ARISTOTELOVA ETIKA

Aristotel se bavi etikom u svom delu "Nikomanova etika". Svaki ovek po svojoj prirodi tei srei. Etika ispituje mogunosti da tu sreu postignemo. ovek moe da bude srean samo ukoliko razvije svoju specifinu prirodu a to je razum i to na dva naina: teorijski i praktino. Zbog toga postoje dva tipa vrlina:

Etike vrline Dijanoetike vrline (dijanoja = razum)

1. Etike vrline su praktine, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One su vrline volje. Mi svojom voljom biramo svoju delatnost, praksu. One se postiu na taj nain to se volja usmerava ka principu mere (zlatne sredine). To je sredina izmeu preterivanja i zaostajanja za principom mere. Npr. hrabrost je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini izmeu kukaviluka i nepromiljene smelosti. Ona je mera izmeu ove dve krajnosti. Razum uvek treba da upuuje na princip mere. Vrlina je dareljivost. Ona je sredina izmeu krtosti i rasipnitva. Ona je mera izmeu ove dve mudrosti. Ponos je vrlina izmeu malodunosti i oholosti (prevelikog i premalog poverenja u sebe). Vrlina je u umerenosti i nalazi se na sredini izmeu dve krajnosti. 2. Dijanoetike vrline su razumne vrline i one su teorijske. One podrazumevaju mudrost, razboritost i upuuju na bavljenje naukama. Bavljenje naukama omoguuje sreu naroitog tipa koje iskuavaju oni ljudi koji se bave prouavanjem uzroka svega to postoji. Prouavanje uzroka mora da vodi ka prvom uzroku Bogu (uzroku uzroka). Malo bavljenje naukom odbija od Boga a vie vodi ka Bogu. Bilo da se radi o etikim ili dijanostikim vrlinama, srea se uvek sastoji u skladu izmeu elja i mogunosti. Ona stoji na sredini izmeu elja i mogunosti. Bilo da se radi o teorijskim ili praktinim stvarima. Ukoliko elimo da budemo sreni uvek moramo da vodimo o tome rauna. Treba odmeravati svoje elje ali i mogunosti. Ali to ne znai odustajanje od visokih ciljeva ve samo treba biti realan. Treba teiti ostvarenju naih potencijala. Ono to je izvan nas ne treba da bude izvor nae nesree. Srea je relativna stvar. To znai da se pojam sree razlikuje od oveka do oveka. ovek u razliitim godinama svog ivota drugaije shvata sreu. Aristotel

ne daje definiciju sree. Srea je relativna. Ko je bolestan srea je da bude zdrav. Za onoga ko je siromaan srea je bogatstvo... Materijano bogatstvo, drutveni ugled, ulna zadovoljstva ne treba da budu primarni ivotni cilj ukoliko elimo sreu ali to ne znai da ih treba u potpunosti iskljuiti iz ivota (Aristotel ne propoveda asketizam kao kod Diogena). Ukoliko sve stvari dolaze kao posledica u vrlini treba ih prihvatiti. Da bismo bili sreni vrline treba da budu nae navike. Treba ih upranjavati da bismo bili sreni. One su nuan uslov za sreu.