ZORAN SLAVI

IGRAKA SA TRI TOKA

ZRENJANIN
2016.

UVOD U SVET KOJI JE MODA POSTOJAO

Jo pamtim, iz najranijeg detinjstva, arobno

vreme kada sam potpuno bezazleno posmatrao
ivot koji se oko mene odvijao.Nita nisam
razumevao,sve sam doivljavao kao otkrie u
kome i sam pomalo uestvujem. Sve oko mene je
ve davno postojalo a godine mi nisu dozvoljavale
da uoim da se to neto odvija i razvija nezavisno
od mene. Jedino su roditelji od samog poetka bili
deo te moje suene i jedine stvarnosti. oni me
nisu udili ni plaili jer sam ih doivljavao kao
delove sopstvenog bia koje sam upoznavao,
uglavnom, bez razmiljanja. Realnost je stigla tek
docnije. Naroito je postala tvrda onda kad su otac
i mati zauvek nestali iz svakodnevice. Ali ni ja tada
vie nisam bio isti. Ostao je samo ovaj "Dnevnik",
oevi zapisi o mom odrastanju, i uspomene koje
su pomalo virile izvan njega.
Ove slike iz unutranosti mog detinjstva,
sline i razliite svaijim koji su iveli u tim
decenijama, istini za volju, podstaknute su i
oevim dnevnikom mog odrastanja. Naime, moj
otac je paljivo i dirljivo ispisao porodinu hroniku
Dimi-trijevievih, od mog ro|enja pa sve do
sedme godine, i time mi nesvesno ponudio
mogunost pore|enja stvarnog i zapamenog.
"Dnevnik" je godinama pos-tojao, zaboravljen i

zapostavljen, u mojoj kui. Kada sam zaao u

godine obeleene sopstvenom erkom, poeo sam
da se bavim i oevim Dnevnikom, i poku-ajima da
od svojih seanja i njegovih beleaka napravim
priu koja e biti moja, ali i dovoljno zanimljiva za
ostale. Znai, ovaj tekst ima najmanje tri ugla
posmatranja: moj, iz seanja i izmiljanja
sastavljen, oev, roditeljski subjektivan ali zapisan i podloan proveri, a ne treba zanemariti i
one delove ovih zajednikih zapisa koji direktno
belee stvarne doga|aje iz ivota.
Poinjem sa ocem jer je njegov dnevnik
otvorio i ove stranice koje ispisujem u elji da sauvam slatko-gorku izmaglicu koja mi iz dana u
dan ponestaje. Dakle, moj otac, Vladan
Dimitrijevi, svoj radni vek je proveo kao inovnik,
ili kako se danas kae, kao slubenik. Oni koji su
ga bolje poz-navali, naravno izuzimajui nas iz
porodice, kazuju da je u poslu bio pouzdan,
pedantan i pomalo krut. Jednom reju bio je pravi
inovnik nemakog kroja. Uvek u odelu,
izglancanih cipela, briljivo oe-ljan i - uzdran u
odnosima. Nije sklapao vra prijateljstva sa
kolegama na poslu, iako je imao ra-zumevanja za
njihove svakodnevne probleme.U kui je bio
paljiv, privren, strog, tedljiv i pomalo hladan. Ili
bolje rei uzdran. Kao da je krio svoja prava
oseanja. Pamtim, meutim, njegove povremene
veselosti,kada je armantno zabavljao prijatelje
koji su se o praznicima okupljali u naoj kui. Docnije, u vreme srednje kole, razgledajui njegove
fotografije iz mladikih dana, zaticao sam ga
veselog i skoro razuzdanog. Pitao sam se: ta li je
tog davnog mladia tako uozbiljilo? Jer moj otac je

ipak svoj vek s nama, porodicom, proveo kao

mela-nholian i uzdran ovek.
I jo neto: niko od kolega sa posla, pa ak
ni povrni poznanici, nisu znali da se Vladan
amaterski bavi slikarstvom. Moj potonji prijatelj,
akademski slikar @ivojin Mati, kada je u naem
stanu video oeve slike- ak je tvrdio da je
Vladan, i pored izvesne neukosti, bio zaista
talentovan slikar - amater. Malo ko je, dakle, slutio
da iza svakodnevne maske suvoparnog
slubenika postoji dua koja sanja o drugaijem
ivotu. ^itajui nje-gove beleke o porodinom
krugu Dimitrijevi-evih, smetene na sam kraj
Drugog svetskog rata, prepoznavao sam ipak te
iskre iz tog njegovog drugog, lirskog sveta,
briljivo skrivenog na samo dno veite inovnike
torbe od koje se nije odvajao. U oevom
dugogodinjem slubovanju, najdue je radio kao
knjigovo|a, bio je finansiski kontrolor, jedno kratko
vreme ak i direktor, sve je bilo uredno,
isplanirano, rubricirano. Mislim da ga potinjeni
nisu ba voleli jer je bio veoma strog, ali cenili jesu. Bio je strog prema njima - prema sebi duplo
vie. NJegov javni ivot, a on se ugla-vnom svodio
na kancelariju, nedeljne odlaske u crkvu i
povremeno prisustvovanje sastancima rad-nih
ljudi: u Rejonu, odvijao se po samo njemu znanim
pravilima. Ili je to samo meni tako izgledalo, jer je
taj deo njegovih aktivnosti spadao u tajanstveni
svet ivota odraslih. Verovatno je mati znala
mnogo vie o svemu. Ona je, me|utim, o veini
stva-ri najee utala.
U retkim slobodnim trenucima, jer Vladan je
radio i prekovremeno - mi smo bili prosena slu-

benika porodica u kojoj je svaki dinar bio dobrodoao, znai nedeljom ili praznicima,a naje-e
za vreme godinjeg odmora, uzimao je sli-karski
pribor i gotovo ritualno naputao svako-dnevicu.
Uranjao je u svetove boje, linije i oseanja koja je
prenosio na platna. Zapravo, najee to nisu bila
ba platna ve lesonitne ploe koje je briljivo
grundirao. I sad mogu da dozovem
karakteristina miris nekog razre|ivaa koji je
meao sa bojama. Sa eirom na glavi odlazio je
potom u prirodu. Najee u park ili na obalu reke
Begej. Na licu bi mu se tada pojavio neobino
blag osmeh. Bio je oputen i srean. NJegovo
najee namrteno lice, jedino iz tih situacija
pamtim osvetljeno blagou. Neto slino se doga|alo i kad bi se spremao za ribolov, time se
nakratko zainteresovao po odlasku u penziju, ali ta
pria ne spada u moje detinjstvo i njegov Dnevnik.
No, ovo nije pria o mom ocu, ve o meni,
za-pravo o mom odrastanju i prelasku iz poloaja
blaenog posmatraa u ulogu uesnika u ivotnom
procesu, koji ima neminovna pravila. Ali, ovo to
sam do sad ispisao neophodno je za razumevanje
svega to sledi jer je moj Vladan, u najmanju ruku,
dvostruko zasluan za nastajanje ove knjige. Prvo,
on je jedan od mojih dvoje roditelja koji su me
stvorili, a, priznaete, to nisu ba male zasluge.
Drugo, on je pisao dnevnik o mom ivotu,
porodinu hroniku Dimitrijevievih, koja je
podstakala moje uspomene, uinio ih stvarnim i
omoguio mi da odem i korak dalje - da zavirim u
svet koji je moda postojao pored onog stvarnog.
Ovaj zapis o detinj-stvu, koji upravo itate,
posledica je mog dijaloga sa oevim Dnevnikom. A

on zaista postoji, pomalo raspadnut, pouteo,

ispunjen oevim rukopisom s plavim mastilom.
Ova moja knjiga najverovatnije ne bi ni
postojala da je otac bio obian inovnik. Da je,
me-|utim, bio samo slikar, moda bi je bilo, ali bi
izgledala sasvim drugaije. I onda to ne bi bio moj
otac. On je bio inovnik koji je voleo da mata na
platnima od lesonita. A ja sam voleo kara-kteristian miris uljane boje, terpentina i naroito
trenutak kad na slici pone da se prepoznaje ivot.
Otac je obino slikao u osami, ali je meni doputao da utim kraj njega. Putovali smo tad obojica
svojim svetovima. On je traio izlaz iz svakodnevnog, ja nazirao ulaz u veliki svet. I da vam
priznam na kraju ovog uvoda: vie nisam siguran
da e ovo biti samo pria o mom detinjstvu.
Moda je i bolje tako! Vi mi, s pravom, ne bi
poverovali da se sve odvijalo ba kako vam ja
izlaem, mene bi ta-nost sputavala, i na kraju bi
svi bili nezadovoljni. Ovako, ja u vam priati o
nekim doga|ajima iz detinjstva koje je moda
moje, vi ete ove stranice itati kao da se odnose
na vas ili neke osobe koje su vam bliske, i time se
znatno poveaju anse da se do kraja knjige
razumemo. Pokuaemo zajedniki da
razmaknemo vrata detinjstva. Iako nije na svakom
poetku obavezna duga!

PRVI ROENDAN I OSTALE PORODINE ZGODE

Imam sedamdeset godina. Nedelja je, i novembar

mesec. U istom gradu iz koga sam poao.
Stojim ispred bive kasarne, u ulici Ive Lole Ribara.
U Zrenjaninu. Za kasarnu me ne veu skoro
nikakve uspomene. Ili se varam? To mesto u
tvojoj imaginaciji kao da sari neki kvar u sebi. Ne
postoji, dodue, dokument, ali sam ubeen da e.
malar kao pisac imati taniju verziju.
U svesti i je samo slika vojnika ispre straarske
kuice sivo ofarbane. Prizor zapamen iz 195o.
Kada se kod te kasarne zavravao moj dozvoljeni
iskorak u spoljanji svet. Premda je tek poetak
novembra u uspomeni
vidim i sneg koji je pedanto oien svuda oko ove
ukastne dvospratnice, koja je u staroj Jugoslaviji
bila takoe kasarna a to je bila i u Ausrougarskoj.
Gledam te kako stoji na tom sastavu ulica,
radonao i pomalo izgubljen. Nosi moje lice ali ti iz
svog vemena ne mogu niemu pomoi. Ja gledam
dosta drhtavu dijagonalu koja spaja nekadanju
berfbernicu Veber, na tom je mestu sada
autoperionica, sa frizerajem, u Makedonskoj, koji
neoekiva nonosi isto ime Veber!
Korice oevog dnevnika bile su tamno braon boje
a na njima je zlatotiskom pisalo "Spomenar". Na
prvoj je strani bila otisnuta neka ratna foto-grafija,
partizan ili ruski vojnik kako puca iz topa, u sred
jelove ume. Plavim mastilom i oevim preciznim

rukopisom, ispod slike je na-pisano:" Rat jo

besni..." Na sledeoj strani je otac ispisao sledee:
"Goran Dimitrijevi, ro|en u Petrov-gradu 18.
septembra 1945. utorak u 12.30 sati u po-rodilitu
Obl. bolnice". U zrelim godinama, mo-glo bi se rei
u vreme stvaranja ove knjige, opazio sam da je u
godini ro|enja prvobitno bila umesto petice bila
napisana estica. Verovatno se oma-kom bila
pojavila godina kad je otac zapoeo sa Dnevnikom
a ne neto drugoj, jer bi to znailo da sam skoro
polovinu ivota proveo s godinom vika! Uvodni
delovi ovog rukopisa zavravali su se fo-tografijom
avijatiara i potpisom: "Rat je zavr-en..."
Ovaj opis Dnevnika i njegovih prvih stranica
nisam ispisao da bih vas uverio da je on zaista
postojao ve da bi se zajedniki lake uveli u
atmosferu vremena koje zapoinje krajem 1946.
godine. Ja sam upravo napunio godinu dana, a
naa nova drava je to takoe brojala svoje
poetne go-dine. Meni je svet izgledao veoma
udan i uglavnom nepoznat. Prohodao sam a
soba je bila jedino pop-rite mojih aktivnosti. Za
dravu nisam ni znao, to je i logino - morao sam
prvo da upoznam predsoblje i dvorite, tek docnije
u iz oevih beleaka saznati ta se u njoj doga|
alo dok sam ja saznavao svet sobe, dvorita,
vetra, sunca, mame i tate i igraaka. A sa njima
poinje i Dnevnik, a ve-rujte, i moje uspomene. Od
majke, mamine mame, sam za prvi ro|endan
dobio pajaca. Po nepouzdanim po-rodinim
seanjima zvao se Joca. Bio je pljosatog lica i ,
kako kau neki svedoci, neopisivo smean. Ja,
naravno, nisam tada znao za tu njegovu skrivenu

osobinu, meni je bio zabavan i koristan. Par

godina dotini Joca, sa malim "presvlaenjem" i
krpljenjem bio je, bez obzira na svakojake poklone
koji su stizali o praznicima i ro|endanima, kuni
ljubi-mac. Ostalih poklona za prvi ro|endan se ne
seam ali ih nabrajam, po oevom pedantnom
spisku: mama mi je kupila francusku kapu i drvenu
vetrenjau, baka Vinka je poklonila braon cipele
od nubuka ( ni dan danas nisam saznao ta je
zapravo nubuk!) a od majke sam dobio i dva
"Unrina" sveteria. Ujak Momilo i ujna Tinka
poklonili su mi "tri vrlo korisne knjige sa slikama",
ujak arko, iz Beo-grada, je doneo jednu tablu
kakao mase koju nisam mogao da jedem "radi
sitnog badema u njoj i svega etiri zuba koja si
imao". Prvo poglavlje Dnevnika, posveeno
uglavnom mom ro|endanu, otac ovako zavr-ava:
"Deda je, kao praktiar, doneo za veeru na kojoj
su bili svi o kojima sam napred pisao - jednu
salamu i tati "Morava" cigarete. Majka nije bila na
veeri, ve u Banji Vrnjakoj". Tog drugog
septembra u mom ivotu temeljno sam rastavio
cr-venu vetrenjau, nauio sam da kaem "pa- pa"
a ro-ditelji su zapoeli da me odvikavaju od
nonog ljuljanja i uspavljivanja. Uzrok tom
vaspitnom po-tezu je bila porodina odluka da se
mama zaposli u @eljeznikoj radionici jer tatina
plata od 2450 dinara nije bila dovoljna da nas
ishrani. Otac zapisuje: "Zato majka nee vie
ustajati da te ljulja bez obzira to nam je teko da
te bijemo. Prve noi nas je ta odluka kotala
nespavanja od 12 do 3.30 sati". O mojim
pogledima na itavu tu stvar nema ni rei, jer

oigledno moja dernjava nije pravilno

protumaena!
U irem porodinom ivotu prijatnu uzbunu
je izazvao viemeseni boravak jedne krmae u
naem dvoritu. Naime, od tetka arne, koja je ivela u Kikindi, a bila je bogata, dobili smo na poklon jedno lepo ensko svinje. Dobila je ime Belka
i ono je skoro "umetnikim slovima" bilo ispisano
na ulazu u svinjac. To je naravno uradio otac, jer
zaboga on je bio slikar! Kasnije je Belka oprasila
devet prasia. Moja baba Vinka, ona je kod nas
do-la 1945. godine, nekoliko meseci pre mog ro|
enja, na svom rodnom ostrvu nikada nije videla
svinju a u naem dvoritu je ak imala priliku da
pri-sustvuje dolasku nas svet brojnog svinjskog
pod-mlatka. Belka je imala dobru narav i samo zahvaljujui tome moj pajac Joca nije stradao kad
sam ga jednom prilikom ispustio u koinu. Jedino
se zaprljao dok ga je Belka njuila. Kako je Joca
iza-ao iz mog ivota nisam saznao, dok je Belkina
sudbina bila izvesna imajui u vidu da je ona bila
samo svinja, bez obzira na opte familijarne simpatije prema njoj. U drugoj godini mog ivota bilo
je, me|utim, i vanih politikih doga|aja, iako je za
porodicu injenica da sam hodajui uspeo da pre|
em dnevnu sobu bila senzacija od najvee vrednosti. Ipak, o zbivanjima u gradu svedoi i reenica iz Dnevnika: "Kad jednog dana bude znao da
ita, primetie da vie ne piem Petrov-grad,
kao se do sada zvao na grad, prema imenu kralja
Petra koji je emigrirao, ve Zrenjanin-grad po
prezimenu narodnog heroja Zrenjanin @arka koji
je poginuo u borbi sa nemakim okupatrima gone
1942". Znai, ve u svojoj drugoj godini iveo sam

u drugom gradu, bez ikakve promene mesta

boravka. Otac nije imao, barem javno, neki naroit
odnos prema kralju Petru a ni prema @arku
Zrenjaninu, ili je i to spa-dalo u onu nepoznatu
stranu njegove linosti koja se jedina u slikama
otvarala. A slike uglavnom - ute!
Za mene je tada i sama re grad bila potpuno
nejasna. U to vreme je i dvorite bilo prepuno
iskuenja. Naroito je to bio susedov pas koji se
video kroz drvenu ogradu. Pogotovo uo!
Odnekuda su stizali paketi koji su se zvali
"Unra", delili su ih siromanjim porodicama a
takvih je bilo dosta u naoj ulici. U novembru
1946. sam prvi put probao kruke sa ribom na
brodetu, iz amerike konzerve. ^udna
kombinacija, ali otac svedoi da mi je prijalo.
8.novembra je bila naa slava - Mitrovdan. jeo
sam kolae i dobio neke poklone. Od ika Bate
Rockova dobio sam igraku sa tri toka. "Unra"
vie ne alje pomo - zapisuje otac. Dobio sam
novo plavo odelo. Otac radi pre-kovremeno. Zima
je hladna, iva se sputa i do - 27 celzijusovih. U
Dnevnik otac zapisuje: " Danas su izbori za
ustavotvornu skuptinu Srbije. Postoje samo liste
Narodnog fronta, opozicije nema". Ni-kakvog
komentara ovoj injenici u Dnevniku nema, ako
ona sama nije i komentar. Bio je i Boi, i pokloni. I
slama i orasi. I arape u prozoru. Kao da je u tim
siromanim vremenima vea panja bila obraana
na sitnice. Mesecima je padao sneg. roditelji su
me ponekad izvodili da se nadiem. Seam se da
mi je jako smetala belina. Otac radi, mati ra-di,
mene uva baba Vinka koja je jako tiha i kao da je
stalno umorna. Ja ekam svoje drugo prolee, jer

svet koji mi se otvara deluje sve zanimljivije. Izvan

dvorita postoji ulica... Ona jo eka da porastem.

PROLE]E 1947. GODINE

U tom drugom posleratnom prolee nauio sam da

priam o Crvenkapi. Nisam se lako odlui-vao da
zaponem, ali kad bih krenuo, svedoi majka na
pole|ini stranice iz Dnevnika, ak sam i glumio.
Naroito sam se prenemagao kad je trebalo
predsta-viti vuka. Deda Vlasta je, inae voleo da
mi pria svakojake priice. Meni se najvie svi|ala
ona o lovcu Joci ija puka kljoca i ja sam taj
detalj ne-svesno unosio u priu o Crvenkapi. Otac,
iako to ne spominje precizno u Dnevniku, obino
nedeljom izju-tra, jedino tada smo mogli da se
sretnemo u prepo-dnevnim asovima, tako|e je
obiavao da mi pria raznovrsne prie. On je, me|
utim, mnogo izmiljao i meao razne doga|aje i
junake za decu. Pritom je pravio svakojake
grimase koje su me oduevljavale vie nego sama
sadrina prianja. Ali, te nedeljne "krevetske
ludorije", dok je mati ve uveliko spre-mala
nedeljni ruak, su bile u velikoj zavisnosti od
oevih slubenih obaveza: kad je imao problema
ili previe prekovremenog rada ostajao sam bez
tih neobinih doivljaja.
3. marta, izjutra, u deda Vlastinom dvoritu
bio je svinjokolj. Proleni. Klale su se dve svinje,
jedna dedina a druga ujka Momilova. Ja nisam
pri-sustvovao samo poetku tog doga|aja, ali im
sam se probudio mama me je odvela preko ulice u
dedinu kuu. Mesar koji se veoma pravio vaan, i
stalno je prao ruke, odmah je privukao moju
panju. Naroito zbog velikog noa koji je svaki
as otrio. Deda Vlasta je rekao: "Neka, vano da
nije pijanica". Svinju, prethodno zaklanu, emu

nisam prisu-stvo-vao, su prvo stavili u veliko

drevno korito, onda je prelivali vruom vodom a
mesar joj skidao dlake - ekinje. Mama je kazala
da ona ne voli kad se svinje "uri" ve kad je
"prljeno". Tada je koura slatka. Ali to nije kazala
glasno jer deda nije voleo da mu se bilo ko mea u
posao. I ja sam, docnije, vie voleo kouru
oprljenu slamom, da je umaem u so, kako su
neke komije radile, ali otac je tvrdio da je
"urenje" s higejenske strane mnogo ispravnije,
tako da mi je preostalo da i dalje kriom jedem
kouru samo u komiluku. Moda je zato i bila tako
slatka. Mene su posle par sati nahranili i stavili na
spavanje dok se svinjokolj nastavio, i dosta
neslavno zavrio, jer se ispos-tavilo da je na
mesar ipak bio pijanica, tako da su seenje mesa
morale da obave majka i mama. Deda Vlasta se
od muke i sam napio i otiao da spava. Ja sam
popodne probao varke ali me je posle boleo
stomak. Otac nije bio raspoloen jer se ujak
Momilo ponaao nadmeno a majka Julijana je
posle priala da se deda Vlasta upravo zbog toga
opio a ne zbog mesara, za koga su i znali da e se
opiti samo je bilo pitanje kad e se to desiti.
Voleo sam da jedem meso i kifle dok mi hleb
nije iao, naroito onaj kukuruzni. Tada, u posleratno vreme nije se znalo za makrobiotiku pa su
ga svi doivljavali kao odraz siromatva a ne kao
nain zdrave ishrane. Kako samo neznanje moe
lju-de da dovede u zabludu! Mene je, zapravo, bilo
veoma teko hraniti jer sam kao dete izuzetno
malo jeo - prinuda je zato bila svakodnevna.
Jedino to mi je jo slabije polazilo za rukom bilo
je spavanje. Stvar je jo kolplikovala i moja

tvrdoglavost.! Dete koje ne voli da jede, slabo

spava a tvrfoglavo je - prosto da ga mati poeli!
Ipak, u sopstvenu odbranu moram da kaem da
sam relativno brzo pro-govorio i prohodao.
U naem nekomfornom stanu u ulici Kraljice
Marije, kasnije Ive Lole Ribara, ivelo se skromno,
tiho i ini mi se s dosta porodine ljubavi. Bez
obzira to nam je kuhinja bila u hodniku a pajz u
dvoritu, o klozetu nema ni rei u Dnevniku, dani
su prolazili bez dramatike i sva|a. Sa komijama iz
dvorita, mi smo imali sobe s ulice, iveli smo
dobro. Oni su bili Slo-venci a ika Hinko,
penzioner, je po itav dan provodio igrajui se sa
mnom. Sa drugim komi-jama, Periima, kasnije
e se otac zavaditi oko obra|ivanja bate ali to je
pria za kasnije. Hodnik je imao staklene prozore
po kojima su bile islikane are u boji, tako da nikad
nismo mogli da znako kakvo je vreme napolju dok
ne iza|emo iz kue. Zimi su ta stakla bila
zamrznuta. Pod je bio od crvenih, ispranih cigala i
mama ih je esto ribala. U prozorima smo drali
zelene jabuke da bi na suncu sazrele. Gunarevi,
oni Slovenci, su paljivo brisali cipele pre nego to
bi proli kroz nau kuhinju, koja je bila njihov
hodnik. Mami je jedino smetalo kad joj tetka
Gunarka u prolazu zagleda u erpenje. Otac je
uspevao da je smiri :zbog dobrih komijskih
odnosa". Igraka sa tri toka, izra|ena od drveta,
pokazala se kao otporna na sve moje pokuaje da
je razmontiram. Vukao sam je na sve st-rane a
ona je trajala par godina, kao da joj etvrti toaka
ba nimalo ne nedostaje! Tog prolea prvi put me
je iao berberin. Dodue, to je bio na komija iz
ulice Vereb Kari, ali on je zaista bio pravi

berberin. Posadio me na stolicu blizu uli-nog

prozora, bilo je kasno popodne, i poeo da radi
makazama. Kad sam osetio hladan dodir gvo|a
oko uiju, poeo sam da plaem. Otac i mati koji
su moje prvo ianje posmatrali s divljenjem
pokuali su da me utee. Prestao sam da
negodujem tek kad mi je ika Vereb pruio pilu
treanja. Zabavaljen s tim crvenim i slatkim
perlama herojski sam izdrao do kraja ianja. Me|
utim, pravi pro-blem je nastao tek kad je berber
zavrio sa poslom. Zatraio je da mu vratim
trenje! A treanja nije bilo ni u tragu. Pojeo sam
ih u slast. ^ika Vereb se ljutio jer je on mislio da
u ja samo da se igram sa njima! Otac je zatakao
stvar tako to je berberu dao neto vie para ali je
doga|aj jo dugo prep-riavan u naoj iroj familiji.
Svi su udili Verebu, dok je njegova pria o nama
verovatno sa-svim drugaije izgledala.
Tog je
prolea padao i sneg.
Otac je u Dnevniku sasvim zapostavio priu o
sudbini nae krmae Belke. Nestala je iz prie a ko
zna da li je bila i u koini. Proslavili smo Vas-kres.
U Dnevniku pie: "Proteklo je mnogo vode
Begejom od kad sam poslednji put zapisao neto u
dnevnik tvog detinjstva. Imam jako mnogo posla u
kancelariji." A Begej je bila reka koja je godinama
proticala kroz moj rodni grad. U aprilu sam pao na
kanticu koju sam dobio za Uskrs ( Vaskres) i posekao obrvu, a oiljak mi je ostao zauvek. Sreom
de-tinjstvo mi nije ostavilo u amanet ozbiljnije
ozle-de, naroito ne one u dui...
U naem su dvoritu rasle visibabe. ^ika
\urica, koji je iveo u dvorinoj zgradi, drao je
kokoke i par zeeva. On je bio radnik i radio je u

livnici koja se zvala Radijator, kao i jo neke

komije. Imao je bicikl i uvek kad je dolazio sa
posla bio je crn u licu. Posle se prao na bunaru u
dvoritu. Voleo je i da pije rakiju. Ali to je radio
predvee. A u dnu te nae bate rasla je ljiva. a
iza nje je poinjao komijski zid.

njljljljnjljnjljljnjljljnjn
jljljnjnjnjljnjljljnjnjljljljlj
ljnjnjljljljnjnjljljljljnjnj
njljnjnjnjnjnjNJljnjljnjnjlj
njnjnjljNJljnjnjnjn
jnjnjnjljljnjnjnjljnjnjlj
ljnjnjnj
LETO

Iako sam tek uao u treu godinu otac, sa

biografskom vanou zapisuje u Dnevnik: "Visok
si i dosta mrav. Inae Bogu hvala, zdrav. Tvrdoglav si jo uvek". Ta konstatacija o mojoj tvrdoglavosti ne javlja se prvi put u ovom rukopisu ali do
sada sam, iz ko zna kojih razloga, izbegavao da je
ova-ko javno saoptim Otac sa aljenjem zapisuje
kako se njegovo beleenje detalja iz mog ivota,
odnosno ivotopis Dimitrijevievih, pretvara, silom
pri-lika, u godinjak jer mu obaveze ne
dozvoljavaju da se redovnije posveti zapoetom
"belenikom" po-slu. On slobodno vreme koristi

da bi prekovremeno radio, i zaradio. Poinjem da

izgovaram i po koju ma|arsku re a leto kree
odmah s velikim vru-inama. Ma|arski sam ubrzo
zavoravio a i leto se pristojilo.
Sada je ve 1948. godina. Otac je na
godinjem odmoru i uglavnog ga provodi sa
mnom u naoj ba-ti. Kupamo se u velikom koritu.
Izjutra se sipa voda, do popodne se ona na suncu
ugreje pa se ruka otac i ja kupamo. Mami je
neprijatno to se i otac kupa pred komijama. Ona
to ni za ivu glavu ne bi uinila. [ta bi komiluk na
to rekao! Leto je, inae, te godine dosta kasnilo ali
su vruine brzo zagospodarile. Smenjivali su se
topli dani u ne-pogode. Otac pie kako je
poetkom jula u Zemunu padao led veliine
kajsije. [to se mene tie, kad nisam bio u dvoritu i
u koritu, nosio sam crvene cipele sa gumenim |
onom. Danas bi za to rekli da je boja za devojice
ali verovatno je u posleratnim godinama moda
bila drugaija. Otac se sprema da po-sle godinjeg
odmora pre|e sa slubom u Beograd. Unapre|en je
u finansiskog inspektora ali e kui dolaziti samo
nedeljom. Verovatno mu je to saznanje pokvarilo
letnje uivanje u dvoritu, ali ja sam za te njegove
muke saznao tek posle dvadeset godina, a tako
odloene saznanje o tu|im problemima, pa ma-kar
bili i najro|eniji, deluju znatno lake. Mama je
otkazla slubu u @eljeznikoj radionici jer su
uslovi rada bili vrlo teki. Otac joj trai slu-bu na
nekom drugom mestu jer, kako kae, s nje-govim
prihodima "ne moemo da iza|emo na kraj". Plata
mu je bila 3500 dinara dok je kilogram masti u
slobodnoj prodaji kotao 350 dinara, za kilogram
paradajza je trebalo dovojiti 12 dinara, za jaje 9 di-

nara. Kada su u pitanju cene cigareta, a otac je

bio strastven pua, stvari su te 1948. ovako
stajale: najjeftinija "Drava" kotala je 7 din. a
najskuplja "Istra" 25 dinara. Jeli smo i kukuruzni
hleb a vla-da je obeavala da e ubrzo biti u
trgovinama hleb od 80% peninog brana i 20%
kukuruznog. Ve-ina stanovnitva je u to verovala,
jedino su na-rodni neprijatelji, kulaci i neki drugi,
poluglasno govorili da je to samo politika "dimna
zavesa". Meni je bilo sve jedno jer ja hleb skoro da
nisam ni jeo. U kui se tedelo, zapravo otac je
propisao dnevnu potronju koja se po svaku cenu
morala odr-ati. Imao je jednu svesku s zelenim
tvrdim koricama u koju je beleio izdatke. Nije
nam se rasipalo ali nikada, barem koliko je meni
poznato, nismo ni od koga pozajmljivali. I dan
danas mi je i sama pomisao da pozajmim od
nekog novac mrska.
Naa porodica je, kao i
mnoge druge, ues-tvovala u razmeni robe sa
"selom": otac i mati su povremeno odlazili u selo
Ravni Topolovac i tamo menjala odela, obuu,
ostatke kunog nakita, koji je mama donela u
miraz, za mast, brano, meso. Neki su to nazivali
"crnom berzom" ali jedino se tako moglo
preivljavati. Odricali smo se onog bez ega nam
se inilo da moemo, proirujui svakog meseca
spisak stvari kojih se moramo odrei. Ja, naravno
tada o tome nita nisam znao jer mi se svet
otkrivao polako i jedva je zakoraio ka ulici.
Roditelji su probleme preivljavanja reavali iza
zatvorenih vrata spavae sobe.
Oca preko nedelje nisam vi|ao, dolazio je
subotom navee i uvek mi je poneto donosio iz
Beograda: salame, alve, kokice i druge sitnice koje

se jedu, iz ega bi se dalo zakljuiti da nam se sve

vrtelo oko hrane, to nije bilo sasvim netano. Ali,
u siromana vremena ljudi verovatno imaju
pojaanu potrebu za hranom. LJudi i njihova de-ca,
naravno! Otac u Dnevniku dalje zapisuje: "U
Grkoj besni gra|anski rat izme|u desniara koji su
na vlasti i leviara koji su u opoziciji. Ovog meseca
je bio 5. Kongres Kom. Partije u Beogradu. Velika
je napetost izme|u Rusije (S.S.S.R.) i Amerike
(S.A.D.). U Londonu se odravaju "Olimpijske igre",
nai sportisti i fiskulturnici prisu-stvuju". Toliko o
politikim zbivanjima, koja je otac paljivom
pratio. Moj deda Vlastimir je ostao bez radnje,
nacionalizacija je uradila svoje. Dobio je ipak
zaposlenje u Trgovakom praktikumu. Sve je to on
veoma teko podneo, to se prvo odrazilo na
njegove aljive prie koje su ranije naprosto izvirale iz njegovih ustiju ukraenih tankim briima.
Poslednjih meseci vie ih nije bilo. Kasnije su posledice te njegove imovinske nesree postale tragine, ali o tome kad do|e na red. Te smo godine,
kao i kasnijih, s jeseni putovali u Kikindu kod tetka
^arne. Ona je bila majkina sestra od ujaka. Voz je
iao polako i zaobilazno. Bio je pun. Nisu postojali
autobusi. Na svakoj stanici je mnogo ljudi izlazilo i
ulazilo ali se masa nikako nije sma-njivala. Svi su
nosili korpe, cegere, nekakve kutije vezane
kanapima. Putovali smo mama, majka i ja. Otac je
bio u Beogradu, na poslu, a brat mi se jo nije
rodio. Kad smo stigli do Kikinde, na moje veliko
zaprepaenje svi putnici su izali iz voza i krenuli
ka gradu. Uplaen tim iznenadnim pok-retom,
panino sam uzviknuo: "Mama, oni svi idu kod
nae tetka ^arne". Naravno, nije to bilo u pitanju

ve su svi putnici sili iz voza jer je Kikinda bila

poslednja stanica pre granice sa Rumunijom. I
sreom da je bilo tako jer kod tetke ne bi ni polovina tog sveta stala! Tetka ^arna je imala krave, svinje, puno raznovrsne ivine. ^ak i morke.
Jedino nije imala suvie sree u ivotu. No, tada mi
je samo bilo vano da svi ljudi iz voza ipak nisu ili
kod nje. U njenoj spavaoj sobi, kreveti su bili
"snabdeveni" perinama u koje se upadalo, to je
mene pomalo plailo. Imao sam utisak kao da
lebdim. Da propadam, barem u dvostruko: u san,
i u beskraj perja, koje naalost nisam podnosio. U
kuhinji je bila zidana,"seljaka" pe, na kojoj se
ku-valo i peklo, s kuhinjske strane, ali u sobi i
sedelo. Loena je tuluzinom i apurinama, koji su
ostajali posle branja i krunjenja kukuruza. ^udno
je da se ni-gde, u Dnevniku i mojim direktnim
uspomenama, ne pominje tetka ^arnin mu,
tetak. On kao da nije ni postojao, to ipak nije
tano.
Jedne subote smo bili i u Beogradu.Mama i
ja. Ili smo da posetimo stric Marka i strinu Zorku.
Otac nas je saekao na Dunav-stanici, na koju smo
prispeli posle vie od tri sata vonje vozom koji je
vukla parna maina. Moji utisci iz Beograda, a
slini su i oevi dnsvniki zapisi, odnose se pre
svega na vonju tramvajem koji me je ipresionirao
zvonjavom i kripom konica. Uplaio sam se na
momenat od varnica koje se povremeno iskakale
sa mesta gde je trola dodirivala elektrini vod, ali
brzo sam se navikao na to. Tim tramvajem smo ili
do Zoolokog vrta i tamo sam, kako otac pie,
"prvi put u ivotu" probao penu od piva. U Dnevniku nema ni re o samom zoolokom vrtu, u mom

seanju, kad se izuzetno napregnem, mogu da

prona|em pokoju davnu sliicu u kojoj dominiraju
majmuni i orlovi, od kojih su mi prvi simpatini a
drugi odvratni! Nai beogradski ro|aci,
Dimitrijevii kao i mi, imaju sina koji je moj
vrnjak. Zove se Aleksandar. Debeljukast je i
stalno se smeje i je-de. I on je iao sa nama u
Zooloki vrt. On se ne boji varnica na tramvaju i
pokazao mi je slo-na. Inae, otac je svakodnevno
sluao Radio i kupovao "Politiku". Novine je itao
od prve pa sve do poslednje strane. Kad je zbog
finansijskih pro-blema morao ovu novinu da
kupuje samo dvaput nedeljno, bio je veoma
neraspoloen.
Mama i majka si stalno trikale, najvie za mene.
Od oevog starog zimskog, koji su "prevrnu-li", bio
je to predratni "grombi" tof, dobio sam kaputi.
U naoj kui je uvek bilo snalaenja.

RIBLJE ULJE I IMFORMBIRO

16. decembar 1948. godine je padao u

etvrtak. Bio je lep zimski dan. Iako radni rad, otac
je bio kod kue. U Dnevniku je zapisano: "U
Lajkovcu sam dobio grip pa sam nekoliko dana na

bolovanju". U to vreme otac je dosta putovao.

Putovao je kroz Srbiju kao eljezniki finansiski
revizor. Obilazio je i kontrolisao poslovanje
eljeznikih preduzea. Strog i pedantan slbenik,
kakav je on bio, sigurno nije bio omiljen kod
efova stanica koje je kon-trolisao. Ni njemu ova
sluba nije bila po volji, jer se premetaj u
Beograd, koji je prikazan kao unapre|enje,
pretvorio u partanje po gradi|ima Srbije i
njihovim svakojakim hotelima i pre-no-itima.
Jedina dobra strana tih oevih putovanja bila je u
tome to je u tim srbijanskim palankama uspevao
da kupi jeftinije sir, slaninu, kobasice i sl. Uveren
sam, me|utim, da je te namirnice platio a ne dobio
na poklon po sistemu "da se na|e na putu, drugu
inspektoru".Barem sam ube|en da je bilo tako, jer
je otac Vladan bio poten i nepraktian. No, bez
obzira na sve, subotnja popodnevna iz tog perioda
pamtim i po otvaranju njegove tane iz koje izvire
hrana, pedantno umotana prvo u beo papir a
potom u "Politiku"od prethodnog dana.
Sudei po mom pisanju o hrani, a moja istinska zaokupljenost njome nastupila je mnogo
docnije, moglo bi se pomisliti da sam je u
detinjstvu oboavao. Me|utim, bilo je sasvim
suprotno: moja ishrana je bila porodina mora.
Zato su roditelji , u treoj godini mog ivota
zapoeli pravu bitku protiv mog slabog apetita i
mravosti. Po strogo propisanoj, i jo pomnije
kontrolisanoj proceduri, svakodnevno sam morao
pijem nekoliko kaiica "jekocitrola" - vitaminskog
preparata za jaanje organizma. Moram da vam
kaem da se iza tog im-presivnog imena zapravo
krilo odvratno riblje ulje. uzimao sam ga

pomeanog sa e|erom, vodom, voem, i uvek

pod pretnjom "pedagokih mera" iliti jednostavno reeno - batina! Bilo kako bilo, "jeko-citrol",
i neki slian preparat u kasnijem periodu, uspeno
su, ali sa zadrkom, delovali tako da sam apetit
dobio u vreme kad je ve valjalo razmiljati o djeti.
Ali za to nisu bili krivi roditelji ve nauka!
Te sam godine stekao i najboljeg druga Miu Rackova. On je sin naih porodinih prijatelja
Rackovih i ima tri godine kao i ja. Moj najbolji drug
je ove zime bio jako bolestan. Leao u bolnici od
zapalenja plua. Zapravo, u prvo vreme lekari nisu
znali ta mu je. Davali su mu "injekcije penicilina". Mia je ipak ozdravio i ja sam nastavio da
imam istog najboljeg druga. NJegov mla|i brat
Saa i moj, tako|e mla|i, brat Milan kasnije su
postali najbolji drugovi. Ali, potrebno je da se jo
rode, to e i uslediti za dve godine. U oevom
Dnevniku o meni zatim stoji: "Prepirke izme|u
Inform-biroa i Komunistike partije, koja je poela,
mis-lim, u aprilu 1948. go-dine jo uvek traje". Kao
nepartijca oca ovaj politiki sukob nije lino
interesovao, ali kao revnosnog itaoca "Politike" i
redovnog sluaoca Radio Beograda, tako krupan
doga|aj ga nije mogao ostaviti ravnodunim. Kada
su u pitanju informacije, podozrevam da je kriom
i povremeno sluao i "Glas Amerike". Sukob nae
zemlje sa Sovjetskim savezom ipak nije bio velika
tema u naoj kui, iako sam par puta video oca
kako razgovara o tome sa komijom iz broja 30.
Radetom Stojakoviem. On je, kao i komija Peri,
bio li-vac i radio je u fabrici koja se zvala
"Radijator". Taj komija je bio u Komunistikoj
partiji i kra-jem godine je nestao iz kue na godinu

dana. NJegova erka Milica, moja drugarica, nije

htela da govori nita o svom ocu i plakala je kad bi
je neko neto o tome pitao.
Zima je rano poela i bila je otra. Deda
Branislav je radio kao ekonom i nije se dobro oseao. Patio je za svojom radnjom. Otac je putovao
kao revizor i tedeo od dnevnica. Sigurno je
spavao u najjeftinijm hotelima i jeo najobinija jela
ili " suvu hranu". Mama je traila nov posao. Bilo je
mnogo snega pa su seljaci sankama donosili robu
na pijacu. Begej je bio pod debelim ledom.
Polovinom decembra tekue godine, deda
Branislav je opet klao svinju. Ja sam bio stariji par
meseci tako da se ovog svinjokolja bolje seam ,
ali i dalje kao kroz maglu: ugojena svinja u
drvenom koritu, sva u pari iz vode u kojoj je
"urena". Majka je prala creva i spremala ih za
kobasice. Deda je nudio rakije. Mesar je bio nov,
ne onaj od proletos. Bilo je jako hladno, otac
spominje -15. Na pas je bio vezan u drugom
dvoritu, da ne smeta. Nije lajao jer je do-bio
dosta hrane. Kasno popodne, ve se smrklo, svi
smo jeli peeno meso. Ja sam u me|uvremenu i
spavao. Otac pie da su meni dali "malo vina
razblaenog s mineralnom vodom". Dananja
kisela voda se znai nije oduvek tako zvala. Kad je
u pitanju vino, mama prilikom iitavanja oevog
Dnevnika izraava sumnju u tanost tog podatka.
Mi nismo klali te zime svinju jer je nismo imali.
Inae, ja tada nisam znao ta znai nemati iako
nam se nije rasipala u domainstvu. Jednostavno
sam navikao da imati zna-i ono to se u kui
moe nai. One to ne unese u kuu i nije
nemanje. Otac u Dnavniku prati doga|aje u

Palestini i Kini. Taj spoljno-politiki deo zakljuuje

ovako: " Prie o ratu su se malo sti-ale". U naoj
ulici politika je jedino dotakla Milicinog tatu. To to
su vojnici prolazili uli-com ee nego obino, nas
decu je samo zabavljalo. Salutirali smo im kad bi
se s veeri umorni vra-ali u kasarnu na samom
kraju nae ulice, koja se ve zvala Ive Lole Ribara.

BIOSKOP

Moj brat od ujaka, Momila, Bata je imao ve-liki

kaalj a njegova ro|ena sestra Marica je pro-slavila
svoj prvi ro|endan. Opet je leto ali godina 1949.
Naa zemlja je jo u veoma loim odnosima sa
Sovjetskim savezom - tako izvetava otac, koji izgledan veoma prati politika zbivanja ali to kri-je.
Kako pie u Dnevniku, tog leta smo putovali
parnim brodom u selo @itite. Mama, u "komentarima" oeve hronike, me|utim izriito tvrdi da nije
opte re o tom mestu ve o Srpskom Itebe-ju,
odnosno da su nai ro|aci zapravo tamo iveli. Kad
ve pomislio da nikada ovaj porodini rebus neu
razreiti, jedan sluajna susret, na nekoj iz lobi,
sa jednom dalekom ro|akom, doneo je neoekivano razreenje: imali smo ro|ake i u @iti-tu i
u Itebeju, i verovatno smo putovali u oba sela, jer
su na istoj reci.
Ali, poto sam privuen vonjom parobrodom preskoio prolee, jedino mi sada
preostaje da se u prianju vratim par meseci
unazad , uostalom stariji kau: ko zna zato je to
dobro! Dakle,"tog prolea smo uredno proslavili
verske i dravne praznike". Ja sam sa ocem bio na
Uskrs u crkvi, to me nije ba oduevilo jer je
unutra bila jako hla-dno a miris tamjana me je
guio. Ocu nisam nita rekao, ak je mogue da
sam i slagao da mi se svideo odlazak u crkvu. Ako
je i bilo tako, nadam se da to spada u one "male
korisne lai" na koje sam bio prinu|en da ne bih
povredio oeva verska oseanja! Na prvomaskom
Uranku je bilo mnogo veselije i top-lije. Bilo je
mnogo ljudi, pevalo se uz harmoniku na sve
strane. Vrteli su se ringipili, prodavali su se
slatkii i bilo je lepo vreme. Masa ljudi, u ne-kom

nesvakidanjem raspoloenju tiskala se s jed-nog

na drugi kraj izletita koje se nalazilo pokraj starog
novosadskog puta. Tog dana kao da nikog nije
dralo mesto i kao da su svi po nekoj naredbi razdragani i dobri. Ti posleratni praznici su iz dananjeg ugla bilo prosto neverovatni. Fabrike i
preduzea su podigli atore za svoje radnike. Sedelo se na drvenim klupama ili stolicama. Na stolovima su bili "kockasti" stolnjaci. Na njima kri-gle
piva i krakera. Mnogi su pevali. Neki su igrali
fudbal i bili jako oznojani. Iz razglasa, koji je pomalo krao, ule su se revolucionarne i radnike
pesme. Iz nekih atora je dopirala i narodna muzika.
Posle podne je bilo i pijanih ljudi a otac je
rekao da onaj koji ne ume da pije bolje da i ne
pije! Mi smo jeli slodoled. Naravno, prvo smo
pojeli ono to je mama prethodne veeri
pripremila: pahovano meso i kolae s kakaom. Bio
sam veoma zadovoljan provodom, sit, prepun
utisaka koji su prevazilazili moju sposobnost
doivljavanja, ali istovremeno i jako nezadovoljan:
otac nas nije vodio na evapie pod atru!
Strano sam zavideo onima koji su tamo sedeli i
jeli to meso tek skinuto sa uarenog u-mura. Ja
sam par puta glasno pitao kad emo i mi pod
ator dok me mati nije tako strogo pogledala da
sam konano uutao na tu temu. Otac se pravio
da me ne uje, a o evapiima nije nita ni u
Dnevniku za-beleeno. Pretpostavljam da taj
troak nije bio uplaniran za taj 1. maj, a bez plana
se u naoj kui skoro nikad nije troilo. Ostalo mi
je da se nadam da e idueg 1. maja biti
drugaije.

Doga|aj koji je dao naslov ovom poglavlju

dogodio se pre 1. Maja i nije se ba slavno zavrio. Iao sam po prvi put u bioskop. Vodile su me
dve devojice iz komiluka: Tilda i Paola. One su
ile u trei razred osmogodinje kole i potpuno mi
je nepoznato kako je dolo do toga da me roditelji
njima povere u tako vanoj misiji kao to je prvi
susret sa filmom. No, bilo kako bilo, otac u
Dnevniku ovako belei: "Kada si se vratio iz bioskopa nisi bio nimalo raspoloen i nisi hteo da
pria ta si video. Kazao si da vie nee ii u
bioskop jer ti je bilo dosadno". Ovakva moja
izjava, nadam se da je tano navedena, dvostruko
je neoeki-vana i udna. U to sam vreme, kao
prvo, veoma voleo sve sliice, crtee, karikature a crtani film je od svega toga po malo, pa je
nejasno kako mi se nije dopalo. Taj se film zvao "U
strahu su velike oi" i bio je ruski. Istini za volju,
kasnije nisam suvie voleo ruske filmove ali u tako
ranom detinjstvu svi strani filmovi su isti. Kao
drugo, ensko drutvo mi nikada nije smetalo, a
Tilda i Paola si bile lepe devojice pa ni to ne moe
biti valjan razlog za moje neraspoloenje prema
filmskoj umetnosti!? Znai, odgovor na ovo
pitanje poiva u dubokoj tami i ostaje mi samo da
iz ove sazrele glave pokuam da prona|em
odgovor. Moda je bilo ovako: ja sam za ove
devojice bio simpatini klinac iz komiluka, koga
su iz znatielje povele u bioskop. Trebalo je tog
popodneva da im zamenim lutku jer su bile ve
malo prevelike za nju. U bioskopu su, me-|utim,
srele neke momie svojih godina ili malo starije.
Iz potpuno razumljivih razloga veu su pa-nju
obratile njima a sasvim zapostavili klinju iz

komiluka. Kad je film poeo, ja nisam mogao ba

najbolje da ga pratim jer nisam znao da itam potpise ispod slika koje su promicale platnom. Ubrzo
sam, zbog toga, izgubio interes za zbivanja na
platnu a Tilda i Paola su nastavile da obraaju
panju na "starije" momke. Film koji ne razumem i
devojice koje me zapostavljaju - zar to nije
dovoljan razlog za neraspoloenje! Tako bi mogla
da glasi neko moje objanjenje ranog razoarenja
u filmsku umetnost i ensko drutvo. Ipak, bioskop
"Avala", u uliici iza Vatrogasnog doma, kasnije je
obeleio moju mla-dost znatno lepim
uspomenama. Vie kad je u pi-tanju film a manje
devojke, a da li su tome dopri-nele i Paola i Tilda
nikada neu saznati. Gari Ku-per, Odi Marfi,
Elizabet Tejlor, Xems Din - ni-kada me nisu
izneverili. Kad sam odrastao ustajao sam i u pet
izjutra da ekam u redu karte za film "Enapurski
tigar", ali to vie nije bio bioskop "Avala" ve
"Balkan", i za taj film nisam kupovao samo jednu
kartu... I ko zna ta sad rade moje dame iz 1949?
Da li su im i sada u strahu velike oi...

NA BEGEJU

Kroz Zrenjanin je nekad, kad sam bio mali i mlad,

proticao je Begej. Nikada nije bio suvie lep ali
uvek sam ga voleo jer je bio deo mog rodnog pejsaa. Tim smo Begejom i putovali kod ro|aka, sad
nije vano dal u @itite il Itebej. Bitno je da smo
plovili lepim belim brodom. U mojim sea-nji-ma
taj je brod liio na one parobrode sa Misisi-pija:
kao da je imao one "tokove", s lopaticama sa
strane, koji su prevrtali vodu. Ako to u zbilji i nije
bilo tako, uspomene su uspomene i ja ne mogu
sad da ih menjam. Taj brod, beo je bio sigurno,
poao je u jedno nedeljno jutro, ispred Kapetanije,
uzvodno ka uu Begeja koje se nalazilo ak u
dravi Rumuniji. Bilo je puno sveta na palubi i skor
svi su imali prazne torbe i platnene kese. Brod je
zasvirao i zadimio, voda se uskomeala i mi smo
krenuli ka ro|acima na selu. Bili su to mamini ro|
aci, imuni seljaci koji su uspeli da "preive"ono
to moj deda nije - nacionalizaciju. Otac ovako
zapisuje: "Lepo smo se proveli. Najeli smo se

pileeg mesa. Nai domaini su imuni seljaci kulaci, i mada su dosta optereeni ipak imaju vie
od nas inovnika". Do prvog sela u kome su iveli
ro|aci, do @itita, dosta smo dugo putovali jer
smo ili protiv renog toka. Begej nije nikad bio
neka naroito ustra voda, osim kad je
poplavljivao, ali ni brod kojim smo putovali nije se
odlikovao nekom snagom. Tek, stigli smo negde
pred ruak, koji se, kao otac izve-tava sastojao
od kokoije supe i peene pile-tine. Otac i ja smo
se popodne kupali u reci. Meni to nije bio prvi
susret s tekuom i mutnom begejskom vodom.
Ulazio sam u vodu, te iste reke, i u Zrenjaninu, par
dana pre nae plovidbe, u @itite ili Itebej,
svejedno. Nisam jo znao da plivam ali je otac na
tome lagano insistirao. Ipak, proplivao sam tek sa
est godina, znai tek godinu i po kasnije. Sve u
svemu, kupali smo se, svako na svoj nain, na tom
izletu, ali tek sat posle ruka jer je otac negde
proitao da je sa punim stomakom opasno ulaziti
u vodu. Uopte, on je bip pun praktinih saveta
kako preiveti bezbedno ivot! Navodno je sve te
kori-sne savete nauio u svom detinjstvu od nekog
ro|aka prezimenom Bradanovi. Napio sam se
begejske vode dok sam pokuavao da plivam.
Sreom, u to vreme ona je bila mlaka i skoro
prijatnog ukusa. Mama se, naravno, nije kupala,
ovog puta ne samo zbog stid-ljivosti ve i zbog
toga to e idue godine morati da rodi mog mla|
eg brata.
Kasno popodne tog vrelog letnjeg dana opet
smo bili na brodu. Putnici su bili skoro potpuno oni
isti s kojima smo jutros doputovali. Jedino su
korpe, torbe i kese bile pune. I nae torbe su bile

pune. Ne seam se ba ega, jedino pamtim da

sam u povratku imamo veoma odgovoran zadatak
da pazim na dve guske, dodue vezane, koje smo
dobili od ro|aka. Na brodu je bilo veoma toplo jer
se nad rav-nicom spustila omorina koja nije
doputala lju-dima da diu. Moete misliti kako je
tek bilo de-ci. Povremeno sam ostavljao guske
same i odlazio na krmu da se malo rashladim, u
kofi sa begejskom vo-dom koju je jedan ovek
zahvatao iz reke. Povratak je trajao due- oko tri
sata, iako smo nazad plovili ni vodu, jer smo se
due zadravali u usputnim pristanitima. Trebalo
je utovariti sve ono to je selo moglo da isporui
polugladnim stanovnicima grada. Na palubi je bilo
ljudi, ivine, prasia - jednom rei - neverovatna
guva. Svi su bili edni, umorni, naroito ivotinje,
a ljudi i i nervozni. U mojim naknadnim
uspomenama, me|utim, ovaj pov-ratak u
Zrenjanin je znatno lepi i romantiniji: sumrak i
bela la|a koja plovi mirnom rekom! Ve-rovatno je
Misisipi Toma Sojera naknadno upleo svoje prste u
ovaj doivljaj. U Zrenjanin smo stigli u sumrak. Na
pristanitu je bilo mnogo sveta koji je ekao svoje,
ali i hranu sa sela. Bilo je i fija-kera za one
imunije. Mi smo saekali da otac ode do kue i
uzme bicikl na koji smo natovarili stvari koje smo
dobili od ro|aka. Seam se da je sa obe st-rane
bicikla visila po jedna guska besno i-tei.
U jesen 1949. godine posetio nas je jedan
oev poznanik iz vojske. Imao je udno ime i bio je
mor-nariki oficir. Zvao se Pipe Politeo, ili tako
nekako, i bio je visok i obuen u jako sveanu i
u-dnu uniformu. NJega smo sreli jo na
prvomajskom uranku i onda je obeao ocu da e

nas posetiti kad sledei put bude dolazio kod ro|

aka u Zrenjanin. On i otac su dugo razgovali
sedei pod "saletlom" u bati pa ga je mama
pozvala da rua sa nama, poto je nedeljom
kuvala bolji ruak. Moj brat od ujaka Ba-ta,
zapravo Slobodan Batanjac odmah je dotrao da
vidi njegovu mornarsku uniformu. Kroz prozor od
hodnika virili su moji drugovi jer sam svim
unapred ispriao ko nam dolazi u posetu. Moja
nova i sta-rija od mene drugarica, Verica Radovi,
erka pro-fesora Radovia, oni su inae stanovali
u jedinoj spratnoj kui u naoj ulici, dola je posle
ruka da se igramo. Uao sam u spavau sobu,
tamo je mama sklonila stvari tog oficira, i stavio
na glavu nje-govu oficirsku kapu. Verica mi se jako
smejala to me je veoma postidelo, jer sam mislio
da u je zadi-viti kad stavim mornarsku kapu na
glavu. Jedino sam smetnuo sa uma da e me ta
ista kapa "progutati" i da u delovati smeno. A
ona moda i nije morala da mi se smeje!
Otac u Dnevniku pie kako mu se ini da je
1949. godina tea nego 1945! Ja sam dobio
batine jer sam zagrizao komijsku jabuku. Otac
belei kako su nas "Rusi dobro stegnuli". Nerado
jedem pekmez!. Ocu su morali zbog gangrene da
odstrane deo prsta na desnoj ruci. Te se porodine
nezgode ne seam di-rektno ali iz kasnijeg perioda
pamtim da me je njegov "skraeni" prst stalno
interesovao. Kasnije sam sazno da se ocu zapravo
zabo trn u prst kad je se-kao drva za loenje. A to
drvo smo kupili na e-ljeznici i bilo je od
katranisanih pragova koji su nosili ine. U Zagrebu
se organizuje "Velesajam" a otac dobija slubeno
reenje za neeljeni preme-taj u Sarajevo.

POMORANXE IZ HERCEG-NOVOG I OSTA LI

VA@NI DOGA\AJI ( 1 )

Krajem leta mama i ja smo pratili baba Vinku za

Split. Znai da sam 1949. godine prvi put video
more. Otac nije mogao da dobije odsustvo pa smo
mi sami morali da vodimo bolesnu babu u njen
zaviaj. Tada nisam mogao, naravno, da razumem
zato je baba Vinka, iako je znala da je bolesna,
tako snano e-lela da poseti ro|ake i rodni kraj. I
jo mnogo stvari nisam znao o ivotu a verovatno
se nisam ni jako obradovao kad sam ugledao
more, jer poto ga nikada nisam do tada video
nisam ni umeo da mu se obradujem. Moru sam se
svakako obradovao kad sam ga video drugi put!
Mi smo baba Vinku odveli do Spli-ta, kod njene
sestre Katice, i tamo smo ostali tri nedelje. Baba je
veoma teko podnela putovanje a ja sam prema
maminom pismu tati bio "veoma sno-ljiv". Otac
upisuje u Dnevnik: "Tata je na bolovanju... ponovo
sam dobio napad iijasa, a sem toga teko sam
potresen nerazumevanjem i nebrigom kadrovske
slube u vezi moje linosti". To "nera-zumevanje"

se odnosilo na odluku Direkcije eljez-nice o

oevom slubenom premetanju u Sarajevo.
Kupao sam se u moru ali od putovanja za
Split i nazad pamtim samo silne tunele i gar u oku
u odla-sku, i no u vagonu za vreme povratka.
Sve ostalo je bilo stvar naknadnih saznanja i pria.
U Dnevniku je otac bio dosta nemut kad je u
pitanju taj na izlet u Dalmaciju. Sem kad je u
pitanju iekivanje da se vratimo!
U naem kupeu je bilo mnogo sveta a neki mladii
su spavali na mestima za ostavljanje prt-ljaga. Bili
su veoma raspoloeni a jedan stariji o-vek, koji je
stalno izlazio u hodnik da pui i go-vorio svima
"izvinite", opominjao ih je da se ne pe-nju tamo jer
to nije predvi|eno za spavanje. Kad ga nisu
posluali rekao je da e im se to kad-tad osve-titi.
Oni su se smejali i govorili kako je "matorac
dave". Ja sam zaspao tek posle ponoi jer su mi
mangupske igre bile zanimljive. Iznenada je voz
na-glo ukoio - ula se strana kripa konica i tokova. Sve se zatreslo a dvojica mladia su pala, sa
svojih mesta iznad naih glava, pravo na pod!
Neke ene su panino vikale, svi koji su zadremali
bili su prestraeni, jedino je baba Vinka bila mirna.
Ona kao da nikad nije spavala, zato se nije ni uplaila. Posle su doli milicioneri. Prolazili su kroz sve
vagone i nekog traili. Kad je voz nasta-vio put, u
naem kupeu se prialo kako je neki zat-vorenik
povukao konicu i iskoio iz voza. Moda je bilo i
tako ali znam da se oni mladii nisu ponovo
penjali da spavaju na mestima gde se osta-vljaju
koferi. Padanje s sasvim pristojne visine potpuno
je prizemljilo njihovo junaenje.

Kad se razdanilo mladia vie nije bilo. Mama je

konstatovala da iz njene korpe nedostaje flaa sa
vinom, proekom, koju je stric Mirko po-slao ocu.
^ak ni baba Vinka nije primetila kad je vino
nestalo. Znai da je i ona ponekad spavala. Otac
nas nije saekao na beogradskoj stanici jer nije
mogao da se kree zbog iijasa. Mi smo bili
preplaeni to ga nema ali nam je jedan e-ljezniar rekao da je otac poruio da ne moe da do|
e iz slubenih razloga. To je znailo da mora da
radi.
Dnevniku zatim pie: "Ovih si dana pojeo i zadnju
pomoranxu koje smo za tebe dobili iz HercegNovog". Odakle smo te pomoranxe u naem
skromnom ravniarskom ivotu?

POMORANXE IZ HERCEG-NOVOG ( 2 )

Pomoranxe su zaista tih godina bile retkost u

naem gradu, ali nije bila u pitanju nikakva tajna
ve je to bilo jedno u nizu snalaljivih poduhvata

moje baka-majke Julijane. Za vreme leenja u

Vrnja-koj banji upoznala je neku enu iz HercegNovog, i s njom ugovorila razmenu: mi smo toj
gospo|i slali belo brano, koga je u Banatu, ak i u
posleratnim godinama, bilo, ona nama
pomoranxe, koje su, sreom, rasle na
Crnogorskom primorju.
Seam se tih naranxastih "lopti", upakova-nih u
kartonsku kutiju, svaka je bila posebno umo-tana
u hartiju i poloena u neku slamu da se ne bi
ugruvala tokom transporta. Daleko je bio HercegNovi. Me|utim, Ja sam te sone plodove iz daljine
doivljavao vie kao neki lek a manje kao obinu
poslasticu. To to ovo voe nije moglo da se kupi
u prodavnicama bio je samo jedan razlog za takav
doivljaj. Pravilnost s kojom sam dobijao renjeve
ovog ploda pretvarali su zapravo ga u neto to
podsea na medicinu. Otac se,jednostavno, brinuo
da mi pomoranxe to due potraju, barem do
sledee berbe. Zato se obavetenje da sam pojeo
i poslednju pomoranxu nala me|u odabranim
doga|ajima iz porodinog ivota. Podatak da te
hercegnovljanske pomoranxe nisu stizale do nas
onako upakovane kako sam malo pre napisao,
saznao sam tek docnije, mati mi je jednom
prilikom ispriala - to ih je otac prepakivao u cilju
zatite od kvarenja. Inae, razmena je obavljana
po sledeoj srazmeri: "4 kgr hlebnog brana za 1
kgr pomoranxi, to brano je vredelo oko 8 dinara,
a isto toliko je vredep kilogram pomoranxi razmena je bila, znai, dosta realna".
Sa septembarskim datumom u Dnevniku je
zapisano:" Uprkos naih nastojanja da te pouimo
ipak pokazuje znake sebinosti, naroito pri je-

lu...". Ovo je doslovan citat koji me veoma iznena-|

uje. Imao sam daleko bolje miljenje o svojim ranim godinama! Poto nisam bio prodrljiv, o emu
isti ovaj rukopis svedoi, verovatno je u pitanju
moja nespremnost da se odreknem boljih paradi
me-sa ili slatkia. Ali, niko nije savren.
Za ro|endan, etvrti, dobio sam, izmeu
osta-log, i gumenu loptu"koje su danas veoma
retke". Opet smo putovali na dva-tri dana kod ro|
aka u @itite. U Grkoj, kako otac zapisuje,
partizani gube rat, a ja navodno rado pijem pivo!?
I te smo godine proslavili nau Krsnu slavu Mitrovdan. Otac nije iao na bogosluenje u cr-kvu
jer je bio radni dan. Nismo imali mnogo gostiju ali
je dan bio lep. Ja imam Bukvar "koji je lepo ukraen slikama". Posle je doao i Boi. Padao je
sneg. Imam sanke i Sneka Belia. Vakcinisan sam
" protiv tubekuloze sa B.S. @. vakcinom. Otac, iz
nepozntih razloga prima tri vrste inekcija. Dobio
sam gumene izme i veoma ih rado nosim ali otac
" zna da gumena obia nije zdrava".
Zima je ve krajem februara 1950. znatno
po-pustila. Lii na prolee. Otac pie kako se ja
tome radujem, i dodaje, da je i njima drago jer
nisu nabavili dovoljno ogreva. Skupoa je velika ali
e-ljezniari, sreom, dosta uredno primaju
sledovanje - pie u Dnevniku.
U prolee te godine vodili su me roditelji na
Vrbicu. Oko crkve je bilo mnogo dece sa mladicama vrbe u rukama, iako dravni organi nisu ba
bla-gonaklono gledali na obeleavanje verskih
pra-znika. Ba iz tog razloga moja drugarica Verica
Radovi je ila na Vrbicu sa nama a ne sa svojim
ro-diteljima. Oni su bili profesori i njima bi zbog

toga bilo veoma zamereno. Posle je bio i Uskrs.

Dan je bio divan i sunan. Te je godine istog dana
bio pravoslavni i katoliki praznik pa su " sve
crkve i varo bili puni naroda". Bili smo svi u crkvi i
ja sam ocu asistirao kod izgovaranja "Oenaa".
Po-vodom ovog, dosta intenzivnog bavljenja
crkvom, a tako kae hartija, nemam nita da
kaem u svoju odbranu osima da sam bio sasvim
maloletan!
Povodom jednog od religioznih praznika do-bio
sam na poklon sandale " za koje je kupovne takice dala baba-majka a novac baba". Bila je to
idealna porodina saradnja. Dravni praznik, Dan
Repub-like,koji je bio smeten negde u isto vreme,
otac ak ni ne spominje iako je bio sasvim lojalan
gra-|anin. Dan eljezniara pominje, ak je iao i
na proslavu u radionicu.
Pred kraj kraj stranice iz Dnevnika, koja nosi ve
datum iz aprila, otac pie o jednoj poro-dinoj
muci iz tih ali i kasnijih vremena. "Name-ravamo
da se preselimo u dedinu kuu, upravo da se
menjamo s jednim njegovim stanarom. Taj je stan,
mo-da neto loiji od ovog u kome smo sada, ali
mis-limo da e nam vie odgovarati prilikama..."
Nai-me, on bi bio besplatan. Ali, ta se namera nije
ni-kada ostvarila. Kasnije se saznalo da je mamim
ro-|eni brat bio protiv toga preseljenja, koje je
dugo vremena bio jedini razlog sva|a mojih
roditelja.
Naa drava tih meseci dolazi u sukob sa
susednom Italijom, oko Trsta i okolnih teritorija, pa
se u Reonu organizuju protesni mitinzi. Pisalo je "Trst je na", ali se nikad nije ostvarilo! Na

izborima je lista Narodnog fronta dobila 92%

glasova a ostatak je otiao u "Kutiju bez liste".
Dobio sam trotinet a otac brine zbog Hidro-genske
bombe koju prave Amerikanci. Konano, otac
zapisuje "Izgleda da e kroz est meseci dobiti
seku ili batu..." Bio je bata!

OPET PRVI MAJ

Doao je jo jedan 1. maj. U dnevniku pie: " Jue

smo bili na izletu van grada. Slavio se prvi maj praznik rada. Ti si sa nestrpljenjem oekivao taj
dan. Ustali smo rano, ve u pola est smo krenuli
od kue. Bilo je hladno jutro. Sa sobom smo poneli
jelo i malo vina, a na mestu izleta "Baglja" kupili
smo piva, mesa i neke slatkie. Cene pivu su
poviene od 2o na 24 dinara litar. Kilogram salame
je kotao 172 din., ali smo preko Sind. podrunice
dobili samo po 85o grama enjeni i 5oo gr.
neenjeni". Ja sam se igrao sa Savom Kneeviem, iji je otac bio mainovo|a, a Sava se desetak godina kasnije udavio u Begeju. Na izletu je
bio i Nikola Kiranski, sin naih porodinih poznanika, s kojim sam se kasnije posvaao jer mi
nije doneo med koji je obeao.
U Dnevniku, i naem ivotu tako|e, smenjuju se
lepe i rune stvari naizmenino. Otac saop-tava, i
mogu da ga zamislim dok je pisao te re-do-ve:"U
dedinu kuu neemo seliti, jer se tvoj uja, po
nagovoru ujne Tinke, grubo usprotivio naem
useljenju". Mama je sigurno danima plakala.
Kupilo smo, polovinom juna, svinje koje smo
platili 7000 dinara, to je bila visoka cena kad se
zna da je oeva mesena zarada iznosila svega
5000 din. Manje potrebne stvari iz kue se opet
prodaju. Deda Vla-sta je otiao tog leta u bolnicu "

radi ispiti-vanja kimenog soka". Ja, naravno

nisam znao ta to znai ali mi je bilo povezano s
neim neprijatnim.
Otac svedoi o tome da sam se"fiziki dosta
popravio" i dodaje "izgleda da su ti koristile pomoranxe i riblji zejtin". Dok itam tu reenicu
imam u svesti kompletan oseaj uzimanja ribljeg
ulja, dok od pomoranxi jedino mogu da dozovem
iz se-anja njihovu intenzivnu boju i utanje
slame u koju su bile upakovane.
Opet sledi raport o cenama: "mast na pijaci staje
600.-din, meso 120-150, mleko 30-35, 1 olovka
din 120.-, 1 sat 8-15.000.-" Kao da je pred mojim
do-brim ocem sav ivot lebdeo strah od gladi i
nemanja jer i sledei citat se slino zavrava:
"Letnji je dosta prijatan dan. Cele je noi padala
kia i to je osveilo vazduh. Ovog leta vlada
strana sua, vruine nezapamene, do 50 stepeni
u hladovini. Is-hrana je teka i skupa". Bilo je to u
julu 1950. god.
Glavni doga|aj tog leta, skoro bih rekao i cele
godine je bila moja poseta ocu koji se nalazio na
vojnoj vebi u Panevu. Prvo samo mama i ja
dugo, par sati, putovali vozom do Beograda. Tog
sam puta zapazio i da na ulazu u ovaj grad postoji
i tunel. Naravno, on nije prolazio kroz pravo brdo
ve je se utisak tunela sticao zbog prolaska kroz
neke maga-cine i eljeznike radionice, ali bio je
skoro pra-vi mrak. U Panevo smo stigli u
nevreme, dok je otac bio na strai, pa smo morali
dosta dugo da ga ekamo obigravajui
periferijskim ulicama oko kasarne. Ja sam bio
veoma nestrpljiv da vidim oca ali i razoaran kad
se pojavio na ulazu kasarne. Moete misliti - nije

imao puku! To je, naravno, bilo i razumljivo, jer se

u grad ne ide s pukom, ali ko to meni
petogodinjaku da objasni. Razoarenje mi je
doneklo popravila uniforma koju je nosio, dok sam
se konano raskravio kad sam u Domu armije jeo
mesa i kolaa. Zapravo, pravi doivljaj je bio tek
Aeromiting, koji je, sluajno, ba toga dana bio
odran na panevakom vojnom aerodromu.
Dok sam ja uivao u lupinzima aviona i jed-rilica,
mati o otac su dugo neto ozbiljno razgo-va-rali.
Tek docnije sam iz Dnevnika saznao o emu se
tada radilo: "Bojali smo se da nam ne produe
ve-bu, jer je izbio rat izme|u Severne i June
Koreje. Rat se jo vodi. Severni napreduju stalno.
Junu Koreju pomau Ujedinjeni Narodi". Veba se
ipak na vreme zavrila, iako se rat nastavio, jer da
nije bilo tako ne bi bio napisan roman i snimljen
film "Me". Otac mi je, vrativi se sa vebe, doneo:
"dve ilustrovane knjige, jednu au od bakelita i
frulu".
Te su godine bile ispunjene burnim doga-|ajima u
svetu i naim reakcijama na njih:"Sino sam bio
na jednoj ulinoj konferenciji, na kojoj je govornik
izlagao me|unarodnu situaciju, na unu-tranji
ivot i na kojoj je izneto da mi i svi na-rodi u svetu
ele mir". Zvui dosta dobro ali ne znam da li je
otac verovao u taj zvanini optimizam! Verovatno
ne veruje ba u sve to vlast kae, jer ovako
zapisuje u Dnevnik: "Bio sam na pijaci da ku-pim
hrane za svinje. Jema nije bilo uopte, pa sam
kupio 100 kgr kukuruza za pet hiljada dinara. To je
strano skupo, jer iznosi vie nego moja jednomesena plata. Ako uporedi da je nekada u Bekereku, odnosno Petrovgradu 100 kgr kukuruza

ko-talo 100-120 din, tada bi ja danas morao da

imam platu od 100 do 120 hiljada dinara!!".
Podatak zaista impresivan a jedino me udi kako
se otac usudio da ovako jeretiku analizu poveri
Dnevniku. Moda je ga je dobro sklanjao svih tih
godina, koje nisu bile politiki naivne za one koji
su hteli da razmi-ljaju malo slobodnije.
U avgustu tekue godine sam bio i bolestan.
malo sam ozebao: "Jue smo ti prvi put u tvom
mla-dom veku merili temperaturu pod pazuhom.
Imao si 37,2". Izuzetno vani podaci za moju
privatnu is-toriju! U gostima nam je inae bila
naa ro|aka To-ni Bradanovi, verovatno erka
onog Bradanovia od koga je otac nauio veinu
ivotnih pravila, pa i ono da ne valja u vodu, posle
obroka, ulaziti dok ne proe barem jedan sat! Moj
otac, naime nije imao svog oca, zapravo nikad ga
nije video, i zbog toga se verovatno toliko vezao
za tog ro|aka Bradanovia. Naalost, o tome nema
ni retka u Dnevniku, a ni me-ni otac nije nikada
nita ispriao. Elem, ro|aka Toni je bila" da jedan
poseti baba Vinku. Baba ve tri godine boluje od
multipne skreloze, Jedva hoda". Ta blaga i
skruena ena, moja baba Vinka, ostala je doveka
za mene tajna, kao i uostalom sav oev i-vot, u
Dalmaciji i Beogradu, sve do dolaska u Petrovgrad.
Na kraju leta te 1950. otac zapisuje: " Usled
napornog posla i dosta slabe ishrane mnogo
slube-nika, a naroito raunskih poslova,
poboleva na ne-rvnoj bazi". A moj je otac bio
raunski slubenik.

DAJ BOE, DA SE PREVARIM

Ovim reima otac zavrava jedno svoje uobiajeno "spoljno politi ko"razmatranje. Pre tog
obraanja bogu, on zapisuje sledee: " Rat u Koreji
besni i dalje. Pre neki dan su Amerikanci izvr-ili
iskrcavanje duboko u pozadinu Severnokoreanskih trupa i napreduju izgleda na celom frontu.
Po svim izgledima sprema se trei svetski rat, mada svi govore i piu o miru...". Takve zloslutne pomisli proganjale su ga tog septembra 1950. Ja sam
ipak dosta bezbrino proveo svoj esti ro|endan,
iako tanosti radi, moram da kaem da su iz ro|endanskog ruka ( supa sa knedlama i peeno pile)
izostali kolai jer nije bilo eera.
A jesen je uprkos svemu bila lepa. Porodicu
ipak zabrinjava predstojea zima: hlebnog brana
i eera nema dosta a mast se moe jedino
nabaviti na "crnoj berzi". Roditelji su me vodili tih

dana u bioskop: "Davao se film "Tarcan u

NJujorku".Film dosta zgodan za decu, bilo je
uzbudljivih scena sa la-vovima... svakojakih
ivotinja: slonova, irafa, nojeva i majmun ^ita.
Svidelo ti se i bio si dosta miran". To to otac
posebno naglaava da sam bio miran verovatno
znai da obino nisam takav!?
Iz oktobarskih doga|anja u naem ivotu nameu se sledea: poao sam u zabavite! " Savetovali smo te da bude miran i utiv, drueljubiv i
iskren... da pazi kod prelaska ulice i da iz zabavita dolazi pravo kui". Nai fudbaleri su u tom
mesecu izgubili u Beu sa 7 : 2. Imali smo par
toplih dana, trka u naoruanju se nastavlja a
mama je pred poro|ajem.
Za Mitrovdan smo otac i ja ili u crkvu, ma-ma nije
mogla jer je pre dva dana rodila mog brata, koji e
se kasnije zvati Vladan. U kui je veliko uz-bu|enje
i oduevljenje. Za doruak nismo imali mle-ka, to
meni nije smetalo, pa sam pio erbet. Dva dana
pre bratovog ro|enja smo klali svinju ali "bri-nemo
se da nam zbog toga ne oduzmu garntovane
koliine masnoe". Izgleda da u ivoti nijedan
dobitak nije lien gubitka, al ja to tada nisam
znao. Me|utim, kineske trupe su ule u rat na stranu Severnokoreanaca a istovremeno i u Tibet. Oca
opet proganja avet Treeg svetskog rata!
Moj brat je plav, ugojen i miran. Ujak @arko je iz
Beograda poslao pozdravni telegram na Vladanovo ime. Na telegramu je potpisana i ujna koja
e kasnije postati biva. Vladan dobro napreduje i,
kau, vrlo je "jean". Ja ga volim i nean sam s
njim - pie otac.

U novembru, jedne kiovite nedelje bio sam

bolastan. Imao sam deije boginje i temperaturu
preko 39 stepeni, a u apotekama nigde ni trunke
"Piramidona". U to vreme je iz zatvora puten neki
lan vlade po imenu Sreten @ujovi, koji je bio
uhapen zbog Kominforma. Dok sam leao u bunilu,uo sam kako otac preko radija, koji je bio
njegov glavni informator, slua tu vest, ali mi to
nije bilo vano, bio sam edan i ekao sam da to
pre pro|u vesti pa da se poteno napijem vode.
3. decembra je Vladan krten - bili su kumovi
Tomievi iz Beograda i " darivali su Vladana a te-bi
je kum \or|e poklonio 2oo. - dinara".
1. januara 1951. otac pie " Divan je sunan
zimski dan. Sino smo sedeli malo due, ti si hteo
da doeka novi godinu. Mamica nam je pekla krofne, ja sam ti itao neke vesele stripove. Legli smo
pre dvanaest, ali si ti ipak bio miljenja da si doekao novu godinu". Od svega ja pamtim novo-godinje krofne koje su se pekle na poretu, u velikoj
erpenji punoj vrele masti. Kad je re o stripovima,
valja rei da je otac i sam godinama cr-tao neke
stripove, prenosei deo svog slikarskog umea i u
ovo oblast. U prvo vreme smo za njih znali samo
mi - ukuani. Onda se, po neijem nagovoru, usudio da ih poalje nekim deijim novinama. Na nesreu, nikada nije dobio odgovor. Revoltiran zbog
takvog ignorantskog odnosa, otac je potpuno
prestao sa crtanjem stripova, koje je pravio po
uzoru na one iz "Zabavnika", koji mi je kupovao od
prvih brojeva posle oslobo|enja. I ne samo da je
prekino sa cr-tanjem ve je unitio sve to je do
tada uradio, meni je naalost ostala samo bleda
uspomena na ovu njegovu aktivnost.

Proslavili smo i Boi. Ja sam itao "Oe na " i

"naao u esnici srpski dinar". Po sobi je bilo
slame i oraha. I poklona. Vladan ima neku konu
bolest, koja se smeno zove - "firciger". NJemu nije
smeno jer ga to jako svrbi, a on se ee a ne sme
to da radi. Trebae mu transfuzija mamine krvi.
Meni je to pomalo strano. Pre neki dan smo na
nae deije karte "sledovali amerika jaja u prahu". Snega nema a stari ljudi kau kako to nije dobro! U zabavitu uim razne pesmice a otac pie: "
Pozitivno je kod tebe to ne plae dugo". Mukarci ne plau, zar ne?
Otac je bio zbog svog iijasa u Vranjskoj ba-nji.
"Verujem da e mi leenje pomoi. Banja je sumporna i voda topla 95%. Hrana u hotelu bila je dosta ukusna, ali u veoma malim koliinama".
SKUPO]A I ^AJ OD ^EMERIKE

Verovali ili ne, oeva plata i dodatak za mene i

brata iznosili su, sredinom 1951. godine 52-60
dinara a 1 m tofa, na slobodnoj prodaji ak 6000
din. Kako li smo se samo oblaili tih godina, sam
bog zna! Zapravo znam - mama i baba=majka su
prekrajali i "prevrtali" stare stvari, nasle|ivali smo
odeu unutar porodice, rodbine i prijatelja.
Stavljali smo blokeje na cipele, ak i "unigle". Nije
bilo lepo ali korisno jeste. Kad sam poao u kolu,
sramotio sam se zgob izdajnikog lupkanja

metalnih blokeja, no izbora nije bilo - cipele su

morale da traju!
Sudei po Dnevniku 15. april 1951. je bio vaan
dan u mom ivotu: " Zabavite je imalo priredbu i
ti si u dve take uestvovao/ Prva je bila pevanje a
druga horsko recitovanje. Bi su da te gledaju
mama, baba-majka, brat od ujaka Marko i ja.
Program je lepo izveden". Ja se te vane priredne
ne seam ali je mama tvrdila da sam ja, da li zbog
treme, za vreme horskog pevanja samo otvarao
usta , glasa nije bilo. Bio kako bilo, ja sam tog
dana stupio na javnu scenu!
Rat u Koreji se nastavlja, otac bele1i sve njegove
mene: General Makartur, tj. komandant trupa
Ujedinjenih Nacija smenjen je sa poloaja jer je
davao politike izjave na svoju ruku". Mi smo
kupili svine koje je kotalo vie od iznosa oeve
plate. Opet je stigao paket od neke "baba-majkine
daleke ro|ake iz Amerike". U Dnevniku ovog puta
nema prereciznijeg obavetenja ta se nalazilo u
paketu. Na trei dan Vaskrsa, 1.maja otac me je
vodio na Uranak. Vozio me je na biciklu. tamo smo
pili pivo i jeli sladoled. Nadam se da sam ja bio
onaj koji je jeo sladoled. Vonju sa ocem na biciklu
sam veoma voleo, prvo, dok sam bio sasvim mali u korpi ispred volana, kasnije na "paktregeru"
smetnenom na zadnjem toku. Nije ni potrebno
rei da sam vie uivao u samostalnom sedenju.
Drao sam se, dodue, za oca ali je oseaj neke
samostalnosti bio prisutan. Ni kasnija brzina u
automobilu ne moe se ni izbliza porediti sa
oseanjem koje sam imao dok smo krstarili
zrenjaninskim ulicama.

Na osnovu nekih Karata dobijali smo te godine,

tromeseno, besplatno 450 grama putera, 600
grama mleka u prahu, 450 grama jaja u prahu i
neto okolade, eera i brana. I opet malo
politike iz Dnevnika: "Od jue vie ne sviraju
fabrike sirene poetak i svretak rada, to je zbog
toga to e one svirati u budue samo znak
uzbune, tj. ako bude pretio napad iz vazduha.
Situacija je napeta, na naim granicama prema
Ma|arskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji ima skoro
svakodnevnih incidenata. Me|usobna optuivanja
su redovna pojava". Zatim sledi pregled situacije u
koreji...
Krajem maja je u baba-majkino dvorite zalutala
jedna krava. Deda je prijavio sluaj miliciji " i sada
je hrane i muzu dok se ne javi gazda". Inae,
naom Ive Lola Ribara ulicom krave su prolazile
kad su ile i vraale se sa pae pa jedna zabunom
ula u kapiju Batanjskih, baba-majke i deda
Vlaste. Koliko se ja seam, te su se krave u
ostalom i same vraale predvee sa pae, zati nije
bilo ni veliko udo da se ova ivotinja zabunila jer
su u ulicama pored nae kue i kapije liile jedna
na drugu. Posle izvesnog vremena pojavio se
kravin gazda, stanovali su u seljakom kraju, u
Takovskoj ulici. Kad je krava odlazila, sa
vlasnikom, zamukala nam je u oprotaj, i kao da
me je pogledala svojim krupnim kravljim oima. A
moda i nije!
MESEC A KRAJ NJEGA ZVEZDA

"Tano 8. juna, u petak, u 20.30 asova na nebu

se videla jedna retka pojava - koju sam ti pokazao.
Mesec je na svojem donjem kraju imao jednu jako
osvetljenu zvezdu. Narod sujeverno komentarie
da je predznak skorog rata". Ko o emu, otac o
ratu. Uz malu dozu sujeverja. O tome, o strahu od
rata, i mnogo emu bitnom, nas dvojica nikada
nismo razgo-varali. Prvo sam bio premali za
ozbiljne teme, po-tom zapaljen mladalakim
sveznanjem, a kad je dolo vreme za prave
razgovore otac je zautao uvukavi se u sebe. O
mesecu, i zvezdi koja ga prati, nismo tako ni stigli
da progovorimo.
Naim porodinim prijateljima Rockovima neki
nepoznat Srbin iz Amerike alje pakete pune
"lepih stvari", a oni poneto od toga donose i nama. Vozim se s ocem na biciklu, vie se ne igram
sa devojicama, a i bio sam na pecanju. Zaboravio
sam da napiem da je paket prispeo Rockovima iz
Ame-rike bio teak est kilograma.
U Koreji se pojavio neki general Rixvej i pozvao
protivnike na pregovore. Nije mi samo jasno da li
je on dobio ime po naim kontrolorima u
tramvajima i auto-busima, koji su se po Beogradu
pojavili u ranim se-damdesetim, ili su oni prozvani
po njemu? Neverovatno bi bilo jedino da te dve
stvari nemaju nikakve dodirne take! Ja sam iz
"amerikog" paketa, od familije Rockov dobio
"gumu za vakanje". Ne seam se kako su mi
prijale, jedino je sigurno da mi je otac uputio

pregrt saveta kako da izbegnem guenje od tog

zapadnjakog speci-jaliteta.
Rockovi, ovaj se odlomak oigledno vrti oko njih,
su prodali neke sitnice iz kue i otputovali u Crikvenicu na letovanje. U naoj kui se u ali prialo
da oni zasigurno imaju u podrumu neko zla-to koje
povre-meno seku i prodaju. Jer, Rockovi su uvek
skoro mogli sebi da priute sitna zadovoljstva,
mislim na ona to se parama da uiniti, za razliku
od nas. Zapravo, samo su bili snalaljiviji.
Kod baba-majke je bila u poseti moja sestra od
ujaka Verica ali smo se jako slabo sporazumevali
poto ona govori samo ma|arski, a moje znanje
tog jezika je os-talo na dve tri pogreno
izgovorene fraze sa samog po-etka svesnog
ivota. Leto je a zle slutnje koje je nago-vestila
zvezda zalutala u blizinu meseca, kao da su zaboravljene. Vladan je prvi put rekao "mama" to je
verovatno izazvalo veliko oduevljenje u porodici.
Dobili smo 1.35 krg. putera na Ker karte a
poveano je i meseno sledovanje hleba.
Pre nego to je, tog jula 1951. preao na spoljnopolitika pitanja, otac belei:" Iz bate, koju ove
godine obra|ujem, izvlaimo lepe koristi. Do ove
go-dine, zbog sebinosti komija, to nisam radio,
ali smo ove godine preli preko njihovih sebinih
razloga i uzeli 1/4, tj. deo koji nama pripada.
Imamo svsta po malo. Krompira, luka, boranije,
zeleni, argarepe, sala-te, deteline, a bie
paradajza, bundeve i paprike. Imali smo treanja,
vianja, jabuka i bie i kruaka. Veruj mi da je sem
koristi moda jo prijatnije videti plod onih napora
koje si oko obra|ivanja uloio". Ja zaista nisam
znao da su se komije pokazale kako su se

pokazale a jo manje da se iz tog nevelikog

dvorita, zapravo bate, mogu dobiti toliki silni
proizvodi. Istini za volju otac ne govori o
koliinama koje je "ponjeo", ali to verovatno i nije
bilo vano kad se uzme u obzir njegova zavrna
reenica u ovom zapisu. Mnogo kasnije, skoro
etrdeset godina posle toga, kada je otiao u
penziju, otac nije imao batu da je obra|uje,
zapravo nita mu vie nije polazilo za rukom,
jedino mu je ivot nemi-novno oticao. Kad je ve
bilo kasno da se bilo ta uini, setio sam se naeg
dvorita i zemlje koja mu je uzvraala trud, ali,
kao to rekoh, bilo je ve kasno...
Vladan je nauio da kae "Baba", u Koreji se vode
ko zna po koji put pregovri o miru a " ljudi kau da
je ovogodinja etva moda najbolja od 1941.
godine na ova-mo". Izgleda da, ponekad, zvezda
prislonjena uz mesec moe da nagovesti i
plodnost a ne samo nevolje. Sa zvezdama, dakle,
ni posle rata ovek nije bio naisto.
Cigarete su, na oevo veliko razoarenje, poskupele 212 %, tako da najjeftinije kotaju 30
dinara a najskulje 140. Otac odluuje: prvo da
smanji puenje, za-tim da kupuje one po 50
dinara, konano da se uklopi u 175 bonova koji
obezbe|uju popust od 80%. A puio je neumereno, ba suprotno od umerenosti koju je
pokazivao u svim ostalim oblastima ivota.
Ja sam opet putovao vozom u Kikindu. Ovog sam
pu-ta znao da svi putnici ne idu kod moje tetka
^arne, ega sam se uplaio kad sam prvi put iao.
Imao sam i "rei" kartu sa slikom, kao sin
eljezniara. Stvari sam spakovao u oevom
konom neseseru to mi je veoma imponovalo.

Redovno idem i zabavite: "Nauio si nekoliko

recitacija koje lepo i sa oseajem deklamuje".Pre
tri dana bio si, uz ulaznicu od 15 din. sa teticom i
kolegama da gleda pozorite lutaka. Nekoliko
dana ranije, vo-dila te je, uz 20 din. koje si poneo
za ulaznicu, ujna Tinka u bioskop. Ona Milan i ti gledali ste jedan veoma dobar engleski film u boji
"Lesi se vraa kui". Bila je to jedna savreno
snimljena istorija vernosti jednog psa. Film ti se
mnogo svideo, on je uticao na tebe tako da si ve
sutra dan doneo jednu maku ku-i". Od ta dva
moja velika izlaska u seanju mi je znatno vie
odlazak u Lutkarsko pozorite. Ono je bilo
smeteno na samoj obali Begeja, u zgradi kao
patuljcim namenjenoj. Sve je bilo minijaturno,
prepuno lutaka, figura iz sveta mate, kao u
nekom drugom svetu.
Bio sam sa roditeljima kod rodbine u Beogradu.
Ovog puta smo posetili Izlobu Narodno
oslobodilake borbe, na Kalemegdanu. "Tamo si
video topove, tenkove, razno oruje, avione,
balone za osmatranje, rovove, radiostanicu, ratne
brodove i jo mnoge drugih stvari koje su te
mnogo interesovale, tako da pitanjima kraja nije
bilo". Bilo je to na Malu Gospojinu.
Oca, tog oktobra 1951. godine zabrinjava
"ra-pidno opadanje britanskog ugleda i
rasparavae Britanske imperije" jer su "Iranci
nacionalizo-vali svoju petrolejsku industriju i
izbacili Eng-leze napolje". Inae, za nau krsnu
slavu, Mitro-vdan, dan je bio sunan a ja sam sa
ocem bio u crkvi. Moj brat Vladan je prohodao a
baba Vinka je sve bolesnija dok se baba-majka
uspeno vratila iz ba-nje.

DEDINA SMRT

1952. godina je zapoela nevi|enom

meavom i smru deda Vladislava. Bila je to prva
smrt u mom ivotu. Pod datumom 2.februar
1952. u Dnevnik pie: "Eto, pre dva dana, tj. 31.

decembra 1951. izgubili ste za uvek vaeg dobrog

i potenog dedu. Na deda Vladislav je za uvek
sklopio svoje dobre i drage nam oi. Vladan, koga
je deda mnogo voleo, nee ga ni zapamtiti a ti,
Milane, sine moj sigurno e ga zadrati u prijatnoj
uspomeni.
Pamtim ta prva dva januarska dana s
jezom i ne-kim drhtavim oseanjem u kome je
mnogo nestvarnog. Pr-vog dana nove godine,
negde pred vee, snena oluja je prestala.
Iznenada, kao da je negde zala. Mama i tata su
od jutra bili u baba-majkinoj kui. Tog jutra
je,naime, veoma rano, neko jako lupao po naoj
kapiji. Probudio sam se upalen. Mati je izala da
otvori i ubrzo se vratila sva uplakana. Probudila je
oca i neto mu je kroz suze aputala. Ja sam bio
budan ali sam se pretvarao da spavam. Ipak,
nisam skoro nita razumeo od onog to su
razgovarali. Razaznao sam samo rei "tata"i
"tavan". Posle su odjurili preko ulice u babamajkinu kuu. Nisam shvatio o ijem se tati radi.
U seanju,onda, sve do podneva sledeeg
dana nastaje praznina. Nova slika tek tad poinje:
Vladan i ja smo sami u kui. Zapravo, i baba Vinka
je u drugoj sobi, ali ona ne moe skoro nita. Lei,
uti i veoma je tuna. Stojim kraj prozora. Od
dedine i babine kue kree pogrebna povorka. Moj
deda Stanislav je umro. Koija koja ga nosi ide
skoro do kraja ulice, onda skree udesno i odlazi
prema Gradnulikom groblju. Ne plaem iako sam
dovoljno odrastao da znam da se moj deda nee
vratiti s tog puta. Mama je u crnini. Mene nisu
poveli na sahranu iz ko zna kog razloga. Ostao
sam da ,kroz zamagljeno staklo naeg stana, u

podne januarskog dana, posmatram dedin odlazak

iz ivota. Sve je veoma belo, ulica se od silnog
snega smanjila. Svetlo je sunevo stizalo iz
oblaka, bojei ih mlenom maglom, i stizalo do
povrine dana umekano i raspuklo. Vladan se, sa
svoje dve godine, igrao u pozadini a baba Vinka
nije morala ni da gleda na ulicu, ona je sve to ve
unapred videla, utonula u sopstvenu neizleivu
bolest.
Kasnije sam saznao da je deda sam sebi
presudio, jer svet u kome je morao da ivi nije
vie bio onaj koji je svojim rukama izgradio ,a za
novi vie nije imao snage. On je svoju batu
obradio, da li i do kraja, nije moje da sudim! Iz
oevog Dnevnika se da naslutiti i neka bolest
dedina ali zar je bila i potrebna druga boljka od
one koja duu izjeda!?
Nedelju dana kasnije sneg se otopio. Ulica
se pojavila u starom izdanju. Kao da dedu
Vladislava nisu odneli tim pravcem. Otac se
izmirio sa mojim ujakom, maminim bratom, onim
koji nije hteo sa se mi preselimo u dedinu kuu: "
Ja sam jue, i ako stariji i uvre|en doga|ajem o
kome sam ti pisao drugog maja 1950., pruio ruku
ujaka Mati." Moj naivni otac nije ni slutio da
pravih rodbinskih oseanja meu njima nikad nee
biti ali, eto, pod utiskom dedine smrti poverovao
je da se konano neto menja u tim zatrovanim
familijarnim odnosima. Od svih tih sloenih
nesporazuma jedino sam zapamatio da ujna Tinka
nikada nije imala kolaa da i mene ponudi. Jedva
da sam znao kako im izgleda kuhinja. Meni to tad
nije bilo vano.

ivot se nastavio i posle smrti deda

Vladislava. Moja mama je sigurno dugo tugovala
ali imala je nas, brata i mene, da se utei. A i otac
ke umeo da bude paljiv. Ubrzo se sve vratilo u
uobiajeni kolosek. Od Nove 1952. godine poeo
je da izlazi "Politikin Zabavnik" i otac ga kupuje
svake subote. Prvo ga ja celog pregledam a
nedeljom izjutra otac mi ita strip po strip, sa
vidnim glumakim zalaga-njem. Doivljaji
Mikijevi, naroito onaj njegov avionski odlazak u
praistoriju, meu dinosauruse i divlje ljude me
zaokuplja i podstie matanja. Niu se "Zabavnici"
i vreme prolazi.
Inae, moja nedeljna obaveza je i kupovanje
"Poli-tike" koju otac posle ruka detaljno izuava i
s veeri ko-mentarie s ika Batom Rockov. To to
smo samo nede-ljom kupovali novine znailo je da
je opet nastupila neka skupoa. Onda se prvo
smanjuju izdaci za novine i ciga-rete. Krajem
januara samo klali svinju, koja je po oevoj proceni
bila teka oko 180 kilograma. Ovog je puta klanje
prvi put moralo da pro|e bez mog duhovitog i
nasmejanog dede. Sve je bilo ozbiljnije, niko nije
priao viceve, a svinja nije "prljena" ve "urena"
U februaru je opet bilo dosta snega. Ulicom
prolaze sanke s konjima. Seljaci iz Takovske ulice s
njima nose robu na pijacu. Klepetue na konjima
zvone. Veliki deaci jure za njima i kae svoje
sanke a esto zavravaju prevrnuti u jarku. Ja
sam, kao poetnik u ulinom sankanju, iz daleka
posmatrao ove vragolije jer se nisam usu|ivao da i
sam ule-tim u ovu avanturu. Vladan geguca
stanom a otac odluuje da ubudue Dnevnik vodi
za obojicu sinova i dodaje: "ako Bog da zdravlja, ti

e trei deo ve sam da nastavi", jer je

februarskim datumima iz 1952. on zapoeo drugi
"tom" ovog Dnevnika.
U prostorijama Narodnog fronta sam te
zime vie puta gledao deije filmove a novost je u
tome to sam tamo iao sa drugovima, znai bez
roditelja ili starijih drugarica, kao u prolosti. Znai
li to da postajem odra-sliji? Otac je prvu svesku
ovog Dnevnika, s belekom iz decembra 1951.
godine zavrio ovako: "Istina, u onom
najosnovnijem ne oskudevamo, jer se nekako
dovijamo tako da nismo bosi i goli, a pristojno se
hranimo - ali o nekom provodu ili pak kulturnom
iivljavanju ni govora nema. Nadam se da e u
1952. godini biti bolje"! Ostaje da vidimo kakva je
bila ta 1952., da li smo se "kulturno iivljavali"?
"25. februara je bilo pomraenje sunca koje
je trajalo od 9.30 do 11.30".

PROLE]E, VO]E I JO[ JEDNA SMRT U BLIZINI

April je. Prva nedelja. Otac zapisuje u Dnevnik,

baba-majka i mama spremaju meni i Vladanu
odelca za Vrbicu. Vee je blago i kao da je sve u
redu. Sutradan se Vladan razboleo, primao je
inekcije i drao se kad bi ugledao "gospo|u koja

dolazi da mu daje inekcije". Ozd-ravio je ipak.

Otac pie kako je napolju sve rascvetano ali skoro
svakodnevno ima iznenadnih poslepodnevnih
pljuskova, ak i le-da, "cigania".
"Tebe emo, sine na, kroz mesec dana,
upisati u prvi razred osnovne kole, pa e na
jesen, ako Bog da - zapoeti sa svojim osnovnim
obrazovanjem. Zapoee sa koraanjem puta
kulturnih i kolovanih ljudu..." pie moj otac 17.
aprila 1952. ,s vidnim uvaavanjem kole i nauke.
U maju mesecu sam bio na lekarskom pregledu "
u vezi sa upisom u kolu"i kako svedoi Dnevnik
bio sam utiv i mama je bila zadovoljna sa mnom.
Kupljena mi je prva etkica i pasta za zube. Iz tih
navoda sledi da nisam ba svaki put bio dovoljno
utiv, odnosno da do tada nisam prao zube. Dva
nepovoljna podatka za moju buduu biografiju!
U spoljno politiki "bilten" otac upisuje: "rat
se u Koreji vodi nadalje. Naa drava ima tekoa
u vezi situacije u Trstu - gde Talijani ponovo
poinju sa izazivanjem." Kada je u pitanju
unutranja politika ve-sti su sledee: "Pre
petnaestak dana je bio u Zrenjaninu Maral Tito,
tj. kod otkrivanja spomenika Nar. Heroju @arku
Zrenjaninu". Neverovatna je saetost primenjena
na obeleavanje boravka predsednika Jugoslavije
u na grad. Verovatno je Titov dolazak u
Zrenjanin vie-struko uzbudio nau varo, govor
koji je tom prilikom odrao kasnije je godinama
citiran za razliite potrebe, a ja sam tridesetak
godina kasnije, kao deo tima koji je pravio
mogografiju o @arku Zrenjaninu, znati-eljno
razgledao fotografiju na kojoj se vidi Broz kako sa
balkona Gradskog odbora govori Zrenjaninacima,

otac me|utim ovom doga|aju posveuje dva reda

neutralnog teksta. I tu nema pomoi: stvar ga je
samo toliko zai-nteresovala!? On nije bio ni
reimlija ni njegov protivnik, jednostavno iveo je
svoj graanski ivot. Zato, recimo, kupovina prvih
"poluduboki" cipela, koje su bile "braon" i kotaju
1250 din, to "predstavlja sedminu moje plate"kao
i podatak da sam u Pozoritu gledao "Ivicu i
Maricu" i za to platio 15 dinara, jesu doga|aji sa
istim tretmanom kao i boravak Marala u naem
gradu. Pitanje zato je to bilo tako, spada u grupu
onih stvari koja nikada nisam sa ocem uspeo da
raspravim. ^inilo mi se da za takav razgovor
nikad nije kasno, dok je ,konano, zaista bilo
kasno.
U junu te godine dogodilo se u mojoj blizini
neto tragino. Tek je voe poelo da se formira: "
Pre tri dana je umrla Zorica - devojica od 6
godina. ]erka jednog naeg komije - radnika
@eljeznike radionice. Ona je ila s tobom u
zabavite. Umrla je posle kratkog bolovanja,
nepunih 48 sati. Prema kazivanju komiluka
nastupilo je trovanje usled toga to je jela zelene
ljive. Umrla je u bolnici, a sahranjena je iz
kue.Pogreb je bio jako tuan... Odneli su je na
obinom pediteru, bez popa i krsta. Na pediteru,
jer jadni nisu imali dosta novca sa plate makar i
treu klasu pogrebnih kola, a bez krsta i popa
poto joj je tata bio komunista... Mi smo joj poneli
dva buketa cvea koje je baba-majka donela iz
svoje bate. I tako jadna mala Zo-rica ode iz nae,
tako rei vae sredine..."
Slika tog ispraaja iz ivota urezala mi se
estoko u seanje, verovatno zbog svoje surove

oigle-dnosti: mali i jadan koveg izgubljen na

sivoj pros-tranosti peditera. Sirotinjsko dvorite,
sa niskom kapijom, jecaji roditelja i muk ostalih,
smuen govor nekog sindikalnog inovnika, naa
deija preplaena lica, opta nelagodnost: to
zbog prisustva smrti, i skoro isto tako snana u
okruenju drastine sirotinje za koju nismo ni
slutili da postoji u naem najbliem komiluku.
Mnogo kasnije, na samu pomen sahrane, iz mojih
je seanja navirala slika ovog sirotinjskog pogreba, a malu sam Zoricu dugo pamtio jedino kao
bledo nepokretno lice okrueno batenskim
sezonskim cve-em.
Pria o ovim doga|ajima ima i nastavak:
"Jue si i ti bio jako bolestan. Isto tako trovanje, ali
od ze-lenih jabuka i dudova. Mislili smo da je
sunanica, me|utim poto si imao temperaturu
39.6 odveli smo te kod lekara gde si priznao da si
jeo zeleno voe. Dobio si 400.000 jedinica
penicilin-prokaina, kristir sa sul-fanilamidom, s tim
da pije tri puta dnevno iste tab-lete i piramidon.
Od jela samo kamilicu i sok od ar-garepe. Danas
ti je ve Bogu hvala dobro. Nema tem-peraturu i
sme da jede laku hranu: kamilicu, dvopek, griz...
Iz svega ovog izvukao si pouku - da roditelje treba
sluati. Posti|en si to nas nisi sluao i to nisi
priznao da si jeo zeleno voe. Kanjen si, sem
bolesti, jo i tim to sutra ne moe na Duicin i
Dukov ro|endan".
Tako je bilo 1952. u vreme zelenog voa.
Kasnije se i godina prozlila
:"Izgleda da e ova
godina biti slaba i u itaricama, i u povru... neto
je unitila slana, neto grad, a evo sad i

sua..."Zaista, lepa godina je stigla skoro do svoje

polovine!?
Otac je bio i na slubenom putu u Beogradu i
doneo bratu i meni po kesicu "svilenih bombona".
Ne ve-rujem da da mla|i znaju kakve su to bile
"svilene bom-bone", kao to im je najverovatnije
nepoznat i termin "zlato" za foliju u koju se pakuje
okolada. Re je bila o sjajnoj i utavoj vrsti
hartije u koju su umotavane fi-nije bombone
"filovane " sa okoladom. Nama, iz pora-tnih
generacija, sami ovi nazivi stvaraju iluziju zaboravljenih izgleda i ukusa proteklih vremena,
dovode u svest slike dugotrajnog znaenja, neto
kao "male madlene", kolaii velikog Francuza
Prusta. Svako ima svoje izgubljeno vreme pa i mi
iz zrenjaninske Ivo Lola Ribar ulice.

IZLET NA TISU I POETAK KOLE

Tog leta, inae veoma sunog, Egipani su

proterali svog kralja Faruka,jer ga nisu voleli, nai
fudbaleri i vaterpolisti su na olimpijadi u Helsinkiju
osvojih srebrne medalje a u "uvenoj" Koreji rat je
jo trajao. Vladan je dobio cipele br. 23 i one su
odmah potkovane! Na pijaci su, kako belei otac,
cene veoma visoke. Meni su vadili zub a Vladan je

dobio neke gumene igrake i osip po celom telu.

Mau ga sa penicilim - maom.