MAKSIM CRNOJEVI

LICA
DUDE OD MLETAKA
ORE, sin mu
ANELIJA, ki mu
FILETA, udovica dudevog sina Marka
IVO CRNOJEVI
JEVROSIMA, ena mu
MAKSIM, SIN mu
MILO OBRENBEGOVI
JOVAN KAPETAN, IVIN sinovac
ILIJA LIKOVI vojvode
MILI EREMETOVI
URA KUJUNCI
NADAN BOJIMIR
RADOJE,CRNOGORAC
TAVNIAR
PRVI OSLOBOENIK
DRUGI OSLOBOENIK
SUANJ
PRVA MASKA
DRUGA MASKA
VINONOA
JEDAN MLETAKI VOJVODA
DUDEV GONDOLIJER
VOJVODE CRNOGORSKE
MLETAKA GOSPODA
C.RNOGORCI, MLEII. MASKE, SVATOVI, CRNCI,
ROBOVI, SLUGE
Zbiva se u Mletkama i u Crnoj Gori
PRVI IN

PRVA POJAVA
ANELIJA i FILETA sede za erevom; Anelija
gleda kroz prozor raanje sunca, Fileta je prozoru okre-

nula lea.

FILETA: Da blago mojoj zaovici sad

kad ima kade vesti po nebu!
Parastos je zareen za sutra;
izvezen donde treba da je lik.
Prioni, de! Ti sanja! ta ti je?
ANELIJA (gleda k nebu): To pitaj onog to je naslik'o
na erev onaj grdan, visok, plav,
zrakoian sunana lika vez!
Ja ne znam ta mi je.
FILETA: Poka' mi rad!
(Prihvati od Anelije erev)
ta vidim? Kalpak? Perjanica? Gunj?
Crnogorac? Ubica? Maksim? On!
(Baci erev na pod)
O, skrnavko i nesmislenico!
Bratovljev treba za parastos lik
da bludna ki izveze u spomen,
a ona mri crno strailo,
ubicu mu, krvnika Maksima!
Oh, sram ti, sestro, sram ti, zaova,
oslepila, dabogda, za ovo!
ANELIJA: Zar Maksima? Pa sve je jedno to.
FILETA: Svejedno to? Pokojni Marko moj,
moj dini mu, tvoj, na sramotu, brat,
svejedno on i Maksim nesrenik?
Svejedno to? Oh, ne bi l' dao bog!
Umesto Marka on bi trun'o bar,
a Marko biomesto njega iv.
Al' u z'o as to jedno nije to!
ANELIJA. I opet je svejedno te jedno:
u bratu mi je Maksim pogin'o,
a u Maksimu iv je jo i brat.
FILETA: U tebi, sestro, stid je pogin'o,
a u sramoti iva si jo ti;
u oima ti strasti gledaju,
u strastima je ugin'o ti vid;
za kime gine, onog i vidi,
obnevid'la si za sav drugi svet,
oslepila si; smrt pred oima,
privia ti se ivot samo drag,
ivota si i smrti sustrimak.

ANELIJA: Ne zbori tako, nemoj zaboga!

Jer kletvom e jo jad uestati.
Ta ti si bila druga estita,
pa sad, Fileto, zar da mene sad
kod tebe nemi ogovori jad
kad ponajvie trebam utehe?
U tebe sam se, jadna, nadala
da e mi rukom mekom, briljivom,
razmaknuti na grlu slabakom
nestrpljivosti erdan pritegnut;
a ti o rame optereeno
nesnosnij' teret, tei mee jo:
nadgrobni kamen Marka, brata mog!
Ne kuni tako, ja te preklinjem,
ne zbori to, ma nit' ne zborila,
ve radi drugo, poinji ma ta,
vesel' se, skai, ili jedi, pij!
Il' pevaj, pevaj, tek ne zbori to!
FILETA. ta ree, tuna, ako boga zna?
Da pevam sada ja? A jutroske
zapevasmo za sinom oca tvog!
ANELIJA: Ti zna, Fileto, milovala sam
mog brata Marka, bio mi je brat;
ti zna, Fileto, milovala sam
i Maksima, jer ivot bee mi;
moj ivot ubi brata mog i svog;
al' brat mi htede njega ubiti!
Ti zna, Fileto, prije Maksima
podelila su srca moga svet
Marko i ore, brata moja dva;
al' doe Maksim, i Maksimov lik
vascelo srce moje ispuni!
Pa zato usta pare srca mog,
polovina to srca ustade,
da srce moje celo satari?
to usta Marko protiv Maksima?
Fileto, oh, Fileto! Nije to
pogubio mi dragan brata mog,
ve srca mog celina silnija
odvalila je bolom samrtnim
polovinu od sebe krvavu.
FILETA: (u sebi): Polutanko slabotinje i zla!
(Glasno) Ti htede da ti pevam?
(Prua joj cigaru) Evo, na,

da imam groma, ja bih pevala!

Al' pevaj ti, a ja u sluati.
ANELIJA: Oh, pogledaj, Fileto, na more,
di s belih grudi skida maglin veo,
postidnom danu nude zagrljaj!
Je l' od sinoke da je tiije?
Oprostilo je vetru mahnitom,
oprostilo mu nemilostiv ma,
sahranilo je burne bolove
u bezdne svoje mirne dolove;
i more, vidi, oprostiti zna,
i more hladno, a di ne bih ja?!
FILETA: Je l' pesma to? Je l' to, Anelijo?
ANELIJA: Ej, more, more! Ti boastveno!
Duboka misli stvoriteljska ti!
to mi se tako zbiljski klanjaju
sedoglavi ti silni valovi?
Od Maksima da l' nose poruke?
Il' u razvlaku svakom dubokom
oseelih im vea donose
sve nova i nova mi pitanja,
il' sumnje zar sve nove i nove?
Neispitana silo reita,
ako me pita, kazau ti ja:
(Peva:)
Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srani drali!
Vi mi svu radost moju preneste,
i opet zato umorni neste.
Koji je od vas blaeni oga
to j' odno morem dragana moga?
Il' ncje jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
svi ste ga valjda trkom preneli,
zato ste besni, konjici beli!
Al' da vam spustim na plea gojna
tugu kad draga izgubi vojna,
taj teret ne bi preneti pregli,
svi bi ko janjci morem polegli;
tuga bi moja u more pala,
al bi i mene sobom odzvala.
POJAVA DRUGA

Ulazi RADOJE s desne scene.

RADOJE: Tako ti je to kad se lati Latina.

Pogledaj napolje, sama voda, pogledaj unutra, sam
uvoda; nigde cveta, nigde potena oveka. Otkako sam
van Crne Gore, ne vidoh zelena lista, ne vidoh vedra
lica, jo da nije a gle cvea na onome prozoru!
Ba od elje da ga omiriem.
(Prie k prozoru na levoj sceni pa mirie cvee)
ANELIJA: Crnogorac! Da ga oslovimo, Fileto, moe da poznaje Maksima.
FILETA: Bie kakav sluga vaeg prekomorskog
prosioca.
ANELIJA: Moga prosioca? Znam. Goni me otac; ja
mu kaem da se ne mogu okititi zelenim vencem
svatovskim dok se nadgrobni kamen Markov ne okiti
zelenom mahovinom; al' sad isto ne bih marila da me
i na silu udadu; ta bar bi me odveli u zemlju
Maksimovu!
RADOJE: Pa ba ni jedan cvet nee da zamirie?
Badava! ni biljka nee da se primi od pogane ruke.
(Obazre se i opazi devojke) Gle, gle! jo dva cveta. Ona
to sedi za erevom bie gospoa, a ona to je
pesmom razgovara bie slukinja: lepa slukinja
nego gospoa; a moda su i obadve slukinje. Dakle, to
je ta pesma to sam je uo izdaleka? E, pa da vidimo
kako i to cvee mirie! Dobra vi srea, devojke!
FILETA: Pomoz' bog, gospodine!
RADOJE: Da sam gospodin, ja ne bih s vama pristajao.
ANELIJA: Da ko ti je gospodin?
RADOJE: Moj je gospodin kralj Srbije, ban ponosne
Bosne, herceg slavne Hercegovine, gospodar Zahumske
i Zete.
ANELIJA: Dosta, dosta! Zeta? Je l to blizu Crne
Gore, jesi l' i ti odande?
RADOJE: Zeta je ona zemlja iz koje zetovi dolaze
dudu mletakome; ne boj se, tebi nee doi ako nisi
dudeva ki; nego, ja sam Crnogorac, nisam ni ja
daleko od dudeve zetovine, jo ako ti nisi daleko od
njegove keri, mo emo se sloiti.
ANELIJA: Pa kad si Crnogorac, da ne poznaje
kakogod Maksima Crnojevia?

RADOJE: Maksima? Gledaj ti za koga ona raspituje! Poznajem ga, zna li, kao brat brata to poznaje.
ANELIJA: Pa reci mi, dobri junae, jesi l' ga
video skoro, govori, dragi moj, je l' bio zdrav i ves'o?
Je l' spominj'o Mletke? Je l' poruiv'o to?
RADOJE: Poruio je dudevoj keri da e i on doi
sa svatima to dou po nju.
ANELIJA: Maksim? Maksim e doi?
FILETA (u sebi): ta! usudie se nesrenik?
RADOJE: I jo neto poruuje, al' to u samo tebi
da kaem, al' nasamo, da nas niko ne uje. Hodi samo,
hodi! Ne boj se, poruka je, nije poruga!
ANELIJA: Oh, doi e, s otim si rek'o sve,
al' o njem' zbori, mome, evo me!
(Ode s Radojem)
FILETA: ta? Doi e? Oh, jeste, to je sve
neprestan vapaj moje molitve.
Ne tui vie, senko Markova,
osvetiu te, oh, osvetiu,
osvetiu te, ena mada sam!
Jest, ena sam, al' hMrziti bar znam,
oh, ena sam, al' ljubit znala sam,
ta njega mrzit, tebe ljubiti.
Al' utei se, krvnik doi e,
to ljubav nee, mrnja moi e.
Da zamalo nam bee, dragane,
da kratka bee prekomerna strast!
Al' od te strasti, silne, estoke,
ba od nje skona, od nje nestade;
jer kad je sestre tvoje greni stas
uiv'o krvnik, uo si mu glas,
iz moje si ga uo odaje,
pa misli, sad te ljuba prodaje,
u mraku, misli, da ga ljubim ja,
pa jurinu na svoga takmaca;
i izdade te estina i mrak,
ubi te krvnik, moj ivote drag!
I ivi jo, jo ivi omrza
i osvete ve nad mi s' okrza
o nedomaan zaviaj mu krt,
o ivot njegov i o tvoju smrt.
Al' ne ali se, iv je opet nad,
ne oajnii, pokojnie mlad!
Osvetiu te, krvnik doi e,

to ljubav nee, mrnja moi e.

(Istrgne no i pretei ode.
Kad ode Fileta, ulazi s leve strane ANELIJA i
RADOJE; Radoje nosi jedan list u ruci.)
ANELIJA: Ponesi to, i s otim nosi mu
neispisane enje moje bol!
Oh, da sam neto ja golubica,
da sama taj ponesem beli list,
poletila bih, sletila bih se
s pisamcem tim i s oseajem svim,
to u zaetku srce nosi jo,
prinela bi mu sve golubica
s pisamcem tim na ispisan mu lik
u neodoljiv zagrljaja vig.
RADOJE (u sebi): Sirota golubica! kako bi ona
ponela u zaetku!
(Glasno)
A bi li nala svoga sokola?
i kad ga nae, bi l' ga poznala?
ANELIJA: Bi l' poznala? Ej, slepi jadnie,
ne poznaje poznavanje jo ti!
Bi l' poznala? Ta poznau i val
to s one strane mora dolazi,
na bregu da l' je etajua sreo,
i da l' je Maksim video ga moj.
Oh, poznau i trag to ostavi
na vodenom ogledalu mu lik!
RADOJE (sebi): Sirota devojka! Kako bi ona poznala trag lika Maksimova!
(Glasno)
Mladoenja e nalik biti na nj
k'o jajeta to dva golubija,
golubije k'o elje tvoje dve,
k'o dva zaetka, tako nalie!
(Sebi) Ako ni sada ne razume da je Maksim
mladoenja a mladoenja Maksim, onda u i ja ostaviti u zaetku moje obaveujue misli, a dude neka im
posle bude babica!
ANELIJA: Na njega nalik? Ubio ga bog!
estoije jo mrziu ga stog!
Usudio se jedan nevrednik
na podlu duu takav uzet lik!
Al' manimo se tvog mladoenje,
pripovedaj mi o Maksimu to!

(Uzima ga ispod ruke)

Pripovedaj, pripovedaj ma to,
pripovetka je svaka o njem' re!
RADOJE: Da zna izmamit k'o to rei zna!
(Sebi, polazei)
Al' dobro je! Bar e biti bolja rodilja nego to je
babica!
(Odu)
POJAVA TREA
Dvorana u dudevom dvoru. Ulazi Ivo CRNOJEVI,
DUDE i ORE

DUDE (rukujui se s Ivom): U dui mi je milo,

prijane,
kad pomislim da roda zadobih
to vlada nad tim dinim narodom,
nad narodom, a nad junacima;
uveni ste po svetu naemu
sa vere vae i junatva vam,
a uzdam se u veru junaku
da nee vera roda izdati
u nezgodi, u nudi junakoj.
Ivo: Nek' vera mesto mene govori,
a prijateljstvu nema pogodbe.
DUDE: U dui mi je milo, rekoh ti,
to tvoga sina tako usrei,
jer tast je njemu dudev silni ma,
a punica mu puna riznica.
ORE: Treina blaga Anelij'na je,
to njojzi daje ljubav bratinska.
Ivo: Na blagu hvala, prijatelju moj,
na blagu i na prijateljstvu vam,
ja vama dajem vrednu zamenu:
junatvo nae i gospodstvo nam;
al' blagu vaem, sili vaojzi,
i latinskome vaem ponosu,
i mom junatvu i gospodstvu mom,
jo vredniju vam dajem zamenu:
ta zamena je sin moj Maksime.
Vidite l' tamo onaj visok stub,
na tom je stubu od kamena lav,

u njega oi do dva alema,

to svetle nou morskim brodima
kad izdaleka brode u Mletke:
jo sjajnije su oi Maksima.
Zasenule bi oi alemske
pred svetlim suncem lica njegova.
ORE: Anelija je lepa devojka.
Ivo: Anelija je krasna devojka.
Al' kunem vi se bogom jedinim,
i kunem vi se srpskim imenom:
doveu sobom svata hiljadu,
me vienima najvienijih,
i me njima u moga Maksima:
u hiljadi mu nema lepega!
DUDE: Ta znam, prijane, znam i verujem,
daleko se, i do nas raula
lepota mladog Crnojevia.
Ivo: U Mlecima je bio Maksim moj
tek mesec dana doma kako je.
DUDE: U Mlecima? Pa ja da ne znam nit7
Ni ti ga, ore, nigde ne vide?
ORE: Crnogoraca bee vie tu.
Ivo: Da ga je vid'o mladi dudevi,
ne bi ga smet'o s uma nikada,
jer nije takav lik za zaborav.
DUDE: Da bog poivi krasnog zeta mog!
Al' malo prije bee druga re:
Ugovoren je, dakle, ugovor,
pet hiljada mi daje vojske ti
na nemakog esara u pomo,
a tebi ja pedeset galija
na Turina, na naeg dumana.
Al' hiljada e, veli, doi sad
u svatove: e, mila mi je vest,
od pet hiljada moe biti est.
Ivo: Veselje eka moje svatove,
ne krvavi se ko je meni gost,
ne dam da bude mojim svatima
svatovsko vino priest poslednja.
Al' hiljadu u drugu dati ja
ako mi da jo deset galija.
DUDE: ta misli, Ivo, deset galija!
Debana skupa, skupa oprema.
Ivo: ta misli, dude, tisu gromova!

A skup je ivot, skupa, dude, krv!

DUDE: Pa neka, hajd', nek' bude tako, no!
Nek' tako bude ugovoreno.
I dok se mesec snova ispuni,
nek' s ispune i moji dvorovi
svatova naih svetlim zvezdama
i zetom mojim, sjajnim mesecom.
ORE: Zar tako brzo, babo, tako zar?
A drugi mesec tek je utek'o
otkako sunce zae bratu mom,
to bratu mom, al' prvom suncu tvom.
Za sreu sestrinu ne marim ja
koliko alim brata starija.
DUDE: Ko odve ali, taj nek' sahrani
najmilije pokojnikovo sve.
Ako je, dakle, mila alost ta
pokojnom sinu mom, sahrani je.
Ako mu nije mila, ne treba.
ORE: Tvoja mu, dakle, alost ne treba.
Il', ako treba, sahranjena je?
Da zna sinovlja dua blaena
kako je otac prealiti zna!
DUDE: Da zna sinovlja dua blaena
da ona smeta dobru naemu,
spasenju moda cele drave,
blaenstvo bi joj rajsko omrzlo.
Pa ako nee da te omrznem,
pretrpi se pa uti, sad ni re!
Oprosti, priko, prosti, Ivane,
to sam se s ovim zagovorio,
zaslepila ga bratske smrti no,
pa sestre svoje danak ne vidi,
to sestre svoje, al' i sviju nas.
Ivo: Zaista nee, prijatelju moj,
zaista nee sina prealit
da ugodi rodbini novijoj.
est hiljada junaka podi u
pod orujem, pod sjajnom opremom,
nek' priti mojoj slavu osvoje;
a na taj bojni kalpak ponosit
prikovau neboju-elenku,1
jer vojvodu u dati eti toj
ba sina moga, moga Maksima.
DUDE: Nemoj, prijane, nemoj, Ivane,

da otetimo mio ivot taj,

imamo i mi mudrih vojvoda.
Ivo: Mudrost je mlada jo u Maksima,
pronicava mu nausnica tek
k'o aurica mladog prolea
iz koje e se sad tek izviti
arenkast leptir veka slavnijeg.
Mudrost mu, rekoh, nije zrela jo,
u vas je valjda koja zrelija;
al' junak ti je, prijatelju moj,
pa pregalac je, prijatelju moj,
pa krasan ti je, prijatelju moj!
Ma kunem vi se ev' na ovi ma,
na svoj se kunem ma da ne ima
junaka ljepeg vaa Latinska;
i ako i vi ne reete to,
dabogda mi se na mom palou
prevrnula u ru kletva ta,
da ogrezne u njojzi britak ma,
i nikad vie da ga ne dignem
na klevetu u svoju obranu.
DUDE: Ne kuni maa, dragi prijane,
ne kuni ga, skoro e trebati
da trebimo sa due dumana,
al' hajde sad, da duu potkrepi,
na duak smo jo duni aici,
eka nas ve: prioni, prijane.
Ivo: Al' prije moram razviditi jo
da l' due s kopna vetar ugodan,
da l' due s kopna, da mi ne kopnu
junaci srpski ekajui me.
Naredi l' dude, za me galiju?
DUDE: Narediu ve ja, narediu,
il' hodi sa mnom, zajedno emo;
a ti, meutim, ore, pripravi
za prosioca vredan oprotaj.
(Dude i Ivo odu)
ORE (sam): Da pripravim? ta? Ja da pripravim?
Zapovedim za njega doruak?
I moja usta da ga ugoste?
Ne, nikada! Ja mrzim sav mu rod!
I onu no kad Marka ubie
Crnogorca su jednog spazili
di proe ovuda na gondoli

ba ispod otvorenog prozora

s kog konopne visahu lestvice.
Ubicu dosad niko ne zna jo,
zar nije moda taj Crnogorac
ubica Markov, krvnik brata mog?
Oh! da ga znam! Pa ja da pripravim
za Crnogorca sjajan oprotaj?
Oh! pripravio bih mu oprotaj
da g' oprosti ivota zanavek!
Al' bo' oprosti, ko je ovaj bes?
Fileta zar? Pa go u ruci no!
Pa vitla njim k'o da bi sekla kog!
(Fileta ulazi golim noem maui po zraku)
Dobro jutro, Fileta, kako je?
FILETA: Jo ivi omraza, al' doi e,
to ljubav nee, mrnja moi e!
ORE: Dobro jutro, jes' ula, delijo!
FILETA: Ko meni naziva dobro jutro,
je l' dobar junak to?
ORE: Kad ena pita, ne znam jesam li.
FILETA: I korica je roda enskoga
pa uvarm u sebi muki ma.
Al' hej, ta rekoh! Ne sauva ga!
ORE: Dobro sam jutro tebi nazvao,
al' mislim da sam junak bolji ja
neg' to bi el'o) sav da ti je vek.
FILETA: Junaka goreg onda ne ima,
jer goreg veka nego to je moj
otkako Marka nesta ne ima.
ORE: Ta njim ba ode po junatva mog.
FILETA: Al' tri nek' dou, pomisli li na nj'
jesi li junak, dudeviu, ti?
ORE: Pa ako sam?
FILETA: Ubicu Markova
ne poznaje?
ORE: Ne poznajem, a ti?
FILETA: Al' ja ga poznajem.
ORE: Pa reci ga,
govori, sele, zbori, ko je, ko?
FILETA: Hajd' za mnom samo, za mnom, junae,
pripovediu stranu pripovest,
al' vadi ma, junae, vadi ma!
Hajd1 sa mnom, uvaj da nas ne uju,
jer ako padne samo jedna kap

od pripovesti moje otrova,

nek' padne kap u More jadransko,
zaeglo bi se more debelo,
stenovito bi grizlo korito,
zanjih'o bi se temelj Mlecima.
Ve vadi ma, junae, vadi ma!
Nek' na ma kaplje otrov strani taj,
nek' harni elik ljuto projede.
i nikad obraz da ti svetli sa nj
dok krv ubice otrov ne spere:
Sad vadi ma, pa sluaj pripovest!
(Odu isiod ruke, ona u jednoj ruci no, a on u drugoj ma)
POJAVA ETVRTA
DUDE, za njim DUDEVI

DUDE: Okani me se, vetrenjae moj,

dok pustim vetrom to ga govori
ne raspiri u meni srditost,
ne podstakne u staroj kladi ar.
Ne zbori vetar, ne govori dim,
na domu mome, mladi dimnjae!
U srcu tvome, na tvom ognjitu
raspalio si oganj suvie,
a oganj taj jo vema podie
iz glave prazne vetar nesmislen;
tim vetrom si oduv'o Ivana,
raspirio mu ilajedrila,
a tom estinom, naglom, preranom,
na elu si mu sabr'o suvi gnjev.
ORE: Al' posluaj me, roditelju moj!
Otvori uvo glasu vetra mog
i srca moga iskri iskrenoj,
Fileta mi se klela da je on.
DUDE: Fileta ti se klela, veli ti?
I ta mi se ve penje na duu
k'o podla maka na zaputen krov!
Fileta ti se klela, veli ti?
Kad ene kunu, vrag blagosilja!
Fileta otkad kleti naui,
sa doma moga kletva ne silazi!
ORE: I ja se seam da ga opazih

u meseini, ispod prozora.

DUDE: I ti se sea meseine, je l'?
I tvoja pamet meseina je.
Fileta meseina, meseina ti,
ta svi ste bledi meseari vi!
ORE: U meseini bee, istina,
al' istina je vidna ta k'o dan.
DUDE: Ma uti tamo, meseare mlad!
ta misli ti sa mesearstvom tim?
Od meseine sakuj maeve,
od zvezda tanad, od meseca tit,
i nai vojsku za to budzato,
pa posle zbori, sudi, kidii,
osveti brata na kom gode zna,
al' sad
ORE: Al' i sad, babo, zato, zaboga,
moljakat pomo nepouzdanu
od roditelja svoga dumana,
i dumanu jo davat svoju krv?
DUDE: Ako mu ne dam danas svoju krv,
prolivae je drugi preksutra,
to rukom nema, ne mo' prebiti,
to prvo moe upotrebiti,
posle e lake da ga istrebi,
il' duman bio, il' silniji drug.
ORE: Al' to je duman, to nam nije drug!
DUDE: Bre, ne dii mi bruku, derane!
Je l' tvoja svaka re Crnogorac?
Il' usta tvoja Crna Gora zar,
kad misli da u njima odbiti
sa sede glave napast nemaku?
Hajd' hajd', dok nisam zapuio ja
(Pretei)
Crnogorcima tvojim izlazak!
ORE: U vlasti ti je, dude, babo moj.
Al' ja se ovde tebi zaklinjem:
kad Crnogorci dou u Mletke
i ne krati im niko izlazak,
nek' ovaj ovde moju kletvu zna:
(Metne besno ruku na ma)
zakratiu ga jednome bar ja!
DUDE: Al' ja ti rekoh, slepe zavojit!
Ako se makne meu vama ko,
il' ti il' ona uskoripaa,

Fileta tvoja, baciu vas sve

pod teke streje vrelog olova
kud izdajnike baca drava,
da im ispee sunce mozak iv!
Pa i ja sam da skoim u more;
od moje kose s glave starake,
oseele na jadu, na muci,
nek' mreu pletu morski pauci!
Oh, tako mi je glava slaba ve,
da jedva nosi malo kose to,
a ti nad njome zbira oblake,
pa iz oblaka sipa teki grad,
preteki grad sramote preteke.
Taj grad ga bije kao stari hrast,
da zbrie s njega listak poslednji,
i njega samog u grob sabije.
Ne mogu dalje, oslabio sam,
iznemog'o sam ve, pomozi mi,
povedi me, molim te, posrem!
ORE (Uzevi ga ispod ruke):
Umiri mi se, dragi babajko,
ne esti mi se, sluau te ja.
(Publici, izlazei s ocem)
Al' kad ve ne smem vuka ubiti
dok oblazi moj stanak skroviti,
kad poe, onda u ga loviti!
(Odu)

DRUGI IN

PRVA POJAVA
U kutu stoji bolna postelja Maksimova, na njojzi
sedi majka JEVROSIMA pa plete kosu.

JEVROSIMA: Upleite se, jadni kurjuci!

Otkako mi je bolan Maksime,
vi elja niste jo ni videli;

upleite se, sad se predig'o.

Oh, emerno je predizanje to,
ej, predizanje: - prosti, boe. gre'!
al' on bi vol'o predisanje pre!
Gle kako sede ovi kurjuci,
zar tako dugo Maksim bolova?
Ta bome jeste, pola veka mog.
to vara duu, koso nesreo?
U sreni, beli dani crna si,
pocrne l' dani, ti pobeli sva.
Pa ba ni jedne crne dlaice?
Ta bog je mudar, bog je tako hteo;
izbelila sam kosu suzama:
kad nestade poslednja crna vlas.
tad nestade i suza poslednja.
Oh, da je reka s mojim suzama
protekla burno ak na onaj svet,
u raju bi se cvee suilo,
da raste za njom sve emerika,
i majkina nuza nju duica.
(Uzdiui prilee na dueke)
Ej! Ivo, da l' ve isprosi?
da l' isprosi, da l' dolikuje sna,
da l' dolikuje licu gospodskom,
da l' dolikuje tvome Maksimu?
MAKSIM: Ma ljudi, ljudi, evo Maksima!
Da, Maksim je, i opet nije on!
Ispoveda se svetu, iskren je,
te nee da se krije obrazom
potenim, istim, k'o i drugi svet,
ve svoju je obrn'o prirodu
k'o iznoenu staru haljinu,
pa crnu svoju duu iznosi
da svaki vidi to je bezdunost!
I opet vas je prevario sve:
to nije Maksim to po zemlji gre,
tek crna dua mu, tek crn mu gre'!
(Pogleda kroz prozor na jezero)
Ej, more, i ti mi se izmee!
Te teke kuge, pusti vetrovi
nagrdie ti lice studeno;
al' za tim licem tvojim rapavim,
iza tog pakla, sakrilo si raj,
a u tom raju jednog anela

to voli jednog crnog sotonu,

pa jo da vidi kakvog sotonu,
rapavijeg jo nego to si ti;
uh, da mi ga je de uvrebati,
razmrsk'o bih ga, utuk'o bih ga!
(Vadi ma)
Ta maem bih ga kivan proeg'o
(Okrene se od prozora pa ugleda sebe u ogledalu)
A gle! A gle! ta ono je taj vrag!
Gle aveti, gle gada rapavog!
Sad crkni, vrae, crkni, sotono!
(Napada maem na ogledalo, a Jevrosima skoi pa ga
uhvati za ruku)
JEVROSIMA: Jao, Maksime! Ta bolan, ta ti je?
MAKSIM (ispusti ma iz ruke):
Kud ode, de si, de si, avole?
(Klekne pred mater)
Umesto tebe, vidim anela,
umesto tebe, hranitelja mog.
JEVROSIMA: Ej, Maksime, ej, sine jedini!
U tebi mi je moj vasceli svet,
i raj i pak,o, oba uspored.
MAKSIM: AL' sad je pak'o, crn je pak'o sad!
Ne osea mu zadaj pakleni,
ne osea mu teku pripeku?
Zar ne uje promukli vraki glas
da svetli obraz boji proklinje
to nije krastav kao to je on,
pa kad je bog, to nije boginjav?
Zar ne uje al' ne gledaj me, oj,
ta ne gledaj me tako, molim te,
taj pogled mi je duu proeg'o
k'o kad bi krstom vraga igos'o.
JEVROSIMA (u sebi): Prekrstiu se, le' u, umreu.
MAKSIM: Ta ne gledaj me tako, anelu!
Tvoj pogled s neba u pak'o je pao,
k'o rosna kap u ulje zavrelo;
ne mogu vie, ulje kipi ve,
razasue ga ta preista kap,
poprskae te ulje pakleno!
Ne mogu, mati, mati, odlazi!
Milo OBRENBEGOVI ulazi lagano, ia mae Je
vrosimi rukom da izae)
JEVROSIMA: Ta hou, rano, ostaviu te,

al' suze moje nikad, nikada;

bar da se Maksim suzom pretvori,
ja onda nikad ne bih plakala,
da Maksima iz sebe ne pustim;
al' sad me tako svaka suza tre,
k'o kanda se za svakom suzicom
po jedan Maksim kida od srca.
(Ode)
Milo: Je l' vredan Maksim take milosti?
MAKSIM: Ha! Ko to zbori o milovanju?
Je l' vredan Maksim njene milosti?
Je l' vredan mesec zraka suneva?
Je l' vredna pono pratnje zorine?
Je l' vredna koljka sitna bisera?
Je l' vredna maa crna korica?
Je l' vredno ovo srce prevrelo
da nosi u svom mraku plamenom
anelski onaj devojaki lik?
Milo: Je l' tvoja mati tebi devojka?
I ne uje, i jo me ne uje!
Junae, mome, drue, Maksime!
MAKSIM: A? ta? Oprosti, brate Miloe!
Oprosti mi zanesen uzdisaj!
Da l' doe, pobro, da me utei?
Bar ja bih rek'o, jer je mio glas
izletio iz dragih usta ti,
k'o britak ma iz tankih korica,
da jednim mahom, jednim udarcem,
odsee s mene uzdisaj i jad.
Dobro mi do'o, dragi pobrate,
jesi l' mi voljan, mio goste moj,
jesi l' mi voljan, jesi l' negovan?
Pa kako zdravlje, kako noas san?
Milo: Ispituje mi, bolan, ve i san,
a ja u tebe javu ne znam jo,
jer tvoja java san je preda mnom:
zapitkujem li, ne odgovara,
kad ja zautim, onda zbori ti,
al' meni ne, nit' sebi, nikome!
Odskora mi se tako prerui,
od bolesti bih rek'o, al' jo pre
u Mlecima si jo zasadio
emeriku u srce svoje tu,
to negovana vrelom pripekom

matanije i iva ustvila,

i zaptivena u tu utljivost,
prenaglo nie, prenaglo ve zre.
Il' nije meni doputeno zar
zaviriti u taj zaptiven vrt,
ispleviti emeriku i trn,
da ostane tek miris, cvet i plod?
Zar nije meni doputeno to,
zar meni nije, pobratimu tvom?
MAKSIM: Da kome bi, moj brate Miloe,
da kome bi ve bilo slobodno
kad ne bi tebi, pobratimu mom,
slobodi mojoj, svezi jedinoj?
Ta nismo li odrasli zajedno?
I rodili se nismo l' zajedno,
i zajedno se mladi krstili
u vatri i u krvi dumanskoj?
Sea se jo na nau prvinu,
na prvu vatru, prvi okraj,
kad prvom vatrom, prvim plamenom
okovasmo od grudi ivi tit
i pobratimstvom srca skovasmo?
Ta sea li se, sea li se jo
kad udarismo najestoije?
Ja zamakoh, jo boju nevian,
i opkoli me sila dumanska,
a ti me vide u toj nevolji,
trenutkom nude posta dosetan
i u glas viknu naoj etici:
Ma izdae nas, brao, izdae,
spasavajte se kuda koji zna!"
I nai na taj glas uzmakoe,
a mene, mene ostavie svi:
sramota naa, njina pobeda,
al' ja sam ost'o, ja sam ost'o iv,
ja ostadoh, do sebe vidoh te,
da mene spase, sebe osrami,
da ivot spase svome pobratu,
sramotu smrtnu uze na duu!
Moj Miloe, na veki brate moj!
Da tu sramotu skinem s due ti,
potedit neu spasen ivot svoj,
u nevolji u svakoj nek' je tvoj!
Milo: Odavna je to bilo, Maksime,

sramotu e ve vreme oprati,

ne ushte l' vreme, oprae je krv,
jer nema tako stare sramote
koja se ne bi krvlju oprala
prolivanom sve snova i snova!
Pa ba sramota da ostane ta,
zar nije milost tvoga bratinstva,
zar nije izobilno ruvo to,
da pokrije nagotu njezinu?
Al' moja me sramota ne mui
k'o tvoja to me mui, Maksime!
Il' nije zar sramota svaki jad
to jede duu kriom pretrpan,
da ne dopre do njega beli dan,
prosei zraak bratske milosti?
Zar nije to sramota, Maksime?
Oh, skini tu sramotu sa srca,
pa odvadi mi od nje neki deo,
da stiam srce s otim teretom,
jer jako mi se iri u srcu
golema briga, briga za tobom!
MAKSIM (sebi): Aneliji sam zaverio se
ne izdati milosti potajno
nedoputenih sastanaka slast
ni pobratimu najroenijem:
i veru sam joj dosad sverio;
pa sad da kaem pobri ispovest?
Ta prosto mi je, sad je svemu kraj!
Al' ne bi li otuila ga zar
dosadanja mi nepoverljivost?
Da mi ugine spomen naslade,
iv pobratimstva satre blagoslov?
( Milou)
Ja znadem, ti me tuje, Miloe,
i kukavca potivat ne bi znao;
al' ako dozna jad moj i moj bol
jer podnosei teret na srcu
ne mogu znati je l' ba golem jad
il' slabost srca to me kidie
pa dok ti reem jad i teret taj,
na krepije ga srce poloim,
uinie se laki mo' biti,
k'o ala moda, k'o lakrdija;
razmazilo b' se tvoje bratinstvo,

obaviknuto hrani krepijoj,

a ne znam je l' mi draije jo ta
neg' Miloeva to je milota.
Milo: O draoj nekoj bee prije re,
kad uoh, ja te njome zatekoh,
u usti njome
MAKSIM: Da! Da! Evo je!
Vidi li onu senku, vidi li,
to posre uz onaj tavni zid?
Oh, senko, stvoriteljko moja ti!
Sila si se iz carstva duhova,
na zemlju svoju nosi sudbine
poslanstva teka i proricanja,
proricanja ti otetana ta,
pa posre pod veljim teretom!
Oh, senko, stvoriteljko moja ti!
Dopusti zemlji tvojoj, sinu tvom,
to njega nosi grdan teret taj,
to njega nosi, to ga nosi na nj,
da ti ga, slaboj, snosit pomogne!
(Ode)
Milo: A ja da stojim, da ne pomognem!
Neka mi slutnja ruke vezuje,
te nehotice snagu tedim jo
za vei teret, mnogo vei jad,
pa neka doe, sad jo pomagaj!
Al' evo ih! Zadocnio si se.
POJAVA DRUGA
JEVROSIMA ulazi, naslanjajui se na MAKSIMA S
jedne strane, a s drue podilazi Milo

JEVROSIMA: Malaksala sam, sinko, dri me!

Il' na srcu, il' de je, tek je zlo.
Pokucava mi srce estoko,
i u glavu mi krvlju udara
k'o kivan duman na utvren grad!
Pa zato mi se valjda priuva
neprestano k'o konjski neki bat,
a pogledam li oknom napolje,
privia mi se konj i konjanik.
( uje se spolja potmulo kucanje)

Ba sad, k'o da ga ujem iznova.

(Opet kucanje)
Milo: To neko kuca, majko, zaista.
Ivo (spolja): Hoj! Hoj!
JEVROSIMA: Ha! ta! Je l srce to il nije? Jest!
Il' on, il' srce? Il' srce, il' on!
I on i srce, i srce i on!
(Prislukuje na prozoru)
Ivo(spolja): Ta otvarajte! Otvarajte, hej!
Ni ive due? Sluge, slukinje!
Zar ne smem ja u dvore Ivine?
JEVROSIMA: I ON I srce, i srce i on!
Ta oba su, ta oba su mi tu,
donesoe mi snagu, utehu!
(Brzo ode)
MAKSIM (sam): I doe ve, i otac doe ve,
ljubavni sinu svome poslanik!
Podvikuje svatovski veselo,
od nepoznate ljube nosi glas,
od nepoznate, sinu neznanom,
jer sina svoga nee poznati;
al' pozna l' sina, nae li ga jo,
tek onda e da pozna na alost
da nije na'o sinu nevestu:
ta nee me navesti nikada
na nevestu nenaveenu mi,
nenaveenu od srca mi mog!
Srce je moje puno, prepuno,
ispunjava ga Jedan samo lik,
pa ako nije htela sudbina
da mi se srce jednom prelije
i prelivi se taj boastven lik
na grudma mojim telom postane,
da ivi veno u mom naruju,
kad nije tako htela sudbina,
kad tako nee, druke neu ja!
Ja neu nikad od mog poljupca,
od poljupca, od zagrljaja mog,
da srcu svome gradim nevere!
Aneliju mi ne da veni sud,
al' drugu neu, zalud, babo, trud!
(Milo i JEVROSIMA prolaze nosei Ivino
oruje i prtljag)
Veselo samo, ili aui,

kako vas brzo svekar naui!

JEVROSIMA: Inae teak bee ovaj ma,
a sad je lak, a sad je tako lak,
poletela bih njime u oblak!
(Ode za Miloem)
MAKSIM: O, majko moja, nego moja ti!
Kakav si teret odnegovala,
i ne bio ti svaki drugi lak!
Oh, meni teret, tebi olakak
takav je s pronje babin povratak!
Al' evo ga! Sad nema kamo kud,
oekuj nudu, slepi kaiprst!
(Ulazi Ivo CRNOJEVI)
Ivo: A Maksim? De je Maksim, zovni ga!
Jes' uo, mome? Zovni Maksima!
MAKSIM (sebi): Strahota, oh, strahota do boga!
Preblagi boe, uje li taj glas?
Pa usluaj ga: zovni Maksima!
Ivo: Ma ta si stao, uri, derane!
(Sebi)
Oh, kako mi je Maksim u srcu,
ne mogu da se srdim na ovog,
odelo je na njemu Maksino
to mu je, valjda, iznoeno dao.
(Maksimu)
Hajd' idi, sinko, to s' se prepao?
MAKSIM (Polazei): Da idem, tuan, kuda i kamo!
Iz ovog tela samo odlazim!
(Rukom na nou)
I bogami, jo jedna samo re,
jo jedan poziv samo, evo me!
Da idem bogu na istinu sad,
i ovo telo, svoju crnu la,
da ostavim jo neznajuem jad!
Ivo (sedne, razuzurujui se):
Oh, dete moje, rano, Maksime,
radosti moja, jedinetu moj!
Da jedinite tebi radosti!
Dok samo doe, stupi preda me,
pa zapita me: ,,Kako, babo moj?
Pa kako put, pa kako prosidba?"
A ja mu kaem: ,,Sine, na noge!
Odvodi snahu, tebi nevestu,
lepotu prvu svoga vremena,

a pleme vredno tvoga plemena,

uvenu erku duda mletakog,
najlepu ljubu, najmilosniju;
Aneliju, more, Aneliju!"
Da radosti, da silne radosti,
obasue mi ruke suzama,
opijen e mi pasti na grudi,
a ja, a ja? Oh, ta u! More, hej!
Ti jo ne ode zvati Maksima?
MAKSIM (sebi): Aneliju! Ane Aneliju!
Da l' uvo u? Da l' oko ugleda?
Il' osetie usta kakvu slast
to opija sva redom uvila,
da ne shvaaju jo: je l' istina?!
Ivo: Zar jo ne ode? Trago nijedna!
Il' ovaj as da ide zvati ga,
il' ovaj as
(Vadi ma)
bie ti poslednji!
Il' smesta sad, il' s mesta nikada!
(JEVROSIMA cikom uleti)
JEVROSIMA: Ne, zaboga, ne udri na boga!
(Zaklanja Maskima)
Zar maem misli otrnuti jad
to boja ruka maem usee
i boja samo milost odnosi?
Besomunie! Dole, dole ma!
Ivo: Besomunik! ta? Ja besomunik?
Besomunico, koji ti je bes?
JEVROSIMA: Besomunik si, da, besomunik!
Jer bez muke si sina rodio,
othranio si sina bez muke,
pa sad kad je na tvoju muku spao,
pa sad zar misli da se oprosti
od svoje muke mukom njegovoJM?
(Grlei Maksima)
Ne boj mi se, ne boj se, Maksime!
Ne dri, sine, majka ti je tu!
Ivo (ispusti ma):
ta? ,,Ne boj se, ne dri, Maksime!?"
Je l' Maksim to? Je l' zbilja Maksim to?
Besomunico, lae, to je la!
Jer la je crna, moj je Maksim beo!
Jer la je gadna, moj je Maksim lep!

Ta la je to, ta ti si crna la!

Je l' bila la jo mati istine?
A jesi l' istina, ovo ti nije sin!
Ve la si ti, a la u ubiti!
(Napada maem na Jevrosimu)
MAKSIM (zaklanjajui majku):
Ne boj se, majko, Maksim ti je tu!
(Ivi)
E, la je, dakle, nije istina!
Ja nisam Maksim, nisam babin sin,
ja nisam Maksim, udri mene, de!
Jurii samo, probij ovaj tit
to muklo krije sina tvoga lik,
ispoda nj e izai Maksim tvoj,
pa kamo da si otac nebesni
da odleti u tvoja naruja!
to dre? Probij, seci, udaraj!
Ja nisam Maksim, udri mene, de!
IVO (opet baci ma):
Oh, boe blagi, da li si ti blag
kad mene goni tako estoko?
Oh, svemogui, da l si svemogu
kad ne moe povratiti mi re
to dadoh dudu! Ni to ne moe!
Tek jedna re, tek jedna huda re!
Ta jedna re pobedila nas sve:
i moju silu, silu dudevu,
i lepu sreu moga Maksima,
p tebe boga svemoguega!
Pa ta da radi smrtan ovek tu
kad, besmrtnie, i ti malake?
Oprosti mi, greniku samrtnom,
al' tako si mi, svesilnie, slab,
da moleeg te mene: Primi me!
ni sasluati ne bi mog'o sad,
il' ne bi mog'o, ili ne bi hteo,
da primivi tu nemo slabiju,
jo vema, silan, ne iznemogne.
JEVROSIMA: ta ree, Ivo? Kakva, tuan, re?
Izreci je, izreci zaboga!
Jer stranija je slutnja ova sad
neg1 sto strahota rei boije
kad gromom zemlji strah naveuje!
Izreci je, oh, uj, izreci je!

Ivo: Najlepi junak, rekoh dudu ja,

najlepi, rekoh ja, u hiljadi,
u hiljadi sad nema runijeg!
I nema lepeg cela Latinska,
sad runijega nema itav svet.
Oh, svete moj, da svetao bee ti
dok na tvom licu sjae beli dan,
al' vie dana ja te ne vidoh,
pa i na tebi danak prestade
i okrenu se druga strana no!
Oh, ne verujem, ne verujem jo!
Ta veruj, tuan, il' obnevidi!
Oduzmi vid, a bol, oh, straan bol!
U grudi mi se vrti itav svet
i vrtei se stenjem vrletnim
o ivila mi grudna zapinje,
pa kida, kida, bar da prekine!
Pa u tom svetu gledam svaki as
as no, as dan, i opet no pa no!
JEVROSIMA: OH, hvala tebi, hvala do boga
to mene rei takom utei,
jer slutnja moja bee stranija,
oh, hvala tebi, teitelju moj!
Ivo: Zar meni hvala, nesmislenico?
Zar ima slutnje crnje, stranije,
neg' ova to je crna istina?
Sramota, more, moga imena,
pred ponositim dudem poruga!
Sramota srpska, podsmej latinski!
Zar ima slutnje crnje, stranije,
neg' ta sramota to je, podsmej taj?
Zar ima slutnje crnje, stranije,
neg' ova suta nuda, ovaj sram?
JEVROSIMA: Jest, nuda je, i ja je oseam,
i ta mi nuda jezik vezuje,
i vezuje mi svaki prigovor.
Mogla bih rei: Gospodaru moj!
Sea li se kad poe prositi,
a ja ti rekoh ovo i ovo,
pa nemoj to, i nemoj opet to!
Mogla bih rei, sve bih mogla to,
al' nuda je, i ja je oseam!
Mogla bih rei: Gospodaru moj!
Govorila sam, ne poslua me,

opominjala, ne spomenu se;

jo ljubav moju, moje staranje
i materinske brige skromnu re
gospodarskom si grdnjom odbio!
Mogla bih rei, sve bih mogla to,
mogla bih rei, ne rad' osvete,
ve srcu svom da ropot uutkam,
al', gospodaru, ne moe mi se,
jer nuda je, i ja je oseam.
(Otpoinak)
Milo OBRENBEGOVI dolazi)
Ko dolazi? Je l' Obrenbegovi to?
Je l' Milo to? O, boja miloto!
Oh, hodi, rano, hodi, Miloe,
pomozi, sinko, sinko, utei,
i mene, Iva, i pobrata tvog!
Ivo: Moj sin, moj sin! Ta evo sina mog!
Il' bog je valjda rastavio lik
od suta tela sina moJega,
da kua samo roditeljsku svest
za koje u se, jadan, maiti!
Oh, Miloe, nek' bude drag ti lik
roenijeg mi tela zastupnik!
(Grli Miloa)
JEVROSIMA (sebi): Oh, hvala tebi, vena promisli.
to spasujuu mis'o nisposla
u jada moga oajniki mrak:
jest Milo nek je, Milo nek je, da,
mladoenja umesto Maksima!
( Ostalima)
Pa hajde, Ivo, hajde, Miloe,
da svegujemo nudu zajedno
ta init valja, ta li, kako li!
(Nudi ih da polaze)
Milo (polazei): Ne protivim se blagom pozivu,
al' groza mi je presluati vas;
ne poznajem u dui vaoj bol,
na elu samo vidim tragove;
ja ne znam pero to ih napisa,
al' vidim slova, znam ih itati,
i sa njih mi se
(Osvrne se na Maksima) sluti pisalac.
(Milo, Ivo i Jevrosima odu)
MAKSIM (u jednoj ruci dri gajtan o kome visi slika

jedna): Pa reci, divna sliko, reci mi!

Oh, reci, reci, da l' me ljubi jo?
(Kucne je, slika se mie)
Ti veli: Da! Ta da, ljubim te ja!"
I kako samo mogoh pomislit
da jednog leta suvo korito
iscrpet moe bujnost toliku,
milosti tvoje silne izvore?
Da mo' iscrpet jednog leta dno,
da mo' iscrpet silne reke te
to mora za njih tek su ljuskice,
a venosti beskrajni okean
tek alostan, emeran, prazan vrg!
I opet, duo, slatki izvore!
I opet moda nee poznati
kad 'vako vidi tvoga Maksima,
to uzmueno tvoje jezero?
Zar ne mo' biti, ne mo' biti zar?
Promen'o sam se, orapavio!
ta misli, edo, sasvim drugi lik!
Oh, kai mi, oh, kai, sliko ti,
hoe li opet mene poznati,
hoe li poznat tvoga Maksima,
iz oiju, iz usta, duu, re?
(Opet kucne sliku)
ta? Hou?" ta? - Oh: Hou!" - Hou! da!
Al' neu!" reci, reci: Neu, ne!"
Jer odgovor sam taj zasluio
kad tu jo sumnjam, kad jo pitam to!
Al' ti se sveti slatkom osvetom
pa veli: Hou!" Hoe? Hoe? O!
(Ljubei sliku ode)
POJAVA TREA
(Dvorite u abljaku)
JOVAN KAPETAN. LIKOVI ILIJA, MILI
EREMETOVI i URA KUJUNDI OKO NADANA BOJIMIRA

NADAN (zaustavljajui polazee):

Al' zaboga, jo jednu, samo re!
JOVAN KAPETAN: Nek' tako samo bude, Nadane,
porui: samo tako, stricu mom,

jer ta je Crna Gora, on ve zna,

ta Crna Gora, ta l' u njojzi ja.
LIKOVI: Nek' pusti moga sina Todora!
Zar nije bilo kazni zadosta
tavnovati za etir' godine?
MILI: Nek' pogubi krvnika Todora
na neveri to ubi sina mog,
nek' pravdu bolje pazi, bolje to,
no dumane to mi dovikuje,
da Likovi nada mnom likuje!
KUJUNDI: Ja neu krvi, neu, Nadane!
Tek dobro moje da mi vrati sve,
zelene podgorike livade,
i stoku belu to je na njima,
u dravu to jutros uzede,
u dravu, u svoju, velim, ud.
NADAN: Polagano, polako, gospodo,
na slabaak ste napali mi um,
k'o skakavci na njivu penice,
Zar i to malo dobre milosti,
to malo vere to mi ostade
u gospodara naeg Ivana,
da i to malo ludo izgubim,
raspaljuju ga savetima tim?
Kog moliti, tog nije srditi!
Al' ostanite, kud ste nagli sad,
naglina vas je s Ivom zdrpila,
pretrpite se, at ga proe gnjev!
Razvedri elo, Ivin sinove!
Ne srdi mi se, draga vojvodo!
Ti bee ba najei napada,
estinom ti se opuio ma!
(Nametajui mu pojas, odvede ga malo na stranu)
ta misli, Jovo, ta bi, junak, dao
da Ivo tebi vojsku otpusti,
il1 vojsku svu, il' bar polovinu?
JOVAN KAPETAN: Za svakoga junaka dukat ut,
po dukat ut mu dajem svaki dan,
nek' svate kupi zlato prosiplju,
a dotle e mi moji sokoli
od Turina oteti otkup svoj,
umesto da im sramno izvara
u mekoj zemlji meke cure slast!
NADAN: AL' kad bi Ivo odmah pustio,

bez prepirke, na moju samo re?

Ne dolikuje utom dukatu,
tom vojvodi u zlatnoj dravi,
da poe tako, kao Ivo, sam,
inokosan, bez ika sprovoda!
JOVAN KAPETAN: HM! AKO tvoja taka bude re,
na svaki dukat dajem tebi ja,
na svaki dukat belu cvanciku.
NADAN: E, dosta sad, pogodili smo se!
(Okrene se drugima)
Ma voljni da ste, svetla gospodo!
to tuno tako, to zautaste?
LIKOVI: Zautasmo l' zautasmo li mi?
A ne uje li zar iz tavnice
mog bednog sina vapijui glas?
MILI: Zautasmo l' zautasmo li mi?
Ne likuje li zar iz tavnice
neuutkan ubica sina mog?
KUJUNDI: Zautasmo l' zautasmo li mi?
Zar sitna krda meket ne uje
i blage stoke uplaeni rik?
Ve dre janje, sluti ve i vo
latinska gosta oblaporan sto!
NADAN: Odavde, uro, s ovog bedema
poljanu podgoriku pogledaj,
kroz maglu se i stado vidi nje!
(Odvede ga na drugu stranu scene)
Al' vredna stoka, vredna zaista!
Reka' bi, nisu beli volovi,
ve adorje po bojni dolovi!
Ja ne bih znao ta bih za njih dao,
da l' njive plodne, da l' vodenice,
ma svata bi mi bilo budzato
su ime bih ih znao otkupiti!
KUJUNDI: Ne mogu, oh, ne mogu gledati
U srcu mi je ao kad pomislim:
za etir' derne, trone galije,
na Turina to Ivo izgubi,
po nesrei, to daruje tek bog,
uzeti tako krasan, tako bogat smok!
Ma kaki otkup da mi uzede,
vodenice ma moje morake,
i njive da ih hrane penicom
podmirio dok ne bi galije,

al' stoku moju, moje staranje,

od kolevke to sam je pazio,
ej, Ivo, Ivo, poalie to!
NADAN: Vodenice bi dao morake?
A kad bi moja vratila ih re,
i molbe take smeli pokuaj,
i meni da l' bi otkup dao taj,
a ja da platim Ivi galije?
KUJUNDI: Vodeniare taki dozivlji
i od njih primi teke kljueve,
al' stoku moju, samo stoku daj!
NADAN: JO pre svatova, uro, ni brige!
(Poe druini)
A kud se Mili tako zagled'o?
iekuje l' iz lova sokola?
(Uzme ga ispod ruke pa ga odvodi na stranu)
A vidi l' Mili onaj visok stub
i na tom stubu kladu popreko,
i na toj kladi crna gavrana?
ta misli Mili, je li gladan ti?
MILI. Taj gladuje ve etir' godine,
jeo onog, bog d'o, to mu ne da jest
na konopcu krvnika Todora!
NADAN: Pa to se dosad ne doseti tom?
to ne ree: ,,Moj brate Nadane,
zamoli Iva, ti mu znade ud;
nek' vadi sunja, nek' mu ini sud,
nek' bude blag po mene sudija!?"
Il': ,,Izvaraj mu tavniarski klju,
pa ja da sunja spolja doekam!?'4
MILI: Oh, kad bih znao da moe, Nadane!
NADAN: Pa kad bi znao, ta bi Mili dao?
MILI: Ta dao bih ti to god zaite!
Za nasladu blaene osvete,
mog babajka bih osvetnika dao,
babajka moga, maa plamena,
taj dar da tebi, pobratime, dam,
to abljaka na njemu vredi kam!
NADAN: U svatove ako mi dade ma,
U Mlecima e stii tebe vest,
u Mlecima, jo prvi moda dan,
onaj e tamo biti vesnik vran!
Al' idem sad da teim Iliju!
MILI: De, tei samo, al' i stesat znaj!

NADAN: TO nam se Lika tako snudio?

Oborio je crnoj zemlji lik,
iz crne zemlje k'o da trai to.
LIKOVI: A oto mi je, jadan, traiti,
kad eljan pogled nije onaj klju
to abljake otvara tavnice!
(Nadan ga uzima ispod ruke)
Ja nisam Mili, Likovi sam ja,
pa ta e sa mnom, onome si drug!
NADAN: Ma ti si lud! Umirio sam ga!
Da opet Ivu tubom ne ide,
a Ivo je nakraj srca, i ljut,
pa teko tebi sad da dri sud!
Obric'o mi je silne darove
da reknem samo Ivu koju re,
al' ja sam rek'o: Likovi je moj!
Moj pobratim i, ako bog da, tast;
jedinicu mi, rekoh, daje ker,
i uz nju beli dvor na Morai,
i oko njega njive penine,
i u brdima lomni daje Ku
LIKOVI: iv i zdrav da si, vrsni Nadane!
ta nazbori! K'o da si Ivo sam,
k'o da ve nosi tavnicama klju!
Kakvi te dvori? Kakav, brale, Ku?
U tavnici zar nije sin mi iv?
A on kad umre, on kad pogine,
zar nisu njemu iva deica?
Sinovlje dobro keri ja da dam,
a tebi ker? A zna li, more, ti,
a zna li ti, vole l' te moja ki?
NADAN (sebi): A, tako dakle, taste? Tako, je l'?.
Al, poekaj!
(Likoviu)
Maj', nisam dosad znao
da mrtva glava bolje plaat zna
neg' iva to bi, nisam, vere mi,
tek Todor mora da me naui!
(Ostalima)
Ostajte zbogom, svetla gospodo!
Visokime se pro'te bedemom,
naslaujte se zrakom hlaanim,
vidikom bajnim, tijim veerom,
i zapljuskajem bistrog jezera,

dok mojih rei lagan zapljuskaj

ne podroni estinu Ivinu
i gospodsku mu ud stenovitu!
JOVAN KAPETAN: Hajd', uri se! Jer nisam navik'o
u dvoritu pomagat slugama.
MILI: Ni pitaju se zrakom veera
sa ponosita lica ekati
da od milosti zora osvane!
LIKOVI: Ni savijenim ekat kolenom
da m' u dvor zivka udvorica tu.
(Svi odlaze osim Nadana i Likovia)
NADAN: uj, Likoviu!
LIKOVI: ujem, Nadane!
NADAN (izvadi iz paga jedan komad hleba i baca ga
u jednu reetku prema zemlji):
Taj komad hleba vie vredi tom
neg' meni to bi itav beli Ku
u neve moje prvom poljupcu!
LIKOVI: Taj komad nee sin moj pojesti,
iz take ruke ne bi ga ni pas,
ve koji dan, dok njemu bude sud,
peenja e; a prazan anak e
ankolizu u lice pogano!
NADAN: ta? Nee jesti, misli? Nee, da!
A ba da nee, nije suvie,
na belom hlebu da je znae bar,
na belom hlebu, mili taste, da!
Na belom hlebu, da! Ha, ha, ha, ha!
(Klanja se polazei)
LIKOVI (pretei ode)
NADAN (sam); Opominjem se jo k'o detetom
da mati moja bee Latinka.
Oh, majko moja, oseam ti krv!
Presavijam se, prosim, moljakam,
popuzujem pred udi svaijom,
za dukatom, bajagi, pogiboh,
al' penom lakom pudljivosti te
na glavama im zidam tvrdi most
do prestola, do sile Ivine!
Gospodar ne da, itu vojvode,
gospodar e otii u Mletke,
on mora, ree; e, kad hoe ba,
pa kad ba mora, neka ide sam,
a Mleii ve znae ta e njim,

i u njima je moje majke krv.

A ja meutim ovde ostajem,
da krvi moje prostrem blagoslov
na vojvode to ostaju jo tu;
pa ako Ivu puste Mleii,
da opet kneza prime vojvode
i poklone se odmetniku svom
i oproste mu: starau se ja,
ta starae se majke moje krv!
A Likovi, moj nesueni tast,
kad vojvode donesu svak svoj dar,
i darovima takim postavim
prognana Ive gospodarski sto:
pilence svoje donee mi sam
na anku, ve peeno, gotovo,
pa kad ankoliz pile pokusa,
o lice u mu anak gospodsko,
a svakom drugom obeanu kost!
Al' hajde sad da dalje radi, hajd'!
Da dalje radi, dalje zavaa,
jer (Zamiljeno)
zlo bi bilo da se pomire,
da jedan drugom nudom popusti!
Al' ako ba? Pa ta bi bilo, ta?
Oh, majko moja, oseam ti krv!
(Ode. Zavesa padne)

POJAVA ETVRTA
Odaja.
Ivo CRNOJEVI i NADAN Bojimir dolaze.

Ivo: Ba tako vele, tako, Nadane?

Ne umede l' ih nagovoriti
da nije nuda meni dola tek,
sramota nije meni samo tu,
ve celoj zemlji, celoj dravi,
na srpsko ime, srpske vere glas?
N: Ta sve sam rek'o to se rei mo',
to ti mi svetova, i vie jo;

kad rekoh: svetlost srpskog obraza,

okrenu mi se le'ma Likovi;
a kada rekoh: srpske vere glas,
kapetan se po brku pogladi
i dlaku jednu dunu u vetar.
Ivo: I Jovan zar, i on, sinovac moj?
NADAN: ON dobro eli svetlom stricu svom,
svom stricu svetlom, gospodaru svom,
al' prijatelja mrzi mletakog!
Ivo: Razumem te, predomisliu se!
(Sebi)
Da popustim, da popustim zar ja?
U ovom asu teke nezgode?
Ma kad inae, samo sada ne!
Al' ta u, bolan? Dudu dadoh re!
Ponos je svet, al' re je svetija!
Oh, svet bi ovaj voljno pon'o sad,
nad ponorom ga pren'o paklenim,
oteta l' vrlo, zbacio bih ga,
al' ovaj svet to sad ga podnosim,
sudarite naela silna dva,
u meni je, a ja u njemu sav,
on sa mnom samo, sa njim padam ja!
NADAN: Pa ta da reem ekajuima?
Da l' milosti da javim svakome?
Da dou zar
Ivo: Predomisliu se!
NADAN (u sebi): Predomislie se? A, priekaj!
Jo jednu iskru imam palila
za ponosa mu ovlaeni prah!
(Ivi)
Jo rekoe u pretnji uonoj:
ne poslua li pravdu njihovu,
da za svatima alju dudu vest,
da verujueg tasta naue
ko mu je Milo, Maksim ko mu je,
i koga eli da mu bude zet.
Ivo: Izrekoe l'? Predomisliu se!
NADAN: A odgovor?
IVO (lupi nogom): Predomisliu se!
(Sebi)
Oh, teak je, preteak svet je taj!
Al' svaki dram u nove nezgode
udnovato mi snagu podie!

(Nadanu)
Nek' dou, Nadane!
(Ode)
NADAN: Nek' dou zar?
Nek' dou! Pa: predomisliu se?
ta misli on s predomiljanjem tim?
Ko misli u njem'? Ne mislim zar ja?
Neponjatno je miran, utian,
al' znamo ve taj namrgoen mir
kog samo grom estine prekine,
i u tom miru domilja se on?
Nek' dou, ree; ta da reem ja?
Pa ta da reem? Nije l' dosta zar
napustit Ivin razigrani grom;
da iznenad' meu njih udari,
rasprti na sve strane vojvode,
a Ivu samog baci u Mletke,
pa u abljaku ja da budem sam?
Zar nije dosta, nije dosta to?
Oh, dosta je, nit' neu zboriti,
nek' mirno tee moje majke krv!
Nek' dou, ree! Hajd', nek' dou, hajd\
da vidim de su!
(Dok on polazi prozoru, ulaze polagano etiri
vojvode: KUJUNDI, JOVAN KAPETAN, MILI I LIKOVI
paljivo se obazirui)
De su, nema ih?
Ni jednog nema zar na bedemu?
Odjezdie zar ve? Je l' istina?
Ni konja degod ni junaka de,
zacelo, oh, zacelo odoe!
Oh, majko moja, blaena ti krv!
(Obazre se)
Ps! Tie, tie! Prevari me krv!
Al' jo je bolje!
(Glasno)
Zdravo, gospodo!
KUJUNDI: Je l' ulaziti testir, Nadane?
NADAN: Jest, uro, jest, ba po vas htedoh sad,
JOVAN KAPETAN: ta ree Ivo, da li popusti?
Da l' odbi vojvodu gospodar ljut,
sinovca ja li blag se sea stric?
KUJUNDI: Ta evo ga, jest, zaista je on!
Ma gle'te, brao, gle'te, gospodo!

Sa stepena se sad ba silazi.

MILI: Jest, on; pa kako divno preruen!
Na glavi mu je kruna Balina,
a o ramenu samur-dolama;
jo nikad Ivu tako ne videh!
JOVAN KAPETAN (gledajui napolje, sebi):
Jedanput samo takog videh ga,
ne bee kruna, taj ne bee sjaj,
al' ta mu dua bila iz oka,
tiina ta sa lica gospodska!
estina kleca gledajui ga!
Kad blagoslovi moje svatove,
ba onda bee tako blag mu lik,
na junaku me pritiskiva grud,
u zazorno me elo poljubi,
poljubi me i prozbori mi re:
Dabogda tako junak bio ti
k'o iskren to je ovaj poljubac!
Malaksava mi, seaju se, um.
(Glasno)
U ruci mu je, ini mi se, ma
to sa Kosova Bala donese!
LIKOVI: Taj isti, Jovo, isti to je ma
to Skadar-pau njime probode
kad s Mleiima otimasmo grad!
I taj mu bee ponositi stas,
i pogleda mu udna zimogroz,
to njemu dobi poturicu tu,
te pred noge mu klee izdajnik,
da od milosti primi udarac!
Taj isti ma je, brate, isti ma!
NADAN (Kujundiu): Pa reci i ti, uro, koju re.
izii mu na susret poklonom,
pa kad mu se ve glavom pokloni,
pokloni mu i panjak uzapen,
i na panjaku stoku bogatu,
a ima l' doma koja mraka jo,
podnesi mu ponizan svatski dar,
a ti isprosi naputnicu bar:
ti mo' da prosi, tebi podnosi!
KUJUNDI: Nek' ne misli ba on, nek' ne misli
da poturicsopet ima tu,
da izdajice goni pred sobom!
Pokazau mu da sam junak ja,

pred pogledom, pred maem, pred krunom

gospodstvo da gospodstvom odbit znam!
JOVAN KAPETAN: UZMI se na um, uro, evo ga!
(Ivo CRNOJEVI ulazi u sveanom nakitu; svi se
klanjaju, KUJUNCI najdublje)
: Ne morite sumorne poglede
na ela moga sjajnom nakitu,
ne morite ih takim teretom!
Pokazujem se danas pred vama
k'o babajka kad mrtva iznose
pred sinke mu, pred jadnu siroad,
pod nakitom najlepe slave mu,
da poslednji celivaju ga put.
Ne pogledajte ove krune zrak
to sobom krije jad nedogledan,
ve pogledajte ovaj stari ma,
pa recite da l' vema potavni
sa prolivene krvi dumanske
to svetli elik rom projede,
ja l' vema crni s krvi srca mog
to, crnim plamom mrze dumana,
sa obranjene kanu desnice,
slobodi srpskoj prinosei dar?
Ta pogledajte ovaj stari ma
do desnice to moje dotraja,
da spere jednom ljagu kosovsku;
pa recite da l' vema pretee
na ostrici mu muke moje kov
dok izvojeva pomo mletaku
na kosovskoga naeg dumana,
il' vema bije srpsko oko vam
sa vrha mana rei srpske sjaj
to dudu dadoh u zamenu ja?
I prije no to junak dopustim
da na tom mau re zara ta,
preivim crnu srpske vere sram
i latinsku na Srbe porugu:
salomiu u grudi svoje ma,
Da svojom krvlju vau operem,
U grud'ma da mi vera istrune,
U meni vera, a u veri ja!
Ja izgovorih, sad izberite:
il' naslednici kletve kosovske,
potenja srpskog odmetnika krv,

ubice sedog branitelja svog,

il' ta imena sad izberite,
il' desnicom na mau Balinom
izbavitelji vere srbinske
i kosovske krvnici nevere!
Ja izrekoh!
(Drljei prsa prua ma)
A vi izberite!
KUJUNDI (mee ruku ia ma):
Junake moje, imovinu, krv,
za gospodara moga Ivana!
NADAN(sebi): ta stade ve? - I ,,stado", reci jo.
i sebe samog, vou volovom!
To vojvoda? Ta volvoda je to!
MILI (mee ruku na ma):
Za srpsku slogu. za tvoj, Ivo, glas,
na mau srce svoje prese u!
NADAN (na strani): Hajd' i ti govi, govedaru, hajd'!
LIKOVI (mee ruku na ma): I moja ruka ide za srcem
kad resm: Ivo, evo kletve, na!
(Mali otpoinak)
Ivo. Je l' svaki tu, je l svaki tu mi sin?
Da ekam jo? Pristupi, sinove!
Pristupi, il' odstupi zanavek!
JOVAN KAPNTAN: I moje srce razum nadjaa
bude li zlo, at bude patilo!
Ivo: Zadovoljan sam, hvala, junaci!
(Klekne i digne ruke nebu)
Oh, tebi hvala, kletvi uvaru,
to dopusti da verovat jo smem
na tvoju snagu, na promis'o tvoj!
(Ustajui)
Jo malo, sinci, ostanite jo,
jo jednu samo prijateljsku re!
Kaziv'o sam vam kako izabrah,
obilazei jadnom dosetkom
sudbine kivne iznenadni glib,
mladoenju u svetle svatove,
na Maksimovo mesto Miloa,
od kolevke ve pobru sina mog;
ne poznaju ih jo u Mlecima,
al' nek' ih znade Venecija sva,
razaznati im niko ne moe
opinljivost jednolikosti te,

pri kojoj se i roditeljska svest,

ne poznav lice, katkad remeti.
Pa dajte meni veru, gospodo,
na ovaj ma, na svoju zakletvu,
da niko nee tajnu izdati
Latinima u namiljaju zlu!
JOVAN KAPETAN: Sramota bi se bilo zakleti
junaku srpskom na tu tvoju re!
Zar nije dosta vere u nama?
Meu nama zar ima re te
i bez kletve to b' tajnu izd'o tu?
Jer da ga znam, tako mi Kosova,
od onog aska ne bi svet ga znao!
Al' ako ti je to ba u brizi,
zakleemo na krst momadiju.
Ivo: I amin tako! Amin, sinove!
Prikloni elo, zlatna ti je re!
(Dok Ivo grli sinovca i ostale tei i miri,
godori:)
NADAN (sebi): Izljubite se tako, brao, svi!
Na svaku psovku, kletvu od jutros,
na svaki porug jedan poljubac!
Izljubite s0, izljubite se jo!
I zaklopcima poljubaca tih
poklopite krvnikih strasti sud
uz vatru to vam Nadan pristavi!
Izljubite s', izljubite se jo!
Ta neete i 'nako zadugo!
Pa zagrljeni id'te u Mletke,
u zagrljaju poslae vas dud
da zagrlite koplja nemaka!
Izljubite se, zaklinjite se!
I zaklinjite vojsku biranu!
Ne tedite strahotu zakletve,
jer Nadan nee zlata tediti
da nae sebi zakletnika kog,
nek' ane dudu koju tajnu re!
Al' KO je to to tamo dolazi?
U dvorite se uri s bedema?
Je l' Maksim to? Jest, Maksim zaista!
Pa juri, k'o da nosi kakvu vest!
U dobri as te vidoh, vesnie,
moj vesnie, moj verni strasnie,
utedie mi kesu dukata!

I zato drugog naimati jo,

da gree duu kletvu prerui,
uinie mi ovaj budzato;
izbrbljae pretovarena strast
to tovar zlata ne bi otkrio!
A ja sam je natovario ve:
na Miloa tek da mu pruim prst,
jo suvie, da kaem: Al' je lep!
pa da vidi! Al' jo je malo slep.
Lepota mu jo stara u srcu,
i pobratimstvo jo na jeziku;
al' dok mu lice sie u srce
i Latinkina umiljata re
dok pobratimstvo zgladi s jezika,
pokazae se tajna ispoda nj',
prosuktae mu strast nasrtljiva
na zakletve pritiskujui krov!
Pa vesnika jo traim vernijeg?
Al' evo ga! Pa kako brza, gle!
Oh, brzo samo, poslanie moj,
gospoda te se naekae ve!
MAKSIM (brzo ulazi): Oprostite mi, srpska gospodo.
to tako bunim ovaj svetli zbor!
Al' verujte mi, nije na ino!
Jer pravda kae, zapoveda bog:
osuuju li koga sudije,
i krivevu da uju ispovest;
ja slutim tek, al' veli svet da zna
u zboru vaem da sam krivac ja!
Ivo: ta ree ti? I otkud ovde ti?
I ko te dozva, ko te propusti?
uvari de su? uje, Jovane!
uvari, sinko, nikog ne putaj!
(Jovan ode)
A ti e ii, ne trebamo te,
o tebi ovde nije bila re!
MAKSIM: O meni nije? Ne trebate me?
E, dobro, de! Al' trebam tebe ja,
da izmolim od oca blagoslov,
jer preko mora na put polazim!
Ivo: Pa preko mora sa mnom polazi,
mladoenja na elu svatima!
MAKSIM: Mladoenja? Da l' uste, gospodo?
I opet moram primat blagoslov,

mladoenja da jesam zbilja ja,

u abljaku, u Mlecima, i svud!
Ivo: Polako samo, da l' si togod uo?
MAKSIM: Ja ne ujem, ja nita ne ujem!
Ne ustajem bez blagoslova ja:
mladoenja, il' putnik u Mletke,
il' pred svatovi, ili putnik sam!
Ivo: ta, putnik sam? A zato, zato sam?
Sa svatima e Maksim ii moj!
Al' reci, sine, srcu ispovest,
mladoenji da l' dolikuje taj
boljezanje na licu tvome trag,
to tako sporo vreme utire?
To muklo vreme, tako sporo sad,
brzopletan inae naprednjak,
koloter taj na kol'ma sudbine,
bakraliju nam ljutu oplete
od rei moje to je ima dud;
svatovska konja iba njome mog,
nevidljivom zateu uvakom
zdravljenju tvome dralske uzdice,
te preti tako vrgnut svaki as
iz kolonika sree nae voz.
Ispovedi, presudi, sine, sam,
il' ti presudi, zbore gospodski,
Da l' dolikuje da mladoenik
izbere sada sina moga lik?
NADAN: Nek' sudi dude, ha-ha-ha-ha-ha!
Umesto duda smejau se ja!
Taj lik izabrat! ujte, gospodo!
Tom izboru se lako doviti:
izbira e utira dobiti!
Utira, brao, ha-ha-ha-ha-ha!
Taj izbor isto izabr'o bih ja,
da suzan imam im bar utrt smej!
Al' i dudu bi bio potreban,
da utre njim sedefli dovratak
pri takom to bi mudrom izboru
crnogorska poprskala mu krv.
Presudite, izber'te, gospodo,
utira ili ha-ha-ha-ha-ha!
(Vojvode se smeju)
MAKSIM: Utira ti na usta triava.
(Zamahne na Nadana)

(Sebi)
Da nisam gadljiv, jo bih bio ljut.
(Ivi)
Pred ocem je ispovedati stid
to samog mene zove u Mletke,
al' kad ve mora biti, rei u!
Poznav'o sam se u Mlecima ja
s lepotom jednom zemlje latinske;
da nije ocu, reati bih znao
zanoljive lepote njene sve,
al' 'vako samo velju: cura ta,
ljubavne knjige iljui mi list,
na sastanak me zove u Mletke!
Ivo: Lepota? Cura? Ljubav? Sastanak?
A koja je prokleta cura ta
pri kojojzi zaboravljati sme
na sree svoje svetlu nevestu?
Zaboravit da sme Aneliju,
jedinicu u duda mletakog!
Nesmislenie, reci, ko je ta?
MAKSIM: Jedinica u duda mletakog!
Ivo: To rekoh ja.
MAKSIM: TO ISTO velim ja!
Ivo: Ona te zove? Zna l' te? Zna je ti!
MAKSIM: I ja je znam, i ona mene zna!
Ivo: Ne rekoh l' tebi, mome, odlazi!
Jer nisam sazv'o ovaj sjajni zbor
da slua voljan tvojih pria la!
MAKSIM: Pa nek' je la; al' ako je ba la
od ovog nije crnja pismena.
(Izvadi jedno pismo i prui ga Ivi)
IVO (po nekom itanju): Anelija? I zbilja onaje!
Kad ovo pisa, tamo bejah ja:
Isprosili me", veli, ali neu ja,
ve hodi ti da s tobom uskoim!"
I ne zna, jadna, da si ti moj sin!
(Ispusti list, mali otpoinak)
uvari, paz'te! Nikog ne putaj!
(Poe vratima)
Ni Miloa! Ti uvaj, Nadane!
Oh, bog mi dade, bog je tako hteo.
i preko mora on me odvede,
da zahitim ba onu biserkap
to za njom edni srce sina mog!

Al' sad se samo strpi, Maksime,

pretrpi se, ako je trpnja to,
svatovima se zabaviti tek
k'o igrom nekom, zgodnom dosetkom,
i vie nit'; k'o lovac dosetan
kurjainom kad sebe prerui
da namami na sebe zverinje,
tako smo i mi tvog imena glas
obukli likom MiloevihM tek,
da namamimo duda mletakog;
mladoenji deverisae ti
i imenjak e biti Miloev,
a ljuba tvoja, mila moja sna,
probudie se, k'o iz lana sna,
da oseti na javi zagrljaj
to ga je tol'ko eljna sanjala!
Jer, im se svati, vraajui se,
prevezu preko Mora jadranskog,
dovedu nevu sreno pod abljak,
tebi e ljubu Milo predati
i tako e je ljubit bez muke,
to bi je druke maem otim'o
i seao se svakim poljupcem
na tol'ku bratsku prolivenu krv!
JOVAN KAPETAN (za sebe): Hoe l' i tako bog sauvati
Da srpskom zemljom ne potee krv
s rumenih usta puste Latinke?
MAKSIM: Elem je istina!
Ivo: Jest istina!
Potenu mi je Milo dao re;
potena dua, prepotena je
kad, znajui svog druga tajnu strast
i poznate mu ljubav neveste,
da koristuje sobom dravi,
da spase samo srpske vere glas,
da pobratimu stee nevestu,
i opet muki sebe prelomi,
i opet junak
MAKSIM: Milo ne zna jo! Ivo: ta ree? Milo, Milo ne zna jo?
Ni pobratimu ne poveri zar
skrivenu tajnu strasti estoke?
MAKSIM: Ni pobratimu! Ali zato ne
da krijem srce od svog pobrata,

ve to se bratskom brigom pobojah

da neu njemu doi straniji
uz takmiuu na bratinstvo, strast:
al' to jo ne zna, moe doznati:
potraiu ga, znae ovaj as!
(Polazij
Ivo (zadri ga): Ni mak'o da se nisi! Tako zar?
Na vrku mune moje pobede,
kad ve obioh bezdnu ponora
na tsbp to ga tvorac otvori,
da s rei mojom rastavi me njim
i ime moje s verom zadatom,
taj strani ponor kad ve prekuih:
zar ti, sa koga sve to prepatih
u tekoj brizi bdiju dan i no,
zar tvoja ruka da me navodi
nad ponor nov, nad ponor crnji jo?
Ni mak'o da se nisi! Stani tu!
MAKSIM: NI maknuti se neu; ali tek
odgovori li za me pred bogom
to izneverih svoga pobrata
kad ne rekoh ve za vremena jo,
ne slutei sudbine domaaj;
odgovori li na to. ostau!
Ivo: Odgovorim li? Odgovoriu!
,,to izneverih pobratima svog?
Da roditelja ne izneverim,
ne izdam sreu svoga plemena
i vere srpske neumrli glas!"
I odgovor e taj posvetiti
na mau mom sveanom zakletvom,
da nee tajnu rei Milou;
sad na ma ruku pa zakuni se!
(Maksim otiskuje od sebe ma)
Otiskuje, otiskuje zar ma?
Da ponizim zar krunu Balinu?
(Klekne jednim kolenom)
Da ponosito prignem koleno
u itku svom pred sinom prvi put?
Ponizno glavu da ti priklonim
oseelu od brige za tobom,
pa da te molim, da te preklinjem,
smiluj se, sine moj, zakuni se!
(Maksim okree glavu)

Zakuni se!
(Otpoinak)
I sad, po trei put
(JEVROSIMA ulazi)
JEVROSIMA (sveano): Zakuni se!
MAKSIM (klekne pred mater, ioljubije u skut,
okrsne se i rukom na mau:
Na ma, na krst, na majkin blagoslov!
ZAVESA PADA

TREI IN

POJAVA PRVA
Mleci. Stupite u dudevom dvoru; iz pobone
dvorane uje se kadikad zveket posua i veseli usklici.

MAKSIM (sam): I doe as, i doe suen as

da rodi jedan vek, id' prekine:
oplela se sudbina u klupe
k'o ljuta guja, ekajui plen.
Pa ugleda li asak ugodan,
k o munja sune iz kotura tog,
da osueno srce ugrabi
i osim njega moda jo koje,
obarajui letom samrtnim
i bogalje i polubogove,
(Iznutra se uju glasovi: ,,Da bog ivi mladence!"
Svirka i vika.)
Aha! Ve sike guja, cikue ve zver!
Na srce moje seva oima!
ta misli, gujo, ta je srce to?
Zar misli, to je tica straljiva
to, oarana tvojim pogledom,
i sama pada tebi u eljust?
Da znade samo, vena aveti,
ovo je srce gavran stogodnjak
to, hranei se smrtnim razdorom,
na tvojoj misli skapat leini!

(Glasovi iznutra: ,,Da bog ivi mladoenju

lepog Maksima!" Svirka i vika.)
Iz ae moje, moju zdravicu,
iz moga srca moju pije krv!
Al' u njoj da l i moju popi strast?
Zacelo ne znam, al' zacelo je
opinljivost da u njoj pokusah
to njome nekad isprepletoh ja
Anelijin svakidanj uzdisaj,
k'o tajna sila zemnog severa
to sobom kree neodoljivo
busole tanke trepui stvor!
Al' severu se led rastopio,
u drhtavini arkoj iglice
razi'o mu se sneg na licu beo.
(Obema rukama preko lica)
Tek osta stenje, crni kamen vreo!
A iglica? A ta Anelija?
Pod bajnom silom drugog severa
ka i pre gine, trepee ka pre,
sve vema vre, sve vema umire
na severu to hladnij' biva sneg,
na licu mu to vema prodire
ponoljivosti usiljeni led!
(Glasovi iznura: ,,Da bog ivi sjajnu nevesu!
Divnu Aneliju!" Svirka i vika.)
Gle kako skoi, kako preleti!
Napitak nudi voljnom ruicom,
napitak meni, svome Maksimu,
napitak aom, ustma, oima!
Pa kako se uz mene previja
i balaku se mom ulaguje,
mekim ga dlanom strasno stiskuju?
Udostojim li pogleda je kog,
pogledim li je jedan samo as,
uz pancir mi se grud'ma primie,
za meseinskim zrakom oka mog,
valovito to ini jezero,
kad povodi svoj odmiui val
za mesecom to njime voljkuje.
U jezeru se topi pobra moj,
oajno vale see rukama,
iznemog'o je vie u pomo
usred mu srca ivot grca ve.

A ja se na svom amcu ljuljukam,

osmejkujem se na dno jezeru
i lovim biser, lovim dragi kam,
a poda mnom mi pobrat izdie!
Ta ja sam hulja, pseto bezduno!
Ugursuz ja sam, nevera sam ja!
I vie jo, jo vie nego to,
ta ja sam Milo ja sam ja sam ja!
(Preko scene prelazi gomila osloboenih robova,
vitlajui veselo okovima po zraku; crnci im pune
ae.)
JEDAN OSLOBOENIK (ieva):
alaj danom, s velim danom
drugobat u moi,
okove je stres'o crne
nemilosne noi;
da ivi knez, da ivi dude
to oivi svoje sune!
DRUGI OSLOBOENIK: Dudeva da ivi ki
to milou sree nove
stare mrnje skida kove,
napijajmo njojzi svi!
Svi: to iso. Piju i odlaze.
MAKSIM: Na duak samo! Do dna au tu!
ivota ste bistrinu popili,
mamurluk ete prekuiti zar
oblizujui eu nesitom
ivota toga talog ustojan?
I za slobodom jo se kidaju
tog lepog ploda ljuske jalove,
to oincima tue milosti
zajazuju nenasien svoj greh!
Koliko vas je to ste zbrisali
udarcem jednim itav jedan raj,
il' porodice sreu itave!
Ul' pobratima svog na neveri,
trenutak to ga lepe pogladi
sa laka krila sree letee,
il' to ga zar il' to odstupite,
ne poznaje vas dua moja ne!
(uje se zveka okova)
I opet jedan, opet jedan svat!
(Jednog okovanog sunja vija tavniar preko scene)
TAVNIAR (zaustavlja sunja):

Besomunie, jo te goni bes?

Zar nisi dosta, jadan, tavnov'o?
Il' iz duboke zar bi tavnice
gubilite visoko ugled'o,
te s te visine blie bogu svom
neukroeno kaj'o besnilo?
Otresi, bolan, okovan ti sram!
Ovaka milost nema svaki dan!
SUANJ: Ne diraj svetinju mi! Ne kui
moj dian ponos rukom poganom!
Otkako dude silom prerui
otatva moga raj u tavnicu,
od oto doba tavnica je raj!
Otkako diku roda okova,
od oto doba die okovi!
Otkako sve junake pogubi,
gubilite je junaka tek smrt!
Odvedi me; otvori tavnicu,
ivotu mome slave panteon!
TAVNIAR: Mauzolej smrti jo za koji dan!
(Odlazi sa sunjem)
MAKSIM. Ne odlazi, jo malo samo stoj,
trenutak jedan stoj jo, junae,
da krepim duu diui ti zrak,
jedan mi praak sile tvoje daj,
da njim ponesem jada moga svet!
Mog jada, rekoh? Idi, odlazi,
za taki teret nisi momak ti!
K'o rue su ti meki okovi,
u tavnici ti perje prostire
sa meka krila slave nadea.
Ti nikad nisi duu okov'o
u vean, straan, u nevidljiv kov,
u rei date protiv srca svog;
u tavnici jo nisi tavnov'o
od kletve suprot sebe sveane!
U okovu sp i u tavnici,
al' nisi jo u sebi nosio
i tavnicu i okov, sve, oh, sve!
Al' ko je ovo? Gle! Moj tavniar!
Je l' naumio skidat okove?
(Anelija ulazi)
Al' ekaj se, nauio sam se!
(Skrije se za jedan stup)

ANELIJA: Ta gledaj samo, gledaj, Maksime,

osloboena roblja blaenost
na tvoju re to oslobodih ja!
Podvikuje im svaki uzdanak
mladence svetle blagosiljaju,
a nebu ilju za nas molitve
i sree nae tamjan uznose,
kad aneli od njega okuse,
svatova e da bude u nebu!
Oh, pogledaj ih samo, pogledaj!
Gle, gle!
(Osvrne se)
A gde si, gde je, kamo ga?
I opet mi se, tunoj, izmae!
Neprestano ve tako do sada:
ne zbori nit', il' zbori, ali ta?
Bar ono nije to bih htela ja.
Iz ruke mi se as po izmakne,
u svatima se gubi drag mu lik
k'o me oblaci danov svetilnik!
Promen'o mi se udnom promenom:
to isto sunce, al' je drugi zrak,
te iste oi, ista usta ta,
al' nema onaj pogled milostiv
to nemilice duu saie
rastapaju je snova poljupcem!
Tog' nema vie, nema, nema, ne!
Zar tako mutan dan? Oh, Maksime!
MAKSIM: Sinjora?
ANELIJA: Vi ste, dragi devere?
Pomozi meni, ako vere zna,
to ruku moju njome povede
u ruci nose veru vojna mog;
ta ti si mome dragom pobratim,
p ti e znati to ga promeni,
pokazae mi prethodnicu tu
po kojoj u se znati voditi
u tavnoj noi tuge vojna mog.
Ti ne slua?
(Zagrli ga)
Oh, slatki devere!
Razume li me?
MAKSIM: Zbogom, razume!
(Zagrli je estoko i poljubi je; Anelija cikne.)

Ivo (naglo ulazi, za njim Dudevi s golim maem u

ruci.): Ko vie to, ko ciknu, devere?
MAKSIM: O klizav anak svata kakvog no!
(U sebi)
estine moje britka otrica
o srca njena glatku klizavost!
Ivo (izvodi Maksima za ruku):
Ne buni mi se, budan da si mi,
jer teko javi iza takog sna!
(agor iza scene; Ivo govori u kantonadu:)
Ne buni svate, dude, svud je mir!
(Dudeviu)
Pa i ti, priko, hodi za nama,
dovedi sestru meu svatove,
pa ispuni te prazne korice,
nahrani ih: veselju bie a'
da ostane nenasieno ta.
(Ode s Maksimom)
DUDEVI (Tura ma u korice):
Nenasien je, da, nenasien!
Ja oklevam, jo on opominje!
Fileta, miljah, daje smrtan znak,
a ono samo jalov opet cik!
Jedanput samo, verni drue, jo
iskoi mi iz uske tavnice,
nenasien se nee vraati!
ta sneva neva? Hajd', veseli se,
vesel' se, sele, al' i seli se!
(Ode s Anelijom)
POJAVA DRUGA
Sumraan koridor; FILETA dolazi, jedpom rukom
vodi MILOA, a drugom dri no.

MILO: Ni stope dalje neu kroiti!

Okani me se, il' ispovedi,
izreci nagon to te navede
mladoenju od mlade rastavljat,
po odajama vodati ga tim,
po tavanima tavnim, alosnim,
nerazboritim, kobnim govorom
i hladne ruke tiskom estokim

u mirnoj dui budui mu strah!

FILETA: Jo malo samo, tu smo, junae!
(Sebi)
Na svetom pragu grobnice mu ba
nek' padne rtva verne osvete!
(Glasno)
Jo malo samo, ne stoj, molim te,
tako ti sree dana dananjeg,
Anelijina prva poljupca
i ljubavi ti tajne najslae.
Milo: Ja ne idem, badava preklinje,
oblagujui slau reitom
udnovatosti svoje zimogroz.
MILO OBRENBEGOVI ulazi lagano, pa mae Je
vrosimi rukom da izae)
JEVROSIMA: Ta hou, rano, ostaviu te,
al' suze moje nikad, nikada;
bar da se Maksim suzom pretvori,
ja onda nikad ne bih plakala,
da Maksima iz sebe ne pustim;
al' sad me tako svaka suza tre,
k'o kanda se za svakom suzicom
po jedan Maksim kida od srca.
(Ode)
MILO: Je l' vredan Maksim take milosti?
MAKSIM: Ha! Ko to zbori o milovanju?
Je l' vredan Maksim njene milosti?
Je l' vredan mesec zraka suneva?
Je l' vredna pono pratnje zorine?
Je l' vredna koljka sitna bisera?
Je l' vredna maa crna korica?
Je l' vredno ovo srce prevrelo
da nosi u svom mraku plamenom
anelski onaj devojaki lik?
MILO: Je l' tvoja mati tebi devojka?
I ne uje, i jo me ne uje!
Junae, mome, drue, Maksime!
MAKSIM: A? ta? Oprosti, brate Miloe!
Oprosti mi zanesen uzdisaj!
Da l' doe, pobro, da me utei?
Bar ja bih rek'o, jer je mio glas
izletio iz dragih usta ti,
k'o britak ma iz tankih korica,
da jednim mahom, jednim udarcem,

odsee s mene uzdisaj i jad.

Dobro mi do'o, dragi pobrate,
jesi l' mi voljan, mio goste moj,
jesi l' mi voljan, jesi l' negovan?
Pa kako zdravlje, kako noas san?
Milo: Ispituje mi, bolan, ve i san,
a ja u tebe javu ne znam jo,
jer tvoja java san je preda mnom:
zapitkujem li, ne odgovara,
kad ja zautim, onda zbori ti,
al' meni ne, nit' sebi, nikome!
Odskora mi se tako prerui,
od bolesti bih rek'o, al' jo pre
u Mlecima si jo zasadio
emeriku u srce svoje tu,
to negovana vrelom pripekom
matanije i iva ustvila,
i zaptivena u tu utljivost,
prenaglo nie, prenaglo ve zre.
Il' nije meni doputeno zar
zaviriti u taj zaptiven vrt,
ispleviti emeriku i trn,
da ostane tek miris, cvet i plod?
Zar nije meni doputeno to,
zar meni nije, pobratimu tvom?
MAKSIM: Da kome bi, moj brate Miloe,
da kome bi ve bilo slobodno
kad ne bi tebi, pobratimu mom,
slobodi mojoj, svezi jedinoj?
Ta nismo li odrasli zajedno?
I rodili se nismo l' zajedno,
i zajedno se mladi krstili
u vatri i u krvi dumanskoj?
Sea se jo na nau prvinu,
na prvu vatru, prvi okraj,
kad prvom vatrom, prvim plamenom
okovasmo od grudi ivi tit
i pobratimstvom srca skovasmo?
Ta sea li se, sea li se jo
kad udarismo najestoije?
Ja zamakoh, jo boju nevian,
i opkoli me sila dumanska,
a ti me vide u toj nevolji,
trenutkom nude posta dosetan

i u glas viknu naoj etici:

Ma izdae nas, brao, izdae,
spasavajte se kuda koji zna!"
I nai na taj glas uzmakoe,
a mene, mene ostavie svi:
sramota naa, njina pobeda,
al' ja sam ost'o, ja sam ost'o iv,
ja ostadoh, do sebe vidoh te,
da mene spase, sebe osrami,
Ja ne idem!
FILETA: Ne pomae ti slast?
Tako ti, dakle, ona teka krv
to ikad krvnik proli neverom
na stranom sudu obraz prelila,
i mrnje moje uzimaju re
svedoila
MILO: Ti mrnjom proklinje?
Zar i ti mrzi? Koga mrzi ti?
Okani se, ne dolikuje ti!
Ne dolikuje vedrom elu ti,
to stid na njemu svoj nek' ospe vrt,
da tavnoj mrnji bude lonica,
ne dolikuje ovaj mali no
(Istrgne joj no)
uz pogled to ti see iz oka,
da on svetluca zrakom ledenom.
Pa ti da mrzi? Koga? Svoju ar!
FILETA: Ja mrzim, mrzim, oh, ta mrzim ja
ba zato to sam nekad ljubila
(Sebi)
Pred kosturnicom ba smo njegovom,
(Glasno)
Al' sad, sad mrzim
(Pipa se po praznoj korici)
MILO: Da li trai no?
U mene je, pa evo ti ga, na!
( Turi joj no u korice)
FILETA: De De je? De je?
(epa no, uzmahne na Miloa)
to u?
(Baci no)
Nema ga!
(Padne Milou u naruja)
MILO: udnovato eljade, zaista!

Sukobite od strasti estokih!

K'o iz oblaka kad bi sun'o grom
to u po leta sav se rastopi,
pa drvo, to ga umal' ne smlavi,
ljubavnim arom meko zagrli.
Rastuila me; da l' sam drvo ja?
Osvesti se, Fileto, preni se,
a aa vina opravie te;
polako samo, hajde, hajde, hajd'!
(Podravajui Filetu, ode polako njome)

POJAVA TREA
Slikarnica u dudevom dvoru.

MAKSIM (smatra sliks i govori):

Krasota! Divno! Mars i Venera!
Herakle, kentaur, Dejanira, krv!
Pa to vetina? To zar slava ta?
Boastvenoga dara pelenom
povijati sramotu ivotnu?
Primamljiv raj pred vrati pakleni,
il' ispod pakla odabrani vrag
providljivim stiharom odenut.
Je l' umetnost ivota poruga?
Il' navade mu podlonica tek?
Pa tu se nai uzdadoh zar ja
boastvenoga dui melema?
Badava! Natrag u svet otrovan!
Na cedilo ga nisam piti rad,
kad mora biti, au na iskap!
(Poe)
Al' ko je ovo? Zavidi l' mi ko?
Il' opet kaka slika nebeska,
vetina zar? Svejedno, nevesta!
(Stane zajedan stup, ulazi ANELIJA i Milo)
ANELIJA. Ev' ovde e, ev' ovde, Maksime,
zapitljivu namiriti mi ud.
Tiinu tu ne uznemiruje
svatovske vreve burni komeaj;
tek bogovska na zidovima sen,

zatitioca svetle ljubavi,

to uti moe vernu ispovest.
Oh! Ne gled' tuno tako, ne gledaj!
Naliva tugom oka sanovnog
upljinu pustu bone due mi.
Kolika je upljina pusta ta,
al' prelie se tugom premlogom
u vlanu suzu oka slabakog.
I pre sam pila nocu oka tvog,
al' kroza nj sjae srca tvoga dan!
Zar proe dan, presvetli dane moj?
Jer ja tek vidim setu veera!
Zar proe dan, il' oblak samo crn
zaklanja sunce eljnoj zemljici?
Milo (u sebi): I pravo Ivo ree, zaista!
Govorie ti, ree, lukavo,
vremena moda prola spominju!
O ljubavi to iz potaje bi,
o sastancima nekim davnanjim,
pomiljaju uplesti te u njih;
avolaste su, ree, Latinke.
Obmanjuje me, to je istina,
ta obmana je samo, obmana!
Al' slast je u njoj neodoljiva,
i neodoljiv otrov ini joj:
opinila mi tako uvila,
da i sam slatkoj rei verujem;
da i sam pomnim da je bila dob
kad to me oko, ta me ljubnu re
i tih grudi zanoljiv uzdisaj;
da pola u snu nekad videh tu
na javi sad to gledam divnu ar
Sanjariar sam ja, sanjariar!
A Maksim moj? Zar da mu izreknem
izdajstva bratskog elju paklenu?
Izdajstvo je, ba da ne inim ao,
ba da je ne voli, izdajstvo je!
Al' kako znam zaustaviti plam,
utiat strani neodoljiv ar?
Sanjariar sam, oh, sanjariar!
ANELIJA: Ne domiljaj se tol'ko, ne al' me
ustezaju gorinu sadanju
dok ja u prolim snima sladujem;
izreci je, izreci kletu re,

milinom to nam um oduzima,

il' onu drugu to uzima vek,
il' dug daj vek, il' kratak jedan no;
izreci samo, ljubi li me jo?
MAKSIM (iza stupa u sebi): Mazalo, da bi mazalo!
Mars i Venera, Vulkan i bogovi; nevetije vetine ne znam nego ta mletaka to je. Venera je
pored sve svoje golotinje pobona duvna spram
ovako lepa urneka to ga imaju mletaki slikari. Al' studije su mune! Istina!
Milo: Ne domilja se, stvore smiljeni,
u svojoj slasti kolik' nosi jad,
koliki okov carska nosi re
u ispovesti: Tebe ljubim ja!
MAKSIM (sebi): Al' studija je muna zaista!
ANELIJA: Ti ljubi, je li? Carska li je re?
Ta prosijak je, hudi prosijak!
Prosijava joj telu svaki ud
udvorljivosti krpom odenut.
Il' nije hua carska tvoja re,
bez carske pratnje to mi dolazi,
to lepe sja no sama carica?
Bez pogleda iz lica milosna,
bez ruke eljne topla pritiska,
bez zagrljaja, oh, bez poljupca!
Ve prosijak je carska tvoja re,
siromah, hud i gladan prosijak;
pa tako bedno zar, oh, Maksime!
MAKSIM: Izvolite, sinjora!
ANELIJA: Ko je TO?
Prislukuje li jade, devere?
MAKSIM: Prislukujem li? Krupan im je glas!
Milo (sebi): ta? Maksim tu? I sve je moda uo?
Oh, hvala vama, stari bogovi,
to vena milja negovaste plam,
spasenju mom pozajmiste svoj hram!
Sad mogu rei, rei u mu sve,
at ovih slika milostivi zbor
umeka pobri estok odgovor!
(Govori s Anelijom)
MAKSIM: Mars! Ve ne mo' bolji biti Mars! Tako mi
Venere, postau slikar, sabiu u tikvu sva mazala mletaka; pa u obesiti tu tikvu o jednu
prosjaku re, nek' ide prositi milosti u boga

za grene due. Slikar u postati, vere mi, i

Venere mi; al' studija je muna!
Milo (Aneliji, klanjajui se):
Za jedan as opet sam pored vas,
na asak samo, il' na ivot vas!
ANELIJA (odlazei zamiljena):
Na asak samo, il' na ivot vas?
(Ode)
Milo: Je l' bratski zborit voljan Maksim moj?
MAKSIM: Na ime Milo odzivam se ja!
Milo: Umesto njega velim: Voljan je!
MAKSIM: A ja sam voljan mesto Maksima.
Milo: Da Maksi nisam bogom pobratim,
pristupio b', poklonio b' mu se,
gospodarskoj mu pri'o milosti,
da imam glavnu jednu molbu na nj
izrei to je poduzme me strah;
al' pobratim
MAKSIM: Tek ite bratski dug?
Milo: Dugovean u dugu da si tom!
Taj raun drugi vek razmruje,
u srcu svome ne brojah ga ja!
Da nisam, rekoh, Maksi pobratim,
obi'o bih ga gipkom besedom
o muci svojoj, svojoj nevolji,
Anelijinim uzdisajima;
ispis'o bih mu ivim eljama
u nemaru ga vide s nevestom
iz drugog sveta bolje sree nad.
MAKSIM: IZ drugog sveta? Lepa elja ba!
Dodue, skromna elja, pobona,
sa drugim svetom druga svetovat!
Milo: Iz druge zemlje, iz roenije,
od boljeg tasta nego to je dud.
Al' Maksimu sam bogom pobratim,
i pobratim je krvlju meni on;
u ime boga, u ime krvi te
i pobratimstva tog te preklinjem:
ustup' mi, pobro, tvoju nevestu,
ne ljubei je ljubeem je daj!
MAKSIM (sebi): Strahovito je, oh, strahovito,
strahovito je muna studija!
(Die ruke najedno raspetije)
Oh, muenie ti boastveni

to svetu nekad doe u pomo,

pomozi mi ispod tog tereta!
(Klekne pred ikonu)
Boastva svoga duu preistu
od ljudske ti otcepi prirode,
u procepu nedogledanom tom
da utledam duboke rane ar,
izdajstvo bratsko to ti zadade,
jer ja se bojim, sveti Neboje,
jer ja se bojim, Juda mi je brat,
iskariotsko iskanje je to!
(Klone glavom na koleno)
Milo: (sebi): Pritiskuje ga tekim sukobom
sinovlji dug i pobratimstva svest;
preg oret svoga roditelja sram
za spasiteljski oprotaj je greh,
preteak greh; al' tei teret je
sa nevestom provesti nemilom,
s neljubeom i s neljubljenom vek!
Oh, skoro da je tako teko kao
vekovati i vek okovati
u okov teki elje veite!
Zar tako teak, tako teak vek?
Je l' istina? Oh, nije, la je to,
nesnoljiv teret, to ga oseam,
trenutak ovaj sobom donosi,
s mog plama pobrin zimogrozan as;
lomei mu se svaki pomicaj,
provaljuje mi dui slomove,
ne mogu vie!
(Glasno)
Pobro! Maksime!
Opozivljem! uj, Maksime, oh, uj!
Gde zbori Bog, nek' uti grean stvor!
(Klekne za Maksimom)
MAKSIM (sebi): Da odbijem? Da samo odbijem?
pa vie nit' a ta e rei on?
Nasmeie se tek, k'o vojvode,
mladoenja kad htedoh biti ja;
oh, kad se setim osmekaja tih,
od pete me do glave proigra,
na grlu bih im usta progriz'o,
nek' veni smej oh, spasitelju moj!
Milo (sebi): Boastven lie, ne ujem ti glas

to oajnima njime govori,

al' oseam ti stapajui groz.
MAKSIM (sebi): Il' da mu kaem neuvenu re
i zakletve sveane okove
na ispotajnom sunju odbijem,
da kaem tajnu, da ispovedim
Al' nee li je rei nevesti?
A neva dudu, dude osveti,
osveta nou, no e Milou,
(Ustaje)
a Milo bogu ivu!
( Milou)
Miloe!
Anelija je tvoja, vodi je!
Milo: Jo nije, pobro, uj me
MAKSIM: VODI je!
Milo: Al' posluaj me, nije!
MAKSIM: VODI je!
Milo: Predomislio sam se
MAKSIM (lupi NOGOM; opruenom rukom): Vodi je!
Milo: (sebi): Ne uzbija se molbom molitva,
slabota se boastvu uklanja
oekujui da se vri sud.
(Ode)
MAKSIM: OH, hvala ti, zatitioe moj!
Jo jedan samo iskuenja as,
jo jedan as pa ode veitost,
da sad ne ode.
(Rukom na ma)
Ode zanavek!
Predomislio sam se, ree mi?
Predomislio? Ruga mi se, pas!
Zajedljivim puckara vigarom
u grmljavinu moje savesti!
Predomislio? Da l' sam dobro uo?
Ne, ne, ne kun' se krivo, slue moj,
ti nis.i nita uo! Da ko je uo?
( Raspetiju)
Odrec' se i ti, sluaoe nem!
Ti nisi uo, je l' da nisi uo?
Oh, nisi, nisi, je l' da nisi? Je l*?
(Ode)
ZAVESA PADA

ETVRTI IN

POJAVA PRVA
Stupite, IVAN CRNOJEVI S jedne, a JOVAN
KAPETAN S druge strane dolaze.

Ivo: No, sinove, da l' isporui vest?

Da l' vre svati moju zapovest?
Je l' sve na broju, svaki ves'o svat?
Je l' spreman Milo, je li putu rad?
JOVAN: Jest, putima je Latinkinim rad!
Kad isporui tvoju poruku,
poljubio je ruku Latinki
i proaputa: Odgovori mu:
Jedna su usta, jedna nek' je re!"
I osmehnu se lepa nevesta:
Imamo kad, imamo', ree, kad!"
I poljubi ga, on poljubi nju,
i odoh ja, i tebe naoh tu.
Ivo: Imamo kad! A, ekaj, kaduno!
Neverni izdajnie, priekaj!
Zar ne zna rob svog ne znao obraza!
koliak treba oka moga mig,
estine da se Maksimove grom
na otpadniki prospe potiljak?
A, nesmislenik, misli l' zanavek
u pobratimstvo da se uzdat mo'?
U Ivan-bana gromova je jo!
Imamo kad?!
(K Jovanu)
Zovni mi Maksima!
JOVAN: Ko dolazi? Ba on je, ini mi s'!
Ivo: Zar on! Pa tako miran, zamiljen,
i opet zbiljan, namrgoen, mrk:
zaptiven oluj, oganj pritrpan!
Pritajimo se, priujmo mu es'
o zagradu to muno udara,
kad vreme bude, probiu je ja.
(Povuku se u dno pozornice: MAKSIM ulazi, u ruci
mu je peani kaias)

MAKSIM: Zadocniti se, prehitriti se,

pogoditi, il' promaiti as!
Ej, bezobzirni due vremena,
da nemilosno bije onoga
to imade da bira izbor taj,
u otkucaju svakom srca tvog,
u svakom asu nesrenike te
da strano goni, to im u srcu
ne tee pesak, tee krv i plam,
i opet je toj vrevi staklen sud,
k'o tvoj providljiv, uzan, krt, k'o tvoj!
Ponoljivce da kivno goni te,
to srce svoje nose rukama,
a srce njih s neruke odnosi!
Prenagliti se, zakasniti se!
Je l' to zar mea svetu grehotnom?
Pa jadan samo da je prei sme!
Prenagliti il' zakasniti se.
to preko mee te nas odnosi
u onaj svet istote veite?
Jer de je ee neg' de nema nit',
da ne kuca ni kasni as ni ran,
kroz venu no, il' zar kroz veni dan?
Zadocniti se, prehitriti se,
pogoditi il promaiti as,
zar jedan as da moe promaen
u nedomaaj sav da vrgne vek?
Iz uspomene izbrisati ga,
iz uspomene u kojoj je tek
ivotom posgo ivot, vekom vek?
Naoigled u drugog pretopljen,
ivota toga svaki spomen, trag?
Oh, je li bog to? je li bog il' vrag,
je l' tol'ko jak il' straan toliko
da mo' uinit ono nezbilim
tolikom zbiljom to se zbivalo?
Sam svoj uinit nestvorenim stvor,
da popravi stvorenja pogreku?
Al', venie, zadocnio si se.
Zar, sveznalico, da te uim ja?
Il' ove ljuske
(Lupi kaias o zemlju) siput emerne
da kae tebi ta e rei to:
zadocniti se, prehitriti se?!

Ivo: Moj Maksime!

MAKSIM: Spomenu l' tebe ja?
Da l' pozvah tebe?
Ivo: Pozva l' me, ne znam, spomenu li me,
ja to tek znam da doe ti k'o zvan,
da spomen uje zaborava tvog:
da l' Maksim ljubi jo Aneliju?
da l' stara ljubav broji ase jo?
i, ase broje, zato li je ljut
to tako mili milovanja as?
MAKSIM: A ko to kae? Ne pitaj me to!
Ivo: Pa ko je krivac asomilu tom?
Zar hudi taj peani kaias?
Ta ti si krivac, ti si kriv i ja,
obojica smo krivi, Maksime,
na ostavu to blago dadosmo
u otmiarske ruke neveru.
U pobratima tvog se uzdaju,
njemu sam snahu poverio ja,
jer sna je ta i tvoja nevesta!
Sad blago to tvoj pobra troi sam,
verenicu ti, poverenu mu,
u izdajniki krije zagrljaj,
uguujui zagrljajem tim
poverljivosti nae blagoslov
i pobratimstva tvoga iskrenost.
Al' uj me sada, sine Maksime:
ja skidam s tebe kletve okov sinj
to s maa moga na se uzede,
izrei tajnu da si slobodan,
milosti stare svezom svetijom
pritegnut obest nove nevere
i pobratimstva spomen razdeen:
izrei tajnu Milou da sme!
Poverljivosti otkup to je moj,
a Milo samo na tvoj eka glas
da pobratimstvu ti mu bude spas.
MAKSIM (prua rukom na razbijeni
kaias): Iz ovog creplja itaj odgovor!
Zar misli ti e dosta uini
kad krutu ljusku kletve razbije?
Da l' i ja zbrisah trage vremena,
to ovaj nekad merie ih sud,
kad razbih njega? Zalud, babo, trud!

Ivo: Ba dobro, sinko, trud je meni skup,

ponajpre kad je za vratom nam put,
jer svatovi e doma preksutra;
a ti otidi pobratimu svom,
oprostie, izljubie se njim,
jer ovde ti je voljan ostati
s Anelijom, sa svojom nevestom,
kod tasta svoga, duda mletakog!
I moe mu estitat ujedno
na senatorstvo moda mletako,
na srean brak i zdravu Latinad:
narunije e tebi biti, znam,
estitati, neg' estit biti sam.
MAKSIM (sebi): ta? Ostao bi, ostao bi on?
Oj, vere stare potonj ostate!
Ne odlazi iz mene ovaj as,
ne ostav' me pri ostajanju tom!
to uz nju misli ljube ostati,
u pravu je, jer dadoh mu je ja.
Al' to bez mene misli ostati
i pobratimstva raskinuti vez
to toli muno negovah ga ja
oh, sram da ti je s toga, Miloe!
I s tog da ti je hvala, sudbino,
kad reknem tol'ko zakanjenu re
pred njime, to mi nee biti sram,
to neu biti postidan mu ja.
Izrei u, izrei u mu, da!
Izrei u, al' svi nek' uju, svi,
nek' srpski uje i latinski svet
da Srbu kako pobratim je svet:
izrei u mu, pa kad uje sve,
kad sasvim dozna ta mi uzima,
tek onda u mu sasvim da je dam
pred svatima, sveano, srdano,
nek' vidi tuin, neka vidi, da,
i tako Srbin da se svetit zna,
nek' srpski vidi i latinski svet
ja kako Srbu pobratim je svet!
Ivo (sebi): U ovom asu raskinula se
najlepa sveza bratstva junaka:
strahotan je i muan raskidaj,
i ao mi je divne sveze te,
ba zbilja ao, al' to u, nuda je!

(Maksimu)
Pa kako, sine? Da li namisli
oprostit se, il' s pobrom ostat sam?
MAKSIM: Oprosti, babo! Namislio sam.
Jo sutra, znajte, znae Milo sve,
jo sutra, babo! Zbogom, ue se.
(Ode)
Ivo: Jo sutra? Sutra? Zat' ve danas ne?
Al' znae, ree, znae, Milo sve!
Najtea briga uklonjena je.
JOVAN: Najtea, misli?
Ivo: Zna li teu ti?
JOVAN: Jo kako teak jedan teret znam,
da preslab jezik bee do sada
iz grudi mi istovariti ga,
izrei ti ga smelo, slobodno.
Ivo: ta ree ti? Da i to ujem jo!
Strahota kakva moe biti ta
slobodnu to je oduzela re
i smela smelost mome Jovanu?
JOVAN: Sa nesmelosti smela mi se je,
sa nesmelosti, s podle nesloge
ivota srpska kukavice zle.
Ti ne zna jo, zacelo ne zna jo,
jer kazati ti niko ne smede,
ne rekoh ti jo ni sam dosad ja,
doskoit nudi uzdaju se sam,
te ne htedoh te bunit uzalud.
Al' sada znaj: Svatovska eta nam
u Mlecima e ostati nam sva,
i nekolike one vojvode
to vratiti ih doma htedoe
veini zloj usgupili su ve.
Kujundi ura, on ih predvodi,
u atoru se kupi njegovom
io poglavitvu odmetnika krv.
Do zore piju, bane, igraju,
a dudeve ih slue slukinje.
Oh, alosno je! alosno i zlo,
pa nije l', Ivo, vea briga to?
Ivo: Oh, tako grdna, tako teka je
(Die ruke gore)
da podignutu bogu desnicu,
da smlati gromom nokogovie,

pretegnuti na britak mora ma,

(Stiskuje balak)
da groma bojeg poziv svruje!
JOVAN: I svri li vladarski poziv sad,
da boji vri, verovau, rad;
jer ne nadam se da e uspeti:
nevidljiv neki iz potaje bes
u svatove se nae podrio!
Goveuje se da je Nadan tu!
Ivo: ta? Nadan? Otkud Nadan? to e tu?
Neoglaen? Nenadan? Nadan tu?
Okan' se, Jovo, suglasice te!
Pred mene prvi bio bi mu krok.
Pa vide li ga, video te bog?
JOVAN: U urin ator guslara sam slao,
da pesme peva najdivotnije
o Strahinj-banu, kletvi kosovskoj,
to iz miica nekad njihovih,
i najestoij' dobie nam boj:
jutros ga poslah, sretoh jutros ga,
a boran mu se natutio lik. .
Iz oiju mu mraka veita
u svetloj kaplji rosan bije bol.
Siromah starac! Isterae ga.
U rei bijah njim ba utenoj,
al' prooe ih nekoliko njih,
ogrnuli se platom arenim
i obrazinom nagren im lik.
A ja ih gledam, ne znam, Srbe li,
ja l' drugi kako paklen sustrimak.
I prooe, i u skok odoe,
zadirkuju i smejui nam se,
avolski, Ivo, pakleniki smej!
Al' najpaklenij' meu paklenim
taj bee, strie, bee Nadanov,
porugljivi mu raspoznadoh krik,
al' skriven bee uvidni mu lik.
Ivo. Donesi crnu obrazinu mi
i crni plat donesi, Jovane!
Jer baukom se plae balavad.
POJAVA DRUGA
Markova pijaca u Mlecima. ator vojvode ure

Kujundia. Vie Crnogoraca. Jedni u maskama, drugi s

golim likom. Meu gololinima i ura Kujundi sa
jednom crvenom maskom za stolom domunavajui se;
u kutu od atora naslonjen na stupac RADOJE.
Devojke toe vino. Jedna crna maska.

MASKE (pevaju):
Kad se danu vie nee
da nam svetu bude vo,
onda dane masku mee,
divnu masku, criu no;
ispod nje se na svet smcje
oicama zvezdanim,
tu se ljubi, tu se iije,
tu se igra, tu se vije,
tu se bdije meu snim.
Ni mi drugo ne moemo
neg to radi dan i no,
kad se siti provedemo,
masku dajte u pomo.
Naa vlada, na je red,
liina je itav svet.
Dodija li zemlji prloj
oblagati listom breg,
po letini, po umrloj
belu mee masku sneg;
pa kad njeno vene cvee,
kad se vode zalede,
onda tekem vino tee,
cvetajue mesojee
divotama salete:
ne moemo ni mi ino,
sad se otkrij, sad se krcj:
razom toi, obrazino,
razom oi, razum pij!
Naa vlada, na je red,
liina je itav svet!
(Kucaju se)
KUJUNCI: Liina je itav svet? Tako je. Ali mi,
iako smo liine, neemo vie liiti odavde! Je l' vam
slino, junaci?
I MASKA: Pet legenja mora popiti ko jo jedared spomene Crnu Goru.

KUJUNDI. Ne vredi itava zemlja toliko.

II MASKA: Mene mori uspomena, uspite mi pet
legenja.
VINONOA (sipa mu): Da je Jadransko more vinom
naliveno, ti bi ga s tvojim uspomenama za godinu dana
osuio, te sastavio Veneciju s Crnom Gorom, pa ta
tek onda kad bi ti bila navek pred oima?
II MASKA: Onda bi tek odspavao mamurluk.
KUJUNDI: Ej, Nadane, Nadane, dobro ti meni
ree. uro, kae, uro, zavolee ti Mletke; razumem te sad.
RADOJE (sebi): I zavoleo si Mletke, zaista; jer
mora da te je dude kupio za volove kad zaboravi tako
stoku svoju, i svoj panjak, pae jedno naduveno!
KUJUNDI: Veselo, svatovi! Seajte se Crne Gore
ako ete da se prazni legenji sete vas. (Crnoj maski)
Hej, ti crnjae! Ti mora da se ponajee sea Crne
Gore kad si se tako ucrnio i ugordio i opet ne vidim
da pije! Ve udivio se tu k'o Ivo, pa ni da bi bele, ni
da bi na belo! Uspite Ivi nek' pije!
I MASKA: Jes', bogami, isti Ivo! to ne pije, Ivo?
CRNA MASKA: to ste kukavice!
KUJUNDI: Ha, ha, ha! isto me uplai, isti Ivin
glas, Ivino grlo, samo to je Ivino grlo suvlje: bolje
pije nego ti. Pa kao zato smo kukavice, brate
crnjae?
CRNA MASKA: Umesto dd oterate Ivu u Crnu Goru,
oporite mu se za lei kao paad; a on vam sedi za
vratom, moe vas krenuti kud god mu je volja. Ni na
oi mu ne smete, kamoli u oi, zato ste kukavice.
KUJUNDI: KO? Ja ne smem? uste li ga, junaci? Ne
smemo, veli, Ivi na oi.
CRNA MASKA: Ako ste ljudi, hajte odmah sad! Za
mnom!
KUJUNDI: Za njim, junaci!
(Svi pou za Crnom maskom; kad dou do atorskih vrata, Crna maska baci obrazinu i plat, i
ukae se Ivo CRNOJEVI.)
Ivo: Pred njime ste! Ko trai Ivana?
(Svi poklee)
Pudljivci podli, paad lajava,
tuinstva smrdljiv njukajua trag!
Potrague i obipraine!
Od pospasa sa kune trpeze

neokuljive ogrizotine!
Potraiste l' ga? Nuto Ive tu!
RADOJE: Al' isti Ivo, isti Ivo! Je l'?
Udivio l' se? Divan li je sad?
Ivo: Te obrazine dole s obraza,
bezobrazniko dvoliije to,
krijumarski to neguje vam sram!
Sa lica dole crne liine,
ta roen obraz crnji vam je jo!
Zar gori stid jo na tom obrazu
kad pokrivate liinom ga tom?
Pod otim ja l' se koti pokrovom
crvenobledi pijani tek blud?
Umuknuste l', umuknuste li sad?
Govor'te Ivi kamo ete vi?
Svi: I u vatru i u vodu emo,
ma kud, ma kud, tek samo za tobom!
Ivo: I u vatru i u vodu za mnom?
U pak'o ste i sami poli ve,
al' preko vode vodiu vas ja
RADOJE (sebi): I to sve edne preko vode, da!
Ivo: Iz vinska dna, iz mamurnoga sna
na povrije mora trezvena,
od tuina me svoje rodove:
za preksutra su lae gotove!
KUJUNDI: Za preksutra? to ve za danas ne?
Ivo (besno): Za preksutra, kad rekoh! Donde jo
nek' ima kad provest se svaki svat.
Sad ustan'te, veselite se sad.
(Ivo odlazi na jedna vraa atorska s Radojem.
Maske ustaju i odlaze na druga vrata. Na stupitu
ostaje samo Crvena maska; kad odu svi, skine liinu i
ukae se NADAN)
NADAN: Utrkuju se doekati me!
Lrovesti miljah u Mlecima ja,
svatovske tek izmiljat dosetke;
na nauke se nisam dati hteo.
Oh, Ivo, slatki uitelju moj,
u ali to me vladat naui,
to vladi mojoj verno stere put,
poljubio b' te za tu nauku,
ta kako te za nauk ljubim taj,
u tebi bih se sav izgubio,
jer iveti nam nije udvoje,

ne trpi ljubav rastavljanja tog!

(Zaviruje u kantonadu)
Al' ko se tamo, trae sastanak,
pribliuje uilitu sad mom?
Moj sin! Moj Maksim! Hrano moja, on!
Pomozi, masko, zamai mi lik,
ne poznat me bez tebe moe sin
u osvetu to njega nekad ja
u boginjavoj maski ne poznah.
(Mee masku i povlai se u dno; dolazi MAKSIM s
belim listom u ruci.)
MAKSIM: I tako, dakle, pesma gotova.
Za nevina i odve nevina,
za krivca je krivice strani sud;
ne pojmi l' krivac milost sudevu,
strahovito tumaiu je ja.
Pri rastajanju, dakle, preksutra,
sveano guslar otpevae je.
E, kamo guslar? Nigde nikoga?
Sakrivaju se ispred mene svi,
al' ta je povod uzmicanju tom?
Ga valjda nisam svima pobratim!
(Osvre se i opazi Nadana)
Aha, jo imam nebratima ja
to ispred moga lica ne bega?
(Nadanu)
Zar tako sa^ma, mudra uvido?
NADAN: Pomisli, lik da ini oveka,
etvorica nas je.
MAKSIM: etvorica?
U jednoga si premaio broj,
jer ovaj lik na meni to je sad,
moj roeni je, ma i neroen;
neobino je u tome tek to,
to pravi lei lik u zapeku,
a maska moja svetom prolazi
u ime moje svet uivaju.
NADAN: Da nee samo svetskoj navici
i onda biti liina jo tek
kad izae iza tog zapeka?
MAKSIM: TI prorokuje? uj me, uvido,
ma neviena, svidi mi se ti,
i bolje mi se svidi nego svi
bez obraza to ovde svatuju,

oko srca oblau makaru,

a maskom svojom lau srdanost.
Pa reci mi, neznaneviu moj,
je l' mila tebi tvoja liina
potenjem to te nehotice pre?
NADAN: Ta kako kad; zavarkuje li mi
muevljev opaz trae enu mu,
ugodnije mi nita nije nje;
al' zaite li srce zagrljaj,
i tu je edo, vidim sav joj ar;
i svaki as joj pijem uzdisaj.
Pa tu da ne smem skidat liinu,
strahota, pobro, strano
MAKSIM: Verujem.
NADAN: I veruj mi, oh, veruj, u taj par
krvniki mrzim obrazinu ja.
MAKSIM: AL' obrazini da l' si mio ti?
NADAN: Zar obrazina milovati zna?
A miluje l' me, jo je gore to,
priljubie se tenje uz moj lik,
od lika tee raskinuti je.
(Uzme Maksima za ruku)
Pa za tu milost valjda, dvolinu,
toliku ja da trpim omrazu,
jednolikosti veni snosim bol?
Ta dole njome, dole!
MAKSIM (trgne mu liinu s lica): Dole njom!
NADAN: (krije lice platom):
Taman, taman! Ja ne bih bolje znao.
MAKSIM: Ha, ha, ha, ha! Da zgodna zamena!
NADAN: Kazivati bar ne moram ti sad,
zamenit masku da je laki rad
neg' u svom licu trpet zamenu.
MAKSIM (sebi): I meni je kazivat suvie:
kad obrazinu ne sme skinut sam,
pomoi e ti dobar prijatelj.
(Nadanu)
Da, zbilja, neznane, me svatima
je l' otkud vrstan tebi guslar znan?
NADAN: Da kako bi bez slepca svatovi?
Za prosiocem ide prosijak.
MAKSIM. Pa polji mi ga: slepca trebam ba.
Uputi ga u dudev samo dvor,
oekujem ga. Zbogom, uvido!

(Ode)
NADAN: Pa taj da vlada Crnom Gorom zar?
Vidovit slepac, jaha objaen,
za alu nije, manje jo za rad,
a to je samo meni sad zanat.
Guslara, ree, slepca treba on?
Vidovit slepac biu ja mu sam.
Iz jedne samo maske u drugu:
veselimo se, svadba, poklade,
i 'nako je lakrdijama as.
Oh, tako li je jamaan mi smer?
U ali u da strmen obigram,
u ali rei tajne zbilje re,
u ali gledat sunovratan pad!
U ali stii svog ivota nad.
Svatovsku tajnu dudu izdati
i 'vako mogu, mogu svaki as;
al' uverit ga tek ovako znam:
tumaiu ti pesmu tunjavu,
da plane dud, da krvlju zgasne plam,
u osvetu na doma svoga sram!
A kukavne e strepit vojvode
za strahom to se samo povode!
Veselimo se, dakle, svatovi,
i 'nako je lakrdijama as!
U slepca sada, da ti nije stid,
slepotom tek e slavan stei vid.
(Ode)

POJAVA TREA
enska odaja. DUDEVI i FILETA.

DUDEVI: Fileto, ta je? Je l' ti pozlilo?

Po licu ti je strano bledilo,
grevit oko usta potrzak,
strahovitan u oima ti bol!
Osvesti se, Fileto, dri se!
Osvesti se, jer osveta je tu,
pribliuje se asak eljeni,
potrzuje mi u korici ma,

k'o severa silovit potrzak

morinarsku to kree iglicu.
Razberi mi se, verna devojko,
ve stoje lae putu gotove
poneti sobom etu dumansku,
to sobom nosi sistrinsku mi krv
u zagrljaju igosanom, jo
neosveenom krvlju brata mog.
FILETA (hvata mu se grevito za rame):
Osvetie, osvetie ga ti,
al' osveta je krvna greha ki:
u krvne bludi grenom trenutu,
kad mekih grudi voljan zagrljaj
uitka smrtna otkrije mu slast,
u takom asu, onda, junae,
oh, onda, onda
DUDEVI: Onda, onda u!
Al' i ti e, Fileto, i ti e,
zar nee i ti rtvu pratiti?
Uz koleno mi nee biti zar,
prinose rtvu Marku samrtnu,
kad potrgnem na nesretnika ma?
Zar nee ti da vidi kako e
krvnikom krvlju gasiti se plam
U belom krilu zelen-granicom,
nek' edno krilo slepca daruje,
nek' ree sud, nek' zbori mesto nas
mirisnom slavom grane palmove
Omiru vaem da omiri glas.1
(Anelija ustane i kiti guslara vencem)
GONDOLIJER: to slepa srea, al' to dude gluv!
Da sie s neba sen Petrarkova,
da vidi kakav granje kiti smet
sa drveta od kojeg nekad list,
kapitolskim zaliven spomenom,
besamrtno mu elo obavi!2
A sad, a sad! Oh, sram je, stid i jad!
Ivo: Pa ta e, stare, kako li e sad?
Jesi li guslar, jesi l' pesnik ti?
Ko ne zna, misli e si nevesta
na glavi kad ti venac vidi taj
i stidljivu ti spazi utljivost.
to premilja te ne zapoinje,
ne zahvali se pesmom vrednijom?

Ve seo si tu pa nija se k'o gem,

ako si slep, ne mora biti nem!
NADAN (sebi): Izaziva, besomunie, grom
to iz oblaka moje uvide
u provali ti grozi svaki as?
Izaziva ga? Budi na opaz!
DUDE: Ne diraj, prijo! Ne diraj ga sad!
Dok ilih misli broj nepokupi
pod mudro elo, k'o pod visok grad,
odande da ih namah izgoni
i s pobedom ih vrati opeta,
i od njih primi lep i bogat plen:
od lavra list i nau dragocen.
MAKSIM (Nadanu): Zaponi! Razgovetno, sveano!
NADAN (peva): Dva se tia pobratila, do dva sokola,
posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krili su se zagrlila pobratima dva,
u boj lete, rane ljute hrana su im sva.
Tako tii zagrljeni preletaju svet,
bela jedna Golubica susrete im let;
dibna bee, sjajna bee, rajski bee cvet,
prevari se soko sivi arom obuzet.
Osta soko u opseni golubiinoj,
dugo nije pobru vid'o, dugo nije boj,
dugo nije, jedva, jedva dade im se srest,
al mu pobra ne poznade pobratimsku svest!
Perje mu je sagorelo, to e neznanik?
A golupe begat stade, ne poznaje lik,
perje mu je sagorelo milujui plam,
milujui u tri due osta soko sam.
MAKSIM: Siromah soko, ba mi ga je ao!
ta misli, nevo, ko je tome kriv?
ANELIJA: Golubica je svemu kriva tom
ispod perja to nije poznala
nezagaen ostatak milosti,
neprelienu ljubav.
(Milou)
Je li, vojno moj?
MAKSIM (sebi): Golubica je kriva? Boe, uj!
Krivica l' znade tako zboriti?
Iz oiju tolika nevinost,
smejutak taj na ustma sijati,
to krive sebe? Oh, smejutak taj!
K'o mora sinja podroniki slek,

to roni grad iz vode podignut,

visokog smera kulu roni mog;
poljuljkuje se, boe, dri je!
Milo: Golubica je bila nevina.
Ja mislim, svemu pobratim je kriv!
to zanemari soko pobrata
uz dragu svoju, zamerit mu je,
al' kad je do'o, kad se pokaj'o,
zaduio je pobru dvostruko.
MAKSIM (sebi): Zar tako zbori to na neveri
od pobratima ote nevestu?
Ne bee li zar otimanje to?
U slikarnici ona muka sva
varukavi zar bee samo glum,
tek pobratimstva moga iskuaj?
Ja ne znam ta je, ne znam ta mi bi:
tek nesta snage;
(Sedajui na stolicu, Nadanu)
Stare, prestani!
NADAN: Da prestanem? Zapoinjem ba sad!
(Baci gusle, skine sa sebe guslarski vid i stupi na
sredu)
Latini, brao, dude, svatovi,
osvetite se, prevareni ste!
( Prui ruku na Ivana koji vadi ma)
I varalac je
Ivo (probode Nadana): Varalac si ti!
NADAN: Pomoz'te! Zver! Uzverili se svi!
Al' nita, nita, rado ja sad mrem,
jer Ivo ubi, ubi sebe sam
Latini dude Milo Mak-sim oh!
(Izdahne)
Ivo: Oprosti, dude, svati, prostite,
svatovske rue isti porubak
to morade okaljat danaske
poganska krv. Al' ne pazite to!
K'o legenj vina da je izasut
na nevestin skupocen beli skut.
Izvol'te, hajd'mo, podignimo se!
Za enske oi pogled nije taj.
(Nudi svate napolje)
Izilaz'te, na galije emo.
Prednjai, dude, vodi svatove!
(Dude se digne, Ivo za njim i drugi osim Maksima

odu)
MAKSIM (sam): Pa taj zar telal srcu da je mom?
Moj pretea, moj drug, moj kaiput?
Pa ako je, zato je mrtav sad:
i njim nek' mrtav onaj bude vrag
drugovat njim u meni to je hteo!
Oh, sram te bio, sram te, Maksime!
Al' zato sram? Ta sram je pogin'o;
jest, pogin'o: od mene otpade,
k'o s drva sudbe, uveo, truo list;
preporoen sad odoh ja i ist!
Zaetak nov na plodnom drvu tom
oekuju il' rosu ili grom.
(Ode)
ZAVESA PADA
PETI IN

PRVA POJAVA
Stenovit proplanak u Crnoj Gori. Desno i levo
diu se strme gore. U prospektu vide se podaleko
abljake kule. MAKSIM CRNOJEVI dolazi.

MAKSIM: Visoka goro, sveta pomeno,

kolevko tvrda snova mekanih,
to mladi nekad negova mi vek;
visoka goro, steno veita,
okamenjena srpska vero ti,
svedeno nebo to podupire
da ne probije njega boij gnjev;
visoka goro, drevna starino,
u drevnosti podmlaujua se,
pustorodna blagodatnico, ti,
neponiena moja siroto,
blagodat mi je pozdraviti te!
(Klekne. Poivka.)
Oh, navek da sam ost'o u vama,
da nikad nisam onaj pozn'o svet,
i bregovi de srca imaju,

ognjevitu iz grudi svojih strast

prekipljujui suku u nebo!
A ja, boastvom neodoljivim,
strahovito na stenu prikovan,
nad elom gledam ognja komeaj
i u njem grudi dvoje, lica dva,
u ljubavnome aru stopljena,
najmilija to behu srcu mom,
al' jedno drugom kad se sljubie,
odljubie se oda nj veito!
Slivene ruke, sliven zagrljaj,
slivena usta, grud na grudima,
al' jo to nije dosta, nije jo,
primaknite se tenje, tenje jo.
(Vadi no)
Meu vama da mesta ne bude
ni koliko da noev uski vrh
prazninu malu grdno ispuni!
( Poivka)
U pak'o s tobom, sliko paklena,
matane vrele vraki izmetu!
Okani me se, ne trebam te ja!
(Baci no)
U pak'o i ti, glatka opseno,
avolska sunca zrae sleeni,
u pak'o s tobom, ne trebam te ja!
(Baci sve oruje od sebe)
U pak'o i vi, poslanici mu,
to pritegnuti silom misli zle,
pritraste joj silno u pomo,
u pak'o s vama, ne trebam vas ja!
(Klekne opet)
Visino sveta, nema gorico,
ponoljiva ti neba, brata tvog,
zaboravljena posestrimo, ti,
to u milosti nekad odgoji
najdivnijega pobratimstva ar,
to pobratima rtvu ugleda,
te i sad eka da je naknadim
svedoe grdni na srcu mi dug!
Pa zar si mogla, sveti svedoe,
svedokom biti takvim mislima,
te mirno gledat kako tovarim
na stari dug sve vei i vei?

Ne boji li, ne boji li se zar

da neu imat platiti ga im?
( uje se izdaleka svatovac, podvikivanje i konjski ba)
Svatovac? On je, on je, soko siv,
to gorom puta klika odaziv,
pa jade moje goni pred sobom
k'o crnih lasta jatomian let.
Moj Miloe, moj sivi sokole,
ispustie je ispod krila sad,
i meni e je veran predati,
u blagoslov prozboriti mi re:
to tebi ljuba, meni mila sna,
sauv'o sam je, evo ti je, na!
A ja u je uzeti za ruku,
prikazau, pokloniu mu je,
pokloniu t' je, zagrliu te,
u zagrljaju pitae te drug:
Je l' dosta, brale, je li plaen dug?
Da vidim gde su? ta? Ve prestae?
Zaustavlja ih ruka babina;
gle! Baba zbori on uz nevestu
a sad e sad e sad e da je da!
Oh, ne daj, ne daj, ekaj, Miloe!
Ta meni samo, meni je tek daj!
Od mene primi bratski zavetaj.
(Ode)

DRUGA POJAVA
Izmeu dve stene zavruje se klanac. Kule abljake vide se koso i malo dalje neg' u prvoj pojavi.
Nasred scene stoji Ivo CRNOJEVI pokazujui rukom
put abljaka; pred njim Milo dri ANELIJU za
ruku, uz njih DUDEVI, na strani vojvode, a u drugom
planu ostali svati.

ANELIJA: Ni rei vie, stari zlogue,

ni rei vie, ne verujem ja!
I smesta da se okameni tu,
i svake zore taj iz tebe zvuk

izricat stane kobne rei te

i sav ti udu poveruje svet
i opet ne bih verovala ja!
Ivo: Uini dunost, sine Miloe,
uini dunost, obavesti je!
Milo: Reeno je, obavetena je.
ANELIJA: Zar i ti ve? Oh, dosta, dosta, zna^m!
(Krije lice Milou na grudma)
Ivo: Raskrsti ruke, bio devere,
raskrsti ruke s tue neveste,
il' ovaj as
(Rukom na mau)
raskrstiu ih ja!
Milo: Na grudma grlim svoju nevestu
i ljubi svoju, Maksim mi je dao,
ustupio uz pobratimsku re.
Ivo: ta? Maksim dao? Maksim dao re?
Do vraga re, al' ruke s neveste!
Milo: Od njega mi je od milote dar,
i zaite l' je, njemu dau je
i nikom drugom! Zovi Maksima,
pozovi ga da opozove re.
Ivo (sebi): Pozovi ga? Ta zar ne poznajem
dareljivost i gospodsku mu krv?
Darivati ma koga nevestom,
darivati sramotom oca svog!
Nesmislenie, teki jade moj!
(U kantonadu)
Junaci, momci, svati kieni,
svatovskim vencem okitite nas,
opkolite nas ivim opkopom,
pa vrati li se Maksim ovamo,
za ivu glavu ne putajte ga,
ve gonite ga maem u nevrat!
(Momci se ponametaju u okrug na desnoj strani)
A vi nas ujte, srpska gospodo,
i sluaju nas, recite nam sud.
Sveani nas je zatekao as,
taj svean as te pita, Miloe,
i zadata te pita tvoja re,
jesi l' mi voljan predat nevestu?
Razumi dobro: meni da je da!
Izreci sad il' hoe ili ne!
Milo: Na usta tvoja svean pita as,

sveaniji mu evo odgovor:

e ljube svoje ne dam tebi ja!
(Maksim ulazi polagano s desne strane)
Ivo: I opet pitam tebe, vojvodo,
je l' voljan Milo predati mi plen?
Milo: I opet kaem, gospodaru, ja
da ne dam ljube, ne dam srca svog!
Ivo: I jo jedared samo: amo daj!
Milo: I jo jedared, ne dam te ne dam!
(Maksim isrte jednom momku ma izruke, irobije
kolo i trgne Aneliju od Miloa; Dudevi prihvati
sestru.)
MAKSIM: AL' bogu duu, bogu duu daj!
(Probode Miloa)
Milo (posrui): Jo bolje tako, bolje tako jo!
Tek pobratimu htedoh da je dam,
al' doe pobrat, uzede je sam!
Jo bolje tako, bolje tako jo!
MAKSIM: ta? Pobratimu? Jo ga spominje?
U smrtni as pomela mu se svest,
il' na dno srca pogodi zar no,
te kajua se vera potonja
u izdajnikoj krvi prokapa,
te potonj ite bratski oprotaj,
u ispovesti greha paklena
iznemogli mu drmajui um?
Ivo: Zar tako? Je l', obezumnie zao,
zar tako poklon natrag uzima?
Il' nisi mu je zar poklonio?
Te bezumnika kazni, bezumnik,
naglinom grenom naglu rui la?
MAKSIM: POKLONIO? POKLONIO? Pa ta?
ANELIJA (otrgne se od brata):
Pa ta? Jo pita, otpadnie crn?
Pa ta, jo pita paiji ti bes!
Ta anela si, vrae, ubio,
svog anela, ta hranitelja svog,
u asu kad najvema bee tvoj,
ni ocu tvom kad ne hte da me da,
ve tebi samo, samo tebi, da,
sauvati me zagrljaju tvom,
sauvati me sauvaj me bog!
Al' ba ti hvala, dobro doe ba!
Nek' znade ta je mene poklanjat,

odricati se srca, lika mog!

Hajdemo, ore, da ih ne gledam,
ne mogu ve podnositi taj svet:
mrtvaca mrzim, ive prezirem,
at jo i meni lepi svane dan,
da s uma smete crni ovaj san.
(Ode s Dudeviem)
(Dok Anelija govori, Maksim baci ma, klekne uz
Miloa i nagne se nad njim)
Ivo: Ne daj, ne daj, zaustavite je!
Al' neka je, nek' mirno polazi,
nek' ide sad, jer njome odlazi
tatina moja, stari ponos moj
Ne esti se, ne tui, Maksime,
ne oajnii, oin jedine,
oajnom suzom oi ne kvasi
at i mi lepi ugledamo dan,
ti ljubu srpsku, snajku srpsku ja,
razgonie nam Srpkinjica sna,
razgonit jade crnog ovog sna!
( Die Maksima; uje se pucanje i zveka oruja,
vojvode poodlaze sa stupita koji na levo koji na
desno. Pored Maksima i Miloa ostaje sam Ivo.)
MAKSIM. Ps! Sluaj! Sluaj! Diedie jo!
Ne umiri! Ne umiri! Oh, stoj!
Obazri se jedared samo jo
nad ponorom to sveta deli dva;
ne velim da mi milost daruje,
ve oi tek otvori, oi tek,
da u punini vere njihove,
punini svetloj pobratima dva,
dubinu vidim svoje nevere!
Jo jednu milost samo, samo tu!
Al' ako ree pratajui re,
ne zbori vie, bolje bolje mri!
(Pucnjava sve jaa, ulazi JOVAN KAPETAN)
JOVAN: Izdajstvo, knee, zlo i pomagaj!
Druina poe Miloeva boj
i otpadoe kivne vojvode,
junatvu ve je vernih naih kraj,
jer tebe trai svaki pomiljaj!
Ivo: Usudie se kukavice zar?
Deurlija se buni? Hoe prut?
Al' pazi, dere: poslednji je put!

(Vadi ma)
Uz Maksima mi ostaj, Jovane,
da ne pravi od sebe pokora,
a one u utiati ve ja!
(Ode)
JOVAN: ta? Ja da ekam, ja da dangubim
dok braa moja ivot gube svoj?
Zdrav', Maksime! Al' zdravij' da je boj!
(Ode)
MAKSIM: Otvori oi, evani, pogledaj,
jedared samo pogledaj me jo!
(Milo dtne glavu)
Oh, tako, dane moj, oh, tako, da!
Milo: Od mene prosto prosto da ti je!
A Bog a Bog idem ga pitati!
(Izdahne)
MAKSIM: Ne odlazi, ne odlazi mu s tim,
jer sve vrline da ti meri tek,
nijedan greh, pa tu da rekne re,
za moju duu spas da zamoli,
prevagnuo bi greh strahovito,
a aran'o bi maem plamenim
pred rajski vrati ev' ovako
(Probode se) da!
Ba dobar bee, dobar bee ma,
i ruka bee jaa od srca!
(Padne na Miloa i izdahne)

TREA POJAVA
Bojite. Sumrak. Dolazi JOVAN CRNOJEVI i
DUDEVI, za njima vode naoruani momci vezane
vojvode.
JOVAN: Sunano lice zai morade
da sitne zvezde budu viene;
da spasen bude sitni ivot na,
pomraiti se morad' Ivanov,
jer smrt mu bee smrt u pokolju:
obesni vuci pae u stado
i pastirska tek nasiti ih krv,
al' ao nam ne bi krvi bilo te,

da i ti vuci stadom postanu.

Odreite im sveze, momci, te,
opasujte im kobne maeve,
pa nek' su prosti, nek' su slobodni!
(Momci dree vojvode)
I s otom svezom neka znaju svi,
i onaj vor nek' bude preseen
to Ivana u duda veza re,
ta re je tu porekla nema smrt.
A s tobom emo, sine dudevi,
koljita srpska gledaoe tu,
ugaat sada ugovor nam nov,
na garitu nek' opet bude krov!
KUJUNDI (vadi pripasan ma):
Da ivi Jovan, da nam bude knez,
gospodar Jovan da nam bude iv!
SVE VOJVODE: Gospodar Jovan iv nam bio, iv!
JOVAN: Sluajte, brao, ujte, gospodo!
Vladarske brige primam ponudu,
gospodar samo biti ne mogu;
na meni nije da vam budem knez;
gospodarsko je ime ivo jo,
Jevrosima nek' njim se ponosi,
nek' nosi krunu, neka kruni sja,
tek desna u joj ruka biti ja.
Pa de je, zbilja, vide li je ko?
Ne nae l' je u dvoru dudevi?
DUDEVI: Ne naoh nikog, dvor nam bee pust,
Anelija sad onde samuje,
tek dekog sretoh, hitna, urljiva,
na bojite to stii bee rad,
k'o drugda nema umirati kad!
JOVAN: A pogle tamo! Pogle! Ko je to?
Je l' senka kakva? Il' je ivo to?
Putanjom se veruga uzanom
te meseinom amo dolazi.
Je l' ona to? Je l' to Jevrosima?
JEVROSIMA (spolja): U red! U red! Pa puke punite!
Izbacite ih svi u jedan mah
^mladoenja kad proe s nevestom,
nek' svaki zna kad sina enim ja!
Sad pali! Pali! Du-du-du-du-du!
(Ulazi, na glavi joj kalpak, u ruci ma!)
Mir! Mir! Mir, svatovi! Mir, gospodo, mir!

JOVAN: Jevrosimo! Strino! Dobra moja strino!

uj me! uj!
JEVROSIMA: A? Ti si, dude? Dobro si mi doao,
prijatelju! Jesi l' dobro ruao? Na zdravlje, na zdravlje! Hodi da ti operem ruke, hodi! (Skine kalpak pa
naginje u njega balakom, kao da bi sipala vodu.)
JOVAN: Ne treba, majko, ne treba! Ta ja nisam
dude, ja sam Jovan, tvoj Jovan. Okani se, pa budi s
mirom! (Uzme joj ma; sebi:)
Sinovljev ma? Muevljev kalpak zar?
Da strana, boe, tvoga sudila:
ostaci slave njoj su njihove
strahovitog poeci ludila.
JEVROSIMA: erko moja Anelijo, gde si? (Gladi
kalpak) Hodi, dete moje, ti jo nisi ruala, hodi,
sedi, ovamo! Eto, ba spram tvoga Maksima. (Poloi
kalpak na desno stupite, pa se okrene Jovanu) Pa
kako, hrano, kako, Maksime? (Miluje balak na Maksimovu mau) Ti si gladan, sine? A toliko si jeo! I jo
si edan? A toliko si pio! I toliko si vino prolio!
Gle! (Pokazuje na zemlju) Pa gle i ovde! Pa i tamo gle!
Ta sav je pod poliven! Tolika teta! Najbolje vino
nae, od najplemenitijeg okota! Ta ja sam sama sadila ga, jo i negovala za tolika veka! Vezivala ga
zagrljajem, a poljupcima zagrala ga; a ti mu toliku
isprosipa krv, toliku tetu, sine, poini! To ne ide
na dobro, Maksime! Pa i mene si ispoliv'o svu,
skupocena je ovo haljina, to treba prati! Ima l'
vode tu? Donesi vode, erko! Vode, vode, vode, vode daj!
(Ode brzo)
JOVAN: Kud ode tako? Uhvati je, hej!
Uinie od sebe pokora!
Ta to ste stali? Uhvatite je!
JEDAN VOJVODA: Badava, knee, ne uhvati je!
Zar ne vidi gde leti vila ta
po stenama kud koza ne moe
da sitnom nogom strmen oblazi?
Gle gle! Ba sad na onaj pogle vrh!
Al' ta to bi? Gle nestade je sad!
JOVAN: Da, nestade je, nestade je sad!
U ponoru je nala utehe
obezumljene due psnoru:
visina je golema stene te,
pod njome je najdublje jezero.

(Skine kalpak i klekne)

Pomolimo se bogu, junaci!
(Svi poklee. Izdaleka se uje glas; plau i ridaju.
Zavesa polagano pada.)
KRAJ