ARISTOTELOVA ETIKA

Aristotel se bavi etikom u svom delu "Nikomanova etika". Svaki ovek po

svojoj prirodi tei srei. Etika ispituje mogunosti da tu sreu postignemo.
ovek moe da bude srean samo ukoliko razvije svoju specifinu prirodu a
to je razum i to na dva naina: teorijski i praktino. Zbog toga postoje dva
tipa vrlina:

Etike vrline - praktine

Dijanoetike vrline (dijanoja = razum)- teorijske

1. Etike vrline su praktine, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One

su vrline volje. Mi svojom voljom biramo svoju delatnost, praksu. One
se postiu na taj nain to se volja usmerava ka principu mere (zlatne
sredine). To je sredina izmeu preterivanja i zaostajanja za principom
mere.

Npr. hrabrost je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini izmeu

kukaviluka i nepromiljene smelosti. Ona je mera izmeu ove dve
krajnosti. Razum uvek treba da upuuje na princip mere.
Vrlina je dareljivost. Ona je sredina izmeu krtosti i rasipnitva. Ona je
mera izmeu ove dve mudrosti.
Ponos je vrlina izmeu malodunosti i oholosti (prevelikog i premalog
poverenja u sebe).
Vrlina je u umerenosti i nalazi se na sredini izmeu dve krajnosti.

2. Dijanoetike vrline su razumne vrline i one su teorijske. One

podrazumevaju mudrost, razboritost i upuuju na bavljenje naukama.
Bavljenje naukama omoguuje sreu naroitog tipa koje iskuavaju oni
ljudi koji se bave prouavanjem uzroka svega to postoji. Prouavanje
uzroka mora da vodi ka prvom uzroku Bogu (uzroku uzroka). Malo
bavljenje naukom odbija od Boga a vie vodi ka Bogu.

Bilo da se radi o etikim ili dijanostikim vrlinama, srea se uvek sastoji u

skladu izmeu elja i mogunosti. Ona stoji na sredini izmeu elja i
mogunosti. Bilo da se radi o teorijskim ili praktinim stvarima. Ukoliko elimo
da budemo sreni uvek moramo da vodimo o tome rauna. Treba odmeravati
svoje elje ali i mogunosti. Ali to ne znai odustajanje od visokih ciljeva ve
samo treba biti realan. Treba teiti ostvarenju naih potencijala.

Ono to je izvan nas ne treba da bude izvor nae nesree. Srea je

relativna stvar. To znai da se pojam sree razlikuje od oveka do oveka.
ovek u razliitim godinama svog ivota drugaije shvata sreu. Aristotel ne
daje definiciju sree. Srea je relativna. Ko je bolestan srea je da bude zdrav.
Za onoga ko je siromaan srea je bogatstvo...

Materijano bogatstvo, drutveni ugled, ulna zadovoljstva ne treba da budu

primarni ivotni cilj ukoliko elimo sreu ali to ne znai da ih treba u potpunosti
iskljuiti iz ivota (Aristotel ne propoveda asketizam kao kod Diogena). Ukoliko
sve stvari dolaze kao posledica u vrlini treba ih prihvatiti. Da bismo bili sreni
vrline treba da budu nae navike. Treba ih upranjavati da bismo bili sreni.
One su nuan uslov za sreu.