O obavezi se govori kad ne postoji sloboda

izbora određenog ponašanja, već se ono

zahteva od pojedinca.
 Terminologija: latinski izraz obligatio,
obligation, devoir, obaveza, dužnost...
 Svuda se jezik poslužio rečima koje
označavaju ideju o uzajamnoj vezanosti,
teretu, ograničenju onoga koji ima obavezu −
dužnost da se ponaša na izvestan način.
 Značaj obaveze u pravu (Jering)
Šta znači reći “ne postoji sloboda
izbora”?
Sloboda ne postoji ni kad smo
prinuđeni da nešto učinimo – ali to ne
znači da smo u tom slučaju i obavezno
to da učinimo.

Biti primoran ≠ biti obavezan

 Obaveza ne nastaje u trenutku kada nas
država na nešto silom primorava – naša
sloboda izbora ograničena je još i pre toga
zato što postoji zahtev da nešto činimo ili ne
činimo, kojem smo obavezni da se pokorimo.
 Stoga je nužno da se pojam obaveze precizira
u odnosu na prirodu tog zahteva koji je stvara.
 Treba odgovoriti na pitanje zašto neki ili nečiji
zahtev jedno ponašanje pretvara u obavezno,
to jest u nešto što treba da bude
 Svaka teorija koja na bilo kakav način
utvrđuje vezu između kršenja obaveze i
sankcije može se nazvati sankcionom.
 Predskazujuća, normativna, imperativna
verzija sankcione teorije.
 Zajedničko za sve verzije: dok jedno
ponašanje nije sankcionisano, ono se ne
može smatrati kao obavezno, pa čak i u
slučaju da postoji pravna norma koja nalaže
to ponašanje
 Polazna tačka je kritika sankcione teorije.
 Sankcione teorije zanemaruju činjenicu da
su sankcije tu pre svega da ojačaju već
postojeće, propisane obaveze i da podstaknu
njihovo poštovanje, a ne da ih stvore.
 Takođe, kršenje obaveze nije osnov za
predviđanje da će do sankcije doći već
razlog ili opravdanje za primenu sankcije
 Postoje pravne obaveze bez sankcije (npr.
obaveze nekih državnih organa)
 Prema normativnoj teoriji, obaveza je
ponašanje koje zahteva norma određenih
svojstava.
 Kada jedna pravna norma ispunjava
kriterijume sistemskog važenja, onda se
ona naziva važećom pravnom normom i ona
može da stvori obavezu.
 Ta teorija implicitno počiva na ideji da se
osnovne norme sistema (pravilo priznanja)
prihvataju kao obavezujuće.
 Sokrat nije popio čašu otrova zato što je
smatrao da su zakon i presuda doneta na
osnovu tog zakona moralni i pravedni
razlozi za ispijanje otrova, niti zato što je na
to bio prinuđen silom države (jer je
postojala izgledna mogućnost da pobegne
i tako izbegne kaznu), već zato što je to
smatrao svojom dužnošću prema državi
čije je zakone u principu prihvatao kao
autoritativne.
 Normativne teorije su na pola puta između
sankcionih i prirodnopravnih teorija obaveze
 S jedne strane, one pravnu obavezu ne
vezuju za sankciju (kao što to čine sankcione
teorije)
 S druge strane, međutim, ne vezuju je ni za
neko dobrovoljno, unutrašnje prihvatanje
pravnih obaveza kao obaveza iz moralnih
razloga (kao što to smatraju prirodnopravne
teorije).
 Pravne i moralne obaveze: u čemu je razlika?
 I pravne obaveze mogu da nas obavezuju
kao i moralne – obavezana je naša volja (a
ne samo naše spolja vidljive radnje)
izvesnim višim vrednostima u koje
verujemo.
 Prirodnopravne teorije smatraju da se
suština zahteva koji stvara pravnu obavezu
najbolje objašnjava postojanjem određene
vrste opravdavajućih (moralnih) razloga
Dakle, nije dovoljno samo da postoje
važeće pravne norme koje je doneo
za to ovlašćen organ u jednom
efikasnom, važećem pravnom
sistemu. Potrebno je i da te norme, ili
barem pravni sistem u celini, bude
moralno prihvatljiv.
 Kadje pozitivni zakon u toliko nepodnošljivoj
meri nepravedan, onda on kao “zakonsko
nepravo” mora odstupiti pred pravdom
(“nadzakonskim pravom”)!

 Postoje
pravna načela koja su jača od svakog
pravnog propisa, tako da je zakon, koji je
suprotan njima, bez važenja. Ta načela
nazivamo prirodno pravo” (Radbruh)