Zasnivanje metafizike morala, TEZE

DOBRA VOLJA:
Dobra volja je jedina stvar koja je bez ograničenja dobra.
Sve druge stvari koje se smatraju dobrim i vrendim mogu postati krajnje zle i štetne ako ih ne
upotrebljava dobra volja: npr. razum, duhovitost, moć suđenja, istrajnost, pa čak i sreća.
Dobra volja nije samo dobro više od sreće, već je neophodan uslov dostojnosti čoveka da bude
srećan.
Postoje osobine ličnosti koje pomažu u razvoju dobre volje, poput samosavlađivanja i umerenosti u
strastima. Njih su antički filozofi proglašavali dobrima bez ograničenja, ali one su zapravo samo
instrumentalno dobre, jer pretpostavljaju dobru volju kao apsolutno dobru. Sve te osobine mogu
postati veoma rđave i bez dobre volje sačinjavaju samo hladnokrvnost jednog zločinca.
Dobra volja nije dobra po onome što proizvodi i izgrađuje, niti po svojoj valjanosti za
postizanje neke naumljene svrhe, već jedino po htenju, to jest ona je dobra po sebi. Čak i kada
bi joj nedostajala snaga da sprovede bilo koju svoju nameru, ona bi zadržala svoju vrednost koju
ima sama po sebi.
Javlja se ipak neko podozrenje prema ideji o apsolutnoj vrednosti dobre volje i zato tu ideju valja
ispitati – Kant sprovodi teleološku analizu i zaključuje da je i prirodna svrha umskog bića upravo
dobra volja, a ne održanje ili sreća:
„Jer pošto um nije dovoljno pogodan da pouzdano upravlja voljom u pogledu njenih predmeta i
zadovoljavanja svih naših potreba, kojoj bi svrsi neki urođeni prirodni instinkt mnogo pouzdanije
dovodio, a pri svemu tome nama je um ipak dodeljen kao praktična moć, moć koja treba da
utiče na volju: to se prava namena uma mora sastojati u tome da proizvodi volju koja je dobra ne,
recimo, kao sredstvo za postizanje neke druge svrhe, već i koja je po sebi dobra, čega radi je
apsolutno bio potreban um, ukoliko je priroda uopšte pri raspodeli svojih darova postupila
svrhovito.“

DUŽNOST:
„Ako je još sposoban da čini dobro drugima koji pate, iako ga tuđa nevolja ne uzbuđuje, pa pošto ga
nikakva sklonost ne podstiče on se ipak ortže iz te neosetljivost i takvu radnju izvršuje bez ikakve
sklonosti, jedino iz dužnosti – tada ta radnja ima svoju pravu moralnu vrednost.“
„… zaslužuje pohvalu i ohrabrenje, ali ne i osobito poštovanje, jer toj maksimi nedostaje moralna
sadržina, naime da takve radnje ne treba činiti iz sklonosti već iz dužnosti.“
„Ali i da ne gledamo na dužnost, svi ljudi već sami od sebe gaje najsilniju i najusrdniju naklonost
prema sreći, jer se upravo u toj ideji sve sklonosti udružuju u jednu celinu.“
„… preostaje zakon da svoju sreću treba unapređivati ne iz sklonosti, već iz dužnosti, i tek tada
njegovo ponašanje ima pravu moralnu vrednost.“
„Radnja iz dužnosti ne poseduje svoju moralnu vrednost u svrsi koju njome treba postići, nego u
maksimi po kojoj smo se na nju odlučili, dakle ne zavisi od stvarnosti radnje već jedino od principa
htenja… jer volja se nalazi u središtu između svoga principa a priori, koji je formalan, i svoje
pobude a posteriori, koja je materijalna, takoreći na raskrsnici i pošto ona mora biti nečim
determinirana, to će nju morati da determinira formalni princip htenja uopšte, kada se obavlja radnja
iz dužnosti.“
Definicija: „Dužnost jeste nužnost jedne radnje iz poštovanja prema zakonu… Predmet
poštovanja, i time jedna zapovest, može biti samo ono što je povezano sa mojoj voljom prosto kao
osnov, a nikada kao posledica, dakle samo čist zakon za sebe može biti predmet poštovanja…
Radnja iz dužnosti treba dakle potpuno da izdvoji uticaj sklonosti, a sa njom i svaki predmet volje.“
Definicije: „Maksima je subjektivan princip htenja, praktičan zakon je objektivan princip (koji bi
takođe subjektivno služio svima umnim bićima kao praktičan princip, kada um imao punu vlast nad
moći žudnje).“
„Moralna vrednost radnji nije dakle u posledici, već isključivo u maksimi tj. predstavi zakona
samog po sebi.“
„Iako je poštovanje osećanje, ipak ono nije neko osećanje dobijeno uticajem, već osećanje koje je
sam čovek proizveo jednim pojmom uma usled čega se specifično razlikuje od osećanja prve
vrste koja se mogu svesti na naklonost ili strah. Poštovanje dakle znači samo svest o potčinjavanju
volje pod jedan zakon, bez posredovanja drugih uticaja na moje čulo. To je neposredna
determinacija volje zakonom i svest o toj determinaciji.“

KATEGORIČKI IMPERATIV:
„Pošto sam ja lišio volju svih podsticaja koji bi za nju mogli da proizađu iz vršenja ma kojeg
zakona, preostaje samo i jedino opšta zakonitost radnji uopšte, koja jedino može da služi volji
kao princip tj. ja ne treba nikada da postupam drukčije do tako da mogu takođe hteti da moja
maksima treba da postane jedan opšti zakon““. Ovde je dakle čista zakonitost ono što volji služi za
princip.“
„Sa tim se takođe potpuno slaže običan ljudski um u svome praktičnom ocenjivanju i stalno ima u
vidu pomenuti princip.“
„Neka se postavi npr. pitanje: Smem li ja, nalazeći se u nevolji, da nešto obećam, sa namerom da to
obećanje ne održim?
… Mogu želeti laž, ali ni u kom slučaju ne mogu želeti (*hteti*) zakon da treba lagati; jer prema
takvom zakonu apsolutno se ne bi mogla činiti ikakva obećanja, pošto je izlišno da svoju volju u
pogledu svojih budućih radnji predstavljam drugima, koji mi u tome ne veruju, ili ako bi mi
brzopleto ipak poverovali, odužili bi mi se istom monetom, pa bi moja maksima morala samu sebe
da razori, čim bi postala opšti zakon.“

Prelaz sa popularnog morala na metafiziku morala, značaj i neophodnost takve metafizike:

Pojam dužnosti nikako nije iskustveni pojam.

Štaviše, apsolutno je nemoguće na osnovu iskustva sa sigurnošću utvrditi da je maksima neke
radnje koja odgovara dužnosti počivala isključivo na predstavi o dužnosti; nikada se ne može
zaključiti sa sigurnošću da pravi odredbeni uzrok radnje nije bila neka tajna pobuda samoljublja.
„… jer ovde nije reč o tome da li se dešava ovo ili ono, nego o tome da um sam za sebe i nezavisno
od svih iskustava zapoveda šta treba da se čini; te radnje za koje svet možda do sada još nije dao
nijedan primer i u čiju mogućnost se može veoma mnogo sumnjati – um ipak nepopustljivo nalaže i
zahteva od svakog čoveka; jer ta dužnost pre svakog iskustva leži u ideji jednoga uma koji volju
determinira razlozima a priori.“
„Jer sa kakvim pravom možemo za ono što važi samo pod slučajnim uslovima čoveštva da
pribavimo neograničeno poštovanje kao za opšti propis za svaku umnu prirodu?“
„Metafizika morala nije samo neophodan osnov teorijskih saznanja o dužnostima, već je od
najvećeg značaja za stvarno izvršavanje propisa o dužnostima. Jer čista predstava o dužnosti ima
jedan toliko moćniji uticaj na ljudsko srce nego sve druge pobude uzete iz iskustva, da ih um
svestan svoga dostojanstva prezire i postepeno može njima da zagospodari.“

Metafizika morala:
Svaka stvar u prirodi dejstvuje po zakonima
Samo je umsko biće sposobno da dela prema predstavi zakona, odnosno prema principima.
Definicija: Ova sposobnost da se dela prema predstavi zakona je volja.; „Volja je sposobnost da
se sami od sebe odlučujemo na delanje shodno predstavi izvesnih zakona“.
Izvođenje zakonite radnje zahteva um i zato volja nije ništa drugo do praktični um.
Volja koja je neizostavno determinirana umom je apsolutno dobra volja i u tom slučaju radnja koja
je objektivno nužna (prema objektivnim moralnim zakonima) ujedno i subjektivno nužna, jer takva
volja bira samo ono što um spoznaje kao dobro, nezavisno od sklonosti.
Ljudi ne poseduju apsolutno dobru volju, već „nesavršenu volju“. Ljudska volja nije potpuno
determinisama umom, već je takođe potčinjena subjektivnim uslovima tj. pobudama, koje se ne
podudaraju uvek s objektivnim uslovima. Dakle, ljudska volja nije potpuno saglasna s umom.
U slučaju takve volje poput ljudske, determinacija volje shodno objektivnim zakonima je
prinuđavanje, jer se volja determinira razlozima kojih se po svojoj prirodi ne pridržava
nužno.
Definicije: Zapovest je predstava objektivnog principa, ukoliko je taj princip za volju prinudan.
Formula zapovesti je imperativ.
Svi imperativi se izražavaju jednim treba. Svi imperativi označavaju odnos objektivnog zakona
prema volji koju po njenoj prirodi taj zakon ne determinira nužno.
Praktički dobro je ono što determinira volju posredstvom predstava uma tj. na osnovu objektivnih
moralnih zakona, koji važe za svako umno biće. Prijatno je ono što volju determinira samo
posredstvom osećaja koji potiču iz subjektivnih uzroka, koji važe samo za čulo ovoga ili onoga, a
ne kao princip uma koji važi za svakgoa.
Apsolutno dobra volja nije prinuđena objektivnim zakonima i za nju zato ne važe nikakvi
imperativi, niti se na nju može primeniti reč treba, jer njeno htenje je samo od sebe nužno saglasno
sa zaknom.
Svi imperativi su ili hipotetički ili kategorički. Hipotetički imperativi predstavljaju praktičnu
nužnost radnje kao sredstva za postizanje nečega drugog što se želi (ili je moguće da ga čovek želi).
Kategorički imperativ predstavlja radnju kao objektivno nužnu samu za sebe, bez veze s nekom
drugom svrhom.
Svaki imperativ predstavlja neku radnju kao dobru. Hipotetički predstavljaju radnju kao dobru za
neku svrhu, dobru kao sredstvo, a kategorički radnju predstavljaju kao dobru po sebi.
Hipotetički imperativ kaže da je neka radnja dobra ili radi neke moguće svrhe ili radi neke stvarne
svrhe. U prvom slučaju radi se o problematično-praktičnom principu a u drugom o asertorično-
praktičnom principu. Kategorički imperativ je apodiktično-praktični princip.
Postoji beskrajno mnogo mogućih svrha i zato postoji beskrajno mnogo problematično-praktičnih
principa, koji se mogu nazvati i imperativima veštine ili tehničkim imperativima. U ovom smislu su
podjednako dobri ili vredni imperativi koji se odnose na trovača i oni koji se odnose na lekara,
pošto se sama svrha ne procenjuje.
Što se tiče stvarnih svrha, postoji jedna svrha koja se može pretpostaviti kao stvarna kod svih
nesavršenih umnih bića, svrha koju sva takva bića po prirodnoj nužnosti imaju, a to je sreća. Zato je
hipotetički imperativ koji radnju predstavlja kao nužnu za ostvarenje sreće asertorično-praktični
princip, mada je i dalje hipotetički. Ovakvi imperativi mogu se nazvati i imperativima razboritosti.
Najzad, postoji imperativ koji ne uzima za osnov nikakvu drugu svrhu, već nalaže neku radnju
neposredno, kao vrednu po sebi. To je kategorički imperativ, on se ne odnosi na materiju radnje već
isključivo na formu i može se nazvati imperativom moralnosti.
Dodatna tri naziva: pravila veštine, saveti razboritosti i zapovesti (zakoni) moralnosti. Ove tri vrste
principa razlikuju se po snazi prinuđivanja volje. Jedino zakon podrazumeva pojam bezuslovne
nužnosti, te je snaga zapovesti moralnosti najveća, jer su to zakoni kojima se moramo pokoravati
čak i kada se naše sklonosti tome protive (*ovde se ne radi o de facto snazi prinuđivanja).
Još jedan skup naziva: tehnički imperativi, pragmatički imperativi i moralni imperativi.

„Sada nastaje pitanje: kako su mogući svi ti imperativi?“ (str. 54) – Kako je moguća prinuda volje
koju dati imperativ izražava?
(
Neproblematičan slučaj: imperativ veštine, koji prosto kaže da onaj ko želi svrhu želi i sredstva za
postizanje te svrhe – ovo je „analitičko-praktičan stav“, jer je u samoj ideji svrhe kao posledice
delanja subjekta sadržana ideja o ostvarivanju sredstava;
Problematičniji slučaj: imperativ razboritosti – samo poseban slučaj hipotetičkog imperativa, ali
problem je u tome što je pojam sreće neodređen: njegovi elementi su empirički ali on zahteva
maksimum zadovoljstva, apsolutnu celinu; ipak, kada se formuliše pod pretpostavkom da se mogu
odrediti uslovi sreće, i ovaj imperativ je analitično-praktičan;
Najproblematičniji slučaj: imperativ moralnosti – tome posvećen ostatak ZMM.
)

„Samo se pritom nikada ne sme izgubiti iz vida to što se nikakvim primerom, dakle empirički, ne
može odlučiti o tome da li uopšte postoji neki takav imperativ, već se treba bojati od toga što svi
imperativi koji izgledaju kategorički potajno ipak mogu biti hipotetički… tako se ipak ni u kojem
primeru ne može sa sigurnošću dokazati da u njemu volju determinira, bez ikakvih drugih pobuda,
samo zakon premda tako izgleda; jer uvek postoji mogućnost da na volju možda utiče potajno strah
od posrame a možda i tamno strahovanje od drugih opasnosti.“
„Prema tome, mogućnost kategoričkog imperativa moraćemo da ispitujemo potpuno a priori, pošto
nam ovde ne pritiče u pomoć preimućstvo što bi nam njegova stvarnost bila data u iskustvu.“
„Međutim, zasad se mora uvideti da je jedino kategorički imperativ praktičan zakon, dok se svi
ostali doduše mogu zvati principi volje, ali ne zakoni… dakle jedino KI nosi sa sobom onu nužnost
koju zahtevamo za zakon.“
„Taj (kategorički) imperativ ili zakon moralnosti je sintetičko-praktičan stav a priori, i pošto je
uviđanje mogućnosti takvih stavova skopčano sa tolikim teškoćama u teorijskom saznanju, onda se
iz toga lako može zaključiti da ona u praktičnome saznanju neće naići na manje teškoća.“
„Dakle, postoji samo jedan jedini KI i to ovaj: Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme
možeš želeti (*hteti*) da ona postane jedan opšti zakon.“
Pošto opštost zakona po kojem nastaju posledice zapravo jeste ono što sačinjava prirodu u
najopštijem smislu, KI bi mogao da glasi i ovako: Postupaj tako kao da bi trebalo da maksima
tvoga delanja postane tvojom voljom opšti prirodni zakon.
*Primeri dužnosti, prema sebi i prema drugima*
* „Jer, kao umno biće on nužno želi da se sve njegove sposobnosti razviju, jer su mu one ipak date i
mogu mu služiti za postizanje raznovrsnih svrha.“ ???
Savršene vs. Nesavršene dužnosti, odnosno logička vs. Praktična protivrečnost:
„Neke su radnje takve da se njihova maksima ne može bez protivrečnosti čak ni zamisliti kao opšti
prirodni zakon; daleko od toga da se još može hteti da bi trebalo da postane takav zakon. Kod
drugih radnji, doduše, ne može se naći unutrašnja nemogućnost, ali je ipak nemoguće hteti da se
njihova maksima uzdigne do opštosti prirodnog zakona, jer bi takva volja protivrečila sama sebi.“
„Prema tome, ako bismo o svemu razmislili sa jednog i istog stanovišta, sa stanovišta uma, našli
bismo protivrečnost u našoj vlastitoj volji, naime u tome da je izvestan princip objektivno nužan
kao opšti zakon, a da subjektivno ipak ne bi trebalo da ima opšte važenje, već bi dopuštao
izuzetke.“
Kada pravimo izuzetke – posmatramo svoju radnju sa gledište volje koja je aficirana sklonostima, a
ne sa gledišta volje koja potpuno odgovara umu.

„Međutim, još nismo uspeli da dokažemo a priori da takav imperativ stvarno postoji, da postoji
praktičan zakon, koji zapoveda sam za sebe apsolutno i bez ikakvih pobuda i da je vršenje toga
zakona dužnost.“
„Dužnost prema tome mora da važi za sva umna bića i jedino zbog toga mora takođe za svaku
ljudsku volju da predstavlja zakon, ne sme se oslanjati na neke naročite osobine ljudske prirode,
izvesna osećanja i sklonosti.“

Da li je KI jedan takav zakon koji važi nužno za sva umna bića? Ako jeste, onda on mora
potpuno apriorno da bude u vezi već sa pojmom volje umnog bića uopšte.
„Ovde je reč o objektivno-praktičnim zakonima, dakle o odnosu volje prema samoj sebi, ukoliko se
ona opredeljuje prosto umom, pošto otpada samo od sebe sve ono što ima veze s onim što je
empiričko. Jer ako um sam za sebe determinira ponašanje, onda on nužno mora to da čini a priori.“
Definicije:
„Subjektvni uzrok žudnje jeste pobuda, objektivni uzrok htenja jeste podsticaj; otuda postoji razlika
između subjektivnih svrha, koje se zasnivaju na pobudama i objektivnih svrha zavisnih od
podsticaja koji važe za svako umno biće.“
Subjekivne svrhe ne mogu predstavljati osnov KI jer njima daje vrednost samo odnos prema žudnji
jednog određenog subekta (ili prema slučajnoj osobini čoveštva u slučaju sreće), te ne mogu pružiti
princip koji važi za sva umska bića.
„Praktični principi su formalni ako apstrahuju od svih subjektivnih svrha; oni su materijalni
ako uzimaju za osnovu subjektivne svrhe, dakle izvesne pobude.“

„Ali ako pretpostavimo da postoji nešto čije postojanje samo po sebi ima neke apsolutne
vrednosti, a što bi kao svrha po sebi moglo biti osnov određenih zakona, onda bi u njemu i samo i
jedino u njemu bio osnov jednog mogućeg kategoričkog imperativa.“
„Ja sada tvrdim: Čovek i uopšte svako umno biće egzistira kao svrha po sebi, a ne samo kao
sredstvo za kakvu bilo upotrebu.“
KI dakle mora biti onaj koji od predstave svrhe po sebi tj. umnog bića kao takvog čini objektivni
princip volje.
„Prema tome, kategorički imperativ glasiće: Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u
ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao
sredstvo.“
*Primeri dužnosti*
„Na trećem mestu, što se tiče zaslužne (nesavršene) dužnosti prema samom sebi, nije dovoljno da
radnja ne protivreči čoveštvu u našoj ličnosti kao svrsi po sebi, već mora da se sa njime podudara…
zanemarivanje talenata moglo bi da postoji sa održanjem čoveštva kao svrhe po sebi, ali ne i sa
unapređivanjem te svrhe.“

Princip čoveštva (ta formulacija KI) je „najviši ograničavajući uslov svih subjektivnih svrha“.

„… iz toga proizlazi treći praktični princip volje kao najviši uslov saglasnosti volje sa opštim
praktičnim umom, ideja volje svakog umnog bića kao jedne opšte zakonodavne volje… Po tom
principu odbacuju se sve maksime koje ne mogu postojati zajedno savlastitim opštim
zakonodavstvom volje. Volja se dakle ne potčinjava prosto zakonu, već mu je potčinjena tako
što se mora posmatrati takođe kao zakonodavna.“
„Da se odricanje od svakog interesa kod htenja iz dužnosti, specifična rzalika KI od HI, nagovesti
takođe u samom imperativu nekom odredbom koju bi on sadržao – to se čini u voj trećoj formuli,
naime u ideji volje svakog umskog bića kao opšte zakonodavne volje.“

„Videlo se da je čovek svojom dužnošću vezan za zakone, ali nikome (dosad) nije palo na pamet da
je čovek potčinjen samo svome vlastitome a ipak opštem zakonodavstvu, pa je obavezan da postupa
samo shodno svojoj vlastitoj volji, koja je u pogledu prirodne svrhe opšte zakonodavna.“
VEZA S OSNOVNIM CILJEM „KČU“!

„U tom slučaju (kada je determiniran nekim interesom) imperativ je morao uvek da ispadne
uslovljen, pa apsolutno nije bio pogodan za moralnu zapovest. Ja dakle žeim da taj osnovni stav
nazovem principom autonomije volje, u suprotnosti sa svakim drugim principom koji zato
svrstavam u heteronomiju.“

„Ja pod jednim carstvom razumem sistematski spoj različitih umnih bića, povezanih zajedničkim
zakonima. Pošto zakoni određuju svrhe u pogledu njihovog opšteg važenja… moći će se zamisliti
celina svih svrha – kako umnih bića kao svrha po sebi tako i vlastitih svrha koje svako umno
biće može sebi da postavi – sistematski povezanih, to jest carstvo svrha.“
Umno biće koje pripada carstvu svrha može biti njegov član ili njegov poglavar. „Mesto poglavara
ono ne može da održi samo maksimama svoje volje, već jedino ako predstavlja potpuno nezavisno
biće bez potrebe i ograničenja njegove moći koja je adekvatna volji.“ Dužnost važi za ona bića čije
maksime nisu nužno saglasne s objektivnim principima umnih bića --- „Dužnost ne pripada
poglavaru carstva svrha, pripada svakom njegovom članu, svima u istoj meri.“

„U carstvu svrha sve ima ili neku cenu ili neko dostojanstvo. Ono što ima cenu takvo je da se na
njegovo mesto može postaviti takođe nešto drugo kao njegov ekvivalent; naprotiv, ono što je
uzvišenije od svake cene, ono što ne dopušta nikakav ekvivalent, dostojanstveno je.“
„Prema tome, moral i čovek – ukoliko je on za moral sposoban – jesu ono što jedino ima
dostojanstvo.“

* Fusnota o zlatnom pravilu – str. 75.

AUTONOMIJA VOLJE KAO NAJVIŠI PRINCIP MORALNOSTI:

Def.: „Autonomija volje jeste ona osobina volje na osnovu koje volja predstavlja zakon samoj sebi.“

Da je to praktično pravilo (KI) imperativ tj. da je volja svakog umnog bića nužno povezana za njega
kao uslov, ne može se dokazati prostim raščlanjavanjem pojmova tj. analitički; to je jedan sintetički
stav koji zapoveda apodiktički, što znači da se mora moći saznati a priori, i zato njegov dokaz
zahteva kritiku čistog praktičnog uma. --- „taj posao (dokaz) ne spada u ovaj odsek“
„Međutim, da spomenuti princip (KI) predstavlja jedini princip morala može se dokazati prostim
raščlanjavanjem pojmova moralnosti, kojim se utvrđuje da princip moralnosti mora biti kategorički
imperativ.“

HETERONOMIJA KAO IZVOR SVIH LAŽNIH PRINCIPA MORALNOSTI:

Def.: „Ako volja traži zakon ma u čemu drugome… ako izlazeći izvan sama sebe traži zakon u
kakvoći ma kojega od svojih objekata, onda iz toga uvek proizlazi heteronomija. Tada volja ne
postavlja sama sebi zakon, već objekat svojim odnosom prema volji postavlja njoj zakon. Taj
odnos omogućuje samo hipotetičke imperative: Ja treba da činim nešto zato što želim nešto drugo.“

PODELA SVIH MOGUĆIH PRINCIPA MORALNOSTI KOJI POTIČU IZ PRIHVAĆENOG

OSNOVNOG POJMA HETERONOMIJE:
Svi principi zasnovani na heteronomiji dele se na: empiričke i racionalne.
Empirički principi su principi sreće i oni su zasnovani na fizičkom ili moralnom osećanju: princip
vlastite sreće i princip moralnog osećanja/čula (Hutcheson).
Racionalni principi su principi savršenstva i zasnovani su ili na pojmu uma o savršenstvu kao
mogućoj posledici ili na pojmu o nekom samostalnom savršenstvu – volji boga.
Među empiričkim principima bolji je princip moralnog čula, jer vrlini odaje tu čast da dopadanje
koje ona izaziva pripisuje neposredno njoj a ne govori da njena lepota proizlazi samo iz koristi za
nešto drugo. Princip vlastite sreće stavlja vrlinu i porok u istu klasu i samo daje pravila za bolje
računjanje, ne ističe specifičnu razliku između njih.
Među racionalnim principima bolji je ontološki princip savršenstva, iako je potpuno prazan i
neodređen. On je bolji od teološkog principa najpre zato što božansko savršenstvo ne možemo
opaziti te je moramo izvesti iz naših pojmova među kojima je najvažniji upravo pojam moralnosti
(cirkularno), već i zato što ako je tako ne izvedemo ostaje nam da pojam božanske volje zasnivamo
na osobinama častoljublja i osvetoljublja, što da je jedan sistem morala upravo suprotan moralnosti.
Između ontološkog principa savršenstva i principa moralnog čula treba dati prednost prvom, jer
moralna pitanja prenosi sa čulnosti na čisti um i tako održava neodređenu ideju po sebi dobre volje
neiskvarenom dok se bliže ne odredi.
Svi ovi principi su zaista principi heteronomije: „Bilo da objekat determinira volju posredstvom
sklonosti ili posredstvom uma, ipak se volja nikada ne opredljuje neposredno sama, već jedino
pobudom: ja treba da činim nešto zbog toga što želim nešto drugo i tu onda dolazi jedan drugi
zakon po kom želim to drugo… Volja tu ne postavlja sama sebi zakon, već neki tuđi podsticaj
postavlja njoj zakon posredstvom prirode subjekta koja je podešena prema njenoj prijemčivosti –
bilo čulnoj bilo umskoj.“

„Kako je takav jedan aprioran sintetički praktičan stav moguć problem je čije rešenje ne leži više
unutar metafizike morala, čiju istinitost ovde nismo tvrdili, a još manje da u svojoj vlasti imamo
neki dokaz te istinitosti.“
„Ovde smo samo razvijanjem pojma moralnosti pokazali da autonomija volje leži tom pojmu u
osnovi, te da onaj ko ne smatra moralnost samo himeričnom idejom mora priznati princip
autonomije (KI).“

„Da moral ne bi predstavljao nikakvu maštariju“ mora se preći na sintetičku upotrebu čistog
praktičnog uma, ali na to se ne smemo usuditi „bez prethodne kritike te umne moći, čije ćemo
glavne crte, dovoljno za našu svrhu, izložiti u sledećem poslednjem odseku.“

POJAM SLOBODE JE KLJUČ ZA OBJAŠNJENJE AUTONOMIJE VOLJE:

Skica argumenta: Definicija slobode u negativnom smislu --- ta ideja upućuje na ideju slobode u
pozitivnom smislu tj. ideju autonomije --- ova ideja vodi direktno ka opštem moralnom principu tj.
KI, jer volja koja postupa autonomno jeste volja koja postupa u skladu s KI --- ovim smo analitički
izveli KI iz pojma slobode, ali samo pretpostavljajući slobodu a ne dokazavši je prethodno, što
znači da ni KI nismo dokazali ---

Sloboda u negativnom smislu: volja je vrsta kauzaliteta svojstvena umskim bićima, a sloboda je
njena osobina po kojoj ona dela nezavisno od stranih uzroka (alien causes); vrsta kauzaliteta
svojstvena neumskim bićima ima osobinu prirodne nužnosti po kojoj je njihovo delanje određeno
stranim uzrocima.
Iz navedenog negativnog pojma slobode proizlazi pozitivan pojam slobode: svaki kauzalitet
podrazumeva pojam zakona tj. zakonitost, a pošto slobodna volja ne može biti potčinjena prirodnim
zakonima, ostaje jedino potčinjenost zakonima koje je sama propisala, a tako smo došli do
pozitivnog pojma slobode – autonomije. Autonomna volja pak nije ništa drugo do volja koja
postupa po moralnim zakonima (KI).

Dakle, ako se pretpostavi sloboda volje, onda se prostom analizom njenog pojma dolazi do KI.
Ipak, KI je sintetički stav koji se ne može dokazati (tj. njegova mogućnost objasniti) analitički; za
takav dokaz „potrebna je još neka priprema“.

SLOBODA SE MORA PRETPOSTAVITI KAO OSOBINA VOLJE SVIH UMSKIH BIĆA:

Nemamo razloga da svojoj volji pripišemo slobodu, ako nemamo dovoljno razloga da je pripišemo
svim umskim bićima, jer moralnost za nas važi jedino utoliko ukoliko važi za sva umska bića.
Zato Kant tvrdi da svako umsko biće koje ima volju poseduje ideju slobode, po kojoj jedino to biće
dela: „Jer u svakom takvom biću mi zamišljamo um koji je praktičan tj. ima kauzalitet u pogledu
svojih objekata. Međutim nemoguće je da se zamisli neki um koji bi sa svojom vlastitom svešću
dobijao u pogledu sovjih sudova rukovodstvo odnekud drugde.“
„Svaki um mora samog sebe posmatrati kao začetnika svojih principa nezavisno od stranih uticaja.
A svaki um koji može delati jedino pod idejom slobode je slobodan u praktičnom smislu i za
njega važe svi principi/zakoni koji bi važili kada bismo mogli teorijski da dokažemo njegovu
slobodu. „Mi se dakle ovde možemo osloboditi tereta koji pritiska teoriju.“

O INTERESU KOJI SE PRIDAJE IDEJAMA MORALNOSTI:

Dakle, mi smo moralnost sveli na ideju slobode, ali tu ideju nismo mogli da dokažemo kao nešto
stvarno, već samo da je pretpostavimo za svako umsko biće s voljom.
Mi doduše svakako nalazimo (u iskustvu) da se možemo zainteresovati za nešto što ne nosi nikakav
interes vezan za neko određeno stanje, poput fizičkog stanja sreće, već podrazumeva prostu
dostojnost da se bude srećan, nešto što nas bez pobude za srećom interesuje samo po sebi. Ali ipak
ne možemo objasniti otkud takav interes i otkud takvo specifično obavezivanje moralnim
zakonom.

Može se uputiti optužba za krug u zaključivanju: dolazimo do slobode preko moralnog zakona, a
onda ovaj zakon izvodimo upravo iz ideje slobode. Ipak, izlaz iz kruga tj. opravdanje navedenog
zaključivanja nalazi se u važnoj distinkciji: između pojava i stvari po sebi, odnosno između 2
stanovišta iz kojih čovek može sebe i svoje postupke posmatrati/razumeti: svet razuma i čulni
svet.

„Čovek ne sme da se poduhvati ni da sazna kakav je on sam po sebi na osnovu poznavanja koje ima
prema unutrašnjem osećaju (jer i on je samo pojava, empirički)… ipak mora nužnim načinom da
pretpostavi nešto drugo što je u osnovi, naime svoje Ja onakvo kakvo ono može biti po sebi…
ubraja sebe u čulni svet, ali mora sebe da svrtava i u intelektualni svet, koji pak ne poznaje dalje.“
„Čovek u sebi stvarno nalazi moć kojom se razlikuje od svih ostalih stvari, pa čak i od sama sebe
ukoliko ga aficiraju predmeti – a ta moć je um.“
Um se kao čista samodelatnost nalazi iznad razuma, jer razum iako nije sasvim pasivan svojom
delotvornošću stvara samo pojmove koji služe tome da podvedu čulne predstave pod pravila, dok je
ideja uma jedan potpuno čist spontanitet koji sasvim prevazilazi čulnost.

Dakle, postoje 2 stanovišta sa kojih umsko biće može da posmatra sebe: prvo ukoliko pripada
čulnome svetu i potpada pod prirodne zakone (heteronomija) i drugo ukoliko pripada inteligibilnom
svetu i potpada pod umske zakone (koji su zapravo njegovi sopstveni zakoni – autonomija).

Dakle, došli smo do sintetičkog apriornog praktičnog stava (KI) uvidevši da volji aficiranoj čulima
(stanovište čulnog razuma) nužno kod svakog umskog bića pridolazi i jedna volja koja je čista i po
sebi praktična; isto onako kao što opažajima čulnog sveta pridolaze pojmovi razuma, „koji sami za
sebe znače jedino zakonsku formu uopšte“ (isto kao i KI).

Praktična upotreba običnog ljudskog uma potvrđuje ovakvo zaključivanje, jer svako je svestan tj. u
svom iskustvu ima oba stanovišta: čak i najgori zločinac, kada mu se predstavi primer vrle moralno
uzvišene osobe, poželeće da i sam bude tako nastrojen: „Dakle, time dokazuje da se sa jednom
voljom nezavisnom od čulnih nagona prenosi u mislima u red stvari sasvim drukčiji od požuda… na
šta ga nehotično nagoni ideja slobode kao nezavisnosti od uzoka čulnog sveta.“

Ona protivrečnost koja se na prvi pogled svakako javlja – između čoveka kao člana čulnog sveta i
kao člana sveta razuma, kao potčinjenog prirodnim zakonima i kao slobodnog – može se otkloniti
jedino uviđanjem distinkcije između 2 stanovišta. Ova dva stanovišta ne samo što su kompatibilna,
već su nužno udružena u istom subjektu: „Jer da je neka pojavna stvar potčinjena izvesnim
zakonima od kojih je upravo ta ista stvar kao stvar po sebi nezavisna ne sadrži ni najmanju
protvirečnost; ali da on sam sebe mora tako dvostruko predstaviti, to počiva na njegovoj svesti o
sebi kao predmetu koga aficiraju čula i na svesti o sebi kao inteligenciji nezavisnoj od čulnih
utisaka u upotrebi uma.“ ULT

GRANICA PRAKTIČNE FILOZOFIJE:

Sloboda se mora pretpostaviti i iz nje je lako izvesti opšti moralni princip, ali kako je moguća sama
ta pretpostavka, na kojoj se zasniva i KI, to „nijedan ljudski um neće nikada moći da uvidi“. Isto
tako neće nikada nijedan um moći da shvati kako je moguć onaj interes svojstven moralnim
zakonima, jer potpuno je nehsvatljivo kako jedna čista ideja uma, koja ne sadrži ništa čulno, može
stvarati jedno osećanje i predstavljati pobudu.