Aristotelova etika

Srea (eudajmonija) krajnji cilj svakog

moralnog postupka

Etika kao filozofska

disciplina

(ethos) obiaj, ud, narav, karakter, nain

miljenja;
u filozofiji postojan karakter neega;
Aristotel prvi sistematizuje etiku kao filozofsku disciplinu
(pie tri etike: Nikomahovu, Eudemovu, Veliku).
Povezuje je sa politikom, analogno Platonu koji
razmatranje vrline vezuje za drutveni ivot slobodnog
graanina i problem ostvarenja pravinog dravnog
poretka.

Razlikovanje teorijskog i praktikog

dela intelekta (vrlina nije puko
znanje)
Aristotel razlikuje dijanoetike vrline (intelektualne, vezane
za saznanje) od etikih (praktikih, vezanih za postupanje).
Ulogu potonjih u dosezanju sree izuava etika, nauka o
vrlinama, o estitoj linosti.

Zamerka Sokratu: Izjednaavanje vrline sa znanjem

neopravdano iskljuuje vanrazumski (alogiki) deo due, a sa
njim i strast i obiaj, koji imaju udela u etikom oblikovanju.

Zamerka Platonu: Meanje vrline sa saznanjem najvieg

dobra prebacuje pitanje moralnosti na bie i spoznaju, prema
tome, praktiko odnoenje prema stvarnosti zamenjuje se za
teorijsko.

Argumenti protiv intelektualizacije

vrline kod Sokrata i Platona:

moralnost nas ui kako da se odnosimo prema

stvarnosti, a ne ta je ona po sebi; to je podruje gde se
razum ujedinjuje sa nerazumskim delom due,

moralnost je oblast vrednovanja (specifikacija: dobrozlo), dok znanje uspostavlja granicu izmeu istine i lai.

znanja se stiu uenjem i iskustvom, i dijanoetike vrline

su usmerene na spoznaju, dok su moralne vrline rezultat
iskustva, navike, slobodnog izbora i usmerene su na
delanje, ostvarivanje (energeia) vlastite tj. najbolje
ovekove prirode.

Sticanje vrline kao cilj etike

Cilj etike nije da se sazna ta je vrlina, ve da se

postane estitim (iako je za to neophodno proizvesti
znanja koja e upravljati ljudskom delatnou).
Moralnost se oblikuje u sklopu prirodne sklonosti,
spoznaje, navika (thos).
Vrlina je delo uporne vebe (sketis, melte) i
navikavanja (ethisms), znanja i ispravnog dranja uma.
Moralnost se tie ponaanja u meri u kojoj to ponaanje
zavisi od same delatnosti individue: Vrlina je nain
ponaanja kojim ovek postaje dobar i kojim e svoje
delo dobro izvriti.

Nijedna od moralnih vrlina nije po prirodi usaena, jer se

prirodne osobine ne mogu navikom menjati. Po prirodi
imamo samo sposobnost da ih steknemo, a navikom ih
usavravamo (Aristotelovo vezivanje za prirodne
pretpostavke umesto Platonovog mistikog vezivanja
due za carstvo ideja).

Ako je cilj ove nauke moralno preoblikovanje, onda se

delotvornost ne odreuje samo intelektualnim
sposobnostima uenika, ve i nivoom razvoja njegove
linosti (misli se na oblikovane tenje, potrebe, ivotno
iskustvo).

Onaj ko ne ume upravljati svojim delima, jo manje

moe njima upravljati dobro.

Problem tanosti u etici i politici dolazi od raznolikosti

procenjivanja plemenitog i pravinog u razliitim drutvima
(konvencionalni karakter vrednosti i normi) i od individualnoneponovljivog oblika ispoljavanja u razliitim situacijama i
kod razliitih ljudi u istom drutvu.
Sokratovsko znanje vrline jo uvek ne omoguava znanje
vrline u posebnom sluaju (jer i lekar uvek lei odreenog
oveka, ne oveka uopte); znati ne znai i znati postupiti.
Shodno ispravnom rasuivanju postupa se onda kada
alogiki deo due ne ometa energiju logikog.
Etika istina je samo grubo-opta, tendencijska, verovatna,
pa i prosena u odnosu na broj sluajeva.
Etika je, uz politiku, najvanija praktika nauka, jer razmatra
postupke oveka sa stanovita njihovih osnova i konanih
ciljeva, normi koje pojedinca uzdiu do najvieg odreenja
ljudske vrste.

Dobro po sebi i srea

Sve to postoji tei ne prema jednom dobru, ve svako

prema svom vlastitom.

Dobro je cilj radi kog se preduzima neka radnja.

U hijerarhiji ciljeva stiemo do pitanja o najviem dobru,

koje sva ostala dobra potinjava kao sredstva da se ono
ostvari, a da samo nije sredstvo za neko drugo dobro.

Ovo dobro po sebi je cilj celine naeg ivota, sve drugo

je dobro u odnosu na taj cilj.

Dobro kao eudajmonija

Aristotel najvie dobro definie kao eudaimoniju

(= blaenstvo, sreu, dobro stanje, blagostanje, harmoniju
sa sobom i drugima, samozadovoljstvo).
To nije zbir dobara, ve ono to po sebi ini ivot poeljnim,
to je samom sebi nagrada. Srea nije delo sluaja, dobrog
duha ili sudbine, ve je zavisna od ovekove delatnosti,
zapravo je i sama svrhovita delatnost usklaena sa vrlinom.
S druge strane, srea zavisi i od spoljanjih pretpostavki
(plemenito poreklo, uspenost, imunost, lepota,
prijateljstva), tako da je udarci sudbine mogu ozbiljno
uzdrmati (otuda e prihvatanje sudbine postati za stoike
jedan od osnovnih etikih zadataka).

U dilemi: da li se dobro poseduje (kao duevno stanje) ili

ostvaruje (aktivnost), Aristotel je sklon ovom drugom.

Odbacuje Platonovo izdvajanje dobra u statiki samostalnu

ideju i savrenstvo uopte, jer bi ga to inilo neostvarljivim,
a i vie ne bi bilo nae najvie dobro.

Dobro se stie u samim postupcima, ne posle njih (stoika

parafraza: ne postoji put ka vrlini, vrlina je taj put).

Ovakvo razumevanje dobra proistie iz (Platonu bliskog)

vezivanja delatnosti, praxisa, za ostvarivanje ovekove
sutine, prevoenje naih mogunosti u stvarnost.

Etike vrline i ustrojstvo

due
Tradicionalno prihvaena dobra: spoljanja, telesna i

duevna, hijerarhizuju se s obzirom na ustrojstvo nae

due. Alogikom delu pripadaju:
vegetativna dua (imaju je sva iva bia, obezbeuje
vitalne funkcije, dolazi najvie do izraaja u snu),
animalna (poudni, afektivni deo, uestvuje u vrlini ako se
pokorava razumu),
Razumska dua je pak dvodelna: intelektualni deo (sa
dianoetikim vrlinama sophia - mudrost, phronesis
razboritost ili praktika mudrost, synesis mo shvatanja,
inteligencija) i pokoravajui, voljni (sa etikim vrlinama
eleutherits, plemenita velikodunost i sphrosin,
umerenost).

Sklonosti, afekti su osnova etikih vrlina, a razum njihovo

rukovodstveno naelo.

Ukoliko su kretanja afekata pravilno usmerena, lako se

pokoravaju razumu, u suprotnom, kretanje razuma bez
dovoljno afekata je nasilno u odnosu na oseanja.

Vrline su rezultat delovanja razumskog na nerazumski

deo due i obratno.

Otuda ivotinje i bogovi ne uestvuju u etikim vrlinama, jer

im nedostaje bilo razum, bilo strasti.

Vrlina kao pravilan izbor i tana

mera u posupcima

Vrline se ne podvode ni pod oseanja (gnev, strah, radost,

zavist), ni pod njihove uzroke, ve pod steene osobine,
naela due, koja odreuju na odnos prema oseanjima
(da nema straha, ne bi bilo ni hrabrosti).

Zato se vrlina formira navikom (ethos - obiaj), tj. ljudi

postaju pravini delajui pravino. Pravilan izbor postupaka
ne moe se svesti ni na elje, ni na miljenja i dobre
namere, ve na izbor odgovarajuih sredstava, te
odmeravanje i usklaivanje motiva primereno promenljivim
situacijama (sokratska vlast nad afektima).

Ne moe postojati ispravna odluka bez razboritosti

(phronesis), isto kao ni bez vrline. Jedna, naime, odreuje

ispravan cilj, a druga ini da se sluimo ispravnim
sredstvima za njegovo postizanje.

Ostvarivanje vrline (dobra) Aristotel vidi kao postizanje tzv.

zlatne sredine, izbegavanje krajnosti koje su porone na
nain nedostatka, odnosno suvika u postupcima (tj.
prekoraenja ili nedostizanja potrebne mere u oseanjima
i postupcima).

Odluka donesena u skladu sa vrlinom je miljenje jednako

savrenstvu, jer greiti se moe na razne naine, a
ispravno postupati samo na jedan.

Granice moralnosti

Saglasnost sa ispravnim suenjem moe biti automatska,

spoljanja, bez svesnog donoenja i moralne potvrde, ali
poto miljenje nije voeno htenjem, tu nema ni pravog
moralnog izbora.
Isto tako, moralno moemo procenjivati samo slobodno
izabrane, dragovoljne postupke, ne i one uinjene pod
prisilom (npr. ucene), u nepoznavanju posledica (npr.
Poronost ili nekih posebnih okolnosti, jer ne bi bile izabrane
da nema tih ogranienja.
Aristotel nudi i predlog liste deset moralnih vrlina koje
odreuju sklad due: hrabrost, umerenost, dareljivost,
velikodunost, uzvienost, astoljubivost, blagost,
istinoljubivost, drueljubivost i pristojnost.