Smisao čitanja po Stenliju Fišu- Adrijana Marčetić

I
U književnoteorijskom smislu postoje dva Stenlija Fiša. Prvi je odmetnik od nove kritike,
učenik francuskih strukturalista (autor knjiga o Izgubljenom raju, engleskoj knjiž 17. veka i
pisac eseja) koji je sedamdesetih godina u Americi najavio jednu novu vrste kritike-kritiku čiji
će glavni junak postati čitalac.
Drugi Stenli Fiš se pojavio negde na polovini eseja Tumačeći Variorum, eseja koji počinje kao
neka vrsta uvoda u teoriju čitanja, a završava se postuliranjem ideja koje dovode u pitanje
pojam čitaoca kao samostalnog i nezavisnog subjekta. Ovog Fiša nazivaju post-
strukturalistom i svrstavaju uz druge nove čitaoce –Deridu i Bluma npr.
Kao kritičar, Fiš se vaspitavao na tradicijama nove kritike Vimzetu i Berdsliju i metodu
pažljivog čitanja. (Uticaj te tradicije očigledan je u Fišovoj prvoj knjizi Iznenađen grehom:
čitalac u Izgubljenom raju1 (1967) koja donosi neobično tumačenje Miltonovog speva za koje
bi se na prvi pogled moglo pomisliti da dovodi u pitanje učenje o afektivnoj zabludi zapravo
ne demonstrira nikakav novi pristup, već ostaje u okvirima kritike usmerene prema tekstu.
Po Fišovom tumačenju središnja tema Izgubljenog raja je sam čitalac tog speva, a Miltonova
namera je da čitaoca natera da spozna svu bedu svog položaja u svetu, te da se opomene svoj
nekadašnje nevinosti i razloga zbog kojih ju je izgubio. Milton, kaže Fiš uspostavlja paralelu
između Adamove i čitaočeve sudbine: i jednog i drugog razum (analitički način mišljenja)
navode na greh, što ima za posledicu izgon iz raja. „Sloboda čovekovog pada (pa prema tome
i njegova odgovornost za pad) su suština učenja, a čitalac morao odoleti iskušenju da tu
suštinu podvrgne racionalnom istraživanju, baš kao što se Adam i Eva moraju suzdržati od
racionalnog razmišljenja o zabrani koju nije teško poštovati. Milton sukob između razuma i
vere dramatizuje istovremeno na dva plana: tematskom(obrada biblijske priče) i retoričkom
jer čitaoca služeći se određenim stilskim postupcima primorava da proživi iskušenje koje je
prvobitno bilo Adamovo, te da tako spozna nadmoć vere nad razumom. Po Fišu, uloga čitaocu
u Izgubljenom raju je dvostruka: on je istovremeno i akter sukoba i neko ko je svestan *svih
pretpostavki i implikacija drame koju proživljava, kao i sopstvenih interpretativnih postupaka.
U jednom kasnijem osvrtu na ovu svoju tezu Fiš kaže:
„Teza te knjige je da je Izgubljeni raj pesma o tome kako su njeni čitaoci postali takvi kakvi
jesu. Miltonova strategija u ovoj pesmi sastoji se u tome da da čitaoca primora da bude
svestan onoga što čini, da ga natera da posumnja u ispravnost sopstvenih reakcija i da ga
navede da shvati da se u središtu pesme nalazi upravo njegova nesposobnost da je čita s bilo
kakvim poverenjem u svoje utiske.“ 3
*Fiš dodaje da je u vreme kada je njegova knjiga objavljena njegova teza bila vrlo smela, te
da su je neki kritičari ocenili kao vrlo opasnu, jer je mogla da navede na zaključak da Fiš u
Miltonov spev projektuje ono čega u njemu zapravo nema-svoj subjektivni, idiosinkratični
doživljaj – i tako čini jednu od najtežih grešaka u čitanju. Ali opasnost da ga optuže za
afektivnu zabudu nije u stvari bila previše velika. Tačno je da je Fiš čitaoca učinio glavnim
junakom svog tumačenja Izgubljenog raja, ali s druge strane, on se u svojoj analizi Miltonove
poezije oslanjao na metod pažljivog čitanja i postulate nove kritike, tako da se nije mogao
ozbiljno zameriti svojim potencijalnim kritičarima. Fišov metod analize je u stvari još sasvim
veran tradicionalnom pažljivom čitanju usmerenom prema tekstu. ( u skladu sa Vimzetovim
i Berdslijevim strogim pravilima, čitaočeva reakcija je suspendovana i odstranjena iz teksta.)*
Osim toga, Fiševo tumačenje Izgubljenog raja bilo je specifičan slučaj, tj. odnosilo se samo na
ovo Miltonovo delo, „čiji je odnos prema čitaocima jedinstven“, ali ne i na knjiž uopšte.
Njegova teza je da je Miltonov spev pesma o čitaocu, nije dakle imala snagu metodološkog
*načela. Tu snagu ona će dobiti tek nekoliko godina kasnije,. kaže Fiš kada će on po uticajem
ideja francuskih strukturalista (Barta i Todorova) doći do zaključka da su „sve pesme, romani
i drame u izvesnom smislu, o čitaocima, te da je stoga čitaočev doživljaj a ne sam tekst
pravi predmet ispitivanja.“4 (Is There a Text in This Class?) Tu svoju tezu Fiš razrađuje
i obrazlaže u eseju Književnost čitaocu: afektivna stilistika (1970) 5 (kasnije ga je Fiš
preštampao još dva puta kao završno poglavlje knjige Self-Consuming Artifacts 1972. i sa
manjim izmenama kao uvodno poglavlje knjige Is There a Text in This Class, ovde smo se
služili poslednjom verzijom).
*Ovaj Fišov tekst značajan je iz dva razloga –prvo on inauguriše jednu novu teorijsku
orijentaciju koja će postati poznata kao recepcionistička kritika (reader-response criticism)
a osim toga predstavlja najpotpuniji izraz Fišovog učenja iz ranih sedamdesetih. Esej ima
karakter polemike sa Vimzetom i Berdslijem, kako Fiš kaže, užasno uticajnim tekstom
Afektivna zabluda i njihovim stanovištem da ne treba brkati pesmu i njene efekte („ono što
ona jeste s onim što ona čini“).6 Fiš tvrdi da je upravo afektivna zabluda zabluda jer niko
ne može argumentovano osporavati činjenicu da je čitalac pretpostavka svakog čitanja.
Ali, kaže dalje Fiš, kada i treba formulisati značenje knjiž dela, onda se čitaočeva uloga
previđa ili zaboravlja. Uviđajući značaj čitaočevog doživljaja u formulisanju značenja
dela, Fiš nastoji da osmisli metod koji će uzeti u obzir „psihološke efekte“ knjiž dela –
drugim rečima upravo ono što je nova kritika nastojala da odstrani iz analize. U skladu sa
ovim opredeljenjem Fiš dovodi u pitanje jedan od temeljnih postulata nove kritike, ideju
o tekstu kao nezavisnom, stabilnom i samom sebi dovoljnom entitetu. Objektivnost
teksta je kaže Fiš iluzija. To je iluzuja o samodovoljnosti i dovršenosti.
Razume se, Fiš ne tvrdi da tekst kao takav, kao predmet, niz reči, rečenica odštamšpanih na
listu hartije ne postoji, ono što on dovodi u pitanje je objektivnost značenja knjiž dela.
Pogrešno je uverenje kaže on da tekst poseduje neko stabilno značenje (ili više značenja) koje
se ako se tekst izloži određenim metodu analize, uvek može prepoznati. Značenje je po Fišu
u potpunosti sadržano u čitaočevom doživljaju, tačnije u svemu što on doživljava dok
čita. Zato kaže on, osnovno pitanje kritike ne treba da bude Šta ovaj tekst znači? već Šta ovaj
tekst čini? Značenje teksta nije nikakva apstraktna parafraza sadržaja knjiž dela, nije uopštena
konstatacija o temi iili poruci teksta, pa čak ni opis njegovih formalnih karakteristika.
Značenje je po Fišu sveukupnost čitaočevog doživljaja ni manje ni više od toga: „Hoću da
kažem da ne postoji neposredna veza između značenja rečenice (pasusa, romana, pesme) i
onoga što u njoj reči znače. Ili da to kažem manje provokativno, informacija koju pruža neki
iskaz, njegova poruka, sastavni je deo njegovog značenja, ali se ne sme poistovetiti s tim
značenjem. Doživljaj tog iskaza, doživljaj u celini, a ne bilo šta što bi se o njemu moglo
reći –jeste njegovo značenje.“8
Ovaj citat u Književnosti u čitaocu jasno ukazuje na cilj Fišove kritike: pošto je značenje u
čitaocu, predmet analize treba da bude čitaočev doživljaj i to doživljaj, kako ističe Fiš
nekoliko pasusa kasnije, koji se razvija u vremenu. Ipak Fiš nije sasvim dosledan ili
sasvim nedvosmislen. On još uvek govori o poruci teksta, informaciji koja učestvuje u
konstituisanju značenja što nam daje osnova da pretpostavimo kako on u ovoj fazi nije sasvim
raskrstio sa metodom čije postulate, barem deklarativno, želi da dovede u pitanje.. nema
spora da Fiš stavlja naglasak na čitaoca i njegov doživljaj. Ali čini se da ideje na kojima se
Fiš vaspitavao ipak odnose prevagu pojavljujući se, protiv Fišove volje, tamo gde ih je
najmanje očekivao.
* Karakterističan primer je način na koji Fiš definiše pojam upućenog čitaoca i njegovu
ulogu u recepciji teksta. Određujući ovaj pojam Fiš kako sam kaže, oslanja na ideje moderne
lingvistike preciznije na pojam jezičke sposobnosti kako ga je definisao Čomski („jezički
sistem zajednički svim govornim licima kojima je dati jezik maternji“. 9( Fiš ovde formuliše
pojam koji će nekoliko godina kasnije prihvatiti Kaler u Strukturalističkoj poetici, to ne znači
da se Kaler ugleda na Fiša već oba teoretičara imaju isti uzor-lingvistiku.) Da bi odredio
čitalačku sposobnost, tj. onaj nivo iskustva koji je zajednički svim čitaocima bez obzira na
obrazovne i kulturne razlike, Fiš je pojam Čomskog nešto proširio:
Upućeni čitalac je kaže on neko ko (1) potpuno vlada jezikom na kojem je tekst napisan, (2)
u potpunosti poseduje semantičko znanje koje zreo... slušalac upotrebljava pri razumevanju
uključujući znanje o leksičkim skupovima, verovatnoći pojedinih kolokacija, idiomima,
profesionalnim i drugim dijalektima itd. (3) poseduje knjiž sposobnost. Tj. on je dovoljno
iskusan kao čitalac (jer je internalizovao svojstva književnog govora, od najlokalnijih
postupaka (govornih figura itd.) do celih žanrova.) U ovoj teoriji dakle, preokupacije drugih
knjiž škola –kao što su pitanja žanra, konvencija, intelektualnih uticaja redefinišu se
pozivanjem na potencijalnu i verovatnu reakciju čitaoca, na značaj i vrednost koje se može
očekivati da on prida ideji epa, upotrebi arhaičnog jezika ili bilo čemu drugom. “10
Fišov upućeni čitalac je dakle neko ko je kompetentan na svim ovim nivoima, on nije
identičan ni sa jednim konkretnim čitaocem, već je poput Rifaterovog arhičitaoca,
konstrukcija sastavljena od empirijskog i teorijskog. Ili po Fišovim rečima „on nije ni
apstrakcija ni stvarno živo biće već hibrid, stvarni čitalac (ja) koji čini sve što je u njegovoj
moći da postane upućen.“11 Fiš pretpostavlja da će svi upućeni čitaoci koji raspolažu istom
knjiž sposobnošću 12 dati tekst doživeti manje više isto. (fusnota12- Fišov pojam upućenog
čitaoca koncipiran je dijahronijski Fiš pretpostavlja poput Rifatera, da svaka
književnoteorijska epoha konstituiše svog upućenog čitaoca. Primenjen moj metod će biti
radikalno istorijski, kaže Fiš. „Kritičar ima odgovornost da postane ne jedan već više
upućenih čitalaca, a svakog od njih određivaće matrica političkih, kulturnih i književnih
determinanti.(Upućeni Miltonov čitalac neće biti i upućeni čitalac Vitmena, mada će ovaj
drugi nužno uključivati prvog...) U praksi međutim,barem u ovom eseju, Fišov metod je
radikalno aistorijski, jer iskazuje isključivo doživljaj jednog upućenog čitaoca (samog Fiša)
koji ničim ne pokazuje da je svestan istorijske distance između sadašnjeg trenutka u kojem
čita Miltonov stih i vremena u kojem je taj stih napisan.) Da bi objasnio otkuda onda toliko
očiglednih razlika među pojedinim čitaocima sličnog obrazovanja, Fiš je prinuđen da osim
ove primarne ravni konkretizacije teksta, u kojoj svi čitaoci imaju isti doživljaj, postulira još
jednu sekundarnu ravan čitanja- tumačenje. „Ponekad sam kaže Fiš u kasnijem osvrtu na
Književnost u čitaocu, ovu sekundarnu ravan opisivao kao emotivnu reakciju na doživljaj u
prvoj ravni... a ponekad sam o njoj govorio kao o intelektualnom činu, koji se manje-više
podudara s onim što obično zovemo interpretacijom. I u jednom i u drugom slučaju hteo sam
da kažem da je upravo ova naknadna i deformišuća aktivnost izvor očiglednih razlika u
reakcijama čitalaca na knjiž tekstove. 13
Dakle do neslaganja dolazi tek kada čitaoci emotivno reaguju na tekst i sa čitanja pređu na
tumačenje. Jednoglasnost što za Fiša znači objektivnost , može se ostvariti samo ako se
čitaoci priklone Fišovom receptu čitanja i uzdrže do naknadnog tumačenja. Dakle, ne samo da
se od čitaoca očekuje da ćuti i čita, štaviše, on ne sme naknadno razmišljati o onome što je
pročitao , a još manje pokušavati da svojim rečima formuliše značenje teksta ukoliko želi da
njegov doživljaj ima karakter opštevažećeg iskustva. 14 ( Fiš međutim sebi ne uskraćuje
zadovoljstvo tumačenja(intelekcije ili emotivne reakcije na tekst.) Tako npr. u eseju Knjiž u
čitaocu Fiš formuliše klasičnu interpretaciju Platonovog dijaloga Fedar: „Fedar je radikalna
kritika ideje o unutrašnjoj koherentnosti, sprovedena sa moralističke tačke gledišta. Is There.)
„Tek kada čitaoci postaju knjiž kritičari i kada izricanje suda postane važnije od doživljaja
čitanja, mišljenja počinju da se razilaze. Čin interpretacije je često toliko udaljen od čina
čitanja da se ovaj drugi( koji hronološki prethodi prvom) lako zaboravlja.“15 Drugim rečima
svi čitamo isto, ali tumačimo različito. Zato Fiš nastoji da pročisti tumačenje, da ukaže na
njegovu iskonstruisanost, uslovljenost konvencijama i subjektivnim očekivanjima, te prokrči
put do izvornog doživljaja čitanja. On u stvari želi da pokaže da ono što on praktikuje uopšte i
nije kritika, već egzaktan opis čina čitanja čiji je cilj da se otkloni šteta koju je kritika nanela
literaturi. Takvo stanovište Fiš najdoslednije zastupa u eseju Kako izgleda čitati L’Allegro i Il
Penseroso.16 U ovom radu Fiš tvrdi da je sve što su kritičari pisali o ovoj pesmi pogrešno
briga i pažnja koju intepretacija zahteva. 17 On takođe kaže da je metod kojim se sam
služi, metod recepcionističke kritike objektivniji (što znači verniji tekstu) od svih
prethodnih, budući da nam vraća tekst u prvobitnom stanju tj. onakav kakav je bio pre nego
što su ga brojne pogrešne interpretacije deformisale.
Ali pošto je kako tvrdi Fiš interpretacija nešto što je ,“nakalemljeno“ na izvorni doživljaj
čitanja, to se ona od njega može lako i odvojiti. Problem različitih tumačenja tako više uopšte
ne predstavlja problem: da bi upućeni čitaoci postigli saglasnost u tumačenju, potrebno je
samo da ovu drugu ravan “stave u zagradu“, da nauče da prepoznaju svoju afektivnu i
idiosinkratičnu reakciju na tekst da bi je mogli kontrolisati kao i da se suzdrže od
interpretacije i izricanja vrednosnih sudova.
* Po Fišu upućeni čitalac ne tumači i ne vrednuje, on samo opisuje.
Sada je sasvim jasno da nam Fiš nudi jednu osiromašenu varijantu pažljivog čitanja
osiromašenu zato što njegov čitalac za razliku od novokritičarskog nije samo bestrasan već i
nemušt. *Fišovom načinu čitanja kako je opisan u ovom eseju nimalo ne pristaje naziv
afektivna stilistika jer njegov metod baš kao i metod nove kritike podrazumeva da iz čitanja
treba odstraniti sve afektivne, emotivne, lične, jednom reči subjektivne elemente. Uostalom na
kraju svog eseja Fiš i sam to nedvosmisleno kaže tvrdeći da je jedna od najvećih vrednosti
njegovog metoda pedagoška vrednost, on kaže Fiš, deluje tako što transformiše um i studente
navodi da u svom doživljaju prepoznaju i odbace sve ono što je idiosinkratično.
*Sa stanovišta afektivne stilistike Fišov čitalac je više nego neprimereno oruđe interpretacije.
*Upućenom čitaocu potpuno je uskraćena subjektivna sloboda, jer svaki njegov postupak
ograničavaju ili sam tekst ili sistem jezičke i književne sposobnosti koju je usvojio.
*Uostalom Fiš i sam priznaju u uvodu knjige Ima li teksta na ovom kursu da je upućenog
čitaoca u stvari bio zamislio na formalističkim principima odnosno kao čitaoca koga tekst kao
objektivni i nezavisni entitet strogo kontroliše.
*U istom tekstu Fiš ukazuje na nedoslednost između proklamovanih načela i primenjene
kritike u Književnosti u čitaocu, kao i na protivrečnost nekih svojih formulacija. Fiš priznaje
kako je u ovoj svojoj fazi kako ga ne bi optuživali za impresionizam i relativizam, morao da
pretpostavi predmet koji bi bio garancija nepristrasnosti i u krajnjoj liniji, objektivnosti
čitaočeve reakcije, i taj predmet je kaže on bio sam tekst. „Ali to je značilo da je moje
stanovište, baš kao stanovište nove kritike pretpostavljalo samodovoljnost teksta. I zaista ja
sam od samog početka mnogo više zavisio od načela nove kritike no što sam to bio spreman
da priznam.“ *// Tek u kasnijim tekstovima (počevši od eseja Tumačeći Variorum pa
nadalje) Fiš zauzima radikalniju poziciju, te tvrdi da je pojam objektivnog značenja
čista fikcija i da se tekst zapravo „piše“ u svakom novom čitanju. Doduše, Fiš i tu nastoji da
predupredi optužbe za subjektivizam uvodeći pojam interpretativne zajednice .
Ključna pretpostavka Fišovog metoda u eseju Književnost u čitaocu je lesingovska ideja da je
knjiž vremenska umetnost. Tačnije doživljaj knjiž dela je kinetički jer traje u vremenu. Ovu
tezu Fiš suprotstavlja tezi novih kritičara za koje kako kaže Fiš pesma postoji isključivo u
prostoru. 19 ( Međutim, ova Fišova tvrdnja nije originalna a nije sasvim ni protivrečna
načelima nove kritike. Autorka knjige o reader-response criticism Elizabet Frojnd kaže
povodom Fiša: „Setićemo se da je metafora čitanja kao dramatičnog zbivanja (pa odatle i
zbivanja koje se odvija u vremenu ) bila u središtu izlaganja praktično svih novih kritičara.)
*Stoga prvi korak analize za koju se zalaže Fiš mora biti posmatranje načina na koje se čitanje
odvija. Jedan od primera na koji Fiš demonstrira svoj metod je Miltonov stih iz Izgubljenog
raja (Nije da nisu primetili grdnu nepriliku). Ovaj je primer po Fišu zgodan za analizu, jer
čitalac ne može smesta na prvi pogled da odredi njegovo doslovno značenje. Fiš zatim kaže:
„Prva reč ovog stiha...stvara prilično opravdano (premda apstraktno) očekivanje onoga što će
uslediti: u čitaočevoj svesti ostaje praznina koju treba popuniti. Čitaočevo očekivanje je
osnaženo (makar samo time što nije dovedeno u pitanje), čitalac dobija još jednu koju ne
može uklopiti u svoje pretpostavke u obliku iskaza. Njegovo napredovanje kroz stih je
zaustavljeno i on je primoran da izađe na kraj sa suvišnim (budućim neočekivanim). U stvari
ono što će čitalac u ovom trenutku učiniti ili što će biti primoran da učini , biće da se upita-
jesu li ili nisu i tražeći odgovor, on će ponovo pročitati stih i tada će samo ponoviti sled
mentalnih operacije koje je već izvršio-ili će produžiti dalje, ali ni u jednom ni u drugom
slučaju neće izaći na kraj sa sintaksičkom neodređenošću.
+(Ali ma koliko bi ovo objašnjenje moglo biti zadovoljavajuće, kad je reč o logičkim i
gramatičkim izkazima...ono nema nikakve veze sa logikom doživljaja čitanja tj. sa njegovim
značenjem)
*Doživljaj se odvija u vremenu.. (i u njemu se dve negacije ne kombinuju da bi proizvele
afirmaciju, već da bi sprečile čitaoca da formuliše jednostavno (izričito) značenje koje bi bilo
cilj logičke analize...Nesposobnost čitaoca da kaže da li su oni primetili ili nisu i pitanje koje
postavlja protiv svoje volje (ili njegov psihološki ekvivalent) su događaji koji se zbivaju u
čitaočevom susretu sa stihom, i kao oni događaji oni su deo značenja tog stiha, i pored toga
što se zbivaju u svesti, a ne na stranici. (Prema tome dolazimo do zaključka da odgovor na
pitanje jesu li ili nisu glasi i jesu i nisu)
Ovako opisan Fišov metod izgleda prilično jednostavno i u krajnjoj liniji zdravorazumski 21
(Ima kritičara koji osporavaju verodostojnost Fišovog opisa čitanja, te tvrde da nijedan čitalac
ne čita onako kako to Fiš opisuje. Kaler npr. u knjizi O dekonstrukciji , kaže da čak ni sam Fiš
ne čita poput svog čitaoca „ Fiš nas izveštava kako Fiš zamišlja da čita kao Fišov čitalac.)
Sva veština se sastoji u tome da se čitanje malo uspori, da se čitalac pažljivo usredsredi na
ono što se zbiva u njegovoj svesti dok opaža reči i rečenice ispisane na stranici.
On naime pretpostavlja-podrazumeva dve metodološki bitne pretpostavke .
Prvo je tipično strukturalističko, odnosno lingvističko razlikovanje između običnog ili
normalnog i pesničkog ili devijantnog jezika. Naime, u pojmu knjiž sposobnosti kako ga
određuje Fiš ( a koji je u Fišovoj praksi čitanja ekvivalentan čitaočevim očekivanjima, njenom
glavnom operativnom sredstvu) već je sadržana razlika između norme i odstupanja od nje.
Književna sposobnost kao skup znanja o jeziku i knjiž kojima čitalac raspolaže pre susreta sa
konkretnim delom, zapravo je referencijalni kod –norma u odnosu na koji se odstupanje opaža
i štaviše u odnosu na koju se ono jedino i može opaziti kao takvo. Doduše Fišova norma nije
samo jezička, ali to ipak bitno ne menja njen referencijalni karakter.
Međutim, ovde ponovo treba ukazati na nesklad između onoga što Fiš praktikuje i njegovih
proklamovanih načela. Na teorijskom nivou, kada govori o koncepcijama i autorima koji su
izvršili uticaj na afektivnu stilistiku 22 (u tom kontekstu Fiš spominje Ričardsa, Empsona i
Rifatera) Fiš dovodi u pitanje teoriju devijacije koje uspostavljanjem razlika između
standardnog jezika (odnosno jezika svakodnevne komunikacije) i pesničkog jezika kako on
kaže, osiromašuje i jedan i drugi pol ove opozicije. Teza da nije opravdano praviti razliku
između svakodnevnog jezika i jezika knjiž dela da bi se mogla braniti, ali Fišova kritika se ne
svodi samo na osporavanje pomenutog razlikovanja –on zapravo dovodi u pitanje koncepciju
stila zasnovanu na ideji kontrasta, odnosnu na istu onu ideju koja omogućava tip analize koji i
sam primenjuje. No na to se svodi i glavna zamerka koju Fiš upućuje Rifateru. “Teorije
devijacije uvek sužavaju obim relevantne reakcije, jer ne uzimaju u obzir postupke i efekte
koji nisu pesnički.
Fiš je i sam svestan da njegov način čitanja ima značajnih sličnosti sa Rifaterovom
pažljivom stilističkom analizom. Najznačajnija se sastoji u tome što i jedan i drugi kritičar
posmatraju kako se čitaočeva reakcija tokom čitanja razvija. Ali, Fiš smatra da je
Rifaterova analiza restriktivna, jer u obzir uzima samo stilske postupka (stilski obeležena
mesta) koja čitaočevu pažnju privlače na najspektakularniji način. To je po Fišu greška: treba
kaže on uzeti u obzir sve, svaku reč, svaki rečenični obrt, svaku tačku i zapetu. U jednom
tekstu sve je stilska činjenica, tvrdi Fiš.
*Ali ako ponovo pogledamo kako u stvari Fiš čita, primetićemo da se njegov način čitanja
poput Rifaterovog, svodi na traganje za stilski obeleženim mestima-postupcima koji svojom
formom privlače pažnju čitaocu. U tekstovima koje analizira Fiš traži upravo devijantna
mesta, mesta koja izneveravaju čitaočeva očekivanja i otežavaju formulisanje konačnog
značenja iskaza. Fiš je naročito naklonjen primerima dvosmislenosti tj. iskazima koje čitaoca
navode da postavi određenu hipotezu o njihovom značenju da bi je potom doveli u pitanje.
Fiš se od Rifatera razlikuje samo po tome što on ne priznaje da je u vlasti stilistike kontrasta i
što je njegovo čitanje zapravo samo obična gramatička analiza lišena svih onih složenih
asocijacija i izleta u istoriju recepcije koje Rifateru dopušta njegova erudicija.
U jednom kasnijem radu (Koliko je običan običan jezik?) Fiš će ponovo pokušati da
relativizuje razliku između običnog i devijantnog jezika (tj. između stilski obeleženog i stilski
neutralnog mesta u tekstu) tvrdeći da devijantni postupci nisu u samom tekstu, već u čitaocu-
oni su proizvod konvencija unutar kojih čitalac doživljava tekst. Konvencije određuju da li će
se nešto doživeti kao normalno ili devijantno, a one se kroz istoriju menjaju. To znači, kaže
Fiš, da je nemoguće postulirati neku stabilnu normu u odnosu na koju bi se određeni postupci
mogli doživljavati kao devijantni. Ono što se u jednom kontekstu opaža kao normalno u
nekom drugom horizontu očekivanja može se opaziti ako odstupanje i obrnuto. Međutim, ako
je nemoguće postulirati stabilnu normu, to još uvek ne znači da je nemoguće postulirati bilo
kakvu normu, kaže Fiš. To samo znači da se norma ili referencijalni kod unutar kojeg se
čitanje aktualizuje menja. Drugim rečima, norma se može postulirati i u dijahronijskoj ravni
(to uostalom podrazumeva i Rifaterov pojam arhičitaoca). Štaviše, sa stanovišta
recepcionističke kritike, dakle kritike koje čitanje shvata kao vid komunikacije ,
postojanje neke norme se mora pretpostaviti (naprosto zbog toga što čitalac ne bi mogao da
komunicira s tekstom ukoliko ne bi poznavao jezik književnosti). Zato Fiš dovodeći u pitanje
i teorije devijacije u stvari dovodi u pitanje vrstu kritike koju i sam upražnjava.
Druga važna pretpostavka Fišovog metoda čitanja je već pomenuta teza da interpretacija
falsifikuje izvorni doživljaj čitanja. Ovo je jedna od najproblematičnijih Fišovih tvrdnji u
Knjiž u čitaocu. To je uvideo i Sam Fiš te ju je u kasnijim tekstovima (prekretnicu predstavlja
Variorum) sasvim odbacio i zamenio tezom da je interpretacija oblik čitanja te da ga kao
takva određuje i usmerava. Fišovo shvatanje interpretacije kao čina post festum falsifikuje
izvorni tekst sporno je iz više razloga i to upravo sa stanovišta samog Fiša. Prvo takvo
shvatanje podrazumeva ideje o postojanju samostalnog semantički autonomnog teksta i to
objektivnog značenja, dakle, upravo one ideje koje Fiš izričito dovodi u pitanje. Osim toga,
insistiranje na pojmu objektivnog značenja prikriva što u uvodu svoje knjige priznaje i sam
*Fiš, još jednu tipičnu novokritičarsku zabludu- uverenje da se čitanje može i mora osloboditi
subjektivizma i proizvoljnosti. Taj, kako Fiš kaže, arnoldovski strah od impresionizma i
relativizma pravi je motiv nastojanja da se iz tumačenja odstrani sve idiosinkratično i
slučajno. Razlika između novih kritičara i Fiša bila bi dakle samo u tome što su ovi prvi
nastojali da pročiste čitanje da bi iz njega iscedili bezličnu i ispravnu interpretaciju dok Fiš
odstranjuje interpretaciju da bi se vratio izvornom doživljaju čitanja.
*Fiš u svojim kasnijim radovima uviđa is am da je njegova koncepcija čitanja, kakvu je
zastupao u Knjiž u čitaocu i još nekim esejima bila nedosledna i protivrečna. On priznaje da je
poput formalista pribegao pojmova objektivnog značenja i nepristrasnog čitanja da bi izbegao
moguće optužbe za subjektivizam, zato on u svojoj drugoj fazi odbacuje ove pojmove, te
tvrdi da je tekst potpuno ispražnjen od svakog sadržaja i da se značenja knjiž dela
konstituiše tek kada čitalac tekst izloži određenim interpretativnim strategijama.
*Značenje je isključivo proizvod primene određenog interpretativnog konteksta unutar kojeg
se tekst doživljava i nije uslovljeno ničim što je u samom tekstu.
Fiš takođe kaže da tekst nema stabilno značenje tj. da bar teorijski jedno knjiž delo može
imati neograničen broj prihvatljivih interpretacija. To je zbog toga što se interpretativne
strategije menjaju, a kroz istoriju se formiraju novi konteksti unutar kojih se dato knjiž delo
doživljava. Vrednost, pa i sama literarnost su po Fišu relativne kategorije. Ali s druge strane,
Fiš tvrdi da unutar jedne interpretativne strategije ne postoji nedoumice u pogledu
objektivnog značenja nekog teksta ili iskaza. Čim primenimo određenu konvenciju tumačenja,
mi moramo biti u stanju da iščitamo pravo značenje koje će u datim okolnostima biti
objektivno. Doduše, ono je objektivno samo uslovno, samo u sintagmatskoj ravni, pa zato Fiš
kaže da objektivno značenje i postoji i ne postoji.
Pošto je svaku interpretaciju proglasio nadličnom i (bezličnom) i pokazao da se o subjektivnoj
interpretaciji uopšte ne može i govoriti, jer takva ne postoji, Fiš je poverovao da je zauvek
uklonio opasnost od solipsizma i relativizma. Ali zar upravo taj njegov čin jasno ne ukazuje
na formalistički strah od afektivne zablude? Ako Ebrams i Hirš, kako kaže Fiš, tvrde da
objektivno značenje mora postojati samo zato što strahuju od relativizma, ne tvrdi li Fiš da
subjekt kao samostalni entitet ne postoji samo zato što strahuje od istog:
da njegova interpretacija neće imati autoriteta ukoliko prizna da je proizvod subjektivnog
doživljaja.
II—
U knjizi objavljenoj dve godine posle eseja Knjiž u čitaocu, Artefakti koji sami sebe troše
27( artefakti koji sami sebe troše, konzumiraju, osporavaju, uništavaju...) Fiš ne formuliše
nikakve suštinski nove ideje. U uvodnom poglavlju on ponavlja tezu iz programskog eseja
(koji sada kao neku vrstu metodološkog epiloga priključuje u ovoj knjizi ) da pravi predmet
analize nije sam tekst, već čitaočev doživljaj. Fišova je namera da pokaže kako njegov
način čitanja funkcioniše koji je na kraćim demonstrirao u Knjiž u čitaocu, funkcioniše i kada
se primeni na celine duže od rečenice (I stoga Fiš čitajući Herbertovu poeziju, Bejkonove
eseje, prozu Tomasa Brauna, Miltonove sonete) neprekidno pita Šta ovi tekstovi čine?
Pošto Knjiž u čitaocu predstavlja dakle neku vrstu metodološkog orijentira za Fišove
interpretacije, sve zamerke koje su izrečene na račun prethodnog eseja važi i za Self-
*Consuming Artifact. Fiš je u ovoj knjizi više u vlasti metoda koji dovodi u pitanje nego što
to uviđa ili želi da prizna. On se predstavlja kao zagovornik recepcionističke kritike, dok
je po svemu onome što njegov pristup podrazumeva –a pre svega po svom uverenju da
interpretaciju kao izraz subjektivnog treba staviti u zagrade-formalista koliko je to bio i npr.
kad Empson kad je istraživao dvosmislenost u poeziji. Fišov metod i u ovoj knjizi ostavlja
vrlo malo slobode čitaocu: čitaočeva aktivnost se uglavnom svodi na projektovanje
očekivanja o gramatičkoj formi iskaza i njegovom značenju, koje potom sam tekst(najčešće)
izneverava potvrđujući tako svoju neprikosnovenu kontrolu. *Pošto tekst i postavlja i
razrešava (ili namerno ostavlja otvorenim) pitanje značenja, možemo se upitati šta je onda
ostalo čitaocu?
U uvodnom poglavlju Fiš postulira razliku između dva osnovna tipa iskaza, dve vrste stila,
odnosno dve vrste teksta koje naziva retoričkim i dijalektičkim. Fišovo razlikovanje između
dijalektičkog i retoričkog teksta najviše sličnosti ima sa načinom na koji R. Bart u S/Z
uspostavlja razliku između textes lisible i textes scriptible.
Retorički način predstavljanja kaže Fiš, zadovoljava očekivanja i potrebe čitaoca, on mu
povlađuje, a svrha mu je da potvrdi i učvrsti čitaočevu predstavu o svetu. Retorički tekstovi
ne dovode u pitanje tradicionalne vrednosti i načine mišljenja, naprotiv oni čitaocu
saopštavaju samo ono što on zna i sa čime će se unapred složiti. Takav tekst je sam sebi svrha,
on je transparentna poruka kaže Fiš i teži izricanju uopštenih, metafizičkih i konačnih
(jednom za svagda utvrđenih) istina. Komunikacija sa ovakvim tekstom je lagodna i prijatna,
ona od čitaoca gotovo i da ne traži intelektualni i kreativni napor, a zadovoljstvo mu je
zagarantovano, budući da njegova uverenja ne bivaju dovođena u sumnju. Retorički tekst je
po Fišu ogledalo odraza svog čitaoca.
Dijalektički način predstavljanja pak narušava i izneverava čitaočeva očekivanja. Njegova
svrha nije da odražava već da dovede u pitanje postojeći poredak vrednosti, tradicionalan
pogled na svet, da uznemiri, čitaoca i natera ga da posumnja u svoju predstavu o sebi i svetu
koji ga okružuje. „Dijalektičko predstavljanje kaže Fiš uznemirava jer od svojih čitalaca
zahteva da iskušavaju i neumoljivu preispituju sva svoja uverenja i način života. Ono je
didaktičko u jednom posebnom smislu: ne propoveda istinu već od svojih čitalaca traži da je
sami otkriju, a do tog otkrića čitaoci dolaze ne samo po cenu svojih uverenja i vrednosti već i
po cenu samopoštovanja.
Ali dijalektički tekst ne izneverava samo čitaočeva očekivanja, on takođe izneverava
sopstvena polazišta, preokrećući ih u sopstvenu suprotnost, njihovo drugo. Ovakav tekst
protivreči samom sebi –on postavlja hipotezu (ili niz hipoteza) koje potom opovrgava (Fiš
svoju tezu ilustruje na tendenciozno odabranom primeru-Platonovom dijalogu Fedar).
Dijalektički tekst se kaže Fiš, odriče samog sebe, on je artefakt koji troši samog sebe i koji
poput feniksa uspeva i po cenu sopstvene propasti. On zahteva posebnu strategiju čitanja
bitno različitu od one od one koja je primerena retoričkim tekstovima. Čitati retorički tekst
znači uzeti zdravo za gotovo sve njegove tvrdnje i ne sumnjati u istine koje on izriče. S druge
strane, čitati dijalektički tekst, kaže Fiš znači iskoristiti ga, razumeti ga kao artefakt koji
samog sebe dovodi u pitanje. Čitati Fedra dakle znači iskoristiti ga, jer je vrednost svake
njegove tvrdnje u tome što vas( a ne predmet o kojem se raspravlja) vodi ka sledećoj tvrdnji
koja i nije toliko tvrdnja (u logičko demonstrativnim smislu) koliko jedan stepen saznanja.
(Fedar je prema tome artefakt koji troši samog sebe, mimetičko predstavljanje platonovske
lestvice u čitaočevom iskustvu.) Poslednja prečka, intuitivno saznanje koje preostaje (ili
tačnije koje preostaje čitaocu) jer je poslednja, naravno dovodi u pitanje pisane artefakte, što
uopšte ne predstavlja suprotnost onome što je prethodilo, već tačan opis onoga što je čitalac,
neprestano prelazeći s jednog nivoa rasprave na drugi činio.
Fiš posebno ceni i ističe saznajnu i didaktičku dimenziju dijalektičkog stila –njegova vrednost
se sastoje upravo u tome što on ne teži samo za tim da čitaoca zabavi i uljuljka u
samozadovoljstvu, već pre svega nastoji da ga podstakne da misli sopstvenom glavom, da se
preispituje i na kraju odbaci sve ono u šta je ranije verovao. Osnovna svrha dijalektičkog
*teksta je kaže, Fiš preobraćanje čitaoca (pri čemu nećemo promašiti Fišovu poentu ako
ovaj termin shvatimo i u teološkom smislu): Dijalektički tekst kaže dalje Fiš postulira
aktivnog čitaoca, čitaoca koji je svestan svih svojih interpretativnih postupaka,
pretpostavki, očekivanja i uopšte načina na koji konstruiše značenje. Samosvesni čitalac
je osnovna pretpostavka dijalektičkog teksta jer značenje takvog teksta nije referencijalno, ne
može se izraziti nikakvom jednostavnom formulacijom ili upućivanjem na neki postojeći
sistem znanja. Značenje dijalektičkog teksta je identično sa čitaočevim doživljajem tj, sa
njegovim oklevanjem, nesigurnošću, zbunjenošću i samopreispitivanjem koje se kaže Fiš
završava preobraćenjem.
Ovde prepoznajemo osnovnu ideju eseja Knjiž u čitaocu: značenje nije stabilno i
konačno, ono je zbir svih čitaočevih aktivnosti, sveukupni doživljaj čitanja. Takva ideja,
razume se, prećutno podrazumeva da je interpretacija čin koji deformiše i osiromašuje
autentičan doživljaj (a pogotovu to vredi za dijalektička dela koja svesno teže neodređenosti i
otvorenosti). Pošto interpretaciju treba izbegavati Fiš i u Artefaktima primenjuje isti metod
čitanja kao i u prethodnom eseju manifestu –čitanje reč po reč. Ali pošto taj metod
iskušava na većim tekstualnim celinama, sama priroda građe ne dozvoljava mu da se zadrži na
pukom opisu već ga primorava da sa opisivanja pređe na uopštavanje, izricanje apstraktih
sudova, jednom reči na tumačenje. Tako Fišova praksa još jednom dovodi u pitanje njegovu
teoriju (a esej Knjiž u čitaocu priključen Fišovoj knjizi o dijalektičkim tekstovima i sam
postaje neka vrsta artefakta koji samog sebe dovodi u pitanje).
*O kakvoj se nedoslednosti radi najlakše ćemo uočiti na jednom primeru. Fiš tvrdi da se kako
on kaže osnovni doživljaj jednog knjiž dela manifestuje na svim semantičkim nivoima teksta
(pri čemu nas upozorava da osnovni doživljaj nije isto što i osnovno značenje, ali ta
distinkcija upravo sa Fišovog stanovišta problematična). Navedenu tezu Fiš proverava na
jednom kratkom odlomku iz Banijanove proze u prevodu se gubi igra rečima, odgovor je
dvosmislen,(on se s jedne strane savršeno uklapa u kontekst unutar kojeg je pitanje
postavljeno) Fiš dolazi do zaključka na koji ga navodi igra rečima..Ono što se dogodilo
čitaocu dok je čitao ovaj kratak odlomak Banijanovog dela predstavlja kaže Fiš osnovni
doživljaj Hodočasnikovog putovanja u celini. Ostali dugi narativni segmenti Banijanove
proze samo potvrđuju malopre opisani doživljaj i moralnu poruku koju čitalac iz njega izvlači.
Ali problematično je to što Fiš ne primećuje da uopštavajući zaključke do kojih je došao na
osnovu analize dve kratke rečenice i projektuje ih na delo u celini, iznevereva proklamovana
načela svoje kritike. Fiš u stvari tumači, izriče konstatacije uopštenog karaktera, retoričke
istine, donosi diskurzivni sud o delu,. Fiš ne može da zanemari i izbegne interpretaciju,
zato što je sud o delu konstitutivni element čitanja *Za tezu : mi istovremeno čitamo i
tumačimo, a te su dve aktivnosti toliko isprepletene da je gotovo nemoguće razlikovati jednu
*od druge. U tekstu Tumačeći Variorum i kasnijim esejima Fiš se kao što smo rekli priklanja
ovakvom shvatanju po kome je interpretacija neodvojiva od čitanja
U Fišovoj koncepciji dijalektičkog teksta odnosno čitaoca kakvog taj tekst podrazumeva
sadržana je još jedna teškoća, bolje reći paradoks. Maksimalni zahtevi koji se u dijalektičkom
tekstu postavljaju pred čitaoce- samosvest, kritičnost, kreativnost-postepeno se pretvaraju u
svoje suprotnosti, a čitalac budući da ne sme da racionalizuje i uopštava svoj osnovni
doživljaj postaje neko ko nije u stanju ni da izrazi svoje iskustvo. Zanemeo pred veličinom
konačnog saznanja, ovakav čitalac je istrošio samog sebe, te mu jedino preostaje da u
izolovanosti i usamljenosti sopstvenog bića posmatra ovo isključivo lično, neizrecivo
iskustvo.
Fišova koncepcija čitanja u Artefaktima ima očigledne implikacije po knjiž kritiku. Ako je
Fiš u pravu ako je čitanje zaista doživljaj koji se ne može adekvatno izraziti u okvirima
racionalnog , pojmovnog mišljenja , onda je kritika kao razgovor o knjiž, pokušaj tumačenja i
ocenjivanja, ozbiljno dovedena u pitanje. Međutim to onda znači da je u pitanje dovedeno i
*Fišovo nastojanje da formuliše i upražnjava kritiku čiji će glavni predmet istraživanja biti
čitanje, i to upravo zbog načina na koji je čin čitanja koncipiran. Drugim rečima Fišova
varijanta recepcionističke kritike unapred je osuđena na neuspeh jer pretpostavlja ideju čitanja
koje troši samo sebe koje je dakle kako bi rekao Fiš self-consumig artefact.
III-ZA TEZU
Fišova sledeća knjiga Ima li teksta na ovom kursu? Autoritet interpretativnih zajednica u
stvari je zbirka eseja nastalih između 1970 i 1980. Svaki od tih eseja (osim tri poslednja)
propraćen je kraćim uvodnim tekstom u kojem Fiš preispituje sopstvene teze i zaključke.
Uvodno poglavlje takođe ima retrospektivni i samokritički karakter, a treba da posluži kao
neka vrsta vodiča kroz promene kroz koje je Fiš kao teoretičar čitanja prolazio. Prvi esej u
knjizi je opet Fišov manifest –Knjiž u čitaocu.U kontekstu ove knjige on ima sasvim
specifičnu ulogu: on je primer kritičkog stanovišta koji će ostali eseji u knjizi dovoditi u
pitanje i na kraju prevazići. Knjiga Ima li teksta na ovom kursu?ima karakter polemike sa
samim sobom ali i sa nekim drugim koncepcijama knjiž kritike u čijem su okruženju Fišovi
tekstovi nastajali.
* Fišova priča o čitanju počinje sa dualističkog stanovišta (kakvo je Fiš zastupao u Knjiž u
čitaocu) koje podrazumeva nezavisno postojanje samostalnih entiteta: teksta i čitaoca i
odbacuje interpretaciju kao subjektivnu reakciju na tekst. Kraj priče sa humanističkog
stanovišta nije nimalo optimističan: Fiš se opredelio za monizam u kojem su tekst i čitalac
prestali da postoje kao samostalne kategorije, stopivši se u bezličnu i apsolutnu interpretativnu
zajednicu, a interpretacija je sasvim neočekivano, ako je suditi po početku priče, postala
glavni junak svakog razgovora o knjiž.
*Prvo je po Fišovim rečima doveden u pitanje pojam objektivnog teksta. To se desilo kada je
Fiš uvideo da se ne može istovremeno kretati u dva suprotna pravca kao što je činio u svom
programskom eseju, tvrdeći da je značenje u čitaočevom doživljaju i zalažući se za objektivno
čitanje (što je podrazumevalo formalistički shvaćen pojam teksta). * U eseju Koliko je običan
običan tekst 1972. Fiš prvi put zasniva tezu da autonomni tekst i objektivno značenje ne
postoje kao takvi, da knjiž tekst ne poseduje nikakva unutrašnja svojstva koja ga čine
literarnim. Knjiž tekst je kaže Fiš proizvod konvencija unutar kojih se shvata. 23„Knjiž je
proizvod načina čitanja, zajedničkog slaganja oko toga šta će važiti za književnost što članove
jedne zajednice primorava da tekstu poklanjaju određenu vrstu pažnje i tako stvaraju knjiž. Iz
toga slede dva zaključka: svaki se tekst može shvatiti kao književni (dovoljno je da se samo
podvede pod konvencije koje proizvode literarnost tj. da kažemo Fišovim rečima, da mu se
pokloni određena vrsta pažnje) i obrnuto kao što je privukao tu vrstu pažnje, tekst je može
izgubiti odnosno možemo prestati da ga shvatamo kao knjiž delo.
Drugi je zaključak da čitalac pošto odlučuje šta će podvesti pod kategoriju književnog, u
stvari pravi književnost. Ali ovakvu tvrdnju upozorava Fiš ne treba shvatiti kao izraz
subjektivizma i relativizma. Ne treba jer čitalac ne sudi slobodno i proizvoljno ( i tu sada kako
Fiš kaže pada i pojam čitaoca kao nezavisnog i samostalnog entiteta ) već je njegov sud o delu
ograničen određenim konvencijama tumačenja. Tačnije i sam je čitalac poput teksta proizvod
pretpostavki i strategija interpretativne zajednice kojoj pripada. Kaže Fiš „prema tome čin
prepoznavanja književnosti nije ograničen nečim što je u tekstu niti je proizvod nezavisne i
proizvoljne odluke, već je rezultat kolektivne odluke o tome šta će važiti za književnost,
odluke koja će važiti samo onoliko koliko zajednica čitalaca ili vernika bude na njoj
istrajavala. I tekst i čitalac su dakle u službi interpretacije, one su samo relativne kategorije
koje omogućavaju čin tumačenja. Interpretacija više nije kako je Fiš prvobitno tvrdio, ništa
sekundarno u odnosu sa sam čin čitanja, plod čitaočeve intelektualne ili emotivne reakcije na
tekst, naprotiv ona je sada sve, forma čitanja, način percepcije stvarnosti. *
Do promene u Fišovoj književnokritičkoj orijentaciji došlo je u toku rada na eseju Tumačeći
Variorum. (Prvi deo eseja napisan je sa stanovišta koji se ni po čemu bitnom ne razlikuje od
onog obrazloženog u Knjiž u čitaocu). Fiš daje istorijski pregled različitih tumačenja
Miltonovih soneta u nameri da pokaže kako su Miltonovi kritičari čak i dok se spore u osnovi
slažu premda toga nisu svesni. Osnovu njihovog slaganja Fiš identifikuje sa doživljajem dela
te tvrdi da je formalistička kritika zato što je naglasak stavljala na prostornu, a ne na
vremensku dimenziju dela, zanemarila ili previdela ono šta se zaista događa u činu čitanja.
U drugom delu eseja dolazi do važnog preokreta: Fiš prvo tvrdi da formalne karakteristike
dela ne postoje nezavisno od čitaočevog doživljaja. Iz toga on izvlači zaključak da je
njegov metod čitanja (baš kao i svi ostali) samo proizvod zbira interpretativnih pretpostavki.
Kaže Fiš „video sam ono što su mi moja načela tumačenja dozvoljavala ili sugerisala da
vidim, a zatim sam se okrenuo i ono što sam video pripisao sam tekstu i njegovoj nameri..
Želim da kažem da su formalne jedinice uvek funkcija modela tumačenja kojeg čovek
primenjuje. One nisu u tekstu, a to isto tvrdim i za namere. Tj. namera nije više sadržana u
tekstu no što su formalne jedinice. Namera se kao i formalna jedinica stvara u trenutku
percepcije, donošenja interpretativnog zaključka; nju potvrđuje čin tumačenja i dodao bih ona
se ne može potvrditi ni na jedan drugi način.“ Pošto autonomni tekst i objektivno značenje ne
postoje i pošto je svako tumačenje prihvatljivo u granicama svojih pretpostavki, Fiš zaključuje
da je nemoguće odrediti šta se stvarno događa u činu čitanja, ako pod tim podrazumevamo
otkrivanje nekog unapred zadatog značenja teksta, nezavisnog od bilo kakvih interpretativnih
pretpostavki.
Suočen sa ovim problemom da objektivno značenje ne postoji i pitanjima koja iz njega
proizilaze: kako se onda mogu objasniti slaganja te argumentovano braniti razlike u
tumačenju istog dela, Fiš u trećem delu svog eseja uvodi pojam interpretativne zajednice.
Pod tim pojmom Fiš ne podrazumeva neku konkretnu zajednicu pojedinaca već skup
strategija ili pravila tumačenja koja postoje nezavisno od svakog od nas i upravljaju
našim opažajima i načinom mišljenja. „Te strategije postoje pre čina čitanja i prema tome
određuju oblik onoga što se čita a ne kao što se obično pretpostavlja obrnuto,“ kaže Fiš.
Pripadnici iste interpretativne zajednice će kaže Fiš nužno tumačiti na isti način jer će opažati
su skladu sa pretpostavkama i ciljevima svoje zajednice, dok članovi različitih zajednica
tumača nikada neće moći da se slože zato što ne raspolažu sredstvima da vide ono što je za
neku drugu interpretativnu zajednicu očigledno i samo po sebi jasno. Na taj način pomoću
pojma interpretativne zajednice može se po Fišu objasniti kako dolazi do slaganja među
različitim čitaocima (oni su jednostavno pripadnici iste zajednice) kao i otkuda principijelna
neslaganja među pojedinim kritičarima (oni pripadaju različitim zajednicama tj. primenjuju
različite strategije tumačenja).
Pojmovi interpretativne zajednice i interpretativne strategije su korelativni, tj. prvi se definiše
pomoću drugog. Interpretativne strategije je skup koherentnih pravila i postupaka tumačenja
koji ako se dosledno primene na knjiž tekst proizvode njegovo značenje. Svi oni i samo oni
kritičari koji prihvataju i upražnjavaju određenu interpretativnu strategiju čine jednu
interpretativnu zajednicu. O prihvatljivosti nekog tumačenja, kaže Fiš ne sudimo po tome
koliko je ono verna parafraza teksta, koliko autentično reprodukuje piščeve namere ili rekreira
neki povlašćeni čitalački doživljaj, već po tome da li ono logično proizilazi iz interpretativne
strategije koju podrazumeva. Drugim rečima svako tumačenje je prihvatljivo ukoliko je: 1
proizvod jedne koherentne interpretativne strategije 2 ukoliko je ona dosledno primenjena na
dati tekst tako da pokriva i razjašnjava sve njegove aspekte.
Fiš kaže da se u načelu nijedno tumačenje koje zadovoljava ova dva uslova ne može odbaciti
kao pogrešno. Štaviše, iz ovakvih pretpostavki on izvlači još radikalniji zaključak: u načelu
nema koherentne interpretacije koja bi se mogla odbaciti kao proizvoljna. Za svaku
interpretaciju koliko god nam se ona mogla učiniti neosnovanom, može se zamisliti
koherentan skup pretpostavki(interpretativna strategija) koje bi primenjene na dati tekst,
proizvele upravo onakvu interpretaciju kakva nam sada izgleda neprihvatljivo.
Po Fišu tekst objektivno ne postoji, on se piše u svakom novom čitanju- pa zato ne može ni
ograničavati interpretacije niti isključiti neku od njih. Svoju tezu Fiš obrazlaže na primeru
kojim se služi Norman Holand takođe teoretičar čitanja, ali nešto drukčije orijentacije od Fiša
(psihoanalitičke) –on se poziva na Holandovu tvrdnju iz 5 čitalaca čita
Holand kaže Fiš u stvari tvrdi dve stvari: prvo on kaže da će knjiž zajednica odbaciti
tumačenje kao neprihvatljivo i drugo, on misli da će ona o neprihvatljivosti takvog tumačenja
suditi na osnovu nečega što je u samom tekstu. Fiš smatra da stoji samo Holandova prva
tvrdnja: interpretativna zajednica zaista može doći do zaključka da su neka tumačenja manje
ili sasvim neprihvatljiva. No nije tačno da će ona do takvog zaključka doći na osnovu nečega
što je u samom tekstu-tekst pred tumača ne postavlja nikakva ograničenja.
tumačenje i bilo koje drugo će izgledati neprihvatljivo i ekscentrično samo zato što se ne
uklapa u postojeće interpretativne sheme tj. zato što još uvek ne postoji interpretativna
strategija koja bi ga podržavala.
Eskimsko čitanje je neprihvatljivo kaže Fiš zato što u ovom trenutku ne postoji interpretativna
strategija koja bi ga proizvela; ne postoji način posmatranja ili čitanja koji bi doveo do toga da
se pojave ta određena značenja. To ne znači da nikakva strategija ove vrste nikada ne bi mogla
biti uvedena i nije teško zamisliti okolnosti u kojima bi se to moglo dogoditi. Takva okolnost,
bi recimo bila otkriće pisma (autor u pismu kaže ...)
počeli da reinterpretiraju kanon u svetlu ovog tek otkrivenog saznanja, a taj bi posao
obuhvatao razradu simboličnog i aluzivnog sistema (sličnu mitološkoj i tipološkoj kritici) čija
bi primena odmah transformisala dati tekst
Moglo bi se učiniti da ja priznajem da postoji tekst koji je predmet transformacije, ali predmet
transformacije bi bio tekst (ili tekstovi) proistekli iz one interpretativne strategije koju
strategija zamenjuje ili proširuje primenjuje. (frojdovske, motološke, hristološke, lokalne,
sociološke, lingvističke...)
Po Fišu svako je tumačenje podjednako prihvatljivo ili bar to može postati.
Čitalac može tekstu pripisati bilo koje značenje (jer tekst ne kontroliše njegovu reakciju i ne
ograničava pripisivanje smisla) ukoliko je prethodno zamislio odgovarajuću strategiju unutar
koje će njegova interpretacija biti dosledna i funkcionalna. Fiš dakle stoji na stanovištu
kranjeg interpretativnog relativizma-u tumačenju ništa nije nemoguće. Nastavlja on „suština
je u tome da mada uvek postoje mehanizmi pomoću kojih se neka čitanja mogu odbaciti,
njihov izvor nije tekst, već trenutno prihvaćene interpretativne strategije za proizvodnju
tekstova. Iz toga sledi da nijedno tumačenje koliko god bizarno izgledalo samo po sebi nije
nemoguće.
I kod Fiša kao i u slučaju psihoanalitičkog pristupa teoriji čitanja, pojam interpretacije gubi
svoj osnovni smisao. Ono što Fiš zove interpretacijom zapravo više uopšte nije interpretacija,
razjašnjavanje teksta, parafraza njegovog značenja, već otkrivanje kritičarevih premisa u
kojem je tekst zamenjen nekom interpretativnom shemom. Fišovom čitaocu tekst služi kao
ogledalo u kojem prepoznaje sopstvene namere i pretpostavke.
*Naravno Fišovo stanovište nije identično onom koje zastupaju psihoanalitičari čitanja. Fiš ne
misli da je tumačenje izraz individualnog, ličnog doživljaja čitaoca. Naprotiv on smatra da
sasvim ličan doživljaj u strogom smislu reči ne postoji: svi smo mi proizvod određenog
načina mišljenja, interpretativne strategije koja nam omogućavaju da knjiž delo posmatramo
na samo jedan način koji isključuje sve ostale. Po Fišu individualna reakcija čitaoca u
tumačenju nema nikakvog značaja, tačnije ona ga i ne može imati, jer takva reakcija ne
postoji-ona je uvek proizvod nekih konvencija čitanja. Svaki će čitalac ukoliko dosledno
primeni interpretativnu shemu kojom se npr. služio Fiš u tumačenju Miltanovog Licidasa doći
do manje više istog zaključka do kojeg je došao Fiš. Subjektivna reakcija je potpuno
eliminisana i u stvari moglo bi se reći da je Fišov pojam interpretativne zajednice zamislio
upravo zato da bi predupredio optužbe za subjektivizam.*
Fiš naravno odbija primedbe koji mu se upućuju brojni kritičari između ostali Mejer Ebrams
da je njegova koncepcija čitanja krajnje relativistička. On kaže: „jezik nema oblika nezavisno
od konteksta, ali pošto se jezik sreće samo u kontekstima a nikad kao apstrakcija, on uvek ima
oblik, premda taj oblik nije uvek isti. Problem sa ovom formulacijom je u tome što mnogi
ljudi misle da je određenost neodvojiva od stabilnosti: značenje teksta možemo odrediti zato
što se tekst i njegova značenja nikada ne menjaju. Ja tvrdim da se promena neprekidno
odvija , ali da ona nikada ne dovodi do nepostojanja pravila, standarda i sigurnih činjenica
koje želimo, jer će oni uobličavati svaku situaciju u kojoj se zateknemo. To znači da mi
premda nikada ne možemo da jedno zauvek odredimo vrednost tj. označimo rečenicu koja je
sama po sebi dvosmislena ili nedvosmislena –uvek možemo odrediti vrednost unutar
okolnosti koje upravljaju našom percepcijom –odnosno rečenice možemo shvatiti kao
dvosmislene ili nedvosmislene unutar konteksta.
Ali Fiš brka pojmove stabilnog i prihvatljivog značenja , te njegova odbrana još uvek ne
umanjuje značaj Ebramsove kritike: pojmovi interpretativne strategije i interpretativne
zajednice u krajnjoj liniji podležu prigovoru za ekstremni relativizam jer Fiš kao što smo
videli iz primera sa Holandom , prihvata svako, pa i najproizvoljnije tumačenje ukoliko je ono
izraz neke koherentno primenjene interpretativne strategije (a interpretativne strategije se
mogu, što ne poriče ni sam Fiš i proizvoljno konstruisati). Osim toga, Fiš misli da će jedna
interpretacija biti prihvatljiva čim se određeni broj pripadnika knjiž zajednice složi da je ona
takva. Međutim, sama činjenica da u pogledu nekog tumačenja postoji ovakva ili onakva
saglasnost, ukoliko iza nje nema ničeg drugog, još uvek nije dovoljna da pobije prigovore za
relativizam. To najbolje ilustruje primer psihoanalitičara –oni se međusobno odlično
razumeju i u velikoj meri slažu, ali to još uvek ne znači da su njihove interpretacije legitimna
tumačenja knjiž dela. To u ostalom priznaje i sam Holand kad kaže da psihoanaliza ne
razjašnjava knjiž delo već ličnost tumača.
*Drugim rečima relativizam se može izbeći samo ako pretpostavimo da postoji nešto izvan
interpretacije (sam tekst) jer će nam pozivanje na njega omogućiti da ocenjujemo
prihvatljivost pojedinačnih interpretativnih strategija. Ako tekst ne postoji, ako sav posao
obavlja čitalac-onda zaista nema razloga da ne mislimo da su svi iskazi o knjiž delu
prihvatljivi ili bar da to mogu biti.
// Fišova teorija čitanja iz druge faze izraz je dekonstrukcionalističke klime u kojoj je nastala
te zato nije slučajno što Fiša često dovode u vezi s ovom vrstom kritike. Najkarakterističnija
crta Fišovog metoda je u tome što on poput hermeneutičara sa Jela i ostali deridijanaca,
pojmovima teksta i čitaoca odriče status samostalnih i objektivnih entiteta, te tvrdi da su
oni zapravo proizvodi interpretativnih strategija, opšteprihvaćenog načina mišljenja. Fiš
i dekonstrukcionisti udruženim naporima nastoje da ospore pojam strukture kao značenja koje
je sadržano u tekstu pre i nezavisno od čina tumačenja. Fišov pristup u tom smislu, dakle kao
pristup čije su osnovne teze formulisane u sukobu sa strukturalizmom, zaslužaju atribut
post-strukturalistički.
Ali Fiš u jednoj važnoj ideji odstupa od Deridinog učenja. Naime, on se da kažemo de
Manovim rečima ne opire teoriji. Dekonstrukcionisti dovode u pitanje sam pojam teorije kao
sistema koji treba da omogući neko pozitivno znanje o stvarnosti ili kao pokušaj da se
formuliše metod nepogrešive interpretacije. Oni tvrde da teoriju kao jednu od manifestacija
metafizike prisustva treba dekonstruisati tj. pokazati da ona nije apsolutno istinito i pouzdano
tumačenje stvarnosti već samo jedan od mnoštva govora i žanrova ili pisanja koji svi
podjednako ozbiljno upućuju na ljudsko iskustvo.
*Po Fišu, međutim teorija kao zbir pretpostavki, pravila, merila, kratko rečeno interpretativnih
strategija proizvodi i određuje tekst, pa čak i ono što obično nazivamo pukim činjenicama.
Kaže Fiš „interpretativne strategije su oblik čitanja i one zato što su oblik čitanja,
oblikuju tekstove stvaraju ih a ne proizilaze iz njih kako se to obično misli.
*Fiš dakle za razliku od dekonstrukcionista ne osporava mogućnost utemeljenja teorijskog
modela pomoću kojeg će činjenice biti objašnjavane i tumačene. Naprotiv on smatra da je
takav model nužno pretpostaviti, jer da njega nema, ne bi bilo ni tumačenja ni činjenica. //
*Kritičareve pretpostavke su konstitutivne za ono što on opaža i za način na koji opaža: da ih
ne podrazumeva ili tačnije, da ne opaža kroz njih, kritičar jednostavno ne bi ništa video. To
međutim, ne znači kaže Fiš da su pojedine teorijske koncepcije neprikosnovene, tj. večne i
nepromenljive. Po njemu, strategije tumačenja nisu tradscedentalne, već institucionalne.
Teorije nastaju i nestaju, a konvencije koje unutar kojih se opaža i proizvodi dati tekst se
menjaju kroz prostor i vreme.
Pri tom naglašava Fiš nijedna strategija čitanja nema prednost u odnosu na neku drugu,
nijedna nije bolja, adekvatnija tekstu , jer se i sam tekst piše u okviru datih strategija.
Valjanost neke interpretacije može se meriti samo po tome koliko je ona svesna sopstvenih
pretpostavki i implikacija, kao i svoje instritucionalne prirode. Ovakvo uverenje navodi Fiša
da u eseju Dokazivanje naspram ubeđivanja preformuliše ciljeve knjiž kritike. Kritičar koji
zna da je njegova perspektiva ograničena neće, kaže Fiš nastojati da pozivajući se na
objektivne činjenice dokaže da je u pravu. Takav model kritike, koji je u stvari zasnovan po
analogiji sa logikom i egzaktnim naukama, u situaciji kada su i formalne karakteristike teksta
shvaćene kao proizvod tumačenja, više ne funkcioniše zato što su ponuđeni dokazi ne
upućuju ni na kakvu objektivnu stvarnost (tekst) već isključivo na pretpostavke interpretacije.
*Cilj kritike za kakvu se zalaže Fiš jeste da ubedi, da oni koji predstavljaju drukčije
interpretativne strategije uveri da prihvate naše strategije, jer će tako u tekstu videti isto što i
mi. Tada će činjenice na koje ukazujemo da bismo potkrepili naše tumačenje biti i njima isto
onoliko očigledno koliko su to i nama. U stvari, kritička delatnost sastoji se u tome da jedna
strana pokušava da ubedi drugu da promeni svoja uverenja kako bi dokaz koji navodi prva
strana i druga shvatila kao dokaz kaže Fiš. Ovakav model kritike podrazumeva da obe strane
ipak govore istim jezikom, tj. da pripadaju istoj interpretativnoj zajednici jer da bi u njihovom
sporu nešto moglo funkcionisati kao dokaz one moraju pretpostaviti isti sistem vrednosti u
kojem jedna činjenica ima veću dokaznu težinu od neke druge. To uviđa i Fiš kada kaže da u
modelu kritike kao ubeđivanja činjenice dostupne samo zato što se interpretacija (barem u
opštim i širokim obrisima) uvek već pretpostavlja.
* Fišova priča o čitanju može se međutim čitati na još jedan način. To nije samo priča o
sudbini dva književnokritička pojma teksta i čitaoca ili priča o tome kako je
interpretacija od greške u čitanju postala izvor svega: tekstova, činjenica, autora i
intencija već i priča o sudbini recepcionističke kritike uopšte. Fišova poslednja knjiga
predstavlja u malom put kojim se kratala ova kritika od sedamdesetih do danas.
U početku ona je čvrsto stajala na dualističkom stanovištu braneći autoritet i teksta i čitaoca ;
zatim je dovela u pitanje postojanje objektivnog teksta da bi na kraju došla do zaključka da ni
čitalac nije samostalan entitet.
Čitalac je postao izraz onih interpretativnih strategija koje stvaraju i tekst. Međutim, ukidanje
opozicije između teksta i čitaoca dovelo je u pitanje pojam interpretacije: da bi čitalac nešto
tumačio, saznavao ili doživljavao, on mora pretpostaviti da to postoji nezavisno od njega
samog.
Ali radikalno monistička pozicija kakvu zastupaju pojedini teoretičari čitanja, u
književnokritičkoj praksi nema baš nikakvih konsekvenci. To uostalom uviđa i sam Fiš. On
priznaje da se kada opisuje kako čitalac doživljava konkretna dela, iskaze, stihove itd. ponaša
kao da se ništa nije dogodilo. On i dalje postulira postojanje samostalnog teksta i čitaočeve
autonomne reakcije, zato što drugačije o čitanju ne bi ni mogao govoriti. Čim prestanemo da
razmišljamo o svojim teorijskim pretpostavkama i počnemo da interpretiramo knjiž dela, mi
ćemo kaže Fiš ponovo bez rezerve primenjivati te iste pretpostavke i tumačićemo u nekom od
postojećih ključeva.
*Dakle Fišov pojam interpretativne zajednice ni u teorijskom ni u praktičnom smislu nije
pomogao Fišu da uspešno dovrši posao koji je započeo u svom programskom eseju: da
precizno opiše čin čitanja i objasni šta se dešava sa tekstom i čitaocem u činu čitanja.
Naprotiv, ovaj je pojam Fišu poslužio kao sredstvo pomoću koga je dekonstruisao teoriju
čitanja doveo u pitanje mogućnost njenog zasnivanja, pa i svoj sopstveni doprinos toj teoriji.