Човек који је јео смрт

Иако наизглед врло једноставан, живот је заправо сачињен од мноштва препрека,

искушења која треба савладати и учинити прави избор. Тешко је уљуљкати живот у
изборима који ће бити оправдани, морални, друштвено прихватљиви због тога што
могућност грешке вреба иза сваке наше одлуке.
Човек као друштвено биће често бива приморан да донесе одлуке које ће се
разликовати од његових личних убеђења и ставова, али које ће се подударати са
одговорношћу његовог положаја. Бити део хијерархије једног друштва или једног
политичког система подразумева колосек из којега нема искакања, једнозначне одлуке,
савршен систем у којем свака грешка која води урушавању система неминовно значи
опасност по сопствени живот. Међутим, питање које се поставља јесте какав је то живот
ако поступамо супротно принципима морала и човечности. Зар се у том случају не
претварамо у крволочне животиње чији је циљ проста егзистенција? Куда нестају наша
духовност, човечност, племенитост, морални закони?
Иако наизглед посматрач и неприметан учесник у француском револуционарном
троуглу тамница–судство–гиљотина, Жан Луј Попје заправо има улогу скелеџије који
преводи страдалнике преко реке смрти и тако коначно ставља печат на пресуду о њиховом
страдању. Иако практично извршилац страдања многих недужних људи, Попје не може
бити сматран кривим јер је и сам страдалник једног времена и једне хијерархије. Међутим,
он ће израсти у правог трагичног јунака чија ће помоћ затвореницима бити трагична
кривица у тадашњем систему, али ће на моралном плану бити апсолутно оправдана.
Величина његовог дела огледа се управо у томе што је ослобађао људе гиљотине, не
бринући притом за сопствени живот и могућност да његови поступци буду откривени.
Дакле, иако га је његов положај граничара између живота и смрти ограничавао и
утемељио у једну мисао и одлуку која се подразумева и тиме њега обезличава, он схвата
да се не налази случајно на том положају и такође увиђа све могућности које тај положај
пружа на једном вишем плану – плану спасења човека. Осећајући силину подарене му
могућности, Попје се исправља, оснажује како у свом телесном бићу, тако и у духовном,
моралном, док потврду за одлуке налази у подсвести, сновима. Међутим, бирајући између
два осуђеника да ли се увек одлучује за спасење онога ко заиста то заслужује? Свака да
сваки живот заслужује да буде спасен јер нико не сме себи да дозволи улогу виновника
нечије смрти. Управо овај чин осмишљава, обележава и даје значаја човеку који излази из
масе једноличних, униформисаних, бескарактерних људи и постаје симбол људскости,
победе и спаса. Иако помажући другим људима заправо исписује сопствену смрт у коју га
шаљу они којима је помогао, пример који оставља за собом јесте далеко важнији и
омогућава му да се потврди као хумано биће.
У сукобу човека и система велико је бреме појединца да исправношћу својих
одлука и поступака очува човечност. Доследност етичким принципима мора бити
императив сваког хуманог живљења и једини принцип који превазилази све поделе, сва
времена и све системе.