrazivacima trebalo bi da se obavlja na sledeci nacin:

1. Proucavanje konkurencije, njihovog rejtinga na pretrazivacima i pronalazenje

pretrazivaca na kojima je ona najcesce i najbolje kotirana.

2. Analiza Web sajta na serverskom nivou, gde se posmatra geografsko postavljanje

servera (eventualna potreba postavljanja vise servera na razlicitim mestima u
svetu), kvalitet linka servera, i sama konfiguracija servera. Na ovaj nacin moze se
doci do bolje zastupljenosti sajta u rezultatima pretrage kod regionalnih pretrazivaca.

3. Analiza Web sajta sa aspekta adresiranja, gde se posmatra sistem domena,

poddomena, organizaciona struktura sajta sa aspekta dodeljenih adresa i same
adrese pojedinacnih stranica sajta. Ovaj deo analize obicno predstavlja srz resavanja
problema optimizacije Web sajta.

4. Analiza tekstova, njihovih opisa i kljucnih reci, gde se uocavaju prednosti i

nedostaci predstavljanja sadrzaja u odnosu na rejting konkurencije i izdvajanje
konkurentnih prednosti Web sajta.

5. Analiza i prilagodavanje Web sajta pojedinim pretrazivacima i njihovim specificnim

zahtevima. Ovaj korak omogucuje postizanje kvalitetnog rejtinga kod pretrazivaca
od posebnog znacaja za Web sajt.

6. Kontinuirano pracenje rejtinga sajta na pretrazivacima i naknadna korekcija

potrebnih elemenata optimizacije, u odnosu na dobijene rezultate.

7. Pronalazenje novih kvalitetnih i adekvatnih pretrazivaca.

Optimizacija sajta na pretrazivacima obicno zahteva veliko restruktuiranje sajta i u

velikom broju slucajeva desava se kada koncept sajta nije u startu prilagoden
potrebama ove optimizacije. Kod sajtova koji su prilagodeni optimizaciji za
pretrazivace, svi prethodno navedeni koraci mogu se automatski implementirati u
sprovodenju strategije promocije sajta na pretrazivacima

49
POZICIONIRANJE SAJTA NA PRETRAZIVACIMA

Najjednostavniji način provere dobrog rejtinga vašeg sajta na pretraživačima (zbog

povećanja vidljivosti Web sajta) jeste da na njima pretražite da li se vide proizvodi i
usluge koje nudite na vašem sajtu. Uzmimo npr. neke ključnih reči iz nekoliko
privrednih grana (industrija) na različitim pretraživačima:

• kožne jakne = Google, Yahoo, Live.com, Alltheweb.com, Ask.com

• krediti za stan = Google, Yahoo, Live, Alltheweb, Ask
• prodaja laptopova = Google, Yahoo, Live, Alltheweb, Ask
• …

Ako niste pronašli vaš sajt na pretraživačima za najbitnije ključne reči koje opisuju
vaše proizvode i usluge, znači da je vreme za optimizaciju sajta da bi bio vidljiviji
na pretraživačima.

Optimizacija sajta prema zahtevima pretraživača (SEO - Search

Engine Optimization) predstavlja primenu tehnika i taktika koje
omogućuju bolje pozicioniranje adekvatnih stranica vašeg Web
sajta u rezultatima pretraživanja na pretraživačima, za odabrane
ključne reči koje najbolje opisuju vaše proizvode i usluge.

Sajtovi koji su dobro optimizovani za različite bitne ključne reči koje opisuju
delatnost firme, njene proizvode i usluge, imaju i preko 70 odsto posetilaca na sajtu
koji su na njega došli preko pretraživača. Ako vam sajt nije dovoljno vidljiv na
pretraživačima, time gubite mogućnost da vas jednostavno pronađu vaši potencijalni
klijenti koji traže preko pretraživača uslugu ili proizvod koji vi imate. Ako otkucate na
pretraživaču ime vaše firme i pronađete vaš sajt u prvih deset rezultata
pretraživanja, to ne znači da vam je sajt vidljiv na pretraživačima za ključne reči
koje opisuju vaše proizvode i usluge.

Zašto se ovo dešava?

Na žalost, veliki broj pojedinaca i firmi koje kreiraju Web sajtove ne vode računa o
tome da li će njihov rad (napravljeni Web sajt) biti vidljiv na pretraživačima, jer ne
smatraju da je to u domenu njihovog posla, ili ni ne znaju da je izrada sajta
povezana sa njegovom vidljivošću na pretraživačima.

Osnovna usluga poboljšanja rejtinga sajta na pretraživačima

- Osnovni SEO konsalting

Kada ste se uverili da vaši proizvodi i usluge koji su predstavljeni na sajtu nisu
dovoljno vidljivi na pretraživačima (ili želite da osigurate da vaš novi sajt pre
puštanja bude vidljiv na pretraživačima), možete početi pripreme za optimizaciju sajt
prema zahtevima pretraživača.

Dokument Osnovni SEO konsalting odnosi se definisanje potrebnih aktivnosti na

konkretnom sajtu koji je predmet optimizacije, i u njemu obrađuje tematika
poboljšanja nivoa vidljivosti sajtova na pretraživačima sa tehničkog aspekta.

50
Optimizacija sajta prema zahtevima pretraživača (SEO – Search Engine
Optimization) se izvodi generalno na dva nivoa u odnosu na posmatrani Web sajt –
optimizacija sajta korekcijama na samom Web sajtu, i optimizacija sajta
organizacijom aktivnosti van posmatranog Web sajta.

U praksi, kompletan SEO proces se deli na tri različite grupe aktivnosti:

1. Optimizacija sajta na tehničkom nivou, gde je fokus aktivnosti na

kreiranju takve tehničke infrastrukture sajta (položaj i podešavanje Web
servera, analiza i ispravljanje HTML koda, analiza i ispravljanje strukture Web
sajta, aktuelna pozicioniranost Web sajta), koja omogućuje osnovne uslove za
bolju vidljivost na pretraživačima.
2. Optimizacija sajta na nivou sadržaja, gde se aktivnosti fokusioniraju na
načine kreiranja samih sadržaja u odnosu na najaktuelnije ključne reči, putem
kojih korisnici dolaze na Web sajt.

3. Linkovanje posmatranog sajta na drugim Web sajtovima, u cilju generalnog

poboljšanja rangiranja sajta na pretraživačima, na osnovu povećanja kredibiliteta
Web sajta referenciranjem drugih sajtova.

Alati za izradu, optimizaciju i promociju web sajtova

Proces izrade web sajta, od dizajniranja do postavljanja sajta i promocije sajta,
zahteva mnoge korisne alate. Pod alatima ovde podrazumevamo programe, ali I
online alate koji se mogu naċi na velikom broju internet sajtova. Pomoċu ovih alata
možete kreirati grafičke elemente sajta, (dizajn internet stranica), proveravati
validnost Vašeg HTML ili XHTML koda (internet programiranje), tražiti stručnu ocenu
kvaliteta Vašeg sajta, dobiti kompetnu analizu I statistiku poseċenosti Vašeg sajta,
kordinirati i sprovoditi promotivnu kampanju (internet marketing sajta) itd.
Ovde smo pokušali da na jednoj stranici sakupimo adrese sajtova za koje mislimo da
mogu biti dobra osnova svakom ko se bavi izradom (ali i optimizacijom sajtova).
Verovatno ima i boljih i efikasnijih alata, ali eto mi ih nismo pronašli ili jednostavno
nisu bili po “našem ukusu”.
Internet sajt kompanije Adobe. Na ovoj strani nalazi se
opis i uputstvo za korišcenje jednog od najboljih ako ne i
www.adobe.com
najboljeg softverskog paketa za izradu websajtova -
/products/dreamweaver
Dreamweaver
Znanični sajt kompanije W3 koja je inače lider u oblasti
razvoja alata za web dizajn i programiranje. Upravo ovde
www.w3.org možete naċi sve ono što je trenutno aktuelno u svetu
web dizajna (tutorijale, najnovije vesti, online alate
za validaciju i promociju sajta...)
Zvanični sajt kompanije Webconfs. Za razliku od W3 ova
kompanija se isključivo bavi izradom alata za optimizaciju
www.webconfs.com websajtova. Na sajtu možete pronaċi veliki broj SEO
tutorijala, online servise, forum sa temama vezanim
za SEO, SEO kviz i mnoge druge zanimljive alate
Sajt na kome možete kreirati online google sitemap
koja je inače osnovni element koji bi trebalo da imate na
www.xml-sitemaps.com
Vašem sajtu da bi sto više bili u "prijateljskim odnosima"
sa najveċim svetskim pretrazivačem Google-om

51
 Nakon izrade sajta sledi postavljanje sajta na internet,
odnosno izbor imena sajta. Od mnogih sajtova koji nude
proveru tekućih slobodnih domena slobodan
www.checkdomain.com
preporućujemo Vam ovaj sajt. Na njemu se može naċi
pregled domena po zemljama, kao i provera domena
.com .org .net .co.uk i drugih
Sajt na kome se nalazi jedna od najveċih kolekcija
gotovih JavaScript-ova koje bez ikakvog ograničenja
možete preuzeti i koristiti. Pored svakog skripta postoji
www.dynamicdrive.com
ime "frendly browsera". Takođe je omoguċen, klikom na
dati skript, i preview efekta koji se dobija upotrebom
skripta
- Idejno rešenje izgleda
- Izrada sajta - struktura
- SEO optimizacija
- Internet promocija
- Redovno ažuriranje
- Kompletna statistika
- Najpovoljnije cene

6. ELEKTRONSKA TRGOVINA I BANKARSTVO NA INTERNETU

Jedan od najpopularnijih segmenata poslovanja na Internetu je elektronska trgovina.
Jedan od ciljeva on-line poslovanja je razvoj jednostavnih metoda plaćanja koje će
biti prihvaćene, kako od strane potrošača i onih koji nude proizvode/usluge, tako i od
strane banaka.
Mnoge od novina u procesu plaćanja razvijene su u cilju minimiziranja bankarskih
troškova, povećanja brzine rada sa različitim sredstvima i smanjenja mogućnosti
zlouputrebe.
Pojednostavljenju procesa plaćanja pomoglo je nekoliko novina uvedenih poslednjih
godina:
q Poboljšanja koja se odnose na potrošače (kreditne kartice, kompletni
samouslužni šalteri i elektronsko bankarstvo),

q Poboljšanja koja omogućuju on-line poslovanje (digitalni novac, elektronski

čekovi, inteligentne kartice i šifrovane kreditne kartice)

q Poboljšanja koja se odnose na kompanije - mehanizmi plaćanja koje banke

obezbeđuju za korisnike usluga
Internet i elektronska trgovina
U narednih desetak godina elektronska trgovina posta}e dominantan način
trgovine, i to pre svega zahvaljujući komercijalizaciji Interneta. Slika 1. pokazuje rast
elektronske trgovine za period 1994. do 2005. godine.

TABELA
Za realizaciju elektronske trgovine potrebno je obezbediti bar sledeće uslove:
q Ponudu informacija koje na Internetu mogu videti milioni potrošača,
q Direktan (one-to one) kontakt sa potrošačima - on se može ostvariti
korišćenjem e-mail-a, koji omogućuje brz odgovor na postavljena
pitanja
q Zaključivanje, prodaju - poručivanje na Internetu liči na porudžbine
putem kataloga,

52
 q Isporuku - neki proizvodi mogu se isporučiti direktno (softver,
informacije i sl.), dok se za većinu proizvoda isporuka realizuje
tradicionalnim sredstvima,
q Bezbednu transakciju.
Prvo pitanje koje se postavlja pri izvođenju transakcija je pitanje poverenja u one sa
kojima se posao obavlja.
U elektronskim transakcijama poslovanje se odvija između dve ili više strana, koje su
fizički razdvojene. Neophodno je obezbediti poverenje i stvoriti osećaj fizičkog
pripadanja prostoru, steći reputaciju pouzdanog partnera i onoga ko može re{iti
aktuelne probleme.
Proces kupovine na Internetu
1. Potrošač upotrebom WWW brouzera pristupa on - line katalogu na WWW
strani onoga koji proizvod nudi,
2. Potrošač bira proizvod koji želi kupiti,
3. Onaj koji nudi proizvode daje kupcu formu porudžbine o cenama pojedinačnih
proizvoda, ukupnoj ceni porudžbine koja uključuje i cenu isporuke, poreza i dr.,
4. Kupac bira sredstvo plaćanja, a to može biti digitalni novac, elektronski ček, ili
kreditna kartica,
5. Prodajnom sektoru kompanije kupac šalje kompletiranu porudžbinu sa
informacijom o izabranom sredstvu plaćanja
6. Kompanija zahteva ovlašćenje od strane banke kupca,

7. Kupcu šalje potvrdu o isporuci porudžbine,

8. Kompanija šalje proizvod ili pruža zahtevanu uslugu,

9. Zahteva isplatu od stane fmansijske institucije kupca.

Elektronski ili digitalni novac
Digitalni novac treba da zameni papirni novac u sistemima on - line plaćanja.
Međutim, gotovina je ipak ostala dominantan način plaćanja iz tri razloga:
nepoverenja kupaca u bankarski sistem, neefikasnost negotovinskih transakcija, i
neprilagođenosti ponude banaka.
Svi sistemi zasnovani na elektronskom novcu moraju zadovoljiti sledeće
karakteristike: postojanje monetarne vrednosti, mogućnost izvođenja različitih
transakcija, mogućnost ponovne upotrebe i odgovarajući stepen sigurnosti u radu sa
njim.
Digitalni novac mora imati monetarnu vrednost, dakle mora biti odobren od strane
banke. Digitalni novac nastao kod jedne banke mora da bude priznat od strane
ostalih.
Digitalni novac mora imati mogućnost da se njime izvode različite transakcije ili
razmena za druga sredstva plaćanja, kao što je papirni novac, roba ili usluge, krediti
i sl.
Mora postojati način za čuvanje i ponovnu upotrebu digitalnog novca.
Novac može biti smešten na udaljenom računaru ili na specijalnim uređajima. Takvo
~uvanje podrazumeva upotrbu interfejsa za obezbeđenje zaštite putem upotrebe
password-a ili nekog drugog načina zaštite.
Rukovanje digitalnim novcem mora biti bezbedno, što znači da se ne može lako
falsifikovati ili promeniti u toku razmene.
Digitalni novac je zasnovan na šifrovanom sistemu zvanom “dgitajni potpis". Ovaj
metod podrazumeva par numeričkih brojeva. Jedan od njih služi zaključavanju, a
drugi otključavanju. Poruke kodirane jednim numeričkim ključem mogu biti
dekodirane drugim brojem koji sa prvim čini par.

53
Digitalni novac se dobavlja od servera koji ga skladišti. Kupovina podrazumeva dva
koraka: otvaranje računa i čuvanje novca na tom računu za potrebe kupovine. Slika
2. prikazuje sistem za otkrivanje dvostruko potrošenog novca.
Da bi se koristio digitalni novac potrebno je otvoriti račun kako bi se generisao broj
koji služi kao digitalni potpis. Banka koristi tajni ključ da bi izvršila digitalni potpis za
zahtevani iznos novca i njen prenos nazad do potrošača. Server novca koristi potpis
banke sa serijskim brojem. Putem digitalnog potpisa banka omogućuje povratak
zabeleške o potrošenom novcu.
Elektronski čekovi
Elektronski čekovi stvoreni su kako bi zadovoljili potrebe onih korisnika kojima je
pogodnije plaćanje putem čekova nego gotovinom. Elektronski čekovi su zasnovani
na koncepciji papirnih čekova. Sigurnost elektronskih čekova zasnovana je na
podršci putem digitalnih potpisa i korišćenju poznate metode šifrovanja. Korišćenje
elektronskih čekova se odvija na sledeći način:
q Potrebno se registrovati na nekom od servera čekova,

q Nakon registracije može se uspostaviti kontakt sa onima koji pružaju usluge,

q Korišćenjem e-mail-a ili nekog drugog metoda kupac šalje elektronski ček sa
određenim iznosom, onom od koga kupuje,

q Sa računa servera skida se svota novca koja je potrošena čekom. Elektronski

dokument sadrži podatke o onome ko plaća, o njegovoj finansijskoj instituciji,
o broju računa, o onom kome se plaća, kao i o iznosu čeka.
Upotreba kreditnih kartica
Plaćanje kreditnom karticom može se podeliti u tri grupe:

q Plaćanje korišćenjem jednostavnih kreditnih kartica,

q Plaćanje pomoću šifrovanih kartica (informacije o kreditnoj kartici šalju se

mrežom od kupca do prodavca u vidu šifrovane poruke),

q Plaćanja sa potvrdom treće strane (treća strana sakuplja i potvrđuje uplate

jednog klijenta drugom)
Bezbedne elektronske transakcije
Osnovni zahtevi korisnika u odnosu na elektronske sisteme plaćanja su:

q Zaštita od zloupotreba i povećanje efikasnosti u ~uvanju informacija,

q Bezbednost i privatnost transakcija,

q Obezbeđenje sigurnog pristupa za sve korisnike,

q Izbor instrukcija i sistema plaćanja.

Bezbedne elektronske transakcije (Secure Electronic Transaction - SET) SET bi
trebalo da ima nekoliko važnih osobina:

q Poverljivost informacija,

q Integritet informacija,

q Provera vlasništva računa kupca,

54
 q Provera onog ko prodaje proizvode/nudi usluge,

q Portabilnost.
Kućno bankarstvo
Četiri osnovna tipa kućnog bankarstva su:
q Korišćenje PC-a i modema, koji elektronski povezuje korisnike s njihovim
računima, omogućuje transfer sredstava i plaćanje računa,
q Softver za fmansije koji povezuje potrošače i pomaže bankarima da pridobiju
nove korisnike,
q On-line bankarstvo, koje se omogućuje korišćenjem on-line servisa kao {to
su Prodigv ili America Online,
q Bankarstvo zasnovano na koriišćenjii World Wide Web-a kojim se omogućuje
direktan pristup korisnicima putem WWW brouzera.
Banke na Internetu
Mogućnosti koje pruža bankarstvo na Internetu su:
q Stvaranje novog okruženja za vođenje posla,
q Stvaranje novih veza i pronalaženje novih resursa,
q Radno vreme 24 sata dnevno i 7 dana nedeljno,
Praktična upotreba Interneta u bankarstvu podrazumeva:

q Novčane transakcije,
q Štedne uloge i kredite,
q Finansijske aplikacije koje se mogu on - line preuzeti
q Podršku elektronskom poslovanju.

Menadžment on - Line bankarstva

Da bi zadovoljili zahteve korisnika, banke moraju pružiti adekvatne usluge i
zadovoljiti pet osnovnih principa: jednostavnost, ponudu usluga, pogodnost, kvalitet
i cene.
Zaključak
Elektronska trgovina i bankarstvo na Internetu predstavljaju važan i aktuelan
problem iz oblasti savremenog poslovanja.
Elektronsko plaćanje zamenjuje tradicionalne metode i sredstva plaćanja i
podrazumeva korišćenje elektronskog novca, elektronskih čekova, elektronskih
kartica, dužničkih kartica, inteligentnih kartica i dr.
Bankarstvo na Internetu uspešno se razvija, korišćenjem, pre svega WWW-a, kao
pogodnog servisa Interneta.

Posebna pažnja posvećuje se postizanju sigurnih i bezbednih transakcija na mreži.

55
 Kreiranje web sajta namenjenog elektronskom poslovanju

1. Uvod

Prilikom kreiranja web sajta namenjenog elektronskom poslovanju potrebno je

dobro razmisliti kako će nam sajt obezbediti prihod, profit. Nisu sve ideje
profitabilne, mada postoje određeni globalni recepti kako se može obezbediti profit.
Neki od univerzalnih profitabilnih ideja su: smanjivanje cene, povećanje broja i
kvaliteta usluga koje se pružaju korisniku i poboljšanje kvaliteta samog proizvoda.
Generalno uvođenje novina u poslovanje može povećati profit u slučaju da vas ta
novina dovede ispred konkurencije, mada to nije uvek slučaj.

2. Prodaja putem WEB-a

U ovom poglavlju ćemo posmatrati neke od aspekata prdaje putem web-a,

odnosno internet svetske mreže. Činjenica je da je internet danas dostupan gotovo
svakome ko poželi da ga koristi, a da su hardverske i softverske mogućnosti porasle,
dovodi nas do logičnog razmišljanja o mogućnosti stvaranja profita putem web-a.
Celokupna mašinerija koja je kreirana oko klasične prodaje se treba pretočiti u
internet. Klasične prezentacije robe putem kataloga i izloga, odnosno prodavnica,
zamenjuju web katalozi i virtuelne prodavnice. Uslugu koju su ranije pružali prodavci
u prodavnicama, zamenjuju baze podataka sa karakteristikama, referencama i
opisima proizvoda. Klasično plaćanje, zamenjuje se plaćanje putem kreditnih i
internet kartica. Preko interneta se mogu pružiti i razne druge usluge, savetovanja,
informisanja i upućivanja korisnika. Dostava i servisiranje se i dalje mora obaviti na
staromodan način. Na osnovu ovih činjenica, dobrih i loših osobina, zaključuje se da
se ne može svaka roba efikasno prodati preko interneta, zbog same prirode robe, ali
veći deo svakodnevnih proizvoda se efikasno prodaje putem web-a.

1. Web katalozi

Primarni aspekt efikasne prodaje robe je njeno dobro prezentovanje, i

postavljanje je da bude dostupna kupcima. Prva ideja o katalogu potiče još iz davne
1872. kada je putujući trgovac Aaron Montgomery počeo da prodaje svoju robu
farmerima preko kataloga koji je tada imao samo jedan list. Ovaj način prodaje se
dopao farmerima jer su inače bili vezani za lokalnu radnju koja je držala monopol
nad prodajom i visoke cene. Prvu pravu kupovinu na daljinu sproveli su u delo
Richard Sears i Alvah Roebuck 1895. tako što su svoj katalog slali poštom i takođe
poštom primali porudžbine.

Web katalozi po prirodu su vrlo efikasan način da prezentujete svoj proizvod,

dovoljno je da samo neko klikne na link i podaci o proizvodu će se pojaviti. Web
katalog ima cilj da stvori imidž datom proizvodu. Takav imidž bi obuhvatao: njegov
kvalitet kroz tehnčki i slikovni opis, i njegovu pristupačnu cenu. Zainteresovanim
kupcima bi se dalje omogućilo da željenu robu mogu poručiti telefonom, putem
pošte, ili direktno preko web, slanjem zahteva. Isporuka bi se unapred utvrdila, u
zavisnosti od udaljenosti najbližeg prodavca, odnosno distributera.

Ovakav model prodaje, kataloški model prodaje, pokazao se vrlo efikasno u

prodaji široko rasprostanjenih proizvoda kao što su: neke korisne stvarčice, odeća,

56
kompjuterska oprema, tehnika, koćni uređaji, pokloni, itd. Kod nekih vrsta proizvoda
kataloška prodaja se pokazala kao neefikasna, specjalno kod prodaje luksuznih
predmeta i garderobe, kao i umetnosti. Ipak katalog i kod ovakve vrste robe efikasno
služi za informisanje kupaca.

Kupovina putem web-a je tako jednostavna, sve što vam treba je malo volje i
kreditna kartica. Ipak mnogi korisnici su i dalje protiv kupovine putem web-a, drugi
koriste web samo za informisanje o datom proizvodu. Jedan od razloga je nedostatak
poverenja i sigurnosti kod korisnika, a to je jedan od osnovnih aspekata koje
prodavac mora da stekne.

2. Primer prodaj odeće

Mnogi proizvođači su adaptirali svoje postojeće klasične kataloge u kataloge za

prodaju putem web-a. Jedan od osnovnih nedostataka prodaje odeće preko web-a je
to što kupci nemaju mogućnost da robu probaju, osete. Drugi veliki nedostatak je
neslaganje boja originalne tkanine sa bojom na monitorima. Ove nedostatake web
prodavci nadoknađuju postavljanjem velikog broja fotografija, davanjem detaljnih
opisa krojeva, veličina, boja, kao i upotrebom virtuelnih maneken. Virtuelni maneken
je softverska realizacija koja prikazuje kako će garderoba izgledati obučena na
nekom manekenu. Od korisnika se traži da unese svoje osnovne podatke o visini
težini i drugim dimenzijama, a softver za njega kreira model i preporučuje mu
veličinu izabranog proizvoda. Moguće je ugraditi i softverskog asistenta koji će
nadgeldati i sugerisati izbor odeće, davaće korisne savete i instrukcije.

Uvođenjem novih servisa u vaš sajt za prodaju povećavate izgled da ostvarite

profit, zato treba biti uvek ispred konkurencije sa svežim idejama.

3. Konflikti nastali prodajom putem web-a

Prodaja putem web-a može postati izuzetno efikasna, čak toliko efikasna, da može
potpuno baciti u drugi plan klasične prodavnice. Za one kompanije koje vrše prodaju
putem klasičnih prodavnica to znači propast. rimer jednog ovakvog slučaja je
kompanija Levi Strauss & Company koja je zbog pritužbi vlasnika klasičnih
prodavnica morala kompletno da povuče prodaju putem web-a. Ovakva pojava se
često u elektronskom poslovanju naziva kanibalizam.

4. Prodaja informacija i digitalnih sadržaja

Prodaja informacija je izuzetno dobro uklopila u web okruženje, jer je web po

svojoj prirodi organizovan da razmenjuje informacije. Postavljanjem zakona o zaštiti
intelektualne svojine, ostvarene je veliki korak ka konceptu prodaje informacija
preko web-a. Takođe se mogu prodavati i intelektualne usluge, inteligentni agenti.

5. Reklamiranje putem web-a

Mnogi stručnjaci procenjivali da je potencijal web-a u reklamiranju ogroman i da

bi se to trebalo iskoristiti. Ali nakon nekoliko godina pokušavanja da se ostvari
profitabilan model za reklamiranje, mnogi su postali malo manje optimistični.
Problem kod web-a što ne postiji način da se meri i kontroliše koliko će dugo
posetilac biti na sajtu. Da bi se privukle kompanije koje rade reklamiranje, sajt mora

57
da bude posećen i da posete dovoljno dugo traju. Potrebno je sajt bude vrlo
dopadljiv i privlačan, ''lepljiv''n za posetioce. Nažalost jako malo današnjih sajtova
zadovoljava taj kriterijum.

Jedan od prvih sajtova koji je posedovao dovoljno saobraćaja da zainteresuje

reklamodavce je Yahoo!. On se smatra i za prvi web imenik, direktorijum. Web
imenik je sajt koji ima izlistane linkove na druge web stranice. Zbog toga što yahoo!
privlači veliki broj posetilaca, takođe je privukao i reklamodavce. Postoje sajtovi koje
korisnici najčešće koriste da baš preko njih započnu surfovanje internetom. Takvi
sajtovi nazivaju se web portali, i oni skoro uvek poseduju web imenik i web
pretraživač.

Zbog toga što web portal koristi i pretraživač, svaka prikazana stranica sa
rezultatom se može iskoristiti za reklamiranje. Na primer ako kupac traži neku
informaciju o kolima da mu se kroz stranicu sa rezultatom ubacuju reklame o
automobilima.

6. Elektronsko bankarstvo

On-line bankarstvo, ili elektronsko bankarstvo su sve sinonimi za bankarstvo

putem interneta. S obzirom da finansijske usluge po svojoj prirodi ne obuhvataju
neki fizički proizvod oblično se uklapaju u koncept interneta. Tradicionalnu
papirologiju je vrlo jednostavno zameniti komunikacijom preko interneta. Ono što je
najvažnije u domenu elektronskog bankarstva je sigurnost i pouzdanost finansijskih
institucija, baš kao i u fizičkom svetu. Ipak, na web-u je mnogo teže steći reputaciju
o sigurnosti.

Danas je elektronsko bankarstvo još uvek slabo zastupljeno, premda se veruje

daće porast elektronskog bankarstva u nekom trenutku totalno potisnuti
tradicionalno bankarstvo. Sigurnost je nejveći problem koji bi morao biti efikasno
rešen.

3. Kreiranje efikasne web prezentacije

Svako poslovanje svoje prisustvo u realnom svetu ogleda kroz prodavnice,

fabrike, magacine, kancelarije, itd. Prezentacija kompanije ili njen imidž, su prava
slika koju vide njeni akcionari, kupci, mušterije, zaposleni. Većina kompanija ne
brine mnogo o svom imidžu bar ne dok ne prerastu u veliku kompaniju, do tada su
prezauzete da jednostavno prežive na tržištu. Velike kompanije ulažu mnogo više u
svoj imidž. Na web-u, prezentacija i imidž su daleko bitniji.Mnogi korisnici kompaniju
upoznaju isključivo preko web kataloga, i web sajtova. Web prezentacija je daleko
bitnija kupcima koji kupuju ili se informišu preko interneta. Kreiranje web
prezentacije može biti kritično, pa čak i za najmanje kompanije.

1. Identifikovanje ciljeva web prezentacije

Prilikom sagledavanja i organizovanja web prezentacije, bitno je uočiti bitne

ciljeve. Dizajneri web prezentacije imaju veliku slobodu i luksuz da prezentaciju
učine veoma efikasnom. Prilikom dizajniranja web sajta ne postoje tolika ograničenja
kao prilikom otvaranja neke prodavnice, gde je kritično pronaći lokaciju, dovoljno
dobar i jeftin prostor, itd. Web prezentacija je efikasna, može koristiti višestruko, kao

58
katalog za prodaju, kao elektronski izlog, kao informator o proizvodima, za pružanje
finansijskih izveštaja, i mesto za kontaktiranje sa mušterijama.

Jedan od glavnih ciljeva prilikom izrade web prezentacije je kreirati web imidž
koji najbolje odgovara vašoj kompaniji. Ne treba preterivati, i od web sajta praviti
nešto što ne postoji, već treba sve sa ukusom uklopiti.

2. Ciljevi jedne web prezentacije

Efikasan web sajt je onaj sajt koji uspe da uklopi sve aspekte, i da postigne sve
ciljeve koje jedan web sajt treba da ima. Najbitniji ciljevi koje treba da postigne
jedna web ptezentacija su:

• Privući posetioce do web sajta

• Učiniti da sajt bude dovoljno interesantan da posetioci na njemu
provedu neko vreme
• Ubediti posetioce da prate linkove na sajtu da bi došli do željenih
informacija
• Kreirati impresiju, doživljaj, kod posetilaca koji je u skladu sa željenim
imidžom firme
• Ostvariti poverenje kod posetilaca
• Pospešiti pozitivnu sliku koju posetilac možda ima o kompaniji
• Podsticati mušteriju da se ponovo vrati na waš sajt

Potrebno je uklopiti ove ciljeve da bi se postiglo ono što se želu u startu, to je da

nam web sajt pomogne u sticanju profita. Sama informacija danas više nije ono što
je najbitnije, bitnije je kako to prezentujete, tako da često i lošiji proizvod prolazi
bolje od kvalitetnjeg jer ima bolju prezentaciju. Prezentacija bi trebala da da
korisniku kompletnu sliku, bez previše zamornog kliktanja, a da pri tom bude i dalje
interesanta i zabavna. Da bude pre svega funkcionalna i korisna i pre svega efikasna.
Treba napraviti prezentaciju koja je dovoljno fleksibilan, tako da korisnik može
kontrolisati prikaz kako mu odgovara.

Mnoge firme nisu uspele u pokušaju da naprave proboj putem web-a jer sam web
je dosta neistražen i razlikuje se u mnogome od ostalih medija. Nesagledavanjem
činjenice da je web jedan ogroman prostor koji pruža neograničen broj mogučnosti
često dovede do kraha web prezentacije.

3. U susret potrebama korisnika

Svaki uspešan bizniz je definitivno shvatio da je svaki posetilac web sajta i

potencijalni kupac. Tako da je važan aspekt u poslovanju putem web sagledavanje
varijacija i potreba velikog broja različitih posetilaca. Povrh svega, ljudi ne posećuju
sajt pukom slučajnošću, već su tu sa razlogom.

4. Zbog čega posetioci posećuju web sajt?

Otežavajuća okolnost dizajnerima web sajta, koji pokušavaju da naprave

opštekorisni sajt, je da posetioci posetioci posećuju sajt iz različitih razloga, od kojih
su najčešći:

59
 • Da se upoznaju sa proizvodima ili uslugama koje kompanija nudi
• Da kupe proizvod ili uslugu koju nudi kompanija
• Da dođu do informacije o garanciji, uslugama, servisiranju za proizvod
koji su naručili
• Da dođu do osnovnih podataka o kompaniji ili nekoj organizaciji
• Da steknu dovoljno finansijskih informacija koje su potrebne da bi se
obavilo investiranje i ulaganje.
• Da upoznaju i identifikuju ljude koji rukovode kompanijom ili
organizacijom
• Da kontaktiraju neku osobu ili odeljenje unutar firme

Kreirati sajt koji odgovara svim posetiocima je jako teško jer se posetoci po
mnogo čemu razlikuju. Ne samo da se razlikuju prema potrebama i interesovanjima,
nego iskustvu i znanju. Takođe se razlikuju i prema različitim tehnologijama,
softverima i protocima koje koriste. Uzimanje u obzir svih ovih činjenica može
mnogo pomoći prilikom dizajna neke web prezentacije, tj. da se posetioci pretvore
u kupce.

5. Učiniti web sajt što pristupačnijim

Jedna od osnovnih karakteristika koja će privući mnogo posetioca je

pristupačnost. Pristupačnost sajta se postiže na sledeći način:

• Ugrađivanjem fleksibilnosti u interface sa web sajtom

• Postaviti više verzija sajta tako da posetilac može izabrati
odgovarajuću verziju
• Uključiti brojne korisne linkove, linkove do korisnih informacija
• Ako je grafika u pitanju obezbediti i male slike koje se brzo učitavaju
• Ako sajt poseduje Streamin Media, tada se treba dozvoliti da posetilac
može specificirati tip konekcije, tako da se mediji sami prepodese za tu
brzinu
• Dobri sajtovi dozvoljavaju da posetilac bira informacione detalje, broj
detalja, oblike spajanja, format prikaza, format download-ovanja.
• Podaci se treba prikazivati sortirani prema tipu i vrsti
• Organizovati hierarhiju prikaza podataka od najopštijih ka detaljima, u
što manje koraka
• Ako se koriste animacije, voditi računa o zahtevnosti
• Jedna od dobrih opcija je da se korisniku ponudi da li zeli animacije ili
ne
• Takođe treba obezbediti da korisnim može da bira u kom formatu želi
da download-uje određenu informaciju.

Dizajneri sajta bi trebali da imaju u obzir sledeće karakteristike prilikom dizajna

sajta:

• Obezbediti lako dostupne podatke o kompaniji

• Dozvoliti posetiocima da sajt dožive na različite načine i u različitim
nivoima
• Obezbediti korisnu, dvosmernu komunikaciju između korisnika i
kompanije
• Zadobiti pažnju posetilaca, i ubediti ih da ponovo dodju

60
 • obezbediti jednostavan pristup informacijama o proizvodima i
uslugama

6. Poverenje i lojalnost

Kada je prvi put počelo sa prodajom putem web-a, prodavci su pomislili da će

korisnici iskoristiti mogućnost brzog pretraživanja interneta u cilju da pronađu
njjeftiniji proizvod i da tako odbace sve ostale aspekte kupovine. U nekim
slučajevima se to pokazalo kao tačno, mada se u velikoj većini slučajeva pokazalo da
veći uticaj prilikom kupovine ima usluga koju kupci dobijaju. Kupac koji nešto kupi
takođe dobija i element usluge uz poroizvod. Cilj prodavca je da razvije poverenje
kod kupca i da to poverenje kasnije pretvori u odanost. Pokazuje se da povećanje
lojalnosti za 5% može povećati profit od 25% do 80%.

Faktor usluge je jedan od vrlo bitnih elemenata, jer mnogi kupci će platiti više,
ako je usluga kvalitetna. Neki od elemenata usuge su: efikasna i brza dostava,
jednostavno poručivanje i primanje porudžbina, pomoć pri odlučivanju, održavanje
nakon kupovine.

Dugoročni cilj svake kompanije bi trteba da se usmerava ka razvijanju poverenja

kod mušterija, a samim tim da povećava odanost ka toj firmi. Israživanja pozazuju
da veliki broj sajtova nema zadovoljavajuću uslugu. Postoje mnogi problemi sa
dostavljanjem informacija o proizvodu, neodgovaranje na mail-ove korisnika,
problemi posle prodaje, itd.

7. Rejting web sajtova

Postoje sajtovi koji rangiraju ostale web sajtove prema korisnosti, dostupnosti,
uslugama i ostalim karakteristikama. Na njima se čak mogu pronaći liste
najkorisnijih i najdostupnijih sajtova. Neki od takvih sajtova su BizRate.com i
Gomez.com.

8. Korisnost (usability) web sajtova

Kada se pomene korisnost web sajtova, misli se na to da li web sajtovi uspevaju

da postignu željene ciljeve. Često biva zaboravljeno da se obezbedi dobra interakcija
sa korisnikom, koji često imaju problema jer stiču utisak da je firma previše važna, a
da zaposleni imaju previše posla da bi odgovarali na korisničke mail-ove. U poslednje
vreme razvijaju se i specijalni softveri za testiranje korisnosti sajta.

9. Dizajnirati sajt orijentisan korisniku

Jedan od glavnih ciljeva prilikom dizajna web sajta, je da se on učini što bliži
potencijalnom korisniku. Stavljanje korisnika u centar dizajna može itekako povećati
njegovo interesovanje za dati sajt. Evo nekih upustava kako učiniti sajt što bliži
korisniku:

• Organizujt sajt onako kako će korisnik najlakše da ga pretražuje, a ne

onako kako je organizovana firma
• Dozvoli korisnicima da brzo pristupe informacijama

61
 • Izbegavaj prenapumpane parole, slogane, prilikom opisa proizvoda ili
usluga
• Izbegavaj korišćenje poslovnog zargona i termina, jer ih kupci možda
ne razumeju
• Kreiraj sajt tako da funkcioniše i kod korisnika sa starijim brauzerima
na starijim kompjuterima koji su konektovani preko vrlo spore linije,
takođe kreiraj višestruke verzije web stranice
• Sa ukusom uradi dizajn i izaberi boje
• Kontrole za navigaciju kroz sajt treba da budu vidljive i jasno
prepoznatljive
• Tekst da bude vidljiv i na manjim monitorima
• Ako se može, podesiti boje tako da i daltonisti mogu da ih razlikuju
• Sprovesti test korisnosti

Na kraju svega potrebno je ispitati koliko to informacija posetilac dobije na svaki

svoj klik, ako je ta informacija mala taj posetilac najverovatnije neće biti kupac.

10. Kako doći do kupca

Svi biznisi koriste dva najčešća načina da dodju do kupca, lične kontakte i
masovne medije. Kod ličnih kontakada zaposleni u fimi lično traži kupca koji je
dovoljno kvalifikovan da bi kupio ogovarajući proizvod, ovaj način se još nazivai
prospecting. Korišćenje masovnih medija u pridobijanju kupaca, je danas sve
popularnije i masovnije. U metode korišćenja masovnih medija spadaju: reklamne
kampanje, emitovanje preko televizije i radija, reklamiranje na internetu, slanjem
putem elektronske pošte i SMS-a, itd.

4. Neophodni elementi jednog web sajta

U ovom poglavlju će biti reč o tome šta jedan sajt namenjen elektronskom
poslovanju treba da poseduje. Osnovni elementi, odnosno sastojci, u receptu
pravljenja jednog web sajta biće dati u nastavku.

1. Sastojak 1: web server

Više je nego očigledno da nam je web server neophodan ako želimo da postavimo
web sajt namenjen elektronoskom poslovanju. Ono što nije očigledno je izbor web
servera. Ne morate posedovati svoj web server, možete iznajmljivati prostor na već
postojećem. Evo nekoliko najčešćih rešenja.

Vaš lični server.

Možete instalirati vaš lični server kompjuter, na vašem radnom mestu. Telefon
neka je povezan na internet preko neke iznajmljene telefonske linije. Na vašem
serveru postavljate vaš sajt i sami održavate i hardver i softver. Ovaj načim može
biti dosta skup i zbog razloga što morate plaćati iznajmljivanje brze telefonske linije,
i za svu opremu koja uz to dolazi.

Vaš server unutar farme servera.

62
 Možete postaviti vaš server računar u farmu servera. Na farmi servera se nalaze
više servera kao što je vaš. Može se iznajmiti posebna brza telefonska linija, ili se
ista može deliti sa ostalim serverima unutar farme. Prednost je što dobijate svoj
lični, posvećen, web server, a ne morate da plaćate održavanje hardvera jer to
obavlja za vas farma servera. Takođe ne morate da plaćate iznajmljivane brze
telefonske linije već da delite postojeću.

Web host.

Ova metoda označava da delite fizički web server računar sa još nekim,
korišćenjem web host-a. Web host je firma koja rukuje sa web server računarom i
omogućava da na njemu budu instalirano više web servera, tj web sajtova. Na ovaj
način se deli web server računar na dva ili više korisnika, tako da je mesečna tarifa u
tom slučaju daleko manja. Mana ovog pristupa je što više ne posedujete sopstveni
server i kontrolu nad njim.

Korišćenje javnog besplatnog servera.

Mnoge velike kompanije, poseduju svoje servere koji spuže da za beplatno

iznajmljivanje prostora za korisničke web sajtove. Najčešće korisnik dobija besplatno
1 megabajt prostora, s tim da mora da doplati ako hoće više. Ovakva rešenja
uglavnom nisu podesna za kreiranje web sajta namenjenog elektronskom
poslovanju.

Kako sada izabrati pravo rešenje? Najčešće ako sete početnik niste u stanju ni da
sagledate kolike će vam potrebe biti, i koji model servera bi trebalo da koristite.
Korisan savet za sve koji počinju sa ovim poslom je da odmah preskoče varijanu sa
besplatnim javnim serverom. Najjednostavnije i najjeftinije rešenje bi bilo da se u
startu izabere web hosting, pa ako se firma malo proširi da se onda pređe na neko
skuplje ali i bolje rešenje.

Izbor samog operativnog sistema može biti zamorno. Premda svaki operativni
sistem može izvršavati vaš web server treba ipak izabrati onaj koji najviše odgovara.
Treba voditi računao mogućnostima koje pruža, kompatibilnosti, i popularnosti.

2. Sastojak 2: mogućnost programiranja

Obični web sajtovi su savršeno srećni ako moraju da barataju sa statičkim HTML
stranicama. Web sajtovi za elektronsko poslovanje zahtevaju nešto više, s obzirom
da su namenjeni za direktnu interakciju sa korisnicima. Interakcija putem dinamičkih
stranica zahteva nekakvo programiranje. Ovo programiranje koje je potrebno
najčešće se zasniva na web serveru. Potrebno je da vam web server obezbeđuje
punu mogućnost da rukujete raznim formama za naručivanje, autorizacijom,
automatskim slanjem e-mail poruka, izbacivanjem teksta na osnovu pretraživača,
itd.

Ako iznajmljujete, ili zakupljujete prostor na nekom drugom web serveru možda
nećete biti u stanju da pišete sve svoje programe. Ovo ograničenje je obično tu iz
sigurnosnih razloga, jer web administrator smatra da mu neki od korisničkih
programa može prouzrokovati štetu i oboriti sistem. Noviji serveri imaju mogućnost
da zabrane bilo kom programa da preuzme kontrolu nad web serverom.

63
 Neki web host-ovi dozvoljavaju korišćenje sopstvenih programa, ali samo neke
koje oni dozvoljavaju. Ipak neki web host-ovi dozvoljavaju korišćenje svojih
programa ali tek nakon što ih testiraju.

3. Sastojak 3: rukovanje e-mail-om

Elektroska pošta predstavlja važnu vezu između vas i vaših mušterija. Najčešće
informacije o porudžbinama stižu do vas u vidu mail-ova. Internet mail adresa
najčešće dolazi sa samim sajtom, ili je možete dobi preko nekih drugih servisnih
kuća. Ranije ili kasnije će vam zatreba malo veće kontrole nam pristiglim mail-
ovima, kao što su: filtriranje lažnih mail-ova, prosleđivanje pošte, automatsko
odgovaranja, itd. Najveći broj web host-ova vam nudi najosnovnija rukovanja
elektronsom poštom, kao što su višestruko poštansko sanduče, mogućnosti za
proseđivanjem poruka između dva različita poštanska sandučeta, itd.

Možete kreirati sofisticiraniji izgled vašeg sajta tako što ćete imati samo jednu e-
mail adresu kod lokalnog provajdera, a kreiraćete više namenstkih internet adresa
koje će sve svoje prispele poruke prosleđivati na onu jednu adresu.

4. Sastojak 4: kontrola pristupa

Web sajtovi koji prodaju sadržaj kao što su novine, izveštaji, programi, i ostalu
intelektualnu svojinu, moraju da vode računa o neovlašćenom pristupu. Mušterijama
nije dozvoljen pristup do zabranjene zone osim ako nisu platili za to.

Za sakrivanje stranica koje će se prikazati tek ako mušterija plati, koristi se

najčešće koncept, nevidljivog URL-a, tj. link do određenog sadržaja se ne vidi sve
dok mušterija ne plati. Nevidljivi link se najčešće rešava pravljenjem odzivne
srranice preko nekog CGI programa. Ovaj način nije baš najbolji u nekim malo
zahtevnijim slučajevima. U slučaju da se treba ograničiti pristup na neko vreme,
mora se ići na neke sofisticiranije metode, kao što je upotreba imena korisnika i
šifre. Na ovaj način se može podesiti dužina važenja šifre, i tako vremenski ograničiti
pristup.

Treba uvek proveriti sa administratorom web servera koju vrstu autentifikacije

korisnika poseduje. Idejno vam je potreban sistem kod kog bi se automatski dodavali
i brisali autorizovani klijenti.

5. Satojak 5: beleške o korišćenju web sajta (access logs)

Skoro svi web serveri čuvaju informaciju o tome ko i kad je posetio sajt, i koju
iformaciju su dobili sa web sajta. Iako kao podatak nemamo ime i prezime samog
korisnika imamo njegovo ime domena ili numerčku IP adresu servera gde je zahtev
za datim sajtom načinjen, kao i datum kada je zahtev obavljen, i ime fajla koji je bio
tražen.

Ovakve infomacije se upisuju u log fajlove. Informacija iz ovih log fajlova može
biti jako korisna jer otkriva koji su to fajlovi koje korisnici najviše traže. Što se tiče
web sajtova namenjenih elektronskom poslovanju, ova informacija im je od velikog
značaja.

64
 Neki web serveri obezbeđuju i log fajl u kome se nalazi lista svih zahteva koji su
proizveli neku grešku. Možete proveravati ovaj log sa ciljem da se neke od grešaka
otklone. Takođe se može proveravati da li je neki od hakera pokušao da slučajno
„nabode” neku šifru.

6. Sastojak 6: sigurna transakcija

Ključna uloga elektronskog poslovanja je da vi pokupite novac za prodatu robu,

usluge ili neke sadržaje. Zahtevani i neophodni način plaćanja je putem kreditne
kartice. Kreditne kartice predstavljaju dobar način da vam se plati ali često zadaju i
velike probleme. Korisnici zahtevaju sigurnost prilikom unosa broja svoje kreditne
kartice.

Web ne predstavlja neku prirodno sigurnu sredinu, tako da je vrlo moguće da

neko sluša komunikaciju preko interneta prostim posmatranjem bita koji protiču od
korisnika do servera. Na ovaj način se može načuti i broj kreditne kartice.

U novije vreme većina web brauzera obezbeđuje sigurnosni mod gde su svi podaci
između korinsika i servera kriptovani. Ovaj server, specijalno, zahteva kompatibilans
softver na web serveru, tako da se posebno i plaća. Ako vam se sajt nalazi na web
host-u onda morate platiti da bi imali mogućnost kriptovanog slanja podataka. Ako
planirate da obavljate plaćanje putem kreditnih kartica, potrebno je da obezbedite
kriptovanje podataka ili ćete izgubiti veliki broj mušterija.

7. Sastojak 7: provera ispravnosti kreditnih kartica

Ako planirate upotrebu kreditnih kartica kao sredstvao plaćanj, potrebno je

obezbediti proveru istih, a to predstavlja najteži i najopasniji korak u elektronskom
poslovanju. Pravljenje programa za automatsku proveru brojeva kreditnih kartica
nije ni trivijalno ni uobičajeno, zato je bolje konsultovati specijalistu. Postoje dve
metode za proveru broja kreditne kartice sa web sajta.

Povezivanje sa bankom, ili nekim centrom za proveru broja kreditne

kartice, preko modema. U slučaju da želite da proverite neku karticu server preko
modema poziva banku i preko uspostavljene veze šalje podatke o kreditnoj kartici
kriptovano. Ako je broj kreditne kartice ispravan, banka šalje autorizacioni broj, i oba
ta broja se smeštaju u bazu podataka u web serveru. Posle toga se šalje potvda
korisniku da je prenos novca obavljen korektno.

Povezivanje sa bankom, ili nekim centrom za proveru broja kreditne

kartice, preko interneta, ili web ili telneta. Ovaj metod je sličan kao i prethodni
samo što nam u ovom slučaju modem ne treba već se sve obavlja kriptovano preko
postojećeg interneta.

5. Kreiranje jednog web sajta

I konačno spremni da se upustimo u kreiranje jednog web sajta namenjenog

elektronskom poslovanju. Sagledaćemo sada kompletnu šemu pravljenja web sajta.
U prethodnim poglavljima već su navedeni brojni problemi pri koji se mogu pojaviti
pri dizajnu. Daćemo kratko upustvo za kreiranje jednog sajta.

65
 Šema jednog sajta treba generalno da obuhvati više aspekata. Ona treba da
predstavlja sintezu više karakteristika od kojih su najbitnije sledeće: hardverske
karakteristike, softver, telekomunikacije, dizajn sajta, ljduski faktor, i faktor
organizacije tj. upravljanja. Sve ove faktore treba uklopiti u jedinstvenu celinu da
bi sajt bio dobro izbalansiran.

Sistematski posmatrano, prilikom dizajna web sajta potrebno je voditi računa o

redosledu nekih radnji. Pre svega mora se isplanirati zivotni ciklus razvoja sistema.
Zatim se vrši analiza sistema, pa zatim njegov dizajn. Podizanje sistema je sledeća
stavka koja se mora obaviti. Kada je sistem postavljen na web server mora se i
testirati. A nakon svega sledi implementacija i održavanje.

1. Planiranje zivotnog ciklusa razvoja sistema

U ovom koraku vrše se strategijske i poslovne analize, razna planiranja i

proračuni. Ideja je da se sagledaju unapred resursi potrebni za sledeće korake.
Planiranje je neophodno jer nam može uštedeti dosta vremena kasnije. Planiranje
sačinjava više različitih metoda koje nam pomažu za bolje razumevanje poslovnih
ciljeva.

2. Analiza sistema

Analiza sitema predstavlja: sagledavanje poslovnih ciljeva, funkcionisanja

sistema i informacijskih potreba. Poslovni ciljevi predstavljaju sve ono čime bi mi
želeli da se bavimo, odnosno šta to mi prodajemo preko našeg sajta. Funkcionisanje
sistema ili funkcionalnost sistema predstavlja spisak svih mogućnosti potrebnih u
informacionim sistemima, koje su neophodne da pi se postigao željeni cilj u
elektronskom poslovanju. Zahtev za infomacijama predstavljaju svi oni elementi
inforamcija koje sistem mora da proizvede da bi postigao poslovni cilj.

3. Dizajn sistema

Dizajn sistema se može razdvojiti u tri celine: opis dizajna sistema, logički
dizajn i fizički dizajn. Opis ili specifikacija sistema predstavlja opis većine
komponenata sistema i njihovu međusobnu povezanost. U logički dizajn spadaju
opisi svih elemenata sistema koji će biti korišćeni kao što su: opis protoka
informacija na vaš sajt, procesiranje koje se mora izvršitit, neophodne baze
podataka koje će biti korišćene, ustanovljavanje neophodnih sigurnosnih i hitnih
procedura, i kontrole koje će biti korišćene u sistemu. Fizički dizajn obuhvata
stvaranje fizičkog sistema na osnovu logičkog dizajna.

4. Podizanje sistema

Da bi vaš sajt bio dostupan mora da se postavi na internet. Već je pomenuto u

poglavlju 8 da se sajt može postaviti na vaš lični server računar ili se može postaviti
na web host, takođe isti sajt možete kreirati vi ili vam ga neko može kreirati i
održavati za vas. Najbolje rešenje je da ga kreirate i održavate vi, i da on stoji na
vašem serveru. Ovaj način se naziva još i ''In house'', predstavlja najsigurnije
rešenje. Ceo sajt vam može uraditi i druga firma, a sajt možete postaviti na web
host. Ova vartijanta se naziva ''outsourced'' i nije baš idealno rešenje.

66
 5. Testiranje sistema

Testiranje sistema je neophodno obaviti radi provere i povećanja sigurnosti u

njegov rad. Testiranje se može podeliti u tri celine: testiranje delova ili jedinica,
testiranje celog sajta u celini i testiranje prihvaćenosti. Testiranje jedinica
predstavlja testiranje programskih i hardverskih modula jedan po jedan odvojeno.
Testiranje sajta u celini predstavlja testiranje sajta u celosti onako kako će ka i
korisnik koristiti. Testiranje prihvaćenosti predstavlja proveru da li sajt ispunjava
poslovne ciljeve, tj. da li privlači željene kupce.

6. Implementacija i održavanje

Održavanje predstavlja dugotrajan proces koji se mora obavljati nakon što je sajt
pušten u promet. U procesu održavanja i implementacije s vremena na vrema se
mora obaviti benčmark test sajta kojim se vaš sajt upoređuje sa drugim sajtovima
po pogledu brzine, funkcionalnost i kvaliteta sajta. Informacije dobijene iz benčmark
testova mnogo koriste u daljem redizajniranju sajta.

Samo održavanje se može podeliti na tri celine:

• 20% celokupnog održavanja posvećeno je debaging kodu i hitnim

slučajevima
• 20% posvećeno je menjanju izveštaja, fajlova sa podacima i linkova
ka bazi podataka
• 60% posvećeno je generalnoj administraciji i promenama i
unapređivanju sajta.

6. Zaključak

Sada kada smo sagledali sve potrebne aspekte pravljenja jednog efikansog sajta,
još nam jedino preostaje dobra ideja, pa da počnemo sa elektronskim poslovanjem.
Ipak ne treba zaboraviti da bez obzira čime se bavite, bitno je da budete dobri u
tome.

67