KANTOVA PRAKTIČKA FILOZOFIJA

ETIKA DUŽNOSTI

- Praktički um nije ograničen spoznajnim moćima svesti. – on može prelaziti u natčulni svet.
Ideja slobode volje, besmrtnost duše, i božjeg postojanja ne mogu se spoznajno dokučiti ali
mogu biti predmet čovekovih moralnih uverenja!
- „Šta treba da činim“ – središnje je pitanje Kantove praktičke filozofije. Stanovište slobodne
delatnosti subjekta.
- Kant smatra da je čovek prevashodno praktičko biće a ne teorijsko.
- Čovek je amfibijsko biće! – jer živi u dva sveta: prirodnom i slobodnom.
- U prvom je čovek podređen kauzalitetima prirode, a u drugom vlastitoj autonomnoj biti, iz
slobode svog vlastitog delovanja.
- On postavlja svoju vrednost kao slobodno a ne prirodno biće – praktički um p+ima primat nad
teorijskim!
- Središnje mesto etike -ispitivanje sigurnosti i vrednosti čovekovog moralnog prosuđivanja –
ne u utemeljenju nekog novog morala niti normativne etike.
- Ispitivanje se odnosi na čovekovu svrhu – predmet htenja!
- Osnovni zadatak je da se ispita način spoznavanja u čovekovom moralnom delovanju i
kriterijum vrednovanja slobodno – voljne ljudske prakse.
- Kantovo određenje moralnosti  moral kao prirodno svojstvo čoveka - odbacuje
novovekovnu sliku čoveka iz koje je pojam morala izvođen, i utemeljen na nekoj naturalnoj
podlozi (strastima) – moral je tu zavistan od nečeg drugog.
- Odbacuje i teološku etiku, u kojoj je božja volja izvor čovekove moralnosti.
- Kant – moral počiva na slobodnoj umskoj volji – ne može biti sredstvo nečemu drugom nego
je sam sebi svrha i cilj. Merilo moralnog delanja ne može biti bilo koja posledica, već motiv
kojim je ono pokretano  motiv: osećaj dužnosti!
- Kantova etika – etika dužnosti – dužnost prema moralnom zakonu.
- Čovekov praktički um je zakonadavan jer sebi može određivati čiste dužnosti koje nemaju
svrhu u drugome nego u sebi samima  autonomija čovekovog praktičkog uma!
- Praktički um postavlja maksime htenja i delovanja.
- Dva Kantova kategorička imperativa: 1. „Postupaj takop da maksima tvoje volje, važi za
princip opšteg zakonadavstva“ 2. „Radi tako da čovečnost u tvojoj osobi, kao i
u osobi svakog drugog, uvek uzimaš kao cilj, nikad kao sredstvo“
- Kant ne propisuje konkretne moralne ciljeve i radnje!
- Ove maksime ne služe kao pretpostavke za neke druge svrhe.
- Imperativ – univerzalni princip, zakon je objektivan.  moralni zakon.
- Delovanje prema maskimi – delovanje prema nekoj svesi, cilju, zadatku...
- Čovek je odgovoran za svoje postupke i za ostvarivanje vlastite ljudskosti, za vlastitu ličnost.
- Moralnost je uvek individualna, lični je čin – određena je trebanjem ne moranjem!
- „Ti možeš jer treba da činiš“ – čovek treba da deluje slobodno pod pretpostavkom da je
slobodan!
- Sloboda volje, besmrtnost duše i postojanje boga – ne mogu nikada biti predmet saznanja, jer
se ne mogu čulno iskusiti. Mogu samo biti stvari uverenja!
- Sloboda  nije data već zadata!
- Čovek treba moralno da deluje pretpostavljajući da je slobodan. Sloboda je vezana za um, koji
jedini htenje može da uzdigne do umne volje, koja je autonomna.