Filozofija apsurda u romanu ,,Stranac Albera Kamija

Koliko smo mi zapravo mi? U veini sluajeva radimo ono to mislimo

da je ispravno i to je u ovekovoj prirodi. Ispravnim postupcima
osiguravamo sebi dalju egzistenciju, jer, kada se sve manje bitne stvari
sklone sa strane, ovek donosi odluke da bi opstao. Na uroeni instikt da
preivimo i nadivimo druge vrste , kao i jedinke sopstvene vrste, ali kako
ovek iznova i iznova dolazi u rizine, stresne ili na kraju krajeva nama
nepoznate situacije, on je primoran da donosi odluke. Mo rasuivanja se
vremenom stie, od malena uimo i ue nas da razlikujemo dobro od
loeg. Ono to se ne moe tano definisati i odrediti jeste sutina, njoj se
ne moe dati jedinstvena forma koja e biti svuda i opteprivaena: ta je
zaista dobro a ta loe?
Roman ,,Stranac Albera Kamija govori o apsurdu ovekove
egzistencije. ovek tei da sagleda stvari racionalno, da obuhvati sva
miljenja sa svih taki gledita i da izvue jednu krajnju pouku. Ono to
oveku zadaje muke jeste to to se svet ne moe sagledati do kraja
racionalno, niti se moe izvui jedna pouka koja e biti opteprihvaena,
ma koliko se ovakvim idealima teilo. Merso je ovek koji izlazi iz okvira
prosenog, on se ne trudi da sagleda dobru ili lou stranu neke stvari i zato
nailazi na osudu drutva. On je ubica kome se ne sudi za ubistvo, njemu se
sudi jer nije plakao na sahrani svoje majke. On nije ovek kome se sudi za
jedno njegovo nedelo, ve ovek kome se sudi jer se ne uklapa u obrazac
prosenog oveka kakav bi trebalo da bude. Kroz njegov lik se govori da
ovek nije svestan onoga to ini dok se postupci ne okarakteriu kao
pogreni. On postoji da bi postojao, ivi svaki dan od danas do sutra i ne
pridaje vanost stvarima koje su nekim drugim ljudima fokus i klju
njihovog postojanja. Postavlja se pitanje: koliko smo mi sami zapravo
duboko u sebi Merso ali ne dozvoljavamo toj naoj strani da se ispolji i
ispliva na povrinu? Kada bismo se svi upravljali samo sopstvenim eljama
i nahoenjima pitanje je koliko bismo opstali u surovoj i oholoj realnosti
sveta koja se deava negde izvan. To je na neki nain i razlog za ovekovu
nesreu i neostvarenost na ovom svetu - kada bi se sve deavalo onako
kako mi elimo, verovatno bi se nae postojanje na ovom svetu vrlo brzo
okonalo.
ovek oblikuje sebe svojim iskustvom. Kada se prvi put susretnemo
sa problemom, mi reagujemo instiktivno, onako kako mislimo bi trebalo.
Ipak, kada prvi put naiemo na osudu drutva, mi svoje postupke
preispitujemo i prilagoavamo ih drutvenim obrascima ponaanja, sve u
cilju ouvanja sopstvene egzistencije. Iako ne moemo sve stvari sagledati
iz jedne take gledita, niti moemo jednu istu tvrdnju primeniti na sve

ljude, moemo rei da smo mi zapravo mi za sebe, a za druge smo mi

zapravo mi onoliko koliko nam oni to doputaju.