Erik Hobsbaum, Istoričar U Potrazi Za Budućnošću

Milan Suboti
Institut za evropske studije

Beograd
UDK: 930.1: 141.82

Originalni nauni rad
DOI:10.2298/FID0901159S
ERIK HOBSBAUM: ISTORIAR U POTRAZI

ZA BUDUNOU*
Istorija prestaje da bude od koristi ba
u trenutku kada nam je najpotrebnija
Apstrakt: U ovom radu interpretiran je istoriografski opus Erika Hobsbauma, jednog od najpoznatijih i najuticajnijih savremenih istoriara. Imajui u vidu
obimnost i sloenost tog opusa, autor je svoju analizu ograniio na dva teorijska problema Hobsbaumovo shvatanje koncepta socijalne istorije i na ispitivanje funkcije istorijskog materijalizma u nastanku i realizaciji tog koncepta. Prema autorovom miljenju, marksizam je Hobsbaumu posluio kao plodno teorijsko stanovite u
tematizacji istorije dugog XIX veka, ali mu je onemoguio celovitije razumevanje
kratkog XX veka (Doba Ekstrema). Osnovni razlog za to lei u injenici da sovjetski eksperiment koji je sutinski odredio XX vek ne moe biti objanjen iz istorijsko-materijalistike perspektive. Upravo u teorijskim deficitima marksistike
teorijske paradigme, a ne u Hobbaumovoj politikoj pristrasnosti, autor identifikuje
osnovni uzrok slabosti njegovog tumaenja epohe komunizma. Stoga je u zakljunom
delu rada formulisana teza o neophodnosti formulisanja novog teorijskog okvira i
konceptualnog aparata koji bi nam omoguio ne samo bolje razumevanje prolosti,
ve i sadanjosti i budunosti.
Kljune rei: Hobsbaum, socijalna istorija, marksizam, postmodernizam,
komunizam, istorijsko saznanje.
1.
Poseban status Erika Hobsbauma u savremenoj istoriografiji
najee se oznaava konvencionalnom sintagmom najpoznatiji ivi
istoriar. Njegovi brojni potovaoci i jo brojniji kritiari slau se u
oceni njegove izuzetnosti i vanosti, a njegove knjige dospevaju na
FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009
(Hobsbaum, 2003: 32)
*
Tekst je nastao u okviru projekta Instituta za evropske studije br. 149026
koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.
159
MILAN SUBOTI
liste bestselera irom sveta. Zadivljujue aktivan u poodmaklom ivotnom dobu (roen je 1917. godine), Hobsbaum ivotom i delom
prevazilazi uobiajenu predstavu o akademskom istoriaru iji uticaj
ostaje ogranien na uske profesionalne krugove. Uveren da istoriari
ne bi trebalo da piu samo za druge istoriare (Hobsbaum, 2005:
257), on se u veini svojih radova obraa svim onim itaocima koji
ele da razumeju svet koji ih okruuje i veruju da e im istorija otvoriti
put ka tom cilju (Hobsbawm, 1987: 3). Piui za idealnog itaoca
koga opisuje kao obrazovanog graanina ija zainteresovanost za
prolost ne poiva samo na radoznalosti, ve i na elji da se razume
kako i zato je svet postao ovakav kakav je danas, te kuda on ide
(Hobsbawm, 1962: xv), Hobsbaum je mogao da rauna na iroku
publiku. Jer, bez obzira na este kritike vere u istoriju kao uiteljicu
ivota, nada da e nam rekonstrukcija prolosti omoguiti razumevanje savremenosti i olakati predvianje budunosti duboko je utkana u ljudskoj svesti o istoriji. Odbacujui danas uticajnu (postmodernistiku) dekonstrukciju istoriografskog narativa kojom se on svodi
na puku priu (fiction), Hobsbaum je u svojim knjigama uporno reafirmisao uverenje o mogunosti racionalnog, objektivnog saznanja
prolosti, te iz njega izvedenu tezu o korisnosti istorije za ivot. U
protivnom, istoriografska rekonstrukcija prolosti bi, po njegovom
uverenju, izgubila saznajni znaaj i pretvorila bi se u imaginativnu delatnost koja programski odrie razlikovanje fakta i fikcije, te dovodi u
pitanje presudnu ulogu evidencije u istoriografskom istraivanju. Veran tradicionalnom prosvetiteljskom projektu racionalnosti, Hobsbaum upozorava da njegovo naputanje vodi pretvaranju istorije u
materijal za stvaranje i odravanje identitetskih i politikih mitova, a
istoriare svodi na ulogu proizvoaa maka za heroinske zavisnike .
Stoga on svoju naunu i publicistiku delatnost shvata kao odbranu
profesije i poziva istoriara: Vie nego ikad istoriju revidiraju ili iz-
160

Ovu karakterizaciju idealnog itaoca prvi put formulisanu 1962. godine
Hobsbaum gotovo doslovno ponavlja u jednom intervjuu datom etrdeset godina
kasnije: Po meni, idealni italac bi bio obrazovan ali ne usko-specijalistiki usmeren
italac koji eli da sazna prolost - onaj koji je radoznao u pogledu prolosti i koji eli
da razume kako i zato je svet postao ono to je danas. Takoe, kuda svet ide (Hunt,
2002).
Istorija je sirov materijal za nacionalistike, etnike i fundamentalistike
ideologije, kao to su aure maka sirov materijal za heroin (Nova pretnja istoriji,
1993, Appendiks u: Hobsbaum, 1996: 212).
!
The Age of Revolution. Europe 17891848 (1962); The Age of Capital,
18481875 (1975); The Age of Empire, 18751914 (1987).
"
The Age of Extremes: The Short Twentieth Century 19141991 (1994
srpski prevod: Hobsbaum, 2002); Interesting Times: A Twentieth-century Life (2002;
srpski prevod Hobsbaum, 2005).
#
Erik ne samo to zna vie od drugih istoriara, on takoe i pie bolje od
njih... Njegov stil je ist i jasan. Poput E. P. Tomsona, Rejmonda Vilijamsa i Kristifora Hila, njegovih nekadanjih prijatelja u Istoriarskoj grupi Britanske komunistike
partije, Hobsbaum je majstor engleske proze. On pie razumljivu istoriju za obrazovane itaoce (Judt, 2008: 116).
miljaju ljudi koji ne ele stvarnu prolost, ve samo prolost koja slui njihovoj svrsi. Danas je veliko doba istorijske mitologije. Odbrana
istorije od strane profesionalaca je danas potrebnija u politici nego
ikada. Potrebni smo (Hobsbaum, 2005: 269). Ovo uverenje o mogunosti racionalne istorijske interpretacije prolosti praeno je Hobsbaumovim melanholinim uvidom o ogranienim dometima uticaja
istorijskog saznanja: Na nesreu, jo jedna stvar koju je istorijsko
iskustvo nauilo istoriare jeste da niko nikada nije uio iz tog iskustva. Ipak, moramo nastaviti da pokuavamo (Hobsbaum, 2003: 48).
Upravo popularnost Hobsbaumovog istoriografskog opusa
moe posluiti kao ilustracija potrebe ljudi za istorijskim saznanjem i
tumaenjem moderne epohe grandioznih i dramatinih socijalnih,
ekonomskih, politikih i kulturnih promena koje su se odvijale tokom
poslednja dva veka ljudske istorije. Brojna izdanja njegove trilogije
posveene analizi i interperetaciji dugog XIX veka (18791914)!,
kao i sintetike panorame kratkog XX veka (19141991) koja je
praena autobiografskim svedoanstvom o linom ivotu u istoriji",
opravdavaju Kotkinovu ocenu da je u dobu akademske specijalizacije, Hobsbaum istoriju ponovo obdario irinom (Kotkin, 2003). Ako
toj irini dodamo pohvale Hobsbauma kao majstora engleske proze (koje izriu i Hobsbaumovi kritiari, poput Tonija Dada)#, onda
ocena o njemu kao najpoznatijem istoriaru u velikoj meri biva
opravdana. Istina, osim obima i kvaliteta njegovog opusa, na Hobsbaumovu slavu u velikoj meri utie i injenica da on sebe i danas smatra marksistikim istoriarem koji uporno odbija da se odrekne komunizma kao svog ivotnog politikog opredeljenja. Ova njegova
teorijska i politika uverenja izazivaju brojne sporove u kojima njegovo delo esto slui samo kao povod za ideoloko pozicioniranje
njegovih potovalaca i kritiara. Sam Hobsbaum je sklon da, uprkos
161
MILAN SUBOTI
162
marksistikoj tezi o jedinstvu teorije i prakse, razdvoji svoja istorijsko-teorijska i privatno-politika uverenja, te da naglasi kako bi iznova napisao iste knjige, bez obzira na pristrasnosti, pogrene procene i politika opredeljenja u linom ivotu$: Istorija moe da sudi
mom politikom delovanju u stvari, ona mu je ve presudila a itaoci mogu da sude mojim knjigama (Hobsbaum, 2005: 10). Ovu
strategiju on najee koristi u odbrani od novinskih kritika, dok u
teorijskim radovima naglaava kompleksnost odnosa linih uverenja i
naunog rada: Mi istoriari delujemo u sivoj zoni gde istraivanje
onoga to jeste ak i izbor onoga to jeste stalno zavisi od toga ko
smo mi i ta elimo da se dogodi to u stvari predstavlja nau profesionalnu egzistenciju (Hobsbaum, 2003: 83). Tako on, analizirajui
istoriografiju Francuske revolucije, zakljuuje da svi mi neizbeno
ispisujemo istoriju naeg sopstvenog vremena kada gledamo u
prolost i, u izvesnom stepenu, vodimo savremene bitke u kostimima
prolosti (Hobsbawm, 1990: xiv). Ipak, ako smo voeni samo sopstvenim vrednostima i uverenjima, saznanje prolosti i savremenosti
nam izmie poziv istoriara podrazumeva kritiku distancu prema
pristrasnosti i napor autorefleksivnosti pomou koga kontroliemo
uticaj subjektivnih faktora na nae poimanje prolosti%. Koristei primer odnosa istoriara nacionalizma i nacionalistikih uverenja,
Hobsbaum tvrdi kako nijedan ozbiljan istoriar nacija i nacionalizma ne moe da bude posveeni politiki nacionalista... sem ukoliko istoriar napusti svoja ubeenja kada ulazi u biblioteku ili radnu sobu
(Hobsbaum, 1996: 19). U skladu sa tim stavom moe biti tematizovano pitanje uticaja Hobsbaumovih politikih (neistorijskih) ubeenja na rezultate njegove istorije XX veka ije trajanje se poklapa sa
nastankom i propau sovjetskog komunizma. Reju, da li je sam
Hobsbaum kao istoriar na ulazu u biblioteku ostavljao svoja komunistika uverenja, ili je i on, da iskoristim njegovu analogiju, nalik
ubeenom cionisti koji se poduhvata pisanja prave, ozbiljne istorije Jevreja? Generalno, slino pitanje moe biti postavljeno povodom
$
Da, greio sam u svom linom politikom ivotu, ali izazivam svakoga da
proita moje delo i pokae kako su te greke uticale na njega. Napisao bih iste knjige,
bez obzira na moja lina miljenja i uverenja (Birkbeck Magazine, 2007).
%
Ako profesori i naunici veruju da njihovo politiko opredeljenje od njih
zahteva da svoju nauku subordiniu svom opredeljenju, to je savreno legitimno pod
izvesnim okolnostima, oni to moraju priznati, makar sebi samima (Hobsbaum,
2003: 146).
&
Pluralnost perspektiva u rekonstrukciji XX veka oita je u komparativnom
itanju nekoliko velikih istoriografskih sinteza pored Hobsbaumove, u prvom redu
one Fireove i Mazoverove (vid. Suny, 2002; Bartov, 2002; Knutsen, 2002).
'
Isti autor, urednik konzervativne National Review, Hobsbauma naziva Staljinovim profesorom, autentinim glasom staljinizma, te zakljuuje: Moemo
biti zahvalni to smo u bezbednosti liberalne demokratije bili poteeni otkrivanja
take u kojoj se ovaj laov pretvara u policajca (Pryce-Jones, 2001: 68). Umerenijim, akademskim jezikom formulisane su brojne druge ideoloki motivisane kritike
vid. Hollander (2003); McInnes (2001); Pipes (2003); Kurth (1995).
svakog pokuaja pisanja savremene istorije u kome element line perspektive i pristrasnosti samog istoriara, bez obzira na potovanje
profesionalnih standarda i akademskih merila, ne moe biti eliminisan&. Te injenice bili su potpuno svesni Fransoa Fire i Erik Hobsbaum kada su eksplicirali i reflektovali sopstvena politika opredeljenja i vrednosti kao vane elemente koje utiu na njihove
interpretacije dvadesetovekovne istorije. Dok je za Firea komunizam
iluzija (u koju je verovao i koje se oslobodio), za Hobsbauma je on
ostao doivotno opredeljenje. Ova biografska injenica nije dovoljna
za (dis)kvalifikaciju njegovog istoriografskog rada, kakvu nalazimo,
na primer, u oceni prema kojoj je Erik Hobsbaum mogao dati
zapaen doprinos kao istoriar jer je, bez sumnje, ineligentan i marljiv. Naalost, njegova ivotna posveenost komunizmu unitila ga je
kao mislioca i tumaa dogaaja (David Pryce-Jones, 2003: 9)'. Naravno, Hobsbaumov komunizam nije dovoljan osnov ni za izvoenje zakljuka u suprotnom smeru, to esto ine teoretiari sa levice
kada samo na osnovu simpatija prema Hobsbaumovim politikim stavovima, smatraju njegov istoriografski opus veoma vrednim.
Hobsbaumova privrenost marksistikoj teorijskoj tradiciji i
njegova pripadnost Komunistikoj partiji izazivali su manje sporova
tokom Hladnog rata, nego u godinama nakon sloma realnog socijalizma. Jasne linije (ideoloko-politike) podele unutar naune zajednice smanjivale su napetosti du linije razdvajanja koja je nestala uruavanjem marksistikog projekta u diskurzivnoj formaciji
postkomunizma liberalno-demokratski konsenzus postao je osetljiviji na nekomformistike pojedince koji, poput Hobsbauma, iskazuju upornu predanost staroj veri. Jer, Erik Hobsbaum nije samo bio
komunista takvih je bilo mnogo, ak i u Britaniji. On je ostao komunista tokom ezdeset godina. Odustao je od lanstva u majunoj
Britanskoj komunistikoj partiji tek kada je stvar do koje je drao
163
MILAN SUBOTI
definitivno pokopana od strane Istorije. Za razliku od gotovo svih

drugih intelektualaca koji su bili omaijani komunizmom, Hobsbaum ne pokazuje aljenje. U stvari, mada priznaje potpuni poraz
svega to je komunizam simbolizovao, on neustraivo insistira na
tome da je, u polovini njegove devete decenije, San o Oktobarskoj
revoluciji je jo uvek negde u meni (Judt, 2008: 119). Za razliku od
veine svedoka kalendarski preuranjenog okonanja XX veka Hobsbaum nije u demokratskim revolucijama video obeavajui novi
poetak. Usred demokratske euforije 1991. godine, on je upozoravao: Problemi savremenog sveta nee zahtevati samo bolje drutvo
od onog koje je postojalo u prolosti ve, kako su to socijalisti uvek
smatrali, drugaiju vrstu drutva. Ne samo jedno drutvo koje bi
bilo u stanju da spase oveanstvo od sistema proizvodnje koji se
oteo njegovoj kontroli, ve drutvo u kome e ljudi moi da ive
ivote dostojne ljudskih bia ne samo u komforu, ve zajedno i u
dostojanstvu. Zato je socijalizam jo na dnevnom redu, stopedeset
godina nakon Marksovog i Engelsovog Manifesta (Hobsbawm,
1991: 325). Tokom narednih godina, njegova nada u mogunost
stvaranja jednog drugaijeg drutva i ljudskog sveta bivala je sve
manja, a on je, priznajui nerealistinost svojih oekivanja, utehu
traio u saznanju da nema niega to moe izotriti istoriarev duh
kao to to moe poraz (Hobsbaum, 2003: 256). Ako mu je materijalistiko shvatanje istorije otvorilo put razumevanju dinamike modernog industrijskog sveta, sada mu je neuspeh komunizma mogao
posluiti kao polazite za iskorak iz ue struke (devetnaestovekovne
istorije), u tumaenje XX veka.
Nije li okonanje jedne epohe srena okolnost za istoriara
jer, po staroj izreci, Minervina sova polee u sumrak? Potvrdan
164

Produavajui da Marksu odaje duboko, mada ne i nekritino potovanje,
kao uitelju prema kome neko ima dug koji se ne moe vratiti, Hobsbaum je 1997.
godine pisao kako nastavlja da Marksovo materijalistiko shvatanje istorije smatra(m) daleko najboljim vodiem za istoriju... Ono je sigurno najbolji vodi za meni
sline, ije su oblasti bile uspon modernog kapitalizma i transformacija sveta od kraja evropskog srednjeg veka (Hobsbaum, 2003: 9).

Zajedno sa naim kratkim XX vekom takoe je okonana i sovjetska istorija... Sada kada znamo stvarni rasplet drame, igra nagaanja je gotova, a ono to smo
verovali da razumemo od njene prie na poetku i u sredini ini se daleko od istine.
Konano, sada stvarni proces ocene sovjetske avanture moe da pone jer, prema Hegelovoj istoricistikoj mudrosti, Minervina sova polee u sumrak (Malia, 1994: 4).

U predgovoru najnovije knjige, Hobsbaum istie: Ova zbirka eseja je pokuaj jednog istoriara da sagleda, analizira i razume svetsku situaciju na poetku
treeg milenijuma, kao i neke od glavnih politikih problema s kojima se danas
suoavamo... Kako istoriar moe da doprinese ovom zadatku? Njegova glavna
dunost, osim da se sea onoga to su ostali zaboravili ili to ele da zaborave, jeste
da se udalji, koliko je mogue, od savremene istorije i da je sagleda u irem kontekstu
i u dugoronijoj perspektivi (Hobsbaum, 2008: 7).
!
Tokom ivota video sam kako nestaju stare kolonijalne evropske imperije.
ta je ostalo od Britanske imperije koja nikada nije obuhvatala ira podruja globusa
od onih u vreme kada sam bio beba? Video sam uspon i pad poslednje evropske sile
sa ambicijama osvajanja sveta, Hitlerovog hiljadugodinjeg Rajha. Komunizam,
svetska revolucija zapoeta Oktobrom, za malo manje od trideset godina nakon to je
Lenjin izaao iz voza na Finskoj stanici u gradu koji se danas zove St. Peterburg, zahvatio je treinu svetske populacije. Gde je on sada? ... Neki ljudi predsednika Bua u
Vaingtonu veruju da nita ne stoji na putu stalnoj svetskoj hegemoniji ili nadmoi
Sjedinjenih drava. Ljudi mojih godina i iskustva zanaju da imperije nisu trajne...
(UCLA, 2004).
odgovor na ovo pitanje, prema Hobsbaumovom uverenju, ne iscrpljuje sve saznajne funkcije istorijskog znanja naa rekonstrukcija
prolosti, osim seanja i prie o onome to se dogodilo, ukljuuje i
tenju ka otkrivanju shema i mehanizama promene, te napor razumevanja savremenosti i problema sa kojma emo morati da se suoavamo u budunosti: Istorijsko znanje i razumevanje su od sutinskog znaaja za svakoga ko eli da svoje inove i planove zasnuje na
neemu boljem od vidovnjatva, astrologije ili prosto golog voluntarizma (Hobsbaum, 2003: 4344). Uprkos injenici da se istoriar
ne bavi predvianjem budunosti, on nam moe biti od pomoi u izbegavanju zamke prezentizma jer svojim znanjem omoguava sagledavanje savremenosti u irem kontekstu i dugoronijoj perspektivi . U Hobsbaumovom sluaju, ovoj osobini profesije pridruuje se
neposredno iskustvo oveka koji se tokom ivota osvedoio u samo
jednu trajnost u vrtoglavi tempo istorije kao procesa promene u
ljudskom ivotu i drutvu!. Istorija upravo ivi od nastojanja konceptualizacije i interpretacije ove prolaznosti ivotnih i socijalnih
formi, u stalnom naporu da se racionalizuju kolektivna seanja i prolost obdari smislom. Nain na koji to ini Erik Hobsbaum je predmet ovog rada koji, naravno, nema za cilj interpretaciju njegovog
celokupnog (ogromnog) opusa. Nasuprot ekstenzivnom prikazu njegovih radova, ovde e prevashodno biti rei o njegovom shvatanju
istorije, te o uticaju vrednosnih (ideoloko-politikih) uverenja istoriara na njegov rad.
165
MILAN SUBOTI
2.
166
itaoci Hobsbaumove autobiografije saznaju da je, kako to u

ivotu obino biva, presudnu ulogu u njegovoj odluci da se posveti
pozivu istoriara imao gospodar sluaj. Naime, tokom gimnazijskog kolovanja u Berlinu i Londonu, nastava istorije nije privlaila
mladog Hobsbauma koji je, pored politike strasti prema komunizmu,
prevashodno bio zainteresovan za umetnost literaturu, pre svega.
Poreklom iz porodice u kojoj niko nije stekao univerzitetsko obrazovanje, Hobsbaum je nakon zavretka srednje kole (iz koje nijedan
ak nije dospeo na Kembrid), uspeo da dobije stipendiju i upie elitni Kings College. Po sopstvenom priznanju, odluio je da studira
istoriju delimino zato to na Kembridu nita drugo od drutvenih
nauka (osim ekonomije) nije postojalo, a delimino zato to je oekivao da e istorija koju e studirati biti drugaija od one na koju je
nailazio tokom dotadanjeg kolovanja (Hobsbawm, 2002: 4). Osim
na seminaru iz ekonomske istorije, ovo njegovo oekivanje nije bilo
ispunjeno predratnim Oksbridom dominirala je tradicionalna,
devetnaestovekovna istoriografija koja je u osnovi bila hronoloki
koncipirana naracija o preteno politikim injenicama iz prolosti
nacija-drava". Ako se i nije ograniavala na deskripciju politike, ratova i diplomatije, ova istoriografija, zanatski usavravana u duhu
pozitivizma, nije teila razumevanju celine drutva njegove istorijske strukture i dinamike niti postavljanju velikih zato pitanja.
Politiki radikalizovani mladi istoriari koji su, poput Hobsbauma, sa
strau tragali za mogunostima promene sveta, suoili su se s zadatkom razumevanja istorijskog procesa njegovog nastanka#. Njihovi
snovi o revolucionarnoj promeni drutva zahtevali su znanje o njegovoj prolosti koje postojea istoriografija nije davala jer, kako je to
istakao jedan od Hobsbaumovih saboraca: Za nas istorija nisu rei na
papiru, ono to se deavalo sa kraljevima, premjerima, pa ak ni sami
dogaaji; istorija to su znoj, krv, suze i pobede obinih, naih ljudi
"
Devetnaestom veku, tom dobu buroaske civilizacije, treba pripisati nekoliko velikih intelektualnih dostignua, ali istorija, kao akademska disciplina koja je
odrasla u tom periodu, nije jedno od njih (Hobsbaum, 2003: 156).
#
U tom pogledu, na Hobsbauma (i na njegove kolege sa istoriarske levice
u posleratnoj Britaniji) moe biti primenjena Kokina karakterizacija Defa Illija
(Eley): On je postao istoriar ne samo da bi bolje razumeo svet, ve takoe i da bi ga
promenio i doprineo njegovom poboljanju (Kocka, 2008: 421).
Od samog poetka Past and Present nije planiran kao Marksistiki istorijski pregled, ve kao asopis u kome e marksistiki i nemarksistiki istoriari
saraivati na osnovu zajednike brige o stanju istorijskih istraivanja i savremenih
diskusija sve dok imaju zajednike sklonosti i interese, kao i zajednike politike,
ideoloke ili akademske nesklonosti za izvesne pravce tada pomodne istoriografije
(Hill, Hilton and Hobsbawm, 1983: 4).
%
Prema pokretaima asopisa, Past and Present bio je (uspeli) pokuaj da se
u akademskoj sferi afirmie ona politika irokog jedinstva koju smo nauili u danima predratnog antifaizma (Hill, Hilton and Hobsbawm, 1983: 5). Hladnoratovska
atmosfera pedesetih godina bila je glavna prepreka ostvarenju ambicioznih planova
stvaranju istoriarskog narodnog fronta marksista i nemarksista, ne samo sa zapadne strane: Osim nekoliko izuzetaka, marksistiki lanci su dolazili iz zapadne
$
(John Saville, cit. prema: Renton, 2005: 560). Uvoenje tih obinih
ljudi u sredite istorijskog istraivanja zahtevalo je modernizaciju
istoriografije u pravcu koji je sintagmom istorija odozdo (History
from Below) programski formulisao Edvard Tompson (Edward
Thompson), pisac poznate knjige o nastanku engleske radnike klase
(The Making of the English Working Class, 1963). Nova istorija
nastala je upravo u krugu mladih istoriara, marksista sa Oksbrida
(Hobsbaum, Tompson, Hil, Dob, Hilton, Moris...), koji su, teei sistematskom istraivanju istorije radnitva (kao i oblicima njegovog
dodatnog obrazovanja), u okviru Komunistike partije 1946. godine
formirali istoriarsku grupu (Communist Party Historians Group).
Izvan partijskih krugova, presudnu ulogu u profesionalno-akademskoj afirmaciji ovih istoriografskih inovatora imao je asopis Past
and Present koji je osnovan 1952. godine u tenji da osim komunista okupi i druge istoriare nezadovoljne tradicionalnom istoriografijom$. U ovom poduhvatu istoriari su bili uspeniji od svoje partije:
Komunistika partija nije, kako se nadala, promenila Britaniju, ali je
njena istoriarska grupa... istakla opravdan zahtev da treba promeniti
profesiju istoriara (Kotkin, 2003). U ostvarenju tog zahteva, britanski marksisti oslanjali su se na francuske kolege okupljene u koli
Anala (Annales) ova francuska veza, koja se oitovala u referencama na radove M. Bloha (Bloch) i L. Fevra (Febvre), bila je uspostavljena na Kongresu istorijskih nauka u Parizu (1950) koji Hobsbaum smatra rodnim mestom nove istoriografije (Hobsbawm,
2002: 7). Tokom pedesetih i ezdesetih godina modernisti su uspeli
da, uprkos razlikama u teorijskim polazitima (Brodel-Maks-Veber),
formiraju svojevrsni istoriarski Narodni front protiv tradicionalista%. Taj nehomogeni front naao je u konceptu socijalne istorije
167
MILAN SUBOTI
svoju zajedniku zastavu, a njegov uspeh u akademskom i javnom

ivotu krajem ezdesetih naveo je 1970. godine Hobsbauma da raspravu o stanju u savremenoj istoriografiji zakljui objavom pobede:
Dobar je trenutak da se bude socijalni istoriar. ak i oni od nas koji
se nikada nisu osmelili da sebe nazovu tim imenom, nee poeleti da
ga se danas odreknu (Hobsbaum, 2003: 106).
Nastanak nove ili socijalne istorije u protivstavu prema
akademskoj, tradicionalistikoj istoriografiji pedesetih i ezdesetih godina XX veka moe biti tumaen kao nastavak spora zapoetog krajem XIX veka o prirodi i dometima istorijskog znanja: To je
bila borba izmeu konvencionalne pretpostavke da je istorija politika u prolosti, bilo unutar nacija-drava, ili u njihovim meusobnim
odnosima, i istorije struktura i promena drutava i kultura; izmeu
istorije kao narativa i istorije kao analize i sinteze; izmeu onih koji
su mislili da je mogue generalizovati o ljudskim iskustvima u prolosti i onih koji su mislili da to nije bitno (Hobsbaum, 2005: 269).
Iako nije bila artikulisana u nekom kanonsko-programskom tekstu
koji bi konsenzualno prihvatili teorijski raznorodni socijalni istoriari, nova paradigma sadravala je izvesne karakteristike koje su
vidljive u radovima Hobsbauma i drugih novih istoriara. U
prvom redu, oito je bilo njihovo proirenje tematskog obima istraivanja koje se vie nije ograniavalo na pitanja politike i ekonomske istorije, ve je teilo obuhvatanju celine ljudske aktivnosti i
iskustva. Za razliku od tradicionalnih, tematski specifikovanih istorijskih subdisciplina, socijalna istorija naglaavala je znaaj ireg
drutvenog konteksta i nastojala da istraivane teme situira u drutveni totalitet prouavanog vremenskog perioda. Po reima jednog
istoriara, ona nije bila tunelska, ve eksternalistika istorija
polazila je od pretpostavke o unutanjoj povezanosti razliitih sfera
drutvenog ivota i teila razumevanju njihove meuzavisnosti.
Upravo stoga, drutvene nauke postale su novim istoriarima veoma vane istorijska istraivanja morala su uzeti u obzir saznanja
savremenih sociolokih, ekonomskih, antorpolokih i politikih
teorija. Zadatak istoriara nadilazio je tradicionalno shvaenu deskripciju i naraciju i bio je usmeren na analizu i traganje za objanjenjem uzrono-posledinih veza kompleksne drutveno-istorijske
Evrope, mada smo eleli da, kako iz naunih, tako i optih razloga, sruimo gvozdenu zavesu izmeu Istoka i Zapada (Isto: 11).
168
&
Istorija se udaljila od deskripcije i naracije ka analizi i objanjenju; od koncentrisanja na jedinstveno i individualno ka otkrivanju pravilnosti i generalizaciji. U
nekom smislu, tradicionalni pristup je preokrenut naglavce (Hobsbaum, 2003: 77).
'
Hobsbaum otvoreno priznaje: Moj marksizam je bio, a u nekoj meri i ostao, onaj koji sam stekao samo iz onih tekstova lako dostupnih izvan univerzitetskih
stvarnosti&. Paralelno sa tematskom raznovrsnou istorije odozdo, socijalna istorija je bila fokusirana na istraivanje velikih
drutvenih promena (revolucija) koje su objanjavane dubokim
strukturnim uzrocima, a ne sluajnim okolnostima i aktivnou
velikih ljudi (vid. Obelkovich, 2000: 125126). Po svojoj tenji
da razume transformaciju ljudskih drutava ona je bila povratak na
istoriografiju Prosvetiteljstva, ali je usvajala zanatsko umee rankeovske istoriografije socijalni istoriari su pokuavali da odbace
loe strane i grade na najboljim elementima obe ove tradicije (Lambert and Schofield, 2004: 56). Osnovna napetost u istraivakom
programu socijalne istorije poivala je na njenoj metodskoj usmerenosti na detalj i svakodnevni ivot obinih ljudi (istorija odozdo)
koja je, istovremeno, kombinovana sa nizom teorijskih, apstraktno-optih pretpostavki o drutvu kao celini, njegovoj strukturi i
zakonima promene: U osnovi, te pretpostavke bile su u sukobu sa
metodama socijalne istorije jer jednostavno ne postoji nain da se
gomilanje informacija sakupljenih istraivanjem istorije odozdo
preobrati u istoriju drutva kao celine (Cronin, 2003: 225).
Uoenu napetost izmeu metode i teorijskih pretpostavki socijalne istorije u Hobsbaumovom sluaju premostio je marksizam,
tj. opta teorija istorije i drutva poznata pod imenom istorijskog
materijalizma: Marks ostaje bitna osnova svakog prouavanja
istorije zato to je za sada jedini pokuao da prui metodoloki
pristup istoriji kao celini, kao i da sagleda i objasni celokupni proces
ljudske socijalne evolucije (Hobsbaum, 2003: 182). Usvajajui dijalektiki materijalizam Hobsbaum je stekao ono to Tomas Kun
naziva paradigmom opti filozofsko-teorijski background koji
definie istraivake teme (Fragestellung), daje konceptualni aparat
i metodologiju, te socijalnu istoriju pretvara u normalnu nauku.
Upravo takav status marksizma iskljuivao je potrebu za dodatnim naporom filozofskog utemeljenja sopstvene istoriarske prakse: Mi (britanski istoriari-marksisti) nismo pristupali Marksu sa
zanimanjem za filozofiju naih kontinentalnih savremenika, a kamoli sa njihovim poznavanjem filozofije'... Ono to je Peri Anderson
169
MILAN SUBOTI
nazvao zapadnim marksizom, marksizmom Lukaa, Frankfurtske

kole i Kora, nikada nije prelo Kanal sve do pedesetih godina...
Ono to je marksizam inilo tako neodoljivim bila je njegova sveobuhvatnost: dijalektiki materijalizam je pruao ako ne teoriju
svega, onda bar okvir za sve povezujui neorgansku i organsku
prirodu sa ljudskim poslovima, kolektivnim i individualnim,
obezbeivao je vodi za prirodu svih interakcija u jednom svetu
konstantne promene (Hobsbaum, 2005: 93) . ak i u svojoj vulgarnoj verziji sa isticanjem ekonomskog determinizma, mehanikom primenom sheme baza-nadgradnja, redukcijom istorije na
klasne borbe, verom u gvozdene zakone istorije i njeno okonanje
u opteljudskoj emancipaciji istorijski materijalizam je kritiarima tradicionalne istoriografije posluio kao pogodna odskona
daska za artikulaciju programa nove, socijalne istorije. Ne oseajui potrebu za dodatnim formulisanjem interdisciplinarne metodologije i sofisticiranijeg konceptualnog aparata, Hobsbaum je u svojoj trotomnoj istoriji XIX veka praktino demonstrirao vrline svog
shvatanja zanata istoriara. injenica da je upravo to bio vek
buroaske civilizacije doba ekonomskog (kapitalistikog) razvoja i politikog trijumfa graanstva, epoha iju je anatomiju otkrio i
objasnio Marks olakavala je njegovu podrazumevajuu identifikaciju istorijskog sa socijalnim i marksistikim . Biti istoriar-marksista za njega je prevashodno znailo objasniti strukturu,
170
biblioteka, sistematski distribuiranih radova i izbora iz klasika tampanih... pod

okriljem Instituta Marksa i Engelsa u Moskvi (Hobsbaum, 2005: 92). Veliki deo
marksistike literature koja je cvetala u univerzitetskim krugovima Hobsbaum je
smatrao metafizikom koja karakterie onu vrstu filozofa, sociologa i ekonomista
iji napisi niti objanjavaju svet niti pomau da se menja, ve su namenjeni uglavnom
izazivanju rasprava na seminarima drugih marksistikih filozofa, sociologa i ekonomista (Hobsbawm, 1979: 136).

Ili, prema jednom od interpretatora Hobsbaumovog dela: Hobsbaumu je
marksizam dao perspektivu u pogledu svega totalizujui okvir pomou koga je razumevao evoluciju modernog sveta. Svakako, on je obogatio taj okvir sopstvenim
sudovima, ali je velika struktura u okviru koje je radio nasleena od Marksa i marksizma, pa je Hobsbaum nastavio da osmiljava svet ne naputajui svoj bazini pristup (Cronin, 2003: 225).

Laki prelaz sa marksistikina istorijskiposebno je znaajan jer implicira identitet koji mnogima moe biti sporan, ali je za njega bio izvestan... Hobsbaum
jednostavno pretpostavlja da ako istoriju uinimo vie socijalnom, (to, po njemu,
znai vie marksistikom), onda je istovremeno inimo modernijom i profesionalnijom (Cronin, 2003: 221).
Odredivi problem transformacije ljudske vrste kao glavno pitanje istorije, Hobsbaum istrauje glavne mehanizme istorijske promene i moduse interakcije
izmeu raznih aspekata (ekonomija, politika, porodica, kultura, senzibilitet, itd.)
ljudskog ivota, da bi zakljuio: Oevidno je da su u Evropi XIX veka, koja je predstavljala moju glavnu oblast, sve te stvari determinisane trijumfom kapitalistike
ekonomije ili se u svakom sluaju ne mogu analizirati bez uvianja sredinjeg znaaja te injenice (Hobsbaum, 2003: 81).
!
U Evropi su se ve pojavile snage i ideje koje su predoavale smenjivanje
pobednikog novog drutva. Sablast komunizma je ve pre 1848. godine kruila
Evropom... Istorijski period koji je poeo sa stvaranjem prvog fabrikog sistema modernog sveta u Lankairu i Francuskom revolucijom 1789. godine, zavrio se izradnjom prve eleznike mree i objavljivanjem Komunistikog manifesta (Hobsbawm, 1962: 4)
tok i posledice epohalne drutvene promene koja je otpoela dvostrukom revolucijom (politikom u Francuskoj i industrijskom u
Velikoj Britaniji), da bi potom dovela do etabliranja novog kapitalistikog naina proizvodnje (Doba Kapitala) i njegovog globalnog
irenja (Doba Imperije). Hobsbaumova iscrpna i iva panorama ekonomskih, politikih i kulturnih promena buroaske epohe nije bila
marksistika samo po njegovom nastojanju da obuhvati totalitet
drutva u procesu promene , ve i po tome to je u dinamici drutvene strukture tragala za onim elementima koji je iznutra osporavaju i formuliu zahteve za njenom radikalnom transformacijom u
ime opteljudske emancipacije. Devetnaestovekovni progres bio
je za njega drama u kojoj ve u prvom inu na pozornicu stupa sablast komunizma ! koja, uprkos lutanjima i slabostima radnikog
pokreta, sve vie jaa tokom dramskog zapleta koji biva okonan
Prvim svetskim ratom i Oktobarskom revolucijom. Svoju polaznu
kritinost prema buroaskom svetu Hobsbaum nije preutkivao
naprotiv, prema sopstvenom priznanju, on nije mogao da prikrije
izvesnu nenaklonost, moda ak i izvesni prezir, prema dobu kojim
se bavio, premda je taj svoj stav ublaavao divljenjem prema titanskim materijalnim dostignuima tog doba i naporom da razume ak i
ono to mu se ne svia (Hobsbawm, 1975: 17).
Uprokos svom komunistikom opredeljenju, Hobsbaum je
bio dovoljno skeptian da bi istoriju sveo na sekularnu eshatologiju
dramu iji je happy end predodreen gvozdenim zakonom istorijskog toka. On je svoj sintetiki prikaz istorijskog razvoja XIX
veka pisao voen gramijevskom devizom o pesimizmu intelekta i
optimizmu volje: usvojivi u mladosti veru u komunistiki rasplet
171
svetsko-istorijske drame, on je taj rasplet smatrao otvorenom

mogunou, a ne nunou koja bi se a posteriori potvrivala u interpretaciji prolosti. Istina, u prvom delu svoje trilogije (1962) on
je, pozivajui se na Marksovu maksimu da oveanstvo sebi postavlja samo one zadatke koje moe reiti, jo optimistino tvrdio
da je politika ekonomija dokazala da je kapitalizam stvorio sopstvene grobare, te da je pobeda izvesna jer su uslovi za nju stvoreni kapitalistikom transformacijom drutva (vid. Hobsbawm,
1962: 245). Krajem osamdesetih, u Dobu imperija, Hobsbaumovo
vienje budunosti kapitalistike modernosti bilo je uzdranije:
Devetnaesti vek nas je nauio da se tenja ka savrenom drutvu ne
ostvaruje po nekom unapred odreenom planu izgradnje ivota,... da
se konani cilj traganja za savrenim drutvom ne sastoji u tome da
se zaustavi istorija, ve da se otkriju nepoznate mogunosti svih ljudi na zemlji. U tom smislu, put ka utopiji, ka srei za ljudski rod, otvoren je za sve... Istorija nam vie ne daje, kako mnogi misle, vrste
garancije da se oveanstvo kree ka Obeanoj zemlji, bez obzira
kakva bi ona bila. Jo je manje garancija da e oveanstvo stii do
nje. Sve se moe dogoditi (Hobsbawm, 1987: 340). Ipak, to sve za
Hobsbauma dugo je obuhvatalo i Obeanu zemlju koju je, kao
berlinski gimnazijalac u vreme sloma Vajmarske Nemake, video s
onu stranu buroaske civilizacije na Istoku, u zemlji Oktobarske
revolucije ". Stoga je njegova istorija XIX veka, uz sav skepticizam #, protkana izvesnim optimizmom koji, oslanjajui se na stav o
istoriji kao delu ljudi, ostavljala otvorenom mogunost evolucije
savremenog drutva u smeru koji je on oekivao i prieljkivao od
davnih mladalakih dana. Na kraju XX veka, nakon sloma komunizma, njegov optimizam je ustuknuo pod udarom stvarnosti: Nekada
Ti meseci u Berlinu, nainili su od mene doivotnog komunistu, ili makar

oveka iji bi ivot izgubio svoj karakter i znaaj bez tog politikog projekta... San o
Oktobarskoj revoluciji je jo negde u meni, kao to dilitovani tekstovi ekaju da ih
neki ekspert povrati, negde na kompjuterskim hard diskovima. Ja sam napustio, ne,
odbacio sam taj san, ali on nije izbrisan. Do dana dananjeg, primeujem da se ophodim prema uspomeni i tradiciji SSSR-a sa popustljivou i nenou koje ne oseam
za komunistiku Kinu, jer pripadam generaciji za koju je Oktobarska revolucija
predstavljala nadu za svet, onako kao to Kina nikada nije (Hobsbaum, 2005: 59).
#
Osvrui se na krizu kapitalizma krajem sedmdesetih godina Hobsbaum
je priznao da uopte nemamo jasno niti opteprihvaeno vienje kako ta kriza moe
dovesti do socijalistike transformacije, a da budemo iskreni, niti stvarnu veru da e
ona to uiniti (Hobsbawm, 1979:138).
MILAN SUBOTI
"
172
se Hobsbaum salagao sa maksimom da stvari izgledaju mranije pre

svitanja, sada on zastupa maksimu da su stvari tamnije pre nego to
postanu totalno crne (Knutsen, 2002: 121).
Hobsbaumovo ivotno delo posveeno je istraivanju epohe

koja poinje padom Bastilje i zavrava Sarajevom 1914. godine, tumaenju doba ekonomskog progresa i graanske politike koje je potonulo u krvavom sumraku Prvog svetskog rata $. Stanovite sa koga
je on interpretirao tu epohu bilo je njen izdanak marksizam teorija koja je, kako se inilo, svoju istinsku praktinu potvrdu dobila
Oktobra 1917. godine. Za vrnjaka Revolucije i svedoka poetka
nemake katastrofe usvajanje marksistike teorije bilo je nerazdvojivo povezano sa politikim opredeljenjem za komunistiki
pokret: Kako to potpuno jasno pokazuju Interesantna vremena,
Hobsbaum-istoriar poivao je na Hobsbaumu-komunisti. Njegova
politika davala mu je inspiraciju i intelektualni okvir... Svetski komunistiki pokret i Hobsbaumova vezanost za njega bili su, sasvim
doslovno, preduslov njegove istorije (Cronin, 2003: 221). On je
princip jedinstva teorije i prakse prihvatao doslovno i trajno biti
marksista u teoriji nuno je znailo biti komunista u politici, kao i
obrnutno. Odravati ovaj identitet teorijskog i politikog nije bio lak
poduhvat, ali Hobsbaum nije odustao od njega sve dok je postojao
objekt njegove politike lojalnosti svetski komunistiki pokret i
KP Velike Britanije. O tekoama ouvanja identiteta profesora-marksiste i komuniste u politikim i ideolokim lomovima XX
veka svedoi Hobsbaumova autobiografija u kojoj on pokuava da
objasni svoju doivotnu lojalnost ne samo ideji, ve i stvarnosti sovjetskog komunizma. Pojednostavljeno, svoj izbor obrazloio je kao
izbor izmeu dva zla jednog koji vodi bolu gubitka vere i drugog
koji rezultuje bolom usled prianjanja uz nju (vid. Hobsbaum,
2005: 192). Izabravi drugu mogunost, Hobsbaum je nastojao da
Ova civilizacija je bila kapitalistika po svojoj privredi, liberalna po svojoj

ustavnoj i pravnoj strukturi; buroaska po liku za nju karakteristine hegemonistike
klase; likovala je zbog svog napretka, nauke, znanja i obrazovanja, materijalnog i
moralnog progresa; i bila je duboko ubeena u sredinje mesto Evrope, rodnog mesta
revolucija u naukama, umetnostima, kulturi i industriji, iji su vojnici osvojili i potinili vei deo sveta u koji je prodrla njena privreda... i ije su glavne drave formirale sistem svetske politike (Hobsbaum, 2002: 1213)
$
3.
173
MILAN SUBOTI
postupnim povlaenjem iz neposredne partijsko-politike aktivnosti % proiri prostor akademskog delovanja istoriara-marksiste
koji, uprkos svemu, nastavlja da se javno deklarie kao komunista.
Paradoksalno, Hladni rat mu je psiholoki olakao ostanak u Partiji
jer je krstaki antikomunizam Zapada uneo u politiko polje element manihejske podele i ukinuo mogunost nekog treeg puta.
Naputanje Partije liilo mu je na promenu tabora zarad napretka u
akademskoj karijeri &; ostanak mu je pothranjivao samopotovanje i
davao status nekomformiste koji nije bio lien izvesnog romantiarskog oreola. Istina, dobitak na jednoj strani, bio je praen gubitkom na drugoj nezavisnost u odnosu spram neposrednog socijalno-politikog i ideolokog okruenja plaana je potpunom
zavisnou od svetskog komunistikog pokreta kojim je upravljala Moskva '. Nalije romantine slike pobunjenika predstavljalo je
disciplinovano, bespogovorno podreivanje autoritetu prve zemlje
socijalizma, autoritetu koji je, zahtevajui potpunu predanost, nadilazio sferu politike!. Sveobuhvatnost komunistike ideologije, kao i
esti dramatini zaokreti partijske politike, oteavale su poziciju komunista-intelektualaca primoravajui ih da esto prihvataju ulogu
sofista u slubi autoriteta. injenica da taj autoritet nije, kao u
sluaju njihovih kolega u zemljama realnog socijalizma, odluivao o
174
%
U praksi sam se reciklirao od militanta do simpatizera, ili saputnika, ili, da
se izrazim na drugi nain, od stvarnog lanstva u britanskoj Komunistikoj partiji do
duhovnog lanstva u italijanskoj, koja je mnogo bolje odgovarala mojim idejama o
komunizmu (Italijanska KP mi je uzvraala simpatije) (Hobsbaum, 2005: 201).
&
U jednom nastupu na seminaru Univerziteta u Kaliforniji (UCLA) Hobsbaum osim starosti, (Onima od nas koji pripadaju posebnoj generaciji veoma, veoma je teko da odbace tu ideju ona je bila deo naih ivota), navodi dva razloga za
svoj doivotni komunizam. Prvi je jednostavna injenica da nije mogao da postane eks-komunista poput mnogih koji su mislili da je jedini nain da izau na kraj
sa palim Bogom taj da ga pretvore u Satanu. Drugi je bio obian ponos
naputanje Komunistike partije mu se inio kao ustupak za napredovanje u karijeri
(vid. UCLA, 2004).
'
Hobsbaum to eksplicitno priznaje: Prihvatali smo apsolutnu obavezu da sledimo liniju koju nam je predlagala, ak i kada se nismo slagali sa njom, mada smo
ulagali herojske napore da ubedimo sebe u intelektualnu i politiku korektnostte linije, da bi je branilikao to se od nas oekivalo... Radili smo ta nam je bilo nareeno...
Ali ta god da je Partija naredila, mi bi smo posluali (Hobsbaum, 2005: 124125).
!
Tako su, na primer, vodei biolozi i genetiari sa Kembrida lanovi KP
bili obavezni da usvoje i brane Lisenkovu teoriju, uprkos jasnom uvidu u njenu
apsurdnost!
!
Izmeu 1914. i ranijih devedesetih godina planeta je postajala sve vie jedinstvena operativna jedinica, to nije bila, niti je mogla biti 1914. godine. U stvari,
planeta je danas u veini sluajeva primarna operativna jedinica... Taj svet vie nije
evropocentrian (Hobsbaum, 2002: 19; 18).
njihovim ivotima olakavala im je poloaj, ali im nije ukidala nelagodu sluenja, niti ih je oslobaala od nunost samocenzure: Ja
sam priznaje Hobsbaum u sutini postao istoriar XIX veka jer
sam ubrzo otkrio... da se, s obzirom na snagu pogleda Partije i Sovjeta na XX vek, ne moe pisati ni o emu posle 1917. godine bez verovatnoe da ovek bude optuen kao politiki jeretik (Hobsbaum,
2005: 265). Reju, upravo politiki angaman komuniste i javnog
intelektualca (public intellectual) onemoguavao je Hobsbaumu da
se kao istoriar bavi dvadesetim vekom polazni princip jedinstva
teorije i prakse vodio je, na taj nain, suspenziji teorije pred obavezom politike lojalnosti istoriara-lana Partije. Imajui to u vidu,
jasno je da neoekivano brza demontaa real-socijalistikih sistema 1989-1991. godine nije predstavljala samo biografsku, ve i profesionalnu vododelnicu u Hobsbaumovom ivotu. Oslobodivi se
iluzija o mogunosti prevazilaenja krize socijalizma, oktobra
1990. godine on je napisao poruku oprotaja od komunizma (Goodbye to All That): Ne posmatramo krizu jednog tipa pokreta, reima i
ekonomije, ve njegov kraj. Pokazalo se da nisu bili u pravu oni
meu nama koji su u Oktobarskoj revoluciji videli vrata koja vode u
budunost svetske istorije... (Hobsbawm, 1991: 117). Ovo suoavanje sa krajem komunistikog pokreta Hobsbaumu je, osim gorkog
oseanja poraza, omoguilo istorijsku tematizaciju neposredne prolosti obeleene neuspenim socijalistikim eksperimentom.
Osloboen ideoloke i politike lojalnosti Partiji i pokretu, on se
sada mogao okrenuti savremenoj istoriji, zanatu istoriara XX veka
koji nastoji da razume i objasni zato su stvari ispale kako su ispale,
i kako su povezane zajedno (Hobsbaum, 2002: 1011).
U nastojanju da odgovori na ova pitanja, Hobsbaum u Dobu
ekstrema teorijski i metodoloki ne odstupa od pristupa koji je ranije
koristio u istraivanju dugog XIX veka: njegova istorija kratkog
XX veka je sintetiki prikaz radikalnih (socijalnih, ekonomskih, politikih, kulturnih i demografskih) promena kroz koje, u ranije nezamislivom ubrzanju, prolazi globalno (svetsko) drutvo! doseui
kako pozitivne, tako i negativne ekstremne rezultate. Osnovna struk-
175
tura veka je trodelna on poinje kao doba katastrofa

(19141945), nakon koga sledi iznenaujue zlatno doba
(19471973) koje zavrava decenijama krize (19731991). Uz
tezu i antitezu, ova trodelna struktura, za razliku od hegelijansko-marksistike sheme dijalektikog kretanja, ne zavrava sintezom u kojoj bi se na viem stupnju harmonizovale (prevazilazile)
suprotnosti prethodnih perioda, ve silaznom putanjom odronom
(Landslide) sa neizvesnim krajem. Zato, za razliku od Hobsbaumovih knjiga o XIX veku, Doba ekstrema ima narativnu strukturu tragedije! koja je uslovljena njegovom privrenou glavnom akteru
dvadesetovekovnog istorijskog zapleta socijalizmu sovjetskog tipa.
Ve u pogledu same hronologije, vek je skrojen po meri tog aktera:
Zaista, nije sluajno da se istorija Kratkog dvadesetog veka... potpuno podudara sa ivotnim vekom drave roene u Oktobarskoj revoluciji (Hobsbaum, 2002: 48). Sadrinski, na njegovu dinamiku presudno je uticala binarna opozicija socijalizma i kapitalizma
kategorija koje za Hobsbauma nisu puku diskurzivni konstrukti
ve deskriptivni oznaitelji suprotstavljenih socijalnih i politikih
realnosti iji je sukob sutinski odredio tok savremene istorije.
Uprkos kritici hladnoratovske retorike Hobsbaum u prikazu istorijske scene XX veka i odreenju glavnih aktera u velikoj meri reprodukuje njenu podelu uloga, ali ne i njenu karakterizaciju glavnih likova. Istina, na toj pozornici, radnja se esto odvija u Treem
svetu, ali koordinatni sistem neophodan za njeno razumevanje ipak
je odreen sukobom dva sveta socijalizma i kapitalizma. U tom
smislu, Doba ekstrema je Autobiografija dvadesetog veka (Therborn, 1995), jer je ivot tog veka reflektovan iznutra, pomou
njegovih sopstvenih kategorija!!, a njegov kraj sagledan je sa razoa-
Doba ekstrema su, kao i mnoge druge Hobsbaumove knjige, pria o kapitalizmu. Ali, ovog puta, njegova pria ima narativnu strukturu tragedije... Opta argumentacija je jo organizovana prema marksistikim pravcima, ali narativna struktura se razlikuje od Hobsbaumovih ranijih, jednako marksistikih ali vie
romantiarskih knjiga u kojima nema kraja bez nekog obeanja srenog zavretka.
Zaista, njen trei deo Odron (Landslide) pokazuje kako se socijalizam raspao i
propao. Hobsbaumova tragedija, dakle, ima tri dela... U knjievnoj teoriji koncept
propasti je kljuna karakteristika traginog narativa. Tragini zaplet obavetava o
borbi koja je herojska, ali bez obzira na to zavrava u propasti (Knutsen, 2002: 121).
!!
Svet koji se raspao u paramparad krajem osamdesetih godina bio je svet
oblikovan uticajem Ruske revolucije 1917. godine. Mi smo svi bili obeleeni time,
onoliko koliko smo navikli da razmiljamo o modernoj industrijskoj privredi u
MILAN SUBOTI
176
pojmovima binarne suprotnosti socijalizma i kapitalizma kao uzajamno iskljuujuim alternativama, od kojih je jedna poistoveivana sa privredama organizovanim
po modelu SSSR-a, a druga sa svima ostalim. Sada bi trebalo da postane jasno da je
ovo bila jedna proizvoljna i do izvesne mere vetaka konstrukcija, koja moe da se
razume samo kao deo osobenog istorijskog konteksta. Pa ipak, ak i dok piem, nije
lako sagledati, ak i u retrospektivi, druge principe klasifikacije koji su mogli da
budu realniji... (Hobsbaum, 2002: 11).
!"
Komunizam je sada mrtav. SSSR i veina drava i drutava graena po njegovom modelu, deca Oktobarske revolucije 1917. godine koja nas je nadahnjivala,
propali su tako potpuno, ostavljajui za sobom krajolik materijalnih i moralnih
ruevina, da sada mora biti jasno da je neuspeh od poetka bio ugraen u taj poduhvat (Hobsbaum, 2005: 118).
renjem razumljivim iz perspektive izneverenih Hobsbaumovih (mladalakih) nada. To razoarenje saeto je u lukavstvu istorije koje se
oituje u paradoksu da su, na kraju, grobar i le zamenili uloge i
mesta: Najtrajniji rezultat Oktobarske revolucije, iji je cilj bio globalno svrgavanje kapitalizma, bio je taj da je spasla svog protivnika
i u ratu i u miru a to znai, tako to mu je pruila podsticaj u vidu
straha da se reformie posle Drugog svetskog rata, i tako to ga je
uspostavljanjem popularnosti ekonomskog planiranja, opremila nekim od postupaka za njegovu reformu (Hobsbaum, 2002: 1314).
Ako se sloimo sa Hobsbaumom da je XX vek ne samo hronoloki, ve i sutinski odreen (sovjetskim) socijalizmom, onda
sasvim opravdano moemo zakljuiti da su Oktobarska revolucije i
kasniji razvitak sovjetskog drutva u samom sreditu njegovog
Doba ekstrema. Nasuprot tome, sasvim neoekivano, uviamo da na
istorijskoj sceni XX veka glavni akter nije u sreditu istoriareve
panje, te da je njegova karakterizacija upadljivo redukovana i shematina. Kako umesno primeuje Omer Bartov: udno je da Hobsbaum nije mnogo rekao o stvarnosti sovjetskog ivota i boljevikoj
diktaturi kao to bi se moglo oekivati, ne samo zbog njegove posveenosti komunizmu, ve i zbog nove mase dokumenata o SSSR
koja je postala dostupna nakon to su se Lenjinovi unuci odrekli
boljevizama (Bartov, 2003: 283284). itajui Hobsbaumovu
istoriju XX veka nae razumevanje sovjetskog eksperimenta ne
biva znaajno obogaeno boljevizam ostaje potovanja dostojna
prometejska pobuna koja je, usled niza istorijskih okolnosti (ruska
nerazvijenost, izostanak svetske revolucije, neprijateljstvo kapitalistikog okruenja...), od samog poetka bila osuena na neuspeh!".
Ova retrospektivna ocena predstavlja inverziju Hobsbaumovog
177
polaznog uverenja o naunoj utemeljenosti konane pobede socijalizma kao vieg oblika drutvene i ekonomske organizacije ljudskog drutva, tj. njegove vere usvojene u dobu katastrofa da je
marksizam pokazao naunim metodima izvesnost nae pobede
(Hobsbaum, 2005: 126). Sada, kada je drama svetske istorije sukob socijalizma i kapitalizma razreena na neoekivani nain,
postavlja se pitanje smisla itavog dvadesetovekovnog zapleta. Gledano unazad, moemo relativizovati otrinu i dramatinost sukoba!#,
a istoriju komunistikog pokreta reinterpretirati, s jedne strane, kao
unutranji korektiv kapitalistikog razvoja, a s druge, kao glavnog
pokretaa modernizacije agrarnih, tradicionalnih drutava. Prva,
korektivna funkcija komunizma u drutvima razvijenog kapitalizma (teorijski predodreenih za rodno mesto istinske proleterske
revolucije), oitovala se u njihovom preuzimanju ideja ekonomskog
planiranja i izgradnji drutava socijalne brige (blagostanja) ideja
koje su krizu kapitalizma usmerile ka zlatnom dobu XX veka. U
tom smislu, pomenuto komunistiko spasavanje protivnika pretvorilo je Oktobar u lek koji ne ubija, ve lei preteu alternativu
od koje se uilo i selektivno preuzimalo. U Drugom svetskom ratu
kojim okonava doba katastrofa, ruski komunizam bukvalno je
spasao kapitalistika zapadna drutva saveznitvom i odluujuom
ulogom Crvene armije u pobedi nad nacizmom. Ono to hladnoratovske teorije totalitarizma vide kao taktiki, neprirodni savez komunizma i kapitalizma protiv faizma i nacizma, Hobsbaum ocenjuje, (ne samo kao politiki zagovornik ideje narodnog fronta ve i
kao istoriar),!$ prirodnim izborom u kome naslednici racionalisti-
Hobsbaum upravo to ini kada tvrdi da boljevici nakon ranih dvadesetih

vie nisu ozbiljno raunali na spasilaku svetsku revoluciju bez koje komunistiki
projekat nije ni mogao biti istinski ostvaren u nerazvijenoj, agrarnoj Rusiji. Takoe,
njegova ocena po kojoj je, uprkos retorici, Hladni rat bio period koegzistencije dva
sistema koji je stabilizovao svetsku politiku umanjuje dramatinost borbe na ivot i
smrt socijalistikog sveta i kapitalizma.
!$
Ve pominjanu napetost izmeu Hobsbauma kao politiara i kao istoriara
dobro ilustruje njegov odnos prema antifaistikom Narodnom frontu. Naime, u
trenutku zaokreta politike Kominterne u jesen 1939. godine i naputanja strategije
Narodnog fronta, Hobsbaum je, kao disciplinovan komunista, prihvatao novu politiku i Staljinov pakt sa Hitlerom: Ta linija po kojoj je rat prestao da bude antifaistiki u bilo kom smislu, a da su Britanija i Francuska podjednako loe kao nacistika
Nemaka, nije imala ni emotivnog ni intelektualnog smisla. Naravno, prihvatili smo
novu liniju... Nisam u stanju da rekonstruiem ta sam mislio u to vreme, ali dnevnik
MILAN SUBOTI
!#
178
kog univerzalizma Prosvetiteljstva i batinici Francuske revolucije

stoje s jedne, a rasistiki zagovornici partikularizma i iracionalizma,
s druge strane barikade. Reju, on teorije totalitarizma shvata kao
ideoloke produkte Hladnog rata kojima se izjednaavanjem komunizma i faizma previaju njihovi sutinski razliiti i veoma
odvojeni ideoloki koreni oni pripadaju razliitim, iako strukturalno konvergentnim vrstama, poput lastavica i slepih mieva
(Hobsbawm, 1996: 117).
Odbacujui totalitarnu paradigmu koja naglaava zajednike karakteristike (sovjetskog) komunizma i (nemakog) nacizma,
Hobsbaum je sklon da, uprkos politikoj dihotomiji socijalizma i
kapitalizma, oba sistema tumai kao dva lica jedinstvenog socijalnog procesa najdublje revolucije u drutvu od kamenog doba
koja je okonala tu dugu eru u kojoj je pretena veina ljudske vrste
ivela uzgajajui biljke i ivotinje (Hobsbaum, 2002: 20; 14). Iz te
perspektive, komunistiki eksperiment bio je uspeni i na nerazvijene zemlje ogranieni, alternativni nekapitalistiki put razvoja
koji je, u krajnjoj liniji, transformisao tradicionalno-agrarna u moderna, industrijska drutva. Ili, reima jednog od istoriara revizionistike (antitotalitarne) istorijske kole: Sovjetski reim razvijao
se u svetskom i graanskom ratu, gladi i brutalnoj sili, da bi ostvario
cilj koji je buroazija ostvarila u XIX veku pretvaranje agrarnih
ekonomija u industrijsko, urbano drutvo. To je ono to su komunistike vlade teile (i obino uspevale) da uine bilo gde su dole na
vlast (sa izuzetkom Kambode). Ljudi su iskorenjeni, postali su mobilni, opismenjeni su, naueni su da upotrebljavljaju sapun i idu kod
doktora, te da razumeju da njihov ivot i ivoti uopte mogu i treba
da budu promenjeni, da je to progres umesto iskustva reprodukcije
seoskog ivota (Suny, 2002: 304). Nasuprot usmerenosti totalitarne kole na politiku i ideologiju, Hobsbauma je koncept socijalne
istorije i sovjetskom sluaju upuivao na istraivanje drutvenih
procesa ekonomskih odnosa i drutvene strukture, te izvoenje
(politike i kulturne) nadgradnje iz ove materijalne baze reprodukcije drutvenog ivota. Kao i u sluaju istorije XIX veka, istorijski materijalizam posluio je Hobsbaumu kao opti teorijski okvir objanjenja kako kapitalizma, tako i socijalizma XX veka.
koji sam vodio za vreme prvih nekoliko meseci sluenja vojske 1940. godine ini jasnim da nisam imao ograda prema novoj liniji (Hobsbaum, 2005: 148).
179
MILAN SUBOTI
Istina, ovaj nedogmatski i neshematski (hobsbaumovski) istorijski

materijalizam u interpretaciji sovjetskog iskustva bio je lien kljunih kategorija klase i klasne borbe. Dosledno primenjena
istorijsko-materijalistika analiza vodila bi identifikaciji nove
klase (ilas) ili nomenklature (Vislavski) kao kolektivnog vlasnika nad sredstvima za proizvodnju i, u krajnjoj liniji, ka tezi o izdanoj revoluciji (Trocki), ali Hobsbaumova lojalnost prema Partiji
iskljuivala je taj pravac analize realnog socijalizma. Stoga je on
izlaz naao u modernizacijskoj paradigmi u okviru koje je komunizam zasnovan na sovjetskom modelu postao prvenstveno program
za pretvaranje zaostalih zemalja u one napredne (Hobsbaum,
2002: 285). To je bilo u saglasju sa revizionizmom dominantnim
trendom anglosaksonske istoriografije ezdesetih i sedamdesetih
godina prolog veka koji je u centar panje postavljao drutvene i
ekonomske faktore, a istraivanje reima zamenio istraivanjem
drutvenih odnosa, pokuavajui da razvoj stvari u Sovjetskom Savezu objasni pre odozdo, kao rezultat drutvenih odnosa, a ne
odozgo, tj. kao neto nametnuto od drave (Malia, 1991: 22). !%
U sadrinskom pogledu Hobsbaumova tematizacija sovjetskog komunizma takoe se uklapa u glavni tok anglosaksonske revizionistike istoriografije. Naime, u objanjenju dva kljuna problema odreenju karaktera Oktobrske revolucije, te shvatanju odnosa
(dis)kontinuiteta izmeu Lenjina i Staljina Hobsbaum sledi stavove
kritiara teorije totalitarizma. Oktobarska revolucija za njega nije
dravni udar konspirativno organizovane partije koja je fokusirana
na osvajenje i odranje vlasti!&, ve istinska socijalna revolucija
zamiljena i izvedena kao uvod u svetsku proletersku revoluciju.
180
!%
Slinu karakterizaciju revizionizma daje i . Ficpatrik, jedna od glavnih
predstavnica ovog istoriografskog pravca: Tokom sedamdesetih godina totalitarna
kolaje kritikovana od takozvanih revizionistakoji su joj prebacivali vezu sa Hladnim ratom, tvrdnju o postojanju monolitne kontrole sa vrha i zanemarivanje socijalnih snaga. Mnogi revizionisti bili su, u stvari, socijalni istoriari iji je problem sa
tradicionalnom sovjetologijom delimino nastao usled njihovih disciplinarnih
razlika u odnosu na politikologe: zanat socijalnih istoriara je da istoriju sagledavaju
odozdo, dok su politiki naunici i istoriari skloniji da se fokusiraju na centar vlasti,
tj. da pristupaju odozgo.... (Fitzpatrick, 2007: 5758).
!&
Nasuprot hladnoratovskoj mitologiji koja Lenjina vidi u osnovi kao jednog
organizatora dravnih udara, jedini pravi kapital koji su on i boljevici imali bila je
sposobnost da prepoznaju ta mase ele; sposobnost da, kao to je i bilo, masom rukovode tako to su znali da je slede (Hobsbaum, 2002: 52).
Sovjetski eksperiment nije bio planiran kao globalna alternativa kapitalizmu, ve kao odreeni skup odgovora na osobenu situaciju u jednoj ogromnoj i
spektakularno zaostaloj zemlji, uz poseban i neponovljivi sticaj istorijskih okolnosti. Neuspeh revolucije u drugim zemljama je ostavio sam SSSR da se posveti izgradnji socijalizma u zemlji u kojoj, po optem konsenzusu marksista 1917. godine, ukljuujui i ruske, jednostavno nisu bili prisutni uslovi da se to uini
(Hobsbaum, 2002: 374).
!'
Predvoeni dobro organizovanom partijom profesionalnih revolucionara, seljaci bez zemlje i vojnici u gubitnikom ratu, kao i obespravljeni narodi velike imperije, postali su nosioci univerzalne
emancipacije, a Oktobar je shvaen kao detonator revolucionarne
eksplozije u razvijenim kapitalistikim zemljama!'. Njen izostanak
prinudio je Lenjina na povlaenje niza taktikih poteza prevashodno
usmerenih na puko odranje vlasti radnika i seljaka koje je predstavljala Partija, vlasti koja, po definiciji diktature proletarijata,
nije imala nikakvih ogranienja. Ipak, prema Hobsbaumovom uverenju: Lenjin nije ni eleo da bude, niti je bio u poziciji diktatora, a
tokom njegovog vostva boljevika partija je manje liila na
vojniki tab, a vie na drutvo za beskrajne diskusije (Hobsbaum,
2002: 293). Ovo naglaavanje Lenjinove (unutarpartijske) demokratinosti Hobsbaumu je neophodno zbog kontrasta spram vladavine njegovog naslednika sina obuara pijanice, biveg bogoslova
iz Gruzije, koji je postao autokrata Sovjetskog saveza pod imenom
koje je sam izabrao, ovek od elika, tj. J. V. Staljina (Hobsbaum,
2002: 292). Ova uobiajena strategija razdvajanja lenjinistikog i
staljinistikog boljevizma u ovom poslednjem vidi skretanje
koje se moe ispraviti povratkom lenjinistikim izvorima: Ako je
sovjetski reim nastao kao izvorna narodna revolucija, onda je Staljin
bio skretanje od lenjinistike norme i sistem je, stoga, posedovao
kapacitet da se, uprkos privremenom skretanju u uas, vrati demokratskom i humanistikom socijalizmu... Poetkom ezdesetih godina anglo-amerika istoriografija u velikoj meri bila je... usresreena
na traganje za odgovorima na sledea pitanja: Zato su stvari krenule
pogreno? Kada se to desilo? Kako se to moe popraviti? Ta istoriografija je ignorisala mogunost da to mogu biti pogrena pitanja da
se nita nije desilo loe sa Revolucijom, ve pre da je ona sama, od
samog poetka, jednostavno bila greka (Malia, 1991: 22). Ipak,
Hobsbaum se samo delimino uklapa u naznaeni okvir revizionistike istoriografije jer je nakon Hruovljeve osude voe svetskog
181
MILAN SUBOTI
proletarijata", kao lojalan lan KP, uporno odolevao iskuenju da u

traganju za (socijalistikom) alternativom staljinizmu posegne za
uzorima iz prolosti (Buharin, Trocki) ili savremenosti (poput Tita,
ekog socijalizma sa ljudskim licem, nove levice, Kube...).
Uveren da je organizacija, a ne doktrina bila glavni doprinos Lenjinovog boljevizma promeni sveta, on je dosledno izveo zakljuak
da se izvan organizacije ne moe ostati veran lenjinizmu (Hobsbaum, 2002: 351)." Sve druge leviarske opcije u njegovim oima
bile su disidentske sekte ili, poput studetskog pokreta 1968, anarhoidni izlivi nezadovoljstva i nelagode u kulturi: Kakve god da su
bile slabosti Sovjetskog saveza, samo postojanje ove zemlje je dokazivalo da je socijalizam neto vie od sna (Hobsbaum, 2005: 188).
Veran mladalakom snu, Hobsbaum je sklon da slabosti
prve zemlje socijalizma samo povrno spomene u svojoj sintetikoj
interpretaciji dvadesetovekovne istorije. U autobiografiji on je svoj
strogi sud o knjievnoj vrednosti romana svoje majke opravdavao
stavom da ovek ne treba da se zavarava, ak i kada je re o ljudima
ili stvarima do kojih mu je najvie u ivotu stalo (Hobsbaum, 2005:
45). Moda se on zaista nije zavaravao kada je talenat svoje majke
ocenjivao kao osrednji, ali u interpretaciji sovjetske istorije on svakako nije izbegao iskuenju preutkivanja strane cene sovjetskog
eksperimenta. Samo ovlano pominjui rtve izgradnje socijalizma
u jednoj zemlji," Hobsbaum istie da je Staljinov teror bio racio-
182
"
Dvadeseti kongres KPSS (1425. februar 1956) je, po Hobsbaumovoj oceni,
jedinstveni dogaaj u istoriji bilo kog velikog ideolokog ili politikog pokreta: Oktobarska revolucija je stvorila svetski komunistiki pokret, Dvadeseti kongres ga je
unitio. Hruovljev referat on naziva beskompromisnom denucijacijom Staljina
koja je unitila temelje globalne solidarnosti komunista sa Moskvom (Hobsbaum,
2005: 188189). Na drugom mestu on objanjava svoj ambivalentni stav prema Staljinu: Uasan paradoks sovjetske ere je u tome to su Staljin koga su iskusili sovjetski
narodi i Staljin spolja vien kao oslobodilaka snaga jedan te isti. A on je bio oslobodilac bar delimino jednima zato to je bio tiranin drugima (Hobsbaum, 2003: 268).
"
Objanjavajui zato nakon 1956. godine nije, poput svojih kolega iz istoriarske grupe, napustio partiju, Hobsbaum navodi savet koji mu je dao biograf Trockog, Isak Dojer: ta god da uini, nemoj da napusti Komunistiku partiju. Ja
sam pustio da me izbace1932. godine i od tada se kajem. Bez (lenjinistike) organizacije nemogue je menjati svet, a zadatak komunista bio je da menjaju svet, a ne
samo da ga tumae (Hobsbaum, 2005: 189).
"
Dodajem bez komentara da je reeno kako je SSSR 1937. godine imao 164
miliona stanovnika, ili 16,7 miliona manje nego to su bile demografske prognoze
Drugog petogodinjeg plana (19331938) (Hobsbaum, 2002: 296).
"!
Da bi bilo bolje da je Rusija izala demokratska iz revolucije je neto oko
ega bi se veina ljudi sloila. Ali to je tvrenje o naim politikim idejama, a ne o istoriji... Godine 1917. Oktobar je sledio Februaru. Istorija mora da pone od onoga to
se dogodilo. Ostalo je ista spekulacija (Hobsbaum, 2003: 265).
nalno instrumentalizovana taktika koja se, post festum, moe interpretirati iz perspektive njegovih visokih postignua industrijalizacije jedne zaostale zemlje, masovnog opismenjavanja i
urbanizacije njenih stanovnika, te uloge koja je ta zemlja imala u pobedi nad faizmom i u procesu dekolonizacije sveta. Upravo iz ove
istorijsko-materijalistike (modernizacijske) paradigme, a ne iz
puke autorove pristrasnosti, mogu se objasniti slepe mrlje Hobsbuamove tematizacije sovjetskog komunistikog iskustva. Zakasneli
uvid u utopijsku prirodu boljevikog cilja (neuspeh koji je od poetka bio ugraen u taj poduhvat) ne mora biti praen njegovim odbacivanjem i osudom, ve isticanjem nenameravanih (modernizacijskih) posledica njegove realizacije gubitak na jednoj strani
biva, na taj nain, uravnoteen dobitkom na drugoj. Pitanje o mogunosti postizanja krajnjih rezultata sovjetske modernizacije drugim
sredstvima (npr. kapitalistikim razvojem carske Rusije) uz manje
rtava, moe biti odbaeno kao spekulativno, protivinjenino nagaanje koje ne moe biti predmet razmatranja istoriara"!. Ogranien na injenice (ono to se dogodilo), istoriar i kada zanatski korektno kontrolie svoju pristrasnost, ipak selektuje i interpretira te
injenice u zavisnosti od sopstvenih opte-teorijskih i svetonazorskih
uverenja; njegova rekonstrukcija prolosti je, po definiciji, parcijalna, podlona promenama i u trajnom dijalokom odnosu sa drugim,
altrernativnim verzijama. U tom pogledu, Hobsbaum nije nikakav
izuzetak, pa kritiari koje poinju i zavravaju sa isticanjem njegovih
ideolokih (komunistikih) opredeljenja kao kljunog faktora distorzije njegove slike XX veka suvie pojednostavljuju problem
koji je lociran u drugoj ravni u teorijskim kapacitetima i ogranienjima istorijsko-materijalistike paradigme primenjene na istoriju
komunizma. Naime, osnovno pitanje je da li Hobsbaumova socijalna istorija, koja je svoju plodnost potvrdila u njegovim analizama
istorije kapitalizma, moe biti uspeno koriena u razumevanju i
interpretaciji epohe komunizma. Posmatrano iz materijalistike
perspektive, sovjetska istorija je titanski poduhvat socio-ekonomskog razvoja na osnovu koga je meunarodni poloaj prve zemlje
183
socijalizma i njena uloga u svetskoj istoriji radikalno promenjena.

Ali, to je samo jedna strana prie o boljevizmu drugu ne moemo razumeti bez uvida u ideokratsku prirodu tog reima koja, nasuprot marksistikoj shemi o odnosu baze i nadgradnje, komunistiku ideologiju (olienu u Partiji i Voi) pretvara u glavnog
inioca istorijske dinamike. Univerzalnost velikih nada te ideologije
koje su okonane krahom, uz bezbrojne rtve poloene u eksperimentu njenog ostvarenja, ine tragini zaplet sovjetske istorije koji
gotovo izmie iz vidokruga Erika Hobsbauma. Zato se na njega moe
primeniti kritika opaska Martina Malije prema kojoj revizionizam, nerazumevajui kljunu ulogu ideje komunizma, istoriju
Rusije XX veka predstavlja kao sovjetskog Hamleta, ali bez princa,
pa stoga i bez tragedije (Malia, 1994: 12). Hobsbaumovim redukovanjem boljevizma na orue modernizacije tragedija se svodi na
Kolumbovu greku kojom je, umesto oekivanog i eljenog ostvarenja komunizama, stvorena mona drava i industrijski razvijeno
sovjetsko drutvo. Ali, ova greka ne amnestira istorijske aktere
koji su se otisnuli u potragu za komunizmom, niti potire seanje na
rtve i sve tegobe tog putovanja. U protivnom, istorija (pisana
velikim slovom) dobija svoj teleoloki smisao, a izreka da se omlet ne pravi bez razbijenih jaja postaje njeno opravdanje. U tematizaciji sovjetske istorije Hobsbaum podlee upravo tom iskuenju, pa
Toni Dad s pravom zakljuuje kako on, pravdavajui (komunistiku) prolost maksimom da Istorija ne plae za prosutim mlekom, u
svom oduevljenju za socijalistiki omlet, potpuno previa milione
slomljenih jaja u neobeleenim grobovima od Vroclava do Vladivostoka (Judt, 2008: 124).
MILAN SUBOTI
4.
184
Hobsbaum je decenijama prihvatao materijalistiku verziju

hegelijanske ideje o kraju istorije po kojoj je komunistika budunost (carstvo slobode) okonanje dosadanje predistorije oveanstva i poetak istinske ljudske istorije. Njegova istorija XIX
veka pisana je sa stanovita koje je nadahnuto ovim progresivistikim optimizmom: Utopija kroz progres bila je na sutinski nain
utkana u ovaj vek. Prema Hobsbaumovom uverenju, Marks nije
odbacivao utopijske ciljeve, ve samo utopijske nacrte, te je naunim metodama otkrio unutranje protivrenosti kapitalistike
""
Marksizam je pokazao naunim metodama izvesnost nae pobede...
(Hobsbaum, 2005: 126)
"#
Kada je pao Berlinski zid, jedan neoprezan Amerikanac je objavio kraj istorije, zato oklevam da upotrebim izraz koji je tako oigledno sumnjiv (Hobsbaum,
2008: 33).
"$
Na ovu neoekivanu slinost izmeu Hobsbauma i Fukujame skree panju u
svojoj marksistiki ortodoksnoj analizi Eliot: Ma koliko bili razliiti njihovi zakljuci
i ocene, deklarisani marksista Hobsbaum ima neto zajedniko sa otvoreno atimarksistikim Fukujaminim esejom iz 1989. godine naime, poricanje bilo kakve intrinsino
kontradiktorne logike kapitalistikog naina proizvodnje (Elliott, 2008: 85).
modernosti koje vode ostvarenju komunizma (Hobsbawm, 1987:

339)"". Samo dve godine nakon objavljivanja Hobsbaumovog Doba
imperija, teza o kraju istorije dobila je sasvim drugaiju interpretaciju. U poznatom Fukujaminom lanku iz 1989. godine ona je
oznaavala trijumf liberalne demokratije i trine privrede kao konano i univerzalno prihvaenih modela politikog i ekonomskog
ivota nakon sloma realnog socijalizma. Izbegavajui pominjanje
Fukujame"#, Hobsbaum se u osnovi sloio sa njegovom ocenom o
kraju istorije, iako joj je dao drugi smisao: Sredinom prolog
veka uli smo u fazu svetske istorije koja je dovela do kraja istoriju
kakvu smo poznavali u poslednjih deset hiljada godina to znai od
uvoenja nenomadske poljoprivrede (Hobsbaum, 2008: 33)"$.
Okonanje veka obeleenog komunizmom nije bilo znaajno samo
po nestanku jednog drutvenog sistema, ve po tome to je oveanstvo uvelo u novo stanje u kojem je smisao i status istorijskog
iskustva radikalno promenjen: Na kraju ovoga veka prvi put bilo je
mogue videti kako izgleda svet u kome je prolost, ukljuujui
prolost prisutnu u sadanjosti, izgubila svoju ulogu, u kome stare
mape i karte koje su vodile ljudska bia kroz ivot i pojedinano i
kolektivno, vie ne predstavljaju krajolik kroz koji se kreemo, ni
more po kome brodimo. Svet u kome ne znamo kuda nas vodi putovanje, pa ak ni kuda treba da nas odvede (Hobsbaum, 2002: 20).
Za razliku od Fukujame, Hobsbaum nije imao razloga da se raduje
ovom, za njega neoekivanom, kraju istorije, pa je Doba ekstrema
zavrio sumornim upozorenjem: Ako oveanstvo ima budunost
koja se moe spoznati, ona ne moe biti produavanje prolosti ili
sadanjosti. Neemo uspeti ako pokuamo da izgradimo trei milenijum na toj osnovi. A cena ovog neuspeha, to e rei alternativa
promeni drutva, je tama (Hobsbaum, 2002: 438). Imperativ pro-
185
MILAN SUBOTI
186
mene je izveden iz Hobsbaumove dijagnoze silazne putanje (odrona) kojom se oveanstvo, nakon dvadesetovekovnog zlatnog
doba, kree u pravcu sveopte varvarizacije. Stoga nestanak komunistike alternative moemo tumaiti pre kao simptom nego kao
uzrok krize oveanstva na poetku novog milenijuma. Uprkos
tome, Hobsbaumove politike analize savremenosti esto sadre izvesnu dozu nostalgije za dobrim, starim vremenima u kojima je,
uprkos svim svojim nedostacima, komunistika alternativa bila otelotvorena u zemljama realnog socijalizma: Svet bi mogao ipak da
se kaje to se, suoen sa alternativom Roze Luksenburg izmeu socijalizma i varvarstva, odluio protiv socijalizma (Hobsbaum, 2005:
256). Istovremeno, Hobsbaumova svest o kraju istorije i poetku
nove (postkomunistikog) epohe u kojoj nam stari kompasi ne
pomau u orijentaciji, a nasleeni vokabular i konceptualni aparat ne
omoguavaju razumevanje stvarnosti, ini ove njegove zakljuke o
socijalizmu ili varvarstvu anahronim. Jer, on sam je u kritici Fireove Prolosti jedne iluzije istakao da nakon 1989. godine, koja
jasno oznaava kraj jedne itave istorijske ere, svaka istorija naeg
vremena koja se nada da e preiveti u narednom veku mora poeti
naporom udaljavanja od ideolokih i politikih bojnih polja te ere
(Hobsbawm, 1996: 125). Ako prihvatimo ocenu da (antikomunistike) strasti deformiu Fireovu rekonstrukciju prolosti, onda se moemo pitati da li to isto ne ine i Hobsbaumova politika i ideoloka
uverenja formirana pod uticajem borbi voenih davnih tridesetih
godina XX veka.
U krajnjoj liniji, nae razumevanje savremenosti i naa sposobnost predvianja budunosti dovedeni su u pitanje upravo tezom
o kraju istorije ozbiljno shvaena, tvrdnja o novoj eri u kojoj
ivimo zahteva jeziku i teorijsku invenciju koja se ne oslanja na reprodukciju nasleenih meta-naracija. U tom smislu, ni Hobsbaumov marksizam, kao ni neiji liberalizam (sa raprodukcijom dihotomije komunizma i kapitalizma), teko moe posluiti kao
usmeravajui i objedinjavajui okvir razumevanja savremenosti.
Novo (postmoderno) stanje zahtevalo bi naputanje i dekonstrukciju zateenih modela miljenja i delanja, programsko odricanje od pretenzija na razumevanje zakona istorijskog toka, kao i
napora da se na njega utie polazei od vrstih i univerzalnih normativnih pretpostavki. Kretanje u tom pravcu, upozorava Hobsbaum,
"%
Poglavlja moje knjige su mali doprinos nunom zadatku da se rashladi usijani vazduh primenom pameti i zdravog razuma, a da se ostane vrsto predan vlasti za
ljude sve ljude, bogate i siromane, glupe i pametne, obavetene i neobavetene i
to uz dogovor s njima i uz njihov pristanak (Hobsbaum, 2008:11).
"&
Stoga: Ne udi to su (tadanji M. S.) posmatrai ekonomski svet smatrali ne samo jedinstvenim kompleksom, ve jednom celinom u kojoj je svaki deo
osetljiv na ono to se dogaa bilo gde, celinom u kojoj se novac, roba i ljudi, uz pomo moderne tehnologije, lako i sve bre kreu podstaknuti neodoljivim stimulansima ponude i potranje, profita i gubitka (Hobsbawm, 1975: 82).
vodi nas u umu postmodernizma iz koje nema izlaza. Odbacujui

postmodernistiku modu koja destruie tradicionalno shvaene
zadatke istorije i socijalne teorije, Hobsbaum reafirmie prosvetiteljska naela racionalnosti i kritike: Verujem da jedna od malog broja
stvari koje stoje izmeu nas i sve breg silaska u mrak jeste skup
vrednosti nasleenih od Prosvetiteljstva osamnaestog veka (Hobsbaum, 203: 271). Ipak, u odnosu na svoje ranije pokuaje otkrivanja
zakona istorijske dinamike, on se sada zadovoljava mnogo skromnijim ciljem primenom pameti i zdravog razuma (jasnog i obavetenog miljenja) koja bi trebalo da rashladi usijani vazduh ideologizovanih debata o novom milenijumu"%. Kao istoriar, on to ini
ukazivanjem na iru istorijsku perspektivu koja relativizuje poetnu
tvrdnju o radikalno novoj istorijskoj epohi u kojoj ivimo nakon
okonanja kratkog XX veka. Tematizujui u poslednjoj knjizi savremene probleme rata i mira, terorizma, nacionalizama, imperija i imperijalizma, te liberalne demokratije, Hobsbaum ne porie novu
konfiguraciju i meuzavisnost ovih fenomena, ali ih ipak istorijski
situira unutar procesa dugog trajanja (longue dure) kapitalistike
modernosti.
Navedena tvrdnja moe biti ilustrovana primerom kljune kategorije savremenosti globalizacije kao starog fenomena koji u
savremenosti samo dobija nove i radikalno izraene karakteristike.
Naime, ve u herojskom doba kapitala (19481975) svet je razvojem industrije i komunikacija sve vie postajao jedinstvena celina,
ne samo u geografskom, ve i u ekonomskom i politikom smislu:
U tom periodu industrijski kapitalizam postao je istinska svetska
ekonomija, pa je stoga Zemaljska kugla od pukog geografskog izraza preobraena u oznaku za realitet neprekidne aktivnosti. Istorija
je od tada postala svetska istorija (Hobsbawm, 1975: 63)"&. Ipak,
savremena tenja ka svetu kao jedinstvenom elementu meusobno
187
MILAN SUBOTI
188
povezanih aktivnosti koje nisu sputane lokalnim granicama dovodi

do rezultata koji spektakularno nadmauju devetnaestovekovne poetke globalizacije (Hobsbaum, 2008: 8). Kljuna razlika ranije
teko zamisliv stepen kulturne standardizacije sveta moe biti pripisana tehnolokoj revoluciji, logici i irenju savremenih sredstava komunikacije. Uz kulturne, splet ekonomskih, socijalnih,
ekolokih i politikih posledica globalizacije dovode celokupno oveanstvo u stanje za koje teko nalazimo presedane u istoriji. Ipak,
da bismo razumeli to stanje i predvideli osnovne tendencije razvoja,
primorani smo da se sluimo konceptima i teorijskim nasleem
prolosti. Primer za to je obnova jezika u kome imperija predstavlja jednu od kljunih kategorija, tj. korienje starog koncepta
imperijalne vladavine u objanjenju (opravdanju ili kritici) hegemonije Amerike u svetskoj politici. Obnova imperijalnog diskursa u
politiki korektnoj formi (garanta globalnog mira i stabilnosti,
irenja demokratije i humanitarnih intervencija), prema Hobsbaumovom uverenju, gubi iz vida injenicu da su imperije prolosti
imali ograniene, a ne globalne ciljeve"', te da istorijski, imperije
nisu stvarale mir i stabilnost u svetu oko sebe kao razliitom od njihovih vlastitih teritorija (Hobsbaum, 2008: 44). Granicu ambicija
za dominacijom neke od modernih imperija predstavljale su suprotstavljene ambicije i interesi drugih imperija i velikih sila (sistem
meunarodne politike), pa je svaki Rim trebao svoju Kartaginu.
Raspadom Sovjetskog saveza Vaington je izgubio svoju Kartaginu, a nasuprot oekivanjima optimista, svet je uao u novi vek politike nestabilnosti, krize meunarodnog sistema moi, brojnih
ratnih sukoba, teroristikih napada i humanitarnih katastrofa. Pobednika super-sila, dilemu izbora izmeu sopstvene izolacionistike i mesijanske tradicije razreila je u korist ove druge, upustivi se u
solo predstavu svetske supremacije. Ratom protiv terorizma (legitimisanim 11. septembrom) i projektom oruanog irenja demokratije Sjedinjene Drave su na sebe preuzele odgovornost za dugorone i globalne posledice svoje (nove) imperijalne politike.
Poredei Britansku imperiju (Pax Britannica) sa savremenim SAD (Pax

Americana), Hobsbaum istie: Britanija je osvojila i vladala veim delom Zemljine
kugle i njegovim stanovnitvom nego to je to uinila, niti je mogue da uini, bilo
koja druga drava, ali je znala da ne vlada i da ne moe da vlada svetom, pa to nije ni
pokuavala (Hobsbaum, 2008: 72).
"'
Hobsbaum priznaje da ne razume krajnje svrhe te politike: Strategije koje u zadnje vreme preovladavaju u Vaingtonu izgledaju svima
sa strane tako besmisleno, da je teko shvatiti ta im je stvarna namera... (Hobsbaum, 2008: 152). Neumoran u kritici te politike, on skicira sumornu sliku poetka novog milenijuma, apelujui na razum
u dobu koje je poelo nerazumno i teei se starom mudrou o prolaznosti svih zemaljskih carstava. U zakljuku Predgovora novom
izdanju Komunistikog manifesta (1998) Hobsbaum podsea da njegovi autori nisu iskljuivali optu propast kao alternativu revolucionarne rekonstrukcije drutva do koje dovodi kapitalistiki razvoj, te se iznova poziva na Rozu Luksemburg i izbor izmeu
socijalizma i varvarstva (Hobsbawm, 1998: 2829). Dilema, po
njemu, ostaje i dalje otvorena, a nezavisno od toga da li bi se sloili
sa opcijama koje on nudi, mnogi itaoci starog istoriara dele njegovo vienje situacije u kojoj se danas nalazimo: Suoavamo se sa
treim milenijumom poput apokrifnog Irca koji je, kada ga je neko
upitao za put do Balinahina, razmislio i rekao: Da sam ja na vaem
mestu, ne bih krenuo odavde (Hobsbaum, 2008: 112).
Bartov, Omer. (2002): Extreme Opinions Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History, 3(2): 281302.
Birkbeck Magazine (2007): Living History. John Crace of The Guardian
interviewedProfessorEric Hobsbawmto markhis 90th birthday and
his five years as Birkbecks President, Issue 22 (Internet dokument:
http://www. bbk.ac.uk/about_us/publications/bbk/bbk22/history)
Cronin, James E. (2003): Memoir, Social History and Commitment: Eric
Hobsbawms Interesting Times, Journal of Social History, Volume:
37. Issue: 1: 219231.
Elliott, Gregory. (2008): Ends in Sight: Marx/Fukuyama/Hobsbawm/Anderson, London: Pluto Press.
Fitzpatrick, Sheila (2007): The Soviet Union in the twenty-first century,
Journal of European Studies, Vol. 37, No. 1: 5171.
Hill, Cristopher; Hilton, R. H; Hobsbawm, E. J. (1983): Past and Present. Origins and Early Years, Past and Present, No. 100 (Avgust), pp. 314.
Hobsbaum, Erik. (1996): Nacije i nacionalizam od 1780. Program, mit,
stvarnost, Beograd: Filip Vinji (prevod sa engleskog Svetlana Nikoli), str. 236
Literatura
189
Hobsbaum,Erik. (2002): Doba ekstrema. Istorija Kratkog dvadesetog veka,

19141991. Beograd: Dereta (prevod sa engleskog Predrag J. Markovi), str. 456.
Hobsbaum,Erik. (2003): O istoriji, Beograd: Otkrovenje (prevod sa engleskog Maan Bogdanovski), str. 331.
Hobsbaum, Erik. (2005): Interesantna vremena. Jedan ivot u dvadesetom
veku, Podgorica: CID, (prevod sa engleskog Predrag J. Markovi)
str. 416.
Hobsbaum, Erik. (2008): Globalizacija, demokratija i terorizam, Beograd:
Arhipelag (prevod sa engleskog Risto Tubi), str. 169.
Hobsbawm, Eric. (1962): The Age of Revolution: Europe 17891848, London: Weidenfeld and Nicolson.
Hobsbawm,Eric. (1975): The Age of Capital 18471848, London: Weidenfeld and Nicolson.
Hobsbawm,Eric. (1979): Intelektualci i radniki pokret, Kulturni radnik,
Zagreb, God. 32, br. 5, str. 117139 (prevod sa engleskog Dobrila
Vignjevi).
Hobsbawm, Eric. (1987): The Age of Empire 18751914, London: Weidenfeld and Nicolson.
Hobsbawm, Eric. (1990): Echoes of the Marseillaise: Two Centuries Look
Back on the French Revolution, London and New York: Verso.
Hobsbawm,Eric. (1991): Goodbye to All That in: Blackburn, Robin (ed),
MILAN SUBOTI
After the Fall: The Failure of Communism and the Future of Socialism, London: Verso, pp. 115125.
Hobsbawm,Eric. (1991): Out of the Ashes, in: Blackburn,Robin (ed), After the Fall: The Failure of Communismand the Future of Socialism,
190
London: Verso, pp. 315325.

Hobsbawm,Eric. (1996): History and Illusion, New Left Review. No. 220,
pp. 116125.
Hobsbawm, Eric. (1998): Introduction in: Karl Marx and Friedrich Engels, The Communist Manifesto: A Modern Edition, London and
New York: Verso, pp. 129.
Hobsbawm,Eric. (2002): ALife in History, Past & Present, No. 177 (November), pp. 316.
Hollander, Paul. (2003): A Man of Faith, National Interest, No. 72 (Summer), pp. 132137.
Hunt, Tristram. (2002): Man of the Extreme Century (Interview with E.
Hobsbawm) The Observer, Sunday September 22, 2002 (Internet
dokument: (http://education.guardian.co.uk/higher/artsandhumanities/story/0,12241,797467,00.html)
Judt, Tony. (2008): Erick Hobsbawm and the Romance of Communism,

Reappraisals. Reflections on the Forgotten Twentieth Century, New
York: The Penguin Press, pp. 116128.
Knutsen, Torbjrn. (2002): Twentieth-Century Stories, Journal of Peace
Reasearch, Vol. 39, No. 1, pp.119127.
Kocka, Jrgen. (2003):"Losses, Gains and Opportunities: Social History
Today", Journal of Social History, Vol. 27; No. 1, pp. 2128.
Kocka, Jrgen. (2008): Returning to Social History?, History and Theory,
No. 47 (October), pp. 421426.
Kotkin, Stephen. (2003): Left Behind. Is Eric Hobsbawm History? New
Yorker September 29,(www.newyorker.com/archive/2003/09/29/
030929crbo_books)
Kurth, James. (1995): If men were angels...: reflections on the world of
Eric Hobsbawm, National Interest, No. 40, Summer, pp. 312.
Lambert, Peter & Schofield, Phillipp, (editors), (2004): Making history: an
introduction to the history and practices of discipline, London and
New York: Routledge
Malia, Martin (1991): The Hunt for the True October, Commentary, Vol.
94, No. 4 (October), pp. 2128.
Malia, Martin. (1994): The Soviet Tragedy. A History of Socialism in Russia,
19171991, New York: Free Press.
McInnes, Nail. (2001): A Long Goodbye and Erics Consoling Lies, National Interest, No. 64 (Summer), pp. 105114.
Obelkevich, Jim. (2000): New Developments in History in the 1950s and
1960s ContemporaryBritish History, Vol. 14, No. 4 (Winter 2000),
pp. 125142.
Pipes, Richard. (2003): Redhaed (Review of Interesting Times), Commentary, Vol. 115, No. 4 (April), 6368.
Pryce-Jones, David. (2001): Stalins Professor the Awful, Influential Career of E. J. Hobsbawm, National Review, Vol. 53, October 15, pp.
6768.
Pryce-Jones,David. (2003): Eric Hobsbawm:lying to the credulous, New
Criterion, Vol. 21, January, pp. 913.
Renton, David. (2005): Studying Their Own Nation Without Insularity?
The British Marxist Historians Reconsidered, Science and Society,
Vol. 69, No. 4 (October), pp. 559579.
Suny, Ronald Grigor. (2002): Obituary or Autopsy? Historians Look at
Russia/USSR in the Short 20th Century, Kritika: Explorations in
Russian and Eurasian History 3(2): 303319,Spring, pp. 303319.
191
UCLA (2004): Eric Hobsbawm Speaks on His New Memoir, UCLAs

Center for European and Eurasian Studies, January 29, 2004 (Internet dokument: http://www.international.ucla.edu/article.asp?parentid=7315).
Milan Suboti
ERIC HOBSBAWM: A HISTORIAN IN SEARCH

OF THE FUTURE
Summary
In this paper the author interpreted the historiographic span of work of Eric
Hobsbawm, one of the most famous and most influential contemporary historians.
Bearing in mind the extensiveness and complexity of this span of work, the author
limited his analysis to two theoretical problems Hobsbawms view of the concept of
social history and the exploration of the function of historical materialism in the
emergence and realisation of this concept. In the authors opinion, Marxism served
Hobsbawm as a productive theoretical standpoint in the thematisation of the history
of the long 19th century, but it prevented him from understanding more fully the
short 20th century (The
Age of Extremes). The basic reason for this lies in the fact
that the Soviet experiment which in essence defined the 20th century cannot be explained from the historical-materialistic perspective. It is precisely in the theoretical deficits of the Marxist theoretical paradigm, and not in Hobsbawms political
bias, that the author identifies the basic cause for the weakness of his interpretation of
the epoch of Communism. For this reason, in the final part of the paper the author formulated the thesis on the necessity of formulating a new theoretical framework and
conceptual apparatus which would provide us not only with a better understanding of
the past, but of the present and the future as well.
Key words: Hobsbawm, Social history, Marxism, Postmodernism, CommuMILAN SUBOTI
nism, Historical knowledge
192

Erik Hobsbaum, Istoričar U Potrazi Za Budućnošću

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Erik Hobsbaum, Istoričar U Potrazi Za Budućnošću

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Milan Suboti

Institut za evropske studije

UDK: 930.1: 141.82

ERIK HOBSBAUM: ISTORIAR U POTRAZI

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

(Hobsbaum, 2003: 32)

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

definitivno pokopana od strane Istorije. Za razliku od gotovo svih

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

itaoci Hobsbaumove autobiografije saznaju da je, kako to u

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

svoju zajedniku zastavu, a njegov uspeh u akademskom i javnom

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

nazvao zapadnim marksizom, marksizmom Lukaa, Frankfurtske

biblioteka, sistematski distribuiranih radova i izbora iz klasika tampanih... pod

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

svetsko-istorijske drame, on je taj rasplet smatrao otvorenom

Ti meseci u Berlinu, nainili su od mene doivotnog komunistu, ili makar

se Hobsbaum salagao sa maksimom da stvari izgledaju mranije pre

Hobsbaumovo ivotno delo posveeno je istraivanju epohe

Ova civilizacija je bila kapitalistika po svojoj privredi, liberalna po svojoj

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

tura veka je trodelna on poinje kao doba katastrofa

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

Hobsbaum upravo to ini kada tvrdi da boljevici nakon ranih dvadesetih

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

kog univerzalizma Prosvetiteljstva i batinici Francuske revolucije

Istina, ovaj nedogmatski i neshematski (hobsbaumovski) istorijski

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

proletarijata", kao lojalan lan KP, uporno odolevao iskuenju da u

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

socijalizma i njena uloga u svetskoj istoriji radikalno promenjena.

Hobsbaum je decenijama prihvatao materijalistiku verziju

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

modernosti koje vode ostvarenju komunizma (Hobsbawm, 1987:

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

vodi nas u umu postmodernizma iz koje nema izlaza. Odbacujui

povezanih aktivnosti koje nisu sputane lokalnim granicama dovodi

Poredei Britansku imperiju (Pax Britannica) sa savremenim SAD (Pax

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

Hobsbaum,Erik. (2002): Doba ekstrema. Istorija Kratkog dvadesetog veka,

London: Verso, pp. 315325.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

Judt, Tony. (2008): Erick Hobsbawm and the Romance of Communism,

UCLA (2004): Eric Hobsbawm Speaks on His New Memoir, UCLAs

ERIC HOBSBAWM: A HISTORIAN IN SEARCH

Key words: Hobsbawm, Social history, Marxism, Postmodernism, CommuMILAN SUBOTI

nism, Historical knowledge

You might also like

proletarijata", kao lojalan lan KP, uporno odolevao iskuenju da u