Sally Sedgwick, Kant's Groundwork of the Metaphysics of Morals

Zasnivanje, Prvi odeljak

Kant ukazuje da dobru volju moemo prepoznati po tome to je ona dobra

bez ogranienja. Ova karakterizacija nam sama po sebi ne daje previe
informacija; ne ukazuje u kom smislu dobra volja nema nikakva
ogranienja. Da bi razjasnio stvari, Kant se slui metodom kontrastiranja:
sva druga dobra jesu dobra samo relativno. On pominje tri skupa relativnih
ili uslovnih dobara i naziva prva dva skupa prirodnim darovima. Meu
mnogim darovima prirode su i oni koje oznaava kao talente duha.
Razum, duhovitost i mo suenja Kant ubraja u prirodne darove, verovatno
jer njihovo posedovanje bar delimino dugujemo nekoj uroenoj
sposobnosti. Ona su dobra utoliko to daju neku korist onima koji ih
poseduju ili drugima. Kant takoe naziva i osobine temperamenta
prirodnim darovima. U njih se ubrajaju odlike poput smelosti, odlunosti i
istrajnosti u sprovoenju odluka.
Kant naziva tu drugu vrstu relativnih dobara prolaznim darovima
(darovima sree). Ove darove ne dobijamo putem prirode, ve putem
sticaja okolnosti. Neki od nas su tokom ivota imali sree da uivaju dobra
poput moi, bogatstva, poasti, zdravlja i sree. Ali ak ni srea, koju Kant
ovde definie kao itavo dobro nahoenje jednog oveka i zadovoljstvo sa
svojim poloajem nije bezuslovno dobro, po njegovom miljenju.
Zato Kant eli da okarakterie navedena dobra kao samo relativno ili
uslovno dobra? Da bismo to bolje shvatili, pogledajmo njegovu opasku sa
poetka odeljka: on za relativna ili uslovna dobra kae da ona mogu
postati krajnje zla i tetna ako volja koja ih koristi nije dobra. Dakle, ta
dobra su samo uslovno dobra jer nisu nuno praena dobrim karakterom
ili voljom. Ukoliko ih ne prati dobra volja, mogu postati krajnje zla. ak i
dobra koja su korisna dobroj volji i mogu da njeno tvorenje veoma
olakaju (dobra poput umerenosti u afektima i strastima i
samosavlaivanje) nemaju bezuslovnu vrednost, jer se moe desiti da i
te crte prati volja koja nije dobra. Kako Kant primeuje, zloinac moe
posedovati kvalitet samosavlaivanja i hladnokrvnosti, kvalitete koji mu
pomau da ostvari svoje ciljeve.
Oigledno Kant smatra da bezuslovna dobrota dobre volje jeste funkcija
onoga to je motivie. On eksplicitno izraava ovu misao kada kae da
dobra volja nije bezuslovno dobra po onome to proizvodi ili izgrauje...
ve jedino po htenju. Zbog toga on tvrdi da ak ni srea nije bezuslovno
dobra; sreu mogu postignuti ak i osobe sa ravim karakterom. Ono to

jeste bezuslovno dobro, po Kantovom miljenju, jeste osoba koja je, zbog
svog karatera, dostojna sree. Takva osoba dela iz pravih motiva.
Kant priznaje da iako obini um prihvata ovu ideju dobre volje ija
dobrota nema nikakve veze sa njenom korisnou, sama ta ideja jeste
udnovata. On je svestan da nam mora rei jo neto o tome ta
motivie dobru volju. U naredna tri pasusa on to i ini, iako na zaobilazan
nain. Kant nam skree panju na jedinstvene moi koje poseduju nae
sposobnosti instinkta i uma, i na njihove specifine funkcije.
Kant poinje sa tvrdnjom da je priroda pridala svrhe raznim naim
sposobnostima, i da je svaka od tih sposobnosti najbolje podeena za
svrhu za koju je namenjena. Priroda nije naem umu dodelila zadatak da
osigura nau sreu (nae odranje i blagostanje). Da jeste, to bi bila
veoma rava pripremljenost za tu svrhu. Kako Kant istie, uvidi uma su
isuvie slabi da bi se formulisao plan za postizanje sree ili da bi se
odredila sredstva za postizanje sree.
Pod umom ovde Kant ne podrazumeva teorijsku sposobnost saznanja,
ve praktiku sposobnost koja moe da utie na nae ponaanje. Kada
kultivisani um cilja nauivanje u ivotu i sreu, on e po svoj prilici
promaiti metu. Ne samo da je um loe opremljen za zadovoljavanje tih
potreba, ve je i preokupiran svojim sopstvenim potrebama. On dodaje ili
umnoava potrebe ili ciljeve koje postavlja instinkt, a ciljevi koje on
dodaje se razlikuju od ciljeva koje zahteva srea. Stvorenja kojima vlada
instinkt zadovoljavaju svoje potrebe tako to se odazivaju zovu prirode
(nalazei si hranu, sklonite itd). Njihovi ciljevi nisu proizvod izbora, ve ih
daje priroda. S druge strane, stvorenja koja poseduju um su sposobna da
zamiljaju i postavljaju ciljeve. Ovi stvoreni ili vetaki ciljevi (kao to je
elja za potovanjem) su i komplikovaniji i tei za zadovoljenje. Dar izbora i
samo-odreenja koji dolaze s posedovanjem uma sa sobom donose novi
skup tereta i odgovornosti. Kant zapaa da mnogi ljudi na ove nove terete i
na nemo uma da nam obezbedi sreu reaguju mizologijom, mrnjom
prema umu.
Dakle, funkcija praktikog uma nije da obezbedi sreu ili proizvede volju
koja je dobra tek kao sredstvo za ostvarenje sree. Umesto toga, funkcija
praktikog uma je da proizvede volju koja je dobra po sebi. Ne samo da
su ciljevi koje postavlja praktiki u mdrugaiji od onih koje postavljaju
instinkt ili sklonosti, ve on ponekad zahteva od nas da rtvujemo tu drugu
grupu ciljeva. Drugim reima, volja koja je po sebi dobra mora ponekada
delati na naine koji ograniava ili ometaju nae postizanje sree.
Moralne teorije se obino klasifikuju kao teleoloke ili deontoloke.
Teleoloka teorija (ponekada se oznaava i kao konsekvencijalistika)

definie dobro u odnosu na neke aktualno postignute ciljeve ili svrhe. Po

ovakvim teorijama, jedna radnja je dobra ukoliko proizvodi dobre
posledice. S druge strane, po deontolokoj teoriji, radnja je dobra jer se
povinuje nekom pravilu ili moralnom principu. Na osnovu Kantove tvrdnje
da dobrota dobre volje proizilazi iz njenog htenja, lako je razumeti zato se
njegova teorija esto ubraja u deontoloke. Bilo bi ispravno pripisati Kantu
gledite da su aktualne posledice nekog htenja nebitne za utvrivanje
dobrote tog htenja. Meutim, pogreno bi bilo zakljuiti da posledice
nemaju apsolutno nikakav znaaj za Kantovu praktiku filozofiju. Ovde
treba imati u vidu nekoliko stvari: Prvo, treba upamtiti da Kantova
praktika filozofija ima dva dela, uenje o vrlini (ili teoriju morala u uem
smislu) i uenje o pravu. U kontekstu uenja o vrlini, objekt moralne
procene jeste delatnikova volja ili princip htenja. Meutim, u uenju o
pravu, objekt procene je ponaanje delatnika. Stoga, uenje o pravu
apstrahuje od bilo kakvog razmatranja principa htenja koje lei u osnovi
odreenog ponaanja. Zadatak tog uenja je da odredi da li je nae
spoljanje ponaanje u saglasnosti sa pravom i ne ugroava slobodu
drugih. U ovom svetlu, bilo bi netano okarakterisati Kantovu praktinu
teoriju kao u celini nezainteresovanu za procenjivanje aktualnih posledica
naih radnji.
Ali ak i ako ograniimo nau panju na njegovo uenje o vrlini, gde je
zadatak da procenimo htenja pre nego radnje ili ponaanja, bila bi greka
pripisati Kantu gledite da dobra volja nema nikakvog interesovanja za
aktualne posledice njenog htenja. Jer iz injenice da dobrota dobre volje
nije vezana za aktualne posledice njenog htenja ne sledi da dobru volju
nije briga za aktualne posledice njenog htenja. Po Kantovom miljenju,
dobra volja dela da bi realizovala odreene svrhe. Kao to smo videli,
ciljeve koje ona eli da ostvari postavlja praktiki um.
Pogledajmo Kantovu primedbu da, iako je dobra volja vrhovno dobro, ona
nije jedino i celokupno dobro. On ovde ne objanjava tu distinkciju; samo
kae da je vrhovno dobro uslov svega ostalog (dobrog). Vrhovno dobro
je uslov drugih dobara u smislu o kojem smo ve govorili: dok zloinac
moe posedovati mnoge dobre kvalitete, oni su u najboljem sluaju
relativna ili uslovna dobra u moralnom smislu. Njih prati volja koja nije
dobra (tj. rav karakter). Nasuprot tome, dobra volja je jedino dobro koje je
dobro po sebi. Nije mu potrebno nijedno drugo dobro kao uslov njegove
dobrote. U tom smislu je dobra volja vrhovno dobro.
Kant razjanjava distinkciju izmeu vrhovnog i jedinog i celokupnog
dobra u Kritici priaktikog uma. On tamo primeuje da je nesrena stvar
kod ljudske egzistencije u tome to posedovanje dobre volje nije nikakav
garant sree. I ljudi puni vrline se razboljevaju kao i svi ostali, i trpe

gubitke, bivaju rtve nemoralnosti i nepravde. Zbog toga, dobra volja nije
jedino i celokupno dobro. Takvo dobro bi kao svoje nune elemente
sadralo i sreu i vrlinu.
Kant je ve rekao da je volja dobra samo ukoliko je predmet njenog htenja
svrha koju je postavio praktiki um. Sada nam daje prvu naznaku o tome
ta je ta svrha: to je dunost. Dobra volja je volja koja dela iz dunosti. U
naredna tri pasusa, Kant razlikuje volju koja dela iz dunosti od volje koja
je motivisana na neki drugi nain. Primeri koje on navodi ilustruju etiri
razliita motivaciona temelja radnje. Samo etvrti se odnosi na volju koja
dela iz dunosti. Dakle, samo etvrti je primer motivacije dobre volje. Kant
razmatra ostala tri sluaja u svrhe kontrastiranja.
Sluaj 1: delanje na nain koji je oigledno protivan dunosti
Kant kae da e prei preko radnji koje su ve priznate kao protivne
dunosti. Prei e preko tih sluajeva jer su one najoigledniji sluajevi
onoga to dobra volja nije. U takvim sluajevima, nikada se i ne postavlja
pitanje da li radnja biva poinjena iz dunosti.
Sluaj 2: delanje u skladu sa dunou, ali ne iz neposredne sklonosti
Kant tvrdi da je i kod ovog sluaja lako za uvtrivanje da delatnik ne dela
iz dunosti. Iako se te radnje ne vre iz dunosti, one su saglasne sa
dunou. U kom smislu su u Kantovom primeru sa trgovcem, trgoveve
radnje saglasne sa dunou? Jedino u ovome: on odrava jednu utvrenu
optu cenu za svakoga i ne naplauje skuplje. Njegov kupac se poteno
usluuje. Ono to Kant ovde naziva saglasnou sa dunou nije
trgoveva namera ili princip htenja ve njegovo ponaanje njegova
radnja, posmatrana nezavisno od njegove namere. Meutim, glavni cilj
njegovih razmatranja ova tri sluaja je da odredi ta znai rei da neka
osoba ima dobru volju. Da bismo utvrdili da li trgovac poseduje dobru
volju, moramo gledati dalje od ponaanja prema onome to ga motivie,
prema principu htenja. Zato Kant istie da trgovac odrava jednu cenu za
svakoga zbog toga to to zahteva njegov korist. Trgovac je otkrio da se
potenje isplati. On rauna da, ako se prouje kako neiskusnim
muterijama skuplje naplauje robu, rizikuje da nakodi svojoj reputaciji i
svom poslu. On naplauje poteno ne zato to je posveen naelu
estitosti, ve zato to je to zahtevala njegova korist.
Sa ovom vrstom sluaja Kant povezuje jo jednu odliku. On nam kazuje da
je ovde re o radnjama za koje ljudi nemaju nikakve (neposredne)
sklonosti, no ih ipak vre jer ih na to nagoni neka druga sklonost. ta
znai da ljudi nemaju nikakvu neposrednu sklonost? Trgovac u Kantovom
primeru ne dobija nikakvu neposrednu nagradu za to to svoje muterije

tretira poteno. On u stvari ne eli da ih tretira poteno; on u ovom

trenutku nema nikakvu posebnu sklonost da to ini. On svakako nije
poten, kae Kant, iz ljubavi prema svojim muterijama. On je poten
samo jer ga na to nagoni neka druga sklonost. To znai da trgovac
oekuje neku nagradu u budunosti. Njegova je raunica da e mu njegovo
dobro ponaanje vremenom doneti korist. On dela iz sklonosti, ali sklonost
koja ga motivie nije neposredna, ve se tie budue nagrade. Kant to
kontrastira sa delanjem iz neposredne sklonosti, opisanim u primeru 3.
Sluaj 3: Delanje u skladu sa dunou i iz neposredne sklonosti
Bar veinu vremena, svako ima neposrednu sklonost da ouva sopstveni
ivot; odravamo se u ivotu da bismo zadovoljili interes koji sada imamo.
Kantu je najbitnije da ovim primerom naglasi da postoji bitna razlika
izmeu ouvanja svog ivota iz neposredne sklonosti i ouvanja ivota iz
dunosti. On eli da nas ubedi kako osoba koja se odrava u ivotu iz
neposredne sklonossti nema nikakve unutranje moralne vrednosti, a
njena maksima ili princip namere nema nikakvu moralnu sadrinu.
Da bi dalje razjasnio kontrast izmeu delanja iz dunosti i delanja iz
neposerdne sklonosti, Kant opisuje saoseajnu osobu, koja bez ikakve
sujete ili kakvog koristoljublja nalazi izvesno unutranje zadovoljstvo da
na svoju okolinu rasprostiru radost. irenjem radosti, ovaj filantrop dela
u skladu sa dunou. Ipak, po Kantovom miljenju, njegova dobroinstva
nemaju pravu moralnu vrednost. Kao u sluaju trgovca, ono to motivie
dobrotvora nije dunost ve sklonost. Jedina je razlika u tome to filantrop
dela iz neposredne sklonosti. On osea autentino zadovoljstvo dok iri
radost, istog trenutka dobija zadovoljenje; za razliku od trgovca, on ne
rauna na neku buduu nagradu. Kant doputa da velikodunost i
lubaznost filantropa zasluuju pohlavu i ohrabrenje; ali Kant takoe misli
da emo se svi sloiti da radnje te vrste nisu vredne nikakvog
potovanja, jer potiu iz sklonosti.
ta je to to je u moralnom smislu manjkavo u motivaciji filantropa?
Pretpostavimo da definiemo moralnu vrednost na sledei nain: delatnik
poseduje moralnu vrednost ukoliko dela iz sklonosti neke naroite vrste,
sklonosti poput onih iz kojih dela filantrop. Iz ovoga bi sledilo da je dobra
volja ona koja eli da iri radost. Prvo to primeujemo je da ova definicija
moralne vrednosti verovatno nee imati nikakvu obavezujuu snagu za
one koji ne poseduju tu vrstu sklonosti. Sa Kantove take gledita, ovaj
ishod je neprihvatljiv. On insistira da su moralni zahtevi validni ne samo za
neke, ve za sva umna bia. Poto sklonosti nisu stvari oko kojih moe
postojati opte slaganje, one ne mogu sluiti kao osnova moralnih pravila
koja imaju opte vaenje. Poto su sklonosti promenljive, one ne mogu ni
podravati pravila koja imaju status nunosti.

Sluaj 4: delanje iz dunosti

Kant eli da naglasi u kom smislu se etvrti sluaj razlikuje od prethodna
tri. On trai da zamislima da su se okolnosti filnatropa promenile i da je
nadvladan bolom. Poto je preokupiran sopstvenim nevoljama, vie nema
sklonosti da saosea sa nedaama drugih. Kant trai da pretpostavimo da,
uprkos tome to mu sada nedostaje elja da to ini, filantrop nastavi da
pomae drugima. Ovde po prvi put imamo primer onoga to je ukljueno u
delanje prosto iz dunosti. Ovo je konano primer prave moralne
vrednosti.
Treba primetiti da u opisu ovog sluaja prave moralne vrednosti, Kant
referira na volju filantropa. Oigledno, njegove radnje su u skladu sa onim
to dunost zahteva, i u ovom smislu, taj sluaj je identian sa sluajem 3.
Ali ono to se razlikuje jeste volja ucveljenog filantropa: injenica da njega
motivie iskljuivo dunost. Isto vai i za oveka koji je po temperamentu
hladan i ravnoduan prema patnjama drugih ljudi. Ako on uprkos tome
nae u sebi jo neki izvor da sebi pribavi jednu vrednost koja je mnogo
uzvienija nego to moe biti vrednost dobroudnog filantropa, tada,
bivajui dobrotvor iz dunosti, taj ovek demonstrira svoj dobri karakter.
Poput ucveljenog filantropa, ovaj ovek ima dobru volju.
Meutim, dobra volja po Kantu, ne mora da se suprotstavlja sklonosti. Volja
je dobra ukoliko dela iz dunosti. Njena dobrota nije ugroena ukoliko se
desi da je prisutna i sklonost ka istoj radnji. Kako onda objasniti to to
Kantovi primeri ukazuju da se volja koja dela iz dunosti mora istovremeno
suprotstavljati sklonosti? Kant u II odeljku kae da moemo sa najveom
sigurnou odrediti da delatnik dela iz dunosti kada se njegova radnja
oigledno suprotstavlja njegovim sklonostima. To su sluajevi u kojima je
motiv dunosti vidljiviji. On se u prvom odeljku oslanja na takve sluajeve,
jer mu je ovde cilj da to je jasnije ilustruje motivaciju dobre volje.
Kao to smo videli, Kant sreu definie kao stanje potpunog blagostanja
ili kao zbir zadovoljenja svih sklonosti. Nakon to nas je upozorio da ne
mislimo da sklonosti ili srea mogu da poslue kao principijelni motiv
dobre volje, Kant insistira da imamo barem indirektnu dunost da
osiguramo sopstvenu sreu. On ukazuje ta je razlog za ovakvu tvrdnju
kada primeuje da nezadovoljstvo sopstvenim stanjem moe navesti na
iskuenje da prekoraimo dunost. Njegova poenta je, jednostavno, da
nas nesrea moe spreiti u delanju iz dunosti. Imamo indirektnu dunost
da obezbedimo sopstvenu sreu jer nesrea ometa motivaciju da se dela iz
dunosti. Ako umirem od gladi, biu u iskuenju da kradem da bio pribavio
hranu. Ako sam u alosti ili depresiji, verovatno u biti manje osetljiv na
potrebe drugih. Da srea nije uslov delanja iz dunosti, ne bismo imali

obavezu da obezbedimo sreu. Verovatno je razlog zbog kojeg Kant

karakterie dunost da osiguramo sopstvenu sreu kao indirektnu dunost.
Ipak, dunost ili pravilo da budemo sreni nema zakonodavnu mo nad
naim oseanjima. Po Kantovom miljenju, dunost zapoveda volji, a volja
(kako je on shvata) se razlikuje od sklonosti i oseanja. Kant je jasno
pokazao da on ne misli da su sklonosti i oseanja jedini motivi za delanje.
Tako je i ucveljeni filantrop u stanju da odgovori na dunost iako nema
sklonost ka tome. Iako je njegov um pomraen bolom, on moe da izabere
da brine nad patnjama drugih. Birajui da brine, on odgovara ne na
zapovest da osea ono to Kant zove patolokom ljubavlju, koja lei u
oseajnoj naklonosti; on odgovara na zapovest koja od njega zahteva
praktiku ljubav, koja se nalazi u volji.
Tri stava moralnosti
Kant eksplicitno formulie samo drugi i trei stav moralnosti, ostavljajui
nama da sami dodamo prvi. On pominje drugi stav samo nekoliko pasusa
nakon rasprave o etiri motivaciona tipa. Razumno je pretpostaviti da pod
prvim stavom moralnosti on podrazumeva opti zakljuak koji eli da
izvuemo iz te rasprave. Ako je ta pretpostavka tana, prvi stav bi
verovatno bio neto poput sledeeg:
Dobra volja dela iz dunosti, ne iz sklonosti.
Na sreu, ne moramo nagaati koji je drugi stav:
(R)adnja iz dunpsti ne poseduje svoju moralnu vrednost u svrsi koju
njome treba postii, nego u maksimi po kojoj smo se na nju odluili.
Oigledno, distinkcija koju Kant eli da naglasi ovim drugim stavom jeste
ona izmeu maksime delanja i svrhe delanja. On dalje karakterie
maksimu kao princip htenja jedne radnje. Ova definicija maksime je u
skladu sa njegovim primedbama u II odeljku, gde opisuje maksimu kao
subjektivni princip delanja ili naelo po kojem subjekt dela.
No, nije Kantov cilj da nas ubedi kako dobra volja dela bez ikakvih svrha.
Smisao ovog stava je pre da je dobra volja motivisana odreenom vrstom
svrha ili ciljeva. Kant dodaje da dobra volja nije motivisana predmetima
poudne moi, tj. objektima udnje. Vrednost dobre volje ne lei u
eljenom ili oekivanom ostvarenju tih objekata. Njena motivacija ne
potie iz empirijske prirode; njome upravlja neto razliito od onoga to
Kant u ovom pasusu naziva aposteriornim ili materijalnim pobudama.
Dobra volja dela da bi ostvarila neki cilj, ali princip koji je odreuje na
delanje jeste formalan ili a priori.

Dakle, po Kantovom gleditu, svako htenje ima neki objekt. Meutim, volja
ima moralnu vrednost samo onda kada je njen princip htenja isto
formalan, tj. kada volja dela iz dunosti, a ne iz sklonosti.
Trei stav moralnosti glasi:
(D)unost je nunost jedne radnje iz potovanja prema zakonu.
Kant ovde ne kae nita o prirodi ili sadraju zakona koji je predmet
potovanja dobre volje. Meutim, on daje nagovetaj o tome ta
podrazumeva pod pojmom potovanja. Na osnovu onoga to je do sada
rekao o motivaciji dobre volje, moemo zakljuiti da je radnja zasnovana
na potovanju prema zakonu znaajno drugaija od radnji koje se
zasnivaju na emipirijskim podsticajima ili sklonostima. Kant dalje insistira
da objekti sklonosti nikada ne mogu biti predmet potovanja; moemo ih
odobravati, oseati patoloku ljubav prema njima, ali nikada nee biti
predmet naeg potovanja. Kljuni razlog za ovo, naznauje Kant, jeste taj
to objekti sklonosti nisu proizvod slobodnog izbora; u njima se ne ogleda
aktivnost volje. Oni su mi dati kao posledice prirodnog programiranja.
Kant oigledno rezervie pojam potovanja za objekte koje proizvodi volja.
Kada delam iz dunosti, pie Kant, ja izdvajam .... svaki predmet volje.
Pod predmetom volje, u ovom kontekstu, on podrazumeva objekte elje
ili sklonosti. Kako smo videli, Kant ne smatra da volja koja dela iz dunosti
nema nikakav objekt. Umesto toga, on smatra da je cilj dobre volje u
krajnjoj liniji neto razliito od cilja sklonosti. Dobrota volje e tako zavisiti
od toga to e je motivisati samo objektivno uzev, zakon i, subjektivno,
isto potovanje prema tom praktinom zakonu. Sada je potrebno da
razumemo ta Kant pod time podrazumeva. U fusnoti u kojoj objanjava
znaenje termina maksima, on identifikuje objektivni princip sa
praktikim zakonom. Volja koja dela iz dunosti e tako biti odreena ili
motivisana objektivnim principom. Meutim, Kant u isto vreme kae da je
takoe tano rei da je volja koja dela iz dunosti odreena ili motivisana
subjektivno uzev, istim potovanjem prema zakonu. Odreujui u
narednoj fusnoti potovanje kao jednu posebnu vrstu oseanja, ini se da
Kant smatra da je volja koja dela iz dunosti motivisana kako objektivnim
zakonom, tako i, subjektivno uzev, oseanjem. Ono to vidimo iz njegove
fusnote je da on ne smatra da su to dve razliite motivacije, ve pre dva
naina da se objasni isti motivacioni osnov.
Kant time nije nekonzistentan. Kako smo videli, potovanje po njemu moe
imati samo jedan objekt: vrhovni praktiki zakon (objektivni princip
moralnosti). Volja koja dela iz potovanja je u tom sluaju ekvivalentna
volji koja deluje iz objektivnog moralnog principa.

Moe nas zbuniti injenica da Kant identifikuje potovanje kao jednu vrstu
oseanja. Kada nam on opisuje radnje koje motivie oseanje, obino
referira na sile koje upravljaju nama kao empirijskim biima, i na posledice
koje empirijski zakoni imaju na nas. Priroda budi u meni glad za hranom;
hrana tada postaje objekt moje elje ili sklonosti. Moja elja jeste oseanje
dobijeno uticajem, kako Kant kae; ona je patoloki izazvana tj,
izazvana jednim ulnim stanjem (u ovom sluaju, mojom glau). Kao to
znamo, Kant insistira da elje i sklonosti nikada ne mogu posluiti kao
motivacioni osnov dobre volje.
Meutim, ispostavlja se da je potovanje sasvim razliito oseanje od
ovog. Potovanje je oseanje koje u nama budi zakon koji mi nameemo
sami sebi. Ja imam sposobnost da nametnem zakon sebi zahvaljujui
injenici da sam vie od pukog empirijskog bia. Ja nisam determinisan
zakonima prirode; imam i slobodnu volju ili praktiku racionalnost.
Oseanje potovanja rezultira iz aktivnosti moje volje. Potovanje je
izazvano mojom praktikom racionalnou; ono nastaje kao odgovor na
ideju ili pojam uma koji dajem sebi kao praktiko umno bie: na ideju
moralnog zakona. Potovanje je oseanje proizvedeno jedino od strane
samog uma.
Ali kakav je to zakon sposoban da me motivie da izdvojim uticaj
sklonosti ili da nanesem tetu mome samoljublju? Kant je ranije rekao
da dobra volja nije odreena nekim a posteriori ili materijalnim principom,
ve jedino formalnim ili a priori principom. Sada pita: koji je taj formalni
princip ili formalni osnov odreenja? Po prvi put, on nam daje odgovor: to
je slaganje radnji uopte sa optim zakonom. On formulie taj princip
kao sledei zahtev:
Ja ne treba nikada da postupam drukije do tako da mogu takoe hteti da
moja maksima treba da postane jedan opti zakon.
Kada je volja dobra ili dela iz dunosti, nju odreuje ili motivie ovaj
princip. Iako Kant ovde to ne navodi, ovaj princip je prvi izraz kategorikog
imperativa u Zasnivanju.
ta za sada moemo rei o znaenju ovog principa? Znamo da se po
Kantu, obian ljudski um potpuno slae sa njim. Dakle, Kant smatra daje
ovo princip koji ve koristimo pri testiranju moralne vrednosti naih
maksima ili namera (iako toga moda nismo svesni). Dalje, taj princip
kae da dobra volja dela samo po onim maksimama koje moe hteti kao
opti zakon. Ali ta se misli pod tim, opti zakon? Kakav zakon Kant ima
na umu ovde? Kant e kasnije objasniti da e maksime dobre volje biti
saglasne sa formom zakona. Rei da je maksima saglasna sa formom
zakona znai da poseduje svojstva zakona: ona vai opte i nuno. Ostaje

pitanje: kako da znamo koja maksima se kvalifikuje kao opte i nuno

validna? Kant u II odeljku kae da je maksima vai opte i nuno ukoliko je
mogu hteti sva umna bia.
Kant nam sada daje konkretan primer onoga to je ukljueno u testiranje
moralnosti jedne maksime. On trai od nas da se zapitamo da li je moralno
dopustivo dati obeanje koje nemamo nameru da ispunimo, kako bismo
izbegli nevolju. Moemo prii ovom pitanju na dva naina, smatra Kant.
Moemo se zapitati da li bi bilo pametno dati lano obeanje, tj, da li bi to
obeanje sluilo interesima sklonosti i bilo korisno po ostvarivanje moje
sree. S druge strane, moemo se zapitati da li bi lano obeanje bilo u
skladu sa dunou. Kantov primarni cilj u ovom pasusu je da naglasi
razliku izmeu ta dva pristupa. Procenjivati maksimu sa stanovita pameti,
tj. razboritosti znai razmatrati koje bi posledice delanje po toj maksimi
imalo po nae postizanje sree. Delatnik u Kantovom primeru izvodi jedan
razboriti proraun i odluuje da ne d lano obeanje. Iako on veruje da e
mu ta radnja kratkorono koristiti, on brine da bi na due staze mogla da
mu izazove mnogo neprijatnosti. Moda e se lano obeanje razotkriti, i
vie mu niko nee verovati. Stoga, delatnik odluuje da bude iskren. Ono
to ga motivie jeste njegova briga za sopstvenu sreu ili dobrobit.
Kant pak insistira da moemo proveriti nau maksimu i da sasvim drugaiji
nain; moemo pitati da li treba da budemo iskreni iz dunosti. Kada
primenjujemo ovakvo razmiljanje, mi testiramo da li bi maksima mogla da
vai kao opti zakon. Ako bi maksima da dajemo lana obeanja vaila kao
opti zakon, kae Kant, ona bi morala samu sebe da razori. Svi bi davali
lana obeanja kada bi se nali u nevolji. Maksima bi razorila samu sebe,
jer bi univerzalizacija ometala ostvarenje cilja maksime. Kada bi svi davali
lana obeanja, praksa davanja lanih obeanja bi bila uobiajena, te se
nijednom pojedinanom obeanju ne bi verovalo. Delatnik iz Kantovog
primera ne bi mogao da ostvari svoj cilj.
U zavrnim pasusima I odeljka, Kant podsea ta mu je namera u
Zasnivanju: da skrenemo panju obinom ljudskom umu na njegov
sopstveni princip. Kant ne smatra da je pojam dunosti njegov izum; on je
samo doprineo ekspliciranju tog principa. Analizirao je pojam dobre volje
da bi nam poveao svest o tome ta dunost zahteva. Najvaniji rezultat te
analize je da pojam dunosti, ili vrhovni zakon moralnosti, ima svoje
poreklo u umu.
Ovi poslednji pasusi otkrivaju Kantovi koncepciju uloge praktikog filozofa
u projektu zasnivanja metafizike morala. Obini ljudski um, a ne filozofija,
jeste autor vrhovnog moralnog principa. Ali obini ljudski um lako biva
zaveden na krivi put; on ima tendencija da zaboravi ili da zavarava sebe
po pitanju onoga to ve zna. Kao to smo videli, zahtevi dunosti moraju

da se nadmeu za nau panju sa zahtevima sree, i esto srea pobeuje

u tom nadmetanju. U tim sluajavima, ljudski um je sklon
samozavaravanju po pitanju svojih motiva. On smilja izgovore, trai
naine da iskrivi znaenje moralnog zakona. Postoji stalna opasnost ne
samo da je obino saznanje ignorisati vostvo svog unutranjeg kompasa,
ve da e izgubiti sposobnost da prepozna samo to vostvo. Meutim,
filozofijamoe pomoi obinom ljudskom umu da ostane na pravom putu.
Moe precizno opisati prirodu dobre volje. Moe paljivo povui razliku
izmeu dela iz dunosti i dela iz sklonosti. Filozofija nam tako moe oteati
da zaboravimo ili zavaravamo sami sebe o tome ta moralnost od nas
zahteva.
Zasnivanje II odeljak
Prva reenica drugog odeljka nas podsea na centralnu tvrdnju Zasnivanja,
da pojam dunosti nije iskustveni pojam. Stoga je neophodna metafizika
morala, jer moralnost ne moe poivati ni na emu empirijskom. U drugom
odeljku Kant navodi izvestan broj razloga u prilog ovog gledita.
Pokuaji da se moral zasnuje na iskustvu mogu imati vie oblika. Na
primer, moemo se pozivati na iskustvo u potrazi za dokazima da ljude
zaista moe motivisati dunost. Po ovom gleditu, posmatranjem ljudske
prirode moemo doi do opravdanja pretpostavke da dunost zaista
funkcionie kao odreujui temelj volje. Kant u prvim pasusima drugog
odeljka dokazuje da je ovo pozivanje na iskustvo uzaludno. ak i kada je
nae ponaanje oigledno u saglasnosti sa dunou, nikada ne moemo
izvesno znati da je ono motivisano dunou. Problem je u tome to,
pokuavajui da saznamo nae motive, traimo pristup neemu
nevienom unutranjim principima koju odreuju nae radnje.
Naravno, volimo da si laskamo da bar povremeno delamo iz motiva koji je
plemenitiji od naeg sopstvenog interesa ili samoljublja. Ali uvek je
mogue da ono to nas stvarno pokree jeste ono to Kant ovde naziva
ljubljenim Ja. Kant primeuje da, ukoliko insistiramo da je iskustvo jedini
izvor moralnosti, upadamo u ruke skeptika. Skeptik se ruga svakom
moralu, kao pukoj utvari uobrazilje; on sumnja da se prava vrlina moe
nai na svetu. Kant ne deli ovu sumnju. ak iako se ne moemo osloniti na
iskustvo da bismo podrali tezu da su ljudi sposobni da delaju iz plemenitih
motiva, nema razloga da dovedemo u pitanje validnost same ideje
dunosti i zapovesti morala. ak iako do sada iskustvo nije pribavilo
nikakav dokaz da je ikada postojao ijedan iskreni prijatelj, ista iskrenost u
prijateljstvu se ipak zahtevaod nas. Kantova poenta je da zakljuak da je
moralnost puka utvara ne sledi iz injenice da do sada nismo stekli
izvesnost da je iko ikada delao iz dunosti. U jednom daljem pasusu iz
drugog odeljka, njegov jezik je ak i jai. U praktikoj filozofiji, pie on,

nemamo posla sa traenjem temelja onoga to se deava, ve sa

zakonima onoga to treba da se deava, ak i ako se nikada ne deava.
Stoga, ak i ako niko nikada ne dela na osnovu praktikih zakona, Kant
smatra da nas ti zakoni i dalje obavezuju. Da li Kant ozbiljno razmatra
mogunost da niko nikada ne dela iz dunosti? Njegovo razmatranje tog
pitanja ne navodi na takvo gledite. On saoptava tek da iskustvo ne moe
da sa izvesnou ustanovi da li je neija motivacija dunost. Kada kae da
se bavi ne osnovom onoga to se stvarno deava, ve zakonima onoga to
treba da se deava, on samo eli da naglasi uzaludnost pokuaja da se
izvuku dokazi o motivacionoj ulozi dunosti iz onoga to se deava, iz
naeg posmatranja aktualnog ljudskog ponaanja.
Kant nastavlja sa davanjem razloga za odbacivanje pretpostavke da
moralnost ima temelj u iskustvu. Jedan razlog ima veze sa opsegom
validnosti moralnog zakona. Kant ovde tvrdi da je ideja dunosti validna ne
samo za ljudsku prirodu, ve za sva umna bia kao takva. Poto nemamo
iskustva o ne-ljudskoj umnoj prirodi, ne moemo se osloniti na iskustvo da
bismo potkrepili pretpostavku da dunost vai za sve umne prirode.
Jo jedna razlog za sumnju da se moralnost moe izvesti iz iskustva se tie
modalnosti moralnog zakona. Moralni zakon zapoveda apodiktiki, tj.
nuno. Kant smatra da iskustveni dokazi nikada ne mogu podrati sudove
koji poseduju ovakvo vaenje. Dakle, moralni zakon mora imati svoje
poreklo iskljuivo u istom praktikom umu.
Kant se dalje okree stavu da mi izvlaimo svoju ideju dunosti iz
konkretnih primera moralnog ponaanja. Ovaj stav pokazi od injenice da
se sluimo primerima da bismo ilustrovali sluajeve moralnog ponaanja.
Iz ovog stava se zakljuuje da takvi primeri mogu da nas snabdeju
standardom moralnog procenjivanja.
Po Kantu, takvo rezonovanje ne uspeva da shvati da mi izdvajamo nekoga
(npr, sveca) kao moralni primer tek ako posedujemo neki ideal moralnog
savrenstva. Dakle, mi identifikujemo jedno ponaanje kao egzemplarno
tek time to na njega primenjujemo neki prethodni moralni standard. Ovi
primeri mogu igrati bitnu ulogu u praktikoj filozofiji, mogu nas inspirisati
ili ohrabriti, kao i uiniti vidljivim ono to moralni zakon od nas zahteva, ali
naivno je smatrati da izvodimo pojam dunosti iz tih primera.
Kant se takoe protivi pokuajima da moralnost zasnujemo na popularnoj
moralnoj mudrosti. Sve to popularna mudrost moe da nam d je irok
asortiman ravo potkrepljenih teorija o ljudskoj prirodi i o prirodi morala;
popularno miljenje nam ne nudi nita na emu bismo mogli da zasnujemo
principe koji imaju opte i nuno vaenje. Zbog toga moramo jasno odvojiti
popularnu filozofiju od metafizike morala.

Ne samo to je popularna mudrost nesposobna da zasnuje moralna naela

sa optim i nunim vaenjem; takoe je nesposobna da nas motivie
onoliko efikasno kao ista misao o dunosti. Pre e nas inspirisati osoba
istom dunou nego ona koju delimino motivie i elja da ostvari
sopsstvenu sreu. Iz tog razloga, osoba koja dela iz iste dunosti ima vei
uticaj na ljudsko srce.
Vano je da imamo na umu da ne treba meati popularni pristup filozofiji
morala sa obinim etikim umskim sazanjem kojim se bavio u prvom
odeljku. Kant se oslanja na obini ljudski um kao na svoju poetnu taku,
jer obini ljudski um uvek ima principe morala pred svojim oima. U
progresiji ka filozofskom etikom saznanju, ekspliciraju se principi koje
obini ljudski um ve priznaje ili primenjuje. Obino etiko umsko saznanje
je poetna taka od koje izvodimo filozofski prikaz prirode dobre volje.
Dakle, obino umno etiko saznanje jeste izvor pouzdanog uvida u pojam
dunosti; popularna mudrost nije.
Naravno, injenica da ne moemo zasnovati moral na iskustvu ne znai da
moral nema nikakav osnov. Kant ne smatra da nemamo nijedan nain da
demonstriramo da moralni zakon obavezuje sva umna bia. On je ve
tvrdio da temelj morala moramo traiti u principima ili zakonima koji su a
priori. Sada on izvlai implikacije te tvrdnje. Rei da je jedan zakon ili
princip a priori znai rei da ima svoje poreklo i svoje opravdanje u istom
umu. Poto je vrhovni zakon morala praktiki zakon zakon koji vai za
naa delanja njegov izvor je isti praktiki um. Sada e Kant ispitati
praktiku mo uma i objasniti kako pojam dunosti proizilazi iz nje.
Kantovo razmatranje prirode praktikog uma poinje znaajnom tvrdnjom:
Svaka stvar u prirodi dejstvuje po zakonima. Samo je umno bie sposobno
da dela prema predstavi zakona, odnosno, prema principima, ili ono ima
volju (ZMM, 46) Kant smatra da kada neto identifikujemo kao prirodni
objekt (ili fenomen), podrazumevamo da je ono dato u prostoru i
vremenu i podvrgnuto zakonima prirode. Prirodni objekti nemaju
sposobnost da se sami od sebe odrede za delanje. Njihovo ponaanje je u
potpunosti odreeno ili uslovljeno zakonima prirode, i da moe biti
objanjeno pozivanjem na te zakone. Ako razmotrimo ljudsku prirodu samo
sa stanovita prirode, moramo prihvatiti implikaciju da je i ona odreena
zakonima prirode. Sa ovog stanovita, ljudska bia nemaju sposobnost za
samo-odreenje ili slobodu nita vie od biljaka ili planeta. Niti su ita vie
od njih odgovorni za scoje postupke. Kant u navedenom odeljku
kontrastira prirodne objekte sa umnim biima. Umna bia poseduju
volju, sposobnost koju Kant ovde karakterie kao nita drugo do praktiki
um. Bie koje je umno ima sposobnost da dela u skladu sa predstavom
zakona. On e nadalje tvrditi da zahvaljujui takvoj sposobnosti, takvo
bie poseduje pravu slobodu. Pod praktikim umom Kant ne podrazumeva

sposobnost da mislimo i saznajemo, ve sposobnost koja odreujemo ili

utie na nae radnje. Praktiki um je sposobnost htenja, prevoenja ideja u
delanje. Kako emo videti, praktiki um ima specifinu vrstu kauzalne
moi.
Kant do sada nije pokuao da odbrani gledite da uopte postoji takva
jedna sposobnost praktikog uma (ili da posedujemo istu volju). Taj
zadatak on ostavlja za trei odeljak. Njegov cilj u ovim odeljcima je da nas
uvede u svoju koncepciju praktikog uma. Za sada je rekao samo da jedno
bie koje poseduje praktiki um ima sposobnost da dela u skladu sa
predstavom zakona. Dalje, Kant e istaknuti da um moe biti praktian na
dva naina: on moe odreivati volju ili neizostavno, tj. nuno, ili
prinudno. Stoga, postoje dve vrste umnim bia: ona kod kojim um nuno
odreuje volju, i ona kod koje on to radi prinudno.
Ako um neizostavno determinira volju, onda su radnje jednog takvog bia,
koje se saznaju kao objektivno nune, takoe subjektivno nune, odnosno
volja je mo koja nas osposobljava da biramo samo ono to um upoznaje
nezavisno od sklonosti kao praktiki nuno, to jest kao dobro (ZMM, 47).
Kant pod objektivno nunim radnjama podrazumeva one koje imaju
opte i nuno vaenje. To su radnje koje svako umno bie moe prepoznati
kao obavezujue sa praktike ili moralne take gledita. To su radnje za
koje se sva umna bia slau da ih zahteva dunost. Subjektivno nune
radnje, nasuprot tome, jesu radnje za koje delatnik poseduje aktualnu
motivaciju. Te radnje mogu i ne moraju da budu i objektivno nune. Dakle,
volja koju neizostavno determinira um e uvek biti motivisana da potuje
dunost. Nju moe odrediti samo predstava dobra. Takva volja je savreno
dobra ili sveta volja.
Drugu, pogreivu volju, nikada ne motivie samo praktiki um. Ona je
podlona i drugim motivima sklonostima ili oseanjima.
Za svetu volju ne postoji nikakvo treba, jer nju nuno odreuje objektivni
zakon uma. U sluaju pogreive volje, situacija je drugaija. Ona je
podlona i drugim motivacionim silama i moe im dopustiti da vladaju
njenom voljom. Zbog toga za takvu volju zakon praktikog uma uvek mora
biti izraen jednim treba, tj. jednom zapoveu.
Svi imperativi zapovedaju delanja kojima se postie neka svrha ili cilj.
Imperativ je praktiki zakon koji predstavlja jednu moguu radnju kao
dobru i tako kao nunu za neki subjekt koji je praktiki odreen umom.
Kant priznaje da naa delanja moemo odrediti kao dobra na vie naina, i
na tome se zasniva distinkcija izmeu razliitih vrsta imperativa.
Kateogriki imperativ predstavlja jednu radnju kao po sebi objektivno
nunu, tj kao po sebi dobru. Hipotetiki imperativ, s druge strane,

predstavlja jednu radnju kao sredstvo kojim ostvarujemo neto drugo to

elimo.
Problematiki hipotetiki imperativi su imperativi koji zapovedaju radnje
koje su dobre za neku moguu svrhu ili cilj. On te imperative naziva
pravilima vetina ili tehnikim imperativima. Kant nam kazuje da ovde
ne zanima procenjivanje da li su te svrhe dobre ili racionalne.
Problematiki hipotetiki imperativi uzimaju mogue svrhe osoba i
zapovedaju im sredstva koja su potrebna za njihovo ostvarivanje. Zato
Kant karakterie te svrhe kao tek mogue? Zbog toga to nema nikakve
implikacije da e te svrhe deliti sva umna bia ak ni sva ljudska bia.
Svrhe lekara, trovaa i roditelja zavise od njihovih specifinih elja,
okolnosti itd. Bilo bi pogreno pretpostaviti da svrhe tih osoba moraju
zaista biti i svrhe svih ostalih ljudi ili umnih bia.
Okarakterisati jednu svrhu kao stvarnu za razliku od moguih znai
tvrditi da takvu svrhu nemaju tek neke osobe, ve da je moraju imati sve
osobe. Kant smatra dapostoji jedna svrha za koju se moe pretpostaviti da
je stvarno za sva konana umna bia, po prirodnoj nunosti. Ta svrha je
srea, suma zadovoljenja svih sklonosti. Asertoriki hipotetiki imperativi
tako zapovedaju kao praktiki nunu neku radnju kao sredstvo za
postizanje sree. Poto srea kao svrha pripada sutini ljudske prirode,
ona je svrha koju dele sva ljudska bia. Kant odmah dodaje da se ovde radi
o umnim biima ukoliko su ona zavisna, tj, podlona imperativima.
Konano, Kant eksplicitno definie vrhovni princip moralnostti, kategoriki
imperativ. On je kategorian jer je njegova zapovest bezuslovna.
Nasuprot imperativima koji zapovedaju samo hipotetiki, zapovest
kategorikog imperativa nije ograniena nikakvim uslovom. Pod time
Kant ne podrazumeva da se kategoriki imperativ ne odnosi ni na kakvu
svrhu. On sam kae Kategoriki imperativ je onaj koji oglaava radnju
samu za sebe kao objektivno nunu, bez ikoje druge svrhe (ZMM, 50).
Kant ne tvrdi da radnja koje je sama za sebe objektivno nuna nema
nikakvu svrhu, ve samo eli da iskljui iz onih radnji koje su objektivno
nune neke svrhe i ciljeve, ili samo jednu odreenu klasu svrha i ciljeva.
Na isti nain je Kant ranije odredio dobru volju (kao onu koja je po sebi ili
bezuslovno dobra) kao onu koja nema nikakvu drugu svrhu sem
dunosti, koju ne motiviu objekti sklonosti ili udnje.
Dakle, kategoriki imperativi se od asertorikih razlikuju po svrhama i
ciljevima na koje se odnose. Asertoriki zapovedaju radnje koje slue kao
sredstvo za postizanje sree; kategoriki imperativ zapoveda radnje koje
slue nekim drugim svrhama. Uslovni karakter asertorikih imperativa je
vezan za injenicu da svrha kojoj slue, srea, jeste odreena sklonostima.
Ona je cilj kojem teimo zbog nae empirijske prirode. Kako kae Kant, mi

taj cilj imamo po prirodnoj nunosti; pripisujui sreu kao svrhu ljudskim
biima, mi ih tretiramo kao prirodne objekte. Uslovni karakter hipotetikih
imperativa je relativno oigledna u sluaju problematikih hipotetikih
imperativa. Kontingentna je injenica o meni u ovom trenutku mog ivota
da elim da budem vegetarijanac i uinim sebe obaveznim da potujem
zapovest da ne jedem meso. Ona vai za mene i mom sadanjem
psiholokom stanju i okolnostima, nema razloga da pretpostavim da ona
vai za ikoga drugog. Uslovni karakter asertorikih imperativa je manje
oigledna upravo zato to oni zapovedaju sredstva za jednu svrhu koja je
univerzalna. Ali ak i ako je to sluaj, moemo utvrditi ta svaki pojedinac
podrazumeva pod sreom samo uz pomo iskustva. Otkriemo da postoji
velika raznolikost u pojmu sree. I ne samo to on se menja tokom
vremena. Iz empirijske prirode pojma sree sledi to da je on neodreen.
Kant u ovom odseku definie sreu kao maksimum dobrobiti u mom
sadanjem i svakom buduem stanju (ZMM, 55). Ali ak i ako ga je
mogue definisati, taj pojam ostaje neodreen: Pojam sree je tako
neodreeni pojam da, mada svaki ovek eli da do nje i dospe, on ipak
nikada ne moe da kae odreeno i u saglasnosti sa samim sobom ta on
zapravo eli i hoe (ZMM, 50). Nae znanje o iniocima sree je
nesavreno i nepotpuno. Kada svako od nas pokua da odredi ta
podrazumeva pod sreom, referira na sopstveno iskustvo. Znamo ta nas
je zadovoljavalo u prolosti, i oslanjamo se na to znanje da predvidimo ta
e nas zadovoljiti u budunosti. Ali nae elje se manjeju, ba kao i nae
okolnosti; naa predvianja zato moraju biti nepouzdana. tavie, na uvid
ak i u nae sadanje elje jeste jako pogreiv. Greimo ako smatramo da
nam iskustvo moe dati izvesno saznanje i o nama samima. Kant
zakljuuje da niko ne moe sa potpunom izvesnou dati princip po kojem
bi odredio ta bi ga usreilo. Zbog toga, imperativi koji zapovedaju
sredstva za sreu (imperativi razboritosti) ne mogu predstaviti radnje kao
praktiki nune.
Kant tvrdi da u sluaju hipotetikih imperativa postoji analitika veza
izmeu objekta koji elimo i sredstva kojima ga ostvarujemo. Postavimo
primer: ako je objekt mog htenja da budem vegetarijanac, tada (pod
pretpostavkom da sam racionalan), ja nuno elim i sredstvo za postizanje
tog cilja: neu nadalje jesti meso. Jedna je ista stvar, smatra Kant,
predstaviti neto kao cilj koji elim da postignem (u ovom sluaju, da
postanem vegetarijanac) i hteti da delam na nain koji je neophodan da
bih taj cilj postigao (da elim da ne jedem meso). Ideja da moram da se
odreknem mesa je ve miljena u mojoj elji da postanem vegetarijanac.
Kada ne bih hteo da se odreknem mesa, mogli bismo da zakljuimo da: 1)
moja elja da postanem vegetarijanac nije iskrena; 2) ne razumem
znaenje pojma vegetarijanac; 3) iracionalan sam.

Analitiki status imperativa razboritosti je manje oigledan, budui da je

pojam sree neodreen. Moda Kant misli sledee: iz injenica da je pojam
sree neodreen sledi da nikada ne moemo imati potpuno razumevanje
njenog znaenja i inilaca. Ipak, svako od nas zaista hoe sreu kao cilj.
Time svako od nas pretpostavlja neku odreenu koncepciju sree.
Analitika je veza izmeu jedne odreene koncepcije sree koju osoba eli
da postigne (npr. verovanja da se srea sastoji u bogatstvu) i sredstava da
se ono postigne.
Kako su mogui kategoriki imperativi?
Kant je rekao da je cilj ili objekt kategorikog imperativa ima bezuslovno
vaenje. Ali kako znamo da uopte postoji takav cilj? Kako znamo da ikada
zaista delamo, ili ak i samo priznajemo kao validan jedan cilj koji na
bezuslovan nain determinie nau volju? Kako znamo da postoji vrhovni
zakon moralnosti? Kako znamo da dunost, koju zapoveda kategoriki
imperativ, nije samo prazan pojam, bez ikakvog vaenja? Kant postavlja
ova pitanja, ali ovde ne odgovara na njih, ve to ostavlja za trei odeljak,
gde e istraivanje sprovesti potpuno a priori.
Na ovom mestu Kant objanjava ta je kategoriki imperativ i kako se
razlikuje od hipotetikih. Prvo, on primeuje da je kategoriki imperativ a
priori zakon: on potie iz uma, ne iz iskustva. Takoe, to je a priori
sintetiki praktiki stav. injenica da je zakon sintetiki kazuje da je
odnos izmeu svrhe ili objekta koji on postavlja i sredstava kojima se on
postie nije analitika, kao u sluaju hipotetikih imperativa. Vaenje
hipotetikih imperativa zavisi od pojedinanih i raznovrsnih ciljeva
pojedinaca. Data hipotetika zapovest (kao ne treba da jede meso)
imae vaenje samo kod jednog odreenog ili pretpostavljenog cilja
(postati vegetarijanac). Situacija je drugaija kod kategorikih imperativa.
Kant tek treba da odredi kategoriki imperativ na neki sadrajni nain. Iako
je u prvom odeljku ve dao princip koji izraava dunost (ne treba nikada
da postupam drukije do tako da mogu takoe hteti da moja maksima
treba da postane jedan opti zakon ZMM, 29), on na tom ne naziva taj
princip kategorikim imperativom. Na ovom mestu on daje gotovo
identinu formulaciju: Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto
vreme moe eleti da ona postane jedan opti zakon (ZMM, 60) Ova
formulacija je izuzetno apstraktna. Ona ograniava maksime po kojima je
moralno dopustivo da delamo, putem ideje da moramo biti u stanju da
elimo nae maksime kao opte zakone. Ali kako treba da shvatimo ovo
ogranienje? I kako jedno takvo nejasno i uopteno ogranienje moe da
nas vodi u odreenju ta treba da radimo u pojedinanim sluajevima? Za
sada nam je Kant rekao da je ovaj princip a priori; da svoje poreklo ima u
umu, a ne u iskustvu. Takoe, da ovaj princip zasluuje da ga zovemo

zakonom; da ima strogu optost i nunost, Dakle, nuno vai za sva umna
bia. Takoe, da zapoveda svrhe koje sva umna bia dele. Za sada nam
Kant nije otkrio o kakvim svrhama se radi. Kategoriki imperativ nam samo
zapoveda da delamo jedino po onim maksimama koje potuju te svrhe.
Kant je tvrdio da se kategoriki imperativ ne odnosi na materiju radnje i
na ono to iz nje treba da proizae, ve na formu i onaj princip iz kojeg ona
proizilazi (ZMM, 52). Sada moemo da uvidimo ta pod time
podrazumeva. Forma koju ovaj princip zapoveda je pooptivost.
Kategoriki imperativ zapoveda da nae maksime imaju tu formu; nae
maksime moramo moi hteti kao opti zakon. Forma koju kategoriki
imperativ zapoveda je zakonitost nae maksime moraju imati formu
zakona. Moraju vaiti opte i nuno.
Kant nadalje daje jo jedan izraz kategorikog imperativa; formulu
prirodnog zakona (FPZ): Postupaj tako kao da bi trebalo da maksima
tvoga delanja postane tvojom voljom opti prirodni zakon (ZMM, 61). To
nije novi kategoriki imperativ, on ne izraava nikakav nezavisni moralni
princip. Zato Kant pored formule opteg zakona (FOZ) daje i FPZ? ini se
da veruje da nam FPZ moe pomoi da bolje razumemo ta FOZ ukljuuje.
FOZ nam zapoveda da delamo samo po onim maksimama koje moemo
eleti kao opti zakon. FPZ se odnosi na zakone prirode, a zakoni prirode
su primeri opteg zakona. Svi zakoni imaju tu odliku opteg vaenja.
Prirodni zakon za svaku akciju postoji jednaka i suprotna rekacija ne vai
samo za neke objekte u prirodi, ve za sve prirodne objekte. Dalja odlika
prirodnih zakona je da vae nuno. Svaki objekt u prirodi im je nuno, a ne
kontingentno potinjen. Dakle, Kant uvodi FPZ da bi razjasnio zapovest
koju izraava FOZ. FOZ zapoveda da delamo samo po onim maksima koje
moemo da pooptimo, univerzalizujemo. Kant eli da razumemo da
univerzalizovati jednu maksimu znai podignuti je do statusa prirodnog
zakona. Kada pitam sebe da li bih mogao da elim jednu maksimu kao
opti zakon, time se pitam da li bih mogao da elim svet u kojem ta
maksima vlada kao prirodni zakon. To bi bio svet u kojem bi svi nuno
delali po toj maksimi.
Kant se konano okree svojim primerima za specifine dunosti. To ini iz
dva razloga. Prvo, on veruje da ti prineri demonstriraju kako kategoriki
imperativ slui kao praktiko pravilo koje odreuje nae moralne obaveze
u pojedinanim situacijama. Drugim reima, mi saznajemo da je uz pomo
kategorikog imperativa mogue izvesti specifine dunosti. Drugo, Kant
veruje da ovi primeri razjanjavaju znaenje ili sadraj vrhovnog moralnog
zakona. Razmatranjem naina na koji primenjujemo kategoriki imeprativ
na pojedinane sluajeve stiemo bolje razumevanje onoga to zakon
zapravo zapoveda. Kant pre svega kae da e etiri dunosti predstaviti u

okviru uobiajene podele. Prvo, dunosti se dele na dunosti prema sebi

i dunosti prema drugima. Drugo, dunosti se dele na savrene i
nesavrene.
Savrena dunost prema sebi: dunost ouvanja sopstvenog ivota.
oveku je ivot dodijao zbog niza nevolja; on je u stanju beznadenosti.
Meutim, jo je u stanju da se zapita da li bilo protivno dunosti da
oduzme sebi ivot. Prvo, on formulie svoju maksimu, svoj subjektivni
princip htenja. Zatim razmatra da li bi njegova maksima mogla da bude
opti prirodni zakon. Ja iz samoljublja postavljam sebi princip, da mogu
svoj ivot da prekratim ako su zla, kojima me on pri svom duem trajanju
ugroava vea od ugodnosti koja mi obeava (ZMM, 61-2). Ono to
motivie oveka u ovom sluaju je samoljublje, pitanje je: da li bi njegova
maksima samoljublja mogla da postane opti prirodni zakon. Kantov
odgovor je da ne bi mogla, jer bi univerzalizovanje te maksime proizvelo
protivrenost. Zakon prirode koji bi zapovedao unitenje ivota bi bio
samoprotivrean. U prvom odeljku Kant je razmatrao ulogu koju prirodni
zakoni igraju u odranju ivih bia. Priroda je obdarila bia sredstvima za
odranje ivota i zadovoljavanje potreba. Zato nam je priroda dala
instinkte, ukljuujui i instinkt samoljublja. Poto nam je priroda dala
samoljublje da bismo drali ivot, protivreili bismo nameri prirode ako ovo
oseanje koristimo u svrhu unitenja ivota. Kada bi univerzalizovao
maksimu da uniti svoj ivot iz samoljublja, on bi podigao tu maksimu do
statusa opteg prirodnog zakona. Taj prirodni zakon bi bio
samoprotivrean, jer u pogledu srvhovito ureenih bia, zakoni prirode
treba da odravaju ivot. Takav samoprotivrean zakon da bi mogao da
opstoji kao priroda. Poto ovekov opti zakon proizvodi protivrenost, on
pada na testu kategorikom imperativa. Poto pada na testu, ovek je u
obavezi da ne oduzme sebi ivot. On je u obavezi da odri svoj ivot. To je
dunost koju ima prema sebi.
Zapazite kako test kategorikog imperativa funkcionie. Ako maksima
padne na testu, imamo dunost da ne delamo po toj maksimi. Ali, ako
maksima proe na testu kategorikog imperativa, delanje po maksimi je
moralno dopustivo, ali se od nas ne zahteva da delamo po njoj.
Kant primeuje da neke maksime ne moemo ni da mislimo kao opte
prirodne zakone bez protivrenosti, dok druge samo ne moemo hteti kao
opte zakone bez protivrenosti. Po njegovom miljenju, maksime iz prva
dva primera predstavljaju prvu vrstu protivrenosti.
Savrena dunost prema drugima: dunost da se ne daje lano obeanje
U ovom sluaju, oveku je potrebno da pozajmi novac. On zna da e uspeti
da pozajmi samo ako obea da novac vratiti u predvienom roku.

Meutim, on takoe zna da ga nikada nee vratiti. Njegova maksima je:

Ako smatram da sam u novanoj nevolji, onda u ja novac da pozajmim i
dau obeanje da u pozajmljeni novac da vratim, mada znam da to neu
nikada uiniti (ZMM, 62). Kao u prvom primeru, Kant identifikuje ovu
maksimu kao princip samoljublja ili line koristi. Jo jednom podvrgava
maksimu testu FPZ formulacije kategorikog imperativa. Da li bi ta
maksima mogla postati opti prirodni zakon? Univerzalizovana maksima bi
ponovo bila samoprotivrena. Kada bi maksima dati lano obeanje iz
samoljublja bila uinjena optim zakonom, svi bi davali lana obeanja u
slubi samoljublja. Svet u kojem bi ta maksima bila uzdignuta do opteg
zakona bi bio svet u kojem se pojedinanim lanim obeanjima ne bi
verovalo. Obeanje ne bi uspelo da obavi svoju nameru, i njegova
maksima bi bila samoprotivrena ukoliko bi se univerzalizovala.
Nesavrena dunost prema sebi: dunost da razvijam svoje talente
ovek ima talenat ije bi ga razvijanje moglo uiniti ovekom sposobnim
za rad na ostvarenju raznih svrha. Ali on uiva u ugodnim okolnostima,
vie voli da se odaje uivanju nego da naporno radi na proirenju i
usavavanju svojih srenih prirodnih darova. Drugim reima, ovek bira da
zapostavi sopstvene talente. Njegova maksima glasi otprilike: poto elim
da uivam u ivotu, neu se muiti da razvijam svoje talente. Kant smatra
da ovo nije u skladu sa onim to nazivamo dunou. Iako je mogue
opstojanje jedne prirode sa takvim optim zakonom, nije mogue hteti tu
maksimu kao opti zakon. U svetu u kome ljudi ne smatraju sebe
obaveznim da razvijaju svoje talente bi se i dalje moglo iveti, ali bi
kvalitet ivota bio umanjen. Jedino objanjenje koje Kant ovde daje kao
razlog zbog kojeg smatra da bi u ovom sluaju postojala protivrenost u
htenju je sledea Kao umno bie (ovek) nuno eli da se sve njegove
sposobnosti razviju, jer su mu one ipak date i mogu mu sluiti za
postizanje raznovrsnih svrha (ZMM, 64). Moemo doi u iskuenje da
razumemo da Kant tvrdi da ovek, u htenju ove maksime kao opteg
zakona, potencijalno ometa sopstvene anse za sreu ili dobrobit. Njegove
prirodne sposobnosti su mu date za postizanje svih moguih svrha,
ukljuujui tu i sreu. Meutim, time gubimo iz vida znaaj prvih par rei iz
navedenog odeljka. Kant ovde pria o volji oveka kao umnog bia.
Kanta ne zanima ta mi elimo kao bia koja motiviu prirodne sklonosti i
ciljevi. On se ovde poziva samo na nau umnu prirodu i ono to iz nje
proizilazi - ta smo u stanju da elimo, a ta ne. Njegova primedba je da bi
bilo u neskladu sa htenjem umnog bia da donesemo zakon koji zapoveda
zapostavljanje naih sposobnosti. Htenje te maksime kao opteg zakona
podriva ciljeve koje on deli sa svim umnim biima. Kant jo uvek nije
eksplicirao o kojim se specifinim ciljevima radi.

Nesavrena dunost prema drugima: dunost dobroinstva

etvrti ovek, prema kome je ivot dobar, primeuje da nije isti sluaj sa
mnogim drugima; on je svestan da su mnogi suoeni sa velikim nevoljama.
Takoe uvia da je on u poziciji da im pomogne. Ipak, on je ravnoduan.
On nema interesa da pomogne onima u nevolji. Njegova maksima je
takoe maksima indiferentnosti, ovoga puta ne prema njegovim
sopstvenim talentima, ve prema dobrobiti drugih. Kant pita da li bi ovaj
nain razmiljanja mogao postati prirodni zakon. Kao i u treem primeru,
priroda bi i dalje mogla da opstoji kada bi ova maksima postala opti
zakon. Ipak, Kant kae da nije mogue hteti da jedan takav princip vai u
svakom pogledu kao prirodan zakon. On svoje razmiljanje objanjava na
sledei nain: Jer, svaka volja koja bi donela takvu odluku protivreila bi
samoj sebi, poto se ipak mogu desiti neki takvi sluajevi u kojima e
dotinom oveku biti potrebna ljubav i sauee drugih ljudi, i u kojima bi
on na osnovi takvog jednog prirodnog zakona, poniklom iz njegove vlastite
volje, liio sama sebe svake nade u tuu pomo koju pri tom eli (ZMM,
65). Teko je ignorisati injenicu da razlozi na koje nam Kant ovde skree
panju pripadaju razboritosti, a ne moralnosti. Ipak, Kantovo razmiljanje
ovde ne sme biti u kategorijama razboritosti.
Kant smatra da je nemogue hteti nemoralnu maksimu kao opti zakon;
kada elimo nemoralnu maksimu, elimo je kao izuzetak od jednog zakona
za koji elimo da i dalje obavezuje sve ostale.
Nakon razmatranja etiri primera dunosti, Kant se okree razmatranju
svrhe koja opte i nuno vai za sva umna bia, svrha koja motivie dobru
volju. To razmatranje poinje pojmom volje umnih bia. Ispitivanje tog
pojma se mora izvriti iskljuivo a priori, jer dobra volja, koja je odreena
iksljuivo moralnim zakonom, moe biti odreena iskljuivo a priori
principima. Ako je jedan princip a priori, njegov izvor je um. Sledi da je
volja odreena a priori principima u stvari volja odreena principima uma.
Takva volja izvodi svoje principe iz sopstvene umne prirode; ona je volja
koja zapoveda samoj sebi. Volja se zamilja kao sposobnost da se sami od
sebe odluujemo na delanje shodno predstavi izvesnih zakona (ZMM, 71).
Empirijska volja reaguje, u svemu to ini, zakonima koje joj namee
priroda. ista volja je, nasuprot tome, sposobna da dela u saglasnosti sa
predsstavama zakona. ista volja e biti motivisana na delanje samom
idejom zakona. Kant insistira da samo umna bia imaju ovu sposobnost.
Samo umna bia mogu sama sebe da odrede na delanje. Kant dalje kree
da razmatra sadraj predstave koja motivie istu volju. Ve je reeno da
je zakon koji odreuje ili motivie istu volju dat od strane njene umne
prirode i stoga je umni zakon. Takoe znamo da svi zakoni vae opte i
nuno. Rei da je istu volju motivie umni zakon znai da ona moe da

dela na osnovu svrhe koja ima opte i nuno vaenje (objektivna svrha).
ista volja je volja koja dela na osnovu zapovesti koja vai za sva umna
bia; ona dela po maksimama koje mogu hteti sva umna bia.
ta se zapravo rauna u objektivne svrhe, koje mogu hteti sva umna bia?
ta je to to ima bezuslovnu vrednost za sva umna bia? To bi bio temelj ili
osnova kategorikog imperativa. Ako pretpostavimo da postoji neto, ije
postojanje samo po sebi ima neke apsolutne vrednosti, a to bi kao svrha
po sebi moglo biti osnov odreenih zakona, onda bi u njemu i samo i
jedino u njemu bio osnov jednog mogueg kategorikog imperativa, to jest
praktikog zakona (ZMM; 72). Potrebno je da shvatimo Kantovo
argumentovanje: ako postoji neto to ima apsolutnu vrednost, to neto bi
cenila sva umna bia, Stoga bi ono bilo temelj zakona, a ne tek saveta ili
principa. Moglo bi da zasniva zakone jer bi imalo opte i nuno vaenje.
ta je ta stvar koja ima apsolutnu vanost: to je ovek i svako umno bie
kao svrha po sebi. Koje su to odlike umnih bia koje ih kvalifikuju da imaju
apsolutnu, a ne tek relativnu vrednost? Umna bia, razmatrana u
praktikom kontekstu, imaju istu volju koja ih razlikuje od pukih prirodnih
objekata, od stvari. Ljudi kao umna bia poseduju sposobnost
samoodreenja, tj. slobodu, koju Kant odreuje kao autonomiju. On pod
time podrazumeva sposobnost da se uzdignemo iznad mehanikih sila
prirode. To je odlika umnih bia koja ih kvalifikuje kao svrhe po sebi.
Sada je ve jasno da maksime koje moemo univerzalizovati (izraene u
FOZ i FPZ formulaciji kategorikog imperativa) jesu maksime koje potuju
neku objektivnu svrhu, i da je ta svrha umno bie kao svrha po sebi. Biti
motivisan kategorikim imperativom znai, dakle, biti motivisan
potovanjem te svrhe. To je upravo ono to Kant eli da izrazi u svojoj
narednoj formuli kategorikog imperativa, formuli ovetva (F): Postupaj
tako da ti ovetvo u svojoj linosti kao i u linosti svakog drugog oveka
uvek upotrebljava kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo (ZMM, 74).
Zapazite upotrebu rei samo. Formula ne kae da je nedopustivo koristiti
sebe ili druge kao sredstvo. Ona nam zapoveda da nikada ne koristimo
sebe i druge samo kao sredstvo. Postoji bitna razlika. U kontaktu sa
drugima treba stalno da imamo u vidu da su oni bia obdarena posebnom
sposobnou za samoodreenje, i da zbog toga treba da ih tretiram s
potovanjem. Ne treba da ih tretiram kao puke objekte koje koristim da bih
zadovoljio svoje elje. Isto vai i za nain na koji tretiram sebe. Odmah
nakon ove formulacije, Kant ponovo razmatra etiri primera dunosti.
Savrena dunost prema sebi
Kant sada opisuje sluaj malo drugaije. Primenjujui ovu formulu
kategorikog imperativa, ovek se pita da li je njegovo delanje u skladu sa
idejom ovestva kao svrhe po sebi. Maksima pada na testu jer oduzeti

sebi ivot u ovim okolnostima znai tretirati sebe kao stvar, kao puko
sredstvo. A to je ono to F eksplicitno zabranjuje. Ne samo da F
zabranjuje
samoubistvo,
ona
zabranjuje
ni
delimine
vidove
samounitenja. Treba da se uzdravamo od sakaenja i oteenja sebe iz
samoljublja.
Savrena dunost prema drugima
Kada ovek razmatra da li da lano obea, on uvia da bi time iskoristio
drugo ljudsko bie kkao sredstvo. Takoe uvia da se druga osoba ne bi
mogla sloiti sa ovom obmanom; ali to ne bi inila tek kao prirodno bie, s
obzirom na svoje elje i sklonosti, ve kao umno bie, ija apsolutna
vrednost biva ignorisana. Kao umna bia, na to ne moemo da pristanemo.
Nesavrena dunost prema sebi
Sve to nam Kant ovde kae je da je svrha prirode u pogledu ovetva
naeg subjekta radi koje su nam date sposobnosti za usavravanje. F
zapoveda da potujemo ovetvo kao svrhu po sebi, a indiferentnost
prema razvoju naih talenata ometa ispunjavanje ove zapovesti. On ovde
pretpostavlja, kao i ranije, da je razvoj naih talenata u nekom bitnom
odnosu sa primenom nae praktike racionalnosti. Njegovi razlozi ta taj
stav su, meutim, do sada nejasni. U Metafizici morala on baca neto
svetla na ovo pitanje. Kant pod prirodnim sposobnostima podrazumeva i
nae sposobnosti razumevanja i htenja. Moralnost zahteva da kultiviemo
razumevanje da bismo bili u stanju da shvatimo pojmove koji povezani sa
dunou. Moralnost trai da kultiviemo i htenje, jer se time uzdiemo
iznad nae animalnosti. Uzdizanje iznad animalnosti je stvar usavravanja
one sposobnosti postavljanja svrha koju posedujemo kao umna bia.
Postavljanje svrhe jeste vladanje svojim ponaanjem putem zakona
praktikog uma. Samo vladanjem na taj nain nam je mogue da
steknemo vrlovitu dispoziciju. Iz tih razloga, razvijanje naih talenata i
prirodnih sposobnosti jeste dunost.
Nesavrena dunost prema drugima
Kant poinje ovo razmatranje tvrdnjom da svi imamo kao prirodnu svrhu
elju da ostvarimo sreu. Onda trai da zamislimo svet u kojem niko od nas
ne bi doprinosio srei drugih. Kant primeuje da bi u takvom svetu
ovetvo opstalo. Ipak, mi imamo dunost dobroinstva, dunost da
unapreujemo svrhe drugih. Iako Kant ne objanjava zato F ijmplicira
ovu dunost, moemo to uraditi umesto njega. F nam zapoveda da
tretiramo sebe i druge uvek kao svrhe i nikako samo kao sredstva.
ovetvo je svrha po sebi zbog svoje sposobnosti za praktiku
racionalnost. Kant je oigledno posveen stavu da bi svet u kojem je

maksima indiferentnosti univerzalizovana bio svet negostoljubiv prema

primeni nae praktike racionalnosti. Njegovo rezonovanje zavisi od
sledee dve pretpostavke: Prvo, univerzalizacija maksime indiferentnosti bi
umanjila ljudsku sreu. Drugo, ako smo nesreni, manje smo spremni da
radimo ono to dunost zahteva. Kantova uoptena poenta je:
nerealistino je oekivati od konanih umnih bia da delaju iz dunosti ako
izvesni materijalni uslovi uslovi koji su kljuni za njihovu sreu ili dobrobit
nisu zadovoljeni.
Trea formulacija zakona nas vodi korak dalje u analizi i time dovodi
znaenje prve i druge formulacije blie opaaju. Druga formula, F,
poiva na ideji da je objekt koji poseduje bezuslovnu vrednost umna
priroda. Trea formula, formula autonomije (FA), specifikuje osnovu
bezuslovne vrednosti umne prirode. Kant ukazuje na ovu osnovu kada
pominje ideju volje svakog umnog bia kao volje koja daje opti zakon.
Samo umno bie je sposobno za davanje zakona. Trea formulacija nam
zapoveda da potujemo ovu osobitu odliku umne prirode, poto upravo
ovom odlikom umna priroda zasluuje svoju bezuslovnu vrednost. Kant
izraava ovu treu formulaciju, FA, na sledei nain: Delaj samo na taj
nain da volja moe na osnovu svoje maksime da posmatra samu sebe u
isto vreme kao opte zakonodavnu. (ZMM, 82). Trea fomrulacija nam
tako pomae ne samo da identifikujemo osnovu bezuslovne vrednosti
umnih bia, ve i da razumemo kako svako od nas prihvata moralni zakon
kao obavezujui. ve je napomenuo da, ako postoji kategoriki imperativ,
ona mora biti a priori povezan sa pojmom volje umnog bia kao takvog.
Zakon koji volja konanog umnog bia daje samoj sebi jeste kategoriki
imperativ. Dakle, kategoriki imperativ ima svoj izvor u istom praktikom
umu (u istoj volji). Stoga je tano rei da je praktika umna priroda autor
moralnog zakona. Ova injenica, po kantovom miljenju, objanjava zato
svako od nas vrednuje zakon bezuslovno. tavie, ona objanjava zbog
ega svako od nas daje sam sebi zakon i prihvata ga kao obavezujui za
nau volju. Jer ako sebe posmatramo tek kao podreene nekom
praktikom zakonu bez dodatka da zakon ima svoj izvor u naoj
sopstvenoj volji nema razloga da pretpostavimo da bismo nuno
prihvatili obavezu da potujemo taj zakon. Zato bismo bili voljni da
prihvatimo kao validna ogranienja koje taj zakon namee naim
radnjama? Kant tvrdi da su prethodni pokuaji da se otkrije princip morala
propadali jer je jedini odgovor koji su filozofi davali na ovo pitanje taj da
delamo iz dunosti jer imamo neki interes da to inimo. Pod interesom
Kant iu ovom kontekstu ma na umu ono to je ranije nazivao sklonostima.
Kada delamo iz interesa, izvor motivacije za nae delanje lei u naoj
empirijskoj prirodi. Delamo iz osnova koje Kant naziva heteronomnim. U
ovim odeljcima on jo jednom tvrdi da nije mogue pruiti ovakvo
objanjenje praktikog obavezivanja, jer zapovestima koje su heteronomne

nedostaju optost i nunost jednog zakona. Za Kanta, znaaj ideje da je

kategoriki imperativ zakon iji smo mi i autori i zakonodavci lei u tome
to se na taj nain objanjava kako je mogue da delamo na osnovu
neega to nije heteronomija. Kantov uvid, inspirisan Rusoom, jeste ovaj:
ako zakon koji upravlja naim radnjama potie iz nae sopstvene volje,
nuno emo priznati njegovo vaenje. Pitanje Zato bih bio posluan?
nee se ni postaviti. Poto je vaenje zakona nezavisno od naih interesa ili
sklonosti koji svi potiu iz naih tek kontingentnih potreba i okolnosti. mi
emo priznati da je njegovo vaenje bezuslovno. Naravno, nae
priznavanje vaenja zakona ne garantuje da emo ga u svakom trenutku
upotrebiti kao ograniavajui uslov naih radnji. Ali nae priznanje zakona
implicira da ak i onda kada dozvolimo sebi da ga prekrimo, mi
doputamo (u dubini nae due) da ono to smo uinili nije trebalo da
uinimo. Prema FA, odbijaju se sve maksime koje nisu u skladu sa voljom
koja sama sebi daje opti zakon. FA stoga implicira da nae maksime
moraju biti u skladu sa voljom koja daje opti zakon ukoliko treba da prou
test kategorikog imperativa. Ako ono to nas motivie jeste interes ili
samoljublje, nae radnje u najboljem sluaju vode hipotetiki imperativi.
Ako delamo iz dunosti, ono to nas motivie nije interes ili sklonost ve
neto drugo. Ono to nas motivie, otkriva Kant, jeste potovanje za
sposobnost volje jednog praktiki racionalnog bia da samo sebi daje
zakon. To je sposobnost koju on naziva autonomija.
Vrhovni moralni zakon nam zapoveda da sebe i druge nikada ne tretiramo
tek kao sredstva, ve uvek i kao svrhe. Kao umni delatnici, mi stojimo pod
tim zakonom i sami ga sebi propisujemo. Kant sada trai od nas da
zamislimo jedan svet (carstvo) kojim upravlja taj zakon, svet u kojem su
sva umna bia ujedinjena pod tim zakonom. Taj svet ili carstvo svrha bi u
izvesnom pogledu bio nalik carstvu prirode: kao i u carstvu prirode, svi
objekti u carstvu svrha bi bili pod vladavinom zakona. Ali Kant primeuje
bitnu razliku izmeu ova dva carstva. U carstvu prirode, objektima vladaju
spoljanji nuni eficijentni uzroci. Objekte determiniu mehanike sile
nad kojima oni nemaju nikakvu kontrolu. U carstvu svrha, nasuprot tome,
vladajui zakon jeste zakon koji umna bia daju sama sebi kao izraz
njihove sposobnosti za samoodreenje ili autonomiju. Dalje, dok casrvto
prirode aktualno postoji, carstvo svrha je puki ideal. Ono bi moglo postojati
kada bi taj zakon bio opte potovan od strane svih umnih bia. Jedno
aktualno carstvo svrha bi tada bilo carstvo u kojem umna bia nikada nisu
motivisana da delaju samo u slubi svojih kontingentnih empirijskih ciljeva.
To bi bio svet u kojem umna bia ograniavaju svoje empirijske ciljeve
zahtevima moralnog zakona. Drugim reima, aktualno carstvo svrha bi bio
svet u kojem umna bia delaju samo po opte vaeim maksimama; svet u
kojem sva umna bia uvek tretiraju sebe i druge kao svrhe.

Kant pravi razliku izmeu umnih bia koja pripadaju carstvu svrha kao
podanici i suverena carstva svrha. Suveren ne samo da daje zakon
sebi ve uvek i dela na osnovu tog zakona. Nasuprot podanicima carstva
svrha, njegovoj volji nije potrebno zapovedati. Kant se ovde vraa na ideju
svete ili savreno dobre volje koju je uveo ranije. Maksime ove volje e
nuno biti u skladu sa zakonima autonomije. Meutim, podanici carstva
svrha u isto vreme i daju zakon i potinjeni su tom zakonu. Za razliku od
suverena, podanicima se moralnost mora zapovedati. Kant ovde misli na
konane umne volje, ukljuujui tu i ljudske umne volje. Poto smo umna
bia, imamo sposobnost za autonomiju i moemo sebi davati zakone. Ali,
poto smo konane volje i moralnost nam se mora zapovedati,
istovremeno smo potinjeni moralnim zakonima. Drugim reima, ti zakoni
nas obavezuju.
Kant dalje dokazuje da upravo na temelju injenice da posedujemo
autonomne volje mi posedujemo i dostojanstvo. Rei da neto poseduje
dostojanstvo, znai pohvaliti to neto; i ta vrsta pohvale se moe izrei
samo za umna bia. Dostojanstvo oznaava naroitu vrstu vrednosti koju
poseduje umna priroda. Neke ljudske osobine imaju samo relativnu ili
uslovnu vrednost, dok druge poseduju apsolutnu vrednost. Kant nam
kazuje da osobine poput vetine ili marljivosti imaju u najboljem sluaju
trinu vrednost. Njihova vrednost zavisi od mere u kojoj zadovoljavaju
neku aktualnu potrebu. Vrednost osobina poput duhovitosti ili
matovitosti, koje imaju afektivnu cenu, jednako su kontingentne, ali ove
osobine zadovoljavaju ono za ta bismo mogli misliti da su uzvienije svrhe
npr. estetsko uivanje. Ono to je zajedniko vetini, marljivosti,
duhovitosti i matovitosti je njihov status tek relativnih ili uslovnih dobara.
Kant nas ovde podsea na uslovni karakter nekih dobara da bi naglasio
bezuslovnu vrednost dostojanstva. Oigledno, njegova tvrdnja je da
dobrota dostojanstva ne zavisi od okolnosti ili raznih promenljivih elja
pojedinaca, Dostojanstvo oveka sastoji se upravo u sposobnosti da bude
opte zakonodavan (ZMM, 92). Poto Kant naziva sposobnost davanja
zakona autonomijom, imamo dostojanstvo utoliko to smo sposobni za
autonomiju.
Sada moemo odrediti odnos izmeu prve i druge formulacije kategorikog
imperativa na jedan u veoj meri tehniki nain nego ranije. Prva
formulacija (FOZ ili FPZ) zahteva da nae maksime imaju izvesnu formu.
Nae maksime moraju imati formu optosti. Druga formula, F, razjanjava
koje su to maksime koje se kvalifikuju kao pooptive. F zahteva da nae
maksime imaju izvesnu materiju ili svrhu. Nae maksime e se
kvalifikovati kao pooptive samo ako imaju tu materiju ili svrhu umnu
prirodu kao svrhu po sebi. Prve dve formulacije su ekvivalentne jer naim
maksimama postavljaju ista ogranienja. Kant dodaje da nae maksime

moemo, pored forme i materije, testirati i po pitanju potpune odredbe;

moemo ih testirati formulacijom da sve maksime treba da se na osnovi
vlastitog zakonodavstva slau sa moguim carstvom svrha, kao sa jednim
carstvom prirode (ZMM, 85-6). Ova nova formulacija povezuje pojmove
autonomije (vlastitog zakonodavstva) i carstva svrha. Nazvaemo ovu
novu formulaciju formulacijom carstva svrha (FCS). FA zapoveda volji da
dela samo tako da moe sebe putem svoje maksime da posmatra kao
zakonodavnu. Ako zamislimo sve umne volje ujedinjene kao lanove
jednog carstva kojim vladaju zajedinki objektivni zakoni (zakoni koje
umne volje daju samima sebi), dolazimo do ideje jednog mogueg carstva
svrha. Tu ideju zahvata FCS, za koju Kant tvrdi da testira nae maksime u
pogledu njihove potpune odredbe, utoliko to ova formulacija referira na
neto to je mnotvo razmatrano kao jedinstvo. Carstvo svrha je
mnotvo jer okuplja pojedinana umna bia, koja su potinjena zakonu koji
daju sama sebi. Carstvo svrha je jedinstvo jer su umna bia kao takva u
carstvu ujedinjena pod jednih zakonom, kategorikim imperativom.
Kant opisuje autonomiju kao sposobnost volje da sama sebi daje zakone.
Ono to sada oznaava kao princip autonomije lii na varijaciju FOZ-a:
Ne treba drukije birati do tako da maksime njenog izbora budu u istom
htenju saobuhvaene u isto vreme kao opti zakon (ZMM, 92). Kant dalje
kae da analiza ne moe dokazati da je svaka umna volja obavezana ovim
pravilom. Time on eli da kae da analiza ne moe da dokae da svaka
umna volja prihvata ovo pravilo kao validno ogranienje svojih radnji.
injenica da analiza to ne moe da dokae je na neki nain povezana sa
sintetikom prirodom tog pravila. Sve to analiza moe da dokae je da je
princip autonomije jedini princip morala.
U analitikom postupku, mi polazimo od pojma koji elimo da razjasnimo ili
razumemo, i putem analize ili izlaganja tog pojma, vraamo se na uslove i
pretpostavke na kojima on poiva. Kako smo videli, prvi odeljak Zasnivanja
poinje sa obinim saznanjem dobre volje i zavrava se sa prvim
javljanjem kategorikog imperativa. Putem analize ovog prvog dolazimo do
ovog potonjeg. Kantova analiza pojma dobre volje otkriva da je dobra volja
dobra bez ogranienja i da je dobra ne po svojim posledicama, ve po
svom htenju. Ono to dobra volja hoe jeste dunost, nunosti jedne
radnje iz potovanja prema zakonu. Poto jedno pravilo ili princip ima
status zakona samo ako vai opte i nuno, sledi da volja koja dela iz
potovanja dunosti, dela po maksimama koje poseduju opte i nuno
vaenje. Drugi odeljak nastavlja analitiki postupak i produbljuje nae
razumevanje moralnog zakona. Prvo saznajemo da zakon zapoveda
kategoriki, jer nam zapoveda da potujemo ciljeve koji bezuslovno vae
za sva umna bia. Kategoriki imperativ zapoveda da da delamo samo na
osnovu maksima koje bi mogli hteti sva umna bia. Takve maksime potuju

svrhe koje imaju apsolutnu vrednost. Kant dalje tvrdi da samo jedna stvar
poseduje apsolutnu vrednost, kao svrha po sebi, sama umna priroda. Dalje
on utvruje da je odlika umne prirode koja joj obezbeuje apsolutnu
vrednost autonomija, njena sposobnost da daje sebi zakone. Time Kant
dolazi od obinog saznanja, kojim poinje prvi odeljak, do metafizike
morala. Na osnovu te analize, on smatra da je opravdano zakljuio da je
autonomija jedini princip moralnosti. Njegova eksplikacija pojma dobre
volje je stoga zavrena. Dobra volja dela iz dunosti, i sada znamo ta je to
dunost. Delanjem iz dunosti, dobru volju motivie potovanje
autonomije.
Kant priznaje da konana umna bia ponekada kre zakon, ili su
indiferentna prema dunosti. Konano umno bie ne doputa uvek
sopstvenom zakonu da upravlja njegovom voljom. Kada volju ne
determinie ona sama ve neki spoljanji podsticaj, neki drugi objekt joj
daje zakon. Kada se to desi, osnova njenog odreenja je heteronomna.
Zapazimo da heteronomni principi po Kantu ne dolaze samo od sklonosti,
ve i iz predstava uma. On objanjava razliku izmeu empirikih i
racionalnih heteronomnih principa. U svim sluajevima heteronomnog
odreenja volje, nju ne odreuje sopstveni zakon ve neki spoljanji objekt.
Ti strani nagoni koji je odreuju potiu iz prirodnog ustrojstva subjekta,
nae ulnosti (sklonosti i ukusi) i naih umnih sposobnosti (razum i um).
Empiriki heteronomni principi potiu iz nae ulnosti; racionalni
heteronomni principi potiu iz naih umnih sposobnosti. Dakle, u izvesnom
smislu nas moe zavarati renik koji Kant ovde koristi da bi podelio
heteronomne principe: umni principi koje on ovde ima u vidu nisu nita
manje empirijski od onih koje naziva empirikima. Pod prirodnim
ustrojstvom ovde Kant podrazumeva nau empirijsku pridou (naa priroda
kao fenomena). Kada delamo bilo po umnim bilo po empirikim
heteronomnim principima, priroda je koja nam daje zakon. Poto su oba
principa heteronomna i potiu iz nae empirijske prirode, oba principa su u
krajnjoj liniji empirika.
Kant kae da e u treem odeljku demonstrirati kako je jedan sintetiki
praktiki stav (tj. kategoriki imperativ) mogu, zato je nuan, i time
pokazati da moralnost nije fantom nit himerika ideja. Kant smatra da bi
kategoriki imperativ bilo mogue dokazati analitikim putem kada bi nae
volje bile savrene, jer bi onda postojala analitika veza izmeu naih
ciljeva i svrha i htenja koja predstavljaju sredstva za njihovo ostvarenje.
Dakle, tekoa u dokazivanju mogunosti kategorikog imperativa
povezana je sa injenicom da nam nedostaje savrena volja. Za razliku od
hipotetikih imperativa, za koje imamo brojne dokaze iz iskustva dokaze
da naa volja dela po heteronomnim principima (npr. principu sree),
iskustvo ne moe posluiti pri dokazivanju da zaista ikada vrimo nae

radnje iz dunosti. S kojom pravom onda pretpostavljamo da kategoriki

imperativ vai za nau volju? Dokazati mogunost kategorikog imperativa
bi znaio da smo dokazali da nismo samo tokii u mehanizmu prirode, da
zaista ima smisla pripisivati nam odgovornost za nae postupke.
U prvim pasusima treeg odeljka Kant se vraa na pojam autonomije,
dodajui da autonomija nije nita drugo do sloboda volje. On je ubeen
da pojam slobode moe koristiti pri objanjenju ili razjanjavanju pojma
autonomije. To objanjenje bitno zavisi od razlike izmeu negativnog i
pozitivnog pojma slobode, koju uvodi na ovom mestu. Kant tvrdi da
pozitivni pojam slobode proizilazi iz negativnog pojma, tj. izranja iz jednog
puno razvijenog prikaza implikacija negativnog pojma. Bez puno
razvijenog pozitivnog smisla slobode ne moemo razumeti ideju
autonomije na pravi nain. U negativnom smislu, sloboda je kauzalitet
nezavistan od tuih uzoka koji ga determiniraju. Pod tuim uzrocima on
podrazumeva zakone prirode. Sloboda u negativnom smislu je tada forma
kauzaliteta drugaija od kauzaliteta prirode, i nezavisna od njega. Po
Kantu, u iskustvenom svetu se nita ne deava to nije prethodno dovoljno
determinisano nekim prethodnim uzrokom. Biti slobodan u tom
negativnom smislu znai biti nezavistan od zakona koji determiniraju
svaki dogaaj u prirodi. Kant smatra da je takva sloboda mogua samo za
umna bia. Ali taj negativni smisao slobode ne uspeva da prenese
sutinu slobode. On ne eksplicira dve odlike slobode. Jedna je ta da
sloboda stoji pod zakonom. Iako je slobodan in nezavistan od zakona
prirode, on nije potpuno nezavistan od svakog zakona. Druga odlike je
povezana sa poreklom zakona slobode. Prema Kantu, zakoni slobode
potiu iz iste volje. Poto je ista volja sposobna da donese pravilo ili
zakon koji moe da determinie nae ponaanje, za nju se moe rei da
poseduje neku vrstu kauzaliteta. Kada sumiramo te dve odlike, otkrivamo
da je sloboda volje u pozitivnom smislu nita drugo do autonomija:
sposobnost volje umnog bia da samom sebi da zakon.
Kada je Kant istakao odlike pozitivnog pojma slobode, moe nastaviti sa
izlaganjem veze izmeu slobode i morala. Ako se pretpostavi sloboda
volje, onda se prostom analizom njenoga pojma iz nje dobije moralnost
zajedno sa svojim principima (ZMM, 102). Zakon koji slobodna volja daje
sebi nije nijedan drugi do vrhovni moralni zakon. Poto zakon slobodne
volje ima svoj izvor u praktikom umu, on vai za sva bia koja poseduju
praktiki um. Zakon koji poseduje ovu vrstu vaenja stoga zapoveda vie
od puko kontingentnih svrha, svrha koje vae za neka umna bia, ali ne i
za druga. Budui da vai za sva umna bia, zakon zapoveda svrhe koje
mogu hteti sva umna bia. Drugim reima, taj zakon je kategoriki
imperativ.

Kant veruje da je ovime dokazao da su slobodna volja i volja pod moralnim

zakonom jedno te isto. Kant pod time ne eli da kae da slobodna volja
uvek dela iz dunosti, ve da je uvek podreena standardu kategorikog
imperativa. Taka volje smatra sebe obavezanom moralnim zakonom; ona
priznaje da zakon vai za nju. Kao slobodna, pak, onda moe da izabere da
li e delati iz dunosti ili ne. ista ili slobodna volja, dakle, ne moraju uvek
biti dobra volja.
Meutim, Kant je doao do granice svog analitikog argumenta. Analiza ne
moe da pokae da su sva umna umna bia obavezna moralnom zakonu.
Stoga, ona ne moe da pokae da apsolutno dobra volja (ista volja) treba
uvek da dela po maksima koje se mogu univerzalizovati. U sluaju
nesavrene volje, potrebna nam je drugaija vrsta demonstracije.
Prvo, Kant tvrdi da moral mora vaiti za sva umna bia. Moralni zakon vai
za sva praktiki umna bia, za sva bia koja poseduju istu volje, ne samo
za ljude. Razlog za to je to moralni zakon za nas vai samo kao za umna
bia; samo zahvaljujui injenic da posedujemo praktiku racionalnost mi
stojimo pod moralnim zakonima. To nije sluaj za bia koja ne poseduju
um, jer njima vlada samo prirodna nunost. Meutim, da bi moralni sudovi
uopte bili na mestu, mora se pretpostaviti da umna bia poseduju
slobodu.
Kantov cilj u treem odeljku je, podsetimo se, da pokae nunu vezu
izmeu ideje volje umnog bia i ideje da je takvo bie obavezano moralnim
zakonom. Ustanovljavanje takve veze nije nikakav izazov u sluaju
savrene volje, ali jeste u sluaju volje kakva je naa. Dok niko ne sumnja
da nau volju esto motiviu elje da zadovoljimo nae sklonosti, nije
nipoto samooigledno da nau volju uopte moe motivisati dunost, tj
da moe postojati ista volja. Da bismo opravdali takvu tvrdnju, moramo
dokazati da postoji pojam slobode koji bi to omoguavao. Nju ne moemo
dokazati ni empirijski, ni analitiki, iz razloga koje je Kant ve naglaavao.
Prvi nagovetaj strukture Kantovog daljeg argumenta kojim e dokazati
realnost slobode, Kant daje u narednom odeljku: Ja sada kaem: svako
bie koje ne moe da dela drukije do pod idejom slobode upravo je zbog
toga u praktikom pogledu stvarno slobodno, to jest za njega vae svi
zakoni koji su nerazdvojno povezani sa slobodom, upravo onako kao da je
njegova volja sama po sebi i u teorijskoj filozofiji oglaena punovano za
slobodnu (ZMM, 104). Ovime Kant jo uvek ne tvrdi da takva bia zaista
postoje, ve samo da ukoliko postoje, onda sledi da su takva bia zaista
slobodna u praktikom pogledu. ta znai u praktikom pogledu? Umno
bie koje poseduje volju (tj. praktiki um) ne samo da misli, ve i dela.
Kant hoe da nas ubedi da je praktiki um mo slobode. Njegovi zakoni
nisu dati od strane prirode; oni ne nastaju kao posledice stranih uzroka.

Praktiki um je mo slobode utoliko to je izvor ili autor sopstvenih zakona

ili principa. On ima kauzalitet u pogledu svojih objekata, jer moe da
determinie nau volju, i da time rukovodi naim radnjama.
ta znai ne moe da dela drukije do pod idejom slobode? Delati pod
idejom slobode znai misliti o sebi na izvestan nain. To znai gledati sebe
ne samo kao posledicu determinisanosti zakona prirode, ve i kao
sposobnog za slobodu i kao posednika moi praktikog uma. Kant u
navedenom odlomku tvrdi da moemo izvesti zakljuak o realnosti nae
slobode iz ideje o nama samima kao slobodnima. Ovaj argument nije
previe ubedljiv. Zato Kant misli da moe izvesti ovakav zakljuak?
Kant poinje opravdanje ovog stava pitanjem: zato bi trebalo da se
potinim moralnom zakonu tek kao umno bie? Ono to on zapravo pita
je: kako je mogue da ja, sa svim ostalim umnim biima, smatram sebe
potinjenim zakonu? Odgovor ne moe da bude da me na to tera neki
interes, jer bi to znailo da me na to tera moja prirodna konstitucija, a to
bila heteronomna determinisanost. Ja moram nuno biti zainteresovan za
zakon, tvrdi Kant, jer da nisam, ne bih mogao da objasnim injenicu da me
on zaista ponekada motivie na delanje. Ali, opet, kakvo objanjenje mogu
dati za mogunost da ja uopte budem njime motivisan? Kant smatra ovo
pitanje naroito bitnim. On u stvari pita, kako je mogue da umna ljudska
volja bude motivisana neim to nije deo njene prirodne konstitucije,
neim razliitim od podsticaja koje joj je priroda dala da obezbedi svoju
dobrobit ili sreu. Neporecivo je da mi zaista delamo da bismo zadovoljili
svoju elju za sreom, i da kao bia aficirana ulnou, bivamo
determinisani prirodnim nagonima. Ali kako moemo takoe biti motivisani
tom drugaijom vrstom podsticaja? Kako nas moe motivisati praktiki
um?
Umesto da direktno odgovori na to pitanje, Kant iznosi razliite
pretpostavke koje lee u pozadini tog pitanja: Izgleda da mi u ideji
slobode zapravo samo pretpostavljamo moralni zakon, naime princip
autonomije same volje, i da ne bismo bili kadri da za sebe dokaemo
njegov realitet i objektivnu nunost (ZMM, 106). udno je da Kant ovde
kae da je pretpostavio moralni zakon u ideji slobode. U svetlu prethodnih
pasusa, inilo bi se tanijim da je obrnuo ovu formulaciju da pretpostavlja
slobodu u ideji moralnog zakona. Tvrdio je da se sloboda mora
pretpostaviti kao uslov da bismo o sebi mogli misliti kao podreenima
moralnom zakonu. Zbog ega Kant sada tvrdi obratno? Odgovor na ovo
pitanje je da je Kant od samog poetka pretpostavljao da sebe smatramo
podreenima moralnom zakonu. Jo od predgovora Zasnivanja, on smatra
da mi u stvari prihvatamo kategoriki imperativ kao validni ograniavajui
uslov naih maksima. Kant nema nameru da povue ovu pretpostavku. On

ne sumnja da umna bia misle o sebi kao potinjenima moralnom zakonu i

da su stoga sposobne za slobodu. Ali iz injenice da mi mislimo o sebi na
taj nain na sledi da to inimo s pravom. Moda je sluaj da patimo od
tekog sluaja samoobmane, i da podsticaji koji nas motiviu nikada nisu
drugo do heteronomni. Dakle, Kant ima razloga da brine o tome da li
postoji osnova za to to mislimo da smo potinjeni moralnom zakonu. On
zna da jo nije pruio opravdanje za tu koncepciju. Jo uvek nije
demonstrirao da je sloboda neto realno u nama i u ljudskoj prirodi.
Kant nadalje preispituje da li je njegova argumentacija cirkularna da je
pretpostavio ono to je trebalo da dokae. Mi pretpostavljamo da smo u
redu eficijentnih uzroka slobodni, kako bismo sebe u redu svrha zamislili
pod moralnim zakonima, i nakon toga mi sebe zamiljamo potinjene tim
zakonima, jer smo sebi pripisali slobodu volje (ZMM, 107). Poenta ovog
odlomka je sledea: da nismo slobodni, morali bismo da prihvatimo da
smo samo sloene maine, determinisane u pogledu svega to mislimo i
delamo zakonima prirode. Pretpostavka slobode je, drugim reima, uslov
mogunosti morala. Ne moemo opravdati pretpostavku da smo potinjeni
moralnosti, jer se smatramo potinjenima moralnosti na osnovu
pretpostavke da smo slobodni. Kant ne dovodi u pitanje da se sloboda
mora pretpostaviti kao uslov mogunosti morala. On samo kae da jo nije
dao dokaz da s pravom mislimo da samo slobodni. Zbog toga, moral i
njegov vrhovni princip jo vise u vazduhu.
Ipak, Kant smatra da je do sada uinio neto znaajno: istakao vezu
izmeu slobode i moralnog zakona. Pokazao je da ne moemo da mislimo
o sebi kao potinjenima moralnom zakonu ako ne pretpostavimo da smo
slobodni, i da ne kada mislimo o sebi kao slobodnima mi podrazumevamo
da smo potinjeni moralnom zakonu. On nam kazuje da su pojmovi
slobode i vlastitog zakonodavstva korelativni, tj. predstave jednog istog
predmeta, koje u logikom smislu izgledaju razliito. Zbog toga to su
korelativni, nijedan od njih se ne moe upotrebiti da bi se objasnio drugi ili
da bi se drugi objasnio i njegov osnov pokazao.
Dakle, Kantov dalji zadatak je jasan: on mora demonstrirati realnost
slobode u ljudskoj prirodi. Kao to smo videli, tvrdnja da ljudska bia
spadaju u ona bia koja ne mogu da delaju drukije do pod idejom
slobode nije dovoljna za Kantove namere. Ali ona ukazuje na jo jednu
dalju injenicu: za Kanta je tu re o nainu na koji mi moramo da vidimo
sebe. Kant veruje da je ta naa koncepcija samih sebe neizbena ili nuna.
Mi sebe nuno vidimo kao neto vie od sloenih maina koje su prirodno
determinisane u pogledu svega to kau ili rade. Moramo da mislimo o
sebi na ovaj nain, smatra Kant, jer je alternativa (ideja da smo samo
bioloke maine) neodriva. On, dakle, eli da nas ubedi u neadekvatnost

alternativne koncepcije. Ova koncepcija je neadekvatna, smatra on,

ukoliko bi je uzeli kao dovoljni prikaz nae prirode. Kant tvrdi da, umesto
toga, moramo da gledamo sebe i kao stvorenja determinisana prirodnim
zakonima, i kao sposobna za slobodu. Postoje dobri razlozi da o sebi
mislimo na taj nain. Obe koncepcije su legitimne i dobro zasnovane, i
nijedna od njih nije dovoljna da bi opisala nau prirodu.
Kant uvodi ideju o dva stanovita. Prema prvom, vidimo sebe kao
eficijentne uzroke a priori; prema drugom, vidimo seve kao posledice
koje vidimo pred naim oima. Radi jednostavnosti, nazovimo prvo
stanovite stanovitem slobode. Sa tog stanovita sebe vidimo kao
autonomne, obdarene kauzalitetom praktikog uma putem kojeg sebi
dajemo zakone. Prema drugom stanovitu, koje emo nazvati stanovite
prirode, vidimo sebe kao prirofne objekte, dostupne ulnom posmatranju i
potpuno determinisane prirodnim zakonima.
Prema stanovitu prirode, u ulnom svetu nema slobode. Sve to se dogodi
je proizvod antecedentnih kauzalnih sila. Pod kauzalnim silama Kant misli
na najopotije zakone prirode (zakone njutnovske mehanike), zakone
posebnijih nauka, poput biologije, psihologije, hemije its. Objekti
determinisani tim zakonima su objekti mogueg iskustva, ili, kako ih Kant
zove fenomeni.
Kada ljude gledamo kao posledice koje vidimo pred naim oima,
smatramo ih moguih objektima iskustva, fenomenima. Gledati ljude na taj
nain znai smatrati da je sve njihove osobine, ukljuujui i njihove radnje i
namere, proizvela priroda. Kao fenomen, pripadajui svetu ula, ovek je
programiran od strane prirode da trai sopstvenu sreu ili dobrobit; on je
heteronomno determinisan u svemu to ini, Ne poseduje slobodnu volju.
Ako razmatramo objekte apstrahujui od naih formi opaanja (prostor,
vreme, kategorije razuma), ono to ostaje su stvari po sebi. Iako dostupne
miljenju, stvari po sebi su izvan prostora i vremenai nisu mogui objekti
iskustva. Sloboda volje se nigde ne moe nai u prostoru i vremenu. Ona
nije prirodno ili empirijsko svojstvo ljudi. Ona pripada samo subjektima
posmatranim kao pripadnicima onoga to Kant sada naziva inteligibilni
svet. Kao pripadnici inteligibilnog sveta, oni nisu ni u prostoru ni u
vremenu. Kao slobodni, oni poseduju posebnu, ne-empirijsku formu
kauzaliteta. Kant tu formu opisuje kao istu delatnost ili spontanitet.
Slobodna volja je spontana forma kauzaliteta utoliko to ima mo da inicira
kauzalnu seriju dogaaja iz jednog stanovita izvan vremena.
Kant insistira da je stanovite prirode nepotpuno ili ogranieno na neki
znaajan nain. Ta tvrdnja je kamen temeljac njegovog argumenta da smo
u pravu da mislimo o sebi pod idejom slobode, i da moramo da mislimo o

sebi na taj nain. U osnovi teoretskog istraivanja lee pretpostavke za ije

opravdanje sam teorijski um nema potrebna sredstva. On mora, na primer,
pretpostaviti kauzalitet slobode ak i ako sloboda nije mogui objekt
njegovog saznanja.
Konano, Kant upozorava da ne smemo pogreno razumeti ono to je
postigao u Zasnivanju. On veruje da je ovde utemeljio nae pravo da
mislimo o sebi kao slobodnima, kao i nunost da o sebi mislimo na taj
nain. Ali nas podsea da time nije ustanovio da je sloboda volje mogu
objekt teoretskog ili naunog znanja. Sloboda nije predmet iskustva jer
referira na jednu formu kauzalnosti koja se ne moe otkriti u prirodi. Ideja
slobode se, stoga, ne moe ni objasniti ni razumeti. Um bi prekoraio svoje
granice ako bi pokuao da objasni kako je sloboda mogua. Time Kant eli
da kae da nikakvo objanjenje prirode ne moe doi sa stanovita prirode.
Objanjenje je mogue samo za objekte koji mogu biti dati u nekom
moguem iskustvu. Pod objanjenjem, on ovde oigledno misli na
nauno objanjenje. Objekti naunog objanjenja moraju biti empirijski.
Sloboda volje ne spada u ovu kategoriju. Otuda ne moemo ni objasniti
kako nas zakoni slobode uopte mogu motivisati.