АРИСТОТЕЛОВО СХВАТАЊЕ ВРЛИНЕ И СРЕЋЕ

На почетку „ Никомахове етике“ стоји: „ Оно чему се тежи, оно чему сви теже,а циљ коме
се тежи због њега самог, мора бити неко Добро по себи и највише од свих добара“.
Познавање тог циља је од великог значаја за живот. Сви људи и образовани и
необразовани теже ка том циљу, ка срећи. Међутим, на питање, шта је срећа, људи дају
различите одговоре. Према Аристотелу, необразовани је замишљају као уживање и
богатство или као почасти и славу. Многи сматрају да је срећа имати угодан живот и
постизати успехе, а често један исти човек, у различитим ситуацијама , различито
замишља срећу.

Шта јесте? Шта представља срећа?

„Срећа је делатност саобразана( у складу са) врлином.“( а уколико има више таквих
врлина или изврсности у складу са најсавршенијом и најбољом од њих и то тако током
целог живота).

Грчки израз за срећу је Eudaimonia= блаженство, срећа. У корену речи је Eu=добро,

ваљано, честито, право и Daimon= дух. Према томе, реч Eudaimonia се може превести као
блаженство, срећа. Чинити добро и живети добро налазе се заједно у овој речи.

Аристотел каже „ У животу Лепо и Добро запада само оне који исправно раде.Њихов
живот је сам по себи уживање.“ На друго мецту каже.“ И тако је утврђено да свакоме
припада само толико среће колико поседује врлине и колико има сазнањ, те према томе
делује“. Бити срећан за Аристотела значи чинити оно што је лепо( добро) и прикладно,
честито и право, ваљано и племенито.

Шта је врлина?

Arete=врлина, изврсност, ваљаност. Аристотел одређује врлину на следећи начин:“

Врлина је одабирачка наклоност воље која се држи средине“. Врлина је средина између
два рђава смера : претеривања и заостајања за мером. И то зато што наведене грешке значе
или недостизање или прекорачивање потребне мере како у осећањима тако и у
поступцима, док врлина ту меру проналази и за њу се одлучује. Врлина је средина али у
односу на праву вредност и највише добро, врлина је врхунац.

Када Аристотел говори о одабирачкој накланости воље или Prohairesis, реч је не о пукој
вољи, самовољи, хиру, већ о одлуци која се доноси у складу са разумом, која се доноси
расправљањем и промишљањем и односи се на оно што је у нашој моћи.

По Аристотелу битне људске врлине су : мудрост, разборитост, праведност,

самосавладавање, преданост, великодушност, племенитост, часност, благост,
истинољубивост, уљудност, пријатељство.
Која је то особина, човекова врлина која му омогућава да пронађе праву меру?

То је разборитост коју Аристотел одређује на следећи начин:“ Разборитост је истинска

способност делања са расуђивањем о ономе што је човеку добро или рђаво“. Разборитост
је кључна човекова способност, нужна за истинску моралност. Појединац је добар само
ако је његово делање изведено зато што је добро да се тако ради, а за то је потрбна
разборитост.“ Ако у човеку пребива једна врлина разборитости, истовремено пребивају и
друге“. Неразборит човек ће увек западати у крајности док ће разборит човек увек наћи
праву меру , златну средину. Ничег превише, то је Аполонско начело које је Аристотел
поставио као темељ своје етике. Уз разборитост је неопходна чврстина карактера и
препознавање правог тренуткс када ваља нешто учинити.

Аристотел је разликовао дијаноетичке и етичке врлине. Дијаноетичке врлине се стичу

поуком , а етичке навиком и обичајем.

Ми постајемо праведни чинећи праведна дела, храбри чињењем храбрих дела.

ПРЕПОРУКА

Ако желите више да сазнате о античком схватању блаженства онда вам препоручујем:
Марко Аурелије,“ Самом себи“, Аурелије Августин „ О блаженом животу“, Сенека“
Писма пријатељу“.

За оне који желе да сазнају више о практичкој филозофији античког свата, саветује се за
читање: Аристотел“ Политика“, Платон „Држава“, Михајло Ђурић“ Хуманизам као
политички идеал“, Вернер Јегер“ Паидеиа“, Милош Ћурић“ Историја хеленске етике“.