Aristotel se bavi etikom u svom delu "Nikomanova etika".

Svaki čovek po
svojoj prirodi teži sreći. Etika ispituje mogućnosti da tu sreću postignemo.
Čovek može da bude srećan samo ukoliko razvije svoju specifičnu prirodu a
to je razum i to na dva načina: teorijski i praktično. Zbog toga postoje dva
tipa vrlina:

 Etičke vrline
 Dijanoetičke vrline (dijanoja = razum)

1. Etičke vrline su praktične, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One

su vrline volje. Mi svojom voljom biramo svoju delatnost, praksu. One
se postižu na taj način što se volja usmerava ka principu mere (zlatne
sredine). To je sredina između preterivanja i zaostajanja za principom
mere.

Npr. hrabrost je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini između

kukavičluka i nepromišljene smelosti. Ona je mera između ove dve
krajnosti. Razum uvek treba da upućuje na princip mere.
Vrlina je darežljivost. Ona je sredina između škrtosti i rasipništva. Ona je
mera između ove dve mudrosti.
Ponos je vrlina između malodušnosti i oholosti (prevelikog i premalog
poverenja u sebe).
Vrlina je u umerenosti i nalazi se na sredini između dve krajnosti.

2. Dijanoetičke vrline su razumne vrline i one su teorijske. One

podrazumevaju mudrost, razboritost i upućuju na bavljenje naukama.
Bavljenje naukama omogućuje sreću naročitog tipa koje iskušavaju oni
ljudi koji se bave proučavanjem uzroka svega što postoji. Proučavanje
uzroka mora da vodi ka prvom uzroku – Bogu (uzroku uzroka). Malo
bavljenje naukom odbija od Boga a više vodi ka Bogu.

Bilo da se radi o etičkim ili dijanostičkim vrlinama, sreća se uvek sastoji u

skladu između želja i mogućnosti. Ona stoji na sredini između želja i
mogućnosti. Bilo da se radi o teorijskim ili praktičnim stvarima. Ukoliko želimo
da budemo srećni uvek moramo da vodimo o tome računa. Treba odmeravati
svoje želje ali i mogućnosti. Ali to ne znači odustajanje od visokih ciljeva već
samo treba biti realan. Treba težiti ostvarenju naših potencijala.

Ono što je izvan nas ne treba da bude izvor naše nesreće. Sreća je relativna
stvar. To znači da se pojam sreće razlikuje od čoveka do čoveka. Čovek u
različitim godinama svog života drugačije shvata sreću. Aristotel ne daje
definiciju sreće. Sreća je relativna. Ko je bolestan sreća je da bude zdrav. Za
onoga ko je siromašan sreća je bogatstvo...

Materijano bogatstvo, društveni ugled, čulna zadovoljstva ne treba da budu

primarni životni cilj ukoliko želimo sreću ali to ne znači da ih treba u potpunosti
isključiti iz života (Aristotel ne propoveda asketizam kao kod Diogena).
Ukoliko sve stvari dolaze kao posledica u vrlini treba ih prihvatiti. Da bismo bili
srećni vrline treba da budu naše navike. Treba ih upražnjavati da bismo bili
srećni. One su nužan uslov za sreću.