ROLAN BART

SMRT AUTORA
U svojoj prii Sarrasine, Balzak, opisujui kastrata preruenog u enu, napisao je i ovu reenicu:
Bila je to prava ena, s nenadanim strepnjama, iracionalnim hirovima, instinktivnim brigama, naglom
smelou, usplahirenou, i sa finom oseajnou. Ko to govori? Je li to junak prie koji eli zanemariti
da je kastrat sakriven ispod ene? Je li to Balzak, pojedinac, koji na temelju linog iskustva poznaje
filozofiju ene? Je li to Balzak autor koji iznosi knjievne pojmove o enstvenosti? Je li to sveopta
mudrost? Romantina psihologija? Nikada to neemo saznali zbog toga to je pisanje unitenje svakog
glasa, svakog izabranog stanovita? Pisanje je onaj neutralni, sloeni, posredni prostor gde na subjekt
nestaje, ono negativno gde je sav identitet izgubljen, poevi od samog identiteta pisanja kao takva.
Nema sumnje da je uvek bilo tako. im je neka injenica ispriana bez elje da deluje direktno
na stvarnost, nego intranzitivno //neprelazno//, tj. na kraju krajeva izvan svake funkcije osim da deluje
kao simbol, taj e prekid usledili, glas gubi svoje poreklo, nastupa smrt samoga pisca, a poinje pisanje.
Ali, smisao se te pojave menja: u etnografskim drutvima odgovornost za pripovedanje nikada ne
preuzima neka osoba, nego neki posrednik, aman ili prepriavalac ijem se izvoenju tj. vladanju
narativnim kodom moda dive, ali nikada ne njegovom geniju. Autor je moderna pojava, proizvod
naeg drutva koje je, izrastajui iz srednjeg veka, s engleskim empirizmom, francuskim racionalizmom
i linom verom reformacije, otkrilo presti pojedinca ili, kako se to plemenitije kae, ljudske osobe.
Zbog toga je logino da je u knjievnosti pozitivizam, taj saetak i vrhunac kapitalistike ideologije,
najveu panju posvetio osobi autora. Autor jo vlada u istorijama knjievnosti, u biografijama pisaca,
u intervjuima, revijama, kao i u samoj svesti knjievnika kojima je stalo da ujedine svoju linost s
vlastitim delom kroz dnevnike i memoare. Pojam knjievnosti na koji nailazimo u obinoj kulturi
tiranski je usredsreen na autora, na njegovu linost, na njegov ivot, njegov ukus, njegove strasti, dok
se kritika jo uvek sastoji uglavnom od tvrdnji da je Bodlerovo delo neuspeh Bodlera oveka, Van
Gogovo njegovog ludila, a kod ajkovskog njegovog poroka. Objanjenje nekog dela uvijek se trai u
mukarcu ili eni koji su ga proizveli, tako rei uvek na kraju, kroz manje-vie prozirnu alegoriju fikcije,
glasa jedne osobe, autora koji nam se poverava.
Premda uticaj Autora ostaje snaan (nova kritika esto nije uinila nita drugo do li da to utvrdi)
samo se po sebi razume da su odreeni pisci odavno pokuali da (taj uticaj) olabave. U Francuskoj je
nedvosmisleno Malarme bio prvi koji je uvideo i predvideo u potpunosti nunost da stavi jezik umesto
osobe za koju se do tada smatralo da je vlasnik (tog jezika). Za njega, za nas takoe, jezik je onaj koji
govori, a ne autor; pisati znai, kroz unapred pretpostavljenu impersonalnost (koju nipoto ne valja
zamijeniti s paralizirajuom objektivnou romanopisaca realista), dostii onu taku, gde samo jezik
deluje, izvodi, a ne ja. Celokupna Malarmeova poetika sastoji se tako u ukidanju autora u interesu
pisanja (to znai, kao to emo videti, uspostavljanje mesta itatelja). Valeri, optereen psihologijom
Ega, znatno je razredio Malarmeovu teoriju, ali se on, budui da ga je vodila njegova sklonost prema
klasicizmu, okrenuo prema poukama retorike, te nikada nije prestao osporavali i izrugivati se Autoru: on
je isticao lingvistiku i, tako rei, sluajnu prirodu vlastite delatnosti, te se celom svojom prozom
zauzimao za u sutini verbalnu uslovljenost knjievnosti, u poreenju s kojom mu se svako upuivanje
na autorovu subjektivnost inilo istom predrasudom. Sam Prust, usprkos na prvi pogled psiholokom
karakteru onoga to zovemo njegovim analizama, bio je oito preokupiran zadatkom da neumoljivo
brie, krajnjom stimulacijom, odnos izmeu pisca i njegovih likova; uinivi iz pripovedaa ne onoga
koji je video ili oseao, niti onoga koji je pisao, nego onoga koji e pisati (mladi ovek u romanu, ali,
zapravo, koliko mu je godina i tko je on? eli pisati ali ne moe; roman poinje kada pisanje konano
postaje moguim). Prust je stvorio ep modernom pisanju. Radikalnim obratom, umesto da svoj ivot
stavi u roman kao to se to tako esto tvrdi, on je od svog ivota uinio delo za koje je njegova vlastita
knjiga bila model Na kraju, da ne idemo dalje od prapovesti //praistorije?// modernizma, nadrealizam,
premda nije bio u mogunosti da jeziku odobri vrhovno mesto (budui da je jezik sistem, a budui da je
cilj pokreta, romantino gledajui, da rui kodove to je samo po sebi iluzija; kd se ne moe unititi,
on se moe samo izigrati), doprineo je degradaciji ugleda Autora time to je neprestano preporuivao
iznenadno razoaranje u oekivanju znaenja (onaj slavni nadrealistiki trzaj), poverivi zadatak ruci

da pie to bre moe o onome ega sama glava jo nije svesna (automatsko pisanje), i time to prihvata
naela i iskustvo da vie ljudi zajedno piu. Ostavivi knjievnost (budui da takve razlike postaju
nevaljale) lingvistika je nedavno osigurala za unitenje Autora vredan analitiki instrument, pokazavi
da je celina iskazivanja prazan proces, koji moe savreno funkcionisati bez ikakve potrebe da taj proces
izvede linost jednog od sagovornika. Lingvistiki, autor nikada nije vie od sluaja pisanja, isto kao to
Ja nije nita vie do li sluaj kada kaem Ja: jezik poznaje subjekat, a ne linost, a taj subjekat,
spolja prazan, ak i od samog iskazivanja koje ga odreuje, dovoljan je uslov da jezik bude celina,
dovoljan je tj. da to iscrpi.
Uklanjanje Autora (ovek bi tu mogao rei zajedno s Brehtom da se radi o pravom udaljavanju
budui da Autor kao da se umanjuje u neku sitnu figuru na krajnjem rubu knjievne pozornice) nije
samo istorijska injenica ni delo pisanja; ono radikalno menja moderni tekst (ili to je ista stvar
tekst e od sada biti sainjen i itan na takav nain da autor bude odsutan na svim njegovim nivoima).
Vremenski aspekt je drugaiji. Autor, kada u njega verujemo, uvek je shvaen kao prolost knjige:
knjiga i autor stoje automatski na jedinstvenoj crti koja deli na pre i kasnije. Za Autora se veruje da
hrani knjigu, to bi znailo da on postoji pre nje, da misli, da trpi i ivi za nju, da je u istom odnosu
prethodnosti svojoj knjizi kao otac vlastitom detetu. U potpunom kontrastu, moderni skriptor roen je u
isto vreme kao i tekst, on nije ni na kakav nain snabdeven biem koje bi prethodilo ili prelazilo njegovo
delo, on nije subjekt kome je knjiga predikat; nema drugog vremena osim vremena iskazivanja i svaki
tekst je pisan tu i sada. injenica je (ili sledi) da pisanje vie ne moe oznaavati operaciju beleenja,
zapisivanja, predstavljanja, opisivanja (kao to bi rekli klasici); /pisanje/ pre oznaava tano ono to
lingvisti, oslanjajui se na oksfordsku filozofiju, zovu performativnim //koji samim svojim izricanjem
ostvaruje radnju koju opisuje-, npr. molim, obeavam, zabranjujem//, retki glagolski oblik (koji postoji
samo u prvom licu i u prezentu) u kojem iskazivanje nema drugog sadraja (ne sadri nikakav stav)
osim akta kojim je izreen poput Ja izjavljujem kraljeva i Ja pevam starih pesnika. Nakon to je
pokopao Autora, modemi skriptor ne moe vie verovati, kao io je bio patetini stav njegovih pretea,
da je ta ruka prespora za njegovu misao ili strast te da zbog toga, uinivi zakon iz nunosti, on mora
naglasiti to odlaganja te neodreeno vreme glaati ((polirati)) svoj oblik. Za njega, nasuprot tome,
ruka, odvojena od bilo kakvog glasa, noena istim gestom zapisivanja (a ne izraza), kree se poljem bez
porekla ili koje, u najmanju ruku, nema drugog porekla osim samog jezika, jezika koji neprestano
osporava svoje poreklo.
Znamo da tekst nije crta rei koje proizvode jednostavno teoloko znaenje (saoptenje
Autora-Boga), nego je to multidimenzionalni prostor na kojem se raznovrsnost pisanja, od kojih ni jedno
nije izvorno, mea i sukobljava. Tekst je tkivo citata izvedenih iz neizmernog broja sredita kulture.
Poput Buvar i Pekie (Floberov roman), te dvojice venih imitatora, u isti as uzvienih i smenih, ija
kominost upuuje upravo na istinu pisanja kako pisac moe samo oponaati gest koji je ve proao, a
nije nikada izvorna. Njegova se jedina mo sastoji u tome da mea pisanja, da jedno pisanje suoava s
drugima, na takav nain da nikada ne zastane ni na jednom od njih. Da je elio izrazili sebe, on bi
trebalo barem da zna da je unutranja stvar za koju on misli da je prevodi, sama po sebi ve gotov
renik, rei kojeg su objanjive kroz druge rei, i tako unedogled; neto to je na uzoran nain osetio
mladi Tomas de Kvinsi, on koji je tako dobro znao grki i koji je, kako bi preveo apsolutno moderne
ideje i slike na mrtve jezike, kao to Bodler kae (u Vetakim rajevima), za sebe stvorio nepogreivi
renik, daleko iri i sloeniji od onih koji proizlaze iz obinog strpljenja posve knjievnih tema.
Nasledivi Autora, skriptor vie ne nosi u sebi strasti, udi, oseaje, utiske, nego on nosi taj golemi
renik iz kojega izvlai pisanje koje ne poznaje zaustavljanje: ivot nikada ne ini vie do li oponaa
knjigu, a sama je knjiga tkivo znakova, oponaanja koje je izgubljeno, neizmerno odloeno
Kada je jednom Autor uklonjen, elja da se odgoneta tekst postaje potpuno jalova. Dati tekstu
Autora znai nametnuti tom tekstu granicu, znai snabdeti ga konanim oznaenim, znai zatvoriti to
pisanje. Takvo shvatanje odgovara kritici, pa ona onda sebi prisvaja vaan zadatak da otkrije Autora (ili
njegove hipostaze //opredmeivanja//: drutvo, istoriju, psihu, slobodu) ispod dela: kada je Autor
pronaen, tekst je objanjen pobeda je kritiareva. Zbog toga nije iznenaujua injenica da je,
istorijski, vladavina Autora bila takoe vladavina kritiara, niti injenica da je kritika (i kada je nova)
potkopana zajedno s Autorom. U mnotvu pisanja, sve treba biti raspleteno, nita odgonetano; strukturu
treba sledili, pratiti (poput ava /boda/ arape) na svakoj taki i na svakom nivou, ali nema niega ispod

toga: prostor pisanja valja prei, a ne probiti; pisanje neprestano postavlja znaenje da bi ga isparilo,
sistematski izuzimajui znaenja. Tano na taj nain knjievnost (od sada bi bilo bolje rei pisanje),
odbijajui da dodeli neko tajno krajnje znaenje, tekstu (i svetu kao tekstu), oslobaa neto to bismo
mogli nazvali antiteolokom delatnou, delatnou koja je zbilja revolucionarna, budui da je odbijanje
odreivanja znaenja, na kraju krajeva, odbijanje Boga i njegovih hipostaza razuma, nauke, zakona.
Vratimo se Balzakovoj reenici. Niko, nijedna osoba to ne kae: njen izvor, njen glas, nije
pravo mesto pisanja nego je to itanje. Jo jedan primer uinie to jasnim: nedavno istraivanje
(Vernan) pokazalo je konstitutivnu vieznanu prirodu grke tragedije, tekst koji je satkan od rei s
dvostrukim znaenjima koje svaki lik shvata jednoznano (to veno razumevanje upravo je tragino);
no ipak postoji neko ko razume svaku re, i ko, tavie, uje gluvou likova koji govore pred njim a
taj neko je upravo italac (ili, ovde, slualac). Tako je otkrivena potpuna egzistencija pisanja; tekst je
sainjen od mnogostrukih pisanja, Izveden iz raznih kultura, te ulazi u meusobne odnose dijaloga,
parodije, osporavanja, no postoji jedno mesto gde ta mnogostrukost nalazi svoje arite, a to mesto je
italac, a ne, kao to se do sada govorilo, autor. italac je prostor na kojem su svi citati koji ine pisanje
zapisani, a da pri tome ni jedan od njih nije izgubljen; jedinstvo teksta ne lei u njegovom poreklu nego
u njegovom odreditu. No to odredite vie ne moe biti lino; on je jednostavno onaj neko koji sadri
na jednom mestu sve tragove od kojih se pisani tekst sastoji. Zbog toga je prezira vredno kada se novo
pisanje osuuje u ime humanizma koji se licemerno pretvara u ampiona prava italaca. Klasina kritika
nikada nije posvetila nikakvu panju itaocu; za tu /kritiku/ pisac je jedina osoba u knjievnosti.
Poinjemo odbijati da nas vue za nos dobro drutvo arogantnim, satirinim optubama u prilog onome
to samo to drutvo ostavlja po strani, ignorie, gui ili unitava; znamo da, ako pisanju treba dati
budunost, moramo odbaciti mit: roenje itaoca mora se dogoditi uz cenu smrti Autora.