Br.

3
Todor Kulji:
PREVLADAVANJE PROLOSTI
uzroci i pravci promene slike istorije
krajem XX veka
IZDAVA:
Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji
ZA IZDAVAA:
Sonja Biserko

UREIVAKI KOLEGIJUM:

Latinka Perovi
Sonja Biserko
Seka Stanojlovi
PRELOM:

Neboja Tasi
KORICE:

Ivan Hraovec
TAMPA:

"Zagorac", Beograd 2002.

TIRA: 4 0 0
ISBN - 86-7208-066-1

Zahvaljujemo se Vladi Sjedinjenih Amerikih Drava

na pomoi za objavljivanje ove knjige

Predgovor
Najbri i najsigurniji nain da naete sadanjost
u prolosti jeste da je stavite ispred prolosti.
S. Cohen

U ovoj knjizi re je o kljunoj idejnoj strani procesa koji je u njenom podnaslovu.

Dramatina zbivanja krajem XX veka praena su snanim promenama u misli o drutvu.
Promene su tekle kroz burna sukobljavanje razliitih miljenja koja su se zgunjavala u
irim idejnopolitikim strujama. Osnova novih sukoba neodvojiva je od izmenjenog
vidjenja prolosti. Istoriji se otvoreno priznaje mo da snai ili slabi politiku legitimnost
svuda u Evropi. Nacijama i etnikim grupama je neophodna zajednika prolost. Bez nje
bi bilo nemogue stvoriti drutveni identitet i solidarnost. Zajednika prolost stvara
kontinuitet i zajednitvo u iskustvu nunih za integraciju grupe. Zajednika prolost grupe
se iskazuje u prii koja stvara episteminu osnovu postojanja grupe. Ispriano kolektivno
seanje iskazuje istoriju prolosti grupe. Verovanja u kolektivno seanje tvore priu,
stvaraju oseaj kontinuiteta sa prolou, objanjavaju sadanjost i slue kao osnova za
planiranje budunosti. Kolektivno seanje nije nuno istinito vidjenje prolosti, ve vie
funkcionalno, tendenciozno i selektivno vidjenje prolosti kojepomae odranje i
funkcionisanje grupe. Kolektivno seanje je deo samopoimanja i identiteta lanova grupe.
Ono je jedinstveno, distinktivno i ekskluzivno (D. Bar-Tal). Erik Hobzbaum je pokazao da
su tradicije kao vaan drutvenointegrativni segment pamenja izmiljane. A politike
tradicije su dosledno izmiljene radi uih polit, ciljeva. Tradicije, ceremonijali i jubileji treba
da obezbede kontinuitet sa prolou. Ona je idejna osnova mobilizacije lanova grupe.
Vera u kolektivno seanje moe pravdati nasilnu aktivnost grupe i unitenje drugih,
sugerirajui viziju ekskluzivnosti i nadmoi. Nakon krupnih prekretnica istorija se
preocenjuje i menja na svim planovima: od pojedinanog do organizovanog seanja u
nauci i ideologiji. U ovoj knjizi promenjena vidjenja prolosti bie praena u glavnim
medjunarodnim naunopolitikim raspravama krajem XX veka, ali i istorijskim sadrajima
slubenih ideologija glavnih evropskih zemalja. Poseban deo posveen je idejnim
promenama u Jugoslaviji. Uporedno razmatranje trebalo bi da olaka razlikovanje
globalnih i lokalnih idejnopolitikih promena. Snana izmena epohalne svesti nametnula
je debatama nekoliko osnovnih tema. U svetlu krupnih promena trebalo je izmeniti sliku

istorije ne samo u zemljama biveg socijalizma nego i ire. Izmena vidjenja socijalizma
uticala je na promenu odnosa prema faizmu, a to je opet trailo izmenu mnogih
slubenih mitova o antifaizmu na kojima je poivala integracija evropskih reima posle
Drugog svetskog rata. Trebalo je iznova dati bilans minulog stolea, novo vidjenje rtava,
delata i normalnosti.
Masovni zloini su istorijske take ija je obrada proeta sa najvie strasti, pa se
lako politizuju. to je vie isticana rtva vlastite grupe to je zloin nad njom shvatan kao
neuporediv i sui generis. Monopol na patnju bio je vana oseajna osnova
antikomunistikih ideologija poslesocijalistikih elita. Debate nisu vodjene toliko oko
interesne osnove faizma i socijalizma (kao ranije) ve oko njihovih rtava. Na
izmenjenom bilansu rtava i na isticanju njihove neuporedivosti nosioci nove epohalne
svesti grade vlastitu legitimnost i novo shvatanje normalnosti.
Nova epohalna svest je protivrena. S jedne strane upadljiva je selektivnost
seanja, ostraena prerada prolosti i idejna konverzija. S druge strane stoji hladna i
trezvena raunica multinacionalnog kapitala, kao glavnog nosioca globalizacije i nove
epohalne svesti, koja sa razliitim uspehom nadzire i usmerava instrumentalizovanje
prolosti. Normalizovani liberalizam poiva na isticanju rtava svih totalitarnih reima, dok
konzervativci, neutralizujui faizam, vie insistiraju na rtvama socijalizma. U ovu
osnovnu polarizaciju ukljuuju se druge mone grupe koje pretenduju na relativno
nezavisno polaganje prava na monopol na rtvu (Jevreji) to se uvek ne podudara sa
osnovnom antitotalitarnom i antikomunistikom usmerenou liberalne normalnosti. Kao
zbirna i sve manje odredjena oznaka konkretnih zloina, ali i kao opti simbol stradanja
razliitih grupa, uvrstio se pojam holokaust. Savremena rastegljiva Holokaust ideologija
je sloena, a njena upotreba protivrena i zamrena. Ova ideologija je vana idejna
poluga globalizacije. Drugim reima, savremeno bavljenje holokaustom manje je rezultat
iskrenog seanja na 6 miliona ubijenih Jevreja, a vie potreba savremenih monih
zapadnih sila da prikladnom formulom demoniziraju protivnike. Holokaust ne pravda samo
savremenu izraelsku borbu protiv Arapa, nego i savremeni zapadni imperijalizam.
Holokaust je sredstvo za diskreditovanje znatno irih snaga od faizma. Preko iroko
shvaenog i rastegljivog negativnog pojma holokaust pravdaju se interesi razliitih grupa,
a svako polaganje monopola na rtvu vlastite grupe stvara osobenu iskrivljenu svest.
Holokaust i faizam jesu moda najupadljivije, ali ne i jedine opte teme glavnih
naunopolitikih debata s kraja XX veka. U njih su ukljuena i ostala vana zbivanja iz
druge polovine XX veka: pobune unutar sovjetskog lagera od 1948. do 1989, slom lagera
i socijalizma 1989. i rat u Jugoslaviji. Suoavanje sa ovim zbivanjima oblikovalo je, ali i
menjalo opredeljenje intelektualaca. U apologiji i kritici oivljenog nacionalizma ponovo je
suoena antitotalitarna i antifaistika perspektiva. Izmedju antifaistike kritike
nacionalizma i kapitalizma i antitotalitarne kritike socijalizma postoji ne samo niz manje ili
vie znaajnih razlika, nego i otra naelna suprotnost. Bilo bi pogreno ovu suprotnost
svoditi na idejnopolitiku sukobljenost, a previdjati temeljne pojmovne, teorijske i
metodske razlike. U knjizi e biti pokazana jo uvek aktivna dubina ovih razlika. Neki

osnovni idejnopolitiki obrasci (antifaizam, antikomunizam, antitotalitarizam, antiantikomunizam) aktivni su i u latentnom, tj. katkad i neshvaenom smislu, jer su se
odvojili od izvornog idejnoistorijskog sklopa. Tako je npr. podtekst debate oko rata u
Jugoslaviji 1990-ih u Nemakoj bilo pitanje nacionalnog identiteta nove ujedinjene drave,
u Francuskoj je preko kritike realsocijalizma ruen autoritet KPF, anti-antikomunizam
nekih liberalnih struja u SR Nemakoj vaan je sastojak njihove kritike savremenog
desnog ekstremizma, teorijski sporovi oko holokaust industrije kriju dublje napetosti oko
ne malog obeteenjenja Nemake i vajcarske Jevrejima i si. Dakle, teorijska kritika
nuno je upuena na diferenciranu ideoloko-kritiku analizu jer se ispod slinih
usmerenja kriju razliiti interesi. Sukobljenost gledita u raspravama donekle redukuje
sloenost i haotinost savremenog idejnog stanja jer nuno polarizuje struje i otkriva
njihovu katkad skrivenu srodnost ili napetost.
Zato su u sreditu ove knjige rasprave. Stupanj i kultura neslaganja najjasnije
pokazuju arolikost idejnog spektra: kada se argumenti izotravaju ili dovode do apsurda
potpunije se ispoljavaju perspektive razliitih strana koje bi bez sukoba katkad ostale
nedomiljene. Nakon nestanka hladnog rata idejnopolitiki sklop postao je sloeniji jer nije
vie ideoloki bipolaran poto su u igri mnogi ranije potisnuti interesi: dravni, nacionalni,
regionalni. Naunopolitike rasprave tekle su u sredstvima masovnog optenja, a svaka
strana bila je zainteresovana za irenje vlastitih nazora, to je olakalo pristup gradji
preko Interneta. Prouavane rasprave nisu vodjene samo u nanim asopisima nego
dobrim delom u nedeljnoj i dnevnoj tampi. Pored naunika uestvovali su i novinari. To je
svakako pokazatelj demokratizacije i odbacivanja krutog akademizma. Meutim, neretko
su pri tome sloeni istorijski procesi, zbog preglednosti i iskljuivosti tumaenja, sabijani u
monokauzalna tumaenja, a ton debatama su vie nametali zakoni medijske javnosti,
nego traganje za diferenciranom istinom. U ovako skraenom ideoloko-kritikom pristupu
gnoseoloki zadaci bili su podredjeni traganju za politikom ulogom objanjenja.
Objanjenja iznoena u medijskim raspravama, po prirodi stvari, optereena su
skandalizacijom, trivijalizacijom i banalizacijom.
Uprkos tome, sloenost analizi ovih sadraja nametala je okolnost da se ni
medijske rasprave ne mogu celovitije pratiti bez razumevanja idejnih tradicija konkretnih
zemalja koje su duboko ukorenjene u njihovom istorijatu i razliitom gledanju na
perspektivu ujedinjenja Evrope. Trebalo je uvek imati na umu krupne razlike izmedju
antifaistike i antitotalitarne tradicije u Nemakoj, Francuskoj i SAD. Premda je nestanak
hladnog rata oslabio ove idejne strukture na Zapadu, ipak ih nije doveo do raspada kao
to je bio sluaj sa uruavanjem leviarske tradicije u eruptivnoj konverziji intelektualaca u
bivem evropskom socijalizmu. Konverzija je, dodue, zahvatila i Zapad, ali u drugaijem
vidu od istonoevropskog. U Francuskoj su najglasniji antitotalitarni intelektulaci upravo
bivi maoisti, a renegatsvo i konverzija konstitutivni su segment kulture francuskih
intelektualaca koja namee ton savremenim raspravama. U Nemakoj je leviarski
politiko-intelektualni blok homogeniji i postojaniji, pa je izdrao idejni udar nakon sloma
realsocijalizma. Na Balkanu su gradjanski rat i nacionalizam doveli konverziju do

ekstrema. Ovde je prerada komunistike prolosti u vlastitim biografijama najvie uticala

na misao o drutvu i politiko samopoimanje novih antitotalitarnih intelektualaca. Stari
misaoni obrasci naputani su, a novi nekritiki prihvatani iz razliitih razloga. U treem
delu knjige skrenuta je panja na razliitu postojanost angamana stvaralake
inteligencije u Jugoslaviji i obrasce pravdanja konverzije. Cilj je bio da se drutvena
odredjenost misli o politici pokae ukazivanjem na interesnu osnovu prerade linog
iskustva kod stvaralake drutvenonaune inteligencije. To se pouzdanije moe pokazati
na uporednom nego na monografskom planu.
Osim pomenutog osvrta na konkretne rasprave, ovo istraivanje ima i nekoliko
optih ciljeva: predstaviti kljune sadraje nove epohalne svesti onako kako se iskazuju u
novom vidjenju prolosti, razdvojiti ideoloke od naunih i sredinje od prateih sadraja u
nepreglednoj "graji" i rastumaiti glavne iskljuivosti novom interesnom polarizacijom.
Klasini ideoloko-kritiki pristup sociologije saznanja nastao u preglednom
hladnoratovskom bipolarnom svetu trebalo je modifikovati, dopunjavati i prilagodjavati
"novoj nepreglednosti" kraja XX veka. Objanjenje izmenjene drutvene stvarnosti trailo
je nove odgovarajue naune teorijske i metodske postupke. U spletu novih teorija i
metoda trebalo je odabrati one koji su najprimereniji zadatku istraivanja. Trebalo je
razdvojiti ideoloke od naunih sadraja na temelju kriterija promiljenog prosvetiteljskog
racionalistikog nasledja izbegavajui naglu konverziju i tvrdokorni dogmatizam. Drugim
reima trebalo je izbei iskljuivost bilo kog pristupa, ali i eklektiki relativizam koji bi
istraivanje liio profila. Zato je valjalo odabrati najinkluzivniji pristup, odnosno onaj koji
dozvoljava dopunu i ugradnju metodskih naela iz drugih pristupa, a da ne predje u
eklektiku. U ovom radu sociolokosaznajno nasledje marksizma nije odbaeno kao
smetnja tom sloenom zadatku ve naprotiv kao korisna osnova za integraciju ostalih
metodskih i teorijskih postavki. Interesna pozadina poslehladnoratovskih idejnih
sukobljavanja i razliiti stupnji ideolokog iskrivljavanja naune i druge svesti mogu se
objanjavati samo razudjenom milju koja u svom okviru raspolae sredstvima za
ispitivanje te veze, a koja je i otvorena za ukljuivanje raznovrsnih sadraja drugih
pristupa.
Osnovna vizija novog epohalnog stanja i kljuni elementi pristupa izneti su u
prvom delu knjige. Najvie prostora (drugi deo knjige) posveeno je medjunarodnim
debatama s kraja "veka ideologija" jer su u njima ponajvie izdiferencirana razliita
gledita. Na njihovom sadraju pokazano je izmenjeno vidjenje istorije u svetu. Naime,
nije nepoznato da se stavovi dogmatizuju do iskljuivosti najee u sueljavanju sa
drugaijim miljenjem. Nekada bi bez polemika konformisti ostali manje rigidni, a neka
gledita nedoreena. Ve samo isticanje prioritetnih sadraja iz pomenutih rasprava moe
donekle olakati razumevanje istraivakog pristupa ovoga rada. Nije teko uoiti da je
pristup ovog istraivanja gradjen pod pretenim uticajem predstavnika drutvene (a ne
dogadjajne niti politike) istorije: E. Hobsbauma, M. Levina, I. Volerstina, J. Koke, itd.
Manje ili vie posredno pristup je povezan sa opredeljenjem. Verovatno je u treem delu
knjige o Jugoslaviji opredeljenje pisca najvidljivije u kritikom odnosu prema masovnoj

konverziji intelektualaca. Kod prikaza sukobljenosti dananjeg razliitog srpskog i

hrvatskog istorijskog seanja, uticaj prisutne perspektive rtve kod obeju strana u
saznajnosociolokom pogledu uoen je kao glavni podstrek iskrivljene vizije, jer je ostavio
malo prostora za istraivanje senki istorije vlastite nacije. Drugim reima, kritika
raznovrsnih pristrasnosti koje izviru iz velianja vlastite nacije ovde se shvata kao nuni
uslov objektivnog poimanja sloenog procesa prevladavanja prolosti krajem XX veka.
Kao ne manje vana komponenta za stvaranje vieslojnog i dijalektikog kriterija u oceni
istorijske funkcionalnosti reima i ideologija istaknuta je kritika jednostrane demonizacije
socijalizma.
Govorei modernijim argonom predmet ove knjige je promena identiteta koji su
sadrani u viziji prolosti nakon sloma evropskog socijalizma. Kritiki osvrt na ovo sloeno
stanje, koje je jo u previranju, ne pretenduje na apsolutnu nepristrasnost
slobodnolebdeeg intelektualca niti je relativistiki skeptian. Pristup je opredeljen.
Opredeljenje pisca su u teorijskom pogledu oblikovala dosadanja vlastita
sociolokoistorijska istraivanja, a u idejnopolitikom pogledu vreme u kom je sazrevalo.
Bilo je to doba podela sveta izmedju kapitalizma i socijalizma s jedne i faizma i
antifaizma s druge strane. Moe se uiniti da na stranicama ove knjige moralizam
pomenute druge podele nije prevladan. Taj utisak nije prividan. Antifaizam, a ne
antitotalitarizam, ovde je shvaen kao teorijski postulat i moralnopolitika vertikala XX
veka. Faizam je esktremni nacionalizam, a dosledno rastumaeni antifaizam
najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalistike uskogrudosti. Dok
etnokratski liberalizam i "demokratski nacionalizam" poivaju na kritici rastegljivog
totalitarizma, internacionalistika vizija drutva lienog antagonistikih imovinskih razlika
uoava faizam i njegovu etnokratsku osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski osmiljeni
antifaizam pretpostavlja kritiku drutvenoekonomskih izvora nacionalizma, dok
antitotalitarizam ovu kritiku zamagljava i preusmerava. Zato treba "militantnim
prosveivanjem" spreavati zaborav faizma, odnosno razvijati strategije protiv razaranja
seanja na sistem zla (Adorno).
Premda je ova knjiga pisana na razmedji vekova i nakon jasnog kraja jedne
epohe, verovatno je prepoznatljivo opredeljenje pisca, formirano u tradiciji antifaizma XX
veka. Sa stanovita istraivake distance, re je o perspektivi pisca umeanog u istoriju
XX veka bar u meri u kojoj je to bio neposredni akademski posmatra optereen
predubedjenjima idejnog i vrednosnog opredeljenja kojeg se nije mogao lako liiti. Uprkos
samokritikom trudu, ak ni svest o snazi predubedjenja nije imuna od pristrasnosti koje
ono krije. Ovaj rizik prisutan je kod svake analize tekuih idejnih sukoba. Ipak, sa
stanovita nune redukcije sloenosti, bez minimuma opredeljenja ne bi se mogao uneti
red u nepregledni haos oseajnih debata oko socijalizma i faizma krajem XX veka koje
su zgusnuti izraz dubokih idejnih tradicija minulog stolea, ali i raznovrsnih grupnih
interesa savremenog doba.
U Zrenjaninu, septembra 2001

I DEO

PROMENA EPOHALNE SVESTI KRAJEM XX VEKA

1. Istorija, seanje, identitet, ideologija

Krajem XX veka duboko se izmenilo gledanje drava, etnikih i socijalnih grupa
na vlastitu prolost. Nestanak hladnog rata snano je ubrzao ovaj proces. Promene su
razliite: odbacuju se ranije slubene verzije istorije, rehabilituju se preutane strane
istorije, oivljava kult "korena", menja se kultura seanja, prevladavanje prolosti iznova
se pravno regulie itd. Francuski istoriar P. Nora smatra da je dolo do "ubrzavanja
istorije", jer kontinuirane i trajne pojave vie to nisu, ve su na delu promene koje teku sve
bre. To je snano uticalo na seanje. Idejni preokret razbio je jedinstvo istorijskog
vremena, tj. vezu koja je spajala sadanjost sa prolou i budunou. Ovo jedinstvo
poivalo je na ubedjenju da drutvo, nacija ili grupa stvaraju budunost tako to odredjuju
ta treba zadrati iz prolosti to bi dalo smisao sadanjosti. To je bio ujedinjujui
elemenat. Dananja neizvesnost oko budunosti takodje namee sadanjici odredjenu
vrstu obaveze da se sea. Trijumfalistiki je obznanjen slom istorije koja nam je bila
bliska, a koja je optereivala sadanjicu sa imperativom "obaveznog seanja". Ubrzavanje
promena izazvalo je dramatino pomeranje celokupne prolosti na distancu, kao da smo
od nje odseeni, stvarajui utisak "sveta koji smo izgubili". Sadanjost je postala sumnjiva
zbog naglo iskonstruisane vlastite istorijske svesti, koja poiva na novim seanjima.
Pored ubrzanja na delu je i "demokratizacija istorije" (Nora 1999). Krupne idejne promene
pokrenute su sloenim tektonskim drutvenopolitikim i ideolokim preokretima krajem XX
veka. Ova knjiga bavi se samo delom idejnih promena koje se tiu izmenjenog vidjenja
istorije.
Vana poluga "ubrzanja i demokratizacije istorije" je savremena politika sa
prolou koja se koleba izmedju hladnog i vrueg seanja. Ideologiji je uvek korisnije ovo
drugo jer uspenije mobilie oseanja. Izgleda da su ovo imali na umu istoriari A.
Bezankon (Besancon) i . Majer (Maier), kada su sa aljenjem konstatovali, d a j e seanje
na nacizam vrelo, zbog prisustva brojnih fotografija zloina, a uspomene na komunizam
hladne upravo zbog odsustva fotografskog materijala o gulagu. Nestanak stabilnih
hladnoratovskih podela podstakaoje svuda na Zapadu "konjukturu seanja i pamenja".
"Ekonomiju novog pamenja" karakterie ubrzano jaanje politike, turistike i
komercijalne upotrebe prolosti. Politika podjednako uspeno koristi sjaj i bedu istorije.
Struni istoriari gube monopol nad tumaenjem prolosti, jer uvek kada se pamenje

koristi za "pozivanje na vlastita prava" pretee uticaj ljubitelja istorije. U

drutvenointegrativnoj misli rad na seanju katkad se naziva dunou seanja. Zbog
oseanja koja budi prolost, prosveena politika sa prolou zalae se za
"dehisterizaciju seanja", tj. ne toliko za izmirenje koliko za miroljubivu koegzistenciju
neusaglaenih gledanja. Re je o svetovnom i istovremeno religijskom momentu u
dananjem predavanju istoriji koji se na paradoksalan nain dopunjavaju i iskljuuju. U
ovoj knjizi prikaz odnosa kulture seanja i politike odnosi se na poslehladnoratovske
svetovne institucionalizovane forme seanja u Evropi. To nije samo spomenika kultura,
ve i oblici ideologizovane istoriografije. Politizacija javnog istorijskog seanja svedoi o
povezanosti tumaenja prolosti, poimanja sadanjice i vizije budunosti.
Osnovni pojam "prevladavanje prolosti" odavno se odvojio od svog izvornog
znaenja. Od oznake za obeleavanje moralnog odnosa prema nacistikoj prolosti u SR
Nemakoj, postao je iroki rodni pojam, koji je danas stekao vrsto mesto u politikim i
naunim analizama odnosa prema prolosti nakon nestanka hladnog rata u mnogim
zemljama, a naroito tamo gde je istorija postala sredinji deo nacionalnog identiteta. Ve
sam pojam "prevladavanje prolosti" sugerira da prolost nije prola. Re je o
odbacivanju celokupne prolosti ili njenog dela, ali i o odgovornosti za prolo. U uem
smislu isti pojam se koristi za oznaku idejnog prelaza iz socijalizma u kapitalizam. Politika
sa istorijom {Geschichtspolitik) je dodatna kategorija analize koja istrauje" sporove oko
istorije kao politike injenice, i u vezi s tim posebnu panju obraa na interese politikih
aktera". Dakle, politika sa istorijom uvek je prisutna u pluralistikom drutvu, jer politike
elite na razliit istorijski nain utemeljuju vlastiti identitet.
Prevladavanje prolosti, promena identiteta i prerada istorije sindromski su
povezane teme koje obeleavaju zaokret u misli o drutvu nakon sloma evropskog
socijalizma. Nije re samo o promeni drutvenoekonomskog sistema niti o uruavanju
ideologije ili epohalne svesti nego i o promeni vidjenja sutine vlastitog bia kod irokih
drutvenih grupa. Moda bi se ovaj krupni istorijski proces krajem XX veka i mogao
nazvati revolucijom, da nije podstakao povratak nizu prevazidjenih iracionalnih identiteta,
a zatim neizvesnost, haos i neprogresivne drutvene sukobe. Slom evropskog socijalizma
izazvao je haos u medjunarodnim odnosima, koji su gotovo pola stolea bili stabilni, a jo
vie u misli o drutvu koja je bila vezana za ovu podelu. Uruavanje jedne epohalne
svesti razotkrilo je unutranju nesigurnost slike prolosti i svega to je na njoj poivalo, od
linog identiteta do partijskih ideologija. U ovoj knjizi bie praena samo jedna strana
idejne krize krajem XX veka i to pre svega u Evropi, iako svet ve dugo nije evrocentrian.
Da bi se osmislile promene treba izmeniti i vienje prolosti. Istorija je predmet
istoriografije, a ova potonja, zbog nune drutvenointegrativne funkcije, manje ili vie je
politizovana disciplina. Istorija jeste ono to se zbilo. Ali, jeste i ono to je trebalo da se
desi. Istorija je vidjenje dogadjanja kako istoriara tako i njihovih itaoca. Ona je i ogledalo
budunosti. Istorija stvara samopotovanje, uvruje identitet i potrebna je svakom
narodu da se homogenizuje i ostavi utisak na druge. Zato istorija obnavlja legende i
mitove. to su krupniji drutveni preokreti, to je akutnija drutvenointegrativna uloga

istoriografije. to je akutnija ugroenost nacije ili drave, to je jednostraniji i selektivniji

odbir prolosti, i manji su izgledi da se celovitije ukljue zbivanja i procesi koji bi doveli u
nedoumicu pozitivnu sliku prolosti ili podstakli sumnju u ispravnost identiteta koji poiva
na prolosti. Zato i nema razvijene drutvenointegrativne misli bez istorijskog utemeljenja.
Istoriografija najpre prikazuje postojei reim kao istinski nastavak najdubljih istinskih
nacionalnih i socijalnih tenji, a zatim, to je ne manje vano, osigurava identitet
odgovarajui na pitanje od kuda smo doli i kuda idemo. to je eksplozivniji idejni vakuum
nakon uruavanja kljunih drutvenointegrativnih vrednosti prethodnog reima, to raste
potreba za prevrednovanjem istorije i utemeljenjem novih vrednosti u prolosti. Na
krupnim prekretnicama istorija je i neophodan mehanizam redukcije sloenosti i putokaz u
haosu nepredvidljivih i nerazumljivih deavanja. Ovu redukcionistiko-saznajnu ulogu
treba razdvajati od ideoloke, tj. od nastojanja da se novom vizijom istorije interesi
vladajue grupe prikau kao opti interesi. Odmah treba rei da nije svaka grana
istoriografije podjednako podlona ideologizaciji. Bavljenje uim segmentima prolosti,
tzv. specijalnim istorijama prua pouzdanije znanje nego to to ini opta nacionalna
istorija koja je vie zaokupljena identitetom. Nakon svake revolucije ponovo se pie
istorija, uvek u ime objektivnosti. Istoriar Kalisten, koji je pratio Aleksandra Velikog u
osvajanjima, rekao je da Aleksandar nije postao uven zbog svojih dela, ve zato to je
Kalisten o njima pisao. Bez istorijskog utemeljenja svaka politika bi se svela na prozirni
karijerizam vladajuih. Kao to je istoriografija selektivna pria o prolosti, tako je i utopija
selektivna vizija budunosti. Svakoj revoluciji potrebna je vlastita istorija, ali i utopija kao
selektivna vizija budunosti. Seanje je selektivno vidjenje prolosti. Za istoriju se
pretpostavlja da stvara znanje, dok seanje uliva znaaj (identitet). Svaka istorija koja
pretenduje na naunost kritina je prema seanjima koja shvata kao lina vidjenja. Istorija
je bila oblast kolektivnog, a seanje pojedinanog, istorija je bila jedna, a seanja uvek
ima vie. Identitet je od pojedinanog postao kolektivni, od subjektivnog objektivni.
Identitet je kao i seanje obaveza (Nora 1999). Predodredjen sam da postanem ono to
jesam. Isticanje identiteta moe imati pozitivnu i oslobodilaku snagu, ali postoji i tiranija
seanja naroito kada jaa njena etnika dimenzija.
Ljude nita toliko ne razdvaja kao identitet, pa stvaranje novih identiteta slui
homogenizovanju irih grupa na istorijskim prekretnicama. Kolektivni identitet je osnova
samopotovanja, ali i okvir zatite interesa. Ranije klasna, a danas preteno nacionalna
svest, poimana je kao pogodan okvir zatite interesa. Obnova nacionalnog identiteta
naroito je dramatina kod poslesocijalistikih reima. U ovoj obnovi ak i samo
priseanje na univerzalne ideologije nuno izaziva reakcionarne odgovore u obliku
demonizacije internacionalizma kao mondijalizma, a ranijeg nadnacionalnog
socijalistikog identiteta kao totalitarnog. Identitet uspostavlja veze, ali je i naelo
izdvajanja. U etniki izmeanim sredinama separacija vodi ienju prostora. Naroito je
"duboka Evropa" sanduk napetih i promenljivih identiteta (Boyadijev). Najstariji kontinent
dubok je, jer sadri niz identiteta koji se preklapaju kod razliitih naroda. Formiranje
identiteta je dinamian, ali i manipulativan proces. Nezamisliv je bez oslonca na prolost.

Identitet je povezan sa seanjem na poreklo. Ukoliko je seanje povezano sa grupom,

oblau, nacijom ili nekom irom strukturom, nuno je politiko. Politiarima je vrlo vaan
smisleni kontekst sadanjosti, ali i prolosti, tj. relativno koherentno povezivanje prolosti i
sadanjice. U svakoj celovitijoj ideologiji prisutan je odgovor na pitanje kako sadanjost
nastaje iz prolosti, koje su pokretake snage, a koje smetnje, ko su rtve, a ko delati.
to se slika odgovorne prolosti smislenije povezuje sa tekoama sadanjice i to se
snanije podudara sa nadama ireg kruga ugroenih, to istoriografija postaje vanija u
svaranju saglasnosti. Seanje na prolost treba da stvori oseaj kontinuiteta i da bude
pokreta razvoja. Sadanjost je smetena na kraju kolektivnog puta kao smisleno, nuno i
nezamenljivo stanje. Idejni pokreta promena jeste poimanje sadanjosti kao
neadekvatnog izraza herojske mitoloke prolosti. Cilj je obnova ideala koji su izgubljeni u
nesavrenoj sadanjici. Dakle organizovano seanje je stalno ponovno tumaenje
sadanjosti u terminima prolosti da bi se odluilo o budunosti. Na Balkanu je Evropa
najdublja (Kluitenberg 1999), pa su i sukobi oko identiteta i seanja najdramatiniji:
sporovi oko istorije, teritorije, jezikog i verskog identiteta imaju tradicionalno nasilan
karakter i povezani su sa najkonfliktnijim poglavljima istorije Evrope. U epohi globalizacije
ovi sukobi jo su akutniji.
Rairenost pojma identitet u strunim raspravama smanjila je njegovu pojmovnu
jasnou i izraajnu otrinu. Identitet iskazuje najvie rodni, dravni i nacionalni sadraj. U
raspravama oko identiteta nema mestu pojmu klasa. Obino se zaboravlja da identitet nije
monolitni nepromenljivi entitet nego preteno ideoloka tvorevina. Identitet je "plastina
re" (U. Porksen), ekspanzivno se iri u razne discipline, a zaudjujue je sadrinski
siromana. Jezik identiteta je sadrinski prazan, pa se otuda nairoko koristi jer je u
stanju da prikriva realne sadraje. Identitet i nacionalni identitet su kljune rei argona
nove epohalne svesti. Pojam kapitalizam krajem XX veka lien ozbiljne realne suprotnosti
kao da gubi smisao: gotovo d a j e iezlo seanje na poniene i ugnjetene koji su se bunili
protiv eksploatacije. Novo drutvo nema konzistentnu ideologiju. Klasina kritika
ideologije danas se suoava sa tekoama, da pored racionalne rekonstrukcije ideologije
kao "nuno lane svesti", razume i iracionalne uzroke formiranja ideologije. Nacija, a ne
klasa, sve vie daje sloenom promenljivom odnosu jedinke i drutva konkretno zvuno
ime, kojim svaki lan drutva postaje ispravni pripadnik nadindividualne celine. Nacija
unosi red u drutvenu stvarnost. Realni raspad starih klasnih struktura stvara difuzni strah
od drutvene izolacije. Preokret 1989/90. nuno je otvorio pitanje prevrednovanja rtvi i
delata u istoriji kratkog XX veka. Nakon nestanka hladnog rata pitanje "Ko smo mi"?
preplie se sa pitanjem krivice, a novi identitet sa novim rtvama. Oba pitanja povezana
su sa poreklom. U argonu jedinstva to se naziva "nacionalni identitet" (Claussen 2000).
Karijera rei identitet je kao i rei "etnicitet" i "holokaust" poela u drugoj polovini 1970-ih.
U SAD od 1960-ih poinje obnova traganja za korenima kod akademskih srednjih slojeva
- kao reakcija na propale drutvene promene iza kojih stoji ifra "1968". to se drutvo
manje shvata kategorijama klasne analize, to se ono vie pretvara u svet konkurentskih
srednjih slojeva, ija se samosvest o vlastitoj posebnosti oslanja na poreklo. Poreklo

postaje sadrinska kategorija u argonu novog nacionalnog jedinstva. Neodredjeni izrazi

poput identiteta sa uvrenjem novog argona epohalne svesti stiu autoritet. Iz najpre
teko razumljive rei nastaju u praksi optenja ifre, ije korienje pokazuje pripadnost.
To je novi argon jedinstva (Claussen) opteprihvaen od kraja XX veka. Bilo bi pogreno
misliti da je ovaj argon potpuno iracionalan. Uprkos svemu, ne treba zaboraviti da je
opaanje razliitog ekonomskog interesa vana osnova prihvatanja odredjenog oblika
kolektivnog identiteta. Ali, ovu spontanost izbora naruava kod drutava u krizi
manipulacija vladajuih snaga, a u ratu presija nacionalistikog patriotizma. Kod tzv.
drutava u tranziciji nesigurni su ekonomski interesi u budunosti, pa je veza izmedju
ekonomske ugroenosti i tipa identiteta kolebljiva. Osim toga, identitet politikih elita i
identitet biraa nije isti. Kod pomenutih reima vana osnova identiteta je podela na levicu
i desnicu. Levica asocira na vezu sa ranijim socijalistikim reimom, dok desnica znai
vezu sa ranijom opozicijom
Uzimajui u obzir izneta upozorenja, u ovoj knjizi prilazi se identitetu kao
preteno interesno uslovljenoj i ideoloki uoblienoj, a ne kao vanvremenoj imanentnoj
vrednosti. U tehnikom smislu identitet ine "vrednosti, kategorije, simboli, oznake i
pogledi na svet koje ljudi stvaraju da bi osmislili svoje mesto u svetu", i odgovorili na
pitanje "Ko sam ja/smo mi" preko linog i grupnog identiteta (Breslauer 1996). Ljudi nisu
rodjeni sa sveu o identitetu ve ga stiu socijalizacijom. U sadrinskom pogledu
identiteti mogu biti rodni, nacionalni, regionalni, rasni, etniki i jeziki, verski, klasni,
profesionalni, ideoloko-politiki, politiko-organizacioni, generacijski i si. Danas
prevladavaju etniki, verski i rodni, a potisnut je klasni identitet. Kolektivni identiteti su
okviri sa kojima se pojedinci poistoveuju u osnovi radi zatite interesa. Na ovaj motiv
nadovezuje se tradicionalna i afektivna vezanost. Pojedinac i grupa mogu posedovati i
vie neprotivrenih identiteta. Identitet se moe menjati u celini (naputati jedan, a
prihvatati drugi manje ili vie opreni) ili se samo menjati prioritet izmedju vie identiteta.
Sa izmenom epohalne svesti na delu su obe vrste promena. Izraavanje identiteta uvek je
drutvenopolitiki uslovljeno: moe porasti svest o identitetu, ovaj se moe redefinisati, a
moe se priznati i konflikt medju identitetima. Javne organizacije mogu buditi ili spreavati
nastajanje svesti o novom identitetu ili o konfliktima izmedju vie identiteta. Kod drutava
u razvoju odredjena evolucija identiteta je normalna. Pojedinac ne mora biti svestan
spoljanjeg pritiska kod promene identiteta, pa ak ne mora biti svestan ni da je izmenio
identitet. Pojava mnotva razliitih seanja kod razliitih grupa svedoi o njihovoj potragi
za identitetom. Eksploziju seanja manjina pokrenula su tri talasa dekolonizacije: globalna
dekolonizacija kolonijalno zavisnih drutava, zatim dekolonizacija socijalnih, verskih
polnih i manjinskih grupa na Zapadu, koje afirmiu vlastito seanje zbog tenje za
priznanjem, i najposle slom totalitarnih reima XX veka, tj. ideoloka dekolonizacija i
pojava naroda sa dugom tradicijom seanja (Rusija, Balkan, Afrika) (Nora 1999). Sa
raspadom evropskog socijalizma dolo je do snane krize identiteta, jer je integracija
socijalizma odve poivala na nekoliko kljunih drutvenointegrativnih vrednosti koji su
diktirale ili potiskivale ostale: klasna pripadnost je dugo potiskivala nacionalnu i versku. U

periodu ubrzane socijalistike modernizacije i poveane drutvene pokretljivosti bili su

funkcionalni nadnacionalni i netradicionalni internacionalistiki identiteti. Ove vrednosti
noene su imperativima leviarske epohalne svesti, nametane na preteno autoritaran
nain, ali i spontano prihvatane. to je drutvo postajalo sloenije, iziskivalo je vie
identiteta, tj. obrazaca samopoimanja i zatite vlastititih interesa. Regulacija
beskonfliktnog sapostojanje grupa sa razliitim identitetom sloen je postupak, a u
poslesocijalistikim vienacionalnim sredinama jo uvek je optereena stereotipima i
politikom kulturom koji jaaju iracionalna sukobljavanja.
Iz reenog je vidljivo da se ovde identitet ne shvata u duhu postmoderne, tj.
poricanja uzronosti i pokuaja spasavanja posebnog. Isticanje identiteta kod
postmoderne zamagljava unutranje drutvenoekonomske protivrenosti sistema i
olakava projektovanje mrnje na drugog koji raspolae slabijim identitetom. Ovaj
postupak olakava legalizaciju nacionalizma. Izmena epohalne svesti nosila je izmenu i
jezikog izraavanja. Javnost permanentno rui tabue, a novo se probija skandalizacijom
(Claussen 2000). Nastaju novi frantovi koji staru borbu izmedju levice i desnice,
zamenjuju novom izmedju patriota i mondijalista ili jo gipkijim verzijama pro i contra.
Suoeni su novi krivci i nove rtve, a nacionalni identitet ih razdvaja. Javnost rasprava
izobliava drutvenu stvarnost u prividnu borbu promenljivih miljenja. Na sliku
sadanjosti sve vie utie vidjenje prolosti. Umesto da se krivci (u sluaju faizma) javno
osudjuju, stupa se na legitimacijski teren krivaca i trai im se utemeljenje u prolosti. U
novom argonu jedinstva, u kom su svest i oseanja stopljeni u fiktivni kolektivni identitet,
pojedincu je oduzeta ansa da stvori vlastitu svest. Pojedinac se bez ostatka podvodi pod
kolektiv porekla. Svakodnevni etnocentrizam potrvrdjuje se raspravom o identitetu. Sa
prodorom liberalne epohalne svesti normalizovana je drutvenoekonomska nejednakost,
a time i napetost izmedju identiteta. Nacionalna solidarnost istisla je klasnu, relativizam
zamenio ideju napretka, a ideju pravde potiskuje konkurencija. U ovom radu ne deli se
skepsa postmoderne, tj. miljenje da se ispod haotine povrine zbivanja ne mogu uoiti
strukture obuhvatljive pojmovima. Jo manje se fragmentarno i razliito poima kao istinski
nosilac znaenja, pa se zato ne odustaje od prioriteta objanjenja nad razumevanjem.
Dakle, svako istraivanje identiteta ne pretpostavlja usredsredjivanje na diskontinuitet niti
porie uzronoposledine veze. Poslesocijalistika realnost nije liena struktura i ne ine
je samo pojedinci koji tragaju za smislom i identitetom. Struktura je kapitalistika, a nova
liberalna i konzervativna misao o drutvu pravda zaokret ka kapitalizmu. Drugim reima,
pojam identiteta ne moe zameniti pojam klase, ali moe jasnije naznaiti vrednosnu i
socijalnopsiholoku stranu izmenjene epohalne svesti, naroito tamo gde je klasnu
polarizaciju potisnula nacionalna.
Po sebi se razume da su stvaranje, nametanje i hijerarhizacija identiteta tesno
povezani sa ideologijom. Identitet jeste proces stvaranja smisla na osnovi kulturnih
svojstava, koja se istiu nad drugim izvorima smisla. Dakle, konstrukcija kolektivnog
identiteta nije interesno neutralna. Simboliki sadraj identiteta odredjuje subjekt koji ga
konstruiie i cilj zbog ega se konstruie. M. Kastels (Castells) govori o "identitetu koji

slui legitimisanju reima", a koji uvode vladajue grupe radi uvrenja moi. Na slian
nain je i M. Veber ukazivao na politiki karakter nacije, kada je pisao o moi na temelju
prestia. Kod poslesocijalistikog nacionalizma najjasnije se podudaraju ideologija i
identitet, jer nacija zadovoljava potrebu za "okvirnim znaajem", apstraktna je, ali i
dovoljno konkretna ponuda okvira za zadovoljavanje svog interesa. Mitovima i simbolima
kultivira se svest o zajednikoj prolosti pa se na nazadan nain prevazilazi
depersonalizacija. U isto vreme grupa sa drugaijim nacionalnim identitetom lako se
prepoznaje kao glavna smetnja vlastitim interesima. Odavno je uoeno da tek
konstrukcija drugoga ini iskustvenim vlastiti identitet i da se politiko ne da zamisliti bez
javnog neprijatelja. Zato je i pitanje identiteta uvek pitanje politike sa identitetima, tj.
nametanja vrednosti od strane monih grupa. Identitet kao samopoimanje okvira vlastite
pripadnosti naroito je u krizi ugroen, pa je, kao i ideologija, nezamisliv bez drugog, koji
se shvata u manje ili vie antagonistikom duhu. Drugog treba potisnuti, iseliti ili unititi.
Vladajui krugovi nameu (re) konstrukciju nacionalnog identiteta, sredstva masovnog
optenja oblikuju politiku kulturu u pravcu pravdanja jedinstva, a sugeriranje unutranjeg
neprijatelja slui kao kontrastna pozadina definisanja politikog kolektiva i vlastitih
pogleda. Prioritet klasnog je dugo zbliavao nacije, sve dok normalizacija liberalizma nije
restaurisala nacionalnu solidarnost.
Naputanje prioritetnog klasnog identiteta krajem XX veka unelo je u misao o
drutvu niz novih pojmova i termina. Oni ne svedoe samo o pomeranju teita u kritici
ideologije, nego i ignorisanju kritike ideologije kao osnovne kategorije sociologije saznanja
koja je bila u sreditu minule epohalne svesti. Neutralizacija klasinog ideolokokritikog
pristupa vidljiva je u tome to se sve manje govori o ideologiji, a sve vie o strategijama
seanja razliitih aktera, kulturi seanja, evoluciji politikih mitova, stereotipa i si. Neto je
odredjeniji pojam "istorijska politika" (Geschichtspolitik) koji koristi E. Volfrum (Wolfrum).
To je proces formiranja kolektivnog seanja, tj. socijalna konstrukcija slika prolosti i
politika konkurencija njihovih razliitih verzija. Umesto kritike ideologije, koja istrauje
nametanje lane svesti, cilj "istorijske politike" je uoavanje politikih procesa formiranja
miljenja i uzajamno proimanje planske istorijske politike i njihovog prihvatanja od grupa
i slojeva. U istoriografiju sve vie prodiru pojmovi "seanje" i "istorijska kultura". Seanje
je potisnulo tradicionalne kategorije kao mo, interes i ideologija. Pri tome se retko povlai
razlika izmedju istorije i seanja. Sve dok je istorija uvek bila monopol monih, seanje je
bilo privilegija popularnih oblika protesta siromanih i potlaenih. Seanje je bilo istorija
onih koji nisu imali pravo na istoriju. ak i kada istina nije bila na strani seanja, ono je
stvaralo lojalnost. Seanje je oblik pravde (P. Nora). Sukob ideologizovanih istoriografija
danas se relativizuje tvrdnjama da je na tritu "nova ekonomija" kulture seanja.
Mehanizmi i uslovi u kojima staro preivljava kao i oblici u kojima nove generacije stvaraju
viziju prolosti ine "novu ekonomiju" Ciios (Wolfrum). Normalizacija kapitalizma
podstakla je slabljenje klasnih odrednica i jaanje kulturnih.
Sa uruavanjem kljunih integrativnih vrednosti socijalizma u Evropi dolo je do
ekplozivnog irenja potisnutih vrednosti to se ogleda u nagloj izmeni identiteta. A to je

kriza bila akutnija (gradjanski rat, osiromaenje), to je dramatiniji bio sukob izmedju
starih i novih identiteta. Nisu bili sukobljeni samo interesi razliitih grupa nego i obrasci
njihovog ostvarenja unutar istih grupa. Re je o konfliktnom zaokretu od glorifikacije starih
vrednosti (identiteta, linosti i ustanova koje su ga simbolizovale) ka demonizaciji istih.
Snane amplitude primale su karakter neobuzdane konverzije. Socijalizam je davao
preimustvo svetovnim, klasnim i internacionalistikim vrednostima. Nakon njegovog
sloma dolo je, naroito u vienacionalnim dravama, do sukoba izmedju starih, najee
latentnih, i novih identiteta. Proces je stvarao konfuziju, dezorijentaciju, emotivne krize i
strah. Prevladavan je iskljuivim davanjem prioriteta restaurativnom nacionalnom
identitetu. Pravac promena odredjivala je vlast uz podrku inteligencije, kod koje takodje
nisu izostali unutranji sukobi ove vrste. Pri tome, vano je istai da je politika identiteta
povezana sa konkurentskom martirologijom. Oseajnost poistoveivanja sa kolektivnim
entitetom izrazitija je to se ovaj vie shvati kao rtva. A moja nacija je nadmonija nad
drugom, izmedju ostalog i stoga to je vie i due patila od drugih. Psiholozi smatraju da
su mnogi etnonacionalni kolektivi, naroito na Balkanu, neuspeno obradili ranije traume,
odnosno bili nesposobni da oale gubitke koji su izazvali traumu, tj. da se sa njima saive
i na njih prilagode (Kecmanovi 2001). Dugotrajna zaokupljenost zajednice oseanjem
rtve i ponienja jeste neprimerena obrada traume, koja utie na formiranje postojanih
iskrivljenih obrazaca ponaanja i miljenja i u vidjenju prolosti. Ova zaokupljenost je,
medjutim, vrlo unosna, jer u politikom pogledu pravda razliita obeanja za uspenom
naknadom oteenih (oko ega se nadmeu politiki akteri), a u nauci o drutvu,
stvarajui privid brige oko ugnjetenih, prua etiki smisao novom "radikalnom"
angamanu. I nauka i politika koja je zaokupljena iskljuivo vlastitim nacionalnim rtvama,
a ne i rtvama za koje je vlastita nacija odgovorna, pripremaju naknadu u obliku
revanistikih obeanja, to stvara nove oblike medjunacionalnih sukobljavanja.
Selektivna slika prolosti vana je osnova pravdanja ovih napora. Dodue, i izuzetna
sloenost evropske istorije olakava njena raznorodna selektivna tumaenja. Globalni,
dravni i nacionalni segmenti evropske prolosti zamreni su kao tektonski slojevi i kreu
se i deluju brim ili laganijim ritmom. To se ne ispoljava samo u obnovi starih arita
sukoba i stvaranju novih nego i u manje ili vie dramatinoj izmeni i preradi prolosti.
Danas Evropa, koja se ujedinjuje, stvara vlastitu istorijsku sliku iz zajednikih
jezgara nacionalnih prolosti, a u krajnjoj liniji iz spleta zbivanja koji obuhvata Drugi
svetski rat. Ovaj sklop zbivanja ima ulogu osnovnog dogadjaja. Neposustali znaaj
svetskog rata za evropsko seanje manje je zagonetan nego to na prvi pogled izgleda. U
krajnjoj liniji osnovni podstrek ujedinjenju Evrope je iskustvo kontinentalne katastrofe
nacionalizma i rata. Planovi ujedinjenja Evrope nastali su odmah nakon sloma faizma. U
okviru napora za trajno reavanje nemakog militarizma bilo je vie alternativa: unititi i
izdvojiti Prusku kao izvor militarizma, deindustrijalizovati celu Nemaku i pretvoriti je u
polje krompira, obnoviti multietniku Austro-Ugarsku i si. Saveznici nisu prihvatili namere
Francuza da se demontira potencijalni rival Nemaka. Sovjetima nije odgovaralo
iezavanje nemako-francuske suprotnosti, a hladni rat izmenio je i erilove prvobitne

namere. Sa naglim irenjem socijalizma krajem 1940-ih porastao je znaaj snane

Nemake kao oslonca gvozdene zavese. Ostalo je, dakle, drugo reenje: to vre
vezati Nemaku za evropske strukture, da se sprei opasnost posebnog nemakog puta i
francuskoj industriji elika obezbedi ivotno vaan rurski ugalj. U isto vreme SAD i
Zapadna Evropa titili su SR Nemaku od socijalizma. Hladni rat je, dakle, stvorio
Evropsku Uniju, ali je izvorna potreba oslabila 1989. Naime, nestanak sovjetske pretnje
oslabio je jedinstvo Zapada koje je poivalo na zajednikom neprijatelju. Nosioci nove
integracije sada su interesi multinacionalnog kapitala i globalizacija. Ipak skeptiniji
istoriari kao T. Dad upozoravaju da nacionalna drava nije prevazidjena, da je
ujedinjena Evropa iluzija, ili u najmanju ruku d a j e budunost Evrope u diktatu Nemake ili
je nee biti.
Ove opasnosti su izgleda i drugi svesni, pa otuda u sreditu zapadnoevropskog
istorijskog seanja ne slabi faizam kao trajno upozorenje, ali ne samo na neuporedivo
istorijsko zlo. Naime, vie nije svetski rat u celini predmet selektivnog seanja i opomene,
nego jedan njegov univerzalniji simbol. To je holokaust kao simbol neuporedivog zloina,
ali i potencijalne nemake pretnje i hegemonije, koji se, uz to, opet moe rastegljivo
koristiti za osudu svakog izabranog nasilja. Holokaust je postao viefunkcionalan.
Neodredjeni simbol holokaust u misli o drutvu sputava razlikovanje analitike kategorije
"genocida" i normativne kategorije "zla". Otud i njegova laka politizacija. Naravno da cilj
seanja na faizam i holokaust nije samo irenje vizije antigenocidnog drutva, nego i
nain obeteenja konkretnih rtava (Jevreja, ratnih zarobljenika i grupa koje su
pogodjene savremenim nasiljem koje se naziva holokaustom). Iza razlika u seanju kriju
se razliita gledanja na obeteenje rtava, pa debate nisu samo akademske. irenje
Evropske Unije na Istok nosi sa sobom i kulturu seanja na faizam koja pretpostavlja
odredjenu saglasnost u njegovom spreavanju. Seanja na faizam razliita su i zavise
od iskustva pojedinih zemalja, ali i potreba vladajuih snaga da ideoloki iskoriste
antifaizam. Posebno je pitanje kako je u kolektivnoj svesti sauvano iskustvo na
stradanje uticalo na "odbir i negovanje traume", koja je opet nametala oblik njene prerade
(prevladavanje, potiskivanje, revanizam)? Organizovanom negovanju traume i
spreavanju konanog oaljivanja stradanja vlastite nacije daleko vie pogoduju mitovi od
kritike istorije.
Prerada prolosti i izmena identiteta ovde se shvata kao proces izmene
vrednosnog jezgra epohalne svesti koji tee u napetosti izmedju globalizacije i
fragmentizacije. Osnovni podstrekai ovog protivrenog i ne uvek kontrolisanog procesa
jesu, posredno ili neposredno izraeni, interesi najmonijih drutvenih grupa multinacionalnog kapitala. U sklopu nameravanih i nenameravanih posledica globalizacije
oblikuje se nova svest o interesima uih ili irih drutvenih grupa i drava. Misao o
drutvu, kao i uvek, razapeta je izmedju traganja za objektivnim saznanjem i
osmiljavanjem ovih interesa, pa je u razliitoj meri ideoloki optereena. Treba
napomenuti da se objanjenje tekue promene identiteta ne moe celovito izvesti
klasinim ideolokokritikim pristupom koji je bio primereniji dobu u kom je klasna svest

bila izraenija. Kao to se strast ne moe do kraja svesti na interes, tako se ni identitet ne
moe do kraja objasniti vezom sa ideologijom. Mnotvo sloenih posrednih neideolokih
inilaca (od epohalnih do konkretnih kriznih) uslovili su zaokret od klasnog ka
nacionalnom i od laikog ka verskom samopoimanju grupa i pojedinaca krajem XX veka.
Nezadrivost globalizacije do te mere je podstakla sukobe sa iracionalnim posledicama
fragmentizacije (konfesionalizam i nacionalizam), da jo uvek nije jasno da li u burnim
procesima preteu napredni ili nazadni rezultati.

Literatura:
Breslauer, George (1996): Identities in Transition; an Introduction, u
Victoria E. Bonnell, ed, Identities in Transition - After the Collapse of Communism, Center
for Slavic and East European Studies, Berkeley.
Claussen, Detlef (2000): Jargon der Einheit - ber die Kategorie der Ethnizitt,
Forum fr Politik, konomie, Kultur. Dezember 2000 (18. Jg., Heft 12).
Kluitenberg, Eric (1999): The Politics of Cultural Memoryfrom,
http://www.t0.or.at/micz/threadder/messages/151 .htm
Nora, Pierre (1999): Memory and collective identity, www.celat.ulaval.co/franco/
CAPE2/nora.htm

2. Opti uslovi globalne prerade prolosti: "revolucija 1989",

slom hladnog rata i globalizacija
Suoavanje sa prolou deo je ireg procesa idejnopolitikih promena koje se
obeleavaju irokim i vieslojnim pojmom "prevladavanje prolosti" (Vergangenheitsbewltigung, mastering the past). Ovaj neogermanizam uveo je H. Hajmpel (Heimpel)
neposredno posle sloma faizma. Najpre je korien za obeleavanje politikog i
pedagokog odnosa prema nacizmu, kasnije se moe sresti kod istraivanja kolaboracije
sa faizmom u drugim evropskim zemljama, a od 1990-ih oznaava odnos prema
socijalistikoj prolosti. Prevladavanje prolosti ima pravnu (kanjavanje ili amnestiranje),
pedagoko-moralnu (osuda bespravlja, diskreditovanje minulih elita, izmena stavova
stanovnitva) i politiku funkciju (vraanje poverenja u sudstvo i poredak i spreavanje
povratka starih elita). Osim toga, kod ovog sloenog procesa treba sa stanovita sadraja
promena razdvojiti: 1. institucionalnu; 2. idejnu (nove vrednosti i novi odnos prema
seanju); 3. subjektivnu stranu. Sve tri komponente jesu pod posrednim ili neposrednim
uticajem politike. Predmet ove knjige je idejna strana prevladavanja prolosti, koja se opet
ne moe do kraja izolovati od ostalih. Premda je svaka istorija naizgled osobena i
neuporediva, na kraju XX veka javlja se u prevladavanju prolosti niz tema i sadraja koji
nisu samo lokalne prirode: otpor nacizmu i kolaboracija sa njim, izravnavanje starih
rauna u ime pravde, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog uvrenja
nacionalnog identiteta i izmirenja pocepanog drutva nakon sloma hladnog rata i
socijalizma. To su, zapaa T. Dad, univerzalni problemi koji nenamerno i postupno
ujednaavaju pisanje evropske istorije.
Nakon krupnih promena svaki novi reim nastoji da uvrsti legitimnost kritikom
prolosti i razdvajanjem ranije vlasti od njenih pristalica: kanjavanje i stigmatizovanje
odgovornih, rehabilitacija rtava, nacionalno pomirenje, amnestija i integracija. U sklopu
optih drutvenointegrativnih aktivnosti, menjanje istorijskog seanja ima neobino vanu
ulogu. Tako nova vlast obznanjuje nedela prethodne, da bi stekla javnu podrku za
postupak protiv odgovornih i otklonila pretnju od solidarnosti unutar policije, vojske i
uprave protiv nove vlasti. Slinu ulogu ima i amnestija koja uva jo neuvreni poredak
od rasula, jer naglo kanjavanje moe provocirati restaurativni pu. Prevladavanje
prolosti imalo je raznovrsne oblike: od likvidacije elnika starih elita medjunarodnim
(Nirnberg, Hag) ili nacionalnim sudovima, preko redovnih krivinih procesa do optih
amnestija (Urugvaj ili Argentina posle vojnih diktatura). U ehoslovakoj su 1990-ih
doneti tzv. Lustracioni zakoni, kojima je bivim funkcionerima zabranjeno zaposedanje
odredjenih slubi, a u SR Nemakoj posle 1989. usledila je sistematska istka dravnih
slubi i poseban postupak protiv pripadnika Dravne bezbednosti DDR-a. Tipologija
socijalnih i moralnih dimenzija prevladavanja prolosti nuna je za razumevanje
konkretnih tokova u pojedinim dravama. Kod bivih socijalistikih reima berlinski
politikolog Petra Bok (Bock) razlikuje: 1. kolonizatorski obrazac prevladavanja prolosti

(pripajanje DDR-a); 2. nacionalnooslobodilaki (Balkan, naroito Hrvatska); 3. evolutivni

(ostale zemlje). Proces je bio najsporiji u Slovakoj i SR Jugoslaviji, u Hrvatskoj najvie
proet nacionalizmom, najsistematiniji u SR Nemakoj, ponajvie antisovjetski i
revanistiki u baltikim republikama, i si. Poseban problem je prevladavanje prolosti u
vajcarskoj i Austriji. Tu je saradnja sa nacizmom bila dugo potisnuta iz istorijske svesti.
Kod pomenutih drava epohalni obrt 1989-90. ispoljavao se u procesima sa razliitim
udelom krivine i moralne krivice. Razliit je bio otpor levice i razliita srazmera
antitotalitarne i antifaistike svesti, to je procesu opet davalo karakteristinu ideoloku
boju. Nije svuda bio isti ni odnos praktine i idejne strane prerade prolosti, negde su
povezane a negde ne, to je zavisilo od politike vladajuih snaga, nagomilanog
revanizma, rairenosti iskupljivakog nacionalizma koji je ublaavao grehe prolosti (u
ratu na Balkanu naroito), brzine revizionistikog zaokreta stvaralake inteligencije, oblika
otpora leviarske inteligencije i si. Na globalnom planu prevladavanje prolosti vana je
idejna strana globalizacije, tj. pokazatelj dugog tegobnog i protivrenog procesa
preispitivanja nacionalne prolosti i stvaranja novog identiteta kao vane komponente
razvoja. Nije re o akademskoj niti pasivnoj rekonstrukciji prolosti ve aktivnom stvaranju
idejne osnove novog linog i grupnog identiteta. Ovaj proces ukorenjen je u psihologiji
krize, mentalitetu i politikoj kulturi.
Nije teko uoiti da je sa nestankom hladnog rata u globalnom procesu
prevladavanja prolosti stvoren prostor za idejni haos koji pojaava upadljiva relativizacija
i instrumenalizacija istorije. SSSR se raspao pa je otpao glavni motiv i obrazac
dosadanjeg pisanja istorije u dimenzijama podele kontinenta i napetosti ideologija.
Globalnu napetost izmedju kapitalizma i socijalizma zamenio je niz manjih napetosti
(nacionalnih, verskih, regionalnih). Novi sukobi traili su oslonac unovom pisanju istorije
kao vanom idejnom faktoru novog pravca razvoja. Prevladavanje prolosti jeste u slubi
pravdanja globalizacije, ali i otpora njoj. Dad je upozorio da je jedna od najveih poratnih
i danas najsnanijih iluzija upravo ona da je Evropa zauvek napustila doba sukoba,
genocida (slina iluzija je bila rairena i nakon oba svetska rata). Ovu iluziju treba
opovrgnuti sistematskim prikazom razliitih oblika instrumentalnog prevladavanja
prolosti, zloupotrebe istorije, u kojima se na prerueni nain iskazuju pravdanja istki,
genocida, etnikih sukoba i ideologija netolerancija i mrnji. irom Evrope tee proces
rastakanja obrazaca hladnoratovske istoriografije, u kojem naporedo sa skidanjem sloja
legende sa istorije nastaju nove iskljuivosti. Ove procese u raznim zemljama treba
povezivati, jer se u njima na slian nain iskazuju ideologizacije interesa novih vladajuih
grupa. Evropa je odve zaokupljena privrednom saradnjom, integracijom i ekonomskom
krizom, pa su novi mitovi koji se stvaraju o nepodnoljivoj blioj prolosti u senci. Utisak je
d a j e njihova uloga u razvoju potcenjena.
Sloenost pojma iz naslova knjige moe biti jasnija ukoliko se zauzme dovoljno
odredjen stav i razjasni osnovni smisao drutvenog preokreta 1989. koji se esto naziva
revolucijom. Za mnoge su zbivanja u Istonoj Evropi bila "serije revolucija" koje su samo
razliito nazivane: "samokontrolisana revolucija" u Poljskoj, "mirna revolucija" u

Madjarskoj, "narodna revolucija" u DDR-u, "pliana revolucija" u ekoj,

"antikomunistika revolucija" u Rumuniji, "revolucija demokratskih nacionalista" u
Jugoslaviji itd. Pomeranje znaenja i obima pojma revolucija nuno je i u nauci, uprkos
tome to je u publicistici rastegljivo do unedogled. U politici se neretko iza radikalnih rei
krije umerenija linija. Tako su se i iza retorike radikalnog antikomunizma krili postupni
preobraaji: najsporiji u politikoj kulturi, ak involutivni. U Istonoj Evropi "revolucija
1989." znaila je oslobadjanje od lagera, u nekim bivim jugoslovenskim republikama ne
od lagera nego od Beograda.
Zbog nedoumica koje uvek unose krupne rei na poetku treba razmotriti
mogunost upotrebe pojma revolucija u objanjenju zaokreta koji je poeo 1989. U
izvornom etimolokom smislu rei re-volutio znae (povratak) poretku. U ovom smislu
pojam se koristio gotovo sve do Francuske revolucije. Kasnije mu se smisao menja
oznaavajui duboke promene. U raznim zemljama i danas se razlikuje znaenje ovog
pojma. Francusko poimanje revolucije ima naglaenu antimonarhijsku, antiklerikalnu i
socijalnu notu. Revolucija ima crte gradjanskog rata izmedju bogatih i siromanih.
Ponajvie pod uticajem ovog dogadjaja i Marks je uobliio vlastito vidjenje revolucije. U
britanskoj misli revolucija nije radikalni preobraaj niti se toliko odnosi na gradjanski rat
izmedju 1640-60, ve na "slavnu revoluciju", tj. kompromis iz 1688. Dakle, ovde se slavi
evolutivna politika smena vlasti. Kao treu uticajnu verziju treba navesti ameriko
poimanje revolucije u kom je karakteristino odsustvo socijalnog pitanja. Revolucija je
antikolonijalni in sticanja nezavisnosti od engleske krune i oznaava uspeno osnivanje
samostalne republike (Bluhm 1998). Lipset i Rkan su uoili etiri osnovne linije sukoba u
zapadnim drutvima, koje su se formirale u toku etiri velike moderne revolucije: 1. sukob
crkve i drave posle verskih raskola (sekularizacija istekla iz reformacije); 2. sukob centarperiferija istekao iz nacionalnih revolucija (formiranje nacionalnih drava nakon raspada
vienacionalnih imperija); 3. sukob selo-grad (nastao posle industrijske revolucije); 4.
sukob kapital-rad (nakon Oktobarske revolucije). Razliiti spojevi pomenutih linija sukoba
su kod evropskih drava stvorili raznolike partijske sisteme, a shema levo-desno pomae
da se u ovom mnotvu uoe pravilnosti. Pored realnih promena treba voditi rauna o lakoj
ideologizaciji revolucija. Naime, pored uzimanja u obzir razliitog poimanja pojma
revolucije, treba imati na umu da se revolucije kao odluujui dogadjaji tokom istorije lako
mitiziraju, tj. prelaze u prie koje imaju razliitu funkciju. Revolucija moe biti shvaena
pozitivno ili negativno: moe kao u Francuskoj biti sredinji sadraj gradjanskog politikog
identiteta, ali i jezgro klasnog ili nacionalnog suvereniteta. Po pravilu u toku mitiziranja
revolucije prelaze u istorijsku neminovnost i postepeno se shvataju kao nuni sudbinski
preokreti. Zato se kod novih prerada prolosti najpre menja ocena revolucije starog
poretka i uvodi novo tumaenje. Novo poimanje revolucije vano je jer nova ideologizacija
stvara iluziju o novom poetku.
Da bi se izbegla relativizacija revolucije treba razlikovati vie slojeva strukturne
promene i kritiki razmotriti samorazumevanja aktera ovih promena. Mesto 1989. godine
treba paljivo odrediti uzimajui u obzir dosadanje glavne priznate revolucije, ali i njihova

razliita tumaenja. Nee se pogreiti ako se podje od Marksa koji je u nizu radova izneo
vieslojno shvatanje revolucije. Marks nije revoluciju svodio na drutvenoekonomsku,
nitina politiku nego na sveobuhvatnu vrednosnu, i kulturnu promenu (Markovi 1972, str.
190-223; Djuri 1979, str. 20-55). Revolucija nije samo kidanje starih svojinskih odnosa
nego i nasledjenih ideja, tj. prevazilaenje sutinske unutranje granice jedne drutvene
formacije. Kada se revolucija shvati kao vieslojna drutvena promena i kada se uporede
posledice pojedinih njenih promena, lake je doi do sloene ocene njene funkcionalnosti.
Gotovo da nije potrebno dodavati da se nagle i skokovite promene, ukoliko nisu
dalekosene, celovite i relativno dovrene, ne mogu nazvati revolucijom. Nije teko uoiti
da posledice tzv. tranzicije nameu rezerve u pogledu ocene 1989. kao revolucije.
Obnova nacionalizma, gradjanski ratovi u Jugoslaviji i delovima Rusije, zatim opadanje
ekonomskog rasta i pojaane socijalne razlike u Istonoj Evropi vie ukazuju na
nazadovanje nego na napredak. Nije uverljiva ni ocena da je na delu "evolutivna
revolucija". Vreme e pokazati snagu promena iz 1989, premda ve danas njihov globalni
i nepovratni karakter svedoi da su odista krupne. Globalizacija pokazuje da deavanja
nakon 1989, naizgled haotina i spontana, ipak nisu niz izolovanih prevrata ve duboko
povezani procesi koje usmerava u krajnjoj liniji multinacionalni krupni kapital. Uzrok svake
revolucije su organizovano usmeravane potrebe monih drutvenih snaga kojima ne
odgovaraju postojei odnosi. Krajem XX veka to su potrebe reorganizovanog krupnog
kapitala, koje su se u jednoj od kriza socijalizma podudarile sa nezadovoljstvom irih
grupa i sukobom unutar njihovih elita. G. Gras je 1990. zapazio: "U Lajpcigu i Pragu nije
pobedio narod, nego kapitalizam".
U sociolokom smislu revolucionarna promena ima tri sloja: drutveni, politiki i
kulturni. Svaki za sebe uzet jeste sloen. Radi jasnijeg uoavanja dubine i
sveobuhvatnosti promena 1989. godinu treba porediti sa prekretnikim godinama kao to
su 1789. i 1917. U drutvenom pogledu 1789. i 1917. bile su "ljudski protest protiv
neljudskog ivota", pokret masa u tradiciji feudalnih seljakih ustanaka uperen protiv
izrabljivanja seljatva od strane vladajuih feudalnih zemljoposednika i dvorskih kamarila,
a u Rusiji dodatno zaotren protestom protiv rata. Bio je to zahtev za socijalnom
jednakou, sukob obespravljenih proizvodjaa i posednika. U prirodnopravnom pogledu
radilo se o otimanju otetog i tenji za jednakou, a brutalnost je revolucijama u dobroj
meri nametala i politika kultura prethodnog reima. Nepotpuna modernizacija i snana
vertikalna drutvena pokretljivost verovatno su najvanije tekovine socijalistikih
revolucija. U poredjenju sa njima 1989. i ukidanje socijalizma jesu korak nazad, ka divljem
kapitalizmu i nesputanoj konkurenciji privatnih posednika, rastu socijalnih nejednakosti i
konfliktnosti koja istie iz privatizacije. Za razliku od zapadne Evrope, u zemljama biveg
socijalizma nema socijalne drave koja bi ublaavala bedu i siromatvo irokih slojeva pa
je socijalno nazadovanje i ubrzano raslojavanje upadljivo. U politikom pogledu 1789. je
nakon autoritarne faze donela podelu vlasti i buroasku pravnu dravu, slom dvorske
politike i stalekog konstitucionalizma. Oktobarska revolucija 1917. takodje je ukinula
dvorsku politiku i samodravlje, ali je ustoliila nepodeljenu vlast koja u najveem delu

socijalistikih reima u dravnopravnom pogledu nije bila krupniji pomak u odnosu na

ukinute reime (izuzimajui uvodjenje neposredne demokratije i samoupravljanja na niim
nivoima teritorijalnih i radnih organizacija u pojedinim socijalistikim reimimima).
Staljinizam je medjutim bio politika regresija procesa poetog 1917, u kome je
komunistika kadrovska uprava liena kritike i konkurencije dugo spreavala
usavravanje mnogih drutvenih delatnosti.
Godina 1989. obeleila je povratak viepartijskoj demokratiji pa je, uprkos
otvaranju niza neprogresivnih sukoba, pre svega nacionalnih, napredak u proceduralnoj
strani demokratije i u demonopolizacije politike kulture. Nove elite dole su do vlasti na
slobodnim izborima, na manje ili vie manipulativan nain, istiui dugo potisnuti
nacionalizam. U kulturno-idejnom pogledu bilans pomenutih prekretnikih godina takodje
je protivrean. Godina 1789. je detronizovala religiju uvela laicizaciju i ustoliila razum kao
vrhovni arbitar u zapadnoj Evropi, ali je utrla i put ka nacionalnoj dravi i nacionalizmu.
Sline mere sprovedene u 1917. u Rusiji, a 1945-49. u Istonoj Evropi i Kini sa
zakanjenjem. U doslovnom smislu rei u XX veku socijalistike revolucije bile su nasilna
nadoknada zaostalog razvoja. Ustolienjem socijalistikog internacionalizma sprovodjena
je autoritarna kosmopolitizacija odozgo koja je guila nacionalizam, ali i pripremala
njegovu eksploziju nakon vlastitog uruavanja. Pored toga revolucionarna laicizacija
otvarala je prostor harizmatizaciji svetovnih oblika vlasti. U kulturno-idejnom pogledu
1989. nijebila manje protivrena. Ruei razliite oblike monizama i autoritarnosti,
nepripremljena obnova liberalizma (iako nijedna revolucija nije postupna) otvorila je
prostor nekanjenom ovinizmu, gradjanskim ratovima u Istonoj Evropii reklerikalizaciji.
Najvidljivija patologija pobede viepartijskog modela su parlamentarna korupcija,
nekanjeni nacionalizam i rast bede i kriminala.
Svaka revolucija ima dakle svoju konstruktivnu i destruktivnu stranu, koja zavisi
od dubine i pravca nameravanih promena, a zatim i srazmere izmedju njene kritike
utopije i prazne iluzije. Veza izmedju ideje i prakse svake revolucije viestruko je
posredovana lokalnom tradicijom i karakterom krize i treba je u svakoj konkretnoj situaciji
paljivo ralanjavati i tumaiti. Teror revolucionara 1791-94, komunistike istke unutar i
izvan partije, logorisanje i progoni neistomiljenika u nizu socijalistikih reima izvirali su
iz politike kulture, zatim revolucionarne pretenzije ka radikalnoj promeni, ali i iz otpora
promenama i nepovoljnih uslova u ostvarenja zamiljenih ciljeva. Autoritarnost nije jedina
cena poslerevolucionarnog razvoja, ve su to i brojne rtve, lutanja i niz neprogresivnih
sukoba. Zbivanja 1990-ih takodje svedoe da je plaena krupna cena ukidanju
jednopartijskog socijalizma. Nakon nenasilnog zaokreta usledilo je osiromaenje,
gradjanski ratovi, rast nejednakosti. Naroito destruktivne i iracionalne posledice
poslesocijalistikog zaokreta su se iskazale u vienacionalnim evropskim dravama. Sa
ne manje hilijazma 1989. nagovestila je otrenjenje od zabluda komunizma, spasenje u
povratku kapitalizmu, iskupljenje u antitotalitarizmu konvertita i definitivan obraun sa
iluzijama prolosti. Antitotalitarna utopija konanog nacionalnog oslobodjenja nakon 1989.
suoena je sa realnou etnikog ienja i masovnog ubijanja. Antikomunistiki

nacionalizam znaio je povratak prekomunistikim obrascima koji su u XXI veku nazadni.

Velike revolucije poput 1789. i 1917. nosile su nove ideje, tvrdio je F. Fire dodajui da
1989. nije donela nove ideje ve se vratila starima. Zbog toga je ovaj francuski istoriar
osporavao revolucionarni karakter 1989. godini (Ash 2000).
Posmatrano u celini, nijedna od pomenutih prekretnikih godina nije uskladjeni
rezultat pomenuta tri segmenta promena. Pre e biti da su revolucije bile manje ili vie
protivrean spoj ne uvek homogenih sastavnica. Kada se celovito razmotre posledice
revolucionarnih preokreta neskladnost bilansa jo je upadljivija. Naravno da nije dovoljno
samo verbalno konstatovati protivrenosti razliitog stupnja, niti srazmeru izmedju
konstruktivnog i destruktivnog uinka revolucija, ve treba uvek uoavati u kom obliku se
novo epohalno krilo u starim prevazidjenim obrascima: koliko su protivrenosti feudalizma
zaslune za provalu gradjanskih revolucija, koliko je neprevazidjeno nasledje kapitalizma
u izrabljivanim nerazvijenim zemljama odgovorno za potonju konfliktnost socijalizma, a
koliko je sam socijalizam kriv za konfliktnost razvoja posle 1989. Pri svemu tome treba
razdvajati sistemsku odgovornost starih reima od nepredvidljivih politikih promaaja i
zabluda uticajnih novih elita. Katkad je kontinuitet pojedinih dimenzija razvoja snaniji od
diskontinuiteta, a revolucija samo floskula i simbolina oznaka novog nultog asa. Kao i
svako zanosno oekivanje spasenja, harizma trenutka 1989. nije mogla biti trajna.
Razoarenja su bila pripremljena ve u neumerenim nadanjima. Tako je 1989. i 1991.
malo ko u Istonoj Evropi sumnjao u ispravnost puta u kapitalizam. Niko nije eleo da uje
retke glasove koji su protestvovali. Nakon deset godina sve je manje ljudi koji veruju u
kapitalizam, tvrdi ruski sociolog B. Kagarlicki. Neoliberalni ideolozi obeavaju Istoku
ukljuenje u Zapad, ali je za deset godina Istona Evropa doivela propadanje. Ukljuenje
u NATO nije Turke, Madjare ili Poljake uinilo bogatijim. Izjalovile su se nade o
poboljanju poloaja nakon ukljuenja u Evropu. Istona Evropapostala je nova periferija
kapitalistike svetske privrede optereena dugovima, zavisnou od stranih trita i
tehnologije. Slom realnog socijalizma otvorio je pravac razvoja Istone Evrope ka periferiji
kapitalistikog svetskog sistema. Masovne nade pokazale su se kao iluzije: 1989. narod
je hteo slobodu i pristup potroakom drutvu Zapada. Oboje je dobio, ali po koju cenu?
Kriza privrede, pad standarda, nezaposlenost, rast nejednakosti, otean pristup
obrazovanju i zdravstvu jesu cene promene. Potroaki raj pokazao se kao klub
izabranih. "Kriminalna optuba", "demokratskog kapitalistikog eksperimenta" postaje jo
tea ako se osvrnemo na posledice posle sloma socijalizma: milioni mrtvih u Rusiji od
kada je Rusija poela da sledi preporuke svetske banke o liberalizaciji. Dakle i za ovo
stanje vai "ne moete praviti omlet bez slomljenih jaja", kako bi Staljin rekao (Chomsky
1999). Etnokratski liberalizam je u Istonoj Evropi zamaglio obnovu bede. Da bi
podstakao narod na nove rtve neoliberalizam se sluio nacionalizmom, a slavljenje
nacionalne prolosti preusmeravalo je socijalno nezadovoljstvo u nacionalnu mrnju.
Povratak prolosti je ideologija koja obezbedjuje obnovu struktura periferijskog
kapitalizma (Kagarlitzki 2000) koji jo uvek nije u stanju da modernizuje Istonu Evropu.

Dakle, preokret iz 1989. jeste krupna promena, ali jo uvek samo u politikom
smislu, dok je u socijalnoj i kulturnoj dimenziji bar za sada ovaj zaokre tpovratak unazad.
Dubina zaokreta ogleda se, dodue, u tome to je slom jednopartijskog politikog obrasca
nepovratan proces. Nove drutvene protivrenosti i globalizacija svetske ekonomije trae
ujednaavanje politikih sistema, pa je u tom sklopu zalaganje za novi "prosveeni
monizam" prazna nostalgija. Prelaz od polarnog ka unipolarnom svetskom poretku
okonan je poetkom 1990-ih. Ukoliko se razvoj bude kretao ka multipolarnom svetu, bie
i idejni sukobi druge prirode. Polarizaciju izmedju levice i desnice potiskuje nova
suprotnost izmedju konzervativnog i modernog, pa se moraju razvijati novi pojmovi i
teorijske postavke u prouavanju politike. Medjutim, novi pluralizam u zemljama tranzicije
trai uravnoteenije prevladavanje prolosti, tj. vieslojniji nauni pristup, lien
jednostrane prerade, demonizacije prolosti i euforine najave kraja istorije u liberalizmu.
Ova knjiga zalae se za oprez ove vrste.
Njen predmet su pre svega promene istorijske slike nakon 1989, a koje su se
najjasnije ispoljile u glavnim idejnim sukobima s kraja XX veka. Idejni sukobi su
neravnomerno, ali neizbeno zahvatili ne samo sve bive evropske socijalistike reime
ve i one u Zapadnoj Evropi koji su osetili potres nakon nestanka hladnog rata. Premda
su promene u osnovi neizvesne i dvosmislene, kao to je i naslov ove knjige, njihov
pravac ovde se pokuava donekle rekonstruisati na osnovu izmenjenog vidjenja prolosti.
Sloene i haotine promene posle 1989. ne mogu se prouavati teorijom u ijem je
sreditu idealnotipski pojam. Pojam iz naslova ove knjige vieslojan je. U kritiko
prosvetiteljskom smislu prevladavanje prolosti oznaava proces oslobadjanja od
prolosti kao ideologije i mitologije, otvoreno suoavanje sa onim to se uistinu zbilo, bez
potiskivanja i manipulacije i spremnost drutva da se pita o stramputicama istorije, krivici i
odgovornosti, bez ako ili ali. Medjutim, isti proces ima i konzervativnu stranu. Na kritiko
suoavanje utiu mnogi interesi, pa se ovo daleko ee odvija na ideologizovan nain po
obrascu iskrivljene svesti. Akteri nisu uvek svesni iskrivljenosti vlastite svesti. Ovde je
sredinje pitanje koji su konkretni interesi i praktini podsticaji prerade istorije i kakve
sukobe ova prerada izaziva. Koliko je poetni teorijski obuhvat procesa sloen, vidi se ve
po tome to je pojam u osnovi dvosmislen. Ali, dvosmislenost nije jedina tekoa s kojom
se mora raunati u daljem razmatranju. Nita manje tekoa nije izazivao ni provizorni
pokuaj poredjenja razliitih idejnih tradicija i stereotipa koji su se iskazivali kod raznih
ue dravnih prevladavanja prolosti. Sa sociolokosaznajnog stanovita svako
prevladavanje prolosti donekle nuno ukljuuje i njenu preradu koja zasluuje sloen
ideolokokritiki osvrt. Treba odgovoriti na pitanje koji interesi lee u pojedinim oblicima
prevladavanja prolosti i u kojoj meri su ih svesni sami akteri? Rasprave o prolosti mogu
menjati kolektivni identitet, ustanove i politiku. Odavno je uoen znaaj istorije za politiku,
pa je usavravano ne samo traganje za istorijom nego i nain iskrivljavanja istorije.
Prolost je sadraj koji, kada se propusti kroz psiholoke i organizacione mehanizme,
utie na ponaanje. Otuda je borba oko vidjenja prolosti u stvari borba oko sadanjice.

Tok, sadraj i oblike ovog procesa, kao i mehanizme za stvaranje identiteta i

stabilizaciju regulativnih funkcija, treba prouavati u to je mogue irem uporednom
okviru. Prerada istorije iziskuje nove subjekte identifikacije i nove javne neprijatelje, pa
treba porediti nove delate i rtve kod preradjene prolosti u razliitim sredinama. Samo
na taj nain moe se uoiti sredite i periferijska popularizacija ovog procesa. Verovatno
su najvee podudarnosti prisutne kod politizacije prevladavanja prolosti. Naime, svuda je
tumaenje prolosti okvir pravdanja tekue politike i sredstvo rastereenja grupa koje
imaju monopol nad tumaenjem istorije. Blie istraivanje moglo bi da pokae koji su
slojevi tumaenja i koji sadraji najpodloniji politiko manipulativnom korienju
savremene istorije (istorije partija, biografije vodja, nacionalni stereotipi i si.). Javno izneti
sadraji moraju se uvek povezivati sa njihovim odjekom, tj. mobilizacijskim potencijalom
koji opet zavisi od oseajnog potencijala i uspenog saobraavanja propagande
konkretnim predrasudama i stereotipima sredine. Uspeno prikazivanje sebe ili vlastite
grupe kao rtve obezbedjuje legitimnost u preradi prolosti. to su kriza i ugroenost
akutniji to raste nekritinost prema procesu pretvaranja "rtve u delata", a prihvatanje
novog oslobodioca, koga legitmie status predjanje rtve (zatvorenika, prognanika ili
disidenta), samorazumljivo je ne samo kod javnog mnjenja, nego naalost i u nauci. to je
dublja kriza, vee su anse prihvatanja radikalne prerade prolosti, dok stabilnije stanje
umanjuje hilijastiko prihvatanje "senzacionalnih otkria". Novom vidjenju prolosti treba
prii kritiki, tj. objanjenjem logike organizovanog zaborava i selektivnog pamenja,
mitologizacije prolosti i harizmatizacije rtve. Po sebi se razume da je u tom pogledu
ideoloki najosetljiviji odnos prema najblioj socijalistikoj prolosti Evrope, a potom i
prema faizmu. S tim u vezi je i problem kako se savremena prerada prolosti odnosi
prema kolektivnom samopoimanju presocijalistikog doba (afirmativno, mitski ili se
distancira)? Na koji nain se u presocijalistikom dobu trai uporite savremenih
ideologija i po kojem kriteriju se razlikuju "delati od rtava", tj. linosti od kojih poinje
"autentini razvoj" od krivaca koji su ga ometali?
Gotovo da nije potrebno posebno pokazivati zbog ega je u Istonoj Evropi
prevladavanje prolosti dramatinije nego na Zapadu. Pad socijalizma uslovio je dugu
ekonomsku i politiku krizu, nagle promene identiteta i pranje od prolosti. Ima miljenja
da je sve to rezultat neizvesnosti oko korienja nove slobode. U fireovskom duhu A.
Mihnik tvrdi da je svaka demokratija, koja izrasta iz mraka diktature, slina njoj, jer nosi
stigmu starog reima. U ovoj opaski tano je to da se politika kultura sporo menja, ali je
pogreno sve ili glavne tegobe tranzicije pripisivati socijalistikom nasledju. Time se
rastereuju savremene elite i normalizuje antisocijalizam kao kljuni kanal kojim se
preusmerava nezadovoljstvo na prolost i prua pokrie za organizovano selektivno
seanje. Svako nasledje optereuje, ali prevaljivanje glavnih savremenih problema na
socijalizam pripada vie ideolokom nego racionalnom suoavanju sa prolou. Novu
kulturu seanja optereuje tradicionalna politika kultura, donekle i nasledje socijalizma,
ali joj glavni ton ipak daje savremena kriza. Teko je npr. socijalizam proglasiti
odgovornim za masovnu pojavu novog tipa intelektualca-konvertita koji osmiljava nove

promene, i koji je potisnuo kritikog intelektualca - disidenta. Opet slobodnije reeno,

dolo je do opteg pretvaranja svih u rtve, dok su delati iezli. U horu verbalne
demonizacije socijalizma svi su optuitelji, nema odgovornih. Intelektualci sa endemski
nepostojanim opredeljenjem daju ton optem haotinom zaokretu lienom diferenciranog i
vieslojnog suoavanja sa socijalistikom prolou. Utisak je da manipulativni
antitotalitarizam saima najraznorodnije neprijatelje i omoguava normalizaciju
nacionalista kao "demokratskih nacionalista". Tako se danas u Jugoslaviji u preradjenoj
istoriji za krizu proglaava odgovornim celokupni period od 1945. do 1989. ili do 2000.
godine (kada toboe poinje novo doba) ime se unapred rastereuje postojea vlast.
Iskonstruisana vizija nesree povezuje lanove kolektiva, a postaje i vaan deo identiteta
grupa, partija i pojedinaca. Ni svest naunika nije otporna prema ovom obrascu identiteta.
Ovde e biti prikazani razliiti oblici idejnog prevladavanja prolosti u glavnim idejnim
sreditima koji su se ispoljavali u glavnim naunim i medijskim debatama oko faizma i
socijalizma.

Literatura:
Ash, T. G, (moderation) 2000: Was bleibt von 1989? Eine Debatte zwischen Vclav Havel,
Viktor Klima, Adam Michnik und Viktor Orban, Transit 2000.
Bluhm, Harald (1998): Revolution - eine Begriffs - und Ideengeschichtliche Skizze,
Berliner Debatte - Initial - Zeitschrift fr sozialwissenschaftlichen Diskurs 1998, H. 5.
uri, Mihailo (1979): Utopija izmene sveta, Beograd, IDN.
Chomsky, Noam (1999): Millennial Visions and Selective Vision, Part One, ZNET Magazin
10.1.1999.
Kagarlitzki, Boris (2000) Die neue Peripherie - Reformen in Osteuropa (prevod s ruskog),
Berliner-DebatteH (2000) 2.
Kecmanovi, Duan (2001): Traumatizovano drutvo, Politika 30. 6. 2001.
Markovi, Mihailo (1972): Preispitivanja, Beograd, SKZ.

3. inioci promene epohalne svesti

Epohalna svest je preovladjujua idejnopolitika i moralnopolitika svest
omedjenog ireg vremenskog razdoblja o pravcu poeljnog razvoja drutva i glavnim
neeljenim smetnjama tom razvoju. Formira se unutar glavnih ideologija svog doba, a
oblikuju je kljuni drutveni sukobi koji se otvoreno ili indirektno prelamaju kroz glavna
politika zbivanja. Duh epohe je vieslojno i uvek protivreno stanje relativno postojane
idejne saglasnosti koju nameu vodee politike snage, manje ili vie nezavisna
inteligencija i u razliitoj meri izmanipulisano ili spontano razbudjeno javno mnjenje
najrazvijenijih zemalja sveta. Svi sadraji epohalne svesti ne prevladavaju snagom
saznajnih razloga. Epohalna svest iri se ako se uspeno ukoreni u drutvenu svest
odredjenih klasa i slojeva i ukljui u razne drutvene delatnosti (Mili 1986, 646).
Vladajue klase nadziru posredno i neposredno irenje drutvenointegrativnih sadraja i
njhovo ukorenivanje u svest inteligencije, a uproavanjem i u svest ostalih grupa.
Stupanj uticaja drutvenointegrativne misli ne zavisi od njene naune zasnovanosti, ve
poiva na drutvenoekonomskim odnosima i raznovrsnim klasno slojnim savezima koji se
prepliu sa razliitim poimanjem zatite interesa odredjenih etnikih grupa. Razvoj
epohalne svesti nepredvidljiv je, kao to su to i tokovi drutvenih sukoba koji se
nekontrolisano i nenadano javljaju i primaju neplanirani obim. Nove drutvene snage u
novim uslovima sa novim iskustvima i tenjama podstiu razvoj novih
drutvenointegrativnih ideja koje se ne mogu u celini svesti na manipulaciju vladajuih
snaga. Determinizam izmene epohalne svesti je zamren, ali su neki uzroci vidljivi. Oblici
irenja duha epohe, trajnost nametanih ili spontano prihvaenih vrednosti i uspeh u
demonizaciji neeljenih snaga, zavise od odnosa globalnopolitikih snaga, ali i
tehnolokog stupnja sredstava masovnog optenja: radio, TV, raunah, Internet. Zbog
tehniko-tehnoloke nadmoi razvijene zemlje uvek su kadre da mameu vlastite vizije
manje razvijenima i ubedljivije pravdaju svoju politiku kao normalnu i demokratsku.
Vrednosti Francuske revolucije i razliiti oblici njihovog ostvarivanja (nasilni i
nenasilni, rtve) dali su osnovni sadraj duhu epohe u poslednja dva stolea. Od tada u
duhu epohe prevladavaju klasni ili nacionalni interesi, raznorodno obrazloeni modeli
demokratije (neposredne ili posredne), ljudska prava, jednakost (dodue razliito
shvaena) i sloboda. Kao negativni misaoni obrasci, koji su katkad uticajniji od nikada do
kraja jasnih poeljnih vizija, bili su aktuelni: antiimperijalizam, antikapitalizam,
antikomunizam, antifaizam i antitotalitarizam. Ni negativne odrednice duha epohe nisu
bile jednoznano definisane ve uvek u skladu sa konkretnom situacijom, interesima i
regionalnom tradicijom. Uticaj irih ili uih predrasuda, stereotipa i kolektivnopsiholokih
raspoloenja, zatim propagande i manipulacije jeste takodje vaan kod razumevanja
pojedinih ekstremnih verzija konkretnog duha epohe. U svakom dobu postoji
preovladjujui duh epohe ili najmanje dva rivalska duha epohe koja se hrane uzajamnim
osporavanjem i sugeriranjem opasnosti od drugog. U XX veku antikapitalizam i

antikomunizam su kljuni, a antifaizam i antitotalitarizam izvedeni obrasci duha epohe.

Njihovo sueljavanje odredilo je promene medjunarodnih odnosa.

3.1. Interesna osnova

Smena vekova 1900. godine je u metropolama kapitalizma obeleena prelazom
ka imperijalizmu, koji je na kraju relativno dugog mira u Evropi nagovetavao Pax
Britannica. Na kraju XX veka stoji Pax Americana, ne manje proet hegemonizmom i
imperijalizmom. Jedan od glavnih ishoda XX veka je opadanje znaaja Evrope u
privrednom i politikom pogledu koja je dugo bila nesporni centar svetske istorije, pa ima
miljenja da je to "ameriki vek". Izmedju doba britanske i SAD nadmoi stajala je epoha
svetskih ratova, socijalizma i faizma. Prelaz iz 19. u XX vek karakterie napetost
pretkapitalistikih i industrijskih kapitalistikih struktura i naina ivota i jaanje klasne
borbe. Ako se traga za glavnim formacijama protivrenosti i sukoba koje su uslovile
eksploziju nasilja u XX veku otvaraju se zamreni spletovi interesa i protivrenosti. Uprkos
sloenosti ove kljune formacije se mogu prepoznati pre svega kod unutranje razvojne
dinamike "kapitalistikog svetskog sistema" odnosno u imperijalizmu koji je zahvatio
nacionalni i medjunarodni poredak. To su: 1. sukobi izmedju najmonijih kapitalistikih
drava koji su izazvali dva svetska rata, iz ijeg rasula je izila Oktobarska revolucija; 2.
drutvene i politike klasne napetosti u razvijenom kapitalizmu; 3. napetost izmedju
metropola i kolonija, odnosno polukolonijalne periferije; 4. hladnoratovski sukobi-napetosti
izmedju socijalistikog i kapitalistikog vojnopolitikog lagera. U drugoj polovini XX veka
hladnoratovska konstelacija sukoba je "naddeterminisala" ostale medjunarodne formacije
sukoba i uticala na unutranje uslove razvoja drava. Ne bi trebalo potceniti znaaj
protivrenosti isteklih iz unutranjeg razvoja realsocijalizma i odnosa izmedju
socijalistikih zemalja (kinesko-sovjetski sukob i sovjetske intervencije u lageru). Ali ove
protivrenosti ne relativiu nadmo onih spletova protivrenosti i konstelacija sukoba koje
su povezane sa razvojem "kapitalistikog svetskog sistema" (Deppe, 1997, S. 117).
Premda je evropski XX vek na svom kraju ugradio u pobedniki kapitalizam socijalne
mere i pobedu nad faizmom kao tekovine jednopartijskog socijalizma i Crvene armije
(koji nije tabula rasa kako kae Furet), nadvladali su determinizam i snaga dugih
istorijskih procesa. Zbog njih XX vek postaje sve dui, produava se i vraa se u maticu
dugih procesa, koje je izmenio manje nego to se ranije inilo (Kocka).
Stabilni reimi podeljene vlasti na evropskom kontinentu uvrstili su se tek
nakon 1945. Krajem XX veka slabe vrednosti drutvene solidarnosti i gubi se kontrola nad
dinamikom akumulacije oslobodjene kapitalistike ekonomije. Modernizacija u
metropolama kapitalizma (SAD, Zap. Evropa, Japan) nije noena samo novim
tehnologijama nego i iezavanjem socijalnopolitikog zatitnog talasa koji je tokom
kratkog XX veka (1914-1990) postojao kao rezultat klasnih borbi, kriza kapitalizma i
realnog socijalizma koji je sputavao "divlji" kapitalizam (Depe, Hobsbaum). Na periferiji
kapitalizma gomilaju se protivrenosti kao izvori nasilja, dok optimisti govore o razvoju

tehnologije, globalizaciji, slabljenju granica i prelazu u epohu neograniene ekonomije. Na

drugoj strani pesimisti dre da se sa nestankom evropskog socijalizma pojaavaju i
ubrzavaju kapitalizmu svojstvene tendencije ka socijalnoj i ekolokoj katastrofi. Optimizam
levice s poetka veka zamenio je Fin de Siede pesimizam. Habermas govori o "epohi
nepreglednosti", nesigurnosti i krize u kojoj je nakon kratkog perioda opala "euforije
pobednika", J. Rozenau (Rosenau) o "epohi turbulencija" u kojoj se svetska privreda u
jezgru trijade SAD-Japan-Zapadna Evropa sve vie ekonomski integrie, a politiki
dezintegrie. Re je o sloenom procesu koji strukturno blokira promiljanje alternativa
vladajuoj liberalnoj viziji drutva.
Epohalnu svest treba poimati dijalektiki. Jo je Nie zapazio d a j e svaka istina
paradoksalna, kod Hegela je to jedinstvo suprotnosti, kod Marksa dijalektika istorije
(upadljiva u elokventnoj oceni uloge buroazije u Manifestu KP), kod Mertona razlika
latentne i manifestne funkcije. U sociolokom smislu to znai da svaka ocena sloenosti
epohe ili krupnih prekretnikih zbivanja mora biti vieslojna tj. poivati na paljivom
ralanjavanju razliitih segmenata, ali i uoavanju kljune dinamine funkcije i njenom
izdvajanju od manje ili vie sporednih uloga i dejstava. Ne manje je vano naelo da je
istina celina, tj. ne mehaniki skup razliitih aspekata sloenih zbivanja niti struktura
saznajnoteorijski podjednako znaajnih aspekata ve poiva na razdvajanju dubinskih od
povrinskih deterministikih sklopova i njihovom poredjenju u razliitim prostornim i
vremenskim celinama.

3. 2. Globalizacija
Premda je ekspanzija multinacionalnog kapitala poluga globalizacije, ova se ne
moe skratiti samo na privrednu i trinu stranu. Neprivredne posledice su elektronsko
povezivanje sveta, kao i izmena politike i pravnog poretka. Bra razmena poruka
neosporno iri demokratiju, jer nema cenzure na Internetu. Slabi znaaj dravnih granica i
prostorne udaljenosti u optenju. Ali, globalizacija nije kvalitativna novina: nova je samo
irina, dubina i brzina proimanja uticaja (Hffe, 2001). Ubrzano se globalizuje kultura,
nauka i politika, a u svim oblastima na delu je naddravno proimanje i konkurencija.
Drava slabi, ali niz drugih ustanova preuzima funkciju drave. Neoliberalizam preputa
reavanje mnogih globalnih zadataka tritu. Rastu nezaposlenost i socijalne razlike,
kolonijalizam i imperijalizam. Sve gua povezanost drutava informatikom revolucijom i
tritem globalizuje kapitalizam i siromatvo. Svetski poredak sve vie poiva na pravu
najae super-sile, jer slabi medjunarodno pravo koje je poivalo na multipolarnom svetu.
Stvaranje naddravnih jedinstava i ujednaavanje pravnog poretka pod patronaom super
sile trai naroitu preradu prolosti po antitotalitarnom ablonu. Pojaani ovinizam javlja
se kao reakcija na nivelisanje globalizacije. Naporedo jaanje nacionalizma, ovinizma i
novog faizma spreava da se globalizacija tenje povee sa internacionalizacijom i
kosmopolitizacijom. Obnovljeni nacionalizam i religija nisu samo otpor nivelaciji
globalizacije nego i reakcija na prosvetiteljstvo koje je socijalizam autoritarno nametao.

Globalizam oznaava situaciju u kojoj je svetsko trite potisnulo i zamenilo

politiku, tj. re je o neoliberalnoj ideologiji svetskog trita (U. Beck). Medjutim, kapitalom
noena globalizacija nije homogenizacija globusa, ve obnova nove medjunarodne
hijerarhije. Posledice su pojaana polarizacija drutva (brazilizacija), hiperakumulacija i
obnavljanje tejlorizma, povratak ciklinih kriza na makroekonomskom nivou i
medjunarodna nesigurnost koju stvara ideologija slobodne trgovine (A. Lipietz).
Globalizacija oivljava stare i stvara nove izmeane socijalne identitete: ne vie u
klasnom obliku ve u razliitim oblicima kombinovanja novih identiteta. U politici se javlja
klijentelizam, lobizam, personalizam i populizam, nacionalizam se javlja kod levice, a kod
konzervativaca odbrana socijalne drave, jaaju socijalne napetosti, ali ne i klasna svest,
slabi aktuelnost klasine podele na levicu i desnicu. Neoliberalizam poiva na goloj
materijalnosti drutvenih odnosa i postaje vrsto jezgro svakodnevne reprodukcije
postfordistikog pojedinca (Krebs 1999). Levica se koleba izmedju precenjivanja
neoliberalizma time to mu pridaje sudbinski karakter, na jednoj strani, i njegovog
potcenjivanja kada ga smatra iracionalnim, na drugoj strani.
Sa okonanjem hladnog rata, medjunarodne ustanove, koje su stvarane jo od
1945, poinju da se razvijaju kao instrumenti globalnog poretka. Slom SSSR-a ubrzao je
globalizaciju koja je svakako podstakla demokratizaciju, zbliavanje naroda i plodnu
razmenu iskustava. Medjutim stvorila je i globalne krize na svim nivoima, koje se reavaju
iz novog globalnog centra: 1. drutvenoekonomskekrize kapitalizma koje pogadjaju
daleko ira podruja nego ranije; 2. razvojni problemi ekolokog zagadjenja planete; 3.
politike posledice globalne krize. Poremeeni su medjunarodni odnosi, nestabilnije su
dravne strukture i javljaju se novi oblici rata na gradjanskom i medjudravnom nivou
(Wallerstein, Giddens, Shaw). Sve vie sociolokih analiza nacionalnog drutva oslanja
se na pojmove i teorije koji prevazilaze nacionalni okvir (industrijalizacija, modernizacija,
svetski kapitalizam). Makroteorije, korisne kod razumevanja globalnih tokova, medjutim,
nekritiki se prenose na nie nivoe, pa se previdja da se globalno drutvo ne moe pojmiti
jednostavnim funkcionalizmom.
Upadljivo je razliito uspeno pomeranje teorijskog i analitikog nivoa sa
nacionalnog na globalni nivo i ekspanzija globalistike terminologije. Britanski sociolog
Martin o sva objanjenja promena s kraja XX veka deli u tri grupe rasprava: a) oko
postmoderne; b) oko kraja hladnog rata; i c) oko globalizacije (Shaw 2000). Moglo bi se
rei da ova tri idejna bloka snano utiu na promenu naunog segmenta epohalne svesti.
Transformacija, tranzicija i proces su sredinje kategorije kojima pomenute struje
objanjavaju epohalni zaokret. Na nove opte svetopogledne elemente utie: 1.
postmodernistika verzija nihilizma, koja se zalae za "oslobadjanje od iluzije progresa",
sugerirajui neizvesnost promena; 2. razliito obrazloeno gledanje o sutinski novom
poslehladnoratovskom svetu, kao konanoj kruni promena u medjunarodnoj politici; 3.
trea vizija promena koju izraavaju ne manje raznolike teorije o globalizaciji, tj. o
slabljenju klasinog dravnog suvereniteta i veze izmedju drave i nacije, to stvara novu
neizvesnost. Nastanak, irenje i jaanje ovih pogleda su viestruko drutvenopolitiki

uslovljeni. Postmodernistike i globalizacijske vizije promene javljaju se jo 1970-ih u

periodu detanta, a od drugog hladnog rata s poetka 1980-ih jaa postmoderna, najpre u
estetici i umetnosti a potom u raspravama o politici i drutvu. Teza o globalizaciji postaje
dominantna sredinom 1990-ih kada slabe barijere izmedju drava (Shaw 2000). Vaan je
idejni i politiki uticaj ovih irokih rasprava na promene kasnog XX veka. Postmoderna
namee (pa ih ak i slavi) tri vizije promena: neizvesnost, relativizam i fragmentaciju.
Rasprava u ijem je sreditu teza o kraju hladnog rata kao kljunom dogadjaju bila je
predodredjena vojnim i politikim promenama i izraavala liberalni optimizam: od
promocije "novog svetskog poretka" kod D. Bua do Fukujaminog kraja istorije.
Ekspanzija globalizacijskog vidjenja promena stie nakon fascinacije irenjem trita.
Neoliberalna globalizacija obeleena je krajem XX veka ponovnim
uspostavljanjem nadmoi SAD koja je 1960-ih bila dovedena u pitanje zbog privredne
krize, Vijetnamskog rata i uspona Zap. Evrope i Japana. Pretpostavka internacionalizacije
kapitala, koja je osnova globalizacije, jeste nadmoni poloaj SAD kao garanta slobodnog
toka kapitala i roba, tj. njihove pravne i institucionalne regulacije. Posle sloma SSSR-a i
"Vestfalskog sistema XX veka" svet se raspao na s jedne strane kapitalistiku trijadu, tj.
grupu konkurentskih snanih drava koje saradjuju, i ekonomski i politiki periferijske
slabedrave na drugoj strani. Nakon nestanka "Drugog" iezaoje i Trei svet, a preostali
su centar i pocepana i geografski nehomogena periferija. Ideoloku napetost zamenila je
"borba kultura", i "islamska pretnja", a ekonomski sukobi su preformulisani u religijskosvetopogledne. Neoliberalizam je postao ideoloki vladajua misao u jezgru epohalne
svesti, ali nije i politika. Vlast se ne osigurava samo oslanjanjem na ekonomsku i vojnu
silu nego i na saglasnost. Saglasnosti danas nema jer podvlaenima nije obezbedjena
sigurnost. Saglasnost moe obezbediti samo onaj politiki vrh koji povezuje glavne
drutvene grupe i snage, prua materijalne ustupke podvlaenima i obeava zajedniku
perspektivu. Novi svetski poredak to ne ini (Hirsch). SAD ne nude socijalnu integraciju,
one vladaju ekonomskim i vojnim sredstvima. Posledica toga je sloena dezorganizacija
sveta, rast neravnomernosti i nejednakosti, periferijalizacija regiona i gradjanski ratovi.
Vana posledica je novi talas rasizma, nacionalizma i fundamentalizma. Novi svetski
poredak je pre "svetski neporedak" koji permanentno jaa (Hirsch). Nova haotina
konfliktnost ublaava se snanim medijskim i ideolokim demonizacijama u ijem jezgru
je prerada istorije.
Velike promene krajem XX veka sigurno su odvele odredjenom "slabljenju
govora levice". Raspad evropskog realsocijalizma ubrzao je oprotaj od renika koji je
politiku definisao pojmovina klasne teorije i drutvene promene merio kriterijima napretka.
Mnogima socijalizam nije vie istorijski projekt ve, u najboljem sluaju defanzivni
reformistiki program za civilizovanje neobuzdane ekonomije i sredstvo za osiguranje od
rizika trita. A. Gidens (Giddens) pie da je jednakost relativni pojam ije blie odredjenje
treba prepustiti oksfordskim filozofima morala. Raspad istonog bloka predstavljen je kao
pobeda misli koja je od kraja 1960-ih bila vie protivideologija zapada nego nauna vizija.
Kraj hladnog rata predstavio se pojmovima hladnog rata (Editorial Prokla 1999). Teorije o

totalitarizmu slave se kao poslednja re o komunizmu. Zaokret epohalne svesti postao je

vidljiv sa prodorom neoliberalizma krajem 1970. u SAD i V. Britaniji. Regan je Karteru
prebacivao da se zalae za planiranje i konfiskaciju sovjetskog tipa, a M. Taer dobila je
prve izbore obeanjem da e V. Britaniju osloboditi socijalizma. Pobeda neoliberalizma
bila je tesno vezana sa oivljavanjem teorija o totalitarizmu kao spoljnopolitike doktrine
Zapada. Idealizovano funkcionisanje trita javlja se kao moralna norma koja nejednake
ivotne anse pojedinaca pravda "meritokratski", tj. prema "zaradama". Raspad realnog
socijalizma je vie od hladnog rata izazvao kod levice krizu i revizionizam, koji na Istoku
nije video nita drugo nego ogoljeno zlo. Premda prozirno naivno, verovanje da e poraz
socijalizma nuno odvesti stabilnom trinom liberalizmu i civilnom drutvu, nije jo
revidirano, uprkos rtvama poslesocijalistikih eksperimenata sa tritem. Neoliberalna
misao ne samo to je istisnula utopiju iz epohalne svesti, ve je utopiju optuila za istinski
izvor totalitarizma.
Kraj XX veka u idejnom pogledu obeleio je novu epohu, koja preko
antitotalitarne svesti (i medijske sinteze Auvica i Gulaga) pokuava za sva nasilja nai
zajedniki antiliberalni imenitelj i uzrok. U bilansu 20. stolea stoji da je vie nego ikada
ranije u njemu nasilno ubijenih ljudi. Bilans nije skromniji ni kada se poredi sa nekim
ranijim mranim stoleima: XIV vek kuge, pogroma nad Jevrejima i klonua zbog najezde
Mongola (koja je opet podstakla prekomorsku ekspanziju Evrope na zapad), ili XVII vek
religijskog fanatizma, masovnog ubijanja zbog jeresi i dugih ratova (koji je pripremio
najpre klasini, a potom prosveeni apsolutizam i laicizaciju). XX vek nadmaio je bilans
smrti ranijih vekova, a Auvic, Gulag i Hiroima oznaavaju mesta u kojima je simbolino
koncentrisan neshvatljivi politiki potencijal nasilja i razaranja (Reemtsma). Bila je to cena
obuhvatnih i dubokih procesa demokratizacije, emancipacije i razbijanja tradicionalnih
drutvenih odnosa, u emu je ovo stolee takodje prednjailo nad ranijim. Raskorak
izmedju snanih promena i cene iskazane u pomenutom bilansu nasilne smrti i njihovim
dvadesetovekovnim simbolima, uslovio je snane amplitude epohalne svesti u kojima su
se preplitala realna predvidjanja, razoarenja i utopijske nade. Koje su glavne osobine
nove epohalne svesti?

3. 3. Slabljenje utopije
Svaku epohalnu misao koja je duboko vezana za potrebe irokih drutvenih
grupa prate neobuzdane nade i razoarenja, utopije i renegatstvo. Jo od pojave
hrianstva masovna nasilja i stradanja bila su realna izvorita utopijskog kod nove vizije
drutva. Udeo utopije u duhu epohe poslednja dva stolea bio je razliit. Utopije kao
preteno oseajni stavovi prema budunosti, u koju se prenose elje i stremljenja, ali bez
teorijske razrade zamisli i istorijskog konkretizovanja puteva i sredstava njenog
ostvarivanja (Mili 1986, str. 533), snane su u trenucima revolucionarnog ara, hilijazma
i naraslih masovnih nada u mogunost ostvarenja pravednijeg drutva koje se javljaju
posle masovnih stradanja, ratova i nezadovoljstva, a opadaju u stanjima apatije,

razoarenja i uruavanja irih vizija poeljnog drutva. "Utopije liberalizma" istroile su se

u Prvom svetskom ratu, velikoj svetskoj krizi 1929, faizmu i konano u Drugom svetskom
ratu. "Socijalistike utopije" dobile su u zamahu nakon Oktobarske revolucije i Drugog
svetskog rata i bile snaan podsticaj razvoja pre svega Treeg sveta. Krajem 1950-ih
godina Sartr je pisao da "marksizam ostaje filozofija naeg vremena: ne da se prevazii
jer prilike koje su ga stvorile jo nisu prevazidjene" (Sartr 1970, str. 31). Ne manje je u to
bio uveren dvadesetak godina kasnije nemarksistiki filozof Mihailo Djuri: "Ne samo zbog
toga to je Marksova misao o revoluciji odavno ve postala materijalna snaga, tako da
nadmono vlada naim vremenom, ve jo vie zato to ta misao nemilosrdno otkriva
totalnu ugroenost ivota u savremenim uslovima, to upeatljivo izraava protivene
tendencije prelaznog perioda ka novom razdoblju sveta, potreba za njenim upoznavanjem
i plodotvornim tumaenjem namee se tako rei kao najprea dananja 'potreba filozofije'"
(Djuri 1979, str. 15). Koliko je Marksov aktivizam (kom je bila mrska besplodna
spekulacija) bio vana komponenta irenja njegove misli i poluga ostvarenja socijalnih
tenji, toliko su drutveni uslovi koji su aktivirali renegatstvo bilo faktor erozije marksizma
kao epohalne svesti. Neoliberalizam je krajem XX veka potisnuo ulogu drutvenih utopija
razvijajui monu ekonomsku teoriju neogranienog irenja trine privrede koju titi
pravna drava. Snanu ideologiju neoliberalizma podravaju politiari, novinari i naunici.
Teologija matematike postaje univerzalna vera, novo ekumensko jevandjelje (Bourdie) sa
nekoliko arobnih rei kao sto su globalizacija, trite, pravna drava i ljudska prava.
Neoliberalizam je nain funkcionisanja sistema kapitalizma, naroito finansijskog kapitala
koji vie nije podvrgnut ogranienjima drave niti pravnoj regulativi. Nema drugog zakona
osim zakona maksimalnog profita. Neoliberalizam je oznaka novog odnosa ekonomije i
politike u dobu globalizacije. Opta nadmo neoliberalne teologije ima za posledicu
jaanje konzervativnih ideologija koje postaju privlane kao zatitnici nacije i garant
njenogoslobodjenja. U pozadini tekuih demonizacija socijalizma (koje podjednako
raspiruju liberali i konzervativci) je rat protiv socijalnih tekovina XX veka, protiv civilizacije
povezane sa socijalnom dravom. Nedostatak utopije ogleda se u trijumfu bankarskog
neoliberalnog miljenja, ija alternativa sve vie postaje konzervativno nacionalistiko
odbacivanje globalizacije. S jedne strane novac i profit postaju mera svih stvari, a s druge
se nacionalni identitet uvruje kao lano pribeite od neoliberalne globalizacije. U
zemljama biveg socijalizma leviarski otpor neoliberalnoj Evropi bankara, njenoj
nacionalistikoj alternativi, i njihovom hibridnom spoju u obliku etnokratskog liberalizma je
ponajmanje upadljiv. ak je i ideja regulacije postala utopija. Slabost levice poiva na
odsustvu protivtee ekonomskim silama i politici koja je u slubi tih sila. Nema pokreta koji
bi odgovorio nadama i nezadovoljstvu mladih jer je ovo uspeno skrenuto na kolosek
antikomunizma.

3.4. Renegatstvo: masovnost i normalizacija

U nauci i politici renegati nisu nikada bili uticajniji nego danas, ali je s druge
strane u otporu njima u javnoj raspravi i kritiki pojam "renegat" stekao vanu ulogu (Lau
1999). Renegatstvo, otpadnitvo li konvertitstvo prisutno je kod razliitih verzija
dutvenointegrativne misli (promena vere, nacije, ideologije, partije i si.). Da li pojmovi
renegat, disident, konvertit ili jeretik mogu uneti red u neprozirni idejni haos koji je unela
izmena epohalne svesti? Ova politiko-teoloka terminologija e verovatno izgubiti
aktuelnost kada nestanu politike strasti XX veka. Renegatstvo je u izvornom smislu
znailo otpadnitvo od vere. Progonom ili smru u feudalizmu kanjavani su svetovni
konvertiti koji su naputali vazalni odnos ili duhovni koji su dovodili u pitanje verske
dogme. U kapitalizmu pojedinac je pravno slobodan, a sistem slobodne konkurencije
(prodaja radne snage) traio je permanentno quasi renegatstvo. Socijalizam, pak, ija je
stabilnost poivala na idejnoj monolitnosti, bio je naroito osetljiv na renegatstvo.
Sociolokom razumevanju ove pojave moe pomoi Zimlovo razmatranje vernosti kao
drutvene forme i odnosa (Simmel 1908, S. 438-447). Vernost stabilizuje napetost
izmedju unutranje nestabilnosti pojedinca i podrutvljavanja, unosi red u kontinuirani tok
duevnog i olakava unutranje prihvatanje nadindividualnih formi ponaanja. Bez
vernosti drutvo ne bi moglo opstati. Vernost moe poivati na vlastitom interesu,
sugestiji, prinudi i idealizmu, mehanikom obiaju i oseaju dunosti ili ljubavi. Zimi je
uoio da je renegatstvo pojava na kojoj se moe posmatrati vernost novoj politikoj,
religijskoj ili nekoj drugoj partiji. Vernost je duevno istrajavanje koje opstaje u jednom
prihvaenom obrascu ak i nakon iezavanja poriva koji ga je doveo do tog obrasca.
Zimi govori o vernosti kao isto duhovnoj postojanosti, a ne o vernosti nametnutoj
spoljnim ponaanjem. Vrlo je vana socioloka injenica da brojni odnosi u svojoj strukturi
ostaju postojani ak i kada nestane izvorni oseaj ili praktina pobuda njihovog nastanka.
Pravilo da je lake razbiti nego izgraditi ne vai za sve medjuljudske odnose. Zimi je kod
renegata uoio osobeno psiholoko zaotravanje u odnosu prema novoj vernosti ili novoj
partiji, koje nadilazi vernost minulom opredeljenju po svesti i odlunosti. U Turskoj su u
XVI i XVII veku najvie dravne poloaje drali janiari, tj. rodjeni hriani, dobrovoljno ili
nasilno islamizirani. Bili su najverniji. Naroita vernost renegata poiva na tome "to
okolnosti pod kojima je on uao u nove odnose kod njega traju due i postojanije, nego da
jesa njima takorei naivno i bez lomovasrastavao" (Simmel 1908). Za renegata nita se
ne razume samo po sebi. Utoliko je on otelovljenje odrastanja. Ukoliko je kod vernosti
prisutna ravnodunost prema eventualnom iezavanju izvornih motiva, to je ova
energinija i sigurnija, a ukoliko su, pak, trajniji izvorni motivi, prisutna su kolebanja koja
se prevladavaju iskljuivostima. Ovo zadnje je sluaj kod renegata. Njemu nema
povratka, pa mu je minulo opredeljenje koje je bespovratno napustio, uvek kontrastna
pozadina kod ocene novih odnosa. Renegat uvek iznova ulazi u nove odnose. Vernost
renegata razvija se do isljuivosti jer sadri u sebi ono to vernost kao vernost iskljuuje:
svesno dalje prisustvo vezivnih motiva koje se trajnije stapa sa formalnom snagom novih

odnosa nego u sluajevima kada oprena prolost i njeno potikivanje spontano nestaju iz
svesti (Simmel 1908). Kako je Luka zapazio renegat je "transcedentni beskunik" i iz tog
teko podnoljivog stanja tei stvaranju duhovnog krova. On je, kao i izdajnik, sklon novoj
vernosti. Slino Zimlu i Lukau, i Manhajm je nepoverenjem okoline objanjavao
fanatizam radikalnih intelektualaca: "U njemu se dokumentuje izvesna duhovna
kompenzacija za nedostatak drutveno-vitalne povezanosti, kao i neophodnost da se
preodoli sopstveno i tudje nepoverenje" (Manhajm 1968, str. 129). U kojoj meri se
iskljuivosti savremenih intelektualaca-renegata mogu objanjavati podozrivou novog
okruenja iskazanom u upozorenju "jednom komunista uvek komunista"?
Premda je ova bojazan jo uvek aktivna, izgleda da je njen udeo manji nego na
ranijim kritikim takama masovnog konvertiranja. Na razmedji epoha i smena epohalne
svesti sreu se svuda intelektualci sa rascepljenim politikim biografijama. Radikalni obrt
gotovo je normalizovan. Lomovi se vie ak i ne kriju sa stidom. Otvoreno se priznaje (bio
sam maoista, sada verujem u civilno drutvo, nekada sam na pravnu dravu gledao kao
na buroasku ideologiju, a danas se zalaem za ustavni patriotizam i ljudska prava u Kini,
nekada sam branio interes klase, danas mi je nacionalni vaan) i si. Kao da kod
angaovane francuske inteligencije konvertitstvo ponajmanje nosi odium izdaje. Kod
balkanskih marksista konvertiranje je posredovano razbudjenim nacionalizmom, kod
nemakih novim ujedinjenjem, a svuda je slom realnog socijalizma ubrzao ove procese.
Zaokreti uglednih intelektualaca (Fire, Nolte, jugoslovenski praksisovci i istoriari itd.)
liavali su dileme epigone. Agresija NATO pakta na Jugoslaviju 1999. samo je brutalno
razotkrila spremnost na zaokret kada su zapadnoevopski ugledni intelektualci sa
radikalnom leviarskom prolou postali antikomunisti i najodluniji zagovornici NATO
napada na Jugoslaviju 1999: H. M. Encensberger (Enzensberger), Gliksman
(Glucksmann), B. H. Levi (Levy), D. Kon-Bendit (Kohn-Bendith). Poslednji "Crveni Deni" je
traio ak upotrebu kopnenih trupa. Dok je u hladnom ratu NATO za njih bio neprijatelj br.
1 svetskog mira, sada je instrument za sprovodjenje univerzalizma ljudskih prava. U
Nemakoj Encensberger je renegatstvo uinio salonskim intelektualnim inom ukazujui
na paradokse koji se javljaju kada se svet svrstava na vernike i izdajnike: "to je vlastiti
identitet porazniji, krtiji, to je preniji zahtev zajednoznanou. to je servilnija zavisnost
od mode, to je glasniji zov za temeljnim ubedjenjima. to je krua postojanost, to jaa
bojazan da se ne prestane biti 'integralan'. to je ia kaa, to su vri principi, to je
bespomonije koprcanje to je jaa sklonost ka doslednosti" (Cit. prema Lau 1999).
Relativizacija opredeljenja sasvim je normalizovana. Encensbeger je jo 1991. napustio
antiamerikanizam i pozdravio bombardovanje Iraka. Dok je zbog rata u Vijetnamu SAD
optuivao kao naciste, sada je poredio Sadama i Hitlera. Bivi ezdesetosmai J. Fier
(Fischer) i D. Kon-Bendit su "svee preobraeni intervencionisti". Smena epohalne svesti
je doba masovnog konvertiranja. Razliite generacije se preobraaju: u SR Nemakoj
Flakhelfers i ezdesetosmai, u Francuskoj stari marksisti i potonji anarhisti, u Jugoslaviji
ortodoksni samoupravljai i praksisovci, itd. Ono to je nekada bila izdaja vrstih naela
danas je samorazumljivo naputanje dogmi i uslov samouvaavanja i intelektualnog

potenja. Kao da stupanj konvertiranja odredjuje presti salonskih intelektualaca.

Diferenciranje leviarskih renegata upadljivo je i stoga to ih vie ne moe ujediniti ni novi
zajedniki neprijatelj. Konvertiranje razliitog stupnja i motiva danas je mehanizam
diferenciranja renegata. Zbog pluralizma razliitih pobuda kod konvertiranja namee se
pitanje da li se stvaralaka inteligencija moe deliti na renegate i vernike? Krajem 1990-ih
stvara se "nova nepreglednost" o kojoj je pisao Habermas. Masovno idejnopolitiko
konvertitstvo je nalije XX veka, "veka ideologija". Uslovno govorei, to je ar prihvatanja
marksizma bio oseajniji, to je potonji renegatski bes bio iskljuiviji. Naroito je
karikaturalan preobraaj novih renegata iz marksista internacionalista u narodnjake
nacionaliste, a u obrtu marksista u faistoidne oviniste ideoloka postojanost XX veka do
ekstrema je relativizovana.

3. 5. Promena vrednosti epohalne svesti

Nema mnogo vrednosti niti ideolokih obrazaca iz kojih se sastoji duh epohe
poslednja dva stolea: to su osnovne vrednosti Francuske revolucije (sloboda, jednakost,
demokratija, klasni i nacionalni interes), a osnovne idejnopolitiki obrasci u kojima su na
razliite naine kombinovane ove vrednosti su gradjansko drutvo, socijalizam,
nacionalna zajednicai njihove antiteze: antikapitalizam, antikomunizam, antifaizam i
antitotalitarizam. Epohalna klasna svest doivela je krupne izmene poetkom 1990-ih
usled: 1. nestanka organizovanog ideoloko-dravnog otpora antisocijalistikim idejama
nakon ukidanja jednopartijskih socijalistikih reima u Evropi; 2. razliitih ograniavanja
irenja ovih ideja (zabrana, kritika, demonizacija). Uruavanje epohalne svesti jo uvek
tee neravnomerno i ispoljava se u razliitim oblicima u Francuskoj, SR Nemakoj i
angloamerikoj sredini. Trijumfalistiki liberalizam, antikomunizam i antitotalitarizam s
kraja XX veka ne mogu se razumeti bez poimanja tokova antikapitalizma i antifaizma
tokom celog stolea. Duh vremena, premda promenljiv, je istorijski utemeljen, a katkad se
svodi samo na novi nain obrazloenja ranijih glavnih negativnih vizija (antitotalitarizam s
kraja veka je prilagodjeni antitotalitarizam izmedju dva svetska rata, a antifaizam s kraja
1960-ih u SR Nemakoj je na novi nain obrazloeni antifaizam iz 1920-ih i antinacizam
iz 1930-ih godina).
Kod raspoznavanja i ocene epohalne svesti treba voditi rauna o promenama
ciljeva, sredstava, ali i uslova politike aktivnosti. Oko najoptijih ciljeva dugo ve nema
mnogo sporova. To su prosvetiteljska naela o demokratskom ueu to ireg kruga ljudi
u odluivanju radi ostvarenja slobode i jednakosti uz korienje to manje nasilja. Sporovi
se javljaju kada treba operacionalizovati najoptije vrednosti, tj. sredinju vrednost jednakost: da li je shvatiti u drutvenoekonomskom ili samo pravnom smislu? Jo su vea
neslaganja oko institucionalnog regulisanja uea u odluivanju, oblika podele vlasti i
stupnja nezavisnosti pojedinih subjekata. Tu se pokazuje da je razlika izmedju republike i
monarhije manje vana od razlike izmedju jednopartijskih i viepartijskih reima. Najvei
su sporovi oko pitanja moe li privremeno vlast biti nepodeljena i u kojoj meri treba voditi

rauna o politikoj kulturi i tradiciji: da li je viepartijski reim uvek funkcionalan ili katkada
treba voditi rauna o neprogresivnim sukobima koje u nerazvijenim sredinama lake
suzbija autoritarna vlast (vaspitna diktatura u smislu Franca Nojmana). Misao o politici
treba da vodi rauna o normativnim kriterijima demokratije kao podeljene vlasti, ali i o ceni
njenog ostvarenja.
Evolucija misli o drutvu tesno je vezana za promene epohalne svesti. Dananje
dileme ueg naunog segmenta epohalne svesti podstaknute su razoarenjem u velike
teorije (Marx, Veber, Luman), apstraktnou i suvoom struktura i zapostavljanjem
individualnih sudbina i njihovih obrada. H. U. Veler dodaje da, osim toga, postoje osobene
generacijske veze sa novim stanovitima i naroita uslovljenost tih veza generacijskim
sklopom: npr. dananje slabljenje optimistike vere u napredak (za razliku od rane
prosvetiteljske ili komunistike) i duboka sumnja u projekat svetske modernizacije (Wehler
1996). Sa ovom sumnjom skopan je i novi odnos prema kontigentnosti iskustva (zbivanju
van pravila). Posle sloma socijalizma ponaanje se manje tumai strukturnim uslovima,
vie se smatra da je preteno motivisano odredjenim vrednostima. Drugim reima, ne
priznaju se kao privilegovane pokretake snage drutvenoekonomske strukture, niti klasni
i slojni interesi, ve preteno vrednosti i promene mentaliteta. Bez ovoga i osobenih
religijskih i kulturnih vrednostine mogu se razumeti sukobi u etniki izmeanim drutvima.
Za vreme hladnog rata mnogi intelektualci su smatrali da se demokratija i
kapitalizam iskljuuju, a antikomunizam disidenata (koji je sezao do Marksa) provocirao je
i na zapadu refleksni anti-antikomunizam. Nakon nestanka hladnog rata normalizovan je
liberalizam ak i u svojoj etnokratskoj verziji. Ipak je antifaizam kao zatitni talas dugo
remetio ovu normalizaciju. Prodor viepartijske demokratije, ljudskih prava i civilnog
drutva tesno je vezan sa slabljenjem antifaizma i jaanjem antitotalitarizma. U sreditu
svake epohalne svesti su rtve za ije se oslobodjenje nosioci svesti zalau ili ije
uspomene slave kao okosnicu vlastite institucionalne ili idejne homogenizacije. U Evropi
1960-ih marksizam je dominirao u svesti inteligencije kapitalistikih zemalja sa vlastitim
vidjenjem podjarmljenih grupa. Bile su to eksploatisane klase, rasne i manjinske grupe:
radnika klasa, podjarmljeni Trei svet, obojeni i skupne rtve faizma. Ve u narednoj
deceniji rtve se menjaju: u SR Nemakoj Jevreji potiskuju radniki pokret, a u Francuskoj
rtve se centriraju oko disidenata unutar realnog socijalizma. Sa normalizacijom
etnokratskog liberalizma rtve postaju nacije. rtve kao oseajno jezgro epohalne svesti
uvek su grupne, a ne pojedinane. Nasilna organizovana uklanjanja irih grupa treba
objanjavati drugaijom motivacijom od individualnog neideolokog nasilja, jer je
drugaije oseanje odgovornosti i realna odgovornost. Najee ideologija pravda
masovno uklanjanje odredjenih grupa. Globalni istorijsko-pravni determinizam podizanja
optubi i utvrdjivanja krivice kod zloina poinjenih iz ideolokih motiva takodjeje drugaiji
od apolitinog krivinog procesa, jer je utvrdjivanje motivacije i pobuda ubijanja u
sloenijem odnosu prema injeninom stanju nego to je to kod individualnih delikata:
drugaija je priroda razlike izmedju prava i neprava, poinioca i rtve, nune odbrane i
njenog prekoraenja. Kodeks za procenu ideoloki motivisanog ubijanja nije egzaktni

krivini zakon nego sloena idejno-ideoloka epohalna svest proeta raznorodnim

lokalnim nacionalnim ili grupnim tvdokornim stereotipima o autentinom interesu u ime
koga se vlastita grupa oslobadja nepravde neprijateljske grupe. Zloini postaju nekanjiivi.
Poto se svest o javnom neprijatelju nacije, klase, demokratije stalno menja tokom
desetlea i vekova, to dolazi do izmene globalne epohalne idejno-ideoloke svesti,
sukoba njenih uih segmenata, a u nauci do sporova istoriara i nasilnih idejnih istki. Na
svakoj krupnoj istorijskoj prekretnici iznova se sudi krupnim istorijskim akterima i njhovim
sledbenicima a tek vreme stvara hladnije kriterije za ocenu istorijske funkcije sukoba i
neto pouzdanije kriterije za razlikovanje namernih i nenamernih zloina, golog nasilja od
patriotskog herojstva, nune odbrane od odmazde i terora. Nagle smene epohalne svesti
(kao krajem XX veka) podstiu relativistika tumaenja (postmoderna) koja se opiru
postojanijim kriterijima (kao ideolokim) i sumnjaju u mogunost egzaktnograzdvajanja
dobra i zlapolitici. Retke vizionarske istorijske procene izdiu se iznad strasti doba
nastojei da na osnovi odavno priznatih univerzalnih vrednosti odmereno sagledaju ulogu
krupnih idejnih procesa. Po pravilu su ovakva gledanja na udaru kao anahrona, jer se ne
uklapaju u ostraene jednostrane euforije ili demonizacije kojih nije liena nijedna
epohalna svest. Od sloma "realno postojeeg socijalizma" i univerzalnog trijumfa koji je
doneo kapitalizam, mnogi bivi kritiki intelektualci su postali konformisti, pa trijumfuje
"realno postojei oportunizam". Slom socijalizma nije samo u istonoj Evropi doneo
moralne lomove nego je snano izmenio i zapadnu kulturu, jer je oslabila vera da se
postojee moe iz temelja menjati. Tamo gde nema vere da se postojee moe izmeniti
neim sutinski drugaijim, verovatno nije mogua ni stvarna moralnost, a preostaje samo
sauestvovanje (G. Vinnai)

3. 6. Krize levice
Mora se uvaiti okolnost da se u kratkom vremenu, iznenada, izmenio karakter
glavnih rasprava o drutvu jer se neobino brzo uruila dominacija leviarske epohalne
svesti. Dolo je ne samo do promena paradigmi, nego i do promene pojma levice. Ove
promene ubrzane su: slabljenjem antikolonijalizma i antiimperijalizma (to je oslabilo
indirektno pravdanje socijalizma), rastom uticaja ljudskih prava i jaanjem ugleda
disidenata kao "virusa" realnog socijalizma. Otpor prema SAD npr. dugo je bio vana
osnova aktuelnosti marksizma u Zapadnoj Evropi koja je slabila sa ujedinjavanjem
zapadne Evrope ve od 1980-ih godina. Opet su zbivanja u Evropi bila presudna. Razvoj
evropske levice u XX veku proao je kroz etiri velika zaokreta od kojih neki imaju
karakter revizionizma, a neki konverzije. Prvi zaokret je podstakao Prvi svetski rat
obelodanjujui slom revolucionarnosti i pacifizma klasinog radnikog pokreta ve jula i
avgusta 1914. Na jednoj strani je revizionistika socijaldemokratija poela braniti
kapitalizam, a na drugoj je promenjeno shvatanje svetske revolucije u naelo "socijalizam
u jednoj zemlji". Sa revolucionarnom trijadom "realni socijalizam - nacionalni
oslobodilaki pokreti - radniki pokret u razvijenom kapitalizmu" razvijala se nova

globalna strategija transformacije kod koje se revolucionarne, na Moskvu oslonjene

partije, pretvaraju u reformistike, ali i dalje prosovjetske. Levica je izmedju svetskih
ratova bila pocepana na reformistiku socijaldemokratiju i prosovjetske komunistike
partije okupljene oko Kominterne. Drugi krupni zaokret povezan je sa poukom koju je
levica izvukla iz iskustva faizma i Drugog svetskog rata u toku hladnog rata. Prihvatanje
lagerske teorije o ogranienom suverenitetu praeno je jugoslovenskim i kineskim
virusom, a zapadnoevropska nekomunistika levica tragala je za nesovjetskim uzorom
(Kneffel 2000).
Trei zaokret levice verovatno je najvie povezan sa izmenom generacija.
Nosila ga je 1968. godina. Tako 1968-i nisu iskusili rat, jer su odrasli u fordizmu
(uspenom kapitalizmu) uz antistaljinizam, uticaj Markuzea i kritike teorije koji im je
razbio iluzije o realsocijalizmu. Mladi su uvek vani posrednici vrednosti epohalne svesti.
U Evropi i SAD levica je od polovine 1960-ih do polovine 1970-ih nudila alternativne
obrasce ivljenja u kolektivu. Levica je na Zapadu bila za mlade normalnost, ivot u
kolektivu bio je pokuaj "vodjenja pravog ivota u pogrenom svetu", subkulturni obrazac
nasuprot otudjenom hedonistikom kapitalizmu. Kapitalistika "celina bila je neistinita", a
stvarnost nije imala anse protiv kritike ideologije. arobne rei bile su: teorija i praksa,
represivni sistem, protivrenost, mase, baza, borba, pokret, identitet, otudjenje i
potlaenost. Oslobadjanje seksualnosti i ena, teklo je uz muziku grupe Rolling Stones, a
Darendorf je 2001. rekao: 1968. je bila razumljivi revolt u datoj situaciji. Na Zapadu je
revolucionarni karakter 1968. ostao neshvaen, a u realnom socijalizmu bio je
marginalan. Samo je u Jugoslaviji deo 1968-a ostao kadrovska osnova disidenata i
potonjih politikih partija. Na Zapadu se vrh ove generacije amerikanizovao i podrao
imperijalizam (Encensberger je pozdravio ameriki napad na Irak 1991, a Habemas i Kon
Bendit napad NATO na Jugoslaviju 1999). Konverzija 1968-a iz antikapitalistikog u
proliberalni politiki-korektni neoimperijalizam jo je u toku. Svaka zemlja imala je vlastite
zamrene tokove zaokreta: u Nemakoj posle rata reintegracija starih nacista, konverzija
generaltabaca u generalne direktore, a potom levih 1968-a u nacionalne 1989-e. U
Jugoslaviji samoupravljai su preko noi postali ovinisti i liberali, a u Rusiji komunisti
postalislavenofili i si.
Poslednji zaokret levice tee od sloma evropskog realsocijalizma koji je za njen
najvei deo (pozitivno ili negativno) imao sredinju ulogu. Sve dok je postojao lager, uticaj
svetskog imperijalizma nije bio globalan, a bilo je mogunosti i za niz zemalja u Treem
svetu da nadju vlastiti put (Kneffel, 2000). Slom evropskog socijalizma nagnao je Trei
svet da se uklopi u "novi svetski poredak". Simbol novog stanja su izvetaji o ljudskim
pravima u svetu koje svake godine izdaje amerika vlada, a koji lie na izvetaj o zatiti
ivotinja koje daje posednik ivinarske farme. Slom evropskog realsocijalizma oduzeo je
gotovo svim tradicionalnim komunistikim partijama identitet. Komunisti se ubrzano
uklapaju u novi sistem i menjaju identitet. Pomenuti leviarski zaokreti razliitog stupnja
bili su simptomi krize levice, ali kao i svaka kriza, prilika za stvaralaku preradu vlastitih
slepih mrlja.

Zadatak nove kritike ideologije je da razotkrije radikalne trine fraze novog

konzervatizma kao politiku socijalnog cinizma. To znai prevazilaenje prkosne poze
fundamentalistike kritike kapitalizma iz XX veka sa stanovita planske ekonomije i
radikalnog razotudjenja i formulisanje nacrta realistinog reformisanja kapitalizma pomou
nekapitalistikih vizija drutva. Kako nakon zastarelog "fordistikog marksizma" uvesti
"poslefordistiku" obnovljenu kritiku drutva (Haug) i dovesti je ponovo na visinu svog
predmeta, a pri tome ne odbaciti sva dosegnuta kritika saznanja o kapitalizmu? Tu se
kao skraena pokazuje ona kritika kapitalizma koja se iscrpljuje u optuivanju trita zbog
krize socijalne integracije. Danas je iznova aktuelna Gramijeva integralna drutvena
"transformacija". Neoliberalni trini fundamentalizam je oblik demokratskog
analfabetizma. Celovitoj demokratiji su podjednako potrebni materijalna sigurnost,
socijalna prava i podeljena vlast. U sklopu Gramijevog upozorenja naroito je aktuelna
kritika nacionalizma kao strategije novih nacionalnih elita u sprovodjenju nove autoritarne
hegemonije etnokratskog liberalizma. Neutralisanje nacionalizma od strane globalizacije
je povrno, jer ova suzbija samo nacionalistiko-separatistike smetnje kretanju kapitala,
ali ne i njegove dublje etnokratske pretpostavke. Brutalni tejlorizam i periferni fordizam su
u saglasnosti sa obnovljenim nacionalizmom potisli problem drutvenoekonomske
jednakosti iz politikih rasprava, pa je zadatak levice da stvori mogunosti za da se
zahtevi za jednakou ponovo vrate u sredite socijalnih pokreta i politike.
Otre konverzije i unutranji lomovi levice pratili su eroziju epohalne svesti,
saobraavanja prilikama i uvrenje reaktivnog dogmatizma. Premda je tok svetski,
evropska matica bila je presudna. Krize levice jo uvek se po inerciji shvataju kao totalni
porazi, a zaboravlja se da su se u krizama levice ogledale krize desnice: slom pacifizma
kod radnikog pokreta 1914. podudario se sa potpunom nesposobnou imperijalizma da
obezbedi vlastiti mirni racionalni put razvoja. Nastup faizma jo vie je obelodanio krizu
kapitalizma u svetskim ratovima. Slom socijalistikog svetskog sistema samo je na prvi
pogled konana pobeda svetskog imperijalizma i globalizacije. Da bi se ovaj privid razbio
treba sa vie stanovita ocenjivati marksizam.

3. 7. Imanentni i transeunte pristup marksizmu

Odnos marksizma kao epohalne svesti i marksizma van svoje epohe sloen je i
zamren problem sociologije saznanja. Pitanje je da li se sutina marksizma danas jasnije
vidi nego ranije, odnosno da li se uvek "smisao socijalnih injenica moe sagledati tek
izvan njihovog neposrednog konteksta" (Savi 2000)? Ukoliko se da potvrdan odgovor,
pravda se nemogunost nauke da predvidja drutvena zbivanja. Da li je za razumevanje
marksizma bila nuna "hladovina distance" ili se drutvena funkcija svake epohalne svesti
celovitije sagledava tek sintezom razliitih perspektiva? Pre e biti ovo drugo. Naime,
smisao i funkcija evropskog marksizma moe se pouzdanije oceniti samo ako se ima na
umu: 1. marksizam kao meavina konkretne kritike kapitalizma i utopije do 1918; 2.
marksizam kao dravna stvarnost 1918-89; 3. marksizam nakon uruavanja evropskog

socijalizma krajem XX veka. Treba porediti razliitu delotvornost marksizma kao kritike
kapitalizma pre 1918. i nakon 1991. sa njegovim realnim uinkom u sklopu kratkog XX
veka. Insistiranje na presudnom znaaju pogleda na marksizam nakon 1989. je fragment,
kao to je nepotpun pogled na Vizantiju samo nakon 1453. bez uzimanja u obzir npr.
samopoimanja vizantijskog vasilevsa i njegovih podvlaenih ili realne uloge ove drave i
kulture za vreme njenog milenijumskog postojanja.
Ima dodue istine u tvrdnji da dominacija jedne svesti u odredjenom kontekstu
moe prikrivati sloenost tog sklopa (Savi 2000), ali ga moe i jasnije razotkrivati, jer
samo u aktuelnom sklopu jesu prepoznatljivi realni, a ne samo naknadni otpori toj svesti.
Drugaiji je smisao kritike boljevizma od strane Kauckog 1919/20, Fridrihove kritike
totalitarizma i Hajekove kritike planske ekonomijel 950-ih od npr. kritike R. Bara 1970-ih ili
Fireove osude socijalizma kao totalitarne iluzije i utopije 1990-tih zato to je bio drugaiji
vidik i odnos idejno-ideolokih snaga na koje se kritika direktno ili indirektno oslanjala i o
kojima je vodila rauna. Dakle, naknadnu vankontekstualnu perspektivu treba dopunjavati
kontekstualnom, a samorazumevanje epohalne svesti "naknadnom pameu". Uz to kada
je o marksizmu re uvek treba imati na umu i njegovu "predepohalnu" svest, tj. XIX vek i
kritiku brutalnog izrabljivanja u najrazvijenijim evropskim zemljama. Pomenute tri
perspektive u saznajnom pogledu su nerazdvojive. Drugim reima, potrebno je razdvojiti
slojeve vremena (Koselleck) prisutne kod svake istorije, koji su u razliitoj meri
obuhvatljivi i koji imaju razliite klasno-slojne oslonce. Slubena verzija svake
istoriografije uvek je proeta selektivnim seanjem i organizovanim zaboravom. Ona se
oblikuje u medjudelovanju: 1. doivljaja sauesnika zbivanja; 2. seanja koje se odrava
kod vie generacija; 3. dugoronih procesa izmena iskustva unutar kojih se formiraju nove
strukture. Istoriar svake znaajnije misli, a pogotovo epohalne svesti, mora voditi rauna
o pomenutim slojevima vremena ije objanjenje upuuje na razliite metode
(objanjenja, razumevanja, i si). Osim toga, u svakom vremenskom sloju prisutna je
iskrivljena svest ili karakteristina osmatranica u smislu saznajne perspektive ne toliko
zavisne od linosti istraivaa, koliko od strukture pristupa. Uz sve to treba voditi rauna o
ideolokoj, nacionalnoj ili profesionalnoj jednaini istraivaa.
Odmereni pristup marksizmu kao epohalnoj svesti trebao bi da, vodei rauna o
pomenutim perspektivama, izdvoji prioritetne. Marksizam je bio vaan u fazi nastanka kao
teorijski otpor zamagljavanju i preutkivanju protivrenosti kapitalizma XIX veka,
uvlastitom "XX veku socijalizma" znaajan je bio kao snana modernizacijska idejna
poluga nerazvijenih, zatim kao sredstvo pritiska na razvijeni kapitalizam da uvede
socijalnu dravu da ne bi sam doiveo revoluciju, ali i kao ideoloko orudje masovnog
terora i pravdanja vlasti partijske birokratije. U XXI veku evropski marksizam "vraa se u
opoziciju" i pokuava da obnovi kritiku ulogu. Kapitalizam nije konano stanje, pa ovaj
oprez treba ugraditi u svako istraivanje koje se danas na bilo koji nain bavi marksizmom
kao kritikom kapitalizma. Bilans marksizma teko je dati ako se ne uzmu u obzir sve
njegove istorijske strane.

U svim fazama razvoja marksizma angaovana humanistika inteligencija

uestvovala je u njegovoj sudbini i nosila ga svojim nadama, strastima, razoarenjima i
konverzijama. Od ara prihvatanja marksizma zavisila je iskljuivost njegovog poricanja.
Duh vremena obuhvata mnotvo manje ili vie osmiljenih vizija razvoja, a dominiraju one
koje iskazuju najsnanije drutvene protivrenosti, bude najvie nada u njihovo
prevazilaenje i okupljaju najvie pristalica. Osobenost svake epohe zavisi od naina
povezivanja politikih i ekonomskih interesa njenih vladajuih snaga. Istraivanja kritika
marksizma ve u polazitu pretpostavljaju poredjenje razliitih sklopova odredjene svesti
koju oliava opredeljenje intelektualaca. Tu ne bi trebalo da bude velike dileme izmedju
kontekstualnog i vankontekstualnog tumaenja, jer se smisao izvornog opredeljenja ne
moe rekonstruisati bez svog konteksta, a takodje ni smisao zaokreta bez protivrenosti
vlastitog vremena. to opredeljenje vie sadri elemente neposrednog angamana, to je
znaaj konteksta vaniji, a ovaj znaaj opada to je misao bila vie akademska tj. na
distanci od tekue politike. Imanentni i transeuntni pristup nuno se dopunjavaju kod
istraivanja konverzije.
Da li je slom socijalizma pokazao nemo i izlinost imanentnog pristupa (sa
stanovita duha vremena), tj. da li neslueno masovno konvertitstvo pokazuje nadmo
transeunte ex post facto kritike? Svakako da, ali samo privremeno, jer svaka
transeuntna kritika istovremeno je i imanentna poto deluje unutar strukturnog sklopa
svog vremena. Transeuntna ex post facto tumaenja sloma socijalizma, im postanu
ortodoksija prelaze u imanentna, jer odgovaraju odredjenim sklopovima moi i svesti, a
ve u periodu dominacije naredne epohalne svesti slom socijalizma verovatno e biti
tumaen u drugaijem svetlu. Nova tumaenja bie transeuntna sve dok ne postanu
ortodoksna, a potom e lagano prelaziti u sferu imanentnosti, tj. sklopa trenutno vaeih
idejno-ideolokih naela. U epistemolokom pogledu, smenjivost istorijskih svesti namee
potrebu za spektrom perspektiva, ije verzije opet ne treba tumaiti relativistiki. Postoje
manje ili vie iskrivljene vizije celine u zavisnosti od stupnja ravnodunosti prema njenoj
osnovnoj protivrenosti, ali i odve hladan odnos prema nekoj pojavi moe stvarati slepilo
prema nekom njenom vanom segmentu, koji inae bolje uoavaju i rekonstruiu oni koji
ele da ga osavremene ili rehabilituju (rehabilitacija tiranija u XVI veku, Volterova pohvala
despotije u klasinom i prosveenom apsolutizmu ili Marksovo vraanje rimskom pojmu
diktature). Sve to je u jednoj epohi bilo neizreeno ne znai d a j e bilo i preutano, tj. ne
znai da je bilo i vidljivo. Dominantni obrazac ne treba uvek posmatrati kao nasilje nad
ostalim perspektivama, ve kao horizont ogranien svojim dobom.
Kada bi se na ravni smene epohalne svesti u toku XX veka dananja konverzija
od marksizma ka liberalizmu i konzervatizmu poredila sa ostalim konverzijama (od
liberalizma ka konzervatizmu i obrnuto, od faizma ka konzervatizmu i liberalizmu i
obnuto) verovatno bi ova dananja ispala najdublja. Da li je dubinu zaokreta od
marksizma uslovio stupanj strasti i nada koje su ugradjivane u spasenja koje je trebao da
donese? Godine 1945. desila se najdublja konverzija od konzervatizma, bar u evropskim
okvirima (koji je doiveo poraz zbog veze sa faizmom). Liberalizam je takodje u nekoliko

navrata doivljavao krize koje je prevladavao skretanjem u reformizam (1918, 1945,

1968). Ne treba zaboraviti da se leviarska epohalna svest obnavljala i zbog potrebe
stalnog ukazivanja na odstupanje socijalistike prakse od izvora. Kada je u Evropi nestalo
realsocijalizma iscrpla se i mogunost ove vrste obnove marksizma. Ostala je "stvarnost
bez ideala", liena radikalnijeg socijalnog angamana u normalizovanom liberalizmu. Da li
e otpori globalizaciji izmeniti ovo stanje?

3. 8. Slubena i lina seanja (na socijalizam)

Sa stanovita angamana svaka prolost je mrea aktivnog sauestvovanja,
bestrasnog konformizma i kritikog protivljenja. Ovi stavovi menjaju se, proimaju (kritiari
prelaze u komformiste i obnuto) i otimaju krutim podelama na javne prijatelje i neprijatelje.
Osim toga, postoji kontinuitet u mnogim segmentima izmedju reima pre 1989. i posle ove
prelomne godine. Veina nije svesna ovog kontinuiteta pa prihvata ideologiju nultog asa:
"konani raskid sa totalitarizmom", "definitivni slom komunizma", "nova epoha
demokratije" i si. Prelazi nisu tako odseni jer mnogi ostaci staroga jo uvek su prisutni.
Svaka ideoloka prerada prolosti uvek je tumaenje koje redukuje i
osiromauje realne ivotne istorije. Opis idejnih posledica preokreta ne moe se svesti na
ideolokokritiko praenje raspada slubenog samorazumevanja politikog sistema
(Bialas 1998, S. 260). Globalne istorijske kategorije iskazane u formulama nultog asa,
kao ni rezultati istorijskog istraivanja prolosti, ne mogu se mehaniki prenositi na
biografska seanja i ivotni tok konkretnih pojedinaca. Ne mogu se svi segmenti razvoja
drutva u socijalizmu objasniti optim bezlinim pojmovima kao to su totalitarizam,
nasilje, manipulacija, indoktrinacija i si. Zato je potrebno povezivanje biografskog seanja
i sistemske istorije. Klasinu istoriografiju drave treba dopunjavati istorijom
svakodnevnog ivota drutva. Kao to ne treba zaboraviti da svakodnevnica nije uvek bila
pod diktatom politike, tako ni s druge strane ne treba odve polarizovati "male biografije" i
"veliku istoriju". Sistemska istorija nije skup biografija niti su biografije istorije sistema u
malom. Pojedinci nisu zgusnute sistemske koordinate, niti tipina biografija sistema.
Sistemi nemaju biografiju (Bialas 1998, S. 29), ali ima egzemplarnih biografija koje
odraavaju protivrenosti drutva. Medjutim, odve potresno proivljene protivrenosti
drutva (nacionalni ili partijski poraz) mogu pojedinca doslovno pocepati. Seanja na
diktaturu ne ukazuju uvek na sistemska svojstva diktatura, koja imaju nadindividualnu
kolektivnu dimenziju i zakonitosti. Osim toga, pojedinci se u seanjima trude da ouvaju
doslednost vlastite biografije. Poto ima vie sistema, seanja postaju problem. Pojedinac
se ne prisea sistema kao sistema, ve poznatog neproblematinog konteksta i
kontinuiteta vlastitog ivota. ivot u diktaturi manje je sloen nego u viepartijskom
sistemu. To vai i za perspektivu seanja. Biografsko seanje i istorijska rekonstrukcija
jednog politikog sistema mogu stvarati potpuno oprene slike istog sistema (Bialas 1998,
S. 29). Nespojivost razliitih slika ne treba glaati u jednoznanu viziju, ve ih treba
tumaiti naporedo u plodnoj i provokativnoj sueljenosti. Pri tome treba se uvati

relativistikog izjednaavanja razliitih vizija prolosti, jer uvek postoje prodornija i

povrnija objanjenja, koja se naroito kod naunih teorija mogu razlikovati po vrednosti.
Suoavanje razliitih perspektiva olakava ouvanje vieslojnog pristupa sloenosti
drutvenih sistema i prevazilaenje klasinih redukcionistikih ocena sistema na osnovu
organizacije dravne vlasti. Razumeti drutvo znai ukljuiti spektar biografskih seanja u
kojima se prelamaju mnoge nedravne i apolitine strane svakodnevnice, a ije
zakonitosti neretko odredjuju globalnu dravnu politiku. Osim toga, uvek treba imati na
umu generacije, kao svojevrsne zajednice iskustva i seanja, koje, na osnovu svog
poloaja u istorijskom toku, stvaraju horizontalni identitet izvan svih oblika vertikalne
solidarnosti (H. Bude). Podudarno iskustvo i seanje pripadnika iste generacije stvara
osobenu "konstrukciju stvarnosti" i daje boju epohalnoj svesti.
Lina seanja odudaraju od pojmova i rezultata sociolokoistorijskih analiza.
Redukcije sloenosti socijalistike prolosti po obrascima levo-desno, zapad-istok, delatrtva, kadrovi-disidenti ne mogu npr. objasniti tkivo svakodnevnice socijalizma. Ovaj
redukcionizam danas je nadmoan, pa se stie utisak kao da je uskraeno istorijsko
seanje onima koji u socijalizmu sebe ne nalaze ni u jednoj od pomenutih kategorija. Oni
u preradi line patnje nisu mogli doprineti fenomenologiji politikog kriminala i nasilja
"totalitarnog socijalizma". Do novog identiteta mogli su doi jedino ukoliko su uspeno
uspeli da se predstave kao rtve. Dok seanja apolitine veine svedoe o nedramatinoj
normalnosti socijalistike svakodnevnice, ona se iz antitotalitarne perspektive tumae kao
smiljena nostalgina neutralizacija kriminalne strane socijalizma. Ove oblike
iskrivljavanja treba imati uvek na umu jer je ocena socijalizma pouzdanija ukoliko je liena
martirolokog samorazumevanja analitiara koji se osea kao njegova rtva.

Literatura:
Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerung und gesellschaftlicher Umbruch. Die DDR
im Diktaturenvergleich, Berliner Debatte Initial 9 (1998) No. 6.
Deppe, Frank (1997): Fin de S i e d e - A m bergang ins 21. Jahrhundert, Kln, Papyrossa.
uri, Mihailo (1979): Utopija izmene sveta, IDN, Beograd.
Editorial Prokla (1999): Totalitarismus und Liberalismus, Prokla, 115. 29. Jhrg, No. 2.
Hffe, Otfried (2001): Demokratische Perspektiven der Globalisierung, Die Neue
Gesellschaft - Frankfurter Hefte 6.
Kneffel, Charly (2000): Die groen Brche des 20. Jahrhunderts, Kalaschnikow - Das
Politmagazin, Ausgabe 14,1/2000.
Krebs Hans-Peter (1999): Das dreifache Elend des Neoliberalismus, Kalaschnikow - Das
Politmagazin Ausgabe 12, Heft 1.
Lau, Jrg (1999): Die Verrter sind unter uns, Die Zeit Nr. 17/1999.
Manhajm, Karl (1968): Ideologija i utopija (prevod sa nemakog), Beograd, Nolit (1. Aufl.
1929).
Mili, Vojin (1986): Sociologija saznanja, Sarajevo, V. Maslea.

Sartr, an-Pol (1970): Egzistencijalizam i marksizam (prevod sa francuskog), Beograd,

Nolit (1. Edit. 1960).
Savie, Mile (2000): Praxis-filozofija izvan svoje epohe, Filozofija i drutvo XVI (2000).
Simmel, Georg (1908): Die Selbsterhaltung der sozialen Gruppe, 7. Teil, Exkurs ber
Treue u, G. Simmel: Soziologie - Untersuchungen ber die Formen der Vergesellschaftung.
Duncker & Humblot Verlag, Berlin 1908.
Wehler, Hans-Ulrich (1996): Von der Herrschaft zum Habitus, Die Zeit 1996 Nr. 44.

II DEO

PREVLADAVANJE PROLOSTI:
nauna i ideolokastrana

1. Prevladavanje prolosti: naunopolitika strana*

Kada je u aprilu 1986. istoriar iz Erlangena M. tirmer upozorio sunarodnike da
u "zemlji bez istorije budunost osvaja onaj ko ispunjava seanja, stvara pojmove i tumai
prolost" (Strmer 1987, S. 36), ta opaska ostala je zabeleena kao moto debate
Historikerstreit koja je u SR Nemakoj planula nekoliko meseci kasnije. Bila je to
parafraza opaske britanskog pisca Erika Artura Blera (E. A. Blair) poznatijeg kao D.
Orvel (Orwell): "Ko kontrolie prolost, kontrolie budunost, a ko kontrolie sadanjost
kontrolie prolost". Orvel je u manipulativnom korienju znanja o prolosti video vano
obeleje totalitarne vlasti. Kod duboke prerade istorije irom Evrope u poslednjem
desetleu XX veka dramatino se potvrdila pregnantnost pomenutog iskaza. Brutalno je
obelodanjena okolnost da se onaj ko kontrolie prolost, u stvari, stara o budunosti i da
je svaka organizovana prerada istorije pokuaj pravdanja neeg savremenog. Neretko se
umesto razrade reenja za savremene probleme odgovor trai u prolosti (idealizacija ili
demonizacija ranijih stanja i likova). Na krupnim drutvenim prekretnicama prerada
prolosti izvor je legitimnosti novih drutvenih snaga. U ovom poglavlju trebalo bi skrenuti
panju na optu drutvenu uslovljenost prerade istorije (nove krize, ugroenosti, izmenjeni
medjunarodni odnosi), njenu idejnu osnovu (nove generacijske vrednosti, smena
epohalne svesti i opti zaokret udesno) i kolebljivu saznajnu vrednost. Poto se kod
izmena istorijske slike ne mogu potpuno razdvojiti nauni, politiki i individualnopsiholoki
motivi i tokovi treba ih ukratko prikazati u njihovom zamrenom medjudejstvu. Uporedni
prikaz toka prerade prolosti u nekoliko evropskih zemalja bi trebao da pokae znaaj
lokalnih tradicija i konkretnih protivrenosti kod prerade istorije krajem XX veka.

1.1. Drutvenointegrativna uloga istorije

Slika istorije nije privilegovana oblast istoriara, ve sastavni deo samopoimanja
grupa i nacije kojim osiguravaju identitet. Istorija, slika istorije i nacionalni identitet se
proimaju. Vizija prolosti je u jezgru dutvenointegrativnog znanja koje osmiljava
* Objavljeno u Godinjak za drutvenu istoriju, g. VII (2000), sv. 2-3, str. 251-281

razliite interese, stvara kolektivni identitet, titi od spoljnog sveta, posreduje oseaj
solidarnosti medju pripadnicima drutva, pomae da se sloena okolina struktuira i uini
preglednom posredstvom manje ili vie iskljuivih stereotipa o sebi i strancima i slike o
javnom prijatelju i neprijatelju. Ukratko, socijalne organizacije i ideologije manje ili vie
institucionalizovanim seanjem zadovoljavaju ue ili ire materijalne, oseajne i saznajne
potrebe. Slike istorije neophodne su kod snalaenja u sloenoj nepreglednosti. Nain na
koji se zadovoljavaju te potrebe istorijski je promenljiv i u razliitoj meri ideologizovan.
Zanimanja za istoriju nisu samo kritiko prosvetiteljske prirode, ve se ona shvata kao
okosnica linog i grupnog identiteta, idejno sredstvo saglasnosti i jedinstva nacije ili ak
kao sredstvo nalaenja smisla. Razumljivo je da slike istorije imaju snaniju
drutvenointegrativnu ulogu, onoliko koliko istorijsko iskustvo uspenije saimaju i
zgunjavaju iprilagodjavaju irimslojevima. Slike istorije su elastine jer uvek iznova
uskladjuju prolost sa aktuelnim drutvenim i politikim potrebama. U meri u kojoj su u
svaku viziju budunosti ugradjene nade i elje, i onoliko koliko se one povezuju sa
tumaenjem prolosti da bi se istakla njihova trajnost ("istorija nam daje za pravo"),
snanija je oseajna komponenta kod prerade prolosti. Najee se izmena istorijske
slike vri nasilno (dekretima nakon osvajanja vlasti), a dubina zaokreta ne moe se
naslutiti (Erdheim 1999). Otuda stalno proimanje nada, iskustava i prilagodjavanja u
kome se uzajamno koriguju razliiti interesi preko oblika istorijske svesti koja im
odgovara. Vizija nacionalne istorije viestruko je posredovana smenom razliitih
monopola na njeno tumaenje. U kriznim situacijama konkurentske ideologije i obrasci
tumaenja mogu preradom istorije da iskoriste zajedniko iskustvo u prevladavanju
kriznih situacija. Kolektivna saglasnost pripadnika nacije ne moe se uvek uspeno
odozgo dekretirati, najbolje je ako prodire odozdo. "Jedinstvo u miljenju i oseanju"
rizino je, pa treba odustati od potrage za jedinstvenim i veno vaeim odgovorom na
pitanje o nacionalnom identitetu. Krupna je razlika izmedju nacionalnog identiteta koji se
izvodi iz slavljene prolosti i onoga koji poiva na kritikoj istoriji. To je razlika izmedju
nediferenciranog i apologetskog s jedne, i vieslojnog, otvorenog i samokritinog odnosa
s druge strane. Slavljenje je okrenuto prolosti, a samokritinost budunosti. U prvom
sluaju re je o lepom u drugom o kritikom patriotizmu. Prvi oblik identiteta vidi u
okretanju senkama nacionalne prolosti izdaju, za drugi je to nuno kritiko preispitivanje
koje uva potonje generacije od trauma seanja. Pomenute alternative bitno odredjuju
politiku kulturu jednog drutva, njegovo samopoimanje i viziju neprijatelja, sposobnost i
spremnost na racionalnu raspravu lienu "patriotskih" tabu-tema. Drava ne moe
propisivati sliku istorije, ve samo stvarati institucionalne okvire u kojima bi mogla biti
vodjena otvorena rasprava oko prolosti. U politiku negovanja istorijske kulture spadaju
svi institucionalni i simbolini protokolarni oblici negovanja kolektivnih uspomena, od
spomenika do nacionalnih praznika. Time se bavi istorijska politika (Geschichtpolitik), tj.
javno pozivanje na prolost koje utie na sadanjicu tako to je "legitimie, mobilie,
politizuje, skandalizuje i optuuje" (Mertes 1999). Slike istorije su spojevi amnezije i
hiperamnezije (Besancon), kola praznina i paljivo nanetih mrlja. Neretko celina slike ne

odraava prolost nego aktualno politiko-moralno stanovite nacije koja prihvata tu sliku.
Kada neki zasebni deo istorije postane naroito znaajan za savremenu politiku, razliite
pozicije pretvaraju se u dogme, a rasprave degeneriu u iskljuive polemike, pa nestaje
razlika u znaaju izmedju profesionalaca i istoriara - ljubitelja. Zbog toga je sovjetologija
kod hladnoratovskih naunika bila tendenciozna, deo Historikerstreit vie pripada
ideologiji nego nauci, a nacionalno-oseajna istoriografija na Balkanu danas je nihilistiki
izraz pomenutih politizovanih strasti.
Prerada istorije je u jezgru idejnog prevladavanja prolosti. Angaovana
stvaralaka inteligencija preko sredstava masovnog optenja, koja u razliitoj meri
kontroliu politike snage, menja istorijske sadraje i namee obrasce kolektivnog
pamenja i kulture seanja. Re je o sloenom procesu istorijsko-ideolokog pravdanja
novih poredaka i konstrukcije kolektivnog identiteta. Rasprave o prolosti mogu menjati
kolektivni identitet, ustanove i politiku. Odavno je uoen znaaj istorije za politiku, pa je
usavravano ne samo traganje za istorijskom istinom nego i mehanizmi iskrivljavanja
istorije. Prolost je spoljanji stimulans koji, kada se propusti kroz psiholoke i
organizacione mehanizme, utie na ponaanje. Borba oko vidjenja prolosti jeste borba
oko sadanjice. Ubedjivaka snagu slubene i opozicione verzije prolosti manje zavisi od
dokazanih injenica, a vie od kriznih potreba javnosti. Uticajnost vizije prolosti zavisi od
vie faktora: vernosti prikazivanja zbivanja, ali i podudaranja sa interesima, vrednostima i
simbolima irih slojeva. Treba razlikovati iznete sadraje prolosti od naina njihovog
izlaganja, tj. narativne strukture. Ona moe biti blia mitu (u trenucima duboke krize), ili
opisu prolosti na dogadjajnom (u publicistici) ili procesnom nivou (u nauci). Svako
povezivanje zbivanja u kontinuitet menja izlovane dogadjaje u epizode celine. Pri tome se
neretko dramatizuje izbor pojedinca kao kritina veza izmedju epizoda (vodee linosti su
spone lanca izolovanih tokova kao moni spasioci ili kao upropaivai). Dakle, ne samo
od iznetih sadraja, nego i od naina izlaganja prolosti zavisi njen drutvenointegrativni
uinak. Politiari gotovo uvek, a i mnogi istoriari, svesno pribegavaju prii kao sredstvu
za organizovanje i stvaranje smisla vremenskog iskustva (ekstremna verzija su teorije
zavere). Povezano pripovedanje lake se prihvata od rastrzanog diskontinuiteta zbivanja.
Premda najvei broj istoriara i politikologa prihvata postojanje objektivne prolosti koja
se uistinu zbila, gotovo niko ne spori da prie mogu organizovati istu prolost na razliite
naine. Falsifikovanje istorije je i u politici rizino. Zato i prerada prolosti mora u
odredjenoj meri voditi rauna o injenicama. Osim toga, svaka ubedljiva pria mora
ukljuivati irok retoriki apel, tj. nastojati da se prilagodi, a ne da negira, prihvaena
gledanja na glavne take nacionalne istorije.
Kod politikih debata oko prevladavanja prolosti treba uvek imati na umu
konkretne motive, interese i odnos snaga. Najpre treba razlikovati seanje, mit i prolost.
Seanje nije fotografska reprodukcija minulih deavanja ve uvek iskrivljava prolost i i
snabdeva je novim znaenjima. Seanja su dinamina, a ne statina, a onaj koji se sea
uvek se menja pod uticajem okoline. To vai kako za kolektivno i individualno seanje,
tako i za identitet koji se takodje stalno reorganizuje (Sundhaussen 1998). Kolektivno

seanje jo je izrazitija konstrukcija. esto nema niega zajednikog sa istorijom u

Rankeovom znaenju ("ono to se stvarno zbilo"). Kolektivno seanje je pria prenoena
generacijama i proeta mitovima. Preradjena seanja svedoka vremena mogu uticati na
istorijsku svest preko porodice. Medjugranska radna grupa hanoverskog Instituta za
psihologiju je, istraujui generacijsko tradicionalizovanje i preradu prolosti, pokazala
snagu porodinom tradicijom posredovane slike nacizma (Montau, Plass, Wenzer 1997).
Kombinacijom hermeneutikog postupka i analize sadraja, uz primenu dijaloke
hermeneutike (rekonstrukcija doivljaja u razgovoru sa svedokom vremena), pokazano je
kako se doivljaji prihvataju i tradicionalizuju u dijalogu svedoka vremena i generacijeunuka. U empirijskom istraivanju 1995. (intervjui i organizovane diskusije sa uzorkom
ispitanika rodjenim izmedju 1910. i 1930.), ispitivano je na koji nain lini doivljaj
nacizma i preradjeno seanje njegovih savremenika u porodinom krugu prenose viziju
nacizma na decu i unuke. Vlastitim motivima preradjeno seanje na nacizam svedok
prenosi na naredne generacije i oblikuje njihovu sliku istorije. Ovako stvorena sloena
veza doivljaja, seanja i prenoenja svakodnevnog iskustva utie i na vladajuu istorijsku
svest. Premda se slike seanja odnose samo na pojedinane trenutke prolosti, one
uvruju snana oseanja i znaenja koja povezuju onoga koji se sea sa prolou.
Takva ivopisna priseanja su oslonci i kristalizacione take ivotnih pripovedanja o
prolosti. One uobliavaju oseanja, poglede i tumaenja koje iznose svedoci vremena,
kako treba gledati na prolost (npr. na porodinim sveanostima kad se prepriavaju
doivljaji iz rata). S tim dogadjajem povezane scene i predmeti (npr. slike, ordenje,
sauvana aa) imaju u seanju visoku dokaznu vrednost i oseajno vezuju za prolost
(Montau, Plass, Wenzer 1997). To mogu biti oslonci i delovi vlastitog identiteta koji obliku
istorijsku svest naslednika (uee pretka na partijskom kongresu ili na olimpijskim
igrama, partijske i vojnike uniforme i si.), ali i na sliku prolosti kod vie porodinih
generacija.
U kriznim trenucima, kada se rui slubena vizija istorije, seanja ove vrste
mogu biti neobino snana, i ne treba ih meati s empirijskom istorijom svakodnevnice.
Naprotiv, ona su zbog velikog oseajnog potencijala blia mitu. Mitskom miljenju
svojstvena je ideja sudbine. Tu nema razlikovanja prolog, sadanjeg i budueg, a sve
ono to je bitno jeste trajna sadanjost. Mit povezuje ono to ratio razdvaja. U mitu se
razlike potiru (Sundhaussen 1998). Seanja i mitovi su materijal iz kojeg se stvaraju
oseanja nacije. Evropski mitovi esto preuzimaju biblijsku soterioloku strukturu: ivot,
smrt, rtva, izdaja, poraz, spasenje, misija, nebesko carstvo, sudbinska zajednica.
Prolost nije nikada istorija iako moe biti delom istorijska. Istorija je intelektualni proces,
gde vae jasna pravila definisanja, analize, strogosti dokazivanja i proverljivosti. To je
razlikuje od mitova i slika prolosti koji se ne mogu proveravati niti odbacivati. Mitovi se
otimaju racionalnoj raspravi, u njih se moe samo verovati ili neverovati. Nita nije tako
instrumentalnio korieno kao vizija prolosti. Istorija se pribliava istini, ne dosee je, ali
istina joj je norma. Medjutim, istorija nije ni goli subjektivizam. U poredjenju sa
prirodnonaunom, istorijska injenica jeste konstrukcija, ali je to stvarnost minulog

ljudskog iskustva. Istorijska rekonstrukcija je oblik posredovanja uz pomo koga se moe

neto saznati o prolosti. Rezultati istorijskih istraivanja ne mogu se reprodukovati niti
eksperimentalno proveriti. Premda je istorijska injenica rekonstruisana, ne javlja se ex
nihilo, pa se ne moe tvrditi da je neutemeljena u stvarnosti. Istorijska nauka je primena
racionalne procedure kod traenja istine. Istorija nije isto to i pamenje, premda se ovi
izrazi esto koriste kao sinonimi: pamenje ine ive uspomene koje se obnavljaju,
zaboravljaju i kojima se manipulie. Istorija je uvek hipotetina i nepotpuna, ali racionalna
rekonstrukcija onog to vie ne postoji. Pamenje se grupie oko svetih mesta, preteno
je noeno iracionalnim i oseajnim motivima, pa je tu seanje apsolutno. Ovo su potvrdili i
hanoverski psiholozi u pomenutom istraivanju (Montau, Plass, Wenzer 1997). Naime,
kod odnosa prema minulim zbivanjima sapostoje dve vrste istorijske svesti povezane sa
razliitim potrebama za istorizacijom, a koje nisu podjednako otvorene prema misaonoj
obradi. Na jednom saznajnom nivou istorijske svesti nacizam se u SR Nemakoj
poistoveuje u politiki eksteritorijalnom maniru sa ratnim porazom i holokaustom. To je
otprilike vidjenje koje odgovara slubenoj oceni faizma kao dobu patnji i zloina. Tu je
Hitlerov reim shvaen kao otudjena strana i kao vlast klike koja je nasiljem i prinudom
1933. osvojila vlast, i na isti nain 1945. bila uklonjena. Nasuprot ovom kognitivnom
pristupu faizmu, ali i unutar njega opstaju snana emotivna seanja u koja su ukljuena
iskustva koja kao pozitivni elementi podseaju na vlastiti ivotni svet, pa se unutar
porodice prepriavaju i tradicionalizuju (fotografije, uspomene). Sa biografskog stanovita
u kognitivni obrazac o prolaznom karakteru nacizma, ukljuena su porodina iskustva
koja podseaju na pozitivne elemente ivotnog iskustva koja se prepriavaju i postaju
trajna tradicija (npr. pojedina podseanja na Hitlerjugend kao na lepu mladost, na rat kao
na linu i kolektivnu dramu). Svedoci vremena poimaju nacistiko doba kao prijatno i
uspeno, dodue sa nesrenom ratnom fazom, i prenose naslednicima afirmativni stav
prema nacizmu proet poslunou i divljenjem (Montau, Plass, Wenzer 1997). Zakljuak
je da ova iskustva svedoka vremena preko komunikativnih procesa tradicionalizacije utiu
na poratne generacije i snano oblikuju njihovo vidjenje prolosti i sliku sadanjeg
drutva. Istorija dakle i porodinom, a ne samo politikom preradom, moe biti podredjena
selektivnom pamenju.
Politika prerada prolosti ima svoje zakonitosti nametanja. Kod organizovanog
seanja, kao oblika usmeravane drutvene prakse, odnos prema istoriji nije uvek isti.
Raznovrsna je funkcija organizovanog i institucionalizovanog seanja, premda je ono
uvek selektivno i skopano sa odnosima moi (Steinbach 1999). Mogu prevladavati umne
prosvetiteljske namere (pokazivanjem mana prolosti uticati na promenu mentaliteta
stanovnitva, rehabilitovati rtve, a krivce moralno i krivino goniti), ali i razliito
motivisane potrebe da se raskrsti sa oborenim reimima. Selektivno i kanalisano seanje
moe biti vano idejno orudje u izmeni politike konstelacije, kod diskreditovanja
protivnika ili u stvaranju pozicije za budue sukobe. Selektivnost seanja zavisi uvek od
odnosa snaga i povratno utie na drutvenopolitike promene. U centru su subjekti (tvorci
javnog mnjenja) koji se seaju (od stvaralake inteligencije do novinara), njihovi motivi,

interesi i saznajne perspektive, zatim predmeti seanja i preutkivanja i napokon nain tj.
kultura seanja (na koji nain se seanje na prolost povezuje sa konkretnim i trajnim
predrasudama kod osude minulog neeljenog stanja: osvetnika ili kompromisna kultura,
samopoimanje subjekata kao rtava koje trae naknadu ili kao suodgovornih aktera u
minulom reimu - "svi smo krivci" - Havel, i si.). Kod niza primera "teko optereenog
seanja" (Wirth) istorija se teko probija, jer oseanja vezana za minula zbivanja ne slabe.
Veno prisutna prolost (Viijevska vlada, Kosovski poraz, nacizam) ne bledi jer je
skopana sa pravdanjem raznovrsnih aktuelnih interesa. Obnova seanja moe biti vrlo
burna i konfliktna (Balkan 1990-ih primer je ivog brisanja razlike izmedju mita i istorije).
Nije lako nai prikladnu ars memorativa, tj. vetinu seanja da se budunost
oslobodi od tereta prolosti, a da se istovremeno prolost ne zaboravi. To je problem
istoriografske kulture u ijem sreditu ne treba da bude budjenje eksplozivnih,
revanistikih strasti nego njihovo stiavanje. U idejnoj neutralizaciji razornih, najee
ovinistikih strasti, vano je suoavanje sa iracionalnostima identiteta kojeg istoriografija
osmiljava. Krajem XX veka Evropa je ponovo suoena sa idejnom restauracijom
presocijalistikih identiteta. Nije to prosvetiteljski odnos koji ui iz iracionalnosti prolosti,
nego pre pragmatina fikcija rastegnute sadanjice, koja iz prolosti izvodi kriterije
identiteta, uglavnom mitske i rtvene. Kultura seanja optereena je iracionalizmom i
indeterminizmom. Kada se istorija pojmi kao virtualna konstrukcija i kao teatar iluzija u
duhu postmoderne, tada se preobraava i sadanjica u status irrealis. Kod postmoderne
prolost je u osnovi relativistika konstrukcija. Zbog spektra selektivnih vidjenja prolosti,
sadanjost postaje nestabilna, pa stalno iskrsavaju novi scenariji budunosti koji, naroito
u drutvima potreenim krizom, podstiu kolebanja izmedju nada i strahova. to je
relativizam u odnosu prema prolosti snaniji, to raste mogunost zloupotrebe istorije.
Razumljiva je potreba za pamenjem kao delom identiteta, ali ono mora biti praeno,
naroito u vienacionalnim sredinama, razumevanjem i harmonijom, ali i kritinou
prema instrumentalizovanom kolektivnom pamenju da se sprei njegova upotreba kao
legende. Kod sloenih drutava pamenje je uvek pluralistiko: etno-lingvistike, klasne,
profesionalne ili verske grupe neguju vlastito selektivno pamenje. U SAD je lake nego u
Evropi bilo potisnuti obrazac "lonca za topljenje" obrascem "meane salate", tj.
bekonfliktnog suivota jednih pored drugih. Evropska istorija daleko tee se oslobadja
istoriografije tzv. "istorijskih "naroda. Istorija SAD dugo je bila, i jo uvek je preteno
"istorija belaca" u kojoj podredjenu ulogu imaju domoroci crvenokoci i crni robovi. Teko
se probija pluralna istorija sa vie identiteta od lokalnog do univerzalnog. Kao to
geografija koristi rang razliitih skala uih i irih regiona, tako i istorija treba da nas ui da
koristimo niz razliitih identiteta. Konstituisanje istorije i identiteta ne treba da tee u
protivljenju drugim identitetima, ve u sapostojanju i dopuni sa njima. Samo tako moe se
stvoriti osnova neselektivnog seanja koju e razliiti identiteti uvaavati kao egzaktnu
bazu racionalnih saznanja o prolosti.
Nauka ne sme biti fascinirana dubinom promena procesa javnog seanja koja
su promenila tradicionalnu sliku istorije i kolektivno pamenje. Ona se mora jasno odrediti

prema razliitim oblicima prevladavanja prolosti iji je spektar irok: obuhvata kritiko
distanciranje od vrednosti minulog stanja, diferenciran i vieslojan odnos prema prolosti,
demistifikovanje legendi, razliitu spremnost na moralno-politiku osudu pojedinaca i
ustanova biveg reima, njihovo sistematsko procenjivanje u preradjenoj istoriji ili
preutkivanje, stigmatizovanje elnika minulog sistema kao javnog neprijatelja, a
najdubljih idejnih pretea reima (npr. klasika marksizma) kao utopijskih i idejno fatalnih,
slavljenje i preuznoenje perioda koji je prethodio neeljenom (prekomunistikih sistema i
harizmatizacija rtava socijalizma) u obliku novih legendi i rtava i si. Uvek treba imati na
umu da raskid sa prolou zavisi od smera, dubine i naina drutvenih promena,
karaktera krize i politike kulture. Vladari se smenjuju ili kanjavaju, progone ili samo
stigmatizuju, rtve obeteuju i rehabilituju. Treba shvatiti da to je reim svoje protivnike
vie snabdevao stradalnikom harizmom, to je osveta samorazumljivija i ea. Ranije
rtve polau legitimno pravo na raznovrsne naknade, disidenti i raznovrsni prvoborci istiu
vlastite biografije, a oportunisti i konformisti se iznova prilagodjavaju. Na slian nain se i
prolost, koju je socijalizam izbrisao, revanistiki vraa u obliku demonizovanja
socijalizma.

1. 2. Istorijska svest i lini i grupni identitet

Preradi istorije ne pristupa se samo nakon prekretnikih politikih prevrata ve i
u toku vladavine odredjene grupe. Nakon svakog nacionalnogdravnog neuspeha
(izgubljeni rat, ekonomski krah) postavlja se pitanje o odgovornosti, krivcima i rtvama. Po
pravilu, umesto priznavanje krivice sledi preutkivanje i prebacivanje vlastite (line,
grupne) odgovornosti i preoblikovanje sebe u rtvu. Ovaj proces praen je razliitim
oblicima iskrivljavanja i optereivanja svesti. "Teret prolosti" su ona parcijalna istorijska ili
pseudoistorijska poslanstva (poruke) koje se prenose posredstvom mitova o prolosti i
koja svojim sudbinskim venim naelima blokiraju emancipaciju drutva od kriterija
prolosti (Sundhaussen 1998). Prihvata se samo ono to se uklapa u sliku drutva o
samom sebi. Imaginarne i moralne "istine" eliminiu istine iz sveta realnosti. "Sudbinska
pitanja" nacije povezana su uvek sa alternativama sve ili nita, i ne mogu se reavati
kompromisom niti pregovorima. Zaokret u Evropi 1989/90. nije samo otvorio novu
budunost nego je traio i novo vidjenje prolosti. Tome su manje doprineli novi dostupni
izvori ili oslobodjenje od ideolokog pritiska. Javnoj preradi prolosti vie su pruili ljubitelji
istorije nego profesionalni istoriari odgovarajui na potrebu mnogih za novim identitetom.
Osim toga, kod linog doivljaja uvodjenje nove slike istorije moe biti bolno, jer
istorija nije samo gola konstrukcija koju strunjaci u knjigama i udbenicima izlau ve i
deo biografije, a time i samopoimanja pojedinca. Izmena istorije see u u duboke slojeve
pojedinca. Neki pojedinci shvataju izmenu slike istorije kao linu ugroenost, tj. kao
dovodjenje u pitanje vlastite biografije na kojoj poiva identitet, dok drugi istu izmenu
shvataju kao samopotvrdjivanje. Kod nacionalista je identitet borbeni pojam. U
najogoljenijem obliku to je pokazao nemaki faizam. Identitet je shvaen kao istoa od

natruha druge krvi: pojam Judenrein (ist od jevrejstva), npr. svedoi da se ne radi o
pranju vodom. Pojam istoe kao uslov identiteta je u sivoj zoni izmedju politike, mita i
religije. Kao akademska verzija rei "istoa" nastaje pojam "identitet" (J. Ebach). Kod
konzervativaca istorija je nezamisliva bez identiteta koji je manje ili vie iskljuivo shvaen
kao "jedinstvo i istota". Bez drugoga nema identiteta, a dosledna posledica ovog
poimanja jeste iskljuenje drugoga. Iskljuenje neidentinog pri tome se shvata kao akt
ienja, higijene. U nacizmu su gasne komore poimane kao tuevi, prostor za ienje,
kod etnikog nacionalizma na delu je ienje nacionalnog prostora od drugih nacija i si.
Ranije su nacionalistiki istoriari istili prolost od jevrejskog i masonskog uticaja, a
danas treba ukloniti mondijalizam da bi se stvorio istinski nacionalni identitet. Uvek je za
identitet vana prolost. Borba oko prave slike istorije uvek prodire u subjektivno i u toj
situaciji realni argumenti teko se odvajaju od linih tenji za racionalizacijom. to je spoj
linog i grupnog identiteta oseajniji, to je prerada prolosti radikalnija. Mnogi ljudi su
nakon sloma realsocijalizma imali potrebu da vlastitu ivotnu istoriju prevrednuju u svetlu
iskustva obrta. I poslesocijalistiki reimi su traili novo istorijsko utemeljenje. Neretko su
novi identiteti stvarani samo oivljavanjem starih prekomunistikih. Upadljiva je rairenost
"samomitskog" preoblikovanja vlastite drave, nacije ili line biografije u "rtvu
komunizma" i s tim povezano heroiziranje otpora minulom reimu. Osveta svake rtve je
legalna, a njen identitet ne poiva na toleranciji. Obino je perspektiva rtve praena
nekom od teorija o zaveri koje takodje prodiru u istoriografiju. Teorije o zaveri su udobna
redukcija sloenosti, koja zamenjuje mukotrpnu i diferenciranu analizu protivrene
stvarnosti. One pruaju svetu smisao, svemu daju znaaj i nalaze glavnog krivca. Teorije
o zaveri (kao ekstremno selektivno vidjenje istorije) uticajnije su to se ljudi oseaju
bespomonijim prema politici.
Promena slike istorije moe biti uslovljena i laganom izmenom politike kulture,
to je vidljivo kod specifinih generacijskih reakcija na neke kljune dogadjaje (u
Nemakoj na faizam, u Francuskoj na komunistiku partiju). Pojam politike generacije
sugerie da neke promene mogu nositi samo mladi sa novim iskustvom. Politike
ustanove se relativno brzo menjaju, politika kultura lagano. Vrednosti se ne menjaju
preko noi, esto se sporo prilagodjavaju novom sistemu, a nove generacije su agensi
breg prihvatanja. Na generacijske razlike u politikim uverenjima utiu s jedne strane
posledice starenja (rezultat su individualnog ivotnog ciklusa, stariji su rigidniji i
konzervativniji), a s druge i sazrevanje same generacije. Nove politike generacije nastaju
posle dramatinih politikih zbivanja, kriza, ratova, sloma politikog ili ideolokog sistema
ili zbog novog sistema obrazovanja. Na masovne promene politikih stavova, koje sobom
nosi i radikalno izmenjenu viziju prolosti, utiu i mediji. Oni ne odredjuju ta primaoci
obavetenja misle, nego o emu razmiljaju. Mediji su takodje uticali na ocenu Hitlerovog
reima kod Nemaca posle rata. Skrenuta je panja na zloine, ovi su postali okosnica
linog vidjenja faizma, dok su druga pitanja potisnuta. Sud o faizmu postupno se
formirao vie na osnovi obelodanjivanja faistikih zloina nego na temelju vlastitog
subjektivnog seanja, tj. linih doivljaja 1933-45.

Na slian nain proces ukidanja tabua i starih istorijskih legendi kod

poslesocijalistikih reima prati upadljiv tok stvaranja novih istorijskih mitova iako u
razliitim oblicima i intenzitetu. Prolost postaje teret kada je: (a) u nereivom konfliktu sa
realnou i zahtevima savremenosti (trajni sukobi izmedju nacionalnih "istorijskih prava"
koji su Evropu vodili u ratove, Balkan naroito); (b) kada miljenje, oseanja i identitet
jednog drutva u toj meri zaokupi prolost da racionalne i konstruktivne alternative vie
nisu mogue. Vlastita "istorijska prava" tee nasilnom uspostavljanju prolosti, a kada se
neprijatelj poziva na "istorijska prava" ista se osudjuju kao anahrona (Sundhaussen
1998). Najei izraz optereenja ove vrste jeste naelo "Moja nacija je uvek u pravu".
"Istorijsko pravo", "moralno pravo", "pravo naroda na samoporedeljenje" koriste se
oportuno. Istini za volju kod oslobodilakih ustanaka ili otpora okupatoru pozivanje na
prolost, istorijske rtve, mitove o izdaji i oseanjima optereena "sudbinska pitanja",
mogu biti pogodna sredstva i progresivne mobilizacije. Konzervativnu i destruktivnu ulogu
mitovi primaju kod ovinistikih pokreta. Svaka mobilizacija slui se prilagodljivim
stereotipima, predrasudama, rairenim kolektivnim seanjima. Ve poznati sadraji se
biraju, struktuiraju, aktualizuju i fokusiraju. Sloeni svet na taj nain postaje jasan i
pregledan, razvrstan na dobro i zlo. Istorijski mitovi i iz prolosti izvuene pouke postaju
smernice budunosti. Kritiki raskid sa prolou ne znai zaborav nego naputanje
prolosti kao ideologije i mita. Ponajmanje to znai prestajanje sa istraivanjem tamnih
senki nacionalne prolosti (kako trae nacionalni konzervativci). Uvid u medjunarodno
stanje revizije istorije olakava jasnije sagledavanje konkretnijih esto trivijalnih uzroka
ovog idejnog previranja.

1. 3. Ocene XX veka u svetlu privida radikalnih promena i nultog asa

Zbivanja iz 1989. nisu iznenadila samo one istoriare koji su zanemarivali snagu
dugih podzemnih procesa i odve otro razdvajali epohe (pre i posle 1945), ve i
opreznije analitiare. Iluzija "novih pobednika iz 1989" ne manje je rairena od propalih
nada "poraenih". Kod oba lagera 1945. bili su prisutni imperativi istorije pobednika. Posle
1989. dovedeni su u sumnju i pojmovi otpor i kolaboracija, a Fire i Bezankon, sa tezom o
"iznudjenom komunistikom antifaizmu", ovu relativizaciju doveli su do apsurda (Fire
1996; Besancon 1998). Brojna nova istraivanja pokreu pitanje naina na koji su seanja
na rat instrumentalizovana u hladnom ratu kako kod socijalistikih tako i kod kapitalistikih
posleratnih reima. Uprkos ideolokim lagerskim razlikama, ipak su mnogi problemi kod
obeju strana postavljani na slian nain: otpor i kolaboracija, izgladjivanje starih rauna u
ime pravde, nedoslednost politikih istki, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog
uvrenja dravnog i nacionalnog identiteta i izmirenja podeljenog drutva. To nisu bili
lokalni, ve univerzalni problemi koji ine vaan sastavni segment velikog evropskog
ratnog i poratnog potresa i trauma.
Drugi problem je hladjenje i ponovno jaanje nacionalnih i politikih identiteta.
Izmedju 1949. i 1989. Istona Evropa bila je homogenizovana izmedju ostalog i vizijom

bratske saradnje osvedoenom u hrabrom otporu faizmu i zajednikim uspesima

socijalizma. U Zapadnoj Evropi takodje je teklo uspeno prevazilaenje prolosti:
nestanak nemako-francuskog tradicionalnog neprijateljstva, slabljenje ekstremizma, rata
i gradjanskog rata. Medjutim oba bloka posle 1989. suoena su sa raspadom integrativnih
celina: na jednoj strani raspad SSSR-a, Jugoslavije i ehoslovake, a sa druge izazov
autoritetu nacionalne drave u Belgiji, Italiji, paniji i V. Britaniji. E. Hobsbaum, T. Dad i
J. Koka slau se da je snane dezintegrativne podzemne procese pokrivala
unutarlagerska integracija i napetost izmedju blokova 1949-1989 (Hobsbawn, Judt 1998,
Kocka 1996). Istoriari koji piu o kratkom )0< veku uoavaju kontinuirani proces od Prvog
svetskog rata, sloma velikih imperija i raspada evropskog sistema nacionalnih drava iz
XIX veka sve do 1989. Trajnost tokova pokazuje vanost uoavanja dubokih sklopova i
dugih procesa i odnosa prema njima u misli u drutvu u ijem sreditu je prevrednovanje
istorije (Braudel). Slabost evropske dogadjajne istoriografije i ideologizovane misli o
politici bila je u preteranom nastojanju za razdvajanjem sadanjosti od prolosti (kao d a j e
1945. bila nulti as i kao da minulo nije vie znaajno za ono to e se desiti). Danas se
vidi koliko je ova teza bila pogrena i udobna, premda i funkcionalna za obnovu i
integraciju celog kontinenta. Danas je jasnije da period pre 1945. nije bio tabula rasa. ak
i "rupa u seanju" u kojoj je trebalo da ieznu kolektivna znanja o zloinima iz prolosti
ima vlastitu dugu istoriju (Judt 2000). Lokalni sukobi, koje esto podvodimo pod pojmove
"otpor" i "kolaboracija", odraavaju i osvedoavaju trajnije politike, ideoloke, religijske i
etnike napetosti iji su izvori delom u politici medjuratnog perioda, delom u nainu
stvaranja drava posle Drugog svetskog rata, delom u manjim ratovima koji su prethodili
Prvom svetskom ratu. U sluaju Italije i Belgije izvori su jo stariji, u nepotpunim
poluzavrenim dravnim tvorevinama koje su stvorene u ranom XIX veku. Ameriki
istoriar T. Dad smatra d a j e evropska istoriografija u celini bila pod uticajem gledanja da
je 1945. krupan rez i prekretnica od koje poinje potpuno nova epoha. Svi su nastojali da
podvuku crtu ispod prolosti. Psiholoki i politiki poeljna spona izmedju novog poetka
istorije i kolektivne amnezije ispoljavala se sve do 1980-ih u istoriografiji ne samo SR
Nemake, ve i drugih zemalja u oba lagera. Malo je bilo sintetikih istorija Istoka i
Zapada koje bi razmatrale uzajamno uslovljavanje i medjuzavisnost procesa na obema
stranama. Prevladavale su uzajamne mahom optuujue istoriografije. Na slian nain
ova iluzija obnavlja se 1989. iri se novo miljenje da je sva dosadanja istorija
prevazidjena i bezuticajna i da je poelo novo doba sa vlastitim zakonima (Judt 2000).
Posledica prilino rairene iluzija o novom nultom-asu je bilo masovno traganje za novim
grupnim i linim identitetom (od komunista ka nacionalistima, sa levice na desnicu).
Lokalne protivrenosti davale su ovom preobraaju razliitu brzinu i dramatinost.
Burna zbivanja u poslednjem desetleu XX veka su za samo deset godina
izmenila pogled na XX vek. Vizija stolea nije statina kao ni obeleavanje njegovih
godina-medjaa. Tako se polovinom XX veka (kada su okonani neki krupni procesi),
poetak stolea poeo datirati 1914. ili 1917. (Oktobar i ulazak SAD u svetsku politiku), a
1945. shvatana je kao prelomna godina koja je uticala na novu periodizaciju stolea.

Poetkom 1990-ih irilo se miljenje d a j e prelomna godina stolea upravo 1989. godina.
Kod nekih ova godina nije samo epohalni prelom i kraj stolea nego i kraj ere (Larsen) ili
ak istorije (Fukujama). Nove prekretnice daju XX veku novi profil. Govori se o "kratkom
XX veku", ije se jedinstvo prepoznaje u u nadnacionalnom fundamentalnom sukobu
vrednosti i ideologija, pokreta i sila: na jednoj strani pobedniki liberalizam, na drugoj
totalitarizam. Sukob tri glavne ideologije veka sve do 1945, potom bipolarnost hladnog
rata i na kraju slom realnog socijalizma uslovili su razliite periodizacije stolea i faza u
njemu kod najznaajnijih savremenih istoriara: Noltea, Firea i Hobsbauma. Razliite
periodizacije stolea nametali su drugaije tumaenje odnosa kljunih ideologija: Nolte
izdvaja epohu "novog tridesetogodinjeg rata 1917-45", polazei od duboke
medjuuslovljenosti komunizma i faizma, Auvica i gulaga, Hobsbaum govori o "kratkom
XX veku" 1914-89. kom je socijalizam dao peat (autoritarnom modernizacijom i
antifaistikim uinkom), kod Firea su takodje isto razdoblje i socijalizam odredili stolee,
ali kao epohu lai, utopije, totalitarizma i iluzije. Uprkos metodskim razlikama, Nolteu i
Fireu zajedniko je pretvaranje antikomunizma u istorijsku paradigmu, klju tumaenja XX
veka. Da je Oktobarska revolucijaprva faza modermog totalitarizma, slau se
konzervativci i liberali, ali je obrazloenje drugaije: Nolte pokuava da pokae da je
Auvic kopija gulaga, Fire krivi egalitarnu utopiju za izvor totalitarizma, a Kurtoa smatra da
je klasni genocid bio pogubniji od rasnog. Ne bez razloga pomenutu obnovu teorija o
totalitarizmu na kraju XX veka V. Viperman nazvao je "nekrofilnim antikomunizmom".
Danas je slika stolea u svetlu novih iskustava iz poslednjih desetak godina
neto drugaija. U Istonoj Evropi oivljava nacionalizam, pa u sredite istorijske slike
prodiru procesi pre 1917, koji su za vreme hladnog ratabili prigueni ili relativisani. Sa
padom gvozdene zavese otvaranje prema Istoku potiskuje stare geografske obrasce, pa
oivljava faciniranost istonoevropskim i evroazijskim prostorom ega nije bilo u hladnom
ratu. Iznova jaa istorijska snaga dugih procesa koje odredjuju etnike pripadnosti i
sukobi. Sa stanovita tzv. Istonog pitanja evropska istorija na koncu XX veka javlja se u
novom svetlu optereena neprevladanim kontinuitetom raspada nadnacionalnih carstava,
osmanskog i austro-ugarskog (jedan sloeni problem i proces koji tee od napetosti
izmedju velikih sila u Krimskom ratu, Berlinskog kongresa, preko Sarajeva 1914. sve do
gradjanskog rata na Kosovu i "humanitarne" NATO intervencije u kom se prepliu
nacionalni sukobi i sukobi velikih sila). Ponovo je u sreditu panje duga prisutnost
otkrivenog nacionalnog identiteta s kraja XVIII veka, nacionalnih uspomena i pobeda
nacionalnih drava (Kocka 1996). Ali sada ovaj identitet ograniavaju i daju mu anahroni
ton ekonomska globalizacija i interkultulturna dinamika. Zbog snage dugih istorijskih
procesa XX vek postaje sve dui. Ponovo se u Evropi krvlju i gvodjem stvaraju
nacionalne drave i nastavlja se proces tamo gde je stao 1918. Na drugom kraju Evrope
nadnacionalne tvorevine stvaraju se na temeljima uvrenih nacionalnih drava. Koka
upozorava da je "kratki XX vek" presekao i preskoio ovaj kontinuitet. I u ekonomiji su
oivljeni dugi procesi ije je lokalno ograniavanje poelo u XVIII. i XIX veku, a koje je
presekao XX vek: to su zakoni irenja i univerzalizacije kapitalizma. Slom evropskog

realnog socijalizma kao alternative kapitalistikoj modernizaciji izmenio je aktuelnost

socijalnog "organizovanog" kapitalizma koji obuzdava zakone divljeg trita. To nije
sruilo samo komunistiku utopiju nego i cilj koji je od Hilferdinga inio jezgro i
socijaldemokratske utopije. Obistinila su se zapaanja Marksa i Engelsa iz Manifesta KP
1847. o ekumenskom i revolucionarnom razvoju kapitalizma koji nemilosrdno rui
tradiciju. Premda je evropski XX vek na svom kraju ugradio u pobedniki kapitalizam
socijalne mere i pobedu nad faizmom kao tekovine Crvene armije i jednopartijskog
socijalizma (koji nije tabula rasa kako kae Fire), obnova medjunacionalnih sukoba je
Evropu vratilau maticu dugih procesa. Da li je ove duboke i duge procese "kratki" XX vek
izmenio manje nego to se ranije inilo, pokazae ishod ujedinjavanje Evrope i logika
multinacionalnog kapitala izvan kontinenta. Zato e se tek za nekoliko decenija moi
pouzdanije rei da li je XX vek bio krai ili dui od svog hronolokog raspona.

1. 4. Revizionizam i normativizam kod prevladavanja prolosti

Na utvrdjivanje graninika istorijskih epoha ak i u nauci utiu konkretne ivotne
okolnosti koje zbivanjima daju diskontinuirani patetino-dramatini ton ili smisao zakonitog
kontinuiteta. Odavno je poznato da to je kriza drutva izrazitija (ratovi, genocid, glad,
nezaposlenost), to je vizija potpuno novog poetka masovno prihvatljivija a raskid sa
prolou radikalniji. Savremenom poimanju novog istorijskog poetka namee ton novi
antikomunistiki konformizam, kao kljuni idejnopolitiki segment izmenjene epohalne
svesti. Danas se npr. svi novi antikomunisti slau oko toga da opisu prolosti najbolje
odgovara tragini ton. Izmena identiteta iziskuje kao osnovu nepopustljivo uverenje da
socijalistika prolost zasluuje samo zgraavanje. To je poslekomunistika normalnost u
kojoj se nekonformistike vieslojne ocene socijalizma odbacuju kao anahrone. Trebalo je
preiveti, tvrde dananji antikomunisti, pa otuda nedostatak otpora. Na delu je radikalni
diskontinuitet normalnosti: minulo utanje u socijalizmu radi preivljavanja kao normalno
ponaanje s jedne i dananja glasna i iskljuiva demonizacija totalitarizma i prikazivanje
sebe kao rtve s druge strane. U etikom pogledu teko je taj diskontinuitet i paradoks
objasniti. Ali sa politikog stanovita glavni problem je kako skinuti sa sebe odgovornost
za ponaanje, ili bar za utanje u minulom reimu (Barbu 2000, 22). Zato je konvertitstvo
najee nepriznato prenaglaeno pokajanje. U sociolokom pogledu taj krizni mentalitet
vano je istai kao uzrok irenja iskrivljenog prevladavanja prolosti koje u poetku moe
biti nametano odozgo, ali ga tek kriza omasovljava. Naime u krizama konformisti zarazno
prihvataju radikalni raskid sa prolou, jer u strahu od egzistencijalne ugroenosti preko
demonizacije prolosti trae novu viziju izbavljenja.
Drutveni podsticaji prerade prolosti kod zemalja u tranziciji bili su naroito
dramatini. Realnom drutvenom ugroenou moe se objanjavati zarazno irenje
revizionistikog prevladavanja prolosti. R. Darendorf je uoio tri dimenzije prisustva
prolosti u poslesocijalizmu: otudjenje, utopiju i dogmatizam (Cit. prema Melich 1997).
Otudjenje se ogleda u poricanju ranijeg komunistikog statusa, ali se utopija premeta na

novu viziju poeljnog drutva. Jaa dogmatska vera u novu utopiju - harmoninu
zajednicu privatnih posednika. Pojedinci zahvaeni krizom i dezorijentisani odbijaju stari
autoritet, ali ne znaju koji deo njegovog nasledja hoe da zadre. Odnos prema prolosti
je protivrean: anarhinu sklonost za ukidanjem starog prati istovremeno traenje dravne
zatite i sigurnosti, tj. dela nasledja iz socijalizma. Postojanje protivrenosti izmedju
odbacivanja socijalistike prolosti i daljeg traenja paternalistike zatite i sigurnosti od
drave potvrdili su rezultati empirijskih istraivanja u mnogim istonoevropskim zemljama
(Melich 1997). Mnogi se u naelu slau sa trinom privredom i privatizacijom, ali se ne
mire sa tim to su neki bogatiji. Na delu su tzv. "zamka iluzije" i nerealna oekivanja.
Posle sloma realnog socijalizma, mnogi njegovi protivnici uverili su se da sloboda ne
znai automatski i sreu. Etiki vakuum istekao je iz sloma moralne saglasnosti unutar
ranijih slojeva i socijalne sigurnosti. To je zateklo mnoge nespremnim i kod suoavanja sa
prolou. Izlaz je traen u manipulisanju istorijom. Dezintegracija stare vlasti i centara
autoriteta, nedostatak vreg autoriteta, izmene drutvene strukture, stvorili su nove
situacije u kojima su se mnogi nali dezorijentisani kako u pogledu budunosti tako i u
odnosu prema prolosti (Melich 1997). U doslovnom smislu egzistencijalna pometenost, u
kojoj je nova sloboda iziskivala pojaani pritisak odgovornosti, preuzimanja rizika i
neizvesnosti u budunosti, traila je uzroke krize u izmenjenom gledanju na prolost.
Stvarao se mentalitet sklon prihvataju radikalno preradjene istorije. Cinizam, nesigurnost i
fatalizam, frustracije i stres traili su odgovarajue psihike, mentalne, politike i socijalne
kanale izraavanja. Vana osnova novog identiteta i objanjenja krize istovremeno bilo je
svaljivanje tereta na prolost. to je kriza bila ea (od nezaposlenosti do rata),
ugroenima je bila potrebna radikalnija prerada prolosti. Po pravilu rehabilitacija
antiheroja (ustaa, etnika, belogardejaca) bila je socijalnopsiholoka osnova prihvatanja
revizionistikog tumaenja optereene prolosti. Nova istorijska slika centrira se oko
rtava socijalizma (od faistikih kvislinga do liberala). Na slian nain, kao to je utvrdjen
rast alkoholizma kod poslesocijalistikih reima, ne bi bilo teko pokazati i
socijalnopsiholoku korelaciju izmedju frustriranosti i prihvatanja radikalne revizije
prolosti. Neto drugaiji izraz krize je priguenija nostalgija za nestalom socijalnom
sigurnou u obliku grevite odbrane starih komunistikih idola. Prerada istorije i njeno
prihvatanje ne daju se razumeti bez ove krize. Kontinuitet apatije, nepoverenja i cinizma
prema politiarima i politici uopte: sindrom "mi-oni", rast netolerantnosti (novo otudjenje,
ksenofobija, rast kriminala), zatim slabljenje dravne konrole, dezintegracija vlasti, etnika
mrnja, narasle drutvene nejednakosti i napetosti - sve to kombinovano sa oseanjem
nesigurnosti stvara oseaj ugroenosti od druge etnike grupe. U Jugoslaviji su
nacionalne elite koristile nezadovoljstvo i ohrabrivale ovinizam svaljujui krivicu na
spoljnjeg neprijatelja i minuli reim. Radikalna prerada istorije bila je vaan manipulativni
odgovor na krizu.
Krizom podstaknuto masovno odricanje od ranijeg opredeljenja (kao osnove
linog identiteta) psiholozi tumae time da je teko u istorijskom seanju suoiti se sa
samim sobom. Kod potiskivanja istorije ne poriu se minula nemila zbivanja niti

verodostojnost dogadjanja, ve vlastiti angaman, emotivne veze i nade. Tako su npr.

scenariji suoavanja Nemaca sa prolou 1945. i 1989. slini uprkos razliitim
iskustvima. Medjutim, ni na Istoku 1989. niti na Zapadu 1945. nije se zbilo suoavanje
Nemaca sa samim sobom i afektivno shvaenom vlastitom ulogom. Institucionalni okvir
suoavanja sa prolou najee se pokazivao kao okvir pravdanja i izbegavanja
unutranjeg suoavanja sa samim sobom, kao sa Nemcem (svaljivanje krivice na sistem i
ustanove). Bukuretanski politikolog A. Barbi je isti mehanizam uoio kod Rumuna. Za
istone Nemce je njihov angaman u iezloj DDR postao nestvaran, kao i i za mnoge
bive komuniste koji su brisali prolost.
Kada prerada prolosti zahvati misao o drutvu govori se o revizionizmu u nauci.
Njegova normativna komponenta najee se krije ili preruava, pa se zaokret u
tumaenju objanjava unutarnaunim razlozima. U ue naunom pogledu normativizam u
suoavanju sa prolou ispoljava se i u izboru izvora, tj. u njihovoj podeli na znaajne i
beznaajne. Moe se izraavati u golom unitavanju nepoeljnih izvora po jednu vlast ili
neposrednom uticaju arhivara koji uva dokumenta, zatim izdavau tampane gradje,
istoriarevom izboru gradje, isticanjem samo jedne strane pojave (politike, ekonomske ili
socijalne) na raun celine i si. Mo istoriara, koji na osnovu izbora dokumenata prua
jednu sliku istorije, je vea to je ui krug strunjaka koji se bave istim problemom i koji
mogu o tome objaviti bar drugaiji izbor gradje. Dalje na istoriara svesno ili nesvesno
utie i javno mnjenje, tj. tumaenja koje ono tolerie, a koja ne (a posredno i duh epohe).
Sama javnost, naroito ukoliko je proeta burnim oseanjima osvete ili straha, odbacuje
stanovita koja ne tolerie na taj nain to piscu uskrauje pristup javnim medijima. Ove
kolektivne granice tolerancije tokom vremena se menjaju. Pored moralnih granica
tolerancije postoje i ekonomska ogranienja: bez neophodnog finansiranja ne moe se
istraivati. Rasprava moe biti omedjena na strune asopise ili na iru javnost, a
normativni ton prima kada optuuje, izrie moralnu osudu, trai krivca ili naknadu za rtvu.
Tu se jasno pokazuje da se u javnoj raspravi kod drutva zahvaenog krizom retko trai
istina. Vie je re o tome da li je javnost spremna da prihvati ponudjenu verziju prolosti
kao osnovu grupnog identiteta.
Normativna komponenta uvek je pratila uverenje da istorijski procesi imaju
kontinuitet i doslednost i da je mogue objektivno nauno razumevanje tih procesa
(naela moderne istorije od XVIII veka). Istoriografija nije nikada bila fotografska
rekonstrukcija prolosti. Ameriki istoriar D. Ajders skrenuo je panju na vezu
normativizma sa istoricistikim, drutveno-naunim i kulturalistikim pristupom u
istoriografiji (Iggers 1999). Prvi pristup prevladavao je od poetka XIX do sredine XX veka
(Ranke). Istoriari su u pisanje istorije unosili vrednosti ustanova i klasa kojime su
pripadali: nemaki istoriari pravdaju Bizmarkovu politiku, ameriki istoriari rasnu
diskriminaciju, a vidljiva su razliita romantiarska pravdanja ratova u nacionalnim
istoriografijama. Kod ovoga pristupa drava se shvata kao kljuni pokreta istorijskih
procesa i to ne samo kao ovaploenje moi nego i moralne ideje koja je nadmona nad
pojedincima. Antiprosvetiteljska vizija poglavarske drave normalizovala je svako dravno

nasilje i rat. Druga teza istoricizma o neponovljivosti i jedinstvenosti zbivanja i presudnoj

ulozi elnih pojedinaca neopravdano je umanjivala znaaj interesa irih grupa ipristup
drutvene istorije. Ve krajem XIX veka, uz taj, jo dugo uticajni istoricistiki obrazac,
javlja se i drutvenonauni pristup u istoriografiji. Kritikuje se pripovedaki neanalitiki ton
istoricista i njihovo suavanje istorije na privilegovane elite ime se zapostavlja ire
drutvo. Poinje analiza drutvenih struktura i procesa (francuski analisti Pirenne, Febvre,
Braudel, strukturalisti Lamprecht i Plehanov). Krajem XX veka oba pristupa osporavaju
filozofi i kulturni kritiari gradei novi postmoderni obrazac u ijem je jezgru epistemoloki
relativizam (istorija je ista konstrukcija bez smisla, objektivnosti i zakona, a sve "velike
prie" su totalitarne - Lyotard, Baudrillard). Ajders uoava da je krucijalni test
postmodernistike vizije istorije holokaust. Ukoliko se dri naela da je istorija samo zbir
tekstova, konstrukcija bez veze sa realnou - postmoderna teorija ne moe odgovoriti
onima koji poriu holokaust. Ukoliko, pak, priznaju postojanje holokausta moraju pristati
na istraivanje uzroka i ireg drutvenog sklopa. Postmodernistiki filosofi Derida i Liotar
nisu se usudili da negiraju holokaust i da ga proglase za konstrukciju pobednika.
Naporedo sa postmodernom razvija se istorija svakodnevnice (istorija "odozdo") koja
obnavlja pripovedaki ton (skup mnogih malih pria lienih dominantne prie) kao reakcija
na prenaglaena objanjenja istorijskog razvoja "odozgo", tj. politikim iniocima. Kultura
je danas obuhvatnija i ira dimenzija nego to je bila ranije premda je uvek povezana sa
moi. U misli o drutvu jaa uverenje da se drutvo ne moe pojmiti bez kulture, niti
obratno. Sveprisutnost kulturnih uticaja i sila mora se ugraditi u novo poimanje problema i
metodsku stranu objanjenja. Nije re o primatu jedne strane, ve o svladavanja brojnih
zadataka koji iziskuju objanjenje uzajamnih proimanja segmenata drutva, pa treba
razumeti ne toliko delovanje privrednih cinilaca koliko duboko ukorenjeni pravni, politiki i
psihiki institucionalni sklop sa vlastitim razvojnim ritmom i vlastitom uticajnom snagom
mentaliteta. Stvaraju se osnove za istoriju svakodnevnice i rodnu istoriju, iri se polje
istraivanja, a istorijsko saznanje postaje tee. Decentrirano pisanje istorije, u kojem
glavnu ulogu imaju iskustva i obrasci ponaanja, iziskuje sloeniju medjugransku
metodologiju od tradicionalne istoriografije ili politikologije koja se bavi gotovo iskljuivo
ustanovama i monim pojedincima. To ak ide do ekstremne relativistike
postmodernistike teze da ne samo to je teko razumeti protivrenosti stvarnosti, ve se
porie da uopte ima stvarnosti (postoji toboe samo iskonstruisana stvarnost). Ova vrsta
unutarnaunog otpora nastala je kao reakcija na zasienost i jednostranost tradicionalnih
objanjenja koja vie ne odgovaraju novim istraivakim prioritetima naunog segmenta
nove epohalne svesti. Slina situacija bila je 1930-ih kada se javila Frankfurtska kritika
teorija kao reakcija na ekonomizam tradicionalnog i sovjetskog marksizma. Ona nije
prouavala samo ekonomske odnose nego celinu drutva.
Na slian nain je svakodnevnica kod jedne struje savremene istorije
suprotstavljena klasinoj politikoj istoriji. U sredite je postavljeno sve ono to pripada
ivotu malih ljudi: posao, dokolica, navike, jelo, ljubav, vaspitanje dece, kako se bore i
prilagodjavaju. Pri tome nema vertikalne hijerarhizacije izmedju ekonomske baze i

ideoloke nadgradnje niti horizontalnog sueljavanja sfere politike i privatnosti.

Svakodnevni ivot je spoj materijalnih oblika proizvodnje, kulturne prerade i politikog
ponaanja (E. Thompson). To nije beg od sloenih struktura makroistorije niti njihovo
potcenjivanje, ve "istorija odozdo", koja se odvija u mikro svetu i koja pretpostavlja
mikroskopski rad na povezivanju detalja (npr. delova prepiske). Mikro svet govori o makro
svetu, a detalji su zavisni od velike politike. Ali, taj determinizam nije
jednosmernapredodredjenost detalja celinom ve medjuuticaj osobenih segmenata
stvarnosti (Hannes, Volker 1985). Ova struja najvie je rairena u V. Britaniji i SAD, a
samo delom i u Francuskoj i Nemakoj (oko J. Koke i L. Nithamera). U angloamerikim
krugovima postala je ak pomodna reakcija na kontinentalnoevropski strukturalizam i
istoricizam. Uperena je protiv politike i socijalne istorije i prenaglaavala politike i
ekonomije. Socijalnokritiku notu vue delom iz marksizma, engleskog radikalizma i
drugih pravaca koji se bave obespravljenima. Istorija svakodnevnice ne bavi se
plemstvom i buroazijom nego svetom radnika i niih slojeva. Izvire iz razliitih struja koje
su se bavile otudjenjem pojedinca i njihovom ugroenou od velikih birokratskih
organizacija. Ali kod ove struje upadljiv je i neoistoricizam, tj. otpor otrim sistemskim
pojmovima: Goldhagen je makro teoriji o faizmu suprotstavio "gusti opis" faistikih
zloina. Slabost detaljisanja kod opisa konkretnih situacija slina je iscrpnim opisima
ivota junaka u istoricizmu. Neretko se preteruje sa autonomijom svakodnevnice, a
dosada svakodnevne egzistencije se esto poetizira: kao to je ranije omiljena figura L.
Rankea bio uspeni dravnik, tako je svakodnevni vejk heroj studija nove svakodnevne
istorije. Ova neoromantika i pseudorealizam verovatno su prolazne pomodne pojave. Bez
sistematskih pojmova i teorije istorija svakodnevnice je skraena istorija (Hannes, Volker
1985). Svakodnevnica se mora shvatiti kao integralni sastavni deo globalno drutvenih
struktura moi, to je uoeno u dijalektici opteg i konkretnog kod Sartra i Kosika.
Marksizam je imao zanimljiv u osnovi inkluzivan odnos prema pomenutim
pristupima, tj. mogao ih je ugraditi u vlastitu viziju istorije, a da ne negira svoju osnovnu
usmerenost. Tradicionalni marksizam bio je sklon strukturama i procesima, a od Lukaa i
kritike teorije levica se okree dijalektiki shvaenom empirizmu. Tako je marksizam bio
uticajan u Evropi 1960-ih i 1970-ih, kada je i zanimanje za sociologiju bilo veliko, a ve
1980-ih slabi uticaj marksizma izmedju ostalog i stoga to je istorija postupno potiskivala
sociologiju (jer svako nacionalno budjenje trai istorijsko utemeljenje). Ipak je uticaj
marksizma na istoriografiju, zapaa Ajders, bio impozantan. Marksizam shvaen kao
teorija modernizacije, za razliku od nemarksistikih analiza (npr. Rostow), nije istraivao
samo procese industrijalizacije i tehnike racionalizacije, nego i unutranje socijalne,
politike i kulturne suprotnosti koje su usidrene u svojinskim odnosima. Osim toga,
marksistike ideje suna razliite naine uticale i na mnoge savremene nemarksistike
istoriare (npr. na H. Rozenberga i H. Veler) kod istraivanja "istorije odozdo", politike
svesti niih klasa, uzajamne povezanosti ekonomskog razvoja, politike svesti i uporednog
prouavanja zakasnele modernizacije.

Kod marksistike sociologije i socijalne istorije nikada nije u sreditu bila prolost
shvaena kao sredstvo jaanja jedinstva nacije, niti je istorija bila obrazac jaanja
iracionalnih kolektivnih identiteta ili negovanje seanja koje iziskuje nacionalni identitet.
Svaka epohalna svest vezana je za jaanje ili slabljenje pojedinih drutvenonaunih
disciplina. Konkretnijom analizom moe se utvrditi koliki udeo u tim promenama ima
teorijski i metodski revizionizam, a koliko su ove rezultat razumljivog pomeranja akcenta u
istraivanju drutvenog determinizma u zavisnosti od preovladjujucih dinamikih sila
epohe? Sve do 1960-ih bile su snane ideje politike istorije, niko nije verovao u slom
idejne istorije, a bila je zapostavljena analiza drutva i privrede. Danas skoro da je
obrnuto. Niko ozbiljan ne sumnja da se politiki sistemi ne mogu valjano objanjavati bez
ekonomske i socijalne dimenzije. Sa slabljenjem marksizma porasla je kritinost i prema
strukturnoj istoriji. Goldhagen debata 1996/97. je samo razotkrila zasienost strukturnom
istorijom i pokuaj nove generacije da pokae da se ljudsko delanje ne moe objanjavati
samo interesima, nego i vizijama sveta i kulturim tradicijama, percepcijama i tumaenjima
tzv. stvarnosti, mentalitetom kao i ivotnim svetom. Samokritini predstavnik strukturne
istorije Hans Ulrih Veler primeuje: "Premda smo dugo uili od Maksa Vebera, ipak smo
bili fascinirani analitiki jasno izdvojenim drutvenoekonomskim problemima i politiki
vladajuim interesima" (Wehler 1996). Pri tome dodaje da vlastitu poziciju treba uvek
preispitivati po uzoru na Vebera koji je predlagao: u metodskim i teorijskim pitanjima uvek
razvijati ekstremnu poziciju, argumente to je mogue otrije idealnotipski zaotravati, a
nae vrednosne ideje (tj. interese koji nam usmeravaju snove) otvoreno izloiti i onda na
dobar luteranski nain rei "ovde sam, ne mogu nita drugo nego da vam se predstavim".
Ovakvom otvorenou razliite struje strukturne istorije krajem veka treba da vie
integriu kulturnu istoriju u vlastiti pristup, ne zaboravljajui da i u modernom trinom
drutvu ostaje drutvena hijerarhija sila poretka sui generis, ije se tvrde strukture teko
menjaju.
Sa slabljenjem marksizma i sociologije jaale su konzervativno naune struje i
znaaj istorije. Konzervativci su uvek tragali za "prolou koja prua saglasnost" i
istorijom kao sredstvom jaanja nacionalnog ili konfesionalnog identiteta, a negovanja
selektivnih seanja koja je traio konkretni identitet su primala raznovrsne oblike:
negiranje, neutralizovanje, relativisanje ili potiskivanje tamnih senki prolosti. Berlinski
istoriar Jirgen Koka upozorio je da strategije potiskivanja prolosti uvek imaju
dalekosenu moralno-politiku cenu i da mogu stvoriti samo kratkoronu idejnu
saglasnost (Kocka 1987, S. 132-33), jer gomilaju napetosti koje se vremenom moraju
eksplozivno razreiti (npr. bunt 1968. protiv potiskivanja faistike prolosti ili 1990-ih
formirani eksplozivni idejni vakuum nakon nestanka komunistikih partija). Kod pomenutih
glavnih pristupa prerada i revizija istorije bila je modifikovana osobenim teorijskim i
metodskim crtama, kako u saznajnom tako i ideolokom obliku. U razliitim fazama svog
razvoja pomenuti pristupi bili su povezani sa drutvenointegrativnom upotrebom.
Savremeni revizionizam nemogue je pouzdanije razjasniti ukoliko se nemaju na umu
glavni teorijski pristupi prolosti.

Teine teme nisu naravno bile istovetne u svim zemljama. Sporovi oko prirode
Francuske revolucije odraavaju pravac razvoja istoriografije od 1970-ih u Francuskoj, a
nemaki Historikerstreit izmenu odnosa prema faizmu od 1980-ih. U obema zemljama
do tada je bila uticajna marksistika istoriografija koja je isticala ulogu masa u Francuskoj
revoluciji i klasno-ekonomski inilac kod objanjenja faizma. U Francuskoj Fire menja
pravac, odbacuje klasno ekonomski pristup i istie ulogu politikihi ideolokih inilaca, a u
SR Nemakoj Nolte poinje debatu oko veze boljevizma i faizma. Premda je Nolte blii
istoricizmu, a Fire analistima oba zaokreta bila su izrazito antimarksistika. Uprkos tome u
poslednjih 20 godina vidljiv je snaan uspon socijalne i kulturne istorije. Socijalna istorija
prokrila je put kulturnoj (istorijska demografija, obrasci ivota malih zajednica i njihov
mentalitet), a bilo je i zajednikog nastojanja drutvenih nauka i kulturne istorije da
neutralizuju ulogu politike (kod Firea spoj politike i kulturne istorije).
lako su glavni pristupi u istoriografiji bili povezani sa vrednostima, ipak u
normativizmu ne treba traiti njihovu imanentnu slabost. Istorija je uvek bila povezana sa
vrednostima, istoriari ne treba da poriu ideoloku i vrednosnu opredeljenje ve da se
suoe sa iskrivljavanjima koja ova nose. I ovde je kritika normativizma vlastitog pristupa
retka. Od karaktera teorijskog pristupa prolosti zavisi i njegova normativna komponenta.
Normativizam kod istoricistikog isticanja neuporedivosti zbivanja ili kod precenjivanja
uloge pojedinaca je drugaiji od iskljuivosti kod strukturalistikog apsolutizovanja znaaja
grupnog interesa ili od relativistike postmodernistike istorije svakodnevice. Istraivaki
prioriteti unose preko epohalne svesti normativnu komponentu razliite snage i trajnosti, a
drugaiji su teorijski izrazi i idejnopolitike intrumentalizacije: relativizacije, apsolutizacije,
trivijalizacije i dogmatizacije nekog vanog istorijskog procesa ili dogadjaja. Osim toga,
nisu sva vrednosno opredeljena stanovita podjednako pogrena i iskljuiva. Postoje
opteprihvaeni standardi racionalnog znanja i kriteriji kritike metode kojima se
pristrasnosti mogu oceniti. Kritiki istoriari treba da skidaju slojeve legendi koje stvaraju
sva tri pomenuta pristupa.
Ovaj zadatak nije nimalo lak jer je istorija idejna forma u kojoj kultura polae
raun o svojoj prolosti (J. Huizinga). Sa izmenom stvarnosti menja se i istorijska svest, a
izmenjena stvarnost trai prilagodjavanje slike o prolosti novom fondu znanja.
Deskriptivna neanalitina istorija bez zanimanja za sadanjost nuno je antikvarna i
neteorijska. Istorija je prisutna i aktivna, ali najgori dokaz za tezu o ivoj istoriji je to to se
ljudi u ime istorijski obrazloenih pretenzija ubijaju. Nije pravo pitanje da li uimo iz
istorije, nego kako se baviti istorijom da bi se iz nje moglo uiti (K. Brunner). Predmet
istorije nije samo zbivanje, nego ono to nam je od prolih zbivanja dostupno, tj. izvori.
Kod korienja istorije retko se radi o tome da se prole pojave direktno prenose u
sadanjost, a ee o tome da paljivo rastumaenom istorijom, preispitujemo sadanja
stanja. esto uoavamo kako se obeanja vladajuih razlikuju od njihovih dela. Na
osnovu toga emo i dananje ideologije kritiki prihvatati. Dakle, iz istorije ne dobijamo
recepte, ve postavljanje pitanja, tj. problematizacije uz iju pomo pojave sa kojima se
suoavamo posmatramo diferenciranije. Emancipatorski odnos prema istoriji poiva na

naznaivanju alternativa, a ne upornom dokazivanju da se desilo ono to se moralo zbiti.

U doslovnom smislu rei to bi bio smisao idejnog prevladavanja prolosti.

1. 5. Pojmovna strana prevladavanja prolosti

U nauci odnos prema prolosti ne odredjuje samo teorijska usmerenost (vizija
drutvenog determinizma i istraivakih prioriteta) nego i izbor sredinji hpojmova. Dok
berlinski politikolog Gunar Tajsen koristi pojmove "prevladavanje prolosti" i "prerada
prolosti" kao sinonime (Theissen 1996), bohumski istoriar Norbert Fraj izbegava prvi
pojam (smatrajui da je popularnost ovog eufemizma sve raireniji pritisak "da se u SR
Nemakoj konano podvue crta ispod prolosti"), pa koristi sintagmu politika sa
prolou (Vergangenheitspolitikj koja obuhvata preradu, potiskivanje i preutkivanje
prolosti. Ovim pojmom Fraj oznaava glavni tok unutarpolitikog razvoja SR Nemake u
prvoj polovini 1950-ih, koji je teio ukidanju kanjavanja i integraciji bivih nacista i
osudjenih, a tek uzgred tabuiziranju nacistikih organizacija i ideologija (Frei 2000). Od
toga nisu imale korist rtve nacizma ve bivi nacisti i njihovi saputnici. Oni koji su bili
oteeni u prvom talasu saveznike denacifkacije ubrzo su obuhvaeni "sveobuhvatnim
pardoniranjem".
Manesterski istoriar N. Beron takodje zapaa da su neprevodiva nemaka re
Vergangenheitsbewltigung, jednako kao i engleska kovanice overcoming of the past ili
mastery of the past neprikladne iroke formulacije koje obeleavaju pobedu ili
svladavanje pretnje koju predstavlja prolost. Termini su viesmisleni jer oznaavaju vie
procesa: sjedne strane sudsku, birokratsku ili politiku intervenciju, a s druge je to proces
subjektivnog priznavanja, analogno terapeutskom prevladavanju linih trauma. Sve to kao
rezultat javnih rasprava o istoriji. Nezavisno od semantike ambivalentnosti pojma
Vergangenheitsbewltigung, koji se rairio u nemakom Historikerstreit 1986/87, debate
oko njega su profesionalne istoriare uvele u politiku (Baron 2000). Ovaj pojam je pre
svega nemaki, mada je bilo i u drugim zemljama prerade prolosti i stvaranja novog
identiteta na temelju novih vrednosti koje je nosila izmenjena epohalna svest. Istorija je
primala sredinju ulogu kao sredstvo resocijalizacije, a time i vitalne komponente
demokratizacije. Prevladavanje prolosti je post hoc analitika konstrukcija, vie nego
termin koji opisuje stanje. G. Jasper, istoriar iz Erlangena, razlikuje nekoliko stupnjeva
prevladavanja prolosti u SR Nemakoj: retribucija, dezorijentacija, anomija,
administrativne istke, rehabilitacije rtava, preimenovanje gradova i ulica, sudjenje
bivim liderima i slubenicima bezbednosti. Vie se radi o usmeravanoj nego spontanoj
izmeni ponaanja kao odgovoru na promene razvoja. U razliitim situacijama i na
razliitim stupnjevima razvoja procesi kulturnog prilagodjavanja iziskivali su nekada
seanja, a nekada zaborav, a od karaktera drutvenih sukoba zavisila je politika kultura
koja je pomenutim procesima davala nasilnu ili kompromisnu boju. U uem smislu izraz
"prevladavanje prolosti" postao je zbirna oznaka aktivnosti sa kojom se poslefaistiki i
poslesocijalistiki reimi suoavaju sa diktaturama i zloinima sistema koji su im

prethodili". Kod nemakog suoavanja sa faistikom prolou P. Dudek razlikuje etiri

podruja: a) krivinopravnu dimenziju, b) finansijske mere odtete, c) politike i
ustavnopravne mere i d) psiholoko-pedagoke oblike prerade prolosti.
Naredni dopunski pojam "neprevladana prolost" takodje se javio jo krajem
1940-ih, a njegov smisao i znaaj neobino burno i jasno ispoljen je 1968. u sukobu
generacija. USR Nemakoj leviarski studenti postavili su pitanje personalnog i
institucionalnog kontinuiteta faizma i poratne vladajue elite, provocirajui moralno
suoavanje Nemaca sa faistikom prolou, a u Francuskoj nekoliko godina kasnije
desniari su problematizovali antifaizam francuskih komunista. Kritika struja iz 1968. i
danas u Nemakoj plodno utie na idejnopolitike debate i ima katalizatorski efekat, ali je
vremenom ne samo pojam prevladavanje prolosti "izvetrio" (Fraj), ve je i iz ove kritike
izvedena tenja za politikim promenama postala manje ubedljiva usled prirodne smene
generacija krajem 1970-ih. Od TV serije "Holocaust" u Nemakoj pod kraj 1970-ih prelazi
se u treu fazu koju obeleava termin "odravanje prolosti" (Vergangenheitsbewahrung)
(A. Assmann) u ijem sreditu je pitanje koja seanja na faizam uvati. Historikerstreit je
bio izraz istih dilema, a sa univerzalizacijom seanja na holokaust (medijskim isticanjem
unitenja Jevreja kao neuporedivog zloina) nastupila je faza skraivanja istorije "Treeg
Raj ha".
Pomenuti pojmovi raznovrsnog obima i sadraja nisu se probijali samo nauno
teorijskim uobliavanjem. Kod kulturnog prilagodjavanja koje tee preko izmene istorijske
svesti treba razlikovati istorijsku nauku, istorijsku kulturu i tradiciju seanja, premda su
ova tri nivoa rasprave tesno povezana (sva tri nivoa su se najjasnije ispoljila u
medjunarodnoj Goldhagen-debati 1996/98). 1. Rezultati akademske istorijske nauke
samo u izuzetnim sluajevima privlae vannaunu publiku jer ih treba prevesti. Tek kada
se prevedu javnosti moe se govoriti o istorijskoj kulturi. 2. Profesionalni istoriari su
samo deo onih koji uestvuju u raspravi o prolosti. Neretko se njihov struni autoritet
ignorie. U krizama su uticajniji ljubitelji istorije. Kada se oni umeaju u istoriografiju
stvara se posebna medijska istorijska kultura. 3. Seanje koje se prenosi tradicijom je
preteno usmeno, prenosi se porodicom, krugom prijatelja i si. Jo je iva potreba za
stvaranjem smisla posredstvom istorijskog pripovedanja. Pitanje je koje prie i koji izvori u
javnoj istorijskoj kulturi imaju nadmo? Istoriografija moe oblikovati mit koji stvara
identitet, ali moe biti i neprijatna uznemirujua, argumentovana i pouzdana nauka. Treba
pomenuti jo neke pojmove koji se od skora javljaju. Tako "istorijska politika" istrauje
"sporove oko istorije kao politikog dogadjaja u demokratiji sa posebnim teitem na
motivima politikih aktera". A "kultura seanja" je pojam nastao u suoavanju Nemaca sa
holokaustomi sadri sledee dimenzije: socijalnopsiholoku (koja se pita o oseajnom i
egzistencijalnom znaaju istorijskih zbivanja), politiko-pravnu i politiko-kulturnu. Pored
toga, kod kulture seanja u sreditu je i nauno-dokumentarno, estetsko-ekspresivno i
ritualno suoavanje sa prolou: kulturoloko istraivanje odnosa prema prolosti preko
spomenika i naina prerade prolosti, oblici mitologizacije, ritualizacije i sakralizacije (koji
npr. kod Auvica seu do religijskog seanja i mitske martirologije) itd.

Kritiko suoavanje sa prolou podrazumeva prevrednovanje razliitih oblika

druvene svesti, pre svega njenog najracionalnijeg segmenta - nauke. Naune prerade
istorije prisutnije su kod zemalja koje su imale burni i diskontinuirani razvoj. Pri tome je
upadljiva slinost obrazaca kod razliitih zemalja. Ono to je u Francuskoj nazvano
"Viijevski sindrom" (H. Rousso), tj. nain na koji se seanje na marala Petena porie,
iskrivljava, potiskuje, prihvata ili zloupotrebljava - moe se objasniti samo ako se
posmatra iz perspektive ireg ili ueg napetog sklopa istorijata politikih i socijalnih
sukoba ove zemlje. Medjutim, vie drava ima svoj Viijevski sindrom. To su sve one koje
potiskuju u zaborav vlastitu slubenu saradnju sa nacistikim okupatorom. Istorija je uvar
nacionalnog seanja koje daje koheziju naciji (strukturnu istoriju tee je uklopiti u
nacionalni ablon istoriografije jer istoriju poima ire i sloenije). Viijevski sindrom istorije
i seanja u Francuskoj dugo je bio postojan 1944-1970. Bila je vrsta saglasnost oko
potiskivanja tamnih godina Viija koja je poivala na isticanju pokreta otpora Golista i
komunista ime je poraena Francuska uvedena u red antifaistikih nacija. panski
istoriari se takodje razilaze kod ocene nasilja u gradjanskom ratu: frankistiki pobednici
su tvrdili da je nasilja bilo samo kod republikanaca, kompromisniji su zagovarali pristup
"pola-pola", a trea struja (koju su antikomunisti ironino nazivali "romantinom") tvrdila je
da je terora bilo neuporedivo vie kod nacionalista nego nego kod komunista. Sline
prirode su sporovi u savremenoj Madjarskoj oko zbivanja iz 1956. Ovde su istoriari
podeljeni u nekoliko tabora, vie na politikoj nego na profesionalnoj osnovi, a javnom
mnjenju je teko da se snadje u haosu tumaenja. Trajnost ovom sueljavanju daju
ideologije razliitih partija u ijem jezgru su prisutne razliito obojene ocene istorije. Kod
pomenutih primera "teko optereenog seanja" istorija se tee probija jer oseanja
vezana za zbivanja ne slabe. Veno prisutna prolost (npr. oko Viija) ne bledi, jer je
skopana sa istorijskim utemeljenjem aktuelnih partijskih interesa. Obnova seanja
verovatno je bila najdramatinija kod nacionalistikih istoriografija vienacionalne
Jugoslavije. Od kulture seanja uvek zavisi kakvu e ulogu ono primiti. Seanje ne mora
imati samo konzervativno-revanistiku nego i prosvetiteljsku ulogu. Koka govori o
produktivnoj snazi seanja, ali ne u konzervativnom smislu rehabilitovanja tradicije ve
izvlaenja istorijske pouke. Istorijsko seanje pomoglo je da se druga polovina veka jasno
razlikuje od prve. Premda je teret prolosti, za Nemce istorijsko seanje moe biti
produktivno. Sam oprez da se moe ponovo skliznuti u varvarstvo moe delovati
mobilizatorski, a takvo seanje moe biti temelj demokratskog identiteta (Kocka 1996).
Prosveeno seanje [aufklrende Erinnerung), koje nije isto to i istorijsko znanje,
razlikuje se od obinih projekcija i mitova o kojima se ne da raspravljati.
Sporovi oko "ive istorije" neshvatljivi su bez uoavanja njenih podzemnih
tokova, koji su slini kod istorija Austrije, Grke, Belgije i Madjarske. Uvek su pitanja ista:
ta je bilo pre 1939, ta izmedju 1939-45. i kako se danas ta seanja oivljavaju ili
potiskuju (Wirth 1999). Povratni uticaj samih seanja (istoriografije, stereotipa,
predrasuda) na zbivanja u pojedinim razdobljima dugog procesa bio je raznolik (debate
istoriara, unutardrutvene napetosti, gradjanski rat). Objanjenja uzroka i posledica

sukoba oko prolosti pouzdanija su ukoliko se i ovi idejni procesi prouavaju na

uporednom planu. Istoriografija mora biti kadra da uoi provincijalizam i nedovoljnost
monografskog pristupa i bude svesna uzajamne ignorancije nacionalnih istoriografija.
Upravo je ova ignorancija spreila stvaranje za budunost nunog pluralististikog
poimanja istorije i istorijske svesti i gledanja da je evropska prolost nedeljiva
(medjuzavisna) i zajednika (Wirth 1999). Istorija je prepuna sivih zona, a ne samo
upadljivih dogadjaja (Lewin), pa treba razumno odrediti srazmeru izmedju vanosti jednih
i drugih (periodi neupadljivog mira su vani koliko i ratovi).
Kod uporednog osvrta na sukobe oko prolosti (obrasci, trajnost, kultura
seanja) u razliitim sredinama najpouniji su oni koji su primili teorijski najrazvijeniji oblik.
Verovatno su u nemakim diskusijama posle 1945. pomenuta preispitivanja (grupna i
lina) izraena u najrazudjenijem vidu (moralnom, teorijskom i idejno politikom) pa mogu
biti korisna u prepoznavanju i tumaenju slinih procesa u drugim sredinama. Zato to je
najrazudjenije, nemako suoavanje sa faizmom viestruko je pouno. Ovde bi trebalo
prikazati neke kararakteristine segmente nemakog suoavanja sa vlastitom prolou
(faistikom i socijalistikom), pre svega sadraj najotvorenijeg spora istoriara 1986/87.
tzv. Historikerstreit, a zatim i sline idejne sukobe u jo nekoliko zemalja 1990-ih godina
(vajcarska, Austrija Rusija, Japan). Smena epohalne svesti na kraju XX veka podstakla
je slina nastojanja za preradom (rastereenjem ili demonizovanjem) prolosti u razliitim
sredinama, ali ovi procesi bili su u razliitoj meri idejnopolitiki dramatini i teorijski
pouni. Retke su bile sredine gde su prevladavanje prolosti i sukobi seanja zaotreni do
nelagode ili stida zbog odgovornosti vlastite nacije u masovnim zloinima. Stvaralaka
inteligencija daleko ee je nametala prevladavanje prolosti po revanistikom obrascu
prkosnog ponosa. U Jugoslaviji jo uvek je teko oekivati organizovano idejno
podsticanje promiljanja grupnog stida zbog neposustalosti i rairenosti uverenja da je u
minulom gradjanskom ratu upravo moja nacija bila u pravu. Nije mala odgovornost
stvaralake inteligencije to to je svuda u bivim jugoslovenskim republikama umesto
oseaja nelagodnosti i stida zbog podsticanja gradjanskog rata ustolien neprevladani
"patriotizam" i kvaziistoriografski osmiljeni revanizam kao nepresuni balkanski
konfliktni potencijal. Misao o drutvu mora razvijati kulturu saoseanja i sa rtvama drugih
nacija i kulturu distanciranja od poinilaca uprkos porodinim i nacionalnim vezama. Inae
i naa e, kao i istorija seanja SR Nemake, biti ne samo istorija drutva optereenog
strahom od stida nego i istorija ponovljenog iskljuenja nepotovanih rtava.

Literatura:
Barbu, Daniel (2000): Der postkommunistische Antikommunismus (prevod sa rumunskog),
Halbjahresschrift fr sdosteuropaische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1.
Baron, Nick (2000): History, Politics and Political Culture: Thoughts on the Role of
Historiography in Contemporary Russia, Cromohs, 5.

Besancon, Alaine (1998): Forgotten Communism, Commentary (New York), Vol 105,
january 1998 (prevod sa francuskog).
Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerungen und gesellschaftlicher Umbruch. Die
DDR im Diktaturvergleich, Berliner Debatte, 9. Jhrg. No. 6.
Brunner, Karl: Vom Nutzen der Historie. http//www. univie. ac. /iff. gesorg/ifftexte/band6htm
Fire, F. (1996): Prolost jedne iluzije - komunizam u dvadesetom veku - (prevod sa
francuskog), Paiadeia, Beograd (1. Edit. 1995).
Frei, Norbert (2000): Vergangenheitspolitik - Die Produktivitt der Verdrngung? Rubin
1/2000.
Heer, Hannes/Ulrich, Volker (1985): Die "neue Geschichtsbewegung" in der
Bundesrepublik - Antriebskrfte, Selbstverstndnis, Perspektiven; in: Heer, Hannes; Ullrich,
Volker (Hg.), Geschichte entdecken - Erfahrungen und Projekte der neuen
Geschichtsbewegung; Reinbek 1985; S. 9 - 3 6 .
Hobsbawn, Eric (1994): Doba eksterna (prevod P. Markovica s engleskog) u rukopisu
Judt, Tony (1998): Europas Nachkriegsgeschichte neu denken, Transit 15/1998 (Wien).
Kocka, Jrgen (1987): Hitler sollte nicht durch Stalin und Pol Pot verdrngt werden, u
"Historikerstreit" - Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der
nationalsozialistischen Judenvernichtung, Mnchen, Piper.
Kocka, J. (1996): Vor dem Jahrtausendwechsel: Was nehmen wir mit in die Zukunft?
Deutschland Archiv H. 6.
Erdheim, Mario (1999): Schwierigkeiten mit der Geschichte - Zur Debatte um die Schatten
des Zweiten Weltkriegs Neue Zricher Zeitung, 17.12.1999.
Frey, Hugo (2000): Historical Memory and the Boundaries of European Integration
http:/www.surrey.ac.uk/LIS/MNP/may2000/Frey.html
Iggers, Georg. G. (1999): Historiography in the 20th century-The misuse of history
Symposium on "Facing misuses of history" Oslo (Norway), 28-30 June 1999 http://culture
coc.fr./hist20/eng/Rapports/Erraportssymposiumnorvege.htm
Melich, Jiri S. (1997)"The Post-Communist Mind" http: //ecolu-info. unige.
ch/archives/cerro97
Mertes, Michael (1999): Die Gegenwart der Vergangenheit - Zur auenpolitischen
Relevanz von Geschichtsbildern http://www.dg.ap.Org/p/ip/p0009/mertes-p. html
Montau, Robert/ Pla, Christine/Welzer, Harald (1997): "Da hat einer den andern
mitgezogen!" - Zum Geschichtsbewutsein vom Nationalsozialismus http://www.unics.unihannover.de/agis/info4geschichte.htm
Steinbach, Peter (1999): Neuorientierung im Transformationsproze durch Wertewandel:
Vergangenheitsbewltigung, Verhaltensprgung, Zukunftsorientierung durch Massenmedien;
http://www2.hu-brlin.de/gesint/sfb/a5.htm
Strmer, Michael (1987): Geschichte in geschichtslosem Land, u "Historikerstreit".
Sundhaussen, Holm (1998): Die Last der Vergangenheit: berlegungen zu Nation und
Geschichte, http://www.avh.org.yu/sundhaussen.htm
Theissen, Gunnar Jeremias (1996): Vergangenheitsbewltigung in Sdafrika: Die
sdafrikanische Wahrheits - und Vershnungskommission, Diplomarbeit, Freie Universitt

Berlin Fachbereich Politische Wissenschaft Oktober 1996 http: IIuserpage zedat. fu-berlin.
de//theissen/diplom/kap. 8-htm
Wippermann, Wolfgang (1997): Wessen Schuld - Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Berlin, Elefanten Press.
Wirth, Laurent (1999): General report, Symposium on "Facing misuses of history", Oslo
(Norw ay), 28-30 June 1999; http://culture.coc.fr./hist20/eng/Rapports/Erraportssy
mposiumnorvege.htm

2. Prevladavanje prolosti: ideoloka strana

Istorijsko seanje je vana komponenta razvojnih promena, a kolektivno seanje
jeste konstitutivni sadraj politike kulture. Nakon nestanka hladnog rata
instrumentalizacija istorije je u razliitoj meri prisutna jer nije uvek, ni u svim zemljama,
ocenjivana kao podjednako funkcionalna: u Rusiji je ostala u senci brzih promena, krize i
haosa, u gradjanskom ratu u Jugoslaviji imala je neobino aktivnu ulogu, a kod ostalih
zemalja bila je prisutna u meri u kojoj je ocenjeno da moe koristiti pravdanju ciljeva
vladajuih snaga. Nain i stupanj prerade istorije su dinamini sastojak politike kulture, tj.
njenog prilagodjavanja novim pravcima razvoja. Pravdanje poslehladnoratovskih promena
ovde e biti praeno samo na planu korienja istorije: razlike u samopoimanja starih i
novih politikih elita, izmenjene drutvenointegrativne vrednosti, rast uloge nacionalnog
identiteta i traganje za novim ideolokim okvirima. Termin seanje ili istorijsko seanje
oznaava nain tumaenja i prihvatanja prolosti, tj. kako drutvene i politike grupe
selektivno vide vana zbivanja iz prolosti, trudei se da preko tako istorijski utemeljenog
identiteta zatite interese. Po svemu sudei, to je imao na umu ameriki istoriar T. Dad
kada je 1997. u knjizi "Velika iluzija" izneo pesimistiko gledanje d a j e poratna evropska
integracija pretrpela neuspeh jer ju je ugroavala blia istorijska prolost. tavie, seanja
na faizam i rat, po njemu, jo uvek spreavaju kolektivnu elju za ujedinjenjem. Ima i
drugih miljenja, pa ak i sumnji u to da zajedniki zapadnoevropski identitet mora pre
svega poivati na usaglaenom istorijskom seanju (Frey, 2000)? Ako je potpuno
usaglaavanje seanja i nemogue, revanistika prerada istorije svakako je vana
smetnja globalizaciji i ujedinjenju.
Novi oblici rasprava o seanju javljaju se na Zapadu posle 1960-ih u talasu
dekolonizacije, pojave novih drutvenih pokreta i njihovog traganja za alternativnom
izmenjenom istorijom. Globalizaciju holokaust debata 1990-ih aktuelizovali su etniki
sukobi na Balkanu i u Ruandi. Ubedljivost pravdanja "humanitarne intervencije" NATO-a
na Kosovu zavisila je od seanja na holokaust. Snimci zbegova i masovnog ubijanja koji
su obili svet, oiveli su seanje na neintervencije SAD u Evropi 1940, i neuspeh
intervencije u Bosni 1992. To je pojaalo ulogu kulture seanja krajem XX veka i
korienje holokausta kao univerzalnog sinonima istorijske traume. Holokaust je postao
signatura XX veka i neuspeha prosvetiteljskog projekta da se ivi u miru sa razlikama.
Sredinja uloga faistikog rasizma u transnacionalnim raspravama o organizovanom
nasilju pretvorila je holokaust iz konkretnog dodadjaja u metaforu traumatine istorije i
seanja. Danas nova kultura seanja saima seanje, zabavu i traumu (Huyssen 2000).
Trino instrumentalizovanje seanja nije prisutno samo u zapadnoj industriju kulture,
nego jo vie kod poslesocijalistikih reima. Posle sloma evropskog jednopartijskog
socijalizma seanje je postalo kulturna opsesija monumentalnih razmera irom sveta, a
stupanj njegove politizacije bio je raznolik (od faizacije do traganja za kulturnim
identitetom). Uspon fragmentarne politike seanja specifinih socijalnih i etnikih grupa

otvorio je pitanje da li su danas oblici kolektivnog saglasnog seanja uopte mogui, a

ako nisu, koji je oblik drutvene i kulturne kohezije mogu bez njih? Liberalnije struje tvrde
da smo optereeni eksplozijom i tritem seanja, dok konzervativci i nacionalisti
opominju da smo u opasnosti i pod pretnjom zaborava. To je napetost izmedju ideologija
kod kojih je prolost u razliitoj meri upotrebljiva. Ameriki germanista Andreas Hajsen
zapaa da je na delu pokuaj prevladavanja straha i opasnosti od zaborava uz pomo
strategija javnog i privatnog priseanja. Okretanje ka seanju je pokuaj svladavanja
nestabilnosti i sloenosti okruenja. Zato je instrumentalizacija seanja, premda globalna,
jo uvek nacionalna, a ne poslenacionalna.
Nacionalnu stranu seanja u hladnom ratu potiskivao je antifaizam. Premda
oslabljena, zajednika antifaistika usmerenost jo uvek je vana osnova dananjeg
evropskog identiteta. Ali posle 1989. slom hladnoratovske istorije, naroito u Jugoistonoj
Evropi relativisaoje antifaizam, podstiui ovinizam i vraanje nacionalnoj prolosti. Ilo
se ak dotle da su u ime patriotizma iznova vrednovani faizam i kvislinzi (debate oko
Antoaneskua, Hortija, Nedia, Vlasova, Pavelia i njihove rehabilitacije). Naporedo sa
konzervativnom revizijom seanja tee i pokuaj ujednaavanja vidjenja istorije
posredstvom novih zajednikih jezgara koje namee Evropska Unija preko razliitih
nevladinih organizacija i medjunarodnih univerziteta, donacija, stipendija i si. Tako je
stvorena protivrena situacija u kojoj rehabilitacija lokalnih faizama tee naporedo sa
guenjem nacionalizma odozgo i zatitom manjina. Drugim reima fragmentizacija
istorijskog seanja prati globalizaciju. Globalizacija nije skup nenameravanih drutvenih
promena ve je u njoj vidljivo svesno usmeravanje. Dodue, nema jednog jasno
prepoznatljivog subjekta promena, kao npr. revolucionarne partije, ve deluju brojni akteri,
a njihovi svesni medjuodnosi stvaraju novu strukturu drutva i miljenja. Novi sklopovi
trae izmenu istorijskog seanja. Novi odnos prema prolosti vaan je za subjekte
globalizacije jer treba da olaka njen tok. Svaka ideologija trai vlastite take oslonca u
prolosti koje proglaava za autentini poetak, a nova idejna uporita preuznose se u
osmiljavanja novih vizija razvoja.
Slubena prerada prolosti na planu unutranje i spoljne politike imala je vanu,
a katkad i aktivnu samostalnu ulogu u drugoj polovini XX veka. U Evropi, pogotovo,
neprekinuta aktuelnost faizma pokazuje koliko je odnos prema njemu, trajno i
neraskidivo utkan u pravdanje interesa i identitet irih grupa. Seanje na faizam
uvrivalo je i integrisalo reime na istoku i zapadu Evrope. Antifaizam je jaao i
nacionalnu solidarnost jer su u njemu uestvovali pripadnici raznih klasa. Ali, faizam i
Drugi svetski rat su evropska drutva i delili, jer je sa ratom protiv faizma tekla i borba
izmedju razliitih ideologija. Svaka drava je 1945. nastojala da se svrsta na stranu
pobednika. Trebalo je ograditi se od faizma bez obzira da li mu je pruan otpor, ili se
prema njemu bilo ravnoduno ili se, pak, saradjivalo sa okupatorom. Zato su pojedinci u
svim zemljama gradili racionalizaciju vlastitog ponaanja. A drave su to inile na planu
spoljne i unutranje politike. Trebalo je ouvati presti u svetu i obezbediti unutranju
sigurnost. Tako nastaju ideoloki obrasci objanjenja pokriveni formulama: oslobadjanje

od faizma, novi poetak, nulti as i si. Odmah posle poraza faizma zapadni liberalizam i
sovjetski marksizam slagali su se u poricanju nacionalizma. Na jednoj strani bila je klasna
solidarnost, a na drugoj liberalni individualizam koji je u obliku ustavnog patriotizma bio
antiteza nacionalizmu. to je hladni rat vie jaao, to se antifaizam istoka i zapada
Evrope poeo sve vie razlikovati. Izmenjena vizija aktuelnog neprijatelja menjala je i
vidjenje prolosti. Antifaizam na Istoku sve vie je isticao antikapitalizam, a
antitotalitarizam na Zapadu, na slian nain, podvlaio je antikomunizam. Dakle,
faistika prolost podjednako je pravdala antikapitalizam i antikomunizam (Larsen 1998,
p. 1786-1787). Dugo je antifaizam bio aktivno idejno jezgro pravdanja politike levice, bar
u meri u kojoj je to bio antitotalitarizam kod desnice. Faizam je bio alternativa liberalnoj
demokratiji, pa je defaizacija znaila uvrenje liberalizma. Osuda faistikog terora
snaila je poverenje u liberalnu demokratiju. Medjutim, ambiciozno zamiljeni proces
defaizacije usled napetosti hladnog rata oslabljen je. Zbog obnovljenog antikomunizma
Zapad je, umesto planiranog slabljenja Nemake, poeo da ulae u njenu obnovu.
Antifaizam je u realsocijalizmu bio postojan, dok je u razvijenom kapitalizmu slabio u
meri kojoj je defaizacija bila smetnja antikomunizmu. Ovde nee u celini biti praen
proces defaizacije ve je predmet ovog uporednog osvrta samo izmena odnosa prema
faizmu nakon 1989. Najiscrpnija uporedna studija o toku defaizacije posle 1945. je
dvotomni zbornik "Moderna Evropa posle faizma 1943-1980" (Larsen, 1998). Izmenu
odnosa prema faizmu u poslednjem talasu prevladavanja prolosti treba prouavati kao
deo ireg procesa promene generacijske i epohalne svesti u kojem je faizam imao vanu
ulogu u samorazumevanja drutvenih grupa i pojedinaca (kao mehanizam rastereenja i
pranja prolosti). Prevladavanje prolosti ne podrazumeva samo kritiku slubenih mitova
nego i linih iluzija kojih nisu lieni ni naunici. Drutveni uslovi u kojima mit lake prelazi
u iluziju, kao i oni koji ubrzavaju oslobadjanje od nametanih i spontanih privida ne mogu
se otkriti monografskim analizama. Oni mogu biti jasniji samo ukoliko se na irem
uporednom planu suoe iskustva glavnih evropskih zemalja u kojima su se preplitali
globalni uslovi sa lokalnim protivrenostima.
Dugo je antikomunizam pruao kapitalizmu vanu osnovu legitimnosti, jer sve
dok je SSSR postojao kao olienje totalitarizma, Zapad je mogao u poredjenju s njim i
izgledati pozitivno. Kraj hladnog rata stvorio je, medjutim, velike probleme evropskim
elitama. Zbog nestanka sovjetske pretnje, aktivirani su skriveni i potiskivani problemi.
Nacionalizam i regionalizam su sa nestankom hladnog rata svuda oiveli, ali je
eksplozivnost prostora bila razliita. Iezavanje realne komunistike opasnosti donelo je
Zapadu nove probleme. Bilo je dodue i podruja kao u Irskoj gde antikomunizam nije ni
ranije skrivao nacionalne napetosti, ali u Spaniji, Italiji i Belgiji kraj hladnog rata snano se
osetio kroz porast nacionalnog separatizma. U SR Nemakoj jo je perestrojka 1985.
podstakla uspon nacionalizma i problematizovanje antifaizma. Liene sovjetskog
"totalitarizma" zapadne "demokratije" ne izgledaju vie tako demokratske. Izbori u
Zapadnoj Evropi nisu vie zaokupljeni "crvenom opasnou", ve preispitivanjem
stabilnosti sistema. U Italiji su hrianski demokrati, koji su najvie isticali katoliku

antikomunistiku misiju, izgubili raison d'etre i oslabili. Slabljenjem komunista italijanski

demohriani postali su prozirniji i otkrili svoju bit - visoko korumptivnu mainu patronae
koja je vladala kupujui glasove i plaei protivnike komunizmom. ak je aktiviran i
problem socijalne kohezije, pa su elite zabrinute nedostatkom velikog principa ili velikih
ideja koje mogu "galvanizovati" drutvo.
Kriza identiteta u celoj Evropi mnogo je ozbiljnija od problema nedostatka velikih
ideja. Potresi su bili najsnaniji u bivim socijalistikim reimima gde je komunistika
ideologija monopolisala glavne integrativne funkcije i najvei deo identiteta, vie nego to
je to bio sluaj sa antikomunizmom na Zapadu. Hazardna politika novih elita lako je
aktivirala eksplozivni vakuum integracije nakon sloma socijalizma. Osim toga, Istok je
nakon nestanka hladnog rata morao da stvara nove integrativne ustanove i ideologije,
Zapad ne. Slinih problema bilo je, dodue, i na Zapadu. Sa slomom SSSR-a nastupila je
kriza antikomunistikog identiteta, pa su ojaali separatizam i regionalizam. Bilo bi
pogreno "novu nepreglednost" svesti na golu posledicu odsustva javnog neprijatelja koji
obezbedjuje unutranju koheziju. Ne manje bi bilo jednostrano savremeno previranje
objanjavati spontanom provalom prolosti. Situacija je mnogo sloenija, jer se u njoj
proimaju stare tradicije sa novim protivrenostima. Njihov izraz je nova epohalna svest,
koja postupno ujednaava drutvenointegrativne sadraje koji osiguravaju savremeni
identitet na Zapadu i na Istoku. Ali, postoje i znaajne razlike u akcentovanju nove
epohalne svesti: na Istoku potraga za identitetom bivih komunista odvija se
manipulativno, po obrascu nekrofilnog konvertitskog antikomunistikog nacionalizma
(komunisti su za sve krivi), dok je na Zapadu iezavanje komunistike opasnosti olakalo
pravdanje novog regionalizma.
Kod svih pomenutih obrazaca mit o rtvi prilino je trivijalan mehanizam
rastereenja. R. Bart (Barth) je u mitovima video depolitizovane" iskaze u smislu pria
koje oduzimaju injenicama njihove istorijske tj. "stvorene" osobine. Mitovi konstatuju
injenice, ali ih ne objanjavaju pa ih poimaju kao prirodne datosti. U tom smislu
izraavaju pojmovi "mit o otporu" i "mit o rtvi" kritiku slubenih istorijskih rasprava o
faizmu, ratu i kvislinkim reimimima u Austriji i Francuskoj. Slina je uloga mita o rtvi u
Japanu. R. irar (Girard) razvoj moderne svodi na razvoj kulta rtve, tj. pojaanog
potiskivanja nasilja i kolektivnog ubijanja. rtve mogu biti realne (u faizmu i staljinizmu) i
umiljene. U poslesocijalistikim reimima mit o rtvi masovno je rairen kod bivih
komunista: ne realno stradanje, nego preradjena prolost konvertita po novim
antitotalitarnim kriterijima, pretvara pojedinca u rtvu. U oba sluaja izdvajaju se dve vrste
glavnih uloga: delati i rtve, pri emu dananji delati postaju sutranje rtve. U prvom
sluaju rtve su liene svakog prava, u drugom su samoproklamovane rtve vii red
gradjana za koji ih kvalifikuje drutveno priznata patnja. Dok su u logorima staljinizma i
nacizma rtve postajale anonimne, tj. broj, pa im je oduzeta mogunost da budu
muenici, identitet poslekomunistike rtve jeste manje ili vie preuzneeno muenitvo
konvertita. Najnovije rtve ne spadaju ni u klasine rtve izmirenja, tj. obredne rtve koje
su u magijskom ritualu odobrovoljavale bogove i stvarale mir. Dananje "rtve" socijalizma

ne samo to trae obeteenje, odmazdu i naknadu, ve na statusu rtve grade novi

vlastiti identitet. Danas rtva ima sloenu funkciju: ona je tehnika redukcije sloenosti i
stabilizovanja kulturnog poretka, slui zadovoljenju masovnih tenji za retributivnom
pravdom, koristi odravanju nunih politikih strasti mrnje i predstavlja oseajno jezgro
podele na prijatelja i neprijatelja. Tehnika sticanja statusa rtve raznolika je, jer zavisi od
sloenih spletova zbivanja u prolosti u kojima se nalazi razliito uporite za stvaranje
mita i osmiljavanje jedinstva politike zajednice. Svodei sloenu stvarnost na
jednostavne obrasce tumaenja (izdaja, otpor, rtva) politiki mitovi imaju: (1) optu
drutvenointegrativnu; (2) uu politiku funkciju; (3) funkciju identiteta, odnosno stvaranja
samosvesti odredjenih grupa; i (4) saznajnu ulogu redukcije sloenosti. Da bi se odravali
istorijski mitovi moraju se bar malo podudarati sa opaanjem zbivanja lanova drutva. To
nisu potpuno neistinite ili izmiljene vizije prolosti ve kanonizovana tumaenja prolosti
koja, mnogim lanovima drutva omoguuju da nadju sebe u njima i time vlastitoj
pojedinanoj prolosti uliju smisao. Negovanje seanja na rtve i samo obeteenje rtvi
uvruju integraciju drutva, ali ne i naunu distancu. Instrumentalizacija prolosti je i
sredstvo zasnivanja tradicije i stvaranja novih kontinuiteta i diskontinuiteta. Ovom cilju
slui uproeno istorijsko pripovedanje sa rastegljivim terminima kao to su: kolaboracija,
otpor, rtva, izdaja i si. Politiki mitovi uproavaju sloenost zbivanja i daju im
jednostavnost sutine. Organizuju svet bez protivrenosti. U vakuumu nakon nestanka
hladnog rata raste aktuelnost prihvatanja anahronih mitskih obrazaca nacionalnog
identiteta. Nestankom jednopartijskog socijalizma iezao je na Zapadu stari javni
neprijatelj kao osnova borbenog identiteta. Oslobodjen je prostor za ispitivanje saradnje
sa faizmom koji je do tada potiskivan radi homogenizovanja antikomunistike
saglasnosti. Neslavna saradnja sa faizmom pretila je da poremeti spoljnopolitiki ugled
zemlje i njenu unutranju integraciju. Zato se pristupa "glaanju prolosti". Da se ne bi
podleglo pogrenim vizijama, treba razviti odgovarajuu sliku istorije. U
drutvenointegrativnom pogledu opta vizija prolosti, najee iskazana u obliku mita o
rtvi, vana je koliko i injenice koje je potkrepljuju.
Da irom Evrope poetkom 1990-ih nije dolo do duboke revizije poimanja
glavne epohalne rtve, zaokret epohalne svesti svakako bi bio manje upadljiv. Grubo
reeno potinjenu radniku klasu zamenile su rtve-nacije, a rtve faizma potisnute su
socijalistikim rtvama. Bilo je to oseajno jezgro zaokreta od antifaizma ka
antitotalitarizmu. Revizija rtvi poela je jo u sporu Historikerstreit sa provokativnim
pokuajem Noltea i Hilgrubera da rasterete Nemce od krivice za faizam i rat i tezom da
je Auvic posledica gulaga, a Nemci rtve nacizma, tj. prirodne odbrane od boljevizma.
U Goldhagen debati, probijaju se Jevreji kao rtve, u raspravi oko Crne knjige komunizma
konvertiti istiu rtve komunistikog terora, koje potiskuju rtve faizma. Premda globalne
prirode, tok revizije rtve ispoljavao se manje ili vie dramatino: u Jugoslaviji je jo od
kraja 1980-ih svakoj naciji njena inteligencija sugerirala status rtve, a u gradjanskom ratu
ova "teorija" uspeno je koriena za pravdanje etnikog ienja. Kako je "teorija o rtvi"
koriena na spoljnopolitikom planu najbolje pokazuju poratne politike Austrije i Japana.

Preoblikovanje sebe ili vlastite grupe u rtvu bio je opti socijalpsiholoki osmiljavani i
medijski reirani okvir, iji su oseajni potencijal razliite politike snage na razliit nain
akcentovale i prilagodjavale svojim interesima, secesionistikim ili centralistikim,
konzervativno nacionalistikim ili liberalno antikomunistikim.

2.1. Austrija: slom mita o rtvi

Austrijsku kulturu seanja karakterie temeljna dvoznanost prema blioj
prolosti, jer je decenijama politiku strukturu i politiku kulturu Druge republike bitno
odredjivala "dvostruka funkcionalnost teze o rtvi" (Opfersthese). Druga republika se
1945, za razliku od "nesrene Prve republike", poimala kao suprotnost Treem Rajhu,
pozivajui se pre svega na kolektivni status rtve. U Austriji se mogu razlikovati tri faze
prevladavanja prolosti: 1. antifaistiki period 1945/46; 2. reintegracija nacista i nadmo
ratne generacije od 1949. sve do debate oko Valdhajma 1986; 3. pojaano kritiko
suoavanje sa nacistikim periodom od 1986. Potiskivanje, prekrajanje, laganje,
zavodjenje, iskljuenje rtava i zatita delata - sve to je do sluaja Valdhajm bio
austrijski obrazac prevladavanja prolosti (Neugebauer 1998).
Klagenfurtski pedagog P. Gtetner jasno je uoio glavne drutvene i individualno
psiholoke mehanizmi zaborava nacizma u Austriji, zatim jaz izmedju generacija nastao
zbog prerade prolosti i solidarnost onih koji nastoje da lau, iskrive ili potisnu nacizam iz
vlastite prolosti. Jo uvek je ivo i realno masovno tie koje lako prima revizionistiko
tumaenje istorije, a kritiki pristup denuncira kao la komunista. Ve 1945. poela je
borba protiv nelagodnih seanja. Prolost je prevladavana po obrascu: Nirnberg je reio
problem, osudjeni su jedini krivci, mi nismo znali za zloine, preterani su brojevi ubijenih
Jevreja, u drugim totalitarnim reimima bilo je takodje logora, reju treba okonati
rasprave. Nemce je povezivala opta solidarnost izuzimanja iznacizma. U Austriji tekao je
proces utanja na isti naina kao u SR Nemakoj, a antifaizam je shvatan kao "leva
strategija pranja mozga" ili "teror vrline". Ovo utanje o zloinima razlog je dananjeg
irokog nerazumevanja sudbine manjina i stranaca (ali i Hajdera). Nerazumevanja
manjina se iskazuje u prkosnom pitanju: "Zato da se stavljamo u poloaj manjina, kada
istoriju pie veina. U Austriji i Karantaniji istorija se od 1920. tumai kao odbranbena
borba i mit pogranine zemlje. etiri centralne dogme jo uvek su snane: 1. mit o
"graninoj zemlji" - bedemu, koja je jo uvek ugroeni prostor; 2. pretnja stie od
slovenskog juga; 3. kulturno nadmoniji narodi stiu sa severa; 4. narodi i "rase" ne smeju
se meati. Kod prerade istorije Karantanije i njenih dogmi prepoznaje se kulturtregerski
tenor otpora junjacima, a agresivni ratovi uvek se tumae kao odbranbeni (Gstettner
1996). S druge strane dravi je bio potreban dokaz o antifaistikom otporu pa je irena
dogma d a j e Austrija 1938. bila prva rtva Hitlerove agresije.
Seanja poivaju na uspomenama. U psihologiji postoje tzv. krive zaborava,
utvrdjeni su inioci koji iskrivljavaju seanje. Oteavajui inioc je trauma, cerebralna
povreda ili psihiki doivljaj, koji vodi smrti ili trajnom oteenju. Trauma je u psiholokom

smislu neizleivo iskustvo i otporna je prema vremenu. Ko je bio muen, ostaje muen.
Seanje na traumu je traumatino. Najudobnija istina i mehanizam potiskivanja i
iskrivljavanja seanja je: nisam video zloine niti ita o tome uo, niti sam bio tamo. Manji
je deo poinilaca koji svesno lau, prevladavaju oni koji su se zauvek odvojili od seanja i
prilagodili udobnoj stvarnosti. Prolost ih je optereivala, na njeno mesto je trebalo staviti
neto drugo, manje bolno. Postupno je iezavala razlika izmedju istine i lai (Gstettner
1996). Pojedinac poinje potpuno ubedjeno da veruje u vlastitu verziju istorije, koju je
esto prepriavao, a pri tome nesaglasne detalje glaao i preradjivao. Tihi prelaz iz lai u
saoobmanu je koristan. to se due "tihi prelaz iz lai u samoobmanu" praktikuje i od
drutva tolerie i nagradjuje, to bre poinju zloinci da se oseaju kao rtve koje
raunaju na razumevanje i sauee. To je sluaj u Karantaniji (Gstettner 1996).
Preobraaj zloinaca u rtve tamo je postao ritual sveanosti na kojima uestvuju najvii
politiari. Ratna generacija je, ponavlja se, podnela u ratu i posle njega strpljivo patnje.
rtva i patnje su iroke kategorije kojima se zamagljava svako konkretnije pitanje o krivici
i zloinu u faizmu. Magla je udobnija od jasnog svetla.
U stvarnosti, medjutim, austrijsko drutvo u toku rata bilo je podeljeno na
prilagodljivu veinu i naciste na jednoj, i manjinu boraca otpora i prognanih na drugoj
strani. Ova konfliktna situacija nije ni posle rata raiena, ve je ostala ambivalentna.
Denacifikacija u Austriji nije bila nacionalna potreba ve imperativ okupacijskih sila. Za
razliku od Italije i Francuske, u Austriji nije bilo snanijeg antifaistikog pokreta otpora.
Savezniki zahtev za denacifikacijom, koji posle izbijanja hladnog rata dobija drugaiji
smisao, zatim proces obeteenje rtava nacizma, ali iizborni motivi novih politikih partija
- su inioci koji su uticali na austrijsko suoavanje sa faistikom prolou. Mit o
antifaistikom duhu i druge legende ugradjeni su u temelje Druge republike (Bailer
1999). Jedna od legendi bila je i kovanica "Nulti as" - koja je trebalo da obelei tobonji
novi poetak 1945. Ovu legendu opovrgla su istraivanja o kontinuitetu elita izmedju
faizma i Druge republike (privredni, politiki, antisemitski kontinuitet). Druga republika je
poivala na novoj koaliciji bivih prognanih konzervativaca, socijaldemokrata i komunista
(svi su se poimali kao rtve). Socijaldemokrati su zakonski priznati kao rtve ve 1945, a
Sinti i Romi tek 1988. Teorija o dravi Austriji kao rtvi, koju je najpre diktirala potreba
spoljne politike zemlje radi ubrzanog ponovnog sticanja ugleda, vrlo brzo se osamostalila i
uvrstila i u unutranjoj politici. Uslovje bio eksternalizacije krivice (projektovanje krivice
ka vani). Celokupna krivica Austrijanaca pomerena je na Nemce, tj. na nacistiki vrh.
Pobijeni Jevreji nisu se uklapali u viziju Austrije kao nedune rtve nacistike agresije, jer
su bili rtve austrijskih delata. A preivele jevrejske rtve remetile su slubenu i
neformalnu austrijsku saglasnost iz 1945. Profiteri iz pljaki Jevreja strepeli su od
oduzimanja plena. U osnovi slogana "Mi smo svi rtve", tj. nema prioriteta kod rtava, bila
je jednostrana "teorija" koja je s jedne strane isticala da su Austrijanci silom mobilisani u
Vermaht, a s druge je bila uperena protiv obeteenja Jevreja i prognanih.
Nova vlast morala je voditi rauna o "malim nacistima" zato to su ovi bili brojni
potencijalni birai. Nacizam je prikazivan kao anonimna mo, "prirodna katastrofa" koja se

obruila na Austriju. Zloine su toboe inili samo vodei nacisti, dok ostali brojni austrijski
nacisti nisu imali nita sa tim. Oni su nacistikoj partiji prilazili ne iz ubedjenja nego iz
koristi. Trebalo je stotine hiljada iz rata izalih vojnika to bre integrisati u Austriju. Bio je
to slubeno neuravnoteen odnos prema bivim vojnicima Vermahta koje republika nije
krivila za rat, s jedne strane, i rtvama nacizma u ijem su tlaenju i ubijanju sami
Austrijanci uestvovali, s druge strane. Tako su npr. udovice palih u ratu sticale penziju
bez obzira na radnu sposobnost, dok su udovice ubijenih to pravo dobijale jedino ukoliko
se nisu mogle same izdravati (Bailer 1999). Blagonaklonost prema bivim faistikim
borcima olakavala je okolnost to su sve partije bile svesne da je re o ustupku
stotinama hiljada potencijalnih biraa. ak su i bivi pripadnici SS trupa (kao tobonji deo
Vermahta) relativno brzo, ve 1949, zakonski ukljueni u program opskrbe ratnih rtava.
Bio je to smiljeni selektivni, sueni antifaistiki duh Druge republike koji je vodio brigu o
tzv. "malom oveku". U ranom poratnom periodu masovno su brisani bivi nacisti iz ranijih
partijskih spiskova. Na "male naciste" gledano je kao na bespomone zavedene ljude,
koje treba razumeti, a ne kanjavati. Slubenom amnestijom 1956. svi okrivljeni zbog
nacistike aktivnosti oslobodjeni su odgovornosti, jer su "spali okovi saveznika."
Premda politiki oportuno, prikazivanje Austrije kao prve rtve nacizma bilo je
viestruko funkcionalno. U spoljnopolitikom pogledu bila je to brana protiv zahteva za
reparacijama i osnova zahteva za ponovnim pribavljanjem medjunarodnog uglednog
statusa. U unutranjoj politici teza o rtvi koriena je za drutvenu i politiku integraciju
brojnih bivih austrijskih nacista i za prevazilaenje sukoba oba vojnopolitika bloka. Oko
1950. razbila se povrna antifaistika saglasnost Druge republike zbog izbijanja hladnog
rata. Poelo je dizanje spomenika palim vojnicima za domovinu u Drugom svetskom ratu,
a oivljavaju rei "zaviaj i otadbina" kojima je naglaavan kontinuitet Habzburke
monarhije, velikonemakog Rajha i nove austrijske republike. Premda se nova
spomenika kultura kosila sa tezom o rtvi, odgovarala je politikoj svakodnevnici velikog
dela politiara i stanovnitva (Liebhart 1999). Bivi nacisti vrlo brzo su stekli vie javnih
simpatija od rtava nacizma. Mnogi nacisti tretirani su kao rtve (Bailer-Galanda 1998, p.
420), i kao takvi prihvatani, to je dizalo ugled obnovljenom neofaizmu, a obaralo znaaj
denacifikacije. Jaspers je 1945. pisao d a j e svaki Nemac trpeo i upoznao patnju, ali nije
svejedno da li je to bila patnja zbog gubitka na frontu, u konc-logoru, stradanje rtve
Gestapoa ili onih koji su se iako u strahu okoristili od reima. Gubici nisu bili isti u
pomenutim sluajevima. Svako je sklon da tumai gubitke i patnju iz perspektive rtve, ali
ono to pogodjene razdvaja je za ta su uloene rtve: neko je bio dobrovoljac, a neko
progonjen.
Lako je pojmljivo da su svi nastojali da se prikau kao nedune rtve, lako je u
Moskovskoj deklaraciji saveznika od 1. 11. 1943. bilo zapisano d a j e Austrija, kao prva
rtva Hitlerove agresije, odgovorna i za rat (Btz 1998, p. 358), posle rata je prevladala
samo prva ocena (Pelinka 2000). Saveznika ocena pretpostavljala je da je Austrija kao
zemlja bila neduna, ali ne i Austrijanci. Ova protivrena ocena bila je osnova
uzdravanja od denacifikacije i vrlo emotivnih reakcija Austrijanaca kada bi neko pominjao

domau nacistiku prolost. Preutkivano je da je udeo Austrijanaca koji su podrali

nacizam odgovarao udelu Nemaca u nacizmu. U Austriji je 1943. bilo 693.000
registrovanih nacista, tj oko 10% stanovnitva (Btz 1998, p. 349), a samo je 42.000
posle rata "tereeno" zbog krivice (Stiefel 1998, p. 401). Ovi podaci pokazuju zato je
denacifikacija bila teak zadatak. U NSDAP, SS, SD i Gestapou bili su brojni Austrijanci, a
bilo ih je i na listi ratnih zloinaca. Premda u Austriji 1945. nije bilo okupacijske vlade kao
u Nemakoj, ve slobodnih izbora, ipak je Austrija bila 1945. poraena zemlja, a saveznici
su u njoj ostali 10 godina. Kada su saveznici napustili Austriju, svi optueni su amnestirani
(Stiefel 1998, p. 403). Posle toga prolost je trebalo prevladati preradom. Austriji je bila
potrebna "ivotna la", koja je poivala na tabu temi: izbegavalo se pitanje o krivici u
ubijanju Jevreja i Cigana, ometenih u razvoju, politikih protivnika i homoseksualaca.
utanjeje stabilizovalo Austriju. Patriotizam alla Dolfuss bio je austrijski identitet proet
potovanjem palih vojnika "vernih domovini". Ovaj "dvostruki govor" bio je osnova mita o
rtvi. Krajem 1960. poinje bunt nove generacije protiv roditeljske i dedine verzije istorije,
a tek je debata oko ratne prolosti predsednikog kandidata K. Valdhajma sredinom
1980-tih pokazala dvoznanost nepotpunog suoavanja slubene Austrije sa tradicijom
seanja koja se ticala veze sa nacizmom. Ova zbivanja postupno su dovela u pitanje
slubenu tezu o Austriji kao rtvi.
Jedan dogadjaj iz 1986. relativno kasno je u Austriji obelodanio injenicu da
prolost nije samo prolost, ve da odredjuje i aktualnu politiku. Otvoreno je pitanje da li je
istorija samo jedno od moguih tumaenja prolosti? Kada se Valdhajm kandidovao za
predsednika Austrije, zbog njegove nacistike prolosti reagovali su Jevreji i inostranstvo,
dok su se Austrijanci osetili provociranim. Slino je bilo i 2000. godine kada je Izrael
zapretio prekidom diplomatskih odnosa ukoliko Hajder bude izabran. 2,5 miliona
Austrijanaca izabralo je 1986. Valdhajma za predsednika iz prkosa, etrnaest godina
kasnije Hajdera takodje. Kada je otkriveno da je Valdhajm, kao oficir Vermahta,
uestvovao u ienju stanovnitva za vreme rata u Jugoslaviji, medijska propaganda bila
je povod da jedno do tada uvreeno tumaenje istorije (o Austriji kao rtvi nacizma) bude
potisnuto drugim (Austrija je sukrivac zajedno sa Nemakom). lako je selektivni odnos
prema prolosti u Austriji posle 1945. bio politiki razumljiv, bio je tek kratkorono
funkcionalan po austrijsku demokratiju i integraciju. Dugorono, pak, politiki organizovani
zaborav danas je balast dravi jer optereuje njenu budunosti (Pelinka 2000). Bailer i
Pelinka s razlogom upozoravaju da je mnogo preradjene i preutane prolosti prisutno u
austrijskoj sadanjosti. Tek 1995. osnovan je Nacionalni fond za obeteenje prognanih iz
Austrije 1938. Apsurdno je da je za to bilo potrebno vie od pola veka. Medjutim uspeh
pronacistikog kandidata Hajdera na izborima 2000. pokazuje da ni amnezija poratnog
doba niti Valdhajm-afera 1986. ipak ne optereuju Austrijance. Uprkos aferi, Valdhajm je
izabran i bio predsednik Austrije sve do 1992, a Hajderov uspeh na izborima bio je
poslednja posledica nepotpunog austrijskog suoavanja sa vlastitom nacistikom
prolou i snanog autoritarnog nasledja. Da li je Druga republika mogla opstati samo na
temelju potiskivanja kako onih koji su 1945. doiveli kao poraz, tako i onih koji su je

doiveli kao oslobodjenje? Hladni rat je vaan uzrok izostanka denacifikacije u Austriji i
Nemakoj, ali i masovna besavesnost austrijskog stanovnitva. Kako drugaije tumaiti to
da na spomenicima iz poratnog doba nema ubijenih u KZ logorima.
Za razliku od socijalizma, na Zapadu je uvek sapostojalo vie razliitih obrazaca
politikog seanja. U Austriji posle afere Valdhajm "tezu o rtvi" privremeno je zamenila
"teza o delatima", a posle toga su govor Vranickog o "suodgovornosti" i pritisak zahteva
za odtetom uslovili dugaiji prilaz prolosti. Bolje je govoriti o deliminim promenama
seanja, prilagodljivim modifikacijama, drugaijem akcentiranju i postupnim promenama
nego o njegovom naglom zaokretu. Uvek je prisutno vie slubenih politikih obrazaca
koji se koriste po potrebi: samoviktimizacija, suodgovornost, Austrija je bila okupirana i si.
Hajder je bio prototip predstavnika druge generacije koja je rehabilitovala "ratnu
generaciju" i pruala otpor zahtevima za obeteenjem. Tenja da se podvue crta i
suoavanje sa istorijskom krivicom svede na materijalno obeteenje kriju u sebi
opasnost da se primaoci obeteenja prikau kao objekti sporazuma oko numerike
veliine. To je nain kvantifikovanja i dehumanizacije bivih rtava.
Posledice oportunistike politike vodeih krugova austrijske Druge republike oko
nepotpune denacifikacije i danas su primetne. Ispoljavaju se u obliku protivrenosti
izmedju patetine osude nacizma i prihvatanja pojedinanih nacista kao "malih nacista", u
toleranciji prema pronacistikim apologetskim bulevarskim medijima, politiarima i prema
desnom ekstremizmu, u izbegavanju isplate obeteenja nacistikim rtvama, iji zahtevi
izazivaju antisemitske reflekse, u ignorisanju zahteva za progonom nacistikih zloinaca,
zatim u nedovoljnoj spremnost za javno distanciranje od nacizma (preko spomenika) i
skoranjem nastojanju da se izloba o zloinima Vermahta brzo ukloni i predstavi kao
propaganda. "Antifaistiki duh" je austrijski mit, kao to je to i kolektivno skidanje krivice
sa Austrije preko mita o rtvi ili preko legende o "nultom asu" (Bailer 1999). Opaanje
prolosti zgunjava se uvek u onome to se od pre nekoliko godina naziva political
correctness. Prolost uvek opaamo iz odredjenog ugla koji nije sluajno odabran. To je
uzrok otpora evropeizaciji, koja znai da vie nema nacionalnih monopola u opaanju
istorije, niti "vlastite" istorije koju bi pisali samo "pravi" Austrijanci. Slubena austrijska
istoriografija jo jedan je dokaz da istorija nije samo rekonstrukcija prolosti, nego i
politiki stvaralac identiteta.

2. 2. Japan: izmeu atomske rtve i zloina u Aziji

Od poetka 1980. odnos prema nemakom modelu prevladavanja prolosti
postao je vana strana japanskih debata o ratnoj krivici. Slubena komemoracija
pedesete godinjice kraja rata pokrenula je i pitanje naknade tete rtvama rata. Levica je
bila za prihvatanje nemakog modela, dok su nacionalisti odbijali poredjenje japanske
istorije sa "apsolutnim zlom" nacizma. Ovaj otpor sputavao je suoavanje sa senkama
istorije. Trei pristup se zalae za saradnju Japana sa napadnutim azijskim narodima, i
protivi se evrocentrizmu i nacionalizmu.

Japansko suoavanje sa vlastitom militaristikom prolou je samo po

upadljivosti motiva rtve slino austrijskom, dok je u sadrinskom pogledu blie
nemakom obrascu. Ipak, dok je za Nemce poraz nacizma bio nelagoda, iako je znaio
oslobadjanje od Hitlerovog terora, Japanci su poraz oseali kao sramotu. Oseali su stid i
krivicu prema svom caru a posle bombardovanja Hiroime irilo se oseanje rtve.
Kritiko suoavanje sa prolou u Japanu takodje je kasnilo. Nova prekretnica bila je
smrt cara Hirohita januara 1989. Iste godine kada je u Berlinu pao Zid, u Japanu je poela
"nova era" i kritiki odnos prema prolosti (Mishima 1995). Dok je jedna idejnopolitika
struja traila kritiko suoavanje sa krivicom za Drugi svetski rat (slino levoliberalnom
bloku u Nemakoj), druga je pravdala prolost po obrascu rtve.
Slino nemakom arijevskom rasizmu, i Japanci veruju da su boanski
predodredjeni i da imaju vodeu ulogu u Aziji. Ali, u Japanu ima i pojava slinih Nolteu,
Habermasu, Valzeru i Grasu. Prisutne su i sline antizapadne struje. Japanska politika,
privredna i deo kulturne elite jedinstvenije se od nemakih elita protive Zapadu, da bi
toboe zatitile naciju od pretnji Zapada, a u stvari odbranile svoje interese. Ta struktura
ne menja se ve 130 godina: Zapad treba oponaati, stii i prestii (Mishima 1995). Japan
se otvorio prema svetu na vrhuncu evropskog kolonijalizma krajem XIX veka. Japanci su
se oseali kao polukolonijalizovani narod. Podjarmljeni i oni koji se tako oseaju imaju
mnogo bolje pamenje od kolonijalnih osvajaa, ali isti oseaj Japanci su zaboravili u
odnosu prema rtvama vlastitog kolonijalizma. Trauma o "ugroenosti od Zapada"
postepeno je prerastala u agresivnu spoljnu politiku i tenju za hegemonijom u istonoj
Aziji. Kulturna elita bila je razapeta izmedju oseanja nie vrednosti prema Zapadu i vere
u nadmo vlastitog stila ivota to je vodilo isticanju izuzetnosti vlastite kulture i tradicije
(Mishima 1995). Tenja za prevazilaenjem Zapada na temelju vlastite kulturne nadmoi
bila je izvor etnocentrizma japanskih elita. To je bila osnova jaanja "javnog seanja" pre
Drugog svetskog rata: mit o 2600-godinjem kontinuitetu carske kue, heroizacija
politiara i generala iz Mejdi doba, parareligijsko slavljenje palih vojnika, a sve to
praeno iskrivljavanjem istorije. Posle 1945. nastupilo je selektivno seanje: rat je
tumaen kao nuna reakcija na privredni pritisak Zapada i kao legitimna borba protiv
hegemonije Zapada. Jedino je levica posmatrala narod kao rtvu ne tudje nego vlastite
ratoborne vojske i kapitala. Glavno pitanje kod japanskog prevladavanja prolosti nije
krivica za rat nego obnovljena stara trauma "crnih brodova", simbola prodora Evrope i
SAD u Japan (Hijiya-Kirschnereit 1998, 344). U kolektivnoj traumi i svesti o nepovratnom
upadu Zapada smeteno je pitanje o ratnoj krivici Japana. Rat se vidi kao odbrana od
SAD, a ne kao vlastita agresija. Tragedija Hiroime i Nagasakija bila je alibi da posle rata
budu zajedno heroizirane nedune rtve atomske bombe i poginuli u osvajakom ratu.
Poistoveivanje sa atomskim rtvama praeno je ignorisanjem rtava vlastitog terora.
Hiroimaje besprimeran zloin koliko i Auvic, i to je razlog to je Japancima mnogo tee
nego Nemcima da se kritiki suoe sa smislom vlastite agresije. U Japanu se Hiroima
slubeno poredi samo sa Auvicom, ali ne i sa Nankingom (gde je decembra 1937.

japanska vojska u toku nekoliko sedmica masakrirala i ubila oko 300.000 Kineza)
(Mishima 1995).
Ima miljenja da je razlika izmedju nemakog i japanskog prevladavanja
prolosti u tome to se Nemci oseaju odgovornim, dok Japanci oseaju samo stid
(Buruma 1995). Japanski konzervativci i danas govore d a j e masakr u Nankingu krajem
1937. preuveliano kinesko otkrie. Za 6 nedelja u Nankingu ubijeno je 300.000 Kineza i
silovano 20.000 ena. Japanci misle da su cifre preterane (Hippin 1997). Japanski
masakr u Nankingu pravda se oslobodilakim ratom protiv "belih gospodara", odgovorni
su toboe kineski nacionalisti i komunisti koji su se pridruili obruu protiv Japana
nametnutom od SAD, V. Britanije i Holandije. Japanski patrioti govore o "nankinkoj lai".
Medjutim, ministri koji su to pominjali morali su podneti ostavke, jer su ovakve izjave imale
negativne spoljnopolitike posledice: azijske zemlje nee verovati Japanu da moe
suvereno da odluuje o ratu i miru. Od 1945. Japan se usredsredio na ekonomski
oporavak, dok su se, slino stanju u Nemakoj, SAD starale o njegovoj bezbednosti. Ipak
je SR Nemaka, zbog integrisanja u Zapadnu Evropu, prinudjena da manje krije tamne
mrlje prolosti i da otrije osudjuje vlastiti desni ekstremizam. R. Benedikt svojevremeno
je razlikovala japansku "kulturu stida", od zapadne "kulture krivice". U hrianskoj kulturi
krivica se priznaje jer je bog sveznajui, pa otkriva skrivene grehe. Kod Kine i Japana ima
vie bogova, pa se stid priznaje samo kada se gresi dokau. Drugim reima kod ovih
kultura gresi nisu religijski nego drutveni pojam. Da li se religijskim nasledjem moe
objanjavati drugaija ocena uzroka rata u Nemakoj i Japanu? Nemaki oseaj krivice
usredsredjen je na holokaust, a ne na Kaventri ili na Staljingrad. Auvic je bio centralni
argument G. Grasa protiv ujedinjenja Nemake. Premda su Japanci u Aziji krivi za smrt
miliona ljudi, Jamato ideologija bila je daleko od nacistikog rasizma. Osim toga, premda
su Japanci oboavali cara, mo Hirohita bila je ograniena. Bilo je, dodue, misionarskog
samopoimanja Japanaca kao bojeg naroda i u carevo ime ubijani su nii narodi Azije.
Ali, sve to ipak se razlikovalo od dravne politike unitavanja. Makartur je Hirohita 1945.
izuzeo iz odgovornosti, dok o amnestiranju Hitlera niko nije razmiljao. Japanci se ne
seaju holokausta nego rata, otprilike kao to se Evropljani seaju Prvog svetskog rata
(Buruma 1995). Hiroima je zasenila zloine japanskog militarizma. Osim toga, mnogi jo
uvek dre da je japanska agresija bila antikolonijalni rat za osloboenje Azije.
Prevladavanje prolosti karakterie razilaenje oko naziva rata: "Kai mi kako se zvao rat
pa u ti rei kojeg si duha dete"? I ovde se razlikuje japanska levica od desnice. Japanska
levica upozorava d a j e osvajaki rat poeo jo 1931. sa upadom u Manduriju i podsea
d a j e re o petnaestogodinjem, a neetvorogodinjem ratu. Desnica, pak, dri d a j e upad
u Manduriju bio preventivna odbrana od Kine i SSSR-a, a sam rat u jugoistonoj Aziji
navodno bio je oslobodilaki azijski rat. Dok leviarski japanski istoriari piu o masakru u
Nankingu, desnica to porie. Levica govori i kapitulaciji, desnica o kraju rata. Levica i
desnica se jedino slau u tome d a j e Hiroima bila najstranije hladnokrvno ubistvo u toku
rata. Dok levica dri d a j e pacifizam jedini odgovor na Nanking i Hiroimu, desnica tei da
se odvoji od patronae SAD, jer je ova zemlja okupirala identitet "duh i duu Japana".

Upadljivo su slini pokuaji normalizacije prolosti izmedju nemakih i japanskih

konzervativaca u poricanju i relativisanju Nankinga i Auvica. Nije re o sluajnoj i dalekoj
slinosti ve o dubokoj unutranjoj podudarnosti konzervativnog miljenja.
Ipak, japanski pisci u normalizaciji prolosti odbijaju poredjenja vlastite prakse
sa nacistikom. Japanci rado istiu razliku izmedju nemakih "zloina protiv ovenosti" i
japanskih "ratnih zloina" (Sato 1999). Tvrde da postoje i druge vane razlike. Dok je
nacizam napao okolne suverene drave, Japan je hteo da osvoji kolonije, koje su tek
kasnije stekle nezavisnost. Dok je Auvic za Nemce jo uvek simbol neuporedivog
nemakog zloina, Hiroima je za Japan naprotiv simbol rata koji je oformio svest o
Japanu kao rtvi. U Japanu rat se posmatra iz perspektive 15. 8. 1945, a iza toga
oseanja rtve postaje manje znaajno pitanje zato je rat izbio (Sato 1999). Japan jeste
kao i Nemaka poeo rat kao agresor, ali na etiri glavna japanska ostrva nije bilo borbi.
Doivljaj rata su ovde kao i u Britaniji bila samo bombardovanja. Osim toga u Japanu
posle rata niko nije dovodio u pitanje cara, kao u Nemakoj Hitlera. Japanci su bili navikli
na pobede u ratu, pa je poraz bio ok toliko veliki da nisu oseali krivicu zbog agresije.
Raspravljali su o posledicama poraza, prvi put suoeni sa okupacijom ostrva od
Amerikanaca, a ne od Azijata. Utisak je bio da su poraeni od SAD, a ne od suseda. A
poto je u hladnom ratu Japan postao saveznik SAD, irila se iluzija da su posledice rata
brzo otklonjene.
0 samoj kolektivnoj krivici u Japanu diskutovalo se posle 1945, ali drugaije
nego u Evropi i SAD. Posle Goldhagen debate Japanci su bili uvereni da Nemci odbijaju
kolektivnu krivicu, ali preuzimaju odgovornost za ono to se zbilo. Tome nasuprot,
Japanci su oseali krivici zbog poraza samo pred svojim carem, a ne pred protivnicima ili
rtvama svoje agresije, tvrdi tokijski istoriar Sato. Zato nije bilo oseanja odgovornosti za
agresiju. Posle smrti Hitlera u Nemakoj je uveden novi reim, dok je Hirohito preiveo
poraz i nije sudjen kao zloinac. Nije bilo promena na japanskom prestolu, premda se
promenila uloga cara. Ipak, mnogi Japanci misle d a j e posle 15. avgusta u Japanu nastao
novi svet. Ono to je za Nemce bio Holokaust, za Japan je bio rat. I nemaki i japanski
politiari su za osudu rata i njegovih posledica dobili Nobelovu nagradu za mir: E. Sato i
V. Brant. Ima slinosti i izmedju sudjenja u Nirnbergu i Tokiju. U Tokiju nije bilo presuda
zbog zloina protiv ovenosti, a od 28 glavnooptuenih samo je estoro osudjeno na
smrt, ostali su 1958. amnestirani (Sato 1999). R. Hes je bio u zatvoru pandau sve do
1987, posle ega je sve okonano bez pompe. U Tokiju na mestu zatvora Sugano stoji
spomen-ploasa natpisom "tragedija rata", to u stvari znai "tragedija poraza". I
negovanje uspomena na prolost je razliito. U Nemakoj su na prvom mestu svedoenja
rtava, a do iskaza poinilaca je teko dospeti. U Japanu, medjutim, lake je doi do
seanja poinilaca, jer bivi vojnici rado govore o svojim "herojskim" delima.
Iz reenog se namee pitanje da li je nemaki obrazac prevladavanja prolosti
pogodan za Japan? Na prvi pogled jeste. I japanski konzervativci, slino nemakim, misle
da e Japan reiti sve probleme ukoliko se Japanci vrate nacionalnom oseanju poput
kamikaza-pilota. Premda je mnogim japanskim intelektualcima zanimljiv nemaki obrazac

"prevladavanja prolosti", ipak Japanci nisu uspeli da prolost prevladaju kao Nemci
(Minoguchi 1999). Nemaki obrazac nije bilo lako oponaati jer nema pritiska domaeg i
stranog javnog mnjenja niti insistiranja da su japanski zloini neuporedivi kao to je
Auvic. Dodue neprevladana prolost i u Japanu ogleda se u prisustvu i uticaju "mrkih
Japanaca", "poricatelja Nankinga" i u preutkivanju zloina u Kini. Ali, nema ni traga tome
da bi japanski politiari rekli da je 15. 8. 1945. dan oslobodjenja, kao to se u Nemakoj
govori za 9. maj 1945. Dok je u kolektivno seanje Nemaca neizbrisivo utisnut holokaust,
Japanci se jo nisu ni suoili sa tim da su izgubili rat. U Nemakoj ima pozivanja na
pojedinanu krivicu i odgovornost to je u Japanu nepoznato. Takodje, kod Japanaca
nema striktnog odvajanja "istog" rata i faistikih zloina (to je u Nemakoj tek izloba
zloina Vermahta 1997. osporila). U Nemakoj se dugo govorilo o hrabrim vojnicima na
frontu koji nisu bili umeani u nacistike zloine iza fronta. Ovo "isto" razdvajanje bilo je
aktuelno u vremenu kada je SR Nemaka bila lan borbenog atlantskog
antikomunistikog bedema. Oba postupka sluila su tome da se odgovornost i krivica za
prolost ogranie na pojedince, da bi se spreilo da se krivica za prolost prevali na
naciju. Ovoga, medjutim, nije bilo u Japanu, jer je totalni rat (shvaen u celini kao
nacionalni interes) bio pojam na koji se japansko prevladavanje prolosti usredsredilo
(Minoguchi 1999). U Nemakoj je prevladavanje prolosti elastino, prilagodjava se novim
generacijama i krupnim spoljnopolitikim promenama posle 1990. Ljudska prava imaju
sve veu ulogu. Minogui zakljuuje da je odnos Nemaca prema prolosti kulturno
uslovljen i istorijski sazreo princip koji ne treba meati sa "serenadom skidanja mrkog",
koju Japanci jednostavno ele da odsviraju.
Pokazujui razliku izmedju prevladavanje prolosti u Nemakoj i Japanu,
Buruma je jo kritiniji prema Azijatima (Krebs 1996). U obema zemljama je, tvrdi on,
samorefleksija priguena manijakalnim nagonom za ponovnom izgradnjom i privrednim
uspesima. Japanci prenaglaavaju vlastite rtve (pored "normalnih" i atomske), dok u
pogledu vlastitih zloina vlada opti zaborav. To je relativno nespecifino. U Nemakoj,
medjutim, postoji permanentno seanje i podseanje na nacistike zloine, jer je to
preduslov integracije u normalni Zapad. To ne znai da nema Nemaca koji ne bi
zaboravljali, niti da nema Japanaca kadrih za seanje. Ali, poratni uslovi koji bi podsticali
organizovano kritiko suoavanje sa zloinakom prolou bili su u Evropi drugaiji.
Ipak, obrasci prevladavanja prolosti ne mogu se odseno razdvojiti. Nemcima je
kolektivna krivica nametnuta spolja, dok u Japanu nije pojedinac optuivan, ve je
odgovornost svaljivana na grupu. Izgleda da je u osudi nacizma bila presudna vea
aktivnost Jevreja, ali je i pritisak levice bio snaniji. U Japanu je nacionalizam oiveo ve
1960-ih, u Nemakoj tek 1980-ih. Novi nemaki desni ekstremizam uperen je protiv
manjina i gastarbajtera, za razliku od japanskog ovinizma koji nije imao neprijatelje te
vrste. Antiamerikanizam je bio snaniji u Japanu zbog Hiroime. Zbog korejskog rata (i
oka Kineske revolucije) u Japanu su obustavljene istke i ublaena kolektivna krivica. Iz
istih razloga je u Zapadnoj Evropi obustavljena denacifikacija kada je izbio hladni rat. Ne
manje je vano to da su i Japan i Nemaka postali ameriki partner u borbi protiv

komunizma. Zato Buruma i tvrdi da su Korejanci i Kinezi spasli Japan od istki. Japanska
levica je, dodue, podseala na rtve japanskog imperijalizma, ali i na Hiroimu. Nemaka
levica je znatno vie upozoravala na rtve Hitlerove agresije nego na stradanja Nemaca
od saveznikog bombardovanja. Pokolj u Nankingu krajem 1937. samo se donekle moe
porediti s Auvicem, a Nanking-kompleks sa Auvic-kompleksom jo manje, jer, smatraju
Japanci, unitavanje ljudi u prvom sluaju bilo je plansko, a ne rezultat stihije vojne
soldateske. Buruma, meutim, smatra da su samooptube u Aziji mnogo munije i
neiskrenije nego u Nemakoj, zato to se rasprave o japanskom ratu vode uglavnom van
univerziteta, preteno u krugovima ljubitelja istorije i novinara. Burumino objanjenje
izgleda nepotpuno. Prevladavanje prolosti bi ipak trebalo tumaiti razliitom spremnou
domae inteligencije da pritisak ili potrebu za ukljuenjem u okruenje pripreme
samokritikom. Ovaj pritisak i domaa spremnost bili su bitno drugaiji i zbog sutinski
razliite potrebe ukljuenja Nemake u Evropu i Japana u Aziju.
Premda je manje radikalno prevladavanje prolosti nego u Nemakoj, ni u
Japanu ovaj odnos nije bio statian. Neposredno nakon rata Japanci su odgovornost za
zbivanja iz 1930-ih prebacivali na militarizam. Jaao je pacifizam, a Hiroimaje, pored
Auvica, bila simbol ratnog apsurda. Dugo nije razlikovan rat od kolonijalnog rasizma.
Snanija promena nastupa tek 1980-ih godina (Murakami 1998). Raste pritisak na
pacifiste, a u slubenoj nastavi japanski napad na Aziju je neutralizovan. Pod
Nakasoneom (1982-87) kulminirala je nacionalistika revizija istorije. On je 1985. odao
slubenu poast grobovima etrnaestorice ministara i generala koji su u Tokiju osudjeni
kao ratni zloinci i smaknuti. U isto vreme u Nemakoj zbio se slian ceremonijal-Bitburg,
koji je, za razliku od Japana, izazvao snano suoavanje Nemaca sa prolou u
Historikerstreit. Kada je Hirohito umro 1987. medjunarodna tampa je o njemu kritiki
pisala, i bilo je jasno da u svetu Drugi svetski rat nije zaboravljen. Ujedinjenje Nemake
takodje je pokazalo da su Nemci stekli poverenje suseda, dok su Japanci uvereni da su
jo uvek omrznuti u Kini, Koreji, Filipinima ili na Tajlandu. Koliko su Japanci nekritiki
prema vlastitoj agresiji govori i injenica da je najvie debata u japanskom prevladavanju
prolosti izazvala prinudna prostitucija u japanskoj Armiji (Murakami 1998). Znalo se da
su za vreme rata pri jedinicama postojali bordeli, ali je preutkivano da su tamo bile
strankinje pod prinudom. Japanska vlada priznala je odgovornost i to je bio veliki politiki
zaokret. Ubrzo su zvanino priznati masakr u Nankingu 1937. (ali je broj ubijenih umanjen
na 40.000) i korienje biohemijskog oruja u ratu u Indokini. Prevladavanje prolosti
postupno je postajalo nunost novih generacija. Poela je saradnja sa korejskim i
kineskim istoriarima, to je izazvalo reakciju kod nacionalista. Kao i svuda i u Japanu
konzervativci ponavljaju da su ugoeni ugled i ponos nacije koje treba negovati i tititi od
pacifista.

2. 3. Francuska i Italija: ruenje mita o antifaistikom otporu

Gotovo da i nije potrebno posebno pominjati da su u Evropi vie nego u drugim
delovima sveta ugled drava i unutranja homogenost dugo poivali na
opteprihvaenom antifaizmu. Isticanje i velianje domaeg antifaistikog otpora u Italiji
i Francuskoj prelazilo je u funkcionalni mit o Resistenza odnosno resistance. Otpor
faizmu bio je istorijsko moralna osnova italijanske Prve i francuske Pete republike.
Velianje otpora faizmu omoguilo je ultaliji saradnju komunista i hrianskih demokrata,
a u Francuskoj komunista i golista. Razlika je u tome to u Francuskoj prevladavanje
ratne i kvislike prolosti nije bilo nametnuto saveznikom okupacijom kao u Nemakoj,
Italiji i Austriji, ve unutranjim snagama. U Italiji ve krajem 1940-ih komunistika partija
postala je ozbiljna pretnja kapitalizmu pa je, uz podrku SAD, jo tada trebalo umanjiti
znaaj komunistikog antifaizma. Sukob komunista i hrianskih demokrata izmedju
1948. i 1989. dominirao je italijanskom scenom, a strah od komunizma bio je prisutan sve
do pada Zida. U toj napetosti antifaistiki moralni kapital suoenih snaga imao je krupnu
ulogu.
U italijanskom faizmu nije bilo rasizma niti antisemitizma (do1938), a i Musolini
je relativno rano (1943) poraen, pa faizam nije bio za Italijane moralna trauma kao
nacizam za Nemce. Za Francuze, pak, poraz 1940. i etiri godine okupacije bili su
najtraumatinija epizoda u savremenoj nacionalnoj istoriji. Petenov Viijevski reim skoro
30 godina nakon oslobodjenja osudjivan je kao nefrancuska pojava, tj. od Nemaca
ubaena epizoda. Svesno se previdjalo da je Vii bio i posledica duge francuske
konzervativne tradicije kontrarevolucije, poricanja politikog pluralizma, rasne
netolerantnosti i ovinizma. Ni 1945. ova tradicija nije prekinuta: istke 1945-47, jaanje
nacionalizma i metropolskog rasizma, rast antifeminizma itd. (Alexander 1999). U
poslednja dva stolea kontinuitet francuske istorije bio je jo snaniji u spoljnoj politici.
Ogleda se u borbi Francuza i Anglosaksonaca oko jezike, kulturne, trgovinske i vojne
premoi. Ne treba zaboraviti da je Francuska 1939. kontrolisala 60 miliona
nemetropolskog stanovnitva. To je stvorilo trajne mentalne strukture francuskog
poslekolonijalnog rasizma. Imperijalizam nije samo kolonijalna policija, uprava i vojska. To
su i dominantne kulturne vrednosti: jezik, misionarski shvaeno republikanstvo,
paternalizam i kulturtregerski rasizam. Tzv. Viijevski sindrom posle rata prevladavan je
upravo kolonijalnim sindromom (Alexander 1999).
Francusko suoavanje sa "crnim godinama" i traumom etvorogodinje
nemake okupacije (koja obuhvata vojni i politiki slom 1940, aktivnost kvislinkog
viijevskog reima, deportaciju 76.000 francuskih Jevreja i gradjanski rat od leta 1944.)
pariki istoriar Anri Ruso nazvao je Viijevskim sindromom. Re je o skupu heteregonih
simptoma i politikih, drutvenih i kulturnih manifestacija koje svedoe o postojanju
traume okupacijom i unutranjim podelama. Ruso dri da je uzrok ovih sukoba i trauma
kod mnogih Francuza bio upravo njihov nerazreeni odnos prema vlastitoj istoriji.

U francuskim debatama oko les annes noires britanski istoriar Mek Nil uoio
je etiri faze (Mc Neill 1999). Prvu, izmedju 1945-1953, nazvao je neokonano tugovanje.
U ovom periodu skrivenog gradjanskog rata, a da bi se umanjila sramota poraza 1940,
nastavlja se tugovanje za milion i po palih Francuza u Prvom Svetskom ratu na polju
asti. Rat protiv nacizma bio je drugaiji. Odneo je 600.000 rtava, a Viijevski reim kriv
je i za deportaciju 76.000 Jevreja od kojih se samo 3% vratilo. Sudjenja
kolaboracionistima i kapitalistima i obeleavanje rtava nacizma pratila je napetost
izmedju nastojanja za slavljenjem otpora i tenje da se zaboravi sramota zbog saradnje.
Drugi period izmedju 1954-1971. je doba potisnutog seanja. To je vreme golistike Pete
republike zapoeto amnestijama 1951-53, koje su trebale da oznae raskid sa prolou i
novi poetak. Uz ekonomski prosperitet i harizmu De Gola stvaran je mit o okupaciji
Francuske, tzv. golistiki mit. Osnovna poruka glasila je d a j e kolaboracija bila minimalna,
marginalna i za Francuze netipina. Kljuno je bilo snano nacionalno jedinstvo, u osnovi
patriotsko, a francuske interese najdoslednije je titio Francuski pokret otpora ija je
personifikacija De Gol. U uvenom govoru u oslobodjenom Parizu 25. 8. 1944. De Gol je
istakao da su Pariz oslobodile ujedinjene francuske snage. Golistiki mit je minimizirao
aktivnu ulogu Viija (kolaboracije) i podrku Viiju od francuskog naroda. Stvoren je novi
predmet seanja: otpor golista i komunista. Tako je francuska politika od 1945. do kraja
1960. bila proeta seanjem na okupaciju. Nije to bila Evropa bez prolosti. Naprotiv,
pozivanje na resistance bila je osnova golistikog protivljenja vojnoj integraciji sa SR
Nemakom, to su traile SAD. Negovanje seanja na herojski pokret otpora dugo je bilo
pokrie otporu ujedinjenju Evrope, tj. istorijska osnova zalaganja za ogranienu golistiku
evropsku integraciju i ouvanje francuske nezavisnosti sve do poetka 1990-ih, kada
Francuska ulazi u NATO. Bila je to istorijski utemeljena robusna odbrana suvereniteta
(Frey 2000). Antifaistiki otpor u Francuskoj bio je zgodno upozorenje: kao to zemlja
nije poklekla pred nacizmom, tako Francuska nee biti ni pod kontrolom Vaingtona,
Brisela niti Moskve. U skladu sa jaanjem jevrejskog pritiska u svetu pojaano zanimanje
za holokaust moe se uoiti od 1970-ih i u Francuskoj, a s tim oivljava i interesovanje za
okupaciju (Wegan). Posle smrti De Gola (1971) poinje da slabi mit o otporu koji je
diskreditovao Vii reim i uvrstio uproenu sliku prijatelj-neprijatelj: izdajnici nasuprot
veini koja je pruala ako ne aktivan ono pasivan otpor. Viijevski reim sveden je u
golistikom mitu na dogadjaj neukorenjen u francuskoj istoriji: nekolicini izdajnika svi
Francuzi pruali su hrabri otpor. Trei period izmedju 1972. i 1980. Mek Neil naziva
"razbijeno ogledalo". Vraa se potisnuta sramota, Francuska se deli, a rui se golistiki
mit o otporu. Od 1980. traje faza opsesije, jer se od Miterana potiskivanje crnih godina
pretvara u opsednutost njima. Iskrsavaju nova otkria o okupaciji i ire se u javnosti,
organizuju se sudjenja K. Barbiju 1987, P. Tuvijeu 1994. i M. Paponu 1997-98.
Osuda Papona, generalnog sekretara prefekture Bordoa zbog saradnje u
progonu Jevreja, i zabrana Le Penu da dve godine ne moe uestvovati na izborima
aprila 1998. bili su znaajni za francusko prevladavanje prolosti (Bremer 1998). Poput
afere Valdhajm i uklanjanja Hajdera u Austriji, i ova zbivanja u Francuskoj pokazala su

usmerenost zemlje ka Evropskoj uniji. Osudom izdajnika krajem 1940-ih Francuzi su

bezuspeno pokuali da zauvek ree moralni problem kolaboracije. Peten nije osudjen
zbog Jevreja, nego zbog izdaje. Dugo godina nakon toga utalo se o tome da bez
francuske policije Himler ne bi mogao da ini zloine u Francuskoj, lako su se krile slike
logora koje su uvali francuski andarmi, istina se nije mogla potisnuti, a Vii-sindrom
(oklevanje da se pogleda istini u lice) jo je aktivan. Miteran je u duhu golistike tradicije
poricao vezu republike sa Viijem, a tek je irak 1995. priznao da je zloine pomagala i
francuska drava. Sa osudom Papona Francuska je donekle oslobodila pogled u
budunost.
Druga neeljena strana ovih zbivanja bila je okolnost da demitologizacija
pokreta otpora nije znaila samo detronizaciju komunistikog antifaizma nego i
naruavanje patriotskog oseanja Francuza. F. Fire imao je kljunu ulogu u tome, a
podrali su ga pre svega konzervativni desniari. Benoa je osporavao antifaizam zato
to je doprineo tome "da u sveoptem optuivanju za faizam Hitler preuzme djavola u
svetu bez boga" (Benoist 1997). Prihvatajui slogan o opsesivnom antifaizmu u
Francuskoj, kao "bolesnoj upotrebi istorije koja se ispoljava i u nazivanju Le Pena
faistom", Benoa je otkrio prave motive desniarskog anti-antifaizma.
Na slian, ali manje dramatian nain, u Italiji je u istom periodu demitologizacija
antifaizma olakala rehabilitaciju Musolinija. Australijski istoriar R. Bosvort (Bosworth)
tvrdi da su revizionistiki zaokret i ruenje tobonjeg mita o Resistenza bitno doprineli
normalizaciji Musolinija i usponu desnog ekstremizma u Italiji. Tzv "kulturalistiki obrt"
jeste u biti kulturni relativizam i postmodernistiko poricanje apsolutnih vrednosti. Bosvort
optuuje postmodernu za plitak nadetiki argon, a "anti-antifaiste" oko de Feliea za
revizionistiki zaokret prema faizmu krajem XX veka. Renco de Felie je prevrednovao
Resistenza, istiui fundamentalnu razliku izmedju faizma i nacizma i uklapajui
Musolinijevu "revolucionarnu ideologiju", slino Fireu, u dugu liniju jakobinstva. Osnaena
Feliijevim imenom italijanska prerada prolosti stekla je vaan nauni dignitet u periodu
kada je S. Berluskoni 1994. prvi put posle rata u desniarsku vladu uveo faiste.
Revizija odnosa prema faizmu tekla je i izvan italijanske istoriografije. Ameriki
sociolog Berezin, pratei odjek italijanskih filmova o faizmu tokom 1990-tih, zakljuio je
d a j e normalizacija faizma u Italiji poela jo 1980-ih i to u masovnoj kulturi. TV serije su
revidirale sliku o Resistenza kao gradjanskom ratu. Italijanska dravna televizija 1986.
snimila je evropsku koprodukciju Duce et Claretta. Preko romantine slike Musolinijevih
ljubavi, sugerirana je slike Italije kao potroakog raja izmedju 1919. i 1939. Levica je
odmah reagovala tvrdei d a j e film rehabilitacija Duea i republike Salo.
Uprkos neskrivanoj romantizaciji Musolinija i demitologizaciji antifaizma,
nacionalistika snaga revizionizma u Italiji bila je slabija nego u SR Nemakoj i
Francuskoj (Berezin, 1996). Kod poslednjih dveju drava predmet seanja je vie fiksiran
na holokaust i kolaboraciju i tie se nacionalnog identiteta i istorije. U Italiji, pak, debate
oko seanja na faizam nisu nikada dosegle nivo debata oko nacionalnog identiteta i
istorije. Neposredno nakon rata centralno pitanje rasprave bilo je, da li je Resistenza bio

period gradjanskog rata izmedju faista i komunista ili je to bilo doba oruane borbe koja
je objedinjavala sve Italijane u borbi protiv nacizma. Hrianski demokrati govorili su o
gradjanskom ratu, nastojei da odgovornost za rtve iz tih sukoba pripiu komunistima.
Italijanska desnica 1994. takodje ponavlja ovaj "argument", pravdajui svoju ulogu u vladi.
Italijansko suoavanje sa prolou osobeno je po tome to u dravi sa relativno slabo
izraenim nacionalnim identitetom i mnotvom partija seanje postaje sredstvo
konstituisanja politikih snaga. Berezin zapaa da politiko seanje stvaraju partije, a ne
drava. Od 1980. istorija faizma u Italiji iz politike prelazi u trinu sferu masovnih medija
i javne kulture (Berezin 1996). Od tada i drave i partije gube kontrolu nad prolou, a
faizam kao ideologija sve vie se tumai u moralno neutralnom svetlu.
Kao da je ponaanje vodeih istoriara trajnije uticalo na inteligenciju od
partijskih gledanja. Revizionizam de Feliea u Italijiu velikoj meri se podudario sa
Fireovim pokuajem da detronizuje komunistiki antifaizam u Francuskoj. Oba istoriara
su bivi komunisti, pa renegatski ar objanjava neke vane iskljuivosti. Ipak Fire nije
pokuavao da rastereti francusku ekstremnu desnicu, kao to je to de Felie pokuao da
uini sa Musolinijem. Renco de Felice kao najugledniji neutralizator italijanskog faizma u
svojoj vietomnoj biografiji Musolinija je, zajedno sa svojom vrednosno neutralnom
kolom, poetkom 1990-ih revidirao sliku italijanskog faizma u ijem je sreditu napad na
tzv. "mitootporu".
Resistenza (otpor) je retka imenica koja se u italijanskom jeziku pie velikim
slovom i na koju su se pozivali komunisti i demohriani. Ova saglasnost oko Resistenza
se, kao i mnoge druge koalicije, raspala nakon 1989. Krug istoriara okupljenih oko
Feliea (koji je umro 1996) optuio je Resistenza kao mit. Ovaj mit je, tvrde, prikrivao
injenicu da je samo mali broj Italijana pruao otpor faizmu, dok je veina bila pasivni
sauesnik. Felieov drugi prigovor bio je jo ei. Zato to su borci otpora svojim
atentatima na naciste izazivali odmazde prema civilima kao i zbog ubilakih sukoba u
vlastitim redovima oni nisu u moralnom pogledu bili nita bolji od svojih protivnika.
Faizam je izjednaen sa antifaizmom. Da li je Resistenza bila samo ljubomorno
negovana italijanska poratna bajka kako tvrde revizionisti? Izloba "Partigiani" koja je ila
po SR Nemakoj 2000. godine demantuje to. Resistenza je bila znaajan akt civilnog
otpora jer se oko 300.000 aktivnih partizana posle pada Musolinija suprotstavljalo novoj
Badoljovoj vladi i Nemcima (Historikerstreit auf Italienisch 2000).
Slabljenje kritinosti prema faizmu danas u Italiji je u slubi antislovenskog
nacionalizma, a slubeno podseanje na zloine komunista posle rata je na liniji
konanog ruenja italijanske levice. U Francuskoj je sumnja u antifaistiki otpor takodje u
slubi protivljenja komunistima, ali i desnoekstremistikog otpora imigrantima.
Prevladavanja polarizacije izmedju kolaboracije i resistance kod obeju zemalja treba da
ojaa novi nacionalnopatriotski front. U tom pogledu debata oko Viijevskog sindroma u
Francuskoj slina je sporu Historikerstreit u Nemakoj i romantizovanju Musolinija u Italiji.
Posmatrano s druge strane, razlike izmedju Francuske i Austrije nalik su razlikama
izmedju Japana i SR Nemake. Francuska jeste bila poraena, ali se ipak uz savezniku

pomovlastitim snagama oslobodila i posle rata mogla pozvati na heroje otpora. U Austriji
nije bilo pokreta otpora, a Austrijanci su bili redovan kadar Wermacht-a. Zato je Austrija i
bila liena integrativnih antifaistikih sadraja. Njena prerada istorije slinija je
vajcarskoj verziji. vajcarska se posle rata predstavljala kao visoko ugroena rtva koja
se od nacizma titila hrabrom spremnou za otpor svoje vojske u alpskom redutu.
Uistinu odravala se zahvaljujui finansijskoj i industrijskoj podrci Hitleru. Svaka od
zemalja je koristila razliite mogunosti da pribavi status rtve. Medjutim, uprkos
razliitom iskustvu postoje mnoge slinosti u kulturi seanja (Wegen). Tako npr. Austrija i
Francuska sjedinjuju seanja na oba svetska rata, pa je u francuskim spomenicima
brisana razlika izmedju okupacije i Viija. U Austriji spomenici takodje briu razlike
izmedju palih u oba svetska rata. "Bele fleke" u spomenikoj kulturi Francuske i Austrije
svedoe o nepotpunom i iskrivljenom prevladavanju neslavne prolosti.
Sa slabljenjem i nestankom hladnog rata i uruavanjem evropskog
realsocijalizma otpao je glavni motiv i obrazac dosadanjeg pisanja istorije geografski
polarizovan ideolokom podelom kontinenta. Zato se nenadano pojavio zadatak novog
pisanja i promiljanja istorije lienog ideolokog predubedjenja obeju strana, ali i starih
identiteta. Novi uslovi su, medjutim, podstakli i nesluene zaokrete u vidjenju prolosti i
iskljuivosti njene prerade. Nove istoriografske iskljuivosti su pobudile sumnje u
mogunost stvaranja beskonfliktne i ujedinjene Evrope. Da li je ujedinjenje iluzija, koju
najbolje opovrgava sistematski prikaz razliitih oblika instrumentalnog prevladavanja
prolosti u kojima se na prerueni nain iskazuju pravdanja istki, genocida, etnikih
sukoba i ideologija netolerancija i mrnji? Teko je dati izriit odgovor, ali je injenica da
gotovo svaka zemlja ima svoj Vii-sindrom, Opfersthese i mit o Resistenza, tj. stereotipe
koji mutatis mutandis deluju u podzemnim tokovima istorije etniki izmeane Evrope.
Svuda se postavljaju slina pitanja: ta se zbilo pre 1939, ta izmedju 1939. i 1945, i kako
je seanje na ova zbivanja kasnije prilagodjavano ili potiskivano? Ovi procesi u razliitim
zemljama povezani su, pa ih treba tumaiti u globalnom sklopu. Evropa je danas odve
zaokupljena privrednom saradnjom i integracijom, pa se potcenjuju novi mitovi kojima se
prikriva nepodnoljiva blia prolosti.

2. 4. vajcarska: slom mita o neutralnosti

Do koje mere je hladni rat osiguravao udobno i beskonfliktno tumaenje
nacionalne prolosti, a njegovo iezavanje izazvalo krupne idejne potrese, moda
najbolje pokazuje vajcarsko iskustvo. Samo naizgled su prolost i identitet stanovnika
male alpske drave stajali izvan ideolokih sukoba koji su optereivali njene mone
susede. vajcarci su dugo poznavali sporove oko istorije samo iz inostranih iskustava.
Javnu svest u ovoj zemlji vie je oblikovalo utanje nego sukobi miljenja. Nije samo
politika, nego je i istoriografija uobliavala utanje, potiskivanje i zaborav, negujui mitski
odnos prema prolosti i spreavajui njeno problematizovanje. Na neki nain utanje je
deo politike kulture vajcarske.

Manje burni sporovi Helveana oko prolosti vodjeni su, dodue, jo 1960-ih oko
trivijalnih pitanja prisutnih u svim evropskim zemljama: ko je saradjivao sa saveznicima, a
ko sa osovinom, ko se prilagodjavao, a ko pruao otpor? Kada je poelo otvaranje arhiva
poela je i podela na prilagodljive i patriote, a test moralnog ponaanja bila je aktivnost
vajcaraca posle pada Francuske. Naime, leta 1940. situacija je bila tragina, jer se sa
spasavanjem domovine moralo poeti ne samo verbalno "con gloria" nego i praktino
"con ignominia", tj. sa nitkovlukom (Kunz 1999). Za moralnu osudu bili su samo oni koji su
izdavali zemlju jednoj od zaraenih strana. Godine 1940. za Helveane poela je faza
nitkovluka, jer je otvoren prostor potonjim moralnim osudama i javnim skandalizacijama
ponaanja vajcarske u ratu. Da li je, naime, patriotski motivisani nitkovluk skandal ili
legitimna strategija samoodranja, bilo je pitanje kojeje delilo uesnike debata oko
Nedia, Antoaneskua, Petena i Hortija. Na slian nain i vajcarske rasprave oko prolosti
1970-ih kretale su se izmedju politikih polarizacija i akademske skolastike. Bilo je
fragmentarnih polemika oko povezanosti vajcarske industrije i osovine, i rasprava oko
pomoi izbeglicama. Ali ozbiljnije rasprave oko prevladavanja prolosti po nemakom
obrascu traenja krivice poele su tek krajem 1980-ih. Dok je desetak godina ranije
oivljavanje hladnog rata ilo na ruku prihvatanju izolacionistike slike vajcarske, dotle je
iezavanje hladnog rata podstaklo osvetljavanje zona politikog zaborava nacije i javnog
preispitivanja moralne krivice. Spoljni uslovi izmenili su vajcarske moralne i politike
kriterije kod procene vlastite istorije.
vajcarski Historikerstreit osoben je po tome to su mu podsticaji bili prilino
bizarni. Poelo je sa sporom oko nacistikog zlata deponovanog u vajcarskim bankama,
potom se prelo na debatu oko izbeglica, a tek na kraju otvorena su apstraktnija pitanja
oko etike neutralnosti male zemlje. U hladnom ratu ugled vajcarske bio je bezbedan, a
mitologija prolosti drave neokrnjena. vajcarska je vaila kao zemlja pribeite koja je
sreom i hrabrou izbegla rat. To je bila rado prihvatana slika prolosti, ne samo otuda
to je bila politiki oportuna i finansijski pogodna, nego i zato to se podudarala sa
kompleksom male zemlje, tj. nastojanjem da sebe definie u ogledalu velikih
(poredjenjem sa velikima). Zemlja je bila zaneta ugledom i privrednim uspesima, a hladni
rat iao je na ruku ovoj selektivnoj kulturi zapaanja. Hladni rat, sovjetska pretnja i
amerika zatita uvrivali su kolektivni gubitak seanja. Decenijama su vajcarci bili
zatoeni u kavezu selektivnog posmatranja vlastite prolosti. Kritike opaske bile su stvar
pojedinaca, a esto su optuivane kao ekstremistike. Optube rtava holokausta
otvoreno su ignorisane. Manihejska logika hladnog rata nije pogodovala sloenijim
rasudjivanjima niti prefinjenim moralnim oseanjima. Ali prosveivanje nije izostalo.
Potisnuta krivica postepeno je bivala sve glasnija u krugovima inteligencije. Kada su neke
stvari otkrivene progovorila je logika ekstrema. Na mesto ranijih idealizacija stupile su
demonizacije. Odjednom je vajcarska ispala zemlja gotovana, utajivaa i trgovaca koja
se hladnokrvno obogatila na nesrei drugih. Savest vajcarske probudjena je i mahom
primila histerine oblike (Breitenstein 1997).

Sistematska debata poela je 1995. oko zlata koje su opljakali nacisti, oko
dravne neutralnosti i postupka prema internircima. Krajem rata vajcarska je bila u
spoljnopolitikom pogledu izolovana, a ugled njene neutralnosti bio je 1944/45. na
najniem nivou. Saveznici su u neutralnoj maloj dravi gledali parazita koji je profitirao od
rata i nije pomogao u borbi protiv faizma. U svetlu opteprihvaenog pravednog
karaktera antifaistikog rata, neutralnost je svuda bila prokazana. Osim toga odve
upadljiv bio je kontrast izmedju netaknute vajcarske i ratom razorene Evrope. Nasuprot
spoljnoj podozrivosti, sam rat je iznutra integrisao vajcarce i potvrdio ispravnost dravne
politike kod njenih gradjana. vajcarska nije pozvana na osnivaku sednicu UN juna
1945, a 1948. postala je samo posmatra. Cak ni to nije mnogo uticalo na poloaj
vajcarske, jer je hladni rat blokirao rad UN. Forsirana je "ideologizacija neutralnosti" i
pootreni kurs neutralnosti. Ali, to nije bila dosledna neutralnost, jer je vajcarska morala
initi ustupke Zapadu u blokadi Istoka. Vana provokacija za polemike oko prolosti i
oivljavanje seanja bila je indolentnost vajcarskih banaka prema jevrejskim zahtevima.
Debata je postupno prela uduboku krizu jer je vajcarska bila suoena sa problemom
vlastite verodostojnosti i identiteta (Wenger, Fanzun 1998). To je moglo uticati vrlo
negativno na njenu spoljnopolitiku aktivnosti i trgovinu. Osim toga kriza identiteta blokira
zemlju iznutra i deli je.
Jo 1945. neutralnost je stekla prizvuk anahronizma, ali je hladni rat privremeno
potisnuo pitanje ko se i kako ponaao u ratu. Medjtim, kraj hladnog rata i izmena poloaja
zemlje ponovo su otvorili bolno pitanje, i to je bio jedan uzrok krize identiteta. Neutralnost
kao strategija preivljavanja iznova je 1989. dovedena u pitanje. Osim toga u zajednikoj
evropskoj spoljnoj politici (Maastricht) neutralnost gubi smisao. vajcarska vie nije bila u
blizini potencijalnih frontova ve u sredini Evropske Unije. Oslabile su razlike izmedju
unutranje i spoljne politike, vojnih i civilnih aspekata sukoba, globalizacije i
regionalizacije, a pretnje bezbednosti dolaze od droge, migracija i terorizma. Sa
promenjenim granicama klasine nacionalne drave sve upadljivija je bivala napetost
izmedju mitoloki proklamovane politike neutralnosti i pragmatine volje za ukljuenjem
u mreu medjunarodnih nadnacionalnih ustanova. Stoleima je raison d: etre vajcarske
leao u protivljenju evropskom razvoju. Mala drava u srcu Evrope bila je
antimonarhijska, antihegemona, antiimperijalistika, anticentralistika, po jeziku
antinacionalistika. Premda se u hladnom ratu prikazivala u antitotalitarnom svetlu, bila je
antiteza okolini, lako je iz svetskog rata izila bez trauma, usledila je neoekivana
izolacija posle 1945. Izolaciju je presekao dugi hladni rat, a mit o vlastitoj prolosti
ozbiljnije je naet tek 1989. Ponovo se neutralnost "kao vena garantija nedunosti"
preobratila postupno u oima sveta u argument optube protiv drave koja se obogatila
na tudj raun. Na neki nain, kao i u Austriji, rasprave oko prolosti je i vajcarskoj
nametnulo okruenje, a ne unutranji raskol. Osim toga, napad na mentalni Reduit
nacionalnog identiteta potekao je iz politikih okolnosti (slom medjunarodnog poloaja i
kriza unutarpolitike legitimacije 1989.), a ne iz akademske istoriografije.

Intenzivne debate oko uloge vajcarske u Drugom svetskom ratu bile su od

1989. veliki medijskopolitiki dogadjaj. Polemika je poela oko pitanja da lije izbegavanje
rata bila zasluga Helveana ili srean i sluajan rezultat strategije prilagodjavanja i
otpora? Kritiari tradicionalne slike istorije istiu antiherojsku stranu politike (Natyonales
Forschungsprogramm 1999). vajcarska se, tvde kritiari, pre svega prilagodjavala a tek
potom bila spremna na otpor, koji bi u vojnom pogledu bio simbolian. Druga strana tradicionalisti, podsea da je izbegavanje rata bila posledica sloene strategije
strukturnog prilagodjavanja i ideolokog otpora, koja je nagnala naciste da im napad na
vajcarsku ne bude privlaan. Ovo tumaenje obezbedjivalo je jedinstvo i identitet nacije,
popularisanje vajcarske spremnosti za otpor i viziju nesavladive alpske republike. U
sporu je poljuljano uverenje o tzv "sreno izbegnutom ratu" kao posledici vojne
spremnosti u okviru oruane neutralnosti - dugo prisutno jezgro vajcarskog heroiziranja
vlastite istorije. Debate o vajcarskom identitetu izmenile su sliku domae istorije. Kritiko
prevladavanje prolosti nije ojaalo nego polarizovalo poimanje nacionalne istorija kao
temelja vajcarskog identiteta. Uz to, narasla su neslaganja i o buduem razvoju. Erozija
zamisli o oruanoj neutralnosti vajcarske zamenjena je novom vizijom neutralnosti, koja
zemlju upuuje vie na prevenciju, saradnju i integraciju. Ima miljenja da je tek izmedju
1990. i 1995. dolo do otkrivanja Ervope i uravnoteavanja helveanske slike istorije.
Detronizaciju politikih junaka vajcarskog otpora pratila je destigmatizacija nacionalnih
izdajnika, sa obrazloenjem da su tzv. prilagodljivi bili rtve nacionalne teorije o "rtvenim
jarcima", iako se njihove politike ideje nisu razlikovale od onih kod heroja (Natyonales
Forschungsprogramm 1999). Teorija o "rtvenim jarcima" imala je pre svega funkciju
rastereenja i redukovanja sloenosti u cilju politiko-moralnog homogenizovanja
ponaanje cele nacije. Tradicionalni anti-heroji bili su mnogo dublje upleteni u tragiku
protivrene strategije prilagodjavanja i preivljavanja nego to je prikazano u ortodoksnom
vidjenju istorije. Heroji su detronizovani 1990-te. Samo delom bio je to spor starih i mladih
istoriara. Novi moralni uzor postali su odjednom radnici koji su se mirno angaovali u
humanitarnim akcijama zbrinjavanja Jevreja (Ibid.,). Dolo je do prevrednovanja poeljnih
likova iz istorije. Postupno se probijalo uverenje da je vajcarska politika prema
izbeglicama bila antisemitska. Nakon nestanka blokova i reaktuelizacije holokausta
Auvic je postao obrazac kolektivnog seanja, a u vajcarskoj se irilo miljenje da su
uticajni politiari bili upoznati sa ubijanjem Jevreja. Sa etikim zaotravanjem pitanja o
suodgovornosti oko jevrejskih rtava postavljalo se sve ee pitanje nije li put nekih
rtava Auvica poeo jo u vajcarskoj. Vrhunac samokritikog prevladavanja prolosti
bilo je slubeno izvinjenje saveznog predsednika K. Viligera 8. 5. 1995. i aljenje zbog
vraanja Jevreja sa vajcarske granice u sigurnu smrt. Rasprave su razotkrile novu sliku
vajcarske, koja nije prola kao moralna pobednica bez borbe u ratu, ve se tiho izvukla
(Ibid.,). Ono to je poelo sa uspenim slavljenjem prolosti u unutranjoj politici, zavrilo
se sa neizvesnou oko nove usmerenosti spoljne politike. Na mesto stare neutralne
drave valjalo je stvoriti novu sliku vajcarske kao dela Evropske Unije. To nije samo
iziskivalo izmenu istorijske svesti ve je stvoren i strah od spoljnopolitikog i

bezbednosnopolitikog anlusa u novu Evropu. Na delu je zaokret od vojne neutralnosti i

makijavelistikog patriotizma ka patriotizmu spojivim sa evropskim vrednostima. Sukob
izmedju ciljeva spoljnopolitike participacije i unutarpolitike integracije traio je i preradu
slike svetskog rata i uloge vajcarske u njemu.
Naredni udar na vajcarski patriotizam bila je slubena amerika optuba oko
"Holokaust -novca" polovinom 1990-ih. Debata je vrlo brzo primila formu skandala. Za
vreme rata blokirani jevrejski rauni u vajcarskim bankama podstakli su debatu oko
finansijske uloge vajcarske u ratu. Postalo je oevidno da se odsustvo senzibiliteta i
panje za istoriju Drugog svetskog rata moe izraziti konkretnim finansijskim
kategorijama. Pljaka jevrejskog zlata bila je skandalizacija vajcarskog Historikerstreit.
Nova optuba je vajcarsko prevladavanje prolosti uvela u fazu pravnog regulisanja i
obeteenja holokaust rtava. Proces je primio ukus trgovine sa opratajnicama grehova.
Jevrejska potraivanja razbila su nade da e nova istorijska slika prolosti vajcarske biti
podstaknuta iskljuivo potrebom za "istorijskom istinom" (Natyionales Forschungsprogramm 1999).
U sreditu vajcarskih rasprava oko prolosti bila su tri problema: 1. podrka
vajcarske silama osovine u ratu; 2. neprihvatanje jevrejskih izbeglica, kao najtraginiji
segment domae politike "brod je pun", tj. zatvaranje granica i isporuka izbeglica; 3.
pljaka jevrejskog zlata. Ozbiljnije javne rasprave oko ovih pitanja poele su tek 1989.
Obelodanjeno je npr. da je za Nemaku tokom rata u vajcarskoj radilo 80% industrije
preciznih instrumenata, 75% elektroindustrije i 60% industrije naoruanja (Lang 1998).
vajcarska industrija je u ratu na Istonom frontu imala nezamenljivu ulogu: proizvodila je
specijalne delove za avione, upaljae za tenkovske granate i optike komponente za
naoruanje. A kada je 1943. saveznika avijacija poela sa sistematskim unitavanjem
nemakih fabrika, vajcarski industrijski potencijal je dobio dodatni znaaj. Koliko je samo
antifaista bilo rtva vajcarske preciznosti? Za osovinu jo vanije bilo je vajcarsko
zlato. Naime, da bi obezbedili za rat vane sirovine (panski mangan, turski hrom,
portugalski volfram, vedski elik) nacisti su ih morali kupovati konvertibilnim devizama.
vajcarska je rado prihvatala opljakano zlato, za razliku od vedske i Portugala. Osim
toga, zlatne transakcije sa vajcarskom bile su nacistima vane u kupovini agenata i
finansiranju obavetajnih slubi i prekomorskih operacija. Da li su nacisti mogli voditi
toliko dugo rat, koji je ubio oko 60 miliona ljudi, bez vajcarskog zlata? A koliko je
vajcarska nacionalna banka bila lojalna nacizmu najbolje pokazuje podatak da je jo 5.
aprila 1945. preuzela od Rajhsbanke zlato "garantujui nastavak odredjenih isplata".
Rauna se da je dobit koju je nemaka trgovina naoruanjem izvukla iz transakcija sa
zlatom i kreditima iznosila tri milijarde vajcarskih franaka (Lang 1998). Za to vreme bila je
to neuvena suma. Dok je Nju Jork bio finansijski centar saveznika, Bern je bio to isto za
osovinu. Sve to je inila slubeno neutralna drava. vajcarski moto je bio: "est dana
smo radili za Hitlera, sedmi za saveznike". Ova tana izreka mora se ipak korigovati: veliki
deo krupnog kapitala sve do staljingradskog obrta, januara 1943. molio se za pobedu

Osovine. Lang izriito tvrdi da je vajcarska bila saveznica nacistikog varvarstva i

izdajnik antifaizma, a zato za to nije odgovarala, zasluan je hladni rat.
Debata oko uloge vajcarske u ratu pobudila je duboke sumnje u neutralnu
finansijsku ulogu i humanitarni znaaj vajcarske. Da li je vajcarska bila vaan oslonac
Hitlera i koje su bile realne mogunosti male drave u vremenu ekspanzije nacizma?
Kritiki istoriari insistirali su da je re sauestvovanju u zloinima, a oprezniji su se pitali
da li se Treem Rajhu tada mogao pruiti otpor? Otvoreno je pitanje da li je realpolitika
malih drava na velikim istorijskim prekretnicama nemoralna?
Snana i iroka kritika uloge vajcarske u ratu razbila je nacionalnu mitologiju idealnu sliku male drave koja je bila izvan svetskih sukoba i koja se starala o dobrobiti
svojih gradjana. vajcarska nije bila navikla na kritiku koja je ponavljala da su mir i obilje
kupljeni moralnom ravnodunou. Da li je bilo pogreno voditi realnu spoljnu politiku koja
nije robovala moralnim vrednostima? Ili se razliiti odgovori na gornje pitanje mogu
objasniti razlikom izmedju realpolitikog i idealistikog vidjenje spoljne politike (Widmer
1998)? Prvo vidjenje, naime, uzima svet takvim kakav je, a drugo onakvim kakav treba da
bude. To je razlika izmedju Tukidida i Platona. Svaka spoljna politika trai svoj put
izmedju pomenuta dva pola. Realpolitiari vie vode rauna o bezbednosti drave, dok
idealpolitiari dre da su ljudska prava iznad bezbednosne strane. Naela UN su
programi idealne politike koju naruavaju velike sile. Sa nestankom hladnog rata klatno se
pomera ka idealnoj politici: bezbednost je osigurana, sada su na redu ljudska prava.
vajcarska nije bila jedina zemlja koja je vodila neherojsku neutralnu politiku. Male zemlje
bile su daleko vie upuene na ovaj kurs, dok je prostor za izbor izmedju naela i
pragmatizma bio rezervisan uglavnom za velike i samostalne drave. Karl mit je pretio
neutralnima, ali i ameriki podsekretar Stuart Ejzenstat. Koliko je bio u pravu Tomas
Deferson kada je opominjao da postoji samo jedan moral: isti za dravu i pojedince? U
kom stupnju je ovo visoko naelo u praksi ostvarljivo, odnosno koja mu je cena? U
diplomatiji malih zemalja treba daleko vie umea i snalaljivosti nego kod velikih da ih
politika, koja uvek goni u kompromis, ne uini ravnodunim prema naelima. Realpolitiar
se sa tim lake miri, dok idealpolitiar, stremi iznad "morale provisoire". Premda je ovaj
drugi moralno nadmoniji, po pravilu je manje uspean od prvog. Da li je vajcarska
dospela na optueniku klupu zbog toga to se sa nestankom hladnog rata politika
pomerila ka idealpolitiarima, kao to tvrdi njen diplomata Widmer? Ova ocena bi se
moda i mogla prihvatiti, ali samo ukoliko se previdi materijalna pozadina vajcarskih
debata oko prolosti. Widmerova odbrana vajcarske politike, kao nune realpolitike
svake male zemlje, postaje neuverljiva ako se imaju na umu interesi njenih vladajuih
krugova, tj. velike finansijske dobiti koje su ovi izvukli iz rata. Da nije izbila na videlo
pljaka rtva nacizma moda bi vajcarska i mogla da opravda vlastitu realpolitiku sa
tezom o uzaludnou otpora Treem rajhu.
Medjutim, ovde nije re samo o akademskoj i medijskoj debati oko mogunosti ili
nemogunosti otpora faizmu, ve o mnogo sloenijim stvarima. Nisu prozvani samo
politiari nego i vani sektori industrijskog i finansijskog kapitala. Naglo je porastao znaaj

istoriara, jer dovedena je u sumnju slika humanitarne vajcarske sa velikom reputacijom

Crvenog krsta i marketinkom oznakom "Made in Switzerland", koja je bila garancija
kvaliteta i vajcarske poslovnosti. Osim toga uznemirena je vajcarska javnost. Zlato je
bilo samo manji deo onoga to je oteto Jevrejima. Danas se istrauje sve vie drava
povezanih sa nacistikom privredom: panija, Portugal, vedska, Turska. Nemaka
dravna dokumenta uglavnom su istraena, ali ne i ona od privatnih firmi (Feldman 1999).
Danas u vajcarskoj niz banaka i koncerna otvaraju istoriarima arhive i plaaju istoriare
da istrae ulogu firme za vreme rata. Zato? Mnoge nemake firme optuene su od
Amerikanaca da nisu namirile bive jevrejske klijente i da su bile upletene u nacistiku
pljaku. Optuene firme bile su prinudjene da plaaju skupe advokate i finansijske
inspektore da bi se odbranile od optubi. Bile su suoene sa politikim i moralnim
problemima od kojih je zavisio ugled firme (Feldman 1999). Bilo je straha od amerikog
bojkota nemakih firmi, gubljenja ugleda i demoralizacije slubenika. Ne manje se
strahovalo od senzacionalistikih medija i izvetaja koji bi naneli tetu. Odjednom je
porasla praktina uloga istoriara kao savetnika. Kapitalisti i bankari nisu bili kadri da se
brane od optubi, pa su unajmili istoriare koji su trebali da egzaktno pokau neupletenost
firmi u ratno profiterstvo. Mediji su pretili senzacijama i irili tezu da je vajcarska
odgovorna za produenje rata zbog privredne saradnje sa nacizmom, dok su istoriari sa
druge strane tvrdili da vajcarska ne treba da se stidi svoje neutralnosti jer je to bio uslov
obimne humanitarne pomoi rtvama NS (Fleury 1998). Prevladavanje prolosti u
vajcarskoj nije se ticalo samo nacionalnog identiteta, ve i ugroenih profita. Trebalo je
preraditi prolost, zbog dalje nesmetane oplodnje kapitala. ak su i ugledni i skupi
advokati postali nepouzdana alternativa istoriarima. Na drugoj strani unajmljeni istoriari
kritikovani su od kolega i tampe da peru prolosti i pomau kapital. Istoriari su pozvani
da presude u sporu izmedju rtava nacistike pljake i privatnih firmi. Danas u vajcarskoj
upravo istoriari pruaju materijal advokatima (o tome ta se zbilo), na osnovu ega e
biti odredjena odteta. Time se firme nadaju da e podvui crtu ispod prolosti, prevladati
prolost sa kojom e moi da se suoe sa javnou. Kapitalistika preduzea podseaju
na enu koja je dala oglas: "Ne bih se udala za oveka sa neprevladanom prolou"
(Feldmann 1999). Profit zavisi od nalaza istoriara da li je saradnja firme sa Geringom
poivala na oduevljenju, dobrovoljnosti ili nudi. Bez pritiska SAD ne bi bilo dananjih
zahteva za obeteenjem rtava holokausta u vajcarskoj. Koliko je bilo teko integrisati
protivrene vizije ive prolosti koja ne eli da prodje, pokazalo je u najogoljenijem obliku
vajcarsko prevladavanje prolosti u kom su mone interese ugrozile upravo istorijske
debate.
Ne manje dramatina bila su otkria odnosa vajcarske prema izbeglicama
ispred nacizma. Od 1939. do 1950. vajcarska je prihvatila oko 300.000 izbeglica, ali
mnogi vajcarci nisu bili za to. Oko 30.000 izbeglica slubeno je odbijeno, a mnogi se
nisu zbog toga usudili da u ovoj zemlji potrae spas (Kunz 1999). Zato nije primljeno vie
izbeglica? Ima miljenja da su vajcarci titili trite rada i odbijali "biu strane elemente".
Zato su od 1938. traili vize od Jevreja, a od 1939. od svake izbeglice. U leto 1942.

zatvorena je granica, ali je nakon protesta ponovo otvorena. Danas vajcarsku kritikuju
da je kriva za smrt mnogih neprihvaenih izbeglica. Senzacionalne injenice o
zapletenosti vajcarske u saradnju sa Treim Rajhom bile su naravno poznate
odgovornim strukturama. To za njih nisu bile senzacije, o emu svedoe razni oblici
prerade prolosti. Uprkos tome, politika klasa osea se i ponaa nadmeno i prezire
istoriju. 0 tome govori skoranje svedoenje vajcarskog nacionalnog savetnika C.
Blochera (Blocher 1997). Po njemu vajcarci nisu bili nacistiki saveznici, ve su bili
spremni 1938. da brane zemlju. Hitler je, navodno, napadao i pretio vajcarskoj, a Staljin
takodje. U zemlji je bilo oko 300.000 izbeglica, a posle pada Francuske jednostavno se
moralo saradjivati sa Treim Rajhom. Sa kim drugim, pita Bloher? Time smo, kae, narod
uvali od gladi. Ouvana je neutralnost, a ta bi bilo da smo opkoljeni od Nemake prili
saveznicima? ta bi bilo sa narodom, izbeglicama, Jevrejima? Dodue, priznaje Bloher,
morali smo i da zatvaramo granicu. Ali zar nisu emberlen, SAD i Staljin takodje poputali
Nemcima, pa to nije umanjilo njhov antifaizam. Deo vajcarskog krupnog kapitala jeste
traio ukljuenje u Novu Evropu Treeg Rajha, ali je slinih zahteva bilo i kod sindikata.
vajcarska je primila najvie Jevreja, pa zato branioci asne vajcarske prolosti tvrde da
su sadanju raspravu potakli vajcarski moralisti i strane jevrejske organizacije (Blocher
1997). Navedena prerada prolosti je obrazac prepoznatljiv kod raznih verzija pravdanja
kvislinke politike.
Ako je pitanje izbeglica bilo najskandaloznija epizoda, najrealniji sadraj
vajcarskog Historikerstreit bilo je pitanje zlata. Posle rata saveznici su uspeli da
delimino naplate od vajcarske svoja potraivanja, ali je ostalo sporno privatno, naroito
jevrejsko zlato. Ostalo je i belgijskog i holandskog zlata, pa se postavilo pitanje koliko su
vajcarske banke bile sauesnice u faistikoj pljaki zlata. SAD su procenile da je Trei
Rajh opljakao zlato u vrednosti oko 579 miliona dolara, skoro tri puta vie od ukupnih
nemakihzlatnih rezervi uoi rata. Od te sume 75% nemakog zlata ukradeno je, a dobar
deo je deponovan u vajcarskoj i naknadno prodavan treim zemljama (Maissen 1996).
SAD su gledale na vajcarsku posle rata kao na ratnog profitera, ak su pretile i
sankcijama, ali je Bern imao podrku Londona. U vajcarskoj nije bilo svesti o krivici,
vladalo je legalistiko stanovite, a u javnosti se govorilo o diktatu Vaingtona.
Medjunarodnopravna osnova saveznikih potraivanja bila je tanka, legalitet je bio na
strani vajcarske, ali su Jevreji bili aktivni.
Debata je primila neoekivanu estinu i dubinu, a sa tzv. izvetajem S.
Ajzentata (Eizenstat) 1995, predstavnika Klintonove vlade, prerasla je u vajcarskoameriki sukob. estina sukoba moe se pojmiti u sklopu neizbenog procesa nalaenja
novog poloaja neutralnih zemalja posle kraja hladnog rata. U Ajzentat-izvetaju izneta
je optuba d a j e vajcarska indirektno produila rat, ali se ona branila d a j e saveznicima
bila viestruko korisna kao poslednja slobodna drava u nemakom susedstvu. Ovu
neutralnost je kao korisnu ocenio i sam eril, tvrde vajcarci, ali ne SAD i SSSR. Iza
osude lane vajcarske neutralnosti u izvetaju visokog amerikog funkcionere Stjuarta
Ajzentata skrivalo se pitanje vajcarske nadoknade i povraaja faistikog zaplenjenog

blaga (Buetler 1997). Od oko dananjih 5,6 milijardi dolara opljakanog zlata, oko dve
treine prolo je kroz vajcarsku nacionalnu banku, stoji u pomenutom izvetaju uz
opasku, da kojim sluajem vajcarska nije kupila to zlato, rat bi se pre zavrio. Drugi deo
faistikog zlata Jevreji su sami pre i za vreme rata deponovali u vajcarske banke. Posle
rata rtve holokausta nisu ga mogle podii. Zato su tek 1992. pod pritiskom jevrejskih
organizacija vajcarske banke otvorile informativnu slubu za raiavanje ovih pitanja.
Iste godine objavljeno je da je suma na 775 rauna pod tajnom iznosila oko 32 miliona
dolara (Kunz 1999). vajcarske banke su 1996. optuene da su svesno prihvatale
opljakani plen. Zato je vajcarsko udruenje banaka bilo prinudjeno da stavi van snage
klauzuru o tajnosti uloga za 5 godina. Medjutim, rtve holokausta i dalje su traile
povraaj novca, pa su poetkom 1997. pod pretnjom vie zemalja da e bojkotovati
vajcarske banke, tri vajcarske banke osnovale humanitarni fond za rtve. Nekoliko
meseci kasnije objavljena je lista sa 5.000 rauna (oko 45 miliona dolara) i omogueno je
rodjacima holokaust-rtava da dodju do novca.
Medjutim, stvari su postale sloenije kada je otkrivena i zapletenost drugih sila.
Obelodanjeni su poslovi vodjeni u trouglu SAD-Trei Rajh-vajcarska u kojima su SAD
isporuivale Hitleru naftu, a plaanje obavljano preko vajcarskih banaka. Poslovna
dokumenta nemakih banaka zaplenila je Crvena armija pa se oekuje otvaranje ruskih
arhiva. U Londonu je decembra 1997. odrana konferencija o nacistikom zlatu, na kojoj
je vajcarska bila u sreditu. Poto je jedina u ratu raspolagala konvertibilnom valutom,
vajcarska je imala veliku ulogu u nemakoj ratnoj privredi. Novi arhivski materijal
pokazuje da je Hitlerov reim godinama bio bankrot i da je ivotno neophodne sirovine
plaao zlatom: sjedne strane ukradenim monetarnim zlatom iz zaposednutih zemalja, a s
druge tzv. nemonetarnim zlatom, opljakanim od Jevreja i drugih rtava. ak i zubima
ubijenih Jevreja (Feldmann 1999). Jevrejske organizacije su insistirale na pitanju da li su
saveznici posle rata znali o zlatu rtava, cenei da vajcarska duguje Jevrejima 2-3
milijarde dolara (Mller 1997). Pomenute okolnosti prelamale su se kroz vajcarsko
prevladavanje prolosti nameui ovom procesu vrlo konkretne zahteve za obeteenjem,
daleko iznad optih moralnih. Rasprava oko uloge vajcarske u ratu i potreba da trai
svoju normalnost pred evropskom integracijom i globalizacijom, naputajui tradicionalnu
neutralnost - to su bili okviri u kojima je iskazana spremnost za suoavanjem sa
prolou. Identitet nacije razbudio se pod uticajem imperativa moralnog i materijalnog
obeteenja zbog preutane prolosti.

2. 5. Rusija: slom imperijalnog identiteta

Na istoku Evrope sadraj preutane prolosti je bio druge prirode. Sedamdeset
godina stari sovjetski identitet naglo se raspao i zamenjen je potpuno drugaijim. Ranije
negativne odrednice (liberalni, hrianski i si) postale su pozitivne, a neprikosnoveni
komunistiki atribut postao je sinonim nepoeljnog. Kao to se slubena odrednica
"sovjetski narod" raspala na Litvance, Ukrajince, Ruse i druge, tako je i pozitivno shvaeni

internacionalistiki komunistiki identitet zamenjen "demokratskim" i nacionalnim. U

krajnjoj liniji novi identitet konstruisan je "negativno", aktuelni sadraj mu je bio isti
antikomunizam (Urban 1994). Vizija demokratskog slobodnog trita i pojedinca gradi se
na kritici komunistike planske privrede, kolektivizma i politikog monizma. Nove
odrednice politikog identiteta su atributi hrianski, socijalni, liberalno-demokratski i si.
Rusija je bila jedina poslekomunistika nacija koja nije mogla prebaciti krivicu za
socijalistiku prolostna drugu naciju (Urban 1994). Zato je krivica prebaena na
unutranjeg javnog neprijatelja: demokrati su se podelili u dve grupe, a obe se
medjusobno optuuju da su komunisti. Pozitivna odrednica identiteta prela je u
negativnu. Osim antikomunizma, razbudjen je nacionalizam u obliku novog nacionalnog
mita koji Zapad vidi kao javnog neprijatelja. Ono to su nekada bili komunistika partija i
radnika klasa sada su vojska i crkva, ustanove koje su u javnosti ocenjene kao oslonac
novog nacionalnog mita. Postoji i spona vojske i crkve, vojska titi crkvu, a pravoslavni
svetenici pruaju versko patriotsku indoktrinaciju tom savezu. Na patriotsko
nacionalistiku kartu igra i KP Rusije naroito od sukoba sa eenima.
Snana promena politikog i linog identiteta jeste rezultat prevladavanje
prolosti koji je poeo u Sovjetskom Savezu jo za vreme perestrojke. Bio je to proces sa
dalekosenim posledicama po integraciju i ostalih evropskih socijalistikih drava. U
njemu su se proimale smiljene i nekontrolisane posledice nagle i snane erozije
drutvenointegrativnih istorijskih sadraja. U jezgru integracije KP SSSR-a i
vienacionalne drave bila je istorija proleterske revolucije i partije. Dok je Staljinov
autoritet jo ranije bio poljuljan, harizma Lenjina dugo je bila neprikosnovena. Ni
Gorbaov u poetku nije pomiljao da ugrozi Lenjinov kult. Ponavljao je da je i Lenjin
koristio re glasnost i da perestrojka izvire iz Lenjinovih "besmrtnih ideja". Ali, poto vrh
nije mogao kontrolisati reforme, to je sa oslobadjanjem medija 1987. nepovratno otvorena
brea erozije kulta Lenjina. Zbivanja su kumulativno radikalizovala ovaj proces. Kada se
novembra 1987. Gorbaov javno izjasnio za ponovnu procenu istorije, prvi na udaru nije
bio Lenjin, nego Brenjev zbog korupcije, neefikasnosti i "ere stagnacije". Ve januara
1988. ime Brenjeva brisano je sa mnogih geografskih lokacija. Kako je i planirano, kritika
Brenjeva privremeno je ojaala autoritet Lenjina, pa su se javljali glasovi da je Brenjev
kao i Staljin odstupio od Lenjinove doktrine. Februara 1988. rehabilitovani su Buharin i 19
starih boljevika, a NEP je istaknuta kao istorijska prethodnica perestrojke. Kao i u
Hruovljevom referatu, opet su na udaru bili Staljinovi zloini. U toku 1988. i poetkom
1989. u sreditu medija bili su zloini Staljina kao odstupanje od lenjinizma. Po svemu
sudei objavljivanje Solenjicinovog romana "Arhipelag Gulag" u asopisu "Novi Mir"
1989. otvorilo je seriju napada i na Lenjina. Po prvi put nekoje nekanjeno Lenjina ocenio
kao Staljinovog oca, a logika krize traila je jo radikalniju osudu prolosti. Istovremeno
poinje objavljivanje dokumenata - Lenjinovih proglasa izgradjanskog rata, poziva na
odmazdu i si. Dezintegracija Lenjinovog kulta ubrzavala je proces slabljenja centralnog
autoriteta drave i partije i najavu secesije republika. Erozija Lenjinove harizme slabila je
legitimnost partije i drave i poverenje u sposobnost Gorbaova da rei krizu.

Sumnje u sredinje ideoloko-integrativne vrednosti i njihovu personifikaciju

nekontrolisano i stihijno povlae za sobom eroziju i ostalih idejnih sadraja, manje ili vie
povezanih sa njima (slabljenje autoriteta federacije, radnike klase, internacionalizma).
Komunistiki aparatici dobro su znali da virus sumnje treba u zametku uguiti. U zamahu
perestrojka to je bilo nemogue. Vie od 50 godina slogan je bio "Kada kaemo Lenjin,
mislimo partija, kada kaemo partija, mislimo Lenjin". Sumnje u Lenjina budile su sumnju
u partiju i obrnuto. U svim socijalistikim reimima integracija je odve poivala na jednoj
ustanovi i njenom autentinom utemeljivau. Sa slabljenjem stoernih autoriteta nuno su
se uruavale i ostale vrednosti skopane sa njima. Kult Lenjina naet je 1989, a gotovo
istovremeno i harizme vodja u ostalim socijalistikim zemljama. Virus dezintegracije
sinhrono je napao integraciju socijalizma, a nesmetano se poeo iriti kada je bilo
oigledno da Sovjeti nee intervenisati u Rumuniji decembra 1989.
Obaranje kulta Lenjina bio je poetak duboke promene istorijske slike drave.
Spomenici i seanja na Lenjina rueni su kao domine: u prolee 1991. menja se ime
Lenjingrada, a avgusta 1991. neuspeli pu protiv Gorbaova ubrzao je njegov padi
razbijanje SSSR-a decembra iste godine. Avgusta 1991. sruena je gigantska statua
Lenjina u centru Kijeva, a juna 1992. slian spomenik Lenjinu preko noi nestao je u
Takentu. Oktobra 1994. uklonjena je bista Lenjina iz Kremlja - simbol nestanka
socijalizma. Centralni Lenjinov muzej oktobra 1993. postupno je izmeten, a poetkom
1994. i definitivno zatvoren, uprkos protestima da se uklanja muzej oveka koji je
osnovao dravu (Smith 1998). Javnost je bila odve zaokupljena krizom svakodnevnice
pa ovaj potez nije izazvao reakcije. Antilenjinski krstai uporno su traili i zatvaranje
Lenjinovog mauzoleja sa njegovim posmrtnim ostacima. Oktobra 1993. uklonjena je
poasna garda u mauzoleju koja se smenjivala danju i nou, ali su komunisti masovnim
demonstracijama spreili uklanjanje tela. Lenjinovo telo ostalo je na Crvenom trgu, iako
su antilenjinisti nastavili ruenje njegove legende. Tako je moskovski institut za mozak
izvestio da novim istraivanjima nije potvrdjeno da je Lenjin bio mentalni supermen.
Poeli su se izdavati alarmantni medicinski izvetaji da se balzamovano telo lljia raspada
i degenerie zbog erozije hemijskih procesa (glicerin, parafin i karotin ne deluju),
osporavaju se tvrdnje da balzamovanje moe biti trajno, pa je otuda nemoralno telo dalje
uvati. Ipak mauzolej jo nije uklonjen. Lenjina su i dalje slavili komunisti i stariji, ali nije
bilo mladih, pa je kult propao u uionici. Ipak uprkos detronizaciji kulta T. Smit tvrdi da se
ne moe rei d a j e Lenjin u dananjoj Rusiji nepopularan. Tome ima vie razloga. Jedan
je jo prisutna nostalgija za stabilnou i sigurnou SSSR-a. Ipak nostalgija nije isto to i
oboavanje. Ostaci Lenjinovog kulta prisutni su i danas. Lenjinov mauzolej ne simbolizuje
vie venost i besmrtnost, ve je relikt prolih vremena nalik egipatskim piramidama i
atinskom Akropolju - simbol nada i ambicija jedne epohe, ali i idejno uporite nekih
savremenih interesa.
Poslesovjetska ruska prerada prolosti tee u osobenoj idejnoj klimi proetoj
haotinim idejnim i politikim strujama i najraznovrsnijim kombinacijama levog i desnog.
Ona se razlikuje od poetnog Gorbaovljevog ritma u prevladavanju prolosti koje je bilo

upadljivo instrumentalno, kontrolisano i cenzurisano, ali gde je kumulativna radikalizacija

istorijske svesti pokrenuta odozgo. Ve deceniju dugo rusko traganje za posleimperijalnim
identitetom je neizvesno i jo otvoreno prevladavanje prolosti (Baron 2000). Poraz u
eeniji, koji je doao posle poraza u Avganistanu, mnoge Ruse je oslobodio iluzije o
specijalnim odnosima sa Istokom. Rusija menja svoj identitet od "civilizacije" ka etniki
shvaenoj naciji (Prizel 1999). Posleimperijalno prilagodjavanje vodee nacije
traumatinije je i sloenije nego kod "potlaenih" naroda (Austrijanci su imali slabiji etniki
oseaj od Madjara, Turci od ostalih naroda Otomanske imperije, Srbi manji od Hrvata, a
Rusi nii od naroda sa Kavkaza). Obino secesionisti koriste u homogenizaciji nacionalni
ekskluzivizam, dok hegemoni vodei narodi koriste neutralniju imperijalnu ideologiju. Kod
Rusa i Austrijanca oigledna je bila tesna veza izmedju nacije i imperije, a Srbi su vie od
drugih jugoslovenskih naroda bili zainteresovani za Jugoslaviju. Treba pomenuti jo jednu
razliku. Dok je Britanija imala imperiju, Rusija je bila imperija (Prizel 1999). Zato je prva
lake podnela raspad imperije. Danas je ruski politiki nacionalizam u embrionalnom
stupnju, i kao svi mladi nacionalizmi brzo se menja. Nestabilni nacionalni identitet vaan
je inilac ekstremnih politikih kolebanja u zemlji. Prajzel smatra d a j e ruska nacija kasnila
u stvaranju jasnog etnikog identiteta jer je bila odve optereena imperijalnim
pretenzijama. Daleko pre nego to je Rusija uspela da razvije svoje nacionalne ustanove,
ove ustanove bile su upletene u imperijalne ustanove, bez jasno razgranienih ruskih
interesa. Ruski lideri, podjednako caristiki i sovjetski, izvodili su svoju legitimnost iz
mesijanskih univerzalistikih ideologija (Prizel 1999). Zbog univerzalne pretenzije kasnilo
je stvaranje ekskluzivnog ruskog identiteta. Od Petra do Katarine niko nije mislio na
Rusiju nego na rusku imperiju. Ni carski ni sovjetski reim nije koristio nacionalizam da
stvori jaz izmedju drave i drutva. Ni slom SSSR-a nije pomogao izdvajanju jasnijeg
ruskog identiteta, pa slom SSSR-a nije bio rodjenje Rusije. Da su istorijska tumaenja
mnogo direktnije bila upletena u politiku bilo je vidljivije u baltikim republikama, gde je
istoriografija preispitivala legalnost Staljinovog ukljuenja u SSSR ovih republika. U
Austro-Ugarskoj, SSSR-u i Jugoslaviji secesionisti su bili ei nacionalisti od pripadnika
pijemontskih vodeih nacija. Osim toga, Prajzel i Beron se slau da u poslesovjetskoj
Rusiji istorijske rasprave nisu mobilisale javno mnjenje zbog mnogo vanijih politikih i
ekonomskih problema. Ipak je i ovde kljuna komponenta kulturnog prilagodjavanja
razvoju bila obnova nacionalnog identiteta. Nova istorijska svest u Rusiji prilagodjava se
sloenim tokovima poslesovjetskog razvoja: stvaranje nove drave sa jo nejasnim
granicama, mnogo Rusa izvan Rusije, regionalne razlike i pritisak za autonomijom,
nesrazmera izmedju evroazijske geografske realnosti i kulturnog samopoimanja,
delegitimizacija starih struktura miljenja i vlasti, ali i preivljavanje starih elita, korupcija,
kriza, kriminal. Haotina realnost praena je ne manjim haosom u idejnoj sferi. Snane
strukturne promene u Rusiji traile su novu istorijsku svest koja je preradjivana u haosu
najrazliitijih idejnih i politikih kombinacija: nacionalistiki komunizam, pravoslavni
misionarski misticizam i sinkretizam, ruski i panslovenski nacionalizam, liberalni faizam,
snani obnoviteljski desniarski pokreti itd. arolike kombinacije nacionalistikih, liberalnih

i komunistikih struja ispunile su prostor (metafiziki vakuum) nakon uruavanja sovjetske

komunistike ideologije. Smrt jednog velikog totalitarizma podstakla je radjanje niza malih
(Epstein). Klima metafizikog i politikog radikalizma u drutvu optereenom
permanentnom desetogodinjom krizom i korupcijom odredjivala je haotinu preradu
prolosti. Obnovljene metafizike i eshatoloke spekulacije pravdaju novi socijalni
poredak. Od 1989. javljaju se radikalne revizionistike verzije indeterminizma u istoriji,
umesto kontinuiteta, koje se protive sjedne strane vidjenju SSSR-a kao upada u organski
razvoj Rusije, ali i oprenim gledanjima na SSSR kao na period stabilnosti, saglasnosti,
progresa i materijalne sigurnosti.
Retorika istorije, moni motor promena kod Gorbaova, postala je manje vana i
manje dramatina u Jeljcinovoj Rusiji zbog vie okolnosti. Nema oseanja nacionalne
krivice kod ruskog pereosmyshlenie proshlogo kao u nemakom ili austrijskom
Vergangenheitsbewltigung koje bi emotivno pokrenulo javno mnjenje. Ipak neke debate
svedoe o izmeni politikog identiteta i kulture u sklopu irih razvojnih promena.
Pozapadnjaenje politike i gubitak teritorija zaokupljali su kljune sadraje sovjetskoruskog identiteta i ruske ekskluzivnosti. Pojedine ue debate, kao ona oko Vlasova, ticale
su se rehabilitacije belogardejskog antikomunizma. Preoblikovanje ruskog nacionalnog
identiteta neto snanije bilo je povezano sa debatama oko Staljina i sa pitanjima kao to
su kontinuitet izmedju Rusije i SSSR-a i da li je bilo alternative Staljinu. Po prirodi stvari,
ovi sporovi, ak i kada su prelazili u akademske rasprave oko istorijske nunosti, bili su
ideoloki optereeni (Baron 2000).
Za razliku od postojanog odnosa prema Lenjinu, svaka izmena sovjetskog kursa
traila je novo vidjenje uloge Staljina. Reimi Hruova, Brenjeva i Gorbaova nisu se na
isti nain odnosili prema Staljinu, a istorijsko seanje trebalo je jo vie revidirati u
Jeljcinovom reimu. Jo u perestrojki debate oko Staljina nagovestile su promenu
dravnopartijskog identiteta. Od odgovora na pitanje da li je staljinizam deformacija ili
sutina Oktobra, zavisilo je da li e uspeti "ienje i obnova" komunizma (D'Agostino
1995). Kada je jedan od najuticajnijih Staljinovih biografa I. Dojer krajem 1940-ih
napustio trockistiku tezu o "izdanoj revoluciji", njegova gledanja bila su ironino
kritikovana kao dokazivanje istorijske nunosti Staljina. Dojer je uticao na ne manje
poznatog amerikog istoriara Kera (Carr), kod koga se moni Gruzijac takodje javlja kao
nuno olienje sovjetske realpolitike pod imperativima industrijalizacije. Gorbaov je 1987.
otvorio pitanje Staljina, da bi pruio otpor protivnicima iz Politbiroa. Ipak, u referatu
povodom 70. godinjice revolucije 1987. ocenio je "da je vodee partijsko jezgro, na elu
sa Staljinom, branilo lenjinizam u ideolokoj borbi". U isto vreme istoriar Volkonogov
(oslanjajui se na podrku S. Kohena) rehabilituje Buharina, a Staljina i Trockog
proglaava za ultralevu devijaciju (D'Agostino 1995). Ve 1988-89. harvardski istoriar R.
Konkvest sa tezom o "Staljinu kao ruitelju nacije" postaje najvei autoritet za sovjetske
publiciste, a objavljuju se i dokumenta o zloinu u Katinu. Krajem 1980-ih javnost se deli
izmedju Konkvesta i Kohenove odbrane Buharina. Rehabilitacija Buharina imala je
sloenu funkciju: pored pravdanja uvodjenja trita, pretpostavljala je i odbacivanje

Trockog, "apostola ratnog komunizma", koji se protivio NEP-u i time pripremio Staljinovu
kolektivizaciju 1928-30. Ali, osuda Trockog ticala se i sloenog odnosa Rusa i Jevreja.
Idejni sporovi oko istorije potkopavali su autoritet partije. Uprkos vidljivom toku idejne
erozije ipak je avgust 1991. bio ok. Reformistiki savetnici perestrojke, koji su se opirali
konzervativnoj struji u KP SSSR-u, bili su poraeni, kao i Gorbaov koga potiskuje njegov
spasilac Jeljcin. Reformisti su se alili: "Reakcionari su bili u pravu, slom staljinizma i
raspad imperijalnog sistema pokopali su i na socijalizam". Sa zabranom KP SSSR-a
1991. unitena je harizma Lenjina i lenjinistike partije i razbijena vera ne samo u
sovjetski nego i evropski socijalizam.
Drugi pravac preispitivanju uloge Staljina dala je knjiga "Ledolomac" koju je
objavio sovjetski emigrant i bivi oficir Crvene armije Viktor Suvorov. Tu je izneto novo
vidjenje Staljinovih ratnih ciljeva. Knjiga se pojavila 1989. u V. Britaniji i SAD, gde je
slabije zapaena, ali je u Nemakoj izazvala ivo interesovanje (Raack, 1996). Izgledalo
je da je knjiga potvrdila Hitlerov refren da je nemaki napad na Sovjetski Savez bio
nuan, kao odbrana od sovjetskog napada. Stvoren je utisak o preventivnom karakteru
Hitlerove agresije, jer su se u leto 1941. toboe sukobila dva agresora, to je ak i Nolte
prihvatio u formulisanju svoje teze o "evropskom gradjanskom ratu izmedju 1917. i 1945".
Otvoreno je pitanje da li je Staljin doista planirao rat? Suvorov je pokuao da pokae da
Staljin nije eleo mir nego d a j e kupovao vreme za napad, a u Hitleru je gledao ledolomca
koji mu kri put na Zapad. Suvorov je pisao da je Staljin nameravao da napadne u leto
1941. Pakt Molotov-Ribentrop nije dakle bio defanzivni, ve deo razradjenog plana
sovjetskog prodora na Zapad, ka osvajanju Evrope. Na Suvorovljeve lanke iz 1980-ih
reagovao je izraelski vojni istoriar G. Gorodetski (Gorodetsky), a spor oko preventivnog
rata vodjen je i u Historikerstreit 1986/87 (Gillessen 1987; Pietrow, 1987). Neubedljiva je
teza Suvorova o Staljinovom planu napada na Nemaku, koja je 1941. bila na vrhuncu
moi, premda je verovatna Staljinova raunica da treba podsticati medjusobno
iscrpljivanje zapadnih sila, i prognoza da e rat biti neizbean 1942. U prilog Suvorovu
navodjenoje d a j e Hitler lako probio sredinji beloruski front leta 1941. upravo stoga to
se sovjetska vojska spremala za napad, a ne za odbranu. Neki istoriari spremanjem
sovjeta za ofanzivu objanjavaju nagle nemake pobede 1941. (Raack 1996). Vojska je,
naime, bila iznenadjena nemakim napadom, jer je navodno oekivala komandu za
vlastiti napad.
estinu debate oko preventivnog rata nisu podstakle Suvorovljeve
vojnostrateke ve politike pekulacije. U prvi plan izbio je Staljinov politiki plan prodora
na zapad, a tek potom vojni. Suvorovljev hipotetiki scenario sovjetske okupacije Evrope i
Staljinovog terora podgrejao je stare antikomunistike stereotipe neutralizujui karakter
faistikog imperijalizma (Icebreaker 1995). Cilj komunizma bio je navodno ovladavanje
svetom. Crvena armija 1941. prodire iz Nemake i Francuske ka Italiji i paniji, svuda se
iri teror NKVD-a, logori i milionska hapenja, svuda vladaju kriminalci i Jevreji - bio je to
sadraj none more koju je oiveo Suvorov prikazujui toboe planiranu operaciju "Oluja",
koja je trebala da pone 6. jula 1941. snanim napadom Crvene armije na Nemaku i

ostatak Evrope. Bio je to, toboe, dugo pripremani napad na "imperijalistike sile" koji je
Hitler preduhitrio. Revizionistiki istoriari jedva su doekali da ponove da je Hitler
preventivnim udarom dve nedelje ranije pre sovjetskog u stvari spreio Staljina da
boljevizira svet. Dakle, Hitler je uistinu spasao svet. Suvorovljeva knjiga doivela je 87
izdanja na 18 jezika (Icebreaker 1995). Revizionisti su je zduno prihvatili smatrajui da
su u njoj dokazane pripreme za invaziju i sovjetizaciju Evrope. Nemaka je kao ledolomac
trebala samo da razori evropski poredak, a da krajnji ishod bude sovjetizacija itave
Evrope. A ak i da je Hitler poeo Barbarosu nekoliko nedelja docnije, Crvena armija bi,
navodno, znatno ranije dosegla Berlin i ugrozila Evropu. Nepouzdanost ovih istorijskih
pekulacija, opovrgavaju razlona upozorenja da bi se, ak i u sluaju pretpostavljenog
sovjetskog napada, Zapadna Evropa i SAD brzo ujedinile u antiboljevizmu. Prevod
Suvorovljeve knjige u Nemakoj dobrodoao je konzervativcima da otvore raspravu o
tome da li je Hitler ili neko drugi poeo rat na Istoku, a rusko izdanje 1992. pokrenulo je
debatu domaih istoriara o Staljinu. Rusi su isticali defanzivnu prirodu sovjetskog ratnog
plana, pozivajui se na davno dokazane Hitlerove planove osvajanja Istoka. Ali,
pokrenuto pitanje, da li je Staljin bio branilac Zapada ili je planirao njegovo porobljavanje,
otvorilo je problem ruskog imperijalizma i zadiralo u pitanje ruskog identiteta. Poetkom
1990-ih rasprava o Staljinovim ratnim ciljevima otvorila je tzv. ruski Historikerstreit. Dok je
u Nemakoj Suvorov oiveo stare stereotipe o azijatskoj Rusiji, u Rusiji je njegov
revizionizam posluio belogardejskoj demonizaciji sveukupne sovjetske spoljne politike,
kojoj je navodno uvek bio cilj samo nasilno irenje svetske revolucije.
Opovrgavajui ovaj smiljeni senzacionalizam, Gabriel Gorodetski je 1999.
objavio knjigu "Velika zabluda" pokazujui na novom arhivskom materijalu da su vladajui
krugovi V. Britanije bili u zabludi, pokazujui malo interesovanja za SSSR, jer su verovali
da je Staljin veran Hitlerov saveznik. S druge strane, Staljin je takodje bio u zabludi u
pogledu vremena Hitlerovog napada (Mawdsley 2000). Gorodetski je odbacio
senzacionalistiki Icebreaker argument tvrdei da Staljin nije imao poverenja u sovjetsku
armiju jer su njegovi odnosi sa vojskom bili "hazardni". Uprkos upozorenjima o
predstojeem nemakom napadu izgleda da je Staljin donekle verovao nemakom
ambasadoru u Moskvi grofu ulenbergu koji je inae polagao velike nade u kontinentalni
blok i izgleda time najvie zaveo Staljina. Re je o Ribentropovoj ideji kontinentalnog
bloka evroazijskih velikih drava "od Madrida do Jokohame" uperenog protiv
anglosaksonskih okeanskih sila. Ona je pala u vodu kada su Nemci u jesen 1940. ocenili:
ukoliko se u toku 1941. ratom ne rei Istono pitanje, ve se ostane na srednjoevropskoj
poziciji izvojevanoj 1940, koja je za strategiju kontinentalnog rata bila prostorno isuvie
uska i ekonomski neautarhina, to e jednog dana odvesti kapitulaciji pred okeanskim
silama. Pre debate Historikerstreit vodei nemaki istoriari sloili su se da je upravo ova
raunica, a ne preventivni udar, bila glavni uzrok munjevitog rata na istoku (Kulji 1987,
str. 156-188). Od kraja 1980-ih revizionisti pokuavaju da sliku istorije prerade
rastereujui Hitlera od odgovornosti za rat. Teza o preventivnom Hitlerovom napadu je
vojnooperativni deo revizije slike o faizmu. Opovrgavajui je, Gorodetski je video Staljina

kao realpolitiara koji je vodio spoljnu politiku, koja nije bila optereena ideologijom.
Seanja na intervenciju 1918-21, na Antikominterna pakt i na poputanje zapada Hitleru
oko Sara, Sudeta i Austrije gonili su sovjetski vrh na oprez i realpolitiku. S druge strane,
postavlja se pitanje da li je neko ko je sprovodio paranoidne istke tokom 1930-ih mogao
voditi na medjunarodnom planu realpolitiku. Moda i jeste, upravo iz preteranog straha za
bezbednost. Dokle mogu voditi leerne, skoro neobavezne hipoteze, svedoe i miljenja
da je Staljin ak prieljkivao Hitlerov napad da bi se sauvao od optube za planirani
ideoloki prodor na zapad (E. Topitsch). U prilog ovoj tvrdnji navodi se jedna njegova
izjava iz novembra 1940. kada su ga upozoravali na mogui nemaki napad: "Zato ih se
plaiti. Neka pokuaju" (Raack 1999).
Ne bi trebalo da bude mnogo zagonetno povremeno oivljavanje teza o
kljunom uticaju komunistike ideologijena tok svetskog rata, jer se one zbog snage
antikomunistikih stereotipa lako instrumentalizuju. Sporovi oko uloge Staljina u ratu
upravo se vode oko toga da li je Staljin podjednako sumnjao u V. Britaniju i Hitlera zbog
vlastite ideoloke zaslepljenosti ili je, njoj uprkos, vodio realpolitiku? Da li je pakt sa
Hitlerom 1939. koristio SSSR-u da skoro dve godine ostane izvan rata, ili g a j e izolovao
od Zapada i prinudio da se sam bori tokom cele 1941? Debate oko ovih pitanja nisu
akademske jer, kako je Hilgruber uoio, u prelomnom periodu izmedju 22. juna i 6.
decembra 1941. odluivano je o sudbini sveta. Treba izbegavati inerciju imanentnog
objanjenja sloenog ratnog spleta. Tok Drugog svetskog rata nije bio rezultat sovjetske
ideoloke ekspazije, niti se moe svesti na nastojanja razliitih sila da kapitalizam ovlada
svetom. Ideoloki interesi proimali su se sa velikodravnim, a sukobe su otvarale i
usmeravale serije pogrenih opaanja namera protivnika i sumnji u saveznike. to je
problem vaniji, to se lake ire pekulacije u javnosti. Revizionistika "velika otkria" radi
lakeg irenja sklona su uproavanju, dok svako ukazivanje na sloenost situacije
spreava senzacionalizam. Senzacije se ne mogu iriti bez uproavanja koja lako
prelaze u stereotip. Na Zapadu svako istorijsko objanjenje stie prohodnost ukoliko je
veto kombinovano sa tezom o imanentno ekspanzivnom karakteru socijalizma. Daleko
tee je prihvatiti gledanje da su komunisti mogli voditi i realpolitiku. Cilj nepouzdanih
revizionistikih pekulacija bio je podsticanje sumnji u iroku saglasnost postignutu u
obimnoj i raznolikoj literaturi o faizmu oko Hitlerovih planova o zauzimanju ivotnog
prostora na Istoku koji su doneti jo 1933. Kao i mnoge druge teze, koje su dugo tretirane
kao ekstremistike, i teza o preventivnom Hitlerovom udaru nakon hladnog rata postala je
salonska. Bio je to deo mehanizma potiskivanja i normalizovanja faizma koji se poeo
protiviti tenjama za nezaboravljanjem i ne-potiskivanjem faizma i dokazanim
injenicama da napad na SSSR nije preventivni rat, nego dugo planirani i u praksi
sprovedeni totalni agresivni unitavajui rat. Ove teze bi ostale usamljene da nije bilo
interesa kojima je odgovaralo njihovo irenje.
Naredna tema ruskog prevladavanja prolosti takodje se ticala faizma. U
sreditu je bio Andrej A. Vlasov, sovjetski general koji je 1942, kao zarobljenik, priao
Hitleru, pozivao ruski narod u borbu protiv boljevizma, a posle rata streljan kao izdajnik.

Jo je debata oko Staljina u perestrojki otvorila mnoge vane probleme ruske i sovjetske
istorije koji su u periodu vlasti KP SSSR-a bili potisnuti: uloga zapadnjaka i slavenofila u
Staljinovoj spoljnoj politici, a naroito istke posle Drugog svetskog rata (osudu partijskih
istki izmedju dva svetska rata pokrenuo je jo Hruov). U sredite rasprava posle 1990te dospele su istke antikomunista, pre svega sluaj Vlasova i tzv. Ruske oslobodilake
armije. Da li je Vlasov bio obian kvisling koji je priao Hitleru, ili borac protiv staljinizma?
Rehabilitaciju Vlasova podravale su stare emigrantske ruske organizacije (Barygin,
Kolpakidi 1998, p. 892) i novi antikomunisti. Radilo se takodje o oko 150.000 vlasovaca
koji su posle rata osudjeni zbog kolaboracije, i o 37 sovjetskih generala koji su se vratili iz
nemakog zarobljenitva, od kojih je samo 26 rehabilitovano (Ibid, 899). U oporuci pre
streljanja Vlasov je objanjavao da je zbog antiboljevizma priao Hitleru, jer se boljevici
nisu borili za Rusiju. Dugo je izgledalo d a j e krivica Vlasova bila nedvosmislena. Dodue
jo 1959. u jednom ruskom asopisu pojavio se lanak koji je pokrenuo pitanje da li je
Vlasov bio obini izdajnik, ili pre politiki protivnik sovjetskog reima. Izvan SSSR-a bilo je
pokuaja rehabilitacije Vlasova i njegovog pokreta, a slino je pisao i Solenjicin u
romanu "Arhipelag gulag". Tek kada je antikomunizam legalizovan, a rtve socijalizma
aktuelizovane, ova debata zahvatila je i rusku istoriografiju koja je 1990-ih pokuala da
preispita gledanja na Vlasova kao izdajnika i neprijatelja. Pluralistike vizije ruske
prolosti otvorile su i pitanje rehabilitovanja Vlasovljevog antiboljevizma. Nacionalistiki
antiboljevizam preimenovao je Vlasova u novu rtvu boljevizma (slino pokuajima
rehabilitacije ostalih kvislinga irom Evrope), iako nova gradja o ovom pitanju nije mogla
bitno da izmeni sliku istorije.
Revizija prolosti i nova organizacija seanja u Istonoj Evropi po mnogo emu
razlikuju se od slinog procesa koji je u zapadnoj Evropi pokrenut hladnim ratom.
Socijalnopsiholoka klima masovne ugroenosti i neizvesnosti takodje je vrlo osobena,
to se posredno iskazuje u spremnosti za prihvatanjem iskljuivih verzija revizionizma kod
elita i masa o emu istoriari briljivo vode rauna. Lako je pojmljivo zato se u skoro
svim poslesocijalistikim reimima nacionalni identitet isti od komunizma. Ova dva
sadraja preko noi postala su nespojiva. Krajnja odgovornost za nedela komunista
projektuju se na druge nacije: u baltikim republikama, Poljskoj i Ukrajini na Ruse, u
Hrvatskoj na Srbe, u Srbiji na Hrvate i Tita, itd. Vlastita nacija, kao rtva komunizma,
rastereuje se od odgovornosti. U Rusiji je situacija bila neto drugaija, jer Rusi nisu
mogli uverljivo da projektuju krivicu na manje nacije. Ovde je stvorena manihejska logika
nesposobnog nacionalizma (Urban 1994). Dinamiki proces stvaranja novog identiteta i u
Rusiji tekao je u klimi polarizacije politike zajednice oko nacionalnog pitanja.
Prevladavanje prolosti odvijalo se u sklopu budjenja raznovrsnih verzija ruskog
narodnjatva i patriotskih nacionalista koji tee da oiste rusku ideju od korumptivnih
zapadnih primesa, odbijajui demokratiju u ime mistine ruske vlasti i naroda. Traganje za
identitetom razapeto je izmedju dve nove alternative: radikalna reforma ili vraanje ruskoj
ideji. Zapadnjaki i narodnjaki obrasci prevladavanja socijalistike prolosti pokrivaju
raznorodne interese u drutvu zahvaenom previranjem i krizom. Rivalske ideje

nacionalnog identiteta jo nisu odbacile imperijalne pretenzije, a protivrene idejne

tvorevine i praktine koalicije svedoe o traganju za vrim idejnim uporitem. Ruski
komunisti odbacili su internacionalizam poistoveujui ga sa negativno shvaenim
kosmopolitizmom. Dilema je bila da li zadrati obrazac imperijalne drave i prilagoditi ga
ovim uslovima, ili prei narodnjakom nacionalizmu sa zahtevom za ruskom Rusijom? To
su dva razliita vidjenja nacionalnog identiteta, koja prevladavaju nakon sloma SSSR-a.
Rusku levicu i desnicu povezuje otpor SAD i globalizaciji, mondijalizmu i kosmopolitizmu.
Slubena verzija nove Rusije donekle je umerenija i otvorenija ka Zapadu. Brojne tekoe
razvoja spreavaju uvrenje u Rusiji koherentne i saglasne politike kulture i sazrevanja
istoriografije. Gubljenje statusa super-sile i starog imperijalnog identiteta daju poseban ton
burnim procesima definisanja posleimperijalnog identiteta nove Rusije (Baron 2000).
Bilo bi pogreno misliti da je haotina politika seanja, u kojoj je teko razdvojiti
levicu od desnice, prisutna samo u Rusiji. Savez nove desnice i komunista vidljiv je i u
drugim evropskim zemljama: zaokret ruskih komunista ka nacionalizmu, koalicija
italijanske levice i desnice u Kalabriji, levih sindikata i flamanskih nacionalista u Belgiji,
savez ekstremne levice i desnice u Danskoj protiv Maastrichta, koalicija levice i ektremne
desnice u Srbiji, i globalna podudarnost ekstremne desnice i levice prema NATO agresiji
na Jugoslaviju (Cremet 1999). Unapred nije dovoljno jasno da li je to novi savez
podredjenih, privremeni pragmatizam ili nova epohalna antiliberalna spona? Teko je
takodje verovati da otpor globalizaciji moe trajnije ujediniti antikapitalizam s leva i
zdesna? Kada ruski komunisti pravdaju "socijalistiki patriotizam" kritikom teorijski
sumnjivog razlikovanja kosmopolitizma i internacionalizma prolosti, da li to znai da u eri
globalizacije postaju saglasni pojmovi internacionalno i kapitalistiko? Izmedju dva
svetska rata situacija je bila potpuno obrnuta, kapitalizam i faizam nastupali su pod
zastavom nacionalizma. Da li na drugoj strani nacionalni identitet vie nije nespojiv sa
levicom, zato to su danas SAD, vodea kapitalistika svetska sila, obrazac neeljene
globalizacije, mondijalizma i liberalizma?
Utoliko nije nimalo udno to je akumulacija paradoksa dala specifian peat
socijalnopsiholokom i politikom prevladavanju prolosti u jugoistonoj Evropi. U tom
smislu i drutveni uslovi stvaranja i irenja nove slike o istoriji i oblici prerade prolosti
ovde su dramatiniji i nepregledniji nego na Zapadu. Iz mnotva paradoksa padaju u oi:
1. paradoks drave koja nije kadra da upravlja sloenim procesom preobraaja premdase
proglaava zasvemoguu; 2. paradoks elita - novi reformisti izrastaju iz starog
komunistikog kadra i sada su preobraeni komunisti, ali u sklopu neprevladane politike
kulture; 3. paradoks "divljeg" kapitalizma lienog socijalnog staranja u kom su se
oekivanja od privatizacije izjalovila, pa su sve ei zahtevi za "kapitalizmom sa ljudskim
licem"; 4. paradoks demokratije koja je, uprkos pluralizmu, nestabilna u drutvu sa
imovinskim razlikama i krizom; 5. paradoks vremena, jer, uprkos oekivanju spasenja,
postaje sasvim izvesno da predstoji dug put do stabilnijih odnosa (Melich 1997). Rusija
jo nije stvorila saglasnost oko prolosti, to stvara i nesigurnost u pogledu vizije
budunosti. Za mnoge Ruse slom SSSR-a je povratak prepetrovskom periodu, poraz i

gubitak ruskih zemalja. Savremena Rusija nema jasnu viziju prolosti, u javnom mnjenju
prevladava spoj nostalgije i paranoje od Zapada i njegovih agenata koji su odgovorni za
izdaju i etno-genocid. Neki govore o "Vajmarskoj Rusiji", ali ovde je nacionalna
mobilizacija onemoguena atomizacijom i borbom za preivljavanje. Zapadu ne preti
opasnost od ruske agresije nego od ruske dezintegracije: nekontrolisane provale
stanovnitva na zapadi izvoza nuklearne tehnologije.
I u ruskom sluaju neke osobenosti prevladavanja prolosti mogu biti jasnije
ukoliko se uporede sa nemakim obrascem. Dubljih podudarnosti naravno da nema, jer je
rusko suoavanje sa staljinizmom drugaije od nemakog odnosa prema faizmu.
Staljinizam nije prevladan intervenciom spolja ve unutranjim snagama, kontrola lagera
ne moe se porediti sa faistikom okupacijom, nema oseaja kolektivne krivice kod Rusa
i razliito se gleda na odnos izmedju delata i rtvi u vlastitim istorijama. Medjutim, i rusko
pereosmislenie proslogo, kao i svuda, optereeno je sukobom generacija i novom
epohalnom politikom kulturom. Kod ruskih konzervativaca obnavlja se pitanje o ruskom
posebnom razvoju, analogno nemakoj odbrani Sonderwegfrage. Slino toku
Historikerstreit i u Rusiji je Sonderwegfrage bilo u sreditu rasprava. Opao je znaaj
teorija o konvergenciji sistema (koju su branili optimistiki zapadni liberali), a slom SSSRa rehabilitovao je tezu o ruskom sui generis razvoju. Teze o neravnomernosti razvoja
potiskuju marksistiku istorijsku shemu, oivljava spor izmedju zapadnjaka i slavenofila iz
sredine XIX veka i dolazi do preformulacija ruskog identiteta u haosu razliitih politikih
interesa proetih obnovljenim konzervatizmom i nacionalizmom (Baron 2000; Cremet
1999; Prizel 1999). 0 reviziji istorije svedoe i rasprave oko pitanja u kom je stupnju
istorija teleoloka ili indeterministika, zatim da li je Oktobar bio narodna revolucija ili pu,
da li je staljinizam prirodni nastavak lenjinizma, da li je Lenjin zaetnik terora i kakvo je
mesto staljinizma u dugoj liniji ruskih autokratskih reima. U poslesovjetskoj Rusiji nema
kontrole nad istorijom, a samo delom su otvoreni centralni arhivi (arhiv KGB i predsedniki
arhiv). U Nemakoj holokaust jo uvek zauzima sredinje mesto, visoko osetljivo na
politizaciju i izmeandrirano u teorijskom i idejnopolitikom pogledu. Tome nasuprot u
Rusiji ima malo teorijskih novina u pristupu Gulagu (Baron 2000). Zato? Kljuna
komponenta ruskog kulturnog prilagodjavanja novom drutvenopolitikom razvoju je
obnova nacionalnog identiteta. U tom procesu seanja gulag nije rtveno mesto koje bi
moglo homogenizovati naciju, ve pre podeliti, jer su u njemu delati bili pripadnici vlastite
nacije. Uz to, ni izdaleka kritika gulaga nije spoljnopolitiki imperativ kao to je kritika
holokausta. Historikerstreit je pomogao nemakoj istoriografiji da jasnije istakne politike
implikacije stanovita naunika, a istoriari nisu mogli izbei moralni okvir faizma.
Revizionizam u ruskoj istoriografiji nije privukao panju javnosti kao nemake debate
(Baron 2000). Politika ruskih vladajuih krugova manje je osetljiva na kolebanja isorijske
svesti jer je drutvu u krizi vanije preivljavanje od identiteta.

-k

-k

Slino istoriarima, i politiari se slue seanjima. Oni nameu viziju svoje

spoljne politike ne samo u obliku apela za shvatanjem nacionalnog interesa, nego i u
obliku politikih saoptenja koja iskazuju odredjene vizije istorijske pravde ili nepravde. To
nigde nije tako upadljivo kao u srednjoj Evropi, etniki izmeanom prostoru, u kojem su
ratovi, revolucije i promene dravnih granica uvek bili povezani sa istorijski obrazloenim
pravima. Javne debate oko istorije, rasprave oko odgovarajuih oblika seanja i otuda
izvedeno politiko delanje i manifestacije treba pre svega posmatrati kao procese
konkurentskog tumaenja prolog sa stanovita politikih odnosa moi. Kolektivna
uspomena je politika pojava. Pamtiti jednu stvar znai potisnuti ili zaboraviti drugu. Ipak,
zaborav nije neutralan. Selektivno pamenje je okvir stvaranja identiteta. Mi smo ono na
ta se oslanjamo. U istoriji nije uvek traen oslonac u istim zbivanjima. Seanje je izgubilo
svoju neodoljivu realnost, prestalo je da bude veza sa zamiljenim svetom, a postalo
sredstvo za reavanje aktuelnih problema. Zaborav nije samo prirodni i politiki
organizovani nego i kulturni proces. Razvijena civilizacija ne razvija samo tehnike
seanja, ve i zaborava da bi pruila anse novim generacijama da stvore nove oblike
miljenja i ivljenja, lako svaki zaborav pretpostavlja novi poetak, a razaranje i smrt
prolosti treba da obezbede novu budunost, ne treba zaboraviti da svaku novu
"reorganizaciju vremena" u krajnjoj liniji oblikuju interesi najmonijih drutvenih grupa.
Istoriari ih u tome vie pomau nego to im se protive. Istorijsko seanje jeste vana
komponenta razvoja, ali ne u svom nepristrasnom ve u interesno selektivnom obliku.

Literatura:
Alexander, Martin S. (1999): French History Since Napoleon, Arnold, London.
Bailer, Brigitte (1999): Der "antifaschistische Geist" der Nachkriegszeit, Referat anlsslich
eines Symposiums zur politischen Kultur in sterreich 1945. bis zur Gegenwart, 9. - 11.
Dezember 1999, Universitt Paris. http//www.doew.at/thema/atifageist/antifageist.html
Bailer-Galanda, Brigitte (1998): Old and new right? Juridical denazification and right-wing
extremism in Austria since 1945, u S. U. Larsen (ed.), Modern Europe after Fascism19431980s, New York, Boulder.
Barygin, I. N., Kolpakidi, A. I. (1998): The Russian liberation movement in the context of
modern ideological and political opposition within the USSR and modern Russia, u S. U.
Larsen (ed.), Modern Europe after Fascism 1943-1980s.
Baron, Nick (2000): History, Politics and Political Culture: Thoughts on the Role of
Historiography in Contemporary Russia, Cromohs, 5.
Benoist, Alaine de (1997): Frankreich: Die Vichy-Vergangenheit ist allgegenwrtig - Bse
Banalisierung, Junge Freiheit 18. 4.1997.
Berezin, Mabel (1996): Italian fascism as Popular culture: Combat Film as Political
Memory, group/ccsa/berez.htm

Blocher, Christoph (1997): Die Schweiz und der Zweite Weltkrieg - eine Klarstellung,
Neue Zricher Zeitung 3. 3.1997.
Breitenstein, Andreas (1997): Am Ende der Projektionen, Die Schweiz, von innen
betrachtet - eine Umfrage, Neue Zrcher Zeitung 6. /7. September 1997.
Btz, Gerhard (1998): Janus-headed Austria. Transition from Nazism as restoration,
continuity and learning process, u S. U. Larsen (ed.), Modern Europe after Fascism.
Bremer, Hans-Hagen (1998): Historische Urteile, Frankfurter Rundschau vom 03. 04.
1998.
Buruma, Ian (1995): Schuld in Ost und West, Wissenschaft und Frieden 2-1995.
Btler, Hugo (1997): Schweizer Vergangenheit auf dem Prfstand, Neue Zricher Zeitung,
13. Oktober 1997.
Cremet, Jean (1999): Fr eine Allianz der "Roten" und der "Weien". Zwischen Metapolitik
und Geopolitik: Die Durchdringung Osteuropas durch die "Neue" Rechte. http:/home.tonline.de/home/DISS.DUISBURG/vpraxen.htm
D'Agostino, Anthony (1995): "Stalin Old and New", The Russian Review, vol. 54, No. 3.
Feldman, Gerald (1999); Unternehmensgeschichte des Dritten Reichs und Verantwortung
der Historiker: Raubgold und Versicherungen, Arisierung und Zwangsarbeit, Bonn, FES
Library, 1999 (elektronsko izdanje).
Fleury, Antoine (1998): Zweiter Weltkrieg, Historiker und Perspektive der Solidaritt, Neue
Zricher Zeitung 29.1.1998.
Gillessen, Gunther (1987): Der Krieg der Diktatoren. Wollte Stalin im Sommer 1941. das
Deutsche reich angreifen? U R. Khnl (hrsg.), Streit ums Geschichtbild - Die "HistorikerDebatte" - Darstellung, Dokumentation, Kritik, Kln, Phl Rugenstein.
Frey, Hugo (2000): Historical Memory and the Boundaries of European Integration;
http:/www.surrey.ac.uk/LIS/MNP/may2000/Frey.html.
Gstettner, Peter (1996): Vernichtungskrieg - Abwehrkampf gegen die Erinnerung, Zoom,
No. 6.
Hijiya-Kirschnereit,
Irmela
(1998):
"Kriegsschuld,
Nachkriegsschuld".
Vergangenheitbewltigung in Japan, Leviathan Sonderheft 18/1998.
Hippin, Andreas (1997): Keine Entschuldigung fr das Massaker von Nanjing bei Japans
Historikerstreit - Ist die Rechte auf dem Vormarsch? Junge Welt 13.12.1997.
Historikerstreit auf italienisch (2000): TAZ 14.11. 2000.
Huyssen, Andreas (2000): Present Pasts: Media, Politics, Amnesia Public Culture 12. 1
2000.
Icebreaker (1995): National Vanguard Magazine, No 115 (November-December 1995).
Judt, Tony (1998): Europas Nachkriegsgeschichte neu denken, Transit 15/1998.
Krebs, Gerhard (1996): lan Buruma, Erbschaft der Schuld. Vergangenheitsbewltigung in
Deutschland und Japan, Mnchen 1994., NOAG 153, Rezension 4.
Kulji, Todor (1987): Faizam - sociolokoistorijska studija, Beograd, Nolit.
Kunz, Matthias (1999): Zweite Weltkrieg - Zur Resonanz und Dynamik eines
Geschichtsbildes anhand einer Analyse politischer Leitmedien zwischen 1970. und 1996,
Synthesis 42.

Lang, Josef (1998): Arbeiten fr Hitler - Mittel zur Vergangenheitsbewltigung, GSOAInitiative 1998/Nr. 5.
Larsen, S. U. (1998): Overcoming the past when shaping the future, u S. U. Larsen (ed.),
Modern Europe after Fascism 1943-1980s, Boulder, New York.
Liebhart, Karin (1999): Erinnerungsdiskurse und deren Manifestationen (1);
http//gfpa.uibk.ac/akt/inf/art/6205.htm
Maissen, Thomas (1996): Die Nationalbank im Gegenwind - Die Lieferungen von
deutschem Raubgold in die Schweiz, Neue Zricher Zeitung 16. 9.1996.
Mawdsley, Evan (2000): Grand Delusion: Stalin and the German Invasion of Russia (book
review) Europe-Asia Studies, May 2000.
McNeill, Tony (1999): The "Vichy Syndrome"; http://www.sunderland.ac.uk/osOtmc/
occupied/syndrome.htm
Melich Jiri S. (1997): The Post-Communist Mind; http: //ecolu-info.unige.
ch/archives/cerro97
Minoguchi, Tan (1999): Entbrunungs-Serenade - Ein deutsches Modell fr die
Vergangenheitsbewltigung in Japan, Sddeutsche Zeitung 12. Juli 1999.
Mishima, Kenichi (1995): Fehlende Vergangenheitsbewltigung" in Japan, Wissenschaft
und Frieden 2.
Mller, F. (1997): Differenzierter Ruf nach Fairness fr die Schweiz-Gesprch mit dem
Historiker Harold James in London, Neue Zricher Zeitung 4. Dezember 1997.
Murakami, Kimiko (1998): Bleibt Deutschland weiterhin Japans Modell?
Zur Vergangenheitsbewltigung in Japan auf dem Hintergrund der deutsch-japanischen
Beziehungen www.presse.uni-augsburg.de/unipress/up199801/artikel/-22.html
Natyionales Forchungsprogramm (1999): Die Schweiz und der Zweite Weltkrieg. Zur
Resonanz und Dynamik eines Geschichtsbildes anhand einer Analyse politischer Leitmedien
zwischen 1970 und 1996, Synthesis 42 (Bern).
Neugebauer, Wolfgang (1998): Zum Umgang mit der NS-Euthanasie in Wien nach 1945
(Referat anllich eines wissenschaftlichen Symposions "Zur Geschichte der NS-Euthanasie
in Wien", Wien 1998). http//:www.jugendstittheater.co.at/vortrag.29.1.98.htm
Pelinka, Anton (2000): Keine Zukunft ohne Geschichte - ber sterreichs gegenwrtigen
Umgang mit der Vergangenheit, Wiener Journal, September 2000.
Pietrow, Bianka (1987): Offensive Militarkonzeption, u R. Khnl, Streit ums Geschichtsbild.
Prizel, llya (1999): Nationalism in Post-Communist Russia: from resignation to anger.
http://www.sais-jhu.edu/depts/res/pdfs/prizel.pdf
Raack, R. C. (1996): "Stalin's Role in the Coming of World War II", World Affairs, Vol. 158,
no. 4.
Raack, Richard (1999): The Cold War Revisionists Kayoed., World Affairs, Fall, 1.
Sato, Takeo (1999): Auschwitz und Hiroshima, Zeitschrift fr Kulturaustausch 4/1999.
Smith, Trevor, J. (1998): The collapse of the Lenin personality cult in Soviet Russia, 19851995, The Historian, Winter 1998.
Stiefel, Dieter (1998): Has the course of denazification been determined by "economic
necessities"? u S. U. Larsen (ed.) Modern Europe after Fascism.

Urban, Michael (1994): The Politics of Identity in Russia's Postcommunist Transition: The
Nation against Itself, Slavic review Vol. 53 (1994), No. 3.
Wegan, Katharina: "Resistancemythos - Opfersmythos" Ein Vergleich der franzsischen
und sterreichischen Erinnerungspolitik und ihrer Geschichtsnarrative nach 1945. im Spiegel
der Denkmler, http://www.kultur.at/dis/set01/dis027d.htm
Wenger, Andreas, Fanzun, Jon (1998): Schweiz in der Krise - Krisenfall Schweiz. In:
Bulletin zur schweizerischen Sicherheitspolitik 1997/98. Forschungsstelle fr Sicherheitspolitik
und Konfliktanalyse. Zrich, Februar 1998.
Widmer, Paul (1998): Ist Realpolitik unmoralisch? Zur Kritik aus dem In- und Ausland an
der Schweizer Aussenpolitik im Zweiten Weltkrieg, Neue Zricher Zeitung 18/19 April 1998.

HIDEO
TEORIJE 0 FAIZMU NAKON NESTANKA HLADNOG RATA*

1. 0 faizmu, desnom ekstremizmu

i teorijama o faizmu krajem XX veka
U ovom odeljku trebalo bi prikazati neke karakteristine ideoloke sadraje i
organizacione oblike savremenog faizma i desnog ekstremizma. Bie izneta i ocena
nekih uticajnijih savremenih teorijskih pristupa faizmu koji su u vezi sa karakteristinim
savremenim obrascima normalizacije faizma u nemakoj i jugoslovenskoj revizionistikoj
istoriografiji i misli o drutvu. Treba skrenuti panju na dodirne i razlazne strane idejne i
praktine strane desnog ekstremizma u Zapadnoj Evropi i Jugoslaviji. Premda novine na
novoj desnici nisu ideoloke, ve preteno taktike ipak nova ekstremna desnica nije
samo prolazna nasilna ovinistika reakcija dezorijentisanih masa niti gola
makijavelistika politika vladajuih snaga. Ona ima drutveno-ekonomsku, ideolokovrednosnu i idejno-epohalnu dimenziju jer se javlja na raskru promena epohalne svesti i
razmedji dva stolea.
Osvrt na uslovljenost savremenog stanja teorija o faizmu istorijatom ovih
diskusija prilino je sloen zadatak i zahteva diferenciran teorijski i ideoloko-kritiki
pristup. U svakoj teoriji o faizmuprelama se: (I) epohalna svest doba u kom je teorija
nastala (period izmeu dva svetska rata, hladnoratovsko doba i najnoviji period nestanka
evropskih jednopartijskih reima i bipolarne podele sveta); (2) manje ili vie postojana
idejnopolitika opredeljenost pisca; i (3) aktuelno stanje faizma ili desnog ekstremizma
koje se kao inilac okruenja nastoji ukljuiti u objanjenje. Razlike izmedju teorija o
faizmu seu do potpune oprenosti i kod ozbiljnijih pisaca, to moe podstai
relativistike sumnje da definisanje faizma moe samo da nagovesti poziciju analitiara,
a ne i objektivnije saznanje o predmetu istraivanja. Epistemoloki status teorija o faizmu
u ue pojmovnom pogledu jo vie su ugrozili sporovi izmedju krajnje nominalistikog
definisanja faizma (kao osobenosti jedne zemlje ili jednog ueg perioda) i generikog
pojma koji pod faizmom podrazumeva niz srodnih ekstremno desnih pokreta i reima u
celini XX veka. Slina je situacija i kod teorija o desnom ekstremizmu. Na nasledju teorija
Glavni deo ovog priloga napisan je aprila 1998. kao predgovor zborniku "Teorije o faizmu"
koji je najavljen na potkorici biblioteke "Societas" Zavoda za izdavanje udbenika u Beogradu. Odlukom
glavnog urednika Zavoda u jesen 1998. obustavljena je tampa pripremljenog zbornika prevoda zbog
sadraja predgovora. Prilog je naknadno objavljen u asopisu "Sociologija", Vol XLI (1999), No. 4.

o totalitarizmu razvija se pojam desni ekstremizam kao skupna oznaka za sve pokrete ija
je aktivnost uperena protiv ustavne drave. Kod pojma desni populizam naglasak se
pomera sa drave na narod podloan manipulaciji, a pojmom desni radikalizam sugerira
se tobonja srodnost revolucionarna levice i reakcionarne desnice.
U prostorno-geografskom pogledu SR Nemaka je sredina u kojoj je suoavanje
sa faizmom posleDrugog svetskog rata dobilo teorijski najrazvijeniji i najraznovrsniji
izraz. Nemake diskusije o faizmu odreivale su tok slinih rasprava u drugim naunim
sreditima, a opti razvoj misli o drutvu i politici je teorije o faizmu obogaivao novim
pristupima. U istorijsko-naunom pogledu savremeno stanje teorija o faizmu jo uvek je
pod uticajem dva sloena idejna bloka klasinih teorija o faizmu: (I) teorija o drutvenom
izvoritu faizma unutar zakona kapitalistikog razvoja, i (2) teorija o totalitarizmu koje na
razliit nain obrazlau srodnost i vezu jednopartijskih socijalistikih i faistikih reima.
Nadmo i stupanj politizacije navedenih glavnih struja menjala se tokom poslednje
polovine stolea. Tokom 1950-ih godina bile su suverene hladnoratovske idealno-tipske
teorije o totalitarizmu, od polovine 1960-ih njih potiskuju velike marksistike diskusije o
faizmu i odnosu ekonomije i politike, od sredine 1970-ih godina postaje zapaenija tzv.
"oralna istorija" ili istorija svakodnevnice faizma, a u Nemakoj sve otvorenije se govori o
kolektivnom utanju generacije Hitlerovih sauesnika. Nakon nestanka hladnog rata rue
se mnogi antifaistiki slubeni mitovi i postaje prozirnija kolaboracija sa faizmom
mnogih evropskih reima. Naporedo s tim oivljava istoricizam kod tumaenja faizma i
postavlja se pitanje odgovornosti obinog oveka za faistike zloine. Sa nestankom
jednopartijskog evropskog socijalizma javljaju se verzije trijumfalistikih imanentnih teorije
o totalitarizmu, ali u isto vreme zbog pojave lokalnih ekstremno desnih struja oivljava
diskusija o faizmu. Unutar ovako grubo predstavljenog razvoja teorija o faizmu nastao
je niz zanimljivih istraivakih rezultata i pokuaja novih teorijskih objanjenja. U ovom
odeljku bi trebalo samo se osvrnuti na nove teorije o faizmu i uz to skrenuti panju na
oblike oivljavanja ekstremne desnice u Evropi to je i podstaklo nove teorijske pokuaje.
Pri tome bi trebalo skrenuti panjuna stanje u Jugoslaviji.

1.1. Borbena demokratija i normalizacija faizma

Horkhajmerove (Horkheimer) rei s kraja 1930-ih godina "Ko nee da govori o
kapitalizmu trebalo bi da uti i o faizmu" bile su najava i ostale moto snane struje
istraivanja ekonomskih izvora faizma koja je prevazilazila krug marksistikih naunika.
Nolteova (Nolte), pak, parafraza ovih rei skoro pola stolea kasnije "Ko eli da govori o
faizmu ne sme da uti o boljevizmu" saeto ukazuje na dominantnu promenu
usmerenosti istraivanja u sklopu novih teorija o faizmu. Bilo bi pogreno misliti da je
ovaj zaokret rezultat samo unutarnaunog sazrevanja, a jo manje da je definitivno
uvreni pristup. Obnova teorija o totalitarizmu 1990-ih godina je preteni opti
idejnopolitiki okvir objanjenja faizma osnaen trijumfalistikim uverenjem o
definitivnom porazu socijalizma. Teorije o totalitarizmu odavno su u Zapadnoj Evropi i

SAD, a naroito u SR Nemakoj, postale sastavni deo politike socijalizacije, gde

slubena ustavnopravna doktrina polazi od polarnih suprotnosti demokratije i totalitarizma
(Grebing 1971, Habermas 1987, S. 118, Jaschke 1991). Odnos prema levom i desnom
ekstremizmu u SR Nemakoj od kraja Drugog svetskog rata je nepromenjen. Drava na
levicu reaguje daleko odlunije i doslednije nego na desnicu. Levi ekstremizam
bezrezervno se etiketira kao terorizam i ideoloki i ustavnopravno osudjuje, dok se desni
ekstremizam preteno moralizatorski osudjuje po obrascu holokausta. Desniarski
ekstremizam individualizme se i svodi na pojedinane akte, dok se protiv levice primenjuju
sistematske zakonske mere poput zabrane prava na zaposlenje [Berufsverbot) (Jaschke
1991, S. 59). Frankfurtski istraivai politike socijalizacije Hans-Gerd Jake i Peter
Dudek (Dudek) prilino su ubedljivo pokazali da se iza savremenog nemakog
parlamentarizma krije zamisao i praksa borbene demokratije koja stoji u tradiciji doktrine o
totalitarizmu: demokratija je ugroena s leva i zdesna i brani se svodjenjem razliitih
protivnika na isti imenitelj. Politika kultura borbene demokratije u SR Nemakoj snano
je oblikovala nauni pristup faizmu. Jake je diferencirano pokazao na koji nain
apstraktna negacija "totalitarizma", zamisao "slobodnog demokratskog poretka" i
"borbene demokratije" pruaju ustavu i dravi SR Nemake ideoloku legitimnost, jer ova,
naime, per legem trajno proklamuje gradjanska prava i slobode, ali ih istovremeno i
ograniava novom verzijom teze da nema slobode za neprijatelje gradjanske demokratije.
Militantno vrednosno opredeljenje za slobodni demokratski poredak je neka vrsta super
legalnosti koja opstaje iznad osnovnog zakona i prua dravnim slubama gotovo
nekontrolisano orudje za iskljuenje opozicionog miljenja (Jaschke 1991, S. 71). Martin
Grajfenhagen (Grebenhagen) je u vrednosno odreenom ustavnom poretku i naelima
borbene demokratije uoio duboko istorijski utemeljeni deficit politike kulture SR
Nemake. Borbena demokratija poiva na razvijenim i definisanim vizijama javnog
neprijatelja, a u tom sklopu teorije o totalitarizmu imaju direktivnu ulogu: neprijatelji su svi
pokreti u tradiciji boljevizma i nacizma, a instanci "unutranje sigurnosti" sistematski
neguju slubenu viziju neprijatelja drave. Ko je u SR Nemakoj obeleen kao politiki
ekstremist, iskljuen je iz javne rasprave i podvrgnut razliitim sankcijama (Jaschke 1991,
S. 109). Ova idejnopolitika klima, proeta lokalnim iskljuivostima, posle 1990. rairila se
po Evropi i u trijumfalistikom antisocijalizmu stvarala nove stereotipe koji su spreavali
razlikovanje "crvenog od mrkog totalitarizma". Opta borbena liberalna potkultura
prodirala je i u nauku o politici, a u etniziranoj klimi gradjanskog rata na Balkanu
ispoljavala se u izopaenom militantnom suoavanju slepih ovinistikih "patriota" sjedne
i "izdajnika" (mondijalista i mirovnjaka) s druge strane. Vanu podrku pomenutoj
antitotalitarnoj doktrini i politikoj kulturi ve dugo pruaju raznovrsne eklektike teorije o
totalitarizmu prisutne u misli o politici. U ovim teorijama polazi se od sutinske srodnosti ili
istovetnosti radikalne levice i desnice i njihovog shvatanja demokratije to se osmiljava
razliito obrazloenim dugim istorijskim procesima (od Rusoa i Francuske revolucije,
preko boljevizma do Hitlera ili samo od Marksa pa do Gulaga i Auvica). Kritiki prigovori
pokazali su neistorinost i formalizam pomenutih gledita, koja manje ili vie iskljuivo

apsolutizuju liberalnu elitistiku viepartijsku demokratiju (u ijoj je osnovi ekonomska

mo razliitih struja kapitala), naime ne razlikuju egalitarnu neposrednodemokratsku
leviarsku viziju demokratije (ravnopravno uee u obavljanju zajednikih poslova) od
plebiscitarne, narodnjake "demokratije" koja poiva na homogenosti, tj. na etnikoj i
krvnoj istovrsnosti sunarodnika i voe. U vie navrata pokazana je razlika izmeu
etnikog shvatanja nacije kao zajednice po poreklu (svojstvenog desnici) i politikog
shvatanja nacije kao gradjana (svojstvenog levici). Formalno i neistorino poistoveivanje
levice i desnice ne uoava kljune razlike izmedju prosvetiteljskih i antiprosvetiteljskih
potencijala ovih kategorija. Leviarska vizija neposredne direktne demokratije ne mora da
znai podudaranje vladajuih i podvlaenih (kao to je krvna istorodnost sunarodnika
kod faistike homogenizacije), ve racionalno sauestvovanje (Grebing). Levica
posmatra rat kao besmisao koja se protivi humanizmu. Za nju su sinonimi rata osvajanje,
podjarmljivanje i nadmo. Za ekstremnu desnicu rat je uzviena vrednost, kolektivna
snaga nacije, mistini socijaldarvinizam i istinski ispunjeni ivot. Kod levice revolucija je
socijalna, a kod desnice prostorna. U ideolokom pogledu komunistiki pokret nije nikada
u istoriji raspolagao monopolom na marksizam ve je vladao pluralizam marksizama
(Terray 1997). Hitler je imao cinian i pragmatian odnos prema ideolokom uenju
izuzev prema nekoliko trajnih opsesija: antikomunizam, antisemitizam i opsednutost
ratom. U odnosu prema socijalnom pitanju bio je oportunist, jer nacistika ideologija nije
imala filozofsku osnovu niti politiku teoriju. Marksizam i boljevizam bili su teorijski
znatno sadrajniji.
Nije bilo teko uoiti da su teorije o totalitarizmu odmah posle 1945. imale
aktivnu politiku ulogu u rastereenju, samoopravdanju i rehabilitovanju buroaske
demokratije od faistikog iskustva. Trebalo je istovremeno osloboditi se faistike
prolostii odbraniti od socijalizma koji je 1945. bio na vrhuncu medjunarodnog ugleda. Na
postojano grubo i neistorino izjednaavanje levice i desnice u udbenicima i nastavi nisu
uticale rasprave o naunoj vrednosti teorija o totalitarizmu jer je uvrenje
"antitotalitarnog" pogleda na svet imalo sloenu ustavno-bezbednosnu ulogu: (I)
uvrenje graanske demokratije kao jedine alternative nacizmu i boljevizmu i njeno
izuzimanje iz kritike; (2) izdvajanje nekonformistikog miljenja time to e se etiketirati
kao totalitarno i ekstremistiko; (3) poistoveivanje levih i desnih oblika protesta i njihovo
dnevno politiko demoniziranje (izjednaavanje levih Zelenih i desnih Republikanaca u
SR Nemakoj). Istorijska odgovornost Nemake za faizam relativie se skretanjem
panje na totalitarni boljevizam, a dihotomna struktura miljenja u dimenzijama prijateljneprijatelj jaa autoritarni potencijal borbene demokratije. Ujedinjenje Nemake 1990. jo
vie je uvrstilo ovaj politiko-didaktiki kanon, koji se u misli o drutvu ogledao u
potiskivanju drutvenonaune perspektive ustavnopravnim pogledom. Ustavnopravna
vizija je u osnovi post festum perspektiva koja ne polazi od analize drutvenopolitike
stvarnosti ve od osude predoenih sluajeva prema utvrdjenim kriterijima. Zato Jake
zapaa da ovaj pristup nije odreen opisom i analizom nego samo klasifikacijom i

razvrstavanjem, jer individualizuje sloene uzrone spletove i zapostavlja sklopove

drutvene uslovljenosti.
Prebacivanje odgovornosti za faizamu SR Nemakoj teklo je lake na
politikom nego na porodinom planu. Rasprave u nemakoj psihijatriji 1980-ih godina
pokazuju da je suoavanje sa prolou prevazilazilo istoriografske i ideoloke sporove i
zadiralo u pitanje morala i kolektivnog identiteta Nemaca (Heimannsberg, Schmidt 1992).
Osvrt na ovu raspravu moe da doara iru drutvenu klimu u kojoj se govori o faizmu, a
sa druge strane da pokae jedan vaan individualnopsiholoki segment nepotpune
defaizacije. Nemci su se posle rata branili od prolosti kolektivnim utanjem, a upadljiva
je okolnost da je u Nemakoj posle 1945. bilo malo samoubica ili psihikih lomova, pa ak
ni unutranjih moralnih sukoba ve samo uporne pravne odbrane. Vinovnici zloina su
vlastitu aktivnost stavljali van svakog moralnog dijaloga jer je nacistika ideologija tvrdila
da maloumni, Jevreji, Romi i narodi nie rase kvare nemaku krv. Osim pranja mozga
ideologijom, sauestvovanje u ubijanju pravdano je kao obavljanje dunosti koja se nije
mogla odbiti. Brojni uesnici u zloinima izgradili su psihiki zid izmeu vlastite moralnosti
i dnevne zloinake aktivnosti (Dan Bar-On 1992, S. 287). U optem sklopu
depersonalizacije oveka i obeoveenja morala (dunost iznad svega) iezla je
suprotnost izmeu bezdunog zloina i moralnosti zloinaca i njihove ljubavi prema
vlastitoj porodici, pa je integritet linosti u poslednjim godinama rata odravan samo uz
pomo paradoksalnog morala ili teorije o nunoj odbrani. Hipostaziranjem dunosti
odgovornost se prebacivala na naredbodavca to je u tradiciji nemake garnizonske
drave bilo razumljivo.
Jo je Gertruda tajn (Stein) uoila da je od svega najvanije Nemce nauiti da
budu neposluni, a er Luka (Lukacs) je pisao o pruskoj "ponosnoj poslunosti" i
nedostatku spremnosti da se prihvati lina odgovornost na osnovu nezavisnog moralnog
rasuivanja. Posleratno kolektivno utanje Nemaca bilo je svedoanstvo da je kod
najveeg broja zloinaca moralno rasudjivanje poremeeno. Problem se javio kada su se
mlade generacije ve od kraja 1960-ih poele raspitivati o ratnoj prolosti roditelja, da bi
se izbegla dublja traumatizacija zbog utanja: "Gde si bio od 1933. do 1945, ta si tada
radio, ta si znao, a ta nisi znao?" Antiautoritarni leviarski pokret 1968. podstakao je
liberalizaciju obrazovanja i pokrenuo pitanje nacistike prolosti roditelja. Zvanina
ideologija nije ila na ruku najpre redjim, a zatim sve uestalijim psihijatrijskim
zalaganjima da se prestane sa harmoninim zamagljavanjem prolosti i poravnavanjem
razlika, ve da se otvori dijalog sa njima, tj. sa prolou Auvica. Reim je podravao
manipulativno oslobadjanje od bolne istine: zloini se ne poriu, ali se svaljuju na SS
trupe, totalitarni reim i Hitlera, a potiskuje se kolektivna odgovornost nacije. Nacizam se
izdvaja kao period diskontinuiteta u nemakoj istoriji izmedju 1933. i 1945, izoluje se kao
vanredna situacija, dublji kontinuitet se porie, a veza sa "normalnim stanjem" se
zamagljava (Heimannsberg 1992). Sledei korak je relativizacija nacizma uz pomo
teorija o totalitarizmu, koje niveliu razlike u zloinima preusmeravajui suoavanje sa
vlastitom krivicom u antikomunizam. Mrane take (konc logori) potiskuju se izvan

graanske normalnosti, a istorijsko znanje fragmentarizuje po obrascu - "nacizam to je

istorija drugih". (U Hrvatskoj se danas ustakim zloincima ne sudi za genocid, ve samo
za ratni zloin protiv civilnog stanovnitva). Otvaranje problema kolektivne krivicei
odgovornosti u Nemakoj tee sporo i neravnomerno. Vredno je panje zalaganje jedne
struje u nemakoj psihijatriji za psihoterapeutsko suoavanje sa istorijom u kolektivnoj
aktivnosti seanja. Rasprava o nacizmu suoava se sa individualnim seanjima i
iskustvom rtava, traumatizacije zbog kolektivnog utanja nastoje se prevazii
suoavanjem potomaka sa zloinima predaka, a psihoterapija pomae kod ublaavanja
napetosti. U tom procesu vano je prepoznavanje i priznavanje injenica, suoavanje sa
istinom, emotivno sauestvovanje i reakcija, a prevladavanje emotivnog i moralnog
konflikta olakava integracija saznanja, znaenja i razliitih emotivnih reakcija
(Heimansberg 1992, S. 23).
Bilo bi pogreno misliti da pomenuto suoavanje sa faizmom obavezuje samo
Nemce i da prikazani psihoterapeutski pristup ima samo lokalni znaaj. Ne manje je i u
Jugoslaviji nuno racionalno i trezveno suoavanje sa ovinistikom i faistikom
praksom u minulom graanskom ratu. Antiovinistika socijalizacija koja podrazumeva
suoavanje rtava i zloinaca, ali i otvaranje odgovornosti politikog vrha i inteligencije za
snaenje ovinizma i genocida, nuan je put reintegracije drutva i ublaavanja
raznovrsnih napetosti. Svako potiskivanje prolosti i prebacivanje odgovornosti za rat na
strane sile ili vene istorijske neprijatelje nacije je zamagljivanje realnosti koje moe
najvie da teti buduim generacijama jer e dobijati krive odgovore na pitanja o
odgovornosti predaka za iracionalne genocidne zloine. Faizam prisutan u poslednjem
jugoslovenskom graanskom ratu e u linom pogledu biti traumatski potencijal za
generaciju koja e se u sklopu nune saradnje sa okruenjem pitati o ratnoj prolosti
najbliih, a u grupnom pogledu e biti latentni rezervoar raznovrsnih ideologizacija,
netrpeljivosti i ovinizma. Otvoreno i trezveno suoavanje sa genocidnim iskustvom
umesto zatakavanja i kolektivnog utanja uslov je nepotisnutog odnosa kako prema
linoj porodinoj prolosti tako i kolektivnim izlivima iracionalnosti, ali je i pitanje
racionalnog utvrivanja odgovornosti i krivice. Slino Nirnbergu i Hag je samo polovino
reenje. Sve dok se ne istrae mehanizmi ovinizacije odozgo i latentne spremnost za
prihvatanje odozdo, minuli faizam e izgledati kao eksces koji treba potisnuti iz
kolektivnog seanja.
Prikazane polemike o ivoj aktuelnosti faizma ne zasluuju panju samo kao
idejni sporovi unutar zemalja optereenih faistikom praksom, ve su deo optije
promene u odnosu prema faizmu irom Evrope. Tako u Italiji sve do polovine 1960-ih
godina nije bilo upadljive podele na leve i desne teorije o faizmu, jer su od komunista pa
do hrianskih demokrata svi bili na poziciji resistenza, tj. antifaizma. Razilaenja poinju
od kraja 1960-ih sa radovima Renca de Feliea (Felice) i polemikama oko
"konformistikog antifaizma" koji je obuhvatao niz tumaenja od personaliziranja faizma
preko Musolinija do teze da je faizam izum antifaista (Uesseler 1994). U Francuskoj
kao reakcija na jun 1968. dolazi do svojevrsne intelektualizacije i modernizacije

ekstremne desnice u radovima A. de Benoa (Benoist) i ostalih pripadnika nove desnice.

Zalaganje za kulturnu revoluciju zdesna i aristokratski moral, zatim antikomunizam,
antiamerikanizami vizija bele Evrope kao obnovljenog Franakog carstva bili su
svojevrsna neutralizacija faizma, a neretko i njegova apologija (Pfahl-Traughber 1994).
U neto drugaijem obliku i u Jugoslaviji, zahvaenoj graanskim ratom 1990-ih, odnos
prema faistikoj prolosti se kristalisao oko pitanja da li je istorija prosveivanje ili
oslonac nacionalnom identitetu (J. Koka). Revizionizam ili snano konvertitstvo noeno
razbuenim nacionalnim romantizmom je u jugoslovenskoj misli o drutvu, a naroito u
istoriografiji, zahvatio i odnos prema faizmu. U Hrvatskoj je slubeni revizionizam
radikalno izmenio odnos prema ustakom faizmu neutralizujui ustaki genocid, a u
srpskoj istoriografiji tee paralelni proces revidiranja odnosa prema domaim kvislinzima i
etnitvu (premda konzervativno-monarhistiki etniki pokret D. Mihajlovia nije bio
faistiki). U Hrvatskoj je 1990-ih pokuano da se Jasenovac pretvori u spomen svim
palima za Hrvatsku (jednako nedunim civilima i njihovim ubicama). Slino Frankovoj
politici i bitburkoj ceremoniji hrvatska normalizacija faizma je nazvana "miksanjem
kostiju". Ustae su postale "oslobodilaka vojska", a partizani "zloinci" i krivci za "hrvatski
krini put". Umesto Jasenovca svetilite je postao Blajburg (mesto razbijanja kvislinke
vojske 1945). Ponet burnim ideolokim promenama, bez odmerenosti i uoavanja dublje,
ne uvek neprotivrene funkcije politikih pokreta, niz domaih istoriara uinio je snaan
konvertitski obrt iz jednog apologetskog stava (bezostatna apologija komunistike politike)
u drugi (demonizacija komunista i rehabilitacija ovinistikih i faistikih "patriotskih"
snaga). Podrobnijim uporednim istraivanjem mogao bi se pokazati visoki stupanj
podudarnosti ovog procesa u Srbiji i Hrvatskoj 1990-ih godina: iroki luk zaokreta od
bezrezervnog leviarskog antifaizma ka normalizovanju i velianju ovinistikih i
faistikih pokreta iz Drugog svetskog rata. U zanosu slepog patriotizma navedeni
zaokreti bili su sasvim prirodni, teorijski antifaizam spleo se sa imperativima tekue
politike, a kriterij naune objektivnosti sa "patriotskim" politikantstvom. Zaokret udesno
jugoslovenske misli o drutvu praen je kritikom leviarskog antifaizma kao "fatalne
internacionalistike zablude" ili "nepatriotske izdajnike aktivnosti". Tenja za
prevrednovanjem komunistike istoriografije jo uvek se odvija u obliku raznorodnih
iskljuivosti. Revizionizam je lako prelazio u spontano konvertitstvo, a u odnosu prema
faizmu mogue je pratiti dramatine obrte pojedinaca, naunih jedinica i irih struja. U
Hrvatskoj utemeljenje nove dravne nezavisnosti iziskivalo je izmenu odnosa prema
ustakom faizmu, a slina potrebau Republici Srpskoj nametala je revidiranje odnosa
prema etnitvu. U istoriografiji novo vienje istorije arhivski je kieno "krupnim otkriima",
a u sociologiji i misli o politici prihvatanjem pomodnih antileviarskih teorijskih konstrukcija
okruenja. Za razliku od SR Nemake u dravama bive Jugoslavije idejni otpor levice bio
je paralisan agresivnim konformistikim "patriotizmom". U graanskom ratu svaki oblik
internacionalizma ili kritikog patriotizma bilo je lako prokazati kao izdaju, a ugroenoj
naciji je svaki saveznik dobrodoao, pa i faistiki. Idejni most zaokreta udesno izraen u
pitanju "Da li su Nemci krivi za sve?", odgovara nacionalno romantiarskom revizionizmu

najnovije srpske istoriografije ispoljenom jo u zahtevu tzv. Memoranduma da se sa

srpskog nacionalizma skine hipoteka, a Tumanovo neutralizovanje ustakih zloina je
ogoljenija verzija Nolteovog relativisanja Auvica. Slubeno izmirenje rtava i zloinaca u
Bitburgu vie je nalik nacionalnom pomirenju u Hrvatskoj nego u Srbiji. Cilj prvog
ceremonijala je ameriko-nemako zbliavanje, tenja SR Nemake da postane
ravnopravni lan NATO pakta i zajedniki blok protiv levogi desnog ekstremizma, dok je u
hrvatskom sluaju raskid sa prolou trebalo da ojaa nacionalnu svest, dravnu
nezavisnost i izvlaenje iz pogubnog jugoslovenskog zagrljaja. U Jugoslaviji je izostao
snaniji otpor levice novom talasu revizionistikog antifaizma, a otpor ovinizmu je,
dodue, stizao iz dela preobraenih liberalnih antikomunistikih krugova koji su,
prihvatajui doktrinu o totalitarizmu, usvajali i nediferenciran odnos prema vlastitoj
prolosti. Otuda, uprkos otporu ovinizmu, neistorinost ove idejnopolitike struje koja se
trudila da se antikomunistikim tenorom prilagodi svesti medjunarodnog okruenja. Kao
da danas na Balkanu sa uobiajenim zakanjenjem vai ono to je R. Kini konstatovao za
stanje politike svesti u SR Nemakoj krajem 1960-ih godina: naime, izjednaavanje
levog i desnog kao podjednako antidemokratskog prua mogunost za sporazum izmeu
onih koji su oduvek bili protiv desnice, a sada su i protiv levice, i onih koji su uvek bili
protiv levice, a sada, spremni da budu i protiv desnice - ele da steknu moralni kapital
koji im omoguuje istupanje protiv levice.
Unutarnacionalno izmirenje poput bitburke ceremonije (kada su Regan i Kol
1985. posetili grob SS-ovaca u Bitburgu) ne odvija se u racionalnim nego u mitskim
okvirima politizacije grobova i rtvi. U poslednjem graanskom ratu na Balkanu prodor
etnikog poimanja nacije (kao prirodne zajednice po poreklu, krvi i tlu) umesto
komunistikog, u osnovi politikog shvatanja nacije, zbliio je suprotstavljene pristalice
ranijih ideolokih protivnika (partizana i ustaa i partizana i etnika). Spona je bio mit o
obespravljenom narodu zavedenom internacionalizmom (iji je oseajni izraz sintagma o
"ostacima zaklanog naroda"). U Nemakoj je bitburki in trebao da obelei kraj sa
prolou i obavezu odbrane demokratije od obe verzije totalitarizma. U Jugoslaviji 1990ih godina unutarnacionalna izmirenja teku u mitiziranom sklopu graanskog rata i epskooslobodilakog folklora (grobovi kao granice drava, u borbi osvedoena veza porekla,
krvi i tla, konfesionalna mistika, gusle i zastave, zakletve ratnih dragovoljaca,
samorazumljiva genocidna odmazda i si.), a ovinistika misao o drutvu i publicistika su
pravdali sva sredstva u homogenizovanju etniki shvaenog nacionalnog bloka.
Normalizacija faizma u Nemakoj tekla je drugaije. Bitburg je trebalo ritualno da potvrdi
da je nacizam konano prevazien kao delo jednog oveka, da su SAD sa Nemaca
skinule odgovornost, i da je samo preostala zajednika borba protiv totalitarizma.
Genocidni faizamu Jugoslaviji (srpski, hrvatski i muslimanski) direktno je na frontu
prevodjen u patriotizam, a razbuena nacionalna romantika je uinak njihovih pretea
(Pavelia i nekih genocidnih etnikih grupa) isticala kao vane trenutke nacionalne
istorije. Ostala je borba protiv ostataka levog internacionalizma i "plaenikog
mondijalizma", a crveni totalitarizam gori je od mrkog. Na idejnom planu nova srpska

desnica oslobadja Ijotievce faistike hipoteke, prevodi ideologiju srpskog faizma u

tobonju organsku misao i time neutralizuje i normalizuje faizam (Suboti 1999, str. 20).
Nemaki konzervativci su 1980-ih godina pisali da kada mine mrka opasnost nastupa
crvena, pa moramo biti budni, a tada nas seanja na faistiki rat pribliavaju
intelektualnom luksuzu naivnih moralista (Jaschke 1991, S. 294). U Jugoslaviji koja se
raspadala u graanskom ratusve zaraene strane gotovo su podjednako estoko
osporavale komunistiki internacionalizam ne kao naivnu zabludu ve kao otvoreno
nepatriotsko izdajstvo i pogubno jugoslovenstvo. Profaistiki asopis "Nae ideje"
prebacuje ak i svom pretei D. Ljotiu jugoslovenstvo kao veliku greku (Nae ideje,
1994, br. 2). Da ovaj revizionizam nije zahvatio i dublje slojeve misli o drutvu, a ne samo
ideoloke sadraje, moglo bi se moda pomisliti d a j e prolazna ratna propaganda.
Normalizacija faizma, premda razliito ispoljavana (u ratu ili miru, direktno ili
posredno), svuda se izraavala u revizionistikom naporu za unutarnacionalnim
izmirenjem spajajui militantne liberalne, konzervativne i profaistike antikomuniste. Ni u
prepisci sa Fireom Nolte ne krije svoju podrku radikalnoj revizionistikoj tezi da nacizam
nije bio deformisana kopija boljevizma, ve je samo vodio bitku za opstanak Nemake
koja je svetskom politikom naterana u defanzivu (Furet-Nolte, Vreme 11.4.1998. str. 60).
Nolteova teza o nacizmu kao preventivnom antiboljevizmu i posledici "azijatskog uinka",
Le Penova (Le Pen) izjava 1987. da je unitavanje Jevreja bio samo detalj u istoriji
Drugog svetskog rata, Hilgruberova teza da je progon Nemaca sa Istoka 1945.
podjednako znaajan kao i unitenje Jevreja, Tumanova tvdnja da je NDH bila vaan
stupanj u dravotvornom razvoju hrvatskog naroda i umanjivanje rtava u Jasenovcu,
ukljuivanje Milana Nedia u 100 najznaajnijih Srba, prikazivanje D. Ljotia ka zaetnika
organske, a ne faistike misli u nas itd, razliiti su oblici normalizovanja faizma.
Bavarski konzervativni politiar Franc Jozef traus (Strauss) je novembra 1986. na
vrhuncu Historikerstreit opominjao da svae oko prolosti sputavaju nemaki narod, a u
Jugoslaviji jo pre graanskog rata su idejna sukobljavanja ove vrste uoena kao smetnja
homogenizaciji nacionalnog bloka. Dakle, ispada da je nepotrebna i tetna racionalna
rasprava o tome ko je bio uz faizam, a ko protiv.
Imperativ nacionalnog jedinstva svuda je bio brana racionalnom antifaizmu.
Tek bi celovitija uporedna analiza toka normalizacije faizma u ostalim istonoevropskim
zemljama pokazala stupanj iracionalizovanja ovog procesa graanskim ratom u
Jugoslaviji. U drutvima optereenim krizom i bolnim istorijskim seanjem istorijsko
znanjene prihvata se u stanju emocionalne stabilnosti i tolerancije, ve se i izvan kruga
emotivno nezrelih osoba javlja nesvesna kolektivna tenja za objektom poistoveenja koji
prua snagu i sigurnost (mona drava, velika celina nacije, stilizovana slika istorije). Tek
sa prevladavanjem krize moe se oekivati otvorenije suoavanje sa faistikom
genocidnom prolou. U klimi romantiarski razbudjenog nacionalizma to je teko
oekivati.

1. 2. Savremeni desni ekstremizam - uporedni osvrt

Kako razlikovati novi faizam od njegove klasine razvijene verzije? Faizam je
nastao kao politiko-polemiki i kao teorijski pojam i ovo dvojstvo je i danas prisutno kod
teorija o faizmu. Sam termin, koji je prvi koristio Musolini, sadrinski je prazan i
neodreen: fascio je savez, udruga, a faisti su saveznici. Pojam faizam ostao je jedna
od kljunih rei XX veka, imao je vlastitu istoriju i uticao je na istoriju. Otuda je istorija
teorija o faizmu u stvari istorija razliitih oblika antifaizma. S obzirom na raznovrsnost
faistikih reima i pokreta danas prevladava miljenje da nema jedinstvene teorije o
nastanku faizma i da istraivanje mora biti u metodskom pogledu pluralistiko i uporedno
(Wippermann 1983, S. 20). Premda je opti pojam faizam nuan, ipak bi morao biti i
diferenciran. To je antisocijalistika, antiliberalna, antimodernaovinistika ideologija sa
razliitim udelom antisemitskih i romantiarskih sadraja i osobenom militantnom
politikom kulturom. Faistike partije javljaju se unutar kapitalizma i tzv drutava u
tranziciji i oslanjaju na odredjene slojeve ovog drutva, anikada unutar razvijenog
socijalizma.
Za razliku od prouavanja klasinog faizma koje je, uprkos neslaganjima, ipak
dostiglo zavidnu fazu sinteze, bilansa i uporedivosti, kod istraivanja savremenog
desniarskog ekstremizma i faizma vlada potpuna nepreglednost i haotinost u pogledu
terminologije, pojmova i predmetnog razgranienja (Stss 1994, S. 24). Koristi se vie
pojmova: desni ekstremizam, desni radikalizam, desni populizam, neofaizam,
neonacizamitd. Nova idejnopolitika polarizacija traila je izmenu pojmovnog i teorijskog
aparata kod prouavanja ekstremne desnice (antitotalitarizami antipopulizam npr.
potiskuju klasini antifaizam). U isto vreme trebalo je iznova razgraniiti srodne pojmove
kao to su ovinizam, rasizam, ksenofobija, etnocentrizam i si. Iz mnotva novih pojmova
faizam se mogao izdvojiti samo ukoliko se poznavala istorija teorija o faizmu.
Savremeni moderni ideoloki argon (sveopte pozivanje na pravnu dravu,
podelu vlasti i demokratiju) neretko uspeno zamagljava dublje ciljeve politikih pokreta i
oteava prepoznavanje osnovnog usmerenja. Desni ekstremizam takoe se uspeno
prilagodjava tekuoj politikoj retorici i ispoljava na razliite esto prikrivene naine, a
gotovo po pravilu odrie svaku vezu sa nepopularnim faizmom. Ideoloka retorika nove
ekstremne desnice je modernizovana i danas je obuzdavaju tendencije globalizacije
noene interesima multinacionalnog kapitala, za razliku od stanja izmeu dva svetska
rata kada se desni ekstremizam podudarao sa monim imperijalistikim reakcijama
nacionalno homogenog krupnog kapitala. Sociologija bi trebalo da razvije teorijski i
pojmovni aparat za sve oblike ispoljavanja desnog ekstremizma: institucionalno-politikog
segmenta, teorijskih i idejnih desniarskih struja razliitog ranga i za objanjenje obrazaca
svakodnevnog rasizma subkulture naroito kod omladine. Pomenuti segmentiu razliitoj
meri oslanjaju se na naslee klasinog faizma jer se desnica (kao i levica) menja u
idejnom, organizacionom, stratekom i taktikom pogledu. Trebalo bi uoiti take
kontinuiteta i diskontinuiteta izmeu starog faizma i nove ekstremne desnice, drutvena

izvorita i obrasce manipulacije, iracionalnu i planski doziranu faizaciju kod raznorodnih

savremenih pokreta i reima. Globalizacija politike i "kosmopolitizam" savremenog
multinacionalnog kapitala raaju nove oblike reakcije faistikog tipa koji se prilagoavaju
okruenju, ali katkad otvoreno svojataju tradiciju i faistike uzore. Danas npr. u
Evropskoj uniji ima oko 15 miliona stranaca pa je ona zbog gipkije integracije upuena na
graansko, a ne etniko shvatanje nacije. Jus sanguinis (krvno pravo) na kom je poivala
tradicionalna konzervativna zamisao naroda i nacije postalo je anahrono. Uprkos tomeu
velikom delu Evrope nakon iezavanja komunistikog internacionalizma dolo je do
nagle etnizacije politike to je olakalo ispoljavanje "ludistikih sadraja" u subkulturi
ugroenih - mrnje prema strancima i manjinama da bi se prevazila otuenost
svakodnevnice. Ako su klasine teorije o faizmu bile vie upuene na razumevanje
institucionalne strane faizma (sistem, partija, ideologija), nove bi vie trebalo da se
pozabave neinstitucionalizovanim otporima i difuznim neideologizovanim pokretima lica
zahvaenih krizom. Najposle, koliko je savremeni desni ekstremizam rezultat
postmoderne, a koliko ostatak klasinog faizma? Danas se ekstremna desnica moe
prouavati na vie nivoa: (1) Ekstremno desne partije koje se u periodima akutnih sukoba
otvoreno faizuju; (2) teorijski centar i idejna sredita desnice, tj. intelektualci razliitog
formata i ustanove koje osmiljavaju rasizam, ovinizam i faizam; (3) omladinska
faistika potkultura - politizirani ultrai bez ideolokog nivoa, agresivni difuzni rasisti
(navijai, skinsi) koji ispoljavaju protestnu mrnju protiv svega to je etniki drugaije.
U emu je razlika izmeu klasinog faizma i savremene evropske ekstremne
desnice? Faizam je autoritarni nacionalizam koji sadri rasizam, antisemitizam,
antikomunizam, brani korporativno-staleku viziju sitnoburoaskog kapitalizma, a u
organizacionom pogledu raspolae militaristikom partijom sa oruanim partijskim
trupama i harizmatskim voom. Prepoznatljiv je i po snanom ovinistikom
romantiarskom velianju vlastite toboe ugroene nacije uz estoku kritiku
kosmopolitskih struja koje iznutra razaraju zajednicu krvi i tla. Savremena evropska
ekstremna desnica osporava kosmopolitizam i dekadenciju moderne, protivi se meanju
naroda i rasa (bastardiziranju) jer to ugroava nacionalni i evropski identitet, vraa se mitu
i predprosvetiteljskoj tradiciji, protivi se materijalizmu atlantsko - amerikog zapada i istie
borbeni panevropski hriansko-zapadnjaki pogled na svet. Etniziranje politike ogleda se
u zagovaranju prava naroda protiv "ideologije o ljudskim pravima", a podvlaenjem
kulturnih razlika meu narodima ublaava se stari rasizam (Hafeneger 1994, S. 220-225).
Ovi opti idejni obrasci dopunjavaju se lokalnim sadrajima i predrasudama. Nova srpska
desnica razapeta je izmedju mistinog klerikalnog slavenofilstva, klasinih mislioca
ekstremne desnice i faistikih vodja kao to su E. Jinger (Jnger), Dj. Evola (Evola), M.
van den Bruk (Bruck), K. Kodreanus (Codreanus), K. Haushofer (Haushoffer) itd. (Nae
ideje 1994, br. 2). asopis "Srpske organske studije" neutralizuje domau faistiku
prethodnicu (D. Ljotia, M. Vasiljevia, S, Krakova) parafrazirajui je u optem
antiprosvetiteljskom sklopu: "Na temeljni sistem vrednosti proistie iz boanstvene triajde
bog-kralj-domain. Zato je liberalno-individualistiki princip u obezduhovljenom XX veku,

kao posledica tri najvee aveti evropske civilizacije: Darvina, Niea i Marksa izrodio
demokratiju kao vladavinu manjine nad veinom, kapitalizam, materijalizam, boljevizam i
bezbonitvo, ije pogubne posledice osea srpski narod na pragu treeg milenijuma"
(Srpske organske studije, 1999. Uvodnik). Zapadnoevropska krajnja desnica brani
evropsku kulturu od imigranata i amerikanizacije i razapeta je izmedju euronacionalizma,
kritike mondijalizma i regionalnog ovinizma. U bivim socijalistikim reimima
antikomunizam ima daleko znaajniju ulogu, a konkretne nacionalne netrpeljivosti (srpsko
antihrvatsvo, hrvatsko antisrpstvo, opte antijugoslovenstvo i si.) lako se faizuju u
genocidnom ratu. Ni kontinuitet izmeu klasinog i novog faizma nije u svim zemljama
iste prirode. U SR Nemakoj postoji kontinuitet profaistikih sklonosti kod elita, zatim
kadrovski kontinuitet bivih nacista i potonjih neofaistikih aktivista. Osim toga 1945.
godina nije bila "nulti as". Nemaka politika kultura jo uvek je optereena istorijom,
autoritarnom militaristikom, rasistikom i antisemitskom tradicijom, nepotpunom
denacifikacijom i neurotinim antikomunizmom (Stss, 1994, S. 48). Balkanska istorija jo
vie je optereena dugim procesima meunacionalnih napetosti (za ije presecanje i
hlaenje je poluvekovni period socijalizma bio kratak), a koji se lako oviniziraju i
faiziraju. Oslobodilaka politika kultura sa figurama rtava, neprijatelja i spasitelja
takoe je snana spona izmeu prolosti i savremenosti, ne manje podlona faizaciji.
Kontinuiet izmeu razvijenog i novog faizma moe biti jasniji ukoliko se uoe i
razdvoje glavne faze razvoja evropskog faizma posle 1945. Odmah nakon 1945. javlja
se tzv. "oponaajui faizam" koji u potpunosti sledi poraeni faizam u ratu. U drugoj
fazifaistike partije prilagoavaju se pravilima buroaskog parlamentarizma. To je
"prilagoeni faizam" 1960-ih i 1970-ih godina koji postie odreene izborne uspehe,
okree se omladinskoj subkulturi nasilja, organizuje mreu evropskog desnog terorizma i
u odreenim podrujima idejno se osmiljava ("nova desnica"). U treoj fazi od 1980-ih
godina dolazi do osamostaljivanja desnog ekstremizma, tzv. "populistikog faizma" koji
se uspenije povezuje sa razliitim irim pokretima nezadovoljnih grupa (Gress 1994, S.
187-189). Naglo oivljavanje faizma u bivim socijalistikim reimima posle 1990. moglo
bi se svrstati u etvrtu fazu " posi esocij al i sti kog faizma" kada u vakuumu vrednosti,
ekonomskoj krizi, nacionalnim sukobima i ratu snano izbija zapreteni ovinistiki
potencijala lien sistemske kontrole.
Nova evropska desnica posle 1989. u Zapadnoj Evropi naputa antikomunizam
kao sredinji ideoloki protivstav i zalae se za "belu Evropu" nacionalnih drava, protiv
obojenih i amerikanizacije drave (protiv melting pot i multikulturnog drutva), vraa se
tradiciji i izvoritima "bele Evrope". Francuska "nova desnica" oko publiciste Alena de
Benoa najvie je pokuavala da ova gledita idejno osmisli. Proglaavajui staru desnicu
mrtvom, ali zaslunom i uoavajui uzroke njenog kraha u nedovoljnoj idejno-ideolokoj
osmiljenosti, obnoviteljski francuski filozofi pokuali su da joj udahnu novi ivot. I dalje su
zadrane, ali modifikovane idejne postavke klasinog faizma: borba protiv "egalitarnih"
ideologija (liberalizma, marksizma, a delom i hrianstva), poricanje individualistike
prirodnopravne osnove ljudskih prava jer razbijaju zajednicu, odbrana prava kultura i

naroda na samoodreenje i zalaganje za organsku zajednicu. Donekle grub, ali u osnovi

pouzdan kriterij za ocenu reakcionarnosti struja unutar nove desnice je udaljenost take u
prolosti na koju se premeta poeljna vizija drutva i oveka i ije stanje se idealizuje.
Tako npr. u uvodniku "Srpskih organskih studija" stoji: "Smatramo d a j e sazrelo vreme za
okupljanje inteligencije i svih ostalih stalea na organskim i nacionalno-patriotskim
osnovama koje u prvi plan istiu interes nae nacije i drave, pravoslavlja i svetosavlja,
kao i principe hrianskog kolektivizma, solidarizma, domainstva, stareinstva i
pravoslavnog morala i etike" (Srpske organske studije 1999). Najee je u pozadini
biologistika vizija drutva, a kulturne norme nisu shvaene kao rezultat istorijskih
procesa ve kao izdanak nepromenljive prirode. Uz to ide i zagovaranje vlasti elite koja se
ne pravda izbornim postupkom ili ciljnoracionalnim karakterom nego aristokratskim
moralom (Pfahl-Traughber 1994, S. I66). Izbor idejnih pretea "kulturne revolucije zdesna"
je ne manje indikativan od pomenutih sadraja: Ernst Jinger, Meier van den Bruk, Karl
mit (Schmitt), Osvald Spengler (Spengler), ulio Evola, Vilfredo Pareto (Pareto), or
Sorel (Sorel), Konrad Lorenc (Lorenz) itd. U Istonoj i Junoj Evropi faistike i ekstremne
desne struje i u ovom pogledu su provincijalnije, zaokupljene brigom o istoti vlastitog
etnikog prostora.
Unutranje diferenciranje desnice moe se izvesti na osnovu obrasca
nejednakosti koje brane pojedine struje i stupnja prihvatanja nasilja (Heitmeyer 1993, S.
13-15) Desnica brani ideologiju nejednakosti na dva osnovna naina: a) podvajanjem
drutvenih grupa (samoprecenjivanje vlastite nacije, rasistiko podvajanje, eugeniko
razdvajanje vrednog i bezvrednog ivota, socijaldarvinistiko isticanje prava jaega,
normativno totalitarno potcenjivanje "drugih", isticanje homogenosti i kulturnih razlika); b)
zahtevima za razgranienjem u socijalnom, ekonomskom, kulturnom, pravnom i
politikom pogledu. Nasilje se uglavnom prihvata, ali u razliitom stupnju: postoji uverenje
o stalnoj neophodnosti sile, tolerie se privatno ili represivno dravno nasilje, postoji
vlastita spremnost na nasilje i nasilje se redovno koristi. Ekstremna desnica uopte
shvata nasilje kao normalan nain regulisanja sukoba: odbacuje se racionalna rasprava,
istie se svakodnevna borba za opstanak, poriu se demokratski obrasci i istie
autoritarni i militaristiki stil. Hajtmejer tvrdi da se o desnom ekstremizmu moe govoriti
kada postoji ideologija nejednakosti i razliit stupanj prihvatanja nasilja. Razliite
kombinacije pomenutih dimenzija pomau da se unutar desnog ekstremizma diferenciraju
podgrupe (novokonzervativci, desni cezaristiki pokreti, rasisti i faisti) (Heitmeyer 1993,
S. 14-15).
Prouavajui omladinski desni ekstremizam bilefeldski pedagog Vilhelm
Hajtmejeru svom poznatom longitudinalnom istraivanju politike socijalizacije omladine u
Nemakoj od 1985. do 1990. kao glavni razlog rasta ove pojave uoio je krizu
kapitalistikih vrednosti i krizu oseanja identiteta kod mladih, koje odsustvo oslonca goni
desnici jer im ova nudi oigledna i jednostavna reenja (nonkonformizam, poricanje
slubenih normi i sklonost militarizmu). Kada nestane sigurnosti i nastupi kriza poverenja
u politiki sistem i njegove vrednosti, preostaje samo mogunost da se bude Nemac, pa

rastu izgledi za prihvatanje nasilja kao izlaza iz stanja nesigurnosti. Faizam postaje
manje upadljiv u optem okviru dnevnog liberalnog argona proetog trijumfalistikim
antikomunizmom. Tu se nova desnica diferencira prema stupnju ovinistike
ekskluzivnosti, udela arhainog konfesionalizma i vrstorukake agresivnosti.
Uporedna istraivanja savremenog desnog ekstremizma u Evropi potvrdila su
ove naelne Hajtmejerove pretpostavke. Razlike postoje u stupnju oseanja ugroenosti,
objekata agresije, kanala manipulisanja i kontrole desnog nezadovoljstva. Desni
ekstremizam je "uzrono uslovljeni haos", tj. strukturna, ali ne uvek predvidljiva reakcija
sistema kom je zajedniki obrazac nezadovoljstvo - razoarenje - agresija: u Nemakoj
se hrani strahom od ugroenosti imunih (ovinizam obilja), uticaja stranaca (Fremde
raus), na Balkanu manipulativno odravanim strahom za opstanak u ratnom etnikom
ienju, u Francuskoj strahom od imigranata, globalizacije i Nemake, u Italiji strahom
razvijenog severa od eksploatacije juga i si. Svuda se stvara autoritarna predispozija kao
meavina oseanja ugroenosti, zova za vrstom rukom i ovinistike agresivnosti.
Nije zadatak ovoga priloga da prui iscrpnu sliku savremenih faistikih i
ultradesnih pokreta, ve da skrene panju na neke sline strukturne izvore i ciljeve. Pri
tome bi trebalo voditi rauna o razliitom uticaju faistike prolosti i raznolikim
drutvenim protivrenostima unutar pojedinih evropskih zemalja koje oblikuju ispoljavanje
i prihvatanje desnog ekstremizma. Savremena evropska radikalna desnica ne deluje vie
u tradicionalnim oblicima hijerarhijske partije sa harizmatskim voom i paramilitaristikim
jurinim trupama, ve opstaje kao decentralizovana mrea razliito institucionalizovanog
ekstremno desnog raspoloenja, koje se samo u naroitim uslovima vre ideoloki i
politiki organizuje. U Evropi ultradesni potencijal je u razliitom stupnju eksplozivan, a na
Balkanu je difuzno rasut, pa mu je eksplozivnost manje upadljiva zbog razbudjenog
nacionalnog romantizma. to je nacionalni interes upadljiviji prioritet, a nacionalne
napetosti ee, to je kritinost prema faizmu nia. Ultradesniarski mentalitet razliito
se ispoljava kod ulinih skinsa, militantnih stranakih aktivista, studenata i razliitih grupa
stvaralake inteligencije sve do akademija nauka. Bilo bi preterano rei da je i u
Jugoslaviji "drava na desno oko lepa", ve je, po svemu sudei, na delu manipulativno
podsticanje desniarskog raspoloenja, otvorena saradnja sa ekstremnom desnicom i
njeno dranje pod kontrolom (vladajua partija ekstremnu desnicu hapsi, tolerie,
manipulativno koristi protiv ostalih politikih stranaka, a u nudi ulazi u koaliciju sa njom).
Slino je i u drugim dravama gde vladajue grupe doziraju stupanj ovinizacije u skladu
sa svojim interesima (u Nemakoj prevladava defanzivni kulturni nacionalizam, na
Balkanu se toleriu otvoreni etniki progoni i genocidi). Nova ultradesna evropska
internacionala, irinovski (Rusija), Slota (Slovaka), Vadim (Rumunija), eelj
(Jugoslavija), api/Tuman (Hrvatska), Jelini (Slovenija), Hajder (Austrija), Le Pen
(Francuska) uprkos idejnoj srodnosti u organizacionom pogledu je manje homogena od
svoje prethodnice izmeu dva svetska rata, Kodreanus (Rumunija), Salai (Maarska),
Ljoti (Jugoslavija), Paveli (Hrvatska), Moras (Francuska), Mosli (V. Britanija) itd.

Ima miljenja da je ekspanzija desnog ekstremizma u Zapadnoj Evropi

ograniena jer ne odgovara ciljevima multinacionalnog kapitala i globalizacije. Rauna se
da je u 12 drava Evropske zajednice poetkom 1990-ih godina "ekstremno desniarski
potencijal obuhvatao od dvadesetine do najvie sedmine stanovnitva" (Gress 1994, S.
191). U paniji ekstremna desnica je podeljena i stagnira, u Portugaliji je
marginalizovana, u Grkoj skoro d a j e nema, a slino je i sa V. Britanijom. Ostaju nemaki
Republikanci, Le Penova stranka i italijanska Liga Severa. Da li to, meutim, znai da je
izmena politike kulture u Zapadnoj Evropi donela ne samo "mirnu" revoluciju (jaanje
socijalne drave i liberalnih vrednosti naporedo), nego i "mirnu kontrarevoluciju"
(konzervativni otpor promenama) (Gress 1994, S. 206). Ako se ova tvrdnja delom moe
prihvatiti (jer je multinacionalni krupni kapital vie zainteresovan za globalizaciju nego za
ovinizam), ostaju Istona i Juna Evropa gde su na delu jo uvek suprotni procesi:
secesionizam, tranziciju i novi divlji manesterski kapitalizam prate pojaani socijalni i
meunacionalni sukobi, a u "ratu svih protiv svih" jaa privlanost vrstorukake
ekstremne desnice. Pored razlika u unutranjim prilikama postoje vane razlike i u
spoljnom okruenju kod zapadnoevropske i istonoevropske ekstremne desnice. U
Zapadnoj Evropi pod uticajem odozgo dozirane globalizacije jaaju meudravne veze i
slabi znaaj nacionalnog i teritorijalnog suvereniteta. Na Balkanu je ovinizam 1990-ih
stizao preteno odozgo, jer ne slabi romantiarski nacionalizam i klasino shvatanje
suvereniteta. Globalizacija nije nametnuta odozgo, pa je i prostor za ekspanziju desnog
ekstremizma iri. Dakle, kod poreenja savremenog faizma i desnog ekstremizma treba
voditi rauna o razliitim usmerenostima vladajuih grupa, mentalitetu, politikoj kulturi i
snazi kontrolnih instanci koje obuzdavaju iracionalne proteste (u ratu ih npr. nema). Tako
je u SR Nemakoj neskrivena bojazan da e oivljavanje mrnje prema strancima smanjiti
ugled zemlje i stranih ulaganja (Jaschke 1994, S. 311), dok ovog opreza uglavnom nema
na Balkanu.
Izgleda da ekstremna desnica svuda strepi od globalizacije. Ispod
modernizovane faistike retorike kriju se prepoznatljivi ciljevi slini klasinom faizmu.
Novine na desnici nisu ideoloke ni idejne ve preteno taktike, jer se dublje
reakcionarne namere saobraavaju duhu vremena i kostimiraju pomodnim liberalnim
frazama. U SR Nemakoj lirer (Schlierer) i enhuber (Schnhuber), slino Le Penu i
Megreu kritikuju sve to je levo, ali se taktiko retoriki pomeraju ka slubenom jeziku,
modernizujui desni ekstremizam (Lenk 1997, Loch 1994). U Italiji MSI (italijanski socijalni
pokret) kritikuje naela Francuske revolucije (egalitarizam, materijalizam, komunizam,
internacionalizam, cionizam i ameriki imperijalizam), zalaui se za snanu dravu protiv
multikulturnog drutva i meanja sa strane (Uesseler 1994). Austrijski neonacista Jerg
Hajder (Haider), kao i Le Pen, snano se protivi multikulturnoj Evropi. Hajder se okree
protiv slovenake manjine, a Le Pen protiv afrikanaca. Osnova uspeha Le Pena bio je
strah Francuza od evropske integracije i imigranata, lirer u Nemakoj obnavlja tezu o
Mastrihtu kao "Versaju bez rata", preteem multikulturalizmu koji ugroava Nemce i
ponovnom zaposedanju Nemake od Jevreja, srpski radikali govore o izdajnikim

mondijalistima i
stranim
plaenicima,
hrvatski
ultradesniari
o opasnim
jugonostalgiarima. Okupljanju pristalica doprinose dobro reirani skandali u medijima
kao npr. izjave Le Pena "ja verujem u nejednakost rasa" ili izjava Hajdera o "konclogorima
kao obinim kanjenikim logorima" (Lenk 1997). Na Balkanu slini skandali i
vrstorukaka obeanja privlae ugroene grupe, a prelazi izmeu sklonostika
desniarskoj potkulturi nasilja i organizovanog desnog ekstremizma su kolebljivi i fluidni.
Le Pen je zauzeo prostor "protestne narodne partije" koji su u Francuskoj dugo drali
komunisti a srpski radikali u Jugoslaviji deo privlanog, ranije zabranjenog, ovinistikog
programa. Radikalne beskompromisne proklamacije odgovaraju zovu za vrstom rukom
koji kod ugroenih podgreva stalno prisutne eshatoloke nade u konano spasenje.
Ekstremni zahtevi trae kao olienje vou koji se ne da umeriti u obeanjima i politikom
stilu (nasilju). Konvencionalni voa ne moe odravati u mobilnom stanju lanstvo ni
simpatizere, pa je okantna brutalnost sraunata taktika faistikih i desno ekstremnih
voa.
Srodnost savremenog faizma i desnog ekstremizma jo je upadljivija ako se
pokau take u blioj i daljoj nacionalnoj prolosti na koje se pokreti pozivaju i koje
svojataju. Le Pen poinje sa Bulaneom (Boulange) i Faistikom ligom, oslanja se na
viijevsku prolost i posleratni puadizam. Srpska radikalna stranka (SRS izrasla je iz
srpskog etnikog pokreta i oslanja se na apisovske ambicije (sve srpske zemlje), deo
hrvatskih trupa od 1991. do 1995. borio se pod ustakim simbolima, MSI u Italiji se poziva
na Musolinija, a nemaki Republikanci oprezno nagovetavaju vezu sa nacistima.
Premda je re o oportunistikim pokretima bez doslednije i osmiljenije ideologije, koji
poivaju na brutalnom pragmatizmu korienja nezadovoljstva, ipak se mogu nazreti neke
srodne dublje idejnoistorijske podudarnosti. Le Pen se poziva na katoliko - rojalistiku
desnicu iz 1792, estoko negira prosvetiteljstvo, pozitivno ocenjuje Francusku akciju .
Morasa i ideologiju treeg puta (Loch 1994, S. 240-241). Srpske "Nae ideje" u mistinom
pravoslavnom tonu "revoluconarnog nacionalizma" istiu arhetip heroja, monaha i
domaina, a iz tradicije takodje svojataju ideologije Treeg puta (ni komunizam ni
kapitalizam). Visoko vrednuju znaaj ranog italijanskog faizma, panskog falangizma,
Kodreanusove Gvozdene garde, ruske evroazijske kole, Hitlerovog nacionalsocijalizma,
K. mita, A. de Benoa itd (Nae ideje 1994, br. 2). Drugo daleko pragmatinije krilo
srpske ekstremne desnice je lieno vreg istorijsko-ideolokog utemeljenja i mistinog
pravoslavlja. To je SRS koja se dodue takodje deklarie kao religiozna pravoslavna
stranka, demonizira mondijalizam, internacionalizam i komunizam i zagovara etniki istu
dravu. Ali na ideolokom planuSRS izgleda da za sada nema dubljih pretenzija niti
vrih veza sa konzervativnom svetosavskom desnicom, jer je partija pragmatinog
ovinizma koja u nastupu voe i pristalica demonstrira ogoljenu vrstorukaku politiku
kulturu nasilja. Odnos ultradesne inteligencije i brutalnih ekstremnih faistikih partija nije
bez nesporazuma, nerazumevanja i uzajamnog prezira. Kao to Le Pen nije u tenjoj vezi
sa A. Benoa, tako ni SRS nije u otvorenom savezu sa ultradesnom srpskom
inteligencijom. Kao da u nastupima dva krila ekstremne desnice ima preutne podele

rada: neki intelektualci ne ele da se vezuju za subkulturu nasilja, ali ekstremistima

pruaju iru podrku idejno osmiljavajui ovinizam i odmazdu. U ratom zahvaenoj
Hrvatskoj ova veza je bila ponajmanje skrivena. Hrvatski pravai i vladajua stranka HDZ
deklariu se kao borbene katolike stranke, negiraju prosvetiteljsko internacionalistike
ideje i slave romantino narodnjatvo. U ratu mistika krvi je jo vie iracionalizovana. U
Italiji MSI otvoreno se poziva na parolu jedan narod, jedna nacija, jedna drava i brani
zamisao zatvorenog drutva nasuprot otvorenim evropskim demokratijama. Bori se protiv
internacionalizma i pokazuje simpatije za islamski fundamentalizam i Palestince koji se
bore protiv cionizma i meunarodnog finansijskog kapitala (Uesseler 1994, S. 257). Le
Pen je ak novembra 1990. posetio Sadama Huseina u Bagdadu. Na parlamentarnim
izborima 1992. MSI na elu sa Musolinijevom unukom Aleksandrom osvaja 5,4% glasova,
a Le Pen marta 1993 12,4% (3,2 miliona glasova), a na predsednikim izborima 1995.
15% glasova (oko 4,5 miliona biraa). SRS u Srbiji 1997. je druga partija po snazi, a njen
predsedniki kandidat krajem iste godine dobija podrku polovine izalih na izbore. U
Belgiji Flamanski blok novembra 1991. dobija 8% glasova, u vajcarskoj Auto partija
1991. 5,1% glasova, Republikanci u Zapadnom Berlinu 1992. 9,9% glasova, a krajem
1993. nemake slubene procene navode da u ovoj zemlji deluje 6.200 militantnih i
42.100 organizovanih ekstremnih desniara (Kowalsky, Schrder 1994, S. 403-407,
Delattre 1997, S. 116). Teko je verovati d a j e milionsko birako telo dalo svoje glasove
ekstremnoj desnici iz "postmaterijalistikog protesta" ili "gubitka orijentacije u stanju
anomije". Ubedljivija su objanjenja da je glas dat za konkretni program borbe protiv
stranaca u ksenofobinoj nesigurnostii patolokom prilagoavanju novom evropskom
ujedinjenju.

1. 3. Drutveno izvorite desnog ekstremizma

i teorijska objanjenja
Razliku izmeu razvijenog, zatim novog faizma i desnog ekstremizma trebalo
bi ukratko dopuniti osvrtom na drutvenu osnovu ovih pokreta. Kada se desni
ekstremizam svede na upadljivu subkulturu nasilja i moralnu osudu ostaje se na njegovim
spoljnim crtama, a zapostavlja se unutranja strana - realni desniarski potencijal
drutvene strukture. Izmeu dva svetska rata faizam je u razvijenim evropskim zemljama
privlaio mahom srednje slojeve podjednako ugroene krupnim kapitalom i organizovanim
radnikim pokretom. Drutveno-ekonomska osnova skretanja u rasizam bila je objektivno
iluzorna i politiki bezizgledna alternativa "ni kapitalizam ni socijalizam". U starosnom
pogledu klasini faistiki pokreti bili su aroliki bez dominacije mladih jer je komunistika
levica bila takoe privlana za mlade. Od sredine 1940-ih godina do danas u Evropi je
ekstremna desnica menjala svoj nastup i oslonac, da bi krajem 1990-ih istupila javno kao
novi protestni pokret koji je do tada vaio kao antikvarni ostatak zloinakih sistema.
Upadljivi zaokret omladine ka desnici (liene konkurentskog komunistikog radikalizma)

nagnao je mnoge istraivae da novi faistiki i desniarski ekstremizam ocene kao

generacijski problem drutva na raskru.
Da bi se jasnije uoila struktura omladinskog desniarskog nezadovoljstva
trebalo bi u grubim crtama osvrnuti se na razdoblje koje mu je prethodilo. Ovlani
uporedni sumarni osvrt na stanje u SR Nemakoj i Jugoslaviji bi mogao da upadljivije
istakne znaaj nekih generacijskih vrednosti koje su izvirale iz razliitih ciljeva socijalizma
i kapitalizma. Raireno je shvatanje da je desni ekstremizam privlaan razoaranoj
omladini bez utopije kadau krizi i vrednosnom vakuumu postaju privlane iracionalne
negativne utopije (nacija, rasa) jaajui vrstorukaki mentalitet podlonosti autoritarnim
voama. Od stabilnosti drutva i kljunih vrednosti koje namee ideologija zavisi
opredeljenje omladine u optimistiko-konstruktivnom ili pesimistiko-destruktivnom
pravcu. Nemaku omladinu iz 1950-ih godina Helmut elski (Schelsky) je nazvao
skeptinom generacijom koja je zbog faistiskog oka i potiskivane prolosti bila vezana
pre svega za privatnost (porodicu i profesiju). U socijalistikim zemljama ponetim arom
antifaistikih ratnih uspeha i izgradnje novog drutva stasavala je u ovom periodu
izrazito optimistika "o ruk" generacija noena snanim leviarskim kolektivistikimi
internacionalistikim vrednostima. Prema jednom istraivanju iz 1970. lanovi SKJ 1960ih godina bili su vrednosno relativno homogeni: preteno optimistiki, aktivni i skloni
modernizmu i decentralizaciji, a SKJ je isticao integraciju, internacionalizaciju,
modernizaciju i sekularizaciju (Panti 1997, str. 116). U Nemakoj ve od polovine 1960ih godina situacija se menja. Pod uticajem levice budi se nemaka studentska omladina,
ezdesetosmai trae radikalnu izmenu sveta, dolaze u sukob sa roditeljima zbog njihove
faistike prolosti izbacujui radikalne antigerontokratske parole kao "drutvo odraslih je
koruptivno" i "ne veruj nikome preko tridesete". Slino raspoloenje javlja se u Jugoslaviji
pod uticajem evropskih zbivanja i prve ozbiljnije ekonomske krize. Bunt protiv odraslih
najpre je iskazivan preko rok-muzike i podkulture tinejdera, a zatim se postupno
politizuje zahvatajui dodue samo deo studentske omladine zbog budnog nadzora
reima. U ovom periodu disidentske grupe su jo uvek izolovane i nepovezane, a glavne
vrednosne usmerenosti mladih u Jugoslaviji bile su nereligioznost, humanizam,
otvorenost prema svetu, orijentacija na drutveno vlasnitvo, modernizam, kolektivizam,
samoupravljanje i prometejski aktivizam (Panti 1997, str. 115). Od polovine 1970-ih
godina nemaku omladinu naputa ar za obuhvatnijom izmenom drutva. U Jugoslaviji
ovo stanje se drugaije ispoljavalo. Zbog rasta krize hladi se kolektivistiki ar
samoupravljanja i bledi harizma partije i voe. Liena globalnih ideala, omladina u
Nemakoj je prihvatala male projekte alternativne kulture. Antinuklearni protest i jaanje
ekolokih pokreta pratilo je povlaenje u male zajednice. Istovremeno unutar rok kulture
jaa nasilje skinsa kao odgovor na ezdesetosmae, pa poinje "modernizacija"
omladinskog desnog ekstremizma (Klnne 1994). Ima ak miljenja da je antiautoritarni
studentski pokret iz 1968. u Nemakoj odgovoran za slabljenje drutveno obaveznih
normi. Hlaenje leviarskih ideala neto kasnije je zahvatilo Jugoslaviju i otvorilo vrata
nacionalizmu, a kriza je olakavala irenje graanskih vrednosti. Retradicionalizacija je

potkopavala samoupravnu orijentaciju koja je od gotovo dvotreinskog udela 1979. spala

samo na jednu treinu kod generacije mladih krajem 1980-ih. Po istraivanju iz 1992. kod
jugoslovenske omladine raste religioznost, opada usmerenost ka modernizmu, jaa
ksenofobija, autoritarnost i retradicionalizacija (Panti 1997, str. 121). Haos prekretnike
situacije (u Nemakoj ruenje Berlinskog zida, u Jugoslaviji iezavanje SKJ), slabljenje
nadzornih instanci i odbacivanje dotadanjih normi bile su povoljne okolnosti za
oivljavanje omladinskog desnog ekstremizma. Naglu ekspanziju desnice u Jugoslaviji
ubrzalo je iezavanje minulog obrasca integracije koja je preteno poivala na
monopolskoj partiji, a potonji graanski rat joj je nametnuo eksplozivna faistika
obeleja. ovinizam doziran odozgo stvorio je idejni i institucionalni haos ojaan
razbuenom tradicijom, dok su u Zapadnoj Evropi novom talasu ovinizma odolevale
stabilne integrativne ustanove i ideologije noene zajednikim interesom kontinentalnog
multinacionalnog kapitala nove Evropske unije, najpre zamiljene po teritorijalnom
obrascu Regnum Francorum iz IX veka.
U Nemakoj 1980-ih godina poelo je da slabi poverenje u velike partije, to je s
jedne strane podstaklo povlaenju u privatnost, a s druge ojaalo spremnost za
prihvatanje jasnih i jednostavnih reenja radikalnih partija. Historikerstreit je jasno
obeleio ova zbivanja ohrabrena optim zaokretom udesno zapadnog kapitalizma. Za
razliku od situacije u drugoj polovine 1960-ih godina, kada su protesti protiv Vijetnamskog
rata i burna 1968. podstakli liberalizaciju studenata i omladine, ve poetkom 1980-ih, sa
dolaskom na vlast R. Regana (Reagan) i M. Taer (Tutscher), jaa desni ekstremizam.
Kapitalizam je svladao krizu s kraja 60-ih i krenuo u ekspanziju pripremajui evropsko
ujedinjenje. Na Balkanu su bili na delu procesi suprotni evropskoj integraciji jer su
vladajue snage imale drugaiji odnos prema opasnosti faizma koji je u ratnom rasulu
korien za etniko ienje i dravno osamostaljenje (Hrvatska i BiH). Evropskoj
ksenofobiji i ovinizmu na Balkanu je bio ekvivalent genocid. Glavni izvori ksenofobije
nemake omladine su bili nezaposlenost i mrnja naroito prema obojenim strancima.
Procenjuje se da je polovinom 1990-ih u Nemakoj tvrdo jezgro militantnih neofaista
brojalo oko 7.600 lica, lanova ekstremnih desniarskih partija bilo je oko 50.000, a broj
simpatizera i biraa bio je daleko vei (Kowalsky, Schrder 1994, S. 404). Relativno vrst
potencijal desnoekstremistikih biraa kretao se izmeu 5 i 10% (Rippl, Seipel, Lederer
1995, S. 104), u bivem DDR-u je oko 42% mladih prihvatilo parolu "Nemaka Nemcima,
stranci van", a oko 30% misli da strance treba nasilno izbaciti.
Vilhelm Hajtmejer je upozorio da nije na delu gubitak i kriza vrednosti samo kod
mladih, ve i kod nastavnika koji su u velikom broju ksenofobini. Psihoanalitiari dodaju
da je zov za voom posledica nedostatka autoriteta oca. Mladi koje niko ne eli, a koji
strahuju od gubitka radnog mesta i sigurnosti nalaze u desniarskoj potkulturi nasilja
(akcija, doivljaj, avantura) zamenu za nedostajueg oca i racionalni autoritet.
Psihoanalitiari tvrde da su ekstremne desniarske druine huligana-vrnjaka zamena za
odsustvo zaviaja, da oboavanje sile prikriva bespomonost i strahove, a da su
disciplina i poredak prepreka unutranjem haosu i nesigurnosti. Raste ravnodunost

prema moralnim normama, nasilje postaje zamena za delanja a snani muki uzori
postaju privlani (u Nemakoj obnovljeno divljenje Hitleru, na konfliktnom Balkanuidoli su
autoritarne nacionalne vodje). Sve do poetka 1980-ih u Nemakoj je vladao obrazovni
optimizam, tj. uverenje da e se antidemokratsko miljenje suzbiti suoavanjem sa
nacionalsocijalistikim iskustvom. Premda obavezna, nastava o Treem Rajhu bila je
esto neefikasna (Dudek 1994, S. 290). Didaktika strategija imuniziranja protiv desnog
ekstremizma nije bila uspena jer se suoila sa oekivanjima mladih koje nije mogla
ispuniti. Nemaki istraivai su jo 1980-ih godina zakljuili daje klasini "antifaistiki rad
sa mladima" neuspean, jer su posete konc-logorima prestale da menjaju ubedjenja
mladih. Antifaizam nije bio znaajan pojam u iskustvenom svetu mladih, niti znaajna
vrednost, pa je u obrazovnoteorijskom pogledu postao problematian. U politikoj kulturi
"borbene demokratije" nadmono je dominirao antitotalitarizam s vrha nametan
obrascima stigmatizovanja, skandalizovanja i ritualizovanja "neprijatelja ustava" (Jaschke
1991, S. 95). Stigmatizovanje znai izdvajanje, etiketiranje i kriminalizovanje neeljenog
ponaanja. Ovaj Gofmanov (Goffmann) termin oznaava pridavanje negativnih obeleja
drugoj grupi radi jasnijeg razlikovanja od vlastite. Skandalizovanje je nastojanje da se u
javnosti manipulativno izazove moralni revolt i zgraanje skretanjem panje na
neprihvatljivo delo. Diskredituje se pojedinac ili grupa zbog naruavanja osnovnih normi
(npr. upozorenje da leviarski intelektualci podravaju terorizam). Ritualizovanje je
medijsko ponavljanje koje propagandi daje predvidljivost. Dudek navodi da je za dobar
deo dananje nemake omladine faistika prolost pre svega prolost jer ne izaziva
emocije, otpor ni strahove. Neto vie osetljivosti pokazuju ugroene manjine. Deo
omladine je ravnoduan, a frustrirane strukture odbacuju i ignoriu moralistiki
antifaizam i pedagoki patos senzacionalistikih zloina, pa u vakuumu vrednosti posle
ujedinjenja Nemake mladi trae upravo one vrednosti koje zgraavaju tradicionalnu
okolinu.
Odozgo dozirana ovinistika retorika u Jugoslaviji ve krajem 1980-ih godina
ojaala je ove sklonosti omladine, a vrednosni vakuum i ekonomska kriza u etniziranoj
atmosferi graanskog rata su faizam u potpunosti normalizovali. Sve do kraja 1960-ih u
Nemakoj je desni ekstremizam obeleavan Auvicom to je pogaalo neuralginu taku
desnice. U Jugoslaviji je i nacionalizam dugo bio kanjiv, ali je zabrana izgleda pojaala
njegovu potonju eksploziju 1990-ih godina. Ukidanje jednopartijskih reima povealo je
obim politikih prava, ali i gubitak socijalne sigurnosti. Institucionalne promene nije pratilo
sazrevanje politike kulture, jer se prvi proces meri godinama, a drugi decenijama i
vekovima. U vakuumu nakon iezavanja monopolske komunistike ideologije omladinu
zahvaenu krizom i bezperspektivnou privukao je do jue zabranjeni zavodljivi mit
nacije. Odozgo nametani nacionalni identitet i utapanje u novi kolektiv bio je nazadni i
provincijalni put linoj sigurnosti. Etnocentrizam uvruje identitet i olakava izdvajanje
od drugih etnikih grupa, a mrnja prema drugoj naciji i strancima javlja se kao
prenaglaeni oblik kolektivnog identiteta. Sa etnocentrizmom tesno je povezan siepi
patriotizam koji podrava i destruktivne postupke pripadnika svoje nacije, dok je

konstruktivni patriota kritiki lojalan vlastitoj naciji i protivi se njenim destruktivnim

nastojanjima (Hermann, Schmidt 1995, S. 294). Habermas je pisao o ustavnom
patriotizmu, tj. odbrani dravno zatienih univerzalnih ljudskih prava. Patriota je, naime,
privren domovini, ali lien rigidnog konformizma i ksenofobije, dok siepi patriotizam
karakterie totalni konformizam prema vlastitoj naciji ("moja domovina je uvek u pravu"), a
iskljuivosti se kreu do militantnog etnocentrizma i faizma. Ova druga verzija
patriotizma u dravnim okvirima odgovara altruizmu unutar srodnikih malih grupa (Flohr
1994, S. 197). Faistiki nacionalizam poiva na prenaglaenom biolokom shvatanju
nacije. Vera u zajedniko poreklo u kriznim situacijama se odozgo dozira zbog
homogenizacije i preko mistike krvi i tla prerasta u oseajnu politizaciju, borbenu
agresivnost i siepi patriotizam. Po pravilu ova ksenofobija praena je mitom o
obespravljenom narodu koji je zaveden internacionalizmom. Nadlini simboli i kolektivi
neretko se oznaavaju srodnikim imenima (otadbina, sinovi, braa, majica-Rusija,
ujka-Sam i si.), pa se altruizam preusmerava sa srodnika na iroke grupe. Altruistiko
ponaanje prema roacima iri se i na naciju u kojoj je zajedniko poreklo vie fikcija
nego realnost (pogotovo u Evropi optereenoj ratovima, seobama, osvajanjima i
asimilacijama), pa je ova vrsta patriotizma znak izmanipulisanog altruizma (Flohr 1994, S.
232-233). Ipak nije svaka javna politizacija istaknutog zajednikog porekla nacijei
mitiziranih srodnikih krvnih veza unutar cele nacije faistike prirode, ve samo ona koja
poiva na lepom izmanipulisanom patriotizmu, ovinizmu, genocidu i ostalim klasinim
faistikim obelejima.
Kod omladinskog desnog ekstremizma bivih jugoslovenskih republika moe se
razabrati nekoliko struja: (1) neinstitucionalizovane skin i rok grupe koje javno
demonstriraju brutalnu potkulturu rasistikog nasilja; (2) aktivisti i lanovi ultradesnih
stranaka; (3) akademski ekstremni desni krugovi stvaralake, studentske i ostale
inteligencije. Ove grupe na razliit nain su povezane, ali i sukobljene, a u partijskom
ivotu i minulom ratu politiki i vojno institucionalizovane. Izmeani su tradicionalisti i
"modernizovani" ekstremni desniari, verski fundamentalisti i nedoktrinarni ovinisti,
kriminalci i ratni dobrovoljci - "patriote". Kraj rata 1995. je i ove struje vratio strukturama
izvan kojih su ostali skinsi i kriminalci.
Novija empirijska istraivanja klasno-slojne osnove ekstremne desnice u
Nemakoj i Jugoslaviji svedoe o nekim pravilnostima opredeljivanja. Za ekstremnu
desnicu su krajem 1960-ih godina glasali preteno stariji (Khnl, Rilling, Sager 1969, S.
237-238), dok 1990-ih godina glasaju mladi (Winkler 1994, S. 78). U ranoj fazi ekstremnu
desnicu podravaju mukarci, a im se partija uvrsti pridruuju se ene (Winkler 1994, S.
78). U SR Jugoslaviji kod SRS bilo je dosta dezorijentisane omladine, ali je prosena
starost pristalica bila 42 godine. Ova partija je utemeljena u donjoj srednjoj klasi, a u
strukturi pristalica najbrojniji su oni sa zavrenom radnikom i srednjim kolama
(Mihajlovi 1996, str. 83). Pristalice SRS masovno su hiperpatriotski, ksenofobino i
radikalno usmerene, sa fanatinim interesovanjem za politiku (Panti 1997, str. 139). I
Gres je naao da nemakoj ekstremnoj desnici prilaze nie obrazovani sa rigidnijom

strukturom miljenja (Gress 1994, S. 79). Prema jednom ranijem istraivanju biraa SRS
iz ratnog perioda, ova grupa obuhvata sve statusne kategorije podjednako (jer je
nacionalistika i vrstorukaka dimenzija nadmona nad socijalnom). Ovo se objanjava
ratnom situacijom i tzv. "hiperpatriotizmom" koji se ne da razdvojiti od ksenofobije i
ovinizma (Brankovi 1994, str. 49). U ratu je socijalni karakter ekstremne desnice
nespecifian i podjednako prisutan kod svih struktura (tzv. partija buba-vaba, ima je
svuda). Slini rezultati dobijeni su u istraivanju birakog tela Le Penove stranke (Gress
1994, S. 202, Loch 1994, S. 230). U redovima nemakih republikanaca 1989. i
glasakom telu iste stranke bilo je prilino policijskih slubenika (Jaschke 1991, S. 81).
Bilo bi zanimljivo i kod nas istraiti birake sklonosti policije i vojske ka ekstremnoj
desnici. U kriznom i konfliktnom procesu smene generacija izmanipulisanu omladinu (od
ratnih romantiara do kriminalaca) povezuje potraga za identitetom. U vrednosnom
pogledu omladinski ovinizam je antigerontokratska reakcija na komunistiki
internacionalizam, a novi ratnici reaguju na generaciju bratstva i jedinstva svojih roditelja i
nastavnika. U situaciji kada je deo bive drave zahvaen graanskim ratom rasla je
nesigurnost i strah, podlonost manipulaciji i retradicionalizaciji. Iracionalne kampanje sa
podelom na patriote i izdajnike irile su bes, mrnju, inat i anksioznost to je snano
ojaalo ekstremno desniarsku orijentaciju birakog tela u Jugoslaviji. U Nemakoj
desniari su reakcija na ekoloki pacifizam, a u bivem DDR-u, slino Jugoslaviji, prisutan
je otpor protiv leviarskih roditelja. Ipak bi bilo pogreno ovinistiko desniarsko
shvatanje patriotizma tumaiti preteno vakuumom vrednosti posle uruavanja
socijalizma, a zapostaviti buenje dugih procesa meunacionalnih napetosti na Balkanu
koje su domae elite hazardnom politikom aktivirale.
Uopte bi u teorijama o faizmu trebalo paljivo ispitati vrednost sve uestalijih
kulturalistikih objanjenja nastanka savremenog desnog ekstremizma. Kulturalistike
teorije o faizmu oivljavaju u poslednja dva desetlea u skladu sa prilino rairenim
zaokretom misli o drutvu od prouavanja uticaja ekonomskih inilaca ka isticanju
kulturnih i vrednosnih inilaca. Drutvenoekonomskim prouavanjima autoritarizma i
faizma isteklim iz Frankfurtske kritike teorije i ostalih struja marksizma protive se
razliite kulturalistike sinkretike verzije funkcionalizma, biheviorizma i teorija o devijaciji.
Ulumanovski osavremenjenoj Mertonovoj teoriji anomije nalaze se uporita empirijskih
istraivanja desnog ekstremizma i odbacivanja znaaja ekonomskih inilaca. Ovde bi
trebalo pokazati dva srodna karakteristina tumaenja ove vrste (Stss 1995, Gtz 1997),
ali i suprotne nalaze dobijene u drugaije usmerenim istraivanjima. Gec je pokuao na
tragu Dirkemove i Mertonove teorije o ekstremizmu kao aberatnom ponaanju, isteklom iz
anominog stanja dezorijentisanosti usled ruenja kljunih vrednosti, da ispita prirodu
desnog ekstremizma u zapadnom i istonom delu Berlina. Pri tome je koristio Lumanovu
dopunu pomenute funkcionalistike teze. Re je o naporu pojedinca da na autoritaran
nain savlada drutvenu sloenost. tesu je, pak, dopuna teorije o devijaciji i anomiji bila
Fromova teorija o otuenju liena ekonomske dimenzije. Oba istraivaa tvrde da su
inioci digitalnog doba koji jaaju drutvenu nesigurnost iri od gole ekonomske

ugroenosti (Stss 1995, 103) i da je kulturna i psiholoka ugroenost vanija od

ekonomske (Gtz 1997, S. 393). Anomino stanje je naroito ispoljeno u bivem DDR-u,
gde su na delu krupne promene vrednosti: individualizacija, tercijalizacija, tehnoloka
modernizacija, supranacionalna integracija i si. Kidaju se stare drutvene veze i rue
stare vrednosne usmerenosti, a iri strah i nesigurnost. Gube se nacionalne granice,
jaaju nadnacionalne spone i migracije. Novi etnocentrizam uperen je protiv globalizacije
(Stss 1995, S. I03) i u osnovi je averzija na sloenost refleksivne moderne (Gtz 1997,
S. 395). U teorijskom okviru tes istie anomiju, otuenje, dezorijentaciju, autoritarizam,
dogmatski nacionalizam, etnocentrizam i ovinizam obilja, a Gec izriito tvrdi da je tenja
za stabilnim kognitivnim sistemom orijentacije presudna kod desnih ekstremista, a ne
"tvrde" ekonomske kategorije (Gtz 1997, S. 406). Materijalna ugroenost nije presudna,
slojna osnova desnog ekstremizma je difuzna, kljuna je tenja za situacijom bez dilema
kao odbrana od refleksivne moderne, a desni ekstremizam se moe objasniti kao
psiholoko odbacivanje moderne (Gtz, 1997, S. 407). Novi desni ekstremizam je reakcija
na marginalizaciju, individualizaciju i izolaciju podstaknutu protivrenim tokom
modernizacije i s druge strane na emancipatorske tenje i pokrete radnika, ena i
mirovnjaka. Dakle, uperen je protiv poslematerijalistikih, demokratsko-emancipatorskih, i
nadnacionalnih multikulturnih procesa modernizacije, a njegove pristalice nisu gubitnici ili
rtve ve protivnici tog razvoja (Stss 1995, S. 127). Desni ekstremizam je
nekonzistentni, viedimenzionalni obrazac desniarskih stavova razliite prirode formiran
u zavisnosti od istorije, politike kulture i okruenja. Uperen je pre svega protiv liberalizma
i socijalistike tradicije, a u sreditu mu je narodnjaki etnocentrini nacionalizam kom su
podreene sve druge vrednosti. Vodee naelo desnog ekstremizma je hijerarhijski
struktuirana narodnjaka zajednica iji je izraz mona autoritarna drava sa ekspanzivnim
i revizionistikim spoljnopolitikim ciljevima (Stss 1995, S. 105-106). Kod Geca i tesa u
sreditu istraivanja savremenog desnog ekstremizma nije politika organizacija niti
difuzna drutvena osnova nego ekstremistiki stavovi kao izraz novog oblika otuenosti.
Ovim psihokulturnim antiekonomskim tezama moe se uputiti vie prigovora. Najoptije
govorei kada se u kulturalistikim pristupima iskljuivo izdvaja ili prenaglaava
dezorijentisanost ili gubitak oslonih vrednosti, kao kljuni inilac nove faizacije, onda se
po pravilu krivica svaljuje na levicu u SR Nemakoj, na antiautoritarni pokret iz 1968. ili
bivi reim DDR-a, a u istonoevropskim reimima na autoritarni socijalizam jer je nakon
iezavanja ideoloko-idejnog monopola iza sebe ostavio eksplozivni vrednosni vakuum.
Ovim pristupom potcenjuju se protivrenosti novih prelaznih stanja kao izvori
drutvenoekonomske ugroenosti i ekstremnog desnog protesta, ime se skida
odgovornost sa nove politike manesterskog kapitalizma tzv. drutava u tranziciji.
Univerzalnije vaenje pomenutih kulturalistikih pristupa osporavaju empirijska
istraivanja koja su dola do drugaijih zakljuaka. Ledererova i Kinderfater izriito vezuju
rast omladinske autoritarnostiu Nemakoj 1980-ih godina za pogorano privredno stanje,
nezaposlenost i otpor strancima (Lederer, Kindervater 1995, S. 188), slini su zakljuci i
Berga (Berg) u istraivanju desnog ekstremizma u Istonoj Nemakoj posle ujedinjenja

(Berg 1994, S. 122), a Herman i mid su nali da je delovanje autoritarizma na

etnocentrizam skoro devet puta snanije od uticaja anomije na etnocentrizam kod
odbacivanja stranaca u istonoj i zapadnoj Nemakoj (Hermann, Schmidt 1995, S. 316317). Kod poreenja rezultata razliitih istraivanja namee se vie pitanja: da li je re o
nuno protivrenim i razliitim nalazima istraivanja razliitog obuhvata i razliitih
teorijskih pretpostavki ili kulturalistikom pravdanju i idejnom neutralizovanju novog
istononemakog kapitalizma prebacivanjem odgovornosti za faizam sa ubrzane
privatizacije na psihokulturne inioce? Dodue, provera pomenutih teza bi bila zanimljiva i
u naim prostorima podrobnijim ispitivanjem materijalnog poloaja voe, kadra, partijskog
lanstva i biraa ultradesnih partija. Da li je, naime, re o ugroenima i rtvama tranzicije
ili o vrstorukaima koji se iz preteno pragmatinih razloga protive levici i
kosmopolitizaciji? Utisak je da na izborima u bivim jugoslovenskim republikama, a
sadanjim dravama, ekstremna desnica stie glasove rtava i profitera modernizacije i
tranzicije, osujeenih i i privilegovanih, pa se stvara paradoksalna koalicija ugroenih i
profitera koji podjednako trae vrsti autoritet i poredak. Manipulativno odravani
zagrieni ovinizam i siepi patriotizam su podjednako ispoljeno pokrie autoritarnih
zahteva i rtava i profitera.
*

U optim crtama prikazani su novi sadraji ideologije i organizacije savremenog

faizma i desnog ekstremizma i izneta ocena nekih uticajnijih oblika njegovog
prouavanja. Skrenuta je panja na dodirne i razlazne take ovog stanja u Zapadnoj
Evropi i Jugoslaviji. Uoeno je da novine na desnici nisu ideoloke ni idejne ve preteno
politiko-taktike, tj. ogledaju se u saobraavanju klasinih ultradesnih pogleda duhu
vremena (tj. aktuelnoj prevazi liberalnoburoaskih sadraja u izmenjenoj epohalnoj
svesti), i prilagoavanju s jedne strane politikoj kulturi dominantnih svetskih sila, a s
druge instrumentalno-pragmatinom oivljavanju krajnje konzervativnih segmenata
lokalne tradicije. Dakle nova ekstremna desnica u Evropi nije samo prolazna brutalna
ovinistika erupcija dezorijentisanih masa, niti ne mnogo trajniji izraz makijavelistike
manipulativne politike vladajuih snaga. Ona ima dutvenoekonomsku, ideolokovrednosnu, politiko - manipulativnu, ali i idejno-epohalnu dimenziju jer se javlja na
raskru promena epohalne svesti nakon nestanka hladnog rata i u sklopu snane
izmene vizije prolosti. Defanziva leviarske svesti u Evropi nakon iezavanja
jednopartijskog socijalizma (koji je u svom dravnom i blokovskom obliku bio vaan idejni
i politiki oslonaci razliitim verzijama neboljevike levice) podstakla je ekspanziju
desnice. Ovim procesima nametala je boju lokalna tradicija, politika kultura, vodee elite
i linosti, ali i okruenje. Ekstremna desnica obraa se razliitim slojevima mlae i srednje
generacije nudei novi alternativni obrazac vezivanja za konzervativne vrednosti u krizi. U
Zapadnoj Evropi jasnije se oformila ve poetkom 1970-ih godina kao reakcija na
leviarske pokrete ovoga perioda, a u Jugoslaviji kao eksplozivna reakcija na nesigurnost

nastalu rasulom socijalistikog reima. Prva je u prilinoj meri sistemski kanalisana,

institucionalno omeena i s vrha nadzirana, druga se daleko vie difuzno razliva u
oviniziranom javnom mnjenju, graanskom ratu i etnikom revanizmu. "Niska, ali
solidna" brana irenju ultradesnice u Zapadnoj Evropi je interes multinacionalnog kapitala
koji podstie globalizaciju, dok se na Balkanu ekstremisti lake povezuju sa vladajuim
grupama u klimi razbuene dravotvorne nacionalne romantike. U obe situacije uspon
ekstremne desnice rezultat je razliitih drutvenoekonomskih i politikih sklopova, ali i
nekih optekontinentalnih ije se dejstvo prelamalo kroz samo naizgled autohtone lokalne
prilike i line subjekte. Optim iniocima npr. moe se objanjavati zato se novo
nezadovoljstvo, kriza i nesigurnost nisu ispoljili u demokratsko leviarskom obliku, a
konkretnije prilike pomau da se uoe stupnji iracionalnog ispoljavanja ultradesnog
ponaanja. Evropska Unija danas ne moe trpeti narasli desni ekstremizam, jer slubena
institucionalizovana netrpeljivost prema strancima dovodi u pitanje njeno postojanje.
Spreavanje Hajdera da preuzme vlast u Austriji je jasan primer.
Uopteno govorei u istonoevropskim zemljama odnos prema faizmu kolebao
se unutar ire amplitude, iz ekstrema u ekstrem, nego u Zapadnoj Evropi gde je u
antitotalitarizmu saeti antifaizam i antikomunizam trpeo manje izmene. U Jugoslaviji je
naroito upadljiv zaokret od slubenog komunistikog antifaizma (u kom je dominirao
svearski boraki integrativni antifaizam nad istraivanjem dubljeg etnikog faistikog
potencijala) ka lepom "patriotskom" faizmu i antikomunizmu 1990-ih godina (u kom su
minuli kvislinzi zauzeli mesto dotadanjih partizanskih patriota). Konvertitstvo u nauci o
faizmu je pratilo zaokrete dnevne politike. Na ue teorijskom planu zaokret od radikalnog
antifaizma ka iskljuivom antitotalitarizmu nije manje upadljiv. Celovitije uporedno
istraivanje stanja u ostalim istonoevropskim zemljama bi pruilo sliku krupnih promena
u misli o politici i drutvu 1990-ih godina sa vie nijansi i jasnije razdvojilo opte od
konkretnijih uzroka u ovim procesima. Ispod vidljivog pojmovnog i terminolokog obrta (od
antifaizma ka antikomunizmu i antitotalitarizmu) kriju se dublje i sloenije teorijske
promene (od izmene poeljne vizije drutva do drugaijeg shvatanja drutvenog
determinizma).
Promene u epohalnoj svesti izmenile su "odnos snaga" unutar teorija o faizmu.
Originalnijih teorijskih pristupa faizmu na nivou globalnih sinteza nema, a spor izmeu
klasinih teorija o faizmu i teorija o totalitarizmu je i dalje aktuelan, ali je sada levica u
defanzivi. Neto su zanimljivije razrade globalnih pristupa kod empirijskih istraivanja
ekstremne desnice: operacionalizacija socijalnopsiholokih teorija o drutvenoj anomiji sa
prevagom kulturalistikog nad drutvenoekonomskim poimanjem determinizma, zatim
prouavanja omladinske potkulture nasilja i promena u porodinom ivotu i kulturi
vrnjaka. Lien radikalne kritike kapitalizma, savremeni teorijski antifaizam prua samo
odgovor na pitanje da li je desniarski ekstremizam i faizam manje ili vie "normalna
patologija" drutva u tranziciji. Nauna tumaenja mogu uticati na reakciju razliitih
drutvenih sistema na faizam i desni ekstremizam. Pored prosvetiteljske antifaistike
strategije Dudek pominje strategiju kriminaliziranja i strategiju patologiziranja faizma.

Prva pretpostavlja otvoreno suoavanje sa faistikom prolou, bez prikrivanja i

zamagljavanja grupne krivice u procesu socijalizacije, druga se ograniava na kaznenu
politiku (ekstremisti se hapse samo kada neposredno ugroavaju poredak), a trea skree
panju sa dubljih sistemskih izvorita faizma na periferne "patoloke" segmente drutva
koji odudaraju od temeljnih ciljeva sistema. Razliiti istraivaki prioriteti upuuju na
razliite mere u borbi protiv savremenog faizma. Teorije o faizmu s razlogom i danas
ukazuju na dugu tradiciju ekstremne desnice i na razliitu interesnu osnovu saveza ili
nerazumevanja ekonomskih elita kapitalizma i faistikih pokreta. Levica govori o
"prilagoenom faizmu" ili neofaizmu i razliitim oblicima kontinuiteta klasinog faizma i
savremenog desnog ekstremizma. Za predstavnike teorija o totalitarizmu, pak, glavna
linija razgranienja nije izmeu faizma i antifaizma nego izmedju "slobodne demokratije
i totalitarizma", a u antifaistikoj formuli prepoznaju komunistiku strategiju koja je krajem
1960-ih uspela da stekne podrku mladih (Dudek 1994, S. 282-283). Borbeni
antitotalitarizam zalae se za krivinopravni postupak protiv totalitarnih pokreta koji se
neretko sistematinije i doslednije primenjuje protiv levice (jer leviarski internacionalizam
shvata jo uvek kao opasnu polugu meunarodnog komunizma ili kao otvoreno izdajniko
ponaanje u etniziranom Balkanu). U etniziranom miljenju i od faizma ima gorih stvari,
to su kosmopolitizam, internacionalizam i mondijalizam, a normalizacija ekstremne
desnice neosetno prerasta u siepi konformizam, koji nije kadar da razlikuje patriotizam od
zloina. Kritiki patrioti su kod malih naroda izloeni stigmi izdajnika vie nego kod velikih
naroda, jer se optuba protiv njih pravda opasnou egzistencijalne ugroenosti celine
narodnog bia. Tek kada se kod manjih naroda pojavi kritinost prema sebi i kada se oni
osmele da o sebi kritiki sude u duhu nekonformistikog patriotizma mogu ovi narodi biti
duhovno vei nego kada se na to rei fiziki veliki narod. Pedagoki uinak
prosvetiteljskog racionalnog antifaizma moe biti uspean tek kada se u drutvu stvore
iri uslovi za slabljenje i diferenciranje slepog nacionalistikog patriotizma. Oekivati da se
to samo od sebe spontano razjasni pod imperativima globalizacije transnacionalnih
zahteva meunarodnog svetskog poretka i interesa multinacionalnog kapitala ili pak
tehnoloke globalizacije interneta (koja e razminirati provincijalnu samodovoljnost i
romantiku), znai odlaganje neumitnog suoavanja sa faistikim potencijalom hazardnog
i zavodljivog nacionalistikog "patriotizma". Koliko god bila udaljena od dnevne politike,
odgovornost nauke o faizmu u ovim procesima ne moe biti puka akademska.

Literatura:
Berg, Heinz Lynen von (1994); Rechtextremismus in Ostdeutschland seit der Wende, u
Kowalsky, Schrder, hrsg., Rechtsextremismus.
Brankovi, Srbobran (1994): Klasna pripadnost i politiko opredeljenje, Gledita, g. XXXV,
br. 1-6.
Delattre, Lucas (1997): Arbeiterfhrer Le Pen, Die Neue Gesellschaft 44. Jhrg, H. 2.

Dan Bar-On (1992): Die Tter des Holocaust und ihre Kinder - eine paradoxe Moralitt, u
Heimannsberg, Schmidt (hrsg.) 1992.
Dudek, Peter (1994): Die Auseinandersetzungen mit Nationalsozialismus und
Rechtexttremismus nach 1945, u Kowalsky, Schrder, hrsg. Rechtextremismus.
Flohr Anne Katrin (1994): Fremdenfeindlichkeit - Biosoziale Grundlagen von
Ethnozentrismus, Opladen, Westdeutscher Verlag.
Fret, F., Nolte E. (1998), Tiranije XX veka - prepiska (prevod sa francuskog) I. edit.
1997., Vreme (Beograd) iz marta i aprila 1998.
Goati, Vladimir, red. (1997): Partijski mozaik Srbije 1990-96, Beograd, Beogradski krug.
Gtz, Norbert (1997): Moderniesirungsverlierer oder Gegner der reflexiven
Moderne?Rechsextreme Einstellungen in Berlin, Zeitschrift fr Soziologie, Jhrg. 26. H. 6.
Grebing, Helga (1973): Linksradikalismus gleich Rechtsradikalismus - eine falsche
Gleichung, Stuttgart, Kohlhammer (1. Aufl. 1971).
Gress, Franz (1994): Rechzextremismus in Europa, u Kowalsky, Schrder, hrsg.
Rechtextremismus.
Hafeneger, Benno (1994): Rechtextreme Europabilder, u Kowalsky, Schrder,
Rechtextremismus.
Heimannsberg, Barbara, Schmidt, Christoph J. hrsg. (1992): Das kollektive Schweigen nationalsozialistische Vergangenheit und gebrochene Identitt in der Psychotherapie, Kln, (1.
Auflage 1988).
Heimannsberg, Barbara (1992): Kollektive Erinnerungsarbeit und nationale Identitt, u
Heimannsberg, Schmidt, hrsg. Das kollektive Schweigen.
Heitmeyer, Wilhelm u. a. (1993): Die Bielefelder Rechtsextremismus Studie - Erste
Langzeituntersuchung zur politischen Sozialisation mnnlicher Jugendlicher, Weinheim,
Juventa.
Herrmann, A, Schmidt, P. (1995): Autoritarismus, Anomie und Ethnozentrismus, u
Lederer, Schmidt, hrsg. Autoritarismus und Gesellschaft.
Jaschke, Hans-Gerd (1991): Streitbare Demokratie und innere Sicherheit - Grundlagen,
Praxis und Kritik, Opladen, Westdeutscher Verlag.
Jaschke, H. (1994): Staatliche Institutionen und Rechtsextremismus, u
Kowalsky/Schrder, Rechtsextremismus.
Kowalsky, Wolfgang/Schrder, Wolfgang, hrsg. (1994);Rechtsextremismus - Einfhrung
und Forschungsbilanz, Opladen, Westdeutscher Verlag.
Klnne, Arno (1994): Jugend und Rechtsextremismus, u Kowalsky/Schreder,
Rechtsextremismus.
Khnl, Reinhard, Rilling, Rainer, Sager, Christine (1969): Die NPD. Struktur, Ideologie und
Funktion einer neofaschistischen Partei, Frankfurt/M., Suhrkamp.
Khnl, R. (hrsg.) Streit ums Geschichtsbild - Die "Historiker-Debatte", Darstellung,
Dokumentation, Kritik, Pahl-Rugenstein, Kln 1987.
Kulji, T. (1990): Fenomenoloko-istoricistika teorija o faizmu Ernsta Noltea, pogovor
knjizi E. Nolte, Faizam u svojoj epohi (prevod s nemakog), Beograd, Prosveta.
Lederer, G., Kindervater, A. (1995): Internationale Vergleiche, u Lederer/Schmidt, hrsg.
Autoritarismus und Gesellschaft.

Lederer, Gerda/Schmidt, Peter, hrsg. (1995): Autoritarismus und Gesellschaft Trendanalysen und vergleichende Jugenduntersuchungen 1945-1993, Opladen, LeskeBudrich.
Lenk, Kurt (1997): Auf ewig geteilt? Die deutsche Rechte im Vergleich, Die Neue
Gesellschaft, 44. Jhrg. H. 2.
Loch, Dietmar (1994): Rechtsextremismus in Frankreich: Der "Front national", u
Kowalsky/Schrder, hrsg. Rechtsextremismus.
Mihajlovi, Sreko (1996): Stranaki identitet i izborne orijentacije, Gledita, g. XXXVII, br.
1-2.

Nae ideje (1994), god. II br. 2.

Panti, Dragomir (1994): Vrednosne orijentacije biraa u Srbiji, Gledita, g. XXXV, br. 1-6.
Panti, D. (1997): Vrednosti biraa u Srbiji, u V. Goati (red.), Partijski mozaik Srbije 199096.
Pfahl-Traughber, Armin (1994): Brcken zwischen Rechtsextremismus und
Konservativismus, u Kowalsky/Schrder, hrsg. Rechtsextremismus.
Rippl, C, Seipel und Lederer, G. / (1995): Wandel des Autoritarismus bei Jugendlichen in
Westdeutschland: 1945-1991, u Lederer, Schmidt, hrsg. Autoritarismus und Gesellschaft.
Suboti, Dragan (1999), Organska misao Srba u 19. i XX veku, u Srpske organske studije
- asopis za organsku filozofiju i domainski sistem, br. 1/1999.
Stss, Richard (1994): Forshungs - und Erklarungsanstze - Ein berblick, u
Kowalsky/Schreder, hrsg. Rechtextremismus.
Stss, R. (1995): Bestimmungsfaktoren des Rechtsextremismus, u Klingemann, H. D.,
Erbring, L., Diedrich, N. hrsg. Zwischen Wende und Wiedervereinigung - Analysen zur
politischen Kultur in West und Ost-Berlin 1990, Opladen, Westdeutscher Verlag.
Terray, Emmanuel (1997), Die Vergangenheit einer Illusion und die Zukunft einer
Hoffnung - F. Furets Buch ber die kommunistische Idee im 20. Jahrhundert, Sinn und Form,
49 Jhrg. H. 2.
Uesseler, Rolf (1994): Rechtsextremismus in Italien, u Kowalsky/Schrder, hrsg.
Rechtsextremismus.
Winkler, Jrgen R. (1994): Die Whlerschaft der rechtsextremen Parteien in der
Bundesrepublik Deutschland
1949 bis
1993,
u
Kowalsky/Schroeder,
hrsg.
Rechtsextremismus.
Wippermann, Wolfgang (1983): Europischer Faschismus im Vergleich 1922 - 1982,
Frankfurt/M. 1983.

2. HISTORIKERSTREIT 1986/87:
mesto debate unutar nemakih rasprava o faizmu
2.1. Evolucija odnosa prema faizmu u SR Nemakoj
Nemake posleratne rasprave verovatno su ponajvie iznijansirale sve
segmente neutralizovanja, ali i kritike faizma. Kod nemakog odnosa prema faizmu
najjasnije se uoavaju uticaji idejnih i idejnopolitikih promena epohalne svesti. U ovoj
zemlji 1945. se daleko dramatinije nego 1918. postavilo pitanje o moralnom krahu
drutva i besmislu vlastite istorije. Uprkos tome, neposredno poratno vreme ne
karakterie razmiljanje o krivici i uzrocima krivice, ve predaja sudbini i linom bolu.
Zemlja je bila rtva reima i rata. Usredsredjivanje na vlastitu nesreu, smrt blinjih,
gubitak svojine, beskunitvo, bedu, ratno zarobljenitvo i borbu za fiziko preivljavanje
pruali su malo prostora za razmiljanje o prolosti. Veina je sebe shvatala ne kao
Hitlerovog sauesnika, nego kao rtvu. Osude Treeg Rajha u prvom poratnom periodu
bile su jednoznano negativne iako spektar korienih negativnih stereotipa nije bio irok:
bio je to "zloinaki reim koji je doneo rat". "Nehrianska dvanaestogodinja tiranija i
estogodinji rat" - bila je formula za pokrivanje prolosti krajem 1940-ih u Nemakoj
(Eike 1997). Osobenost nacistikih namera nije samo u inu genocida nego i jeziku
zloinaca i nainu na koji su sebe poimali i kasnije pravdali (S. Friedlander).
Tumaenja uzroka nacizma bila su razliita. Manjkala su racionalna. Na
univerzitetima prevladavale su iracionalistike metafore: "demonija", "mrea u koju smo
bili uvueni", "prirodna katastrofa", a iracionalni fatalizam primetan je u estom korienju
pojma "tragedija". Jedna grupa objanjenja isticala je poseban nemaki put i nemaki
mentalitet, a zatim strah od slobode. Jaspers i Adenauer podjednako su videli uzroke
nacizma u pruskom duhu i militarizmu, a Dj. Luka u nemakom iracionalizmu. Alfred
Veber je uzrok nemakog pogrenog razvoja traio ak u Tridesetogodinjem ratu.
Prihvatana je linija kontinuiteta Luter-Fridrih Veliki - Bizmark - Vilhelm II - Hitler. Po
drugom, vie kulturolokom tumaenju, Trei Rajh posledica je podjednako kolektivizma i
individualizma. U oba sluaja toboe je odgovorno prosvetiteljstvo i Francuska revolucija.
Tako su propovedale obe crkve i pisali konzervativci. Krivi su jakobinci i individualistiki
liberalizam. Kod ovih tumaenja iezava nemaki karakter nacizma, a faizam se tumai
kao rezultat globalnoevropskog razvoja. Ni kod marksistikog tumaenja u prvom planu
nije bio nacionalni karakter faizma, ve kritika opteg imperijalizma, iji je eksponent bio
Hitler. Medjutim, skretanje panje na odgovornost nemakog krupnog kapitala, birokratije
i vojske za svetski rat bila je ipak vana kritika nacionalne elite. Kod etvrtog objanjenja
neutralizacija nacionalne odgovornosti vri se preko zbivanja iz novije istorije: za Trei
Rajh krivi su Versaj i politika pobednika iz Prvog svetskog rata. U tvrdnji da "Hitlera nisu
na vreme zaustavili" odgovornost se prebacuje na Zapad ili na Staljina. Inostranstvo je

indirektno krivo i za krizu uvezenog parlamentarizma kao i masovnu inflaciju koja je rodila
Hitlera. Rastereenja vlastite prolosti oslobadjala su put novom poimanju linog i
nacionalnog identiteta Nemaca kao rtava nacizma.
Kolektivna krivica takodje je odbacivana. Retki, kao K. Jaspers, diferencirali su
krivicu: 1. kriminalna krivica zbog individualno poinjenih zloina; 2. politika krivica
gradjana drave koja je naredjivala i vrila zloine; 3. moralna krivica istekla iz postupaka
ili doputanja postupaka pojedinaca, tj. nepruanje otpora; 4. metafizika krivica oveka
kao oveka, koji je kao bie odgovoran za nepravdu. Razliite su ustanove za utvrdjivanje
ovih krivica. Metafizika krivica postoji samo kod vernika, a instanca za utvrdjivanje te
krivice je sami bog. Za kriminalnu odgovornost postoje sudovi, a za moralnu krivicu
savest i razumevanje u dijalogu sa blinjim. Moralna krivica je lina i samo onaj kome
sam uinio naao moe da mi oprosti. Politika krivica postoji kod pojedinca koji je
odluivao i prihvatao za to odgovornost. K. umaher je govorio o krivici zbog utanja. Nije
bilo samokritike kod crkvi, univerziteta niti kod partija. Katolika crkva pravdala je
konkordat Hitlerovim lanim obeanjima koje je zavelo i mnoge vernike. 0 holokaustu nije
se govorilo, ve uopteno o rasizmu. Jedinstvenost nemakih zloina relativisana je
ukazivanjem na saveznika bombardovanja i progone Nemaca 1944/45. Uz to je
dodavano da su se saveznici sluili istim metodama kao i nacisti, a sve u ime prava i
humanosti. U raspravama brzo se prelazilo sa vlastite krivice na krivicu pobednika, pa su
tako nemaki zloini umanjivani i relativisani. Zloine je prekrivala jo vea nepravda,
beda Nemaca, progoni. Bilo je ak poredjenja sudbine Nemaca i Jevreja, kao vrhunac
cinine relativizacija nacizma (Eike 1997). Mnogi nacistiki dunosnici govorili su da su
prili Hitleru zbog antikomunizma, pa su nakon povrne denacifikacije preuzimani u
slube nove demokratije. Slono ogradjivanje od nacizma olakavao je pojam
totalitarizam stvarajui antitotalitarnu saglasnost. Martin Broat je uoio da je pojam
totalitarne vlasti, zahvaljujui snanoj izdignutosti iznad sloene stvarnosti svakodnevnice,
bio idealni zajedniki imenitelj u distanciranju od nacizma oko kog su se utoliko lake
mogle sloiti vrlo razliite snage i partijski lageri posle 1945 u Nemakoj ukoliko su vie
teili da zaborave i iskljue vlastite konkretne veze sa nacizmom (Broszat 1997). Pojam
totalitarizam, koji nikoga od sauesnika nije teretio, jer su svi od hrianskih demokrata,
liberala, socijal demokrata do nemakih nacionalista bili antitotalitarno usmereni, otklanjao
je mogunost spora, ak i kod konkretizacije oprenih istorijskih seanja, obezbedjujui
toleranciju u denacifikaciji poznatih nacista.
Kada su Amerikanci pomilovali i pustili Alfreda Krupa fon Bolen i Halbaha 1951.
javnost je to odmah shvatila kao greku u sudjenju. Amnestija i integracija bili su kljuni
pojmovi politike sa prolou 1950-ih. Konzervativci su traili ukidanje denacifikacije. Kod
naroda je bilo raireno gledanje na prolost po obrascu "podvlaenje crte" (Schlussstrich).
Ponovno postavljanje "potisnutih slubenika" i bivih profesionalnih vojnika u javne slube
SR Nemake zakonom iz 1951. bio je vaan korak "prevladavanja nacizma". Tada su
oslobadjani i ratni zloinci. I crkve su se zalagale za ukidanje tobonjih "presuda
pobednikog sudstva". Istovremeno javlja se ne manje agresivno i otvoreno

instrumentalizovanje tzv. prigovora o kolektivnoj odgovornosti. U praksi od kolektivne

odgovornosti Nemaca nije bilo nita jer je denacifikacija bila birokratski postupak
ispitivanja mase pojedinanih sluajeva. Nemci su, medjutim, agitatorski koristili tezu o
kolektivnoj krivici koja je posluila pravdanju politike sa prolou daleko irem krugu od
onih koji su od nje profitirali (Frei 2000). Odravanje ove teze kod Nemaca bio je izraz
potrebe za za solidarnou narodne zajednice (nacionalizma), a njeno povremeno
ritualno odbacivanje dugo je bio sadraj govora zapadnonemakih politiara. Kao to je
odbacivana teza o kolektivnoj krivici tako su konzervativci osudjivali savezniko sudstvo iz
kasnih 1940-ih. Bili su to toboe dokazi greaka i nepravde to je jaalo rastereujui
utisak o Nemcima kao rtvama.
Gledati na sebe kao na rtvu u trenucima kada su drugi bili realne rtve,
preimenovanje sauestvovanja u ubijanju u rtvovanje, nije samo cinizam nego i perfidna
perverzija nacistike ideologije koja stvara unitavajui prividrtvovanja za zajednicu
(Klein 1999). Razlikovanje krivice od stida vano je kod razlikovanja aktivnih poinilaca i
pasivnih sauesnika i u razumevanju njihovog psihikog ustrojstva nakon rata. Narod, rat i
vodja su 1945. diskreditovani kao ideali i povezani sa obelodanjenim neuvenim
zloinima. Zloinci su potiskivali iz seanja nedela, a sauesnici, manje optereeni
krivicom a vie ruenjem ideala, reagovali su stidom. Na delu je bila prerada traume
preko obrade prolosti. Ipak, veina Nemaca bila je pasivna. Dovoljno je bilo podvui crtu
ispod prolosti i seanje je brisano. ak je i Adornov moto" da se posle Auvica ne moe
pisati poezija", koji je doprineo preobraaju pasivne utnje u moralni govor, posluio
tomeda je "nezamislivo i nepojmljivo" postalo opravdanje toga da se Nemci sa grozotama
nisu suoavali ve ih u sebe potiskivali. Sledea faza usledila je nakon uspona nemake
privrede 1960-ih godina. Stvara se novi oseaj nadmoi Nemake, osuda faizma tumai
se kao pravda pobednika, trai se povraaj istonih oblasti i govori o vlastitim rtvama, a
ne o nacistikim (Klein 1999). Tome je doprinela i hladna suzdranost generacije
poinilaca od priznavanja prolosti - to je provociralo bunt 1968. godine koja je obeleila
novi odnos prema stidu i odgovornosti.
Sve do 1960-ih faistika prolost je potiskivana. Potom je dola faza kritike
nedostalog suoavanja. U medjuvremenu irila se dilema, da li je moda potiskivanje bilo
korisno? Istoriar H. Lube posumnjao je 1983. u radikalno prevladavanje prolosti, tvrdei
da je "komunikativno preutkivanje prolosti" 1950-ih bilo neobino funkcionalno, jer je
podstaklo nuni preobraaj sunarodnika "Treeg rajha" u nemake gradjane. Danas teza
o "produktivnom potiskivanju" stie sve vie pristalica (Frei 2000). Pojam "neprevladana
prolost" nastao je poetkom 1960-ih i korien je oko 20 godina. Pojam se odravao uz
pomo beskrajnog niza skandala to se vidi u novinskim feljtonima gde je politika seanja
optuivana kao nepatriotska. Paralelno s tim otkriva se "korist zaborava". Poetkom 1980.
bila je rairena saglasnost da je nacistika prolost sve do 1960-ih potiskivana. To je
zaotreno do teze o "drugoj krivici", ali o samom potiskivanju nije bilo istraivanja.
Sredinom 1990-ih ovu tezu spore konzervativci, tvrdei da se o "neprevladanoj prolosti"
ne moe govoriti, jer je to reavano jo u doba Adenauera. Tome nasuprot Norbert Fraj

govori o "politici sa prolou" (Vergangenheitspolitikj. Normativno razgraniavanje nove

nemake vladajue klase od nacizma bio je cilj ranog prevladavanja nacizma, tj.
okonavanja posledica politikih istki koje su saveznici izmedju 1945-1949. obavili. Ve
od 1954. usledio je talas pomilovanja. Kada se 1979. javila TV serija "Holokaust", period
prevladavanja prolosti uveliko je minuo, a sa njim i politike pretenzije promena. Bila je
to taka gde se najjasnije mogla opaziti negativna "produktivnost" potiskivanja: jer faktiko
obustavljanje kanjavanja nacistikih zloinaca obnovilo je moralno stanje rasula, zbog
svesnog odustajanja od nastojanja da se uspostavi pravda (Frei 2000). Mnogi su zapaali
da odustajanje od kanjavanja pacifikuje i stabilizuje drutvo.
Medjutim, to nije mislila nemaka omladina stasala 1960-ih, za koju je
protivljenje faizmu bilo istinski problem generacije. Premda je bilo masovno, protivljenje
vlastitim roditeljima pogreno je smatrati kljunim motivom kod obrta odnosa prema
faizmu. Sukob generacija nije bio najvaniji podsticaj antifaizma 1960-tih (Lefevre,
Strecker 1999). Pobuna protiv starije generacije, koja je nametala uzore i tumaila ta je
politika, bila je vana, ali ne i presudna. Mladima je dugo prenoen udobni kontinuitet
miljenja koji nije provocirao: "To sa Jevrejima bila je greka, otilo se predaleko, ali sve
drugo bilo je u redu. Ono sa komunistima pogotovo, a na Istok se moralo ii. Greka je
Zapada, govorili su stariji, to se nije udruio sa Hitlerom protiv Rusije. Ali, izvukli smo
pouku: sada se borimo protiv diktatura, tj. komunista. Time dokazujemo da smo iz
faizma izvukli pouku. Protiv komunista borimo se kao protiv faista". Bio je to udobni
kontinuitet teorija o totalitarizmu, zapaa V. Lefevr. Antifaizam je trebalo shvatati kao
ouvanje ustanova demokratske politike, a naknadni nemaki antifaizam je bio
Reeducation program zapadnih saveznika.
Bila je to povrna formalno demokratska (proceduralna) kritika faizma koja je
pevladavala do sredine 1960-ih. Promene je doneo rat u Vijetnamu. Bio je to dogadjaj koji
je obeleio centar suoavanja sa drutvenopolitikom realnou - koji nije bio vezan
samo za Nemaku nego za celi zapadni svet. Kritika Vijetnamskog rata bila je proboj koji
je potresao formalno demokratsko poimanje demokratije - izriito tvrde Lefevr i teker.
Faisti su ubijali narod, a u Vijetnamu takodje ubijaju narod. Civilno stanovnitvo
sistematski se unitava napalmom. To nije bio rat nego ubijanje naroda. Mislili smo da su
faisti to inili zbog odsustva demokratskih ustanova. A ta sada ine SAD, koje imaju
nedirnute ustavom previdjene demokratske ustanove? Dakle i u formalnodemokratskom
svetu mogu je zloin, kao to je ubijanje naroda. Zakljuak je bio: ne zavisi sve od
politikih ustanova. Zloinaka politika spojiva je i sa demokratskim ustanovama. To je
bila prekretnika taka za mnoge studente koja je uzdrmala formalnodemokratsko
poimanje politike o kojem su uili 1950-ih godina i glavni razlog reaktualizacije
marksistikih teorija o faizmu iz prolosti u ijem je sreditu odnos faizma i kapitalizma
(Nolte 1987a, S. 19).
U Zapadnoj Evropi, a naroito u SR Nemakoj slabi uticaj teorija o totalitarizmu,
a raste ugled Frankfurtske kritike teorije. Za omladinu faizam vie nije bio nesrean
sluaj istorije, delo demona niti oblik totalitarizma. Postao je struktura. Horkhajmerova

poentirana misao "Ko ne eli da govori o kapitalizmu treba da uti i o faizmu" bila je u
parolu saeta usmerenost novih teorija o faizmu. Jednostavnije reeno, za nemaku
kritiku inteligenciju ponovno nadovezivanje na marksistike teorije o faizmu znailo je
da su demokratske i diktatorske forme politike samo funkcionalne alternative. Kljuna je
vlast kapitala nad najamnim radom. U skladu s tim menja se i vidjenje faistike pretnje.
Posleratna demokratija vie nije ugroena prolou, minulim faizmom, tj. njegovim
personalnim i ideolokim ostacima, ve vlastitom aktuelnom kapitalistikom osnovom.
Vladajui e lako rtvovati demokratsku formu u trenucima ugroenosti jer im je
demokratija samo luksuz. Demokratija nije bila ugroena od faizma ve od drutvene
osnove faizma - kapitalizma. Iste 1968. godine na vlast dolazi V. Brant koji obeava vie
demokratije, pa od tada protivljenje faizmu postaje stvar strunjaka, a ne vie javne
refleksije zakljuuje Lefevr.
Ve 1970-ih frantovi su ideoloki uvreni, izdvajaju se teroristi od reformista
uz vidljivo povlaenje u privatnost. Poricanje drave, autoriteta, represivnih struktura
kapitalizma, eksploatacije Treeg sveta i prirode je 1968. istinski demokratizovalo SR
Nemaku od adenauerovskog konzervatizma. U koli je dolo do otrog suoavanja sa
nacizmom. ok terapija sa filmovima iz konclogora u koli je esto blokirala preradu
prolosti. Fasbinderov film "Holokaust" cepao je porodice, a izraz "faistiki" postao je
uzreica koja se svakome mogla priiti. Ipak, dublje suoavanje sa prolou izostalo je,
jer institucionalni posrednici u koli i na univerzitetu nisu dozvoljavali intenzivnije
sauestvovanje sa bolom rtava. Nije bilo komunikacije izmedju generacija izmedju
ostalog i zbog oseaja stida na obema stranama: na jednoj strani utanje, na drugoj
agresija. Otri stav ezdesetosmaa prema generaciji svojih roditelja nagnao je
generaciju poinilaca u blokadu, a same ezdesetosmae u sve odluniji protest i kritiku
nacionalizma vlastite nacije. Brant je klekao u Varavi tek posle 1968. Bio je to prekid
utanja holokaust-generacije to je omoguilo deliminu promenu odnosa prema faizmu.
0 snazi ovog stava govori i to da u ovom periodu disidenti nisu bili zanimljivi. Sve dok je
bilo solidarnosti sa zbivanjima 1968. i reformskim komunistima, u SR Nemakoj je (za
razliku od Pariza) bilo skepse prema disidentskim gradjanskim nekomunistikim
pokretima u Istonoj Evropi (Ackermann, S. 143.). "Socijalizam sa ljudskim likom"
potiskivao je Mihnikove i Havelove gradjanske disidentske napore i ismevao ih kao
"moralni voluntarizam". Za mnoge zapadnoevropske politiare disidentska kritika lagera
bila je utopija, a realnost je bila saradnja sa lagerom. Masovni sindikalni pokret protesta u
Poljskoj za mnoge je bio iznenadjenje, a seanje na Prag i Varavu spreavalo je realnije
prognoze upravo zbog fatalistikog realizma. Epohalna svest bila je na strani levice. ak i
1981. levoliberalni krugovi u SR Nemakoj bili su uzdrani prema "Poljskom letu", delom i
zbog papine podrke, pa je "Solidarnost" esto nazivana "petom kolonom pape".
U celini uzev SR Nemaka relativno kasno poela se suoavati sa prolou.
Sve do kraja 1950-ih prevladavali su pokuaji rastereenja praeni masovnom
integracijom bivih nacistikih funkcionera. Javne debate poele su sa kanjavanjem
nacistikih zloinaca tek krajem 1950-ih: sudjenje Ajhmanu 1961. i Auvic-proces 1963.

Javnost se zgraavala nad pojedinanim grozotama zloina, to je takodje rastereivalo

strukture. Svaka naredna faza debate bila je reakcija na propuste prethodne. Posle faze
krivinih procesa usledila je konjuktura "teorija o faizmu" kod kojih su bili u sreditu ne
pojedini zloini nego sistemski drutvenoekonomski uslovi. Slika rtava i poinilaca uvek
je iznova ispravljana i dopunjavana. Tokom 1950-ih bio je to uski krug zloinaca oko
Hitlera i sadistike logorske uprave, 1960-ih to su ve "ubice za pisaim stolom" i
drutvene elite. Menjaju se i rtve. Prvih 20 godina posle rata nije bilo rei o Ciganima,
homoseksualcima, asocijalnim niti o ratnim zarobljenicima. Spisak rtava postupno je
iren. Grupe koje je nacizam apstraktno imenovao postupno su konkretizovane. Prevrat je
bio film "Holokaust" 1978/79. (progon Jevreja na primeru jedne porodice), kada su rtve
ponovo dobile konkretna lica (Eckel 1998). Neto kasnije u Kolovoj eri dobar deo
ezdesetosmaa konvertirao je, pa je usledio zaokret ka nacionalizmu. U Kolovoj eri
(slino Adenauerovoj) nacija se pokuala osloboditi stida pozivanjem na "milost kasnog
rodjenja". To je pokazala simbolika Bitburga 1985. Bio je to uzaludan pokuaj koji je
izazvao novo potiskivanje, a prave konflikte seanja ostavio nerazreene. U toj klimi izbio
je Historikerstreit.

2. 2. Historikerstreit: tok
U javnosti SR Nemake tokom 1986. i 1987. obnovljena je rasprava oko faizma
koja se po intenzitetu moe porediti sa slinim debatama koje su vodjene krajem 1960-ih,
a koje je svojevremeno radikalizovao leviarski evropski studentski bunt. Spor je nazvan
Historikerstreit (svadja istoriara), iako u njemu nisu uestvovali samo istoriari niti su
otkrivene nove istorijske injenice. Konzervativci ovaj izraz stavljaju pod navodnike. U
sreditu debate nije bilo toliko "traganje za izgubljenom istorijom" (Strmer) ve lagani
proces "raslojavanja istorijsko-politikog miljenja", "kriza legitimnosti politikog sistema
SR Nemake" (H. Mommsen) i rasprava o pravcu njenog budueg razvoja (U. HorsterPhilipps). Kod obnovljenih rasprava oko faizma spor nije bio izmedju levice i desnice kao
ranije, tj. kritiara i branioca kapitalizma, niti izmedju istoricista i strukturalista koji su se
sporili oko uloge Hitlera. Gledita se nisu razilazila ni oko autentinosti zbivanja, ve oko
naina njihovog tumaenja. Sukob je tekao izmedju konzervativaca koji su se trudili da
postupno rasterete nemaki nacionalizam od hipoteke nacizma i socij al liberal a koji su
preko Auvica podvlaili neophodnost borbe protiv desnog ekstremizma kao preduslova
ujedinjavanja Evrope. Marksisti se u sukob ukljuuju neto kasnije. Evropska integracija
traila je smirivanje nacionalnih strasti, a nemaki konzervativci normalizaciju
nacionalizma. U idejnopolitikom pogledu na jednoj strani bili su konzervativni
nacionalisti, koji su se trudili da se oslobode stigme i tereta faistike prolosti jaanjem
nacionalnog identiteta i slabljenjem oseanja krivice, a na drugoj najvei deo
socij al liberal a i levice, koji su se opirali zaboravu Auvica teei uvrenju
nadnacionalnog identiteta i ustavnog patriotizma. Homogenost blokova donekle je
naruavala razliita teorijska usmerenost uesnika to je omoguilo da se u

visokopolitizovanoj debati razaberu i neki zanimljivi teorijski sadraji. Ovde bi trebalo

pokazati kakav je bio odnos uesnika Historikerstreit prema istoriji, nacionalnom identitetu
i politici.
Sadraj Historikerstreit ine sporovi oko tri glavna problema: (1) da li je Auvic
zloin sui generis ili se moe porediti sa drugim, pre svega gulagom; (2) da li je Hitlerov
rat protiv SSSR-a bio preventivna odbrana ili agresivni rasistiki pohod; (3) da li je otpor
nemake vojske Crvenoj armiji u Nemakoj 1944/45 bio patriotska odbrana ili je titio
zloine u konclogorima. Poetna neslaganja su se u teorijskom i idejnopolitikom pogledu
tokom rasprave razgranala i razvila u suoavanje razliitih pozicija, a odjek rasprave
uinio je jo sloenijom njenu funkciju. U teorijskom pogledu u sreditu je bio problem
teorija o totalitarizmu (stupanj uporedivosti socijalistikog i faistikog terora i izvornog i
reaktivnog nasilja), a u idejnopolitikom pitanje da li na "dvanaest mrkih godina nemake
istorije" jo uvek treba gledati kao izvor krivice i stida ili podvui crtu ispod prolosti?
Povod sukoba bila su nastojanja berlinskog istoriara E. Noltea da se izmeni
slika o nacizmu i razbije legenda o njemu koju je, navodno, stvorila kako "optuujua"
tako i "literatura izvinjenja" u ijem je sreditu uglavnom antinemaka i antikapitalistika
marksistika literatura (Nolte, 1987a, S. 13-35.). Jo poetkom 1980-ih Nolte se
usprotivio neposustaloj "demonizaciji" Treeg Rajha u kojoj je video istorijsku legendu,
(Nolte 1987 a, S. 34) opominjui d a j e potrebna stalna revizija istorije. Iste teze zaotrio je
u lanku "Prolost koja nee da prodje" objavljenom u Frankfurter allgemeine Zeitung 6.
6. 1986, to je odmah izazvao burne reakcije (Nolte, 1987 b, S. 39-48). Koje tvrdnje su
isprovocirale sukob? Nolte se pobunio protiv oklonosti da je nacistika prolost sve ivlja i
snanija, ali ne kao uzor nego kao zastraujua slika. Po njemu, tvrdnja o "krivici
Nemaca" nalik je nacistikoj tezi o krivici Jevreja. Bitburku ceremoniju (kada je maja
1985. R. Regan odao poast ubijenim SS-ovcima i njihovim rtvama) Nolte je poredio sa
slubenim posetama Arlingtonskom groblju u SAD, dodajui da je nacizam jedinstven
samo po tehnici ubjanja gasom. Pri tome je sugerirao nekoliko tvrdnji u obliku retorskih
pitanja "Nije li Arhipelag gulag izvorniji od Auvica", a boljeviko "klasno ubijanje" logiki i
klasni prius nacistikog "rasnog ubijanja", i nije li Hitler sproveo "azijatski" in moda
samo zato to su se on i njemu slini oseali kao potencijalne ili stvarne rtve "azijatskog"
ina (Nolte, 1987 b, S. 45)? Time je prihvaena i formulisana kljuna konzervativno
revizionistika teza o Hitlerovom"preventivnom ratu" od strane uglednog istoriara. Nolte
koristi pojam "klasni genocid" govorei uz to i o progonu nemakog stanovnitva sa Istoka
kao "ubijanju naroda". Ovde nije sporno samo izjednaavanje faistikog planskog
iskorenjivanja celih grupa ljudi sa prinudnim raseljavanjem nemakog stanovnitva od
strane Crvene Armije 1944/45, ve i poistoveivanje izvornog i reaktivnog nasilja.
Problem je bio u tome to je Nolte nastojao da faistiki rat i Auvic objasni kao
preventivni rat i genocid reima kom je toboe pretilo unitenje. Ispalo je da je Auvic
preventivni genocid, jer je Nemaka bila ugroena. U stvari trebalo je Nemaku prevesti
na stranu rtve. To je smisao Nolteove teze o "evropskom gradjanskom ratu" koji je,
toboe, izbio zbog ugroenosti s Istoka. Sline teze je iste godine izneo istoriar A.

Hilgruber traei reviziju nekih kljunih pojmova (Hillgruber, 1987 b, 19-27). Pojam
oslobodjenje je navodno neprikladan za opis sudbine nemake nacije 1945, pa Hilgruber
pie o zimskoj katastrofi Vermahta i sovjetskom varvarskom ratu bez navodnika, dok
"oslobodjenje" istone Evrope od Crvene armije stavlja pod navodnike (Ibid, S. 23) i
govori o tragediji nemakog istoka 1944/45 i masovnom izgonu Nemaca iz etvrtine
Rajha (Ibid, S. 25). Hilgruber je ustoliio novi mit o Istonom frontu, a Nolte je vremenski
sled Gulaga i Auvica pretvorio u uzroni. Da ove radikalne revizionistike teze nisu izneli
vrlo ugledni nemaki istoriari verovatno na njih ne bi bilo reakcija.
Odgovorio je najpre frankfurtski filozof J. Habermas u lanku sa ne manje
karakteristinim naslovom "Jedan oblik tetnog raiavanja" 6. avgusta 1986 takodje u
FAZ (Habermas 1987a, S. 62-77) i sa ne manje provokativnim protivargumentima. On je
zapazio da Nolte namerno konstruie dugi istorijski lanac zloina od Babefa, preko
Staljina do Hitlera u kom iezava upadljivost nacistikih zloina (Ibid., S. 69). Svodjenjem
jedinstvenosti unitenja Jevreja na "tehnike procese gasa" i tezom da je gulag izvorniji
od Auvica, Nolte kae da faistiki zloini nisu neuporedivi i da su "u najmanju ruku
razumljivi kao odgovor na boljeviku pretnju unitenja" (Ibid., S. 71). Auvic je degradiran
na tehniki izum i odgovor na "azijatsku pretnju" koja je jo uvek pred naim vratima
(Ibid., S. 71). Nolte obnavlja kalifornijsku viziju sveta u kojem su sve make sive, a Marks,
Moras, Engels i Hitler srodne su figure (Ibid., S. 70). U ovom Nolteovom naporu Viperman
je uoio optiju nesposobnost teorija o totalitarizmu da objasne osobenost holokausta
(Wippermann 1997, S. 21). U Historikerstreit iskristalisalo se gledite da osobenost
nacistikih zloina lei u birokratskoj opsednutosti usavravanjem ubijanja, to je
prevazilo snagu svega to je ovek mogao zamisliti, pa e zbog toga istraivai faizma
dugo pamtiti strukturu spora i obrasce suoavanja Noltea i Habermasa. Habermas je
uverljivo razloio unutranju strukturu Nolteove kvalifikacije nacizma kao "azijatskog ina".
"Tu se povezuje renik gospodarske rase sa renikom veeraja i stapa u u viestruku
uvredu". Narodnjaki stereotip "azijatsko delo" (koju su obilno koristili i aristokratski pruski
oficiri Vermahta kod pravdanja Drang nach Osten) znai sledee: to to su azijati poinili
zloine te vrste jeste strano, ali ne udi, jer su oni takvi. Ali to to su to i Nemci uradili, je
strano, ali je nenemako. Nacistiki zloini su ekscesi, ne potiu iz nemake due, ve iz
nieg azijatskog oveka koji je proradio u Nemcu. Time se nemaka dua spaava, a
NATO opravdava kao Kulturschutzbund (zatitni kulturni savez), upozoravao je
Habermas. Kada Nemac bez ustruavanja govori o Hitlerovom "azijatskom delu" to je
alarmantno kao i kada se "razbijanje nemakog rajha" protivstavlja "kraju" evropskog
jevrejstva (Trcke 1998). Habermas je Hilgrubera optuio da isticanjem patriotizma
Istone Hitlerove armije 1944/45. ne tumai zbivanja kao kritiki istoriar, ve iz
perspektive hrabrog vojnika, razoaranog stanovnitva i visokih funkcionera NSDAP.
Hilgruber izbegava da istakne vezu "sloma na istoku" i unitenja Jevreja, premda ne spori
da je, grevito se opirui Crvenoj Armiji, Wehrmacht branio i holokaust. Osim toga,
Hilgruber neopravdano odbacuje tezu da je progon Nemaca sa Istoka bio odgovor na
faistiki osvajaki rat i konc-logore. Re je o politikom korienju prolosti:

revizionistika istorija je u slubi nacionalnoistorijskog uvrenja konvencionalnog

identiteta preko istorijske slike koja ujedinjava, dok njeni kritiari oslobadjaju refleksivno
seanje i otvaraju prostor za autonomno ophodjenje sa ambivalentnim nasledjem
(Habermas 1987a, S. 73). Nije li preterivate poimati istorijsku svest kao zamenu za
religiju i obnavljati stari san istorizma? Habermas se zaloio za naputanje naivnog
poistoveivanja mladih sa poreklom i za kritiko suoavanje sa istorijom. Ne treba po
svaku cenu slaviti kontinuitete ve nacionalni ponos i kolektivni oseaj vrednosti propustiti
kroz filter univerzalnih vrednosnih usmerenja. Osnova za stvaranje poslekonvencionalnog
identiteta je ustavni patriotizam, jedini patriotizam koji nas ne udaljava od Zapada. A to se
naalost, kod nemake kulturne nacije moe graditi samo posle i preko Auvica kao
stalne opomene (Ibid., S. 75). Sutina Habermasove kritike konzervativaca je opomena
da se Nemci ne smeju vratiti konvencionalnom obliku nacionalnog identiteta, i da onaj ko
floskulom o "opsednutosti krivicom" hoe da nas natera da crvenimo razbija jedinu
osnovu naeg povezivanja sa Zapadom.
Posle Habermasovog odgovora otvorena je iroka i burna debata u nemakoj
javnosti jer je mnogo ira sumnja u tradicionalni nacionalni identitet prevazila ui problem
rasprave oko faistike prolosti. Tadanji suizdava FAZ J. Fest i istoriar iz Erlangena
M. tirmer prvi su ustali u odbranu Noltea od kritike s leva, pridruili su im se bonski i
kelnski istoriari Hildebrand i Hillgruber, pa je nastala lagerska borba: na jednoj strani
FAZna drugoj Die Zeit, Frankfurter Rundschau i Sddeutsche Zeitung. ak je i R.
Augtajn urednik nedeljnika Der Spiegel podrao kritiare Noltea. U debati su sueljene tri
idejnopolitike grupacije: konzervativni nacionalisti, liberalni i socij al liberal ni blok i nekoliko
struja levice. Nacionalisti su zapoeli debatu, ali su na kraju ostali u manjini. Sve strane
bile su politizovane, kako drutveno-kritika tako i nacionalno-identitetska. to je debata
odmicala bivalo je jasnije da se u sporu manje radi o prolosti, a vie o sadanjosti i
budunosti politikog samopoimanja SR Nemake. Kako to obino biva kod sporova koji
se granie sa svadjom, u pravu je svaka strana sve dok napada, a prestaje da bude u
pravu im bude napadnuta. Zato su se svi trudili da kau poslednju re, pa su neki
segmenti debate postali besplodni i beskrajni. Dolo je do instrumentalizacija Auvica,
"male kulturne revolucije zdesna" i "pojmovnopolitike borbe za kulturnu hegemoniju".
"Nacionalnoapologetski revizionizam" podudario se sa "svesnom neokonzervativnom
politikom moi" (Wehler), jer je trebalo stvoriti novi nacionalni nemaki identitet i nemaku
prolost rasteretiti od faistikih zloina. Ve novembra 1986. berlinski "D/e Welt" belei
da je bitka zapala u kaljugu jer scenom dominiraju uvrede, optube i podmetanja
(Gossweiler 1987, S. 295). Reakcije na Habermasa potvrdjuju ovu ocenu. Hildebrand je
Habermasovu reakciju nazvao "smuenim napitkom politike i nauke" (Hildebrand 1987. S.
84), M. tirmer ga je optuio za falsifikovanje, saaljevajui oveka koji je nekada imao
ta da kae (Strmer 1987, S. 99), Hilgruber je Habermasu prigovorio na "nedostatku
elementarnog potenja kod citiranja" i njegovu reakciju nazvao skandaloznom (Hilgruber
1987a, S. 232), Fest je Habermasova upozorenja shvatio kao najobiniju teoriju zavere
(Fest 1987, S. 110), i si. Uzgred reeno, ova teorija je u obliku antikomunistike

ksenofobije bila prisutnija kod Habermasovih kritiara, koji su ili sumnjali da se iza
njegovog "postkonvencionalnog identiteta" krije "neuhvatljivi socijalizam" (Hildebrand
1987, S. 91) ili tvrdili izriito d a j e po sredi "socijalistika nostalgija" (Strmer 1987, S. 98).
Spor je obelodanio odavno prisutnu polarizaciju, ali je dolo i do diferenciranja i
grananja svadje i deliminog pregrupisavanja idejnopolitikih blokova oko pitanja
besprimernosti nemake krivice. Nolte je u drugom prilogu oktobra 1986. (Nolte 1987c, S.
223-232) pokuao da pokae da su stvari postavljene naglavce, da je pogreno shvaen i
nepravedno i zlonameno optuen. Prilog je zavrio u arogantno "pomirljivom" tonu:
Habermas moe kod pomenutih stvari "da doda neto vano", ali mora pre toga da naui
"ak i tada da slua kada osea da su povredjene njegove predrasude" (Nolte 1987c,
231). Ve nakon nedelju dana usledio je Habermasov odgovor u kom su precizirani ranije
izneti argumenti i dodano da se ne radi o istorijskim detaljima ve o tome da politiari
koriste gledita istoriara revizionista, dakle "o javnoj upotrebi istorije" (Habermas 1987 b,
243-256). Centralno pitanje jeste na koji nain je nacizam u javnoj svesti preradjen i
duboko ukorenjen u traumatskoj prolosti koja ne eli da mine, jer je duboko utkana u
svakodnevni ivot? ta je znaio scenario u Bitburgu, gde je Kol odveo Regana, pita
Habermas? Atmosfera vojnikog groblja trebala je da razbudi nacionalni oseaj, a time i
"istorijsku svest". Prepodnevna poseta zvanica groblju logoraa i popodnevni obilazak
groblja SS-ovaca podrazumevaju negiranje jedinstvenosti nacistikih zloina, a stisak
ruku generalima-veteranima u prisustvu amerikog predsednika bio je potvrda da smo u
borbi protiv boljevizma uvek stajali na pravoj strani (Habermas 1987 b, S. 245).
Habermas je podsetio da Jaspersovo razlikovanje line krivice poinilaca i kolektivne
odgovornosti onih koji su to doputali nije aktuelno za generaciju kasnije rodjenih koji se
ne mogu teretiti zbog krivice predaka. ivot Nemaca nije sluajno ve nuno povezan sa
Auvicom (u porodinom i tradicionalnom pogledu). Spor je u tome kako se poneti prema
tradiciji? Nakon Auvica nacionalna samosvest moe se crpsti samo iz boljeg dela
tradicije, a ne relativizacijom nacizma. Habermas opominje da je na delu borba za
ponovno prihvatanje optereene tradicije i pita mogu li se nastaviti tradicije nemake
kulture, a da se ne preuzme odgovornost za ivot u kom je Auvic bio mogu? To je teret
izmirenja koji optereuje nove generacije (Ibid., S. 251). Ne radi se o sporu Popera i
Adorna, niti o neslaganju oko vrednosne neutralnosti ve o javnoj upotebi istorije.
Istorijskim poistoveivanjima po obrascu teorija o totalitarizmu relativiu se, zamagljuju i
neopravdano prebijaju rauni i pravi poravnanje koje skida odgovornost i rastereuje, "da
bi smo sebe izuzeli iz odgovornosti za rizinu zajednicu Nemaca" (Ibid., S. 252).
Habermas se slae da je unitenje kulaka bio varvarski proces, ali u irokoj javnosti
prihvaena izravnavanja koja iznose Nolte i Fest nisu u slubi prosveivanja. Ona se tiu
politikog morala zajednice koju nisu stvorili Nemci, ve je ustoliena saveznikim
oslobodjenjem bez vlastitog doprinosa u duhu zapadnog poimanja slobode, odgovornosti
i samoodredjenja (Ibid., S. 254-255). Habermasov antifaizam je nacionalistima delovao
mazohistiki. J. Ros se zapitao da li je nemako samooptuivanje vlastite nacionalne
biografije nalik oveku koji vie ne moe da se gleda u ogledalu jer porie deo svog

ivota. Odnos prema Hitleru, koliko god malo znaio za budunost, ostaje konstitutivni
deo nemakog identiteta, stalno prisutna senka. Ono to su u pogledu identiteta za
antike gradove bili njihovi mitovi o nastanku, za Nemaku je optereujui faizam.
Historikerstreit je u polemikom obliku iznudio saglasnost da se moraju nai obrasci u
kojima e se izraavati stalna prisutnost prolosti. Podravajui Habermasa, berlinski
istoriar Vinkler je dodao da je u Bitburgu Drugi svetski rat rukovanjem Kola i Regana sa
veteranima pretvoren u evropski normalni rat ime je SR Nemaka ponovo stekla pravo
na nacionalni ponos (Winkler 1987, S. 256), a onaj ko koristi Staljina i Pola Pota da bi
Hitlera "relativisao" ne bavi se istorijskom naukom nego istorijskom politikom (Winkler
1987, S. 262). Ovo gledite podrao je i H. Momzen uz opasku da je Reganovom
posetom Bitburgu trebalo stvoriti utisak o konanom izmirenju Amerikanaca i Nemaca i
zameniti ideju o krstakom amerikom ratu protiv Hitlera zamilju o krstakom ratu protiv
komunistike prevlasti (H. Mommsen 1987a, S. 163).
Bilo je i pokuaja smirivanja sukoba naunika. Tadanji predsednik Nemakog
istorijskog drutva K. Majer pokuao je da smiri spor priznajui da problem neuporedivosti
nemakih zloina nije sporan, ali ni toliko vaan (C. Meier 1987 b, S. 267) i apelujui za
traenjem odredjene mere saglasnosti kod tumaenja istorije. Konzervativci su brzo uoili
tetu od irenja rasprave i produbljivanja raskola (mladoj generaciji ne treba nametati
oseanja krivice i kajanja), pa je ak ikardinal Hefner (Hoeffner) na zajednikoj misi obeju
nemakih crkava u kelnskoj katedrali traio da se "rasprava okona" (Khnl, 1987, S.
221). Medjutim ovi apeli su spor jo vie podstakli. Otvoreno je pitanje da li je i kakva je
vrsta sagasnosti oko prolosti neophodna? U odbranu Noltea ustao je K. Hildebrand
tvrdei da je revizionizam stalna potreba nauke, protivei se tezi o kvalitativnoj nadmoi
nemakih zloina nad zloinima drugih i zapitao Habermasa da li se iza njegovog
"poslekonvencionalnog identiteta" moda ne krije "skriveni socijalizam" (Hildebrand 1987,
S. 91)? Tome nasuprot Hans Momzen je tvrdio da su konzevativci do stereotipa doveli
optubu o gubitku "istorijskog identiteta", a Historikerstreit samo je obelodanio skrivenu
krizu legitimiteta politikog sistema SR Nemake (H. Mommsen 1987a, S. 156). Momzen
je pregledno ralanio sloenu ulogu nemakog konzervatizma u sukobu istoriara. Posle
rata nije moglo biti potiskivanja istorijskih seanja jer su svima bili vidljivi tragovi
katastrofe. Nije bilo ni izgleda za obnovu nemakog konzervatizma kao nakon Prvog
svetskog rata jer se nisu mogli braniti nacionalni interesi u senci NATO pakta. Vazalnim
prihvatanjem teorija o totalitarizmu nemaki konzervativci spreili su izgradnju vlastite
idejne platforme, ali su teorije o totalitarizmu ipak posluile kao oslonac izuzimanja
nacizma iz kontinuiteta nemake istorije, to je jo F. Majneke postulirao tezom o
"nemakoj katastrofi" (H. Mommsen 1987a, S. 159). Sve do kraja 1960-ih za Nemaku
ponetu privrednim usponom pitanje istorijske legitimnosti nije bilo u prvom planu. Tek je
suoavanje sa kritikom levicom obnovilo konzervativni nacionalizam, a Kolovoj politici
"zaokreta", tj. aktivnog ukljuivanja u osovinu Regan - Taer bili su potrebni revizionizam
i rastereivanje prolosti (H. Mommsen 1987, S. 162).

Rasprave nakon Bitburga pokazale su da slika o faizmu kod Nemaca nije

stabilna. Teorije o totalitarizmu su i dalje korisne u skidanju odgovornosti sa
konzervativnih elita zbog podrke nacizmu dok je za uobliavanje konzervativnih gledanja
od kljunog znaaja bilo paualno kvalifikovanje DDR-a kao totalitarne drave. Premda je
pretenzija ka ponovnom ujedinjenju jaala, slabila je nacionalna solidarmost sa DDR-om
jer je nacionalno dravna tradicija carstva izgubila psiholoku vezivnu snagu (Bizmark je
prestao da bude simbol ujedinjenja). Momzenova zapaanja iz 1987. pokazala su se kao
tana, jer je novi nacionalizam ujedinjene Nemake 1990-ih bio vie noen obnovom
desniarskog ekstremizma i rastereenjem Treeg Rajha nego prizivanjem Bizmarka. Ni
Nolte nije potisnuo nacizam iz kontinuiteta nemake istorije kao klasini konzervativci
Majnekeove kole, ve ga je relativisao tako to ga je uklopio u iru istorijsku celinu.
"Kada on (Nolte) uz to shvata genocid kao golu psiholoku protivreakciju na 'azijatski in'
Lenjinovog protivljenja 'belom teroru' i svrstava ga u tradiciju 'tiranije kolektivistikog
miljenja' na koju treba odgovoriti 'odlunim skretanjem panje na sva pravila slobodnog
poretka', on se kree u prostoru u kom izgledaju opravdanim sve aktivnosti uperene protiv
boljevizma, a iezava svaka konkretna politika odgovornost za sklonosti uslovljene
osobenou epohe" (Mommsen 1987, S. 166). tutgartski istoriar E. Jekel zaotrio je
slinu tezu do zakljuka da je Nolte naseo Hitlerovoj tezi o preventivnoj odbrani (Jckel
1987, S. 121-122). Naime Nolteova teza o "kauzalnom nexusu" izmedju gulaga i Auvica
nije novina. Hitler je uvek verovao da sovjetskom Rusijom vladaju Jevreji koji nigde nisu
"element organizacije nego ferment dekompozicije". Da je SSSR din na staklenim
nogama iznutra razoren jevrejstvom, bio je Hitler ubedjen i 1941. kada je poslao vojsku u
Rusiju bez zimske opreme. Osim toga bio je vet kod mobilisanja buroazije za svoje
ciljeve uz pomo antiboljevizma. U javnosti je esto govorio o azijatskim hordama koje
ugroavaju Evropu i lano predstavljao osvajanje Istoka kao preventivni rat. Ne treba
meati taktike Hitlerove istupe sa njegovim stvarnim uverenjem, a Nolte je to upravo
uinio i tu je, smatra Jekel, izvor njegove teze o nexusu. Nolteova teza o nacizmu kao
preventivnom unitavanju potpuno iskrivljava sliku istorije. Komunizam je bio odista
pretnja nacizmu, ali ne oruana pretnja, nego pretea antinacionalna snaga iji je oslonac
proletarijat. Uzor nacizmu nije bio boljevizam ve kolonijalni ratovi XIX veka, tj iskustvo
evropskog imperijalizma: osvajanje "ivotnog prostora", tj. zaplena bogatstva osvojenih
prostora, potinjavanje autohtonog stanovnitva u robovskom statusu i iskorenjivanje
"niih rasa". Bili su to unitavajui krstaki pohodi vodjeni fanatinim uverenjem u
"civilizacijsku misiju". "Unitavajte ih kao divlje ivotinje" bila je parola kojom su Evropljani
u Africi XIX veka skupljali iskustvo, pre nego to su ga nacisti preuzeli u osvajanju Istoka.
Hitler je planirao slovenski svet da pretvori u "drugu Indiju", a Istok je u nemakom
faizmu geopolitiki poiman kao Afrika ili Divlji Zapad. Zato laboratoriju nacistikih zloina
ne treba traiti u boljevikoj Rusiji ve kod liberalnog Zapada (Traverso 2000). Nova
antikomunistika paradigma ovu istorijsku genealogiju potpuno ignorie. Nolteova pozicija
moe se bolje razumeti ako se ima na umu da postoji vie verzija antiboljevizma. Po
biologistikoj faistikoj verziji, "Rusi pripadaju nioj slovenskoj rasi", a boljevizam je

samo duhovni izraz te "nie vrednosti". Druge prirode je liberalni antiboljevizam, sa

tezom o "slobodi protiv jednakosti". Izmedju ovih verzija stoji konzervativno-teistiki i
aristokratsko-kulturtregerski antiboljevizam koji se protivi socijalizmu zbog teistikih ili
"civilizacijskih" razloga. Nolte je blii ovoj drugoj verziji. Od njegove teze o Hitleru kao
braniocu Zapada u "svetskom gradjanskom ratu" ubedljivija je Dinerova postavka. Naime
zapadno-sovjetska antifaistika alijansa nije ostvarena pre svega zbog taktikih ili
politikih razloga i nije bila sluajna. Nastala je zbog temeljne nesaglasnosti biolokog i
liberalnog antiboljevizma koja je poivala na vezi zajednikih istorijskih vrednosti iji je
izvor drutveno tumaenje istorije i prosvetiteljstvo (D. Diner).
U Historikerstreit osporeni su i drugi neosnovani konzervativni sadraji
revizionistikog miljenja: izjednaavanje holokausta sa ostalim oblicima progona, sumnja
u celishodnost atentata na Hitlera jula 1944. zbog prodora Crvene armije (pa ovaj in
ispada nepatriotski), pomeranje nemake odgovornosti za rat i Auvic na britansku
politiku poputanja ili pretnju SSSR-a, tvrdnja da je Vajmar propao zbog Versajskog
diktata i da su ga toboe sruili komunisti u sprezi sa nacizmom itd. U svom drugom
prilogu bohumski istoriar H. Momzen osporio je pomenute teze. Kada je u pitanju
poistoveivanje razliitih reima, s razlogom je upozorio da u metodskom pogledu nema
neuporedivosti: moe se porediti nacizam sa faizmom, faizam sa komunizmom,
antisemitizam sa ubijanjem sovjetskih zarobljenika, progon Jevreja sa progonom kulaka i
si. Ali svako poredjenje pravda se vlastitom saznajnoteorijskom plodnou (Mommsen,
1987b S. 178.). Ve sam izbor poredbenih entiteta utie na mogui odgovor, tj. na to da li
se mogu izvui ispravni ili pogreni zakljuci i koji je stupanj srodnosti mogu. Tako npr.
poredjenja sa staljinizmom ne mogu pomoi kod objanjenja antisemitizma, a teza o
uzronoj vezi Gulaga i Auvica ne samo to je metodski neodriva nego je u premisama i
zakljuku apsurdna (Mommsen 1987b, S. 182). Jo 1918. nemaki konzervativci su
izjednaavali antiboljevizam i antisemitizam i ovo uvreeno miljenje (ne samo
nacistiko) pomoglo je lakem prihvatanju nacistikog rasizma. Vrh Vermahta (koji su
inili stari pruski oficiri) sam je formulisao "zloinake naredbe". Dakle, Hitleru nisu bili
potrebni Staljinovi zloini za stereotip o svetskoj zaveri Jevreja, nego "uzrona veza"
ukazuje na suodgovornost vojnog vrha i birokratske elite. Isto tako, uprkos nekim spoljnim
slinostima unutranja neogranienost nacistike politike liena kompromisa (mobilizacija
i teror) nije tipina za komunistike sisteme koliko god ovi bivali povremeno tiranski
(Mommsen 1987 b, S. 185). Teoriju o totalitarizmu su u Historikerstreit preteno
osporavali nemarksisti.
Udeo marksista vidljiviji je u spektru kritike Andreasa Hilgrubera, ija su gledita
bila druga vana taka spora u Historikerstreit (Hillgruber 1987 b, S. 19-27). U skladu sa
zaokretom ka nacionalizmu, Hilgruber 1986. nije (kao u svojim ranijim knjigama) vie
pisao o vojnom porazu faizma nego "zimskoj katastrofi 1944/45". Crvena armija nije
oslobodila nemaku naciju 1945. nego je okupirala nemake teritorije, a Hitlerova Istona
armija i mornarica nisu bili orudja rasistikog programa ve su titili nemako stanovnitvo
od nasilja Crvene armije i stoleima stari prostor naseljen Nemcima. Na povlaenje

Nemaca sa Istoka 1945. Hilgruber ne gleda pre svega kao na posledicu Hitlerove
agresije, ve kao na masovni izgon Nemaca iz etvrtine Rajha iz 1937 godine. Dakle
1945. nije pre svega poraen imperijalistiki faizam ve je vanije to to je te godine
radikalno sruena nemaka dravna kua (Hillgruber, 1987 b). Sporei Hilguberovo
izvrtanje perspektive istoriar iz Dizeldorfa Wolfgang Momsen je upozorio da se
hegemonizam uvek plaa i da je Hitlerov poraz bio u interesu ne samo njegovih ratnih
protivnika nego i samih Nemaca. Hegemonu ulogu, koju su Nemci imali u
srednjevekovnoj Evropi u okviru Svetog rimskog carstva nemake nacije, platili su
zakasnelim osnivanjem nacionalne drave i time to je treina Nemaca ostala izvan
okvira Bizmarkovog carstva. V. Momzen se ak pita nije li, posmatrano iz due
vremenske perspektive, normalnoj Evropi vie odgovaralo postojanje nekoliko nemakih
drava nego osnivanje Bizmarkovog Rajha (W. Mommsen 1987). Time se ovaj istoriar
otro distancirao od nemakih nacionalista kod kojih je zov za nacionalnim identitetom
postajao sve glasniji. Harmonizacija istorijske slike ugroava slobodu, a od prolosti nas
ne mogu osloboditi ni poricanje ni zaborav. Hanoverski politikolog J. Perels optuio je
Hilgrubera da je nastojao da prevrednuje otpor faizmu i rehabilituje kao odgovorno
ponaanje otpor drave i vojske Crvenoj armiji 1944/45. (Perels 1987, S. 367-373). U
Hilgruberovoj tvrdnji da je Crvena armija oslobodila logorae, ali ne i nemaki narod,
Perels je uoio hazardnu relativizaciju otpora faizmu i neodriv pokuaj prikazivanja
"sudbine nemake nacije kao celine", njenim izdvajanjem od sudbine rtava nacistikog
reima. Zar nije u logorima bilo i Nemaca? Pedagog iz Hajdelberga M. Brumlik je u
pomenutom Hilgruberovom izvrtanju perspektive i pokuaju uravnoteavanja s jedne
strane masovnog logorskog unitavanja i s druge "herojskog otpora" na Istonom frontu
prepoznao Himlerov program iz poslednjih ratnih meseci (separatni mir na zapadunastavak borbi i ubijanja na istoku) (Brumlik 1987, S. 55). Hilgruberovo predstavljanje
sovjetskih saveznika kao nemakih okupatora trebalo je da zamagli injenicu da je
faistika vojska obezbedjivala nesmetano ubijanje u konclgorima sve do konanog
sloma reima. Auvic je bio manje zlo da bi se spreilo vee-sovjetski masakr. Znai li
ovo, pita se Brumlik, da miljenje Hajnriha Himlera treba da postane novi dravni mit SR
Nemake? Listajui u odbranu Noltea i Hilgrubera erlangenski istoriar H. Meler uzvratio
je da iznete teke optube mogu imati fatalne posledice na politiku kulturu Nemake.
Meler je dobro uoio da su promene u oceni nacizma seizmograf nemake politike
kulture, ali njegov pokuaj razdvajanja izvornog od reaktivnog nasilja je neubedljiv.
Branei Hilgrubera uoio je da nemaki zloini u Rusiji ne pravdaju ruske zloine 1945
(Mller 1987, S. 326). U isto etikom pogledu ovu Melerovu tvrdnju teko je opovrgnuti,
ali u istorijsko-sociolokom pogledu samo su naivni mogli pretpostaviti da e antifaistika
osveta protiv civilnog nemakog stanovnitva izostati. Hitler nije bio naivan, pa je 1944.
izdata naredba da se sa vojskom povlai i nemako stanovnitvo ispred Crvene armije.
Izvlaei stanovnitvo trebalo je protivniku oteati aktivnosti, ne ostavljati mu radnu snagu
ve uniten ispranjen prostor. U Hitlerov generalni plan spadala je i deportacija
nemakog stanovnitva iz istonh podruja ka unutranjosti Nemake. Trebalo je

Vermahtu osloboditi borbeni prostor, a nemakim oficirima i vojnicima pruiti garantije da

su im porodice u bezbednosti i da dalje mogu da se sa istim arom bore (Ptzold 1987, S.
172). Tamo gde je evakuacija izostala (Istona Pruska, Jugoslavija) Nemce je stizala
osveta. Antifaistiko nasilje 1944 (Nemmerdorf, Knianin), katkad vrlo surovo, bilo je u
osnovi reaktivno.
Revizionisti ne prihvataju rado tezu o reaktivnom nasilju jer svaka
nacionalistika istoriografija nastoji da manje ili vie posmatra razvoj vlastite nacije iz
perspektive rtve polaui moralnopolitiko pravo na raznovrsne naknade (teritorijalne,
materijalne, moralne). U Historikerstreit obnovljena je ova revizionistika perspektiva ne
samo kod Nolteove istorijsko-politike konstrukcije o uzronom odnosu Gulaga i Auvica
nego i u sporu oko prirode progona Nemaca iz Istone i Jugoistone Evrope 1944/45.
Savremene nemako-eke polemike o izgonu sudetskih Nemaca 1944/45. pokazuju
razliku istorijskog seanja i krutost perspektive rtve kod obeju strana to ostavlja malo
prostora za istraivanje uloge poinilaca. Nemaki nacionalisti izbegavaju da priznaju da
je nemaki imperijalizam u oba svetska rata najodgovorniji to je etniku arolikost
Istone i Jugoistone Evrope u XX veku smenila nacionalna homogenizacija ovih prostora
kao rezultat kolonizacija nakon oba svetska rata.
Posmatran iz perspektive ire celine, izgon Nemaca izgleda drugaije od slike
koju nude revizionisti. S prolea 1943. kada su saveznici poeli da razmiljaju o kraju rata
Ruzvelt je govorio da Nemce treba raseliti iz Istone Pruske na isti nain kako su Grci
iseljeni iz Turske 1922. I eril se sloio da pomeranje Poljske na Zapad pretpostavlja
izgon Nemaca ime e prestati "beskonane neprijatnosti" i biti konano uniteno prusko
jezgro nemakog militarizma. U danima sloma faizma nestala je svaka granica izmedju
planirane evakuacije Nemaca u maticu, bekstva, osvetnikog progona i iseljavanja.
Izmedju 1939. i 1943. u periodu vojnih uspeha Hitlera nasilno je pomereno oko 15 miliona
ljudi, a od 1944-48 posle sloma faizma jo jednom je prinudjeno na raseljavanje oko 31
milion ljudi (Schlgel 1989). itav kontinent bio je preplavljen novim tipom oveka izbeglicom, prognanim i deportovanim. U celini ovoga haosa progon Nemaca skoro d a j e
bio nuna posledica nemakih zloina. Vie od polovine od oko 10 miliona Nemaca sa
istoka povlailo se uz Wehrmacht 1944. ispred Crvene armije (oko 6,5 miliona Nemaca
bei u maticu). Beali su i drugi narodi, a unutar SSSR-asu i silom preseljavani zbog
saradnje sa nemakim okupatorom. Nacionalna homogenizacija izmeane Evrope poela
je jo sa raspadom vienacionalnih carstava Austougarske i Turske. Iz mnogonacionalnih
tvorevina nastajale su homogenije drave, proces se nastavio nakon Drugog svetskog
rata, a krajem veka produio u homogenizovanju etniki izmeanog Balkana. Nemaki
imperijalizam nije bio jedini, ali je svakako bio najodgovorniji i najvaniji podstreka ovih
procesa u kom nisu samo Nemci masovno progonjeni. Homogenizacija raseljene Evrope
oslabila je neke ranije medjuetnike sukobe, ali je radjala nove, i etnikom uniformnou
uslovljavala viestruku pvovincijalizaciju. Rasejani nemaki narod nakon sloma faizma
povlaio se u maticu, a sudbine progonjenih bile su razliite (najgore su proli sudetski i
istonopruski Nemci i banatske vabe). Osim banatskih vaba (koji nisu na vreme

evakuisani zbog nesporazuma Himlera i SS komande za Jugoistok septembra 1944),

glavnina Nemaca povukla se sa Vermahtom, Madjarska je prognala samo one Nemce
koji nisu bili madjarizirani, a Rumunija je odustala od planskog izgona erdeljskih i
banatskih vaba aljui samo jedan deo u SSSR na prinudni rad. Istorija ovih progona ne
moe se izolovati iz celine kraih i duih procesa XX veka, niti posmatrati samo iz
perspektive rtve kao to ine revizionisti.
Kod Hilgrubera nema slike ove ire celine. Kelnski istoriar skoro da ponavlja
stavove nacistike propagande da su nemaka vojska i nacisti branili nemake ene i
majkeprikazujui u gotovo istom propagandnom tonu Crvenu armiju kao osvetniku
hordu. Lako je pojmljivo zato su se Nemci bojali Rusa vie nego Francuza, a ovih vie
nego Amerikanaca. Nemakim gradjanima, a naroito vojnicima, bilo je poznato ta je
Wehrmacht u SSSR-u radio, pa je glas "Rusi dolaze" bio "signal jeze na itavom Istoku".
Nije bilo sumnje da e osveta biti nemilosrdna (Ptzold 1987, S. 173). Hilgruberova teza
da borbe na Istonom frontu 1944/45 ne pripadaju Hitlerovom ratu ve ratu za opti
nemaki interes bila je na liniji govora kancelara Kola iz 1986. prepunog hvale nemakih
heroja iz 1945. Obnovljenoj nacionalnoj svesti trebala je izmenjena slika rata, prikrivanje
njegovih stvarnih uzroka i prikazivanje antifaizma kao "osvete azijatskih hordi".
Hanoverski sociolog D. Klausen je u Hilgruberovom revizionizmu video nastavak teorije o
Nemakoj kao rtvi koju je jo Hitler razvijao piui o pretnji nemakoj naciji sa Istoka.
Ravnodunost Nemaca prema rtvama faizma prelazila je u samosaaljenje. Kod
Hilgubera je na delu pogreno nacionalno poistoveenje: istinske rtve su zapravo milioni
izbeglica ispred Sovjeta, a ne ira grupa "neispravnih Nemaca" kao to su crveni, Jevreji,
Romi i homoseksualci (Claussen 1987, S. 188-190). Kritikom Hilgrubera u Historikerstreit
rasprava je vraena na stari problem slepog patriotizma koji samo u vlastitoj naciji gleda
rtvu, a samosaaljenjem manje ili vie uspeno rastereuje nacionalnu prolost od
nedela.
Da Hilgruber i Nolte nisu bili usamljeni u reviziji istorije svedoe pokuaji
odbrane, relativisanja i neutralizovanja njihovih gledita. Meler je neuspeno pokuao da
odbrani Noltea od stigme revizionizma tvrdnjom da je upravo H. Momzen revizionista sa
svojim tezama o Hitleru kao "slabom dktatoru" (ime mu je relativisao poloaj u
nacistikom sistemu), haosu, odsustvu plana i anarhiji nadlenosti u Treem Rajhu (ime
je planirane zloine svodio na situacijom uslovljena nedela i improvizaciju). Meler dodaje
da su poricanjem vizije nacizma kao planski usmerene totalitarne diktature Momzen i
Broat mnogo vei revizionisti od Noltea i Hilgrubera. Slian prigovor Momzenu je uputio i
Hildebrand, ali u cininijem sklopu. Protivei se, naime, u duhu teorija o totalitarizmu tezi
da su nemaki zloini neuporedivi, Hildebrand se zapitao da li su moda zbog vieg
civilizacijskog nivoa Nemake njeni zloini neuporedivi npr. sa "staljinistikim
unitavajuim ratom izmedju 1939/41 i 1945" ili sa "savremenim kambodanskim
komunizmom kamenog doba" (Hildebrand 1987, S. 289). Hildebrandovo i Melerovo
etiketiranje kritiara teorija o totalitarizmu kao revizionista bio je protivudar razbudjenih
konzervativno-nacionalistikih istoriara u Historikerstreit, koji je berlinski istoriar (inae

bivi Nolteov sledbenik) V. Viperman oznaio kao trivijalizaciju uz pomo poredjenja

(Wippermann, 1997, S. 10). Kada se desniarske tiranije rastereuju ili posmatraju kao
sitnice, a leviarske demoniziraju onda desni radikali i konzervativci postaju salonski
uticajni (F. Pflueger). Sam Hilgruber arogantno je nazvao Habermasa laikom za istoriju i
"filozofom koji je diletant u istoriji" (Hillgruber 1987c, S. 345), zato to razvija
jednodimenzionalnu optuujuu sliku nacizma i Nemaca u Treem Rajhu i zalae se za
pluralizam, ali samo unutar "levog" spektra. Hilgruber smatra da ni pojam revizionizam ne
treba koristiti kao etiketu, nego u smislu koji je ve Nolte pomenuo, da je naime revizija
norma svake nauke. Vrednosno neutralizovanje pojma revizije takodje govori o razliitom
moralnom akcentovanju nekih kljunih pojmova u Historikerstreit.

2. 3. Tekovine i granice Historikerstreita

Prikazana debata nije bila obini idejnopolitiki sukob naunika, podstaknut
manje ili vie sluajnom provokacijom koja se potom razvila u burnu raspravu noenu
linim, nacionalnim i ideolokim strastima. Spor nije obeleio novu fazu teorija o faizmu
jer novina nije bilo: prevladala su miljenja koja su sutinu nemakog faizma videla u
rasizmu i antisemitizmu, a ne spoju interesa dela krupnog kapitala i nacistikog vrha kako
su tvrdili marksisti ili u strukturi politikog reima kao kod teorija o totalitarizmu, lako u
raspravi oko faizma, staljinizma i totalitarizma nisu izneti novi argumenti, krupan je
znaaj ovoga spora u idejnopolitikom smislu. Dogadjaj je oznaio i nagovestio kraj
hladnoratovskog poratnog doba, "eksplozivno pucanje ledenog brega", i pokuaj izmene
istorijskog seanja kao osnove nove nemake politike i nacionalne svesti. Ovaj idejni
sukob bolje e se razumeti ako se u kontinuitetu poredi sa dvema krupnim naunim
provokacijama pre i posle njega: tzv. Fier-sporom s poetka 1960-ih i Goldhagendebatom s kraja 1990-ih godina (Kulji, 1999). Knjiga Frica Fiera "Savez elita" objavljena
je 1961. uhladnoratovskom vremenu podizanja Berlinskog zida (Fier 1983). Njena
osnovna teza je da se nemaka zloinaka politika ne moe ograniiti na 12 mrkih godina
izmedju 1933-45, ve da je po sredi dublji kontinuitet nemakog imperijalizma u oba
svetska rata. Za Fiera oba svetska rata su u stvari jedan nemaki rat, a granicu epohe
ine godine izmedju 1914-45. Za Noltea, pak, celina je "epoha evropskog gradjanskog
rata 1917-1945", a kontinuitet nije imperijalizam nego socijalizmom podstaknuta
nacistika reakcija. S druge strane, po nastojanju da faizam ne omedji na 12 godina,
Fier je srodan Goldhagenu, premda im je pristup potpuno razliit: na jednoj strani
drutvenoekonomski determinizam dugih procesa, na drugoj istoricistiki kontinuitet
nemakog mentaliteta. Odjek Fierove knjige moe se objasniti nadmonou leviarske
epohalne svesti, dok je Goldhagen privukao panju kada je postmoderna poela da
rehabilituje istoriju svakodnevnice. Historikerstreit je na sredini izmedju ova dva
provokativna pristupa faizmu. Podstaknut erozijom marksizma nagovestio je potonju
istorijalizaciju faizma (njegovo izolovanje iz kontinuiteta). Najupadljivija taka spora je
nain smetanja Auvica u nemaku istoriju iz kog su istekle pomenute razliite

periodizacije epohe, tj. radikalne kritike i neutralizacije faizma, odnosno opreno

podvlaenje nultog asa.
U metodskom pogledu vana razlika istekla je iz razliite srazmere korienja
sinhronog i dijahronog uporednog pristupa kod objanjenja faizma. Sinhrona poredjenja
vremenski bliskih zbivanja prevladavaju kod teorija o totalitarizmu i u njihovom sreditu
najee su politike ustanove (dve verzije jednopartijskog terora). Dijahrona poredjenje
pojava i procesa u irem vremenskom rasponu (dve verzije nemakog imperijalizma)
rairenija su kod raznorodnih drutvenoekonomskih objanjenja faizma, iji je uticajni
primer bila Fierova knjiga. Medjutim, pogreno je verovati da se ove dve perspektive kod
objanjenja faistike prolosti a priori iskljuuju (Madsen 2000) samo zato to se u
idejnopolitikim sukobima dovode do apsurda. Nadmonija je ona perspektiva koja moe
lake da u vlastiti pristup ugradi prednosti druge, a da pri tome ne narui osnovnu
usmerenost. Konzervativci preteno prihvataju sinhronu perspektivu teorija o totalitarizmu,
a poriu dijahronu. To je vidljivo kod Noltea i Hilgrubera. Tezom o "odbrambenom ratu
Vermahta 1944/45" Hilgruber skree panju sa unutranjih na spoljne inioce faizma (to
je horizontalno poredjenje), a Nolte to takodje ini preko gledita o "iznudjenom" i
"preventivnom" ratu. Istini za volju u svojim ranijim radovima Nolte je pomno ralanjavao
unutranji idejni kontinuitet konzervatizma i faizma, ali za razliku od Fiera nije pridavao
panju drutvenoekonomskom. U Historikerstreit, medjutim, polemiki je akcentovao
sinhrono poredjenje Gulaga i Auvica. Postoji i trei oblik sinhronog poredjenja, tzv.
Sonderweg obrazac (koji istiui naroiti nemaki put razvoja poredi devijantnu nacistiku
prolost sa istorijama zapadnih zemalja). Ali Hilgruber i Nolte ne pripadaju ovoj struji, jer
porede nemaki faizam sa nezapadnim dravama koje nisu potencijalni saveznici SR
Nemake. Dakle, razliita, manje ili vie iskljuiva, uporedna perspektiva povezana je ne
samo sa razliitim istraivakim prioritetima (politika versus ekonomija) nego je i
olakavala izvodjenje unapred zadatih zakljuaka. Prevladavanju pomenutih
jednostranosti, ije je iskljuivosti Historikerstreit jasno pokazao, pomae odmerena
sinteza obeju vrsta poredjenja koja se metodski ne iskljuuju.
Istorijski oblici terora mogu se porediti, ali nijansirano i vieslojno. Jednostrano
poredjenje ili paualno poistoveivanje ima za posledicu pogreno sagledavanje uzroka, a
zatim trivijalizaciju i relativizaciju konkretnih oblika. Nije teko bilo uoiti d a j e relativizacija
Auvica jo u Historikerstreit bila preduslov ubrzane renacionalizacije nemake svesti i
budue nemake politike. Relativisanje nacizma nije se uvek sastojalo u negiranju
holokausta ve u podeli sutine faistikog reima na dve polovine koje je povezao tzv.
svetski gradjanski rat podstaknut, po Nolteu, Oktobarskom revolucijom. Na jednoj strani
toboe je holokaust kao prenaglaena iracionalna reakcija na azijatski komunizam, a na
drugoj komunistika opasnost od koje je nacizam titio Zapad. Nolte je svojim zamanim
naunim autoritetom najvie doprineo normalizaciji ovog tumaenja. Svadja istoriara
pokazala je latentnu snagu nemakog nacionalistikog konzervatizma s jedne i
neposustalog antifaizma s druge strane. Teorijska polarizacija je manje upadljiva od
idejnopolitike, ali je vidljiva: s jedne strane pristalice teorija o totalitarizmu koje istiu

iskljuivi primat politike, a s druge zagovornici privredne i socijalne istorije. Bilo je i

primera nepodudaranja teorijskog pristupa sa pomenutom polarizacijom kao i isticanja
vanosti politike kulture kao relativno zasebnog pristupa.
U polemikama se uvek ispoljava i nauna kultura, a u misli o drutvu o njoj
govori i stupanj spremnosti da se vlastita gledita dovedu u sumnju. Misao o prolosti
moe se izdii iznad imperativa trenutka samo ukoliko je kadra da prizna neprijatno i
suoi se sa senkama vlastite, a ne samo tudje prolosti. Veliina Tukidida, Polibija i Tacita
je u tome to su sa punim uvaavanjem priznali injenice na temelju kojih su propali
njihov stale, narod i svet. Bilo je to nepristrasno uvaavanje injenica koje nije prestajalo
sa pitanjima sve dok one nisu razjanjene (Meier, 1987a, S. 208). Historikerstreit je
pokazao na koji nain strasti utiu na dijalog: preko selektivnog izbora injenica,
podmetanja, pripisivanja politikih namera oponentu i si. Mnoge iskljuivosti istekle su iz
okolnosti da je politizacija naruila jedno vano naelo dijaloga koje je Gadamer uoio
kod Hajdegerovog tumaenja Platona: "Da bi ste nadmudrili protivnika morate ga ojaati".
Kod obeju strana konstruktivno sueljavanje strukturno razliitih pristupa i osnovnih teza
esto je zamenjivano debatama oko manje vanih detalja i nesmotrenih formulacija to se
zavravalo kvalifikacijama. Uprkos estini izreenih ocena ideoloko-kritika stana
Historikerstreit znaajna je u dvostrukom smislu. S jedne strane samo se kroz polemiku
moe iznijansirati skala srodnih, ali ne i istovetnih gledita, koja indirektno svedoi o
polarizaciji idejnih snaga konkretnog istorijskog trenutka. S druge strane, prilino
postojana idejnopolitika polarizacija iz Historikerstreit vana je osnova za razumevanje
sueljavanja kod potonjih medjunarodnih naunopolitikih rasprava kao to su
Goldhagen-debata 1996/97. i rasprava oko Crne knjige komunizma 1997/98.
Historikerstreit treba u dijahronom smislu tumaiti kao jednu fazu unutar
poslefaistikog nemakog prevladavanja prolosti: (1) period izmedju 1945. i 1949. bio je
u znaku bombardovanja, progona Nemaca sa istoka i "okupacije oslobodioca"; (2) od
poetka 1950-ih do sredine 1960-ih osnivanje i izgradnja SR Nemake prerasta u
privredno udo praeno potiskivanjem prolosti kao prihvatljivim drutvenim, politikim i
kulturnim obrascem; (3) od polovine 1960-ih do polovine 1980-ih tee snana kritika
neprevladane i potisnute prolosti kojoj je dala peat leviarska kritika kapitalizma; (4) od
polovine 1980-ih javlja se vie uzastopnih pokuaja normalizacije nacionalizma i
relativizacije faizma koji postaju uticajniji nakon 1989. i ponovnog ujedinjenja. Unutar ove
grube i iroke periodizacije idejnim sukobljavanjima davala su boju pratea politika
zbivanja: kritika "banalnosti zla" iz ranih 1960-ih pratila je sudjenje Ajhmanu, leviarski
antifaizam i kritika hladnoratovskih teorija o totalitarizmu od kraja 1960-ih sazrevali su u
studentskom pokretu, antiautoritarizmu i buntu protiv oeva. Drugu polovinu 1970-ih
obeleili su oruani prepadi ekstremne levice s jeseni 1977. (RAF) i film "Holocaust"
1978. Obrt strujanja simbolino je nagovestio Bitburg 1985, gde je Reganre kao da su
borci u nemakim uniformama rtve kao i oni u konclogorima. Posledica je bio
Historikerstreit, koji je pokazao nadmo levoliberalnog otpora relativizaciji nacizma. Samo
nekoliko godina kasnije usledilo je ujedinjenje Nemake, obnova teorija o totalitarizmu i

kraj levoliberalne saglasnosti. Goldhagen-debata bila je istoricistika reakcija na

normalizaciju nemakog nacionalizma, a debata oko "Crne knjige komunizma" ohrabrila
je poraene desniarske nacionaliste.
Bilo je slinih debata i u drugim sredinama, ali nije sluajno to su se gledita o
faizmu najvie diferencirala u zemlji gde je seanje najbolnije. Bilo bi pogreno
konvencionalno zakljuiti da je znaaj prikazanog spora u suoavanju razliitih
perspektiva i pristupa faizmu. Misao o drutvu nije goli pluralizam perspektiva ve je u
saznajnom pogledu na temelju jasnih kriterija nauni spektar hijerarhizovan: ima
prodornijih i povrnijih pristupa, objektivnijih i pristrasnijih, uih i irih, onih od kojih zavisi
samokritino ili rastereujue samopoimanje naunika. Visoka osetljivost rasprava oko
faizma i nacionalizma podelila je njene uesnike na one koji smatraju da istorija treba da
uznemiruje vlastiti nacionalni identitet i druge koji dre da treba da ga stabilizuje. Ovi
motivi svuda su prisutni i upravo to debati Historikerstreit daje univerzalni smisao.
Nemaka debata pouna je kao razvijeni obrazac sukoba izmedju konzervativnih
nacionalista i kritiara nacionalizma svuda u Evropi.
U toku i po okonanju spora prevladavao je utisak da su "pobedili" socij aliberal i i
kritiari nacionalizma koje je podrala i levica. Debata, iji je odjek bio nesrazmeran
njenom naunom znaaju, pokazala je da je prevladalo miljenje o besprimernosti
faistikih zloina. Ostala je u manjini desnica koja je nastojala da ove zloine svrsta u
normalnost zbivanja "doba tirana" (Hildebrand), podvue crtu ispod prolosti i "konano
se okrene budunosti". Ovaj utisak, medjutim, bio je kratkotrajan. Ve 1988. W. Bene
posumnjao je u "pobedu" opominjujui da je Historikerstreit samo zakasneli dokaz da je
saglasnost demokrata iezla odmah posle poraza Hitlera. A posle Bitburga postalo je
sasvim jasno da nema saglasnosti oko neuporedivosti faistikog genocida i zajednike i
trajne odgovornosti, pa ak ni minimalnog slaganja oko toga da treba osporavati
rastereenja nacizma (W. Benz). Frankfurtski sociolog Jake izriito je jo 1991. tvrdio da
je Historikerstreit u stvari pokazao budjenje konzervativne istorijske politike ija su osnova
teorije o totalitarizmu. etrdeset godina nakon sloma Hitlera u raspravu je prodrla nova
vizija politikog morala i obnovljena stara vizija neprijatelja sa istoka. Zato su ocene o
"pobedi kritikog uma nad revizionizmom" prebrze i neosnovane (Jaschke 1991, S. 296297). Ocene Benca i Jakea potvrdio je opti zaokret epohalne svesti udesno i jaanje
paualnog antitotalitarizma kod naunih rasprava irom Evrope 1990-ih godina.
Jedna od posledica ovog idejnog obrta je pribliavanje levice socijaliberalnom
bloku u otporu konzervativcima. Ovaj kurs nagovestio je Historikerstreit, u kom je levica
priznala liberalnom i socijalnoliberalnom bloku zaslugu to su upozorili napotrebu
okretanja Nemake ka zapadnim prosvetiteljskim vrednostima, a ne ka poimanju
nacionalnog interesa u tradiciji konzervativnog narodnjatva. Habermas je s razlogom
povukao razliku izmedju "politike kulture Zapada" sjedne i NATO filozofije i "kalifornijske
vizije sveta" s druge strane. U tezi o ustavnom patriotizmu Habermas je nastojao da
istakne liberalne, demokratske, humanistike i gradjansko-revolucionarne tradicije
Zapada, a ne imperijalizam, kolonijalizam, Hiroimu i Vijetnam. Priznajui Habermasu

krupnu ulogu u Historikerstreit, marburki politikolog R. Kini je primetio da je njegovo

okretanje Zapadu ipak nepotpuno jer se nije pozabavio pitanjem da li su nedela Zapada
sluajni ekscesi ili rezultat svojinskog poretka iz kog su istekli nemaki imperijalizam i
faizam u oba svetska rata (Khnl 1987, S. 274-75)? Snana kritika Noltea bar
privremeno je blokirala obnovu teorija o totalitarizmu, a kritika Hilgrubera i "teorije o
Nemcima kao rtvi" pokazala je snagu unutarnemakog otpora vlastitom revanizmu.
Liberalni kritiari snano su istakli nemaku krivicu za rat protivei se njenoj relativizaciji i
neutralizaciji to je moralni stav koji zasluuje apsolutno potovanje. Medjutim u ovom
idejnom sporu govori se o krivici Nemaca kao celine i polazi se od zajednikih interesa i
jedinstva u miljenju i delanju svih Nemaca to se pribliavalo tezi o kolektivnoj krivici.
Liberalna kritika faistikog rasizma nije u sporu Historikerstreit razdvojila glavne krivce
od izvrioca i zavedenih, izostalo je precizno imenovanje najodgovornijih ekonomskih i
politikih grupa. Levica nije prihvatila gledanje na Nemce kao na rtvu, ali ni tezu o
kolektivnoj krivici Nemaca. To, medjutim, nije inila zbog namere da srui autoriteta
nacije, kako su to isticali desniari, nego zbog toga to nije istaknut znaaj domae
antifaistike tradicije. Teorijska antifaistika tradicija nemake levice u Historikerstreit
nedovoljno je istaknuta izmedju ostalog i zbog okolnosti da levica u Nemakoj nema
pristupa vodeim glasilima u kojima se odvijaju debate.
Koliko god bile upadljive, protivrenosti unutar i izmedju polarizovanih struja ne
mogu se odseno razdvojiti na teorijske i idejnopolitike. Lajpciki filozof Tirke, blizak
kritikoj teoriji, uoio je u Historikerstreit antinomiju kao posebnu vrstu protivrenosti u
koju se zaplie i dosledno miljenje (logiciziranjem), a ne samo ono lieno smisla (Trcke
1987). Prva antinomija sadrana je u poredjenju zloina. Hilgruber nabraja tudje zloine i
time obezvredjuje nemaku krivicu: Drezden protiv Auvica, nemake izbeglice sa Istoka
protiv Jevreja, Staljin protiv Hitlera. Poredjenje je u ovom sluaju znailo relativisanje i
ublaavanje nemakih zloina, to je Viperman nazvao trivijalizacijom putem poredjenja.
Ima dosta opravdanog u zajednikom prigovoru levice i liberala upuenih desnici, da novi
trend konanog "istoriziranja" nacizma, tj. njegovog svrstavanja u svetskoistorijski sklop,
manje podrazumeva odmereno poimanje istorije nemakih nedela, a vie otresanje od
traumatske prolosti i podvlaenje crte ispod nje. Medjutim, pita se Tirke, nije li i tvrdnja o
neuporedivosti nemakih zloina takodje rezultat poredjenja. Naime, samo ukoliko se na
drugom mestu ne nadje isto, naziva se nemaka praksa neuporedivom. Dakle i
Habermas i ostali kritiari istoriziranja poredili su kao i Nolte i Hilgruber. Istoriziranje jeste
opravdano, ali ne po svaku cenu. Staljinistiki teror jeste izvorniji od nacistikog, ali samo
u hronolokom, a ne kauzalnom smislu. ak i onda kada se razlika izmedju nacistikog i
staljinistikog terora ne moe svesti samo na tehniku gasa, ve postoji, kako je Jekel
uoio, u "nainu kako je drava sa autoritetom odgovornog vrha odluila i obznanila da
treba jednu odredjenu grupu ljudi bezostatno likvidirati, pa onda ovu odluku svim
moguim dravnim sredstvima sprovela u delo" (Jckel 1987, S. 118). Tirke zapaa da i
onda ova razlika ostaje sluajna. Utoliko, smatra on, Nolte i Fest imaju pravo. Ali slabost
njihove tvrdnje je u tome to rastereuju faizam skretanjem panje da ni drugi nisu bili

andjeli. Time je pokrenut istinski nemaki mehanizam izvinjenja rasprostranjen kako kod
demokrata tako i ekstremne desnice i to je Habermas s razlogom nazvao nazvao tetnim
obrascem raiavanja, a Viperman trivijalizacijom pomou poredjenja. Naredna
antinomija debate Historikerstreit prisutna je i kod struje koja je insistirala na
neuporedivosti faistikih zloina i podvlaila da poredjenje sa drugim relativie prva.
Medjutim, da li se time ne ograniava sloboda istorijske nauke u poredjenju razliitih
pojava? Moe li uopte biti poredjenja bez relativisanja? Jedno reenje su izneli berlinski
istoriari Winkler (Winkler 1987, S. 256-264) i Koka (Kocka 1987, S. 132-143) predlaui
da se nacizam meri kriterijima zapadnih normi, jer Nemci stoje upravo u toj tradiciji, a koje
nije bilo u Rusiji ni u Kambodi. Sa tog stanovita nacistiki planski zloini su bez sumnje
najvei zloin XX veka, pa ak i svetske istorije. Ali zar to nije takodje dvostruki standard?
Mogu li se Nemci meriti zapadnim, a Rusi i Kambodanci azijatskim kriterijima? Nije li i tu
prisutno rastereivanje zloina u Aziji? Tirke smatra d a j e Fest u pravu kada je primetio da
predlog da se svaki narod meri prema svojim kulturnim vrednostima znai nastavljanje
faistikog razlikovanja, primitivnijih i viih naroda (Fest 1987, S. 104-105). Koka je
odbacio ovaj Festov prigovor ponavljajui da Nemaka treba da se poredi sa Zapadom, a
otuda isteklu specifinost ne treba potiskivati poredjenjem sa Idi Aminom i Polom Potom.
Koka ne deli ni Festovu bojazan da je ova perspektiva nalik kulturtregerskoj ideji o
gospodarskom narodu nego dri da poiva na civilizacijskoistorijskom znanju o
povezanosti ekonomskog stupnja razvoja i mogunostima drutvenopolitikih organizacija
kao i evropskoj politikoj tradiciji prosvetiteljstva, ljudskih prava i ustavne drave. Ali,
dodaje Koka, razlika izmedju ubijanja Jevreja i unitenja kulaka je kvalitativne prirode. U
prvom sluaju radi se o globalnoevropskom antisemitizmu, u drugom o unutarsovjetskom
sukobu. To je razlika izmedju birokratizovanog bestrasnog, do savrenstva dovedenog
sistematskog masovnog ubijanja u industrijalizovanoj i visokoorganizovanoj Hitlerovoj
dravi s jedne, i brutalne meavine ekscesa gradjanskog rata, masovnih likvidacija,
robovskog rada i gladi u zaostaloj Staljinovoj dravi s druge strane (Kocka 1987, S. 134).
Kokin oprez prema prebrzom poistoveivanju treba razumeti i kao konkretizaciju naela
istorije svakodnevnice da treba pisati istorije, a ne istoriju.
Neslaganja u pogledu mogunosti poredjenja izmedju Koke i Tirkea ipak nisu
sutinske prirode iako oni ne pripadaju istoj koli. Vraajui se klasicima kritike teorije
Tirke je uoio da se ova antinomija moe razreiti samo ako se razliiti zloini
objanjavaju vlastitim uzrocima. Skrenuo je panju na nedovoljno shvaeno
Horkhajmerovo upozorenje "Ko ne eli da govori o kapitalizmu treba da uti o faizmu"
koje ukazuje na snanu ekonomsku uslovljenost faistikih zloina. Povezujui ponaanje
dravnog aparata i partijske birokratije sa tenjom za profitom monih koncerna,
Horkhajmer je uveo metodu odgovornog poredjenja: sutinu autoritarne drave i njen
identitet izvodio je iz imanentnih tendencija kapitalizma, a da pri tome nije negirao razliite
oblike u kojima se moe kapitalizam ispoljavati (liberalizam i faizam). Ovi su sluajni, ali
nikako i sporedni, jer je od pobede jednog ili drugog oblika zavisio ivot ili smrt. Poto se
nije moglo predvideti koji e oblik nadvladati, sutina nije do kraja odredila ispoljavanje

sluaja. Ni Tirke ne misli da su sluajni oblici manje vani od sutine. Horkhajmer je

upozoravao da je i boljevizam rezultat autoritarnog kapitalizma, jednako kao i njegova
opozicija koja ostaje u koloseku istih odnosa koje eli da izmeni, jer ih vlastitim etatizmom
pojaava. Upravo je Horkhajmer pokazao kako se razlikovanjem sutine i sluaja moe
izai iz gore pomenutih antinomija, a da se ne zapadne u uzajamno obraunavanje
bilansa rtava. Traenju slinosti ili razlika izmedju pojava treba prii proveravanjem da li
su ove ispravno izvedene. Dakle ispravno izvodjenje, a ne istoriziranje. Faizam je
Damoklov ma svake kapitalistike krize i ekspanzije, a staljinizam svake nepodeljene
komunistike vlasti i proleterske revolucije. Uprkos organizacionim slinostima tu lei
strukturna razlika (Hoffman, 1970).
Levici nije bilo teko da zapazi da su glavni polemiki tabori suoeni u
Historikerstreit utali o kapitalizmu. Od konzervativaca to se nije moglo oekivati, a
Habermas je utao jer su svi bili saglasni da o kapitalizmu treba utati, zato to se treba o
neem drugom sloiti: o novom nemakom identitetu, ustavnom patriotizmu, okretanju
Zapadu. Obe strane su narueni nemaki identitet nastojale da na svoj nain obnove:
konzervativci ponovnim ustolienjem nacionalnog, a socij aliberal i i liberali novim ustavnim
patriotizmom (kome nisu neophodni vrsti etniki sadraji). Markuzeov uenik D. Klausen
ocenio je Habermasov "ustavni patriotizam" ak kao bespomonu kritiku i kunu zabavu
desnice (Claussen 1998). Habermas napada Noltea i Hilgrubera kao da se kod njih radi o
reviziji jednog opte prihvaenog ubedjenja. To je privid koji je Nolte iskoristio da bi se
predstavio kao ruilac tabua i progonjeni. Bila bi to srena zemlja ukoliko bi bilo tano ono
to Nolte tvrdi da je, naime, Habermas formulisao vladajue miljenje. Svaki lanak
Habermas zavrava ponudom "ustavnog patriotizma", to je za Noltea i ostale
permanentna zabava. Posleratne saglasnosti naalost nije bilo, a tzv. prevladavanje
prolosti bila je predstava koju su, dodaje Klausen, Habermas i neki mladji shvatili
ozbiljno. Uprkos razlikama kod ocene debate Historikerstreit Kini, Klausen i Tirke slau se
da ni Habermasova odbrana moderne nije liena protivrenosti. U temelju predstave bio
je, tvrdi Klausen, drutveni i lini kontinuitet nemakog kapitalizma koji je odgovarao
podzemnim oseanjima i svesti a koji su konzervativci hteli da iskoriste. Habermas uvek
nudi Nolteu diskusiju, ali Habermasov ideoloki umereni metadon, tj. program ustavnog
patriotizma ne moe zameniti realnu drogu nacionalizma. A teze o "postkonvencionalnom
identitetu" isuvie su napadane da bi mogle da uine privlanim taj metadon, oporo
zakljuuje Klausen. Krajem 1980-ih u Nemakoj obnovljena rasprava oko faizma izotrila
je dilemu izmedju vernosti nacionalnom interesu ili demokratski donetom ustavu. Zbog
izraenog oseajnog poistoveivanja sa pomenutim antitezama i visokog stupnja
politizacije debate neki pisci su pisali o Hysterikerstreit (I. Geiss). Frojd je uoio da se bez
identifikacije ne moe odrastati, ali odrastanje se meri i nadrastanjem poistoveivanja.
Uravnoteavanje, diferenciranje i raspravljanje su naini sticanja identiteta ija je uloga da
uskladi protivreni svet kod subjekta, ili kako je rekao Adorno da ga "represivno izmiri".
Pretpostavka postojanja identiteta je kraj prinude za identitetom. Da li je tome blie
poistoveenje sa nacijom ili demokratskim ustavom, pita se kritika teorija? Nije re samo

o tome koji objekat tolerie vie sumnji (nacija ili ustav) i oko ega je rasprava
manjeharizmatska i oseajna? Ako se pitanje tako postavi, onda sve govori u prilog
ustavnom patriotizmu. Medjutim levica je i kod odbrane ustavnog patriotizma videla
neprevladane antinomije kapitalizma. Poistoveivanje sa ustavom je poistoveivanje sa
antagonizmom, pa je pitanje nije li i ova vrsta patriotizma samo liberalno izdanje "NATO
filozofije" (isto ono to je Habermas prebacivao tirmeru). Premda je ukazivao na drugu
stranu tradicije iz koje treba crpsti osnovu identiteta, Habermas se na nju nije osvrnuo. To
je tradicija kritike teorije koju je nekada sledio, a zbog ijeg zanemarivanja se zapleo u
pomenutu antinomiju. Antinomije debate Historikerstreit svedoe da kritinost prema
raznovrsnim oblicima dravne represije ne raste kada se ove poistovete, ve kada se
diferencirano razmotre njihove razliite funkcije i uzroci.

Literatura:
Ackermann Ulrike (1999): Antitotalitre Traditionen im Kulturvergleich - Ein deutschfranzsischer Intellektuellenstreit, Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades (Dr. rer. soc.)
des Fachbereichs Gesellschaftswissenschaftender Justus Liebig-Universitt Giessen,
Frankfurt/M. (elektronsko izdanje) URL: bibd. uni-giessen. de/gdoc/1999/unid990050a. htm
Broszat, Martin Nach Hitler, Schwierige Umgang mit Hitler-Ist das Dritte Reich Insel der
Geschichte? http://www.comlink.de/cl-hh/rn.blumentritt/agr81 .htm
Brumlik, Michael (1987): Neuer Staatsmythos Ostfront, u R. Khnl. hrsg. Streit ums
Geschichtsbild.
Claussen, Detlef (1987): ber" nationale Identitt", ber Indifferenz der Gefhle, u R.
Khnl, hrsg. Streit ums Geschichsbild.
Claussen, D. (1998) Verfassungspatriotismus, hilflose Kritik und Heimspiel fr die Rechten
aus:, Vergangenheit mit Zukunft. ber die Entstehung einer neuen deutschen Ideologie in: Die
neue deutsche Ideologie Einsprche gegen die Entsorgung der Vergangenheit hrg. von W.
Eschenhagen, http://www.comlink. de/cl-hh/m.blumentritt /agr81 .htm
Eckel, Jan (1998): Geschichte der NS-Debatten von den 50er Jahren bis heute-Weil nichts
ganz vergeht, Badische Zeitung (Freiburg) 18. Dezember 1998.
Eike, Wolgast (1997): Vergangenheitsbewltigung in der unmittelbaren Nachkriegszeit,
Ruperto Carola 3/1997 (Heidelberg).
Fest, Joachim (1987): Die geschuldete Erinnerung, u "Historikerstreit".
Fier, Fric (1983), Savez elita (prevod sa nemakog), Beograd, Nolit (1. Aufl. 1961)
Frei, Norbert (2000): Vergangenheitspolitik - Die Produktivitt der Verdrngung? Rubin
1/2000.
Gossweiler, Kurt (1987): Nur eine Historikerdebatte? u R. Khnl, hrsg. Streit ums
Geschichtsbild.
Habermas, Jrgen (1987a): Eine Art Schadensabwicklung, u "Historikerstreit".
Habermas, J. (1987 b): Vom ffentlichen Gebrauch der Historie, u "Historikerstreit."
Heer, Hannes/Ulrich, Volker (1985) Die 'neue Geschichtsbewegung' in der
Bundesrepublik. Antriebskrfte, Selbstverstndnis, Perspektiven; in: Heer, Hannes; Ullrich,

Volker (Hg.), Geschichte entdecken. Erfahrungen und Projekte der neuen

Geschichtsbewegung; Reinbek 1985; S. 9 - 3 6 .
Hillgruber, Andreas (1987a), Fr die Forschung gibt es keine Frageverbot, u
"Historikerstreit".
Hillgruber, A (1987 b): Zweierlei Untergang - Die Zerschlagung des deutschen Reiches
und das Ende des europischen Judentums, u R. Khnl, hrsg. Streit ums Geschichtsbild.
Hillgruber, A (1987 c): Jrgen Habermas, Karl-Heinz Janssen und die Aufklrung Anno
1986, u "Historikerstreit".
'Historikerstreit" (1987) - Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der
nationalsozialistischenJudenvernichtung, Mnchen, Piper.
Hofmann, Werner (1970): Stalinismus und Antikommunismus - Zur Sozioloie des OstWest-Conflikts, Frankfurt/M., Suhrkamp.
Jckel, Eberhard (1987): Die elende Praxis der Untersteller, u "Historikerstreit".
Jaschke, Hans-Gerd (1991): Streitbare Demokratie und innere Sicherheit - Grundlagen,
Praxis und Kritik, Westdeutscher Verlag, Opladen
Klein,
Georg
(1999):
50
Jahre Schamgesellschaft?
berlegungen zur
Erinnerungsgeschichte der Bundesrepublik. Eine Ansicht aus der dritten Generation
(Textfassung vom 28. 2. 1999) u Was Bleibt von der Vergangenheit? Die junge Generation im
Dialog ber den Holocaust, Links Verl, Berlin 1999.
Kocka, Jrgen (1987): Hitler sollte nicht durch Stalin und Pol Pot verdrngt werden, u
"Historikerstreit".
Khnl, Reinhard, hrsg. (1987), Streit ums Geschichtsbild -Die" Historiker-Debatte" Dastellung, Dokumentation, Kritik, Kln, Pahl-Rugenstein.
Khnl, R. (1987): Ein Kampf um das Geschichtsbild, u R. Khnl, ed. Streit ums
Geschichtsbild.
Kulji, Todor (1999): Goldhagen-debata, Jugoslovenski istorijski asopis, 1-2.
Lefevre, Wolfgang, Strecker Reinhard (1998): Die Bedeutung der Faschismusdiskussion
in den 60er Jahren, http://www.partisan.net/archive/1968/29710/htm
Madsen, Jacob Westergaard (2000): The Vividness of the Past: A Retrospect on the West
German Historikerstreit in the mid-1980s., Journal of Contemporary History. Issue 1,
September 2000.
Meier, Christian (1987a): Erffnungsrede zur 36. Versammlung deutscher Historiker in
Trier, 8.10.1986. u "Historikerstreit".
Meier, C. (1987 b): Kein Schlusswort, u "Historikerstreit".
Mller, Horst (1987): Es kann nicht sein, was nicht sein darf, u "Historikerstreit".
Mommsen, Hans (1987 a): Suche nach der" verlorenen Geschichte', u" Historikerstreit".
Mommsen, H. (1987 b): Neues Geschichtsbewusstsein und Relativierung des
Nationalsozialismus, u "Historikerstreit".
Mommsen, Wolfgang J. (1987): Weder Leugnen noch Vergessen befreit von der
Vergangennheit, u "Historikerstreit".
Nolte, Ernst (1987 a): Zwischen Geschichtslegende und Revisionismus? u
"Historikerstreit".
Nolte, E. (1987 b): Vergangenheit, die nicht vergehen will, u "Historikerstreit".

Nolte, E. (1987 c): Die Sache auf den Kopf gestellt, u "Historikerstreit".
Ptzold, Kurt (1987): Vom Verlorenem, Gewonnenem und Erstrebtem oder: Wohin der
"neue Revisionismus" steuert, u R. Khnl, Streit ums Geschichtsbild.
Perels, Joachim (1987): Wer sich verweigerte, liess das eigene Land im Stich, u
"Historikerstreit".
Schlgel, Karl (1999): Die ethnische Suberung ist eine Ausgeburt des 20. Jahrhunderts.
Eine Bilanz der Vertreibungen in Europa, Die Zeit 18/1999.
Strmer, Michael (1987): Leserbrief an die "Frankfurter Allgemeine Zeitung" 16. 8. 1986. u
"Historikerstreit".
Traverso, Enzo (2000): Der neue Antikommunismus Zu Noltes, Furets und Courtois'
Interpretation des 20. Jahrhunderts (prevod sa francuskog). Jungle World Banner 26. Juli
2000.
Trcke, Christoph (1987): Gewalt und Tabu. Philosophische Grenzgnge, Darber
Schweigen sie alle - Tabu und Antinomie in der neuen Debatte ber das Dritte Reich,
http://www.comlink.de/cl-hh/rn.blumentritt.htm
Winkler, Heinrich, August (1987): Auf ewig Hitlers Schatten? u "Historikerstreit".
Wippermann, Wolfgang (1997): Wessen Schuld? Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Berlin, Elefanten Press.

3. Goldhagen - debata: o kolektivnoj i linoj krivici*

Rasprava o knjizi Danijela Goldhagena "Hitlerovi dobrovoljni delati"
(Goldhagen, 1998) nije obeleila novu, a jo manje prelomnu fazu u razvoju teorija o
faizmu, ali se po obimu odjeka bez okolienja moe obeleiti kao najkrupnija
naunopolitika provokacija 1990-ih u SR Nemakoj, pa i ire. U razvoju teorija o faizmu
bilo je znaajnijih, prekretnikih irokih sinteza (Neumann 1966; Nolte 1965) ili plodnih
sporova irokih naunih struja, ali snanijeg provokativnog odjeka jedne knjige od ove
sigurno nije bilo. Premda razlozi ovog odjeka nisu iskljuivo, pa ni preteno naune
prirode diskusija e svakako ostati zabeleena kao snaan podsticaj diferenciranja,
izotravanja i suoavanja razliitih teorijskih prilaza faizmu u prvoj deceniji nakon
iezavanja blokovske podele sveta. U ovom radu bi trebalo prikazati: 1. sadraj
Goldhagenove knjige i karakter pristupa; 2. tok nemakih i amerikih rasprava; 3. bilans
debate i njeno mesto u istorijatu teorija o faizmu.

3.1. Goldhagenova istoricistiko-nominalistika rasprava

U opsenoj studiji Danijel Goldhagen (nauni saradnik Centra za evropske
studije harvardskog univerziteta) kombinovao je teorijsko istraivanje antisemitizma sa
istraivanjem arhivske gradje u SR Nemakoj o poloaju Jevreja logoraa. Trudio se da
empirijski potkrepi kljunu hipotezu da je istrebljivaki antisemitizam deo kolektivnog
nemakog mentaliteta, zatim da najmanje 500.000 poinilaca u Nemakoj za vreme
nacizma nije moralo biti prinudjeno na ubijanje jer je antisemitizam u Nemakoj bio
duboko usadjen pre 1933. Nacistiki antisemitizam nailazio je na masovnu podrku
stanovnitva, bio je to neuporedivi kolektivni antisemitizam. Jevreji su gore proli pod
faizmom od svih drugih naroda, njihov prinudni rad bio je iracionalan, a antisemitska
uverenja Nemaca bila su glavni uzrok holokausta (Goldhagen 1998, str. 15) U Nemakoj
davno pre dolaska nacista na vlast razvila se opaka i violetna "istrebljivaka" varijanta
antisemitizma koja se zalagala za uklanjanje jevrejskog uticaja, ali i Jevreja iz nemakog
drutva (Ibid., str. 29). Zloinac je svako ko je radio u ustanovi koja je bila deo sistema
brutalne smrtonosne dominacije, jer je znao da svojim delanjem podrava ustanove za
ubijanje. Broj zloinaca u holokaustu premaa 100.000, a broj onih koji su inili teke
zloine mogao bi dosegnuti milione (Ibid., str. 178) Svaki Nemac bio je istraitelj, sudija i
delat, a niko posle zloina nije patio od veih emotivnih tekoa. Nemci su hrlili da
gledaju napade na Jevreje i njihove kue, ba kao to su nekada gledaoci jatimice hrlili na
srednjovekovna pogubljenja ili kao to deca hrle u cirkus (Ibid., str. 178). Goldhagen ne
govori o nacistikim zloincima, nego o Nemcima-zloincima, to je kritika protumaila
kao uvodjenje teze o kolektivnoj krivici Nemaca. Postupak prema Jevrejima nije mogao
* Ovaj odeljak objavljen je u Jugoslovenskom istorijskom asopisu 1999 (god. XXXII), br. 1-2.

biti moralan u ma kojem tradicionalnom smislu. To opovrgava tvrdnje da su poinioci

morali izvravati naredjenje ili da nisu mogli da ocene moralnost i zakonitost naredjenja.
Velika veina Nemaca se saglasila sa radikalnim istrebljenjem Jevreja i dala mu svoj
doprinos. Nemaka politika kultura je u pogledu Jevreja evoluirala do te take da su
obini Nemci, proseni, u ogromnom broju postali Hitlerovi dobrovoljni delati, dok je
veina njihovih ostalih sunarodnika bila spremna da to bude (Ibid., 471). Nemci su prema
Jevrejima postupali bitno drugaije nego prema drugim pokorenim narodima, na delu je
bio demonoloki antisemitizam rasnog tipa, ubice su bili obini Nemci, a ne najfanatinije
Hitlerove pristalice (Ibid., str. 48). Ove teze opirno su potkrepljene opisom unitenja
Jevreja na temelju vlastitih arhivskih istraivanja i sekundarne literature.

3. 2. Predmet i metod
Istrauje se ponaanje aktera, politika kultura nacizma, istorija, struktura
nacistikog sistema - na vie nivoa i relativno koherentno. Sve to uz etnografski model
opsenog prikaza detalja po obrascu "zgusnutog opisa" amerikog etnologa K. Girca
(Geertz). U knjizi su opirno prikazane grozote ubijanja. Bila je to najpre metodska
provokacija jer je do sada u istoriografiji masakr bio potisnut u pozadinu. S druge strane,
Goldhagen je time nastojao da opovrgne mit o birokratskom i industrijskom unitavanju
Jevreja u ijem je sreditu aseptini ubica za pisaim stolom tipa Ajhmana ili hladni vratar
ispred gasne komore. Pitanje je koliko je pisac uspeo u povezivanju detalja. Iscrpni prikaz
grozota uneo je dosta problema u samo izlaganje. Teoriju usmerava i nad njom je
nadmona pria o zlu drugoga, idealna meavina upeatljivog pripovedakog momenta i
snano razbudjenog moralnog zgraavanja. Prikazi uasa ponavljaju se vie u cilju
moraliziranja
nego
argumentovanja.
Analiza
poiva
na fenomenolokom
"mikroskopskom" istraivanju sluajeva (pojedinanih policijskih bataljona, logora i
mareva smrti) i protivi se preteranom uoptavanju. Fenomenalistiko nominalistiko
shvatanje determinizma okrenuto je ka prouavanju mentaliteta, a ne interesima u
drutvenoj strukturi. Pisac polazi od politike kulture, tj. "spoznajnog modela nacistikog
antisemitizma" i istrauje motivaciju pojedinaca, a ne interese irih drutvenih grupa.
Otuda u knjizi rezolutno pobijanje marksistikog objanjenja faizma i tvrdnja da je svest
odredjivala bie, a ne obrnuto (Ibid., 472). Analiza ponaanja klju je za ispitivanje
motivacije. Ponaanje poinilaca razlikuje se s obzirom na to da li je bilo dobrovoljno ili
pod prinudom, a postoje i razlike u brutalnosti. Iz analize su iskljueni odnosi moi,
drutvenoekonomski uslovi i funkcionalnost ideologije. U prvom planu su vrednosti i
politika kultura. Nemci kao kolektiv pojmljeni su kao "drugo drutvo". Kljuna je teza da
su nacionalni identitet i volja za unitenjem Jevreja uzrono povezani. Poinioci su bili to
to su bili, zato to su bili Nemci. Objanjenje bi se moglo uproeno svesti na jednainu
Nemac = politika kultura Nemake = politika nemake drave = genocid. Ove kategorije
nisu dovoljno diferencirane premda se pisac ogradjuje od teze o nepromenljivom
nacionalnom karakteru. Ipak on ponavlja d a j e re o politikoj kulturi razliitoj od Zapada.

Dalje, Goldhagen odbija zamisao totalitarne diktature jer sam polazi od velike slobode
pojedinca i kae d a j e i posle 1933. u Nemakoj moglo biti protesta i kritike. Osim toga, po
njemu je nacizam bio "mirna revolucija" koju su Nemci mirno trpeli i bili s njom saglasni.
To neutralizuje tezu o teroristikom karakteru Hitlerovog reima.

3. 3. Glavni prigovori
Debata oko Goldhagena poela je im se knjiga pojavila u SAD marta 1996. Ve
aprila 1996. odran je medjunarodni simpozijum o Goldhagenovoj knjizi u Vaingtonu u
organizaciji Istraivakog instituta za holokaust i vaingtonskog Memorijalnog muzeja
Holokaust u prisustvu pisca, vie stranih naunika i nekoliko stotina posetilaca. Iznete su
pohvale, ali i brojne kritike primedbe, a istoriar K. Brauning (Browning), ija je knjiga bila
uzor Goldhagenovom istraivanju, optuio je njujorskog sociologa za jednodimenzionalni
pristup. Po svemu sudei, Goldhagen je prerastao u prvu pop-star zvezdu istraivanja
holokausta zahvaljujui Internetu, ali i burnoj reakcijuu SR Nemakoj. Bila je to prava
medjunarodna medijska naunopolitika rasprava sa vie faza. Prvu je otvorio hamburki
nedeljnik Die Zeit u aprilu 1996, najavljujui novi Historikerstreit. U istom periodu New
York Times je u toku jedne sedmice objavio osam tekstova o Goldhagenu (Mitchell 1996).
Pratei odjeke ove prve faze na Internetu ameriki istoriar E (Ash) iz Ajove je zapazio
da su, premda je u Nemakoj suoavanje sa Goldhagenovim tezama bilo bolnije, ipak s
obe strane okeana odmah izneti slini prigovori. Dolo je do neverovatno brzog
suoavanja miljenja na Internetu gde su i neobaveteni laici dobili re (lieni dociranja
strunjaka), a izgleda bili i uticajniji od strunjaka. Atmosfera je bila nalik onoj iz
vaingtonske diskusije gde je temeljita struna kritika Goldhagena doekana sa ledenim
utanjem, a ostraeni odgovori pisca pozdravljani aplauzom (Ibid.,). Drugu fazu obeleila
je pojava nemakog prevoda avgusta 1996. Ve septembra Goldhagen stie u Nemaku,
a marta 1997. dobija u Frankfurtu nagradu za demokratiju. Septembra 1996.
socijaldemokratska fondacija "Friedrich Ebert" organizuje veliku raspravu o
Goldhagenovoj knjizi u Bonu kojoj prisustvuje preko 600 posetilaca i koja je ubrzo
objavljena na Internetu (Dowe, hrsg. 1996). Goldhagen, medjutim, nije bio prisutan to je
organizator objasnio time da kada se knjiga pojavi ona vie u pravom smislu ne pripada
piscu nego javnosti. Trea faza poinje s prolea iste godine s burnim polemikama koje je
otvorila Finkeltajnova kritika Goldhagena u nedeljniku Der Spiegel i prevod njegovog
teksta iz londonske New Left Review u Frankfurter Rundschau. U istom periodu javlja se
opsena kritika Betine Birn u The Historical Journal Univerziteta u Kembridu i brojni
najraznovrsniji prikazi. Nemaki naunici polemisali su u tampi. Hamburki Die Zeit
objavio je najvie priloga nemarksistikih pisaca, a marksisti su najvie objavljivali u
berlinskim nedeljnicima Jungle World i Bahamas. Ovaj materijal moe se uglavnom nai
na internetu. Narednu fazu obeleili su zbornici radova o Goldhagenu koji poinju da
izlaze od jeseni 1997.

Pratei tok dvogodinje debate M. najder je saeo glavne teorijske prigovore

upuene Goldhagenovoj knjizi (Schneider 1998): 1. Goldhagen iz "normalnosti ubica"
izvlai zakljuak o "spremnosti na ubijanje normalnih Nemaca". Pitanje, je moe li se tako
zakljuivati o elom kolektivu polazei od jednog uzorka pojedinaca; 2. Sa ne manje
smelosti pisac iz ponaanja ubica izvodi njihove motive (jer su jednostavno svi bili
antisemiti). U slinom istraivanju Brauninga izneta su sasvim drugaija objanjenja
zloina. Naime, kod ubijanja Jevreja Brauning istie pritisak ue grupe (bataljona) i elju
da se ne bude "slabiji od drugih", vie naglaava znaaj autoriteta i prilagodjavanja, a
takodje i karijerizam (ostati i posle rata u policiji). Brauning antisemitizmu pridaje znatno
manji znaaj. Za Goldhagena, pak, karijerizam je nevaan (jer je veina ve imala civilnu
karijeru). Grupna prinuda imala je mali znaaj, jer oni koji su odbijali naredjenja nisu trpeli
sankcije. Osim toga naredba se mogla i kritikovati. Zato Goldhagen istie dobrovoljnost
ubijanja. Njegov opis poinioca kao "sasvim obinog Nemca" neprecizan je da bi bio
saznajno znaajan; 3. On smelo govori o krivici ravnodunih, premda je tano da je samo
mali broj znao sve o "konanom reenju", iako dodue samo vrlo mali broj nije znao nita;
4. Goldhagen je potcenio pritisak reima na ubice i spremnost Nemaca na polunost
uopte i sveo antisemitizam na dobrovoljnost. Pri tome je ignorisao istraivanja koja su
pokazala da je podrka antisemitskoj politici nacizma bila klasno i interesno uslovljena.
Da je to prihvatio, pisac bi negirao osnovnu svoju tezu o vanmaterijalnom iracionalnom
istrebljivakom nemakom antisemitizmu. Uopte je vidljiva sklonost da se nacizam
gotovo preteno redukuje na antisemitizam (Khnl/Erlinghagen 1997); 5. Smelim
zakljucima nedostaje uporedna perspektiva i poredjenje nemakog antisemitizma sa
ostalim verzijama. Za ovako odlune zakljuke trebalo je vie opreza i dokumentacije iz
slinih istraivanja gde je ispitivana spremnost na ubijanje Jevreja kod Hrvata, Ukrajinaca,
Letonaca i Litvanaca; 6. Najposle, zato su ukljueni samo Jevreji, a ne Sinti, Romi i
ometeni u razvoju ili ratni zarobljenici Rusi i Poljaci (uopte nedostaje celovita analiza
nacistike ideologije i irih izvora rasizma). Goldhagen se samo uzgred osvre na genocid
nad Sinti i Romima (oko pola miliona ubijenih), tvrdi da nije bilo plana o sistematskom
unitenju ovih grupa. Pri tome ignorie Himlerov nagovetaj "konanog reenja ciganskog
pitanja" iz decembra 1938. Zbog zapostavljanja ostalih genocida u nacizmu, Viperman je
ocenio da Goldhagena treba dodue braniti od desnice, ali kritikovati s leva (Wippermann
1997 c). U knjizi se raspoznaje pravolinijski istorijski determinizam: od antisemitizma XIX
veka do istrebljivakog nacistikog antisemitizma. Prisutne su dodue povremene
konvencionalne ograde koje su daleko od diferenciranog pristupa koji uoava niz
posrednih inilaca kao to su: posledice Prvog svetskog rata, revanizam, ekonomska
kriza Vajmarske republike, povezivanje Jevreja sa komunistima itd; 8. Kritiare je naroito
iritirala okolnost da je knjiga proeta stalnim suoavanjem "sveta zapadne demokratije,
prosveenosti i Nemaca" (Schneider 1998). Odmah pada u oi da je kod Goldhagena
drugaija osnovna polarizacija nego u teorijama o totalitarizmu, pa se zato njegova knjiga
ne moe, uprkos ignorisanju marksistikih tumaenja faizma, svrstati u pomenutu struju.
tavie, pitanje je da li je istoricistikim isticanjem neuporedivosti nacizma uzdrman

danas ve "nekrofilni" antikomunizam teorija o totalitarizmu, iji je medijski znamen

poistoveivanje Gulaga i Auvica. Goldhagen izriito tvrdi da surovost straara u gulazima
"nije ni izbliza bila kao ona koju su Nemci ispoljavali prema Jevrejima" (Goldhagen 1998,
str. 607). Teza o istrebljivakom antisemitizmu svojstvenom samo Nemcima je
modifikovano miljenje zapadnih saveznika iz 1945. (koje Staljin nije prihvatio) o
kolektivnoj krivici svih Nemaca za faizam i rat. Posledica je dijabolizacija Nemaca,
etniziranje debate o nacizmu (Wehler) i "remitizacija holokausta". Naime, ako su svi
Nemci ili velika veina bili antisemiti, onda su to nuno i danas, a sudbina Nemaca je
sizifovska, nepopravljiva (J. Nolte). Neki konzervativni kritiari otili su predaleko tvrdei
da su "Goldhagenove spekulacije o ubilakoj nemakoj dui rasistike".
Hamburki nedeljnik Die Zeit objavio je niz napisa poznatih nemakih istoriara
0 Goldhagenu. Dok je konzervativni istoriar E. Jekel knjigu ocenio kao pad na
istraivaki nivo iz pedesetih godina i svrstao je u najprimitivnije stereotipe (Jckel 1996),
bilefeldski istoriari H. U. Veler i I. Gilher-Holti izneli su drugaije miljenje. Veler javni
efekat Goldhagen-rasprave poredi sa "ubodom aoke u meso" (Wehler 1996) istiui da
je empirijski deo istraivanja vana novina u nauci, ali da su pieva objanjenja
nesvesno spala na etnizaciju rasprave o faizmu (suoavanje "izabranog" i "odbaenog"
naroda) i "odvela teorijskom i metodskom bankrotstvu" istraivakog poduhvata. GilherHolti je u Goldhagenovom istraivanju svakodnevnice i mentalne predispozicije zloinaca
uoila metodski izazov. Retki su istoriari mentaliteta koji pokuavaju da obrasce
kolektivnog miljenja i opaanja objanjavaju konkretnim ponaanjem pojedinaca i grupa.
Hans Momzen i frajburki istoriar U. Herbert sporili su kljunu Goldhagenovu tezu d a j e
antisemitizam bio dugoroni vekovni plan Nemaca (Mommsen 1996 a; Mommsen 1996
b). Oba istoriara dre da je motivacija antisemita bila mnogo sloenija i da je bilo
razliitih verzija antisemitizma od kojih se mnoge mogu objasniti racionalistiki. Po
Herbertu, vezu izmedju ideolokog poziva i neposrednog uea u genocidu nisu inili
fanatini antisemiti iz SA odreda ili iz NSDAP, niti oni okupljeni oko antisemitskih
agitatora, ve tek stasala mlada elita kojoj je posle 1933. pruena ansa da svoju politiku
utopiju pretvori u praksu. Bili su to pruski studenti koji su Jevreje oseali kao konkurente i
jo pre 1933. Zalagali se da se Jevreji kao stranci istisnu redovnim dravnim merama. A
iz redova apsolvenata prava regrutovale su se vodee grupe u policiji i slubi bezbednosti
1 upravo one su poele sa getoizacijom Jevreja. Momzen je ubedjen da su i u ratu procesi
uklanjanja Jevreja bili sloeni, esto bez plana, pa zato treba oprezno zakljuivati. Sve do
pada Francuske reim nije imao razradjenu dugoronu strategiju, a osporeno je i gledite
d a j e sistematsko unitenje Jevreja poelo 31. 7.1941. kada je Gering dao nalog Hajdrihu
da pone sa "konanim reenjem jevrejskog pitanja". Premda je kasnog leta 1941. poelo
sistematsko unitavanje Jevreja u Poljskoj i Sovjetskom Savezu, u vrhu su postojali i
naporedni planovi o rezervatu Jevreja na Madagaskaru. Tek marta 1942. doneta je
definitivna odluka o masovnom unitenju, a prekretnica je bila "Akcija Rajnhard", prelaz
na postepenu likvidaciju Jevreja u Poljskoj. Dakle, antisemitizam je bio nuan, ali ne i
dovoljan uslov za holokaust. Oba istoriara slau se da su najvei masakri bili u

Sovjetskom Savezu. Za razliku od drugih likvidacija, o ovom masovnom ubijanju se javno

i hvalisavo govorilo kao o razumljivom rasnom ienju: samo nekoliko dana nakon
masakra kod Babi Jara u blizini Kijeva o tome se prialo u kantinama nemakih oficira u
Parizu.
Branei se, Goldhagen je uzvraao da bez Hitlera i nacizma ne bilo holokausta
(Goldhagen 1996 a; Goldhagen 1996 c). Izriito je sporio d a j e pisao o kolektivnoj krivici ili
nepromenljivom nemakom karakteru, ve o promenljivoj politikoj kulturi. (Uzgred reeno
ovo pozivanje na Habermasa nije mnogo ubedljivo). U pogledu prigovora da mu je
tumaenje monokauzalno i deterministiko, on misli da je neshvaen. Pored radikalne
negacije bilo je i neodmerenih pohvala pisaca koji su u Goldhagenu videli vaan oslonac
otpora raznim verzijama strukturalnog tumaenja faizma. Krupna teorijska pohvala
Goldhagenu stigla je od damtatskog sociologa Helmuta Damera koji je zapazio da je
nacistiki odeljak istorije odve ozbiljan s obzirom na broj rtava da bi se prepustio samo
istoriarima (Dahmen 1998). Pruajui otpor strukturnim tumaenjima istorije, Goldhagen
je obrnuo perspektivu i ponovo ustoliio pojedinca kao zloinca i rtvu. Time je, navodno,
ozbiljno poljuljao objektivistiko-fatalistiku istoriografiju i pokazao njenu nesposobnost da
odgonetne motive zloinaca i rtava, pa se zato okrenuo samopoimanju aktera, njihovim
iskazima, opravdanjima, ali i njihovoj bezoseajnosti. Zato je Damer uveren da se posle
Goldhagena istorija holokausta mora iznova pisati. U nastavku e biti pokazano kako je
na ove ocene reagovala kritika teorija. Damer je metodski uinak Goldhagena svakako
precenio, a jo manje stoji opaska da je njegovu knjigu bilo teko podneti jer je pokazala
bespomonost "velikih objanjenja". Damer je uveren da su kod istraivanja Treeg Rajha
i holokausta nemaki istoriari racionalizovali svoju disciplinu: najpre sebe, a zatim i
predmet istraivanja. Pri tome su se uspeno oslobodili oseanja i morala,
depersonalizovali dogadjaje, a izlaganja deliteralizovali (liili pripovedanja). Po njemu,
Goldhagen je sruio sva tri tabua, napustio perspektivu neutralnog posmatraa i postao
angaovani sauesnik i kritiar.
Ovoj oceni samo naizgled je slina tvrdnja hanoverskog sociologa Klausena da
se fenomen Goldhagen u SR Nemakoj moe samo socijalnopsiholoki objasniti
(Claussen 1996). Naime, Goldhagen je uobliio nelagodnost koju je svako oseao k o j e
neto znao o nemakoj prolosti i o nekanjivosti zloina. Imenovao je i krivce, ali je
zapao u nacionalnokulturnu formulu. Pisao je naizgled jasno, ali uproeno, banalno.
Banalna saznanja uzbudila su javnost, pa se postavilo pitanje da li je Nemaka uopte
normalna lanica zajednice drava. U Izraelu, pak, nije bilo mnogo uzbudjenja, jer se
Goldhagenova knjiga podudarila sa ortodoksnim izraelskim laikim gledanjem na
holokaust.
Jedan red kritiara (Wippermann, Wehler, Herbert), uprkos krupnim
primedbama, nije sporio osnovnu opravdanost poduhvata: razlono isticanje mikro plana
pojedinca nasuprot globalistikim objanjenjima nacizma, postavljanje pravih i vanih
pitanja, premda su odgovori nedovoljni i mahom jednodimenzionalni. Knjiga je uopte
izazov za istoriju i sociologiju mentaliteta. Ovaj hladni sud ne bi trebalo da ugrozi vidljiva

arogancija pisca, kako u knjizi prema dotadanjim istraivanjima, tako i u odbacivanju

kritike. U celini uzev, samo je manjina pomenutih kritiara ocenila knjigu kao u osnovi
pozitivnu. Drugi deo bio je sklon oceni da je knjiga "neophodna provokacija, u detalju
pogrena, ali politiki korisna" (Khnl), a najvei deo strune kritike nije joj dao za pravo u
Nemakoj (Schneider 1998).

3. 4. Neprozirnost idejnopolitike debate

Pre podrobnijeg razmatranja glavnih primedaba knjizi, treba se ukratko zadrati
na njenom odjeku koji je viestruko zanimljiv i karakteristian. Ve je reeno da se
povodom ove knjige, naroito u SR Nemakoj, konstituisala nova idejnopolitika
polarizacija teorija o faizmu. U odnosu levice, centra i desnice prema nacistikoj prolosti
dolo je do novog pregrupisavanja struja koje se nije podudaralo sa polarizacijom iz
debate Historikerstreit. Usledilo je novo izotravanje teorijske argumentacije sve tri struje i
novo "uznemiravanje" globalnog procesa normalizacije nemake istorije, tj. ometanje
ravnopravnog ukljuivanja u Evropsku Uniju ujedinjene Nemake liene balasta prolosti.
Vaan podsticaj idejnopolitikog pregrupisavanja bilo je dodeljivanje nagrade za
demokratiju Goldhagenu s prolea 1997. od asopisa Bltter fr die deutsche und
internationale Politik. U obrazloenju (laudatio), koje je tom prilikom izneo J. Habermas
(Habermas 1997) jasno je istaknuta pozitivna uznemirujua uloga Goldhagena u procesu
spreavanja normalizacije nacizma u ujedinjenoj Nemakoj. Ne ulazei u pitanje strune
kritike knjige, Habermas je bez okolienja izneo njen ogromni idejnopolitiki znaaj, a ove
ocene, uprkos rezervama prema Goldhagenovom pristupu, prihvatio je i najvei deo
intelektulane levice u SR Nemakoj. Berlinski istoriar Viperman je takodje debatu o
Goldhagenu postavio u tvrdu liniju Historikerstreit, jer odista od ovog sukoba nije bilo
sline guve. Habermas je u obrazloenju pomenuo da Kuratorium asopisa koji je dao
nagradu nee ulaziti u naune rasprave, ve ugradjuje njen uinak u podsticanje novih
rasprava. Goldhagenovo usredsredjivanje na motivaciju i odgovornost pojedinca moralo
je uzdrmati nemako drutvo u kom je deo generacije-poinilaca jo u ivotu, a o
individualnoj odgovornosti jo se nije raspravljalo. Istorija je ponovo postala neobino
aktivna i iva provokacija.
Goldhagen je, po Habermasu, zasluan pre svega stoga jer je izotrio osetljivost
za pozadinu i granice nemake normalizacije. Prigovarano mu je da je estetikom grozote
podsticao emotivne reakcije, opscenim opisima zamraivao rasudjivanje, a sloena
zbivanja sveo na uproenu sliku. Od nastanka SR Nemake postoji suprotnost izmedju
onih koji civilizacijski slom radije objanjavaju kao prirodni splet zbivanja, i onih koji ga
pripisuju odgovornosti pojedinaca i to ne samo Hitlera i njegove klike. Habermas je
uveren da je Goldhagen podstakao istinsku javnu upotrebu istorije. Osim toga ako se
pretpostavi veza izmedju generacija u oblicima miljenja, oseanja i izraavanja Goldhagen jeste potresao tradiciju. Njegova studija iziskuje kritiki odnos prema vlastitom
nasledju i upravo to zabrinjava konzervativce. Oni dre da samo neupitna tradicija i

snane vrednosti ine narod sposobnim za budunost, a sumnje u svetlu prolost su

izdajnika moraliziranja. Kod Goldhagena je re o legitimnoj javnoj upotrebi istorije. Zato
je Habermas uveren da samo naunici koji istrajavaju na razlici izmedju perspektive
posmatraa i one uesnika mogu biti eksperti (a tu viziju ne moe pruiti savez istorizma i
nacionalizma). Pokrenuto je pitanje da li se uzroci linog delanja mogu svesti na
okolnosti. Istorijska znanja mogu se koristiti u pravosudju (kanjavanja), ali i u moralnim
sporovima izmedju oeva i sinova. Ne radi se pre svega o krivici ili oprostu poiniocima,
nego o kritikom samouveravanju novostasalih. To je javni interes novih generacija, a
bolna otkria o ponaanju predaka su, kae Habermas, privatna stvar. Nove generacije
se kao gradjani zanimaju za najtamnije poglavlje vlastite nacionalne istorije zbog odnosa
prema rtvama i njihovim potomcima i pitaju ta je od porazne tradicije zloina jo ivo, a
ta treba izmeniti. Pri tome ne pokazuju na druge. Trae jasnu svest o tradiciji koja je u
odredjenom trenutku stvorila sudbonosni motivacioni sklop, a koja je jo iva i iziskuje
reviziju. Specijalisti mogu osporavati obilje detalja kod Goldhagena, ali moraju ozbiljno
uzimati glavnu tezu. Poinilac je "sasvim obian Nemac". To nije gola optuba i ig d a j e
re o narodu ubica ili potencijalnih ubica nego ukazivanje na duboku ukorenjenost i
rairenost antisemitizma kod Nemaca toga doba. A to, ta pripisati linostima, a ta
prilikama, gde je granica izmedju slobode i prinude, krivice i oprotaja, sve to zavisi od
naeg pristupa tumaenju zbivanja. Hermeneutika spremnost da se prizna pravi obim
odgovornosti zavisi od naeg poimanja slobode, odnosno na koji nain sebe shvatamo
(Ibid.,). U filozofskom pogledu Goldhagenovo istraivanje inspirisano je idejom: zlo nije
gola agresija ve ona agresija koju poinilac smatra opravdanom. Zlo je izopaeno dobro.
Onaj, ko iz ubedjenja ini ono to je po moralnim kriterijima zloin, mora imati snanu
normativnu osnovu da bi to opravdao i drugima i sebi. Kod nacista to je bila predstava o
Jevrejima. Branei Goldhagena od prigovora da je istakao nepromenljivost nemakog
karaktera, Habermas je izriit u oceni da se on ne bavi univerzalnim antropolokim
konstantama kojima su svi ljudi podloni, ve specifinim nasledjem i mentalitetom,
nainom miljenja i opaanja u odredjenom kulturnom sklopu. To su, pak, inioci koji se
mogu svesno menjati i to upravo politikim prosveivanjem. Njujorski naunik ne pripada
struji antropolokog pesimizma niti fatalistikog istoricizma, njegov je pravi doprinos to
nam je skrenuo panju na onaj drugi pogled na prolost.
Da su svi delili Habermasovo miljenje polemike ne bi bilo. Odnos nemake
strune javnosti prema faizmu nije nikada bio ni priblino ujednaen. Zato su mediji,
poueni iskustvom iz Historikerstreit, oekivali novo estoko suoavanje naunika. Aprila
1996. jo pre pojave nemakog prevoda hamburki nedeljnik Die Zeit otvorio je debatu
nadajui se novom Historikerstreitu, ali je ovaj izostao. Der Spiegel je Goldhagena nazvao
"Holokaust ideologom" otvarajui svoje stranice njegovim kritiarima. Postupno je stvaran
nemaki blok protiv Goldhagena. Neki su ak konstatovali da je Goldhagenu u Nemakoj
organizovan proces, da je ameriki Jevrejin optuen zato to je oskrnavio sve Nemce i
podstakao otvoreni antisemitizam. Septembra 1996 u podeljenu, ali i na odbranu od
optubi spremnu Nemaku stigao je Danijel Goldhagen. Kritika socijalnoliberalna

inteligencija na elu sa Habermasom odmah ga je pozdravila, a s njom i najvei deo

levice, dok je ostalima, a najvie konzervativnim intelektualcima, Goldhagen poremetio
velikonemaku normalizaciju koja je nastojala da se lii hipoteke prolosti. Poueni
iskustvom iz Historikerstreit, konzervativci oko Noltea nisu bili u prvoj liniji otpora, ve su
tu ulogu preuzeli nacionalni liberali. 0 tome svedoi histerina reakcija medija u kojoj je
Pankov uoio fantom kolektivne krivice (Pankow 1996). Krivica se ne priznaje, ali
odgovornost da, a sve u duhu izjave nemakog ministra Kinkela maja 1996. u SAD pred
amerikim Jevrejima: "Krivica je uvek lina, nikada kolektivna i nije nasledna". Ali, kako
zapaa Pankov, ovaj govornik nije pri tome pomenuo linu odgovornost za rat u
Jugoslaviji. Izgledalo je da e biti otvorena nova faza spora Historikerstreit. Medjutim,
debata se pretvorila u medijski narodni bes protiv senki prolosti i neprekinutu latentnost
teze o "kolektivnoj krivici".
Teza o kolektivnoj krivici bila je idejnopolitiki i teorijski najtei prigovor
Goldhagenu koji je pretio da predstavi njegovu knjigu kao golu paualnu demonizaciju
Nemaca. Habermas je bio svestan teine ovog prigovora, pa je ovo tumaenje
Goldhagena izriito odbacio (Habermas 1997), a sam pisac bio je primoran da se od nje
izriito ogradi. Morao je da ponovi da je pojam "kolektivna krivica" neodriv, da ga on sam
ne koristi i da nema veze sa njegovom knjigom (Goldhagen 1996 c). Ove ograde u
javnosti nisu mnogo pomogle. Teza o kolektivnoj krivici je Goldhagenu i dalje pripisivana,
ali istovremeno u javnosti i odbacivana sa obrazloenjem da je izmiljena da bi se spreio
ili naruio razvoj nacionalne samosvesti Nemaca posle 1945. Zato bi svi Nemci bili
odgovorni zbog zloina nacistikog vrha? Nemci su se branili tvrdnjom da Goldhagen ne
razlikuje vlast i gradjane. Njegova teza o kolektivnoj odgovornosti plasirana je s ciljem da
bude stalno upozorenje koje kao senka prati nemake aktivnosti u svetu i stalna senka
nemake politike. U tome se slau inae raznorodni protivnici teze o kolektivnoj krivici.
Kritika je s pravom ukazala na prebrzo Goldhagenovo uoptavanje ali se nije pozabavila
motivima estokog progona teze o kolektivnoj krivici. Pankov primeuje da je vaan
razlog ovog otpora oslobadjanje ravnodunih od krivice. Drugu nameru opovrgavanja ove
teze definisaoje G. Anders jo 1980-ih. Naime, jo u Historikerstreit slina teza lansirana
je zato da bi je Nemci odbacili; "Ja se borim protiv neega, dakle to postoji".
Opovrgavanje teze slui ne samo da bi se preiveli prokazali kao "nepomirljivi" i
"osvetoljubivi", ve dugorono i kao laovi, ime bi se nemaka prolost konano
rasteretila. ak i da nije bilo ovih optubi, kae Anders, "trebalo ih je izmisliti da bi se
opovrgle. ak i da nije bilo Jevreja ovi bi bili stvoreni da bi mogli biti prognani i likvidirani"
(Pankow 1996). Goldhagena svakako nisu pronali. Kljuna teza iz njegove knjige nije
nikada ranije u Nemakoj lansirana. Ali njegov zakljuak, da je narodnjaki antisemitizam
Nemaca od poetka bio istrebljivaki, trebalo je izgnati zajedno sa tezom o kolektivnoj
krivici. Goldhagen je proglaen zastupnikom teze o kolektivnoj krivici Nemaca, a Nemci
su u ovom procesu proglaeni rtvama. Dok je 1986. Historikerstreit potresao i podelio
nemaku nauku i javnost, 1996 stvoren je gotovo monolitan jedinstven front protiv
neprijatelja koji je stigao izvana. Na elu fronta bili su liberali iju je zamisao o kontinuitetu

nemakog civilnog drutva Goldhagen poremetio. Habermas je podelu strunjaka prema

Goldhagenu objanjavao kao podelu izmedju onih koji slom civilizacije radije tumae kao
prirodni gotovo nuni dogadjaj, koji se ne da objasniti okolnostima, i onih koji pozivaju
aktere na odgovornost i to ne samo Hitlera i njegovu kliku. Goldhagen je holokaust
repersonalizovao i to ne imenujui manjinu nego centar nemakog drutva. Uz to, ugrozio
je i leviarski mit o antifaistikom proletarijatu, a u potpunosti ignorisao marksistika
objanjenja faizma. Ipak njegova knjiga ne moe se uklopiti ni u antikomunistiku struju
teorija o totalitarizmu. Otuda podeljenost levice prema Goldhagenu i nejedinstvena
leviarska odbrana Goldhagena od desnice. Marburki politikolog RajnhardKinl je
antisemitizam odredio kao podredjeni segment faistike ideologije, a pojam unitenja
rezervisao je za drugu grupu: trebalo je pre svega unititi levicu, za koju su gradjeni
konclogori i pripremiti se za osvajaki rat. Jo tridesetih godina nemaki komunisti su
poricali primarni rasistiki karakter Treeg Rajha tvrdei da nije antisemitizam nego su
profit i Kadavergehorsam (lepa poslunost) bili programi poluga ekspanzije kapitala i
faistikog terora. Kapital, birokratija i najvei deo faistike partije su odgovorni za rat.
Na tom savezu poivala je i mainerijaunutranjeg terora, a ne na dobrovoljnosti obinog
Nemca. U novoj epohalnoj situaciji krajem XX veka ovo gledite iznova je oivljeno u
raspravi oko Goldhagena, ali mu je uticaj opao ne zbog umanjene teorijske prodornosti
ve zbog sloma evropskog socijalizma. Izmena epohalne svesti traila je i novo
tumaenje faizma.
U novoj raspravi oko faizma koju je provocirao Goldhagen estinu sukobu nisu
davali klasni nego nacionalni motivi. Poremeena je zahuktala nemaka normalizacija
faizma zaeta otvoreno jo u Historikerstreit. Polemika i oseanjima optereena debata
oko Goldhagena u Nemakoj bila je, sjedne strane, uslovljena prirodom nemakih zloina,
a, s druge, pievom arogancijom i odbijanjem, u poetku gotovo svih prigovora.
najderov prikaz debate odmeren je i diferenciran (Schneider 1998). Dva su talasa
debate u Nemakoj: od aprila 1996. do juna 1996, i od jeseni 1996 (pojava knjige u
Nemakoj i Goldhagenova turneja po Nemakoj). U poetku kritika je bila spontana i
haotina, da bi se ve 1997. jasnije ocrtale "linije fronta". Goldhagen je postao simbol
"nemakog samooptuivanja" i "prevladaoca prolosti" - s druge strane bili su svi koji su
nastojali da stave taku na prolost i definitivno skinu krivicu sa Nemaca. Raspravu je
zaotrio i arogantan ton Goldhagena prema dotadanjim istraivanjima faizma i
antisemitizma, a naroito njegova uoptavanja i paualne ocene, kao i okvir tumaenja:
teza da je "istrebljivaki antisemitizam" jo od XIX. v. nacionalni projekat Nemaca, gotovo
urodjen drutvu i pojedincima, zatim uproena i jednosmerna argumentacija i olaka
upotreba pojmova. Konzervativci su tvrdili da je cilj Goldhagena da mit o rtvama
nemake sudbinske zajednice projektuje u budunost. Time Jevreji obnavljaju optube, a
to je preventivni rat protiv Nemaca.
Drugaije je bilo sa pievim javnim nastupima u Nemakoj. Sticao je podrku, a
to su ga vie napadali rasla mu je popularnost. Bio je u detaljima osporen, ali javno
prihvaen "armantni osvetnik", kako ga je nazivao deo tampe. Sa ustrajavanjem na

vanosti odgovornosti pojedinanih ubica, a ne bezlinih sistemskih inilaca (klasa, elita,

birokratije) Goldhagen je vie privlaio u javnim nastupima publiku nego npr. Momzen ili
Koka koji su se pitali o sloenim strukturama i sistemskim uslovima. U javnosti je
prihvaen zbog snanog moralizma. Javnost nije zanimao metod, ve se samo pitala o
kolektivnoj krivici, provokativnoj tezi. Za razliku od obilja literature o nacizmu koja je
zapostavljala, potcenjivala ili "objektivistiki" tumaila subjektivnu stranu poinjenih
zloina (naredba, strah od kazne, konformistiki pritisak), Goldhagenu je polo za rukom
da oivi zanimanje za obinog Nemca kao ubedjenog aktera faistikih zloina. Naravno
da akademsko pomeranje istraivakih prioriteta na pojedinca nije uzbudilo javno mnjenje
ve obimni arhivski materijal o grozotama ubijanja Jevreja. Opirnim i iscrpnim opisom
grozota zloina koji su gotovo sustigli efekat kamere Goldhagen je uspeno podstakao
moralno zgraanje mladih i sugestivno ih uputio na poistoveenje sa rtvama. Jevreji su
monopolisali prostor aljenja, u njemu nije ostalo mesta za brojne druge antifaiste i
narode. Na delu je bilo drugaije poistoveenje od onoga iz 1970-ih kada su uzor
antifaista bili borci, partizani, e Gevara. Ve u narednoj deceniji, kako je primetio Kini,
nastupila je rezignacija - borci vie nisu uzori, divljenje je prelo na rtve. U toj klimi
Goldhagen je postao privlaan. Veliko zanimanje javnosti u Nemakoj za Goldhagena
svedoi o rairenoj potrebi ponovnog suoavanja sa masovnim zloinima iz prolosti:
jasna je tenja za "normalizacijom" savremene nemake politike, zatim nastojanje da se
preispita odbojni odnos prema strancima i, konano, Nemaka uvede u red zemalja koje
vode miroljubivu politiku. Za debatu, u kojoj e se konano raistiti stvari i skinuti
hipoteka sa Nemake, bili su zainteresovani i konzervativni nacionalisti koji su shvatili da
je uslov "normalne" politike mone sile oslobadjanje od svih balasta nemake prolosti.
Medjutim, javna podrka Goldhagenu pokazala je manjkavosti i slab uticaj istoriografije:
traganje za sistemskim i strukturnim uzrocima i apstraktne teorijske formule ne mogu
zadovoljiti potrebu javnosti za imenovanjem ubica i osvetljavanjem njihovih motiva.
Uzgred reeno, zasienosti ove vrste nema kod jugoslovenske istoriografije koja jo nije
dosegla nivo odbojnosti prema strukturnim apstraktnim tumaenjima (jer ih gotovo i
nema), ve je uglavnom na "bezbednom" dogadjajnom nivou i javnost uspeno uzbudjuje
selektivnim arhivskim egzaktnim dokazima o genocidu drugih nacija.
Popularnost istoriografije dobrim delom poivana neteorijskom pripovedanju i
ivom nainu izlaganja koje trai imenovanje aktera. Javnost trai imena, a ne strukture.
Osim toga, trebalo bi ispitati da li se razlika suda strune kritike i javnog prihvatanja
aktuelnog istoriografskog dela podudara sa generacijskim razlikama (stariji su skeptini, a
mladi spremni na radikalno preispitivanje prolosti). iroke drutvene, a naroito politiki
oblikovane potrebe trae "selektivnu istinu" pa je povrna publicistika u kriznim periodima
uglednija i uticajnija od vieslojnih naunih radova. Goldhagen svako nije dokaz za ovu
tvrdnju, jer je njegov medijski proboj poivao na drugim osobenim nemakim okolnostima.
Polemika oko njegove knjige primer je kako se rasprava moe preusmeriti na
obrascetumaenja zloina, a ne na samo varvarstvo itavog postupka.

Klausen je na zaotren nain skrenuo panju namedijsku latentnu propagandnu

funkciju rasprava oko prolosti, koje su, umesto da podele nemaku naciju, na
paradoksalan nain je homogenizovale (Claussen 1992). Auvic se, naime, u SR
Nemakoj instrumentalizuje da bi se obnovio oseaj nacionalnog "mi". To je proces koji
tee od Fasbinderove TV serije o holokaustu, preko Bitburga, Historikerstreit, Goldhagendebate do rasprave o Holokaust muzeju. Od kada su mediji holokaust uinili potronom
robom, u Nemakoj je na delu nacionalizovanje holokausta. Naizgled, beskonane
rasprave od Historikerstreit do debate oko Goldhagena skopane su sa mukotrpnim
uvebavanjem novog nacionalnog oseanja. Nacionalni identitet trai se u prolosti po
poznatoj formuli prevladavanja prolosti. Da nije bilo Jevreja, novo nemako "mi" bi ostalo
neodredjeno. Jevreji se instrumentalizuju da bi se "nejevrejskim Nemcima" pruio "oseaj
mi". Dakle, Nemaka se etnizira. Rasprave su uticale na to da u brdima leeva Nemci ne
vide rtve nego pre svega "nau sramotu" (Ibid.,).

3. 5. Pojmovna evolucija i teorijski pravci rasprave

0 teorijskoj prodornosti Goldhagenovih kritiara ne svedoe radikalna
osporavanja najee najveeg dela njegove analize u idejnopolitiki pregrejanoj klimi SR
Nemake. Premda je teko ovu raspravu razumeti bez sociolokosaznajne analize u
ijem je sreditu otkrivanje stupnja iskrivljenosti saznanja usled svesnog ili nesvesnog
pravdanja uih ili irih drutvenih interesa, ipak bi imanentni teorijski pristup mogao da
jasnije izdvoji njene saznajne domaaje. Osim toga, premda ne u potpunosti, ve sada je
mogue skrenuti panju i na neke uticaje ove debate na razvoj misli o faizmu. Iz
mnotva kritikih prikaza Goldhagenove studije koji su rasuti po naunoj periodici, ali i
uglednim dnevnim i nedeljnim listovima na Zapadu trebalo bi izdvojiti najee navodjene
prigovore, na koje je i pisac odgovarao.
Gotovo da nije potrebno posebno navoditi da je odnos prema Goldhagenu
zavisio od shvatanja drutvenog karaktera faistikog reima (klasni, rasni ili
antisemitski), uloge koncentracionih logora u njemu (eksploatacija logoraa ili iracionalno
ubijanje), i tumaenja ideoloke funkcije antisemitizma u faistikoj ideologiji
(instrumentalna uloga ili samosvrha). Evolucija pojmovnog aparata za istraivanje
genocida takodje nije beznaajna. Antisemitizam je stari termin za oznaavanje borbe
protiv semita, jeziki i antropoloki srodnih naroda, a od XIX veka antisemit oznaava
samo protivnika Jevreja. "Genocid" ili "ubistvo naroda" su termini koji nastaju krajem 2.
svetskog rata za oznaavanje rasnoideolokih zloina. Holocaust ili "rtva sveopteg
poara" jeste jevrejski pojam za Auvic koji se prvi put javlja 1958, dok je pogrom
(unitenje) ruski pojam, a Shoah, "prirodna katastrofa", takodje jevrejski izraz za
obeleavanje genocida nad vlastitim narodom. U publicistici, a esto i nauci sama
terminologija pokazuje karakter pristupa.
Dok je u hladnoratovskom periodu blokovske podele sveta unitenje Jevreja bilo
potisnuto u drugi plan, na raun teorija o faizmu, koje su istraivale drutvenoekonomsku

sponu kapitalizma i faizma s jedne, i teorija o totalitarizmu, koje su tragale za

organizacionim srodnostima faizma i socijalizma s druge strane, ve od 1980-ih godina
poinje sistematinije istraivanje genocida nad Jevrejima. Za vreme hladnog rata u
Nemakoj je pitanje nacionalne krivice tretirano kao deo smiljene saveznike osvete, a
Jevreji nisu izdvajani iz zbirne sume rtava. Sa iezavanjem hladnog rata u Nemakoj
jaa nacionalizam, iji je prvi teorijski izraz Historikerstreit, koji rui tabue i trai reviziju. U
ovaj revizionistiki tok, ali s drugim namerama, uklopio se Goldhagen. Nemaka je 1989.
dospela u sredite svetske politike. Ujedinjenje je iznenadilo i mnoge Nemce pa se
postupno irilo uverenje da su Nemci amnestirani jer je ukinuta kazna za poinjene
zloine - podeljena drava. Goldhagen je vratio Nemce u realnost i podsetio ih na staru
krivicu u novoj klimi razbudjenog nemakog nacionalizma. Uobliio je nelagodnost koju je
oseao svaki Nemac koji je neto znao o prolosti. Imenovao je jasno krivce (Claussen
1996). Termin holokaust, kao opti simbol jevrejskog stradanja, potiskuje konkretni termin
Auvic. Ni u DDR-u nije bilo sistematskog istraivanja antisemitizma zbog sovjetskog
anticionizma. Prilino problematini i neodredjeni pojmovi Holocaust i Shoah postaju
pomodne oznake logorskog unitavanja ljudi koje istiu naroito istrebljivaki karakter
zloina nad Jevrejima. Od Auvica nastao je holokaust, a snobovi koriste re oah da bi
istakli dobro poznavanje Jevreja. Klausen uoava da je holokaust postala kratka forma
bez znaenja, dok je Auvic bio neto sasvim konkretno. Holokaust je simbol lien
konkretnog dogadjaja i neposredno definisanog smisla. S obzirom na to da je ubistvo
Jevreja bilo teko jasno razgraniiti iz opteg sklopa faistikog rasizma, moda bi otuda
bilo korisnije koristiti pojam "ubistvo naroda" ili genocid, a prethodne termine koristiti u
navodnicima (Khnl/Erlinghagen 1994). Prikazujui savremenu instrumentalizaciju
antisemitizma na tradiciji Horkhajmerove kritike instrumentalnog uma u kapitalizmu
Klausen je pokazao zato je danas "holokaust" zamenio Auvic u svetu sredstava
masovnog optenja (film i TV) i na koji nain je to zamaglilo uvid u drutvenu funkciju
antisemitizma. U preobraaju Auvica u holokaust ogleda se pomeranje teita
istraivanja faizma sa kritike kapitalizma unutar kritike teorije na kritiku mentaliteta
unutar obnovljenog istorizma i poslehladnoratovskog trijumfalnog antimarksizma. Dakle,
nije re o pukoj ili pomodnoj terminolokoj inovaciji, ve o strukturnoj izmeni teorija o
faizmu. Holokaust se kao termin uvruje 1970-ih godina u istoimenoj TV seriji, a 1990ih godina holokaust konano potiskuje Auvic. Prodor ovog pojma obeleio je isticanje
jevrejskih rtava nad ostalima. U isto vreme javlja se i pojam shoah kao nacionalni
jevrejski izraz za sveukupni istrebljivaki proces masovnog unitenja evropskih Jevreja.
Ovaj termin trebalo je da poslui posvetovljavanju nada u izbavljenje izraelske nacije u
modernom svetu. Jevrejski nacionalni pokret je u Izraelu jo jednom sekularizovao
jevrejsku istoriju time sto je holokaust pretvorio u shoah, koji je "ex negativo" dobio
nacionalni prizvuk (istovremeno seanje i izbavljenje). U celini uzev, ovi novi termini su na
mesto dotadanjeg neisticanja faistikog antisemitizma postavili samo privid svestrane
rasprave i obavetenosti o zloinima nad Jevrejima. U stvarnosti, zamaglili su uvid u

realne izvore antisemitizma medijski instrumentalizujui zloine nad Jevrejima (Claussen

1994).
Danas je holokaust vie argument nego seanje. Kada je Habermas podrao
NATO napad na Srbiju uinio je to eksplicitnom analogijom sa Hitlerovim unitenjem
Jevreja (Habermas 1999, str. 68). Holokaust je postao metafora, moralna lekcija,
praktino upozorenje, opomena. Argument holokaust postao je aprioran, ne treba iznositi
premise jer je ve razumljiv i familijaran (Judt 1999). U SAD to nije bilo tako sve do
sredine 1960-ih. Kako je holokaust stekao centralno mesto u SAD javnom ivotu? Posle
rata glavne rtve su bile one koje su jo patile pod Staljinom. Jevreji ne. Hitler nije bio
zaboravljen, ali njegove rtve nisu bile agenda SAD politike i kulture. Holokaust je bio
striktno jevrejsko seanje i uglavnom privatno. Poetkom 1960-ih sa sudjenjem Ajhmanu,
zatim euforijom oko izraelskog uspeha 1967. u ratu, kod amerikih Jevreja tokom ratova
sa Arapima Izrael postaje ivo podseanje na jevrejsko preivljavanje. Da bi pomogli
Izrael ameriki Jevreji uspeno transformiu holokaust u gradjansku temu vanu za
nejevreje koliko i za Jevreje. Tokom sledee dve decenije slede filmovi, muzeji i uvodjenje
holokausta u kolske programe. Ameriki Jevreji u strahu od ubrzane asimilacije nalaze u
holokaustu sredstvo otpora asimilaciji u obliku neprijatelja - sveta oienog od Jevreja
(Judenrein Welt). Holokaust je korien kao sredstvo ouvanja identiteta amerikih
Jevreja. Ako je holokaust jedinstven i Jevreji moraju biti jedinstveni (Novick). To se
podudarilo sa jaanjem amerike opsesije sa "politikom identiteta" i konkurentskim
rtvovanjem. Premda nisu u SAD diskrimisani, Jevreji ipak imaju holokaust. Javlja se
holokaust ki do mere da svaki grad u SAD eli da ima spomenik mrtvim evropskim
Jevrejima. Holokaust postaje banalnost, gubei vezu sa izvornim smislom.
Holokaust se dobro uklopio u zakone industrije zabave. Filmovi i TV serije
izmenili su vidjenje Auvica i oteali poimanje drutvene funkcije antisemitizma (sa
fabulama Happy End i manipulisanjem grozotama). U SAD, SR Nemakoj i Izraelu novi
pristup antisemitizmu izraavao je razliite pokuaje nove integracije istorijskih zbivanja u
sadanjost i njihovu ideoloku zloupotrebu. U sva tri drutva na razliit nain tekao je
proces zaborava Auvica. U SAD su grozote holokausta snaile svetovne nade u
izbavljenje uz pomo patriotskog American Dream (ameriki san), a filmovi i serije o
progonima Jevreja konkurisali su slinim pokuajima afrikih crnaca. U Nemakoj je
oivljavanje holokausta bilo prepreka domaoj normalizaciji faizma i povlaenju crte
ispod prolosti, pa je sputavalo novu misiju ujedinjene Nemake u svetu. U Izraelu
holokaust je jaao misionarsku svest u otporu Jevreja stalnoj zaveri protiv njih. Jo pre
pojave Goldhagenove knjige Klausen je pokazao kako se zloini koji slue kao opomena,
danas masovno instrumentalizuju u industriji zabave. Medijski uspeh Goldhagena u
Nemakoj nekoliko godina kasnije to je samo potvrdio.
Popularnog pisca nije lako kritikovati u situaciji kada i nauka mora voditi rauna
o medijskom efektu. Najuticajniji akademski kritiar Goldhagena u Nemakoj verovatno je
bohumski istoriar Hans Momzen. On pripada piscima koji antisemitizam objanjavaju
materijalnim interesima, a ne iracionalnim pobudama. Momzen je moda najsistematinije

sporio sredinju Goldhagenovu pravolinijsku tezu o istrebljivakom karakteru nemakog

antisemitizma (Mommsen 1996 a; Mommsen 1996 b). Pokuao je da pokae d a j e razvoj
antisemitizma u Nemakoj sloen i neravnomeran i da njegova istrebljivaka verzija nije
bila dominantna. Pri tome je upadljiv njegov napor da rastereti nacionalnu prefaisticku
prolost, tj da diferenciranim sagledavanjem nemake tradicije, ovu otrije odvoji od
potonjeg razvoja faizma. Upozorio je da najpre treba razlikovati antisemitske struje u
Nemakoj i Evropi. Do 1930-ih prevladavao je religijski, hrianski antisemitizam koji nije
bio istrebljivaki. Druga verzija bila je tzv. disimilatorski antisemitizam prisutan u
nemakom carstvu koji se zalagao za izolaciju Jevreja, a kome je bio blizak Bizmark.
Fihteovska tenja za asimilacijom Jevreja u Nemakoj takodje je osobena. Ali put ka
nacistikom antisemitizmu nije vodio iz ovih struja nego od narodnjakih antisemita:
Vagner, emberlen, Fri. To je pre sporedna nego glavna antisemitska struja nemake
tradicije - pokuao je Momzen da otkloni optube. Osim toga, kao i kod drugih ideologija,
i kod antisemitizma treba razlikovati ideologe od operativaca: Gebels i trajher nisu isto
to Himler, Hajdrih i Ajhman (operativa ima svoju zahuktalu logiku). ak ni Hitler od
septembra 1930. do jula 1932. nije koristio ekstremni antisemitizam da ne bi odbio deo
biraa. Dalje, teko je elom narodu pripisati antisemitizam. Od sveukupnog lanstva
Hitlerove partije i stanovnitva samo su 15-20% bili ekstremni antisemiti, ali treba objasniti
kako je ta manjina nametnula miljenje veini. Kljuni razlog je, po Momzenu, taj to su
progoni Jevreja bili vano sredstvo da se razbije dravni aparat i poredak antijevrejskim
vanrednim zakonima. Istrebljivaki antisemitizam veina nemakog stanovnitva nije
prihvatala. ak je i Himler strahovao da e se i u najuem partijskom krugu kolege
oslobaati krivice za unitavanje Jevreja pred Zapadom i da e samo on na kraju biti
odgovoran. U svemu tome bila je krupna uloga Hitlera, upozorava Momzen. Vano je
shvatiti, ponavlja Momzen, da holokaust nije bio dugorono planirana akcija. ak je i
Himler u svom spisu "Postupak sa stranim narodima na Istoku" iz maja 1940. formalno
iskljuio istrebljenje. Tek krajem leta 1941. poinje sistematsko unitenje Jevreja kao
rezultat sadejstva lokalnih aparata SS, Glavne centrale za bezbednost Rajha i Dravnog
komesara za uvrenje nemakog narodnog bia (Himlera). Jo 1942. nacisti su se
kolebali izmeu ideje o reenju jevrejskog pitanja preko rezervata (Madagaskar-plan) i
potpunog istrebljenja. Tek kada je propao plan preseljavanja stanovnitva na istoku (od
Rige do Krima), poelo je sistematsko unitenje Jevreja. Momzen pripada
"strukturalistima", koji, medjutim, osporavaju dugorono planiranje holokausta drei da
se vie radilo o "savrenoj improvizaciji" nego o planu, koja je u sistemu "anarhije
nadlenosti" odvela "kumulativnoj radikalizaciji" i zahuktavanju genocida vlastitom
dinamikom.
Ne manje odluno Momzen osporava i Goldhagenovo objanjenje nemake
mrnje i sadizma prema Jevrejima. Po njemu, za nemaki antisemitizam nije tipian
sadizam ve hladna birokratska logika koja ljude tretira samo kao brojeve, a ne kao
pojedince. Bilo je to vie hladno ubijanje nego sadizam. Kod svih birokrata svest o krivici
potisnuta je imperativom nareenja (odgovoran je nalogodavac). Vie je re o

navikavanju na moralnu ravnodunost nego o antisemitskoj agitaciji (koja je bila rairena

kod nemakih gornjih klasa i pre nacizma). Funkcionalistiko objanjenje faistikog
terora Hansa Momzena u kljunim postavkama razlikuje se od "voajeristikog bavljenja
zloinom i zgraavanja nad tehnologijom nasilja", kako je ovaj istoriar ironino nazvao
Goldhagenov pristup. U diskusiji koja je usledila nakon Momzenovog izlaganja na skupu
fondacije "Fridrih Ebert" bilo je prigovora da je precenjen udeo birokratije u zloinima i
haos nacistikog sistema. U javnosti je Momzenova kritika Goldhagena shvaena kao
odbrana nacionalnog interesa, a bilo je ak ekstremnih gledita da je u Momzenovoj
porodici bilo antisemitizma, jer je otac Hansa Momzena pisao protiv Jevreja i bio pripadnik
Jurinih odreda. (Kohler 1996).
Dok je dobar deo Goldhagen-debate u Nemakoj otvorio stare sporove oko
sutine faizma i tekao mimo Goldhagenovih gledita, u SAD se kritika vie doticala
samog pisca i njegovih motiva. Po svemu sudei, ameriki kritiari (Birn 1997; Finkelstein
1997) podstakli su Goldhagena na temeljniji odgovor od nemakih (Goldhagen 1997).
Treba saeto prikazati tok ove diskusije. Kanadska istoriarka Birn nastojala je da pokae
da je Goldhagen sistematski iskrivljavao izvornu grau, a njujorki politikolog Finkeltajn
potrudio se da dokae da je njegov sunarodnik Jevrejin to inio i sa sekundarnom
literaturom. Deo literature o holokaustu nastao je u sklopu cionistike paradigme koja
nacistiki genocid poima kao vrhunac milenijumske mrnje prema Jevrejima. To je po
Finkeltajnu apologetska dimenzija cionistikih rasprava, a Goldhagenova knjiga spada u
kategoriju ove literature. Opti utisak Birnove je da je Goldhagen izvore koristio
selektivno, pristrasno i nereprezentativno. To vai kako za arhivsku gradju tako i za
sekundarnu literaturu. Knjiga se temelji uglavnom na sekundarnoj literaturi izuzev dela
Nirnberskih arhivskih dokumenata, dela Saveznog nemakog arhiva i Ludvigsburkog
arhiva o suenju ratnim zloinima.
Osim toga, piev pristup odve je mehaniki i ne odgovara sloenom
istraivakom poduhvatu, kao to je ispitivanje motivacije ubica. Birn je dovela u sumnju
kljunu Goldhagenovu evidenciju, tvrdei da je on selektivno tumaio izvetaj iz arhiva o
aktivnosti 65. policijskog bataljona. Po njoj, ta gradja ne svedoi d a j e ubijanje Jevreja bilo
prioritetno, ve se ravnopravno pominju Rusi, Poljaci, Jugosloveni i Jevreji. Pisac iz
arhivske gradje izvlai jednodimenzionalnu sliku i onda kada opisuje aktivnost 309.
policijskog bataljona u Bjalistoku juna 1941. Na iskrivljen nain tumai i ulogu redovne
policije. Tu Birnova takodje daje primere selektivnog korienja arhivske gradje. Uopte,
Goldhagen ublaava represiju nad Slovenima, naroito nad Rusima. Tako je, npr. u
marevima smrti, prema drugim podacima, bila samo treina Jevreja. Dakle ova mera
koriena je i protiv nejevrejskih naroda. Takodje se mogu nai brojni podaci o
destruktivnom ponaanju Vermahta i SS trupa i prema nemakom stanovnitvu, tzv.
defetistima. Pored toga to selektivno tumai izvore, Goldhagen odve malo koristi ve
postojea istraivanja. Da je koristio vie izvora, slika bi bila sloenija. Tako uopte nema
poredjenja nemakih i nenemakih zloinaca. U okupiranim zemljama udeo kvislinga bio
je veliki (npr. bilo bi zanimljivo poreenje sa francuskom, hrvatskom i maarskom

policijom). Veliki broj logora u SSSR-u funkcionisao je bez nemakog personala uz

minimalni nemaki nadzor. Naravno, to ne skida odgovornost sa Nemaca jer je njihova
ratna ekspanzija bila krajnji uzrok zloina, ali je ova okolnost vana za razumevanje
motiva pojedinaca i uzroka zloina. Kritika Birnove je zanimljiva, jer se u istoriografiji retko
moe sresti kontrola korienja arhivskih izvora. Obino se tu nekritiki veruje
istraivaevom izboru i tumaenju gradje. Birn dodaje da je Goldhagen selektivno koristio
i sekundarnu literaturu (naroito u uvodu). Nemaku istoriju tumai kao beskonanu borbu
Jevreja i Nemaca, a nacistika faza po njemu je ispunjenje svrhe nemake istorije.
Verbalizam i ponavljanje su stilska odlika knjige. Pisac ne poredi ispitivane policijske
bataljone sa drugim jedinicama - pa slobodno zakljuuje da je sastav prouavanog
bataljona odgovarao strukturi nemakog drutva. Odve lako uoptava. iroko
pripovedanje, "kliniki pristup", kako ga Goldhagen zove, zatim opirno prikazivanje
grozota - sve to ide na utrb teorije. Goldhagen mea zadatke naunika i svedoka (o
poslednjem ima opirnog materijala u memoarima rtava).
Njujorski sociolog N. Finkeltajn razlikuje dve vrste radova o holokaustu:
istraivake radove koji su istorini i multikauzalni (uvaavaju sloenu uzronost), i
holokaust literaturu, neistorinu i monokauzalnu (Finkelstein 1997). Finkeltajnovoj kritici
daje teinu okolnost to je i sam Jevrejin, koji je otvoreno skrenuo panju na apologetsku
dimenziju cionistike rasprave, a to je ona koja posmatra nacistiki genocid kao vrhunac
hiljadugodinjeg progona Jevreja. Pri tome se u kritici cionizma poziva na jevrejskog
naunika D. Bankira.
Dok je Birn proveravala Goldhagena na arhivskoj gradji, Finkeltajn je nastojao
da ga opovrgne navodei drugaije nalaze iz sekundarne literature (Kater, Kershaw,
Reichmann Bankier, Gordon, Pulzer etc). Po Goldhagenu, Hitlerov reim imao je
podreenu ulogu u istrebljivanju Jevreja, jer je od ranije postojao istrebljivaki
antisemitizam. On porie da su Jevreji u bilo kom obliku odgovorni za antisemitizam,
antisemitizam je "nezavisan od jevrejske prirode i aktivnosti". Finkeltajn upravo to spori.
Tvrdi da nemaki antisemitizam nije bio dovoljan uslov za nacisticki genocid nad
Jevrejima. Istrebljivaki antisemitizam slui Goldhagenu kao deux ex machina i opasno
ga pribliava tezi da je skoro svaki Nemac latentni Hitler. Finkeltajn ak sumnja da je
holokaust dogadjaj sui generis, neuporediv, jedinstven. Tvrdi d a j e slinih stvari bilo i na
amerikom jugu. Dalje (slino Nortu i Doveu), tvrdi da poetkom tridesetih godina
antisemitizam nije zahvatio radniku klasu (Goldhagen pak izriito tvrdi da nije zahvatio
samo ui krug njenog vodjstva i inteligencije). Tu Finkeltajn navodi Palcera (Pulzer) i
Volkova (Volkov) koji su pokazali da antisemitizam nije bio duboko ukorenjen i rairen u
Nemakoj jer je razvijeni radniki pokret bio protiv antisemitizma. tavie, po jednom
cionistikom dokumentu "jevrejska samokritinost rairena medju nemakom cionistikom
inteligencijom bila je vrlo slina nemakom antisemitizmu". Sporna je i tvrdnja da je Hitler
uvek otvoreno ispoljavao antisemitizam Po J. Kershavu (Kershaw), antisemitizam nije
nikada zauzimao centralno mesto u Hitlerovim govorima. Zato Finkeltajn ocenjuje kao
monokauzalnu kljunu Goldhagenovu tvrdnju da faistiki reim nije izmenio odnos

Nemaca prema Jevrejima. Goldhagen potcenjuje strah od represije faistikog reima kod
obinih gradjana, pa zato moe da tvrdi d a j e utanje Nemaca znailo podrku genocidu.
Finkeltajn, pak, navodi da postoji u literaturi dosta dokaza da se veina Nemaca nije
slagala sa faistikim antisemitizmom i da su odbijali da se pridrue pogromima nad
Jevrejima (Bankier). Spontani nemaki antisemitski ispadi su, tavie, bili retki, i bilo je
manje podrke naroda rasistikom antisemitizmu nego na amerikom jugu. Stoga je
ironina tvrdnja Goldhagena "da Nemce ne treba karikirati ". A ubedljiv protivargument
Goldhagenovoj homogenizaciji nemakih delata je arolikost nemakih rtava koju je
sam naveo.
Goldhagen se u odgovoru ograniio na opovrgavanje Birnove ocene njegove
knjige izbegavajui raspravu o arhivskom materijalu (Goldhagen 1997). Trudio se da
pokae da je Birn izvrnula sadraj i poruke knjige. To treba pokazati itaocima jasno, a
poto arhivski materijal nije dostupan itaocima rasprava oko njega ne moe ubediti
itaoe. Odbio je da ulazi u raspravu oko arhivskih izvora tvrdei d a j e Birnova sebe i svoj
prilog sama diskreditovala. Manir Betine Birn je sudski, ona nastupa kao tuilac, a neki
njeni prigovori (da je holokaust satanizovan, da su stvarni dogadjaji vrlo relativisani, jezik
maliciozan i prepun opisa grozota, pri emu su Nemci prikazani na nediferenciran
rasistiki nain) krajnje su retorini. Dokumenta koja navodi Birn su nereprezentativna, to
su falsifikati bez dokaza, kao na primer, ocena da je Goldhagen tvrdio da su nacisti
"ostvarili teleologiju nemake istorije". Tu je Goldhagenu najbolji arbitar Habermas i
njegova izriita ocena da je u knjizi re o politikoj kulturu, tj. onome to se moe menjati
(a ne o biologiji). Dalje, namera mu nije bila transistorijska, kako tvrdi Birn, da govori o
nepromenljivoj brutalnoj prirodi Nemaca. Smatra d a j e to prigovor koji ga tereti za rasizam
i odbacuje ga. Uopte tvrdi da su prigovori o njegovim neosnovanim uoptavanjima u
stvari fikcije same Birn. Porie da je koristio samo 200 izvetaja tvrdei da je pregledao
vie hiljada, navodei da cilj njegovog istraivanja nije bila "drutvena pozadina" ustanova
koje je prouavao nego njihova ideoloka srodnost sa reimom ustanova. Tvrdnju Birnove
da je on samo pretendovao na empirijski rad, ali da je u tome promaio, Goldhagen
naziva retorikim trikom. Misli d a j e u njegovoj knjizi u dovoljnoj meri istaknuta i brutalnost
prema nejevrejskim zatvorenicima. Ni ova polemika nije liena Goldhagenove
arogannosti. Odbacio je sve prigovore, a kritiare omalovaio: Finkeltajna je nazvao
"neofitom", a Birn je po njemu antisemita.
Premda prilino izdiferencirana nauna strana rasprave oko Goldhagena nije na
konstruktivan nain suoila razliite pristupe, niti je argumentacija sueljena na dovoljno
hladan nain, a jo manje se moe rei da je istina nepobitno osvetljena. Izneti su otri
agumenti koji su na ne manje rezolutan nain poricani. Kada je o naunoj strani rasprave
re ostaje utisak o nepomirljivoj suprotnosti izmedju pristupa, a ne o njihovom
konstruktivom dopunjavanju.
Kritiku Finkeltajna i Birnove trebalo bi po sutini i namerama odvajati od
estokog negiranja Goldhagenove studije od strane konzervativnih antisemita,
"Holokaust-revizionista" okupljenih oko kalifornijskog asopisa Journal of Historical

review. Ova medjunarodna revizionistika antisemitska struja trudi se da prikaze Auvic

kao veliku la u slubi cionistikog mita. U osvrtu na Goldhagenovu knjigu stoji d a j e re o
zloj knjizi punoj mrnje prema Nemcima (Weber 1996). Najpre, tvrdi se da je apsurdna
"porodina cifra" o 6 miliona ubijenih Jevreja. Zatim knjiga je prepuna arogantnih
etnocentrinih komentara o jedinstvenom i neuporedivom zloinu nad Jevrejima. Jer
Staljin je, kae arls Veber, ubio vie Ukrajinaca 1932-33, nego Hitler Jevreja 1942-45.
Sporni su u knjizi navedeni dokumenti, izvori i fotografije. Vojnici Vermahta bili su,
navodno, disciplinovani, SS-ovci su u Auvicu kanjavani zbog "emotivnog
zadovoljavanja" a Himler je govorio o znaaju jevrejskog rada u logorima. Dalje, Jevreji su
imali predominantnu ulogu u ranom sovjetskom reimu i sovjetskoj upravi u baltikim
republikama 1940-41. Otuda osvetniki antisemitizam baltikih naroda. Jevreji su pruali
otpor nemakim vlastima, bili su partizani, to je uzrok odmazde. Goldhagen ignorie
Lojhterov (Leuchter) izvetaj koji porie holokaust. Antisemitske mere preduzimane su u
ratu kada su i sami Nemci bili podvrgnuti genocidu, okolnost koju mnogi ignoriu. Npr. u
Poljskoj, je ubijeno 58.000 nemakih civila septembra 1939, a ameriki Jevreji pozivali su
na sterilizaciju Nemaca 1941. Morgenthau-plan (Ruzvelt-eril) iz septembra 1944. je
predvidjao deindustrijalizaciju Nemake, a bombardovanje Drezdena bilo je genocidno. U
tim uslovima teko je bilo oekivati simpatiju prema Jevrejima. Osim toga nemaka
internacija Jevreja donekle je slina amerikoj internaciji Japanaca. Ovim tvrdnjama
Veber pokuava da neutralizuje tezu o neuporedivosti holokausta. On dalje opominje da
se nemaki antisemitizam mnogo ne razlikuje od francuskog i amerikog. U Vajmarskoj
republici Jevreji su bili natproseno zastupljeni u trgovini i bankarstvu, kao i u sovjetskom i
madjarskom reimu. Trei Rajh je do 1938. bio relativno blag prema Jevrejima (dakle
antisemitizam nije duboko ukorenjen). Goldhagen u stvari iri mrnju izmedju Jevreja i
nejevreja u duhu stare hebrejske tradicije i rei proroka Isaije o dizanju brata protiv brata,
zavrava svoj osvrt ameriki revizionist arls Veber.
Tome nasuprot, ameriki istoriar Dad podvukao je znaaj holokausta kao
moralne opomene uprkos tome to se moe razgovarati o njegovoj jedinstvenosti (Judt
1999). Holokaust jeste bio jedinstveni oblik industrijskog rasnog ubijanja. Ali moralna
nenormalnost holokausta nije posledica njegove jedinstvenosti. Jedinstvenost je kod ovog
sluaja opisna kategorija. Ako, naime, istaknemo neuporedivost holokausta, onda to mora
biti rezultat naroitih karakteristika uoenih na osnovu sasvim razliitih kriterija. Kojih?
injenica je da je sve to uinjeno Jevrejima? Ali, to za mnoge ljude nije dovoljan
argument. Osim toga, Auvic nam nije neophodan za izvlaenje naroite pouke. ak ni
cionizmu nije bio neophodan holokaust da bi se opravdao. Holokaust nije bio ni
"univerzalno" iskustvo. To je bio zloin odredjene grupe ljudi nad drugom u odredjenom
vremenu i prostoru. To je jevrejsko seanje, a moda i nemako. Dad smatra da
holokaust ima status ikone jer obeleava kraj uasnog veka i neto za ega nemamo
izraz u modernom reniku. To je ideja zla. Ali, holokaust je oznaka i mnogo ega drugog.
Najpre strane istorije koju ne moemo zaboraviti, a poto je i simbol apsolutnog zla ima i
specijalnu vrednost u svetu noenom morem etike i ideoloke neizvesnosti. E. Vizel

kae da se holokaust ne moe nikako posredovati (TV serijom). Samo oni koji su bili tamo
znaju ta je to, drugi nee nikada znati. Ipak Dad smatra da sveprisutnost holokausta
nije ni tako loa. U meri u kojoj opsednutost iskorenjivanjem evropskih Jevreja doprinosi
popravljanju moralnih kriterija izbora, treba podsticati javno interesovanje za holokaust.
Nisam siguran d a j e to dobro za Jevreje, upozorava Dad, ali za SAD apsolutno jeste.
Debata oko Goldhagena u pravom smislu postala je interkontinentalna kada su
se u Nemakoj pojavile reakcije na kritiku Birnove i Finkeltajna. Kau je optuio Birnovu
da je pod uticajem nemakih, ukrajinskih i baltikih antisemitskih emigrantskih
organizacija u SAD i Kanadi (Kautz 1998), a Kincel je Finkeltajna svrstao u predstavnike
teze o svetskoj jevrejskoj zaveri (Kntzel 1998 b). Kao da su Nemci jedva ekali
anticionistiku kritiku Goldhagena, pa je nedeljnik Der Spiegel od Finkeltajna (Jevrejina)
nainio anti-Goldhagen zvezdu. Ovo je primer u kojoj meri je jedna nauna studija
polarizovala frontove. Polarizacija se ne moe svesti na suprotnost levice i desnice, ve je
sloena i izukrtana: revizionisti protiv cionista, nacionalisti protiv anacionalnih,
konzervativci protiv socij aliberal a itd. Nemaki naunici nisu izbegavali da u javnoj
polemici prihvate rizik politike kvalifikacije, a ideoloko-kritiki pristup katkad je nadmaio
teorijsku polemiku unutar Goldhagen debate. U svakom sluaju, obe strane su neodvojive
i bilo bi iluzorno oekivati istu idejno neopredeljenu debatu oko pitanja koje duboko
zadire u nemaku istoriju i savremenu politiku. Poznati kanadski revizionist Ernst Cundel
(Zundel) pozdravio je Finkeltajna i Birnovu kao "intelektualno hrabre naunike", a u
Nemakoj su Momzen, Herbert i neki leviari podrali Finkeltajna. Tako je debata oko
Finkeltajna otkrila podvojenost i unutar jevrejskog odnosa prema "holokaustu". Kada je
Viperman ustao u odbranu Goldhagena situacija je postala jos zamrenija. (Wippermann
1998 b) Dok je Kincel ocenio Finkeltajna kao advokata Palestinaca. Momzen ga je
svrstao u "najznaajnije kritiare cionizma", a, sumirajui sloenu debatu, Viperman je
zakljuio d a j e kritika Goldhagena postala opscena.

3. 6. Goldhagen i levica
Nemogue je u celini, a i nepotrebno, tragati za motivima svih uesnika u
zamrenoj debati oko Goldhagena. Pokazana je njena sloenost, haotinost i
nepreglednost koja je dobrim delom rezultat nestanka bipolarne ideoloke podele u svetu
krajem XX veka. Kod teorija o faizmu sve do nestanka hladnog rata bilo je vie reda.
Teorije o faizmu iz 1990-ih godina dobar su pokazatelj idejnopolitikog kolebanja,
revizionizma, pregrupisavanja, ali i pojave novih ideoloko-teorijskih iskljuivosti. Sve do
nestanka hladnog rata antikomunizam je unosio red u gradjansku misao o drutvu, a sa
nestankom socijalistikih evropskih reima minulu homogenizaciju oko kritike totalitarizma
zamenilo je idejnopolitiko rasulo i pojaana teorijska eklektika i nedoslednost. Pored
dnevne tampe, u hamburkim nedeljnicima Die Zeit i Der Spiegel i berlinskim
nedeljnicima Jungle World, Bahamas i asopisima Kalaschnikow Archiv i Glasnost tekle
su polemike oko Goldhagena i antisemitizma u savremenoj Nemakoj, a naroito bivem

DDR-u. Rasprave su obelodanile teorijsku arolikost razliitih frakcija savremene levice u

SR Nemakoj. Najoptije govorei poto je Goldhagen ignorisao marksistika objanjenja
antisemitizma levica ga u teorijskom pogledu nije mogla prihvatiti, ali ga je podrala u
idejnopolitikoj debati. U debatama oko Goldhagena izdiferencirala su se u polemikama
dva stanovita: prvo marksistiko tumaenje antisemitizma koje istie njegov
instrumentalni karakter i drutvenoekonomske izvore, a ne poima ga kao samosvrhu, i
druga u osnovi istoricistika teza da je holokaust rezultat naroitog nemakog razvoja,
kako tvrdi i Goldhagen.
Goldhagenove teze bile su provokacija za levicu da zauzme jasniji stav oko
novih rasprava o faizmu, jer je njujorki sociolog razdvojio istoriju nemakog mentaliteta
od osobenosti kapitalizma unutar kog se razvio, dok univerzalizam kritike teorije ne daje
za pravo tezi o jedinstvenosti nacistikih zloina niti posebnom nemakom putu razvoja.
Kritika teorija je istoriji mentaliteta suprotstavila dijalektiku prosvetiteljstva u kojoj
tehnika racionalnost i drutveno porobljavanje nisu nespojivi. Antisemitizam je racionalno
sredstvo vlasti, a ne rezultat mrnje. Adorno, Horkhajmer i Luka su tvrdili da totalitarni
antisemitizam nije nemaka nacionalna osobenost nego rezultat razvoja kapitalizma u
Nemakoj. Medjutim, ni leviarska kritika Goldhagena nije bila jedinstvena. Sjedne strane
su pisci, koji se u uem smislu ne mogu tretirati kao nastavljai kritike teorije (Pecold,
Rot, Kini, Kraus, Nort i drugi), koji dre da se antisemitizam ne moe istraivati izvan
celine faistikog rasizma i krize kapitalizma (ovoj struji je blizak i Viperman). S druge
strane su srodni, ali ipak drugaiji predstavnici kritike teorije (Postone, Krug, Nahtman)
koji antisemitizam tumae univerzalnim zakonima postvarenja kapitalistikih odnosa.
Premda srodne, primedbe Goldhagenu upuene od levice razlikuju se od jedne
do druge struje. Pecold zamera Goldhagenu da svodi ideologiju nemakog faizma na
antisemitizam i da redukuje faistiku dravu na poduhvat ubijanja Jevreja. Time je itav
program faistikih vlastodraca ostao izvan vidokruga, a Kopolev je lakonski zapazio:
"Izgleda da Goldhagen stvarno veruje da je smisao i cilj Hitlerovog rata bio globalni
holokaust, tj. unitenje svih Jevreja. Zamenio je cilj i sredstva". Reju nemaka istorija i
rat su skraeni i svedeni na antisemitizam (Ptzold 1997). Izvor zloina je, medjutim,
dublji i sloeniji. U Goldhagenovom istraivanju logora nema uzroka niti interesa. Pisac je,
dodue, skrenuo panju na vaan plan pojedinca, ali je zamaglio optu temu. Zloini se
ne mogu odvajati od ciljeva drave, a to je bila vizija krajnje i trajne pobede nemakog
kapitalizma, tj. kapitalistika Evropa pod kukastim krstom. Tu treba traiti uzroke ubijanja
Jevreja u ratu. Ali to se ne moe pokazati na nominalistiki nain. To je lepa mrlja
Goldhagena. On odbacuje racionalna tumaenja zloina (prinuda nad ubicama, lepa
poslunost, birokratska kratkovidost i bezdunost) jer po njemu sva ta tumaenja
neutralizuju zloine i oslobadjaju zloince. Mandel je uoio d a j e veina zloinaca delala iz
poslunosti, rutine i raunice, a vie leviarskih pisaca je istaklo da je kod unitenja
Jevreja bila odluujua politiko-demografska raunica. Ideologija nemakog faizma bila
je relativno otvorena i mogla se prilagodjavati klasnopolitikim zahtevima. Tako je npr. Rot
primetio da je u pozadini unitenja Jevreja bilo "nadoknadjivanje posledica krize, kao,

npr., u stambenom pitanju". Skoro svi delovi "arijevskog" stanovnitva profitirali su od

"ariziranja", bojkota ili zaplene jevrejskih preduzea, otputanja inovnika, tzv.
"oslobadjanja" stambenog prostora ili nadeksploatacije Jevreja u logorima. Pecold je
promenu faistikog plana (od finansijski unosnog progona u kom su se Jevreji od smrti
spasavali plaanjem otkupa do unitenja Jevreja) objanjavao velikim siromatvom
poljskih Jevreja. Dakle antisemitizam nije bio iracionalna samosvrha vec vieslojna
raunica vladajuih snaga i sredstvo svesne manipulacije. Druga struja levice, bliska
frankfurtskoj koli, takodje je na tragu kritike kapitalizma, ali je vie
filozofskoistorijskiobjanjavala antisemitizam kao izraz instrumentalne racionalnosti
Moderne. Ovi pristupi se nisu iskljuivali ve konstruktivno dopunjavali.
Goldhagenovu sredinju, dodue tendencioznu i paualnu tezu (Nemci su bili
pristalice istrebljivakog antisemitizma) njegovi kritiari su iskoristili ne samo da pisca
diskredituju nego i skrenu raspravu sa prave sutine spora. Spor nije u tome da li je
istrebljivaki faistiki antisemitizam stvar biologije ili politike kulture Nemaca nego koji
su materijalni uzroci (iri sistemski zakoni kapitalizma i ui interesi konkretnih klasa i
grupa) samo u Nemakoj stvorili tu vrstu odnosa prema Jevrejima. Goldhagen se
iskljuivo vezao za antisemitizam i utoliko mu je pristup jednodimenzionalan i nedovoljan
da bi valjano obuhvatio subjektivnu logiku faistikog varvarstva, njenu vieslojnu
dinamiku i strukturnu sloenost (Krauss 1996). Zbog toga je najpre prevideo istrebljivaki
karakter faistikog antimarksizma, a potom precenio istrebljivaki antisemitizam. Naime,
istrebljivaki antisemitizam nije bio odluujua premisa i motiv genocida ve je to sloenija
vizija narodnjake zajednice izabrane rase kojoj pripada budunost. Ova "intrinsina
motivacija", tj ubedjenost nacista, nije poivala na jednodimenzionalnoj antisemitskoj
mrnji nego na kompleksu profaistickih stavova: dogme o izabranosti bioloki shvaenog
gospodarskog naroda i rase, granitna vrsti-na vojnika, etika dunosti u ijem je sreditu
ponosna i lepa poslunost, antikomunizam, antisemitizam i antiliberalizam. Najdublja
interesna osnova bio je savez faistike partije i delova buroazije u cilju guenja
radnikog pokreta i nastavljanja imperijalistike ratne ekspanzije. U ovom sklopu i delovi
drugih klasa i slojeva videli su ansu uspona. Mogunost uspona u vladajuu rasu
mnogima je izgledala kao reenje ivotnih protivrenosti i motivacija za okrutno uklanjanje
neprijatelja. Tek je "ienje" nemakog naroda od marksizma, uklanjanje KPD i SPD
otvorilo put irenju faistike ideologije. Marksisti ne spore da je Jevrejin kao
viefunkcionalni neprijatelj imao sredinju ulogu u nacistikoj ideologiji, ali se ne moe
izolovati od svog "sijamskog blizanca" marksizma i ire osnove narodnjake ideologije o
gospodarskoj rasi. Svest o pripadnosti gospodarskoj rasi koja je u biolokom pogledu
nadmona nad ostalima (i tu Kraus za razliku od Momzena dri d a j e Goldhagen u pravu)
stvorila je dobrovoljne ubice, a to nije uinio konformizam grupe ili strah od sankcija.
Otuda pokretaki momenat nije bio apstraktno izolovani antisemitizam, ve poistoveenje
sa gospodarskom rasom u ratnoj sudbinskoj zajednici. Dakle, isticanjem "line
ubedjenosti" kao sredinjeg momenta kod Hitlerovih dobrovoljnih delata, Goldhagen je
pogodio sutinu subjektivne logike faistikog varvarstva. Ali poto je sutinu ovog

ubedjenja redukovao na istrebljivaki antisemitizam, uprostio je sloenost motivacije

nacistikih delata i ak ju je zamaglio. Objavljena su izvorna operativna nacistika
dokumenta (poznati Kommisairbefehl iz juna 1941. i druga) gde su dati podaci o streljanju
komunista u Rusiji, a ne samo Jevreja i o centralnom znaaju antikomunizma za
nacistiku ideologiju (Khnl 1980, S. 351 et passim). Istoni front je za Trei Rajh bio
najvanija i sudbinska bitka. Sredinom 1943. tamo je bilo koncentrisano preko 13,5
miliona ljudi (Vermaht, ostale borbene trupe i pomono osoblje), a unutar granica SSSR-a
od 22. juna 1941. ivelo je oko 5,1 miliona Jevreja. Od toga broja rauna se da je na
teritoriji koju je Vermaht titio bilo izmedju 2,75 i 2,9 miliona Jevreja (Meyer 1997, S. 15152). Istrebljenje je poelo tek nakon pobeda u osvajakom ratu, a vojni uspesi su bili
conditio sine qua non holokausta. Ubijanje Jevreja bilo je mogue samo dok je vojska
drala front. Uopte je postojala iroka saglasnost izmedju vojnog i dravnog vrha u
Treem Rajhu koja je poivala na vrstim sponama i zajednikim interesima: revanizam,
militarizacija, rat, osvajanje (pre svega na istoku), antiboljevizam i antisemitizam.
Vermaht je tesno saradjivao sa SS trupama, a komandanti Hitlerovih armija, pruski
plemii, u svojim naredbama su ponavljali da je najvaniji cilj borbe protiv jevrejskoboljevickog sistema zatiranje njihovog azijatskog uticaja na Evropu. Zato borac na Istoku
nije tradicionalni ratnik nego osvetnik rase protiv jevrejskih niih bia (Ibid., S. 155).
Vermaht je bio najodgovorniji za ubistvo ratnih zarobljenika. Od oko 5,7 miliona sovjetskih
zarobljenika ubijeno je oko 3,3 miliona. To nisu bili samo Jevreji. Na osnovu direktiva
odmah su ubijani "profesionalni revolucionari, politiki komesari, funkcioneri, intelektualci,
buntovnici i fanatini komunisti" (Ibid., S. 165) Ni u praksi se antisemitizam nije mogao
izdvojiti iz opteg nerazdvojivog ideolokog sklopa rasizma i antikomunizma.
Naredni vaan leviarski prigovor Goldhagenu je da je potcenio otpor
antisemitizmu kod nemakog radnikog pokreta. U tome je levica jedinstvena, od
socijaldemokrata do trockista (Dowe 1996, Khnl/Erlinghagen 1997, North, 1998). Dejvid
Nort sa Miigenskog univerziteta smatra da je sporan Goldhagenov sredinji pojam iz
naslova, "obian Nemac". To je vrlo iroka kategorija, ne vidi se ta ga ini obinim. ta je
osobenost "obinog Nemca" sa stanovita drutvene strukture (da li su to preteno
seljaci, industrijski radnici ili srednja klasa)? Pojam "obian Nemac" kod Goldhagena ne
odraava unutranje granice i sukobe nemakog drutva 1933. To nije nauno
istraivanje nemakog drutva, ve idealni portret homogenog drutva koji se nekritiki
oslanja na nacistiki mit o jedinstvenom krvlju i rasom definisanom nemakom narodu.
Pisac nacistikoj viziji venog nepromenljivog Jevrejina suprotstavlja ne manje
nepromenljivog Nemca. Vizija nepromenljivog Nemca je, bar do 1945, poivala na
potcenjivanju leviarskog otpora antisemitizmu u nemakoj istoriji. Goldhagen
komunistiki pokret Nemake ne pominje, a socijaldemokratski samo uzgred (North
1998).
Premda estoki kritiar nacistikog rasizma i nemake povike na Goldhagena,
berlinski istoriar Viperman takodje dri d a j e sporna pieva teza d a j e u nemakoj istoriji
duboko ukorenjena tradicija istrebljivakog antisemitizma. (Wippermann 1997 c).

Viperman sumnja da se samo antisemitizam moe odseno analitiki apstrahovati i

razdvojiti od ostalih faistikih sadraja. Nemaki faisti nisu bili samo antisemiti, nego su
podjednako gajili predrasude prema Slovenima, Sinti i Romima i uopte neevropskim
narodima. Antisemitizam je odve istrgnut iz opteg sklopa rasizma. Meutim, za razliku
od ostalih leviarskih struja, koje istiu klasni karakter faizma, Viperman (blizak
socijaldemokratiji) tvrdi da je na delu bila pre svega rasistika drava koja je istila sva
strana tela (planirano je da se posle uklanjanja Jevreja ukloni 20-30 miliona Slovena).
Goldhagen obilazi ove injenice i time relativie i negira druge oblike genocida.
Ne posveuje panju eutanaziji, pominje je samo da bi pokazao da je bila manje grozna
od antisemitizma. Prema Poljacima ima cinian stav, tvrdei da su Nemci bili blai prema
Poljacima, iako su Sloveni u stvarnosti bili proglaeni podjednako niim biima u rasnom
pogledu. Goldhagen polazi od pogrene teze da se nacizam rukovodio pre svega
antisemitizmom, ime potiskuje u drugi plan faistiki rasizam. Viperman postavlja
direktno pitanje zato se ne pie o faistikom unitenju Roma? Dakle, Nemci nisu bili
samo dobrovoljni izvrioci Hitlerovog antisemitizma, nego njegovog globalnog rasistikog
programa. Zbog ovog selektivnog pristupa Goldhagen nije dovoljno radikalan.
Antisemitizam moe biti prolost, ali rasizam ne. Danas svaki peti Nemac mrzi Jevreje, a
dve treine preziru Sinti i Rome (Wippermann 1997 c).
Goldhagen nije bio samo povod da levica iznese svoje gledanje na
antisemitizam, ve je provocirao i nove reakcije na marksizam. Polemika Vipermana i
Rota nije jedini primer. Pre nego se pokau jo neki otpori, treba ukratko pomenuti
gledita savremene kritike teorije koja su se javila kao reakcija na Goldhagen-debatu.
Jo je u kljunim pojmovima predstavnika frankfurtske kritike teorije 1940-ih godina
uoen sklop rada i nasilja, materijalnog sveta i kulture kao glavni uzrok koji je doveo do
Auvica - sa osnovnom porukom da Auvic traje i nakon preobraaja konclogora u
spomen obeleje. Auvic je simbol represije kapitalizma unutar kog je nastao i
antisemitizam. Tome nasuprot, sredstva masovnog optenja izmenila su gledanje na
Auvic i oteala poimanje drutvene funkcije antisemitizma. Auvic se preobratio u
potroaku robu zvanu holokaust (Claussen 1994). Nije, dakle, slabljenje seanja
potisnulo Auvic u maglu prolosti ve industrijsko-kulturni vetaki proizvod nazvan
holokaust, koji je zamaglio vezu Auvica i kapitalizma. Postone je skrenuo panju na
vanu stranu antisemitizma koju Goldhagen nije uoio, niti je mogao uoiti u sklopu
vlastitih istraivakih prioriteta i ignorantskog odnosa prema drutvenoekonomskim
izvorima antisemitizma (Postone 1983). Osobenost nemakog faizma nije obim ubijanja
Jevreja nego kvalitativna crta unitavanja, ali ne u Goldhagenovom smislu. Antisemitizam
se, naime, razlikuje od drugih oblika rasizama. Mo Jevreja poimana je kao nevidljiva,
tajna, mrana medjunarodna zavera, a plutokratski kapitalizam i boljeviki socijalizam
prikazivani su kao marionete svetskog jevrejstva. Jo je Horkhajmer uoio da su Jevreji u
istoriji poistoveivani sa novcem. Postone je uveren da se nacistiki antisemitizam moe
razumeti uz pomo Marksove teorije o fetikom karakteru robe. Roba je drutveni odnos,
a novac se javlja kao jedino mesto vrednosti i otudjeni oblik robe. Faistiki antisemitizam

bio je, u stvari, antikapitalizam koji je poivao na jednostranom i apstraktnom napadu na

novani i finansijski kapital. Suprotnost izmedju materijalnog - konkretnog (neposrednog
rada) i apstraktnog (novca) preobraavala se postupno u rasistiku suprotnost izmedju
arijevca i Jevrejina.
Frankfurtska kritika teorija stalno je isticala da moderni antisemitizam poiva na
biologizaciji kapitalizma, koji se poima u apstraktnom obliku kao medjunarodnojevrejstvo.
Jevreji nisu postoveivani samo sa novcem i lihvarskim bankarstvom nego uopte sa
kapitalizmom. Postali su olienje beskrajno mone industrijske vlasti kapitalizma.
Antikapitalizam je uspeno preusmeren u antisemitizam. Bioloko tumaenje apstraktne
strane kapitalizma se nije sluajno zaustavilo na Jevrejima: Jevreji su brzo prodirali u vrh
gradjanskog drutva, a uz to bili su neukorenjeni, internacionalni i apstraktni, otuda dugo
odravanje antisemitske tradicije u Evropi. Postone je uveren da je i moderni
antisemitizam naroito opasni oblik postvarenja (fetia). Prua celoviti pogled na svet,
naizgled ubedljivo razjanjava razliite oblike antikapitalistikog nezadovoljstva i zgodno
ih politiki izraava. To je skraeni antikapitalizam ispunjen mrnjom protiv apstraktnog
izvora svih zala u obliju Jevrejina. Logori su bili arijevska "negacija kapitalizma", mesto
unitenja Jevreja - olienja apstraktnog. Jevreji su pretvarani u apstraktne brojke, a
potom u dim, ali su ipak poslednji ostaci konkretne predmetne "upotrebne" vrednosti
koricene: odea, zlato, kosa, sapun. Dakle, Auvic, a ne 1933. bili su istinska "nemaka
revolucija", tj. stvarni privid ukidanja postojee drutvene formacije. Ovaj in je trebalo da
spasi svet od tiranije apstraktnog, ali su time nacisti sami sebe iskljuili iz oveanstva.
Na tragu Postonea i kritike teorije, Fogt i Beni jasno su definisali vlastito
vidjenje izvora antisemitizma u direktnom protivstavu prema Goldhagenu (Vogt/Benl
1996). Antisemitizam je za Goldhagena "kognitivni obrazac", kulturni aksiom u kom se
gledita i vrednosti zgunjavaju u stabilnu strukturu. On ostaje na vrednosnom nivou ne
uzima u obzir dublje drutveno-ekonomske sklopove kapitalizma pa itav jevrejski rad u
lageru podvrgava "kognitivnom okviru". Nije odgovorio na pitanje zato se pozitivni pojam
stvaralakog rada suprotstavlja negativnom pojmu pekulanta "Jevrejina"? To se moe
objasniti samo logikom oplodnje kapitala. Antisemitski pojam parazitskog rada nije
proistekao iz poimanja Jevrejina kao bia drugaijeg biolokog sklopa, ve je naroiti oblik
eksploatatorskog rada u kapitalizmu. Rasizam dolazi tek naknadno i javlja se kao
nadogradnja ideolokog srednjovekovnog hrianskog antisemitizma. Bez protivrenosti
kapitalizma ne moe se pojmiti ni novo iracionalizovanje antisemitizma u XIX i XX veku.
Mrnja protiv eksploatatorskog kapitala kod razliitih podvlaenih slojeva preusmerava
se u mrnju protiv jedne njegove najvidljivije struje (berzanske, finansijske) gde su Jevreji
bili natproseno zastupljeni. Jevreji postaju personifikacija eksploatatorske oplodnje
kapitala, mrnja se sa strukture sistema sistematski pomera na njegove nacionalne
predstavnike. To je logika sistematskog pomeranja (Postone). U kapitalizmu fetiki
karakter robe najistije se ispoljava u novcu, uvodi se razlika izmedju korisnog
proizvodjackog i rdjavog pekulativnog kapitala, to je u svojoj knjizi o antisemitizmu
jasno pokazao Masing (Massing 1959). Dakle, moderni antisemitizam posledica je

miljenja koje je formirala roba, protest protiv finansijsko berzanske strane kapitalizma i
obrazac pomeranja mrnje sa izvora nejednakosti (kapitalizma) na Jevreje. Jevreji se
poistoveuju sa parazitskim kapitalom (spekulativnim). Zato to je zaobiao ovaj sklop, za
Goldhagena (u drutvenoekonomskom pogledu) antisemitizam je u osnovi skoro isti od
Srednjeg veka do danas. Kod faistike drave iezava javna protivrenost izmedju
kapitala i rada. Potraga za identitetom postaje "egzistencijalna obmana" pa antisemitski
otpor prelazi u unitenje naroda. Dakle, antisemitizam nije gola struktura predrasuda niti
"mentalitet" ve je rezultat razvoja kapitalizma, a u Nemakoj oblikovan je naroitim
okolnostima posle Prvog svetskog rata. Goldhagen to ne uvidja jer u analizi ne prelazi
nivo pojedinca.
Ali zato se samo u Nemakoj javio istrebljivaki antisemitizam, a ne i u drugim
kapitalistikim zemljama? Na ovo pitanje i levica je pokuala da odgovori vlastitim
vidjenjem "posebnog nemakog puta razvoja" u nizu razliitih strukturnoistorijskih
tumaenja od K. Marksa, preko Dj. Lukaa do J. Koke. Trebalo je pokazati vezu izmedju
razliitih antizapadnih izvora u nemakoj istoriji; s jedne strane, bizmarkizma i
vilhelmizma, a, s druge faizma i istrebljivakog antisemitizma. Jo je Marks za Nemce
govorio da su uestvovali u restauracijama modernih naroda ali ne i u njihovim
revolucijama, i da su bili u drutvu slobode, ali samo u trenucima njenog pogreba. U kritici
Hegelove filozofije prava, Marks je predvidjao da e se "Nemci jednog jutra nai na
evropskom dnu, a da nikada nisu bili na stupnju evropske emancipacije". Nemaka je
kasnila u razvoju, a moderni antisemitizam nastao je na prelazu ka razvijenom
kapitalizmu. Vladajua klasa bi antisemitizam manipulativno aktivirala kada bi u periodima
akutnih kriza kapitalizma trebalo stvoriti svest o nadklasnoj dravi (ono to je Marks
nazvao bonapartizmom). Tada bi Jevreji bili napadani kao alter ego egoistinog
kapitalizma i snaga koja stremi njegovom ruenju, a buroazija se predstavljala kao
patriotska i klasno neutralna sila koja titi podvlaene (Elsaser 1998). Nemaka je bila
liena liberalnog nasledja koje je u drugim kapitalistikim dravama bilo brana
nadklasnom Levijatanu (autoritarnim reenjima). Osim toga pruski militarizam i zakasnelo
ujedinjenje traili su kolonije, "poredak velikog prostora". Bio je to glavni strukturni sklop
koji je u Nemakoj stvorio istrebljivaki antisemitizam i okolnost zbog koje je zakasnela
nemaka nacija postala avangarda rasizma i opteg varvarstva. I na Zapadu je, dodue,
bilo rizinih kriznih stanja kada su vladajue grupe u ime klasnih interesa mogle aktivirati
antisemitizam. Medjutim, ovde je otpor pruskom i nemakom imperijalizmu u oba svetska
rata preveo antifaizam iz neobavezne propagande u vaan potonji segment kolektivne
svesti koji je uz oivljavanje teorija o totalitarizmu iznova urvstio liberalno nasledje.
Antitotalitarizam je manipulativna zamena antisemitizma.
Goldhagenova knjiga je otkrila nepodudarna gledanja na antisemitizam kod
razliitih frakcija savremene nemake levice, ali i reakcije na njih. Na pomenuta gledita
kritike teorije najpre je reagovao M. Kincel koji je debatu iskoristio za globalnu kritiku
nemake levice koja je, po njemu, odgovorna i za poricanje holokausta (Kntzel 1997). U
pozadini Kincelove podrke Goldhagenu je otpor levici. Jer, po njemu, uprkos podacima o

hapenju, ubijanju i progonu komunista i socijaldemokratau Treem Rajhu, i levica je bila

zapletena u biografije zloinaca. S jedne strane, preci mnogih savremenih nemakih
leviara bili su Nemci ubice. Osim toga (a to je izgleda glavni razlog Kincelove reakcije),
levica je dugo neopravdano skretala diskusiju o faizmu na problem kapitalizma i time
takodje prikrivala vlastiti udeo u nacistickim zloinima. Po njemu, upravo stoga levica nije
prihvatila Goldhagena. Dakle i levica je odgovorna za poricanje holokausta jer ga je
svesno potiskivala u stranu. Kincel komunistima prebacuje da su holokaust uzimali samo
kao fusnotu, a Jevreje i komuniste tretirali kao istovetne rtve zapostavljajui okolnost da
je postojala masa dobrovoljnih izvrilaca zloina (Kntzel 1998 a). U tom smislu komunisti
su antigoldhagenovci jer su zloine posmatrali "funkcionalno" samo kao izraz klasnih
interesa. Ovde se pokuava pokazati da je leviarsko tumaenje faizma kao oblika
kapitalizma svojevrsna relativizacija holokausta, tj. udaljavanje od isticanja jedinstvenosti
holokausta kao osobenog civilizacijskog pada neuporedivog sa drugim zloinima. Kincel
misli da je radikalnija kritika faizma, koja istie neuporedivost holokausta, od one koja
ukazuje na interesnu strukturu faistikog klasnog saveza. Ova teza je sporna. Kritika
faizma je dublja to je preciznija i to jasnije ukazuje na materijalne interese drutvenih
slojeva, a ne na iracionalnost (nesvodivost na interes) faistikih zloina. Ukazivanje na
kapitalistiku osnovu faizma nije nikakva relativizacija, ve radikalizacija kritike jer se
uoavaju mone grupe koje su od faizma profitirale. A analiza faizma, liena ukazivanja
na realne interese klasa i grupa koje su ga podupirale, povrna je koliko god upeatljivo
pokazivala neuporedivost i jedinstvenost faistikih zloina. Ovaj prigovor vai i za
Vipermana. Nakon iezavanja socijalistikih jednopartijskih evropskih reima uticajni
marksistiki teorijski antifaizam (analiza interesne osnove vladajueg faistikog klasnog
saveza) naao se u defanzivi. Potisnuo ga je antifaizam koji istoricistiki istie
neuporedivost i jedinstvenost holokausta i etniki genocid jednog naroda bez razmatranja
njegove klasne osnove. Istoricistika neuporedivost faizma u novoj epohalnoj
idejnopolitikoj situaciji potisnula je strukturalnu uporedivost faizma i kapitalizma. Po
Goldhagenu i drugima, za zloine je odgovorna masa, donji deo tela kako kau
konzervativci, a ne gornji deo - imune klase i dravni aparat koji je bio kljuna poluga
Hitlerovog preuzimanja (a ne osvajanja) vlasti. Zaboravlja se da sa rastom moi raste i
odgovornost. Sa tog stanovita je pitanje o odgovornosti obinog Nemca deplasirano.
Pored izvrtanja odgovornosti Kincelovo tumaenje je primer i instrumentalizacije
Goldhagena u svrhu kritike odnosa nemake levice prema faizmu.
Na ove revizionistike i druge Kincelove tvrdnje (npr. da je nemaka radnika
klasa spala na vaan oslonac nacizma) i na optije Kincelovo zalaganje da se razbije "mit
o antihitlerovskom nemakom narodu" bilo je vie reakcija (Krug 1998; Vogt 1997;
Nachtmann 1998). Nasuprot Kincelu, Uli Krug istie odgovornost kapitalizma, tj.
posednika konstantnog kapitala, za holokaust. U logici ekspanzije ovog kapitala je u prvoj
polovini XX veka bio holokaust i antisemitizam U polemici Kincel - Krug ogledaju se ne
samo razliiti teorijski pristupi faizmu i antisemitizmu nego i aktuelna idejnopolitika
sukobljavanja u Nemakoj, koja su nezamisliva bez sporenja oko odnosa prema

faistikoj prolosti. Kritika faizma na razliite naine se instrumentalizuje. M. Kincel, koji

je uredio knjigu "Holokaust i nemaka levica", tvrdi da da je za veinu nemake levice
Goldhagen u stvari Pandorina kutija koju je bolje drati zatvorenom. Ovaj bivi komunista
u svom prilogu "Holokaust i nemaka levica" bez argumentacije tvrdi da je nemaka
radnika klasa krajem rata spala na vaan oslonac nacizma. Goldhagenova knjiga
naruila je predstavu o zlim nacistima i dobrim Nemcima. Zbog spone sa nacizmom
trebalo je obinog Nemca preutati. Levica takodje brani pretke od prolosti, a
marksistika dihotomija o vladajuim zloincima na jednoj, i podvlaenom narodu na
drugoj strani, sluila je kao alibi za preutkivanje "obinog Nemca", zakljuuje Kincel. Nije
ubedljiv Kincelov prigovor da je marksizam ignorisao antisemitizam obinog Nemca jer o
tome postoje radovi frankfurtske kritike teorije (Adorno 1973; Loewenstein 1968;
Massing 1959). Uopte je neubedljivo pravdanje Goldhagena tvrdnjom o tobonjem
apologetskom ignorisanju antisemitizma kod levice.
Na Kincelovu kritiku tumaenja antisemitizma od strane kritike teorije odgovorio
je Nahtman suoavajui dva razliita vidjenja drutvenog determinizma kod objanjenja
faizma i antisemitizma. Najoptije govorei savremeni predstavnici kritike teorije i dalje
dre da je analiza protivrenosti nemakog kapitalizma znaajnija i pouzdanija od istorije
mentaliteta u tumaenju faizma. Kincel tvrdi da je Goldhagen opovrgao oslobadjajuu
nemaku bajku da se ubijalo zbog naredjenja koje se moralo izvravatii slae se sa njim
da su Nemci dobrovoljno ubijali. (Nachtmann 1998) Goldhagen je za Kincela otkrovenje.
Osporavajui pristup kritike teorije, Kincel odbija svako dalje teoretiziranje i kaze:
"Pokuaj izvodjenja ubistva jednog jedinog jevrejskog deteta iz robnog oblika je
istovremeno cinian i dostojan prezira." Uz to, dodaje, da oni koji se uzdravaju od
opirnog opisa grozota jesu bezdune tehnokrate uma, a kada je u pitanju Auvic, svaki
oblik drutvene teorije je apologetski. Po Kincelu, istrajavanje na "determinizmu",
"objektivnosti", "shematskom ekonomizmu" znai skidanje odgovornosti sa neposrednih
zloinaca. Tome nasuprot Kincel i Goldhagen nude drugi obrazac objanjenja zloina:
uenje o slobodi volje, ija je teza da su Nemci ubijali Jevreje jer su naprosto eleli da ih
ubijaju. Pravi krivci su empirijski subjekti (kao u sudskom procesu), a atribut "hladnokrvni"
treba jo vie da istakne kriminalni karakter i energiju ina. U duhu rane gradjanske teorije
subjekta pretpostavlja se da je pojedinac jedini gospodar svoje sudbine, svako je kova
svoje sree i treba da odgovara za svoja dela. Istrebljivaki antisemitizam je sveden na
golu volju za unitenjem. U kategoriji "unitavajue volje" u jedno su stopljeni pojedinac,
ideologija i drutvo. Kincel i ostali govore o "specifinom nemakom mentalitetu" istiui
istoriju mentaliteta umesto kritike kapitalizma. Po njima, nemaka istorija je bezizlazni
kontinuum loeg. U sredite analize postavljeni su sadistiki Nemci da bi se moglo pisati o
bezizlaznom kontinuumu unitavajue volje, a ontologija zla naporima za objanjenje zla
pripisuje gorku aromu uzaludnosti.
Pitanje je, medjutim, da li je veina zloinaca bila sadistika i krvoedna. Da je
to istina, ne bi se moglo sistematski sprovesti plansko unitenje Jevreja. Nahtman s
razlogom zapaa da se plansko i birokratsko, s jedne, i ostraeno lino ubijanje, s druge

strane, na dugi rok iskljuuju, a ne dopunjavaju. Kincel i Goldhagen su do opscenosti

doveli psihologiziranje masovnog ubijanja. Nemci jesu dobrovoljno ubijali, ali je pojedinac
sa vlastitom voljom i sveu produkt drutva. Kolektivno poinjeno masovno ubistvo ne
moe se tretirati individualnim kategorijama krivinog prava, jer to znai poricati kolektivni,
tj. drutveni karakter varvarstva sistema. Medjutim, ni ovaj ideoloko-kritiki pristup ne
negira odgovornost i krivicu u celini. Re je o odgovornosti svakog pojedinca kroz ije se
postupke reprodukuje drutvena stvarnost, koja se moe promeniti. Reju, Nemce treba
pozvati na odgovornost zato to su faizmu bili do kraja verni umesto da ga nasilno
obore. Zato kod objanjenja Auvica ne pomau logiki racionalni kriteriji - kao kada se
logiki nuno Auvic pravolinijski izvodi iz zakona nemake istorije. Ova vrsta "kritike
vrednosti" u stvari pravda milione zloinaca koje je sudbina "mentaliteta" svladala.
Nahtman misli da je Postone ubedljiviji: antisemitizam izvire iz fetikih odnosa
kapitalizma, ali ne nuno. Istrebljivaki antisemitizam nije nuno nemaka osobenost.
Holokaust je faza u razvoju nemakog kapitala, ali posredno, a ne neizbeno u smislu
linearne nunosti.
Raspravljajui o nesposobnosti da se "svetovno iezavanje civilizacije izrazi na
pojmovnom nivou", Uli Krug je Goldhagen debatu ocenila kao pokuaj da se, u novoj
epohalnoj situaciji krajem XX veka otvori optije pitanje u kojoj meri je politika kultura
ideoloki odraz ekonomsko-politike realnosti. Da li je Goldhagen uopte bio kadar da
poljulja gledite o primatu ekonomije nad politikom? Premda Kincel nije bez razloga
zapazio (Kntzel 1997) da smo ranije bili skloni izjednaavanju faizma i kapitalizma i
potcenjivanju antisemitizma, stoji i opaska Krugove (Krug 1998) da danas to isto inimo,
ali sa obrnutim predznakom: kapitalizam je naime potisnut, a faizam se poistoveuje sa
antisemitizmom. Otuda raste bojazan da e veza izmedju vrednosnih i misaonih formi kod
Kincela, Dinera i drugih ostati vena zagonetka. Nacizam nije pokazao nikakav "slom
civilizacije" nego svetovno "iezavanje civilizacije". Otuda i zaotrena ocena Krugove da
je nacizam u najdubljem strukturnom pogledu u stvari razvoj varvarskih mogunosti
kapitala.
Pitanje je moe li se Auvic objanjavati samo ili preteno vrednosnim iniocima
i na taj nain, a ne drugi, iracionalno racionalizovati ili se s druge strane moe bezostatno
svesti na materijalne pobude (kao npr. kada je Kaucki objanjavao reformaciju
kolebanjem cene pamuka). Goldhagen se izriito zalae za primat politike nad
ekonomijom. Koliko god Auvic bio rezultat neuporedive nemake rasne drave, sa ne
manje razloga se "civilizacija" moe zamisliti bez globalnog prevazilaenja onoga toka
bez kog Auvic ne bi bio mogu. Kapitalizmu nije bio neophodan nikakav spoljni
misteriozni dodatak da bi se preobratio u besmisleno unitavanje. Istovetnost
samodranjai unitenja stvaraju "procesnu protivrenost" vlastitom dinamikom. Uli Krug
izriito tvrdi da tzv. nemaki posebni put nije nikakvo odstupanje od kapitalistike
normalnosti ve njegova krajnja konsekvenca. Ali i dodaje da bi trebalo istraiti okolnosti
koje su u drugim autoritarnim dravama spreile ubilaku dijalektiku konstantnog (a ne
varijabilnog) kapitala da zavri s Auvicom. S druge strane, pozitivistika svest uporno

ustrajava u pokuaju da ius sanguinis istakne kao direktnu suprotnost ius solli, a
istrebljivaki antisemitizam kao raskid sa sa zahtevima "normalnog kapitalizma". Novac i
kapital su sami po sebi u velikoj meri antisemitski jer stvaraju u naroitim okolnostima
viziju antibia. Najvea je slabost Goldhagena to nema ni nagovetaja ovakvog pristupa.
Na Kincelov poziv da treba preispitati tumaenje holokausta koje daje kritika
teorija regovao je i Fogt (Vogt 1997) izriitom tvrdnjom da holokaust nije nemaka
osobenost i da je analiza antisemitizma kod kritike teorije nadmona nad
Goldhagenovom tezom. tavie, ova dva obrasca objanjenja ne mogu se ak ni porediti.
Goldhagen se bavi samo jednom stranom objanjenja (motivacijom zloinaca), dok
kritika teorija nastoji da razjasni drutvenoteorijski znaaj Auvica.
Utisak je da je levica precenila teorijski znaaj Goldhagena. Goldhagenu nije
bila namera da poljulja kljune teze kritike teorije jer za to nije imao snage. Vanije je
pomenuti da se pristup, iji je predstavnik Goldhagen, i pristup kritike teorije razilaze u
etiri kljuna stava: kod unitenja Jevreja kritika teorija prepoznaje "dijalektiku
prosvetiteljstva", dok Goldhagen to tumai osobenostima nemakog razvoja. Za kritiku
teoriju unitenje Jevreja jeste u poslednjoj instanci ekonomske prirode, dok je za
Goldhagena to pitanje mentaliteta. Dalje, za kritiku teoriju ravnodunost prema rtvama
je glavni aspekt antisemitizma, za Goldhagena, pak, to je mrnja. Kritika teorija logore
posmatra kao industriju smrti, dok Goldhagen istie znaaj konkretnog ubijanja, grozota i
motivacije pojedinca. Fogtu oigledno nije bilo teko da zakljui da je, u celini uzev,
kritika teorija nadmona nad istoricizmom, izuzev ako se ne eli unitenje Jevreja shvatiti
kao antisemitski pogrom koji se od drugih razlikuje samo po obimu.
Neoboriva teza da je Holokaust preobraaj instrumentalnog uma u bezumlje u
krilu kapitalizma, danas izgleda manje ubedljiva samo zbog snanog zaokreta epohalne
svesti, a ne zbog njene teorijske ogranienosti. Adorno i Horkhajmer su tvrdili da je
antisemitizam pobuna protiv "sfere cirkulacije" sa kojom su poistoveeni Jevreji, a koja je
odgovorna za ekonomsko propadanje nacije. Dakle, moderni antisemitizam je rezultat
raspada gradjanskog subjektiviteta, a ne anahroni relikt tradicije. Zbog toga se ne moe
tumaiti kao nacionalna osobenost. Kada je, medjutim, u pitanju analiza konkretne
tehnike unitenja, tu Goldhagenove analize mogu biti zanimljive. Goldhagenovo
insistiranje na zloinima pojedinaca ne dovodi u pitanje kritiku teoriju, jer se ova ne moe
svesti na radikalni strukturalizam. Ona je otvorena prema mogunostima ukljuivanja
drugih postavki, pa otuda i Goldhagenova analiza moe biti dopuna kritikoteorijske
analize antisemitizma. Obrnuti postupak je nemogu zbog suenosti goldhagenovog
pristupa. Holokaust jeste nemaki projekat, ali Adorno i Horkhajmer nemaku istoriju nisu
izuzimali iz gradjanskog drutva, ve je tumaili kao njegov odstupajui uzor. Najslabiju
taku Goldhagenove teorije otkrile su leviarske kritike, uprkos tome to je zbog
vansaznajnih inilaca opao uticaj marksistike misli o faizmu krajem XX veka.

3. 7. Znaaj debate za nauku i politiku kulturu

Izgleda da je najder u pravu kada je znaaj Goldhagen-debate video u tome
to su stara pitanja postavljena na novi nain (Schneider 1998). Svako doba formira
vlastita pitanja i daje svoje odgovore. U prvom mahu struna javnost estoko je napala
Goldhagena, ali je kasnije pokazala spremnost da se sa tezama diferencirano suoi, a i
Goldhagen je dao nekoliko pomirljivijih intervjua. Uvaeno je da su u knjizi: a) motivi ubica
neobino iscrpno pokazani; b) dobro uoena uloga policijskih bataljona, mareva smrti i
logora; c) s razlogom skrenuta panja na dobrovoljnu stranu ubijanja. Vie kritiara je
istaklo da je potrebno ire uporedno istraivanje genocida da bi se osvetlili uslovi pod
kojima masovno ubijanje postaje mogue, a genocid nekanjiv. Tada bi bilo jasnije u kojoj
meri su tu znaajni: 1. ideologija; 2. istorijsko seanje; 3. politika kultura; 3. konkretne
okolnosti u kojima obini ljudi postaju ubice. Zbog idejnopolitike strane rasprave vie
kritiara reagovalo je preotro, a Goldhagenova teza da su Nemci bili dobrovoljne ubice
nije toliko iskljuiva jer je on sam odbacio tezu o kolektivnoj krivici. Jednim delom spor se
moe objasniti razlikama u perspektivi koja je uslovljena prirodom disciplinarnog pristupa.
Goldhagen je sociolog, a veina kritiara istoriari. Tako Momzen veberovski gleda na
istrebljenje Jevreja sa stanovita celine procesa, pa se stvara utisak o birokratskoj
efikasnosti, hladnom planiranju i sistemskom unitenju, Viperman, kao istoriar, posmatra
sistemski aspekt faistikog rasizma u irem prostornom i vremenskom pogledu, a Kini,
kao politikolog, istie strukturu vladajueg saveza i vezu ekonomije i politike. Goldhagen,
pak, gleda iste stvari preteno socijalnopsiholoki sa stanovita tehnologije zloina i
individualne motivacija poinioca - pa su u prvom planu lina oseanja, mrnja, osveta,
sadizam i si. Navedenoj razlici perspektiva odgovaraju razliiti pojmovi za objanjenje
zloina i u razliitom stupnju odgovorne drutvene snage: kod Momzena to su planeri i
birokrate, kod Vipermana nacistika partija, kod Kinla vrhovi krupnog kapitala, vojske i
faistike partije, kod Goldhagena pojedinane ubice. Goldhagenov pristup je u najveoj
meri nominalistiki, sa svim prednostima i manama.
Ako se prihvati gledite o razliitosti perspektiva kao izvoru razilaenja, onda se
moe uoiti da su sa stanovita polarizovanih strana u Historikerstreit, Goldhagen i veina
njegovih kritiara u stvari na istoj strani. Veina uspon nacizma i antisemitizma izvodi iz
kontinuiteta nemake istorije, a ne tretira kao istorijsku sluajnost. Zato je prevladalo
zalaganje da se ispod prolosti ne moe podvui crta, tj. da se ne mogu zaboraviti zloini,
ve da treba da ostanu stalna opomena i korektiv sazrevanja nemake politike kulture. U
tom pogledu veina se protivi istoricistikoj tezi o neponovljivosti i jedinstvenosti faizma
(za razliku od konzervativno-istoricistike struje koja se zalae ili za reviziju tj.
normalizaciju prolosti ili za prestanak bavljenja istorijom koja samo optereuje
budunost). Ova potonja struja jo se u Historikerstreit jasno grupisala oko Noltea, a ima
snano uporite i u amerikom mahom antisemitskom revizionizmu. Ipak ostale su
upeatljive razlike izmedju Goldhagena i kritiara, koje se ne mogu svesti samo na
pieve paualne sudove, neodmerena uoptavanja, linu aroganciju, monokauzalno

objanjenja ili redukcionizam. Goldhagenov istoricizam i nominalizam kosi se (tj. teko je

spojiv) sa strukturnim (Momzen), socijalnoistorijskim (Veler) i marksistikim (Kini)
tumaenjima nacizma. Poslednja tri pristupa mogu se uzajamno dopunjavati i to je njihova
prednost nad Goldhagenom iji je postupak neinkluzivan. Na drugoj strani, istrajavanje na
neuporedivosti holokausta sa drugim oblicima sistematskog terora otro odvaja
Goldhagena i od teorija o totalitarizmu. Okolnosti to ga je levica idejnopolitiki podrala
ne bi trebala da zamagli krupne teorijske razlike izmedju Goldhagena i levice. ak ni
Habermasova i Vipermanova podrka nije bila dublje teorijske nego moralnopolitike
prirode. Kada se stiala graja oko Goldhagena, jer su je zasenile debate oko Walzerovog
govora i Finkeltajnove knjige, lake se moglo uoiti da se deo kritike razlikuje od
Goldhagena po istraivakim prioritetima i uglu gledanja, drugi deo po kljunom poimanju
drutvenog determinizma i ocenama glavnih uzroka nastanka faizma, a trei deo u
idejnopolitikom pogledu. Ako se imaju na umu iroke pretenzije Goldhagena, pomenuti
kontrast jo je upadljiviji. Goldhagenova knjiga bila je u politikom i moralnom pogledu
zapaena ne zahvaljujui radikalnoj kritici sistema u kom su nastali faistiki zloini, ve
sposobnou da ivu sliku grozota smesti u pristupaan i razumljiv teorijski okvir i time
potisne suvoparnu istoriografiju.
Verovatno ovakav nominalistiki socijalnopsiholoki pristup pisca nije bio
provokativan za akademsku nemaku istoriografiju istoricistikog ili strukturalistikog
usmerenja. U Nemakoj protiv Goldhagena nisu istupili radikalni revizionisti (koji su branili
tezu o Auvicu kao lai i zalagali se za normalizaciju prolosti), ve oni koji su svoj nauni
rad shvatali kao prilog politikom obrazovanju (angaovani). Ostaje utisak da nemaka
akademska nauka nije bila spremna za medijski nastup, niti na uproavanje svojih
rezultata, pa se, kako zapaa najder, u javnosti dobro pomuila sa Goldhagenom.
Goldhagenova knjiga primer je amerike naune kulture (koja je privlanija za medije) dok
je nemaka suvoparnija.
Razliitim teorijskim primedbama upuenim Goldhagenu odgovara i razliita
ocena idejnopolitikog uinka debate. Habermas je ubedjen da je knjiga delovala kao
katalizator koji je ujedinjenu Nemaku suoio iznova sa najvanijim segmentom njenog
istorijskog samopoimanja pa je otuda vana karika istorijskog procesa uenja i sazrevanja
u pravcu tolerancije. Slina je ocena Kinla i Erlinghagena - da masovno solidarisanje sa
jevrejskim rtvama predstavlja politiki i moralni potencijal koji uliva nadu. Goldhagendebata pokazala je da mnogi dre da se zloini nemakog faizma ne mogu relativisati
niti zamagljavati pozivom na nacionalna oseanja u ime "normalizacije" koja trai
prestanak bavljenja prolou koja optereuje.
Drugaija je Klausenova donekle zaotrena ocena latentne funkcije Goldhagen
debate (Claussen 1997). Po njemu, u ovoj raspravi nije re o idejnoj doslednosti
argumentacije niti o spoznaji stvarnog deavanja u prolosti, ve su aktivirana grupna
oseanja. Jer o knjizi je u Nemakoj poela rasprava dok jo nije bila ni prevedena, kada
je Die Zeit 12. 4. 1996. na naslovnoj strani nepogreivo pogodio sigurni tenor "Mi"
oseanja. Debatom, u stvari treba pokazati (nasuprot optubama sveta) da je Nemaka

zasluila svoje "ponovno ujedinjenje". U sreditu debate, upozorio je Klausen, nije

suoavanje sa masovnim ubijanjem Jevreja, ve je u igri bio oseaj vlastite vrednosti u
novoj Nemakoj. Nije bila nuna knjiga, ve jedan Goldhagen oko kog se nee suoiti
duhovi nego oseanja. Ako pisac govori o nemakoj istrebljivakoj politikoj kulturi - treba
pokazati da Nemci danas ive u drugom svetu koji je raskrstio sa faistikom prolou.
Prosean Nemac kae: smeno je poricati svaku odgovornost, ali danas elimo da
budemo isti. Ovo priznanje faistikih zloina, koje je Goldhagen provocirao, ne bez
ponosa, naziva se "politikom kulturom". Medjutim, ovoj konfesiji, dodaje Klausen,
potrebni su i svedoci, Jevreji. Oni su danas u Nemakoj neobino vani, a sam
predsednik Nemake jevrejske zajednice je postao najvia i poslednja moralna instanca.
Reju, diskusija oko prolosti postaje prazna rutina, ali sa dubljim izvannaunim smislom.
"Mi" retorika oslobadja bespomonog pojedinca drutvene krivice i oprata mu u novoj
kolektivnoj solidarnosti.
Premda ne manje otar kritiar manipulativne strane naunopolitikih rasprava u
Nemakoj, Viperman se nije sloio sa "markuzeovskim" leviarskim tonovima Klausena.
On je uoio da se Goldhagen uspeno oteo novom nacionalistikom i antitotalitarnom
konsenzusu Nemaca i uvrstio uverenje o epohalnom znaaju Holokausta (u smislu
opomene protiv svakog rasizma) i njegovoj neuporedivosti koja se ne moe relativisati
poredjenjem sa zloinima drugih, kao kod teorija o totalitarizmu. Upravo je to bila najvea
tekovina Historikerstreit i ispod nje se ne moe ii. Ne treba naruavati mukotrpno
uspostavljenu saglasnost iz Historikerstreit izjednaavanjem nemakog rasistikog
ubijanja i komunistikog "klasnog genocida" (Wippermann 1998 a). Viperman smatra da
se Goldhagen uspeno odupro rairenoj trivijalizaciji nacistikih zloina putem njihovog
poredjenja sa drugim reimima, pre svega sa DDR-om. On se upadljivo razlikuje od
mnogih "plavookih nemakih istoriara" koji se trude da relativiu zloine Treeg Rajha
ukazivanjem na neke njegove toboe "dobre strane". Branei ga od raznovrsnih
profesionalnih i hobby istoriara, Viperman je sa aljenjem konstatovao da je Goldhagen
dobio samo jednu publicistiku bitku, ali ne i istoriografski rat (Wippermann 1997 b).
Zahvaljujui izmedju ostalog i njegovoj knjizi, otvorenije se govori o dilemama nove
radikalne denacifikacije 1990-ih (posle amnestije i amnezije 1950 i 1960-ih godina).
Ranije je roditeljska prolost bila blokada bavljenju istorijom. Za treu generaciju (za
unuke) to je neto lake. Goldhagen je provokativno preneo odgovornost za zloine sa
strukturnih grupa na pojedinca. Zato nova ujedinjena Nemaka mora priznati sve zloine
faizma. Ali, odgovaraju konzervativci, to e pokolebati novog nemakog vojnika. Zato
oprezno. Goldhagenova knjiga "neoprezno uznemirava" svakog vojnika i upozorava na
opasnost odnormalizacije svakog patriotskog genocida. To je njena univerzalna poruka.
Uprkos otporu pievim tezama, Goldhagen-debata je pokazatelj vitalnosti politike
kulture Nemake, jer je iskazano snano zanimanje za zloinaku faistiku praksu i
spremnost da se ne povue crta ispod prolosti. Teko je verovati da ona u tom pogledu
moe biti uticajna opomena balkanskoj politikoj kulturi i ovinistikom genocidu malih
balkanskih naroda, a jo manje da bi ih mogla dovesti do svesti o negativnoj utopiji furor

balcanicus. To e biti mogue tek kada pone sistematina i organizovana nauna kritika
pogubnog "patriotskog" ovinizma vlastite, a ne tudje nacije. Jugoslovenska nauka ne bi
trebala da eka da to drugi prvi ponu.

Literatura:
Adorno, Theodor, u. a: (1973): u. a., Studien zum autoritren Charakter, Suhrkamp Verlag,
Frankfurt/M. 1973.
Birn, Bettina, Ruth (in collaboration with Dr Volker Riess) (1997): Revising the Holocaust
The Historical Journal, Cambridge University Press, 40,1.
Claussen, Detlef (1992): Neue deutsche Vershnung, Freitag - die Ost und West
Wochenzeitung (Berlin) 1992/Nr. 2.
Claussen D. (1994): Grenzen der Aufklrung - die gesellschaftliche Genese des
modernen Antisemitismus, Fischer, Frankfurt/Main 1994, S. 7-20.
Claussen, D. (1996): Viel Lrm um Goldhagen, Perspektiven (Frankfurt/M.), Nr. 29.
Claussen, D. (1997): Daniel Goldhagen in den Medien-die vorlufige Bilanz auf neue
entfachten Debatte, Weltwoche (Zurich) 11.9.1997.
Dahmer, Helmut (1998): Das Elend der Goldhagen-Kritik - Die Holocaust-Forschung mu
weg vom Strukturalismus und braucht eine"Wendung zum Subjekt" (Horkheimer), Jungle
World 1998, Nr. 21.
Dowe, D. hrsg. (1996): Die Deutschen - ein Volk von Ttern - Zur historisch-politischen
Debatte um das Buch von D. Goldhagen" Hitlers willige Vollstrecker: ganz gewhnliche
Deutschland der Holocaust", FES, Bonn 1996. (Elektronsko izdanje)
Dowe, D. (1996): Vorbemerkungen des Herausgebers, u D. Dowe (hrsg.) Die Deutschenein Volk von Ttern;
Elsaser, Jrgen (1998): Deutschland als Avantgarde-Historische Genese und aktuelle
Renaissance des deutschen Sonderwegs, Jungle World 1998, Nr. 8.
Finkelstein, Norman, G. (1997): Daniel Jonah Goldhagen's 'Crazy' Thesis: A Critique of
Hitler's willing Executioners, New Left Review (London), July/Avg.
Goldhagen, Daniel, J. (1996 a): Das Versagen der Kritiker, Die Zeit 1996, Nr. 2.
D. J. Goldhagen antwortet in der Zeit seinen Kritikern (1996 b), Die Zeit 1996, Nr. 25.
Goldhagen, D. J. (1996 c): Daniel J. Goldhagen antwortet seiner Kritikern, Die Zeit 1996,
Nr. 32.
Goldhagen, D. J. (1997): The Fictions of Ruth Bettina Birn, German Politics and Society
(Berkeley) 1997 (15), Nr. 3.
Goldhagen, D. (1998): Hitlerovi dobrovoljni delati - obini Nemci i Holokaust - (prevod s
engleskog), Radio B 92, Beograd (1. Edit. 1996).
Habermas, Jrgen (1997): Warum ein "Demokratiepreis" fr Daniel J. Goldhagen? Eine
Laudatio. Bltter fr deutsche und internationale Politik 1997, Nr. 4
Habermas, J. (1999): Bestijalnost i humanost (prevod s nemakog), Nova srpska politika
misao, 2.
Jckel, E. (1996): Einfach ein schlechtes Buch, Die Zeit, 1996, Nr. 21.

Judt, Tony (1999): The Morbid Truth, The New republic 19. 7.1999.
Kautz, Fred (1998): Die Alptrume von Frau Birn, Jungle World 1998, Nr. 21.
Kohler, Otto (1996): Unter Deutschen, Konkret (Hamburg), 1996, Nr. 1.
Krauss, Hartmut (1996): Daniel J. Goldhagens eindimensionale Sicht auf "Hitlers willige
Vollstrecker" - Eine subjektwissenschaftliche Kritik von links, Glasnost-Informations und
Dokumentationssystem Berlin, Nr. 11.
Krug, Uli (1998): Ewiges Rtsel Auschwitz - ber die Unfhigkeit den sekularen
Zivilisationsschwund auf den Begriff zu bringen, Bahamas 1998, Nr. 25.
Khnl, R, hrsg. (1980): Der deutsche Faschismus in Quellen und Dokumenten (5.
Auflage), Phl Rugenstein, Kln 1980. (1. Aufl. 1975).
Khnl, R. / Erlinghagen/R. (1997): "Holocaust" - Forschung in Deutschland - Von 1945
bis zur Goldhagen-Debatte, u Johannes Klotz/Ulrich Schneider (hrsg.), Die Selbstbewusste
Nation und ihr Geschichtsbild - Geschichtslegenden der Neuen RechtenFaschismus/Holocaust/Wehrmacht, Papyrossa Verlag, Kln 1997.
Kntzel, Matthias (1997): Holocaust und die deutsche Linke, Jungle World 1997, Nr. 45.
Kntzel, M. (1998 a): Zur Entlastungsfunktion des "Schwarzbuchs" im neuen deutschen
Diskurs, Jungle World 1998, Nr. 36.
Kntzel, Matthias (1998 b): Finkelsteins Freunde, Jungle World 1998, Nr. 21.
Loewenstein, Rudolph (1968): Psychoanalyse des Antisemitismus, Suhrkamp,
Frankfurt/M. 1968.
Massing, Paul, W. (1959): Vorgeschichte des politischen Antisemitismus, EVA,
Frankfurt/M. 1959.
Meyer, Gert (1997): Wehrmacht und Holocaust, u J. Klotz/U. Schneider, Die
selbstbewusste Nation und ihr Geschichtsbild.
Mitchell G. Ash, Mitchell, G. (1996): Die Debatte ber Goldhagen im Internet,
Tageszeitung (Berlin), nr. 497516. 7.1996.
Mommsen, Hans (1996 a): Antwort auf Daniel J. Goldhagen - Der Antisemitismus war
eine notwendige, aber keineswegs hinreichende Bedingung fr Holocaust, Die Zeit 1996, Nr.
36.
Mommsen, H. (1996 b) Die Deutschen und der Holocaust, i Diskussion des Vortrages von
H. Mommsen, sve u D. Dowe (hrsg.), Die Deutschen ein Volk von Ttern.
Nachtmann, Clemens (1998): Gehorsam ohne Befehl - Bomben legen aus Erfahrung
Bahamas 1998, Nr. 27.
Neumann, Franz, L. (1966): Behemoth - The Structure and Practice of National Socialism
1933-1944, Harper Row, New York (1. Edit. 1944).
Nolte, Ernst (1965): Der Faschismus in seiner Epoche, Die action francaise, der
italienische Faschismus, der Nationalsozialismus, Piper, Mnchen (1. Aufl. 1963).
North, David (1998): Antisemitismus, Faschismus und Holocaust - "Hitlers willige
Vollstrecker" von D. Goldhagen-eine Buchkritik, Arbeiterpresse-Verlag, Essen 1998.
Pankow, Horst (1996): Phantom Kollektivschuld, Bahamas (Berlin) 1996, Nr. 20.
Ptzold, Kurt (1997): Der geschichtliche Ort des "Holocaust", Kalaschnikov Archiv (Berlin)
1997, Nr. 1.

Postone, Moishe (1983): Antisemitizam i nacionalsocijalizam (prevod s nemakog),

Marksizam u svetu, g. IX (1983) br. 3. (1. izd. 1981).
Schneider, Michael (1998): Die "Goldhagen-Debatte": ein Historikerstreit in der
Mediengesellschaft, Friedrich Ebert Stiftung, Bonn, 1998. (Elektronsko izdanje)
Vogt, S. /Beni, A. (1996): "No Germans, no Holocaust" - Zur Kritik von D. J. Goldhagen:
Hitler's Willing Executioners, Bahamas 1996, Nr. 2.
Vogt, Stefan (1997): Kein deutscher Sonderfall - Die Antisemitismusanalyse der
Kritischen Theorie ist Goldhagens Ansatz berlegen, Jungle World 1997, Nr. 37.
Weber, Charles (1996): Goldhagen's Evil' Indictment of Germans, The Journal of
Historical Review, vol 16, No. 2.
Wippermann, W. (1997 a): Goldhagen, an die Tafel! Wie deutsche Historiker den
Wissenschaftler D. Goldhagen demontieren, Jungle World 1997, Nr. 48.
Wippermann, W. (1997 b): "Judischer Scharfrichter"? Goldhagen und die "selbstbewusste
Nation", u W. Wippermann, Wessen Schuld - Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Elefanten Press, Berlin 1997.
Wippermann, Wolfgang (1997 c): Goldhagen ist nicht radikal genug - Man mu ihn gegen
rechts verteidigen, aber von links angreifen! Kalaschnikow Archiv (Berlin), 1997, Nr. 1.
Wehler, Hans-Ulrich (1996): Goldhagen Debatte: Wie ein Stachel im Fleisch, Die Zeit
1996, Nr. 22.
Wippermann, W. (1998 a): Der nekrophile Antikommunismus der" aufgeklrten Linken"
und die Schwarzbuchdiskussion, Kalaschnikow Archiv 1998, Nr. 2.
Wippermann, W. (1998 b): Die Goldhagen - Kritik wird obszn: der Fall Finkelstein, Jungle
World (Berlin) 1998, Nr. 21.
Wippermann, W. / Roth, K. (1998): Ist Dimitroff gegessen? War der Nationalsozialismus
ein Klassen oder Rassenstaat?Eine Kontroverse zwischen W. Wippermann und K. H. Roth,
Jungle World 1998/Nr. 4.

4. VALZER DEBATA: faizam kao moralna toljaga

Nestanak hladnog rata znaio je iezavanje i stabilne polarizacije idejnih
sukoba. Usled nestanka zajednikog neprijatelja - socijalizma poinju se ubrzano
razlikovati interesi SAD od EU, a unutar Evrope jaa nacionalna polarizacija. Globalizacija
nastoji da unese reda u zamrenost nove interesne podele. Izgleda da je uspenija na
ekonomskom i vojnom nego na istorijsko-ideolokom planu. Globalizacija lake
usaglaava ekonomske i vojne razlike nego istorijsko seanje. Ovo ne bi bilo toliko vano
da seanje nema aktivnu ulogu. Na primeru odnosa prema faizmu treba pokazati kako
kritike sa razliitih polazita mogu biti ak podudarne, premda sutinski razliite. U
sreditu je holokaust kao simbol faistikih zloina, koji, medjutim, prima ire znaenje i
zbog oseajne komponente lako se politizuje. Tri su najvanija obrasca
instrumentalizacije holokausta: 1. isticanje holokausta kao trajnog dela identiteta
nemakog narodau cilju opomene na opasnost novog faizma i desnog ekstremizma; 2.
potiskivanje holokausta kao "moralne toljage", koje remeti normalizaciju nemake drave i
spreava obnovu skrene nacionalne svesti; 3. prenaglaavale holokausta kao
neuporedivog zloina i simbola trajnog monopola na rtvu, zbog jevrejskih pretenzije na
obeteenje i u cilju pravdanja ekspanzije Izraela i SAD (holokaust industrija). Ova tri
tumaenja holokausta kao simbola zloina faizma iskazuju polarizaciju i usmerenost
glavnih struje teorija o faizmu nakon nestanka hladnog rata. Ona se podudaraju sa
interesima raznorodnih idejnopolitikih snaga. Za razliku od hladnoratovske polarizacije
izmedju teorija o faizmu i teorija o totalitarizmu, sada je teorijska i idejnopolitika
zamrenost kod tumaenja i ideolokog korienja faizma izrazitija. Zbog prolaznog
podudaranja ineresa dolazi do slinog gledanja na holokaust kod najrazliitijih
idejnopolitikih struja. Kako se razliiti interesi mnogu prelamati u slinim pogledima na
neke krupne istorijske take govori npr. srodno gledanje na holokaust kod dela evropske
levice, levih liberala u SADi nemakih konzervativaca? Vidljivo je odsustvo jasne
polarizacije u misli o faizmu zbog slabljenja kritike kapitalizma i pojave novih
protivrenosti (izmedju SAD i SR Nemake, porasta i normalizacije nacionalizma koji slabi
kritinost prema faizmu, sukoba Jevreja i evropskih banaka od kojih trae obeteenje,
sukoba cionista i anticionista i si). Novi problem poslehladnoratovske kritike ideologije je u
tome to razliiti interesi stvaraju sline otpore, koji se prelamaju u slinom odnosu prema
faizmu. Zato u svakom konkretnom sluaju treba paljivo istraiti da li prevladava trajnija
podudarnost interesa, dublja idejnoistorijska srodnost, ili samo prolazna saglasnost koju
namee postojanje zajednikog neprijatelja.

4.1. "Manifest Berlinske republike" ili lina tenja za normalizacijom?

Nakon ponovnog ujedinjenja Nemake, a naroito nakon pomeranja prestonice
u Berlin, promenio se odnos prema faizmu. Seanje na faizam Berlinske republike
razlikuje se od seanja Bonske republike. Takav se bar utisak stie. Da li je ve samo
ponovno ujedinjenje shvaeno kao oprotaj za faizam i koji oblik seanja na holokaust
treba da imaju budue generacije? Osim toga, snana promena medija nametala je novu
kulturu dijaloga. Svedoci faistikog doba su izumirali, rodjeni posle nacizma nemaju
direktnog seanja, pa su ih na zloine mogli samo indirektno podseati mediji. Glavno
pitanje za docnije rodjene nije bilo ono o direktnoj krivici za faizam, ve ono o
indirektnom seanju i nezaboravu. U svakom drutvu postoje faze blokiranja i faze
erupcije seanja, ali ne kao sluajni ciklusi, ve kao traganje za razliitim oblicima
identiteta koji trae uporita u razliitim istorijskim sadrajima. Proces seanja nije
kontinuiran, diskontinuitete unose interesi uticajnih drutvenih grupa. Da li se seanja
samo instrumentalizuju ili imaju i vlastite zakonitosti? Postoje i privatna seanja, ali javna
seanja uvek imaju odredjenu funkciju. Onaj ko se sea uvek moe na razliite naine biti
shvaen, dakle prigovor o instrumentalizaciji seanja donekle je trivijalan. Prolost koje se
seamo uvek slui pravdanju ili kritici sadanjice (Assmann 1998).
Sve nemake rasprave o faizmu, od Fier- do Valzer-debate, uticale su na
stvaranje novog mentaliteta, ali i iskazivale promenu epohalne svesti i raspoloenje
intelektualne i politike elite. Danas je u sreditu ekonomski najmonije evropske nacije
pitanje da li njeni sadanji itelji treba da preuzmu krivicu predaka za faizam i u kojoj
meri su zatonici te hipoteke? Moe li samokritino seanje na Auvic biti trajni deo
politike samosvesti, tj. da li prihvatiti odgovornost predaka kao uznemirujuu injenicu ili
kao elemenat slomljenog nacionalnog identiteta?
Osim lokalnog znaaja, svako nemako suoavanje sa faizmom iznova je
isticalo i univerzalnije poruke, pa zato ove rasprave mogu pomoi i drugim narodima da
se jasnije odrede prema senkama vlastite prolosti. To vai i za najnoviju debatu oko
Holokaust muzeja ija se izgradnja planira u Berlinu. Spomenik je zamiljen kao
monumentalni simbolini znamen nemakog priznanja vlastitih zloina i preduslov
ukljuenja Berlinske republike u "normalni Zapad". Medjutim u javnoj raspravi javile su se
i bojazni da se ne pretera sa kajanjem i priznanjem. Ovu bojazan neobino jasno je
ispoljio knjievnik Martina Valzer u govoru kada je primao nagradu nemakih knjiara u
jesen 1998. Da strah nije bio lini, nego znatno iri pokazale su podrke koje su stigle
Valzeru posle govora. Tako je Institut za retoriku u Tibingenu proglasio Valzerov govor
"Besedom 1998 godine", a socijaldemokratska uprava grada Hale u jesen 2000.
predloila je Valzera za nagradu "Neustraiva re". Rasprava pokrenuta u javnosti
vodjena je istovremeno oko Valzerovog govora i predloga za izgradnju monumentalnog
spomenika rtvama holokausta u centru Berlina. Juna 1999. nemaki parlament odluio je
da se ubijenim Jevrejima digne spomenik u poetnoj vrednosti od 20 miliona maraka.
Izgradnja treba da pone polovinom 2001. Za razliku od Historikerstreit i Goldhagen-

debate, u Valzer-debati podsticaji nisu krenuli iz nauke, ve iz politike: kakav spomeni/f

dii rtvama faizma i da li je nemaka sramota neuporediva. to je jaao nemaki
nacionalizam, to je rasla sumnja u tvrdnju da je faizam neuporedivo zlo, a posle sloma
realsocijalizma bilo je sve vie odrenih odgovora? Ovaj problem "istoriziranja" je unutar
iznova ujedinjene Nemake primio dugaiji ton. Slom evropskog socijalizma otvorio je
perspektivu za novo poredjenje totalitarnih sistema. Demonizacija DDR-a relativizovala je
faizam. Uz novi nemaki nacionalizam, ohrabren ujedinjenjem, to je odvelo izvesnoj
oputenosti u odnosu prema Hitlerovom reimu. Implozija DDR-a jaala je utisak o
stabilnoj i demokratskoj Berlinskoj republici, u ega se pre desetak godina sumnjalo.
Premda u novom svetlu ujedinjenja, shvaenog kao oprotaj za prolost, odnos prema
faizmu i dalje je ostao konstitutivni element nemakog odnosa prema istoriji, jer je
pokazivao odnos Nemaca prema Evropi. Valzer debata je primer ivog suoavanja nove
Berlinske republike sa istorijom i svedoi o tome da se i nakon 60 godina od kraja rata
"prevladavanje prolosti" u Nemakoj ne iscrpljuje u rutinskim sveanim govorima i
banalnom pogledu napred. ta je podstaklo novu debatu oko prolosti, kada je ve
izgledalo da su glavna pitanja faizma dovoljno razmotrena?
Nemaki knjievnik Martin Valzer (r. 1927) je, slino Nolteu, menjao shvatanja
postupno sa sazrevanjem nacionalne svesti. Poetkom 1960-ih podravao je
socijaldemokratsku kampanju protiv trausovog programa naoruavanja, od polovine
1960-ih pribliava se hrianskim demokratama, ali uestvuje i u kampanji protiv rata u
Vijetnamu. Nacionalni oseaj mu se javlja poetkom 1970-ih, da bi ubrzo poeo da
rehabilituje pojam nemakog naroda i govori da je nacizam plod Versajskog diktata i da
Nemaka nije bila kriva za Prvi svetski rat. U isto vreme kod nacizma suoava zavedeni
"narod" i stvarne poinioce i ali se zbog nejedinstva i podele nemakog naroda kao
nacionalne katastrofe (Krzywdinski 1999). Dobra prilika da Valzerova gledita steknu
javnu teinu bio je prijem nagrade za mir nemakih knjiara 1998. Tada je Valzer izmedju
ostalog rekao: "Svako poznaje istorijski teret Nemaca, neprolaznu sramotu. Ali, postoji i
rutina samookrivljavanja. Neto se u meni buni protiv svakodnevnog podseanja na
zloine, trajnog priseanja na nau sramotu. Na delu je instrumentalizacija nae sramote.
Podelu Nemake poprilino intelektualaca pravdalo je Auvicom. Iz nemako-jevrejskog
odnosa gradi se sudbinska katastrofa. Ritualizacija Auvica je moralna toljaga. Nije li
Holokaust spomenik u centru Berlina u stvari monumentalizacija nae sramote" (Walser
1998)? Ove rei bile su uperene protiv Habermasa i Grasa (mada ih Valzer nije
imenovao). On je upozorio da "moralnom toljagom" prete "misleni vojnici" sa "moralnim
pitoljima". Zato on lino ne eli vie da se optereuje sa nemakom prolou, a eli i
svoje zemljake da zatiti od "rutine okrivljavanja". Seanja na nacizam nazvao je
sramotom, koju treba privatizovati i pretvoriti u stvar line savesti. Savest je bolje suoiti
sa krivicom nego sa sramotom koja se mora potisnuti (Walser 1998). "Raduje me kada
mogu da konstatujem da esto nije pravi motiv uspomena to da ne smemo zaboraviti, ve
instrumentalizacija nae sramote u tekue svrhe. Auvic je postao pretea rutina i
moralna toljaga. Koje sve optube mora ovek da podnese kada kae, Nemci su sada

normalan narod, obino drutvo?" (Walser 1998). Da li je Valzerov izriiti zahtev za

normalizacijom bio dovoljno opravdanje da njegovi kritiari zakljue da se radi o
"Manifestu nove Berlinske republike"?
Ono to je sasvim sigurno jeste da je Valzerov odgovor protivnicima
normalizacije nemake prolosti bio provokativan. Izneta je sasvim otvorena opomena
da Nemaka treba da prestane da bude rtva Auvica. Premda nedoreeno, ispalo je da
su opet krivci Jevreji, narod koji je i ranije okrivljavan za boljevizam. Nemaka tenja za
normalizovanjem vlastite nacije i rastereenjem od prolosti imala je nekoliko faza:
poetkom 1980-ih nemaka desnica trudila se da porekne Auvic, sredinom 1980-ih da
umanji njegov znaaj, a nakon ponovnog ujedinjenja stiu novi podsticaji normalizacije
nemakog nacionalizma, ali i otpori (Goldhagen debata 1996, debata oko Crne knjige
1998 i Valzer debata 1998). To su naunopolitiki dogadjaji koji izraavaju kolebanja
izmedju isticanja neuporedivosti nacizma i njegove relativizacije preko izjednaavanja
rtava faizma sa rtvama drugih ideologija i reima. Istini za volju, Valzer ne porie niti
relativie Auvic. On nemaka nedela pokuava da nivelie. Naime prikazujui Nemce
kao rtve tereta prolosti, skoro da ih izjednaava sa rtvama faizma. Neki kritiari su to
shvatili kao poruku: "Vi jeste patili u Auvicu, a mi patimo sada, zato smo kvit". Govor je
izazvao reakciju i podelu domaeg javnog mnjenja. Na jednoj strani bili su I. Bubis [Bubis)
predsednik Nemake jevrejske zajednice i delovi nemake levice, ana drugoj, R. Augtajn
[Augstein), urednik nedeljnika der Spiegel, K Donani [Dohnariy) i, i ekstremna desnica.
Veliki deo nemakog drutva traio je zaborav. Ima miljenja da je to prvi antisemitski
spor Berlinske republike (H. Funke).
Njegova osobenost je u tome to je Valzer govorio o Auvicu kroz kategorije
morala: seanje, opomena, stid, sramota i savest. Posle njegovog govora usledila je
"oluja". Najpre je reagovao Bubis nazvavi Valzera duhovnom palikuom. Valzer je
odrao govor 13.10.1998, a Bubis mu je odgovorio govorom u berlinskoj sinagogi 10.11.
98. povodom 60-godinjice novembarskog pogroma. U Valzerovim reima da je
Holokaust spomenik u Berlinu monumentalizacija sramote, negativni nacionalizam i
banalnost dobra, Bubis je prepoznao pokuaj podvlaenja crte ispod nemake istorije, i
prebacio Valzeru da je latentni antisemit. Ako se u holokaustu gleda instrumentalizacija
nemake sramote, onda se ovaj banalizira (Bubis 1998). Bubis je zapazio da su ovi tonovi
do sada dolazili od ekstremne desnice, a kada to kae neko od duhovne elite, onda to
ima drugu teinu (Bubis 1998). Iz Auvica se mora uiti moral, a katkad moral treba
koristiti i kao toljagu, jer ga mnogi inae moda ne ele da naue. Holokaust spomenik
nije monumentalizacija sramote, jer je sama sramota bila monumentalna i nee biti
monumentalizovana tek ovim spomenikom. Intelektualni nacionalizam nije lien
prizemnog antisemitizma, a nije normalnost potiskivati seanja i iveti sa novim desnim
ekstremizmom i rasizmom. Onaj ko zaboravlja rtve oaha po drugi put ih ubija, zakljuio
je Bubis. Klaus fon Donani, takodje Jevrejin, branei Valzera, upitao je "da li su se i
nemaki Jevreji mogli ponaati hrabrije od ostalih, kada su 1933, uklanjani i logorisani
'samo' ometeni u razvoju, homoseksualci ili Romi. Svako treba sebi samom na to pitanje

poteno da odgovori" (Dohnany 1998). Donani je neuspeno pokuao da smiri duhove:

"Valzerov govor bio je jadikovanje jednog lino nedunog Nemca koji se naao u
istorijskoj situaciji da se stidi zbog zloina prethodnih generacija koje nije poinio, ali za
koje se mora oseati odgovornim. To je razumljivo ak nuno jadikovanje jednog saveu
optereenog nejevrejskog Nemca nad tekom sudbinom, da se danas bude takav
Nemac. Valzer je imao pravo, Bubis ga nije razumeo" (Dohnany 1998). Zato Valzer nije
duhovni palikua ve saveu optereeni Nemac. Bubis je pitanje Donanija o Jevrejima
nazvao "zlehudim podmetanjem", a Donani je uzvratio: "Svi smo ranjivi". I R. Augtajn
otvoreno je podsetio da "Holokaust spomenik podsea na nau stalnu sramotu. Drugim
nacijama takvo ophodjenje sa prolou je strano. Niko se ne usudjuje da centar Berlina
oslobodi te monstruoznosti" (Augstein 1998). Valzeraje odmah podrala i nacionalistika
desnica. Svaki konzervativac sloie se da nema nita gore nego kada jedan narod gradi
svoj identitet na oseaju krivice. Zbog toga, tvrde oni, mnogi mladi Nemci bee od svog
identiteta u kosmopolitizam ili u identitet-surogat kao Evropljani. Zato to stvarni delati
nisu nikada prihvatili odgovornost, ova se pokuava preneti na naredne generacije. To je
bila velika greka tzv. "histerije -prerade" smatraju dananji nemaki konzervativci.
Desniarski berlinski nedeljnik "Mlada sloboda" ocenio je da je Valzerov govor izazov za
miljenje i pretpostavka otvorenog i stvaralakog odnosa sa nemakom duhovnom
tradicijom. Mi jo nismo normalan narod, a razaranje nacionalne svesti Nemaca je u
zamahu. Valzer je kritikovao krute sadraje i forme kolektivnog miljenja i seanja i time
pruio odluujui doprinos okonavanju oteivanja identiteta nemake nacije preko
nacizma u idejnom teroru (Olles 1998). Valzer je hteo da savesti prui novi jezik seanja.
On ne trai podvlaenje crte ve novo kultiviranje u sagledavanju Auvica, a Bubis je
nateran da bude moralni inkvizitor (Mller, Baal 1998). Da je samo desnica podrala
Valzera, debata bi bila gotovo ritualna. Medjutim snaan talas otpora Valzeru pogodio je i
spoljnopolitike pretenzije novog socijaldemokratskog reima za vodeom ulogom u
Evropi, koja se ne moe voditi sa Auvicom kao mazohistikim znamenom. Otuda i
znatno ira podrka Valzeru izvan konzervativnog jezgra.
Zbog sloenosti problema, a i otud to oivljavanje Auvica nije vie samo stvar
spora levice i desnice nego i sveukupnog nemakog identiteta, Broder je oporo zakljuio
da Nemci nee Jevrejima nikada oprostiti holokaust. Bez Bubisove reakcije Valzerov
govor bi bio banalnost. Da li se Jevreji moraju oseati odgovornim, kako ree Donani
(socijaldemokrat iz dobre kue)? Dilema je optije prirode: mora li crnac ije je roditelje
linovala bela svetina da se pita da li bi priao Ku-kluks-klanu da je rodjen kao belac
(Broder 1998)? Bilo je jo otrijih prigovora Valzerovom sredinjem stavu da se "savest
ne moe delegirati". Ne vri li Valzer u stvari na agresivan i samoironian nain
samokritiku, jer ne eli vlastitu savest da uini javnom stvari (Podak 1998)? Berlinska
republika poinje sa izmirenjem sa zloincima, ali i sa disciplinovanjem rtava, jo
odsenije zakljuio je komentator hamburkog asopisa Konkret. Nemaka se sa
nestankom DDR-a otarasila komunistikih boraca iz pokreta otpora, a ostali progonjeni od
nacizma pripadaju raunici alla Dohnanyi. Postalo je sasvim oevidno da je izmirenje

intelektualaca sa moi ujedinjene Nemake nerazdvojivo od Auvica. Valzer je bio sasvim

jasan: "Ja ne moram vie podnositi nepodnoljivo. Ne mogu uestvovati u
diskvalifikovanju potiskivanja" (Walser 1998).
Habermas je dosledno reagovao reima da onaj ko Auvic dri za "nau
sramotu" jeste zainteresovan za sliku koji drugi o nama imaju, a ne za sliku koju su
gradjani Nemake izgradili o sebi u odnosu na slom civilizacije, da bi sami sebi u oi
pogledali i uzajamno se uvaavali. Sa spomenikom ubijenim Jevrejima pokuavamo da
rasistimo sa samim sobom. Holokaust spomenik nije monumentalizacija nemake
sramote nego izraz civilnog potovanja potomaka rtava" (Habermas 1999). Levica je jo
otrije uoila da se u Valzerovim reima manje nego u Bitburgu ili u sporu Historikertstreit
radi o obinom podvlaenju crte. Sada, naime, mlade Nemce treba prinuditi na kontinuitet
poricanja (onoga tipa kako se prosean Nemac danas pita): ako sam se kao mladi i
prijavio dobrovoljno u Wehrmacht ne znam kakve veze imam sa "naom sramotom".
Mladima ne treba dozvoliti da se sa nemakim zloinima susreu u nacionalnim
kategorijama "sramote" ili "krivice". Prilikom izlobe o Wehrmacht zloinima 1997. u
Minhenu nacisti su, protestvujui protiv izlobe, na demonstracijama nosili parolu" Nai
oevi nisu bili ubice". Danas 55% Nemaca ne eli vie nita da zna o zloinima nacista
(Kunstreich 1999), a ima dosta istoriara koji se bore protiv onih koji su protiv podvlaenja
crte. Samopoimanje kao rtve je nacionalna spona koja povezuje Nemce: zbog toga
Valzer, Augtajn i Nolte ne prestaju da na svoj nain instrumentalizuju Auvic.

4. 2. Osnovne teme i optiji znaaj debate:

Da je Valzer debata samo nemaka stvar zasluivala bi manje panje, jer
verovatno nee biti konana faza debata oko faizma. Ona se, medjutim, tie svih
masovnih zloina koji se potiskuju i pokazuje optije desniarske obrasce neutralizacije
senki nacionalne prolosti. Berlinski politikolozi Jeker i Kornberger su istraujui
podtekstualno jezgro (ideoloke implikacije) Valzerovog govora, zakljuili da su se
problemi Valzer debate kretali oko nekoliko glavnih tema: 1. nacionalnog samopomirenja;
2. nemakog mita o rtvi; 3. strukturnog antisemitizma; 4. netrpeljivosti prema
intelektualcima (Jacker, Kornberger 1999).
to se tie nacionalnog samopomirenja, odluujue je da li kasnije rodjeni
preuzimaju uznemirujuu politiku odgovornost kao elemenat slomljenog nacionalnog
identiteta (Habermas, 1999). Valzer odbacuje ovo pitanje, odgovara odreno, trudi se da
podvue crtu ispod prolosti i izmiri nacionalno shvaeni kolektiv, a time i odbaci moralnu
odgovornost. To je smisao njegovog pominjanja "normalnog naroda" ime se relativie
osobenost holokausta kao istorijske injenice. Valzer suprotstavlja etici, moralu i
odgovornosti premoderni, mistini romantiarski pojam savesti: "Svakoje sam sa svojom
saveu. Nita savesti nije toliko strano kao simbolika" (Walser 1998).
Gotovo da ne treba pominjati da se svaki konzervatizam u javnom seanju trudi
da vlastitu naciju rastereti od neslavne prolosti. Ipak postoji vie verzija ovog nastojanja.

U iznova ujedinjenoj Nemakoj na talasu revizionizma pojavio se "nacionalizam koji

normalizuje" sa sledeim tezama: 1945. nije odluujui datum za Nemaku, a patriotizam
treba jaati popularizacijom tradicionalnih vrednosti i nacionalnih simbola. Uz to porie se
liberalizam, potroako drutvo, multikulturalizam, EURO i integracija u Evropsku Uniju.
Dodue, postoji i umerenija struja koja govori da treba razvijati i politiku kulturu seanja,
ali i dalje opominje da valja voditi "nacionalnu interesnu politiku" kao i svaka "normalna
nacionalna drava". Zato su u Nemakoj pomenuti pojmovi, izuzev kod konzervativaca,
sporni, kad ve nisu u drugim dravama? Da li je to zbog holokaust kompleksa ili
faistike prolosti, pitaju se ne samo konzervativni nego i liberalni nacionalisti? Oni tvrde
da se bez razloga svaki govor o samosvesnoj naciji kvalifikuje kao "nova desnica",
navodno samo stoga to je nacizam diskreditovao ove pojmove. Ima i upozorenja da
klima optereena moralnim oseanjem krivice kod dela Nemaca bespotrebno optereuje
domau spoljnu politiku. Npr. danas se nemaka politika uzdrava od kritike Izraela zbog
progona Palestinaca, samo zato to je jo uvek optereena holokaustom. Izgleda da je
jo uvek glavni protivstav ovim strujama Habermasovo gledanje izneto jo u
Historikerstreit, koje neki nazivaju strogom zabranom normalizacije. Naime stepen
zaokupljenosti Auvicom, po njemu, jeste pokazatelj politike civilizovanosti republike, a
integracija drutva po obrascu nacionalne drave XIX veka postala je protivrena i
anahrona. Nasuprot univerzalnom ustavnom patriotizmu stoji sudbinska zajednica nacije,
koja je agresivna prema drugima i partikularna. U sloenom drutvu univerzalistiki
republikanizam preuzima energiju integracije. Novo podrutvljavanje trai novu kulturnu
integraciju. U konfliktnim drutvima republikanske slobode funkcionalnije su od
partikularnih identiteta. U tom sklopu Habermas govori o "poslenacionalnoj konstelaciji", a
civilizacijsko istorijska shema koju uoava u prelazu Bonske u Berlinsku republiku je
multikulturno drutvo. To je politika kontrola privredno trine regulacije i iskljuive
ekonomske globalizacije. Berlinska republika moe da ograniava autonomiju trita ili u
duhu nacionalnog etatizma ili participativnog republikanizma. U Valzer debati obnovljen je
otpor ustavnom patriotizmu preteno na moralnom planu.
Moralna strana faizma tie se identiteta, dakle stvar je svih pripadnika nacije, a
ne samo najodgovornijih grupa. Valzer se iznova usprotivio javnom seanju, jer "normalna
nacija" treba da sledi svoje interese nesputana javnou. Vie analitiara je odmah
Valzerov nastup povezalo sa izmenjenom ulogom seanjau slubenom tzv. "skraenom
antifaizmu" Berlinske republike (Jaecker, Kornberger 1999; Wiegel 2000) Marburki
politikolog G. Vigel uoio je da danas seanje na nacistiku prolost nije vie u slubi
ogranienje nemake politike moi. Naprotiv u bombardovanju Jugoslavije seanja na
Auvic zloupotrebljena su u pravdanju agresivnog rata. A u Valzer debati nagovetena je
samosvest evropske hegemone sile koja tei da se oslobodi prolosti, i koja hoe da
istakne svoju ekonomsku snagu ponovo politiki, a ako je potrebno i vojno (Wiegel 2000).
Militarizacija nemake spoljne politike vana je strana nove normalnosti kojoj pripada i
jasni nacionalistiki kontekst Valzerove poruke (Jaecker, Kornberger 1999). Cilj je
ponovno uvrenje nacionalnog identiteta oslobodjenog tereta prolosti. Valzer

popularie raspravu koja se forsira od ponovnog ujedinjenja, a u ijem sreditu je

"samosvesna nacija" liena nacistike prolost. Seanja treba da minu, Nemaka ponovo
treba da postane normalna, a vie niko ne sme da potee moralnu toljagu u obliku
podseanja na krivicu.

4. 3. Mit o Nemakoj kao rtvi

Nije bilo teko uoiti da Valzer pretvara holokaust iz zloina i krivice u "teret" i
"sramotu". "Svako zna na istorijski teret, neprolaznu sramotu, i nema dana da nas na to
ne podseaju" (Walser 1998). Time se Nemci iz zloinaca preobraaju u rtve: "Oni koji
brane takve stavove ele da nam nanesu bol tvrdei da smo to zasluili. Moda ele i
sebe da povrede. Ali i nas. Sve. Uz jednu ogradu: sve Nemce. Jasno je da se ni u jednom
drugom jeziku u poslednjoj etvrtini XX veka ne govori tako o jednom narodu,
stanovnitvu i drutvu. To je doputeno rei samo za Nemce. I za Austrijance" (Walser
1998). U ovim reima krije se projektivna halucinacija Nemaca kao "veite zajednice
rtava", koja se moe povezati sa govorom o "Versajskom diktatu" i Hitlerovom
propagandistikom najavom Drugog svetskog rata: "Napadnuti smo i od jutros uzvraamo
paljbu". Jeker i Kornberger idu ak do opomene da Valzer dosledno ukljuuje u nemaki
nacionalni kolektiv progonjenih i Austriju, to svedoi o obnovi aneksione politike ili o
nagovetaju buduih ekspanzivnih tenji.
Ni Habermasu nije promaklo da je Valzerov govori u tradiciji kulta rtve i
dobrovoljnog sacrificium za vie ciljeve kolektiva. "Ne moe se vlastitoj sramoti dizati
spomenik" ponovili su Valzer i Augtajn miljenje mnogih. Habermas je upozorio da takvo
razmiljanje stoji u tradiciji kulta rtve. Naime, samo se aktivnoj rtvi za naciju moe dizati
obeleje. Ako, pak, potomci delata danas diu spomenik monstuoznom inu, tj. rtvama
strancima, to je ve druga perspektiva Ovaj spomenik nee skretati panju posetioca na
vlastite mrtve, to nije spomenik poput onog u Vaingtonu koji je dignut Amerikancima
palim u Vijetnamu. To je spomenik koji Nemci diu rtvama vlastitog terora koje su sami
izopili kao neprijatelje i nia bia. To je ve samokritino prekoraivanje granice.
Holokaust trai od Nemaca osobitu moralnu odgovornost koja je nespojiva sa
konvencionalnim oblicima nacionalnog kulta mrtvih (Habermas 1999). To nije izraz
"negativnog nacionalizma", kako mnogi misle. Nacije u poslenacionalnoj konstelaciju
svuda u svetu rue mitove o vlastitoj svetloj prolosti bez senki: oivljavaju domai zloini
i kolaboracija.
Jo pre Valzerovog govora nemaka javnost podelila se oko pitanja da li dizati
spomenik svim rtvama faizma, ili samo Jevrejima? Habermas je, priznajui da
razdvajanje rtava i njihovo hijerahiziranje nije moralno opravdano, ipak dodao da
isticanje Jevreja ne mora neutralizovati ravnopravno potovanje svih rtava. Zalaui se
za izgradnju nemakog Holokaust muzeja, Viperman je skrenuo panju da najvie rtava
holokausta nije ubijeno u konclogorima nego u "irokim prostranstvima Istoka". 0 tome
policijski bataljoni, SS ni vojska nisu ostavljali tragova, jer su spaljivali rtve. Otud se

spomenicima ne mogu pojmiti dimenzije holokausta. Spomeniko beleenje zloina

selektivno je i odgovara selektivnom nemakom vidjenju faistike teroristike drave koja
je prostirala od Severnog pola do Sicilije, od severne Afrike do Kavkaza. Svuda je bilo
zloina (Wippermann 1998). Razmere rasistikog rata na Istoku nisu jo sasvim jasne i
otuda to su u tome uestvovali nai oevi i dedovi u notorno "istom Vermahtu". Osim
toga razliiti dihotomni naini gledanja na Zapadu kao "progon i otpor" ili "demokratija i
totalitarizam" spreavaju da se jasnije uoe geografske i vremenske dimenzije faistike
rasistike drave. I zbog toga je potrebno centralno obeleje zloina upravo u Berlinu.
Poput svih konzervativaca koji strahuju od ugroavanja autoriteta nacije, i
nemaki su odmah poeli ukazivati na opasnost od monumentalizacije nacionalne
sramote. U terminologiji politike psihologije Valzerov otpor ("neto se u meni buni...") je
"neposredovana odbranbena agresija" (H. Funke). Donani koji je branio Valzera pripada
istom lancu mita o Nemakoj kao rtvi, kada govori o karikaturama Nemaca u engleskoj
bulevarskoj tampi ili o srpskom priseanju na nacizam povodom uea Nemaca u
kosovskom sukobu. To je "nemaki mit o rtvi", koji je daleko iznad "vapskog prkosa"
(Harpprecht 1998). Raspoznavanje "mita o rtvi", kao skrivene strukture ili otvorene
retorike, vaan je uslov kritike svakog nacionalizma.
Svaki mit ili stereotip o vlastitoj rtvi pretenduje na isticanje delata. Neprijatelji
svakog nacionalizma nije toliko nacionalizam drugog naroda, koliko "subverzivne"
internacionalistike ili kosmopolitske sile u svojoj sredini, a neretko i svetom rasuti Jevreji.
U Valzer debati takodje je uoljiv i strukturni antisemitizam. U Nemakoj 15% odraslih ima
antisemitsku viziju sveta, daljih 30% ima antisemitske predrasude i latentni su antisemiti,
a posle Valzerovog govora antisemitizam je porastao na 17 skrnavljenja grobova Jevreja
nedeljno (Brym 1999). U toku debate postala je jasna veza izmedju rairenog
antisemitizma i preteeg obeteenja: 39% Nemaca veruje da Jevreji koriste holokaust za
svoje ciljeve, do 50% je ubedjeno da Jevreji pokuavajuda izvuku materijalne dobiti iz
nacistike prolosti koju Nemci treba da plate, a 63% Nemaca veruje da treba podvui
crtu ispod rasprava o progonu Jevreja (Rensmann 2001). Ovo raspoloenje javnog
mnjenja povezano je sa slomljenim nacionalnim ponosom i strukturama resantimana to
pokree agresivne odbranbene reakcije i antisemitizam. Takvoj duhovnoj klimi pripadaju i
Valzerove rei: "Kada primetim da se u meni neto protiv toga buni, pokuavam da
insistiranje na naoj sramoti objasnim nekim motivima, i skoro da sam radostan kada
poverujem da sam otkrio, da motiv nije preteno to da ne smemo zaboraviti, ve se radi o
instrumentalizaciji nae sramote zarad aktuelnih ciljeva" (Walser 1998). Time se oivljava
klasini repertoar antisemitskih predrasuda. Levica je optuila Valzera da se, zato to se
protivi dizanju spomenika ubijenim Jevrejima u Berlinu, trudi da uini dozirani
antisemitizam ponovo salonskim. U centru svake antisemitske paranoje je mitologija
nacionalne rtve. Oni koji su bili uzronici patnje i poinioci zloina i njihovi pravni
naslednici, iezavaju iza optube protiv jevrejskih posrednika i rtvi. To je vana strana
stereotipnog i iskrivljenog odjeka debate u javnosti i njenog simbolikog poretka. Die Zeit

je ak kancelara redera optuio da prikazuje nemaku industriju kao nedunog

progonjenog subjekta.
Aktuelnost odteta je svakako dala poseban ton Valzer debati. Nije po sredi bila
globalna kritika nemakog krupnog kapitala, niti ponovno oivljavanje nacionalne
sramote, niti upiranje prstom na obinog Nemca kao dobrovoljnog ubicu. Javna rasprava
oko materijalnog obeteenja prinudnih radnika za vreme rata obeleila je novu fazu
politike rasprave oko seanja na faizam. Re je o obeteenju ne samo Jevreja, nego
svih prinudnih radnika za vreme nacizma. Vigel je podsetio da Valzerov govor pada u
trenutku pojaanih zahteva za odtetom nemakih robovskih radnika od nemakog
kapitalizma (Wiegel 2000). Nemaki kapital je pod pritiskom najkonkretnijih zahteva za
obeteenjem, a rasprava o holokaustu stekla je materijalnu komponentu (jau nego u
vremenu najeih rasprava o odnosu krupnog kapitala i nacizma). To je praktini smisao
Valzerovog upozorenja "o instrumentalizaciji nae sramote radi aktuelnih ciljeva",
"preteoj rutini" zbog ega moramo okonati sa "moralnom toljagom nacistike prolosti".
Rensman je skrenuo panju na sekundarni antisemitizam kao odbranu od seanja: danas
Jevreji u drutvenoj podsvesti predstavljaju seanje na potisnuto delo - holokaust kao
posledicu Valzer debate. (Rensmann 2001). U Nemakoj se na Jevreje preusmerava
neeljena istorija zloina, koja se od 1945. tendenciozno menja u jevrejsku istoriju koju
treba odvojiti od nemake kolektivne prolosti. Jevreji vae za spoljanju instancu savesti,
lano otelovljenje prigovora o krivici koje ne samo to ugoava kolektivni narcizam i
nacionalni ponos ve trai i konkretnu odtetu (Rensmann 2001). To je novi antisemitski
stereotip kao izraz nesvesne tenje za "spasenjem" nacije od istorijske krivice i
odgovornosti. Raireno uverenje da Jevreji preko holokausta materijalno eksploatiu
Nemce jeste osnova sekundarnog antisemitizma.
Iz materijalnih, a ne moralnih razloga nemaki kapital nije zainteresovan za
suoavanje sa vlastitom prolou: firma BASF ne eli da se zna da je bila lan IG
koncerna koji su saveznici ukinuli posle rata kao zloinaku kompaniju, u kojoj su radnici
za vreme rata iveli proseno 3 meseca. Krupni kapital jo uvek se sa aljenjem sea
rentabilne 1944. godine u kojoj je raspolagao treinom bespravne prinudne radne snage i
stvarao ogromne profite. Krajem XX veka kapitalisti su ugroeni zahtevima za naknadu
koji postavljaju bivi zarobljenici. Zato kapitalu odgovara Valzerov govor. Nije bez razloga
berlinski Junge Welt ak opomenuo da Valzera nije trebalo kritikovati jer on nije
odgovoran za holokaust, ve je to kapital.
Uz sve reeno, nemakom kapitalu godi oivljeni antisemitizam da bi potisnuo
"perfidnu SAD mafiju" (Brym 1999). Dok SAD zadravaju vojnu nadmo, napreduje
nemaki kapital koji je etiri puta moniji od francuskog. Nemaka se odvaja i konkurie
SAD, a u slubi ove politike jeste i antisemitizam. Na drugoj strani savremena nemaka
levica je najei kritiar nastojanja da Nemaka postane svetska sila. Antisemitizam je
funkcionalan u potiskivanju SAD, jer se svuda jevrejstvo nekritiki izjednaava sa SAD.
Valzer je aktivirao antisemitizam, a postoji opasnost da dozirani antisemitizam aktivira
neonacizam, lako je Valzer hteo da dozirani antisemitizam ponovo uini salonskim,

latentna funkcija njegovog nastupa je sloenija (Brym 1999). Berlinskoj republici je

rastereena prolost neophodnija nego ikada ranije. Valzer je protagonist nove politike sa
prolou, u kojoj Nemci ele ponovo da budu gospodari u kui vlastite istorije. Der
Spiegel je patron Valzera (Claussen 1999). Gledita Valzera i Donanija ne moraju biti
antisemitska, oni se igraju sa antisemitizmom, to je jo opasnije. Oni su uesnici stare
nemake dravne predstave koja se zove "prevladavanje prolosti", a Valzer je lo
glumac (Claussen 1999). Antisemitizam se raspiruje zbog snaenja nacionalne
homogenosti koju iznutra razbijaju anacionalni elementi. Ve 20 godina Auvic se u
Nemakoj instrumentalizuje, da bi se obnovio oseaj nacionalnog "mi" ponavlja Klausen.
Pokuava se nemogue - na osnovu nemake prolosti dokazati demokratsku
besprekornost sadanjice. Kod Valzera ne radi se o nacizmu nego o narcizmu. Sve je to
"mi" retorika, a prazni renik "nacionalnog identiteta" budi potrebu za sadrajem koji u
besciljnom drutvu stie samo iz prolosti. Novo nemako "mi" ostalo bi neodredjeno bez
Jevreja. Klausen je uveren da Goldhagen debata i Valzer debata pripadaju istoj
restaurativnoj igri. U nju spada i pritisak ka pomirenju. Nemaka se etnizira: Valzerov
nastup je u slubi uvrenja prinudne kohezije u etniki kolektiv kao oblik samopoimanja
bez alternative. U trenutku kada Nemakoj treba novo samopoimanje uvruje se
obrazac porekla, u kom se raspravlja o faizmu kao sramoti, a ne kao varvastvu.
Ovaj obrazac neutralizacije nezamisliv je bez mehanizma polarizacije na delate
i rtve koji je prisutan kod svakog nacionalistikog antisemitizma. Da bi se jasnije
prepoznao, treba razlikovati industriju uspomena od istorijske nauke (Walther 1998).
Industrija uspomena uproava istoriju na tribunal sa dva aktera, rtvama i delatima,
dobrima i loima. Treba razlikovati bavljenje sa prolou u ritualima uspomena (industrija
uspomena) od naunog bavljenja prolou. Ova "juridizacija istorije" sa svojom
dvopolnom logikom kriv/nevin daleko je od realne istorije, jer brka istorijsko istraivanje sa
ponaanjem advokata, svedoka i sudija prema optuenima, advokatima i vetacima.
Krivini proces apstrahuje sloenost ivota, zainteresovan je samo za kanjavanje krivca i
naknadu rtvi (Walther 1998). Jednoznana podela na delate i rtve nemogua je u
istoriji i savremenosti. Novi stereotip promenio je uloge: drutvo delata zamilja da je
rtva, a rtva se javlja kao delat. Iz ovog osnovnog sklopa istiu ostali "poremeaji
opaanja": otpor prema patnji rtava zamenjuje snani odbrambeni afekt protiv seanja i
protiv rtava. Valzerov latentni antisemitski nastup bio je novi javni izraz unutranje veze
odbranbene agresije i posle-holokaust antisemitizma (Rensmann 2001). Zahtevi za
obeteenjem stvorili su sekundarni anisemitizam, a rtve, njihovi advokati i udruenja
poimaju se kao remetioci mira koji ometaju razvoj privrede i hoe da osramote Nemaku.
Nemaka vlada brani kapital i ograniava nadlenost amerikih sudova. Advokati rtava
tretiraju se kao "svetski policajci", pa se ak stvara stereotip o imperijalnoj moi koja se
nadvila nad Nemakom. rtvama se sada pripisuje beskrupulozna odbrana vlastitih
materijalnih interesa i agresivnost. Skree se panja sa vlastitog istorijskog moralnog
kraha, a nacionalni identitet konstruie se opet kao zajednica rtava i rehabilituje. Zbog
toga treba moralno diskreditovati one koji su olienje najopasnijeg u prolosti. Selektivna

istorija je tu od velike pomoi. Industrija uspomena prevodi istoriju u pozorite (H. Russo).
Uz pomo bliskosti, analogija i oseanja gledaocu se stalno sugerira vizija istorije sa
politiko moralnim standardizovanim situacijama, "ljudi kao to smo ja i ti", ime se
zbivanja pojednostavljuju i iskrivljavaju. Iz istorije se ne moe nita nauiti osim uvida "da
se ljudi i drutvo mogu menjati, bre ili sporije" (H. Russo), a industrija uspomena upravo
to previdja kada istoriju moralizira, juridifikuje i teatralizira. Moe li ijedno drutvo izii iz
"senki istorije"? Ne postaju li "senke" istorije sve due? I Valter smatra da je Valzer dao
suvie uproen odgovor, a plus toga zapleo se u tronu ideju o "normalnom narodu".

4. 4. Antiintelektualizam
Za istinskog intelektualca nema apsolutne vrednosti koja je izvan kritike, pa to
nije ni nacionalni interes, kom ne treba rtvovati univerzalna prosvetiteljska naela.
Konzervativci se tome protive, otud kod njih antiintelektualizam. Kada govori o
intelektualcima kao "vojnicima miljenja" i "borcima savesti" koji se slue "moralnim
pitoljima", Valzer sebe samog predstavlja kao rtvu onih intelektualaca koji
instrumentalizuju sramotu nemake istorije. Zato je i optuio neke intelektualce da su
podelu Nemake pravdali Auvicom. Ova kritika intelektualaca prisutna je u pruskoj
tradiciji i u duhu je nacistikog povezivanja intelektualnosti i jevrejstva - sa kolektivistiko
nacionalistikim implikacijama (Funke). Kloc i Vigel su kod Valzera prepoznali spoj
antiintelektualizma i antisemitizma zato to Jevreji i intelektualci prebacuju Nemcima
krivicu, pa se time izmetaju izvan nacionalnog kolektiva, koji je Valzer definisao kao
zajednicu osramoenih. Koliko je ovo povezano sa novim terminom "Berlinska republika",
koja treba da vodi novu aktivnu spoljnu politiku i "novom samosveu odrasle nacije",
kako se izrazio kancelar reder? Po svemu sudei danas rastereenju nemake prolosti
od faizma ne tee samo konzervativci. Smisao Bubisove metafore o "duhovnoj paljevini"
je upozorenje d a j e Valzer pruio podrku staroj i novoj desnici.
ta znai Valzerovo pozivanje na savest pojedinca i apel za okonavanjem
javnog suoavanja sa holokaustom? On je time predstavio ne samo svoja nacionalna
oseanja nego se pokazao i kao znamen protivintelektualnog (Brumlik 1999). Dok su se
klasini intelektualci, od Zole do Sartra, nadali da e javnom reju uticati na politiare,
Valzer je rekao: "Ja zatvaram zla na ije ukidanje ne mogu da utiem". U ovoj reenici
razotkrio je svoj antiintelektualizam. Valzer je tip novog intelektualca Berlinske republike
koji se javlja u sklopu iezavanja klasinih leviarskih intelektualaca i rasprave o
pravednosti. Kao da se naputa i klasina uloga intelektualca koji pomae oslobodjenju
saznanjem. Novi neoliberalni duh vremena doneo je krah politike kulture leviarskih
intelektualaca. Govor nagradjenog G. Grasa iz 1997. bio je oprotajni govor leviarskih
intelektualaca Bonske republike. Valzerov govor 1998. bio je nastup novog tipa
intelektualca budue Berlinske republike (Brumlik 1999). Gras i Valzer izraavaju
promenu, oni su simptomi uzroka. Gras se zalagao za azil, to je danas potisnuto, i stideo
se u ime Nemake. Stid je moralni oseaj par excellence. Stid zbog nacistike prolosti

bio je jedan od motora 1968. A tamo gde srena svest stupa na mesto moralnog i javnog
oseanja stida, zatvara se prostor svake politike i svet postaje jednodimenzionalan. Ovaj
stid Valzer je pokuao da svede na utanje. Njegov govor stoji na poetku Berlinske
republike, a u vreme pregovora oko koalicije 1998. instrumentalizovan je (Brumlik 1999).
Govor o instrumentalizaciji postaje takodje instrumentalan ukoliko se ne poloi raun o
predmetu instrumentalizacije. ta ako smo to stvarno zasluili, uprkos tome to smo
nauili da skreemo pogled? Moe li i skretanje pogleda da postane ideologija? Treba da
uznemirava okolnost kada izbegavanje neprijatnog stie status vrste ideologije. Kada
monstruozno postane nepodnoljivo, pa se preko nepodnoljivog vie ne moe
jednostavno prei, tada se treba upitati ne postaje li ono subjektivno prijatno oseanje u
odredjenim istorijskim prilikama opsceno, ukoliko poiva na tome to racionalizovano
ophodjenje sa objektivnom istinom ovu detronizuje u la (Zuckermann 1998). Tano je da
se prolo uvek koristi u pravdanju sadanjeg. Ali postoji velika razlika izmedju toga da li je
podseanje na rtve minulog nasilja u slubi izbegavanja buduih, ili u cilju pravdanja
savremenih rtava. Najispravnije je seanje na rtve onda kada ono znai protivljenje
odnosima koji su doveli do rtava. Skretanje pogleda i potiskivanje to ne omoguavaju.
Objektivna snaga kod svih velikih sila podudara se sa vidjenjem vlastite krivice i sramote.
to je drava jaa, to ideoloki uspenije potiskuje senke. Medjutim, to ne svedoi o
njenoj unutranjoj snazi, koju, naprotiv, ubedljivije pokazuje spremnost njene inteligencije
da prizna i suoi se sa vlastitom sramotom. U tome je razlika izmedju Valzera i
Habermasa. Kod manjih naroda unutranji otpor konzervativnoj ideologiji apsolutnog
prioriteta nacionalnog ima jo vii moralni znaaj.

4. 5. Faizam, moral i obrasci normalizacije

Svaka rasprava oko prikrivanja zloina vlastitog kolektiva ima vaan moralni
znaaj. Osobenost i znaaj Valzer-debate lee u tome to je u njoj suoen univerzalnii
partikularni moral (Gross, Konitzer 1999), razdvojena kultura stida od kulture krivice
(Assmann) i time sukobljena dva oprena vidjenja nemake normalnosti (Schmierer).
Pomenuti problemi tesno su povezani i imaju dalekosean univerzalni znaaj, pa je otuda
Valzer debata vie od novog lokalnog nemakog idejnopolitikog spora. Za balkansku
kulturu seanja poruke ove rasprave jo su aktuelnije.
Moralno tumaenje nacistikih zloina staro je koliko i sami zloini. ak su se i
zloinci potrudili da izgrade moralnu racionalizaciju vlastitog ina (vrenje dunosti), pa se
najvei deo nije ni oseao zloincima. Veto su se uklopili u posleratni nemaki poredak,
pa je pitanje da li je posle holokausta uopte nastao vii oblik morala? Dogadjaji ne
menjaju moralne norme, ali je holokaust stvorio radikalni oblik partikularne etike: na delu
je bilo brutalno rasistiko diskriminisanje "zajednici stranih elemenata". Mehanizmi i
pojmovi ove agresivne partikularne etike nisu nestali ni nakon sloma nacizma. Moralna
problematika je trajni sadraj nemakih rasprava o faizmu od Nirnberkog procesa do
Holokaust spomenika, kod kojih se mogu uoiti tri nivoa: 1. injenina rekonstrukcija

zbivanja; 2. debate oko vrste njihove moralne osude (da li su zloini sui generis ili su
uporedivi); 3. sukobi oko obrazaca seanja i obeleavanja spomenika (Gross, Konitzer
1999). Ovi nivoi ne mogu se odseno razdvajati, a istoriografija se moe podeliti na
perspektivu rtve i onu poinioca. Jedna strana drugoj osporava ne samo objektivnost,
nego i sposobnost valjane moralne procene iste istorijske situacije.
Faizam je naroita vrsta partikularnog moralnog sistema u ijem je sreditu kao
najvie naelo podela oveanstva na rase. Moralni sistem uvek je dublje usidren u
subjektivnom ponaanju nego to su to dnevnopolitiki stavovi. Zato neretko i preivljava
politike potrese, pa npr. u Nemakoj 1945-a u tom pogledu nije bila nulti as. Uprkos
postojanosti, faistiki moral posle 1945. tee se mogao ostvariti. Najpre je pritisak spolja
spreio otvoreno ispoljavanje starog partikularnog sistema, a zatim je preuzet moral
pobednika, ali samo za spoljanju javnu upotrebu. Sistem partikularnog morala postupno
se deformisao (generacijske vrednosti su ga postupno nagrizale), ali nije u celini nestao.
Ve to da su se mladi Nemci stideli zbog neega to nisu poinili, pokazuje drugaije
vrednovanje onoga to nekada nije bio zloin (Gross, Konitzer 1999) Medjutim, sam stid
svedoi da se i oni na osoben nain oseaju pripadnicima zajednice u kojoj je zloin
poinjen. Od moralnih oseanja ostao je ipak samo stid, a ne i bunt, pizma ili
zlopamenje. Nemaka omladina jeste prihvatila vrednosti i osude onih koji su branili
univerzalistiki moral, ali ne i njihov nain moralne osude. Kod mladih Nemaca Auvic je
ostao zloin uglavnom zato to je to sramota. Tome nasuprot, brzo se irila moralna
kritika tzv. prigovora o kolektivnoj krivici. I sa stanovita univerzalistikog moralnog
sistema Goldhagenov prigovor o kolektivnoj krivici besmislen je, jer vezuje krivicu za
odredjene urodjene crte i time razdvaja grupe ljudi.
Otpor toboe uvek prisutnom prigovoru o kolektivnoj krivici u poratnom dobu
znaio je vie stvari: za jedne je ovaj otpor bio polemiko oruje jer je moralno
izjednaavao nacizam i saveznike. Naime, ako su saveznici uinili Nemce kolektivno
odgovornim onda su oni isti kao i nacisti. Optubom je stvorena nova narodna zajednica
koja je obuhvatala sve toboe okrivljene Nemce i bila nastavak stare zajednice. S druge
strane, ako nije bilo kolektivne krivice, onda je greka to to se o holokaustu vie pria u
Nemakoj nego npr. u Kini. Niko ne sme zbog pripadnosti odredjenoj grupi ili zbog
porekla biti odgovorniji od drugih. Ipak, psiholoki nalazi potvrdjuju da se traume zbog
holokausta oseaju kod dece rtava u drugoj i treoj generaciji. Deca zloinaca bila su
zaokupljena specifinim potiskivanjem jo neiezlog antisemitizma koji se povezivao sa
nepreradjenom krivicom.
Optiji znaaj Valzer debata je u tome to su u njoj suoena dva tipa morala i
normalnosti koji se oslanjaju na razliite obrasce pamenja. Po prvom shvatanju
normalnost je uspostava Berlinske republike, za razliku od Bonske, kao nenormalnog
"provizorijuma". Dakle, normalnost je ponovna uspostava suvereniteta nad itavom
Nemakom, a protiv pobednika iz Drugog svetskog rata. Normalnost je propagandni
borbeni pojam koji obeleava stvaranje budue Nemake kojoj su dravni rezon i norme
Bonske republike postale preuske. U tom smislu Berlinska republika jeste istinski

nastavak dravne tradicije iz 1871. Drugo kritiko poimanje normalnosti ne ispoljava se u

kritici tobonjeg nedostatka suverenosti u Bonskom provizorijumu, nego se uobliava u
odnosu na faizam. Ovde suverenost nije u sreditu (kao naizgled normalno naelo) ve
uklanjanje politikih odnosa koji su Nemaku nakon faizma sveli samo na zloinima
optereenog spoljnog posmatraa u Evropi. Pitanje nemake normalnosti postavlja se
kao pitanje nemake histerije, a prema kriteriju evropske normalnosti. Ovde je u sreditu
pitanje koje su to bile strane patolokog razvoja u kom sloboda i nacija nisu mogle biti
skladno razvijane? U seriji histerija pruska, vilhelmovska i hitlerovska ine organsko
jedinstvo. Ovi obrasci normalnosti prevladavaju u trima fazama nemake istorije seanja
(A. Assmann). Prva, od 1945-1957. stoji u znaku "komunikativnog preutkivanja" i
masivne odbrane od seanja. To je period amnestije bivih nacista i njihovog integrisanja
u posleratno drutvo. Druga faza tee od 1958. do 1984. - to je kritika prevladavanja
prolosti: sudjenje Ajhmanuu Jerusalimu, Auvic-proces u Frankfurtu i bunt iz 1968. Trea
faza od 1985. stoji u znaku "seanja". Jedna struja politike seanja je u tradiciji Kolovog
prevladavanja prolosti i Bitburga, a druga u znaku "uvanja prolosti kao opomene" i R.
Vajczekera. Od sredine 1980-ih povod seanja postaje iskljuivo skandal (u smislu
budjenja javnog besa i panje): poev od Historikerstreit, preko Goldhagen debate,
izlobe o zloinima Vermahta, Vaizer-debate sve do Finkelsteinove knjige "Holokaust
Industrija".
Kod eruptivne i nekontrolisane provale seanja otvara se pitanje psiholoke
strane prerade prolosti. Koliko je oseaj stida uticao na seanje generacije poinilaca i
naredne generacije? Oseaj stida tee je preraditi od oseaja krivice. Posle rata stid je
preradjivan novim pregalatvom, uklanjanjem ratnih ruevina i preusmeravanjem panje
na novi totalitarizam. Svako dete ima dugu fazu snane identifikacije sa roditeljima, a
kasnije to prelazi u lokalpatriotizam i nacionalni ponos. Kod nemake omladine sve to se
preplitalo sa oseajem krivice i stida zbog faizma. Nesvesni stid i strah od stida su
kategorije koje su koristili 1968-i u snanom buntu protiv roditeljske generacije koja je
bila aktivna u faizmu. Poznato je da se oseaj stida moe preobraziti u agresiju. Stid je
oseaj straha i bola, a Valzer, premda raspravu oko ubijanja Jevreja dodue poima kao
debatu o nemakoj krivici, pod taj in podmee stid i njegovu produktivnu snagu. Stid se
za razliku od krivice ne moe individualizovati. Jer, kod stida se ne radi o moralnom
pripisivanju zloinakog ponaanja, nego o svesti da se pripada jednoj istorijskoj i
politikoj zajednici ija se krivica ne moe izbrisati, ali se aktivnim delanjem moe
razjasniti. Valzer to ne shvata i protivi se Holokaust spomeniku zato to ovaj toboe istie
sramotu. On to zove "teologijom solidarnosti u seanju". To nije samo tenja mnogih
konzervativaca za sreom koju ne optereuje seanje, ve i gubitak prolosti koji treba da
sprei renesansu leviarskih intelektualaca (Brumlik 1999). S tim u vezi je karakteristian i
Valzerov samo naizgled apolitini stav da je istinsko seanje mogue samo kao privatno.
Tu iskrsava stara dilema oko seanja i zaborava, optuivanja i potiskivanja. Sve to vrti se
oko teko podnoljive istine da postoji vrsta spona izmedju spoljanjeg ponaanja i
unutranjeg zaborava (Assheuer 1998). Javna optuba uslonjava zaborav, ali spomenici

nedunima iskupljuju kulturu. Spomenici prevladavaju normalno potiskivanje i rastereuju

savest. Krajem XX veka koalicija normalizatora slavi oprost od "nemake politike sa
prolou". Ali odricanje od javnog seanja je moralni promaaj (Assheuer 1998). Nije
sluajno to zahtev za privatnim seanjem ide pod ruku sa opsesivnom eljom za
normalnou. Sramota je re koja povezuje obe tenje. Sramota ne prilii ni pojedincu ni
narodu. Valzer govori uvek o sramoti, a ne o stidu. Stid izraava odnos prema samom
sebi, pojedinac se moe stideti i kolektiva u kom je rodjen, a da ne osea krivicu. Krivica
je pojedinana, a stid se moe deliti. Za razliku od sramote, stid oslobadja moralno
suverenu svest koja ne podlee prinudi zaborava niti seanja. S tim u vezi je i pitanje
moe li se pozitivnim nacionalizmom nazivati slavljenje prolosti vlastite nacije, a
negativnim nacionalizmom pominjanje nedela vlastitog naroda? Negativni nacionalizam
sree se prilino retko, pa ima miljenja da je to je specifina nemaka situacija seanja
(Assmann 1998). Negativni nacionalizam obino se poima kao izdajniko seanje koje
potkopava vlastiti identitet. Nemaka situacija seanja specifina je u meri u kojoj je i
zloin bio izuzetan. Kritiari Holokaust spomenika opominju da ubijanje Jevreja ne treba
ugradjivati u "Osnivaki mit Berlinske republike". Druga struja, pak, trai da to jasnije
kaemo "mi nismo normalni i diemo ovaj spomenik", to emo bre izii na kraj sa
normalizacijom. Ako, pak, ovaj korak preskoimo i proglasimo sebe, uprkos svemu, za
normalne tada iz ovih besplodnih debata dobijamo jo vie udaraca (Assmann 1998). Tek
kada se otvori Pandorina kutija vidi se da normalizacija ima vrlo sloenu politiku stranu.
Sloeni zadatak normalizacije nacije, ija je prolost obeleena neuporedivim
zloinima, je na razmedji izmedju etike i ideologije. Ne mora se biti germanofob da bi se
zapitali ima li uopte neega normalnog u tome to je nacija koja je toliko zla poinila tako
brzo ponovo ojaala. Ovo udjenje, naroito nakon ponovnog ujedinjenja, sree se sa
taktikom normalizatorske svesti: sada smo "normalan narod", "obino drutvo", pozitivna
nacionalna svest opet je pred nama, vie nismo mimo drugih. ta u stvari znai biti
"normalan narod" u svetu u kom je "normalno" argument onih koji nastoje da ouvaju
svoju vlast nad potinjenima i potlaenima? Ispada da je "nomalno" vie od neutralnog
opisa redovnog stanja, to je ideoloki postulat koji vie skriva nego to objanjava
(Zuckermann 1998). Normalnost je u dugo stigmatizovanoj Nemakoj postala opsesivna
ideologija. Njen zatonik je i Valzer kada "prolosti koja ne eli da prodje" suprotstavlja
"skretanje pogleda sa nae sramote", to je takodje ideoloki stav. Valzer poima nemaku
prolost samo kao sramotu, ne pokazuje snagu moralnog suvereniteta koji poiva na
priznanju, pa mu zato berlinski Holokaust spomenik izgleda kao Alpski san, koji blokira
povratak nemakoj normalnosti. Zato treba osloboditi "budunost od prolosti",
"samosvesnu normalnost" od "nemake kulture okrivljavanja", "nacionalni identitet" od
"politiziranja prolosti", neupitnu tradiciju od diskurzivnog seanja. Za nemake
intelektualce koji nakon 1989. podstiu "kulturno pomeranje osovine", Nie je junak, jer
apeluje na oslobodilaku energiju velikog zaborava, tj. oslobadjanja budunosti od
prigovora prolosti. Napokon je stigla normalnost, a sada neke usijane glave poput
Habemasa i Grasa opominju "da se bez seanja na Auvic ne moe formulisati nikakva

politika, pa ni etika uopte". Postaje sve jasnije da se normalnost ne moe oktroisati,

nego samo omoguiti. Konzervativci trae samopomirenje isticanjem kontinuiteta
nemake kulture, koji isti od negativnih seanja i "moralnih toljaga" i istie neprekinutu
normalnost "kulturne nacije" neoptereene suvinim seanjima. Antinacionalisti s druge
strane upozoravaju da se normalnost ne stvara iznudjenim samopomirenjem ve
analitikim neinstrumentalnim ophodjenjem sa prolou. Normalnost nije normalizacija.
Dok se normalizacija moe podsticati, normalnost se moe samo omoguavati (Assheuer
1998). Normalnost ima vlastiti smisao: ona je neto neupitno i otima se politikim
potrebama. Normalnost nestaje u trenutku kada je politiari ovekoveavaju ili kada je sebi
samima pripisuju kao svojstvo. Da ima normalnosti, ne bi bilo potrebe niti pokuaja da se
dozvoli iezavanje prolosti pred novim. Normalizacija je simptom prelaznog drutva,
koje se osigurava da je potpuno normalno, iz razloga terapeutskog samosmirivanja.
"Nijedan drugi narod u svetu ne naziva sebe normalnim, i to je ve pouzdan dokaz da
Nemci nisu normalni" (P. Bahner). Ispada d a j e preka, forsirana normalizacija najsigurnije
sredstvo da se sprei normalnost. Liberalno drutvo uznemireno je oseanjem da samo
ne moe stvoriti moralnu osnovu vlastite normalnosti, pa se koleba oko Valzerovog
zalaganja da ponovo ujedinjena drava konano podvue crtu ispod javnog spomenika
holokaustu, ne iz nacionalnih nego iz moralnih razloga.
Zbog rairenosti ovog nastojanja frankfurtski pedagog M. Brumlik i berlinski
politikolog H. Funke su Valzer debatu nazvali "odbrambena agresija". Kao upadljivu crtu
Valzera, Funke je uoio nedostajuu spremnost za izmenom perspektive. To je
karakteristino (odbrambeno) ponaanje veine drutva u suoavanju sa preivelima
faistikog terora. To ponaanje ponavlja se i 50 godina kasnije. Na delu je "kolektivno
narcistika rekonstrukcija nacionalnog mi": poinioci i njihovi potomci pretvaraju se u
prognane, dok se stvarno prognani, predstavljaju kao ogoreni progonitelji koji spreavaju
nacionalno izmirenje. Premda je u toku debate porasla distanca javnosti prema Valzeru
kao linosti, duh i jezik pisca u javnoj raspravi su "normalizovani" (Rensmann). Oivljen je
antisemitizam kod mladih. Zato je Valzer - Bubis debata primer "normalizovanja odbrane
seanja" koja je primetna od ujedinjenja (Kirsch 2000). To je "dijalektika ideologije
podvlaenja crte: sva nastojanja za okonavanjem suoavanja sa nacistikom prolou
jo vie su je aktuelizovala, a ne oslabila". Valzer nije porekao tezu o kolektivnoj krivici
ve je izmenio u tezu o kolektivnom optuivanju (Brumlik, Funke). Ta teza je naopaka, jer
se moe usmeriti protiv tobonjih optuitelja (intelektualaca, medija, Jevreja).
Valzer je kritikovan i zato to je savest shvatao kao neto odvojeno od javnog
priznanja ili osude. Na slian nain je i Hajdeger odvajao savest od konvencija, a
poslednjima je suprotstavljao "samopouzdanje opredeljivanja", koje je nazivao
"odlunou". I Hegel je razdvajao moralni imperativ od naroite istorijske situacije i
vezivao moral za udoredje. A norme kojima se savest rukovodi potpuno je ispustio iz
vida. Dakle, nije glavno pitanje koje delanje se vri, ve da li je odluka samostalno doneta.
I Valzer kae da oni koji optuuju za zloine grupe ljudi nemaju stvarnih motiva za to. Ali
motiv ipak postoji, tuioci se na taj nain izvinjavaju, izdvajaju iz reda optuenih, i bar u

trenutku izgledaju da su blii rtvama nego zloincima. Ko je zloinac, pri tome se

utvrdjuje nezavisno od realne pojedinane krivice i iskljuivo na osnovu pripadnosti
posebnoj zajednici. Ukazivanje na sramotu zamenjuje ukazivanje na krivicu. Stid nije ni
krivica ni zloin. Stid je senka baena i na nedune. I silovane ene su osramoene
premda nisu krive.
Na paradoksalan nain Valzer, medjutim, pokuava da monopolie oseanje
stida ishvati ga kao pravo na seanje samo Nemaca, a ne i ostalih gradjana. Ovo donekle
podsea na nacistiki pojam rasne sramote: po nacistima rasni stid je kada se pripadnik
vie rase orodi sa pripadnikom nie, pa se krv mea. Postojali su "Nirnberki zakoni o
zatiti nemake krvi i nemake asti". Tamo gde stid "svedoi o zloinima", to ne govori
na isti nain o zloinu kao to govori oseaj krivice. Ovo otud to ve samo seanje na
zloin stvara naroitu zajednicu delata. Zloin je stid samo za one koji naizgled spadaju
u unapred odredjenu zajednicu. Tamo gde se o holokaustu govori kao o sramoti svih
Nemaca, vie nijedan Jevrej ne sme biti Nemac (Gross, Konitzer 1999). Dok su se nacisti
trudili da stvore jedinstvo nacije preko krvne istovrsnosti, Valzer dri da se osudama
stvara zajednica postidjenih, obeleenih stidom, po logici "i ti si to inio". Seanje na
zloin tako postaje osnova mita posebne zajednice obeleenih, koja trai poreklo u
zloinu bez obzira da li ga pozdravlja ili osudjuje: "Ono to smo uradili u Auvicu, uinili
smo kao nacija, i ve zbog toga nacija mora postojati kao nacija" objanjava Valzer u
razgovoru sa Bubisom i time iskljuuje Bubisa iz jedinstva nacije (Gross, Konitzer 1999).
U Valzerovoj opomeni "Nama treba drugaiji jezik seanja" izdvaja se iz grupe optuenih
grupa koja ne prihvata odgovornost za kolektiv. Ona sa Valzerom pokuava Auvic da
uini instrumentom vlastitog rastereenja i da izadje iz optuenog kolektiva. Ovi nemaki
intelektualci ne posmatraju holokaust kao vlastitu sramotu, a njihov oblik seanja neiskren
je, poput rei H. Kola koji je zahvalio "milosti kasnog rodjenja" to u tome nije uestvovao.
Valzer govori i o instrumentalizaciji Auvica u cilju zastraivanja. Ne instrumentalizuje se
moralni oseaj nego sam dogadjaj. Neiskreno je, po njemu, svako seanje u kom motiv
nije sam dogadjaj. Konzervativci strepe da Auvic ne ostane simbol nacije i tee da ga
svedu na pojedinaan dodadjaj, a ne na opti "slom civilizacije" za ta se zalae
antinacionalistika levica i centar.
Odnos prema holokaustu je vorna taka unutar nemake politike borbe. Dok
se na desnici javljaju relativisti, a na levici kritiari Holokaust industrije i oni koji ukazuju na
vezu kapitala i logora, nemaki centar zalae se za ouvanje holokausta iz drugih
razloga. Sa Zakonom o obeteenju bivih prinudnih radnika, tj. sumom oko 10 milijardi
DM, Nemaka je prihvatila odgovornost za vlastitu prolost. To bi trebalo da bude akt
izmirenja sa snanim moralnim impetusom. Poto svedoci nacizma izumiru, zadatak je
nove generacije da se usprotivi podvlaenju crte. Jo uvek prisutni rasizam i desni
ekstremizam u toj meri jaa da ni trea generacija ne podvlai crtu ispod prolosti ve
otvara novo poglavlje u seanju. Ali, to nije toliko istorijska rekonstrukcija prolog koliko
moralna opomena za budunost. Zato danas centar shvata rad na seanju kao deo borbe
protiv rasizma koji je smetnja multinacionalnom kapitalu i globalizaciji. Istu aktivnost levica

i dalje poima kao borbu protiv kapitala. Levicu i centar uprkos razliitim ciljevima povezuje
zajedniki neprijatelj. Neopozivo ukljuivanje holokausta kao integralnog sastavnog dela
nemake istorije u nemaki identitet treba da sprei razvoj desnog ekstremizma, ali i da
bude oruje protiv nastojanja konzervativaca da se podvue crta. Vreme e pokazati
koliko dugo e ova usmerenost povezivati razliite antinacionalistike protivnike
konzervatizma.

Literatura:
Assheuer, Thomas (1998): Ein normaler Staat? Die Zeit, 1998/47.
Assmannn (1998): Niemand lebt im Augenblick - Ein Gesprch mit den
Kulturwissenschaftlern Aleida und Jan Assmann ber deutsche Geschichte, deutsches
Gedenken und den Streit um Martin Walser, Die Zeit 1998/50.
Augstein, Rudolf (1998): "Wir sind alle verletzbar", Der Spiegel Nr. 49,1998.
Broder, Henryk (1998): Halbzeit im Irrenhaus, Der Tagesspiegel 24.11.1998.
Brumlik, Micha (1999): Abschied vom Gerechtigkeitsdiskurs?
Die Rolle der Intellektuellen in der "Berliner Republik", www.hgdoe.de/pol/gerecht.htm
Brym Max (1999): Walser-Bubis-Debatte - Braucht das Monopolkapital wieder den
Antisemitismus? Vorabdruck aus "Was tun", Flugschrift der Kommunistischen Plattform der
PDS Mnchen 1/ 1999.
Bubis, Ignatz (1998): Unterschwellig antisemitisch - Auszge aus Rede zum 60.
Jahrestag der Pogromnacht, Ignatz Bubis antwortet Martin Walser, Sddeutsche Zeitung 10.
11.1998.
Claussen, Detlev (1999): Neue deutsche Vershnung - Was vom Walser-Streit bleibtMehr als ein bitterer Nachgeschmack, Freitag: Die Ost-West-Wochenzeitung 02. 08. Januar
1999.
Dohnanyi, Klaus von (1998): Eine Friedensrede - Martin Walsers notwendige Klage,
Frankfurter Allgemeine Zeitung, 14. November 1998, Nr. 265.
Gross, Raphael/Konitzer, Werner (1999): Geschichte und Ethik - Zum Fortwirken der
nationalsozialistischen Moral, Mittelweg 36, 4/1999.
Habermas, Jrgen (1999): Der Zeigefinger. Die Deutschen und ihr Denkmal, Die Zeit
1999/14.
Harpprecht, Klaus (1998): Wen meint Martin Walser? Die Zeit Nr. 43/1998.
Jaecker, T. / Kornberger F. (1999): Beobachtungen zur 'Walser-Debatte' - Ein
rechtsextremer Diskurs im Ost-West-Vergleich, Hausarbeit zum Hauptseminar
"Rechtsextremismus in den neuen Bundeslndern" Freie Universitt Berlin, Otto-Suhr-Institut
fr Politische Wissenschaft, SS 1999. http://userpage.fu-berlin.de/jaecker/walser.htm.
Kirsch, Jan-Holger (2000): Sammelrezension 'Martin Walser', H-Soz-u-Kult2000.
Krzywdzinski, Martin (1999): Martin Walser - ein Literat auf dem rechten Wege, Ein
politisches Portrt, Agent provocateur 7/1999.
Kunstreich, Tjark (1999): Subjekt, Opfer, Prdikat.
Martin Walser und die Grammatik der Berliner Republik, Konkret 1/1999.

Mller, Baal (1998): Walser/Bubis-Kontroverse: Anmerkungen zu einem Dialog Gewissen braucht Sprache, Junge Freiheit 18.12.1998.
Olles, Werner (1998): Geschichtspolitik - Die Walser/Bubis-Kontroverse nimmt schrfere
Formen an - Eine deutsche Debatte, Junge Freiheit v. 4.12.1998.
Podak, Klaus (1998): Wir sind alle verletzbar, Sddeutsche Zeitung vom 18.11.1998.
Rensmann, Lars (2001): Die Erlsung der Nation I, Jungle World Banner Nr. 08/200114.
Februar 2001.
Schmierer, Josha (1999): Von Hysterie und Normalitt - Zu Klimafragen der
Bundesrepublik, Kommune 1999/1.
Walser, Martin (1998): Dank Erfahrungen beim Verfassen einer Sonntagsrede,
Sddeutsche Zeitung 14.10.1998.
Walther, Rudolf (1998): Wiesich erinnern? Sddeutsche Zeitung 30.11.1998.
Wiegel, Gerd (2000): Verkrzter Antifaschismus - Politik mit der NS-Vergangenheit in der
DDR und der BRD, AK - analyse & kritik, Zeitung fr linke Debatte und Praxis, Nr. 436, 16.
03. 2000.
Wippermann, Wolfgang (1998): In welcher Gedenksttte wird an die Wehrmacht erinnert?
Jungle World 1998/35.
Zuckermann, Moshe (1998): Von Erinnerungsnot und Ideologie - Warum Martin Walsers
Rede keine geistige Brandstiftung ist, sondern nur Ausdruck des Zeitgeistes, Der Tagespiegel
28.11.1998.

5. Finkeltajn debata: Holokaust industrija

- banalizacija i skandalizacija prerade prolosti
Jo u Goldhagen-debati 1996/97. deo rasprave vodjen je oko obrazaca
politizacije holokausta. Bilo je vidljivo pomeranje interesa istoriara sa holokausta kao
dogadjaja na njegovu obradu. U raspravama su uestvovali potomci rtava ali i
poinilaca, u Evropi i van nje. Sa izumiranjem neposrednih svedoka faistikog terora
nuno se prelo sa "prerade prolosti" na "preradu prerade" i analizu politizacije istorije.
Pod odrednicom "holokaust" razvio se medjunarodniteorijski i ideoloki okvir za
istraivanje i instrumentalizaciju genocida nad Jevrejima, koji se podjednako koristi u SR
Nemakoj, SAD i Izraelu. Polemike izmedju naunika u sredstvima javnog optenja
viestruko slue industriji javnog mnjenja: interes za skandalizacijom potiskuje traganje za
istinitim saznanjem, naroito kod tema vezanih za masovna stradanja koja se lako
politizuju otvarajui pitanja raznovrsnih naknada rtvama. Mediji trae zaotravanje
gledita, a ne vieslojnu analizu, pa su javne rasprave naunika ugroene gotovo nunom
skandalizacijom i banalizacijom. Finkeltajn-debata 2000/2001. primer je medijskog
zaotravanja ideologizacije istorije.

Knjiga njujorkog politikologa Normana Finkeltajna "Holokaust industrija"

pojavila se u Londonu polovinom 2000 (Finkelstein 2000). Ovim terminom pisac ne
oznaava genocid nad Jevrejima nego, po analogiji sa Adornovim pojmom "kulturna
industrija", ideoloko-organizacioni konglomerat jevrejskih udruenja i lobista u SAD koji
seanja na nacistiki zloin i jevrejsku patnju svojataju kao kulturni kapital da bi ga
zloupotrebili u vlastite finansijske i politike ciljeve. Preoblikovano kao istorijski neuporediv
dogadjaj, istrgnuto iz istorije i sakralizovano, istorijsko masovno ubijanje pod imenom
"holokaust" postalo je moralno sredstvo pritiska korumptivne ameriko-jevrejske elite u
cilju: (1) podrke cionistikoj politici; (2) imuniziranja izraelskog imperijalizma protiv
medjunarodne kritike; (3) naplate preterane odtete rtvama nacizma od vajcarskih
banaka i nemakih kapitalista (Finkelstein 2000). Holokaust, shvaen kao istorijski
transcedentna jevrejska rtvena zajednica, postao je unosna osnova biznisa i civilna
religija istovremeno. Nasuprot rairenoj kategoriji "seanja", Finkeltajn u analizi koristi
potisnute "robusne" kategorije (mo, interes, ideologija) razbijajui tekui posleideoloki
argon. Odmah nakon objavljivanja u Londonu jula 2000. knjiga je dospela u sredite
debata u Evropi i SAD.
Ocena da je holokaust u osnovi ideoloko oruje, bila je poznata jo pre
Goldhagen debate u kojoj je Finkeltajn uputio ovaj prigovor svom jevrejskom
sunarodniku. Ni prigovor da je rtva postala imuna na kritiku, ali da nije izbegla moralnu
korupciju, nije bio nov. Kritikujui ameriku jevrejsku elitu da je posle rata "zaboravila"

nacizam i holokaust, jer je podrala ameriku spoljnu politiku, u kojoj je SR Nemaka

postala glavni poratni SAD saveznik protiv SSSR-a, Finkeltajn je podsetio na slino
politiko preusmeravanje antifaizma u antitotalitarizam. Pored ove globalne strateke
raunice, Jevreji se nisu protivili amerikoj spoljnoj politici i zato to su strepeli od vlastite
izolacije od strane nejevrejske veine unutar SAD. Sve se promenilo juna 1967. Tek posle
izraelske agresije holokaust postaje kljuna dogma amerikih Jevreja (Finkelstein 2000).
Opet je posredi bila podrka amerikoj spoljnoj politici, ali sada zbog njene pomoi
Izraelu. Za razliku od Ajzenhauera koji je 1950-ih favorizovao Arape, strepei da ih ne
okrene protiv SAD, juna 1967. SAD i ameriki Jevreji otvoreno se okreu Izraelu.
Finkeltajn ide ak dotle da tvrdi da abnormalnost nacistikog holokausta ne izvire iz
samih zbivanja ve iz eksplozivne industrije koja je oko njega stvorena. Izrael je postao
surogat SAD na Srednjem istoku, a holokaust je otkriven kao moralno pravdanje tog
saveza. Izrael je postao brani amerikih vrednosti, a posle poraza SAD u Vijetnamu,
postao je daleko uspeniji u tome i od same Amerike. Ova gledita su u tradiciji domae
levoliberalne kritike amerikog imperijalizma od Rajta Milsa do Noama Comskog.
Finkeltajn se u ovom lancu kritiara izdvaja samo po tome to je istakao vanu ulogu
Jevreja i holokausta u amerikoj ideologiji.
Neposredan povod nastanka i vaan oslonac Finkeltajnove knjige bila je knjiga
ikakog istoriara P. Novika o holokaustu u SAD koja se pojavila pre nekoliko godina
(Novick 1999). Finkeltajn je napisao recenziju Novikove knjige, koju je kasnije proirio u
vlastitu knjigu. Uprkos slinosti pristupa, ameriki kritiari otro su razdvojili Novika i
Finkeltajna, prvoga podrali, drugoga uglavnom porekli. Novikovo objanjenje naina
kako je holokaust prerastao u ameriko seanje slino je Finkeltajnovom, ali je
umerenije. Holokaust je bio retrospektivna konstrukcija koja viestruko odgovara
Amerikancima. Tokom Drugog svetskog ratau SAD su jevrejske rtve potcenjivane jer
nisu bile ekvivalentne "seanju na Perl Harbur", a nacisti su bili neprijatelji "svih slobodnih
ljudi", a ne samo Jevreja. U direktivama Pentagona iz 1944. ukazano je da e uticaj
propagande SAD biti vei, ako se ne istiu jevrejske rtve. Novik je pokazao
minimalizaciju jevrejskih rtva u SAD tokom rata, od ratne propagande do Holivuda
(Novick 1999). Novik i Finkeltajn slau se d a j e do obrta dolo krajem 1960-ih. Ali zato
je preokret bio eksplozivan? Naime, zato je uzalud u Vaingtonu traiti muzej crnih
robova dok se muzeji o jevrejskim rtvama nalaze svuda u SAD, a u Vaingtonu ak
najvei na svetu? Novik je poao od toga da je glavni uslov da jedan istorijski dogadjaj
predje u kolektivno seanje, taj da ga kolektiv prihvati kao osnovu identiteta. To mogu biti
podjednako herojski i tragini dogadjaji. U SAD je holokaust postao negativni dogadjaj koji
stvara identitet, po obrascu: "Nama se to ne moe desiti, zato to smo mi bolji". Ovaj
ideoloki obrazac podudario se poetkom 1970-ih sa inicijativom jevrejskih udruenja (2%
Amerikanaca su Jevreji) da radi jaanja unutarjevrejskog identiteta u SAD pokrenu
holokaust-ideologiju. U funkcionalistikom tonu Novik zapaa da je za Amerikance
holokaust bio simbol apsolutnog zla i ogledalo njihovog straha od haosa i gubitka
vrednosti (Bach 2001). Zato to se u dnevnopolitikim sukobima mogao dobro

instrumentalizovati, ovaj simbol se nairoko koristio: protivnici progona useljenika tvrde da

je legalizovani progon ustvari "ameriki holokaust", zatitnici ivotinja tvrde da su
masovne ivotinjske farme "Buhenvald za ivotinje", a feministkinje dodaju da je tek
patrijarhat omoguio holokaust. Raspravlja se sa holokaustom, a ne o njemu. Kod mnogih
nacija kolektivno seanje pruilo je okvir za politike polarizacije i sukobe (slinu ulogu je
u Francuskoj imala 1789. godina iz koje su istekla osnovna ideoloka sukobljavanja,
faizam u Nemakoj i Italiji, komunizam u Istonoj Evropi i si.). U SAD, medjutim, kae
Novik, nije bilo ovakvih seanja kao osnove politikog podvajanja. Zato je i prihvaen
holokaust, iako su seanja na njega banalna, apolitina i daleko od realnih linija sukoba u
amerikom drutvu.
Finkeltajnovo tumaenje je otrije i konkretnije. On je odmah prigovorio Noviku
da se ustezao od imenovanja materijalnih interesa zbog kojih je unitenje evropskih
Jevreja preraslo u naroitu ameriku opsesiju i, za razliku od njega, otvoreno imenovao
nosioce "Holokaust industrije". To su glavne jevrejske organizacije u svetu koje
eksploatiu jevrejsku patnju. Premda donekle kruto obrazloena, tvrdnja d a j e "holokaust"
politiko ideoloka konstrukcija novijeg datuma, da bi se zloin nad Jevrejima iskoristio
kao osnova da se Jevrejima obezbedi monopol na rtvu, nije u celini neosnovana. Ova
ideologija sistematski je stvarana tek posle juna 1967. kada se vojno nadmoni Izrael
pokazao kao korisni saveznik SAD u hladnom ratu. Pre toga, tvrdi Finkeltajn, niko nije
govorio o holokaustu, ve o zbirnim zloinima nacista i o Auvicu. Traverzo, medjutim,
primeuje da Finkeltajn nije uoio sve razloge utanja o holokaustu u svojoj hermeneutici
politike. utanje o holokaustu 1940-ih i 1950-ih bilo je rezultat elje Jevreja da se ponovo
integriu u vlastite nacionalne zajednice, da budu priznati kao gradjani i ne budu vie
diskriminisani, a ne da kao rtve trae saaljenje. Holokaust je istisnuo Jevreje iz Evrope,
a SAD i Izrael su postale dom veine Jevreja. Drava Izrael je nastojala da se prikae kao
ponovno rodjenje jevrejskog naroda i u svetu rairi sliku vojne snage i nacionalnog
ponosa, a ne viziju zajednice rtava (Traverso 2000). Situacija se menja sa savezom SAD
i Izraela krajem 1960-ih kada holokaust poinje svoju karijeru kao ameriki kulturni
dogadjaj. Vie je re o svesno izabranoj kolektivnoj uspomeni, nego o provali potisnutog
seanja, koja se konstruie kao ideoloka tvorevina i slui istorijskim materijalom u cilju
stvaranja kolektivnog identiteta. Istorija svuda prelazi u mit kada se realna zbivanja istru
iz istorije, izoluju i proglaavaju neuporedivim, ime stiu nadistorijski sakralni status. Da
nadistorijski mitovi raspolau dubljim oseajnim potencijalom od vieslojne istoriografije
ne treba posebno dokazivati.
II
Lako je pojmljivo zato od izraelske ofanzive 1967. holokaust postaje koristan
mit u pravdanju politike. Pojaana sakralizacija holokausta povezana je i sa promenama u
Izraelu gde su cionistiku (povratniku) generaciju smenili tradicionalisti koji su insistirali
na negovanju seanja na genocid. Na ovaj fundamentalizam javile su se reakcije u obliku

banalizacije genocida nad Jevrejima ili u obliku poricanja holokausta kao besprimernog
zla. Najiskljuivija poricanja zloina protiv humanosti nazivaju se negacionizam. To nije
ponovno tumaenje (bona fides revizija) nego poricanje ve utvrdjenih poznatih injenica.
Danas seanje na holokaust slui pravdanju jevrejske politike i aneksiji zaposednutih
podruja. Po antisemitskim negacionistima rtve su ustvari agresori-Nemci, a rat je poeo
1939. zato to su Jevreji kontrolisali finansije u Engleskoj i Francuskoj i zato to je
cionistiki vodja Vajcman rekao da e u sluaju rata svi Jevreji biti na strani Engleske
(Eist 1992). Holokaust je bio sledei element u jevrejskoj zaveri protiv Nemake, tvrde
negacionisti. Radovi negacionista nisu uticajni jer su u najveem delu pamfleti sumnjive
naune vrednosti. Osporavani su, a u Francuskoj i Nemakoj ak izabranjeni.
Mnogi istoriari bojkotuju negacioniste i njihov glavni argument da nema dokaza
o holokaustu. Premda su nacisti unitavali sistematski dokaze o ubijanju, a holokaust
pripadao tajnim operacijama, pa nigde u nacistikoj dokumentaciji nema govora o gasnim
komorama, ipak je bilo brojnih svedoenja i dokaza. Negacionisti osporavaju Nirnberki
proces kao sudjenje na osnovi retroaktivnog prava stvorenog ad hoc. Osim toga sudije u
Nirnbergu su, kau negacionisti, bile takodje ubice u ratu (Eist, 1992). Antisemitskim
negacionistima ide na ruku okolnost d a j e holokaust odista odve eksploatisan. To misle i
razliiti propalestinski krugovi, od islamskih do leviarskih. Prenaglaene su jevrejske
rtve na raun drugih (Cigana, Rusa, Poljaka i Ukrajinaca), a pomereno je u stranu
bombardovanje Drezdena i Hiroime i ubijanje Nemaca u logorima. Posle sloma
socijalizma isticanje holokausta jo je upadljivije, jer je oslabila antikapitalistika kritika
faizma.
Sakralizacija holokausta kao osnove izraelskog novog mita tekla je naporedo sa
pokuajima borbe protiv Izraela preko negiranja holokausta. Neki poljski pisci krajem
1980-ih sumnjali su u broj rtava Auvica, tvrdei da ih nije bilo vie od 1,5 miliona, od
ega su manje od milion bili Jevreji. Jevreji tvrde d a j e bilo 2 miliona. Danas se relativno
pouzdane procene kreu oko 5,3 mil. ukupnih jevrejskih rtva od nacizma. Osim
konzervativaca i neke struje levice protivile su se prenaglaavahu antisemitizma kod
faizma. Tako su neki trockisti 1950-ih tvrdili da je isticanje Auvica oruje britanskog i
SAD imperijalizma i manevar da se ovaj izdvoji od svog brata blizanca - faizma. P.
Rassinier, preiveli iz logora tvrdio je da u Buhenvaldu Jevreji nisu ubijani gasom, pa je
zato bio idealni svedok za negacioniste. Razumljiva je aktivnost arapskog antisemitizma.
Islamski negacionisti poriu holokaust, otvoreno priznajui da je veliki jerusalimski muftija
paktirao sa Hitlerom, a bosanski muslimani sa ustaama. Arapi veliaju Hitlera i smatraju
autentinim Protokole sionskih mudraca. Zapadnim negacionistima na konferenciji 1992.
u vedskoj pridruuje se libanski Hezbulah, palestinski Hamas i dve iranske islamske
organizacije. Saudi Arabija je glavni sponzor negacionistikih aktivnosti na Zapadu (Eist
1992).
Finkeltajnove teze samo su na prvi pogled bliske negacionistima i
antisemitskim holokaust revizionistima. Kada se paljivije razmotri, iza otrog i cininog
jezika njegove knjige ne stoji rastereenje holokausta, ve napor da se zloin razdvoji od

njegove politike zloupotrebe. Holokaust je prodan, a ne istraen, zapazio je rabin A. Volf.

U knjizi su polemiki radikalizovani glavni problemi to je podstaklo oseajnu polarizaciju
debate. Za razliku odnegacionistikih struja, Finkeltajn je daleko od poricanja genocida
nad Jevrejima, iako tvrdi da je stvarne dogadjaje zamaglila holokaust ideologija. Pojam
koji, po njemu, odgovara realnosti jeste "masovno nacistiko unitenje Jevreja" dok je
holokaust ideoloka predstava (Finkelstein 2000). Sakralizacija holokausta poinje sa
stvaranjem fetiizovane jedinstvenosti holokausta kao "neukusne svetovne verzije
izabranosti" i liturgizacijom seanja. Kao primer svojevrsne mistifikacije on navodi rei E.
Vizela d a j e holokaust tajna koja nikada nee biti shvaena. To je simbolizacija genocida
nad Jevrejima kao kvazireligijskog nepojmljivog dogadjaja. Jevrejska stradanja prela su
u kierajsko tumaenje zbivanja, a redukcija holokausta na konjukturne trajne debate u
amerikim i nemakim feljtonima je evidentna. Osim toga koncentracija na holokaust
odvraa panju od amerikog genocida nad Indijancima. Finkeltajn ide ak dotle da
izraava nepoverenje u jevrejske zahteve za obeteenjem 1990-ih, svodei ih na udnu
meavinu moralizma i komercijalizacije.
Bilo bi pogreno misliti da je ovo ukazivanje na manipulaciju holokaustom
teorijski ili istorijski originalno. Ako se ne raunaju ekstremni desniarski antisemitski
intelektualci (goli propagandisti i falsifikatori istorije), pre Finkeltajna na to su skrenuli
panju orh, Hilberg i Novik. Finkeltajn je ovu tezu samo u ideoloko-kritikom pogledu
zaotrio. Ideologija kao lana svest u Marksovom smislu, jeste lepa prema sebi samoj,
jer zavarava sebe i druge o interesima i posmatra kao istinito samo ono to njoj koristi. U
ideologiji se vera javlja kao znanje. Ideologija govori o istini i lai, a misli na dobro i zlo
kao i religija, i zato ideologija svoje protivnike ne samo intelektualno nego i moralno
osporava. U tom smislu se gledanje da je holokaust neuporediv dogadjaj moe oznaiti
kao ideologija, slau se Novik i Finkeltajn. Osim njih Aksel mit i Detlef Klausen takodje
su pokazali ideoloku upotrebu pojma holokaust (Schmitt 2001, Claussen 1994). arobna
re holokaust potisla je Auvic i Bergen-Belsen nudei emotivno pribeite od
besmislenosti intelektualnih seanja. Zamena Auvica sa holokaustom vie je od
ekstremne komercijalizacije seanja samih rtava i njihovog estetskog uobliavanja. U
prvi mah moe izgledati da se radi samo o izmeni simbola stradanja (holokaust umesto
Auvica) ili o razliitom stupnju pojmovne apstrakcije (holokaust kao zbirni pojam svih
oblika logorskog unitavanja ljudi). Zaokret je, medjutim, znatno dublji jer se tema sve
vie udaljava od realnih istorijskih deavanja, a jedna od posledica je formalizam
tumaenja. Naime, ukoliko se holokaust postulira kao neobjanjiv fenomen ne moe se
istraiti drutvena struktura apsolutnog terora, tj. konkretna funkcija i struktura logora.
Treba razlikovati logore koji su sluili iskljuivo likvidaciji (Treblinka, Sobibor, AuvicBirkenau itd) od onih u kojima je smrt dola nakon intenzivnog terora (Dahau, Buhenwald,
Majdanek, Auvic). Bilo je logora u kojima su bili smeteni kapitalistiki pogoni koji su
eksploatisali besplatnu radnu snagu proizvodei delove za naoruanje. Osim toga logori
se razlikuju po sastavu zatvorenika: politiki zatvorenici, strani radnici, ratni zarobljenici,
Jehovini svedoci, Romi itd. Svaki logor je gradjen za posebne ciljeve sa razliitim

upravama. Organizacija logora nije bila ista ve je zavisila od namene. Treba razlikovati
logore za likvidaciju od onih gde se ubijalo radom, gladju i nasiljem. Npr. u radnim
logorima mnogi su preiveli, najvie ubijenih bilo je medju Jevrejima, a najmanje medju
kriminalcima i nemakim zavorenicima. Zbirni pojam holokaust zamagljava pomenute
razlike i spreava uoavanje njihove konkretnije funkcije.
Na slian nain je i zbirni pojam totalitarizam spreavao istoricistiko tumaenje
holokausta kao neuporedivog zloina. Odmah posle 1945. nije se moglo probiti shvatanje
0 sredinjoj ulozi holokausta u faistikom nasilju. Teorije o totalitarizmu proklamovale su
da se 1945. uistinu nita nije promenilo, jer se treba i dalje boriti protiv istog neprijatelja totalitarizma. Poto su faizam i socijalizam izjednaeni, po toj logici ispali su istovetni
holokaust i progoni s druge strane gvozdene zavese. Tragati za razlikama medju
komunistikim i faistikim logorima znailo je propagirati komunizam, tim pre jer su i
komunisti koristili holokaust u svojim teorijama o faizmu kao argument protiv kapitalizma.
Osim toga amerikim Jevrejima nije iao na ruku antisemitski stereotip da su svi Jevreji
toboe komunisti (jer su anacionalni, a i Marks je bio Jevrejin). Na taj nain teorije o
totalitarizmu bile su snana brana isticanju neuporedivosti holokausta. Ni objavljivanje
poznatog dnevnika Ane Frank nije mnogo izmenilo ovaj stereotip, jer je ova knjiga uzeta
za univerzalni simbol deje, a ne jevrejske patnje. Dnevnik Ane Frank pomogao je
integraciju Jevreja u ameriko drutvo pobednika koje je uvek potovalo utljive, stoike
heroje. tavie izmedju 1946. i 1948. jevrejske organizacije u SAD odbile su dizanje u Nju
Jorku spomenika ubijenim evropskim Jevrejima, jer su procenile da bi taj spomenik
mogao uticati na Amerikance da na Jevreje gledaju iskljuivo kao na rtve, to bi opet
"podsealo na slabost i bespomonost jevrejskog naroda" i ne bi bio u interesu jevrejstva
(Klein 2001).
Tek mnogo godina kasnije ova procena je izmenjena pa je izgradjen Holokaust
muzej u Vaingtonu. Novik i Finkeltajn se slau da se kljuna promena zbila izmedju dve
izraelske agresije 1967. i 1973. Dodue i sudjenje Ajhmanu 1961. bilo je vano, ali je u
SAD i ono objanjavano u sklopu teorija o totalitarizmu. Od kraja 1960-ih holokaust se
projektuje na sukob izmedju Izraela i Palestinaca. Poto Izrael vodi rat da sprei ponovni
holokaust, u oima mnogih Jevreja holokaust je postao moralni kapital za odbranu Izraela
1 deo jevrejskog identiteta. U SAD je, naime, bila u toku sekularizacija i raspad jevrejske
zajednice. Ameriki Jevreji postajali su Amerikanci, i bilo je pitanje da li su jo uopte bili
Jevreji? Bilo je sve oiglednije da Jevreji moraju svoj identitet da osiguraju na nov, ne vie
religijski nain, da bi izbegli asimilaciju. Jevrejin je onaj ko se bori protiv svog nestajanja,
a holokaust je postao idealna odbrana identiteta. Vakuum koji je ostavila sekularizacija
sada je ispunilo seanje na holokaust. Osim toga, 1960-ih ratom u Vijetnamu, ubistvom
Kenedija i M. L. Kinga i studentskim nemirima, uzdrman je ameriki identitet koji je
povezivao mnoge Amerikance. Jevreji, crnci, ene i Hispanoamerikanci poeli su se
oseati kao zasebne rtve i bile su ponosne, kada su taj status povezivale sa oseanjem
moralne nadmoi koju je obezbedjivala drutveno priznata patnja. U ovom periodu su se i

mnogi ameriki Jevreji poeli da oseaju kao zasebna rtvena grupa, a ne kao deo zbirnih
rtava totalitarizma.
Stvari bi bile jednostavnije da su samo Jevreji instrumentalizovali holokaust.
Artefakt holokaust omoguio je trivijalizaciju ljudske katastrofe, jer je uveo iluziju
svestrane komunikativnosti i time omoguio resakralizaciju i renacionalizaciju kulture
(Schmitt 2001). Nakon nestanka hladnog rata mnoge nacije daleko neobaveznije
proglaavaju vlastita stratita neuporedivim katastrofama koristei jedinstveni simbol
holokaust. Auvic, Blajburg, Jasenovac, Katin, Srebrenica postaju verzije istog roda
holokausta. Teko je prigovoriti tome to uz atribut holokaust svaki konkretni masovni
zloin stie medjunarodni znaaj i podstie moralno zgraavanje i otpor. Ali kada
stradanje vlastitog naroda postane pravdanje osvete ili providnih nastojanja da se
obezbedi politika dobit vladajuih elita - onda Finkeltajnova upozorenja postaju
aktuelnija. Holokaust kao konkretni zloin i njegovo isticanje u slubi opte moralne
opomene treba razlikovati od holokaust ideologije. Sve je vidljivije u kojoj meri su
kolektivne uspomene konstrukcija mnotva sloenih rasprava u medijima. Opsesivna
koncentracija na nepojmljivo i neiskazivo s jedne, i sve snanija ideologizacija i
instrumentalizacija seanja s druge strane, doveli su holokaust u politiki, istorijski i
estetski sukob izmedju izvornog simbola i arolikog i izvedenog obeleja (Schmitt 2001).
Feljtonistiko postvarenje i kieraj uticali su na otudjenje holokausta od izvornog smisla.
Proimanje prolosti sa kulturindustrijskom preradom osnova je oah biznisa. Ovaj
paradoks Klausen je definisao reima: "Dilema izgleda nereiva. Bez kulturnoindustrijskog
posredovanja preiveli i rodjeni posle toga ne bi se seali Auvica. Ali posletotalitarno
drutvo stvara oblik seanja u kom ono to se odista zbilo u Auvicu iezava iza
kulturnog artefakta 'Holokaust"' (Claussen 1994). Na slian nain i A. mit zakljuuje da
Finkeltajnovu kritiku treba shvati kao reakciju na sve nepodnoljiviju
dekonstekstualizacija Holokausta, amerikanizaciju i prelazak seanja u ki. Ipak pisac je
precenio uticaj amerikih Jevreja na ameriku politiku, a potcenio optu "viktimizaciju"
politike kulture, tj. depolitizaciju sukoba preko isticanja sebe kao rtve (Goschler). Druga
strana ovih rasprava je iracionalnija. Politizacija rtvi nije nigde liena strasti.
Transatlantska kultura rtve u SAD takodje je lako prela u opsesiju rtvama.
Svojevremeno se Frojd zapitao mogu li kulture biti neurotine. Oigledno da mogu.
Finkeltajn je to pokazao, ali je i njegova prenaglaena reakcija svedoanstvo d a j e i sam
deo iste kulture.
III
Izmedju Finkeltajnovog zaotrenog polemikog tona i ne manje ostraenih
osporavanja njegovih tvrdnji stoji jedan red odmerenijih ocena holokaust ideologije.
Izraelski istoriar Bauer uoio je da preterano insistiranje na tezi da je holokaust
instrumentalizovan moe neosetno prei u teoriju o zaveri. S druge strane, i pojmovi koji
obeleavaju jevrejske uspomene na stradanja jesu esto krajnje problematini (Bauer,

2001). Bolje je govoriti ojevrejskim identitetima nego ojevrejskom identitetu. Pitanje je

ak da li postoji jedan jevrejski narod kao empirijski entitet? Najkarakteristiniji sadraj koji
ga povezuje na paradoksalan nain je njegovo temeljno nejedinstvo u odnosu na istu
prolost, a pre svega u odnosu na tradiciju. Ipak ima i neeg to povezuje suprotstavljene
jevrejske grupe, pre svega s obzirom na paradoksalno nejedinstvo u odnosu na
kolektivne uspomene. To je holokaust kao duboka socijalna trauma. Medjutim, oblik u
kom se ta trauma ispoljava razliit je. Ultraortodoksni i ortodoksni Jevreji prebacuju
drugima da su zaboravili holokaust jer ne potuju rituale i verska pravila. Zato su, kau, i
izazvali boji gnev. U SAD ima vie razliitih jevrejskih ideologija pa se opasnost rasula
jevrejske zajednice pokuava prevladati koncentrisanjem na tragediju Drugog svetskog
rata. Uspomene se vetaki podstiu pre svega zbog integracije Jevreja u SAD, smatra
Bauer, slino Noviku. Tragedija je u drugom planu, glavni cilj je politiko irenje vlasti.
Izraelsko drutvo traumatizovano je holokaustom i i to ga je odvelo pogrenoj
istorijskoj svesti. Svaka frustrirana javnost uje ono to eli da uje. Istorijska svest je
sveukupnost svih vidjenja istorije prisutnih u jednom drutvu u kojojse proimaju realna
saznanja, postojei stavovi i vrednosti. Pogrena istorijska svest iskrivljava realna
saznanja da bi posluila trenutnim potrebama. Javlja se ki i dnevnopolitiko pravdanje
politike holokaustom. U SAD ima malo Jevreja (6 miliona od ukupno 120 miliona
stanovnika SAD) i podeljeni su. Ne istiu samo oni holokaust ve i Amerikanci jer je to
ekstremni sluaj zla koji se deava svuda u svetu. Jevrejsko seanje na holokaust jeste
traumatino, ali kada se trauma ne razrei skree se u liturgiju ili klie, ili u oba pravca.
Kada se kae "ne smemo zaboraviti" trauma se pomera ispod sloja svesti. Mnogi Jevreji
rado bi zaboravili grozote, jer to seanje optereuje. Medjutim, holokaust je odavno
prerastao u univerzalni simbol, pa ga nejevrejski svet nee zaboraviti ak iako to Jevreji
uine. Pod nacistima Jevreji nisu mogli izmai holokaustu. Danas, smatra Bauer, ne
mogu izmai seanju, osudjeni su na seanje. Finkeltajn pripada onoj jevrejskoj struji
koja se boji da neobuzdana eksploatacija holokausta ne podstakne novi antisemitizam.
Zato oni upozoravaju: "Stanite u ime holokausta".
Kako ni sami Jevreji nisu bili jedinstveni u gledanju na holokaust i Finkeltajna,
to se jo manje moglo oekivati od idejnopolitikih struja. Tako ni levica nije bila
homogena u oceni njegove knjige. Naroito je sloen i osetljiv odnos nemakog drutva
(lienog Jevreja) na antisemitizam. 0 tome s jedne strane svedoi leviarska kritika
antisemitizma, a s druge gotovo lepa solidarnost delova levice sa Palestincima,
"jevrejskim Jevrejima", to opet indirektno normalizuje nemaku nacionalni oseaj.
Prisutna je i zelena kritika cionizma. Berlinski publicista obert ocenio je da se sa tezom o
holokaust industriji levi anticionista Finkeltajn (i omski kao kritiar SAD imperijalizma i
Izraela kao eksponenta) iskazao kao specijalist za skraenu kritiku kapitalizma (Schobert
2001) ocenjujui Izrael kao amerikog nosaa aviona na putu ka nafti. Svojim
anticionizmomon se izriito svrstao na stranu rtava. Sam omski, za koga ironino kau
da je "uvek stajao na ispravnoj antiimperijalistikoj strani", podrao je Finkeltajna
nekoliko godina ranije. Njemu nasuprot nemaki istoriari Momzen i Jekel su u "Holokaust

industriji" videli pre svega ameriku stvar, dodajui da ima i boljih radova o amerikanizaciji
holokausta. Ipak nije ostalo nezapaeno da Finkeltajn ne spada u istoricistiku
Goldhagen-struju, koja objanjava neuporedivost zloina nad Jevrejima trajnim
prisustvom mrnje prema ovom narodu, ve je blii tzv. univerzalistikoj struji koja
ubijanje Jevreja posmatra u optem uzronom sklopu faistikog rasizma. Dok je
Goldhagen ignorisao materijalne pobude kod ubijanja Jevreja, Finkeltajnu su one vrlo
vane kod objanjenja Holokaust industrije. Deo levoliberalnih uesnika Historikerstreit
spora morao je 2000/2001. da odbaci Finkeltajna zato to je ovaj u idejnopolitikom
pogledu osnaio nemake relativiste koji su rastereivali nacizam. Najotriji je bio
Viperman koji je Finkeltajna nazvao "korisnim idiotom" za nemake i druge antisemite,
jer je kritikujui jevrejske zahteve za odtetom "prihvatio stereotip o osvetoljubivom i
gramzivom Jevrejinu" (Wippermann 2001). Umerenija je Herbertova diferencirana ocena
da je knjiga korisna u ukazivanju na dekontekstualizaciju, liturgizaciju holokausta i
njegovo prelaenje u kieraj, ali da je s druge strane teza o zavisnosti holokaust rasprava
od SAD i izraelske politike uska i donekle srodna teorijama o zaveri (Herbert 2000).
Ne udi to su Nemci "Holokaust industriju" cenili pre svega s obzirom na njen
idejnopolitiki uinak u domaim raspravama oko faizma. Kao pogrene pokazale su se
prognoze s poetka 1990-ih da e DDR totalitarizam potisnuti nacizam. Ovo se nije desilo
ak i uprkos fizikom nestanku nacista i njihovih rtava. Pojam holokaust obnavlja se kao
moralni standard kojim se meri ponaanje ranijih generacija pre svega po stupnju
"sauestvovanja". Goldhagen debata bila je u Nemakoj pokazatelj pomeranja svesti od
sveobuhvatnog potiskivanja ka otvorenom samooptuivanju. Rasprava oko Finkeltajnove
knjige bila je smirenija, pa je ak delovala uteno na javnost. Za razliku od Goldhagena,
koga je listom osudila, desnica je odmah ocenila da Finkeltajnovu knjigu treba prevesti
(Denes 2000) i da Finkeltajn nudi prosveenu kritiku drutva (Warachowski 2001).
HamburkiD/e Ze/fogradio se od knjige upozorenjem da je knjiga pisana za amerike
itaoce, jer u SR Nemakoj i nije bilo holokaust industrije (Rrup 2000). Za razliku od
SAD, u Nemakoj je prisutna diferenciranija slika seanja koja odrava budnom svest o
nacistikim zloinima bez jednostranog fiksiranja na jevrejske rtve. Komentator
nedeljnika Der Spiegel je bio jo kritiniji konstatujui da je u Goldhagen- i Finkeltajn
debati obrazac isti, samo su uloge zamenjene. Sam Finkeltajn izjavljuje da Nemaka ima
pravo da se brani od holokausta, a da SAD nemaju pravo da je poduavaju, jer su
Amerikanci na moralnom nivou Himlerovog govora u Pozeneru. Ukazujui na dvoznaan
odnos Nemaca prema faizmu, komentarori iz Der Spiegel geteovski ironino su dodali
da jo uvek dve due ive u nemakim grudima: jedna opominje "Mi smo najgori,
holokaust treba da nas popravi", a druga uzvraa "Dosta je, ni drugi nisu bili bolji".
Finkeltajn je iznova ojaao drugi glas (Broder, Wiegrefe 2001). U knjizi se mogu uoiti
dva sloja: opravdani ideoloko-kritiki i bizarni, komercijalni. Komentatori novina Der
Spiegel, tvrdei da su Finkeltajnove optube na raun vajcarskih banaka bizarne,
pokuavaju na ne manje bizaran nain da skrenu panju na izvor pievog ostraenog
polemikog tona. Po njima, izvor pievog besa navodno je u tome to njegova majka nije

uspela da zadovolji kriterije za naknadu kao jevrejska rtva (suvie velika primanja ili
manje od 6 meseci provedeno u logoru) i to je decenijama dugo vodila spor sa
nemakim jevrejskim udruenjem oko priznavanja statusa rtve. Zbog toga Finkeltajn
paualno ocenjuje i nezakonito prisvajanje jevrejskih nekretnina iz biveg DDR-a od
strane jevrejskog udruenja, tvrdei da je re o prisvajanju reprivatizovane svojine
Jevreja. Uz malo kritinosti u ovim stavovima novinara nedeljnika der Spiegel lako je
otkriti plitku ideologizaciju. U Nemakoj je Finkeltajn pogodio glas domaeg javnog
mnjenja tvrdnjom da su jevrejski zahtevi za odtetom preterani. Jevrejski krunski svedok
je delu javnog mnjenja dobrodoao. Na slian nain je i Goldhagen sa par bizarnih teza
stekao veliki ugled. Najpre su kod Goldhagena Nemci bili na udaru (obini Nemac je
dobrovoljni ubica), da bi kod Finkeltajna to bili Jevreji (jevrejska udruenja eksploatiu
jevrejsku patnju). Kod Goldhagena je pitanje bilo mogu li Jevreji oprostiti Nemcima, kod
Finkeltajna se, pak, Nemci pitaju mogu li oprostiti Jevrejima (Broder, Wiegrefe 2001).
Rasprave o faizma krajem XX veka liene su imperativa antikomunizma i
antikapitalizma, pa bizarnost u njih prodire lake nego ranije i postaje vanija u spoju
ostraene politike, komercijalizacije i korupcije.
Socijaliberali su u Nemakoj piscu ak osporavali i moralni integritet zato to je
naruio antifaistiku saglasnost oko neuporedivosti holokausta. Ipak pored talasa
osporavanja treba izdvojiti i neka drugaija gledanja (Burger 2001; Pirker 2001; Traverso
2000). Pirker je u Finkeltajnu video levog radikala i anticionistu, a njegove kritiare
ocenio kao uvare korektnog javnog mnjenja. Pirker otvoreno polemiki tvrdi da je
Finkeltajn doveo u pitanje moral neoliberalizma, iji je vaan sadraj u nemakoj
holokaust-religija. Ova, naime, poiva na antitezi izmedju nacizma (a ne faizma) i
civilnog drutva, tj. kapitalizma. Auvic je preko holokausta izuzet iz istorijskog sklopa
kapitalizma zato to je shvaen kao veno i nadistorijsko zlo, pa se otima istorijskoj
analizi, a pre svega kritici kapitalizma. Sline prigovore nekoliko godina ranije levica je
uputila Goldhagenu koji ih je arogantno ignorisao. Podravajui Finkeltajna, Pirker
obnavlja sline primedbe dodajui: "Ako je jevrejska martirologija zbilja besprimerna, onda
otpada poredjenje sa Hiroimom, jer to znai vraanje Auvica u istorijski sklop, to opet
svedoi o tome da se genocidne reakcije poput faizma mogu javiti i u neoliberalnom
obliku". Jevreji su se teko odricali gledita o neuporedivosti holokausta, pa je E. Vizel
svojevremeno javno prekorio . Peresa, kada je ovaj jednom pomenuo da u XX veku
postoje dva holokausta: Auvic i Hiroima. Medjutim teoriju o neuporedivosti
antisemitskog genocida ne brani samo Vizel, ve iz drugih motiva J. Habermas, V.
Viperman i J. Kershev (Kershaw), iako njihova gledita ne spadaju u holokaust ideologiju.
Sam Finkeltajn ocenjuje tezu o jedinstvenosti holokausta kao besmislenu, jer je svaki
istorijski dodadjaj u neku ruku jedinstven. Kako sam kae, da je pisao knjigu u
antikapitalistikom tonu, a ne jezikom prihvatljivim kod nemarksistike publike, izbegao bi,
dodue, prigovor da je na strani konzervativnog antisemitskog otpora holokaust ideologiji,
ali u tom sluaju broj italaca knjige ne bi prevaziao krug njegovih poznanika. Svesno se
prilagodio argonu javnosti uz rizik da mu se pripie i poneka drugaija namera. Javnost

danas prihvata kritiku zloupotreba i korupcije, ali ne i kritiku njenih kapitalistikih izvora
kao ranije. Jedno poglavlje Finkeltajnove knjige koje nosi naslov "Dvostruko naplaeno,
duplo inkasirano", pozdravili su protivnici naplate odtete Jevrejima. Da li je Finkeltajn
prevideo okolnost da su jevrejski zahtevi za oteenjem imali ulogu "ledolomca" u slinim
zahtevima ostalih rtava (Goschler 2000), pa je, kritikujui ih, pravdao kapital koji je
profitirao od zloina? Jo je izraelski ministar A. Eban svojevremeno rekao "da nema
biznisa kao to je oah biznis". Holokaust industrija je verzija istog pojma. Verovatno je
stoga konzervativni Frankfurter Allgemeine Zeitung konstatovao d a j e Finkeltajn "otvorio
jedan prozor", a u SR Nemakoj obnovljena je napetost izmedju konzevativnih
nacionalista s jedne, i liberala okrenutih ka globalizaciji i kritici desnice preko holokausta,
s druge strane (Pirker 2001). Teko je verovati d a j e Finkeltajnova anticionistika kritika
amerikog imperijalizam mogla biti blagonaklono shvaena u SR Nemakoj koja svoj put
ka ujedinjenoj Evropi gradi na kritici vlastitog faizma i njegovih rtava Jevreja. Pariki
politikolog E. Traverzo je u trockistikom asopisu "Avanti" knjigu ocenio kao otru,
pomalo satirinu, polemiku i ubedljivi kritiku, ali ne i dovoljno opreznu u oceni svih strana
osetljive problematike. Rizikovao je mnoge nesporazume. Izloio se riziku da mu knjiga
bude pogreno shvaena i odbaena kao anticionistika broura, to bi bilo nepravedno
(Traverso 2000). Odgovarajui kritiarima Finkeltajn je pomenuo da nije sporno kada se
holokaust pojavio u amerikom ivotu, nego zato? Strah od demonizacije Izraela posle
juna 1967. podstakao je val jevrejskih seanja na holokaust. Sve do junskog trijumfalnog
rata 1967. Izrael je oteavao integraciju amerikih Jevreja jer je pruao institucionalni
oslonac optubi o podeljenoj lojalnosti Jevreja izmedju SAD i Izraela. Od tada u SAD vai
geslo da Jevreji brane zapadnu civilizaciju od "zaostalih arapskih hordi", pa ih treba
podrati. Tek tada su, slau se Novik i Finkeltajn, ameriki Jevreji otkrili Izrael, tj. onda
kada i amerika spoljna politika. Septembra 1968. Kongresna biblioteka u Vaingtonu
otvorila je novu kataloku kategoriju "Holokaust jevrejski 1939-45" za materijal koji je
ranije bio kategorisan u rubrici "Svetski rat 1939-45". Finkeltajn ide korak dalje
upozoravajui da ako SAD napuste Izrael, napustie ga i ameriki Jevreji. Ne manje
zbunjenosti bilo je oko toga kako jedan leviar moe braniti vajcarske banke. Finkeltajn
je odgovarao da titi integritet istorijske istine i svetinju jevrejskog stradanja, a da optuuje
korupciju istorije i seanja u Holokaust industriji u slubi reketa. Izriito je odbacio
prigovore da njegova knjiga iri antisemitizam, tvrdei da to radi Holokaust industrija. Npr.
advokati rtava holokausta u vajcarskoj naplauju 600 dolara po asu, a svetski jevrejski
kongres saoptio je da se planira skupljanje 9 biliona dolara od odtete rtava, koji e
toboe "pripasti jevrejskom narodu kao celini" (Finkelstein 2000 a). Zato je eksploatacija
jevrejskog stradanja i nazvana oah biznis.
Ocena politike uloge knjige bila je manje homogena od osporavanja
Finkeltajnove kritike komercijalizma. Nemake i amerike perspektive bile su drugaije.
To to nemaka levoliberalna kritika holokausta nije spojiva sa kritikom holokaust
ideologije u SAD, pokazuje kako isti dogadjaj moe u razliitim sredinama biti na razliite
naine politiziran i instrumentalizovan. U SAD je holokaust lako postao zbirna patetina

oznaka za sve vee masakre u svetu (slino pojmu totalitarizam), otuda to su Jevreji
uspeno asimilovani u ameriku kulturu, sekularizovani i, to je opet paradoksalno, zato
to nije bilo javnog antisemitizma koji bi spoljnim pritiskom stabilizovao jevrejski kolektivni
identitet. Zato je tek od od kraja 1960-ih dolo do zaokreta ka agresivnoj "kulturi rtve",
koja istie moralnopolitiki status jedne grupe preko njenog ideolokog statusa rtve.
Termin je vrlo brzo postao sinonim svakog organizovanog ubijanja, nova stigma. Bilo je
ak i "katoliciziranja" holokausta. Suoiti se sa holokaustom za Amerikance jeste sve
drugo samo ne nelagoda i ne staje ih nita "osim par jeftinih suza". Osim toga holokaust
jaa svest da mi Amerikanci takve zloine nismo mogli ni zamisliti, akamoli poiniti. M.
Nimoler (Niemoller) je rekao: "Kada su nacisti odveli komuniste utao sam jer nisam bio
komunista. Kada su odveli socijaldemokrate, utao sam, jer nisam bio socijaldemokrata.
Kada su sindikalce odveli, utao sam, jer nisam bio sindikalac. Kada su Jevreje odveli
utao sam jer nisam bio Jevrej. Kada su mene odveli vie nije bilo nikoga da protestvuje".
Holokaust muzej u Vaingtonu citira ovu izreku i opominje posetioce izostavljajui iz nje
deo o komunistima. Pominjanje komunista kao rtava ugrozilo bi antitotalitarnu svest. U
amerikoj viziji holokausta nema mesta za Hitlerov antikomunizam. Prikriven je i neveseli
detalj da su najpre sistematski ubijani ometeni u razvoju, a da je "Zakon o spreavanju
nasledno bolesnog potomstva" nacizam preuzeo upravo iz SAD (Klein 2001).
Dakle, kada se ima na umu viestruka funkcija holokausta u SAD, ne udi to je
Finkeltajn upravo u svojoj zemlji naiao na ee reakcije nego u SR Nemakoj. New
York Times \e knjigu uporedio sa "Protokolima sionskih mudraca" kao oblikom iracionalne
i podmukle teorije zavere, a pisca nazvao arogantnim i glupim (Bartov 2000). Ocena u
listu Washington Post jo je iskljuivija, moda otuda to je Finkeltajn ovo glasilo
otvoreno imenovao kao deo jevrejske elite koja je profitirala od holokausta. Stenfordski
istoriar Cipersten se udi to je knjiga ozbiljno prihvaena u V. Britaniji tvrdei da je
"Holokaust industrija" noena irim resantimanom od samog cionizma. To je nemilosrdni
siepi klasni resantiman noen porodinim besom i licemernom indignacijom (Zippenstein
2000). Britanske ocene su drugaije. Londonski "Economist" (5. 8. 2000) ocenio je d a j e
Finkeltajnov osnovni argument, da su seanja na holokaust iskvarena, ozbiljan i da ga
treba uvaiti. Jo izriitiji u pohvali bio je britanski istoriar V. Rubintajn. Po njemu je
problem sa seanjem na holokaust i sa metaforom koju iskazuje ova re u tome to je to
odve snana, sve ira crna rupa seanja u svesti sa vie uloga. Za milione je to moda
jedini savremeni religijski dogadjaj, a za stotine hiljada Jevreja to je osnova identiteta.
Osim toga holokaust je jezgro mnogih savremenih oblika politike korektnosti, automatski
moralni autoritet koji koriste i arlatani. Veliki znaaj Finkeltajna je u tome to je sruio
tabue i razotkrio arlatane (Rubinstein 2000). S tim u vezi u debati pokrenuto je i pitanje
da li se Jevrejima isplatila holokaust ideologija? Da li su, naime, Jevreji, uprkos svim
politikim prednostima, ipak platili visoku cenu za svoj identitet rtve. Knjievnik L. Vizeltir
(Wieseltier) kae: "U samom seanju na tlaenje i dalje ivi tlaenje. Oiljak preuzima
uinak rane. Bespravlje je kadro da se premesti dugo poto je prestalo da bude realno.
Posthumna pobeda tlaitelja nastupa kada bol postane tradicija". Obino se za

posthumnu pobedu Hitlera kao primer uzima zaborav holokausta. Novik to ne porie, ali
dodaje da bi jo vea posthumna Hitlerova pobeda bila ako preutno prihvatimo njegovu
definiciju nas samih kao prezrenih spoljnih posmatraa, a upravo se to deava kada od
holokausta stvaramo smisleno jevrejsko iskustvo. Dakle holokaust ideologija spasava
stereotip o Jevrejima kao izabranom bojem narodu na taj nain to mu sadraj izvre:
tamo gde je ranije ljubav boja isticala Jevreje, sada je stupila mrnja ljudi. Zato su neki
Jevreji i pozivali sunarodnike da zaborave holokaust koji stalno sugerira nadmo smrti
nad ivotom (Klein 2001). Naravno da malo ko moe valjano sporiti injenicu da je
ubijanje Jevreja bilo masovno, ali se moe sumnjati u znaaj koji se tom dogadjaju pridaje
u odnosu na druge, ne samo zbog raznovrsnih ideologizacija. Seanje na holokaust
odve je skupo nasledje, koje se mora bezuslovno odravati, iz razliitih, ak i oprenih
razloga kod cionista, antifaista ili ideologa amerike spoljne politike. Ideologizacija
holokausta je sloena i treba je tumaiti konkretno istorijskim motivima.
Moda bi ideoloka upotreba holokausta bila manja d a j e prihvaeno odmerenije
miljenje da holokaust nije neuporediv otud to je vei zloin od ostalih, nego samo zato
to se razlikuje od drugih. Jedinstvenost holokausta je u do sada nepoznatoj kombinaciji
telesnog iskoriavanja, anonimnog ponienja, masovnog industrijskog ubijanja i
korienja smrtnih ostataka. Medjutim, Novik se usprotivio i ovom umerenijem gleditu: da
li iko misli da pretenzija na neuporedivost znai neto drugo osim pretenzije na izdizanje
iznad drugih? I za jevrejskog teologa I. orha pretenzija ka neuporedivosti holokausta je
takodje neukusna svetovna forma mesijanstva. Finkeltajn je slinu sumnju izrazio
reima: "Holokaust je neto posebno, zato to su i Jevreji neto posebno". Svojevrsna
sakralizacija holokausta je Holokaust muzej u Vaingtonu, neka vrsta "jevrejske
katedrale", koji ovekoveava jevrejsko stradanje kao "Via Dolorosa i krini put jevrejskog
naroda". Ima ak i miljenja da holokaust ideologija produbljava granicu izmedju Jevreja i
hriana. Drugi pak tvrde da je razumljivo zato je holokaust u zapadnom svetu postao
beskonkurentski simbol apsolutnog zla. Re je o delatima i rtvama koji pripadaju
samom zapadu. U holokaustu u stvari svekoliki Zapad gleda prestravljeno u vlastito lice
(Klein 2001). Ova opaska nije neumesna, jer su dosadanji kolonijalni zloini nad
vanevropskim narodima ili faistiki zloini u Rusiji i Istonoj Evropi izmakli sakralizaciji na
Zapadu, pa su izgledali daleko normalnije: kao preterivate civilizatora ili kao "isti" ratni
zloini. Zato kritiku eksploatacije jevrejske patnje u radovima Novika, Finkeltajna i
omskog treba shvatiti i kao kritiku potiskivanja vlastitih zloina na Zapadu. Ova opaska
izgleda jo uverljivija ako se ima na umu realna struktura nacistikog genocida. Sloveni su
u apsolutnim razmerama najvie stradali, a Romi u proporcionalnim. Tanoje da Slovena
nema 1942. u planovima za konano reenje, ali su ovi planovi odloeni dok se rei
pitanje manjih grupa: Jevreja i Cigana. U nacistikim logorima umrlo je izmedju 500 i
750.000 Cigana. A vie od milion Cigana stradalo je kada se uraunaju racije, odmazde i
akcije faistikih kvislinga. Nacisti obino nisu brojali mrtve Cigane. Propocionalni gubitak
Cigana u Holokaustu bio je vei nego gubitak Jevreja (Churchil 1997). Planirano je da
Sloveni na Istoku budu robovska radna snaga za gradnju arijevskog "ivotnog standarda".

Na Istoku Himler je planirao da slovensko stanovnitvo svede na 30 miliona. Ubijeno je

3,5 miliona sovjetskih vojnih zarobljenika, a jo oko 3 miliona umrlo je u logorima. Kada
se dodaju rtve ostalih slovenskih naroda onda su izmedju 19,7 i 23,9 miliona mrtvih
ukupni slovenski gubici. U ukupnom skoru nacistikog genocida oko 6 miliona su Jevreji,
vie od milion su Romi, a ostatak najvie ine Sloveni. To je realni sadraj holokausta
(Churchil 1997). Treba se protiviti naporima da se genocid instrumentalizuje i ubijanje
vlastitog naroda prikae kao neuporedivo najtraginije jer se time stvara atmosfera
zaborava rtava drugih naroda.
Finkeltajnu i Noviku nije bilo toliko vano to to u metafizikom pogledu tradicija
holokausta optereuje Jevreje, zato to su u univerzalizaciji holokausta gledali ponajvie
SAD ideologiju. U SR Nemakoj Finkeltajnova knjiga doekana je sa rezervom, jer je
kod levih liberala protumaena kao neutralizacija nacizma.
IV
Razilaenja u oceni Finkeltajnoveknjige mogu se samo delom objanjavati
okolnostima da je u SAD i Evropi sklop debate oko holokausta razliit. Dok je u SAD
kritika holokaust industrije i cionizma u tradiciji levoliberalne kritike amerikog
imperijalizma, u Nemakoj je mogla imati i drugi smisao, tj. posluiti i kao instrument
konzervativnog otpora liberalnom protivljenju potiskivanja faizma. Da li je za oprena
miljenja odgovoran i pisac, samo zato to je okvir njegovog objanjenja
instrumentalizacije holokausta suen i amerikocentrian, pa u Nemakoj, osetljivoj na
prolost, izvorni smisao knjige nije ni mogao biti pravilno shvaen? Teko je verovati da bi
opreznija ili drugaije akcentovana kritika holokaust industrije izbegla pokazani razliit
odjek, to je etiri godina ranije potvrdila i Goldhagen debata. Habentsua fata libelli.
Stvari postaju neto sloenije kada se ima na umu da su idejnopolitiki bliske
struje u SAD i Evropi razliito reagovale na Finkeltajnovo tumaenje. Ustajui protiv
esencijalistike struje E. Vizela, koja u holokaustu vidi neponovljiv zloin, Finkeltajn je
problematizovao i razliite verzije radikalnog levoliberalnog antifaizma od Habermasa do
Vipermana, one grupacije koja je 1996/97. zduno podrala Goldhagena. Njujorki
sociolog nije se pre svega rukovodio oprezom od rastereenja faizma, iako mu se bilo
kakva konzervativna sklonost teko moe pripisati. Deo spora moe se objasniti
metodskim razlikama. Finkeltajnova kritika ideologije daleko je od istoricizma, on je kao i
Novik kontekstualist, jer pokuava seanje na holokaust da prati u sklopu
instrumentalizacije uspomena. Esencijalistiki (istoricistiki) i kontekstualistiki
(ideolokokritiki) obrazac karakteriu razliiti pristupi i ocene funkcije seanja, pa je
razlaz istraivakih prioriteta i rezultata donekle nuan. Manje su razumljive politike
diskvalifikacije pisca. Finkeltajn s razlogom pokazuje da i seanje ima istoriju, a javne
uspomene promenljivu politiku funkciju. Po tome se i razlikuje Finkeltajn-debata od
Historikerstreit i Goldhagen-debate, gde je takodje u sreditu holokaust. Kod Noltea se
radilo o relativizaciji uzronosti pri poredjenju gulaga i Auvica, a kod Goldhagena o

mentalitetu i politikoj kulturi obinih Nemaca. Finkeltajn se, medjutim, ne bavi zloinima
nego njihovom instrumentalizacijom. Za Finkeltajna holokaust industrija nije kompleks
fabrikog ubijanja, niti oznaka rasistikih ratnih ciljeva nemakog faizma, ve strategija
bogaenja uticajnih jevrejskih udruenja. Nolte je bio nameran da rastereti nacionalnu
prolost, Goldhagen, njemu nasuprot, da proiri krivicu sa nacizma na iri krug obinih
Nemaca, a Finkeltajn je eleo neto sasvim tree: pre svega da optui one koji se
bogate manipulacijom holokausta. Nova sintagma Holokaust industrija prerasla je u
kljunu stigmu 2001. godine, na slian nain kao to je to bilo rastereenje Auvica
gulagom u Historikerstreit, skandalozna cifra komunistikih rtava u Crnoj knjizi
komunizma 1997/98, ili vidjenje obinog Nemca kao dobrovoljnog ubice u Goldhagen
debati 1996/97. U svim sluajevima osnaeno je pravo rtava na dalje razliite vrste
naknade, pa su se debata ne samo brzo politizovala, nego i lako primale formu medijske
skandalizacije. Arbitraa uglednih naunika vie je delila javno mnjenje, nego to je
smirivala strasti.
Budjenje strasti kod javnog mnjenja olakano je time to u sreditu rasprave oko
Holokaust industrije nisu bila apstraktna naela nego sasvim konkretno pitanje odtete
rtava, ali i njene zloupotrebe. Odnos prema obeteenju Jevreja zavisio je od politikih
okolnosti. SR Nemaka je 1950-ih bila zahvalna Jevrejima i Izraelu to su primali pomo.
Tada je isplata odtete bila sredstvo postupnog medjunarodnog priznanja SR Nemake i
vraanja u medjunarodnu zajednicu. Finkeltajnova knjiga, iako joj to nije bila namera,
osnaila je "argumente" onih koji nisu izvukli pouku iz ranih 1950-ih. Tada su mnogi
Nemci odvajali "isti" rat, koji je toboe vodio Wehrmacht, od ratnih zloina ue grupe
nacista i ubilakih akcija pojedinih trupa, umiranje sovjetskih zarobljenika u logorima
objanjavali "tekim uslovima" iza nemako-ruskog fronta, poredili genocid nad Jevrejima
i drugima sa "teroristikim" napadima saveznika na Hamburg i Drezden, i si. ak i struje
koje ni danas ne prihvataju stvarnost sistematskog faistikog genocida rado koriste
strane termine kao holokaust i oah. Pomenute konzervativne struje su opti ton
"Holokaust industrije" doekale sa odobravanjem ne pitajui se o usmerenosti pieve
kritike. Finkeltajn jeste zasmetao onima koji su traili odtetu od nemakog drutva, ali i
irim krugovima koji su se iz drugih razloga protivili potiskivanju nacizma. Za razliku od
SAD, u Nemakoj je Finkeltajn debata pogodila ivotni nerv poratnog drutva, a naroito
nastojanje one struje koja preko isticanja neuporedivosti holokausta skree panju na
opasnost desnog ekstremizma. To je unutranji paradoks ove debate, u kojoj je leviara
podrala radikalna desnica. Nijedna debata do sada nije se ticala instrumentalizacije
genocida nad Jevrejima, ve se samo bavila karakterom odnosa prema tom genocidu.
Finkeltajn je upravo to promenio. Ima miljenja da Nemci ak rado prihvataju zahteve za
odtetom jer ih to rehabilituje od neega to se ne moe rehabilitovati. Zato to je skrenuo
panju na zloupotrebu rehabilitacije te vrste u Nemakoj i njenu normalizaciju u svetu,
naiao je na snaan otpor. Otpor jevrejskih udruenja moe se objasniti ekonomskim i
nacionalnim razlozima, dok je nemaki levoliberalni blok u Finkeltajnu video remetioca

antifaizma. tajnbah je ak zakljuio da je u Nemakoj napad na jevrejske organizacije

antiprosvetiteljski pamflet, to je tipino preterivate u otporu "Holokaust industriji".
Postoji tesna veza izmedju materijalnih interesa, odbrane od seanja i delom
medjugeneracijskog zaplitanja u mentalitet drutva poinilaca i poistoveivanja sa njim,
"na strani okrivljenih" (Rensmann 2001) Nije samo re o interesima kapitala i
nacionalizmu, ve i o psiholokoj odbrani od rairenog saznanja d a j e gotovo itava nacija
uestvovala u zloinima. Napor da se realnost zloina progna iz seanja i obznani
istorijska normalnost podudara se sa nastojanjem da se rtve optue za novo
uznemiravanje. Jevreji su person ifi kovan i uzrok "trajne prezentacije nae sramote".
Debata oko obeteenja prima antisemitske tonove: "danas se seamo i prebrojavamo
samo zbog Jevreja i amerike Istone obale". Napad na Jevreje je kolektivno
samorastereenje. Zato se i Finkeltajnova optuba "organizovanog amerikog jevrejstva"
i njihove eksploatacije Nemake uklopila u u strukturu antisemitske debate o obeteenju,
uprkos tome to je pisac Jevrejin i leviar. Ovde nisu vana brojna upozorenja na moguu
konzervativnu ulogu Finkeltajna kao toboe neutralnog "jevrejskog krunskog svedoka",
ve novi ideoloko-kritiki ton rasprave. Ne prevladavaju vie sukobi oko kritike ili
pravdanja kapitalizma u tumaenju faizma, ve se debata pomera na pitanje
normalizacije nemakog nacionalizma i Berlinske republike. Kritiari upozoravaju da je
faizam opomena obnovi nemakog desnog ekstremizma i ujedinjenju Evrope.
Odgovornost kapitala ne samo da nije u prvom planu, ve se protivljenje normalizaciji
faizma shvata kao osiguravanje mirnog kapitalistikog ujedinjavanja Evrope. Odgovorniji
su intelektualci nego kapital, jer je ovaj u multinacionalnom obliku zaboravio faistiku
prolost i okrenuo se protiv desniarskog ovinizma koji ugroava globalizaciju. To je
razlog zbog ega nemaki liberali i centar nisu mogli da prihvate Finkeltajna. Dakle, ne
zbog njegove kritike amerikog imperijalizma ve zbog problematizovanja neuporedivosti
holokausta, kao osnovnog uslova nemakog prihvatanja u Evropi. Ukazivanje na gole
materijalne interese rtava i prokazivanje njihovih branilaca, koji eksploatiu njihovu
patnju, opravdava odbranu. Jevreji se pretvaraju u venog progonitelja. Stereotipi debata
o obeteenju koncentriu se na Jevreje. Oni koji predstavljaju Auvic prikazuju se kao
privilegovana rtvena grupa, pa im se u skladu sa antisemitskim obrascem, pripisuje da
sami eksploatiu holokaust. Uprkos slinom politikom efektu postoji vana razlika
izmedju Finkeltajna i Valzera. Debata oko "Holokaust industrije" sloenija je, jer
amerika levica i levoliberalni kritiari SAD imperijalizma nisu mogli prihvatiti Izrael kao
najaktivnijeg SAD saveznika i nosaa aviona na Bliskom i Srednjem istoku. Zato su delovi
levice doli u protivrenu situaciju da im se pripisuje antisemitizam jer su mimo namerena
liniji podrke nemakim interesima u odbrani od zahteva za obeteenjem. Kod nemake
levice prisutan je antiimperijalizam usmeren protiv Izraela koji iz ideolokih razloga
oteava sporazum sa jevrejskim delom faistikih rtava. S druge strane, na desnici
decenijama opstaju relativisti koji se bore protiv priznavanja nemake odgovornosti,
skreui panju na vlastite patnje, pre svega nemakih prognanika. Nemaki
konzervativci pozdravili su leviara Finkeltajna po logici - neprijatelj moga neprijatelja je

moj prijatelj. Zato leviarsku kritiku holokaust industrije treba razdvajati od konzervativne
tenje za rastereenjem nacistike prolosti, ali i razumeti taktiko podudaranje interesa
obe struje.
Rasprava o knjizi "Holokaust industrija" dala je poslehladnoratovskim debatama
0 faizmu novu ideoloko-kritiku dimenziju. Pokazano je d a j e nala snane, ali razliite
interesne i idejnopolitike oslonce u SAD i Evropi. Osim toga u knjizi je pokazana
instrumentalizacija patnje u masovnim medijima. Ukazivanje na drutvenu, pa ak i
politiku uslovljenost kolektivnih seanja jo nita ne govori o stupnju njihove istinitosti,
niti o praktino-moralnom znaaju. To nije ni bio zadatak knjige s obzirom na ve
podrobno istraeni antisemitski genocid. Vanije je bilo skrenuti panju na to, da ukoliko
neki dogadjaj (kao to je instrumentalizacija holokausta) sa zakanjenjem stekne mesto u
javnosti to ne govori o njegovom manjem znaaju, ve o uslovima koji su spreavali
njegovu aktuelizaciju. Moe se dodati da, i obrnuto, kolektivna seanja koja kratkotrajno i
estoko deluju s razlogom dugorono gube na znaaju. Komercijalizacija jevrejske patnje
nije mogla prodreti u centar javnog mnjenja u periodu hladnog rata, niti je holokaust
mogao postati kljuni negativni simbol sve dok nije naao snane interese kojima je
odgovarala njegova sakralizacija i liturgizacija.
Dakle, nije zaborav problem holokaust-svesti krajem XX veka, ve njegova
sveprisutnost, instrumentalizacija i prenaglaavale holokaust simbolike u okvirima vrlo
raznorodnih idejnopolitikih rasprava. Sakralizacija holokausta neretko je praena
skandalizacijom uzaotrenim idejnopolitikim sukobima. Na to se nadovezivala
banalizacija koju su nametale svadje oko odtete. Nekontrolisana manipulacija seanjima
1 oseanjima nije u skladu sa kontinuiranim naunim istraivanjima tamo gde se otvara
pitanje rtvi i nadoknade patnje. Politizovani ljubitelji istorije u javnosti stiu primat nad
strunim istoriarima. 0 osetljivosti javnosti govori i okolnost da su uglavnom samo
kritiari ubedljivi, a to su ei utoliko vie. Finkeltajn je reagovao na injenicu da u
medijskom pogledu traumatino i zabavno seanje mogu ii zajedno i zaokupljati isti javni
prostor, a da pri tome ne moraju biti tretirani kao opreni medijski doivljaji. Holokaust kao
univerzalni simbol masovnog stradanja lako je spojiv sa tritem prolosti koja nije
postojala. Hajsen i Klausen skrenuli su panju na to da prolost, nalik nestvarnoj iluziji,
istovremeno zabavlja, politizira i traumatizira, a Finkeltajn je pokazao kako se moe
uspeno i komercijalizovati.

Literatura:
Bach, Ingo (2001): P. Novick, Wie der Holocaust zur amerikanischen Erinnerung gemacht
wurde, Tageszeitung 9. 02. 2001.
Bartov, Omer (2000): A Tale of Two Holocausts, New York Times, August 6, 2000.
Bauer, Yehuda (2001): Der Holocaust und seine angebliche Instrumentalisierung (prevod
s engleskog), Frankfurter Rundschau 07. 04. 2001.

Broder, H, Wiegrefe, K. (2001): Deutschland im Holo-Wahn, Der Spiegel, 12.

Februar 2001.
Burger, Rudolf (2001): Vom Gebrauch der Geschichte; ber Verdrngung und kollektives
Gedchtnis, Lewiathan, 29. Jhrg, H. 1.
Claussen, Detlef (1994): Grenzen der Aufklrung - die gesellschaftliche Genese des
modernen Antisemitismus, Fischer, Frankfurt/Main 1994, S. 7-20.
Churchil, Ward (1997): Assaults on Truth and Memory, Part II, Z magazine, february 1997.
Denes, Ivan (2000): Der Milliardenpoker - Norman Finkelsteins Buch "The Holocaust
Industry" sorgt fr heftige Kontroversen, Junge Freiheit31-32/00 28. Juli 2000.
Eist, Koenrad (1992): Negationism in India; http://www.voi.org/books/negaind/ch1.htm
Finkelstein, Norman, G. (2000): The Holocaust Industry - Reflections on the Exploitations
of Jewish Suffering; http://globalfire.tv/nj/literatur/finkelstein/holoindus_htm.
Finkelstein, N. G. (2000 a): Conjuring Conspiracies or Breaking Taboos? A reply to my
critics in Germany - First published in the Sddeutsche Zeitung, September 9, 2000.
Goschler, Constantin (2000): N. Finkelstein, The Holocaust Industry, H-Soz-u-Kult Oktobar
2000.
Herbert, Ulrich (2000): Vorschnelle Begeisterung - Ein kritikwrdiges Buch, eine ntzliche
Provokation - ber die Thesen Norman Finkelsteins, Freitag, 18. August 2000.
Novick, Peter (1999): The Holocaust in American Life, Boston, Houghton Mifflin Co.
Chapter one. http: //www.nytimes.com/books/first/n/novick-holocaust.html
Pirker, Werner (2001): Die verlogene Moral des Neoliberalismus - Finkelsteins Die
Holocaust-Industrie" polarisiert und lst auch Beifall von der falschen Seite aus. Junge Welt
vom 27.02.2001.
Rensmann, Lars (2001): Die Erlsung der Nation II, Jungle World vom 21. 02. 2001
Rubinstein, William (2000): A Flawed Expos - The Holocaust Industry: Reflections on the
Exploitation of Jewish Suffering, First Things 108 (December 2000).
Rrup, Reinhard (2000): Ideologisierter Holocaust? Was Norman Finkelsteins Vorwurf fr
die deutschen Gedenksttten bedeutet, Die Zeit 34/2000.
Schmitt, Axel (2001): Die Inflationierung und Verkitschung des Holocaust.
Norman Finkelstein, Peter Novick und die konjunkturellen Debatten ber den Massenmord
an den europischen Juden in Deutschland, Literaturkritik, de, Nr. 3 (3. Jg.).
Schobert, Alfred (2001): Autoritt fr Antiautoritre, Jungle World, Nr. 08.
Steinbach, Peter (2001): Holocaust-Kontroverse - Vorwrts in die fnfziger Jahre,
Tagesspiegel 10. 02. 2001.
Traverso, Enzo (2000): Finkelsteins Kritik an der Holocaust-Industrie, Avanti, Oktober
2000 (prevod sa italijanskog).
Warachowski, Axel (2001): Der Finkelstein des Anstosses, Junge Freiheit 23. Mrz 2001.
Wippermann, Wolfgang (2001): Ein ntzlicher Idiot, Antifa April 2001.
Zipperstein, Steven (2000): Profits and Loss, Washington Post - September 24, 2000.

IV DEO

SLOM SOCIJALIZMA I PREVLADAVANJE PROLOSTI

Odnos prema socijalizmu u toku XX veka nije bio statian, nego su se sa

promenama epohalne svesti menjala njegova pravdanja i kritike. Svako ue vremensko
razdoblje imalo je neku vrstu vlastite kritike ortodoksije: socijalizam je vidjen kao
despotizam, birokratski kolektivizam, totalitarizam, autoritarno industrijsko drutvo, crveni
holokaust i si. Jedva da uopte treba posebno naglaavati d a j e od shvatanja integracije
realsocijalizma zavisilo i tumaenje njegovog sloma: prioritetno isticanje razliitih
drutvenointegrativnih vrednosti (jednakost, racionalizam, autoritarni nadzor) odredjivalo
je shvatanje njihovog prihvatanja (dobrovoljno ili prinudno) i poimanje prirode saglasnosti
(racionalna, iracionaino-utopijska). Kod imanentnih tumaenja jezgra integracije
socijalizma (utopija, teror, propaganda), pitanje zato se evropski socijalizam raspao,
zamenjeno je pitanjem kako je uopte mogao tako dugo opstati? U najneposrednijoj vezi
sa kritikom socijalizma, ako ve ne i u samom njenom okviru, je tumaenje sloma njegove
evropske verzije. Shvatanje integrativnih inilaca i prirode rasula povezana su gotovo kao
u sindromu. Smena epohalne svesti odredjivala je neravnomernu evoluciju shvatanja
kljunih elemenata integracije socijalizma i snane zaokrete u oceni njihove istorijske
funkcionalnosti (od razvojne diktature do iracionalnog totalitarizma). U svakom razdoblju
prisutna je manje ili vie iskrivljena svest o tome ne samo zbog (1) nune pristrasnosti
saznajne ue ili ire perspektive subjekata, nego i (2) uticaja novih generacijskih vrednosti
i u njima prisutnog nunog kritikog istorijskog preispitivanja prolog, ali i zbog (3)
karakteristinih iskljuivosti kojese u teorijskim i idejnopolitikim sukobljavanjima nuno
javljaju kao reakcija na minula ili oprena gledanja. Celina idejnog odnosa prema
socijalizmu bie vidljivija ukoliko se pokae nekoliko savremenih obrazaca objanjenja
privlanosti sloma realsocijalizma koja iskazuju gledanja irih teorijskih i idejnopolitikih
struja. Stepen i vrsta neslaganja oko prirode kljunih promena krajem XX veka, desetak
godina nakon sloma evropskog realsocijalizma, takodje su vani pokazatelji jedne faze
epohalne svesti. Slom SSSR-a doprineo je uvrenju nove epohalne svesti koja oblikuje
nove vizije razvoja i iznova odredjuje mesto socijalizma u njemu.
Prodor perspektive globalnog drutva ponajvie je uticao na promenu gledanja
na socijalizam i na irenje postmodernistikih i globalizacijskih vizija promena.
Globalizacijsko vidjenja promena posledica je fascinacije irenjem trita
multinacionalnog kapitala. Raznorodni pristupi oblikovani pod uticajem nihilizma
postmoderne, globalizacije i konanog kraja hladnog rata razliito poimaju tok zbivanja,
istiui preteno pozitivne strane procesa i potrebu celovitog tumaenja promena u
planetarnim razmenama. Kod postmoderne promene su shvaene kao transformacija,

podstaknuta zastarelou oblika kulturnog, drutvenog i politikog ivota. Promene nisu

noene jedinstvenim procesom ve je to preteno difuzno, usitnjeno rastvaranje vrstih
odnosa, ustanova i tradicija. Za sledbenike teorije o kraju hladnog rata na delu je, pak,
tranzicija (prelaz), ili niz tranzicija, od istorije do post-istorije, od nacionalne drave do
novih medjunarodnih ustanova, od komunizma do trinog drutva. Za teoretiare
globalizacije dananje promene izraz su jednog snanog procesa u kom trini sistem
osvaja novi dutveni prostor, slabe teritorijalne granice i potiru se kulturne, politike i
tehnike osobenosti izolovanih svetova koji su koili komunikaciju. Osim toga razliita su i
vidjenja jezgra drutva: kod postmoderne sredinje su kulturne promene, nadmone nad
politikim i drutvenim, a kulturna promena javlja se kao relativno difuzna transformacija.
Za poslehladnoratovsko miljenje kljune su vojne i politike promene nad drutvenim i
ekonomskim, i vrsto uverenje d a j e tranzicija definitivna. Pomenuta gledanja, smetena u
jezgru nove epohalne svesti, oblikovala su nova manje ili vie eklektika vidjenja prirode
socijalizma i uzroka njegovog sloma. Uprkos novom okviru u njima se prepoznaju
neskriveni, prerueni ili modifikovani sadraji ranijih ortodoksija. Kod razumevanja ovog
kontinuiteta treba imati na umu i otpor naporima da se promeni idejni okvir koji je dugo
sluio u organizaciji nauke u hladnom ratu. Dananji otpor promeni pristupa nije samo
interesno uslovljen, nego je povezan sa razumljivom potrebom zapadnih sovjetologa za
identitetom koji poiva na doslednosti i kontinuitetu. Drugi obrazac radikalnog
diskontinuiteta prisutniji je u Istonoj Evropi, gde generacije naunika konvertiraju, i po
obrascu prenaglaenog pokajanja, pogled na socijalizam saobraavaju antikomunizmu
tekue epohalne svesti. Dakle, ako je kraj hladnog rata neznatno uticao na matematiare,
u misli o drutvu nametala se potreba za preispitivanjem obrazaca. Prvi uslov uspenog
preispitivanja jeste sagledavanje do kog su stupnja vansaznajne hladnoratovske
pretpostavke jo uvek prisutne u modelima i teorijama. Nakon toga bi suoavanjem
razliitih pristupa trebalo utvrditi vrednost razliitih objanjenja.

1. Privlanost socijalizma:
iluzija utopije ili realnost kapitalizma
Ako se izuzme jedan red krutih teorija o totalitarizmu, koje tvrde da se
socijalizam odravao gotovo iskljuivo terorom, onda se teorije, koje doputaju postojanje
manje ili vee saglasnosti, vrlo uopteno mogu podeliti na: 1. one koje privlanost
socijalizma objanjavaju snagom prazne iluzije, tj. komunistike utopije; i 2. koje
upozoravaju na realnu tenju za pravednim drutvom i ukidanjem bede pre svega u
nerazvijenim zemljama. Unutar svake struje postoje brojne verzije, ali i eklektike
kombinacije razliitih struja. U metodskom pogledu tumaenja socijalizma bi se mogla
podeliti na idiografska i nomotetska (Baron 2000). U prva spadaju teorije o totalitarizmu
sa izrazitim prioritetom politikih nad ostalim iniocima. One istiu nasilje kao klju
objanjenja, a njihove demonizacije linosti, ideologije ili teleologije nacionalne kulture ili
karaktera zavravaju se u moraliziranju. U pogledu izvora oslanjaju se preteno na
ideoloke tekstove, govore vodja ili seanja izbeglica, to ve pokazuje vrstu objanjenja.
Druga nomotetska struja, pak, traga za nevoluntaristikim nivoom objanjenja i za
kanalima uticanja drutva na politiku, izbegava individualne izvore ograniavajui
evidenciju na dokumentarni materijal. Ova struja otvorena je ka ukljuivanju optijih
modernizacijskih kriterija i pokazatelja razvoja, a ne samo politiko pravnih.
U irokoj nemarksistikoj struji istraivaa socijalizma politike strasti, moralni
instinkt i profesionalni sukobi uticali su na stvaranje u razliitoj meri apriornih teorijskih
okvira i konstrukcija. Svaka teorija imala je vlastite, po pravilu selektivne izvore, koji su
snaili, a ne relativisali njenu pojmovnu i teorijsku krutost. Zbog toga je, slau se
analitiari sovjetologije, nastao spektar oprenih pristupa koji su stvarali
jednodimenzionalne i krive slike staljinistike vlasti bilo kao "jednosmerne politike",
"revolucije odozgo" ili kao sukoba izmedju centra i periferije (Baron 2000, Beyme 1998b,
Mller 1998). U SAD je sukob izmedju obnovljenih teorija o totalitarizmu (Pipes, Malia) i
socijalnoistorijski usmerenih sovjetologa (Cohen, Getty, Lewin), a u Evropi izmedju
fireovskog postmodernistikog konzervativnog antitotalitarizma (Furet, Besancon,
Ackermann, Jesse) i levoliberalnog bloka (Jaschke, Wippermann, Beyme) pokazao skalu
razliitih ocena funkcije realnog socijalizma u celini minulog stolea. Stare idejne tradicije
prilagodjavaju se izmenjenoj stvarnosti, a u pogledu kadrovskog kontinuiteta blok
doslednih buroaskih konzervativaca i liberala znaajno je ojaan strujom novopridolih
konvertita - bivih marksista. Teorije o totalitarizmu poriu aktivnu i povratnu ulogu
drutva posmatrajui ga manje ili vie kao pasivni objekat drave. Mladji sovjetolozi
mahom neoptereeni iskustvom hladnog rata skloniji su sloenijim modelima tumaenja
integracije i razvoja socijalizma. Nehomogena marksistika tumaenja (Wallerstein,
Hobsbawn, Deppe) blia su socijalnoistorijskim naporima trudei se da na preteno
makroistorijskom nivou odre idejni kontinuitet. U celini uzev, kako Beron zapaa, u
sovjetologiji jo uvek postoji snana medjuzavisnost izmedju metodologije, politikih

uverenja i obrazaca objanjenja. Za konstruktivnu naunu dopunu nije dovoljno samo

golo prisustvo razliitih pristupa, ve vie odbir onih koji su otvoreni ka ugradnji plodnih
elemenata iz drugaijih, pa ak i oprenih usmerenja. Koliko je to sloen zadatak vidi se
ve po tome to se u misli o socijalizmu jo uvek nisu javile dovoljno inkluzivne
integrativne teorije. Tome ima vie unutar- i vannaunih razloga.
Posle sloma evropskog jednopartijskog socijalizma otpor antitotalitarnoj
saglasnosti nije iezao, to konzervativci preteno tumae snagom manipulativnog
antifaizma koji i dalje sputava kritiku socijalizma. Stvara se nova vrsta ortodoksijeu ijem
je jezgru vrlo aktivna misao F. Firea, iji je uticaj brzo preao granice Francuske. U
sreditu novog antikomunistikog stereotipa je gledite o komunizmu kao fatalnoj
totalitarnoj usreiteljskoj strasti i iluziji koja se odravala terorom i manipulacijom. Oivljeni
hladnoratovski stereotip, proet novom zaraznom kombinacijom nihilizma postmoderne i
liberalnog trijumfalizma, iznosi jednostrano i iskrivljeno objanjenje trajnosti epohalne
leviarske svesti u XX veku. U sveoptoj normalizaciji kapitalizma, kao "istinske" osnove
demokratije, nije vie ak ni potrebno da se zamagljava najdublje realno izvorite minule
leviarske epohalne svesti, ve se ono sve vie otvoreno ignorie. Nasuprot ovoj
pomodnosti, treba odmah rei da je osnovno izvorite levice bila surova stvarnost
kapitalizma irom sveta, brutalne posledice eksploatacije i imperijalizma. Oslobodilaki
antikolonijalni pokreti irom sveta, stiui podrku i dela neleviarske inteligencije su, pre
nego dostignua realsocijalizma, u ovom periodu slabili ugled kapitalizma uopte.
Pogreno je i povrno glavni izvor ugleda levice traiti u manipulativnom antifaizmu,
kako tvrdi F. Fire. Ljudska prava dugo nisu u svetu mogla konkurisati interesu radnika
klase i ugnjetenih od eksploatacije u metropolama i Treem svetu. To je bila okosnica
duha epohe u ijem sklopu je i autoritarni socijalizam izgledao drugaije nego danas.
irenju marksizma svakako su pogodovali i neki njegovi utopijski sadraji vezani za viziju
beskonfliktnog dutva. Prirodno je da su u haosu, ratu i bedi aktuelnija uenja o
konanom spasenju i oslobodjenju, od onih koja tee usavravanju postojeeg. Otre
protivrenosti kapitalizma, svetski ratovi i podredjeni poloaj nerazvijenih delova sveta
pogodovali su u ovim delovima sveta prihvatanju obeavajue marksistike vizije klasnog
oslobodjenja, vie nego u metropolama kapitalizma. Dakle realni drutveni sukobi su
neposredno ili posredno uticali na irenje revolucionarne epohalne svesti.
Antikolonijalizam je objektivno, a ne na manipulativan nain, zasenjivao ugroena ljudska
prava u realnom socijalizmu, jer je neskriveno kolonijalno izrabljivanje pokazivalo
neljudsku stranu kapitalizma. To ne bi bilo teko pokazati analizom misli o drutvu ovoga
doba, od nauke do publicistike. Svakako da je bilo i drugih uih smetnji kritici
realsocijalizma. U Francuskoj i Italiji dugi snaan uticaj evrokomunizma, a u SR Nemakoj
marksistika idejna tradicija, osnaena naroito od 1960-ih novim antifaizmom, pruali
su uspean otpor konzervativnoj i liberalnoj zbirnoj antitotalitarnoj kritici nacizma i
socijalizma. Zbog neposustalog antifaizma i kritike amerikog imperijalizma ak se i deo
levoliberalne inteligencije opirao stereotipnom antikomunizmu. Antifaizam je teko
prelazio u antitotalitarizam sa aljenjem konstatuju Citelman (Zitelmann 2000) i Akerman

(Ackermann 1999, S. 140.). Citelman se ak ali da i danas u SR Nemakoj

antikomunizam ima rdjav prizvuk, i da, za razliku od antifaizma, nije demokratska vrlina,
jer je neopravdano povezivan sa netolerancijom, duhovnom ogranienou i sklonou ka
predrasudama. Konzervativci su ubedjeni da je izvor anti-antikomunizma u Nemakoj
upravo 1968. godina kada je slomljena antitotalitarna saglasnost (Zitelman 2000).
Sve rukavce fireovske istoriografske kole povezuje ortodoksno gledite da su
nacistika i komunistika zlodela podjednako kriminalna, ali da su prva poznatija od
drugih zbog uspenije komunistike manipulacije. Antifaizam je u tom sklopu imao,
toboe, kljunu ulogu. Francuski istoriar - sovjetolog A. Bezankon je jo pre pojave Crne
knjige komunizma (Courtois, 1998) u pristupnoj besedi povodom izbora u Francusku
akademiju nauka decembra 1996. govorio o nacistikom i komunistikom totalitarizmu i
usprotivio se preutkivanju i ignorisanju komunistikih zloina. Objanjavajui sa
aljenjem zato su nacistika zlodela poznatija od komunistikih, Bezankon je branio
fireovsko ortodoksno tumaenje u ijem je sreditu teza o manipulaciji (Besancon 1998).
Razlog je u tome to je Zapad prihvatio sovjetsku "Vulgatu" o vrlom socijalizmu i grenom
kapitalizma. Zato? Vie zemalja iskusilo je nacistiku okupaciju, saveznika vojska je
videla konc logore, a gasne komore otkrivene su kao novi jedinstveni sistem ubijanja.
Tome nasuprot Gulag i kineski Laogai jo uvek su zagonetni i poznati samo posredno, u
pisanim izvorima bez fotografija. Zahvaljujui pritisku jevrejskog lobija holokaust je snano
istaknut kao neuporedivi democid i postao deo kolektivne samosvesti. Dalje, vojni savez
zapada i SSSR-a protiv faizma oslabio je osetljivost Zapada na opasnost od komunizma
i ruio imunost intelektualnog sistema prema komunizmu. Vojni uspesi SSSR-a to su jo
vie pojaali. Zapadna Evropa nije direktno iskusila Crvenu armiju, ali jeste Vermaht.
Crvena armija je vidjena kao oslobodilaka, a Sovjeti su bili u Nirnbergu sudije. Sve je to
stvorilo nedosledan stav prema komunizmu na Zapadu, neuravnoteenu osudu i
selektivno pamenje (Besancon 1998). Bezankon je pozdravio Crnu knjigu komunizma ali
je u duhu postmoderne kritikovao i Zapad poriui teorijsku valjanost podele na levicu i
desnicu. Po njemu, Zapad je sam odgovoran to je ova podela bila kljuna. Naime, punih
70 godina zapadne demokratije nisu pozivale komunizam da poloi raun, ve su
prihvatale sovjetsku Vulgatu, tj. podelu na socijalistiku levicu i kapitalistiku desnicu.
Osim toga zapadni naunici su podlegli tumaenju lenjinizma kao metereoloke
nepogode, tj. nesrenog odstupanja od inae valjanih izvora. Bezankonova gledita deli
veliki deo preobraene francuske konzervativno-liberalne inteligencije (bivi komunisti ili
maoisti), koje je konverzija Firea i Bezankona liila moralnih dilema u pravdanju vlastitog
zaokreta. Tako je A. Gliksman uoio da glavni problem nije otkrivanje rtava komunizma
ve odgovor zato su demokrate tako dugo nasedale komunistikoj propagandi. Nije
problem u uporedivosti zloina ve u tome to ih dugo nismo priznavali. Za razliku od
poznatog nacizma, kapacitet lai prava je svojevrsnost komunizma. Slino je govorio i
politikolog J. F. Revel: nacisti nisu nikada krili svoje namere, dok su komunisti obmanjivali
svojim idealima, a jo su crnji zloini uz koje ide la. B. H. Levi je podvlaio ulogu mita o
ubijanju Jevreja koji je zamagljavao zloine komunizma, a psihoanalitiarka S. Korf-Sos

(Korff Sauusse) je isti mit uoila u oceni francuskih komunista o staljinizmu kao
monstruoznosti. Gulag je na taj izmeten izvan ljudske odgovornosti i shvaen kao
neeljeno izobliavanje komunizma. Time je onemogueno racionalno objanjenje smatra
Korfova (Cit. prema Ackermann 1999, S. 173-174.). U itavom stoleu Zapad je bio
zaokupljen nalaenjem apsolutnog zla unutar samog Zapada. To je danas Juna Afrika i
aparthejd, jue je to bio Vijetnam, a uvek opstaje nacizam - kao "okamenjena referentna
taka za merenje ostalih verzija zla". Sve to je prikrivalo zlodela komunizma poruuje bivi
komunista, a danas estoki antikomunista Alen Bezankon. Ameriki konzervativni
sovjetolog Malia je otiao ak dotle d a j e optuio sovjetologe da su doprineli produavanju
sovjetske vlasti jer nisu bili kadri da se suoe sa celinom sovjetskog komunizma. Koristili
su eufemizme kao autoritarizam, pluralizam ili razvojna diktatura za sovjetski sistem, ime
su ili na ruku sovjetskom vrhu i ak mu pruali opravdanje. Pozivajui se na Solenjicina,
Malia je optuio naunike da su se "slagali sa laju", kada su Hruovljev i Brenjevljev
period nazivali "demokratizacijom odozgo" (Cit. prema Lovell, 1996/97). Konzervativci su
optuivali revizioniste da su isticanjem klasnih suprotnosti kao izvora Oktobarske
revolucije krili injenicu da je na delu bio minorni dravni udar nastao u "nesrei" Prvog
svetskog rata. Gotovo da i nije potrebno dodati da su ovako kategorini sudovi rezultat
vanteorijskih uticaja idejnopolitikog opredeljenja koje je aktivno uticalo i na poimanje
sloma SSSR-a. Koliko su ova objanjenja sve drugo samo ne razlona i istorina, najbolje
se moe videti ukoliko se suoe sa sloenijim rivalskim verzijama.
U okruju normalizovanog antikomunizma privlae panju vieslojnija
tumaenja, naravno ne samo zbog svog nonkonformizma. Sa vie realizma, nijansi i
dijalektike od fireovske struje, ameriki istoriar M. Levin (Lewin 1997) i Britanac E.
Hobsbaum (E. Hobsbawm 1994. vid. uvodni odeljak "XX vek iz ptije perspektive" u knjizi
"Doba ekstrema") objanjavaju privlanost i ugled SSSR-a u oima sveta, ne svodei ga
na goli manipulativni privid. Rusija pod carevima nije raspolagala sa dovoljno dobara da bi
trajno i sveobuhvatno ispunjavala svoju imperijalnu ulogu. Nije ak mogla braniti ni vlastitu
teritoriju. U Prvom svetskom ratu vojska nije imala dovoljno naoruanja i hrane. SSSR,
pak, u rekordnom vremenu bio je kadar da se naorua za vodjenje odbranbenog rata. Ali
brzo se zapetljao u sloenu svetsku ulogu. Premda su mu nedostajali tehnologija i
ekonomska sredstva, ipak je SSSR bio dovoljno snaan da iznese glavni teret svetskog
kopnenog rata protiv faizma i izgradi nadmoniju oruanu tehnologiju od napadaa. Bez
ovog uinka svetska istorija izgledala bi sasvim drugaije, izriito tvrde Hobsbaum i Levin.
U uvodu knjige "Doba ekstrema" britanski istoriar bezrezervno je prihvatio miljenje
Isaka Dojera da je pobeda nad Hitlerovom Nemakom u sutini dobijena kopnenim
ratom, a jedino ju je mogla dobiti Crvena Armija. Pobeda SSSR-a nad Hitlerom bila je
dostignue reima uvedenog Oktobarskom revolucijom, to se moe dokazati
poredjenjem ruske caristike ekonomije tokom Prvog i sovjetske ekonomije u Drugom
svetskom ratu. Hobsbaum se tu poziva na rezultate istraivanja istoriara Getrela (Gatrell)
i Herisona (Harrisson). Dok fireovska kola privlanost socijalizma tumai kombinacijom
zavodljivosti idiline utopije, koja se pokazala kao zloinaka iluzija, s jedne, i snanog

manipulativnog antifaizma s druge strane, Hobsbaum konkretnijim razlozima objanjava

popularnost Oktobarske revolucije: 1. realnim boljevikim uspehom u ouvanju
multietnike terirorije caristike Rusije ime su boljevici privukli oficire-patriote - kimu
Crvene Armije i nove drave i; 2. podelom spahijske zemlje seljacima. Pariki publicist B.
mid zapitao se nisu li glad i socijalna beda u predrevolucionarnim nerazvijenim
zemljama, Rusiji i Kini, bili osnova i uzrok pristupanja miliona komunizmu. Masovni katkad
i prinudni rad i teror bili su tokom nekoliko desetlea zgusnuti pandan istorijskom razvoju
bogatih metropolskih zemalja kapitalizma koje su se izgradjivale na stoleima
"isprivredjivanoj" osnovi kolonijalnih osvajanja, trgovine robljem i potonjoj nejednakoj
razmeni (Schmid 1997). Ali zato je SSSR dugo fascinirao svet? I ovde je odgovor
sloeniji od fireovskog. Levin ovu okolnost naziva "uzajamnom igrom slika u ogledalu".
Jaanje Zapada 1921-29. stvaralo je sliku SSSR-a koji se oporavlja od gradjanskog rata i
zaostaje. A posle velike krize Zapada i sloma berze 1929. u SSSR-u poeo je polet prvog
petogodinjeg plana. Kolebanje ekonomskih ciklusa krize i uspona oba sistema
objanjava promene u uzajamnom opaanju rivala. Slike su se uzajamno uslovljavale i
uvek odraavale odredjene strane stvarnosti, dok su druge strane iskrivljavane. To je bila
"istorijski neizbena uzajamna igra odraza u ogledalu" (Lewin 1997). Kriza koja je
potresala Zapad 1929-36. u periodu ubrzane industrijalizacije SSSR-a doprinela je tome
da se prelazilo preko Staljinovih istki, a svaka promena situacije (npr. kada je SSSR bio
prinudjen da od Zapada kupuje ito) uslovljavala je obrtanje optike. Naizmenino su
dostignua jedne strane idealizovana, a uspesi druge potcenjivani. Kako drugaije
objasniti umpeterovu pohvalu sovjetske privrede iz 1942. (umpeter 1960, 273-288).
Osim toga mnogima na Zapadu bio je privlaan "interni sovjetski internacionalizam" koji je
u odredjenom smislu bio autentian i realan. U teritoriji nasledjenoj od carstva razliiti
etniki delovi vie nisu bili kolonije. Premda autoritaran, internacionalizam je dizao ugled
SSSR-u. U dobu normalizovanog rasizma i kolonijalizma drava sa realnim
internacionalizmom privlaila je panju ak i kada je to njenom propagandom
preuveliavano. Homo sovieticus se oseao kao Rus, Ukrajinac ili Uzbek - uvek u
nadnacionalnom sklopu. U sovjetskoj armiji bilo je vie nacija, naroda i rasa, ali je to bila
sovjetska, a ne ruska armija, kae Levin. Rusifikacija je bila prisutna, ali je sapostojala sa
sovjetizacijom sve do sloma SSSR-a. "Sovjetski ovek" je ostao aktivni znamen
"internacionalne" drave. Za razliku od levoliberalnog Moe Levina konzervativni
harvardovac R. Pajps (Pipes) iskljuivo porie postojanje bilo kakvog oseanja
pripadnosti sovjetskoj nacijiu SSSR-u, kruto i izriito tvrdei (slino K. Fridrihu i F. Fireu)
da je utopijska priroda sovjetskog reima (tj. nemogui ideal) bila uzrok svih uzroka i
nasilja korienog za njeno ostvarenje. Utopija je odredjivala ta ljudi treba da ele, a nije
se bavila onim ta oni uistinu ele. Zato uvek padaju reimi koji poivaju na utopijama,
zavrava Pajps u imanentnom tonu svoje objanjenje sloma realsocijalizma (Pipes 2000).
Berklijski politikolog K. Dovit upozorava da upravo zbog imanentnosti pristupa M. Malia i
R. Pajps nisu mogli da odgovore kako je uopte mogao "reim zla" da stekne masovnu
podrku, pobedi faizam i obnovi SSSR 1945? Premda je u jednom periodu bio

totalitaran, a uvek diktatorski, to nije spreilo sovjetski reim da bude socijalno "upamen"
(Jowitt 1997). Levin takodje vieslojnije prilazi ovom problemu navodei, slino Fireu, kao
vaan izvor privlanosti SSSR-a u svetu njegovu pobedu nad faizmom koja je Staljinove
zloine potisnula u pozadinu, posle ega je doao Sputnjik-ok, kao simbol nadmoi
planske privrede komunistikih reima. Uspesi u naoruanju i svemiru bili su dokaz da je
sistem kadar da po naredbi usredsredi sve napore na prioritetne ciljeve. Ali Levin ne
shvata slabosti socijalizma u fireovskom imanentno-postmodernistikom duhu. Po njemu
sovjetska privreda nije bila planska, jer se pokazalo na kraju da je na delu bilo haotino
vodjenje privrede, improvizacija prioritetima. Politika prioriteta stalno je stvarala nove
neuravnoteenosti koje su blokirale ostale sektore, tako da je SSSR poetkom 1970-ih
bio pravi sistem neravnotee, zapaa Levin. On slino Eriku Hobsbaumu i A. Getiju
(Getty, 2000) istie znaajan modernizacijski uinak socijalizma, dok fireovska kola
nihilistiki ignorie ove okolnosti u tumaenju privlanosti socijalizma.
Rusija je ula u XX vek da bi nasledjene probleme iz XIX veka reila metodama
XVIII veka. Od Petra Velikog bila je vodjena zapadnim idejama proputenim kroz humusni
sloj ruske istorije. "Zakasnela modernizacija" jo za vreme careva karakterisala je odnos
izmedju drave i drutva i bila na kraju odgovorna za slom. Rusija je 1917. bila drava sa
sveobuhvatnim ambicijama koju je usmeravao hibridni i nerazvijeni socijalni sklop. Levin
ne zaboravlja da je sovjetskom reimu uspelo da izvede zemlju iz krize, izgradi industriju,
okona rat, ovlada velikom teritorijom i obezbedi stanovnitvu kolovanje. Sve je to bio
napredak u odnosu na carsku Rusiju. Drutvena integracija realnog socijalizma poivala
je na "implicitnoj socijalnoj saglasnosti", iji je kontinuitet uoen ak i uporednim
istraivanjima Rusije, Poljske i Ukrajine poetkom 1990-ih godina. Nee biti da se
spremnost radnika u socijalizmu na politiko prilagodjavanje odravala samo prinudom,
ve je poivala i na stabilnosti zapoljavanja i obezbedjenom, premda relativno niskom
ivotnom standardu (Mller 1998, S. 77). Ne manje izriito Hobsbaum tvrdi d a j e glavni i
najtrajniji uinak reima inspirisanih Oktobrom bilo snano ubrzanje modernizacije
zaostalih agrarnih zemalja. O svesti epohe govori i to, podsea Hobsbaum, to je 1960-ih
britanski premijer u razgovoru sa jednim amerikim predsednikom video SSSR kao
dravu ija e "privreda, koja se uzdie, uskoro nadmaiti kapitalizam u trci oko
materijalnog bogatstva" (Hobsbawn 1994). Da vera u trajnost evropskog realsocijalizma
nije bila samo sektaka komunistika iluzija, ve deo optije snane leviarske epohalne
svesti, pokazuje slino priznanje, koje se, dodue, u obliku strepnje irilo i u buroaskoj
svesti.

2. Objanjenja sloma socijalizma

Samo sa stanovita klasine teorije distance moe se shvatiti zato SSSR jo
nije stekao istoriara koji bi razjasnio njegov slom u meri u kojoj su to uinili E. Gibon i M.
Rostovcev sa antikim Rimom, ili G. Ostrogorski sa Vizantijom. Ipak, prolo je dovoljno
vremena bar za razdvajanje pouzdanih hipoteza od nagadjanja o slomu SSSR-a. Postoje
injenice i neslaganja, a znanje je jo uvek daleko od npr. iroke saglasnosti oko uzroka
sloma Britanske imperije ili uzroka uspona i sloma faizma. Da se neslaganja javljaju
samo kada se javi pitanje odgovornosti pojedinaca (Lenjina, Staljina, Gorbaova, Regana
i si), ocena sposobnosti misli u drutvu da na temelju razliitih pristupa dospe do pribline
saglasnosti bila bi neuporedivo povoljnija nego to to pokazuje prilina haotinost ex post
facto sovjetologije.
Da li su i u kojoj meri aktuelna neslaganja nastavak jo od ranije prisutne
naune nemoi da predvidi mirno uruavanje socijalizma? Naime, pre 1989, izuzev
maglovitih nagovetaja, naunici nisu predvidjali slom socijalizma. Sovjetski disident A.
Amalrik predvidjao je kraj sovjetske imperije, ali u eventualnom rusko-kineskom ratu, a
lucidni istoriar I. Dojer nije ni slutio restauraciju kapitalizma u Rusiji optimistiki verujui
u uspeh destaljinizacije. Premda je o krizi socijalizma bilo raznovrsnih objanjenja i pre
1989, ipak pre toga niko ozbiljan nije predvidjao mogunost sloma (Beyme 1998, b S. 28).
Ima miljenja d a j e ameriki sociolog R. Kolins (Collins) tano predskazao sovjetski slom,
desetak godina ranije, optim veberijanskim ukazivanjem na opasnost zbog preteranog
irenja imperije. Pre e biti da je "smrtonosna" okolnost bila kombinacija statine
birokratske centralistike ekonomije okruene kapitalistikom svetskom ekonomijom. Tek
u sloenoj podudarnosti ovih okolnosti mogla je perestrojka da ubrza slom, ali pre kao
detonator nenameravanog rasula nego kao katalizator eljenih promena.
Iskljuivosti u tumaenju sloma SSSR-a bile su vrlo otre. Dok se jedna struja
sovjetologa unutar sebe sporila oko toga kako se SSSR tako brzo raspao, druga
(pobornici imanentnog tumaenja) je tvrdila da je pravo pitanje zapravo, kako je reim
tako dugo trajao. Za razliku od ranijih imperija SSSR se nije raspao nakon rata. Uzroci u
istoriji mogu delovati naglo i naizgled sluajno ili postupno i kumulativno. Kod sloma
SSSR-a jedni su isticali sluajnost, a drugi sistemske (spoljne i unutranje) razloge.
Vieslojna tumaenja upozoravala su na sticaj mree uzroka i njihovog naroitog
uzajamnog delovanja. Gotovo da i nije bilo sporova oko uzroka mogueg sovjetskog
sloma pre 1989, jer je malo ko to slutio. Da li se sa stanovita futurologije moe rei d a j e
Zapad 1989. doao u poloaj u kom je Istok bio 1973. kada se u socijalizmu mislilo da e
zbog naftne krize, zahvaljujui sigurnoj ruskoj nafti, nadvladati socijalizam? Tada je
potcenjena regenerativna sposobnost "na smrt osudjenog kapitalizma" i slabost vlastite
privrede. Da li, medjutim, od 1989. na slian nain i Zapad previdja vlastite krize? Zato je
dugo precenjivana stabilnost i mogunost reformisanja realnog socijalizma? Odgovori se
kreu od najednostavnijeg, da drutvene nauke ne mogu nikada predvideti makro-

procese, kao to to mogu prirodnjaci, preko teze da je ne mali broj istraivaa naseo
samopredstavljanju socijalizma, pa sve do lane ex post facto svesti teorija o totalitarizmu
nakon sloma, da su toboe njeni zastupnici "uvek bili svesni nunosti sloma". Bajme bez
okolienja tvrdi da su se svi varali, pre svega u pogledu sposobnosti regeneracije
socijalizma.
Slom realnog socijalizma bio je crni petak drutvenih nauka (Bajme), jer nauka
nije mogla dati egzaktnu prognozu sloma. Prva nesposobnost povukla je za sobom i
drugu, jer niko nije slutio nakon poraza socijalizma provalu nacionalizma, balkanizaciju i
rat. Pritisak izbeglica sa istoka i statusni strah "tvrdjave zapadne Evrope" nisu bili nauno
pripremljeni. Nije bilo ak ni vrednosnih usmerenja za struktuiranje haotinih promena.
Zato se svako razmatranje uzroka sloma mora pozabaviti sa teorijskim pretpostavkama
koje su spreile predvidjanje razvoja. Osim toga, mora se razdvojiti odgovor na pitanje
"zato je propao realsocijalizam", od pitanja "zato se to zbilo u jesen 1989". Lake je
objasniti zato je komunizam morao pasti, nego koji su realni uzroci sloma (Przeworski).
Iz 1989. nauka bi trebala da izvue pouke u pogledu razumevanja diskontinuiteta i
preloma, jer teorija ne slui samo razumevanju odranja sistema nego i njihovog kraha.
Teorije drutvenih promena moraju bar potencijalno vaiti za sva drutva ili e postati
samo varijante trijumfalizma ili gole ad hoc konstrukcije.
Pokuavajui da odgonetne zato je sovjetologija bila neuspena u prognozi,
politikolog sa Berklija Ken Dovit osvrnuo se najpre na vlastite naune iluzije. Uoavao je,
kae, kao i mnogi, slabljenje, a ne modernizaciju SSSR-a, slutei ak i 1980. budunost
SSSR-u slinu sudbini Otomanskog carstva, tj. kao neku vrstu kolebanja izmedju
propadanja i periodinih centralistikih napora obnove. Tako je dodue i bilo izmedju
1980. i 1986. Medjutim, razvoj od tada opovrgava heuristiku valjanost i ovog objanjenja.
Nisam predvideo stabilan ritam propadanja, niti brzi i potpuni slom SSSR-a, priznaje
Dovit (Jowitt 1997). Zato? Zbog snage zapadne dogme o statinoj prirodi sovjetskog
reima niko nije ni slutio da bi radikalne reforme mogao pokrenuti vrh? Niko nije
predvidjao ranjivost sistema unutranjim drutvenim snagama, jer do Gorbaova to nije
bilo dozvoljeno. Bilo je dodue nagovetaja o slomu socijalizma, ali ne u smislu
operacionalne drutvenonaune teorije, ve samo u obliku metateorije i to kod teorije
sistema 1980-ih kada je ve bilo vidljivo irenje kapitalizma kao svetskog sistema (Beyme
1998 a). Ova naglaena apstraktna prognoza nagovetavala je samo nunu evoluciju ka
sistemu bez alternative, ali bez pouzdanije vizije sloma. Samo su istoriari mogli ex post
facto egzaktnije analizirati sklopove i aktere pod ijim delovanjem je dolo do rasula.
Ipak, ve od 1989. prognoze ishoda zbivanja u SSSR-u bivaju neto pouzdanije.
Strah Zapada od anarhije na Istoku krajem 1980-ih nametao je potrebu pouzdanijih
prognoza. Ova bojazan diktirala je i strategiju zapreavanja od opasnosti iz Istone
Evrope. Ameriki vojni analitiar Korkoren 1990. s razlogom se vie pribojavao
konzervativne unutarsovjetske reakcije na Gorbaova i obnove lagera, nego raspada
SSSR-a (Corcoran 1990). Dakle vojni udar iz avgusta 1991. nije bio toliko nepredvidljiv
kao potonji procesi naglog rasula. Ponajmanje je bila verovatna zabrana KP SSSR-a.

Neki zapadni analitiari ak su strepeli od toga da li e SR Nemaka stajati po strani

ukoliko pone sovjetski masakr u DDR-u? Mogu li dogadjaji izmai kontroli? Nova pretnja
sa Istoka javljala se u obliku straha od konvulzivne provale dezintegrisanog sistema. To
su bile tekue bojazni koje su remetile pouzdanost prognoza toka zbivanja 1990. godine.
Analitiari su opominjali da je mogu i razoarani povratak unazad, to bi bilo vrlo
konfliktno, jer bi nuno i Zapad bio uvuen u sukobe. Posledice su nepredvidljive, moda i
posezanje za nuklearnim orujem. Korkoren je upozoravao da bi i Hitler 1945, da je
mogao, unitio Moskvu, Pariz i London. Radost zbog uruavanja lagera na Zapadu mutila
je strepnja od sovjetske agresije. Zato je glavni problem Zapada izmedju 1989. i 1992. bio
kako stabilizovati Istonu Evropu, tako da rastue frustracije i razoarenja ne odvedu
povratku ranijem stanju i pokuaju sovjetske obnove lagera? Ujedinjenje Nemake 1990.
bio je prioritet (kao preventiva protiv obnove lagera), a SSSR-u je trebalo pomoi da
izbegne ekonomski slom koji bi destabilizovao ceo svet i presekao proces
demokratizacije. Na Zapadu je zakljueno da su vanije vojne promene u Istonoj Evropi
nego u SSSR-u, jer se Zapad ne moe braniti bez podrke Istone Evrope. Najvaniji
zadatak bio je ekonomska stabilizacija Istone Evrope da ova ne bi skrenula u anarhiju,
to bi opet Sovjeti mogli shvatiti kao pretnju (Corcoran 1990). Strah od obnove lagera
gonio je Zapad da spasava Istonu Evropu od anarhije, a ova apokaliptina bojazan
spreavala je mogunost predvidjanja mirne implozije SSSR-a. Premda su ve zbivanja
1989/90. prilino smanjila verovatnou tradicionalne opasnosti sa Istoka, jo uvek je
ostajala mogunost reaktivnog udara. Neuspeli vojni pu avgusta 1991. pokazao je da
ove bojazni nisu bile neosnovane. Zbog poodmaklog procesa uzajamnog smanjenja
naoruanja u Evropi ocenjeno je da se eventualna reakcija na Istoku ne moe spreiti na
vojni nain ve ekonomskim ulaganjem u bive socijalistike reime.
Premda su jo tokom 1989. neki nepovratni procesi postali vidljivi, ipak je slom
evropskog realsocijalizma iznenadio misao o drutvu. Usledio je niz naknadnih
objanjenja. Jedna njihova verzija su teorije o globalizaciji, apsolutizaciji trita,
multikulturalizmu i jedinstvenom svetskom kapitalizmu. "Upad" globalnog oblikovao je
najvei deo ex post facto objanjenja sloma. Panja se sa klasnih suprotnosti pomera na
nacionalne sukobe. Uzdrmana je vera u sposobnost drutvenih nauka da predvidjaju, a
aktuelni prognozeri polaze sve vie od svetskih modela globalnog drutva. Savremene
bezsubjektne teorije sistema potiskuju ranije teorije sa jasnim subjektima promena jer su
akteri sloma i uruavanja socijalizma bili nevidljivi. Slom snanih aparata moi pred
nestruktuiranim mirnim gradjanskim pokretima na ulicama pokazao je nemo teorija o
revoluciji sa jasnim akterima promena (Beyme 1998 b). Nepredvidljivost razvoja nije se
zaustavila na 1989. godini, pa se i predvidjanja tempa zaokreta iz 1989. desetak godina
kasnije upadljivo razlikuje od nadanja. Na poetku procesa nove elite sanjale su o
apolitinom gradjanskom drutvu, a podvlaeni o idealnoj sintezi kapitalizma i
socijalizma. Rezultat je bio nenameravano prilagodjavanje brutalnim imperativima
kapitalizma lienog socijalne drave, to veina nije elela. Izmedju ostalog i zato se u
oceni 1989. godine operacionalizacije bezsubjektnih teorija sistema kolebaju izmedju teza

o nunom samoukidanju totalitarizma s jedne, i pojmova i renika teorija o haosu i

katastrofi s druge strane. Slom socijalizma izgleda kao klasini sluaj primene teorije o
haosu, jer je naizgled neznatni povod, mala rupa u Madjarskoj, sruila gvozdenu zavesu.
Objanjenja razliitog obima kretala su se izmedju sociolokih makroteorija i povrnih
istorijskih opisa ponaanja aktera. Izmedju ova dva pola bila je politikologija sa
objanjenjima srednjeg obima i procenama posledica kljunih politikih odluka.
Ovde bi trebalo prikazati nekoliko tumaenja sloma SSSR-a "razliitog obima".
Celovitog objanjenja ovog sloma nema bez vizije osnovnih pokretaa kljunih procesa
unutar ue ili ire celine istorijskog toka. Istoriari se ne razlikuju samo u poimanju
kljunih deterministikih sklopova ve i u shvatanju njihove trajnosti, tj. duine procesa
koje ovi oblikuju. Od irine zahvata zavisi preciznost uoavanja prekretnikih zbivanja i
godina. Najoptije govorei, objanjenja sloma istonoevropskog socijalizma i raspada
SSSR-a mogu se podeliti u tri grupe, zavisno od optosti uzroka koje istiu: 1.
makroteorije koje pokazuju naruavanje najdubljih istorijskih procesa globalizacije i
univerzalizacije kapitalizma (makroistorijska dinamika, spora evolucija unutar svetskog
drutva); 2. teorije srednjeg obima i ukazivanja na podudaranje unutranjih i spoljnih
strukturnih inioca sloma (organizacije privrednog i politikog sistema socijalizma, odnos
drave i drutva i pritisak okruenja, naroito od polovine 1980-tih kada sovjetski vrh na
"zvezdani rat" odgovara perestrojkom); 3. ua objanjenja sloma ulogom konkretnih
linosti i zbivanja (reformistikog vrha i Gorbaova ili neuspelog vojnog pua 1991).
Objanjenja se razlikuju i po tome da li u njima prevladava svetskoistorijski,
svetskosistemski, konkretnoistorijski ili unutarsistemski teorijski okvir od ega opet zavisi
prepoznavanje subjekta promena i isticanje stupnja spontanosti manje ili vie
bezsubjektnog nunog toka. Okvir, pristup i metode analize zavisili su od vidjenja
prioritetne komponente sloma: slom SSSR-a kao super-sile, raspad lagera, rasulo
sovjetske federacije, nestanak evropskog realsocijalizma ili globalne komunistike
ideologije. Svaki obrazac objanjenja ima svoju iskljuiviju i odmereniju verziju, koja opet
moe biti u razliitoj meri dodatno ideologizovana.

2.1. Strukturne makroteorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu

Kod prve grupe objanjenja najuticajnije teorije nastale su na nasledju Fernana
Brodela koje su modifikovali ameriki sociolog Imanuel Volerstin (Wallerstein 1999,
Wallerstein 2000) i holandski istoriar A. Frank (1992). Oba pisca smatraju da uzroke
sloma treba traiti u stvarnosti jedinstvene svetske ekonomije vie nego u
unutarsovjetskim prilikama. Treba poeti sa tim da je Rusija istorijski zaostajala u startu
unutar svetske ekonomije. Uzrok sloma daleko vie su istorijske i ekonomske razlike i
doskoranji razliit poloaj dva dela Evrope u svetskoj ekonomiji, nego priroda ideolokog
planskog socijalizma (Frank 1992). Brodelijanci su prilino uspeno korigovali neka
ortodoksna unutarsistemska tumaenja sloma. Teorijom da je svetska ekonomska kriza
uzrok sloma socijalistike ekonomije, a ne njen komandni karakter, poljuljali su ortodoksiju

Feher - Heler kole, ali i ne manje kruta objanjenja sloma ideolokim razlozima rairena
u teorijama o totalitarizmu. Vrednost makroistorijskih tumaenja lei u pokazivanju snage
ekonomskih procesa. Sa stanovita dugih procesa istorija se moe pisati kao istorija
uspona i pada imperija, pa se uspon novih sila podudara sa razvojem novih tehnologija
koje koriste sile u usponu. Ova tehnoloka prednost prelazi u trgovaku nadmo koja
obezbedjuje sredinju poziciju u svetskom finansijskom sistemu. Volerstin zapaa da
hegemona pozicija pojedine imperije slabi kada se pojave nove generacije tehnologije
koje stvaraju novi centar. Situacija iz 1970-ih i 1980-ih potvrdjuje ovaj obrazac. SAD su
obezbedile nadmo u kapitalistikom svetskom sistemu izmedju dva svetska rata u
dvema vodeim industrijskim granama, automobilskoj i petrohemijskoj, a poetkom 1980ih i u vojnoj.
Premda prilino sloni u poimanju osnovnog ekonomskog toka, brodelijanci se
razilaze u oceni budunosti matinog procesa. Za razliku od veine analitiara koji govore
o slomu SSSR-a i pobedi SAD i trinog kapitalizma, Volerstin u zbivanjima s kraja XX
veka vidi kraj ne samo poluvekovne SAD hegemonije nego i krah liberalizma kao
dominantne geokulture. Po njemu, slom marksistike ideologije nije trijumf liberalizma,
ve njegova konana propast. U poslednja dva stolea liberalizam je bio nadmoan nad
socijalizmom i konzervatizmom jer je bio dravna doktrina, dok su ostale dve ideologije
bile doktrine velikih drutava. Liberalizam je bio sredite kom su se pribliavale obe
ideologije. Postupno se irio, jer su nastajali konzervativni liberali i socijalistiki liberali.
Ovo meanje traje od 1920-ih godina kada sve tri ideologije postaju nerazdvojne. 0 tome
svedoe i slini pogledi Lenjina i Vilsona. Dezintegracija savremenog svetskog sistema
poela je sa kratkotrajnom svetskom revolucijom protiv liberalizma godine 1968. To je bio
poetak odbijanja kulturne prevlasti liberalizma koja je trajala od 1848. Period 1968-89.
jeste raspad onoga to je ostalo od liberalne saglasnosti. Sama 1968. godina poetak je
svetskog nezadovoljstva sa liberalizmom, a izraz ovog nezadovoljstva bio je slom
komunizma. Po Volerstinu 1989. jeste prekretnica ne zbog trijumfa amerike moi, ve
zato to je sovjetski slom znaio gubitak krucijalnog elementa hegemonije amerikog
sistema, tj. njegove sposobnosti da kontrolie periferiju (Wallerstein 1999). Prekretnica
nije bila 1989. nego 1968. godina sa revolucijama koje su obeleile protivljenje amerikoj
hegemoniji, ali i sovjetskom slaganju sa tom hegemonijom, i koje su razbile iluzije o staroj
levici (komunistima, socijaldemokratima i nacionalno oslobodilakim pokretima). Pojava
"Solidarnosti" i zbivanja u Poljskoj 1981. bili su poetak ruenja lagera, kao i intervencija u
Avganistanu gde su Sovjeti ponovili ameriku greku iz Vijetnama. Razvoj svetskog
kapitalizma e delegitimisati dravu, pa e biti sve tee obezbediti sigurnost unutar i van
sistema. Bez drave e se liberalizam raspasti. Volerstinova dijalektika vizija razvoja ima
znatnu iskustvenu teinu i domaaj jer utvrdjuje neto to se dogodilo sa stanovita jo
uvek delatnih istih procesa globalizacije. Ipak se ocena njegove prognoze donekle menja
im se otkrije da ona potcenjuje snagu nacionalizma i s njim skopane tenje za dravnim
suverenitetom.

Frank blie od Volerstina odredjuje globalizacijske posrednike sovjetskog sloma

podvlaei naroito znaaj medjunarodnog monetarnog fonda za promene u
realsocijalizmu (kod "Solidarnosti", komunista posle Jaruzelskog i kod madjarskih
komunista). Premda neto vie izolovan, SSSR je takodje bio integrisan u svetsku
ekonomiju. Glavni razlog njegovog sloma nije bila domaa ekonomija, izriit je Frank,
sporei gledanja koja potcenjuju spoljni faktor. Po pravilu, oni koji istiu Avganistan i
konkurenciju u tehnologiji kao uzrok sloma, zapostavljaju globalni inioc svetskog trita.
Kriza u Istonoj Evropi uticala je na ekonomiju SSSR-a jednako kao i opadanje cena
zlata, nafte i gasa posle 1981. Koliki je tu udeo imala ekonomska strana trke u
naoruanju? Poveani vojni izdaci podudarili su se sa periodom krize sovjetske spoljne
trgovine i imali porazan uticaj na sovjetsku ekonomiju (primer podudaranja dva inioca).
"Drugi hladni rat" i trku u naoruanju poeo je Karter sredinom 1979, pre sovjetskog
upada u Avganistan, odlukom da sinhrono povea izdvajanje za NATO na 3% godinje,
instalira Pering II i krstaree rakete u Zapadnoj Evropi i da zaigra na "kinesku kartu"
protiv SSSR-a. Sovjeti su intervenisali u Avganistanu sa raunicom da ne mogu da izgube
detant, poto ga je Karter ve napustio. Pogreili su, jer je ameriki odgovor bio snaniji
nego to su oekivali (Frank 1992). Ali dublji razlog ovih zbivanja je poetak ekonomske
recesije, a u svakoj recesiji amerika drava, pre i posle Kartera, pojaavala je vojni
angaman ili kretala u ekspanziju (npr. Buova agresija protiv Paname i Iraka).
Frank prilino uverljivo pokazuje da je Regan samo ideoloki radikalizovao ovaj
kurs, nazvavi odmah SSSR "carstvom zla" i poinjui "rat zvezda", sa krajnjim ciljem da
obori SSSR na kolena. Ali, pre toga ustoliio je "reganomiku", izmenio monetarnu i
poresku politiku, uveo "vojni kejnzijanizam" i nametnuo rast trokova naoruanja. Sve ovo
opteretilo je i delove Zapadne Evrope, Japana i Istone Azije koji su bili zavisni od
amerikog trita i istovremeno podstaklo depresijuu Latinskoj Americi, Africi, Istonoj
Evropii SSSR-u. Sovjetski Savez nije imao na koga da se osloni i spasi od bankrotstva,
za razliku od SAD koje su imale ogroman priliv kapitala sa Zapada iz Japana i Latinske
Amerike. SAD su uspele da namire vlastiti budetski deficit nastao usled trokova
"zvezdanog rata", SSSR ne. Dakle svetsko trite je itekako uticalo na slom SSSR-a, a
kljuni uzrok sloma nije bio ideoloki, ve su to bili narasli trokovi dodatnog naoruavanja
kao odgovor na rat zvezda (Frank 1992). Frank bez uzdravanja tvrdi d a j e ovaj pritisak
podstakao uvodjenje trita u Istonu Evropu, a rezultat je bio ekonomski slom i inflacija.
U tome je bila vana dolarizacija trgovine od 1989. izmedju istonoevropskih zemalja i
slom istonoevropskog trita 1991. kada drastino opada proizvodnja i zaposlenost. U
isto vreme dolarizacija je pojaala zavisnost istono evropske ekonomije od Zapada.
Sledilo je postupno jaanje zavisnosti od medjunarodnih ekonomskih ustanova, Svetske
banke i MMF-a. Istona ekonomija prestaje da bude komandna, to postaje zapadna.
Dakle slom su diktirali spoljni, a ne unutar sistemski inioci, ekonomija, a ne ideologija,
izriit je Frank. To je determinizam procesa koji je Drugi svet postupno pretvorio u Trei
svet.

Premda podudarna, makroteorijska objanjenja Volerstina i Franka razlikuju se

u prognozama krajnjeg ishoda sloma SSSR-a. Prvi je, sledei umpeterovu ideju da
kapitalizam nee propasti zbog svog neuspeha nego zbog uspeha, konstatovao da su
prerastanje kapitalizma u svetski sistem i maksimiranje akumulacije kapitala stvorili
strukturne granice ubrzanoj akumulaciji. Zakljuio je da e fluktuacije kapitalizma biti sve
haotinije i neizvesnije, jer e opadati stepen kolektivne i individualne sigurnosti ime e
dravne strukture sve vie gubiti legitimaciju (Wallerstein 1999). Frankova prognoza nije
toliko fatalna po kapitalizam. Po njemu, posledica sloma SSSR-a na dugi rok je to to
ukljuivanje Istone Evrope i delova SSSR-a u evropsku ekonomsku zonu mogu pomoi
Zapadnoj Evropi da izbegne oluju svetske ekonomske krize jaanjem konkurentskih
sposobnosti protiv Japana i Istone Azije i amerikog regiona (Frank 1992). Kod oba
pomenuta makroistorijska objanjenja sloma re je samo o nastavku stoleima dugog
procesa zavisnosti Istoka od Zapada. Slabost analize je u tome to je evrosocijalizam u
potpunosti istorijsko-ekonomski utopljen u zakone kapitalizma kao svetskog sistema.
Socijalizam je shvaen kao privremena slabost gvozdenog zakona razvoja kapitalizma, a
sredinji vekovima dugi proces (ekonomska kolonizacija Istone Evrope od svojih
zapadnih suseda) shvaen je kao sudbina kojoj je bilo teko odupreti se. Ovako
kategorian sud Frank je mogao da iznese samo zato to je socijalizam stavio pod
navodnike. Slom ideologija ili sukob civilizacija vie su posledica nego uzrok tog dugog
procesa. To je sled "gvozdenog determinizma" i zakljuak koji se nuno nametnuo iz
zavodljive apsolutizacije globalnih inilaca, koja, kao i u Hantingtona, sugerira sudbinski
defetizam i kod pomenutih brodelijanskih makroteorija.
Ne manje izriito sudbina realsocijalizma uklopljena je u globalni tok kapitalizma
i kod drugih makroistorijskih objanjenja koja se dodue uzdravaju od dalekosenih
prognoza. Evropski realsocijalizam propao je zbog delovanja opteg toka globalizacije i
stvaranja medjunarodnog drutva, tvrdi norveki sociolog Simensen (Simensen 1999), ili
zato to je naruio dugi proces unutranjeg povezivanja kapitalizma kao svetskog sistema
kako podvlai frankfurtski publicista J. mirer (Schmierer 1997). Britanski sociolog Martin
o shvata "istonoevropske revolucije" krajem XX veka kao otvoreni prelaz ka globalnom
medjudravnom svetu i kao deo serije dalekosenih revolucija u celini odnosa izmedju
dravnih ustanova i trine ekonomije u svetu (Shaw 2000). U tom smislu medjunarodni
talas nacionalnih revolucija je deo dubokih transformacija dravnih oblika i odnosa u
razvoju svetskog kapitalistikog drutva (Shaw 2000). Simensen se oslanja na Volerstina,
mirer se poziva na Brodela, dok o shvata proces promena u sintezi Gidensa i
Volerstina, ali se uz to poziva i na Marksa i Hobsbauma. On smatra da, iako je na delu
fundamentalna izmena dravnih oblika i odnosa izmedju drava, globalizaciju ipak ini
konfuzna meavina nacionalnih i internacionalnih procesa. Premda pomenuti pisci
podseaju da su se obistinila zapaanja Marksa i Engelsa iz Manifesta 1847. o
ekumenskom i revolucionarnom razvoju kapitalizma koji rui nemilosrdno tradiciju, svi se
ogradjuju od Fukujamine eshatologije.

Nema sumnje da novu epohalnu svest odredjuje globalizacija kod koje je manje
vano globalno irenje kapitalizma nakon sloma evropskog realnog socijalizma, a vie
"njegova unutranja povezanost kao svetskog sistema". Vani uzroci raspada SSSR-a
sigurno lee u protivljenju globalizaciji, ali je pitanje da li su uvek delovali direktno. Treba
uvesti opti inilac globalizacije i nastanka medjunarodnog drutva zato to medjunarodni
odnosi, modernizacija, ni difuzija nisu dovoljni da objasne 1989. godinu, kada nastaje
snani simultani proces ukidanja socijalizma u razliitim delovima svetskog drutva.
Dakle, ne strogo podvajanje spoljnih i unutranjih inilaca ve njihovo modifikovano
medjudejstvo unutar velikih sistema, globalnog drutva: multinacionalni kapital, privatne
organizacije, medjunarodni mediji i ustanove (Simensen 1999, p. 15). Nova informativna
tehnologija i neobino snaan rast i pokretljivost kapitala jo od 1970-ih ire
kosmopolitsku globalnu kulturu, a od 1989. jaa privlanost zapadnog drutva kao kulturni
model irokih slojeva. Materijalni standard kao kriterij samorealizacije, zapadna kultura
mladih, rok, oblaenje itd. prenosili su agresivnu poruku linih sloboda i oponiranja
socijalistikim normama. Uz sve to veliki kulturni aspekt medijske revolucije bilo je i
irenje engleskog jezika kao obrasca globalne kulturne i homogenizacije.
lako se globalni sklop sve vie istie u objanjenju sloma evropskog
realsocijalizma (Simensen 1999, p. 17), sama globalizacija razliito se shvata. Hobsbaum
je istakao "rast urbanizacije u svetu", kao deo univerzalne modernizacije u kojoj srednje
klase u svim delovima sveta imaju sline interese, a visoko obrazovanje stie univerzalni
znaaj. Volerstin je uoio slian uzrok u "stegnutoj srednjoj klasi" i zasienosti koja je
podstakla pobunu studenata i inteligencije. Kod pristalica postmoderne, modernizacija je
shvaena kao pria, tj. konstrukcija koju treba "dekonstruisati", pa je sa tog stanovita i
strukturno objanjenje 1989. u stvari konstrukcija. Simensen slom evropskog socijalizma
naziva "treim talasom demokratizacije" (prva dva su bila 1789. i 1848.) iji su agensi
srednje klase, studenti, gradsko stanovnitvo, Amnesty Inernational, medunarodni
monetarni fond i Svetska banka. Osim toga mediji su ubrzali slom autoritarnih reima sa
difuzijom informacija u sklopu novog "svetskog" i "medjunarodnog drutva".
Dakle, deterministiki globalni sklop sloma socijalizma u prostornom i
vremenskom pogledu razliito je shvatan. Geografski najiri i vremenski najdui okvir
iznele su teorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu (Wallerstein, Frank, Amin). Osnovna
premisa ovih teorija je da je svetska ekonomija izgradjena na prostornoj hijerarhizaciji.
Prostorno irenje kapitalizma je neravnomerno, to je jo Marks uoio u analizi "prvobitne
akumulacije". Po Volerstinu i Franku SSSR i lager nisu bili mnogo vie od semiperifernog
dela globalnog svetskog kapitalistikog sistema, ali je lager ipak kontrolisao semiperiferne
i periferne zone. Tamo gde je svetski kapitalizam okvir objanjenja drugaiji su i unutranji
razlozi sloma, nego kod struje koja posmatra svet sa stanovita ne jednog nego tri
sistema koji se razlikuju u civilizacijsko-religijskom (Hantington) ili drutvenoekonomskom
pogledu (marksisti).
Gotovo da i nije potrebno pominjati da vizija celine procesa odredjuje vidjenje
uzroka rasula. Posredni inioci koji se uvode u analizu u razliitoj meri su teorijski plodni.

mirer je, tumaei slom evropskog socijalizma, odbacio kao poetni okvir Hobsbaumovo
razlikovanje "kratkog XX veka" i dugog XIX veka (jer, po njemu, poiva na ideolokopolitikim graninicima) i opredelio se za jo iri vremenski raspon - Brodelovo
objanjenje razvoja kapitalizma od XV veka. Novu epohu jeste dodue nagovestio slom
sovjetskog bloka, dogadjaj prvog reda sa jo uvek nesagledivim posledicama, jer je
omoguio globalnu prisutnost kapitalizma, ali godine izmedju 1989. i 1991. nisu
prekretnike, jer su samo otvorile novi prostor za proces koji je ve dugo tekao
(Schmierer 1997). SSSR se raspao jer se protivio jednom vanom segmentu ove
globalizacije, irenju kapitalizma kroz mreu gradova, a ne putem imperija. Ovo
objanjenje sledi teoriju amerikog sociologa Kejz-Dana (Chase-Dunn), koji je na tragu
Brodela i Volerstina pisao da imperijalizam i kapitalistika svetska ekonomija postoje
najmanje od "dugog XVI veka" (1450-1640), istiui dugoronu tendenciju globalizacije
gradskih sistema kao deo opte internacionalizacije kapitala.
Vraajui se duboko u istoriju mirer podsea kako je jo Brodel pokazao
protivreno, ali neumitno premetanje centara kapitalistike svetske privrede. U prvoj fazi
centre su inili gradovi: Venecija, Antverpen, eneva, Amsterdam i na kraju London.
Naporedo su tekle revolucije: tehnoloke, politike, finansijske i industrijske. Engleska je
prva ustrojila snane unutranje transportne veze sa Londonom kao motorom unutranje i
spoljne trgovne. Time se rano oslobodila unutranjih carina i prva povezala dve vitalne
funkcije ekspanzije kapitalizma: dravno-imperijalnu mo i gradske-ekonomske centre u
kojima su se stekla robna i novana strujanja. Tome nasuprot kolonijalizam Portugala i
panije nije tekao kroz vlastite gradove. Jo vie su stvaranje mree gradova unutar
kontinentalnog kapitalizma presecali brojni ratovi, a posebno Prvi svetski rat. Kasnije ovaj
proces naruavaju SSSR i nacizam tenjom za obnovom imperija. Hitler je upadom u
ehoslovaku jo pre operacije Anschluss reklamirao imperijalno Habzburko nasledje
pod narodnjakim predznakom. Iz perspektive dugog procesa ekspanzije kapitalizma,
period nakon Prvog svetskog rata bio je faza imperijalnih restauracija, a period nakon
Drugog svetskog rata umereno-restaurativni. U pogledu izmene politikog svetskog
poretka mirer poratnu dutvenoekonomsku suprotnost kapitalizma i socijalizma ne
smatra najvanijom zato to imperijalno naelo shvata prilino iroko i formalno. Sa
ustolienjem lagera oivljen je evropski-imperijalni princip u delu sveta, a unutar lagera je
ugueno povezivanje mree gradova, jer je proizvodnja organizovana na planskom
dravnom nivou. Tako mirer brodelijanskom logikom dospeva do protivrenog zakljuka
da je u sovjetskom lageru apsolutizovana dravno-imperijalna strana kapitalistika
svetske privrede. Upravo je ta apsolutizacija izazivala cepanje komunistikog svetskog
lagera, i to uvek onda kada je Moskva guila reformistike komunistike partije koje su
teile samostalnosti (KP Kine i KPJ). mirer je ubedjen da su imperijalno podravljenje i
nacionalna nezavisnost bile glavne konfliktne linije unutar lagera na kojim se konano
raspao SSSR i lager (Schmierer 1997). Moskva je dodue bila snani centar, ali ne sa
obelejima ranijih metropola kapitalistike svetske privrede. U tom pogledu ovaj raspad

moe se direktno porediti sa raspadom Habzburkog i Osmanskog carstva, a indirektno i

sa raspadom evropskih kolonijalnih imperija, koje se nakon 1945. vie nisu mogle odrati.
Sasvim je sigurno da se bez optih vizija istorijskog razvoja ne moe celovito
objanjavati slom socijalizma. Medjutim, globalna makroistorijska objanjenja uvek su
hazardna, otud to se mogu razliito akcentovati, a i zato zato to su bez teorija srednjeg
obima nuno apstraktna. Pomenuto brodelijansko poredjenje raspada imperija zbog
presecanja jednog vanog segmenta kapitalistike globalizacije moe biti korisno, ali
ostaje apstraktno, ukoliko se ne dopuni uporednim praenjem procesa srednjeg obima
(ekonomski i vojni pritisak kapitalizma na socijalizam i pokuaji izolacije tokom XX veka) i
kraeg ritma (uloga komunistikih vodja reformista kao virusa i katalizatora u eroziji
socijalizma (Tito 1948, Deng 1980, Gorbaov 1985) kao i nepredvidjivih provokativnih
zbivanja (ernobil 1986, vojni pu avgusta 1991). Osim toga, jaa ili slabija politika
kultura otpora u pojedinim istonoevropskim zemljama i razliita snaga nezavisne
inteligencije u SSSR-u, Poljskoj i ehoslovakoj bili su vaan katalizator rasula lagera.
Ne manje teorijske slabosti vizije svetskog kapitalistikog sistema kao okvira
objanjenja sloma realsocijalizma proizlaze iz njegove apsolutizacije. Nova idejnopolitiki
arolika ortodoksija o univerzalnosti kapitalizma (od Fukujame do Volerstina)
neopravdano potiskuje druge istraivake perspektive. Ne treba zaboraviti da se svet XX
veka moe posmatrati i drugaije, sa stanovita ne jednog nego tri sistema: zapadna
ekonomija i dva relativno autarhina socijalistika sistema. Iz ove perspektive inioci
sloma javljaju se u drugom svetlu. Konkurencije izmedju sistema i unutarsistemske
napetosti tada su druge prirode. Najea naunopolitika perspektiva u XX veku bila je
bipolarna, i njene teorijske tekovine ne treba potcenjivati. To su objanjenja izvedena iz
poredjenja racionalnosti ekonomije kapitalizma i socijalizma uz uvaavanje
neravnomernog razvoja kod ovih razlika. Tu nije re o unutarsistemskim protivrenostima
jedinstvenog svetskog kapitalizma (kao kod Franka i Volerstina), nego o
medjusistemskim. Vieslojno objanjenje epohalnih promena nemogue je bez odmerene
sinteze razliitih globalnih perspektiva.
Pomenute slabosti opte teorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu uoene su
u raspravi vodjenoj 1995. preko Interneta u Elektronskom asopisu za sociologiju (The
Electronic Journal of Sociology 1995). Ruski sociolog iz Novosibirska N. Rozov sporio je
valjanost teorije o svetskom sistemu u objanjenju sloma SSSR-a nazivajui je
beskorisnom dogmom. Njegovoj kritici pridruio se i ameriki sociolog iz Vajominga Kvi
Jang Kim (Quee-Young Kim), tvrdei da je perspektiva teorije o svetskom sistemu
ideografska, istoriografska i post ad hoc, i da nije nita predvidela. ta uopte moe da
uini teorija o svetskom sistemu kada su u predvidjanju zakazale drutvene nauke?
Kakve proverljive nomotetske teorije moe da prui teorija o svetskom sistemu?
Rasprava o uzrocima sloma komunizma otvorena je oktobra 1995. kada je
Rozov upozorio ostale uesnike rasprave da se sva racionalna endogena objanjenja
sloma unutranjim uzrocima kose sa sredinjim gleditem pristupa o svetskom sistemu
(od Volerstina do Franka), po kom SSSR i njegovi sateliti nisu nita vie od

semiperiferijskog dela kapitalistikog sistema. Njima nasuprot Rozov tvrdi da je unutranji

mehanizam sistema takodje celina. Po njemu postoji ne jedan nego tri sistema: SSSR,
Kina i svetski kapitalizam. Osim toga, pita Rozov, da li je valjano Volerstinovo gledanje da
je centar uvek vrio pritisak na periferiju, ili je bolje govoriti o medjusistemskom uticaju?
Prvi pritisak sigurno nije bio stalan, ani medjuuticaj nije bio uvek prisutan. Uprkos pritisku
kapitalizma u Sovjetskom Savezu je tekla industrijalizacija, a ak ni Hitlerov napad nije
uzrokovao slom SSSR-a, ve naprotiv njegovu pojaanu integraciju, irenje komunizma
na Istonu Evropu i posleratni realni masovni polet. Ova zbivanja nije kadra da objasni
dogma o globalnosti svetske ekonomije. Osim toga, pitanje je da li je svetska ekonomija
uistinu i danas prisutna. Ako je Kina u nju ukljuena, Rusija jo nije, upozorava Rozov.
Ustajui u odbranu Volerstina istoriar iz Baltimora K. Kejz-Dan (Chris Chase-Dunn)
primetio je d a j e uproavanje deliti inioce promena na unutranje i spoljne, jer je SSSR
bio semiperiferna drava koja je i sama kontrolisala vlastitu semiperiferiju i periferijske
zone. Po njemu, sovjetsko iskustvo sa faizmom ne dovodi u sumnju teoriju o svetskom
sistemu, jer je sam Volerstin doputao mogunost da neke semiperiferne drave
napreduju delimino naputajui ukljuenost u svetski ekonomski razvoj i koristei
razvijenu tehnologiju i vojnu organizaciju. Ova odbrana Volerstina nalik je
kontraargumentu tipa: izuzetak potvrdjuje pravilo. Baltimorski sociolog misli da SSSR
nikada nije uspeo da izbegne svetsku kapitalistiku ekonomiju, uspevajui samo delom da
sauva ekonomski razvoj od delovanja svetskog trita, ali ne mnogo uspenije od ostalih
periferijskih drava.
Osim pomenutih rezervi, najoptiju perspektivu teorije o svetskom sistemu i
njenog poimanja glavnog ekonomskog toka trebalo bi dopunjavati makroistorijskim
poredjenjima razliitih dravnopravnih tradicija unutar kojih je istorijski posmatrano ovaj
tok vrlo neravnomerno podstican ili guen: tradicija zapadnoevropskog (lenskog) i
istonoevropskog i azijskog (prebendalnog) feudalizma, snage hijerokratije u Zapadnoj
Evropi i cezaropapizma u istonoj Evropi (protivrenosti iz kojih je na Zapadu istekla
buroaske pravna drva, a na Istoku otsustvo uenja o prirodnom pravu), zatim razliiti
obrasci harizmatizacija vladara i si. Makroistorijska verzija objanjenja sloma SSSR-a
njegovim imperijalnim presecanjem gradskih mrea robnih i novanih tokova (tog
nezadrivog trenda), koliko god istorijski zavodljiva, nepotpuna je i apstraktna. Ovaj
proces prekinut je znatno ranije mongolskom vlau u Rusiji koja se odrala do kraja XV
veka i turskom pretnjom Evropi sve do kraja XVII veka. To su bili kljuni razlozi zbog kojih
se zapadnoevropske drave okreu prekomorskim osvajanjima i irenju kapitalizma na
Zapad. Mongolska i turska pretnja su dalekoseno odredile smer univerzalizacije ali i
periferijalizacije kapitalizma. To su pokazali na irem istorijskom materijalu 0. Hince i R.
Bendiks (Kulji 1994, 195-200). Osim toga, kod mirera je primetna normalizacija
osnovnog toka univerzalizacije kapitalizma, dok Volerstin i Martin imaju vie rezervi
prema njegovom konanom ishodu. Kada se neki proces proglasi neizbenim, nuno se
normalizuje, jer prepreke njemu ispadaju efemerne i uzaludne. Ako je univerzalizacija
kapitalizma neizbena i normalna najdublja matica istorijskog toka, zato bi to manje bile i

njegove iracionalnosti (svetski ratovi, kolonijalizam, rasizam, faizam) koje istiu iz sutine
univerzalizacije. To je jasno uoio jo britanski liberal Don Hobson na ijem nasledju je
nastala Lenjinova teorija o imperijalizmu. Osim toga, socijalizam nije prekinuo samo
globalizaciju nego je obuzdao i imperijalizam. Da li je naruavanje kontinuiteta
imperijalizma nasilje nad istorijom, tj da li je socijalizam istorijska devijacija, a ekspanzija
kapitalizma normalnost? Osim toga, i globalizacija je protivrean proces jer je prati
fragmentizacija i jaanje religije.
Pored razliitog vremenskog obuhvata makroistorijska objanjenja sloma SSSRa razliito shvataju i odnos izmedju tehnolokog, ekonomskog, politikog i kulturnog
inioca, a razlike se ne mogu svesti na polarizaciju ekonomskih i neekonomskih inioca
jer su sloenije. Zbog uticaja marksizma kod Hobsbauma i Volerstina dominira ekonomski
inioc, ali ima i drugaijih kombinacija prioriteta: ekonomsko-tehnoloki, tehnolokokulturni, ekonomsko-politiki i si. S druge strane, antiglobalisti istiu znaaj
unutarsistemskog determinizma. Kod makroteorija tee je utvrditi da li ekonomske i
kulturne promene utiu na politike u smislu odnosa uzroka i posledice? Zatim, da li su
ove promene potpuno nezavisne ili su sami inioci kombinacije razliitih sadraja i
motiva? Da li su najposle globalno i nacionalnodravno potpuno opreni okviri promena?
Na poslednje pitanje lake bi se odgovorilo da poimanje globalnog nije esto
neodredjeno i mutno. Brodelijanci su ga dodue najuspenije sveli na ekonomsku osnovu.
Medjutim, i u teoriji svetskog sistema, sa razlikovanjem periferije i centra, funkcionalno je
prenaglaen kapitalistiki sistem kao odluujua snaga svetskog drutva koja ne
odredjuje samo teritorijalnu podelu rada nego i dravni sistem, pa ak i kulturne forme.
Zato o opreznije upozorava da treba nai novu viziju promena koja sugerie iroki,
inkluzivni, ali i neravnomeran tok razvoja. On predlae pojam globalna revolucija (Shaw
2000). To su izmenjeni odnosi izmedju kulture, ekonomije, drutva i drave koji lee u
temelju savremenih fundamentalnih promena. Globalno jeste kvalitet skriven u
rasprostiranju drutvenih (a ne dravnih) odnosa irom sveta. Re je o nadravnim
odnosima koji transformiu odnos vrema i prostora (Giddens), skrauju prostor i
ubrzavaju protok informacija. Dakle, na delu je suprateritorijalna dimenzija drutvenih
odnosa koji su u osnovi posledice tehnikih promena u mehanizmu drutvenog ivota.
Drutvo se na kraju krajeva ne globalizuje zato to ljudska bia misle i delaju globalno,
nego se zbog sledjenja drugih ciljeva (profita, moi, komunikacije) razvijaju veze irom
sveta. Globalizacija se moe shvatiti delom i kao neka vrsta nenameravane posledice i
spontanog toka. Drutveni odnosi postaju globalni kada su u znaajnoj meri sistematski
obaveteni i proeti sveu o jedinstvenom okviru ljudskog drutva irom sveta. Ova
svest naravno nije nova, ali je razlika izmedju preglobalnog i globalnog, kae o, u tome
to je sada ova svest predominantna nad drugim oblicima svesti. Premda formalizovana,
ova odredba globalizacije ostavlja vie prostora za ukljuivanje razliitih uticaja
neekonomskih procesa.
Svest o vanosti globalnog nije nikada kao od nestanka hladnog rata postala
dominantna nauna paradigma u objanjenju socijalizma. Trajnost i plodnost ovog

teorijskog pristupa zavisie od njegovog inkluzivnog kapaciteta, tj. od toga u kojoj meri je
manje ili vie sudbinski shvaena globalizacija otvorena za ukljuivanje drugih vanih
inilaca epohalne promene kao to su sukob generacija ili nova politika kultura?
Najposle da li se rezolutno i definitivno moe govoriti o globalizaciji i univerzalizaciji
kapitalizma bez uvaavanja realnosti istonoazijskog socijalizma? Zato je opravdanije rei
da je nuni uslov sovjetskog sloma bio sudar centralizovane sovjetske ekonomije (koja je
bila primorana da se otvara prema svetu) sa kapitalistikom svetskom ekonomijom u
zamahu globalizacije, a da je sve to posredovano dovoljnim uslovom koji se stekao u
trenutku dolaska na elo SSSR-asnane reformistike struje sa Gorbaovim. U svakom
sluaju budunost vanevropskog socijalizma bie najbolja provera teorija o globalizaciji i
svetskom sistemu.

2. 2. Strukturne teorije srednjeg obima:

spoljni i unutranji uzroci sloma socijalizma
Najoptije govorei teorije srednjeg obima polaze od prioriteta razliitih
vremenski uih, spoljnih i unutranjih inilaca: ekonomski, politiki, vojni i nacionalni
uzroci raspada SSSR-a i lagera. Naravno, da ni sva objanjenja iz ove grupe nemaju
pretenziju relativno opte i celovite teorije. Najrasprostranjenija su objanjenja o
iznudjenom slomu pod uticajem rata zvezda, a zatim ona o slomu iznutra, usled
ekonomskih tekoa i poraznog delovanja Glasnosti. Ima i psiholokih tumaenja da je
iezavanje straha bilo presudno u padu reima (Shane), kada su disidenti koji su se
vratili iz logora poeli da priaju, i kada su dozvoljena dela Pasternaka i Solenjicina i
napadi na Lenjina. Kako je to sve teklo nekanjeno, zahuktavala se erozija idejne
integracije. Otkrivanje masovnih zloina i Staljinove kalkulacije u paktu sa Hitlerom,
naroito u baltikim zemljama, bili su snana poluga secesije.
Najsloenije je pitanje odnosa spoljnih i unutranjih inioca sloma. Da li je spoljni
pritisak samo aktivirao unutranje slabosti, ili je delovao toliko snano da je, pokazujui
nemo sovjetskog vojnoindustrijskog kompleksa, izazvao krupne vojne, unutranje i
spoljnopolitike promene? Da li je perestrojka 1985. bila poetni, a neuspeli vojni pu
avgusta 1991. katalizator konanog raspada? U ortodoksno tumaenje spoljnog
podsticaja sovjetskih reformi i perestrojke ubacuju se i teorije o usponu srednje klase koja
je traila reforme i modernizaciju. Postoje i objanjenja raspada difuzijom, tj. zaraznim
irenjem uticaja iz jedne sredine u drugu. Ima miljenja da se po ulozi spoljnih inilaca
1989. ne razlikuje mnogo od 1789, 1848, 1917-18 ili 1968 godine. Ipak, 1989. godine
televizija je bila kvalitativno novi elemenat difuzije. U Kamerunu su lokalnu policiju nazvali
Securitatea, a u Togou su prozvali trg na kom su se okupljali demonstranti Tienanmen.
Po svemu sudei, ipak spoljni inioci i difuzija nisu bili dovoljni, ve pre vaan ubrzavajui
inilac koji je mogao delovati tek kada se pojavio sovjetski vrh spreman da prihvati rizik
izmene ortodoksne sovjetske politike. Dakle, u ovom radu se ne polazi od hijerarhizacije
inioca sloma, ve od njihovog razornog podudaranja u vrlo osobenim prilikama. A od

opstanka kineskog socijalizma e zavisiti odgovor da li je restauracija kapitalizma u

SSSR-u bila nunost ili rezultat spleta nepovoljnih okolnosti.
2 . 2 . 1 . UNUTARSISTEMSKI INIOCI RASPADA
Unutranji inioci raspada zgusnuti su u ekonomskoj i politikoj organizaciji
realnog socijalizma koja se nije prilagodjavala unutranjoj diferencijaciji dutva i
promenama okruenja. Vaan deo ove organizacije je mehanizam za regulisanje
medjunacionalnih odnosa. Anahroni obrazac odnosa partije i drave vremenom bivao je
sve uoljiviji jer je poivao na kanonskom prioritetu komesarskog nad birokratskim
naelom. Vana institucionalna osnova ovog prioriteta bila je poluvojna organizacija
partije koja se formirala iz: (1) imperativa klasne borbe; (2) optih civilizacijskih i ilegalnih
uslova delovanja koji su dugo optereivali politiku kulturu komunista; (3) potvrdjivanja
partije kao komandne strukture u ratu. Premda je socijalizam za razliku od faizma bio u
osnovi protiv rata, vojna disciplina je, partijski shvaena, nebirokratski uticala na
organizaciju ostalih delova drutva. Povezivala je dva oprena momenta: hijerarhiju i
naelo jednakosti, tj. solidarnost i jednakost s jedne i partijsku disciplinu kao izvitopereni
nebirokratski oblik vojne discipline s druge strane (Kulji 1989). Integracija drutva
poivala je gotovo iskljuivo na ideologiji partije, pa je erozijom ideologije stvoren
eksplozivni idejni vakuum, a ruenjem partije dolo je do uruavanja hijerarhijske kime
celog sistema. Ogromni birokratski aparat nije pratio snane tehnoloke promene i
sloenost drutva. Mada je partija sve kontrolisala, sistem se sve vie depolitizovao i
postao potpuno nesposoban da stvori kompetentnu politiku elitu i razvojne strategije
promene. To su strukturni uzroci njegovog "iznenadnog" sloma (Lewin 1998). Sistematski
je izgradjivan sektor naoruanja uz velika odricanja od standarda. Neelastinost planske
privrede, uz odve malo prostora za ad hoc odluivanje, pojaavana je krutim direktivama
centra. Slabosti planske privrede bile su jae to je industrijalizacija vie napredovala i
privredna struktura postajala sloenija, a usled nedostatka konkurencije unutar sistema
slabila je konkurentnost na svetskom tritu. Reforme su propadale zbog snanih
planskih instanci (npr. kreditni sistem je bio potpuno nerazvijen).
Sloenu unutranju uzronost sloma SSSR-a ini splet nunih, ali izolovano
uzetih nedovoljnih kriznih tokova. Sociolog iz Jene Klaus Miler dodaje da je u dinamici,
koja je nastala iz medjudejstva pogrenih odluka iz prolosti, promenljivih politikih
koalicija i nenameravanih posledica Gorbaovljeve liberalizacije, bilo i dosta sluajnosti
(Mller 1998, S. 67-68). Razvoj SSSR-a nije sledio logiku evolucije niti fatalnu teleologiju
nunog sloma. Miler s razlogom istie da je uzrok pogrenih prognoza ishoda ovog
procesa bilo nepredvidljivo ponaanjeunutar vodeeg kartela sovjetske vlasti. Zbog
izrazite hijerarhijske strukture odluivanja obuhvatne reforme mogle su stizati samo s
vrha, a iza ritualno isticanog jedinstva partije krila se anarhija. Zbog nedostatka jasno
definisanih pravila i konstitucionalno uredjene procedure odluivanja svako ozbiljnije
neslaganje u vrhu moralo je odvesti neproraunljivim borbama oko vlasti - to karakterie

poslesovjetsku politiku i danas. Dakle, za razliku od prognoza teorija o totalitarizmu, kriza

sovjetskog sistema istekla je iz politikih ustanova koje vie nisu bile kadre da stvore
vodju koji bi mogao sprovesti nune reforme protiv otpora birokratije (Mller 1998, S. 69).
Strukturni uzroci sloma socijalizma ne mogu se imanentno svoditi na bespravno
revolucionarno nasilje, niti na teroristiku utopiju, ve su korisnija tumaenja koja
protivrenosti objanjavaju uslovima nastanka kasarnskog ili primitivnog komunizmu kako
ga je zvao Marks. Drugim reima na delu je bila protivrenost izmedju drutva sa visokim
idealima, i nedovoljnih materijalnih pretpostavki za ostvarenje tih ideala. Otuda razvoj koji
se pribliava nekim od ideala (uklanjanja gladi, rata, obrazovanje za sve, nacionalna
jednakost), ali uz cenu odricanja od drugih ideala (demokratskih i linih sloboda). Ovaj
globalni bilans po pravilu se potcenjuje zbog rasprostranjenog inertnog nastojanja da se
panja obraa samo na dramatine periode sovjetske istorije koji su isticani kao jedini
vredni istraivanja (npr. fasciniranost masovnim terorom, revolucijom ili ratom). Pod
uticajem ove sklonosti stvorena je jednostrana slika koja zamagljava sloeni istorijski
mehanizam. Faze brutalnog organizovanog terora ne treba za zamagle uvid u
neravnomerni tok razvoja SSSR-a. Razliite faze, izmene kursa i duboke promene ovog
toka, ak trae da se ne govori o jednom nego o vie sovjetskih reima. I izvan sfere
politike temeljni istorijski procesi imali su vie znaaja od pojedinanih injenica ili
ponaanja autoritarnog dravnog poglavara. To vai za svako drutvo, a naroito za
rusko. Pariki filozof D. Bensejd (Bensaid, 1999) istie niz manje vidljivih strukturnih
posledica dugog procesa osobene birokratizacije, koji je tekao od poetka revolucije i bio
prisutan u dubokim izmenama drutva. Carizam i etiri godine svetskog rata, kada je vie
od 15 miliona Rusa mobilisano, mnogo vie su predodredili budunost SSSR-a nego
doktrinarne greke vrha revolucionarnog vostva, koliko god ove ozbiljne bile. Pri tome se
pariki filozof poziva na M. Levina, koji je opisao ogroman rast dravne birokratije u
SSSR-u zmedju 1928. i 1939. godine: skok slubenika od 1,45 do. 7,5 miliona, i rast belih
ovratnika-radnika sa 3,9 miliona na 13,8 miliona. Dakle, "birokratija" nije tako mutan
termin. Pod Staljinom 1930-ih SSSR je duboko transformisan, ali tajna promene nije bila
line prirode, kao Napoleonova energija koja je fascinirala atobrijana. Na delu su bile
strukturne izmene: ubrzana industrijalizacija (osnova potonje vojne pobede nad
faizmom), praena snanom urbanizacijom i rastom faraonske birokratije. Izmedju 1926.
i 1939. gradsko stanovnitvo je poraslo za 30 miliona (sa 18% na 33% cele populacije),
otprilike kao izmedju 1897. i 1926. (Bensaid 1999). Posledica je bila masovna ruralizacija
gradova, slabljenje radne discipline, rast birokratskog konformizma i korupcije. Bila je to
donekle nuna cena razvoja iju je konfliktnost vrh reavao brutalnim terorom. Bensejd
tvrdi da se sloeni determinizam terora ne moe svesti na puki totalitarizam vrha, ve na
nedoraslost vrha sloenim problemima. Jo manje se moe govoriti o direktnom
kontinuitetu Oktobra i Gulaga. Re je o posrednom delovanju sloenih unutranjih i
spoljanjih uzronih spletova. Za teror su najodgovorniji najmoniji koji su sloene
strukturne probleme reavali nasiljem. Oktobar ne, jer je revolucija 1917. istekla iz

neposobnosti liberala i reformista da ree dravnu krizu - slae se Bensejd sa

Hobsbaumom i Levinom.
Druga struja marksista uoila je neto krae, ali prostorno ire uzrone procese
sloma. Terborn i Depe podvukli su postfordistike drutvenoekonomske procese i jaanje
medjunarodnog "kazino kapitalizma" od 1970-ih (Deppe 1997), a Volerstin je u
predavanju u Beu kao prekretnicu sloma uoio 1968. godinu (Wallerstein). tavie
Volerstin pozdravlja 1989. kao nastavak 1968. Po njemu, obe godine jesu revolucionarne
jer ne obeleavaju trijumf liberalizma ve otpor klasama koje odravaju kapitalistiku
svetsku ekonomiju (Wallerstein 2000, str. 32).
Promene kapitalistikog okruenja svakako su aktivirale neke unutarsistemske
inioce stagnacije socijalizma, sloili se ili ne sa Volerstinovim prelomnim godinama.
Premda je 1970-ih SSSR uvrstio medjunarodni poloaj, u sovjetskoj ekonomiji dolo je
do stagnacije i blokirane modernizacije zbog zaostajanja u mikroelektronskoj industriji.
Terborn smatra da je realsocijalizam propao jer nije imao odgovora na probleme prelaza
u posleindustrijsku epohu (Cit. prema Deppe, 159). Ovo gledite slino je pomenutom
Levinovom. Razlika je u tome to Levin smatra da je ova nesposobnost prilagodjavanja
promenama poela znatno ranije, jo sredinom 1930-ih sa snanom urbanizacijom i
industrijalizacijom SSSR-a, dok Depe i Terborn kritiku taku vezuju za pomenuto
tehnoloko zaostajanje 1970-ih. I Hobsbaum zapaa d a j e nesposobnost sistema da se
menja rezultirala u odredjenom smislu iz brzine sa kojom su se odvijale krupne istorijske
promene. Na kraju se pokazalo da dravna sposobnost usmeravanja nije bila dovoljna da
vodi urbano drutvo u visokokodinaminom medjunarodnom okruenju (nije se radilo
samo o tome da se dostigne Zapad). Stvorena je meavina autoritarizma (koji uvek ide sa
uvodjenjem moderne industrije) i stare ruske tradicije dravnog apsolutizma. Prva rtva
ovog sistema je bila socijalistika i emancipatorska vera koja je od poetka nosila
revolucionarne promene. A dinamika, koja je u poetku karakterisala novi sistem, bila je
druga rtva.
Osim razliito uoene kritine take sloma Levin drugaije vidi i srazmeru
njegovih spoljnih i unutranjih inilaca (Lewin 1998). Ovaj ameriki istoriar jedan je od
najznaajnjih predstavnika socijalne istorije koja naglaava ire drutvene uzroke razvoja,
a odbacuje skraena i uska tumaenja politikim iniocima. Od kraja 1960-ih stagnaciju
SSSR-a uslovljava ogromni birokratski aparat, najvei ikad vidjen u svetu, narastao u
procesu industrijalizacije. Od 1935. do 1970. tee snana urbanizacija i birokratizacija,
drutvo je bilo blokirano birokratijom, a birokratija je bila suoena sa drutvom koje se
snano menjalo. U ovom razdoblju promene su tekle vrlo brzo. itave zajednice, milioni
ljudi, dobrovoljno ili pod prinudom, napustili su sela i male gradove i preli u velike
gradove. Birokratski aparat i drutvo u celini zatekli su se na istom blokiranom stupnju
razvoja. Drutvo je blokirano birokratijom, a birokratija suoena sa dutvom koje se
menjalo. Levin podvlai jaz izmedju s jedne strane drutvenokulturnih promena i
imperativa naune i tehnoloke evolucije, to je zahtevalo prilagodjavanje unutranje
sloenosti medjunarodnom razvoju, i birokratskog aparata s druge strane, koji je to

sputavao. Kada je krajem 1960. Kosigin najavio reforme itav aparat vlasti je stao.
Premda je partija vladala, sistem je bio u velikoj meri depolitizovan i to je vanije
nesposoban da stvori kompetentne vodje ili razvojne strategije promene. To je, po Levinu,
objanjenje zato se sistem tako lako uruio. Iznenadna dezintegracija partije nije usledila
zbog oekivane emancipacije, ve zato to je zakazala drava, koja nije bila regulativna
nego parazitska. U situaciji nesrazmere izmedju veliine nacionalne teritorije i slabosti
administrativne kontrole, dolazi do hipertrofija centra kao odgovora na centrifugalne sile.
Naredna verzija teorija o unutarsistemskom slomu podvlai da je SSSR sruen
nacionalizmom, a ne liberalnim disidentima i pokretima (Motyl 2000). Slino gledanje, da
je slom SSSR-a "u velikoj meri" izazvan nacionalizmom iznosi V. Vujai, s tim to dodaje
da se "dugoroni uzroci dezintegracije mogu pripisati nehotinom dejstvu komunistike
politike prema nacionalnostima koja je doprinela procesu izgradnje nacija, naroito medju
perifernim nacijama koje su do tada imale slabo ili nepotpuno razvijenu nacionalnu svest"
(Vujai 1996, str. 366). Ova teza srodna je imanentnim objanjenjima jer podrazumeva
relativno spontani tok procesa u kome je sistem sam sebi, podstiui nacionalnu svest
perifernih nacija, pripremio slom. Motil dobro uoava da su liberalizam i nacionalizam
bliski i spojivi, i ne previdja injenicu da nacionalizam parazitira na svim ideologijama jer
nije razvijen pogled na svet, ve vie idealan program. Dok je nerazvijeni nacionalizam
spojiv sa drugim ideologijama, moe se desiti da potpuno razvijeni nacionalizam bude
ekvivalent za politiku filozofiju ili ideologiju i zato nespojiv sa njima. Pitanje je koliko su
baltike republike, noene nacionalnim tenjama, bile uopte liberalne? Poljski ukrajinski i
baltiki pokreti za nezavisnou imali su ogromnu masovnu podrku i neke liberalne
programe. Ipak su nacionalni, a ne liberalni pokreti potkopali sovjetski imperijalni
totalitarizam (Motyl 2000). Disidenti jesu, dodue, od ranije pruali otpor snanim
totalitarnim dravama 1960-ih i 1970-ih godina, dok su se nacionalni pokreti javili tek u
sutonu komunistikih reima. Ali disidenti nisu mogli da neutralizuju nacionalne pokrete
ak ni kasnih 1980-ih, kada su glasnost i perestrojka dozvolili masovnu mobilizaciju, zato
to su se zalagali za liberalnodemokratsku opoziciju a ne za nacionalni front. Nacionalni
pokreti su nadjaali demokratske jer su prvi poivali na naciji, a drugi na pojedincu. Motil
izriito tvdi da disidenti nisu znali kako totalitarizam zameniti demokratijom. Uopte je
liberalizam malo znao o tome kako pruiti otpor, kako mobilisati ikako osvojiti dravnu
vlast. tavie liberalni pojedinci su kao "slobodni-jahai" slabili jedinstvo pokreta. Slino
miljenje o uticaju sovjetskih liberalnih disidenata iznosi Ari Braun, ali ga drugaije
tumai. Pre 1988. disidenti u SSSR-unisu bili uticajni u javnosti, pa je ak i Saharov, koji
je umro decembra 1989, za ivota, po popularnosti bio daleko iza Gorbaova (Brown
1996). Izuzimajui Saharovai Solenjicina, ak 71% sovjetske javnosti 1991. nije znao za
druge disidente, to izmedju ostalog, zapaa Braun, svedoi i o profesionalno uradjenom
poslu KGB-a u spreavanju aktivnosti disidenatai njihovog popularisanja kao moguih
stoera otpora (Brown 1996). Medjutim, za razliku od blokiranih i neoperativnih
disidenata, nacionalisti su dobro znali kako treba pruati otpor koristei naciju kao
nezavisan prostor izuzet od totalitarne i imperijalne kontrole. Raspaljujui nacionalna

oseanja i budei lojalnost naciji, nacionalisti su stvarali alternativno drutvo (Motyl 2000).
Motil otvoreno prigovara istonoevropskim liberalima to nisu prilazili masovnom
nacionalizmu i to su "kruto rtvovali realnu slobodu na oltaru tvrdih neelastinih liberalnih
principa", ime su pretvorili liberalizam u politiki beznaajnu filozofiju i potcenili politike
projekte kao nacionalizam. Motilovom objanjenju sovjetskog sloma moe se uputiti
nekoliko prigovora. Premda malo ko sumnja da je nacionalno pitanje bilo vaan inilac,
teko je pokazati da je bilo i presudni. U istoriji SSSR-a bilo je mnogo vie socijalnih
sukoba (seljakih i radnikih buna) i politikih (unutarpartijskih) nego medjunacionalnih.
Mnoge nacije tek sa ulaskom u sovjetsku federaciju stekle su nacionalni identitet pa su,
kako je Levin uoio, sovjetsku dravu u znatnoj meri oseale kao svoju. D a j e SSSR bio
etniki homogen kao Kina verovatno se ne bi raspao, ali to ne znai da su nacionalni
pokreti bili kljune poluge drutvenoekonomskih i politikih promena. Ratlend procenjuje
da su od 140 miliona neruskog stanovnitva (48% od ukupnog sovjetskog) masovna
etnika kretanja, naroito na Baltiku, Kavkazu i Ukrajini, zahvatila moda svega 10%
sovjetske populacije. Ovi konflikti moda su se mogli regulisati onako kao to je inila
Indija u Kamiru, Turska sa Kurdima ili Britanci u Severnoj Irskoj. Etnika kretanja u
SSSR-u nisu imala vanu ulogu zato to su mogla da pokrenu mase, ve otuda to su
stvorila strukture moi za nezadovoljne elite (Rutland 1998). Jeljcina supodrale sve
ostale republike u razbijanju savezne drave tek posle pua avgusta 1991. Dakle, pitanje
je da li se u vremenskom pogledu i po stvarnom uinku etniki inioci uopte mogu
izjednaiti sa ekonomskim i vojnim, akamoli isticati kao odluujue poluge sloma? Osim
toga, Motilova neskrivena kritika liberalnih disidenata, zato to nisu sagledali srodnost
liberalizma i nacionalizma i zato to se nisu zajedno sa nacionalistima borili protiv
socijalizma, svojevrsna je normalizacija destruktivnog poslesocijalistikog nacionalizma i
konkretizacija ogoljenog stava da su u borbi protiv socijalizma sva sredstva legitimna.
Navijaka kritika ove vrste ne moe biti osnova odmerene analize sloenih procesa.
Oktroisano rasputanje sovjetske federacije bilo je posledica procene centra da
u novoj ekonomskoj i vojnopolitikoj situaciji nee moi da kontrolie periferiju. Kriza na
horizontalnom planu, tj. sukob izmedju centralne vlasti i 15 republika, bila je posledica
krize na vertikalnom planu, one unutar KP SSSR-a, tj. sukoba konzervativaca i liberala i
samog toka perestrojke, a nije obrnuto, perestrojka bila posledica pritiska republika. U
ekonomskom pogledu slom je usledio iz prebrze decentralizacije liene trinog sistema
koji bi zamenio plan. Dolo je do ekonomskog vakuuma. Istovremeno je glasnost stvorila
politiki vakuum, jer je iezao javni neprijatelj-kapitalizam, bez koga su sovjetski gradjani
odbijali da se odriu (nije vie bilo opravdanja za niski standard i diktaturu). Javni
neprijatelj-kapitalizam dugo je homogenizovao ne samo partiju nego i federaciju. Mir kao
prioriretni cilj traio je rekonstrukciju ideologije, jer dravu vie nije trebalo drati u
pripravnom ratnom stanju. Drastina redukcija vojske potkopala je vaan oslonac KP
SSSR-a. Integracija SSSR-azavisila je od spoljnog neprijatelja i od odravanja lagerske
napetosti, a oslabila je kada i vizija o preteoj opasnosti izvana. Zapadnoevropske zemlje

takodje su osetile potres zbog nestanka globalnog javnog neprijatelja-komunizma, ali

posledica nije bio secesionizam nego jaanja separatizma (Barth 2001).
U svakom sluaju slom SSSR-a doneo je novu politiku geografiju koja podsea
na stanje pre 1. sv. rata, a o emu je Zapad sanjao u hladnom ratu sa meavinom
habzurke nostalgije i poslekomunistike utopije. Danas je to realnost od baltikih drava
do Slovenije. Ako se izuzme snaga EU i rascepkani Balkan Evropa je krajem XX veka
postala nalik onoj iz 1914.1 sa stanovita etnikog identiteta godina 1989. bila je povratak
prolosti, a ne rodjenje novog poretka. Ima miljenja da su procesu dezintegracije, koji je
okonan tek 1980-ih, doprineli Titov i Staljinov trijumf 1945. Naime, dominantna pozicija
ruskog elementa u SSSR-u i jedinstvo drave bili bi mnogo bolje osigurani bez pripajanja
zapadne Ukrajine i ponovnog ukljuenja baltikih drava u SSSR. Postoji slino miljenje
da bi Srbija bila jaa da nije stvorena Jugoslavija. U oba sluaja stvaranja vienacionalnih
drava na delu je bila obnova stare habzburke geografske i politike strukture, ime je
menjana etnokulturna ravnotea starih drava. Nisu samo jugoslovenski i eki komunisti,
nego i njihovi sovjetski drugovi podelili sudbinu Habzburga. Nije li Gorbaov, a ne Tito, bio
"poslednji Habzburg" (R. Szporluk). Ove hipotetike rekonstrukcije zanemaruju snagu
internacionalistikih ideologija s poetka veka (komunizma i jugoslovenstva), i ne manju
mo pobednikih sila 1918. koje su stvarale vienacionalne drave kao vlastiti sanitarni
kordon protiv omraene Austro-Ugarske i preteeg boljevizma.
2. 2. 2. SPOLJNI INIOCI SLOMA
Marksistiki naunici takodje misle da se pad berlinskog zida i implozija SSSR-a
(simboli "kraja socijalizma") ne mogu svesti na spoljne procese, ali ni na iskljuivo
unutranje. Depe i Terborn dre da su inioci sloma u krajnjoj liniji bile burne promene
naina proizvodnje za koje je Marks predvidjao da e biti nuni grobari kapitalizma.
Etatistiko birokratski produkcioni odnosi jesu postali smetnja daljem razvoju proizvodnih
snaga, tehnologije, nauke, i "ljudskih resursa", ali je to postalo presudno tek u sklopu
izmenjenih odnosa svetskog kapitalizma. Uspon ekonomskog neoliberalizma obeleen
pobedom M. Taer (1978) i Regana (1980) podstakao je globalizaciju, slabljenje
nacionalnih drava, ali i eroziju socijalizma. Na delu je bio prelaz fordizma u postfordizam
koji karakterie deindustrijalizacija, nadmo transnacionalnog finansijskog kapitala
("kazino kapitalizam"), opadanje industrijskog radnitva i slabljenje centralnih sindikata
(Deppe, S. 160-161). Delovi radnikog pokreta podravaju konzervativni blok ovinista
obilja u metropolama kapitala. Postfordistika modernizacija izmenila je globalni odnos
snaga izmedju klasa, a u sreditu novog bloka moi bili su transnacionalni koncerni i
finansijski i pekulativni kapital pokretljiv irom sveta. Transformacija "kejnzijanske drave
obilja" u "nacionalnu konkurentsku dravu" tekla je na vie nivoa: u procesu proizvodnje,
kod reorganizacije klasnih odnosa, na nivou nacionalnih drava i evropske integracije i
medjunarodne politike (kraj konkurencije sistema, trijadizacija), a naravno i u kulturi
svakodnevnice i glavama ljudi (Deppe, 1997, S. 162). U metropolama kapitala krajem XX

veka nije vie bilo klasinog radnikog pokreta, a socijaldemokratske partije jo ranije su
se oslobodile "stigme" proleterske klasne partije. Ove drutvenoekonomske promene
praene su sloenim idejno-ideolokim izmenama epohalne svesti. Jo krajem 1970-ih
slabost SAD prestala je da bude vana osnova isticanja bar moralne nadmoi SSSR-a
Naime, socijalizam je tada, sa nestankom evopskih autoritarnih kapitalistikih reima u
Grkoj, paniji i Portugaliji i sa okonanjem rata u Vijetnamu, izgubio snane
protivargumente. Sa povlaenjem SAD iz Vijetnama 1975. oslabili su antikolonijalni, a sa
silaskom sa vlasti vojne hunte u Grkoj (1974), Franka i Salazara (1975) i antidemokratski
prigovori evopskom kapitalizmu. U istom periodu nacionalno oslobodilaki pokreti (lieni
stoernog vijetnamskog antiamerikanizma) slabili su kao potencijalni aktivni virus ruenja
kapitalizma u Treem svetu.
Ratovi u Vijetnamu i otpor Irana oslabili su SAD, mada sami po sebi nisu
izmenili globalnu ravnoteu supersila. Ipak, ak ni novi talas revolucija izmeu 1974. i
1979. godine, nije pomogao SSSR-u. Izgledalo je da bi trea runda revolucija u kratkom
XX veku (Hobsbaum) odista mogla da pomeri ravnoteu supersila na tetu SAD, poto je
veliki broj reima u Africi, Aziji, pa ak i na samom tlu Amerike bio privuen na sovjetsku
stranu. to je jo konkretnije, ove zemlje pruale su SSSR-u vojne, posebno pomorske
baze, izvan njegove matice koja nije imala izlaz na topla mora. Hobsbaum misli da je
Drugi hladni rat nastao upravo zato to se ovaj trei talas svetske revolucije poklopio sa
trenutkom javnog amerikog neuspeha i poraza. Ali ga je isto tako izvesnim uinila u
osnovi sluajno podudaranje oba faktora sa optimizmom i samozadovoljstvom
Brenjevljevog Sovjetskog Saveza 1970-ih, iji je izraz bila i vojna intervencija SSSR-a u
Avganistanu 1979. Ova faza konflikta voena je kombinacijom lokalnih ratova u Treem
svetu, u kojima su se indirektno borile SAD, ali sada izbegavajui vijetnamsku greku, tj.
ne angaujui sopstvene trupe. Pomenuta zbivanja pripremila su "drugi hladni rat" koji je
bio kljuni spoljni inilac sloma evropskog realsocijalizma. U sklopu nove zategnutosti
odnosa harvardski sovjetolog R. Pajps (koji je 1981/82. bio direktor Odseka za Istonu
Evropu i SSSR u Savetu nacionalne bezbednosti), istie vanost amerikog ekonomskog
pritiska na SSSR i veliku ulogu R. Regana. Ameriki predsednik nagovarao je Evropljane
da odbiju ponudu Moskve da im proda gas, a CIA je pritiskala Saudi Arabiju da povea
proizvodnju petroleja, to je drastino snizilo cenu nafte. Rusija je dosta zavisila od izvoza
nafte, pa je ova situacija jo vie gonila SSSR u reformu. Slinu ulogu imao je i Reganov
program savremenog naoruanja (Pipes 1996). Kada su februara 1989. poslednji
sovjetski vojnici napustili Avganistan (zbog stabilizovanja odnosa sa SAD), a nekoliko
meseci kasnije SSSR zvanino otkazao podrku komunistikim partijama lagera, ova
zbivanja obeleila su kraj "drugog hladnog rata."
Sa stanovita obima i dubine promena naizgled kao da nema mnogo
preterivanja u poredjenju 1989. sa 1789. i 1848. godinom. Raspad SSSR-a i
istonoevropskog socijalizma (koji je konano nestao 2000. sa padom Miloevia) i kraj
hladnog rata uveli su novu eru medjunarodnih odnosa. Viepartijski sistemi od 1990-ih
ubrzano su uvodjeni i u Africi i Latinskoj Americi. Hantington je pisao o "Treem talasu

demokratizacije u modernoj eri": prvi su predstavljale revolucije u SAD poetkom XIX

veka i trajao je sve do kraja Prvog svetskog rata, a drugi je stigao 1945, kada je nakon
poraza faizma poela dekolonizacija u Treem svetu. Trei talas poeo je u paniji i
Portugalu 1975/76, a kulminirao nakon 1989. Samo u poslednjoj fazi udeo viepartijskih
reima skoio je sa 44% na 72%. (Simensen 1999). Uprkos irini promena, one nisu kao
ranije revolucije donele nove ideje, ve obnavljale stare (liberalne), pa ak i restaurisale
neke prevazidjene klerikalne nazore.
Globalnim iniocima sloma evropskog realsocijalizma Volerstin je u predavanju
u Beu 2000. godine dodao jo jedan. Po njemu, slom komunizma bio je vrhunac
rastueg procesa razbijanja iluzija i razoarenja u sve tri verzije stare levice:
komunistikih partija, socijaldemokrate i nacionalnih oslobodilakih pokreta koji je
dramatino nagoveten svetskom revolucijom 1968. (Wallerstein 2000). Razoarenje je
bilo posledica ne tako paradoksalnih politikih uspeha pomenutih pokreta u svetu.
Komunisti na vlasti nisu bili sposobni da ispune istorijska obeanja da e izgraditi novo
demokratsko drutvo jednakosti. Na poetku XXI veka sasvim je iezla centristika
saglasnost liberalnih ideologija XIX veka - levog i desnog centra. Volerstin je uveren da je
prekretnica bila 1968, kada je nastupila i fundamentalna promena, koja je 1989. samo
burno obelodanjena. Tada smo stupili smo u dugi period haotine izmene svetskog
sistem, iji ishod je neizvestan.
Neizvesnost ishoda povezana je sa nemogunou jasnog razdvajanja
pojedinanih inilaca promena i predvidjanja razvoja svakog ponaosob, npr. vojnih i
ekonomskih inilaca. Neizvesnost najee diktira rezultat podudaranja razliitih inilaca.
Vaan globalni inioc sovjetskog sloma bio je vojne prirode, koji se, dodue, teko moe
razdvojiti od ekonomskog. U kojoj meri sovjetski slom potvrdjuje teoriju o svetskom
sistemu, naime, to da je istorija hegemonih sila bila pre svega serija revolucija u
"proizvodnji", ije se sredite geografski pomera: centar merkantilne revolucije bio je u
Holandiji, industrijske u Britaniji, a druge industrijske masovne proizvodnje u SAD
(Bosswel 1995). Vodee svetske sile do sada su bile drave nastale nakon globalnog rata
sa izrazitom vojnom nadmoi, raspolaui sa preko 50% sveukupne sile na moru. Snana
mornarica objanjava izvor ekonomske hegemonije. U svetskoj ekonomskoj teoriji uspon i
pad drava rezultat je neravnomernog ekonomskog razvoja, a jedino Habzburka imperija
nije bila ekonomski inovativna.
Medjutim, da li uvek vojna dominacija prelazi u ekonomsku hegemoniju?
Portugalija u XVI veku i Bitanija u XVIII. veku imale su nadmonu mornaricu, ali ipak nisu
gospodarile itavim svetskim sistemom. Nije prevlast svih imperija poivala na ekonomiji.
Nadmo Habzburga i Rimokatolike crkve poivala je na imperijalnoj prinudi i kulturnoj
nadmoi, a ne na ekonomiji (Bosswel 1995). Teorijski obrazac razdvaja istorijske procese
na nune i dovoljne, a istorijsko objanjenje uspona svake hegemone sile ukljuuje
mnotvo sadraja iz posebih istorija, sluajnih dogadjaja i sporednih zbivanja. Konkretna
zbivanja jesu vana za potpunije razumevanje uzronih procesa i njihovo razdvajanje, ali
nedostatak analitike strogosti olakava rasplinjavanje u istorijsku priu pa spreava ak i

hipotetiku sintezu. Zato treba kombinovati analitiki i pripovedaki pristup i neto

opirnije prikazati ulogu vojnog inioca.
2 . 2 . 3 . VOJNI INIOCI I "ZVEZDANI RAT"
Od spoljnih inilaca srednjeg obima verovatno su najvaniji vojni. Zbog trke u
naoruanju vojna industrija svuda je imala prioritet. Opte mesto veine analiza je da je
sovjetska vojna industrija bila poraena u poslednoj fazi hladnog rata, tzv. "zvezdanom
ratu". Ekonomija nije bila kadra da stvori novu generaciju oruja, traio se kompromis za
ograniavanje naoruanja ili za eventualno povlaenje iz Istone Evrope, a lager se vie
nije mogao drati. Reju, "zvezdani rat" podstakao je reforme u SSSR-u. Pitanje je da li
su Gorbaov i njegovi oponenti konzervativci mogli priznati vojni kolaps, a da se SSSR ne
razbije (Schlappentogh 1997, Rutland 1998, Corcoran 1990)? Iskljuivi Z. Beinski tvrdi
da u Rusiji nije bila na delu organska negacija komunizma, ve slom neefikasne
totalitarne drave u konkurenciji sa SAD. Ova konkurencija, a ne demokratski pokret,
uslovila je sovjetski slom (Brzezinski 2000). Simensen je oprezniji kada iznosi ocenu d a j e
Gorbaov izgubio trku ne sa SAD nego sa optom globalizacijom.
Kako su tekli ovi procesi? U periodu Brenjeva porasla je sovjetska vojna
ekspanzija, jer je ameriki vojni vrh bio optereen poslevijetnamskim sindromom.
Poetkom 1980-ih nova sovjetska mornarica operisala je u globalnim okvirima.
Avganistan je bio izraz dinamike vojne ofanzive, a Sovjeti su pomagali Etiopiju, Angolu,
Vijetnam i Nikaragvu. Status super sile bio je jednodimenzionalan, jer sveopte vojno
prisustvo u svetu nije pratilo odgovarajue ekonomsko prisustvo. Ipak su prioritet vojne
industrije u SSSR-u sa najboljim kadrovima i razvoj vojne tehnologije omoguavali
cenralizovanoj ekonomiji da uspeno konkurie u trci oko naoruanja u svetu. Vremenom
je konkurenciju bilo sve tee odravati, a od kasnih 1970-ih uoljivo je jasno zaostajanje
naroito u elektronski raunarima. U isto vreme na svetskom tritu opala je cena nafte, a
SSSR je, snabdevajui lager jeftinom naftom, istovremeno morao da kupuje itarice.
Sredinom 1980-ih amerike navodjene senzorske rakete Pershing II obelodanile
su zaostajanje sovjetske tehnologije. Amerika nadmo pokazana je u Libanu gde su
Izraelci elektronskim novim orujem svladali sirijsku vazdunu odbranu naoruanu
sovjetskim odbranbenim sistemima i oborili vie od 80 sirijskih migova bez gubitaka. U toj
situaciji Regan otvara program Strateke defanzivne inicijative SDI (tzv "zvezdani rat") na
bazi visoke tehnologije, koji je pretio da neutralie sovjetski paritet u nuklearnom
naoruanju. Trebalo je nastaviti trku u naoruanju, ali industrijska osnova SSSR-a nije bila
kadra da podri visoku tehnologiju vojnog sektora. im je poljuljan status vojne super sile,
poeo je da opada znaaj vojne pretnje u sovjetskoj spoljnoj politici. U regionalnim
sukobima uloga sovjetske vojske jo uvek je bila velika, ali su SAD sada mogle
neutralisati sovjetsku pretnju u udaljenim podrujima koja su strepela od sovjeta (na
Dalekom istoku oivljava ekonomija, a Evropa se bre okree integraciji) (Corcoran
1990).

Vojno zaostajanje pokrenulo je druge erozivne procese: opadanje prestia

SSSR-a u svetu i unutar zemlje. U Evropi se osealo ignorisanje sovjetske moi. Vojni
neuspesi u Avganistanu razotkrili su slabosti vojno-ekonomskog sektora: visoki trokovi
intervencije, zaotravanje odnosa sa Zapadom i slabljenje sovjetskog uticaja na Bliskom
Istoku. Od sredine 1980-ih pobunjenici u Avganistanu dobijaju modernije naoruanje.
Runi protivavionski Stingeri menjaju karakter rata jer poveavaju sovjetske visoke
trokove rata zbog vlastitih oborenih aviona. Neuspesi u Avganistanu bili su jedan od
razloga to sovjeti nisu intervenisali u Poljskoj 1980/81. Avganistan je jasno pokazao da
je lake poeti nego okonati rat. Politbiro je poeo da sumnja u uspeh eventualne
invazije na Poljsku, a sve se manje razmiljalo o sloenom napadu na Zapadnu Evropu.
Tekoe u Avganistanu nisu ostale nezapaene. U SSSR-u nevojni personal poeo se
autoritativno meati u vojne poslove, a unutranje posledice nepopularnog rata bivale su
vidljivije. Slubeno pravdanje rata gubilo je uverljivost kada su poeli stizati kovezi sa
mrtvim vojnicima, a hiljade veterana vraalo se sa priama o neuspenom ratu (slino
vijetnamskim veteranima u SAD). Ako ekonomske posledice rata i nisu bile javno
poznate, ljudski gubici jesu. Opadala je javna podrka vojsci, pa je bilo i otpora
mobilizaciji 1990. prilikom rata u Azerbejdanu. Polovinom 1980-ih situacija se vie nije
mogla ignorisati. Uspon ekonomije bio je nuan kako za standard tako i za odranje vojne
ravnotee. Sovjetska spoljna politika poinje da istie mir kao cilj jer su SSSR-u bili
potrebni ito, tehnologija i krediti.
Od polovine 1980-ih perestrojka osigurava kontrolu politiara nad armijom, to
se zavrilo povlaenjem iz Avganistana, smanjenjem vojnog budeta, isticanjem
odbranbenog karaktera vojne doktrine i temeljnom izmenom istonoevropskih politikih i
vojnih ustanova. Gorbaov je postupno smenio gotovo itav vojni vrh, a vojska je ponovo
podvrgnuta kontroli partije. Vojni balast ekonomije je, tvrdi ameriki vojni analitiar
Karkoren, bio osnovni pokreta perestrojke. Gorbaov sve vie naglaava vojno
prilagodjavanje, a ne ekpanziju, kao obrazacreavanja vojne napetosti sa Zapadom, a u
toku 1989. dramatino opada sovjetska kontrola istone Evrope. Sklapaju se sporazumi o
povlaenju sovjetske vojske iz istone Evrope, a Gorbaovljeva vlada istie izbegavanje
nepotrebnih vojnih trokova.
Promene u Istonoj Evropi naglo i nenadano smanjile su pretnju Zapadnoj
Evropi od lagera, a smanjena je i mogunost izbijanja rata i potencijalnog nuklearnog
udara. SSSR se povukao iz Avganistana, Vijetnam iz Kambode, Kubanci iz Angole, a
Mengistu se suoio sa pobunjenicima. Sovjeti su i dalje pomagali Kastra i gerilu u
Salvadoru i pruali podrku Nikaragvi sve do izbora na kojima su poraeni sandinisti.
Sovjetske akcije u Karibima bile su poslednji trzaji sovjetske podrke Treem svetu.
Smanjenje vojnog budeta bio je ekonomski imperativ, a ne Gorbaovljev izbor. To to je
SSSR lako preao razoruanju, vaingtonski istoriar Zubok objanjava ne toliko
pritiskom, niti pre svega ekonomskom nudom, ve i drugaijom sovjetskom nuklearnom
kulturom. U SAD su "nuklearnu kulturu" razvijali hladnoratovski "nuklearni svetenici" (R.
Pipes, M. Malia) i imali veliki uticaj. Atomsko oruje je, govorili su Reganovi savetnici,

najbolja zatita. "Nuklearne ideologije" bilo je dodue i u sovjetskom vojnom vrhu, ali nije
bila toliko duboko ukorenjena kao u SAD (Zubok 2000). Sovjeti su gledali na domai
nuklearni program kao na herojsko dostignue vlastite nauke, industrije i naroda i bili
ubedjeni da po svaku cenu treba odravati nuklearnu ravnoteu sa SAD zbog
spreavanja agresije iz juna 1941. Ve poetkom 1980. sovjetski vrh je ponavljao da
nema pobede u nuklearnom ratu. Oslabio je pritisak vojske na Politbiro koji je kontrolisao
armiju, ali je pretnja od amerike nadmoi u kosmosu mogla da ugrozi strateku
ravnoteu. Gorbaov je bio svestan da je stalna trka u naoruanju nespojiva sa ozbiljnim
reformama. Ali to se nije podudaralo sa agresivnim Reganovim kursom. Sve do kraja
1985. Gorbaov je bio zaokupljen pregovorima o razoruanju. Tek posle samita u enevi
sa Reganom novembra 1985. i obeanja Amerikanaca da do nuklearnog rata ne sme
doi, Gorbaov se okree novoj viziji bezbednosti koja je odgovarala reformistikom
kursu. Nuklearno razoruavanje bilo je ugaoni temelj ove doktrine (Zubok 2000). Premda
je je KP SSSR-a prihvatila plan o potpunom nuklearnom razoruanju do 2000-te, jo uvek
se nije mogla ignorisati pretnja "zvezdanog rata".
Uprkos ubedljive snage vojnog inioca sloma, sovjetolozi se ne slau oko
njegovog znaaja. A. Braun je jedan od redjih koji dri da je, izuzimajui sloene napore
ka ograniavanju naoruavanja, "zvezdani rat" imao malog uticaja na sovjetsku politiku.
Po njemu, "sovjetski vrh u celini nije verovao da e SAD ostvariti Reganov san o stvaranju
potpunog odbranbenog tita". Gorbaov je lino upozoravao Regana u enevi 1985. da
SSSR na pretnju uvek ima odgovor, a i deset godina kasnije ponavljao je da Sovjeti nisu
tada blefirali (Uhler 1997). Braun ne istie vojni inioc, za razliku od onih sovjetologa koji
njime istiu kljunu ulogu spoljnog, pre svega SAD faktora u slomu SSSR-a. Njima
nasuprot, Braun misli da je Gorbaov-faktor bio odluujui, a od njegovih mera presudno
je bilo potkopavanje partijskog demokratskog centralizam i sistema nomenklature (Brown,
1996).
Uticaj vojnog inioca moe biti jasniji ako se pomene jo jedan vaan dogadjaj.
Dok je SDI kolebala Gorbaova izmedju nuklearne ortodoksije i vlastitog abolicionistikog
instinkta, ernobilska havarija aprila 1986. pomogla mu je da se odlui. Po svemu sudei
upravo je ovaj dogadjaj ubrzao izmenu sovjetskog vojnog mentaliteta. Preseljavanje
stanovnita i mobilizacija podsetili su mnogena veliki otadbinski rat. Poruka ernobila
bila je antiratna. Gorbaov je iskoristio ernobil da potkopa snanu osnovu nuklearne
ortodoksije, herojsku i romantiarsku zamisao o sovjetskoj nuklearnoj moi. Katastrofa je
nagnala sovjetski vrh da gleda na nuklearno razoruavanje kao na moralni imperativ
nezavisan od politike raunice. ef sovjetske diplomatije evarnadze priznao je:
"Tragedija nam je otvorila oi". Medijima je dozvoljeno da vode debatu o nuklearnoj
opasnosti, ojaala su antinuklearna oseanja u SSSR-u i nadanja da e to podstai slian
talas i na Zapadu. Zubok je uveren d a j e upravo to bilo "novo miljenje".
U njemu je svakako bilo i politike raunice. Sovjetski vrh je pretpostavljao da e
vojno poputanje dii ugled SSSR-a u svetu i pomoi svladavanje unutranje krize.
tokholmskim sporazumom Sovjeti prvi put u istoriji dozvoljavaju strane inspekcije

konvencionalnog naoruanja, ali Pering rakete iz zapadne Evrope i dalje su direktno

ugroavale Kremlj. Sovjetski vrh je bio svestan da bi nova trka u naoruanju bila neizdriv
teret za privredu. Politbiro je podravao kurs razoruanja, a Gorbaov je sticao
popularnost u svetskom javnom mnjenju, naroito kod mirovnih pokreta. U isto vreme
Gorbaov je ponavljao da nee dirati domau vojnu odbranu i da vodi rauna o odbrani
od SDI. Podravali su ga Gromiko i tvrdolinijai, a rastao mu je ugled kao mirotvorca.
Meutim neeljena latentna posledica "novog miljenja" bila je slabljenje ideologije, jer se
pacifizam kosio sa ortodoksnim komunistikim stavom da je klasna borba protiv
kapitalizma iznad "svih ljudskih interesa". Protivrenost je bila krupna, jer su nova vojna
doktrina i sporazum sa SAD traili radikalnu izmenu ideologije. U SSSR-u je ostalo dosta
pobornika hladnoratovskog miljenja d a j e vojna sila jedini jezik koji imperijalizam razume.
Prekretnika zbivanja brzo su se smenjivala. Odmah posle susreta Gorbaova i Regana u
Rejkjaviku 1986. partijski vrh otvara vrata disidentima. Saharov se vraa iz Gorkog. Ve
od kraja 1986. "proces razoruavanja", u poetku zamiljen da "stvori spoljne uslove"
perestrojki, zahvata i ideologiju. Zapad je hrabrio promene, ali nije poputao. Kada je
aprila 1987, za vreme susreta sa amerikim dravnim sekretarom D. ulcom, Gorbaov
prihvatio da likvidira ne samo rakete SS-20 u Evropi i Aziji nego i nove SS-23, SAD nisu
reagovale. Vojni vrh SSSR-a ponovo je poeo da napada evarnadzea. Gorbaov je
nastavio sa poputanjem, pa nakon mirnog putanja DDR-a 1990. dobija Nobelovu
nagradu za mir. Uprkos svemu, rast ugleda generalnog sekretara KP SSSR-a nije uspeo
da sprei zabranu partije i rasulo drave.

2. 3. Uloga sovjetskog politikog vrha

Odmerenost i razlonost u tumaenju sloma SSSR-a neretko je zavisila od
oseajne i ideoloke distance prema pitanju da li je SSSR bio valjana drava ili ne.
Hladan pristup kosi se sa postmodernom istoriografijom i relativizacijom i oslanja na
veberijansko naelo da naunik ne treba da posmatra predmet nezavisno od linih
vrednosti, ali da treba u to veoj meri da neutralizuje vlastite vrednosti. Tome nasuprot,
npr. konzervativna sovjetoloka kola jo uvek posmatra SSSR kao "abnormalno
totalitarno drutvo": SSSR je bio opasno kriminalno drutvo koje je stvorila banda
avanturista ravnodunih prema ideologiji (Pipes), a ideologija mu je bila fanatina
utopijska konstrukcija (Malia). Druga, odmerenija tzv. "revizionistika" sovjetoloka struja
u SAD (P. Getty, G. Rittersporn, V. Dunham) jo za vreme postojanja SSSR-a isticala je
skriveni pluralizam reima i grupne sukobe odbacujui ocenu o totalitarnom karakteru
reima (Baron 2000). Prva struja preteno imanentno tumai slom socijalizma njegovom
iracionalnou, druga istie zamrenu podudarnost vie okolnosti. Osnovna vizija SSSR-a
uticala je i na prognoze razvoja. Kada je oktobra 1980. Gorbaov postao lan Politbiroa
mnogi politiki posmatrai i sovjetolozi ignorisali su ovaj dogadjaj, izuzev amerikog
revizioniste Derija Hafa (Hougha) i oksfordskog istoriara Ari Brauna. Pratei
generacijske promene u sovjetskom vrhu Haf je jo 1980. uoio Gorbaova kao mogueg

naslednika Brenjeva. Neto ranije 1978. Z. Mlinar, Gorbaovljev eki kolega, upozorio
je A. Brauna da Gorbaov nije verbalni nego istinski reformista, o emu je oksfordski
istoriar govorio studentima na Jelu oktobra 1980. Za razliku od sovjetologa-revizionista,
veina tvrdih hladnoratovskih sovjetologa poricala je mogunost ozbiljnih reformi u
"carstvu zla". To pregledno pokazuje V. Uler navodei gledita sledbenika teorija o
totalitarizmu (M. Fainsod, R. Conquest, A. Ulam i R. Pipes) (Uhler 1997). Braun i Haf bili
su usamljeni, upozoravajui na pojavu radikalnog reformiste u Politbirou jo 1980, upravo
stoga to nisu polazili od statine vizije socijalizma.
U ne manje rizinu zamku jednostranog objanjena sloma SSSR-a vodio je i
drugi takodje udobni obrazac tumaenja, tj. verovanje da vodje (dobre ili zle, razborite ili
nesposobne) odredjuju tok istorije. U sovjetologiji sporovi ove vrste jo se vode oko uloge
Gorbaova i Jeljcina. Oksforski istoriar A. Braun dri da ne samo to je odluujui bio
uticaj Gorbaova, nego ak kae da se zbivanja ne mogu razumeti ako se neproui
miljenje Gorbaova i njegova evolucija. Ovom gleditu bliski su iameriki revizionisti koji,
za razliku od konzervativaca, tvrde da se SSSR nije raspao zbog niskog standarda,
masovnog odbacivanja vrednosti socijalizma, vojne pretnje, sloma vojne industrije,
disidenata, etnikih sukoba niti zbog uloge CIA. Uzrok je, po njima, Gorbaevljev neuspeli
pokuaj reforme ekonomije preduzet zbog odranja geopolitike ravnotee. Naglo
uvodjenje nezavisnih ekonomskih subjekata bilo je vrlo rizino: ekonomska
decentralizacija potkopala je partijski aparat, kimu celog sistema. Hantington podseada
se Gorbaov nije drao one lekcije iz ruske istorije da je centralizacija moi preduslov za
reformu drutva i ekonomije (Hantington 1998, str. 157). U rizine reforme ulo se zbog
poboljanja geopolitikog poloaja i vojne moi (Schlapentokh 1997). Perestrojka je u
ekonomskom pogledu znaila zatvaranje mnogih pogona, nedostatak instrumenata za
ublaavanje nezaposlenosti i snanu inflaciju. A, njena idejna strana, tzv. "glasnost",
razbila je staru idejnu integraciju i sliku istorije i ubedjenje o nunosti socijalizma.
Postepeno je jaalo dozvoljeno nezadovoljstvo politikim vrhom, a Gorbaov je blokirao
odgovore na pitanja koje je sam postavljao. Sve to praeno je republikim i nacionalnim
secesionizmom u vrlo nepovoljnom sklopu novog vojnotehnolokog pritiska Zapada.
Slino imanentnim tumaenjima, i sociologistika objanjenja precenjuju
spontanost i nunost sloma, i ne smatraju presudnom politiku vrha. Ima npr. miljenja da
je mobilizacija masa bila kljuni inilac sloma. Medjutim, mobilizacija je bila ograniena na
Moskvu i neke vee gradove i kratko je trajala. Nije bilo plebiscitarnog pritiska niti
organizacija tipa "Solidarnosti". Odsustvo prevratnikih organizacija objanjava implozivni
tok raspada drave. Perestrojka i demokratizacija tiho su ideoloki potkopali SSSR tako
da su ve 1989. ili 1990. demokratske manjine mogle pobediti na eventualnim izborima i
izabrati reformistu Jeljcina. Mladi su masovno prihvatali perestrojku, a stariji su bili
nostalgian za prolou. Sa stanovita dugih procesa ostaje otvoreno pitanje da li je
ideoloka erozija poela 1948, 1953, 1968, ili 1979. i kakav je bio kumulativni efekat
pobuna u lageru, od Tita 1948. do Valense 1981. Na ovo pitanje moe se dati samo

hipotetian odgovor i to poredei sline istorijske procese idejne erozije. to je kontekst

poredjenja sliniji to su i zakljuci pouzdaniji.
Sa stanovita ocene uloge politikog vrha kod objanjenja se uoavaju dva
osnovna pristupa: (1) imanentni sa tezom o neizbenom slomu koji vrh nije mogao da
sprei, i (2) istorijski, sa gledanjem o presudnom uticaju naroite kombinacije vie tokova
(kumulativni uinak, pogrena politika ili sluajno podudaranje dezintergrativnih procesa).
Prvi tzv. "pristup fatalne greke" (Malia-Pipes) polazi od toga d a j e SSSR od nastanka bio
osudjen na slom. Drugi "Gorbaov-faktor pristup" istie da je Gorbaev bio istinski
reformista pokuavajui da objasni i to zato se perestrojka otela kontroli (Brown, Jowitt).
Harvardski istoriar R. Pajps tvrdi da se u krajnjoj liniji SSSR raspao zbog inherentne
slabosti, nestabilnosti i fatalne osetljivosti na ok (spoljni i unutranji), koji bi otporniji
reimi inae izdrali. Poraz u Avganistanu, ernobil i Gorbaov su tek sluajni inioci
(Pipes 2000). U ovoj shemi sluajni inioci oigledno su apriorististiki potcenjeni.
Ubedljiviji su analitiari koji upozoravajuda je poraz u Avganistanu posredno potkopao
javnu podrku sovjetskoj agresivnoj spoljnoj politici spreavajui Moskvu da skri
"kontrarevoluciju" u Poljskoj. Na slian nain i ernobil je dodatno ojaao zaokret ka
antinuklearnoj politici. Posrednog tumaenja kod imanentnog pristupa, po pravilu, nema.
Tako Pajps, slino Beinskom, samouvereno tvrdi da su Avganistan i ernobil
"incidentni uzroci" koji su mogli delovati samo na tronom politikom telu koje se ne moe
porediti sa SAD koje su izdrale Vijetnam. Jo manje je ubedljiva Pajpsova tvrdnja da je
trei primer "incidentnog uzroka" - Gorbaov, bio slabi politiar koji nije bio sposoban da
se odlui izmedju progresa i stabilnosti (Pipes 2000). Pajpsu nasuprot, Ken Dovit naziva
Gorbaova sovjetskim Ataturkom, dodajui, da je kojim sluajem Andropov poiveo
moda bi SSSR jo uvek bio u korumptivnom otomanskom obliju i ne bi doiveo svog
reformatora. Slina je i Braunova ocena, da je zasluga Gorbaova to to su se tako
krupne promene zbile mirno, sa tako malo nasilja. Bez Gorbaova bi to teklo svakako
mnogo krvavije i sporije (Brown 1996). Za razliku od ostalih sovjetologa Ari Braun istie
odluujuu ulogu unutranjeg linog faktora - Gorbaov, i to u povlaenju iz Avganistana i
Istone Evrope, u okonanju hladnog rata i uvodjenju perestrojke i glasnosti. Naziva ga
"jednim od najveih ruskih reformista".
Ocena uloge Gorbaova povezana je i sa odredjenjem kljune take promene.
Dok Braun tvrdi da je ve u leto 1989, jo pre dolaska Jeljcina, sistem prestao da bude
komunistiki, s druge strane M. Malia u imanentnom duhu pie da su i "veliki potresi
1989-91" pokazali "da je komunizam nepopravljiv" (Uhler 1997). Ali zato je dolo do
sloma? Zato SSSR 1945. iscrpljen ratom, sa vie od 25 miliona mrtvih i razorenom
kolhoznom privredom, suoen sa kapitalizmom pod atomskim naoruanjem tada nije
slomljen, i zato Staljin onda nije razmiljao o Buharinu niti ponovo itao Berntajna?
Neuverljiv je Fireov odgovor, d a j e SSSR opstao zahvaljujui manipulativnom antifaizmu.
S druge strane zato se Gorbaov 1985. kada je imao monu vojnu silu, lager i ekonomiju
poduhvatio reformi? Dakle, determinizam trajanja SSSR-a krio je i neki drugi vaan
oslonac osim ekonomske uspenosti (epohalna svest, sovjetski patriotizam, ar utopije

itd.). U tumaenju sloma nije korisna ni hipoteza (M. Rush) da su reforme potekle iz
samog vrha vlasti ali da nisu imale sree. Dovit je blizak Bajmeovom kritikom miljenju
da je sovjetski slom bio istinsko iznenadjenje, ali i da je isuvie amerikih sovjetologa
radilo na tome da jo vie uvea ovo iznenadjenje.
Odgovor zato je reim bio potpune nesposoban da zadri bar minimum
lojalnosti za opstanak mora biti iznad hipotetikog. Odmereno sagledavanje uloge
Gorbaova ne sme potceniti kumulativni uinak dugog laganog procesa
posvakodnevljavanja harizme ime se moe donekle objasniti samo naizgled naglo rasulo
KP SSSR-a. Poluharizmatski odnos podvlaenih prema vodji i partiji bio je vaan
drutvenointegrativni segment socijalizma koji se ne moe svesti na totalitarnu prinudu.
Lojalnost reimu i ideologiji poivala je na osvedoenom oslobodilakom uinku partije i
na u istoriji najveoj vertikalnoj pokretljivosti, a od vansistemskih inilaca na snazi
epohalne leviarske svesti XX veka, ija je prirodnopravna legitimnost poivala na
protivljenju ratu i kolonijalizmu. Premda se jaanje i slabljenje leviarske epohalne svesti
ne moe svesti na kolebanje ugleda SSSRa-a, zbivanja u ovoj zemlji bila su od kljunog
znaaja za snagu levice u svetu. Od stabilnosti autoritarnog SSSR-a zavisila je i
uticajnost demokratske levice. Veberijanski reeno vitalnost reima realnog socijalizma
zavisila je od naroitog odnosa izmedju "svetog" i "profanog", harizmatskih sadraja i
dnevnog uinka ideologije. Hruov je zapoeo, a Brenjev je imao odluujuu ulogu u
razbijanju napetosti i regulisanju drugaijeg odnosa izmedju ovih komponenti. Tenja za
viim standardom je s vremenom potiskivala svetost revolucije. Jo je Hruovljevo
pomeranje klasne borbe na drugo mesto bio poetak ideolokog naruavanja
neprikosnovenosti politike iji je integritet poivao na redovnim propagandnim parolama
d a j e drutvena realnost manje stvarna od partijski disciplinovane sugerisane realnosti. Ali
tek je Brenjev pomirio harizmu ideologije sa idejom realno postojeeg socijalizma i
dozvolio mirenje posebnih privatnih interesa lanova partije sa optim partijskim
transcedentnim interesima (Jowitt 1997). Dakle, perestrojka je dobrim delom kumulativni
rezultat dugog procesa posvakodnevljavanja harizme komunistike partije i njene
ideologije (zasienost ideologijom kod strunjaka i novih generacija). To je bila nevidljiva
osnova sloma socijalizma i poodmakla realnost sa kojom se suoio Gorbaov.
U svetlu ovako vidjenog procesa uloga Gorbaova izgleda manje prekretnika.
Ipak su ocene njegove linosti razliite. Jo za vreme perestrojke sovjetolozi su ga
razliito ocenjivali. Institucionalisti i personalisti su mu davali velike anse, dok su
strukturalisti (koji su tumaili razvojne mogunosti ne toliko aktivnostima uticajnih
pojedinaca koliko drutvenim i privrednim strukturnim uslovima zemlje) bili pesimisti
(Beyme 1998, b S. 29). M. Ra (Rush) je Gorbaova video kao socijaldemokratsko ostrvo
unutar KP SSSR-a i mudrog kada je bilo potrebno prikriti vlastita istinska ubedjenja i
karakter, R. Pajps naprotiv kao "tipinog produkta sovjetske nomenklature". A. Braun
(Brown) posmatra Gorbaova kao evolucionistu, a ne kao revolucionara, tj. kao
pragmatiara, a ne kao ideologa i politiara, "zato to je spojio temperament reformiste sa
velikom sposobnou za uenje i kompromis". Dovit dri da je Pajpsova ocena

Gorbaova, kao tipinog aparatika, besmislena, uprkos tome to je on kao takav bio
priznat u vrhu. Bio je aparatik jedino po tome to je raspolagao harizmom slube (kao
neprikosnoveni gensek). Gorbaov nije bio boraki kadar kao ukov, niti ideolog kao
Lenjin i Suslov, a nije bio ni tehnokrata kao Brenjev. Uostalom u Brenjevljevom
vremenu sjajni teoretiar nikada ne bi mogao da prodre u vrh partije, pa to nije bio ni
kanal uspona Gorbaeva. Dodue to nije bio ni Staljin u periodu kada su ideolozi imali
daleko veu ulogu. Nije nebitno to ni Gorbaov, kaoni Staljin u poetku nisu vidjeni kao
pretnja partiji. Obojica su u poetku bili "tipini produkti", ali su pokrenuli iznenadjujue
pravce otvorivi puteve daleke od zacrtanih. Prvi je unitio stare boljevika, a drugi
svekoliku tradiciju boljevizma. I po stilu rukovodjenja Gorbaov se razlikovao od svojih
prethodnika, jer se elastinije prilagodjavao duhu vremena. Impulsivni Hruov bio je
nepredvidljiv i stalna pretnja sigurnosti vrhu partije i drave. Oktobra 1964. uklonila g a j e
koalicija koju je inio gotovo itav Politbiro. Brenjev je daleko vie od Hruova vladao
osiguravajui saglasnost vrha. Postepeno je irio vlast dovodei svoje ljude, ali nikada
nije menjao osnovne norme sovjetskog sistema. Ni Andropov nije bio reformator, jer je
strepeo od politikog pluralizma. Sve do kraja 1986. na Zapadu se mislilo da e Gorbaov
samo izmeniti stil rukovodjenja i da je i on samo jedan od tehnokrata. Niko nije oekivao
dalekosene promene u sovjetskoj ekonomiji niti u spoljnoj politici (Brown, 1996).
Gorbaov se ponaao u SSSR-u kao zapadni politiar, vie od bilo kog od svojih
prethodnika, pokuavajui da relativizuje partijski aparat u odnosu na dravni, slubu
genseka u odnosu na predsednika, Rusiju u odnosu na druge republike, SSSR u odnosu
na Evropu. Ali ove akcije su relativizovale njegovu vlast. Zato Dovit i zakljuuje da
Gorbaov nije bio genije, niti pragmatini uenik, ve protivreni spoj utopiste i politiki
briljantnog taktiara.
0 ulozi sovjetskog vrha u slomu sistema izneta su razliita miljenja i unutar
struje odmerenijih sovjetologa (Rutland, Smith, Brown, Hough, Jowitt). Kakve su bile
vodje Gorbaov i Jeljcin? Prvi je bio ubedjeni reformista i protivnik partijskih
konzervativaca. Bez Gorbaova promene bi bile sporije i nasilnije. Raspustio je lager da
bi dobio ekonomsku pomo od Zapada za svoje reforme. Kljuni inilac promena u
Istonoj Evropi bila je odluka Gorbaova da napusti politiku sovjetskih vojnih intervencija
(Rutland 1998). Perestrojka je bila "revolucija odozgo" koju je sproveo reformista
Gorbaov, a ne nomenklatura. Koristio je mo genseka plus stranu pomo da bi se
suprotstavio nomenklaturi. Skoro 70% lanova CK bilo je protiv njega, pa ga Braun naziva
kamikaza-politiarem koji je iskoristio mo genseka da potkopa sistem koji g a j e stvorio.
Gorbaov nije hteo da ugrozi Lenjinov kult. Ponavljao je d a j e i Lenjin koristio re glasnost
i da perestrojka izvire iz Lenjinovih "besmrtnih ideja". Ali Gorbaov nije mogao kontrolisati
reforme. Sa oslobadjanjem medija 1987. nepovratno je otvorena brea erozije kulta
Lenjina. Zbivanja su kumulativno radikalizovala ovaj proces. Erozija Lenjinovog kulta tekla
je naporedo sa slabljenjem centralnog autoriteta drave i partije i najavom secesije
republika. Sumnje u Lenjina slabile su legitimnost partije i drave, ali i poverenje u
sposobnost Gorbaova da rei krizu. Ponaanje Gorbaova takodje je remetilo

tradicionalne obrasce kultizacije vlasti. Poto je Gorbaov odbio velianje svoje linosti
nije imao nita od nedodirljivosti prethodnika (Smith 1998). SSSR je u svom razvoju
menjao vodje, ali integracija socijalistikog sistema liena slubene harizme partije i
ideologije bila je nemogua. Gorbaovljev novi stil rukovodjenja nije mogao nadoknaditi
eroziju ideologije. Kada je postalo oigledno da njegova politika ne uspeva kako je
zamiljao, Gorbaov nije mogao prebacivati krivicu na saradnike i podredjene, kao to su
to inili prethodni manje ili vie harizmatski partijski lideri, ve je ova direktno padala na
njega (sultana je od odgovornosti titio veliki vezir koji je u sluaju neuspenih ratova
padao, komununistike vodje bi, menjajui kurs, rtvovali preteno efove policije ili
visoke partijske saradnike, a Gorbaov, lien nedodirljive harizme, direktno je bio na
udaru). Poetkom 1990. poinju otvorene kritike Gorbaova i partije koja se osipala,
novembra 1990. javno uee u paradi i proslavi Oktobra nije bilo obavezno, a ve 1.
maja 1990. bilo je antikomunistikih demonstracija koje su traile ruenje kulta Lenjina.
Zato je ve s prolea 1990. Gorbaov morao priznati "daje krajnje vreme da se prestane
sa apsurdnom idolatrijom Lenjina". Bilo je to naputanje sedam decenija obavezne dogme
i samo slubena potvrda onoga to se ve desilo. Kult Lenjina je oboren, a ruenjem
autoriteta vodje, virus raskola oslabio je kljune integrativne sadraje socijalizma. U
Jugoslaviji su posledice kastriranja Titove harizme bile jo eksplozivnije. Za razliku od
drugih reima nepodeljene vlasti, jednopartijski socijalizam brzo se uruio ne toliko zbog
obaranja harizme vodje, koliko zbog ruenja autoriteta partije koja je obezbedjivala
kontinuitet ideologije.
Rasprostranjeno uverenje o nepromenljivosti socijalizma poivalo je upravo na
iskljuivanju mogunosti ruenja komunistike ideologije. Ima istine u tvrdnji da je
nesposobnost predvidjanja sovjetskog sloma poivala na tome to niko nije predvidjao
reformatora tipa Gorbaova, a to nije pokuavala niti mogla da predvidi ak nijedna
teorija. Formalno se dozvoljavala mogunost promena, ali je samo prorok mogao da
predvidi Gorbaova, izriit je Dovit. On ak sumnja da je i sam Gorbaov mogao da
predvidi svoju evoluciju iz boljevika u menjevika (Jowitt 1997). Inertna zakljuivanja na
osnovu pravila ranijeg toka razvoja SSSR-a nisu doputala iznenadjenja, a teorije o
totalitarizmu sa krutim politikim determinizmom oblikovale su fatalistiku naunu kulturu
sovjetologa. Jedino to se danas moe neto pouzdanije utvrditi jeste ono za ega je
Gorbaov odgovoran i kakvi su mu bili motivi. Nesporno je d a j e hteo da izmeni herojsku,
korumptivnu, monolitnu, ritualistiku komunistiku partiju sa ekskluzivnom vlau. U tom
sklopu "zvezdani rat" ubrzao je prelaz sovjetske elite ka reformi koja je zavrena slomom
SSSR-a. Ako je SDI bila ubrzavalac, "Solidarnost" u Poljskoj bila je "preduzima
razgradnje socijalizma". Naime, ve je poraz poljskih komunista nagovestio da poljska
sadanjost moe biti prethodnica sovjetske budunosti. U naporu da to sprei Gorbaov
je iskopao svoj grob, tvrdi Dovit. Da je Gorbaov bio najvanija figura promena
jednoglasno su se sloili ameriki sovjetolozi, generali diplomate i kongresmeni u raspravi
vodjenoj decembra 1999 u Njujorku na Bruklinkom Nacionalnom forumu. Jeljcin je sruio
iluziju da se reforme mogu sprovesti kroz KP, a najvei doprinos Gorbaova je bio mirno

putanje Istone Evrope i Avganistana iako ni sam nije shvatao krajnji rezultat reformi
(Brookings national Issues Forum 1999).
Sam Gorbaov gledao je na sebe kao na proizvod, ali i kao na protivnika
nomenklature. Okruenje mu je bilo drugaije od Jeljcinovog. Pripadao je generaciji
poslestaljinskih vodja, dok se Jeljcin kretao u politikom prostoru koji je stvorio Gorbaov.
Gorbaova je izabrao partijski vrh, a podrali KGB i armija sve zato da bi poeo rizine
ekonomske reforme i uspostavio vojnu ravnoteu sa SAD (Schlapentogh 1997). U prvim
dvema godinama svoje vlasti Gorbaov je bio "prosveeni boljevik" iz Politbiroa. Poto
napori za reformisanje ekonomije nisu uspeli, on 1987. poinje sa radikalnom politikom
jaanja nezavisnosti ekonomskih subjekata: smanjuje kontrolu drave i partije, jaa
nezavisnost proizvodnih jedinica, liberalizuje politiku cena i slabi dravni monopol na
spoljnu trgovinu. Godine 1990. uloga partije i drave osetno je oslabila, a dravnu
ekonomsku mainu nije zamenio novi ekonomski mehanizam regulisanja trita,
konkurencije i slobodnih cena. Usledili su ekonomski haos, hiperinflacija, korupcija,
kriminal. Zato B. Kagarlitski tvrdi da slom SSSR-a nije bio revolucija koja je sluila irokim
masama. Dravno partijska elita se naporedo sa reformama Gorbaova odluila za trini
kapitalizam. Bio je to oportunistiki odgovor elite na izmenjene uslove. Kljuni period bio
je izmedju 1989. i 1991, kada su regionalne elite napustile Gorbaova i prile Jeljcinu.
Kapitalistiku eru otvorilo je odbijanje republika da plaaju savezne poreze januara 1992.
Usledila je nagla i korumptivna privatizacija koja se otela dravnoj kontroli i prela u ruke
menaderske klase. Postojala je "prokapitalistika koalicija", iako se ne moe govoriti da
je restauracija kapitalizma bila relativno spontana i oekivana. Uvodjenje kapitalizma
1992. bio je verovatno vie incident nego namera (Cit. prema Rutland 1998). Nije bilo
koherentne elite koja bi koila taj proces. Deri Haf misli da je na delu bila revolucija
srednjeg sloja, koja je teila tritu. Za razliku od "gorbocentrine" teze Ari Brauna, Haf
istie ulogu Jeljcina i borbe unutar elite (Cit. prema Rutland 1998). Jeljcinova ok-terapija
januara 1992. kompletirala je Gorbaovljeve reforme. Ovaj drugi uzalud se nadao se da
e reformski komunisti pobediti na izborima u Istonoj Evropi. Haf pokazuje haos,
konfuziju, neizvesnost i otvoreni proces koji se mogao i drugaije okonati. Od 1990.
Gorbaov postaje umoran i depresivan, a Jeljcinu je politiki instinkt pomogao da prigrabi
vlast. Za Brauna Gorbaovljeva politika bila je trijumf u toku koje je veliki reformator
oslobodio Rusiju od njene istorijske opsesije, za Hafa, pak, bila je to tragedija drave.
Podeljenost amerikih naunika nije iezla ni nakon pada Gorbaova.
Prikazujui novu knjigu S. Koena (Cohen) ameriki sovjetolog R. Kaplan skrenuo je
panju na to da razlike izmedju revizionista i teorija o totalitarizmu nisu iezle ni 1992.
nakon sloma SSSR-a. tavie, zaotrene su u objanjenju poslesovjetskog haosa. Koen
kritikuje ameriku podrku Jeljcinu i demonizaciju Primakova, drei da je Jeljcin
odgovoran za poslesovjetski slom ruske privrede i politike. ak i pre ruskog finansijskog
sloma avgusta 1998, u kom su zapadni ulagai izgubili 10 biliona dolara, ruska
proizvodnja iznosila je polovinu od one iz ranih 1990-ih (Kaplan 2000). Koen napada
Pajpsa i Beinskog zbog nekritikog poslehladnoratovski trijumfalizma, tj, njihovih tvrdnji

da su jo 1980-ih toboe znali da SSSR-u nema spasa. Njima nasuprot Koen je uvideo
1990-ih da e i kapitalistika ok terapija u Rusiji doiveti slom. Teorije o totalitarizmu su
tokom 1990-ih uporno osmiljavale ameriki poslesovjetski stereotip o pouzdanom
demokrati Jeljcinu i loem neokomunisti Primakovu. Revizionisti, pak, tvrde da je upravo
Jeljcin 1991. razbio SSSR i stvorio birokratski vakuum: 1992-93. usledila je hiperinflacija i
ekonomska ok terapija, zatim rat u eeniji, 1998. devalvacija rublje i bankrot, a 1999.
designacija Putina, KGB kadra. Dok bivi hladnoratovci hvale Jeljcina, revizionisti su u
njemu videli neocaristikog vladara koji je razorio proces demokratizacije, istiui
Primakova koji je bio oprezniji prema radikalnim reformama. Malia, pak, nasuprot Koenu,
ponavlja u imanentnom duhu daje sadanji haos posledica teke sovjetske prolosti, a ne
greaka u poslednjoj deceniji (Kaplan 2000). Ovom gledanju bliski su pisci koji umesto
Gorbaova istiu Jeljcin-faktor. Upravo je Jeljcin skresao vojni budet, vojsku i
vojnoindustrijski kompleks, smanjio nuklearni vojni arsenal i to je najvanije, odustao od
sovjetskh imperijalnih pretenzija. Sve to nije mogao da uradi dok nije zabranio KP SSSRa to Gorbaov nije nameravao. Konzervativni sovjetolozi idu ak dotle da porede Jeljcina
sa Linkolnom i De Golom koji su bili kadri da u krizi sauvaju naciju. Nije Gorbaov, nego
Jeljcin decentralizovao Rusiju i stvorio novu rusku politiku, a da pri tome iz anarhije nije
iziao novi tiran (Aron 1999) Kada je oktobra 1991. dobio od kongresa narodnih deputata
Rusije podrku za plan privatizacije, rekao je da je prolo vreme "sitnih koraka", da
samoduboke reforme mogu da spasu Rusiju od dezintegracije, ljude od siromatva, a
dravu od sloma. Krajem decembra 1991. u TV govoru naciji Jeljcin ekonomsku revoluciju
naziva "dekomunizacijom Rusije", ponavljajui da nije poraena Rusija nego komunizam,
i da nema vie gvozdene zavese. Ali, koliko je ovaj istorijski izbor stajao Rusiju ivota, s
razlogom se pitaju revizionistiki sovjetolozi koji su korigovali euforine ocene Jeljcina i
njegovo izdizanje iznad Gorbaova katastrofalnim podacima o rtvama poslesocijalistike
bede u Rusiji 1990-ih (Getty 2000).
Ovde se ponovo otvara staro pitanje o ceni drutvenih promena. Moe li se,
naime, cena naglog preobraaja SSSR-a pravdati u burkhartovskom i hegelovskom tonu,
tj. priznanjem da istorijska veliina nije moralni atribut niti privatna vrlina, da veliki ovek
ne mora biti u moralnom pogledu uzoran, niti oseajan niti imati umetnikih i naunih
sklonosti. Da li on mora pre svega biti biti sposoban za dugi korak, dui od onog koji
obian ovek preduzima u zadovoljavanju vlastitih interesa? Ili je ubedljivije pravdanje
Jeljcinovog antikomunizma ne manje ortodoksno gledanje da sloboda nije demokratija,
ve samo njen nuan uslov, i da istorijske linosti-oslobodioci nisu demokrate. Jeljcin je
poslao 1994. vojsku u eeniju, parlament pretvorio u farsu, oslanjao se na korumptivnu
vlast koja se splela sa novim ekonomskim magnatima tipa B. Berezovskog. Premda nije
bio demokrata, Jeljcin je bio "prijatelj" demokratije, tvrdi Aron, na onaj isti nain na koji je
slavni robovlasnik T. Jefferson, koji je proklamovao da se svi ljudi radjaju jednaki, bio
"prijatelj" jednakosti. Premda je Jeljcinova politika bila autoritarna i korumptivna, upravo je
on stvorio uslove za modernu kapitalistiku demokratiju: slobodni izbori, opozicija,
demilitarizacija drave i drutva, decentralizacija drave, privatizacija ekonomije, sloboda

tampe, nezavisno sudstvo. Jeljcin je Rusiju oslobodio etiri stolea dugog imperijalizma,
militarizma, krutog centralizma prekidanog fazama strane anarhije (Aron 1999). U ovoj
apologiji Jeljcina prepoznatljiva je logika autoritarne modernizacije, ali sa obrnutim
predznakom. Naime, ako su autoritarne mere u slubi uvodjenja kapitalizma, samim tim
su demokratske. Da cilj opravdava sredstva, bio je stereotipni prigovor, ranije upuivan
komunistima. Sada je, medjutim, u pozitivnom smislu ugradjen u apologiju kapitalizma.
Idejnopolitike iskljuivosti u odnosu prema socijalizmu nisu u sovjetologiji oslabile ni
nakon nestanka SSSR-a ve se tvrdokorno odravaju i kod vidjenja uloge kljunih linosti
poslesovjetske Rusije.

2. 4. Slom razvijenog socijalizma i iluzije

o prognostikim sposobnostima misli o drutvu
Kraj hladnog rata, najznaajniji dogadjaj u drugoj polovini veka, iznenadio je
zapadnu nauku o medjunarodnim odnosima do te mere da joj je ak osporena svaka
prognostika sposobnost. Zato nauka nije mogla da predvidi slom realsocijalizma i da li
se iz naknadnih objanjenja ovog sloma mogu izvui pouke koje bi poveale prognostiku
sposobnost? Koji su naunici priznali slabost prognoza, a koji ne? Pada u oi
samokritinost otvorenijih sovjetologa-revizionista i tvrdokorna ubedjenost antitotalitarnih
analitiara. Premda je odavno uoeno da nauka o drutvu ne moe predvideti globalne
procese, jednako kao to metereolozi ne mogu predvideti vreme idue godine, ipak nije
ubedljiva odbrana ove nemoi tvrdnja d a j e zadatak drutvenih nauka da objasne, a ne da
predvide. Uostalom nemo pedvidjanja nije mnogo sputavala oprez sovjetologa u
prognoziranju toka drutvenih procesa, tj. odustajanje od pretenzije od koje se uzdravaju
ak i mnogi u prirodnim naukama? Jedan od razloga uzdravanja od ovog opreza je
svakako opredeljenje naunika, koje je vera u vlastitu viziju gonila da potrae oslonac i u
budunosti. U savremenoj epohalnoj svesti, proetoj kombinacijom nihilizma postmoderne
i liberalnog tehnokratizma, teorije o drutvu optuene su da nisu vie od anahronih 19vekovnih "velikih pria". U antiteorijskom duhu vremena slabi uticajnost makroteorija, a u
misli o politici o teorijskoj krizi svedoi i neodgovorno razbijanje filozofsko-politike
tradicije (Boron, p. 47). Jo je Guldner primetio da su drutvene nauke najplodnije kada
se suoavaju sa promenama i krizom. Osim izazova krize, uslov naune plodnosti je
otvorenost prema ukljuivanju tumaenja iz rivalskih teorija, tj. susret razliitih pristupa i
razliitih disciplina. Treba ouvati disciplinarni identitet u spoju sa medjugranskim
kapacitetom (Allardt 1999, p. 15). Prvi uslov podrazumeva sposobnost jasnog
razlikovanja trajnog od efemernog, a drugi, inkluzivnost, tj. teorijsku sposobnost da se u
vlastiti pristup konstruktivno ukljue elementi pristupa drugih disciplina.
Sloenu uzronost sloma socijalizma ini mrea nunih, ali zasebno uzeto
nedovoljno jakih kriznih procesa. Dinamika istekla iz njihovog medjudejstva i
kumulativnog uticaja pogrenih odluka iz prolosti, izmenjenih politikih koalicija kao i
nenameravanih posledica Gorbaovljeve liberalizacije bila je u osnovi sluajna. To je bio

"dug, sloen i nepredvidljiv proces" slae se vie sovjetologa (Mller 1998, S. 67-68).
Dakle, ako je nauka i bila kadra da analitiki razdvoji pojedine krizne tokove, i jo u
periodu njihovog trajanja uoi njihove uzroke, bila je bespomona kod prognoze u osnovi
sluajnog proimanja, podudaranja ili pojaavanja ovih tokova, kao i kod odredjivanja
trenutka i take na kojoj e njihovo sloeno medjudejstvo odvesti sistem slomu. Ovako
razloeno istorino strukturalno objanjenje nepredvidljivog "sluaja" bi trebalo odvajati od
samo naizgled slinih personalistikih tumaenja kao to je npr. gledite amerikog
istoriara V. Lakera (Laqueur) koji kae da je bila velika uloga sluaja u stvaranju
sovjetskog sistema zbog Lenjinovog prisustva, ali i u njegovom slomu zbog prisustva
Gorbaova. Sluaj se ne moe svesti na linu aktivnost. Uloga sluaja je sloenija i moe
se pouzdanije odrediti tek kada se istorijski proces razloi na vie kriznih tokova, a linosti
shvate kao posrednici, ubrzavaoci ili preusmerivai (a ne tvorci) ovih tokova u pravcu
njihovog kumulativnog manje ili vie eksplozivnog delovanja. Bez poimanja karaktera
spoja kljunih procesa svaka procena uloge znaajnih linosti vodi personalistikom
tumaenju.
Da su razlike u tumaenju determinizma sloma socijalizma bile samo ili preteno
akademske, naunici bi verovatno dospeli do vieg stupnja saglasnosti. U ovim
sporovima nikada ne treba zaboraviti ulogu vansaznajnih inioca i to ne samo kod
iskljuivih verzija. Normativna antitotalitarna struja precenjivala je snagu prinude u
socijalistikim sistemima, ali su i pozitivisti sine ira et studio imali vannaune motive. Ex
post facto proroci vraaju se klasinim liberalima Mizesu i Hajeku, koji su mnogo pre
sloma tvrdili da socijalizam kao privredni sistem ne moe funkcionisati zato to nema
inovacija i motivacija. Medjutim, posle sloma socijalizma ak i korigovani realni podaci
pokazivali su da je rast postojao celih 50 godina, a da ga tavie nije bio kod mnogih
zapadnih zemalja.
Kod sovjetologa nije samo ostraeni normativizam bio prognostiki
bespomoan, nego su to bili i suvi opisi vodjeni umerenijim neprihvatanjem socijalizma.
Sorokin i teorije o konvergenciji nisu bili noeni negativnom vizijom socijalizma ve su se
nadali sintezi dva sistema. Kod Sorokina to je 1944. zvualo kao nada emigranta da e
teorijski izmiriti staru i novu domovinu. I u periodu detanta mnogi sovjetolozi nisu
predvidjali propast socijalizma nego mirnu sintezu dva sistema. Krajem XX veka trijumf
"pobednika" ubrzo je smenilo razoarenje: Trei svet propada jer veliki deo zapadne
pomoi odlazi na stabilizaciju demokratije u Istonoj Evropi. Beda, nacionalni sukobi i
migracije dodatno su razbili iluzije o poslekomunistikom napretku. Globalizacijska vizija
jedinstvenog sveta i "svetsko trite iznad svega" potisnuli su zalaganja za planiranjem. U
sociolokoj teoriji pomera se prioritet istraivanja sukoba sa klasnih na medjunacionalne.
Ovi globalni procesi i drutveni potresi uticali su na stvaranje novih teorija, ali i na
obnavljanje ranijih neslaganja.
Najvie su se razilazila miljenja u pogledu sposobnosti reformisanja
socijalizma. ak i oni koji su u to sumnjali, nisu verovali u njegovo mirno uruavanje.
Unutar teorija o totalitarizmu bila je sasvim usamljena oprezna prognoza Karla Doja iz

1953: "Posmatrano na dugi rok, moda je svaki totalitarni sistem sklon preoptereenju
naredbodavnog centra ili automatskoj koroziji vlastite izvorne centralistike strukture i
njenom ubrzanom raspadanju na odvojene delove" (Deutsch 1974, S. 212). Ve je reeno
da vansaznajni inioci nisu bili bezuticajni kod prognoziranja. 0 njihovoj snazi u amerikoj
sovjetologiji svedoi duga napetost izmedju teorija o totalitarizmu i tzv. revizionista, koju
su krajem 1980-ih izraavale razlike izmedju Riarda Pajpsa i Deri Hafa. Pajps je bio
lan Reganovog "Komiteta za savremenu opasnost" i specijalni savetnik "Saveta
nacionalne bezbednosti" za "sovjetska i istonoevropska pitanja". Zalagao se ne samo za
politiku zapreavanja (containment), nego i za roll back (survavanje) komunizma
ideolokim i ekonomskim ratom. Njegov revizionistiki oponent Haf savetovao je otvaranje
SSSR-a, tj. njegovo ukljuivanje u svetsku privredu. Pajps se otro protivio susretu
Regana i Gorbaova i pregovorima sa sovjetima, dok su revizionisti bili za saradnju
(Mller 1998, S. 70-71). Upravo zbog pomenutih iskljuivosti, tvrde Bajme i Koks,
normativistike teorije o totalitarizmu nisu bile kadre da predvide slom socijalizma (Beyme
1998 b, S. 29, Cox 2000), dok su gledanja sovjetologa revizionista o konvergenciji
sistema bar donekle doputala mogunost njegove mirne transformacije.
Premda razliito akcentovan, antitotalitarni pristup jo uvek je uticajan u
prouavanju SSSR-a. lako politiki razumljiv, bio je to uvek konzervativni standard
vremena. Rairenost pojma totalitarizam, kojim je socijalizam neretko izjednaavan sa
nacizmom, trebalo je da moralno pravda hladnoratovsku politiku Zapada, lako ideoloki
funkcionalne, u prognostikom pogledu mogunosti teorije o totalitarizmu bile su
neznatne. Istini za volju, ni druga generacija sovjetologa, koja nije bila idejno niti politiki
optereena teretom "totalitarnog", nije u predvidjanju bila mnogo uspenija od svojih
manje liberalnih antitotalitarnih prethodnika? Nije, dakle, samo mrnja prema SSSR-u
mutila pogled emigrantima, sledbenicima teorija o totalitarizmu i svim onima koji su
demonizovali socijalizam, nego su zakazale i prognoze miroljubivih teoretiara
konvergencije sistema koji su verovali u tehnoloko-ekonomske sposobnosti
prilagodjavanja socijalizma. Osim toga, greili su i neutralni pozitivisti. Da li je jedan od
optih razloga previda bila preterano bekonovski optimistika racionalistika vera u
nauku? Ili je jo laki ex post odgovor da je ne mali broj sovjetologa i sam naseo
ideolokom samopredstavljanju socijalizma?
Ne treba se uputati u nagadjanja nego samo uoiti da greke u prognozama
nisu bile iste prirode. Tvrde predrasude o socijalizmu uticale su na to da mnogi
konzervativci nisu verovali da je mogue da neko kao Gorbaov dodje na vlast. ak su i
oprezniji analitiari perestrojku shvatali kao trik ili bili uvereni da e Gorbaov biti sruen.
Niko od zapadnih analitiara medjunarodnih odnosa nije verovao da e SSSR napustiti
istonu Evropu. Neki su, dodue, predvidjali pu, ali malo ko dezintegraciju federacije.
Zbog neuspeha da predvidi uruavanje drave ije je strukture, vodje i politiku studirala
detaljno preko 40 godina britanski politikolog Koks govori o kolektivnom debaklu naune
discipline - medjunarodnih odnosa. Jedan od razloga previda je dominacija empirizma u
misli o drutvu, pa su makroteorijska predvidjanja preputena novinarima. Trivijalniji

razlog neuspeha prognoza je to to su mnogi na zapadu zavisili od manje ili vie realne
sovjetske opasnosti: obavetajne slube, vojska, vane grane industrije, diplomatija, pa i
sovjetologija (Cox 2000). Politiki neprijatelj bio je razlog njihovog postojanja, pa je teko
bilo zamisliti da e jednoga dana nestati antikomunizam od ega su iveli, koji im je
pruao politiki i profesionalni identitet. Osim toga, precenjivanje uloge sile u SSSR-u
jaalo je veru u trajnost socijalizma kod sovjetologa. Precenjivane su politike rezerve
kojima se sistem moe reprodukovati, a zapostavljana analiza sovjetske ekonomije.
Korejski rat trajno je uvrstio antikomunistiku histeriju u SAD sa stereotipom da je SSSR
nuno ekspanzionistiki zato to je antikapitalistiki. Teorija se manje pitala da li je SSSR
ekonomski kadar za ekspanziju. Slubena ocena CIA iz 1982. bila je da je sovjetska
ekonomija u krizi, ali da ima dovoljno rezervi da se odri (Cox 2000). Osim toga, i
nepoljuljano verovanje da se SSSR nee nikada povui sa osvojenih pozicija, pomae da
se objasni neuspeh sovjetologa u predvidjanju najvanijeg stratekog poratnog dogadjajasovjetskog rasputanja lagera. Istini za volju bilo je dosta razloga da je i samo pominjanje
ove mogunosti dugo izgledalo naivno. Tek od sredine 1970-ih, kada je poelo sve vee
zaduivanje realsocijalizma kod Zapada, poele su da slabe teorije o konvergenciji
sistema koje su najvie verovale u sposobnost prilagodjavanja socijalizma, a u perestrojki
su stvari postale jo oevidnije. Medjutim, i posle toga teko je za slabost sovjetologije ili
za tvrdi stereotip proglasiti uverenje koje je iskljuivalo mogunost ruenja socijalizma od
samih komunista. Bila je to gotovo nepredvidjiva mogunost, pogotovo u hladnom ratu,
gde je antisovjetska usmerenost suzbijala svaku primisao o radikalnim reformama
socijalizma odozgo.
Kod ex post facto objanjenja sloma olako su izricane tvrdnje da je sovjetski
sistem morao propasti zbog ekonomskih razloga. Medjutim ovim apriorizmom ne mogu se
objasniti faze sovjetskog privrednog rasta, niti nadmo sovjetske ratne industrije
nadnacistikom, koja se u ratu oslanjala na pripojene industrijske kapacitete gotovo cele
srednje i zapadne Evrope? Naivno je verovanje da je Crvena armija porazila Wehrmaht
zahvaljujui nadmonom borbenom moralu ili saveznikoj pomoi. Wehrmaht nije imao
nita loiji moral, a saveznici su u Evropi otvorili ozbiljniji front tek juna 1944. ekajui da
se nacizam i boljevizam uzjamno iscrpe. Ozbiljnija su objanjenja ishoda Drugog
svetskog rata nadmonou ratne ekonomije, ne samo amerike nego i sovjetske.
Hobsbaum nije bez dobrih razloga prihvatio Dojerovu ocenu da bi se Staljin teko
odupreo Hitleru bez sovjetske industrijalizacije 1930-ih godina. umpeter je takodje bio
akutno svestan ove okolnosti jo 1942, pa je pitanje je da li je Bajme u pravu kada tvrdi da
se ekonomija due od politike teorije varala o stabilnosti realnog socijalizma, lako u
zapadnoj politikoj teoriji nije nikada prihvatana diktatura, ipak je centralnom planiranju
priznavan uinak. Planiranje su uvaavali ne samo kejnzijanaca (Myrdal, Tinbergen) ve i
umpeter. Dakle, istorija socijalizma nije pravolinijski tok, ve sled sastavljen od niza
manje ili vie razliitih faza u kojoj racionalnost ekonomije i privrede nije uvek bila na
istom nivou. Prognostika slabost sovjetologije delom je izvirala iz preovladjujue
imanentne vizije sovjetskog razvoja bez kolebanja u politici i privredi. Na slinoj metodskoj

osnovi poivaju i savremene teorije o totalitarizmu. Uporno ponavljanje da su uzroci

sloma u fatalnoj logici socijalizma, koji se u sutini nije mogao menjati niti reformisati,
poiva na poimanju 74 godina duge istorije evopskog realnog socijalizma kao ispunjenja
teleologije. Ovaj i slini oblici "retrodiktivnog determinizma" ne mogu biti pouzdana
osnova misli o drutvu (Mller 1998, S. 66). Levinovo upozorenje da se kod sovjetske
istorije radi o nekoliko prilino razliitih faza sa vlastitim zakonomernostima plodniji je
okvir za prouavanje konkretnih uzroka raspada od imanentno teleolokog pristupa teorija
o totalitarizmu, koje gotovo iskljuivo polaze od istorijski nediferenciranog primata politike
u socijalizmu. Razvoj je bio neprozirniji za teorije koje su bile manje kadre da prihvate
njegovu neravnomernost.
Sa pomenutom jednostranou povezana je jo jedna dogma koja je spreavala
preciznije predvidjanje. U liberalnoj misli neopravdano se potiskuje gledite o pluralizmu
razvojnih trendova. Posle 1989. liberalno ortodoksno gledanje d a j e modernizacija spojiva
samo sa civilnim drutvom, gotovo da je opteprihvaeno. Nova epohalna svest ustoliila
je novu viziju poeljnog razvoja, ali je pogreno istu neistorijski primenjivati na prolost i
apsolutizovati na budunost. Postmoderna je dobro uoila idejnu zasienost na koju
reaguju neuskladjeni spontani pokreti bez velikih ideolokih ciljeva. Ali zbog privredne
bede, koja je nadivela slom socijalizma, teko da e se u Istonoj Evropi razviti istinski
poslematerijalistiki pokreti u smislu postmoderne. Naprotiv nastali su novi
visokomaterijalizovani etniki pokreti. Jednaine socijalizam=izobliena moderna, a
poslesocijalizam= prosveena postmoderna su pogrene. Socijalizam treba shvatati kao
vieslojan i protivrean spoj modernih i nemodernih crta. Postmodernistiko izvanklasno
tumaenje erozije socijalizma kao krize moderne bie kratkog daha zbog problema
siromatva, migracija, razaranja okoline i nacionalnih sukoba. To ve pokazuju masovni
otpori globalizaciji. U potpuno deterministikom i strukturno stabilnom svetu lienom
haosa bila bi mogua pouzdanija predvidjanja toka razvoja nego to je to bilo mogue
tokom XX veka. Medjutim, u nestalnom svetu punom previranja, sa irokom lepezom
razvojnih alternativa, isteklih iz kombinacija raznovrsnih sukoba i nejednakosti, koji se
uzajamno pojaavaju i neutralizuju, prognoze su jo uvek blie skalama racionalnih
oekivanja nego obrascima sigurnijih predvidjanja.

Literatura:
A Brookings National Issues Forum (1999): The End of the Cold War and What's
Happened in the Ten Years Since (Transcript of Panel
Discussions)
www.brook.edu/comm/transcripts/19991202b. htm
Ackermann Ulrike (1999): Antitotalitre Traditionen im Kulturvergleich - Ein deutschfranzsischer Intellektuellenstreit, Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades (Dr. rer. soc.)
des Fachbereichs gesellschaftswissenschaftender Justus Liebig-Universitt Giessen,
Frankfurt/M. (elektronsko izdanje); URL:bibd.uni-giessen.de/gdoc/1999/unid990050a.htm

Allardt, Erik (1999): The Future of the Social Sciences in the 21st century-A Comment,
Current Sociology, Vol. 47. No. 4.
Aron, Leon (1999): A Search for a Historic Yeltsin
A Bradley Lecture delivered at the American Enterprise Institute
November 8,1999. http://www.aei.org/bradley/b110899.htm
Baron, Nick (2000): "History, Politics and Political Culture: Thoughts on the Role of
Historiography in Contemporary Russia", Cromohs, 5 (2000).
Barth, D. Christopher (2001) The Decline and Death of the Soviet Union: 1970s Detente
through the Present, Anchorage, Alasca 14.1. 2001
Bensaid, Daniel (1999): A reply to the Livre noir du communisme,
www.internationalen.se/sp/991 ,htm991 .htm
Besancon, Alaine (1998): Forgotten Communism, Commentary (New York), Vol. 105,
january1998 (prevod sa francuskog)
Beyme, Klaus von (1998 a): Der Zusammenbruch des Sozialismus und die Folgen fr die
sozialwissenschaftliche
Theoriebildung;
www.math.uni-potsdam.de/coeitner/
QUELLEN...OS/artikel13.htm.
Beyme, K. (1998 b): Totalitarismus - zur Renaissance eines Begriffes nach dem Ende der
kommunistischen Regime, u A. Siegel, hrsg. Totalitarismustheorien nach dem Ende des
Kommunismus, Kln, Bhlau.
Boron, Atilio, A. (1999): A Social Theory for the 21st Century? Current Sociology, Vol. 47.
No. 4.
Boswell, Terry (1995): Hegemony and Bifurcation Points in World History, Journal of
World-Systems Research, 1995, Volumel, No. 15.
Brown,
Archie
(1996):
The
Gorbachev
Factor
Chapter
One;
http://washingtonpost.com/ws-srv/style/longterm/books/chap1/gorbache.htm
Brookings National Issues Forum (1999) The End of the Cold War and What's Happened
in the Ten Years Since (Transcript of Panel Discussions) www.brook.edu/comm/
transcripts/19991202b.htm
Brzezinski, Zbigniew (2000): A Post-divided Europe - Principles and Precepts for
American Foreign Policy, http://www.si.edu/news/speeches/brzezinski.htm
Corcoran, Edward, A. (1990): Perestoika and the Soviet Military - Implications for U. S.
Policy, Policy Analysis No. 133, May 29,1990.
Courtis, S. u. a. (1999): Das Schwarzbuch des Kommunismus - Unterdrckung,
Verbrechen und Terror (prevod sa francuskogl Ed. 1997), Mnchen, Piper, 2. Deutsche
Auflage
Cox, Michael (2000): The End of the Cold War and why we failed to predict it, The
Electronic Review of World politics Vol 1 (2000), No. 2
Deppe, Frank (1997): Fin de Siede - Am bergang ins 21 Jahrhundert, Kln, Papyrossa.
Deutsch, Karl, W (1974): Rise im Monolith: Mglichkeiten und Arten der Desintegration in
totalitren Systemen (1. Aufl. 1954), u B. Seidel, S. Jenkner, hrsg, Wege der TotalitarismusForschung, Darmstadt, Wissenschaftliche Buchgesellschaft.

Frank, Andre Gunder (1992): What went wrong in the "Socialist" East? Excepts from a
longer
article
by
Andre
Gunder
Frank
University
of
Amsterdam;
www.etext.org/Politics/progressive.Sociologists/authon/frank.gunder/Soviet-Extracts
Getty, Arch, J. (2000): The Future Did Not Work, The Atlantic Monthly, March 2000,
Volume 285, No. 3.
Hantington, Semjuel (1998): Sukob civilizacija - i preoblikovanje svetskog poretka (prevod
s engleskog), Podgorica, CID.
Hobsbawn, Eric (1994): The Ages of Extremes, London (neobjavljeni rukopis
srpskohrvatskog prevoda).
Jowitt, Ken (1997): Explaining the end of Soviet power - Really Imaginary Socialism, East
European Constitutional Review, Vol. 6, No. 2-3
Kaplan, Robert, D (2000): Failed Crusade, America and the Tragedy of Post-Communist
Russia, New York Times, October 8, 2000.
Kulji, Todor (1989): Birokratija i kadrovska uprava, Beograd, Nauna knjiga.
Kulji, T. (1994): Oblici line vlasti, Beograd, IPS.
Lewin, Moshe (1997): Achtzig Jahre nach der Oktoberrevolution - Warum die Sowjetunion
die Welt faszinierte, Le Monde diplomatique, November1997.
Lewin, M. (1998): A Country falling apart - The collapse of the Russian state, Le Monde
diplomatique, November 1998.
Lovell, Tom (1996/97): The Fall of the Soviet Union: whys and wherefores, Raleigh Tavern
Philosophical Society - Papers, Vol. 1.
Motyl, Alexander, J. (2000): Liberalism, Nationalism, and National Liberation Struggles
http://www.bgu.ac.il/humphrey/seminar/alex.htm
Mller, Klaus (1998): Totalitarismus und Modernisierung - Zum Historikerstreit in der
Osteuropaforschung, u A. Siegel, hrsg., Totalitarismustheorien nach dem Ende des
Kommunismus.
Pipes, Richard (1996): Ronald Reagan and the Fall of Communism Intellectual Capital,
March 13,1996.
Pipes, R. (2000): The Last Empire - Adapted from the essay "The Fall of Communism"
Hoover Digest, 2000 No. 1
Rozov, Nikolai (1995): The electronic Journal of Sociology http://www.etext.org/
politics/World.Systems/wsn-archives/9510-95
Rutland, Peter (1998): Explaining the Soviet Collapse, Transitions, February 1998.
Shlapentokh, Vladimir (1997): How Colossus Fell: The Collapse of the Soviet Empire
http://www.msu.edy/schlapent/sovhistory.htm
Schmid, Bernhard (1997): "Schwarzbuch: Fragwrdige Opferbilanz", Vorwrts (Zrich) 28.
11.1997.
Schmierer, Joscha (1997): "Zeitalter der Globalisierung", Komunne 1997/8;
http://www.succex.ac.uk/users/hafa3/global1htm
Shaw, Martin (2000): Theory of the Global State: Globality as Unfinished Revolution
Cambridge University Press 2000.
Elektronsko izdanje: http://www.succex.ac.
uk/users/hafa3/global1 htm

Simensen, Jarle: (1999): Democracy and Globalization: Nineteen Eighty-nine and the
"Third Wave" Journal of World History, Vol. 10. No. 2.
Smith, Trevor, J. (1998): The collapse of the Lenin personality cult in Soviet Russia, 19851995, The Historian, Winter 1998.
umpeter, Jozef (1960): Kapitalizam, socijalizam i demokratija (prevod s engleskog),
Beograd, Kultura (1. Edit. 1942).
The
Electronic
Journal
of
Sociology
(1995)
http://www.etext.org/Politics/
World.systems/wsn-archives/95/10-95
Uhler, Walter C. (1997): Ending the Cold War: The Gorbachev Factor by Archie Brown,
Oxford University Press, 1996, Bulletin of the Atomic scientists Jan/Feb. 1997 Vol. 53, No. 1.
Vujai, Veljko (1996): Istorijsko naslee, nacionalistika mobilizacija i politiki ishod u
Rusiji i Srbiji, Sociologija Vol. XXXVIII (1996), N. 3.
Wallerstein, Immanuel (1999): "Globalization or The Age of Transition? A Long-Term View
of the Trajectory of the World-System", Fernand Braudel Center, http://fbc.
binghampton.edu/wtrajws.htm
Wallerstein, I. (2000): The Racist Albatross, Eurozine, September 14th, 2000.
Zitelmann, Rainer (2000): Leserbrief, Die Welt 1. 6. 2000.
Zubok, Vladislav M. (2000): Gorbachev's Nuclear Learning - How the Soviet leader
became a nuclear abolitionist, Boston Review, April/May 2000

3. Fireova kritika socijalizma*

Posle nestanka evropskih jednopartijskih socijalistikih reima i bipolarne
ravnotee u svetu dolo je do snanog pomeranja politikog klatna udesno. Moglo se
pretpostaviti da e sa propau evropskog jednopartijskog realnog socijalizma
antikomunizam postati izlian. Medjutim, to je alternativa savremenom kapitalizmu
postajala bezopasnija to se zaotravao obraun sa njom. Izmenjen je i odnos prema
kapitalizmu. Kritika kapitalizma sada je postala laka jer se oslobodila prigovora da ide na
ruku "socijalistikom totalitarizmu", a kapitalistiki sistem je na Zapadu ostao jedini realni
predmet kritike. Kapitalizam je izgubio svog "totalitarnog" rivala koji mu je sluio da sebe
stalno istie kao ogledalo slobode i ostao bez najjaeg argumenta - realne komunistike
opasnosti. Sada je valjalo oiveti negativnu prolost socijalizma kao antitezu jedinoj
moguoj gradjanskoj demokratiji. Otuda uprkos otsustvu realne socijalistike pretnje njeno
pojaano moralno unitavanje. Svaki reim opravdava se pobedom nad rivalom koja je
vanija to se poraeni protivnik prikazuje u gorem svetlu. Socijalizam se posle 1945.
netedimice pravdao pobedom nad zloinakim faizmom, a liberalni kapitalizam nad
ekstremnim desnim totalitarizmom. Devedesetih godina otpao je jedini preostali razlog da
se evropskom socijalizmu ukazuje i protokolarno potovanje kao to se potuju
predstavnici svake "realno postojee" vlasti. Sve dok je Zapad bio prinudjen da prihvati
postojanje istonog bloka, potovao je i priznavao njegove drave i sve do tada je
"carstvo zla" relativisao sraunatim diplomatskim respektom (npr. Brenjeva ili Honekera
je primao sa poastima). Kada su s vlasti pale komunistike partije, nestala je i svaka
primisao da ima alternative kapitalizmu. Premda je javnog neprijatelja (koji je svakoj
ideologiji neophodan) trebalo traiti na drugoj strani, otvorio se i prostor nesluenih
iskljuivih negacija starog neprijatelja - socijalizma. U tome je prednjaila preobraena
biva leviarska inteligencija koja se zbog ranije podrke socijalizmu sada iskupljivala
njegovom demonizacijom. Posle raspada lagera i KP SSSR-a izostali su razlozi da se
socijalizam na bilo koji nain uvaava. Samo kapitalizam odgovara ljudskoj prirodi, a onaj
ko drugaije misli je zatonik iluzija ili totalitaran. Drugim reima, ako danas u kapitalizmu
neko izgladni to je otuda to malo jede. A masovne nasilne smrti slobodnog Zapada nisu
zloini nego "cena slobode" i odbrane ljudskih prava i demokratije. Leevi Gulaga i
Auvica nisu isto to i leevi u Vijetnamu i ileu. Iezli socijalizam nije dovoljno
zaboraviti, ve njegovu prolost treba preraditi u iluziju i totalitarizam. Ovde bi trebalo
pokazati na primeru jednog uticajnog pisca kako se u novoj epohalnoj situaciji misao o
drutvu odnosi prema socijalizmu. Zato se teko oteti demonizaciji poraenih reima i da
li istorija pobedniku prata zauvek?

* Ovaj prilog objavljen je u asopisu "Sociologija" Vol. XLII (2000), No. 2.

3.1. Neravnomerni razvoj antikomunizma

Na gornja pitanja jo uvek je teko odgovoriti, ali je vidljivo da ideolokom
pobedniku na kraju XX vekapripomaei nauka. Nikakvo udo, jer misao o drutvu nikada
nije bila imuna prema epohalnim ideolokim obratima. Menjaju se i kritike socijalizma: od
ranih marksistikih kritika boljevizma (Luxembourg, Kautsky, Trocki) preko razliitih
medjuratnih disidentskih osporavanja (Souvarine, Grossman, Burnham), hladnoratovskih
idealnotipskih teorija o totalitarizmu koje su poredile ili izjednaavale komunizam sa
faizmom (Talmon, Friedrich, Arendt), njihovog slabljenja od kraja 1960-ih do postupne
obnove iskljuive kritike socijalizma kod francuskih novih filozofa (Glucksmann, Levy),
nemakih revizionista (Nolte), amerikih liberala (Huntington, Fukuyama) sve do
preobraenih francuskih komunista i maoista (Furet, Courtois). U idejnopolitikom
pogledu ojaale su razliite verzije desniarskih ideologija sa trijumfalistikim
"samorazumljivim" antikomunizmom. Kritike socijalizma su se razlikovale po idejnoj
osmiljenosti, nasrtljivostii originalnosti. Novi normalizovani antikomunizam u koji je sve
tee sumnjati je nuno povlaio i izmene u odnosu prema faizmu kod obnovljenih teorija
o totalitarizmu. Vodei autoriteti u ovim oblastima se menjaju, ustanovljavaju se novi
klasici, ne retko bivi komunisti i revizionisti. Kraj hladnog rata je okonao antifaistiku
saglasnost stvorenu saveznikom pobedom 1945. Novi talas demonizacije nestalog
evropskog jednopartijskog socijalizma u obnovljenim teorijama o totalitarizmu znatno je
oteao racionalne istorijske, a time politike i moralne rasprave. Gorka je ironija da je
pedesetogodinjica poraza Hitlera i Musolinija obeleena pojaanim intelektualnim
sporovima oko legalnosti evropskih pokreta otpora i antifaizma uopte. To je
kontinentalna pojava mnogo ireg obima nego to je bio nemaki Historikerstreit koji je
poeo o etrdesetogodinjici poraza faizma 1985, kao reakcija na Reganovo odavanje
poasti mrtvim SS-ovcima u Bitburgu. Dok je tada u antifaizam posumnjao samo Nolte,
ovoga puta su vodei revizionisti stigli iz Francuske i Italije gde su novi faistiki pokreti
doiveli snaniji uspon od nemakih neofaistikih Republikanaca. Parafrazirajui naslov
engleskog prevoda Nolteove knjige "Tri lica faizma", T. Ejbs je zapazio, da je danas
teko pozdraviti Ernsta Noltea, Fransoa Firea i Renca de Feliea (De Felice) drugaije
nego kao tri lica revizionizma (Abse 1996). U ovom prilogu bie rei samo o prvoj dvojici
istoriara koji su bez sumnje kljuni kritiari socijalizma nakon nestanka hladnog rata. U
sreditu analize je Fireova kritika socijalizma, a Nolte e biti ukljuen samo u meri kojoj je
povezan sa Fireom.
Antikomunizam je na Zapadu bio stalno prisutan, ali njegovo jaanje nije u svim
periodima teklo ravnomerno u glavnim kontinentalnim dravama. U SAD i SR Nemakoj
jaa odmah posle rata, dok je u Francuskoj i Italiji slab. U SR Nemakoj posle 1968.
teorije o totalitarizmu su u defanzivi, polovinom 1980-ih poinje njihova neuspena
obnova ali su u debati Historikerstreit 1986/87 ova gledita ostala u manjini. Posle 1989.
ubrzano jaaju teorije o totalitarizmu i direktivno usmeravana "antitotalitarna saglasnost"
kao obrazac nove prerade prolosti DDR-a i idejnog "anlusa". U SAD je hladnoratovski

obojena sovjetologija (Fainsod, Schapiro, Friedrich, Brzezinsky itd.) dugo prevladavala,

sve do 1980-ih. Stanje u V. Britaniji bilo je slino amerikom. Medjutim, sa usponom
Gorbaova slabi antitotalitarizam u nauci SAD (Hough, Lewin, Cohen), a staljinizam se
razdvaja od ostalih perioda istorije SSSR-a. U Italiji je opet situacija bila donekle slina
Francuskoj zbog dugog snanog uticaja komunista na inteligenciju, to je opet bila
posledica znaajne uloge komunista u Resistenza faizmu. Zbog toga se u ovim
zemljama prilikom obnove teorija o totalitarizmu kao prioritetni zadatak pojavila
"demitologizacija" komunistikog antifaizma. Premda je Italija postojbina pojma
totalitarizam ovde teorije o totalitarizmu nisu dugo zaivele. Slino Fireu i skoro preminuli
vodei italijanski istoriar Renco de Felie (de Felice) je do 1956. bio lan KPI a sve do
kraja 1960-ih nije poklanjao panju teorijama o totalitarizmu (Petersen, 1999, S. 63).
Uzgred reeno i Nolte je poeo naunu karijeru 1952. sa radom o Marksu kod E. Finka
(Fink). Ugled i uticaj komunista u Italiji i Francuskoj objanjavaju dugu imunost prema
teorijama o totalitarizmu u ovim zemljama. umpeter (Schumpeter) je pisao da je
Francuska posle rata drala jedan od najjaih ruskih garnizona u vidu vlastite
komunistike partije, a Fire se alio da u Italiji ak ni Solenjicin i H. Arent sve do 1980-ih
godina nisu ozbiljno uzimani. U Francuskoj se teorije o totalitarizmu ire od sredine 1970ih. Fire je, slino Nolteu, u ovom periodu zaotrio antikomunistiki kurs, a njegova knjiga
"Prolost jedne iluzije" stoji u struji hladnoratovskih teorija o totalitarizmu uprkos nestanku
bipolarnog sveta. U SR Nemakoj je antikomunizam oiveo poetkom 1990-ih u sporu
oko sutine nacistikog genocida izmedju razbudjene nove desnice s jedne i
socij al liberal a oko Habermasa i razliitih struja levice s druge strane. Goldhagen-debata
je prilino jasno polarizovala idejne snage, a prevod "Crne knjige komunizma" (Courtois,
u. a. 1999) je ovu polarizaciju uinio jo upadljivijom. Prevladavanje nacistike prolosti i
nova politika resocijalizacija DDR-a odvijali su se manipulativno u znaku obnovljenog
antitotalitarizma. Tvrdnje da je Hitler bio samo odgovor na Staljinovu pretnju, a holokaust
bio samo imitacija Gulaga, 1990-ih vie nisu bile senzacije ni u nauci. U ujedinjenoj
Nemakoj znaajno je izmenjen odnos prema faizmu. Dok su samo pre desetak godina
revizionisti na elu sa Nolteom otro kritikovani zato to su poricali neuporedivost
Auvica, poredei Hitlerove zloine sa Staljinovim, i u sovjetskim istkama videli uzrok
nemakog genocida, danas se Hitler lagodno poredi sa Honekerom, a Gestapo sa Stasi
(tajna policija DDR-a). Tako neto pre desetak godina bilo je nezamislivo (Wippermann
1997, 10). Honeker je u Bonu doekivan sa crvenim tepihom, a DDR je potovana kao
privredni i politiki partner. Kao to je tekua demonizacija DDR-a tesno skopana sa
rastereenjem Treeg Rajha tako je i u Istonoj Evropi demonizacija minulog socijalizma
danas nuna pozadina rehabilitovanja razliitih struja desnice (od liberala do ekstremnih
faista). Dok je u SR Nemakoj antikomunizam bio stalno prisutan (zbog granice sa
lagerom i amerike patronae), u Francuskoj, zbog irokog antifaistikog komunistikog
pokreta otpora i snanog antiamerikanizma, antikomunizam nije bio rairen kod
inteligencije sve do 1980-ih godina. Solenjicinov "Arhipelag Gulag" je 1974. bio dogadjaj
koji je u francuskoj idejnoj istoriji ostao zabeleen kao Gulag-ok. Dolo je do idejnog

obrta. Najednom su otkriveni antikomunisti kao B. Suvarin (Souvarine, 1989), R. Aron je

iznova itan, a "novi filozofi" su poeli govoriti o sovjetskom totalitarizmu to je do tada bio
presedan. Fransoa Fire se javlja kao pozni ruilac ovog tabua. Berlinski istoriar
Viperman izriito tvrdi da je antikomunizam Firea sve samo neoriginalan, nazivajui
umrlog parikog istoriara "kasno prispelim prorokom koji je sa arom svojstvenim
renegatima branio teorije o totalitarizmu" (Wippermann 1999).

3. 2. Francuska revolucija i egalitarna despotija

F. Fire (1927-1997) je jedan od vodeih francuskih revizionistikih istoriara. Bio
je predsednik Visoke kole za drutvene nauke u Parizu (1977-1985) i lan Komunistike
partije Francuske do1956. U Francuskoj je vaio pre svega kao istoriar koji je snano
uzdrmao klasinu marksistiku istoriografiju Francuske revolucije. Poslednja Fireova
obimna knjiga "Prolost jedne iluzije" verovatno je najuticajnija evropska sintetika kritika
socijalizma s kraja XX veka. Pojavila se u Francuskoj 1994. i ubrzo prevedena na
nekoliko jezika (Fire 1996). Svojevrstan nastavak ove knjige je jo poznatiji zbornik "Crna
knjiga socijalizma" (Courtois u. a., 1999) za koji je Fire trebao da pie predgovor, ali je u
medjuvremenu umro. Bez poznavanja Fireovog tumaenja Francuske revolucije teko je
razumeti njegovu kritiku komunizma.
Svako relativno zasebno istorijsko razdoblje imalo je vlastitu viziju uzroka i
funkcije krupnih istorijskih zbivanja i procesa, a istorijska svest se menjala i sazrevala ne
uvek u odmerenoj sintezi razliitih perspektiva. Ni Francuska revolucija nije izbegla
iskljuivosti tumaenja. U naem stoleu misao o Francuskoj revoluciji kolebala se
izmedju euforinog slavljenja i preuznoenja kod levice od 1917. do 1968. sjedne, i ne
manje strasnog njenog pobijanja kod konzervativnih liberala, ekstremne desnice i faizma
s druge strane. Izmedju ovih polova stajalo je takodje kolebljivo liberalno razdvajanje
gradjansko-racionalistike i egalitarno-totalitarne faze Francuske revolucije. U
idejnopolitikom pogledu misao Fransoa Firea izraava krajem XX veka pojaanu
liberalnu kritiku Francuske revolucije sa upadljivim konzervativnim sastojcima. Premda je
pomenuto opredeljenje uticalo na teorijsko-metodoloki pristup i izbor istraivakih
prioriteta vidne su i zanimljive, sintetike i eruditske ocene pisca koje su katkad
nadrastale njegove vorne idejnopolitike pristrasnosti. Ovde bi trebalo saeto pokazati
obe strane Fireove misli i oceniti domaaj njegove kritike komunizma preko kritike
Francuske revolucije.
Osnovna namera Firea je pokuaj osporavanja dotadanjih, preteno
marksistikih socijalnoistorijskih tumaenja Francuske revolucije. U tom naporu najvie se
oslanjao na francuskog istoriara A. de Tokvila (Toquille) i Engleza A. Cobbena (Cobban).
Po vlastitom priznanju Tokvil ga je najvie podstakao da pie o iluziji revolucije o samoj
sebi (Fire 1990, 24), "Marks je ostao unutar sistema egalitarnih uverenja ...i njegov
ekonomski mehanizam ne objanjava gotovo nita od velikih zbivanja u XIX i XX veku",
dok "Tokvil, koji analizira jednakost kao skup strasti ima dvostruku prednost nad

Marksom" (Fire 1990, 277-278). Marksistiko tumaenje d a j e Francuska revolucija bila

buroaska i noena klasnim sukobom (Jaures, G. Lefebvre, Soboul) su ranije osporavali
konzervativni, a danas i revizionistiki istoriari. Fire, doajen medju revizionistima, tvrdi da
klasna borba nije imala veliku ulogu, niti da je ta revolucija mnogo povezana sa razvojem
kapitalizma, jer nije bila nagli rez nego dugi proces (od Luja 14. sve do Bonaparte). itav
XVIII vek je period aristokratske reakcije protiv apsolutizma (Fire 1990, 116), Fire naroito
istie neprijateljstvo plemstva prema monarhiji (Fire 1990, 124) i tvrdi da je pojam
buroaska revolucija neodriv jer je jedno "metafiziko udovite" (Fire 1990, 128-133).
Relativizacija epohalnog preokreta vidljiva je u oceni da je u Francuskoj revoluciji u stvari
postojalo vie revolucija, kao to su aristokratska reakcija, seljaka i buroaska revolucija
(Fire1990, 133). Zaokret od socijalnoistorijskog ka tokvilovskom tumaenju revolucije
ovde je zanimljiv kao uvod u potonju Fireovu reviziju ocene Oktobarske revolucije, sada
kao lai i iluzije. Nije cilj ovoga rada prikaz kritike Tokvilovog i Fireovog tumaenja
Francuske revolucije, ve treba pokazati kako Fire koristi ponajvie Tokvilov obrazac u
kritici komunizma. Premda ne deli Berkovo (Burke) miljenje da svaka vlast potie od
boga, Fire, preko Tokvila, preuzima Berkovu ideju da je osnova tiranije u stvari
egalitarizam, tj. tenja za jednakou. Na ovoj pretpostavci je inae izgradjena svekolika
konzervativna sociologija elite XIX i XX veka (Tadi 1972, 96). Francuska revolucija
stvara "egalitaristiki despotizam" (Fire 1996, 21), a Oktobarska nosi totalitarizam, sve
zbog mesijanskog shvatanja politike i nedostatka ili sporog razvoja srednje klase. Fire je
odve racionalan da bi dublje prihvatio Berka. Medjutim, neke njegove kljune stavove
uklapa u vlastito takodje sasvim drugaije poimanje istorijskog toka kao mree procesa
razliitog trajanja, a ne prevratnih dogadjaja koje podstiu materijalni inioci, niti kao boju
providnost. Kao liberal, Fire ne prihvata Berkovu kritiku ateizma Francuske revolucije, ali
kao konzervativni liberal usvaja njegovu terminologiju (despotska republika, tiranija veine
i si), ne razvija Berkovu ocenu da je egalitarizam anarhian, ali se slae da je tiranski.
Kod rekonstruisanja toka revolucije Fire pre svega traga za javnim neprijateljem
revolucionara i sledei K. mita (C. Schmitt) pokuava da na osnovu stupnja
demonizacije neprijatelja oceni autoritarnost pojedinih faza revolucije. Tu otkriva iroku
skalu javnih neprijatelja: "feudalnost kao jedan od najnegativnijih izraza u reniku
revolucije" (Fire, Ozuf 1996, 938), "ugnjetako plemstvo" i "stari reim" kao iroke oznake
otpora revoluciji (Fire, Ozuf 1996, 917) itd. To su slogani kojima je baratalo jakobinstvo,
koje Fire shvata vrlo iroko i u osnovi formalno. On se ne bavi interesnom pozadinom
jakobinske ideologije ve jakobinstvo krajnje formalno odredjuje kao "verovanje u
demijurku mo politike akcije" i "neizbeni tok istorije", iji razvoj tee od Babefa, preko
Marksa do Lenjina (Fire 1996 a, 762-763). Da li se jakobinstvo moe protegnuti na pojave
koje obuhvataju tri stolea? H. Grebing je preciznije uoila da su jakobinci bili zagovornici
sitne buroazije i niih slojeva, a vizija im je bila" tipino sitnoburoaska kombinacija
besciljne borbe protiv 'bogatih', s nesmanjenom privrenou privatnokapitalistikom
vodjenju privrede" (Grebing 1982, 299). Fireovo vezivanje jakobinizma i marksizma blie
je Berkovoj tezi d a j e ideja jednakosti "plebejski demokratski eksploziv" (Tadi 1972, 95).

Premda je seizmoioki osetljiv na autoritarne i totalitarne posledice egalitarizma (kao

tenje za ukidanjem razliitih interesa), ipak su kod Firea strasti (segment politike
kulture) kljuni sadraj politike, a ne interes drutvenih grupa razliitog obima i moi.
Formalne odredbe i osude jakobinstva kao "politikog mesijanstva" mogu se sresti kod
najrazliitijih verskih i politikih pokreta. Fireu je (za razliku od M. Vebera i K. Marksa)
strano razdvajanje politikih i verskih ideja na osnovu interesa grupa i ideologija koji iza
njih stoje. Strast, ekstaza i mesijanstvo za njega su dovoljna sutinska obeleja revolucije,
jakobinstva, faizma i komunizma. Ni u irem filozofskoistorijskom promiljanju epohe
grupni interesi Fireu nisu uporite za prepoznavanja kljunih procesa i zbivanja, ve
stupanj politike strasti. Kako bi inae uspevao da povue tako dugu liniju jakobinstva
kroz gotovo tri stolea evropske politike da mu kriterij nije formalan. Zajednika crta
raznovrsnih pokreta je strast: Babef je poslednji talas jakobinskog ekstrema i jedna
intelektualna sinteza egalitarne strasti onoga doba (Fire, Ozuf 1996, 223), a
antiburoaska strast povezuje Rusoa, francuske revolucionare, faiste i boljevike (Fire
1996, 29-39). Kod Firea su prepoznatljivi gotovo istovetni obrasci tumaenja
ideologizacije kod Francuske revolucije i komunizma. Upadljiv je shematini obrazac koji
je razvijen do ablona: umiljena"aristokratska zavera" se tumai kao poluga
egalitaristike ideologije (1990, 65), "borba protiv aristokratske zavere je bila sredstvo
ouvanja vlasti" (1990, 66) s jedne strane, jednako kao to je komunistiki antifaizam
imao pre svega instrumentalnu ulogu pravdanja staljinizma kako tvrdi u knjizi "Prolost
jedne iluzije" s druge strane. Dodue, teko je sporiti krupnu manipulativnu ulogu javnog
neprijatelja kod autoritarnih reima i tu Fireova zapaanja nisu uvek neumesna. Ali,
pitanje je, moe li ova okolnost sluiti potiskivanju dubljih idejnih i socijalnih sadraja
ideologije na raun politiko manipulativnih. Veber je u svojoj sociologiji religije pomno
analizirao razliite stupnje hilijazma i ekstaze, ali nikada nije zaboravljao interesnu osnovu
raznovrsnih religijskih strasti. (Veber 1997).
Egalitarna strast je kod Firea zajednika osnova raznolikih ideologija i pokreta
od jakobinaca do faista. U "Prolosti jedne iluzije" obimno uvodno poglavlje koje ima
ulogu teorijskog okvira nosi naziv "revolucionarna strast" (Fire 1996, 13-47). Fire ne
poima strasti na nain kako se to inilo u klasinoj misli o politici od Makijavelija do
Monteskjea (Vid Hirman 1999). U osmiljavanju jednog od svojih kljunih pojmova
(strast), njemu nije zanimljiva Hobsova podela na strasti koje krote (strah od smrti) i strasti
koje treba krotiti (bogatstvo, mo). On ne razmatra ni klasinu manestersku tezu o
"bezazlenosti sticanja novca" i trgovakim interesima koji krote ubilake strasti. Nema
razlikovanja dobroudnih i zloudnih (ideolokih) strasti, ili umerenih ili neumerenih
sklonosti u politici. Premda je pod oiglednim uticajem Monteskjeove terminologije o
despotizmu, Fire ne pie o strastima u Monteskjeovom duhu (teza o nezasitim strastima
kao porocima vladara nije kljuna kod Firea, kao to ni nepodeljenost vlasti nije ono to
mu pre svega smeta u socijalizmu). Izvor terora i totalitarizma su strasti druge vrste. To su
usreiteljske strasti "egalitarne utopije" i "egalitarnog despotizma". Za Firea su opasnije
utopijske struje u revolucijama nego pragmatino autoritarne, ergo E. Bloh je opasniji od

Staljina. Pravo zaledje despotizma i totalitarizma jeste tenja za egalitarizmom. Ovde je

manje vaan prigovor to to Fire, kad razmatra ulogu strasti u istoriji, previdja snagu
interesnih (zgrtakih) strasti koje izviru iz pohlepe za sticanjem o kojima je Marks pisao
kao o auri sacra fames. Znaajniji je rezolutni zakljuak, koji se provlai kroz veinu
njegovih knjiga da je egalitarna utopija pravi izvor nasilne politike i terora. Sledei ovu
logiku blizak je Poperu (Popper) i Talmonu (Talmon) koji su gotovo sve utopijske kritiare
drutvenih nepravdi u Starom i Srednjem veku proglasiti hazardnim vizionarima i
latentnim ideolozima nasilja.
Kod objanjenja novovekovnih revolucija strast ima izraziti prioritet nad
interesom i zato se Fire gotovo ne izdie iznad maglovitog pojma egalitarizma. Njega
ponajvie zanima idejno - manipulativni mehanizam revolucija i totalitarizma koji se
sastoji od proizvodjenja novih neprijatelja. Medjutim, Francuska revolucija, otpor
aristokratiji i komunistiki antifaizam su pre izazvane socijalne i politike reakcije, nego
unapred stvorene instrumentalne manipulativne idejne koprene. Fire je, medjutim,
ubedjen da bi politika reforma bila mogua i bez socijalnih potresa, a pogotovo bez
utopije i nasilja. U metodskom pogledu na delu je zaokret od socijalne ka istoriji idejne
manipulacije. Britanski istoriar Mek Ger pak tvrdi da se u Francuskoj nije mogao sruiti
feudalizam reformama, ne zato to ih nije bilo, ve otuda to su propale. Fiziokratski
ministar Tirgo (Turgot) je 1776. pokuao da oivi trgovinu, reformie sistem feudalnih
taksi, zabrani gilde, ali su plemstvo i crkva podstakli kralja da ukloni Tirgoa. Jedini uslov
reformi bilo je uklanjanje monarhije. (Mc Garr 1998). Fire i revizionisti tvrde d a j e klju za
razumevanje revolucionarnih zbivanja politiki i idejni, ali se ne pitaju zato su upravo te
ideje i grupe izbile u prvi plan, a druge nisu. Revizionisti mahom svode politike sukobe
na borbu elita oko vlasti. Od poetka revolucije plemstvo je (uz male izuzetke) nastojalo
da blokira promene. Fireova kritika Francuske revolucije vie je povezana sa
savremenom politikom nego sa istorijom i zato je, zakljuuje Mek Ger, tek neto vie od
Berkovog otpora drutenim promenama.
Ova ocena ipak je preotra. Kod Fireove kritike Francuske revolucije vanije je
uoiti njenu pripremnu ulogu kao ablona potonjeg iskljuivog osporavanja socijalizma
kao lai i iluzije. Od kako je kao bivi marksist ponovo ustoliio konzervativnu kritiku
revolucije poinju prilino politizovane debate oko Fireovih radova. U zemlji sa snanom
leviarskom tradicijom odnos prema revoluciji iz 1789. nije samo stvar nacionalne
prolosti ve se neposredno ticao idejnih izvora levice. Fireu nije bilo teko da uoi daje u
Francuskoj dublja kritika socijalizma nemogua bez detronizacije Francuske revolucije.
Pisao je da je u Francuskoj komunistika partija zavela veliki deo intelektualaca jer je
1789. godinu uspeno povezivala sa 1917, a godina 1945. doivljavana je kao jedinstvo
dveju revolucija (nacionalne i internacionalne). Oktobarska revolucija je upravljala
univerzalnou revolucionarne tradicije (Fire 1996, 510). Uslov uspenog antikomunizma
bio je ruenje "mita o Francuskoj revoluciji" i "raaravanje univerzalne istorije". Zato je
Fire razdvojio period od1789. do 1791, kada su ukinuti stalei i feudalizam, od druge faze
terora, jakobinstva i rata (1791-1794) (Fire 1990, 138). Jo 1978. nagovestio je nameru

da na odnosu francuske intelektualne levice prema sovjetskoj revoluciji pokae "da se

staljinistiki fenomen tu nadovezao na jakobinsku tradiciju" (Fire 1990, 21). esnaest
godina kasnije to je pokuao da pokae u knjizi "Prolost jedne iluzije". Po njemu,
revolucija je bila reformski pokuaj prosveene elite (naprednog plemstva, klera
igradjanstva) koji su kasnije gradske mase opasno radikalizovale. Sankiloti su uveli
revolucionarni teror i neutralisali socijalnorevolucionarni pokuaj reformi. Premda ova
tvdnja nije bila nova (Burke, Ranke, G. Ritter, Cobban), u Francuskoj je pobudila panju
jer su do tada samo konzervativci negativno ocenjivali Francusku revoluciju. Fire im se
pridruio tvrdei da revolucija nije epohalna prekretnica, ve je njen smisao egalitarna
kultura i centralizacija, a sve to povezuje Luja 14. i Bonapartu (Fire 1990, 87). Ovo
gledite je u direktnoj suprotnosti sa Marksovom hegelijanskom odredbom revolucije kao
nasilne nadoknade spreenog razvoja. Fireov zaokret od marksizma ka konzervatizmu je
tekao ne samo preko revizije odnosa prema Francuskoj revoluciji, ve i preko izmene
ocene svrhe nasilnih drutvenih promena uopte. Pozivajui se ponajvie na Tokvila i
Kobena, Fire sledeim glavnim tezama pokuava da ospori uinak Francuske revolucije:
revolucija je dvodimenzionalni svet u kom postoje samo patriotizam i izdaja (Fire 1990,
76), u robespjerovskoj egalitaristikoji moralizatorskoj metafizici giljotina je instrument
podele na dobre i rdjave (pri tome mu nije znaajna okolnost da su javna smaknua deo
politike kulture predrevolucionarne Francuske, a ne izum revolucije), osporava odvajanje
terora od sutine revolucije (Fire 1990, 81), teror i rat su nasledje jakobinaca i
manihejskog genija Robespjera, ija je smrt 1794. kraj najistijeg oblika revolucije (Fire
1990, 82). Teror ima ulogu da uvrsti jedinstvo naroda (Fire, Ozuf 1996, 184). Pominjui
B. Konstana (Constant) Fire dodue dodaje da su se "u genezi krvave diktature sabirali
efekti Starog reima i revolucije" (Fire 1996 a, 184). Ipak je ovo gotovo uzgredna opaska
koja nije razvijana jer bi razrada teze o krupnijoj ulozi nasledja naruila rezolutnost ostalih
zakljuaka i delom rasteretila revoluciju od odgovornosti za nasilje.
Fire se uporno trudio da sa revolucije skine "ar" svetskoistorijskog prevrata.
Francuska revolucija je shvaena kao dui proces, a ne kao dogadjaj-pobuna. Revolucija
se pomaljala u najvioj klasi, aristokratiji, i postepeno je silazila u najniu. Fire sa
odobravanjem navodi ocene Erve de Tokvila (oca Aleksisa de Tokvila kog je od giljotine
spasao termidor) da je Luj XV bio nemoan da prilagodi reim zahtevima aristokratije i da
je duh vremena bio otelotvoren u plemstvu (Fire 1994, 233-234). Gledita francuskih
aristokrata (oba Tokvila) su Fireu uporite koje osmiljava u osporavanju tradicionalnih
preteno marksistikih tumaenja revolucije. U metodskom pogledu, isticanje procesne
nad dogaajnom istorijom svakako je teorijski zanimljivo, ali ima i dodatnu ulogu da
relativie epohalni znaaj radikalnih prevratnikih dogadjaja. U teorijskom pogledu, jo su
analisti indirektno doprineli postupnoj izmeni klasine socijalne istorije Francuske
revolucije. Pod njihovim uticajem mnogi naunici prihvataju pristup longue duree, koji je
oslabio znaaj revolucije kao politikog dogadjaja. Firea je otpor manihejskom duhu
istoriografije, koja je sve podvodila pod autoritarnu alternativu revolucija-kontrarevolucija,
odveo u drugu krajnost. Sada su za sutinu revolucije proglaeni teror, eshatologija,

utopija i iluzija. "Prvi zadatak istoriara je da raspri iluziju o revoluciji kao dogadjajuzaetniku i kao dogaaju koji ima svrhovitost, jer to sputava i sam dogaaj, i njegove
uesnike, i njihove naslednike" (Fire 1990, 128). Posle ovih tvrdnji konzervativci su poeli
da hvale Firea, a levica da ga spori. Kako je zapazio nemaki istoriar H. Riter (Ritter),
Fire je Francusku revoluciju oslobodio komunistikog pritiska. Ali politike pretenzije
oslabile su mu logiku tumaenja. Izmena ocene Francuske revolucije podstakla je i
zaokret u tumaenju razvoja komunizma. Zbog preplitanja dve revolucije u svesti
komunista (Fire 1990, 98) trebalo je sruiti demokratski autoritet prve da bi se poljuljao
autoritet druge. Za razliku od leviarskih kritika staljinizma koje su tvrdile da od Oktobra
preko staljinizma do Hruova i Brenjeva, a pogotovu do Maoa i Kastra nema prave linije
niti pravolinijskog determinizma, ve su na delu mnogim neidelokim iniocima
posredovani diskontinuiteti i zaokreti, Fire je blie struji koja se trudi da pokae da je
boljevizam nuno okonao u staljinizmu, a da je izvor dogme i zloina u utopiji. Dublje
istorijsko obrazloenje ovog determinizma je sumnja u svrhu Francuske revolucije i
povlaenje duge jakobinske linije u istoriji levice. Dok uporno povezuje vremenski
udaljene dve revolucije u isto vreme kruti determinizam stalno prebacuje marksizmu. Kod
Firea je upadljiva slinost obrazaca tumaenja Francuske i socijalistike revolucije. Teror
s kraja XVIII veka izvodi iz jakobinske utopije, a u "Prolosti jedne iluzije" mesijanstvo
komunista je izvor totalitarizma, glavne opasnosti XX veka. Svaka tenja za radikalnim
reenjem socijalnog pitanja goni u utopiju i teror.
Kada je Fire osmislio ovu teoriju konzervativci vie nisu imali potrebu za kritikom
socijalizma, jer je idejna borba prela na sukob izmedju leviara i bivih leviara. Iz
Francuske osamdesetih godina ova polarizacija se postupno irila na druge zemlja, a
danas je najupadljivija kod bivih socijalistikih drava. Koliko god bila bogata Fireova
gradja i zakljuci razudjeni, postoji slinost sa "Krajem istorije" F. Fukujame koji
liberalizam smatra krajem i vrhuncem svetske istorije. Uticajni borac protiv dogme dospeo
je na kraju u opasnost da se prepusti drugoj dogmi. Pohvale i sporenja suga podstakli da
se posle kritike Francuske revolucije obrauna i sa komunizmom XX veka. Nakon pojave
"Prolosti jedne iluzije" Fire je primljen u Francusku akademiju nauka. Ova knjiga sastoji
se iz tri dela: prvi je idejnoistorijski osvrt na razvoj komunizma, drugi deo bavi se slomom
prokomunistikih iluzija kod razliitih preteno francuskih intelektualaca, a najvei deo
knjige je posveen "ruenju mita o komunistikom antifaizmu". Razlozi demitologizacije
antifaizma mogu postati neto jasniji ukoliko se navede slino zalaganje vodeeg idejnog
predstavnika ekstremne francuske desnice A. de Benoa (Benoist), o kom je jo R. Aron u
svojim seanjima zabeleio da ga "neodoljivo potsea na faistu ili nacistu" (Jaschke
1990, S. 88). Benoa se pridruio Fireovim ocenama o mistifikatorskoj funkciji antifaizma,
radikalizujui ih u tezu da je antifaizam od 1945 u Francuskoj pravdao liberalnu
demokratiju (stalnim isticanjem negativnog uzora viijevskog reimana raun
antifaistikog Resistanze). Benoa se ali da je u Francuskoj nacizam uvek vaio za vee
zlo od komunizma. U retorinom antifaizmu uperenom protiv Hitlera bilo je dozvoljeno
sve to je bilo pokrie progona desnice. Zato se, slino Fireu i Benoa zalae za

oslobadjanje od "opsesivnog antifaizma" (Benoist 1997). Izgleda d a j e u odnosu prema

socijalizmu danas napetost izmedju Benoa i Firea manja nego to je bila pre nekoliko
decenija izmedju Arona i Benoa. Razliite frakcije desnice ujednaavaju preteno
sterotipnu vlastitu viziju socijalizma. Ni nemaki konzervativci nisu propustili da istaknu
pomenuti uinak Firea. K. Hornung je uoio da je Fire svojim tumaenjem antifaizma
razbio mitologiziranje realne istorije XX veka. Mit je zamagljavao injenicu da su
komunizam i totalitarni pokreti u Italiji i Nemakoj skupa i od poetka bili u sloenom
odnosu medjusobnog uslovljanja i sukobljavanja "proeti zajednikim strastima
ogorenom mrnjom, tajnom solidarnou i javnim osporavanjem". Dok su u Nemakoj
"pobednici iz Historikerstreit" potisnuli Noltea, u inostranstvu je debata tekla dalje.
Konzervativcima je Fire dobrodoao jer je navodno prozreo dugu staljinsku strategiju
"Drite lopova", tj. komunistiko zamagljavanje vlastitih zloina isticanjem antifaistikog
uinka. Osim toga za nemake konzervativce je vrlo vano to utanje o zloinima
komunizma vie ne moe pravdati dananje negativne ocene obnovljenog
nacionalistikog nemakog identiteta (Hornung 1997). Hornung je ubedjen da se, slino
stanju u Francuskoj, i u Nemakoj dani "pogubnog dejstva antifaizma mogu izbrojati".
Pitanje je da li se odnos radikalne desnice prema Fireu moe tumaiti kao puka
instrumentalizacija koja poiva na iskrivljavanju Fireovih gledanja? Pre e biti da je re o
dubljim podudarnostima antikomunistikih struja.

3. 3. Komunizam i totalitarizam
Idejnopolitiko svojatanje nije pouzdan pokazatelj naune vrednosti dela kao to
ideoloko-kritika analiza ne moe zameniti imanentnu teorijsku. Kod Firea je kritika
"antifaistikog mita" i "komunistike iluzije" deo obuhvatnijeg zadatka: ispisivanja
paralelne istorije "politikih mitologija XX veka". Komunizam, faizam i nacizam su
podvrste istog roda, "velike antiliberalne i antidemokratske reakcije". Uzajamno se
uslovljavaju, mrze i dopunjavaju. Slino Nolteu, i Fire se zalae za dodue ogranieno
korienje teorija o totalitarizmu, a ne za njihov vanvremeni tip. Teorije o totalitarizmu su
Magna Charta liberalne misli XX veka. Razumevanje zamrenih spletova liberalne misli,
kojoj pripada i Fireova, moe biti lake kada se ova diferencirano i jasno odredi prema
teorijama o totalitarizmu, odnosno prema njenom osnovnom problemu - kakve su prirode
slinosti i razlike faistikih i socijalistikih pokreta i reima. Na kraju XX veka moe se
rei da je to pitanje svih pitanja. Od odgovora na ovo pitanje zavisi poimanje odnosa
ekonomije i politike, klase i nacije, sadraja i forme. Kod razliitih idejnopolitikih struja
misli u politici slabosti su najuoljivije u pokuaju poistoveivanja razliitih politikih
protivnika. U liberalnoj misli to su teorije o totalitarizmu. Fire se prema njima odredio u
obimnom poglavlju "Komunizam i faizam" (Fire 1996, 197-261). Sve tri diktature
povezuje mrnja prema graaninu: "svi buroaziju mrze kao djavola" (Fire 1996, 220).
Komunisti napajaju svoju veru antifaizmom, a faisti antikomunizmom. Oba pokreta bore
se protiv buroaske demokratije. Hitlerova Nemaka i Staljinova Rusija "imaju zajedniku

crtu da su razradili unitavanje graanskog poretka putem apsolutnog potinjavanja

pojedinaca ideologiji i teroru Partije-drave" (226). Ili: "I kod Musolinija i kod Lenjina
postoji isto odbacivanje pacifizma, isti prezir prema buroaziji, ista uverenost da e rat ii
u korist njihove akcije" (211). Ove tvrdnje su sporne. Otpor prema gradjaninu tek je
sekundarna podudarnost faizma i socijalizma (M. Jnicke) ili fireovski reeno
sekundarna strast. Idejni izvor socijalistike kritike gradjanstva je univerzalno prirodno
pravo, a kod faistike kritike to je rasistiki partikularizam. Ne bi trebalo poistoveivati
oprene idejne tradicije koje su se dodue ispoljile u nekim slinim organizacionim
oblicima faizma i socijalizma, ali u potpuno razliitoj realnoj drutvenoj strukturi. Firea je
izgleda zavelo naizgled slino divljenje intelektualaca akcionim pojedincima koji nisu
pasivni revolucionari-teoretiari. Ali, D'Anuncijeva (D'Annunzio) apoteoza ina, akcije,
samo je naizgled srodna kritici socijaldemokratske pasivnosti od strane revolucionarnih
leviarskih inelektualaca. R. Luksemburg (Luxembourg) je u "Ruskoj revoluciji"
istovremeno kritikovala boljevike, ali i kolebljive socijaldemokrate K. Kauckog,
upozoravajui na istom mestu da treba razlikovati bitno od nebitnog, sutinu od sluaja.
Na poslednjoj strani svoje broure "Ruska revolucija" izriito navodi da su "Lenjin i Trocki
sa svojim prijateljima primjerom prednjaili svjetskom proletarijatu, oni su jo uvijek jedini
koji mogu s Huttenom uzviknuti: ja sam se usudio!" (R. Luxemburg, 1974, 298)
Potovanje dela, ina (naspram prazne revolucionarne retorike), je razlog to se mnogi
intelektualci 1920-ih godina od socijaldemokratije okreu boljevizmu. Fire ne uvia d a j e
graanin kod boljevika bio smetnja drutvu socijalne pravde, dok su faisti graanina
(posednika i posmatraa) vie prezirali i podsmevali mu se nego to su ga mrzeli ili
nastojali da ukinu temelj njegove vladavine. Gradjanin je skrupulozni brbljivac koji ne ini
nita konkretno, faizam i boljevizam jesu preosetljivi na fascinaciju ina (Terray 1997,
174-175), ali ne i opsednuti mrnjom istog motiva prema graaninu. Fundamentalna
strast faizma je tenja za pripadnou eliti hrabre krvi i rase, boljevika mrnja nije
bioloki utemeljena. S tim u vezi sporna je i fireovsko-nolteovska tvrdnja o ratu kao
zajednikom izvoru komunizma i faizma: "Kao eda rata, boljevizam i faizam su dobili
od njega ono elementarno to sadre". "Prenose u politiku obuku koju su stekli u
rovovima" (Fire 1996, 206), zatim "Lenjin i Musolini potiu iz iste politike porodice
revolucionarnog socijalizma" (Fire 1996, 210) i si. Ni prigovori ovim tvrdnjama nisu nebitni.
Boljevici su se organizaciono formirali poetkom veka, a njihove voe uglavnom nisu bile
u ratu, ve u Sibiru, vajcarskoj i Njujorku. Ideologija im je formirana jo u XIX veku, a ne
na frontu koji su samo iskoristili za revolucionarni obrt. Hitler, Gering i Musolini bili su
borci, faistike partije je omasovila inflacija i nacionalistiki revanizam, a u osvajanju
vlasti nisu koristili ratno stanje ve podrku antikomunistikih frakcija krupnog kapitala. Ni
okolnost da je dvadesetih godina popularnost uniformi i zastava bila podjednako uoljiva
kod nacista, faista i komunista (ali prisutna i kod socijaldemokrata i konzervativaca) ne bi
trebalo da zavede. Iza slinih crvenih simbola krile su se krupne razlike. Kod levice i
pacifista (od Lenjina do Remarka) rat je bio sinonim besmisla, osvajanja, imperijalizma,
porobljavanja. "Nikad ponovo rat" bio je slogan levice. Na drugoj strani, kod ekstremne

desnice i faizma rat je u obrascu mistinog socijaldarvinizma vaio za uzvienu vrednost

kao pokazatelj nadmoi nacije i rase, a front je bio sredstvo za osiguranje monolitnosti
nacije. Dakle, oprene strasti prema ratu: kod levice odbijanje i mrnja, na ekstremnoj
desnici ljubav i apoteoza. Fire ne dospeva do ovog razlikovanja jer na inflatoran nain
koristi i pojam revolucije. Premda uoava da nacistika revolucija poiva na
partikularnom, rasnom, a proleterska na univerzalnom (Fire 1996, 227) on ne razlikuje
reakciju od revolucije ve tvrdi: "Ali dok je njihova srodnost bila tajna njihovog
sauesnitva, njihov antagonizam je dao pun sjaj njihovom sueljavanju" (Fire 1996, 227).
Koliko god bile krupne promene koje je faizam unosio, one se ne mogu nazivati
revolucionarnim ve reakcionarnim. Fire dodue ima na umu razliite ideoloke sadraje
revolucije, ali im ne pridaje veliku panju jer mu je vanije to da su "Staljinu i Hitleru
zajednike udovine strasti i isti protivnik" (Fire 1996, 228). Trebalo bi samo ukratko
ovrnuti se na estu tezu o "revolucionarnoj srodnosti" faizma i socijalizma. M.
Grajfenhagen (Greiffenhagen) je s razlogom postavio pitanje da li je ekonomska beda
proletarijata u razvijenom kapitalizmu bila "fikcija" ili socioloko istorijska injenica koja se
teko moe porediti sa fikcijom da "nemake vrline lee u nemakoj krvi"? Ili, da li se
klasni model u istraivanju kapitalizma moe porediti sa politikim pojmom rase koji ni" u
vremenu Treeg Rajha nijedan razuman ovek nije shvatao ozbiljno" (Grebing 1982,
297). Ovde ne treba ulaziti u sistematsku ocenu teorija o totalitarizmu (Klotz 1999, Kulji
1983), ve samo dodati da i u organizacionom pogledu, pored slinosti, postoje i vane
razlike izmedju faizma i socijalizma. Ideologija je u socijalizmu imala daleko vei znaaj
nego u faizmu, premda komunistiki pokret nije nikada raspolagao monopolom na
marksizam ve je na delu bio idejni pluralizam. Koliko god bio harizmatski, komunistiki
voa je bio samo najispravniji tuma ideologije, a ideologija je uvek bila iznad voe. Kod
faistikog decizionizma volja vodje je zakon i osnova poretka koji izrasta iz spoja
istorodne krvi i tla. Strukturna karakteristika linog decizionistiko-harizmatskog
odluivanja sadrana u firer-principu kod faizma je ak i u organizacionom pogledu
uslovila drugaiji oblik vlasti od boljevikog, gde je partija imala vei znaaj. Prostor za
harizmatske proglase vodje je u socijalizmu ui, a komunistiki vodja ne istupa
decizionistiki, ve kao predstavnik partije u skladu sa ideolokom tradicijom. Na drugoj
strani Hitler i nacisti su imali cinian i pragmatian odnos prema ideolokom uenju izuzev
prema nekoliko trajnih opsesija. Bili su fascinirani ratom, antisemitizmom i
antikomunizmom, a u odnosu prema socijalnom pitanju bili su kao i Musolini oportunisti.
Komunistika ideologija bila je daleko teorijski osmiljenija od faistike, to je vano za
razumevanje injenice da nije bilo nacistike kritike hitlerizma, ali je bilo brojnih
marksistikih kritika staljinizma. Upravo zbog krupnog znaaja ideologije kod komunista
pakt Molotov - Ribentrop je izazvao razoarenje, cepanje i haos u evropskim
komunistikim partijama to je Fire prilino uverljivo pokazao. Meutim, njemu nije vano
to isti pakt nije izazvao zbunjenost u faistikom lageru. Naprotiv nacisti su se radovali
novom uspenom Hitlerovom zaokretu (Terray 1997,180).

Fire prati razvoj socijalizma u XX veku preteno kroz doivljaje intelektualaca

koji su se razoarali u socijalizam. U sreditu je razmatranje evolucije komunistike
ideologije i njenog uinka u pravdanju reima: iscrpno je prikazana privlanost rane
boljevike ideologije i "ar Oktobarske revolucije" kao i strukturanjenih vernika i
disidenata preteno u evropskom okviru od 1917-1989. Kod praenja kljunih
idejnopolitikih procesa moe se sresti niz zanimljivih psiholokih zapaanja i nijansiranja
nada, iluzija, racionalizacija i potiskivanja razoarenja kod komunistikih intelektualaca.
Fire je prilino sugestivno doarao socijalnopsiholoki duh epohe. Sredinji i kljuni deo
knjige posveen je odnosu komunizma i faizma izmedju dva svetska rata, strukturi i
funkciji komunistikog antifaizma, protivrenostima i zaokretima kod evropske
inteligencije u odnosu prema komunizmu i faizmu (Fire gotovo iskljuivo koristi pojam
komunizam, socijalizam rede, zbog eeg emotivnog uticaja terminologije na itaoca).
Podrobno je razmotren odnos staljinizma ("najvieg stadijuma komunizma") prema
antifaizmu u svim fazama, a glavni idejni sukobi tokom Drugog svetskog rata i idejnoideoloka strana hladnoratovskog komunizma su neto saetije izneti. U zadnjem
poglavlju data je ocena propasti komunizma i njegovog "katastrofalnog uinka u jednom
veku koji se klanjao istoriji". Francuski istoriar je preveo komunizam u iluziju i bez ograda
svrstao u prolost i la. Rezolutni zakljuci nisu uvek u skladu sa erudicijom pisca i
znalakim ralanjavanjem dubinskih istorijskih procesa. Jo manje su otre i
jednoznane kvalifikacije spojive sa oprezom, odmerenou i naporom za diferenciranjem
inilaca kod procene krupnih istorijskih procesa. U analizi je koriena bogata literatura
razliite naune vrednosti: prevladava disidentska literatura, zatim zapadna "liberalna
kremljologija" (S. Neumann, Fainsod, Inxeles), analiziraju se radovi Lenjina i Staljina, dok
je marksistika nauna literatura o socijalizmu ignorisana (Deutscher, R. Lorenz, Boffa) ili
proglaena bezvrednom (Ellenstein). Slian je sluaj i sa korienom literaturom o
faizmu (ignoriu se npr. empirijska istraivanja F. Neumanna, T. Masona i godinama
vodjena debata u berlinskom asopisu "Das Argument"). Ve izbor literature pokazuje da
je stanovite polemiki-opredeljeno, a kritinost pisca prema selektivnoj literaturi
neujednaena. Kljuni znaaj imaju svedoenja disidenata (od knjievnika do naunika).
Istoriar Francuske revolucije vlastite koordinate istorije XX veka ispunjava irokim
citatima iz disidentskih radova (A. Malraux, V. Serge, B. Souvarine, H. Rauschning, H.
Wells, A. Gidde, R. Rollan, W. Gurian). Primetna je sporadina i nesistematina kritinost
prema disidentskim vidjenjima socijalizma, dok su svedoenja leviara i komunistikih
simpatizera uglavnom proglaavana za iluzije i naivnosti. Fire pozdravlja otrenjenja
disidenata i njihov zaokret ka antikomunizmu i dri da je upravo to bila epohalna svest
izmedju dva svetska rata. U tom sklopu selektivno tumai gledanja Tomasa Mana i ne
pominje njegove esto navodjene rei iz izbeglitva: "Vi vidite da za mene ljudski ideal ne
lei u jednom socijalizmu u kojem ideja jednakosti potpuno pretee nad idejom slobode i
verujem da na mene ne moe pasti sumnja da sam pobornik komunizma. Uprkos tome ne
mogu da u strahu gradjanskog sveta od rei komunizam, u tom strahu od koga faizam
toliko dugo ivi, ne vidim sujeverje i detinjariju, osnovnu budalatinu nae epohe" (Vizling

1981, 290). Teko je verovati da Fireu nisu bile poznate ove dosta citirane Manove rei
(Wippermann 1999), pre e biti da ih je ignorisao, na slian nain kao to je jednostrano
ocenio "Rusku revoluciju" R. Luksemburg (Fire 1996, 107-110) preutkujui gore
pomenutu izriitu podrku Oktobru i pohvale upuene Lenjinu i Trockom u ovom radu
poljskog komuniste.
Fransoa Fire pripada redu komunista "otrenjenih od velike iluzije" koji se u
zavisnosti od obima i karaktera idejnog zaokreta nazivaju revizionistima, renegatima ili
konvertitima (Silone, Borkenau, Koestler, Burnham, Giddes, itd.). Saznajna nadmo
disidentske pozicije za Firea je samorazumljiva: "Iz shvatljivih razloga samo bivi
komunisti poseduju iskustvo o tome kakav je taj sistem iznutra i mogunost da ga
analiziraju spolja". Dodue pri tome se uz laku zebnju pita samokritiki: ali kako im
verovati kada su ranije tvrdili suprotno (Fire 1996, 543)? Uz to nad njima stalno lebdi
moralna optuba da su promenili tabor i prijatelje i d a j e najtee prvi put "preveriti". U ovim
uzgrednim opaskama, koje Fire samo napominje kao ogradu, ali ih ozbiljnije ne razmatra,
je u stvari nagoveten jedan od vanih problema sociologije saznanja s kraja XX veka koji
se olako "gura pod tepih". U kojoj meri masovna i radikalna promena idejnog opredeljenja
bivih marksista moe biti pouzdana i trajna osnova njihovog tumaenja socijalizma. Ako
je jedna strast zamenjena drugom koliko e i ova potonja biti trajna. Ne udi to se Fire ne
bavi nelinim strukturnim izvorom mogue disidentske iskrivljene svesti: ne razmatra
inioce koji su smanjili aktuelnost utopije u socijalistikim ideologijama, ne uzima u obzir
krizu, egzistencijalnu ugroenost i strah kao drutveno izvorite miljenja koje ne sazreva
ve se koleba u irokim amplitudama iz jednog ekstrema u drugi, niti mu je vana
aktuelna potreba za rehabilitacijom kod bivih leviara koja se pravda zaotravanjem
kritike minule poeljne vizije drutva, tzv. " prenaglaeno pokajanje", a o pragmatizmu i
nedovoljnoj promiljenosti minulog opredeljenja kao vanim olakicama zaokreta ili o
pomodnosti nema ni rei. Traiti od konvertita da se nijansirano i odmereno odredi prema
uzrocima naputanja ranijeg opredeljenja je isto to i traiti od staljiniste da se kritiki
suoi sa tezom o neizbenom putu u komunizam. Tako se i Fire na kraju predgovora
arogantno odnosi prema vlastitoj iluziji i lakonski napominje da ne ali to je proiveo
iluziju u vremenu kada je bila najrasprostranjenija i da sudi o svojoj zaslepljenosti bez
pratanja i ogorenja "jer opravdanje koje se esto nalazi u namerama nije iskupljenje za
neznanje i tatinu". (Fire 1996, 12). I taka. Sledi d a j e promena opredeljenja ne samo
normalna nego gotovo i poeljna. Koliko naunika danas, a koliko e u budunosti
pravdati svoje zaokrete ovom Fireovom lakonskom porukom? Uticajni istoriar je pod
izgovorom otrenjenja od iluzija normalizovao temeljite zaokrete i liio ih moralnih dilema,
a time znaaj idejnopolitikog opredeljenja za nauku relativizovao. Jer u nauci se ne
naputa samo poeljna vizija drutva, ve i teorijski i metodoloki aparat kojije usavravan
decenijama i proveravan u istraivanju drutvenih protivrenosti. Politiari konvertiti nisu
obavezni minulom opredeljenju kao to su naunici. Naputajui marksizam naunici su
manje ili vie korenito odbacivali minulo shvatanje determinizma i istraivakih prioriteta i
okretali se oprenim teorijskim orijentacijama. Relativizacija nauke manje je razumljiva od

relativizacija politike (ovde je re o korenitim zaokretima iz marksizma u zagrieni

antimarksizam, a ne o nunom sazrevanju i korigovanju ranijih gledanja to je u nauci
poeljno). Svojevremeno je Mahnajm (Mannheim) iskljuivosti intelektualaca objanjavao
njihovim misionarstvom. Izmenjeno Fireovo idejnopolitiko samopoimanje je bitno uticalo
na izbor izvora. Fire za najbolju knjigu o socijalizmu proglaava delo B. Suvarina "Staljin",
a neobino dokumentovane radove I. Dojera (Deutscher) npr. gotovo i ne pominjejer je
ovaj verovatno ubrajan u pisce zasenjene iluzijom. Marksistika nauna literatura o
staljinizmu olako se ignorie kao delo vernika, verovatno iz uverenja da je pristrasna
jednako kao to je faistika o faizmu. Da je vie panje poveeno marksistikom
antistaljinizmu bilo bi jasnije i Fireu i itaocima njegove knjige da je "disidentski i
samokritiki" potencijal faistike i socijalistike ideologije razliit. Najposle da Fireovo
mijenje nije imuno prema manihejskoj shemi prijatelj-neprijatelj pokazuje njegova
tvrdokorna pretpostavka da su neprijatelji liberalne misli neizbeno medju sobom prijatelji.
Fireov izbor izvora delom je nametnut pievim stilom i nainom izlaganja.
Esejistiki zavodljivo izlaganje lieno je suvoparnosti pojmovne i teorijske strogosti,
eruditsko je i proeto zanimljivim poredjenjima razliite vrednosti. Pisac je svestan nekih
kljunih teorijskih tekoa, ali izbegava da se u njih blie uputa. U zakljunom poredjenju
komunizma i faizma lapidarno dodaje da je "ideja o totalitarizmu neophodna i teko
pojmljiva" (Fire 1996, 531), ali je ne naputa. Knjiga je prepuna zanimljivih i umesnih, ali i
neobaveznih analogija, politikog logiciziranja i dijalektikih paradoksa koje se vie
oslanjaju na iroku pievu obavetenost i sklonost ka filozofiji istorije, a manje na
odmereno i vieslojno sagledavanje funkcionalnosti ideologija i reima (nema razlikovanja
faza modernizacijskog i stagnantnog uinka socijalizma, uticaja zateene politike
kulturena autoritarni razvoj socijalistikih reima i ideologija, nepovoljne spoljnopolitike
situacije SSSR-a tridesetih godina si.). Velika je teta to je kod istoriara Fireovog
formata kritiki naboj savladao hladnog analitiara, a idejnopolitiko opredeljenje gotovo
na svakoj stranici prepoznatljivo je do toga da se neke pieve ocene unapred mogu
predvideti. Niz zanimljih sintetikih zapaanja o prirodi funkcionisanja totalitarnih
ideologija je uokviren apriornom logikom dokazivanja slinosti i istovetnosti komunizma i
faizma koje su ispod nivoa diferenciranih teorija o totalitarizmu. Zanimljivi pasai gotovo
literarne vrednosti smelo i uspeno proimani su otroumnim zapaanjima o konkretnim
politikim situacijama (najuverljiviji su delovi o italijanskom faizmu i panskom
gradjanskom ratu), pa se uoavanje detalja i sloenih unutranjih veza pojedinih razdoblja
povremeno izdie iznad osnovne hladnoratovske vizije komunizma koju Fire ne naputa
ni krajem XX veka. Uz malo kritinosti pomenuta zapaanja mogu biti korisna i kada se
odbaci pieva globalna pristrasnost. Neretko okretna esejistika erudicija i autoritet pisca
uspeno prikrivaju hazardne ocene, koje bi kod manje priznatih pisaca bile upadljivije.
Protivrena i strastima optereena svedoenja intelektualaca disidenata Fire, sa ne manje
strasti slae u vlastitu viziju komunizma kao totalitarnog reima i ideje. Presigurno, jasno
izlaganje i lako snalaenje u zamrenim idejnopolitikim spletovima, zatim veto
smetanje problema u iroki medjunarodni sklop zbivanja, bez sumnje su brzo privukli

panju strune javnosti, a galska neobavezna teorijska leernost, liena nemakih

fusnota, obezbedila je prohodnost knjizi kod radoznale ire publike. Autoritet pisca je bio
takodje vaan, jer se oekivalo ta e Fire rei o komunizmu nakon njegovog sloma. U
francuskim politikim krugovima knjiga je doekana kao dokaz nedemokratskih namera
francuskih komunista. Lakoa izraavanja i saimanja protivrenih zbivanja u vorne
take, mestimino uspeno ali uvek reito "meandriranje" sloenih zapleta svakako su
vrline ove knjige koja je pokuala da se izdigne iznad neuticajnih sholastikih pojmovnih i
teorijskih debata i na novom izvornom materijalu ivih svedoenja intelektualaca o
faizmu i komunizmu doara XX vek iz ugla dugih istorijskih procesa. Premda probrana,
izvorna gradja (neposredna lina svedoenja "otrenjenih" leviara) je vaan kvalitet
Fireove sinteze. Ipak, glavni je utisak da je Fire mnogo toga uloio da bi potkrepio neke
poznate i prilino osporene postavke teorija o totalitarizmu.
One su podjednako uoljive u polaznim pretpostavkama i zakljucima Fireove
knjige: komunistiki svet je zasnovan na univerzalnoj lai (Fire 1996, 568), komunist je
militant i vernik (Fire 1996, 160), faizam i socijalizam su svetovne religije (Fire 1996,
436-437), komunistiki totalitarizam se odravao preko iznudjenog antifaizma (Fire 1996,
261-327), univerzalizovao putem snage oruja (Fire 1996, 502) i pripada mitologiji XX
veka. Fire ne nabraja zbivanja ve prati i objanjava idejnopolitike procese i kolebanja
opredeljenih intelektualaca. U njegovom izlaganju uoljiva su poredjenja razliitog ranga.
Slino E. Nolteu, uporedno izlaganje se preplie sa filozofskopolitikim pristupom to
analizi daje solidan sintetiki nivo. Kao i kod Noltea odnosu ideologije i intelektualaca je
poklonjeno vie panje nego rekonstrukciji zbivanja, a politikoj taktici drava i partija vie
nego korenitim promenama drutvene strukture i politikih sistema. On pojedince vie
posmatra kao zarobljenike ideja nego kao line kreatore istorijskog toka. Trudio se da
odgonetne ne splet dogadjanja nego ar komunizma koja je mnoge zavela i objasni
otkuda razoarenja i otpadnitvo. Knjiga je u neku ruku presek istorije komunistikih
disidenata smetena u okvir kljunih idejnoistorijskih procesa. Fireov pristup se vie
oslanja na psihologiju i politiku nauku nego na sociologiju. Ova okolnost samo delimino
objanjava naglaeni formalizam analogija. Uporedna istoriografija je nemogua bez
svestrane obavetenosti to se Fireu i Nolteu teko moe sporiti. Ipak svestranost nije
dovoljna osnova odmerenosti niti istorinosti. U knjizi prevladavaju dve vrste analogija;
komunizam se poredi s jedne strane sa Francuskom revolucijom i njenim ritmom, a s
druge sa pravilima religijske misli i organizacije. Slino I. Dojeru, i Fire je opsednut
poredjenjem Oktobra i Francuske revolucije, ali on daleko manje vodi rauna o
osobenostima nasledja Rusije, njene drutvene strukture i politike kulture. Po njemu,
Francuska revolucija nije bila vrhunac borbe treeg stalea protiv starog reima ve je bila
iznutra razbijena pre nego se trei stale u Parizu izdigao. Protagonisti revolucije su bili
idealisti i univerzalisti, koji su "pronali" novi tip politike, "politiku volje" u smislu totalnog
istorijskog poetka iznova, a ije su rtve na kraju postali. Komunizam je takodje bio
velika iluzija, XX vek je stolee velikih iluzija koje treba pretvoriti u unutarsvetski moral.
Komunizam je ponovno rodjenje intelektualnih snova francuskih revolucionara. U ogledalu

Oktobarske revolucije postaje Francuska revolucija obrazac moderne. Fire poredi

Robespjera sa Staljinom, a Sen-ista sa Viinskim (Fire 1990, 99, Fire 1996, 295) U
revoluciji je uspelo pojedincu da slavi svoju volju kao ostvarenje nunosti. Bila je to vie
iluzija nego realnost. Fire, kao mladi komunista, svoj raskid sa iluzijama je navodno
nagovestio jo 1956. posle madjarskog ustanka. etiri decenije docnije, da bi teorijski
obrazloio svoj razlaz sa levicom, parafrazirao je naslov Frojdove knjige "Budunost jedne
iluzije" (1927) u opsenom i iskljuivom poricanju komunizma u vlastitoj knjizi "Prolost
jedne iluzije". Uprkos brojnim zanimljivim zapaanjima, sloenom idejnoistorijskom
pristupu i nespornim sintetikim sposobnostima pisca, kod poredjenja Oktobra i
Francuske revolucije vidan je ablon: knjiga vrvi od pojmova i izraza kao to su vera,
strast, mesijanstvo, eshatologija, iluzija, mitologija, preobraanje komunista i si.
Opsednutost poredjenjem politike i religije svojstvena je disidentima koji nakon zaokreta
minulu iluziju svode na iracionalnu veru. Fire pie da Staljin govori kao crkveno lice
crkvenim licima (Fire 1996,168), d a j e partija svetenstvo okupljeno oko jedne crkve (Fire
1996, 169), pominje Lukaevo preobraanje u drugu veru i njegovo prosvetljenje (Fire
1996, 154), ideologiju izjednaava sa verom (Fire 1996, 546) itd, a autoritet priznatog
istoriara mu doputa da u pomenutim neobaveznim analogijama ne koristi navodnike.
Leerna i nategnuta poredjenja prati apriorizam kod objanjenja ponaanja intelektualaca
u XX veku. Mogu li se, naime, ideje i inteligencija odvojeno razmatrati izvan osobenosti
prilika u kojima delaju: Fire jednostavno pie da su intelektualci verovali u komunizam da
ih je ovaj oarao, a ne razmatra ulogu konkretne krize kapitalizma kod ove "oaranosti".
Izbor izmedju levice i desnice nije bio apstraktan, ve je bio rezultat svesti o dramatici
situacije. Apokaliptina vizija nemake situacije 1931-1933 nije bila apsurdna, bilo je
raireno uverenje da je povratak ka miroljubivom kapitalizmu nemogu, vrila je klasna
borba. Premda se pokazalo kao iluzija verovanje da se medjuratni kapitalizam ne moe
spasti, ipak je jo 1942. tada jedan od najuglednijih ameriki ekonomista Jozef umpeter
pisao, dodue bez zanosa, o superiornosti socijalistike ekonomije (umpeter 1960, 273288). Pod utiskom burnih kriza kapitalizma umpeter je pisao o "superiornosti
socijalistikog upravljanja nad kapitalizmom" i o "veoj racionalnosti socijalistikog nacrta"
(umpeter 1960, 283). lako je vreme pokazalo da evropski socijalizam nije mogao da
izdri nadmetanje sa kapitalizmom, Sumpeterove ocene svedoe o karakteristinoj
epohalnoj svesti doba u kojoj socijalizam nije uvek tumaen kao iluzija. Dakle
intelektualna podrka socijalizmu u tom periodu je odraavala praktini odgovor na
situciju, a ne "isti izbor" ili praznu iluziju. Hobsbaum tvrdi da je u V. Britaniji naglo
porastao broj komunista pod uticajem krize 1929. pred kojom su laburisti bili bespomoni.
Uspon komunizma na univerzitetima V. Britaniji u periodu antifaizma je razumljiv. Jer, ko
je drugi pritekao paniji u pomo i ko se protivio politici poputanja? Fire je prilino
uverljivo pokazao Staljinove manipulacije u paniji, ali nije uvideo da tek sa izbijanjem
hladnog rata dolazi do erozije britanskog komunizma. Ipak, najvei deo ranijih komunista
je ostao na levici, a ovde je estoki antikomunizam bivih komunista bio izuzetak. Bilo je
manje konvertita jer je britanska partija izbegla sindikalne ekscese svog francuskog

pandana i iskljuivanje intelektualaca. I kod britanskih komunista je bilo utopijskih

mesijanskih nada, iluzija i razbijanja iluzija, samoporicanja i predanosti kao kod
komunistikih intelektualaca u drugim zemljama, ali se, kae Hobsbaum, ne moe zbog
toga govoriti o "verovanju lienom drutvene osnove". Uopte je nedopustivo potcenjivati
znaaj specifinih situacija i politikih i kulturnih tradicija zemalja iz kojih su se komunisti
regrutovali ili drugih zajednica kao izvora regrutacije: npr. ugroenost Jevreja u srednjoj i
Istonoj Evropi kada je faistika opasnost postala ozbiljna u itavoj Evropi. Dakle, ar
komunistike ideje moe se objanjavati samo kao skup mogunosti, predodredjenih
realnim drutvenim alternativama razvoja i okolnostima koji su ljudima i enama nametale
potrebu politikog opredeljivanja. Fire grei, opominje Hobsbaum, kada kae da je ruska
revolucija na ostrvu imala vie uspeha na univerzitetima nego u fabrikama. Naprotiv,
kvalifikovani britanski radnik je posle 1. svetskog rata bio pod snanim uticajem levice.
Upkos solidnoj obavetenosti i zavidnoj sintetikoj sposobnosti Fireova
poredjenja nisu strukturnoteorijski razvijana, niti segmentirana, a jo manje vieslojna ili
pojmovno stroga. Vie su esejistika i eruditska do impresivnosti, ali komotna, dodue
reita, ali metodski i teorijski skromna. Analogije prati stalno upozoravanje na dijalektiku
vezu faizma i komunizma. Podudarnost sa Nolteovim paradoksnom dijalektikom i
prenapregnutim relativisanjem specifinosti faizma je prepoznatljiva to je dobrim delom
rezultat prihvatanja neistorinih segmenata teorija o totalitarizmu: buroaziju podjednako
mrze Hitler i Lenjin (Fire 1996, 16), Staljin je utro put Hitleru i olakao mu pobedu,
raskulaivanje sela u Ukrajini i pomor stanovnitva glau Fire naziva genocidom
Staljinovog nacionalboljevizma, itd. Govorei o Staljinovom nacionalizmu, Fire, dodue,
ne zapada u greku H. Arent koja je ustrajavala na vezi panslavizma i boljevizma ve
Staljinov nacionalboljevizam tumai insistriranjem na socijalizmu u jednoj zemlji. Pri
tome odvaja Lenjina od Staljina istiui "sektaku strast za raspravom Lenjina". Za vreme
Lenjina u partiji se raspravlja, dok je totalitarna partija Staljinovo delo (Fire 1996, 175).
Kada je u pitanju istorijski rasplet 1945. onda je pravi istorijski subjekt Hitler (Fire 1996,
428), Sovjetski Savez ratuje pod prinudom, a komunistiki antifaizam je iznudjen. Ovo je
moda kljuna Fireova teza koju kasnije prihvata Stefan Kurtoa (Courtois) redaktor "Crne
knjiga komunizma" (Courtois 1998) umanjujui znaaj komunistikog antifaizma. U
drugom obliku ona se sree u ranijoj Fireovoj knjizi o Francuskoj revoluciji. Tvrdnja d a j e
jakobinska vlast negovala tezu o zaveri aristokrata i d a j e na njoj poivala (Fire 1990, str.
66) istovetna je sa tezom o manipulativnom Staljinovom antifaizmu. Iluzije obe revolucije
i legitimnost poslerevolucionarnih reima Fire objanjava prilino komotno pre svega
stalnim sugeriranjem stanja tobonje ugroenosti. Fire tvrdi da je komunistima pridev
"antifaistiki" uvek sluio za prikrivanje prirode vlastitog reima (Fire 1996, 455). To nije
sluaj samo sa Staljinovom politikom nego i sa politikom ostalih evropskih komunistikih
pokreta. Socijalizam se uvek pravdao iznuenim, a ne spontanim antifaizmom. To je
klju njegovog odravanja i legitimacije. Tu je Hitler najodgovorniji (ne zbog rata i
masovnog unitavanja) ve zato to je komunizam preko antifaizma snabdeo aurom
demokratije i pomogao mu da opstane. Reju, socijalizam je totalitarizam koji se odravao

ponajvie zahvaljujui iznudjenom antifaizmu. Staljinov kapitalni adut je antifaizam (Fire

1996, 343), a "avet aristokratske zavere u Francuskoj revoluciji" odgovara Staljinovom
antifaizmu i boljevikoj kritici buroazije (Fire, 343). Staljinistiki antifaizam
protumaen je gotovo iskljuivo kao sredstvo za uklanjanje svih idejnih protivnika (Fire
1996, 345) i mono legitimacijsko sredstvo 1945, jer pobedniku se sve oprata. Dakle
antifaizam je pre svega manipulacija, a tek potom realni oruani otpor. Otpor faizmu
pomogao je Staljinu da upie demokratiju na svoje barjake i zaodene svoju unutranju
politiku u demokratski antifaizam (Fire 1996, 346). Premda je Fire opirno i dopadljivo
iznijansirao antifaizam preteno kod zapadnih intelektualaca uspeno ulazei u meandre
linih protivrenosti i dilema i doarao psihologiju kolebanja i "otrenjavanja", njegovom
tumaenju komunistikog antifaizma moe se uputiti vie prigovora. Pre svega izneta
ocena karaktera i funkcije komunistikog antifaizma je nepotpuna i jednostrana jer nije
poredjena sa kolebanjima i nedoumicama gradjanskih (konzervativnih i liberalnih)
intelektualaca prema faizmu. To je pokazao Hamilton (Hamilton 1978) koga Fire ne
pominje. Tomas Man je u izbeglitvu uoio da u plimi preventivnog antikomunizma,
faizam na Zapadu lako postaje snobovski. Fire pie, dodue, o kolebanju slubenog
antifaizma u politici zapadnih sila, ali ga znatno manje osudjuje od Staljinove politike. Za
pakt Molotov-Ribentrop smatra da ga nije diktirala neka spoljna opasnost (Fire 1996, 39)
iako je dokazano da se Staljin bojao istovremenog napada Japana i Nemake, a sve do
1939. je bila aktuelna pretnja britanskog udara preko Kavkaza. Znao je da e ga Hitler
napasti, ali je drao da to ne moe biti pre 1942. Kao ni mnogi zapadni pisci ni Fire ne
pominje Hitler-Pius pakt povodom konkordata iz 1933. iako je ugovor sa papom bio prvi
ozbiljniji proboj Hitlera na medjunarodnu scenu. Dalje, Fire odve ozbiljno uzima faistiki
antikapitalizam (Farinacci, Rohm, Strasser) i potcenjuje ideologiju treeg puta (ni
kapitalizam ni socijalizam tzv "faistike levice") to je esti "argument" teorija o
totalitarizmu. Viperman je u knjizi uoio jo netanosti: potpuno izolovani hamburki
ustanak iz okt. 1923. Fire naziva "revolucijom radnika", Rauningovi (Rauschning)
razgovori sa Hitlerom su poodavno razotkriveni kao fikcija (Fire ih navodi da bi dokazao
zajednike revolucionarne ciljeve Hitlera i Staljina), neosnovano je poredjenje ubistva
"idejno nezavisnog" Rema (Rem je bio bezidejan), sa staljinskim istkama, a "Remove
pobune" je bilo samo u nacistikoj propagandi i si. (Wippermann 1999). Fire ne pridaje
znaaj Holokaustu. Posveuje mu samo tri strane u svojoj "debeloj antikomunistikoj
knjiurini", to je posledica kasnog prihvatanja teorija o totalitarizmu u Francuskoj. Po
Vipermanu kod Firea postoji namerna, a ne sluajna podudarnost sa Nolteovim tezama.
Jer Fire svodi nacistiki antisemitizam na njihovu tobonju funkciju: pie da su Jevreji bili
inkarnacija graanina i boljevika. Nisu, kae Vipeman, Jevreji su ubijani kao Jevreji, a ne
kao inkarnacija nekoga drugoga. (Wippermann 1999). Ni ovlani Fireov osvrt na
jugoslovenski socijalizam nije lien proizvoljnih ocena: netana je tvrdnja da su "Tito i
njegovi partizani, koji su se nalazili na elu AVNOJ-a, izbegli da budu likvidirani
zahvaljujui kapitulaciji Italije septembra 1943." (Fire 1996, 564) kao i ona da je "Tito
osudio Djilasa, a potom Kardelja, zato to su kritikovali politiki monopol partije" (Fire

1996, 565). Britanci se odriu D. Mihajlovia znatno kasnije, a Tito nije nikada osudio
Kardelja. Fire grei kada kae: "to se tie naroda u Jugoslaviji, koji su se tragino
sukobili za vreme rata Tito je, uz podrku erila, uspeo da ih ujedini u partizansku
armiju" (Fire 1996, 457). erilova uloga tu nije bila znaajna, a njega Fire inae velia
kao genijalnog, za razliku od Ruzvelta koji je bio naivan prema Staljinu (Fire 1996, 423,
440). Uz erila De Gol je najpostojaniji evropski antifaist (Fire 1996, 448, 503). Pri tome
Fire ne zna ili nee da zna za euforinu erilovu podrku Musoliniju iz 1927: "Kada bih ja
bio Italijan, sigurno bih od poetka do kraja bio na vaoj strani u vaoj pobedonosnoj akciji
protiv bestijalnih nastojanja i strasti lenjinizma" (Nolte 1968, 117) i patriotski previdja
okolnost da je De Gol bio borac iz V. Britanije a ne sa terena ija je harizma krajem rata
vetaki stvarana da bi parirala komunistikim antifaistima. U tom pogledu je De Golu
bio najvea smetnja Tito. Viperman odbacuje kao neosnovana Fireova poredjenja
Hitlerovog rasnog genocida sa Staljinovim klasnim genocidom. Dalje, Fire ne ulazi u
analizu antisemitizma, zaboravlja da su Jevreji ubijani iz rasistikih razloga a ne kao
inkaranacija oba neprijatelja nacizma: buroazije i komunista. Uopte holokaustu poklanja
premalo panje, a druge njegove rtve (osim Jevreja) ne pominje. Ne ustruava se da
hvali Noltea koji je po njemu prvi prekinuo sa zabranom poredjenja komunizma i nacizma.
Viperman izriito tvrdi da je to je apsolutno besmisleno jer u Nemakoj pomenuto
poredjenje nije bilo zabranjeno ve poeljno (Wippermann 1999).

3. 4. Fire i Nolte
Bilo bi nepouzdano ceniti Fireovu poziciju samo na osnovu podudarnosti
njegovih teza sa ekstremnom desnicom ili zbog poricanja njegovih gledita od strane
levice. Na karakteristian i vrlo znaajan nain o Fireu svedoi i njegov odnos prema E.
Nolteu, vodeem nemakom revizionistikom istoriaru ija su gledanja naila na snaan
otpor socijaldemokrata, marksista i socij al liberal a u nemakom Historikerstreit krajem
1980-ih godina. Tada je ubedljivo pokazano kako je Nolte pokuavao da neutralizuje
odgovornost nacizma za rat i zloine. Najvie bure izazvala je teza o uzronoj vezi
Gulaga i Auvica, kojom je Nolte pokuao da pokae da je nacizam samo odgovor na
boljeviku pretnju i time ga delimino rastereti (Historikerstreit 1987, Khnl, hg. 1987). U
svojoj poslednjoj knjizi Fire je posvetio jednu duu fusnotu Nolteu (Fire1996, 204-205)
gde se vrlo pohvalno izraava o nemakom kolegi, ali i ograuje od nekih njegovih
ekstremnih revizionistikih gledita. Hvali Noltea zato to je "vrlo rano prekrio zabranu
uspostavljanja paralele izmedju komunizma i nacizma". Nolte je, po njemu, bio zasluan
jerje razbio tabu kritike komunizma koji je onemoguavao i razumevanje faizma (Fire
1996, 205). Fireu je jasno d a j e "jedan od sutinskih pokretaa Nolteovih knjiga" "ponieni
nemaki nacionalizam", "ali to ne moe da diskredituje njegovo delo i njegovo tumaenje,
koji spadaju medju najdublja nastala u drugoj polovini ovoga veka" (Fire 1996, 205).
Nolteu je pomenuta fusnota bila povod za prepisku sa Fireom. Obradovao se i poeo u
pismima da trai jo Fireove podrke. Fire se tome odaziva donekle suzdrano, a sadraj

ovih pisama je posle Fireove smrti na Nolteov podsticaj objavljen. Prepiska se 1996.
pojavila na italijanskom, 1997. na francuskom, a 1998 na nemakom jeziku. Kod nas je
deo preveden u nedeljniku Vreme 1998 (Furet, Nolte 1998). Oba istoriara samo u
manjem delu prepiske vode dijalog. Oni nairoko ponavljaju vlastita gledanja sa tek
ponekom novom opaskom. Kod Noltea je uoljiviji napor da se vee za Fireovu poziciju,
dok je Fire neto uzdraniji. Francuski istoriar poziva na "veu preciznost", trudi se da se
distancira od Nolteovog nastojanja da razlike svede na "razliito akcentovanje", a od
nekih Nolteovih tvrdnji se jasno ogradjuje. Prebacuje Nolteu to je izvore faizma i
nacizma pre 1914. traio poglavito u "Francuskoj akciji" arla Morasa (Maurras), a ne kod
radikalnih antisemitskih i ovinistikih pokreta nemakog carstva. Pariki istoriar se
ogradjuje od rabulistike (izvrtanja) svog berlinskog kolege, tj pokuaja da na temelju
vremenskog sleda uspostavi "uzronu vezu" izmedju staljinizma i nacionalsocijalizma
(Furet, Vreme 28. 3. 1998), i opominje ga da ne zaboravlja nemake zloine: "Ali to to
vas ovo 'filistarsko' (kako bi rekao Marks) odbijanje usporedbe izmedju faistikih i
komunistikih zloina alosti ili dovodi u oaj, iz razloga koje razumijem, to ipak ne bi
trebalo biti razlogom da zaboravite ulogu Wehrmacht-a u uasima koje su njemake
postrojbe poinile u Poljskoj ili Rusiji, kao i odgovornost Njemake za nacizam" (Furet,
Vreme 18. 4. 1998). Fire ne deli ni Nolteov greviti napor da iznadje "racionalno jezgro"
nacionalsocijalizma preko somnabulne ideje da je boljevizam "zavera medjunarodnog
jevrejstva" (Furet, Vreme 11.4. 1998.). Uprkos razlikama, Fire takoe koristi priliku da
saglasnou sa Nolteom osnai svoju omiljenu ideju o "poraznom dejstvu antifaistike
opsesije" i Staljinovoj manipulaciji antifaizmom. Iz okolnosti da su socijalistiki reimi,
naroito u bivoj DDR, "besramno instrumentovalizovali" antifaizam pravdajui vlast
zakljuuje da se antifaizam iscrpljuje u toj funkciji. Pri tome previdja injenicu da je
antifaizam u fazi obnove SR Nemake imao neznatnu ulogu, dok je antikomunizam od
osnivanja drave 1949. pa do 1968. dominirao celokupnim kulturnim i politikim ivotom i
prerastao u pravu zapadnonemaku dravnu religiju (Walter 1999, 554-558). Ne manje
nekritiki Fire preuzima Nolteovu profesorsku opsesiju da je studentski pokret 1968.
nastojao da na svojevrstan nain rehabilituje DDR, pa to ak razvija u tezu da je
komunizam na taj nain u SR Nemakoj "sa zakanjenjem stekao onu vrstu imuniteta na
kritiku koju je u Francuskoj imao petnaest ili dvadeset godina ranije" (Furet, Vreme 25. 4.
1998.) Obe tvrdnje su neodrive. Najkasnije sa vojnim okonanjem pokuaja reformi
prakog prolea u avgustu 1968. izgubio je "realni socijalizam" u nemakom studentskom
pokretu svaku podrku, a to se tie imuniziranja komunizma od kritike, studentski pokret
sigurno vie nikada nije postigao nego tada, kada su izgubile legitimacijsku osnovu
najprimitivniji oblici antikomunizma. Studentski antikapitalizam u svom najveem delu nije
nosio partijsko-komunistika obeleja, nego libertetsko-socijalistika (Walter 1998). Ne
manje groteskna od krive ocene studentskog pokreta je injenica da Fire ne samo to
prihvata ve u pomenutoj dugoj fusnoti opseno razvija Nolteovo samopoimanje gde
nemaki istoriar prikazuje sebe kao rtvu demonizacije i leviarskih zavera (Fire 1996,
204-205). Zato obert tvrdi da u ovoj prepisci Fire menja svoju iluziju o Staljinu za iluziju o

Nolteu (Schobert 1998). Pitanje je da Ii je pariki istoriar bio loe obaveten o nemakom
stanju kada je u Nolteu gledao rtvu demonizacije od strane kampanje nemake levice i
kada je tvrdio d a j e Nolteovo delo u SR Nemakoj "ne samo nedovoljno poznato, nego je i
osporavano preutkivanjem i ekskomunikacijom". Frankfurtski istoriar Valter izriito tvrdi
da to ne vai ni za jednu od Nolteovih knjiga (Walter 1998). Otkuda onda solidarnost
parikog i berlinskog istoriara? Fire nije optereen "ponienim nacionalizmom" kao
Nolte, a u metodskom pogledu uprkos podudarnosti postoje krupne razlike koje su se
samo delom odrazile na poimanje glavnih ideologija XX veka. Fire je istekao iz francuske
kole analista bliske strukturnoj istoriji dok je Nolteova teorija proeta fenomenologijom,
egzistencijalizmom i istoricizmom (Kulji 1990). Ali je zato S. Kurtoa, Fireov uenik blii
Nolteu kada govori o komunistikom i nacistikom genocidu. Antikomunizam je razliito
motivisani obrazloen premda je kod obojice upadljivo slino dijalektiko poimanje veze
faizma i komunizma. Kod Firea je antikomunizam obrazloen dubljom konzervativnom
ocenom Francuske revolucije u kojoj se spori "teologija revolucije", a kod Noltea
"genetikom teorijom o totalitarizmu". Obojica nastoje sa razliitim uspehom da
diferencirano ocene Marksa. Konzervatizam je kod Noltea upadljiv u nacionalistikom
rastereenju faizma, a kod Firea vraanjem Berku, Kobenu i Tokvilu. Moda je ovde
zanimljivije to to Fire veruje Nolteu i saosea sa njim jer je u Francuskoj njegov vlastiti
revizionizam dugo nailazio na otpor koji je Fire manje ili vie svesno poimao kao zaveru
levice. Oseaj zavere u saznajnom pogleduneretko vodi iskljuivostima to treba
uraunati kod objanjenja jednostranosti revizionizma i kod najkrupnijih evropskih
istoriara.
Sredinju Fireovu tezu o iznudjenom komunistikom antifaizmu prihvata i Nolte
za koga je antifaizam samo maska totalitarnog reima. U "Prolosti jedne iluzije"
antifaizam je redukovan na izlog staljinistike ideologije, demokratsku minku
staljinizma. Kada se ita Fire utisak je kao da nikada nije bilo drugog leviarskog
antifaizma osim antistaljinskog. Ipak za razliku od Noltea, Fire je jo uvek pod uticajem
Arona koji je razlikovao konc logore iji je cilj prinudni rad i u kojima se umiralo zbog
pogoranih ivotnih iuslova, i logora za unitavanje koji su bili centri birokratskog i
industrijskog rasistikog ubijanja. Tezu o iznudjenom antifaizmu osporili su britanski
istoriar Hobsbaum i pariki politikolog Traverzo (Hobsbawn 1996, Traverso 2000).
Hobsbaum, za razliku od Firea, tvrdi da su komunisti bili najdosledniji branioci
antifaistike koalicije posle 1934, a nijedna antifaistika koalicija se nije mogla zamisliti
bez SSSR-a. Logika ove situacije je bila toliko snana da je nije mogla uzdrmati ni
Staljinova politika 1939-1941. Komunistiki uticaj je u ratu porastao kao i da nije bilo
epizode Molotov-Ribentrop, zahvaljujui Hitleru. Logika te situacije (antifaistike
strategije) je bila bez alternative. SSSR je bio neizostavni elemenat svake alijanse koja se
nadala da e Hitlera pobediti. Izmedju 1919. i kraja 2. svetskog rata levica nije oborila
nijednu vladu, sve antidemokratske promene (pu, osvajanje vlasti ili prenoenje vlasti),
izvela je desnica. Nije bilo teko uoiti da je SSSR 1945. dosegao vrhunac
medjunarodnog ugleda zahvaljujui padu Berlina. Tu je i Fire u pravu kao i mnogi koji

uoavaju da je period komunistike hegemonije bio izmedju 1943. i poetka 1950-ih.

Tada je bio i najraireniji strah od zaraznosti komunizma. Ali samo je manjina uvidela da
je stupanj antikomunizma bio obrnuto proporcionalan ozbiljnosti komunistike pretnje:
komunisti su bili ponajmanje opasni tamo gde su komunistike partije zabranjene, u SR
Nemakoj i SAD.
Fire je, pak, vlastitom dijalektikom komunistiki antifaizam pripisao nacizmu, a
kao istinske antifaiste istakao erila i De Gola. Pre e biti d a j e znaaj erila i De Gola
bio u tome to su bili retki koji su potisnuli svoj duboko ukorenjeni antikomunizam u ime
operativne nunosti saveza sa Staljinom i komunistikim pokretima otpora. Komunisti su
bili nesrazmerno zastupljeni u pokretima otpora, nemaka socijaldemokratija je bila u
dubokom zimskom snu, a i veliki delovi ostalih socijalistikih partija. U tim okolnostima bilo
je bizarno posmatrati faistike i komunistike snage kao u istoj meri nepoeljne. Fire se
ne bavi iscrpnije pokretima otpora, a upravo je ta aktivnost komunistima pruila
legitimnost na izborima posle rata u Italiji i Francuskoj, pa i u Velikoj Britaniji. Dalje, Fire
istie daje privlana snaga komunizma poivala na aru Francuske revolucije. Hobsbaum
je uveren d a j e izmedju 1917. i 1989. Oktobarska revolucija zasenila Francusku. Dodue
ne i u Francuskoj (tu su uvek godine izmedju 1789. i 1793. bile centralne za komunistiku
ideju), ali izvan nje sigurno. Fire igoe Staljina jer je ostao van sukoba do juna 1941, a
ne i Ruzvelta koji je u rat uao skoro pola godine kasnije. Poredjenje uzroka ulaska u rat
bi jo vie blamiralo fireovsku konstrukciju: SSSR je bio napadnut i teritorijalno ugroen, a
SAD su branile svoj prekomorski posed -koloniju na Havajskim ostrvima. Dalje, Fire
podvlai antifaistiku doslednost Francuske i Engleske, stidljivo govori o Minhenu 1938,
ali zaboravlja da V. Britanija nije vodila kopneni rat na svojoj teritoriji, a da je De Gol
komandovao otporom sa bezbednog ostrva. Treba odmereno oceniti dijalektiku razvoja i
uinak socijalitikih reima. Fireu je to strano. On izriito tvrdi da "komunizam nestaje u
nekoj vrsti nitavila". Dok je iza Napoleona ostao "irok trag uspomena, ideja i ustanova,
iza sovjetskog carstva ostaje tabula rasa" (Fire 1996, 8-9). Hobsbaum je odmerenije uoio
da bi bez sovjetskih rtava evropski liberalni kapitalizam kapitulirao pred faizmom, a
sadanji zapadni svet bi dugo inile izolovane SAD i niz razliitih autoritarnih i faistikih
reima. Ironija istorije je u tome to je najtrajnija tekovina Oktobra upravo uvrenje
"naprednog zapadnog sveta" i gradjanske demokratije. Dakle, ako se put Oktobra
definitivno iscrpeo to ne znai da treba umanjivati njegov znaaj. Zato Hobsbaum
razlono dodaje da su burne promene s kraja 1980-ih pod snanim uticajem 1917.
Fireove jednostranosti svedoe o svojevrsnom istoriografskom razaranju
prolosti na kraju jednog burnog razdoblja. Britanski istoriar Hobsbaum diferenciranije
tumai procese stolea. U knjizi "Doba ekstrema" iz 1994. Hobsbaum pie da zbog
grozota 1. svetskog rata nije bilo udo to je samo manji deo posmatraa 1920-ih verovao
u mogunost preivljavanja demokratskog sistema, a svetska privredna kriza i uspeh
prvog petogodinjeg plana u SSSR-u su to uverenje jo vie uvrstili. Slinu ocenu iznosi
ak i protivreni Nolte u jednom od pisama Fireu 1996: "ak iako je njegove utopijske
iluzije povijest opovrgnula, marksistiko-komunistiki pokret je imao veliine, i oni koji su

bili ostali izvan njega trebali bi danas da zbog toga sebi prigovaraju prije negoli oni koji su
se u nj bili ukljuili" (Nolte, Vreme 28. 3. 98). Na paradoksalan nain SSSR je pomogao
liberalnom sistemu: nateraoje kapitalizam da se reformie i time integrie radniki pokret,
a osim toga porazio je nacizam. Geti razlono odbacuje Fireovu iskljuivu ocenu d a j e iza
komunizma ostala tabula rasa (Getty 2000). Slino Hobsbaumu, kalifornijski istoriar
upozorava da su tekovine radnikog pokreta na Zapadu iznudjene pod pretnjom
radikalizovanja medjunarodnog radnikog pokreta i uz podrku SSSR-a. Ruzvelt je
preao ka Nju Dilu jer se bojao zaraze revolucije, a u Zapadnoj Evropi su sindikati i druge
radnike organizacije uivale jo veu podrku Moskve i sticali ustupke zbog straha
buroazije od revolucije. Mnogi socijalni ciljevi, koji su danas opti, bili su zacrtani u
ideologijama komunistikih partija daleko pre nego to su ih SAD partije uzele ozbiljno
(prava ena i rasnih manjina). Komunisti su prvi na jugu SAD organizovali AfroAmerikance i sirotinju u borbi za socijalnu pravdu. SSSRje podravao N. Mendelu i ostale
reformiste. Komunizam je oteavao ivot zapadnom establimentu i teko da bi reformi
bilo da nije bilo SSSR-a. Geti ironino zapaa da je postojanje SSSR-a pomoglo
reformisanju zapadnog kapitalizma kojima je ovaj izbegao krvave revolucije Istoka.
Komunizam XX veka nije bio iluzija prolosti jer su njegove posledice prisutne svuda.
Pomenuta Hobsbaumova knjiga u Francuskoj je prevedena tek 1999. sa velikim
zakanjenjem, jer se medju francuskim intelektualcima rairio antimarksizam.
Savremenom parikom ukusu vie odgovara Fire, pa su se izdavai ustezali da objave
Hobsbauma. Izmenjena je ideoloka i intelektualna konjuktura o kojoj izdavai vode
rauna. Osim toga, sa Francuske je trebalo skinuti seanje na filosovjetizam i
prokomunizam koje je u njoj najdue trajalo, pa je danas i nedogmatski marxizam
nepoeljan (Schulze 1999). Fireova knjiga je, kae Geti, testament upuen zapadnim
intelektualcima kako da objasne komunizam.
*

Istraivaka perspektiva Fireove dijalektike sinteze o komunizmu XX veku

kljunom segmentu je nepotpuna. Razmatran je i pomno ralanjavan samo odnos
faizma i socijalizma, ali ne i manje znaajni odnos ovih pokreta i ideologija prema
liberalizmu, treoj alternativi stolea. Komunistiki antifaizam i faistiki antikomunizam
XX veka se podjednako ne daju razumeti bez dijalektikog ukljuivanja u analizu
liberalnog antifaizma i liberalnog antikomunizma. to je pretenzija analize ira, i to se
vie blii filozofiji istorije, to je pomenuto irenje perspektive nunije. Stalno praenje
uzajamnog podsticanja, uslovljavanja i borbe pomenutih ideologija pokreta i reima uslov
je istorinosti njihove uporedne analize. Sutina kljunih procesa minulog stolea ne
moe se dokuiti ako se bilo koji inilac potceni ili iskljui iz uzrono-posledinog sklopa.
Bilo bi svakako preterano oekivati od zagrienog antikomuniste da ulazi u motive
kolonijalnog antifaizma SAD i V. Britanije, ali bi istoriar Fireovog formata morao bar
priznati da je komunistiki antifaizam shvatljiv kao podsticaj, ali i kao reakcija na ne

manje taktizerski liberalni antifaizam i da se katastrofalne teorije o socijalfaizmu ne daju

razumeti bez jednostranosti socijaldemokratskih i liberalnih teorija o totalitarizmu. Npr.
realni istorijski akteri u Nemakoj 1932. (generali i industrijalci) bi se smejali da su ih tada
teoretiari totalitarizma ubedjivali da je svejedno na vlast dovesti levi ili desni
ekstremizam, jer su ovi toboe isti. Realni istoriski akteri su tada bolje uoavali razliku
izmedju faista i komunista, "mrkog i crvenog totalitarizma", nego mnogi potonji analitiari.
Teorije o socijalfaizmu i teorije o totalitarizmu su se hranile uzajamnim iskljuivostima
(faizam je u tom pogledu bio ateorijski), a Hitleru je vlast relativno lako preneta (on je nije
osvojio jer je ak krajem 1932. pretrpeo poraz na izborima) u dobroj meri zbog
katastrofalnog sukoba komunista i socijaldemokrata u Nemakoj. Medjudejstvo
pomenutih iskljuivosti je mogue pratiti i u periodu 1941-1945 kada na Zapadu zamiru
teorije o totalitarizmu, a u sovjetskoj propagandi slabi kritika kapitalizma. Da je istina
celina, nije bez razloga upozoravao T. Adorno (Adorno). Slina je stvar i sa drugim
Fireovim namernim previdom. "Veo univerzalnosti komunizma" koji francuski istoriar
stalno pominje (Fire 1996, 501) stie svoj smisao samo ako se ovaj privid poredi sa
slinim ostalim epohalnim opsenama: faistikim naporom da se naciji i rasi vrati
kosmopolitizmom i internacionalizmom oduzeto dostojanstvo i sa liberalnom ideologijom o
zatiti ljudskih prava kao sredstvom pravdanja imperijalnih i kolonijalnih ratova. Epohalne
ideje i procesi ne mogu se prouavati izolovano u jednoj zemlji ili kontinentu, ve kao
rezultat medjudejstva, akcije i reakcije, u ekumenskom sklopu. Fire suava ovu dijalektiku
i skrauje je na Evropu izmedju dva svetska rata i na odnos izmedju faizma i
komunizma. Celoviti uporedni okvir za istraivanje epohalnih ideja "skraenog XX veka"
treba da obuhvati i iluziju o zatiti ljudskih prava kolonijalnog liberalizma. A vieslojna
vizija protivrenog drutvenog razvoja ne sme se svesti na dilemu iluzija-realnost koja
trijumfuje, ve treba istorino da vodi rauna o razliitom nasledju i ceni koju treba platiti
razvoju. Ne moe se sporiti da je socijalizam platio odve skupu i nepotrebnu cenu
modernizaciji nerazvijenih drutava (klasno ienje, masovno logorsko ubijanje,
autoritarna politika kultura), ali ne treba smetnuti s uma da je i liberalna modernizacija
poivala na bezdunoj eksploataciji i masovnom genocidu. Ameriki leviar D. Mek
Donald (Mac Donald) je mislei na to uoi Makartijeve hajke na "crveni faizam" 1948.
pisao o "totalitarnom liberalizmu". Ubedljiviji od Firea, koji tvrdi da su SAD vojnik
demokratije (Fire 1996, 443), je N. omski (Chomsky) koji danas moda najiscrpnije
pokazuje ta sve stoji iza SAD ideologije o zatiti Ijuskih prava. Hobsbaum je u pravu
kada zapaa da u svetovnim religijskim ratovima XX veka istoriar ne moe lako da
razlikuje mit od protivmita, iluziju od protiviluzije, kao npr. neko ko se bavi XVI vekom, i
razlikuje protestantsku reformu od katolike reakcije. Poto Fireu to nije uspelo, moe se
ozbiljno sumnjati u vrednost njegovog istorijskog poduhvata. Zato Hobsbaum ne prihvata
ocene da Fireova knjiga pripada XXI veku. On istorino osporava Fireovo dokazivanje
srodnosti faizma i socijalizmu, zapaa da je knjiga pisana u hladnoratovskom maniru i
zakljuuje da Fireovo delo nee pripadati narednom veku jer nema ideoloku i politiku
distancu od epohalnih sukoba XX veka poto je odve uklopljeno u tekuu iideologiju

(Hobsbawn 1996). Fire istovremeno odve globalno zakljuuje u alternativama iluzijaotrenjenje bez uoavanja sloenosti drutvenih uslova u svakoj zemlji i svakom periodu
koji su uticali na jaanje i slabosti komunistike ideje. Pisac ne nadrasta sukobljavanja XX
veka, odve lako razdvaja iluziju od protiviluzije u naem veku. Nedunost kapitalizma i
liberalne demokratije je neizreena, ali osnovna pretpostavka Fireove knjige optereene
moralnim predrasudama (Terray 1997, 170) Hobsbaum upozorava na potrebu istorinog
objanjavanja ideja uvek u vezi sa konkretnom situacijom, a ne neistorino, globalno (kao
npr. stav o komunizmu kao optoj epohalnoj iluziji), sumnjajui u trajniju vrednost knjige
koja poiva na rezolutnim hladnoratovskim vizijama. Viperman je u nizu radova pokazao
kako se poredjenjem i izjednaavanjem socijalizma i faizma rastereuju nacistiki
zloinci. Danas se faizam pomera u pozadinu i potcenjuje upravo zahvaljujui snanoj
demonizaciji levice. Sredina se pomera udesno, kriteriji se menjaju, pa je danas biti
desniar ili ekstremni desniar ne samo stvar salonske pomodnosti, nego i uslov
prihvatanja u javnosti. Za prohodnost je dovoljno sporiti socijalistiku prolost kao la,
iluziju ili totalitarizam. Posle 1989, godine koja oznaava kraj epohe, svako istorijsko tivo
koje eli da preivi vek mora pokuati da zauzme distancu prema ideolokim i politikim
sukobima epohe. U dananjoj krizi to nije lako. Potrebno je vie imaginacije i
intelektualnog napora nego inae, a odmereno i hladno opredeljenje nije uvek smetnja
objektivnosti. Danas je na Balkanu teko dopreti do hladne ocene socijalizma. Nije re
samo o naunim ocenama, nego o politikoj kulturi koja se koleba izmedju euforinog
prihvatanja i ne manje eeg demoniziranja politikih ideologija i vodja. U njoj su veliki i
izgledi za prihvatanje iskljuive Fireove kritike socijalizma. A kada je u pitanju
jugoslovenska misao o drutvu, pisac ovih redova deli bojazan da je i ovde demonizacija
socijalistike prolosti conditio sine qua non trivijalizacije faizma i normalizacije
ovinizma i konfesionalnog konzervatizma. Premda to nisu bile Fireove namere, kod nas
ga i zbog toga treba kritiki itati.

Literatura:
Abse, Tobias (1996): The Italian Revisionist Controversy, Radical Philosophy (London) 77,
May/Jun.
Benoist, Alain de (1997): Bse Banalisierung, Junge Freiheit (Berlin) 18. 4.1997.
Courtois, Stephane, Werth, N., Panne, J., Paczkowski, A., Bartosek, K., Margolin, J.
(1999), Das Schwarzbuch des Kommunismus - Unterdrckung, Verbrechen und Terror
(prevod sa francuskog), 2. Auflage, Piper, Mnchen (1. Edit. 1997)
Courtois, S. (1999): Das Verbrechen des Kommunismus, u Courtois u. a., Das
Schwarzbuch des Kommunismus.
Fire, Fransoa (1990): 0 Francuskoj revoluciji (prevod sa francuskog), Izdavaka
knjiarnica Z. Stojanovi, Sremski Karlovci, (1. Edit. 1978)
Fire, F. (1994): Radionica istorije (prevod sa francuskog), Izdavaka knjiarnica Z.
Stojanovia, Sremski Karlovci (1. Edit. 1982)

Fire, F. (1996): Prolost jedne iluzije - komunizam u dvadesetom veku - (prevod sa

francuskog) Paiadeia, Beograd (1. Edit. 1995)
Fire, F., Ozuf M. (1996 a): Kritiki renik Francuske revolucije (prevod sa francuskog), Izd.
knjiarnica Z. Stojanovia, Sremski Karlovci, (1. edit. 1992)
Fret F., Nolte, E. (1998): Tiranije XX veka - prepiska (prevod sa francuskog) Vreme
(Beograd) iz marta i aprila 1998 (1. Edit. 1997)
Getty, Arch, J. (2000): The Future Did Not Work - The Atlantic Monthly; March 2000,
Volume 285, No. 3; page 113-116.
Grebing, Helga (1982): Levi radikalizam jednak desnom radikalizmu - pogrena
jednaina, (prevod s nemakog), Trei program, jesen (1. Aufl. 1971).
Hamilton, Alaster (1978): Faizam i intelektualci 1919-1945 (prevod s engleskog),
Beograd, V. Karadi (1. edit. 1997).
Hirman, Albert (1999): Strasti i interesi - politiki argumenti u prilog kapitalizma pre
njegove pobede (prevod s engleskog) Beograd, F. Vinji (1. edit. 1977).
Historikerstreit (1987): Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der
nationalsozialistischen Judenvernichtung, Piper, Mnchen.
Hornung, Klaus (1997): Zeitgeschichte und Antifaschismus, Junge Freiheit (Berlin) 19. 12.
1997.
Hobsbawn, Eric (1996): Geschichte und Illusion, Perspektiven, Internationalen
Studentinzeitung (Frankfurt/M.), 29.10.1996.
Howald, Stefan (1997): Die Revolution als Reform der Eliten, Frangois Fret, der
erfolgreiche Streitergegen starre Dogmen, ist tot, Tages Anzeiger (Berlin), 17. 07.1997.
Jaschke, Hans-Gerd (1990): Frankreich, u Gress, F., Jaschke, H., Schnekas, K., Neue
Rechte und Rechtsextremismus in Europa, Kln, Westdeutscher Verlag.
Klotz, Johannes, hg. (1999): Schlimmer als die Nazis? "Das Schwarzbuch des
Kommunismus", Die neue Totalitarismusdebatte und der Geschichtsrewisionismus, Kln,
Papyrossa.
Khnl, Reinhard hg. (1987); Streit ums Geschichtsbild - "Die Historiker-debatte",
Darstellung, Dokumentation, Kritik, Kln, Pahl-Rugenstein.
Kulji, Todor (1983): Teorije o totalitarizmu, HC SSO Srbije, Beograd.
Kulji, T. (1999): Goldhagen - debata, Jugoslovenski istorijski asopis 1-2.
Kulji, T. (1990): Fenomenoloko istoricistika teorija o faizmu Ernsta Noltea, pogovor
knjizi E. Nolte, Faizam u svojoj epohi (prevod sa nemakog), Beograd, Prosveta.
Luxemburg, Rosa (1974): Ruska revolucija, u R. Luxemburg, Izabrani spisi, Zagreb,
Naprijed (1. Aufl. 1921)
Me Garr, Paul (1998): The French Revolution: Marxism versus revisionism,
A review of G Kates (ed), The French Revolution: Recent Debates and New
Controversies, Routledge, 1997, International Socialism (London), September 1998.
Nolte, Ernst (1968): Die Krise des liberalen Systems und die faschistischen Bewegungen,
Mnchen, Piper.
Petersen Jens (1999): Die Verwandlung des Gartens in eine Kaserne. Lsungen eines
Bannes: Der Begriff des Totalitarismus kehrt in sein Ursprungsland Italien zurck, u Horst
Mller, hg., Der Rote Holocaust und die Deutschen, Piper, Mnchen.

Schobert, Alfred (1998): Noltes Denkwrdigkeiten-Der Briefwechsel zwischen Ernst Nolte

und Francois Furet, Jungle World (Berlin) No. 15. 8. April 1998.
Schulze, Bodo (1999): "Das Zeitalter der Extreme" erscheint auf franzsisch, Le mond
diplomatique, Nr. 5935.10. 9.1999.
Souvarine, Boris (1989): Staljin (prevod sa francuskog), Zagreb, Globus (1. edit. 1935).
umpeter, Jozef (1960): Kapitalizam, socijalizam i demokratija (prevod s engleskog),
Beograd, Kultura (1. Edit. 1942).
Tadi, Ljubomir (1972): Tradicija i revolucija, Srpska knjievna zadruga, Beograd.
Terray, Emmanuel (1997): Die Vergangenheit einer Illusion und die Zukunft einer
Hoffnung - F. Furets Buch ber die kommunistische Idee im 20. Jahrhundert, Sinn und Form
(Wien) 49. Jhrg, H. 2.
Traverso, Enzo (2000): Der neue Antikommunismus - Zu Noltes, Furets und Courtois'
Interpretation des 20. Jahrhunderts (prevod s francuskog), Jungle World Banner 26. Juli 2000.
Veber, Maks (1997): Sabrani spisi o sociologiji religije, 3. toma (prevod sa nemakog),
Sremski Karlovci, Izd. knjiarnica Z. Stojanovia (1. Aufl. 1920).
Vizling, Hans (1981): Tekoe s Tomasom Manom (prevod s nemakog), Trei program
br. 50-111-1981
Walther, Rudolf (1998): Aus gehriger Distanz und Unkenntnis - Der Briefwechsel FuretNolte, Die Neue Gesellschaft - Frankfurter Hefte 1998, H. 6.
Wippermann, Wolfgang (1997): Wessen Schuld?Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Berlin, Elefanten Press.
Wippermann, W. (1999): Antikommunismus verkauft sich - Francois Furet, Das Ende der
Illusion. Der Kommunismus im 20. Jahrhundert, Piper, Sonderausgabe Mnchen 1998,
Kalaschnikow - Das Politmagazin (Berlin), No. 1.

4. Rasprava oko "Crne knjige komunizma":

drutvenopolitika uslovljenost i teorijski sadraj

Novembra 1997, nekoliko dana pre osamdesete godinjice Oktobra, u Parizu se

pojavio obimni zbornik "Crna knjiga komunizma" (u daljim navodima CKK), marta 1998.
izalo je nemako izdanje, a ubrzo i prevodi u jo desetak zemalja u gotovo milionskom
tirau. U nekadanjoj Jugoslaviji knjiga je objavljena u Sarajevu i Ljubljani. Pisci su etiri
francuska istoriara, jedan eki i jedan poljski politikolog i dva nemaka teologa (koja su
u nemakom izdanju dodali deo o DDR-u). Bilans "velike komunistike iluzije" je 100
miliona mrtvih, pa je u poredjenju sa faizmom, koji je odneo 25 miliona (Courtois 1999,
S, 27) komunizam mega zloin XX veka. Statistika smrti je sledea: Kina 65 miliona,
SSSR 20 miliona, Severna Koreja i Kamboda - po 2 miliona, Istona Evropa - milion,
Latinska Amerika 150.000, Afrika 1,7 miliona, Avganistan 1,5 miliona ubijenih ili umrlih od
gladi, a medjunarodni komunistiki pokreti i komunistike partije koje nisu bile na vlasti
krive su za jo desetak hiljada mrtvih (Courtois, S. 16). U knjizi je prikazan teror u SSSRu, evropskim socijalistikim dravama, aktivnost Kominterne, a zatim komunistika praksa
u Kini, Severnoj Koreji, Vijetnamu, Kambodi, tzv. Treem svetu od Kube preko
Mozambika do Avganistana. Redaktor zbornika pariki istoriar Stefan Kurtoa u uvodu
(Courtois S. 13-44) tvrdi da je kod komunista nemilosrdna klasna borba primila crte
genocida, a da se o rtvama komunizma utalo zbog snanog manipulativnog
komunistikog antifaizma i otuda to je Auvic zamaglio zloine komunizma. Teror je
osnovna dimenzija savremenog komunizma zajednika svim komunistikim sistemima
tokom njihovog postojanja (S. 15), "rasni" i "klasni genocid" su vrlo slini (S. 21), a
komunistiki reimi su sistematski koristili glad kao oruje (S. 21). Ove teze saradnici
zbornika pokuali su da potkrepe opisom i zbrajanjem zloina komunista u pomenutim
zemljama. Knjiga je posveena preminulom Fireu koji je, kako stoji u posveti, nameravao
da za nju napie predgovor. Uticaj Firea ogleda se i u pokuaju veine pisaca priloga da
socijalizam objasne u svetlu dugih istorijskih procesa kao vrhunac lokalnih autoritarnih
tradicija politike kulture brutalnosti i samodravlja. Vert (Werth) shvata boljevizam kao
autoritarni vrhunac ruskog autoritarizma, a Margolin (Margolin) azijski socijalizam vezuje
za kolektivizam i apsolutizam kineske i indokineske antiindividualistike tradicije. Ovaj
napor nije lien zanimljivih zapaanja, uprkos tome to socijalizam nije shvaen vieslojno
kao meavina autoritarizma i modernizacije ve preteno jednostrano kao teroristika
totalitarna verzija proeta novom opasnom utopijom. Kod vie pisaca zbornika
prepoznatljiv je fireovski modifikovani pristup prolosti francuskih analista. Koriena je
raznolika gradja neujednaene vrednosti: od materijala iz novootvorenih arhiva do
sekundarne naune i publicistike literature. Izabrana bibliografija u knjizi (S. 961-967)
sastavljena je skoro iskljuivo od radova pisanih posle 1989. sa stanovita "pobednika".

Knjiga je snano odjeknula u javnosti ne samo zbog skandalozne cifre o 100

miliona rtava komunizma, nego i zbog prirode izlaganja. Na poetku treba pomenuti
samo dva razloga. Prvi je to knjiga itaoca ne dovodi u nedoumice diferenciranim
zakljuivanjem. Naime vieslojna istraivanja politike po prirodi su retko uspena u
politikoj propagandi, jer diferencirani zakljuci ne odgovaraju jednostranoj polarizaciji,
popularizaciji, demonizaciji ili glorifikaciji sloenih pojava. Da bi se postigao politiki efekat
mora se uproavati, a realnost je po pravilu odve sloena i ambivalentna da bi njeno
valjano tumaenje sluilo samo jednoj politikoj viziji. CKK ne spada u vieslojnu literaturu
koja izaziva dileme razlikujui npr. napredne, autoritarne i teroristike segmente sloenih
politikih pojava, izvornu i reaktivnu prirodu nasilja i si. I medijska debata podlegla je
osnovnom tonu CKK. Tako se rasprava daleko vie usredsredila na provokativni
predgovor i zakljuak redaktora, ija je povrna statistika bacila senku na ozbiljnost
pristupa pisaca drugih priloga. Drugi razlog velike popularnosti zbornika je mogunost vrlo
irokog korienja sadraja u politike svrhe. Naime, svako pretendovanje na monopol na
rtve obezbedjuje veliki politiki kapital jer preutno trai naknadu u raznovrsnim oblicima.
Antikomunizam postaje samorazumljiv ako se pokae da su komunisti najvee ubice, pa
se moe koristiti u pravdanju najrazliitijih namera i interesa. Otuda nova vidjenja i
prerade prolosti i sporovi oko obima razliitih masovnih zloina u istoriji.
Poslehladnoratovsku debatu oko Holokausta i zloina komunizma treba shvatiti kao deo
opte borbe za preraspodelu nove moi u svetu izmedju SAD, BRD, Jevreja i drugih na
temelju priznanja vlastitih rtava. Medijska popularnost CKK poiva na zakljucima koji ne
izazivaju dileme u pogledu prirode komunizma i irokim i raznovrsnim mogunostima
demonizacije komunizma u razliitim zemljama. Nije re o pravdanju poslesocijalistike
stvarnosti kritikom komunistike prolosti, ve vie o upozorenju da je totalitarizam
preiveo pad komunizma. Danas ga ine posledice socijalizma. Dakle, socijalizam je i
dalje odgovoran iako je sruen. Bekstvo od posledica komunizma tee je nego bekstvo od
komunizma pisao je pariki publicista Revel (J. Revel). Pored pojma totalitarizam nastaju
novi pojmovi kao "crveni holokaust" za oznaku komunistikog planskog ubijanja (Mller
1999) ili "crveni faizam", kako Margolin naziva reim Pola Pota (Margolin 1999 b, S.
690). Holokaust je postao sinonim svakog nasilja i destrukcije razliitog stupnja. U
medijskoj trivijalizaciji nova pojmovna kovanica ispranjena od konkretnog istorijskog
sadraja sve vie se koristi na Zapadu za obeleavanje zloina u Sev. Koreji, Bosni,
Ruandi i Zairu.
U atmosferi poslehladnoratovskog antikomunizma mogao se oekivati snaniji
povoljni medijski odjek knjige, od njenog osporavanja? Dosadanji tok debate uglavnom
je potvrdio ova oekivanja, a naune kritike nisu mnogo ugrozile idejnopolitiki uinak
knjige. Ovde bi trebalo objasniti ovaj prividni paradoks i ispitati da li je re o prekretnikom
delu u nauci koje rui mitove, ili medijskoj skandalizaciji koja je potisnula istorina
objanjenja, samorazumljivom trijumfu istoriografije koju piu pobednici ili spontanoj
smeni epohalne svesti, razumljivoj potrebi novog trenutka za bilansom minulog doba ili
demonizaciji socijalizma u politikom trenutku koji ne treba propustiti? Raspravi oko CKK

ovde se ne prilazi kao relativno samostalnom naunopolitikom diskontinuitetu, tj.

originalnom istoriografskom istraivanju, niti se dri da je ona obeleila nove naune
poetke i sinteze, ve smatramo d a j e debata duboko ukorenjena i predodredjena trajnijim
evropskim idejnopolitikim tradicijama gledanja na socijalizam (pre svega Francuske i
Nemake) koje je izmena epohalne svesti kratkog XX veka samo obelodanila, a pojedine
njene segmente dovela do apsurda. Koliko god bila medijski uticajna, rasprava oko CKK
je sa stanovita sociologije nauke ne mnogo saznajno znaajna etapa u prevladavanju
prolosti XX veka jer je u toj meri optereena strastima svoga vremena da teko moe biti
priprema odmerene osmatranice na prolost u narednom stoleu. Upravo zbog
zarobljenosti politikim strastima XX veka, ovu debatu nemogue je razumeti bez osvrta
na njenu idejnopolitiku predistoriju, tj. na glavne procese u kojima su se u misli o politici
prelamali sukobi levice i desnice u glavnim zapadnoevropskim idejnim sreditima.
CKK je preteno rezultat aktivnosti istoriara francuske fireovske istoriografske
kole, a u raspravi oko nje se ispoljio daleko sloeniji i iri splet u svetu prisutnih razliitih
odnosa prema ideolokim izvorima nasilja u XX veku. U optem strukturnom pogledu
CKK je napor sazreo u sloenom spoju: (a) izmenjene globalne evropske epohalne svesti
s kraja XX veka; (b) uzajamnog medjudejstva neravnomernog razvoja idejnopolitikog
odnosa prema socijalizmu u tradiciji glavnih zapadnoevropskih zemalja, pre svega u
Francuske i SR Nemake; (c) uih aktuelnih idejnopolitikih potreba preovladjujuih
drutvenih snaga u Francuskoj; (d) saznajnih napora istoriara, preteno Fireovih
uenika, za bilansiranjem teroristikog uinka jednopartijskih socijalistikih evropskih
reima XX veka.

4.1. Idejnopolitike tradicije: francusko i nemako

suoavanje sa socijalizmom
Da li su sa padom gvozdene zavese pukli vidici, ili se digla magla? Sporovi oko
teorija o totalitarizmu nakon nestanka hladnog rata, traganje intelektualaca u Evropi za
novim opredeljenjem, kolebanje epohalne svesti i revizionizam u Zapadnoj Evropi i SAD bitno odredjuju dileme misli o politici u poslednjih pola veka. Ove rasprave tekle su na
razliit nain u glavnim idejnim sreditima i razliito uticale na politiku kulturu ovih
zemalja i njihovo vidjenje sutine drutvenih sukoba. Sledei misaoni obrasci su u Evropi
oblikovali identitet idejne klime i politikog grupisanja: antifaizam, antikapitalizam i
antitotalitarizam. Zgusnuti izraz idejnih sukobljavanja na kontinentu bila je rasprava oko
totalitarizma koja je u Francuskoj i SR Nemakoj i Italiji u poslednih pola veka tekla u
razliitim smerovima. U Francuskoj i Italiji 1950-ih godina bila je snana antifaistika
levica koju je tek posle nekoliko decenija potisnula antitotalitarna usmerenost. Tome
nasuprot, poetne godine SR Nemake odredjivala je antitotalitarna saglasnost,
podjednako antinacistika i antikomunistika, nakon ega je usledila erozija
antitotalitarizma, a idejnopolitiki blokovi su se konstituisali prema obrascima: antifaizam
versus antikomunizam. Neravnomerne tokove ovih idejnih sueljavanja odredjivala su

vana politika zbivanja: sovjetske intervencije 1956. u Madjarskoj, 1968. u

ehoslovakoj, vojni udar 1981. u Poljskoj, pad Berlinskog zida 1989. i rat u bivoj
Jugoslaviji 1991-95, a od vanevropskih pre svega antikolonijalni pokreti u Treem svetu
protiv metropolskog imperijalizma. Suoavanje sa ovim realnim zbivanjima-lomovima
bitno je odredjivalo opredeljenje intelektualaca i javne sporove. Neravnomerni tokovi
istorija zemalja - idejnih sredita uzrok su tome da ni idejne prekretnice ni kontinuiteti nisu
bili hronoloki paralelni, pa su neka vana dela izazivala razliite reakcije: npr. Aronova
knjiga "Opijum intelektualaca" 1957, Solenjicinov "Arhipelag gulag" 1974, ili CKK 1997. U
Francuskoj je 1974. bio tzv. "Gulag-ok", a u SR Nemakoj i Italiji ne. U SR Nemakoj je
otpor antikomunizmu postojaniji nego u Francuskoj, pa ak ni pad Zida u levoliberalnom
miljeu nije izazvao krupnije potrese. Neto vie o uzrocima neravnomernosti ovih idejnih
tokova.
Opti uspon levice od polovine 1950-ih osnaen je raspadom kolonijalnih
imperija. Kolonijalizam je bitno naruavao presti kapitalizma. Oslobodilaki pokreti u
Treem svetu izazivaju pomeranje interesnih sfera i uticajnih zona. Francuska se 1956.
povlai iz Indokine, a poetkom 1960-ih ulaze SAD u Vijetnam. Poinje francusko-alirski
rat kao kolonijalni, a vraa se kao gradjanski rat u metropolu: atentati, protesti
intelektualaca, kriza dravne legitimnosti u Francuskoj iji je vrhunac bio maj 1968.
Krajem 1960-ih Portugal se povlai iz Afrike, u Kongu ratuje Belgija, u Junoj Africi
poinje borba protiv aparthejda, u Latinskoj Americi poinju gerilski pokreti.
Antikolonijalizam je dizao ugled levici a sniavao liberalizmu. Bio je to "virus" erozije
kapitalizma slian "virusu ljudskih prava" koji je naeo socijalizam 1980-ih godina. Mladi
intelektualci su u antikolonijalizmu gledali novu globalnu revoluciju. Agresivna intervencija
u kolonijama tumaena je kao zatita sistema u metropoli, a kolonijalno pravdanje rata u
Indokini antikomunizmom bilo je neubedljivo i prozirno. Radikalni studenti osudjivali su
kolonijalizam kao novi faizam, SAD, panija i SR Nemaka poimane su kao istovetni
delovi novog globalnog sistema podjarmljivanja, a uloga SAD u Vijetnamu poredjenaje sa
ulogom SS trupa u Drugom svetskom ratu. Bremenski politikolog Antonia Grinenberg
ocenjuje da se demokratija iskazivala u irokom antiratnom protestu (Grnenberg 1993 S.
148). Zbog ovih okolnosti odnos prema realsocijalizmu u Evropi bio je sloeniji nego
tridesetak godina kasnije.
Marksizam u zapadnoj Evropi dugo je bio podvojen na slubenu ideologiju
prosovjetskih komunistikih partija i kritiku antistaljinistiku struju. Sartr je 1950-ih godina
kritikovao sovjetsku demokratiju u ime demokratije saveta (Sartr 1970, 26) i francuske
komuniste koji su branili sovjetsku intervenciju u Madjarskoj (Sartr, 1970, 29-31), a
ponajvie lenji lagerski marksizam. U Francuskoj, medjutim, posle rata potiskivana je i
vlastita okupacijska prolost. Defetizam zbog poraza 1940. i stid zbog kolaboracije sa
nacizmom zamenjeni su posle rata i prevladavani pojaanim antifaizmom: degolisti i
komunisti podjednako su se koristili kapitalom resistance, oslobodioca nacije i boraca
otpora. Seanja na faizam bila su jo svea, pa je ugled komunistikog pokretu otpora
bio snaan. Od svih zapadnih zemalja marksizam je u Francuskoj 1945. bio u kulturnom i

politikom pogledu najticajniji. "Jalta ala francaise" nazvana je podela moi posle rata:
degolisti su drali politiku mo, a komunisti, dodue u opoziciji, imali su je u kulturnoj
sferi. Izmedju 1945. i 1946. udvostruio se broj lanova KP Francuske na preko milion, a
na izborima novembra 1946. komunisti su dobili 28% glasova (Ackermann 1999, S. 77).
Intelektualno politiki milje je 1950-ih i 1960-ih godina stajao na strani levice sasvim u
znaku antifaizma, koji se pozivao na slavnu resistance. Fireovski istoriari dodaju da je
sve to bilo pojaano mitom o revoluciji, koji je u Oktobru gledao nastavak Francuske
revolucije. Moda bi ova ocena bila uverljiva da u istom periodu ni u Italiji pojam
totalitarizam nije imao znaajnu ulogu (Petersen 1999, S. 63) jer su komunisti bili uticajni
zahvaljujui aktivnom antifaistikom uinku. Inteligencija je slavila Resistenza, a P.
Toljati (Togliatti) i D. Kantimori (Cantimori) odbacivali su pojam totalitarizam kao
angloameriku semantiku invaziju. ak ni vodei italijanski istoriar faizma Renco de
Felie (Felice) krajem 1960-ih godina nije poklanjao veliku panju teorijama o totalitarizmu
(Petersen, 1999, S. 63). Jo uvek je antifaizam u Evropi uspeno odolevao
antitotalitarizmu.
U toj klimi formira se studentski "moralni rigorizam"polovinom 1960-ih godina
koji je u SR Nemakoj otro napadao konzervativni Adenauerov reim dok je u
Francuskoj bilo neto drugaije, jer su studenti bili kritini i prema KP Francuske koja je
saradjivala sa degolistima i branila nepopularni SSSR. Kao i u svakom politiziranom
miljenju bilo je dualizma i manihejstva levice (suprotstavljenog dualizmu stratega
hladnog rata), samo to sada novoj levici SSSR vie nije bio uzor. Oslonac studentskog
otpora bila je kritika teorija sa tezama da tehnika racionalnost kapitalizma zaklanja
drutvenu represiju i da je liberalizam odgovoran za nacizam. Markuze je u knjizi
"Jednodimenzionalni ovek" pisao da je zapadni kapitalizam totalitaran, da je liberalni
sistem iznedrio Auvic, a veliki deo inteligencije podravao je oslobodilake pokrete u
Treem svetu. e Gevara je bio personifikacija antikolonijalizma, a zbog protivljenja
SSSR-u bio je popularan i maoizam. Radikalni antifaizam i antiimperijalizam pravdao je
viziju nove radikalne demokratije saveta liene dravnosocijalike, ali i liberalnoburoaske
oplate. Sve to je pratio snani pacifistiki protest protiv naoruavanja i antiatomski pokret
(iz kog e kasnije izrasti ekoloki). Postepeno se kod studenata radikalizuje tema "sila kao
protivsila". U SR Nemakoj sistem je gubio legitimnost pre svega stoga to je bio deo
svetskog kapitalistikog sistema podjarmljivanja, a zatim i zbog toga to su u politici i
upravi opstajali kadrovski ostaci nacizma (kao i kod privredne elite, u porodicama i
obrazovnom sistemu) (Grnenberg S. 157). To su bili realni uslovi koji su jaali ugled
levice i oblikovali vane antiratne, antiimperijalistike i leviarske segmente epohalne
svesti, a nije se radilo o sklonosti Nemaca zatvorenim idejnim sistemima kako neistorino
tvrdi U. Akermann (Ackermann 199, S. 11).
Na drugoj strani tekli su procesi koji su potkopavali ugled levice. Najpre je
odvajanje Jugoslavije od Kominforma 1948. ugrozilo nedodirljivost lagera i unelo virus
tenje za nezavisnou u staljinistiki monolit. Budimpeta-ok 1956. naeo je ugled
posleratnih komunistikih partija u Zapadnoj Evropi, a u Francuskoj podstakao sukob

izmedju slubenog i kritikog maksizma. Sovjetska okupacija ehoslovake jo vie je

ugrozila autoritet lagerske levice. Kod mnogih francuskih intelektualaca prokomunistiku i
prosovjetsku sklonost jaao je antiamerikanizam i protivljenje NATO paktu. Otpor SAD je
bio vana osnova aktuelnosti marksizma u Zapadnoj Evropi. Ovaj uzrok slabi sa
ujedinjavanjem Evropske unije ve od 1980-ih godina. Pre toga, npr. kod anarhista u
Parizu 1968. bila je aktuelna Lenjinova kritika imperijalizma, kao osnova otpora SAD.
Mrnja prema SAD prelazila je u optu mrnju protiv kapitala, ali subjekt revolucije vie
nije bio SSSR nego Kina, Kuba i e Gevara. Za razliku od Nemake, u Francuskoj su
dominirale anarhistike grupe. Anarhisti kao A. Gliksman i D. Kon-Bendit su se jo uvek
pozivali na Sartra "duhovnog oca", slavljene su revolucije u Kini, Kubi i Vijetnamu kao
protivmodeli sovjetskom komunizmu uz solidarnost sa oslobodjenjem kolonijalnih naroda
(Ackermann 1999, S. 101). I ovaj zanos Fire je jednostrano (u skladu sa svojom
apriornom tezom o komunizmu kao iluziji, utopiji i teroru) svodio na maoistiki
komunistiki mesijanizam francuskih studenata, altiserovsku utopiju pravednog sveta ili
san kalifornijskih studenata o Kubi kao latinoamerikom raju. Leviarski duh epohe,
medjutim, bio je proet realnom kritikom podstaknutom surovim odnosima kapitalizma,
pre svega amerikog imperijalizma i kolonijalizma, koja se oslanjala i na klasnu svest
radnika u kapitalistikim metropolama (u sindikatima i radnikim partijama). Premda ne u
podjednakoj meri, antisovjetizam i antiamerikanizam bili su zajedniki parikim i
nemakim studentima, ali je ovaj prvi kod francuskih bio izraeniji zbog sukoba sa KP
Francuske. Kon-Bendit je 6. maja 1968. na javnom skupu na Sorboni zatraio od
komunistikog knjievnika Aragona da se izjasni o svojoj prolosti pa je Aragon napustio
salu. Parola USA-SS-SA bila je vrhunac antiamerikanizma. U SR Nemakoj marksizam je
medju studentima bio izraeniji, a realni socijalizam nije tako javno napadan kao kod
francuskih anarhista, jer su pariki studenti u maoizmu gledali alternativu staljinizmu. U.
Akerman ak tvrdi da je maoizam je u Francuskoj imao libertetsku crtu koliko god to
zvualo protivreno.
Jednako kao to je otpor prosovjetskoj KPF u Francuskoj olakavao odvajanje
inteligencije od levice, tako je u SR Nemakoj u istom periodu napor za prevladavanjem
domae faistike prolosti pribliavao inteligenciju levici. Idejni tokovi francuskog
antitotalitarizma postupno se odvajaju od tokova nemakog antifaizma. U SR Nemakoj
nije bilo prosovjetskih partija, a u Francuskoj genocidne prakse u zemlji. Otuda u prvoj
izostanak masovnog konvertitstva kao prenaglaenog pokajanja zbog leviarske prolosti,
a u drugoj nije bilo potrebe za radikalnim prevladavanjem domaeg faizma. U SR
Nemakoj se jo sredinom 1960-ih posle perioda apatije otvara sukob generacija. Raste
bunt protiv oeva-bivih nacista ije su vrednosti poraene i iji je autoritet opao. Sukob
se iri i na kolu: kako mogu biti nastavnici oni koji nisu kadri da objasne nastanak konclogora. Onemela generacija (roditelja bez odgovora) relativisala je institucionalnu
demokratizaciju u oima mlade generacije (Grnenberg 1993, S. 159.). Neprevladani
faizam na svim planovima gonio je mlade u radikalan sukob sa strukturama koje su ga
oliavale. Antifaizam posleratnih nemake omladine bio je protest protiv biografije oeva

i svesna poruka da oni koji su kasnije rodjeni ne ele da budu u makazama biografije
predaka. Ali to nije bio samo generacijski sukob. "ezdesetosmai" su zaposeli mesto u
politikoj kulturi SR Nemake koje je bilo upranjeno-mesto javne samorefleksije. Prvi put
javna kritika kolektivno je napadala protivrenost izmedju snanog tereta faistikog
nasledja i oporog utanja o njemu. Revolt se javio kao antifaistika kritika vlasti i ne
moe se svesti samo na subjektivno oslobodjenje biografija. Bilo je to sasvim novo
globalno "prevladavanje" prolosti. Politike strukture, privredni interesi, porodini ivot,
obrazovanje i ideologija poimani su kao tesno povezane pretpostavke uspona faizma, pa
je otvorena nova perspektiva u gledanju na kontinuitet nacistikog sistema i nove
nemake republikanske drave (Grnenberg 1993, S. 160).
U sreditu svake epohalne svesti su rtve za ije se oslobodjenje nosioci svesti
zalau ili ije uspomene slave kao okosnicu vlastite institucionalne ili idejne
homogenizacije. ezdesetih godina u Evropi marksizam je dominirao u svesti inteligencije
kapitalistikih zemalja sa vlastitim vidjenjem podjarmljenih grupa. Bile su to eksploatisane
klase, rasne i manjinske grupe: radnika klasa, podjarmljeni Trei svet, obojeni i skupne
rtve faizma. Ve u narednoj deceniji rtve se menjaju: u SR Nemakoj Jevreji potiskuju
radniki pokret, a u Francuskoj rtve se centriraju oko disidenata unutar realnog
socijalizma. ta je izazvalo ove nadideoloke izmene? Jaanje multinacionalnog kapitala i
poeci ujedinjavanja Zapadne Evrope posredno su slabili antiamerikanizam i
antiimperijalizam i podsticali kritiku totalitarizma. U tom procesu neki idejni tokovi su imali
aktivnu i samostalnu ulogu, premda su tekli neravnomerno.
U Francuskoj je leviarsko-anarhistiki duh bio kratkog daha. Fire tvrdi da je ve
sa knjigom Sloenjicina zamisao o totalitarizmu u Parizu stekla gradjansko pravo (Fire
1996). Francuski antitotalitarni front je od 1970-ih jaao i zbog ukljuenja istonoevropskih
disidenata u unutranje rasprave njihovih kolega (Havel, Geremek, Mihnik, Kuron) i
njihovog otvorenog finansiranja (Ackerman 1999. S. 91-93.). Logorska literatura takodje je
jaala antitotalitarnu saglasnost naroito posle dodeljivanja Nobelove nagrade
Solenjicinu 1970. i objavljivanja njegove knjige "Arhipelag Gulag" 1974. u Parizu. Teorije
o totalitarizmu bile su uvek razapete izmedju analitike i ideoloke funkcije, a njihovo
oivljavanje odnosno povlaenje bilo je povezano sa konkretnim politikim zbivanjima,
1968. jednako kao i 1989. Dva su glavna kadrovska izvora klasinih teorija o totalitarizmu:
izbeglice ispred faizma i renegati od socijalizma. Veliki deo razvijenih teorija o
totalitarizmu potekao je od izbeglica, ponajvie ispred faizma, otuda esto teorijsko
utemeljenje u knjievnim svedoenjima i filozofskim refleksijama tih intelektualaca. Slino
je bilo i sedamdesetih godina kada su izbeglice iz ehoslovake i Poljske u Pariz donele
uverenje o konanoj propasti reformi u socijalistikom lageru. Izgleda da je Gulag-ok
donosio bre "otrenjenje" jer je antitotalitarizam korien za osporavanju evrokomunizma
kao preruenog totalitarizma. Slini su uzroci brzog prodora teorija o totalitarizmu u
jugoistonu Evropu posle 1990. jer je uoen njihov znaaj u suzbijanju politike uloge
komunista. U Francuskoj dolazi do terminoloke obnove misli o totalitarizmu: nastaju novi
termini "totalitarna logika", "totalitarni duh", "totalitarni jezik", "totalitarno drutvo",

"totalitarni eksperiment" i si. Italija je, medjutim, jo uvek odolevala teorijama o

totalitarizmu i blokirala njihovo irenje, premda je upravo u ovoj zemlji pojam nastao. Sve
do 1980-ih godina radovi Solenjicina i H. Arent u Italiji su imali slab odjek (Petersen
1999, 64).
Istonoevropski disidenti bili su zapaeniji u Francuskoj nego u Nemakoj, gde
je bila izgleda i manja zainteresovanost za poljsku Solidarnost i Solenjicina. Nemaka
levica vie se zalagala za "Trei put" i "socijalizam sa ljudskim likom", retko ko za
kapitalizam. Demokratija i kapitalizam kod dobrog dela inteligencije su se iskljuivali, pa je
pruan otpor antikomunizmu disidenata (koji su osporavali i Marksa) i koji je provocirao
"refleksni anti-antikomunizam" (Duke, Wilke 1983). Solenjicina su kritikovali Roj
Medvedev, Ernst Mendel (Mandel), Franc Marek (Marek), Lelio Baso (Basso) i drugi
(Duke, Vilke 1983). Trebalo je dosta vremena da ovi misaoni obrasci oslabe, a ni 1990-ih
nisu potpuno naputeni (zbog novog antifaistikog zatitnog talasa). U Parizu je
prisutnost brojnih istonoevropskih disidenata izotrila pogled na situaciju s one strane
gvozdene zavese, ali i stvorila nove antitotalitarne iskljuivosti. Posle Gulag-oka i
nasrtljivog antitotalitarizma "novih filozofa" dolo je do novog talasa konvertitstva kod
marksista. U sredite rasprava prodiru demokratija, ljudska prava i problemi civilnog
drutva lieni prepreka antifaizma.
U istom periodu u SR Nemakoj dolazi do zaokreta od antitotalitarizma ka
antifaizmu. Studentski bunt podstakao je slom antitotalitarne saglasnosti iz hladnog rata
kada je antitotalitarizam potiskivao faizam u drugi plan. Pojaana istraivanja faizma,
oivljavanja kritike teorije i ideoloko-kritikog pristupa bili su nemaka reakcija na
antitotalitarizam. Bonski istoriar Braher (Bracher) video je u tome i reakciju na eru
"dezideologizacije" i povlaenja u privatnost koja je u SR Nemakoj nastupila nakon
Hitlerovog vojnog sloma. Antitotalitarizam je poraen i u Historikerstreit 1986/87, a tek
posle pada Zida dolazi do njegovog agresivnog aktiviranja. Horkhajmerova pregnantna
misao "Ko nee da govori o kapitalizmu treba da uti o faizmu" idealnotipski je iskazivala
srodnost antikapitalizma i antifaizma. Izmena naunopolitike paradigme od teorija o
totalitarizmu ka teorijama o faizmu u ovom periodu odvijala se u znaku snane kritike
veze krupnog kapitala i faizma. Berlinski filozof W. F. Haug (Haug) je, slino Sartru,
pisao 1974. "Ko ne eli da napada antikomunizam, gubi antifaizam". Iza snanog
antiliberalizma krio se ne samo leviarski nego i optiji nemaki antizapadni stav (bilo je
toga i kod socijaldemokrata i konzervativaca). Kod studentskog pokreta opredeljenje za
Zapad nije bilo mogue zbog snane moralne kritike kapitalizma koja je iskljuivala
poistoveivanje sa zapadnim demokratijama. Novac umesto morala, potronja umesto
razumnog zadovoljenja potreba, liberalizam umesto radikalne demokratije, zapadna
nekultura umesto duhovne kulture - bile su alternativne vrednost koje su dominirale
epohalnom antiliberalnom sveu 1960-ih (Grnenberg S. 162.). Tek e krajem 1970-ih
marksistika istraivanja faizma biti postupno potiskivana antifaizmom druge vrste u
ijem je sreditu bila kritika holokausta, a ne kapitalizma.

Bilo bi pogreno antifaizam posmatrati kao idejni obazac svojstven samo

preovladjujuoj nemakoj svesti ovoga doba. ak je i Fire priznao da je svuda u Evropi
antifaizam imao snagu univerzalnog seanja, a moda i kolektivnog oseanja krivice
zato to se faizmu nije na vreme oduprlo. Posle 1945. antifaizam je u kritici gradjanske
demokratije bio bez konkurencije, slobodno se razvijao. U tom pogledu je 1945. bila
politika pobeda vie komunistike nego demokratske ideje (Fire 1996, 346). Vojni uspesi
Crvene armije potisnuli su antitotalitarizam. Hokhajmer je SSSR nazivao autoritarnom
dravom, a njegov Institut za drutena istraivanja nije pre rata kritikovao SSSR, jer je
ova drava, kako je rekao Horkhajmer, i na ideolokom planu bila najmoniji neprijatelj
faizma. U antifaizmu kritike teorije bio je sadran anti-antikomunizam, pa je
Frankfurtska kola imala distancu prema teorijama o totalitarizmu, tj. poredjenju Treeg
Rajha i SSSR-a (Ackermann 1999, S. 113). Upravo je antifaizam proet otporom
paualnom antikomunizmu odredjivao nemake debate oko Solenjicinovog "Arhipelaga
Gulag". Kontinuitet je naroito bio sauvan kod levice. Solenjicin nije ovde prolazio zbog
optijeg levoliberalnog protivljena lepom antikomunizmu. ak je i kod antistaljinistike
partijski nezavisne levice primljen uzdrano (Hofmann 1970). Levici je blii bio R.
Medvedev, koji je kritikovao staljinizam, ali branio revoluciju (Medwedew 1973).
Levica je u ovom periodu bila sklona potcenjivanju i vojnog antifaistikog
uinka zapadnih saveznika, jer su zbog rata u Vijetnamu Amerikanci u oima mladih
pretvoreni iz antifaistikih oslobodioca zapadne Evrope u porobljivae i sledbenike
faizma. Antikolonijalni pokreti u svetu na slian nain detronizovali su ugled britanskog i
francuskog imperijalizma (Juna Afrika, Alir). Vieslojna i protivrena leviarska svest iz
1968. (protivrena je kao i svaka druga epohalna svest) je zbog povrno izvedene
denacifikacije videla u tadanjoj SR Nemakoj drutvenoekonomski i kadrovski kontinuitet
nacizma, iz ega je je DDR izvlaila dodatnu legitimnost. S druge strane, pak, u
slubenom jeziku SR Nemake antifaizam je imao negativno znaenje (Grnenberg
1993, S. 163) jer se ova drava definisala u antikomunistikom i antitotalitarnom duhu
Haltajnove doktrine i zabrane KP Nemake 1956. kao demokratska pravna nasuprot
DDR kao totalitarnoj dravi. Antikomunistiki antinacizam je mnogim bivim nacistima, koji
su se predstavljali kao "obini saputnici nacizma", pruio mogunost integrisanja u novu
SR Nemaku. Studenti su dovodili u pitanje antikomunistiku legitimnost vojno vazalne
SR Nemake. Antiautoritarni studenti nisu se poimali kao interesna grupa koja tei
uskladjivanju i ravnotei interesa, ve kao radikalnodemokratska opozicija ija je kritika
potiskivana ili nije bila rvrsto uobliena (Grnnenberg S. 164). Antiautoritarna nemaka
omladina 1960-ih godina nije tragala za harmoninim hijerarhijski organizovanim
poretkom kao njeni rasistiki nastrojeni vrnjaci. Ali, ni strategija klasne borbe (zbog
negativnog iskustva staljinizma) nije bila u prvom planu, ve povratak idejama demokratije
saveta iz 1920-ih godina: vea socijalna pravda, jednakost polova, demokratizacija
obrazovanja, zov za javnim politikim moralom i radikalna denacifikacija. Desetak godina
kasnije iz nasledja 1968. nastala je ideja civilnog drutva koju su prihvatili mladi naredne
generacije.

U Francuskoj je zaokret udesno bio bri. Pomenuti Gulag ok bitno je proirio

francuski antitotalitarni spektar. R. Aron je pisao: "Logor ostaje logor, bio crveni ili mrk".
KP Francuske je napadala Solenjicina a socijalisti su bili uzdrani. Istonoevropski
disidenti i debata oko Solenjicina ojaali su medijski rat izmedju partija i ubrzali
pregrupisavanje parike inteligencije. Novi filozofi (Gliksman, Levi) kritikom totalitarizma i
francuskog anti-antikomunizma potiskuju vlastitu maoistiku prolost. Podravajui
Solenjicina, oni napadaju ne samo Lenjina nego i Marksa i Hegela ("totalitet je
totalitaran"). U antitotalitarnom miljenju na udaru su logori svih vrsta. Jevrejin i bivi
maoista A. Gliksman pisao je 1976. da bez marksizma kao totalitarne ideologije ne bi bilo
ni sovjetskih logora. Kao to se oekivalo usledio je estok otpor s leva. Gulag-ok je
izazvao debate, opadao je uticaj marksizma i KP Francuske, jaao uticaj Arona, sledilo je
pomeranje intelektualnih polarizacija. Poslednjoj fazi kritike socijalizma dala je peat
Fireova knjiga "Prolost jedne iluzije" iz 1995. gde je glavni napor bio ruenje "mita o
komunistikom antifaizmu", a time moralnog znaaja resistance i KPF. Demitologizaciji
antifaizma i Fireovim ocenama pridruio se jasno vodei predstavnik francuske desnice
A. de Benoa (Benoist 1997). On je Fireove ocene o zamagljujuoj funkciji antifaizma,
radikalizovao u tezu da je antifaizam od 1945. u Francuskoj pravdao liberalnu
demokratiju (stalnim isticanjem negativnog uzora Viijevskog reima na raun resistance).
Benoa se otvoreno ali to je u Francuskoj nacizamuvek bio gori od komunizma, sa ime
se Fire moda ne bi sloio. U retorinom antifaizmu protiv Hitlera, dodaje Benoa, bilo je
dozvoljeno sve to je bilo pokrie progona desnice. Zato se treba osloboditi opsesivnog
antifaizma, gde je u sveopem optuivanju za faizam Hitler preuzeo ulogu djavola u
svetu bez boga. Opsesivni antifaizam, kako je Benoa uoio nekoliko meseci pre pojave
CKK, bolesna je upotreba istorije koja se ispoljava u nazivanju Le Pena faistom (Benoist
1997). Kritika "opsesivnog antifaizma" vano je mesto saglasnosti krajnje desnice,
konzervativnih liberala i preobraenih leviara irom Evrope krajem XX veka. U nastavku
e biti rei o tome zato je snani i iroki otpor novoj ortodoksiji, koja je ruila
"antifaistiki mit" u SR Nemakoj prevazilazio krugove levice.
U Francusku je vie nego u Nemaku prodirala kultura disidenata, koji su se u
realnom socijalizmu borili za "slobodnu cirkulaciju ljudi i ideja"u duhu Helsinke povelje o
ljudskim pravima. Pariz je verovatno bio mesto gde je ova razmena ideja izmedju
istonoevropskih intelektualaca (Mihnik, Kolakovski, Pelikan) i francuskih (Bezankon,
Moren, Kastoriadis, Aron, Fire, novi filozofi) bila najivlja. U ovom periodu KP Francuske
bila je u koaliciji sa socijalistima, a Miteran je sledei antiamerikanizam, o godinjici
poraza madjarske revolucije u Budimpeti odao poast komunistima. To je jo vie
podsticalo estinu Front antitotalitaire koji se sve vie regrutovao iz krugova bivih
leviara. U literaturi renegata prepoznatljive su psiholoke faze zaokreta: razoarenje i
otrenjenje nakon ara, tenja za iskupljenjem i pojaana kritika kao izraz prenaglaenog
pokajanja. Novo pribeite traeno je u solidarnoj idejnoj zajednici koja je poivala na
antitotalitarnoj saglasnosti. Kod izbeglica iz realsocijalizma pogotovo, nauni pristup teko
je odolevao iskuenju radikalnog politikog angamana, pa je nuno zaotravanje gledita

sputavalo diferencirani napor za nepristrasnim objanjenjem. Iskustvo ovih intelektualaca

iskazivalo se u iskljuivim politiko-biografskim knjevnim, publicistikim i teorijskim
kritikama realsocijalizma. Zbog toga to je esto prelazio u polemiki borbeni pojam
(kojim se vie osudjuje nego rasudjuje) ne udi to su pojam i teorije o totalitarizmu nakon
1945. osporavali i dovodili u sumnju i nemarksisti (Jnicke1971; Barber 1969).
Krajem 1960-ih teorije o totalitarizmu na razliit nain su prihvatane u SR
Nemakoj, Francuskoj, Italiji i Istonoj Evropi. Naroito je u SR Nemakoj kod prihvatanja
renegatske literature jaala sklonost da se njen politiki sadraj neutralie i ova pre svega
ita kao privatna ispovest. U istom periodu teorije o totalitarizmu su i u zapadnoj
sovjetologiji osporavane kao nenauni proizvod hladnog rata. Kolakovski je pisao d a j e sa
porazom Prakog prolea nastupila "klinika smrt" marksistikog revizionizma u Istonoj
Evropi, gde prestaju rasprave o komunistikoj ideologiji, a govori se samo o komunizmu
kao problemu moi (Ackermann 1999, S. 70-71). Od tada, medjutim, raste znaaj teorija o
totalitarizmu kod disidenata u Istonoj Evropi koje postaju njihova signatura. Nasuprot
Hani Arent govori se sve vie o poslestaljinskom totalitarizmu (Kolakovski, Solenjicin,
Mihnik, Kuron). Cilj poljskih disidenata bio je gradjansko drutvo, kod madjarskih je
dominirala borba za trinu privredu, kod ekih je cilj bio veza sa zapadnom kulturom, a
kod jugoslovenskih disidenata je kritika partijskog voluntarizma povezivala raznorodne
nacionalistike i anacionalne struje. Razliita teita antitotalitarizma spajao je
antiboljevizam. U Jugoslaviji je ovaj proces od ranije bio pripremljen "protestantizovanim
boljevizmom" i antibirokratizmom unutar SKJ (Kulji 1989. 129-139), ali su jugoslovenski
disidenti dugo ostali na liniji dosledne demokratije saveta, Praxis filozofije i mladog
Marksa. Teorije o totalitarizmu su se jo ranije donekle podudarale sa slubenim
antibirokratizmom i antisovjetizmom i bile deo antiteze izmedju socijalistikog
samoupravljanja s jedne i staljinizma i etatizma s druge strane. Ipak su to bile leve kritike
totalitarizma koje su dosta dugovale trockistikoj kritici staljinizma. Tek e prodor
nacionalizma kod jugoslovenskih disidenata podstai bre naputanje leviarske kritike
totalitarizma. 1980-ih godina romani D. osia "Vernik", "Grenik" i "Otpadnik" kod srpske
inteligencije gotovo da su rehabilitovali renegatstvo, a romani A. Isakovia o Golom Otoku
"Tren 1" i "Tren 2" bili su zakasneli jugoslovenski Gulag ok. Idejna erozija socijalizma
tekla je neravnomerno, ali u slinim obrascima. Maj 1968. u Parizu, Berlinu i Beogradu
gotovo podjednako pokazao je anarhistiku i antibirokratsku studentsku usmerenost. U
Parizu su se anarhisti, kao Gliksman i Kon-Bendit, jo pozivali na Sartra i Lenjinovu teoriju
o imperijalizmu, R. Duke (Dutschke) u Berlinu na Marksa i Markuzea, a u Beogradu su
studentima uzori bili konventi Francuske revolucije i demokratija saveta iz 1919/20. Svuda
su slavljene revolucije u Kini, Kubi i Vijetnamu kao protivmodeli sovjetskom birokratizmu,
a glavne rtve su bile amerike i britanske kolonije. Posle nestanka antiimperijalistikog i
antibirokratskog ara iz 1968. procesi kreu u razliitim pravcima. CKK je rezultat
sazrevanja pomenutih procesa.

4. 2. Pravci i teita debate oko CKK

U debati oko CKK ideoloko kritiki pristup upadljivo dominira nad teorijskomsaznajnim kod kritiara, ali i kod branioca knjige. Nova upotreba pristupa razlikuje se od
klasine verzije koja je obuhvatnije tumaila gledita njihovom ulogom u pravdanju
interesa razliitih slojeva i klasa i utvrdjivala im saznajnu vrednosti gnoseolokim putem.
Novi sueni ideoloki kritiki pristup lien filozofske i socioloke dimenzije pre svega je
zaokupljen uom politikom ulogom gledita u sklopu konkretne polarizacije politikih
snaga. Ignoriu se ili potcenjuju "nadpolitika pitanja" kao to su vizija pojedinca,
modernizacijski i konzervativni sadraji ideologije, poimanje drutvenog determinizma i si.
na raun ocena aktuelnog politikog efekta konkretnog gledita: npr. na koji nain se
rehabilituju, rastereuju, ili zamagljuju minuli masovni zloini izjednaavanjem ili
poredjenjem sa drugima. Kod sredstava javnog optenja koja su uzdigla CKK do krupnog
medijskog dogadjaja ne prevladava kritika izvora i metoda niti se rezultati ovog
istraivanja porede sa slinim, ve se preteno radi o oceni aktuelnog politikog uinka
knjige.
Prenaglaeni i skraeni ideoloko-kritiki pristup vaan je uzrok toga to CKK
nije imala istu funkciju u Francuskoj i Italiji (gde je prisutna tradicija evrokomunizma), SR
Nemakoj (gde je kod levice, dela centra i liberala shvaena kao relativizacija nacizma) ili
u SAD gde je doekana sa manje strasti. U Francuskoj CKK odmah je izazvala polemiku
u parlamentu. Na pitanje jednog konzervativnog poslanika kako e vlada posle ove knjige
gledati na KP Francuske premijer ospen (Jospin) je u parlamentu 12. 11. 1997.
odgovorio: "Revolucija iz 1917. spada u najvee dogadjaje naeg stolea. SSSR, bez
obzira ta se o Staljinu moe misliti, bio je na saveznik protiv nacistike Nemake. Gulag
i staljinizam moraju se en bloc osuditi, a moda su francuski komunisti to uinili kasno. Ali
za mene je komunizam povezan sa Narodnim frontom, borbom resistance i vladama iz
1945 i 1981. Ja sam ponosan to su komunisti zastupljeni u mojoj vladi". Nefireovski
nastup premijera, koji se ne moe svesti samo na tekuu politiku taktiku, dobio je aplauz
u francuskom parlamentu. Kod nemakih debata u sreditu je bio Nolte, koji je jo 1986.
postavio tezu o uzronoj vezi sovjetskog terora i holokausta, a u pozadini "francuskog
Historikerstreit" stajalo je delo Firea. Nemaki konzervativci sa olakanjem su doekali
CKK (dakle i drugi su pre nas Nemaca bili zloinci), a u Francuskoj je Le Pen odmah
podrao zahtev S. Kurtoa za "komunistikim Nirnbergom".
Rasprava oko CKK u Francuskoj i SR Nemakoj nije pogadjala interese istih
idejnopolitikih struja. Poredei nacizam i komunizam redaktor CKK nije eleo da rastereti
vlast i naciju u svojoj zemlji, ve da optereti odredjenu partiju - KP Francuske. U
Francuskoj komunisti imaju 10% biraa i ministre u vladi, a francuski izdava se nadao
(po priznanju N. Verta) da e posle pojave CKKKPF bar promeniti ime (Schmierer 1998).
Osim toga Francuska je udaljenija od SSSR-a, pa njena tradicija nije bila optereena
strahom od lagera kao u SR Nemakoj. Pravi problem francuske levice je afriko pitanje francuski kolonijalizam i imigranti, a ne Auvic. Opravdanost nemakih debata oko CKK

Kalojer vidi u okolnosti da bi bez komunistike pretnje sa istoka teko bili mogui "rajnski
kapitalizam", polet i privredno udo. Zato za nemaku levicu i liberale nije nevano
pitanje, kojim rtvama i laima smo zahvalni za dananje obilje (Kalscheuer 1998). Kurtoa
tvrdi da onaj ko insistrira na jedinstvenosti holokausta zamagljava seanje na rtve
komunizma (Courtois 1999, S. 35) nastojei da preusmeri antifaizam u antikomunizam.
Ova teza granii se sa apologijom nacizma, smatraju kritiari nemakog nacionalizma.
Dok su ranije komunisti potiskivali holokaust, jer je skretao panju sa antifaistikog
otpora levice, danas bivi komunisti potiskuju rasistiki genocid nad Jevrejima, jer su
navodno glavna tema stolea zloini komunizma.
Nije teko razumeti zato je u Nemakoj Auvic lako dospeo u sredite debate
oko CKK. Odbrana, potiskivanje i rastereenje su pojmovi koji oznaavaju nemako
ponaanje prema Auvicu i faizmu, to se iskazalo i u debati oko CKK. Prevod CKK
olakao je napor konzervativaca za rastereenjem nacije od Auvica. Kurtoa je u uvodu
bio svestan mogue relativizacije holokausta. tavie on Nemce u Drugom svetskom ratu
ne posmatra kao poinioce nego kao rtve. Govori o "ubijanju ili smrti stotina hiljada
nemakih zarobljenika izmedju 1943 i 1945" i "sistematskom razaranju industrijskih
postrojenja od strane Crvene armije u osvojenim zemljama" (Courtois 1999, S. 18). U
jednom od intervjua (Die Woche 29. 5. 1998) on opominje Nemce da se lie hipoteke
holokausta. Redaktor CKK nee da uje o jednostavnoj injenici d a j e upad Crvene armije
okonao milionsko ubijanje gasom u nacistikim logorima. Uprkos tome berlinski istoriar
H. A. Vinkler (koji je u Historikerstreit bio u struji kritiara Noltea) je 1997. ipak ocenio
CKK kao potreban "pokuaj da se nacistiko ubijanje Jevreja oslobodi odiuma negativne
jedinstvenosti" (Winkler 1997). U ovoj nacionalnoj metafori dinamini element nemakog
prihvatanja CKK jezgrovito je priznat i sveden na pojam. Vinkler je podrao objavljivanje
CKK jer je nastavljena nadnacionalna debata oko totalitarizma, a CKK je ocenio kao
pokuaj francuskih istoriara da 11 godina nakon nemakog Historikerstreit o istorijskoj
ulozi holokausta pokuaju, slino Nolteu, da oslobode nacistiko istrebljenje Jevreja od
stigme negativne jedinstvenosti. Nemci su se podelili oko toga da li je CKK potreban zbog
ruenja besprimernosti Auvica. Medijski preuzneeno provokativno suoavanje 25
miliona nacistikih i 85 miliona rtava komunista uzdrmalo je ustavnopatriotsku
saglasnost postignutu u Historikerstreit oko neuporedivosti holokausta. Pokuaji kritike da
pisce CKK (a naroito redaktora) diskredituju kao neozbiljne renegate nisu mnogo
neutralisali aritmetiku medijski skandalizovanu nesrazmeru faistikih i komunistikih
zloina. Kod nemake inteligencije jo od 1970-ih uoljva je kritika francuskih
intelektualaca zbog renegatstva i naglo razbudjenog antitotalitarizma kao psiholokog
rastereenja zbog leviarske prolosti. Posle pojave CKK u Nemakoj jaa kritika Firea
kao renegata, trai se "Crna knjiga kapitalizma"i tvrdi da CKK relativizuje nacizam.
Hamburki leviarski asopis Konkret pisao je: "Od pojave CKK smrt nije majstor koji stie
iz Nemake, ve ivi na Istoku, to je komunizam. CKK je bela knjiga faizma" (Cit. prema
Ackermann 1999, S. 183.). Za Vipermana CKK je "istorija pisana depnim raunarom".
Dok je H. U. Veler kritikovao CKK i bio skeptian i prema Fireu, zbog njegove srodnosti sa

Nolteom, Vinkler se nije sloio sa tim da je CKK relativizacija Auvica ve je branio

Nolteovo postavljanje pitanja i sloio se sa Fireom (Winkler 1999). Bonski politikolog M.
Funke pozdravio je CKK kao "predstudiju za topografiju uasa" (Funke 1999), krajnje
desniarski berlinski asopis "Mlada sloboda" je pod naslovom "Krvava ljubav prema
oveku" podsetio da je u Francuskoj leviarska samokritika imala drugaiju tradiciju nego
u SR Nemakoj (Sothen 1998), a Der Spiegel je konstatovao da je reakcija na CKK
pokazala "bedu leviarskih pokuaja imunizacije" (Mhr 1998).
Provokativnu kritiku reagovanja levice na CKK izneo je S. Rajneke u prilogu pod
karakteristinim naslovom Don't touch my Holocaust (Reinecke 1998). U ovoj reakciji na
kritiare CKK u teorijskom pogledu ispoljava se otpor teorija o totalitarizmu (Ackermann,
Reinicke) istoricistikom isticanju neuporedivosti Auvica (Wippermann, Kntzel) i
pokazuje neprekinuta aktuelnost spora Historikerstreit. Rajnekeova opaska, da debata
oko CKK svedoi da neki nemaki leviari ne ele nita da znaju o komunistikim
zloinima, ponajvie je uperena protiv Vipermanovog upozorenja da CKK relativie
Auvic. Rajneke podsea da Blohova (Bloch) apologija staljinskih procesa 1938.
dokumentuje dramatini prakonflikt nemake levice. "Baviti se komunistikim terorom, ne
znai li to skretanje panje sa Hitlera", upozoravao je Bloh uoi rata? Ne pokazuje li
rasprava oko CKK da se danas mnogi kreu u koordinatama Blohove zablude, zapitao je
Vipermanov kritiar? Nema sumnje, dodaje Rajneke, da je CKK jednostrana i teorijski
skuena, a predgovor Kurtoa prepun besa renegata, koji svoju maoistiku zabludu
preradjuje zaokretom konvertita. U CKK fiksiranje na komunistike zloine iskljuilo je
socijalnoistorijske uzroke. Kada u "jednom dahu" svrstava Kastra i Pol Pota pitanje je da li
je pojam "komunistiki reim" uopte upotrebljiva kategorija. U CKK nema opreza prema
ovom centralnom metodskom pitanju (Reinecke 1998). Pitanje je, medjutim, da lije, kako
tvrde Viperman i Co., sve u odnosu na holokaust drugorazredno. Skoro da se ne sme
pominjati neki drugi zloin veka. Viperman upozorava, kae Rajneke, "ne diraj moj
holokaust". Medjutim, onaj ko holokaust proglaava za apsolutno neuporedivi zloin
pomera taj zloin u sakralno, nepojmljivo i neuporedivo. Nema vie opravdanja za
odsustvo elje kod levice da se bavi zloinima komunizma. Kanonizovani antifaizam
pogrean je odgovor levice na teorije o totalitarizmu, smatra Rajneke. Po njemu,
Viperman u debatu oko CKK uvodi nacistike zloine kao borbeni pojam, insistirajui da
se treba njih drati. Tu Rajneke prepoznaje religijski ton argumentacije: ti ne sme imati
pored mene nikakav zloin veka, "Don't touch my Holocaust". Nunost seanja na
nacistike zloine ne treba vezivati za jedinstvenost holokausta. Jer u moralnom pogledu
nema razlike izmedju nacistikih i staljinistikih zloina, dodaje Rajneke. Pri tome Rajneke
ne uoava da etiki aspekt nije jedini, i da npr. sociologija kod poredjenja nasilja postavlja
drugaija pitanja od etike. Onaj ko se zalae za racionalno poimanje nacizma ne sme
njegove zloine pomerati u sakralno, nepojmljivo, neuporedivo, opominje Rajneke
(Reinecke 1998). Viperman je naslov Rajnekeovog lanka nazvao neukusnim, a u
prigovoru da je "holokaust shvaen kao molitveni teret i u nastojanju da se u mojoj
argumentaciji nadje religijski ton" Viperman razaznaje nemake nacionalne tonove

(Wippermann 1998 a). Nema leviarskog samopoimanja bez zauzimanja stava prema
holokaustu, propustima levice i krivici Nemaca. Znaaj holokausta epohalan je i ne sme
se relativizovati ukazivanjem na druge zloine. Viperman i Kincel se slau da se u CKK
tei reviziji rezultata Historikerstreit o neuporedivosti holokausta (to je glavni motiv
njhovog otpora knjizi, a ne odbrana socijalizma). Po njima, to je cilj novog poredjenja
rasnog i klasnog genocida. U sporu oko holokausta ne radi se o besplodnom uznemiranju
ili histeriji. Pitanje je zato upravo bivi leviari iz DDR-a (od kojih mnogi nisu sluajno
preli desnici) naruavaju mukotrpno postignutu saglasnost o holokaustu u
Historikerstreit, zato se ne distanciraju od izjednaavanja rasistikih ubistava od "klasnog
genocida" i zato to upravo sada ine nakon propasti realnog socijalizma? Razlog je
obnovljeni nacionalizam, pa stoga Viperman Rajnekeovu kritiku naziva novom nemakom
arogancijom. Slaui se sa Vipermanom, M. Kincel je bio jo otriji. Po njemu Rajneke i
U. Akerman poteu CKK da bi seanja na Auvic zamaglili zloinima komunista (Kntzel
1998). Socijalnopsiholoka funkcija relativizacije Auvica jeste tenja da se Nemci
oslobode seanja na logore jer im ovo ugroava identitet. Zato se pomera krivica sa
nemake istorije na istoriju "drugih", sa Auvica na CKK. Jevreji se tretiraju kao prepreka
potiskivanju seanja i preziru kaonepomirljivi osvetnici i progonitelji - to je logika
sekundarnog antisemitizma u ijoj klimi je teklo prihvatanje CKK u Nemakoj, do
paroksizma je doveo debatu Kincel. Po njemu, zamiljeni neprijatelji vie nisu antisemiti
ve oni koji se bore protiv antisemitizma, ne oni koji relativiu holokaust ve oni koji istiu
njegovu jedinstvenost i neuporedivost. Koliko je skraeni ideoloko-kritiki pristup
"iznijansirao" debatu oko CKK svedoi i gledite frankfurtskog istoriara Gerda Kenena,
koji Vipermanu nasuprot, tvrdi da Kurtoino poredjenje nacizma i komunizma ustvari
zamagljuje jedinstvenost komunistikog, a ne nacistikog iskustva (Koenen 2000). Slika iz
CKK ne odgovara stvarnosti i u mnogome se podudara sa empatinim iskazima samih
komunista. Ideologije su, toboe, virus koji se iri, a u stvari je obrnuto: politiki aktivisti ih
koriste za svoje ciljeve. Po Kenenu nisu ideologije bile zarazni virusi nego su ih
revolucionari instrumentalnio koristili. Nije genealogija komunizma: Marks je stvorio
Lenjina, Lenjin Staljina, Staljin Maoa, a ovaj Pola Pota - nego Lenjin je razvlastio Marksa,
Staljin je mumificirao Lenjina, Mao prevaziao Staljina, a Pol Pot imitirao Maoa. Mnoge
komunistike revolucije zbile su se u dravama koje su bile u rasulu: Rusija, Kina,
Vijetnam, Jugoslavija, Etiopija - pa je komunizam bilo u stvari nastojanje da se
koncentriu svi aktivni potencijaliu radikalno obnovljenu dravnu vlast, na elu sa
sveznajuom partijom. Kenen ideoloki neutralizuje komunizam shvatajui ga kao nain
prelaza iz atomizovanog u homogeno drutvo. On se ak pita da li je komunizam bio cilj,
ili samo sredstvo i put mnogih razliitih partija (Koenen 2000).
Nemakoj levici naroito je smetalo to to je u debati oko CKK postala sve
sumnjivija pobeda nad strujom koja je relativisala Auvic u Historikerstreit 1986/87. Zato u
ovoj polemici udar s leva nije nikada bio neuspeniji, a Nolte je u pozadini trijumfovao
elitistiki, sa aljenjem konstatuje Kincel. Nakon izlaska CKK u Berlinu su Noltea nazvali
"praocem CKK". Nolte je ovo iskoristio da istakne da je pobeda nad "relativistima" u

Historikerstreit uvek bila sumnjiva, dodajui da je Fire bio pravi "praotac" CKK (Krause
1998). Po njemu znaaj CKK je u saimanju mnogih pojedinanih studija i odbacivanju
pojma staljinizam koji je bio apologetski. Odredjeni zajedniki obrazac postoji u svim
komunistikim reimima, teror je poeo pod Lenjinom, a ne pod Staljinom, a staljinizam
nije izobliavanje socijalizma, nego njegova sutina, sloio se Nolte sa piscima CKK.
Uzroci irenja ovog miljenja u SR Nemakoj bili su drugaije prirode od prihvatanja CKK
u Francuskoj ili Italiji.
Ve iz reenog moe se uoiti sutina nemakog otpora CKK: Kurtoa nije
Solenjicin nego Goldhagen komunizma, jer relativie nacizam i holokaust, da bi se
predstavio kao onaj k o j e otkrio jo grozniji zloin. U Francuskoj nije bilo opasnosti da se
relativizuje Auvic. Provokacija je ovde uspela jer je cilj bio slabljenje poslednje KP u
Zapadnoj Evropi iji je ugled inae opao nakon sloma realsocijalizma. U Nemakoj je
aktuelni znaaj antikomunizma CKK bio manji jer je sa padom Zida opala aktuelna pretnja
socijalizma. Isticanjem gledita o neuporedivosti nacistikih zloina u dananjoj Nemakoj
ustavni patriotizam dobija specifinu teinu kao naroita nemaka garantija privrenosti
Evropskoj Uniji. Istovremeno se uvruje levoliberalni protivstav desniarskom
narodnjakom ograniavanju dravnog prava. Desnica ekskluzivnou nacije iskljuuje
strance iz politike i protivi se Evropskoj uniji. Isticanjem jedinstvenosti faistikih zloina i
antisemitizma druga totalitarna imperijalna sila (SSSR) pomera se u perspektivu
antifaizma, pa je Goldhagen vie odgovarao levoliberalnoj Habermasovoj struji koja je
branila ustavni patriotizam (definitivno prikljuivanje Zapadu i priznavanje jednakih prava
strancima) nego konzervativnim nacionalistima ili neposustalim antitotalitarnim
antikomunistima. To su dublja neslaganja koja lee iza spora o neuporedivosti Auvica, a
koja su lako oivljena i u debati oko CKK.
Zamrenosti debate doprinelo je i to to su mnogi ugledni nemaki
nemarksistiki istoriari (Veler, H. Momzen, Viperman i Hildermajer) sporili vrednostCKK,
a to se teko moe tumaiti njihovom popustljivou prema socijalizmu. Zalaganje za
nesputanjem kritike faizma ispod tekovina Historikerstreit duboko je utemeljeno u
idejnopolitikoj usmerenosti levoliberalnog bloka ka integraciji u EU i spreavanju
eksplozivnog nemakog desniarskog ekstremizma. Bilefeldski istoriar Veler strepeo je
od toga da sam ne bude apologeta CKK ukoliko se upusti u polemiku sa Kurtoom,
bohumski istoriar Hans Momzen rezolutno je ocenio ovu knjigu kao "bestseler u slubi
resantimana" (Mommsen 1998), a berlinski istoriar Viperman izriito tvrdio da se ne radi
ni o kakvom ozbiljnom naunom delu (Wippermann 1998). Getingeki istoriar
Hildermajer izriit je u oceni da CKK nije otkrovenje jer je i pre njega bilo sistematskih
naunih dokaza o gulagu. Osim toga, ostala je nedokazana osnovna teza da masovni
zloini nezavisno od mesta i vremena odraavaju sutinu komunizma i da je crveni teror
gori od mrkog. Pitanje je kome odgovara zasenjivanja Auvica Pol Potom? rtvama ili
samo istorijskom umu (Hildermeier 1999, S. 136)? Nemaki knjievnik P. Hotjevic
ironino je dodao da je "u cifru od 80 miliona rtava komunizma Kurtoa ubrajao i
eljezniare koji su dobili gripu na Bajkalsko amurskoj magistrali".

U Francuskoj je CKK pozdravio iri spektar politiara i intelektualaca nego u

Nemakoj: od Le Pena do akademika A. Bezankona, a osporavali su je R. Martel i .
Perol (Perrault 1997). Na jednoj strani je bio kritini Le Mond Diplomatique a na drugoj
Figaro koji je pozdravio CKK (Chemin 1999, Chervel 1999). U Nemakoj su Der Spiegel i
niz konzervativnih glasila pozdravili Crnu knjigu, dok su je Frankfurter Rundschau i Die
Zeit uglavnom poricali i pisali o njenom propagandnom nivou. U Italiji je o njoj kritiki
pisao II Manifesto, za razliku od apologija u II tempo. U Italiji je knjigu objavio
Berluskonijev izdava Mondadori, pozdravili su je N. Bobio (Bobbio 1998) i V. Strada, a
poricali joj vrednost R. Rosanda (Rossanda 1998), P. Ingrao, D. Cantinori (Petersen
1999). Zaokret udesno N. Bobia jo 1989. bio je signal obrta italijanske nekomunistike
levice. U Berluskonijevom listu II Foglio N. Bobbio je 12. 11. 1999. govorio bez zazora o
svojoj faistikoj prolosti i svojoj porodino uslovljenoj blizini faizmu. Bio je lan
faistike partije, ali se kretao i u torinskim antifaistikim krugovima. 1938. pisao je
pismo-molbu Musoliniju u kom je traio zatitu od duea zbog veza sa antifaistima. Jo
1992. govorio je o vlastitoj unutranjoj razapetosti izmedju faizma i antifaizma.
Komentator Rimske Republike u ispovesti Bobija uoio je optiju italijansku revizionistiku
sklonost krajem veka, dodajui sarkastino: "Mi smo svi bili faisti posle toga svi
hrianski demokrati, a sutra ko zna ta, uvek smo bili podeljeni, to je svojstvo vrlog
Italijana". Norberto Bobio je krunski italijanski svedok da se mora prestati sa osudama
faizma kao apsolutnog zla. List Giornale koji pripada Berluskonijevoj imperiji trijumfovao
je: "Pala je Bobbio tvrdjava". Po "zakonu spojenih sudova" slabljenje antifaizma jaalo je
antikomunizam.
U V. Britaniji CKK osporavaju Erik Hobsbaum i Kevin Henli (Henley 1999), a
pozdravljaju konzervativci. CKK je zduno pozdravljena i u britanskom desniarskom
meseniku Prospect, gde je oksfordski politikolog Timoti E, trijumfalno zakljuio da je
kraj duge "asimetrije oprotaja", tj. nerealne prakse poredjenja komunizma i nacizma na
Zapadu na tetu poslednjeg. Re je o vrlo znaajnoj i vrlo dobroj knjizi (Ash 1998). Znaaj
joj je intelektualni, moralni i politiki. Vie od 50 godina nacizam je bio paradigma zla.
Staljin nikada nije imao dijaboliki status kao Hitler, pa je ova knjiga vaan prilog toj
promeni (Ash 1998). U naunim krugovima SAD CKK nije bila medijska senzacija jer nije
pogadjala interes kljunih politikih aktera kao u Evropi (Judt 1999, Hoffmann S., 1998,
Kenez 1999, Applebaum 1999, Rutlant 1999, Chomsky 2000). Za razliku od SR Nemake
i Francuske, u Engleskoj i u SAD nije bilo nove aktuelizacije debate o totalitarizmu jer nije
bilo razvijenog faizma niti masovnih komunistikih partija. Tamo su teorije o totalitarizmu
manje problematizovane. Zbog slinih gledanja H. Arent su pozdravili u SAD 1951, a A.
Kamija osudili u Francuskoj. Osim toga, u SAD, posle Izraela, ivi najvie Jevreja i veliki
broj onih koji su preiveli holokaust. Zato se tamo naroito posle prestanka hladnog
rataporedjenje nacizma i komunizma lako tumai kao rastereenje holokausta. Prikaz S.
Hofmana, harvardskog strunjaka za Francusku, pokazuje da CKK nije bio senzacija u
naunim krugovima SAD. Knjiga je, po njemu, manje vana zbog sadraja, a vie zbog
burne polemike, pre svega u Francuskoj, izmedju levice i kritiara komunizma. Kurtoa bi

bio ubedljiviji da je bio uzdraniji i da nije koristio okantne formule kod poredjenja
komunizma i nacizma, zatim da nije dao uproeno objanjenje Jalte, i da nije
nepromiljeno pominjao da je genocid nad Jevrejima monopolisao prostor za uoavanje
ostalih oblika masovnog terora u XX veku. A sama estina debate pokazuje, kae
Hofman, provincijalnost francuske inteligencije od Bezankona do Kurtoa. Ne manje
nepovoljna je i ocena P. Keneza istoriara-sovjetologa sa kalifonijskog univerziteta: "CKK
nije neka naroito dobra knjiga. Ili bolje reeno to je vrlo dobra propaganda" (Kenez
1999). U naunom pogledu to je zbornik priloga neujednaenog kvaliteta. Kao zbirka
uasa "otkria" nisu nova, a kao politiko oruje to je sirovo i nepromiljeno (Kenez 1999).
Eplbaum zapaa da je jezik Kurtoa bio savreno proraunat da uzbudi i pomete francusku
levicu koja je uvek bila srenija u razmiljanju o svom protivljenju Hitleru, nego o svojoj
vezi sa sovjetskim komunizmom (Appelbaum 1999), a P. Ratlent je u amerikom
provladinom asopisu National Interest primetio d a j e cilj CKK da prui celovitu i relativno
konanu sliku komunistikih zloina u svetu i da ih razjasni. Nijedan zadatak nije
postignut, premda je opis donekle uspeniji od objanjenja. Impresivan je geografski
obuhvat od Rusije do Kube, ali je praktini sadraj knjige preteno jednostran (Rutlant
1998). Morton Kaplan, urednik mesenog dodatka dnevnika Washington Times, vidi u
poistoveivanju nacizma i komunizma promaeni pokuaj postmoderne (Kaplanl998).
Tome nasuprot, B. Vesoni u skladu sa amerikim stereotipima negira gledite o nacizmu
kao desnici i komunizmu kao levici. Po njemu u oba sluaja re je o socijalizmu, a CKK
razbija iluziju o razlici izmedju komunizma i nacizma koja se odravala i u SAD (Vazsony
1998). Njujorki istoriar T. Dad pozitivno je ocenio knjigu (Judt 1999), ali je u intervjuu
bekom dnevniku Standard izneo ozbiljne prigovore (Winder 1998). S obzirom na
iskustvo teroristikih reima bilo bi opsceno razlikovati komunizam i faizam. Ali postoji,
to moe zvuati groteskno, elementarna razlika izmedju sistema koji ubija ljudi da bi
ostvario svoje projekte, i sistema iji je projekt bio ubijanje i iskorenjivanje ljudi, dodaje
Dad. U analitikom pogledu to je vrlo vano razlikovanje koje, ako se ne uzme u obzir,
brie raznolikost istorijske slike i itav XX vek tumai kao nediferenciranu istoriju uasa.
Postoji razlika izmedju vlasti Maoa, gde je oko 20 miliona ljudi umrlo od gladi, i vlasti sa
gasnim komorama. To razlikovanje je veoma vano i mora se shvatiti da ne postoji samo
jedan sistem za unitavanje. Ono to se desilo u Kambodi daleko je slinije zbivanjima u
Ruandi nego u SSSR-u. Ubijanje naroda nije isto to i procesi u ekoj 1952, a kada se
200 jevrejske dece stavi u vagon i ubije gasom, to je opet neto sasvim drugo. Kada se
svi ti uasi stave u istu grupu dospeva se do moderne verzije stare religijske mudrosti: zlo
je u svetu. Ova mudrost, medjutim, ne doprinosi razumevanju dubljih konkretnijih uzroka.
Nisu li Drezden, Hiroima i rasistiko ropstvo uistinu zverstva kapitalizma? Ali i tu treba
diferencirati, zakljuuje Dad (Winder 1998).
U SAD je prema CKK najkritiniji bio omski, koji je, polemiui sa prikazivaem
amerikog prevoda CKK u New York Times, otro skrenuo panju na optiju funkciju
bilansiranja rtava komunizma u SAD. U novu godinu, upozorio je omski, ulazimo sa
porodinim refrenom i numerologijom o zloinima naih neprijatelja i uobiajenom

selektivnom amnezijom. To je porodina litanija o monstrumima sa kojim smo se

suoavali u minulom veku. Uasni zloini kulminirali su u CKK, koja je bila predmet
okantnih prikaza na prelazu u novi milenij. Na delu je obnovljena vrlo korisna
hladnoratovska vizija monstruoznog neprijatelja. Danas je neophodna da bi nam pomogla
da potpuno izbriemo rekorde naih skrivenih zloina proteklih godina. Na zloin je
nikakav u poredjenju sa onim neprijateljskim. Koliko god bio veliki zloin, potrebno ga je
suoiti sa silama mraka, koje su danas konano prepoznate. I da nas ponovo podseti na
nau humanitarnu misiju na Kosovu i duboku ideoloku podelu izmedju idealnog Novog
sveta i starog sveta prepunog sukoba. omski upozorava d a j e poruka pisca prikaza CKK
da mi moemo nastaviti dalje "istih ruku i srca" kao boja nacija (Chomsky 2000).
Razliiti su motivi nastanka CKK: trebalo je bilansirati stolee i socijalizam koji
mu je dao peat, u Francuskoj sruiti autoritet KPF, u linom pogledu prevladati
komunistiku prolost radikalnim pokajanjem i "prenaglaenim antikomunizmom" (veina
pisaca su bivi maoisti, a S. Kurtoa je ak etiri godine bio profesionalni kadar jedne
maoistike organizacije u Francuskoj). Kao i niz ostalih pisaca, i ova grupa autora htela je
senzaciju, provokaciju, ruenje tabua. Tvrdnja Kurtoe da je holokaust uspeno potisnuo
komunistike zloine ne stoji, jer se u Nirnbegu nije sudilo zloincima nad Jevrejima, a
debate oko holokausta poinju tek kasnih 1960-ih. Ne samo naknadnim objanjenjem
nego i svojim predgovorom redaktor je CKK diskreditovao kao politiki projekat, iako u
njoj ima i zanimljivih novih podataka i ocena. Jo pre izlaska knjige dolo je do spora
medju piscima CKK. N. Vert (Werth) i Margolin su se se usprotivili pomenutom
predgovoru i nainu poredjenja nacizma i komunizma. Vert je podvukao da su se kod
nacizma doktrina i realnost potpuno slagali, a kod komunizma su totalno suprotstavljeni
(Hahn 1997). Nakon izlaska knjige Vert i Margolin odgovorili su redaktoru u Le Mond
pokuavajui da ublae vlastito imanentno objanjenje: "Komunizam na vlasti nije pravio
konstantne masakre... Masovni zloini bili su skandal u istoriji komunizma, i ne
ispunjavaju itav njegov horizont. Nisu bili univerzalni. Nema ih na Kubi, Nikaragvi ni u
nekim zemljama Istone Evrope. Tamo gde ih je bilo, zbili su se u vremenski ogranienim
periodima, izuzev Kambode gde je Pol Pot bio na vlasti 4 godine. U istoriji SSSR-a traju
ukupno 10 godina: 1918-1922, 1930-1933, 1937-1938, a oko 15 godina u istoriji NR Kine
(1946-1955; 1959-1961; 1966-1968). Dalje, mora se razlikovati svesna represija i
namerno unitavanje, koji se u odredjenim periodima ne mogu sporiti, s jedne strane, od
dogmatske utopije, nametnutih poreza (koji su optereivali seljake) i nedostatka realnosti
kod vladajuih elita, to je odvelo velikoj gladi u SSSR-u i Kini s druge strane" (Cit. prema
Schmid 1997, Margolin 1999 b). U intervjuu berlinskom "Dnevniku" nekoliko dana posle
izlaska knjige i Vert se "povukao" (Hahn1997). Priznao je da boljevici imaju relativno
malo zajednikog sa Crvenim Kmerima i da su istorijske situacije potpuno razliite, jer "to
nije ista faza istorije XX veka". U Kambodi je reim verovao da ima malo vremena, otuda
veliki teror, to je bila reakcija na zbivanja u Vijetnamu i Kini. Za razliku od redaktora CKK,
Vert dri da u socijalizmu nema "zloina protiv ovenosti" jer je to pravna definicija. Inae
bi se tako mogao nazvati i teror na Madagaskaru 1947. gde je vie stotina hiljada

Malgaana masakrirano od Francuza. Nema dokaza da su nacisti kopirali sovjetske

logore, kao to kae Kurtoa (Hahn, 1997). Verovatno su nesluena politizacija knjige i
neslaganje sa urednikom naveli Verta i Margolina da ublae svoja gledita.
Naknadno ublaavanje nije uticalo na estinu debate. Generalni sekretar KP
Francuske I (Hue) poruio je redaktoru CKK da na poetku nacizma stoji mrnja prema
oveku, a na poetku komunizma - ljubav. Istoriarka L. Marku (Marcou) takodje je
sporila knjigu, knjievnik M. Nado (Nadeau) optuio je pisce knjige kao laove, a slino je
reagovao i knjievnik G. Perol (Perrault 1997, Ackermann 1999, S. 169-170). U
francuskim debatama kritika CKK esto je povezivana sa kritikom kapitalizma. CKK su
branili mnogi antitotalitarni intelektualci, bivi leviari: istoriar P. Briankon (Briancon),
sinolog . Domenak (Domenach), filozof Revel. Branei se od prigovora levice da je
kapitalizam doneo jo vie rtava urednik lista Liberation L. ofren (Joffrin) pisao je:
"Komunizam na vlasti ima jasne politike ciljeve i svrhe i sjedinjuje na istom koloseku
strategiju, ideologiju i organizaciju. Njegove rtve svesno su prinete na oltar iste revolucije
direktnim masakrima ili izgladnjivanjem. Kapitalizam je ekonomski sistem. Nema
kapitalistikih partija, zastava kapitalizma, kapitalistike eke. 'Zloine kapitalizma'
poinili su liberali, monarhisti, radikalni socijalisti, nacisti i faisti" (Liberation 17.12.1997).
Da li je ofrinovo razdvajanje politikog komunizma i ekonomskog kapitalizma teorijski
dosledno? Nije, jer na isti nain bi trebalo praviti razliku izmedju marksizma i razliitih
komunistikih ideologija u kojima su se prelamali lokalni uslovi i politika kultura
komunista. Pitanje je da li se kapitalizam uopte moe posmatrati iskljuivo kao politiki
neutralan ekonomski poredak. Istoriar . iliar (Juliard) zapitao se zato su zloini
poinjeni u ime dobra blai od onih poinjenih u ime zla? Zar to, medjutim, ne vai i za
zloine kapitalizma koji su takodje poinjeni uime bona fides - uvodjenja demokratije. A.
Bri s pravom tvrdi da obrazac kritike CKK ne treba da bude samo revanistiko
ukazivanje na holokaust i zloine kolonijalizma i kapitalizma. Treba izbei strasti i
pristrasnosti sukobljenih vehementnih apologeta i kritiara CKK, leve i desne aritmetike:
ko je vie ubio, vodio vie ratova, ugroavao ljudska prava. To su, po njemu, najcininji
delovi debate oko CKK. Levica je kadra da se javno suoiti sa tamnim senkama vlastite
prolosti, bez potiskivanja, a da pri tome ne mora skliznutiu prokapitalistiku apologiju
(Brie, 1998).
Jedan rukavac debate oko CKK je rasprava oko DDR-a. I pre pojave CKK bilo je
prisutno prilino iroko osporavanje izjednaavanja DDR-a i nacizma preko formule o
"dve nemake diktature" (Vid: Lindenberger 1999, Maur 1998, Bialas 1998). U prilogu o
DDR-u, koje su za nemako izdanje CKK napisala dva biva teologa, izneta je slina
antitotalitarna formula (Neubert 1999, Gauck 1999), a javile su se i reakcije (Ptzold
1998, Schoengarth 1999). Jo u masovnoj euforiji 1989. nakon pada Zida bilo je
nemakih intelektualaca koji su bili skeptini prema poetnoj euforiji, a kada je parola
stanovnitva biveg DDR-a "mi smo narod" (tj. gradjani) prela u parolu "mi smo jedan
narod" mnogi intelektualci u SR Nemakoj zapitali su se da li je Nemaka zrela za
ujedinjenje. G. Gras (Grass) je opominjao da treba biti oprezan prema ponovnom

ujedinjenju jer je podela Nemake znamen kazne za Auvic. Habermas je govorio o

nacionalizmu nemake marke, pisalo se da je na delu novi Anschluss i "pobedniko
sudstvo" povodom kanjavanja politikih funkcionera u DDR-u. To su bili prvi simptomi
uzdranosti prema ujedinjenju koji su se kasnije razvili u otpor izjednaavanju Hitlerovog i
Ulbrihtovog reima. Na drugoj strani levoliberalna teza o ustavnom patriotizmu
(Sternberger-Habermas), kao alternativa nacionalizmu konzervativaca, takodje je snaila
tradiciju antifaizma nemake inteligencije iz 1968. Kod rekonstukcije neprijatelja
konzervativci po pravilu ne dre opasnim obnovu narodnjakog nacionalizma, zbog ega
u Nemakoj jaa otpor levoliberalnih krugova faizmu. Da antifaizam nije manipulativne
prirode nego da izvire iz realnih drutvenih sukoba 1990-ih godina u Zapadnoj Evropi
najbolji je primer otpor oivljenom desnom ekstremizmu u ujedinjenoj Nemakoj. Dodue
u tom otporu vladajui krugovi ni danas ne smatraju da treba naputati viefunkcionalni
antitotalitarizam.
Vea rezerva prema CKK u SR Nemakoj, koju sa aljenjem konstatuju
Akerman i Citelman, moe se delom objanjavati i osobenom evolucijom vizije javnog
neprijatelja u ovoj sredini (Hoffmann 1992). Odavno je poznata veza izmedju unutranjeg
stanja drutva i vizije neprijatelja: to je drutvo autoritarnije, vizija je monolitnija. Vizija
neprijatelja homogenizuje drutvo i vaan je elemenat integracije. Trei Rajh ideoloki se
pravdao tobonjom ugroenou od Jevreja koji tee "vlasti nad svetom" (Francuska
revolucija, kapitalizam, socijalizam - sve su to verzije jevrejske vladavine). Posle rata ovaj
oseaj pretnje pomerio se na komunizam. Hladni rat je premestio kolektivnu viziju
neprijatelja sa Jevreja na SSSR. Zapadni saveznici gradili su poratnu SR Nemaku kao
bedem protiv Istoka, ali je ideologija militantnog antikomunizma utisnula ovu viziju
neprijateljau kolektivni identitet Nemaca (Hoffmann 1992). Posle ujedinjenja i kraja
hladnog rata vidljiv je nestanak integrativnih snaga i pojaana je potreba za neprijatejem
kao osiguraem nemakog ujedinjenja. "Mrnja prema strancima" bila je pogrena nova
potreba za identitetom koja je koristila konzervativnom vladajuem bloku. Krajem 1990-ih
socijaldemokratska vlast pokuava da se odupre talasu narodnjakog partikularizma.
Medjutim, konzervatizam pokuava da preko nauke i publistike nametne vlastitu viziju
nemakog neprijatelja. Ova nastojanja prelamala su se u diskusijama oko "naknadnog
antikomunizma" i CKK u SR Nemakoj. Piui o DDR-u u CKK Nojbert komunizam
posmatra kao "evropski kolonijalizam", koji je "stvorio evropski kulturimperijalizam, a
njegovo bekstvo iz evropske istorije u ime dobra osramotilo je Evropu i njenu civilizaciju"
(Neubert 1999, S, 835). U optem okviru teolokog stereotipa o komunizmu kao "izmi
prosvetiteljstva i evropskog uma sa religijskom misijom bez religijske kontrole" (S. 834)
iznose se tvrdnje: "komunistika ideja bila je i jeste smrtonosna, to je bio od poetka
problem likvidacije" (S. 837), "DDR je zatvor" (S. 837), "dok su nacisti unitavali radom,
komunisti su to inili psihiki" (S. 869), logorima za prevaspitavanje omladine (S. 870),
ograniavanjem kretanja (S. 873), prodajom zatvorenika Zapadu i likvidiranjem drutva i
tradicije (S. 874), DDR antifaizam je mit (S. 839) i si. Paualna denuncijacija antifaizma
samo je uvod za dalekosenu diskriminaciju leviarskog otpora nacizmu. Ovo je deo

konzervativno nacionalistikog poimanja istorije i politike iji je ekstremni izraz

permanentno suoavanje ili poistoveivanje DDR-ai Treeg Rajha.
Kritiari ovih teza istiu da u DDR-u nje bilo holokausta, niti kolektivne krivice
(Lay 1996, Maur 1998). Najpre su 1990. istoni Nemci postali ponosan narod jer su bez
nasilja sruili dravu, a itav svet im je estitao na demokratskom prevratu. Ubrzo je
usledio ok otkriem prakse Slube bezbednosti DDR-a (Stasi - Staatssicherheitsdienst).
Svet je na njih poeo da upire prstom: svi ste bili denuncijanti, a ne samo pasivni gradjani.
Poelo je uzajamno optuivanje gradjana DDR-a i javilo se novo oseanje stida i krivice.
Politika optuba svodila se na parolu" Svi ste bili mali tazijevci", a ekonomska optuba
glasila je "Vae fabrike su nula". Gradjani DDR-a branili su se isticanjem snane
drutvene pokretljivosti DDR-a. Javlja se parola: "Mi smo tri puta izgubili rat" - najpre od
zapadnih saveznika 1945, zatim nas je porobio SSSR, a potom 1990. SR Nemaka.
Stvaraju se zajednice utanja, slino 1945. i nova preutna saglasnost protiv pobednika,
ovoga puta protiv zapadnih sunarodnika, ime se razlike u stvarnoj odgovornosti
prikrivaju. Slino Goldhagen-debati o krivici obinih Nemaca u nacistikim zloinima, na
pripojenoj teritoriji vodjena je, tzv faz/-debata o krivici bivih DDR gradjana pod
sloganom "Stasi saradnik da ili ne". Bio je to kriterij razgranienja sa plakata, to je
analitiare liavalo napora da se dublje pozabave odnosima i funkcionisanjem DDR-a.
Istok se morao opravdavati zbog svog prilagodjavanja Zapadu, Zapad ne (Lay, 1996).
Javlja se sindrom pobednik-pobedjeni i asimetrija u nemako-nemakom dijalogu. Uz to
oivljava stereotip o "boljim Nemcima" i "lenjim istonjacima", ime se osobenosti sistema
prenose na realne linosti. Uzalud je G. Gras protestvovao: "Ja neu da sedim na klupi
pobednika". Pored oseanja okupacije prisutno je i oseanje stranca u novoj ujedinjenoj
dravi i otpor: "Ja neu da se izvinjavam to sam rodjen u DDR-u". PDS funkcioneri
prkosno izjavljuju: "Moja biografija ne poinje 1989" (Lay 1996). Stvaraju se mehanizmi
odbrane koji blokiraju uzajamno razumevanje. Ponavlja se ista greka: sistemske
osobenosti vezuju se za linosti. Premda je realni socijalizam poraen u SR Nemakoj
javlja se "naknadni antikomunizam", a Laj tvrdi da se eljena integracija DDR-a i SR
Nemake preteno odvija po socijalnopsiholokom obrascu odnosa pobednika i
poraenog, boljeg i loijeg. Zapad ima pravo, Istok treba da se prilagodjava. Bila je to
idejna klima u kojoj je tekla debata oko CKK i suoavanje Nemaca sa vlastitom
komunistikom prolou.
Idejna spona savremenog antikomunizma, antisemitizma i mrnje prema
strancima je trajna vizija optereena predrasudama i stereotipima o "opasnosti sa Istoka".
U XIX veku nemaki narod neprijatelja je traio na Zapadu, u XX veku sve vie na Istoku
(Hoffmann 1992). Faistiki antisemitizam bio je most kojim je ugroenost od Zapada
prela na opasni Istok. Tokom hladnog rata to je bilo najupadljivije. Zbog sasvim
konkretnih razloga danas se komunizam ne poima samo kao anahrona, ali jo uvek
opasna ideologija, ve kao optija kontinuirana pretnja Zapadu sa Istoka: od Avara, Huna,
Dingis Kana, Turaka do Rusa-komunista. Realni izvor ove stereotipne nemake vizije o
neprijatelju je mrnja prema strancima. Posle 1990. vlast nije vie mogla da integraciju

drutva osigurava projektovanjem unutranjih antagonizama naspoljnopolitiku blokovsku

napetost izmedjuprijatelja i neprijatelja i na taj nain razreava unutranje sukobe. Osetio
se nedostatak javnog neprijatelja. Ukoliko u drutvu jaa spremnost i sposobnost da na
unutranje sukobe ne gleda vie kao ugroenost koja izvire iz prolosti, ve kao na ansu
integracije koju treba stvoriti u budunosti - tada tom drutvu vie nije neophodna vizija
spoljanjeg neprijatelja.
Ni nemake rasprave oko CKK ne potvrdjuje ovu spremnost, premda se u njima
ipak prepoznaje snaniji antifaizam nego u Francuskoj, koja se sa problemom integracije
stranaca druaije suoila posle sloma socijalizma. S. Falkenberg je skrenula panju na
realne izvore najnovijeg rasta desnog ekstremizma u Francuskoj i Italiji (Falkenberg
1997). U ovim zemljama uspon desnog ekstremizma uslovljen je raspadom radnike
klase. Dugo je u Francuskoj organizovana radnika klasa bila bitan inioc integracije
migranata koji su stizali iz provincije ili inostranstva. Brzo su nalazili posao i bili
integrisani. Sa krizom krajem 1980-ih i raspadom radnike klase, integracija migranata je
oteana. Ideje levice vie nisu prisutne u kulturi svakodnevnice. To oteava integraciju
migranata - koji su vor socijalnog i nacionalnog pitanja u Francuskoj (Falkenberg 1997,
S. 38). Zato u Francuskoj, pored dravnog poimanja nacije, oivljava etniko, to se s
razlogom tumai kao osobena "kriza politike kulture". Zajedniko zalaganje Le Pena i S.
Kurtoa za novi "Nirnberg komunistima" jo vie oteava klasnu integraciju imigranata a
demonizacija komunizma olakava uspon rasizma i ovinizma.
Kod nemake inteligencije su nezaposlenost posle ujedinjenja i obnova
desniarskog ekstremizma, naroito na istoku, zatim provala nove radne snage na zapad
i pad Zida koji je do tada titio SR Nemaku (a ne nekritinost prema komunistikom
teroru kako tvrde konzervativci), odravali rezervu prema paualnom antitotalitarizmu i
lepom antikomunizmu podstiui kod levice i levih liberala diferenciraniji odnos prema
socijalistikoj prolosti. Na tapetu je opet bilo staro pitanje: sloboda ili socijalna pravda.
Nije prihvatana konzervativna doktrina o "dve nemake diktature" (Hitlerovoj i Ulbrihtovoj)
ve su levica i levoliberalni krugovi upozoravali na opasnost obnove nemakog
nacionalizma koji moe ozbiljno ugroziti ujedinjenje Evrope i ustavni patriotizam.
Popularnost Goldhagena u Nemakoj (ija se knjiga kosila sa teorijama o totalitarizmu) u
burnoj debati 1996/97. pokazala je snagu otpora nemake inteligencije i omladine
konzervativcima i nacionalistima. U isto vreme antitotalitarnu saglasnost u ovoj zemlji
pored konzervativaca ojaao je i talas konvertitskih intelektualaca iz biveg DDR-a koji su
demonizacijom socijalizma iskupljavali vlastitu prolost. Pomenute drutvenoekonomske
protivrenosti, njihovo razliito preruavanje i racionalizovanje, su realna izvorita obnove
nemakih rasprave oko socijalizma u CKK debati.
Evolucije irih idejnih struja u kritici socijalizma prisutne su u svim zemljama, ali
stepen revizionistikih zaokreta nije isti. Za razliku od SR Nemake, protagonisti
francuskog Historikerstreit su bivi leviari (a ne desniari) koji su jo u "Gulag-oku"
vlastito prenaglaeno pokajanje zbog leviarske prolosti ugradili u Front antitotaiitaire.
Praktina potvrda sukoba sa KPF i jakobinskim poimanjem revolucije bilo je pojaano

angaovanje za gradjanska prava i disidente u Istonoj Evropi. Suoavanje sa

staljinizmom bilo je skopano sa masovnim izmenama opredeljenja intelektualaca (od
maoizma i anarhizma u konzervativni antitotalitarizam) i olakim odbacivanjem vlastite
politike prolosti kao iluzije - manir koji je autoritet Firea kanonizovao. Kurtoa se branio
tvrdnjom d a j e i . irak bio komunista i d a j e na ulici prodavao Humanite, a U. Akerman
apologetski definie renegatstvo kao proces emancipacije od lagerskog miljenja. Posle
1990. Marks se moe jo opravdanije parafrazirati: bauk krui Evropom - bauk revizije.
Ali, za razliku od Marksove ocene u Manifestu ovaj bauk, koji je danas u jezgru epohalne
svesti, niko ne goni. Posle sloma jednopartijskog socijalizma kao da su sva pitanja jasna.
Malo je deklarisanih marksista, a raskid sa prolou bio je konstitutivan za antitotalitarnu
perspektivu u oceni nestalog realsocijalizma i rata u Jugoslaviji. Francuski istoriari opiru
se brzom zaboravu socijalizma njegovom naknadnom demonizacijom. Mnogi uesnici
debate oko CKK su bivi leviari, pa je upadljiv ton pravdanja i prevladavanja sa kojom
bivi komunisti udaraju na jo uvek prisutne leviare, i pri tome demonstriraju vlastitu
sposobnost uenja i prerade prolosti. U diskusiji optereenoj oseanjima katkad je lini
ton neskriven: razoarana ljubav koja prelazi u mrnju ili snishodljivu distancu na jednoj i
prkosni-premda razoarani leviarski tonovi pravdanja s druge strane koji viene brane
toliko ozbiljno komunizam kao politiki projekt ve vie vlastitu biografiju i identitet.
U Nemakoj preobraene francuske antitotalitarne intelektualce, kojima su bili
uzor bivi komunisti Fire i Bezankon ili bivi maoisti kao Kon-Bendit i Gliksman, esto
zovu renegatima ili bistro-maoistima, a otpor renegatskom antikomunizmu koristi se kao
brana selektivnom nacionalistikom prevladavanju vlastite faistike prolosti. U krilu
obnovljenih teorija o totalitarizmu javljaju se teze o "dve nemake diktarure" (nacizam i
DDR), ali i otpori ovoj tezi. Umnoili su se sporovi oko pitanja da li je prekretnica bila
1945. ili 1989. Parafrazirajui Firea, U. Akerman tvrdi d a j e kod nemakog naroda prva
godina zamagljavala znaaj druge (analogno Fireovovoj tezi o dugoj neodvojivosti 1789. i
1917. u Francuskoj). Teko je, medjutim, verovati da su Habermas, Gras ili Viperman
podlegli ovoj iluziji. Pre e biti da je poetna suzdranost prema ujedinjenju izvirala iz
gledanja da je podela Nemake kazna za Auvic, a i iz opreza prema obnovi
nacionalizma, a ne kako Akerman tvrdi, da je antifaizam gola ideoloka misaona figura
(Ackermann S. 159). Da li se posledice nacistike politike (kao to je opta antifaistika
saglasnost zapadnih saveznika da Trei Rajh treba deindustrijalizovati, podeliti i pretvoriti
u polje krompira) mogu proglasiti za ideoloku misaonu figuru ili je to razumljiva
antifaistika reakcija na nekoliko uzastopnih ratnih osvajanja nemakog militarizma od
1871. do 1945. Antifaizam nije ideoloka tvorevina niti manipulativni mit (Fire, Nojbert), a
nije ni inercija nemakih intelektualaca kako tvrdi Akerman, ve razuman oprez protiv
obnove najopasnijeg kontinentalnog nacionalizma.

4. 3. Teorijski prigovori:
Pisci koji podravaju CKK uglavnom prihvataju pristup i metod njenih pisaca i
osnovna naela teorija o totalitarizmu. Da bi celina problema bila jasnija, ovde bi trebalo
neto vie rei o argumentima kritiara.
Da li je Auvic neopravdano zamaglio zloine komunizma i da li su odista
istoriari sve do pojave CKK bili o zabludi o tome koje je najvee zlo XX veka? Vie
kritiara uoilo je da CKK nije otkrovenje jer je i pre nje bilo sistematskih naunih dokaza
o gulagu (Fajnsod, Konkvest, Solenjicin, Medvedev, Suvarin itd.). U jugoslovenskoj misli
0 drutvu CKK pogotovo nije novina, jer se kod nas odavno pie o zloinima staljinizma.
Levica je bila dovoljno samokritina prema sebi da bi CKK bio otkrovenje. Pisci CKK
nastojali su, medjutim, da istaknu besprimernost komunistikih zloina i da se odrede ne
toliko prema zloinima komunizma, koliko prema okolnosti da je ideologija u ije su ime
ovi izvedeni bila od mnogih ljudi i intelektualaca neopravdano tretirana kao istinska i bolja
alternativa kpitalizmu.
4 . 3 . 1 . NEPOUZDANOST PODATAKA I IZVORA
U CKK (to njegovi pisci delom priznaju) nisu svi podaci verodostojni jer nisu
medjusobno uporedivi (izjednaavaju se umrli i ubijeni), niti su izvori uvek pouzdani, pa se
vie pripisivalo nego to se egzaktno moglo proventi. Vrlo su razliite i teko uporedive
sekvence zloinakog lanca (od Pola Pota do Bader-Majnhof, od Katina do Popjeluka),
svuda je jedinstveni neprijatelj - komunizam. U ekumenskoj perspektivi poduhvata, od NR
Kine do Kube, nije jasno ta povezuje sva ubijanja. Za razliku od razvijenih teorija o
totalitarizmu, koje se uglavnom bave staljinizmom, ovde se optuuje komunizam svuda i u
svakom vremenu.
Poetna vizija komunizma kao kriminalnog reima nuno je uslovila
neistorinost pristupa, ime je potcenjen znaaj sloenih inilaca u lokalnim sklopovima.
Nema razradjenog uporednog okvira za istraivanje socijalistikih drava, jer je glavna
teza da su sve verzije komunizma varijacije jednog roda. Dodue, vie pisaca pokuavalo
je da naznai specifini kulturni faktor i prevlada osnovni apriorizam redaktora. Margolin
delimino uvaava znaaj konfuijanizma u Kini i tradicije verskih ratova u jugoistonoj
Aziji, Vert govori o ruskom samodravlju i si. Neuporedivi i po vrednosti razliito pouzdani
izvori bili su po teorijsko zakljuivanje viestruko katastrofalni: dok su arhivi SSSR-a i
eke delom otvoreni, u Kini nisu dostupni, a pitanje je da li ih u Avganistanu i
Mozambiku i ima. Procene i pripisivanja su u tim sluajevima neizbeni. Slina je situacija
1 sa ostalim istoriografskim radovima. U nekima ima ozbiljnih podataka, a u drugima su
tek uinjene predradnje koje treba da omogue medjubilans. Izbor literature je pristrasan.
Vert nigde ne citira I. Dojera (Deutscher), Hobsbauma niti Merla, a najvie je citirana
knjiga Melgunova i Kurtoin pariki asopis "Komunizam". Margolin ignorie
anglosaksonske sinoloke studije (E. Snow, S. Schramm, J. Chen, Robinson) i navodi

samo W. Hintona i Ferbenksa (Fairbanks) (Rossanda 1998). Zanimljiva je nova sovjetska

gradja iz arhiva (prepiska Staljina i olohova o teroru za vreme kolektivizacije (Werth
1999. S. 186-187), Berijini izvetaji Staljinu (Werth 1999, S. 233-235) i izvetaji
komandanata Gulaga iz 1941. (Werth 1999, S. 251). (Neobino je da kod dva zadnja
navedena primera nema izvora dokumenata to bi se moda moglo tumaiti kao
omaka). Osnovni izvor za utvrdjivanje rtava eke je Vertu materijal komisije izbeglog
generala Denikina o boljevikim zloinima, zatim knjiga S. Melgunova iz 1926 "Crveni
teror u Rusiji" i lanak ruskog istoriara Genisa iz 1994. (Werth, 1999, S. 121-122). Brojne
cifre preuzete su iz ovih preteno antiboljevikih izvora, a nema kritika izvora niti sumnje
u njih, to bi bilo normalno oekivati s obzirom da je re o izvetajima o zloinima
neprijatelja (npr. sline vrednosti su srpske i komunistike nerealne procene rtava
Jasenovca 1941-45. zatim podaci hrvatske emigracije o rtvama kod Blajburga 1945. ili
procene vlastitih gubitaka koje iznose razliite strane u poslednjem gradjanskom ratu u
Jugoslaviji). Kada govori o kanibalizmu u Harkovu s prolea 1933. (S. 184, S. 188) Vert
bez rezervi uzima kao pouzdan izvor izvetaj italijanskog faistikog diplomate iz
Ukrajine. Ratlent navodi da je u CKK neobino korienje izvora navodei niz primera
tvrdnji bez dokaza (Rutlant 1999). Dok se neki trude da precizno navedu izvor, drugi su
daleko slobodniji u tumaenju dokumenata. Npr. nema izvora za podatak d a j e 1937. 70%
ispitanika u SSSR-u verovalo u boga (Werth, S. 223), ili da je 2044 sovjetskih vojnih
savetnika bilo upaniji (Courtois, Panne S. 370). Prvi odeljak Vertovog priloga uopte
nema fusnota (Werth, CKK 51-67), Margolin bez izvora navodi da se procene smrtnosti u
kineskim istkama kreu od 81.000 do 770.000 1954. i 400 do 700.000 1957. godine
(Margolin, S. 536-537). Podaci o umrlima od gladi preuzeti su iz zapadnih izvora, a
kineski, koji navode 20 miliona umrlih (u zemlji sa vie od milijardu stanovnika to je
izmedju 1,5 i 5%) ne pominju se. Svi pisci koriste leerno pojam "komunizam" koji se u
izvornom Marksovom smislu ne moe primeniti ni na jedan sistem. Marks je esto
odluno isticao da komunizam nije nikakav "cilj ljudskog razvoja" ve "stvarni pokret koji
ukida sadanje stanje" (Djuri 1979, str. 49). Pisci CKK koriste izraz komunizam zbog
jae oseajne dimenzije nego to ga ima pojam realni socijalizam. Podvodjenje pod ovaj
pojam razliitih reima jo je sumnjivije (od Kambode do Latinske Amerike). Kurtoa u
beogradskom dnevniku "Danas" tvrdi izriito da "Pol Pot nije nita drugo uradio sem to je
primenio Lenjina" (Danas 6. 6. 2000). Pod tim pretpostavkama morali su nastati
istraivaki rezultati sasvim razliitog nivoa. Pisci se oigledno nisu mogli dogovoriti oko
kriterija po kojima e biti obuhvaeni ubijeni u razliitim zemljama i ta sve treba
uraunati. Tako su dodavane cifre liene bilo kakvog istorijskog konkretnog diferenciranja.
Za svaku glad i epidemiju odgovorna je komunistika namera za unitenjem. Paualnosti
kvalitativne strane pristupa odgovara paualnost kvantitativnih podataka, koji se olako
zaokruuju na 100 miliona - medijski skandaloznu cifru (Ptzold 1998).

4 . 3 . 2 . IMANENTNO OBJANJENJE ILI UVAAVANJE DISKONTINUITETA:

N. VERT o TERORU U SSSR-U
Prilog N. Verta "Drava protiv naroda" (Werth 1999, S. 51-299), koji se bavi
nasiljem i terorom u SSSR-u, naozbiljniji je deo CKK. Pisac je koristio novi arhivski
materijal i pokuao da izmeni sliku ovih zbivanja i smesti ih u iri istorijski sklop. Novi
podaci su vana dopuna dosadanjih analiza terora u Sovjetskom Savezu, ali mnoga
pitanja jo su otvorena. Vertov prilog zasluuje opirniji osvrt i otuda to je re o piscu koji
se odmah ogradio od plitkih politizacija redaktora zbornika i instrumentalizacija knjige u
javnosti. Vert koristi gradju iz tri novootvorena sovjetska arhiva, ali samo jednom pominje
arhiv Smolenska (koji su nacisti zaplenili, a kasnije preuzeli Amerikanci), a koji su koristili
sovjetolozi Fejnsod i Konkvest (Rutlant 1999), zatim neto objavljene gradje i nove
sekundarne literature ignoriui pre svega aroliku marksistiku literaturu kao vulgatu.
Poetni odnos prema funkciji Oktobarske revolucije, njenim alternativama i rtvama kod
svakog istraivanja usmerava izbor izvora i materijala. Revolucija se moe u osnovi
shvatiti kao rezultat klasnog sukoba (Dojer, Hobsbaum, Levin, Lorenc, Mejer), kao golo
nasilno osvajanje vlasti noeno totalitarnom utopijom (Fire, Vert) ili kriminalni in (Kurtoa).
Druga razlika primetna je izmedju imanentne i istoriografije diskontinuiteta: ova potonja
istrauje alternative i zaokrete u istoriji socijalizma, a ne tumai ih imanentno i globalno.
Vert svoje stanovite prema Oktobru gradi na kritici: (1) "liberalne vulgate" tj.
pogrenog uproavanja da je re o puu, odnosno uspenoj zaveri disciplinovanih i
cininih fanatika. Po tom tumaenju Oktobar je nesrea, a ruski narod neduna rtva; (2)
"marksistike vulgate", tj. slubenog sovjetskog stava o Oktobru kao nunom istorijski
predodredjenom istorijskom inu oslobodjenja (koji je legitiman uprkos potonjim
Staljinovim grekama). Pod uticajem Fireovog tumaenja Francuske revolucije, Vert
Oktobar shvata kao rezultat dugog procesa serije ustanaka izmedju 1902. i 1917, tj. kao
odlunu etapu seljake revolucije koja u obliku "sukoba seljaka i drave" traje sve do
1933. (Werth, S. 53.). Paralelni procesi su raspad armije, emancipacija nacionalnosti i
malobrojne radnike klase. Na taj nain Oktobar je "utopljen"u dugi proces seljakih
ustanaka (koji su se zavrili porazom 1933.) i relativisan mu je znaaj. Odluujuu ulogu
po Vertu imala je seljaka vojska, jer je 1917. boljevika partija brojala izmedju 100 i
200.000 lanova i bila duboko pocepana (Werth 1999, 61-63). Hobsbaum, medjutim, daje
drugaije podatke. U drugom poglavlju "Doba ekstrema" Hobsbaum tvrdi da su boljevici
1917. imali 600.000 disciplinovanih lanova (Hobsbawn 1996), dok Lorenz tvrdi da ih je
bilo oko 350.000, od ega oko 60% radnika (Lorenz 1976,. 317).
Slino Fireu, koji rui tradicionalno gledanje na Francusku revoluciju i pomera
frontove, i Vert tvrdi da se gradjanski ratnije vodio izmedju crvenih i belih ve je bio
"unutranji front" izmedju represije uvrene vlasti (crvene, a delom i bele) i razliitih
opozicionara: trajkaa, dezertera ili gradjana iz "neprijateljskih slojeva" i seljaka koji su
pruali otpor (Werth 1999, S. 95). Tzv. gradjanski rat Vert prevodi u "'prljavi rat' koji su
razliiti crveni i beli vlastodrci vodili protiv potencijalnih i stvarnih protivnika" (Werth 1999,

S. 95). Time neutralie i umanjuje znaaj osnovnog klasnog sukoba svodei socijalne
motive mahom na borbu za vlast monih grupa. Pri tome se ogradjuje da je predmet
njegove analize samo boljeviki teror, istiui, dodue, da je bilo i belog terora, ali ovaj
nije bio sistematski organizovan ve se svodio na nekontrolisano nasilje jedinica koje su
se otele komandi ili su to "najee bile policijske represalije, dok je crveni teror bio
organizovan" (Werth 1999, S. 96). 0 imanentnosti Vertovog pristupa svedoi izriita
tvrdnja da je "teror sredinja pojava politike i socijalne istorije SSSR-a" (Werth 1999, S.
295), a nasilje je imalo vie ciklusa: "dva rata potiv seljatva" 1917-22. i 1927-33, "veliki
teror" 1936-38. ije su rtve iz razliitih slojeva, teror nad "nacionalnim buroaskim
elementima" (Nemcima, eenima, Tatarima, Kalmicima itd.) posle 1939. i antisemitski
teror nakon 1945.
Vert analizom proglasa eke pokazuje namere i teror boljevika navodei
Lenjinove pozive na odmazdu kao podsticanje terora. R. Rosanda drugaije od Verta
tumai pretee rei Lenjina ("sve ih pobijte"), tvrdei da one vie svedoe o vanrednoj
situaciji i haosu nego to odraavaju kulturu boljevika. Za Lenjina represija nije sistem
vladanja, ve nuan odgovor belogardejcima i stranoj intervenciji. Ali ne i za Staljina, koji
je represiju uinio trajnim stanjem i metodom. Proglaavanjem Lenjina za istinskog
podstrekaa boljevikog terora ignorie se vana injenica da je, naime, Lenjin bio
kritian i samokritian i da se korigovao pod utiskom krize 1920/21. (seljaki i Krontatski
ustanak, sukob sa radnikom opozicijom) uvodei NEP umesto kasarnskog komunizma.
Time je odbacio Marxovo miljenje o nespojivosti robne privrede i socijalistike
proizvodnje, a ovome uzoru su se kasnije vraali razliiti socijalistiki reformistiki
pokuaji. CKK pie o "ratu protiv naroda". To nije bio rat protiv naroda, ali jeste protiv
seljaka, tvrdi Rosanda branei Lenjina. Deportacije su iskakale iz koloseka ak i tamo gde
su funkcionisale: bivi kulaci u logorima pored velikih industrijskih kompleksa kretali su se
i izvan logora u krugu slobodnih radnika, oni su ak inili 40% stanovnitva uvenog
Magnitogorska (Rossanda 1998). I Vert govori o tome da su se deportovani oko
Arhangelska meali sa slobodnim radnicima (Werth 1999, S. 177, S. 207-208) i d a j e bila
fluidna granica izmedju zatvora, prinudnog i slobodnog rada. Kalifornijski istoriar A. Geti
podvlai da su se Staljinovi logori razlikovali od Hitlerovih, jer su iz prvih svake godine
oslobadjane hiljade zatvorenika. Pre Drugog svetskog rata vie je logoraa godinje
uspevalo da pobegne iz ovih logora, nego to ih je pomrlo. Osim toga Staljinovi logori i
deportacije bili su planirana komponenta sovjetske ekonomije da bi se obezbedila stabilna
ponuda zatvorske radne snage i prinudno naselile udaljene teritorije kolonistima (Getty
2000).
Slabosti imanentnog objanjenja vide se kod poimanja komunizma kao
"ideokratije", tj. reima ije najvanije strane izviru iz ideologije marksizma. To gledite
povezuje Noltea, Firea i Kurtou (Traverso 2000). Krajem 1930-ih pojam "ideokratija"
koristio je W. Garien (Gurian 1953), uenik K. mita, i od tada je u jezgru liberalne i
konzervativne istoriografije. Fire govori o revoluciji kao "trijumfu politike iluzije"
(iskljuena je socijalna istorija, modernizacija, istorija svakodnevnice, razlikovanje

dobrovoljnih sauesnika i pomagaa). Za Firea nije problem izrodjavanje boljevike

revolucije (kao to je to uoio kod Francuske revolucije), zato to je sama revolucija
izrodjavanje. Sutina komunizma je u politikom mesijanstvu, "svetovnoj religiji" u koju se
bezostatno veruje. Nolte vidi crvenu nit prve polovine XX veka u borbi na ivot i smrt
izmedju nacizma i boljevizma koja se zavrila unitavajuim ratom. Kurtoa jo
jednostavnije redukuje komunizam na kriminalnu pojavu. Kod svih pomenutih verzija teror
je posledica komunistike ideologije koja je kriminalna. Kurtoa je tezu o "ideokratiji" doveo
do apsurda. U njoj se ideoloki determinizam teroristike revolucije a priori postulira.
Staljin je puki izvrilac zamisli Lenjina i Trockog, njegovi zloini gube "nepredvidljivi" i
"improvizovani" karakter i postaju briljivo planirani masakri. Stvarni uzrok smrti miliona je
kriminalna ideologija: Lenjin je arhitekta, Staljin izvrilac. Razlikovanje revolucionarnog
terora boljevika iz gradjanskog rata i staljinskog iracionalnog terora zagovornici
imanentnog tumaenja shvataju kao apologiju boljevizma. Umesto toga, pisci CKK
podmeu ideoloke izvore gradjanskom ratu u SSSR-u. Medjutim, treba podsetiti da je
Lenjin sve do 1914. bio uenik Kauckog, ije je analize koristio u prouavanju Rusije. Ve
ova okolnost opovrgava gornja podmetanja. Iznudjeno rasputanje ustavotvorne
skuptine, ukidanje opozicije, cenzura, egzekucije revolucionarnih sudova, Krontat, i si.
ne mogu se izvoditi iz marksizma, dok Nirnberki zakoni i Auvic direktno slede iz rasizma
nacistike ideologije (Traverso 2000). Ipak, u tumaenju terora u SSSR-u mora se uzeti u
obzir i udeo ideologije, ali istorino, tj ne razdvajati je od konkretnih uslova koji su je
radikalizovali. Nasilje u gradjanskom ratu pre svega je rezultat toga d a j e Prvi svetski rat
brutalizovao politiki ivot zaostale zemlje bez demokratskih tradicija. Osim toga, nema
revolucije bez nasilja i terora. Revolucije su "furije" koje se ne mogu objasniti apstraktnim
normama liberalizma i pravnog pozitivizma. Slino ratu u Vandeji, i eka i ratni
komunizam bili su rezultat traginog spleta u kom "su se proimali panika, strah i
pragmatizam sa hibrisom, ideologijom i gvozdenom voljom" (A. Meyer). Crveni teror bio je
odgovor na beli u drutvenoj klimi optereenoj nasiljem, koja se u spirali radikalizacije ulila
u prenaglaene reakcije i ekscese (Traverso). U toj klimi boljevika ideologija pomogla je
uvrenje autoritarnog reima. Ne treba prevideti i udeo kulta nasilja shvaenog kao
"babice istorije", niti zaboraviti da je potcenjena uloge prava u novoj dravi zbog
anormativne vizije diktature kao agensa drutvenih promena. To jesu svakako ideoloki
sadraji koji nisu isticali iz konteksta zbivanja. Dakle, preciznije govorei upravo to su bile
hazardne idejne osnove (a ne marksizam u celini) potonjeg hladnog Staljinovog terora.
Od apriornih teorija o totalitarizmu teko je oekivati diferenciranje ove vrste.
Ipak, uprkos apriorizmu, u Vertovom prilogu ima zanimljivih zapaanja o
boljevikoj praksi. On pokazuje d a j e gruzijska eka pod Berijom poetkom 1920-ih bila
nezavisna od Moskve (S. 157), uverljivo opisuje raskulaivanje i deportovanje seljaka
1928-1933. (smrt, glad, ustanci seljaka) i potvdjuje ve poznatu cifru oko 6 miliona rtava
iz ovog perioda, pominje zanimljivu prepiska Staljina i olohova o zbivanjima u Ukrajini
(S. 186-87), a iznosi i sumnju u tezu ukrajinskih istoriara da je u Ukrajini na delu bio
planski genocid. Vert tvrdi da je katastrofa bilo i u drugim krajevima SSSR-a (S. 188)

pominjui hapenja hiljada komunista i kolhoznih seljaka na Severnom Kavkazu 1932.

zbog "sabotae" (S. 181). Kod tumaenja "Velikog terora" 1936-38, kada je Jeov bio na
elu NKVD, Vert neubedljivo spori teze tzv. "amerike revizionistike kole" (J. Getty, G.
Rittersporn, R. Manning) po kojima ovaj teror nije bio unapred planiran, ve je bio rezultat
rivalstva i napetosti izmeu centralnih partijskih slubi i lokalnih aparata to je odvelo
nekontrolisanoj represiji i "iskakanju iz koloseka". Vert, tome nasuprot, tvrdi da je upravo
Staljin podsticao teror i d a j e njegova uloga kljuna u tome (S. 207-208, 212) navodei da
je 1937. i 1938. ubijeno 681.692, a osudjeno 1.345.000 lica (S. 213).
Objanjenja masovnih zloina lako prelaze u mit i dogmu, ak i kod naunika.
Do neto pouzdanije slike Staljinovog Velikog terora moe se dopreti kada se uoi
podudarnost broja rtava kod razliito opredeljenih naunika. Kalifornijski sovjetolog Ar
Geti tvrdi da je od 1921 do Staljinove smti oko 800.000 ljudi umoreno, a 85% od toga u
periodu velikog terora 1937-38. Od 1934. do Staljinove smrti vie od milion ljudi stradalo
je u gulagu. To pokazuju novo otvoreni arhivi KGB-a (Getty 2000). Sline podatke iznosi i
moskovski istoriar Vadim Rogovin iz Instituta za sociologiju Ruske akademije nauka
upozoravajui da ima dosta mitova oko uzroka, a jo vie oko statistike Velikog terora.
Rogovin je autor projekta Ruske akademije nauka u 6 tomova o istoriji otpora staljinizmu
unutar SSSR-a, a etvti tom je 1998. preveden u SAD (Rogovin 1998). Geti i Rogovin
pozivaju se na novootvorene arhive KGB-a. U Staljinovom periodu hapeno je zbog
politikih razloga oko 4 miliona, a ubijeno izmedju 700 i 800.000. Od toga vie od polovine
u toku 1937-38, tvrdi Rogovin u predavanju u Glazgovu 1996 (Rogovin 1996). Miljenja
su podeljena i oko uzroka Velikog terora. Odbacujui Fireova, Kurtoina i Vertova
tumaenja kao jednodimenzionalna, Geti upozorava da treba paljivo procenjivati za
koliko rtava pod Staljinom je odgovorna ideologija, a za koliko vodjina paranoja?
Statistiku smrti treba objanjavati konkretnim sklopom prilika, a ne polemike kategorije
mehaniki puniti brojevima (Getty 2000). U tom pogledu uverljivija je ocena Rogovina, koji
izriito tvrdi da je teza o Velikom teroru kao delu Staljinove paranoje u stvari mit. Pred kraj
ivota on jeste bio paranoian, ali ne i u periodu Velikog terora kada je bio sraunat i
cinian. Teror je, podvlai Rogovin, bio jedini Staljinov adekvatan odgovor narasloj
opoziciji unutar komunistikog pokreta u SSSR-u i izvan njega. Tako je npr. 1932. u
periodu ekonomske krize u SSSR-u bilo niz malih gradjanskih ratova, seljakih buna i
trajkova. Obnovljena je aktivnosti opozicije, a postojala je i serija planova opozicije kako
da se ukloni Staljin. Posle ovih upozorenja priroda sukoba izgleda drugaije.
Dodue, ni Vert kod prikaza Moskovskih javnih sudskih procesa ne previdja
njihovu vieslojnu ulogu: sluili su jaanju veza izmedju malih ljudi "oslonaca pravde" i
partijskog vrha, zatim za osudu trockista i za otkrivanje novih zavera. Bile su to vane
teme ideologije koje su imale karnevalsku funkciju ventila (zli monici naspram potenih
malih ljudi garanta pravde) i bili "idealni mehanizam socijalne profilakse" (S. 215). Ovaj
deo knjige poiva na pouzdanijim izvorima, ali su to uglavnom poznati podaci jo od R.
Medvedeva. Uprkos mestimino vidljivom naporu da prevlada jednostranosti, ipak ostaje
utisak da je Vert prikazao komunizam kao u biti homogeni, zatvoreni i statiki princip koji

je pokreta svekupne dinamike nasilja (Meyer 1999, 50). Vert ne pominje ulogu Prvog
svetskog rata u brutalizaciji ponaanja masa i jaanju spremnosti na nasilje, niti spontane
seljake ustanke tokom rata koji su nastojali da potpuno unite stari zemljoposed, a uz to
ignorie i jaz izmedju bogatih i siromanih koji je u carskoj Rusiji bio vei nego u drugim
zemljama. Vert ulogu "crvenog nasilja" u gradjanskom ratu posmatra izolovano i
imanentno izvlai iz ciljeva boljevika (Meyer 1999, S. 51, Rossanda 1998) pri emu
svesno iskljuuje razmatranje uloge "belog terora". Ne razmatra ulogu strane intervencije
u ruskom gradjanskom ratu i zaboravlja da je sve ei pritisak gradova na sela za
davanjem hrane bio takodje posledica nemake okupacije Ukrajine 1918. i irokih
junoruskih i sibirskih regiona od strane belih i intervencionista 1919. to je uveavalo
glad u industrijskim gradovima. I kod prikaza kasnijih perioda crvenog terora potcenjena
je ili iskljuena uloga spoljnog faktora (Meyer, 1999, S. 52). U jednom od kasnijih intervjua
Vert se delimino korigovao i rekao da cilj direktiva partijskog vrhanije bilo ubijanje kulaka,
ali su to operativci na razliite naine tumaili. Sama direktiva unosila je haos (Hahn
1997).
Vano istoriografsko naelo da je istina celina, skup sloenih i protivrenih
aspekata i inioca koji se uzajamno pojaavaju, slabi ubedljivost imanentnog tumaenja
koje jednim iniocem pokuava da objasni celinu. Zapostavljanje ovog naela upadljivo je
kod Verta kada, navodei dekret Prezidijuma vrhovnog sovjeta od 28. 8. 1941, pie o
rtvama u deportovanju sovjetskih Nemaca, suspendovanju vojnika i oficira nemakog
porekla u sovjetskoj armiji i njihovom premetanju na prinudni rad (Werth 1999. S. 241242). Da li se to, medjutim, moe objasniti bez nemakog napada na SSSR, kada
sovjetska vlada menja odnos i prema drugim neruskim narodima zbog sumnji u lojalnost.
Nisu li se slino ponaale i daleko bezbednije SAD kada su logorisale amerike Japance
u toku Drugog svetskog rata? Vert realno uoava pogoranje uslova ivota u Gulagu
izmedju 1941-1945, ali ni tu ne pominje ulogu ratnih uslova i faistike agresije koji su i
kod slobodnog stanovnitva uzrokovali velike gladi. Kada govori o rtvama velikog terora
(koje su inili preteno komunisti) Vert ih ubraja uopte u rtve komunizma ne izdvajajui
staljinizam iz ovog pojma niti se trudi da razvije kriterije za razlikovanje neistovetnih faza u
razvoju SSSR-a. Kako, medjutim, objasniti samopotvrdjivanje SSSR-a u Drugom
svetskom ratu ako je ovaj poivao pre svega na "nasilju, potinjavanju i teroru"? Otkuda
odbrambena energija, rtvovanje i borbena spremnost koja je zadivila svet? Da li je bilo
izvora ovoga ara i izvan staljinizma? A kako objasniti logikom CKK antistaljinistike
promene u SSSR-u? Ako je teror bio rezultat komunizma, da li je prestanak terora 1956.
bio posledica naputanja komunizma? To to je sovjetsko drutvo vlastitim snagama
razgradilo staljinistike strukture razlikuje ga od nacizma, koji je mogao biti slomljen samo
izvana, slau se Levin i Mejer.
Kod objanjenja terora Vert ignorie niz znaajnih unutranjih i spoljnih
okolnosti. Poraz kineske revolucije 1927, prekid diplomatskih odnosa sa V. Britanijom i
stalna pretnja britanskog udara preko Kavkaza, ubistvo sovjetskog ambasadora u Poljskoj
1931, upad Japanaca u Manduriju, strah od nove intervencije praen partijskim

raskolom. Septembra 1930. Staljin je pisao Molotovu da Poljaci spremaju blok baltikih
drava za rat protiv SSSR-a, pa se mora poveati armija sa 640.000 na 700.000 ljudi. Bez
toga se ne moe odbraniti Lenjingrad niti Ukrajina do Dnjepra (Meyer 1999, S. 70).
Opsadno stanje poveavalo je opasnost od pijunae i diverzantskih delatnosti to se
povezivalo sa teorijom zavere koja je koriena za uklanjanje svake partijske opozicije.
Pobeda staljinske linije 1927. uslovila je raskulaivanje i naputanje NEP-a. Jaanje kulta
Staljina, kao sredstva integracije partije, trebalo je da podstakne dodatnu mobilizaciju.
Osim toga, u ruskoj istoriji poglavar drave uvek je imao snana centralistika ovlaenja
zbog ogromne teritorije i slamanja secesije lokalnih satrapa. Uspon nacizma 1933. i
neskriveni planovi Drang nach Osten jo vie su nametnuli potrebu snanog centra i
pruili mu dodatnu legitimnost. "Ne menjaju se konji usred reke" opominjaoje Kirov, kada
su ga pitali zato se umesto Staljina ne izabere novi vodja. Poinju progoni u partiji i van
nje: iracionalne istke pod platom "zaotravanja klasne borbe" zahvatile su sve slojeve i
strunjake. Istovremeno se omasovljava partija koja je 1933. brojala oko 3,5 miliona
lanova i kandidata, a novi partijski kadrovi vaspitavani su u duhu staljinske doktrine.
Dakle, staljinizam nije samo politika pojava ve je imala sloene ekonomske, drutvene i
socijalnopsiholoke izvore. Ove sloene spletove kao i alternative i zaokrete u sovjetskoj
istoriji bolje je uoila literatura koja istie diskontinuitete (Levin, Hobsbaum, Mejer, Dojer,
Hofman). Mada gradjanski rat, NEP i Staljinov period nisu tri razliita tipa drave, Levin
izriito tvrdi da su to ipak tri zasebna stupnja u stvaranju drave. NEP je period detanta, a
druga dva perioda tragina su i nasilna. Poslestajinski period je doba demobilizacije i
demilitarizacije (Lewin 1998). Tome nasuprot, CKK je bitno ograniena imanentnim
objanjenjem. Za pisce CKK pojam staljinizam bio je apologetski, jer odredjeni obrazac
postoji u svim komunistikim reimima, teror je poeo pod Lenjinom, a ne pod Staljinom,
staljinizam nije izobliavanje socijalizma, nego njegova sutina jer je postojao u vie
komunistikih reima. Ne manja imanentnost objanjenja vidljiva je u nizu priloga ove
knjige kod povezivanja terora i marksizma.
Ozbiljne sumnje u valjanost imanentnog "intencionalistikog" tumaenja
socijalizma ideologijom i politikom svevlasne partije iznela je istoriarka iz Erlangena S.
atenberg (Schattenberg 2000, S. 638-656) oslanjajui se na pomenutu "SAD
revizionistiku kolu". atenbergova najpre postavlja goldhagenovsko pitanje: da li je bilo
Staljinovih dobrovoljnih delata? A zatim pokazuje da odgovor na ovo pitanje ukljuuje
sloeno traganje za motivima masovnog terora i jasniju procenu udela ideologije i partije u
njemu. Treba, naime, prevazii krutu dihotomiju delati-rtve koju sugerira ve naslov
Vertovog priloga u CKK "Drava protiv naroda", jer je stvarnost sloenija od pomenuta
dva pola. Za sprovodjenje dravnih mera uvek je bila neophodna spremnost izvilaca, to
obara krutu imanentnu postavku teorija o totalitarizmu. Istraivanjem sovjetskih arhiva
atenbergova je pokazala da npr. neprijateljstvo ruskih radnika prema inenjerima nije
bilo staljinistike niti ideoloke prirode, ve nasledjeno iz carizma. Ovu predrasudu Staljin
je samo aktivirao u kampanji protiv tehnike inteligencije 1928-31. i 1937-38. preko etiketa
"klasni neprijatelj", "eksploatator", "tetoina", "izdajnik" i si. Vizija o inenjerima-

saboterima bila je ukorenjena u ruskom drutvu i olakala spremnost prihvatanja teorije o

zaveri (Schattenberg 2000, S. 649). Osobena dinamika staljinistikog nasilja nije poivala
toliko na ideologiji niti na moi svevlasne partije, koliko na spremnosti na nasilje
odredjenih grupa. Ova spremnost je, pak, sjedne strane izrastala iz tradicije, a s druge iz
interesa konkretnih grupa zahvaenih krizom. S. atenberg s razlogom tvrdi da ne treba
nekritiki prihvatiti imanentnu tezu o svemonoj dravi i bespomonom narodu, ve se
treba zapitati i o kriterijima rasudjivanja obinog oveka. Teorijska perspektiva koja uzima
u obzir motivacije pojedinaca (svakodnevne istorije) vana je dopuna tzv. objektivistike
istoriografije. Postoji uzajamna uslovljenost partijsko-dravnih ciljeva i ponaanja
odredjenih drutvenih grupa, a politika kultura i interesi uih grupa vani su posrednici
direktiva. Nije cilj istoriografije da odgovori samo na moralno pitanje (koje se lako
politizuje): k o j e bio kriv, a ko nije, k o j e rtva, a ko delat, ko oportunist, a ko disident, ve
treba tragati za mreom obrazaca ponaanja obinih ljudi i irih grupa da bi se uoili
uzroci irenja masovnog terora. Analizom arhivske gradje atenbergovaje pokazala d a j e
vizija sabotera i narodnog izdajnika bila samo adekvatna ponuda tumaenja ivotne
situacije 1930-ih u sovjetskom drutvu, koja se podudarila sa interesima irih slojeva
(Schattenberg 2000, S. 649). Stari sukobi preodeveni su u nove formule, a etiketa "pijun"
bila je sredstvo za oslobadjanje konkurencije na radnom mestu: onaj koji je ranije
nagovaran na saradnju postao je saboter, sumnjivac je preimenovan u tetoinu, a odve
revnosni u karijeristu. Bila je rairena spremnost na denunciranje, pa drava nije morala
da prinudjava radnike da inenjere posmatraju kao sabotere (Schattenberg 2000, S. 651).
Nasilje jeste, dodue, inicirano odozgo, ali je nalo oslonac "dole", jer su stereotipne vizije
neprijatelja bile prisutne u svakodnevnici. U mnotvu sukoba nije teko bilo aktivirati
nasilje. Dobrovoljni poinioci nisu bili samo Staljin i Politbiro, ve NKVD agenti, partijski
aktivisti na svim nivoima, slubenici i nametenici, direktori, inenjeri, sindikalne grupe itd.
Svaki od pomenutih aktera imao je vlastite motive u pretvaranju saradnika u pijuna.
Dakle, svo nasilje nije bilo staljinistike prirode ve je vie noeno realnim sukobima
svakodnevnice. Staljinistiko je bilo samo instrumentalno korienje vizije o neprijatelju
kod usmeravanja nasilja. SSSR nije bio svemona partijska drava, ve mrea u kojoj je
svaki pojedinac imao ulogu i na svoj nain tumaio vrednosti i norme. Uzroci i motivi
prihvatanja teorije o zaveri vani su koliko i opis terora, a teorije o totalitarizmu, kojima je
blisko i Vertovo tumaenje (Schattenberg 2000, S. 638), zamagljuju vane posredne
inioce izmedju delata i rtvi.
4 . 3 . 3 . SKRAENA OBJANJENJA AZIJSKOG SOCIJALIZMA
Imanentnost objanjenja ne manje je uoljiva i u Margolinovom pokuaju da
zbivanja u NR Kini objasni preteno posledicama marksistike utopije (Margolin 1999, S.
511-609), a nepotpunost analize vidljiva je kod prikaza vlasti Pola Pota (Margolin 1999a,
S. 643-711). U NR Kini nije bilo eke, ni logora, ve mesta za rad i prevaspitavanje u
duhu konfuijanizma. Margolin je demonizovao Maoa vie nego Vert Lenjina. Nije bilo

mnogo rtava sukoba partijskih frakcija ili politike policije kao u SSSR-u. Margolin pie o
iskustvu logora za prevaspitavanje na osnovu ispovesti kineskih disidenata.
Prevaspitavanje je bilo vrlo brutalno i praeno velikim brojem samoubistava, a utopija o
novom oveku pretvorila se u nasilnu utopiju. Da li je to nasilje marksizma? Rosanda misli
d a j e subjektivistiki i moralni elan maoizma sliniji 1968-ima nego Marksu. Glavni uzrok
sloma "Velikog skoka" Margolin vidi u borbi protiv privatne svojine i trita, a ne pominje
prirodne katastrofe niti povlaenje sovjetskih strunjaka i opreme.
Kultura nasilja je u NR Kini bila osobena. Maova drava drala je mase u
permanentnom pokretu, a mobilizacija masa protiv kontrarevolucije nigde nije bila toliko
izraena. Margolin dri da je i "najvea glad svih vremena" (Margolin 1999, S. 539) od
1959. do 1961. (koja je odnela oko 43 miliona ivota, od ega je NR Kina je priznala 20
miliona) bila posledica masovne mobilizacije. Poelo je sa kolektivizacijom 1955/56,
osnivanje narodnih komuna naredjeno je 1958 ("Veliki skok") kada su pokrenuti i masovni
javni radovi. Prinudni otkup ita izazvao je veliku glad i potonji uspon pragmatiara Lio
aoija i Deng Siaopinga. U odnosu na glad Kulturna revolucija, koju Margolin
deplasirano naziva "anarhistiki totalitarizam" (S. 570), odnela je za kineske prilike
relativno malo rtava - izmedju 500.000 i milion. Margolin opirno opisuje teror
crvenogardejaca nad intelektualcima. Ali jedva da pominje Kuo Min Tang, a u delu o
Kambodi (Margolin 1999 a, S. 643-711) ne pominje SAD intervenciju, kao to i P. Fonten
(Fontaine 1999, S. 711-748) potcenjuju znaaj SAD intervencija u Kubi i Nikaragvi.
Ignorisanje ovih inilaca u CKK je moda prenaglaena reakcija na komunistika
objanjenja unutranjih sukoba spoljnom opasnou.
Neto je diferenciraniji Margolinov pokuaj objanjenja "Kmerske revolucije" u
Kambodi. Tu su u objanjenja ukljuena tri inioca: istorija Kambode (budistiko
religijsko nasledje i tradicionalna politika kultura), medjunarodni komunizam i politika NR
Kine i DR Vijetnama (Margolin 1999a, S. 682), ali se ne govori o udelu SAD u
gradjanskom ratu u Indokini. U Kambodi je bio uticajan budistiki antiindividualizam
proet dubokom tradicijom kmerskog apsolutizma sa masakrima koje su vrili vladari, a
ne toliko konfuijanski elitizam sa nerealnom pretenzijom za prevaspitavanjem masa.
Pomenuta je i tradicionalna mrnja Kmera protiv Vijetnamaca i tradicija istrebljivanja
kambodanskih muslimana i katolika. Ali kljunu ulogu kod "ubijanja naroda" imao je
marksizam. "Crveni faizam" Pola Pota (Margolin 1999a, S. 690) regrutovaoje kadrove iz
KP Francuske, a uzor je u poetku bio DR Vijetnam. Crveni kmeri se 1973. okreu NR
Kini i metodama prevaspitavanja masa. Margolin je podrobno prikazao surovu praksu,
strahote i masakre reima Pola Pota i bezduno ponaanje njegove mlade vojske izmedju
13 i 18 godina, tzv. "deju diktaturu". Primitivni komunizam ispoljavao se u ukidanju kola
i novca, vraanju selu i zemljoradnji, otporu inteligenciji i "kapitalistikim zanimanjima".
Fanatini marksizam-lenjinizam nasilno je preseljavao stanovnitvo i ubijao ga u logorima
u dungli, a sve to praeno je kritikom i samokritikom. Margolin uoava da su "golu
brutalnost, samovolju i represiju u velikoj meri podsticali lokalni vrhovi ak i kada su
postupali po principima centrale" (Margolin 1999 a, S. 695). Pol Pot je bio besprimerni

tiran, janusnog profila: bio je omiljeni nastavnik koji se oduevljavao francuskom

poezijom, ali je brutalno ubijao najblie i ponaao se kao boanstvo na zemlji (Margolin
1999a, S. 695-697). Kod objanjenja graanskog rata u Kambodi Margolin ukljuuje i
sloenu ulogu spoljnih sila, NR Kine i DR Vijetnama, ali uopte ne govori o ulozi SAD u
tim zbivanjima.
Dva su razliita gledanja na reim Pola Pota: (1) imanentno izvodjenje zloina
Crvenih kmera iz Marksove utopije; i (2) ukazivanje na manipulaciju Crvenim kmerima od
strane SAD i NR Kine. U prvoj grupi Margolinovo tumaenje nije najiskljuivije. Tipian
antikomunistiki stereotip primenjen na Kambodu glasi da je dosledni Marks upravo Pol
Pot (Cook, bez godine). Pol Pot je bio arhitekta "polja smrti" i porobljavanja
kambodanskog stanovnitva na kolektivnim farmama sa drakonskom jednakou.
Izmedju 1975. i 1979. tamo je ubijeno oko 1,7 miliona ljudi, tvrdi Kuk. Crveni Kmeri
pokuali su da odmah ostvare u celini Marksovu idealnu viziju drutva. Radikalni
egalitarizam Crvenih kmera upravo je ono to je Marks podrazumevao pod konanim
ostvarenjem sveukupne ljudske istorije (radikalna preraspodela bogatstva i
fundamentalna izmena ljudske prirode). Evakuacija Pnom Pena aprila 1975. bila je
podstaknuta tenjom za ostvarenjem Marxove zamisli (povratak selu, kolektivne farme i
oslobodjenje od podele rada, razotudjenje). Polja smrti zauvek e ostati groteskni
spomenik egalitarizma (Cook).
Po drugom tumaenju, zloini u Kambodi vie su rezultat amerike politike
izazivanja gradjanskih ratova (pomaganje jedne struja komunista protiv druge) nego
civilizacijske plemenske zaostalosti ili to su ogoljena sutina Marksove vizije drutva
(Chomsky, Herman 1977, Chomsky 1995, Hitchens 1985, Colhoun 1990). Pankov ak
tvrdi d a j e politika vizija Crvenih Kmera bila isti oslobodilaki nacionalizam. Ideolog Pola
Pota Kije Sampan (Khieu Samphan) u svom nacrtu privrednog razvoja Kambode bio je
inspirisan Fihteovom vizijom zatvorene trgovake drave (autarhina poljoprivredna
proizvodnja na osnovi zajednice jednakih sunarodnika, oiena od dekadentnog luksuza
i stranih uticaja). Narod je tu bio egzistencijalno dati prirodni organizam, ije je zdravlje
zavisilo od izolacije (pre svega od Vijetnama). Front Kampuije nastao je iz saveza
antivijetnamskog plemstva i nacionalnih komunista. Uzor Pola Pota bilo je
srednjovekovno drutvo Angkor Wat, koje treba obnoviti rtvama. Otpor Vijetnamu gonio
je Kambodu Kini, a kasnije i SAD (Pankow 1997). Joa mirer (zapadnonemaki
publicista koji je 1979 posetio Kambodu) takodje tvrdi da je Pol Pot meavina
komunistikih i nacionalistikih ideja i mitske tradicije kmerskog carstva. Njegova
drutvena osnova je ogorena borba protiv kineskih trgovaca, vijetnamskih radnika i
imunih muslimana. Prve rtve Pola Pota bile su disidentske struje u vlastitoj partiji, a
smrtna protivrena meavina narodnjako-imperijalnog i komunistikog ne moe se do
kraja razdvojiti, kao to ini CKK (Elsasser 1997).
Objanjenje terora u Kambodi u CKK blie je prvom stereotipnom tumaenju.
Zato bi ovde trebalo ukratko skrenuti panju na rezultate istraivanja gradjanskog rata u

Kambodi iz drugog korpusa literature, jer vieslojna ocena mora ukljuiti sve
komponente: ideoloku, civilizacijsku i politiku.
U vie navrata omski je pokazivao da su SAD ve krajem 1960-ih bile pred
izborom izmedju sovjetizacije indokineskog poluostrva ili njegovog pustoenja. Jo 1977.
omski i Herman su upozoravali da SAD pokuavaju da vlastitu ulogu u Vijetnamu
prikau u drugom svetlu, prikriju vlastita nedela isticanjem iskljuivo komunistikih zloina
i time denunciraju protivnike rata uopte, a ne samo vijetnamski socijalizam. tampa nije
pisala o tome da su ljudi u Kambodi beali u gradove i zbog amerikog bombardovanja,
a ne samo zbog komunistikih zloina, masovna ubistva su se deavala i u oblastima gde
je bio ogranien uticaj Crvenih Kmera, a bila su rezultat razaranja i sukoba koje su
podsticale SAD. omski izriito tvrdi da su ogromna razaranja i masovna ubistva bili
direktna posledica amerikih napada na Kambodu. Kada su Crveni Kmeri 1975. preuzeli
vlast, ve je u amerikom bombardovanju, prema razliitim izvorima, bilo ubijeno izmedju
700.000 i 1. 400.000 Kambodanaca (Pankow 1997). Hiljade ljudi iezlo je u progonima
amerikog vazala Lon Nola, a infrastruktura zemlje bila je gotovo potpuno razorena. Bio je
to rat u kom su SAD na Indokinu izruile 13 miliona tona bombi, ukupne snage oko 450
puta vee od onih baenih na Hiroimu. U odbrani trita i zapadne demokratije ubijeno je
oko 3 miliona severnih Vijetnamaca i korieno hemijsko oruje. Nepokornu Indokinu
trebalo je vratiti u kameno doba. omski je prvi pisao da amerika tampa daje podatke i
tumaenja prihvatljiva za ameriku javnost o masovnim komunistikim zloinima
(Chomsky, Herman 1977). Od tada su Comskom poeli da pripisuju da porie holokaust,
brani Crvene Kmere i Severni Vijetnam, zatim da osporava kambodanski genocid, da je
komunistiki apologeta na Zapadu, da tvrdi da su Crvene Kmere stvorili Nikson i Kisinder
itd. (Hitchens 1985). im je 1975. zapadna tampa otvorila kampanju protiv Crvenih
Kmera, omski je odmah poeo da upozorava da se teror crvenih Kmera ne moe
odvojeno posmatrati od globalnog SAD masakra u Indokini. Fantastine cifre o 2 ili 3
miliona mrtvih podgrevali su radio Hanoj i radio Moskva, a ne samo State Department i
konzervativni specijalisti za Aziju. To je ironija koja je jaala optube protiv omskog.
Ovaj je ponavljao da, ako vijetnamska invazija i okupacija Kambode i moe biti
razumljiva, to ne zmai da moe biti i opravdana. Usledila je optuba da je omski
partizan Severnog Vijetnama i da minimizira rtve Pola Pota zbog skretanja panje na
ulogu SAD. Slino omskom i Pankov tvrdi da samo deo rtava (izmedju 200 i 500.000)
otpada na direktni teror Pol Potovog reima. Najvei deo je (kao u Treem svetu) pomro
od gladi, iscrpljenosti i bolesti, a to je skandal demokratske svetske javnosti (Pankow
1997).
Da su SAD na razne naine saradjivale sa Crvenim Kmerima u Kambodi,
pomaui Pol Potov vojsku jo od borbe protiv Hun Sena, jo izriitije je tvrdio ameriki
publicista Dek Kolhaun (Colhoun 1990). Po njemu, ta saradnja takodje datira jo od
poraza u Vijetnamskom ratu. Posle pada Sajgona 1975. poela je antisovjetska i
antivijetnamska koalicija SAD sa Kinom. Trebalo je stvoriti ravnoteu u regionu protiv
Vijetnama. Pol Pot je bio igra SAD na "kinesku kartu" protiv Vijetnama u usponu, tvrdi

Kolhaun. Trebalo je destabilizovati Hun Senovu vladu u Kambodi i njene vijetnamske

saveznike. Januara 1972. Vijetnam je zbacio Pola Pota, a SAD poinju da pomau crvenu
gerilu koja je izbegla u Tajland. Beinski je ohrabrio Kineze da podre Pola Pota. Mi ga
nismo mogli direktno pomoi, tvrdio je, ali smo mogli podstai Kinu. SAD su dozvolile
Crvenim Kmerima da koriste izbeglike kampove i baze u Tajlandu i snabdevale ih
hranom. I Kina je pomagala antivijetnamski kurs. Kolhaun navodi da je CIA obilazila
logore Crvenih kmera u Kambodi i pruala im direktnu pomo, emu se Sihanuk udio.
Veza Vaingtona sa antipnompenovskom gerilom bila je formalizovana, jer je po
Reganovoj doktrini trebalo pomagati sve antisovjetske snage svuda (Angola, Nikaragva,
Kamboda). Nastavljajui posle 1975. da pomau antivijetnamske pokrete u dunglama
Kambode, SAD su za 30 godina svog prisustva u tom regionu odgovorne posredno ili
neposredno za smrt miliona ljudi podstiui gradjanske ratove i pomaui genocid
(Colhoun 1990). U Mek Namarinim memoarima koji su se pojavili 1995. omski je naao
potvrdu ovakvog vidjenja amerike politike u Indokini. Naime, kako je bivi ameriki
dravni sekretar SAD priznao, razaranje Indokine posle pada Sajgona bila je opomena da
Vijetnam ne sme biti uzor ostalima niti "virus" koji e druge zemlje zaraavati tenjom za
nezavisnou. Uvrenje brutalnih i ubilakih diktatura u Indoneziji, na Tajlandu i na
Filipinima trebalo je da sprei "da se truljenje ne iri". Slinu ulogu imala je amerika
podrka Pol Potu protiv Vijetnama, preko Tajlanda - da se osigura uspenije "krvavljenje
Vijetnama". Osnovni ciljevi SAD bili su: kontrolisati, umanjiti anse za nezavisnou i
neutralisati kritike o odgovornosti SAD (Chomsky, 1995). Pol Pot je bio u dvostrukoj ulozi:
olienje "boljevikog terora" s jedne i antiboljeviki oslobodilac nacije od Vijetnama s
druge strane. Kada je avgusta 1979. Pnom Pen osudio Pola Pota na smrt u odsustvu, za
"demokratski zapad" to je bio staljinistiki proces koji je pravdao vijetnamsku intervenciju.
A kada se Vijetnam povukao iz Kambode, Pol Pot je postao suvian kao aniboljeviki
borac. Poetkom 1990. zato je i oivljen kao boljeviki Drakula, a SAD, njegovi bivi
pomagai, sada su traili sudjenje kmerskom vodji, dok su njegovi bivi komunistiki
oboavaoci, kao G. Kenen (Koennen) (koji je preveo doktorat Kije Sampana na nemaki)
poeli da piu o kambodanskom totalitarizmu (Pankow 1997).
Drugaije svetio na zbivanja u Indokini bacila su otkria novih dokumenata.
Britanski novinar K. Hiens je 2001. pozivajui se na otkrivenu tajnu dokumentaciju i
Niksonove memoare pokazao da je totalni rat u Vijetnamu produen 1968. ne iz vojnih
razloga, nego zbog amerikih izbora (Hitchens 2001). Bombe na Vijetnam bacane su
zbog amerikih biraa, a korumptivna tajna diplomatija SAD predstavljala se kao
demokratska spoljna politika. Pariki pregovori izmedju Severnog i Junog Vijetnama i
SAD tekli su 1968. u toku izborne borbe Niksona i Hamfrija. Neposredno pre izbora
junovijetnamci su prekinuli pregovore, zbog ega je propala izborna strategija
demokrata. Nikson je pobedio jer je Kisinder obeao junovijetnamcima bolju nagodbu
ukoliko republikanac postane predsednik. Bila je to makijavelistika intriga Kisindera, koji
je kasnije priao Niksonu. Zbog izbora u SAD minirani su mirovni pregovori i produeno
besmisleno ubijanje jo nekoliko godina. Decembra 1968. nakon prekida pregovora

prelo se na strategiju totalnog rata protiv infrastrukture gerile Vijetkonga. Kada je De Gol
zatraio od Kisindera objanjenje za pojaano bombardovanje ovaj mu je odgovorio da
bi naglo povlaenje SAD izazvalo velike probleme na Bliskom Istoku. U stvarnosti mirovni
pregovori su minirani da bi se obezbedila pobeda Niksona na izborima u talasu pojaanog
antiratnog raspoloenja u SAD. Od 1968. do 1973, kada su se SAD povukle iz Vijetnama,
u Indokini je poginulo 20.763 Amerikanaca, 109.230 junovijetnamaca i 496.260
severnovijetnamskih vojnika (Hitchens, 2001). Boina bombardovanja Severnog
Vijetnama bez vojnog razloga su, kae Hiens, ratni zloin: demonstracija sile bila je
sredstvo da se demokrati nateraju u defanzivu i ohrabri junovijetnamski diktator Tije. Po
slubenoj verziji "tepih bombardovanja" pogadjala su samo nenaseljene prostore. U
stvarnosti stradalo je na stotine hiljada Laoana i Kambodanaca (Reinecke 2001).
Vijetnam je bio fijasko antikomunistike politike uprkos 4,5 miliona tona bombi koje su na
njega bacile SAD (Reinecke 2001). Hiens je 2001. optuio Kisindera za ratni zloin i
postavio pitanje zato se optuuju samo bivi diktatori (kao Pinoe i Miloevi), a ne i
"demokratski" politiari? U svetlu iznetih podataka leviarski antiamerikanizam iz 1968, sa
parolom USA-SA-SS, ne lii na preterivate. Ukljuivanje novootkrivenih injenica u
objanjenje zbivanja u Indokini na novi nain otvara i pitanje glavnih uzroka masovnih
stradanja. Svestrana analiza terora u Kambodi ne smanjuje broj rtava reima Pola
Pota, ali celovitije objanjava njihovu instrumentalizaciju i iri krug odgovornih.
4 . 3 . 4 . KRUNSKI "DOKAZ" KLASNOG GENOCIDA: GLAD KAO ORUJE
Opti je utisak da danas nestrunjaci i ljubitelji istorije dre istoriografski medijski
monopol. Preuzimaju sporne teze, obradjuju ih senzacionalistiki, uproavaju i ire preko
medija. Stenfordski istoriar Robert Konkvest jo 1966. u knjizi o sovjetskoj kolektivizaciji
pisao je o namernom izgladnjivanju u SSSR-u kao sredstvu klasnog genocida. Ukupan
broj rtava u antiseljakoj i antiukrajinskoj operaciji bio je oko 14,5 miliona, a ukupni broj
mrtvih u svim zemljama u Prvom svetskom ratu bio je ispod 9 miliona, tvrdio je Konkvest i
kasnije (Conquest 1986). Na delu je, dakle, bilo namerno rusko izgladnjivanje Ukrajinaca.
CKK obnavlja i razvija ovu tezu o gladi kao oruju. Najvie rtava nisu odnele prirodne
katastrofe nego planske komunistike gladi u SSSR-u 1932/33. i Kini 1959-61. Po piscima
CKK to je skoro 43 miliona mrtih. Ovu tezu Kurtoa e prevesti u pojam klasnog genocida
piui o "ubijanju naroda" (etnocidu) na Kavkazu (Courtois 1999, S. 28) i slinosti "logike
genocida" u "klasnom i rasnom totalitarizmu", tj. "iste rase" i "slobodnog proleterskog
naroda" (Courtois 1999, S. 29). U komunizmu je prisutna socijalno-politka eugenika i
socijaldarvinizam, pie Kurtoa leerno, slino Fireu, i bez navodnika (Courtois, 1999 a, S.
820), a osobenost mnogih komunistikih diktatura je sistematsko korienje gladi kao
oruja (Courtois 1999, S. 21). U medijskoj propagandi CKK novi pojam "klasni genocid"
imao je sredinju ulogu. Od ove tvrdnje donekle su se ogradili Vert i Margolin, ali su ipak
na osnovu nepouzdanih izvora pisali o kanibalizmu u SSSR-u i NR Kini. Kurtoino
uvodjenje "klasnog genocida" u analizu socijalizma Viperman naziva jeftinim depnim

trikom, srodnim Nolteovoj tezi o nacistikom rasistikom ubijanju kao posledici

komunistikog klasnog ubijanja. Koliko je osnovana teza o gladi kao oruju?
Jo od Hane Arent u teorijama o totalitarizmu prisutna su gledanja o srodnosti i
istovetnosti unitenja Jevreja, buruja i kulaka. Obrazac razlikovanja faista i komunista
kod antitotalitarnih intelektualaca je sledei: komunista je radosni, budunosti okrenuti
ubica, nacista je panini ubica (A. Arenberg), komunista ubija zbog utopije, nacista je
zakasneli mrani manihejac, u osnovi je veno vraanje istog. U CKK je navedeni
stereotip samo obnovljen u patetinoj formulaciji da je "smrt ukrajinskog deteta od gladi
jednako teka kao i smrt jevrejskog deteta u Varavskom getu" (Courtois 1999, S. 21).
Ova teza je na vie naina osporavana. Pankov tvrdi da to znai da ono to je Staljin
praktikovao u miru, Hitler je tek u ratu isprobao. To je samo preformulisana Nolteova teza
da je Gulag prethodio Auvicu i prilog "posleezdesetosmaa" nemakoj "normalizaciji".
Izjednaavanje mrtvog kulakog i mrtvog jevrejskog deteta jeste la koja koristi nemakim
revizionistima (Pankow 1998). Istina je da su oba deteta umrla zbog nasilja, ali se sukobi
u gradjanskom ratu izmedju sovjetske drave i privatnih kulaka poetkom 1930-ih ne
mogu oznaiti dravnim genocidom, niti u sociolokom smislu izjednaavati sa bioloki
motivisanim istrebljivanjem. Da se rasistiki zloini ne mogu objasniti kada se na njih
primene uzroci i oblici toka "klasne borbe" (npr. protiv kulaka) u staljinizmu, upozorio je i
Di (Dietzsch 1998). Reju, klasnom borbom ne moe se objasniti Auvic. Teorije o
totalitarizmu mogu biti korisne kada se poredi samo ono to je uporedivo: tehnike nasilja,
ali ne i njihovi uzroci (Dietzsch 1998, Kuljic 1983, str. 244). Borba protiv klasa i borba
protiv rasa ne ini diktature simetrinim. Reiti jevrejsko pitanje kao rasno pitanje, to je i u
teoriji znailo iskoreniti Jevreje. Ukloniti kulake, pak, znailo je eksproprisati ih. Pomenuta
teorijska razlika uvek postoji - to je linija izmedju ivota i smrti (Dietzsch 1998). Medjutim
nasilno raskulaivanje prouzrokovalo je upravni i saobraajni slom i katastrofalnu glad, to
se merama odozgo vie nije moglo prevladati. Mimo namera glad je zahvatila celu zemlju,
a ne samo progonjene grupe kulaka. Ipakse opta sovjetska katastrofa ne moe porediti
sa namernim selektivnim ubijanjem gladju u jevrejskim getima u osvojenim istonim
prostorima. Hronine oskudice i gladi bile su univerzalne i zahvatale su mnoge
nerazvijene socijalistike zemlje, dok izgladnjivanje Jevreja u getima nije uticalo na
snabdevenost ostalih delova Rajha. Granica geta uvek je bila granica izmedju gladnog i
sitog (Dietzsch 1998). Pankov vidi razliku izmedju faistikog i staljinistikog terora i u
otporu progonjenih. Naime, otpor kulaka zaotravao je tragini dravni teror. Kada je
Staljin 1929 proglasio "likvidiranje kulaka kao klase" ve je irom SSSR-a bio na delu
neformalni gradjanski rat. Privatni seljaci bili su spremni da unite etvu pre nego da je
predaju dravi. Teko je nai opravdanje traginom kraju kulaka, ali kulaci su u politikom
smislu bili antagonistika partija koja se borila za poredak suprotan dravnom. Otuda i
razlika izmedju mrtvog kulakog i mrtvog jevrejskog deteta (Pankow 1998). Kod
pomenutog zaotrenog Pankovljevog prigovora CKK vano je upozorenje da se celovita
uporedna analiza terora mora pozabaviti i uzrocima, a ne samo posledicama.

Vie istoriara pokualo je da odgovori na pitanje da li je buroazija bila

istrebljivana i da li se teror moe celovito istraiti bez analize uzroka i konkretne situacije.
Ako su sa etikog stanovita sva ubijanja ista, da li su sa istorijskog ili sociolokog? Da li
golo etiko poistoveivanje razliito politiki motivisanih ubijanja pomae otkrivanju
drutvenih izvorita terora? Etiari se spore i oko pitanja na kojoj strani je vee zlo? Da li
je holokaust primer apriornog zla, a komunistiko nasilje "samo" izoblieno dobro
(Kallscheuer 1998)? Da li moda razlike u ocenama nacizma i komunizma istiu iz
razliitih etikih teorija koje su u osnovi tumaenja? Za kantovce, koji zlo trae i u
namerama, a ne samo u posledicama, faizam je neuporedivo vee zlo, a za utilitariste
naprotiv (za koje je vaan obim zla) bi komunizam bio vee nedelo. Ovaj spor ne moe
naravno pomoi rtvama. Ali spada u etiko-politiku debatu oko poimanja vrednosnih
kriterija. Postoji i trea verzija po kojoj su gori zloini (bez obzira na obim), koji su
poinjeni iz dobre namere, jer je kod njih snanija napetost izmedju ciljeva i sredstava (te
napetosti npr. nema kod faistikog rasizma). Ipak, bio bi redukcionizam svesti debate
oko CKK iskljuivo ili preteno na razliitu etiku utemeljenost tumaenja organizovanog
nasilja, jer bi se na taj nain potcenila njihova sloena politizacija.
Premda su u teorijama o totalitarizmu te dileme odavno "razreene" ortodoksnim
poistoveivanjem klasnog i rasnog terora, one se u razliitim idejnim debatama s kraja XX
veka iznova otvaraju (Historikerstreit, Goldhagen-debata, CKK debata). Ovde bi trebalo
razmotriti samo jedan njihov ui segment - tezu o planskom ubijanju izgladnjivanjem u
socijalizmu. Bilefeldski istoriar tefan Merl pokuao je da razjasni problem gladi u SSSRu (Merl 1987, Merl 1996), ameriki istoriari R. Dejvis, M. Tauger i S. Vajtkroft opovrgli su
gledite R. Konkvesta d a j e Staljin imao dovoljno zaliha ita da 1932. sprei glad, koje je
bilo osnova Kurtoi, a donekle i Vertu da govore o genocidu, tj. planskom izgladnjivanju u
Ukrajini 1932. (Davies, Tauger, Wheatcroft 1995), a do slinih rezultata doao je i
nemaki istoriar H. Vesel (Wessel 1997). Ova rasprava zasluuje iri osvrt jer drugaije
objanjava glavni deo smrtonosnog bilansa CKK.
Boljevici su nesporno govorili o unitenju buroazije i "likvidiranju kulaka". Ali
cilj je bio likvidirati buroaziju i kulake "kao klase" (socijalno), a ne nuno i automatski
svakog pojedinog buruja i kulaka (bioloki). Joahim Fest je 1987. pisao da radikalna
levica ne tezi fizikom nego drutvenom i istorijskom uklanjanju protivnika, iako je
manihejska nepomirljivost pretvarala "drutveno unitenje" u doslovno fiziko (Fest 1987,
S. 106). U zapadnoj literaturi nema govora o unitenju buroazije, nego opozicije, ali se
"crveni teror" ne da razumeti bez gradjanskog rata od polovine 1918. kada su se na strani
belih borile i strane trupe. Sama okolnost da se "iskorenjivanje buroazije" odvijalo u ratu,
u kom su obe strane bile brutalne prema stanovnitvu, u osnovi razlikuje ova zbivanja od
istrebljivakog nacistikog antisemitizma i rasizma (Merl 1987). Ne stoji ni Nolteova
tvrdnja da je crveni teror bio uperen protiv klase i da je i sama pripadnost klasi bila
dovoljna za ubijanje. Kod rtava "crvenog terora" veinu nije inila buroazija, ve radnici,
lanovi radnikih partija, seljaci - dezerteri, tvrdi Merl pozivajui se na podatke istoriara
P. ajberta (Scheibert). Da li su kulaci istrebljivani? Istoriar Hgen ulce (Schulze),

branei Noltea od Habermasa 1987, poredio je raskulaivanje sa Auvicom (Schulze

1987, S. 143-151), a Kurtoa izriito tvrdi da eliminacija Kozaka u SSSR-u odgovara u
potpunosti definiciji genocida jer je celokupno stanovnitvo odredjene jasno omedjene
teritorije bilo unitavano samo zato to su Kozaci (Courtois 199, S. 21). Da li kod
poredjenja faistikog i komunistikog terora prevladavaju slinosti ili razlike?
Boljevici su pod "kulacima" podrazumevali ne samo krupne zemljoposednike
nego i "parazite" i "eksploatatore" na selu. Kulak je bio neodredjeni pojam, ideoloka
oznaka neprijatelja radi disciplinovanja seljatva. Oznaavala je sve koji su se opirali
kolektivizaciji (Merl 1987). Krajem 1920-ih ovaj pojam suava se na gornje seoske
slojeve. U kulake je je 1920-ih godina ubrajano oko 5% seoskog stanovnitva, a 1929.
ovaj broj je spao na 2,3% seoskih domainstava. U jesen 1929, pred poetak istke,
gotovo da i nije bilo eksploatatorskih kulaka. Kulaci su bili oznaka za ideolokog
neprijatelja, a nejasno omedjena klasa (Merl 1987). Kolektivizacija sela tekla je od jeseni
1929. do 1933, a u kulake nisu ubrajana dobro stojea domainstva iji je jedan sin bio u
Crvenoj armiji ili je lan domainstva bio predstavnik seoske inteligencije, uitelj, veterinar
i si. Koliko je ova kategorija bila rastegljiva svedoi i okolnost da su i u kolhozima otkrivani
kulaci. Kulak je naprosto bio nedefinisana "reakcionarna tetoina". Slino Merlu i Kenen
tvrdi da je pojam klasnog genocida sporan. Jer u socijalistikim istkama stradali su
pripadnici razliitih klasa i slojeva: posednici, kapitalisti, kulaci, pekulatni, diverzanti,
huligani, korumptivni intelektualci, pogromai, pijuni, agenti itd. Veliki teror bio je potpuno
neogranien i univerzalan. U tom pogledu boljeviki projekt razlikuje se od nacistikog
genocida koji je uklanjao rasi strane elemente. Osim toga, nacistiki genocid pre svega se
odvijao u ratu, u ienju osvojenih teritorija, a socijalistike istke u miru. Geti tvrdi da
Staljin nije kontrolisao dravu u meri u kojoj je to Hitler inio. Oblasni satrapi samovoljno
su vladali, a sve do Drugog svetskog rata nije bilo telefonskih linija sa Dalekim istokom.
Arhivi svedoe da je u SSSR-u za veme Staljina bilo buna, revolta i seljakih nemira
(Getty 2000). Faistiki genocid bio je uperen pre svega ka vani, ceo svet je bio
neprijatelj, dok je komunistiki teror bio okrenut ka unutranjosti, protiv vlastitog
stanovnitva (Koenen 2000). Sline su ocene i Lorenca, koji navodi da se pojam "kulaka
sluga" odnosio na sve koji nisu ispunjavali dravnu obavezu. Kod "likvidacije kulaka" nije
bila namera fiziko unitenje, ve konfiskacija poseda i raseljavanje. Najgore su proli
"kontrarevolucionarni kulaci" (10%) - hapenje, gulag, raseljavanje, zatim "srednjaci" raseljavanje bez hapenja, a "ostali kulaci" raseljavani su unutar okruga i konfiskovani,
kako su nali ameriki sovjetolozi M. Levin i M. Fejnsod. Od oko 400.000 raseljenih
kulaka s poetka 1930, umrlo je oko 20-40.000. Od kraja 1929. do sredine 1933. izmedju
600 i 800.000 seoskih domainstava pogodjeno je raskulaivanjem. Po kaselskom
istoriaru R. Lorencu ubrzana kolektivizacija upropastila je poljoprivredu. Otpor seljaka
obaveznom otkupu pretvorio se u pravi gradjanski rat. Do jeseni 1932. 61,5% seljaka bilo
je u kolhozima (Lorenz 1976, S. 198). Bilo je to (po procenama zapadnih pisaca) izmedju
3,5 i 5 miliona ljudi. Oko polovine ostalo je u svom kraju i raseljeno u lokalu, a oko 1,8 mil
preseljeno je u Sibir i Kazahstan. Tokom 1930-ih godina u gulazima je od ove mase

nestalo oko 100.000 uhapenih, a ukljuujui i broj umrlih u toku raseljavanja ukupni broj
rtava bio je oko 300.000 (po gruboj proceni Merla). Slina je procena i Verta (Werth,
1999, S. 175). Uprkos ogromnom broju rtava Merl, tvrdi da u SSSR-u nije kao kod
nacistikog antisemitizma bilo sistematskog dravnog unitavanja ljudi. Kulakoj deci ve
1933. vraeno je birako pravo, a od 1934. i domainima koji su se iskazali na radu. U
novom ustavu iz 1936. iezava slubeni pojam kulak. Dakle, sudbinu kulaka treba
tumaiti u sklopu optih uslova na selu izmedju 1929. i 1941 godine.
Brutalno raskulaivanje pratila je velika glad koja je 1932-34. harala u Ukrajini,
na Kavkazu i u Kazahstanu. Zapadni pisci su procenili d a j e odnela izmedju 5 i 6 miliona
rtava. Sline podatke navodi i Lorenc (Lorenz, S. 205). Glad je bila posledica nasilnog
otkupa u toku kolektivizacije radi popune dravnih rezervi, tvrdokornog stava partijskog
vrha o nemilosrdnom otkupu i ispunjenju plana. Ali je pitanje, da li je to bio namerni
genocid Ukrajinaca, kako je jo 1960-ih tvrdio stenfordski istoriar R. Konkvest? Nasilni
otkup ita pogadjao je seljake svih kategorija, ali i lokalne partijske funkcionere koji su krili
ito. Po sovjetskim izvetajima hapeni su, streljani i raseljavani i kolhoznici (itave
kolhozne brigade). Politiko rukovodstvo snosi odgovornost za uzroke gladi zbog nasilnog
otkupa i terora nad seljacima, ali motivi i sredstva bili su drugaiji od onih kod nacizma
(Merl 1987). Merl izriito odbacuje Konkvestovu tezu o smiljenom Staljinovom
holokaustu u Ukrajini i tvrdnju o planiranoj gladi kao borbi protiv ukrajinske nacije (Merl
1996, S. 135). Ovo je obnovljeni "argument" kod poistoveivanja nacizma i komunizma, u
kom ameriki publicista M. Keplen vidi promaeni pokuaj postmoderne, sumnjajui da su
samo brojevi relevantan kriterij za ocenu da je komunizam bio gori od nacizma (Kaplan
1998). Hitler i nacizam bili su gori, a brojke nisu jedini kriterij. Treba imati na umu da su
Francuska i Ruska revolucija bile jeres unutar zapadne kulture - poivale su na
racionalnom antikom grkom miljenju i vrednostima hriansko-jevrejske religije, dok je
nacizam radikalna negacija zapadne civilizacije. Koliko god bili brutalni, marksistiki
reimi nisu nikad iskorenjivali itave klase pojedinaca zbog toga ta su oni po sebi (zbog
identiteta), ve zbog onoga ta su inili. Nacizam je iskorenjivao ljude zbog identiteta.
Staljin nikada nije smeo da otvoreno ispoljava antisemitizam, jer bi potkopao vlastitu
ideoloku legitimaciju. A to je Hitler radio ne naruavajui legitimnost nacizma, zakljuuje
Keplen.
Pored raznovrsnih verzija naelnog opovrgavanja poistoveivanja staljinizma i
nacizma i novija arhivska istraivanja oborila su tezu o klasnom genocidu. Prouavajui
gradju iz novootvorenih sovjetskih arhiva, ameriki istoriari R. Dejvis, M. Tauger i S.
Vitkroft opovrgli su 1995. Konkvestovo gledite da je Staljin imao dovoljno zaliha ita da
1932. sprei glad - to je sadrajno jezgro teze o klasnom genocidu, tj. planskom
izgladnjivanju u Ukrajini 1932. (R. W. Davies, M. B. Tauger and S. G. Wheatcroft 1995).
Mnogi naunici ignoriu ulogu zaliha ita u poljoprivrednoj krizi poetkom 1930. U jesen
1931. Japan je napao Manduriju, a britanski diplomati javili su da im je Radek (visoki
sovjetski funkcioner) izjavio da e biti ita dovoljno za vojsku za itavu godinu. Konkvest
je pisao da je bilo tajnih zaliha ita koje nisu koriene za spreavanje gladi. Medjutim,

Dejvis, Tauger i Vajtkoft nisu u zapisnicima Politbiroa iz ovog perioda nali potvrdu ove
tvrdnje. "Raniji podaci o znatnim koliinama rezervi ita pogreni su, jer ima dovoljno
podataka za tvrdnju da Staljin nije imao dovoljno rezervi da sprei glad". Oigledne zalihe
su u pitanju, one koje su date u trgovinu i dravi za otkup, a ne skrivene. Ove su iznosile
1. 7. 1929. 1,76 mil. tona, a 4,43 mil. tona bilo bi dovoljno za godinu dana da sprei glad
12-13 mil. ljudi. Veliki broj ljudi zavisio je od dravnih rezervi itarica. Nije se uspelo u
stvaranju dovoljnih rezervi ita jo od polovine 1920-ih. Stvaranje rezervi ita bio je
prioritetni zadatak u itnoj kampanji 1929/30. etva 1930. bila je izuzetno plodna, za 38%
via od prethodne godine, ali ipak nisu ispunjeni planovi Politbiroa o potrebnim
rezervama. Godine 1931. etva je bila vrlo siromana (mnogo gora nego to se
predvidjalo). Porasla je potronja itarica, jer je porastao broj radnika u industriji i
gradjevinarstvu, raslo je stanovnitvo, a i potreba semena za narednu setvu. Redukcija
potronje i neregularna raspodela hleba i ostalih zaliha hrane u prolee 1932. doveli su do
gladi u gradovima. U povolokom regionu udvostruena je smrtnost urbanog stanovnitva
izmedju januara i jula 1932, u kijevskom je porasla za 70%, a u Moskvi za jednu treinu.
Uz to, zbog japanskog napada na Manduriju sovjeti nisu uspeli da izgrade silose u
istonom Sibiru i na Dalekom Istoku. Dakle, milion tona vojnih zaliha, o emu je Radek
izvestio Britance, bili su smiljeni blef - tvrde Dejvis, Tauger i Vitkroft. Jula 1933. zalihe
ita bile su manje za 2 miliona tona nego tri godine ranije. Tek posle etve 1933. poela je
izgradnja silosa na Dalekom istoku. Jula 1933. u rezervama je nedostajalo 2 miliona tona
itarica. Neuspeni su bili napori Politbiroa da popuni rezerve, pa je teko, ako ne i
nemogue oceniti u kojoj meri je Staljin mogao da koristei deo zaliha spasi stanovnitvo
koje je umiralo. Drava je obezbedjivala zalihe za gradove i vojsku bez kojih bi izbile
epidemije i masovno umiranje. Uprkos svemu, zakljuuju ameriki istoriari, da je Staljin
rizikovao nii nivo ovih rezervi u prolee i leto 1933. moda bi stotine hiljada ili milioni
ivota bili spaeni. Moda bi pomogla i medjunarodna pomo, a da je bio dalekovidiji
moda bi i izbegao agrarnu krizu 1932-33. Ali je izvesno i to da tih godina Staljin nije
gomilao rezerve. Naprotiv, nije uspeo da dostigne nivo koji je bio predvidjen jo 1929. (R.
W. Davies, M. B. Tauger and S. G. Wheatcroft 1995).
Da pomenute kritike Konkvesta nisu usamljene, pokazale su reakcije na CKK
nekoliko godina kasnije. Istoriar H. Vesel upozorio je da se u stepskim povolokim
oblastima pogodjenim gladju radi o geografskim i klimatskim oblastima u kojima je skoro
svake desete godine potpuno suvo leto unitavo celu etvu. To je bilo 1891,1921. i 1932.
U doba careva seljaci su umirali, a da javnost o tome nije znala. Godine 1921/22. zemlja
je bila pogodjena gradjanskim ratom, koji se ne moe podvesti pod crveni teror. Vladajue
grupe u NR Kini i SSSR-u teko je osloboditi odgovornosti za katastrofu, ali je pitanje da li
je na delu bila namera i da li je glad koriena kao oruje? Tridesetih godina teroristika
"kolektivizacija" odvela je katastrofalnoj gladi koja se mogla izbei. injenica je d a j e glad
pogodila reone gde je bilo najvie seoskih ustanaka. Nemaki istoriar H. Vesel (Wessel
1997) i njegov ameriki kolega M. Tauger (Tauger 1998) govore d a j e etva 1932. bila
veoma loa, dok u CKK Vert o etvi ne daje nikakve podatke. Vlast je smanjila obaveze

seljaka, to je vie govorilo o pokuaju kompromisa nego kanjavanja, a ak je i u Moskvi

od gladi umiralo na hiljade radnikih porodica. Taugerov je zakljuak slian Veselovom:
"Sovjetski reim nije dovoljno mera preduzeo da sprei glad i odgovoran je za masovno
umiranje, ali odgovornost i namera su dve stvari". Staljinova vlast koristila je glad da
politiki obeshrabi seljatvo, a pomo iz inostranstva nije traena. Slino je miljenje i
Getija (Getty 2000). Rosanda tvrdi da je raskol ("otvorena rana") izmedju seljatva i
sovjetske vlasti sudbina svih revolucija u nerazvijenim zemljama. Gevara je na to naiao u
Boliviji. Seoski sitni posed nije bio samo u teorijskoj protivrenosti sa vizijom komunistike
drave, ve i sa najelementarnijim potrebama drave. Oporezivanje je podstaklo
otkazivanje poslunosti. Lenjin je odgovarao NEP-om i lavirao izmedju nude i utopije, a
Staljin je pribegao nasilnoj kolektivizaciji. To ipak nije bio smiljen "zloin koji je partija
naredila" ve vie nepredvidljiva posledica ubrzane kolektivizacije, ali i nesposobnosti
komunista da prikladno reaguju na realno stanje (Rossanda 1998).
Slino se moe rei i za odgovornost KP Kine 1959-62. Za S. Kurtoa je i to
planirani zloin, dok Margolin (pisac priloga o NR Kini u CKK) u ovom pogledu vidi stvari
ipak diferenciranije. Ne prihvata tezu o "gladi kao oruju", ve govori o pogrenoj politici:
pogreno smetanje kapitala i radne snage, smanjivanje silosa za penicu posle rekordne
etve 1958, unitenje vrabaca to je odvelo nesmetanom razmnoavanju insekata,
nepravovremeno prevazilaenje krize od strane partije, itd. Maoistika dogma je
katastrofu jo vie pogorala. Komune su se morale same snabdevati pa je drastino
opala trgovina ivotnim namirnicama izmedju provincija. Glad je najvie pogodila
provincije u kojima su vladali "radikalni maoisti" (Margolin 1999, s. 544), to obara tezu o
gladi kao oruju. Margolin naglaava d a j e azijski komunizam bio vie ideokratski, dok je
sovjetski teio zapadnim vrednostima industrijalizacije. Kineski voluntarizam partije stajao
je u tradiciji konfuijanskog miljenja o poretku, ali i antikonfuijanske spremnosti na
masovni teror. Masovna glad posle kineskog "velikog skoka napred" 1957. bila je daleko
vie "nesreni sluaj" (iako ogromnih razmera) nego Staljinova politika koja je dovela do
gladi 1932. Ova moda do sada najvea glad modernog doba nije pogodila samo "klasne
neprijatelje" ve i osnovu maoistikog projekta: lokalno mesno seljatvo. Ukrajinski
istoriari okrivljavaju ruski nacionalizam za vie miliona rtava gladi iz 1932/33. tvrdei da
je to rezultat svesnog genocida (Conquest 1986). Za linu krivicu zbog gladi tereti se i
Mengistu u Etiopiji (Santamaria 1999, S. 758-759.) Margolin opreznije zakljuuje d a j e
kod odluke kineskog vrha da izvozi penicu (to je odvelo milione u smrt), bila drugaija
namera od one zbog koje je Staljin udario po kulacima da bi ih unitio kao klasu, slomio
njihov otpor i uzeo dravi neophodno ito za ishranu vojske i gradova. Uoavanje razliitih
konkretnih uzroka gladi pobija gledite o gladi kao oruju. Margolin se, medjutim, vraa
poetnom apriorizmu kada, slaui se sa Domenakom, tvrdi: "Trenutak u kom je utopija
prodrla u politiku poklapa se sa trenutkom prodora policijskog terora u drutvo".
Kalifornijski istoriar Kenez, medjutim, tvrdi da je pogreno verovati da je utopija nuno
gonila u teror. Svi komunisti nisu bili utopisti ve medju sobom vrlo razliiti: neki zloinci,

neki idealisti, a neki pragmatiari. Osdim toga da li se uopte moe iveti bez vere u bolju
budunost (Kenez 1999).
Komentariui kineske rtve od gladi (25-40 miliona izmedju 1958. i 1961.)
omski skree panju na rei indijskog nobelovca, ekonomiste A. Sena, koji je pre
nekoliko godina poredio rtve autoritarne Kine sa onima demokratske Indije (. J. Dreze, A.
Sen. Hunger and Politics, 1989.). U Indiji je broj rtava od gladi procenjen na 16,5 do 29,5
miliona. Smrtnost od gladi u Indiji bila je iznad kineske ak 4 miliona godinje.
Primenjujui metodologiju CKK na celu istoriju moemo zakljuiti da je u Indiji
demokratski kapitalistiki "eksperiment" od 1947. prouzrokovao vie smrti nego u celoj
istoriji "kolosalnog i potpuno propalog eksperimenta" svetskog komunizma od 1917: preko
100 miliona mrtvih od gladi u Indiji od poetka veka do1979. a od tada samo u Indiji jo 10
miliona (Chomsky 1999). Ako se sutina sistema broji brojem nedunih rtava, koliko
optuuju podaci o 40.000 dece koja od gladi umiru svakog dana, po podacima UNICEFA
(Perrault 1997). Ve ovi podaci pokazuju neodmereni apriorizam redaktora CKK koji u
uvodu izriito tvrdi: "Treba podsetiti da su posle 1918. jedino u komunistikim zemljama
harale gladi koje su odnele stotine hiljada, ak i miliona rtava" (Courtois 1999, S. 21-22).
Da je odve uproena aritmetika Kurtoe, na drugi nain pokazao je ameriki istoriar
Deri Haf (Hough) prouavajui dramatini skok mortaliteta u Rusiji 1990-ih. Izraunao je
da je samo za prve etiri godine Jeljcinove vlasti bilo 1,5 milion "vanrednih umiranja"
zakljuujui d a j e to "znatno vie od broja Staljinovih rtava u velikoj istki 1930-ih" (Cit.
prema Getty 2000). Naravno da bi danas bilo odve provokativno izjednaavati rtve
gladi, policijskog terora, ili gasnih komora sa aktuelnim ruskim nesposobnostima da prue
hranu i zdravstvenu zatitu stanovnitvu. Bilo koja masovna smrt tokom veka moe se
svrstati u bilo koju kategoriju u skladu sa politikom namerom. Da li npr. za savremene
prerane smrti u Rusiji treba teretiti sovjetski socijalizam ili propalu politiku Jeljcinovih
reformista? Ili je moda najlagodnije kao u CKK glavnu odgovornost pripisati pristalicama
komunistike ideologije?
4 . 3 . 5 . SENZACIJE, PODMETANJA I STEREOTIPI
Berlinski istoriar V. Viperman izriito tvrdi da CKK nije nikakvo ozbiljno
istoriografsko nauno delo. Ne radi se ni o kakvoj politikoj istoriji komunistikih partija i
reima, nikakvoj socijalnoj istoriji zemalja "realnog socijalizma" niti o teorijski osmiljenoj
strukturnoj istoriji boljevikih, staljinistikih ili maoistikih reima. Umesto toga pisci su se
trudili da prue detaljni opis i statistiki obuhvat "zloina", koje su poinili stvarni ili
tobonji komunisti u razliitim zemljama. Stereotipni opisi masakra i progona dopunjeni su
nepouzdanim iskazima svedoka. To se moe pokazati na primeru kanibalizma. Prigovor o
kanibalizmu u istoriografiji se ponavlja, ali se isto tako esto i odbacuje. Pisci CKK nisu
koristili o tome etnoloka istraivanja. N. Vert citira bez komentara izvetaj italijanskog
diplomate iz 1933. u kojem stoji da su u Harkovu nali leeve bez jetre, od kojih su
navodno izgladneli pravili patete (Werth S. 184,188). Margolin u prilogu o Kini citira dugi

izvetaj iz novina u kojem se kae da su u Kini 1959. - 1 9 6 1 . roditelji decu razmenjivali da

bi ih jeli i tako preiveli (Margolin 1999, S. 548) Niim dokumentovanu priu (disident Wei
Jinsheng je uo na nekoj sveanosti u Anhui) Margolin uzima ozbiljno. Ovaj izvetaj ne
dovodi se u sumnju ve se koristi kao nepobitna injenica. Osim toga, isti pisac dodaje da
su za vreme Kulturne revolucije "neki crveni gardisti... servirali u kantinama ljudsko meso"
(Margolin 1999, S. 579) tvrdei "da se slini kanibalski obiaji sreu svuda u junoj Aziji"
(Margolin 1999 a, S. 669). Sline teze o kanibalskim obiajima afrikih ili indijanskih
naroda u etnologiji su osporavane. Ali o komunistima, pre svega "azijskim", moe se
izgleda sve rei. Nojbert na osnovu jednog novinskog lanka govori o eksperimentima
promene polova sportista u DDR-u (Neubert 1999, S. 852-853). Etnizirano ukazivanje na
varvarske obiaje u komunistikim zemljama nije pojedinaan sluaj. Skoro u svakom
prilogu pominju se odredjene negativne nacionalne tradicije koje su komunisti prihvatili (u
Kini "tradicionalno veanje", a u Kambodi su tradicionalni masakri uslovili teror Crvenih
Kmera). Kulturalistika podmetanja sreu se i u delovima o evropskom komunizmu.
Kurtoa govori o specifinoj "ruskoj tradiciji represije", a Bartoek koristi stereotip o
"balkanskom varvarstvu", opisujui zloine bugarskih komunista. Viperman izriito tvrdi da
je heuristika vrednost ovih stereotipnih kvalifikacija nikakva, a bezvredne su i teze o
nacionalnom karakteru ili kolektivnom mentalitetu. Nasuprot ovim emfatinim i opirnim
opisima ubijanja i muenja stoje hladni "bilansi" o broju ubijenih, bestijalno muenih, ivih
pokopanih itd. Skoro svaki saradnik pokuao je da ekzaktno kvantifikuje rtve, a Margolin
to objanjava lakonski da "kvantifikovati takodje znai i shvatiti".
Kada nauna debata predje u medijsku teko je izbei podmetanja. 0 njima u
debati oko CKK govore i falsifikati slika koji su se u vezi CKK pojavili u hamburkom
tabloidu Bild (Becker 1998, Becker 1998 a). Bild je uz prikaz CKK preneo fotografiju
navodnog dejeg komunistikog gulaga. Ispostavilo se da je re je faistikom logoru kod
Petrosavodska. Istu sliku Die Zeit takodje je objavio kao sliku tobonjeg dejeg gulaga 21.
11. 1997. U lanku "Crveni holokaust" 5. 1. 1998. u novinama Neues Deutschland jedan
italac razotkrio je falsifikat (Becker 1998). Posle nekoliko dana Bild ponovo objavljuje
sliku-falsifikat koja toboe pokazuje Staljina i i Djerinskog, to je u stvari bila slika iz
propagandnog filma "Lenjin 1918" sa dva glumca (Becker 1998 a). Beker je ova
podmetanja nazvao "Crnom knjigom fotografskih falsifikata" pitajui se da li je proradio
"CKK-lobi"? Pankov je uoio da je u CKK oivljen halucinantni arhetip klasnog borca.
Frankfurter Allgemeine Zeitung su 20. 12. 1997. izvestile d a j e na francuskoj TV diskusiji
"jedan bivi KGB oficir ispriao da je u Gulagu korien kamion sa gasnom komorom".
Time nije samo potkrepljena Nolteova teza o izvornosti Gulaga ve je rehabilitovan i
nemaki policajac A. Nebe, pronalaza pokretne gasne komore (Pankow, 1998).
Osnovna nekrivena namera urednika CKK bila je da zloine komunizma iznese
pred imaginarni tribunal, a Nirnberg je bio uzor. Da li je to zadatak istoriara? Moe li se
"spis-optunica" nazvati istorijskim naunim delom? Neki kau re je o uporednom
prouavanju terora. Ali, moe li se teror opisivati i objanjavati istrgnut iz skoro svih bitnih
politikih i drutvenih struktura? Uzroci terora sistematski su zapostavljani. Tako se N.

Vert ne bavi uzrokom Staljinovih deportacija naroda koji su optueni da su za vreme rata
saradjivali sa faistima, ne ulazi u pitanje da li je ova optuba bila opravdana. Zapostavlja
odbranbeni karakter rata SSSR-a protiv faizma i kae: "injenica da je SSSR za pobedu
nad nacizmom platio najveu cenu u ljudskim ivotima zamagljavala je pravi karakter
staljinistike diktature i otklanjala nepoverenje koje se moglo imati prema tom reimu".
Viperman naziva ovo fireovsko objanjenje zastraujuom i podmuklom nesposobnou i
nespremnou da se oali 30 miliona rtva nemakog napada i unitavajueg rata. Na
slian nain Margolin ignorie i ulogu SAD u gradjanskom ratu u Kambodi, a jo
providnije Kurtoa podmee "medjunarodnoj jevrejskoj zajednici da funkcionalizuje
holokaust: Za razliku od jevrejske tragedije koju odravaju u seanju jevrejska udruenja,
rtvama komunizma i njihovim srodnicima dugo je bilo zabranjeno da javno obeleavaju
tragina zbivanja, a svako seanje i zahtev za rehabilitovanjem bilo je zabranjeno"
(Courtois 1999, S. 31). Ovaj stav je, ne samo skandalozan nego i pogrean: seanje na
ubijanje Jevreja nisu negovali samo Jevreji nego i mnogi drugi pa ak i "nemaki
poinioci", a bivi staljinisti i maoisti (pisci CKK), kae Viperman, treba najpre da razmisle
o svojim grekama i da ale rtve svojih prvih idola. U celini uzev objanjenje zloina u
CKK blisko je pristupu teorija o totalitarizmu, koje naglaavaju gotovo iskljuivo
perspektivu rtve uz moralistiko iskljuivanje motivacije poinilaca. Iz perspektive rtve
svaki teror je isti, nezavisno od uzroka. Univerzalna apriorna shema suverena je nad
konkretnoistorijskim razmatranjem koje se uglavnom svodi na paualno zbrajanje i opis
nedela. Hans Momzen je CKK rezolutno ocenio kao primer dosadne tendenciozne istorije
sa beskonanim ponavljanjem istog obrasca (Mommsen 1998). Nedostaje razlikovanje
nacizma i komunizma, paualne osude zamenjuju objanjenja, najveem broju priloga
nedostaje pojmovna preciznost, pojam terora koristi se za opis svakog oblika primene
sile, a ne samo ekstremnog i bespravnog nasilnog iskljuenja potencijalnog neprijatelja. U
tom smislu nacistiki genocidni antisemitizam je pravi masovni zloin, ali nema veze sa
terorom. To vai u celini za nacistiku politiku, sa izuzetkom nekoliko poslednjih meseci.
CKK je moralistiko tivo, deduktivno po pitanjima i metodi, jednostrana i tendenciozna
analiza koja je od slabe pomoi. U njoj, zakljuuje Momzen, paualne osude zamenjuju
objanjenja da bi se aktivirao prisutni politiki resantiman.
4. 3. 6. OPTA KRIMINALIZACIJA LEVICE
Obrt epohalne svesti vidljiv je ve u okolnosti da se otpor marksizmu vie ne
iskazuje u unim naunim raspravama oko njega i sumnjama, ve u paualnoj
demonizacijii kriminaliziji. Za to je potvda i odjek CKK, koja je u dobrom delu
drutvenonaune misli pozdravljena samo stoga to je razvoj socijalizma prikazala kao
istoriju kriminala i zloina. Da li je doista celokupna istorija socijalizma bila samo sled
nasilja, poraza i izdaje? Kod Crne knjige nema diferencirane analize nedela, njeni pisci ne
razlikuju politiku pojmovima kritike nauke, ve nedela razlikuju jedino prema obimu i
istorijsko-geografskoj boji. Iza svega stoji jedan princip - zloinaki duh komunizma.

"Poinilac iza poinilaca" jeste komunizam, marksizam, lenjinizam jedan isti demijurg
zloina, svet kriminalne volje. Tvrdnja da je svaki komunizam na vlasti bio zloinaki,
uvreda je "reformskih komunista" od Dubeka do Gorbaova, od Buharina do Aljendea i
Mendele. Denunciranje marksizma kao "matrice celokupnog zla" je optuivanje istorije
socijaldemokratije i napad na sve demokratske socijaliste koji su postojali i postoje unutar
nemake socijaldemokratije (Wipperman 1998 a). Bilans CKK ne razlikuje namerno
ubijanje (teror) od nemamerne smrti (glad, bolesti). Vieslojna analiza treba da razlikuje
izvorno i reaktivno (povratno) nasilje. Unutar ideologije postoje sadraji ija primena goni
na nasilje (zaplena, konfiskacija, kolektivizacija), a organizacioni inioci takodje posredno
vode nasilju (unutarpartijske istke, borba oko vlasti to se izrodjava u teror nad
vanpartijskim grupama). Sloeniji je bilans reaktivnog nasilja koje je posredovano
gradjanskim ratom 1919-21, spoljnim opasnostima (opasnost spoljne intervencije i
faizma, kod SSSR-a, uticaj rata u Vijetnama i SAD u Kambodi, obraun sa saradnicima
okupatora i pretnja Staljina u Jugoslaviji i si.). Slino ralanjavanje sklopa terora u svakoj
zemlji otklonilo bi paualnost bilansa rtava.
Pomenuto je vie pisaca kojisu ukazali na neubedljivost gledita da je
marksizam jedinstveni i zajedniki izvor zloina u socijalizmu? U CKK se tvrdi se da u
krajnjoj instanci to nisu maoizam, staljinizam, niti Pol Pot ve kljuna naela marksizma.
Kod svih tumaenja ove vrste radi se o fundamentalistikom kompleksu teoretiara: treba
svesti zloine na jedinstveni praizvor koji je svima zajedniki (Schumann, Rosenblum
1998). To znai toboe biti teorijski radikalan, ii do pravog korena, a ne plivati po povrini
diferenciranim razlaganjem i razlikovanjem motiva, situacija, kulture itd. "Fundamentalisti"
time nastoje da automatski osude krajnji izvor kao najdublji uzrok i posledice kao
epifenomene, dakle jednim udarcem obe pojave. itaoca treba liiti dilema, da li je kriv
Staljin ili Marks. Kriva su obojica (kao i kod svakog politiziranog miljenja dileme su
hazardne jer unose sumnju), zato celu misao treba denuncirati. A, istovremeno se stvara
privid nove radikalne duboke kritike koja see do korena i nije povrna. Paualnost osude
je oigledna. Bilo bi to otprilike isto kao kada bi izreku "Bog sa nama" ("Goff mit uns", koju
su koristili nemaki oficiri u ratu) prihvatili kao objanjenje, da su, naime, zloini Vermahta
jedna kvazi prirodnopravna posledica hrianstva (Schuman, Rosenblum 1998). Ideje se
u praksi izobliavaju, spajaju sa imperativima moi i lokalnom politikom kulturom kadrova
koji ih sprovode, pa im se namere i sadraji izvru. Osnovne ideje odvajaju se od izvornog
smisla i konteksta pa postaju gola potapalica - tekua fraza. To se zbivalo sa
epohalnom kljunom idejom XVIII veka, prosvetiteljstvom, a i sa komunizmom koji je to
postao od kraja XIX veka. U istoriji komunizma ovaj proces moda je najvidljiviji: kod
razliitih ideologija koje su pravdale istu politiku moi, ideja komunizma izobliena je u
svoju suprotnost (kao to se danas ideja o zatiti ljudskih prava koristi u imperijalne
ciljeve). Od jedne emancipatorske misli marksizma koja je istekla iz sredita zapadne
kulture i bila demokratska snaga (I. Soleto), nastajale su raznolike ideologije
antizapadnih, antidemokratskih i antimodernih pokreta.

Bensajd, Pecold, uman i Rozenblumova tvrde da upravo ovaj oigledni proces

izvrtanja izvornog smisla marksizma CKK iskljuuje u startu. Jer ta je zajedniko veri u
genijalnog vodju svetskog proletarijata i partije s jedne i kritikom revolucionaru Marksu s
druge strane, iji je omiljeni moto bio: de omnibus dubitandum? ta povezuje rigidni
pokuaj prevaspitavanja Maoa sa piscem teza o Fojerbahu? Koji su to posredni inioci
koji su preoblikovali izvorni smisao ideje esto u njenu suprotnost? Premda su u CKK neki
posredni inioci uoeni, znaaj im je potcenjen.
Preobraaj marksistike misli u ideologiju pravdanja moi bio je prisutan svuda
gde su komunistike partije osvojile vlast. Izvorne ideje su u razliitom stupnju
izvitoperavane, odnosno pretvarane u puku ideologiju koja je vlast i teror pravdala
marksizmom. To je sluaj i sa drugim ideologijama. Kada se postavi pitanje zato se
realni socijalizam mogao radikalno kritikovati i sa komunistikih pozicija, tada postaje
neubedljiva ocena marxizma kao kriminalne ideologije. Zato nije bilo faistike kritike
faistikog terora, a bilo je niz marksistikih kritika staljinizma? Da li ova okolnost svedoi
o nekoj dubljoj razlici izmedju socijalizma i faizma ili je kao nebitnu treba ignorisati?
Sline su slabosti (u Hegelovom smislu, ko misli apstraktno) i paualne protivoptube
branioca inkriminisanog realsocijalizma upuenih CKK. Mogu se svesti na parolu:
"Dobrodoli u klub sveta mrtvih rtava kolonijalnog, imperijalnog i globalnog kapitalizma".
Naime, kao odgovor na CKK pojavila se u Nemakoj 1999. Crna knjiga
kapitalizma koju je napisao R. Kure (Kurz), a koju je Hamburki Die Zeit ocenio kao
najvaniju knjigu objavljenu u Nemakoj u poslednjih 10 godina (Lohmann 1999). Bilo je i
drugih pokuaja bilansiranja rtava kapitalizma i liberalizma. Britanski istoriar Kevin Henli
tvrdi da ne bi bilo teko nainiti Crnu knjigu liberalizma slino postupku bilansiranja rtava
komunizma u XX veku (Henley 1999). Kod procene ovih napora takodje je potreban
oprez. Moe li se brojkama odgovarati na brojke u uzajamnoj ideolokoj demonizaciji? U
statistici moda, ali ne i kod dubljih socioloko-istorijskih objanjenja masovnog ubijanja u
minulom stoleu koja tragaju za njihovim konkretnim i posrednim uzrocima. Treba paljivo
odgovoriti na pitanje ta od kolonijalnih i faistikih zloina pripada logici kapitala. Dakle
jednako kao to se svetska istorija komunizma ne moe svesti na istoriju zloina, tako se
ni sva zlodela faizma i kolonijalizma u celini ne mogu pripisati gradjanskom rezonu sacro
egoismo. Selektivni pogled na jednu epohu samo iz perspektive zloina i terora nepotpun
je i iskrivljen. Ako se posle Auvica ne moe pisati poezija, moe li se posle Gulaga misliti
na revoluciju? Besmisleno je iskustva i posledice socijalistikih revolucija koristiti u cilju
iskljuivog opovrgavanja marksistike utopije. U sreditu izvornog marksizma nije
napredak koji gazi preko leeva, ve aktualizacija mogunosti epohe za nune izmene
prema humanistikim kriterijima. Besmisleno je Marksu pripisivati Gulag, ali se ne moe
prei ni preko Blohovog pitanja; nije li se marksizam u SSSR-u izmenio do
raspoznatljivosti, a ne samo do neraspoznatljivosti? Neki sadraji marksistikog uenja
mogli su u osobenim prilikama biti hazardni. I radi toga CKK treba itati, a ne samo zbog
toga to komunisti do sada nisu napravili bilans realnog socijalizma prepustivi analizu

protivnicima. Ipak imanentnost pristupa i apriorizam zakljuaka ne podstiu ovakvo

kritiko itanje.
U sreditu pokuaja da se istorija socijalizma predstavi kao istorija zloina je
otkrivanje njegove kljune ideje, tj. prepoznavanje motiva zloinakog ina. To je
"ukidanje privatne svojine", tj. sistema u kojem novac stvara novac, a oni koji su pri novcu
imaju prednost. Ova ideja raspoznaje se kao kriminalna jer su navodno svi pokuaji
njenog ostvarenja odveli zloinu. Zaboravlja se da ideja o ukidanju svojine nije zajednika
samo svim komunistima, nego i drugim raznolikim idejnim, religioznim i politikim
strujama u prolosti i danas. Jo od Platona prisutna je kod mnogih utopija. Optuba CKK
nije zato samo osuda terora dravnog komunizma, nego je znatno ira. Zbog toga je i deo
levice reagovao na CKK kao na indirektnu ideologizaciju kapitalistikog svojinskog
poretka kao najdublje osnove demokratije. Na delu je slina iluzija kao kod dogmatskih
komunista koji su iekivali spasenje od ukidanje svojine, a ne tek jedan od uslova
napretka i socijalne pravde. Marks je u kapital odnosu video razvojne mogunosti
kapitalizma, ali i njegove samorazarajue crte. Diferenciranja ove vrste retka su kod
savremenih ocena socijalizma. ee su apologije tipa: ako je kapitalizam i imao mane alternativa je bila zloin.

4. 4. Bilans
Neprozirnost i sloenost debati oko CKK nije dala njena teorijska dubina ve
raznorodna politizacija, koja je odredila raznovrsne kritike i podrke knjizi. Uprkos
impozantnom pokuaju, CKK svedoi o nemogunosti istorijskog bilansa, ako se ovaj
shvati u dubljem smislu od statistiko-opisnog, ocena je K. Gojlena kritiara lista
Frankfurter Rundschau. Kritiar je dobro uoio da da pisci CKK tee da se odrede (delom
i s obzirom na vlastite biografije) ne toliko prema zloinima komunizma, koliko prema
okolnosti d a j e ideologija, u ije su ime izvedeni, bila od mnogih ljudi i intelektualaca dugo
tretirana kao istinska i bolja alternativa kapitalizmu. Na delu je pokuaj da se jedna
epohalna svest, a ne samo ideologija, predstavi kao monstruozna iluzija. Da bi ovaj
problem uopte postavili, pisci CKK morali su da istaknu potpunu nesrazmernost zloina
komunizma. Traei ekstremnu taku, sa koje e biti jasna realnost komunizma, kao
neto sasvim drugo od ljudske civilizacije, morali su konstatovati da je to mesto ve
zauzeto od strane Auvica. Na ovu okolnost reaguju sa tri problematina zakljuka: (1)
dovode u pitanje tvrdnja o holokaustu kao neuporedivom razaranju civilizacije; (2) njegovo
simbolino predstavljanje i jeziko obeleavanje funkcionalizuju u novom ne
antifaistikom nego antikomunistikom misaonom projektu; (3) konstruiu novi
besprimerni zloin koji treba da potisne neuporedivost Auvica. Od 6 miliona nastaje 100
miliona, iz "rasnog genocida" "klasni genocid", sveobuhvatna pretenzija komunistike
ideologije i utopije dokaz je univerzalne negativnosti njenih posledica, a "zloin protiv
ovenosti" preobraava se iz medjunarodnopravnog u unverzalnoistorijski kriterij osude
(Geulen 1998). CKK se uplela u zavodljivo imanentno deterministiko tumaenje o

nunom putu razvoja socijalizma, trasi bez alternativa. Problem socijalizma, medjutim,
izgleda drugaije kada se postavi diferencirano i istorino, uz potovanje diskontinuiteta u
razvoju koji su uslovljeni mnotvom posrednih inilaca izmedju ideologije ipolitike kulture
konkretnog prostora i vremena koji odredjuju nain njenog ostvarenja.
ta je zajedniko Staljinovoj urbanizaciji i industrijalizaciji i Maovoj kulturnoj
revoluciji? Da li fanatini Mao i pragmatini Deng pripadaju istom genetskom kodu, kako
je za sve komuniste napisao M. Malia u pogovoru amerikom izdanju CKK? Istorijski
uslovi ostvarenja socijalizma bili su vrlo razliiti, pa i teror. Ista ideologija pokrivala je vrlo
razliite situacije, politike kulture i vodje. U kategorizaciji terora XX veka, kae Geti, ne
treba koristiti samo podelu na levicu i desnicu, ve imati na umu i opti ideoloki neutralni
napor zaostalih zemalja lienih konstitucionalne politike kulture da se bre modernizuju
koristei silu. Teror "razvojnih diktatura" ne pravda se samo ideologijom nego i religijom i
nacionalizmom. Zakljuci CKK u tom pogledu nisu plodni za razvijanje dovoljno
diferenciranog uporednog okvira za istraivanje autoritarne vlasti. U teorijskom pogledu
njihov napor za ukljuivanjem u objanjenje prakse socijalizma istorijskih procesa razliite
trajnosti i ritma, zatim medjudejstva ideolokih sadraja i politike kulture prostora, kao i
raskola izmedju namera vrha i aktivnosti osamostaljenih organa vlasti (donekle vidljiv u
glavnim prilozima CKK) upadljivo je nepodudaran sa iskljuivim i jednosmernim
zakljucima. Uoavanje vie inilaca preteno je verbalno, jer je poetna pretpostavka
spreila vieslojno zakljuivanje.
Obrazac politikog seanja koji namee CKK manje relativie holokaust, a vie
ostale rtve, upravo one koje hoe da pokae. To CKK ini poriui njihovu istorijsku
posebnost (od Kambode do DDR-a sve su rtve iste vrste). To je "glajhaltovanje"
rtava. CKK je pokuaj da se jedan univerzalnoistorijski zloin nadmai "drugim jo
univerzalnijim", praen vrlo problematinim zaboravljanjem onoga to razlikuje kineskog
studenta od istonoberlinskog izbeglice, kubanskog intelektualca od ukrajinskog seljaka.
Preambiciozna namera mogla se ostvariti jedino hazardnim uoptavanjem Ratlent ak
sumnja da je najbolji nain razmiljanja o zlu popis rtava jer pojedinana smrt jeste
tragedija, a smrt miliona je statistika. Najbolji nain za razumevanje svakog terora je
seanje pojedinanih rtava. A najbolji nain za objanjenje terora u socijalizmu je
sociolokoistorijski pristup (rekonstrukcija zbivanja i ocena funkcije trajnijih procesa), koji
pretpostavlja razmatranje svih inioca i procenu rivalskih hipoteza.
Kada se medjutim na osnovi selektivnih izvora pribegne apstrakciji broja ostaje
"pouka" i poruka CKK da nam izmedju nacizma i komunizma u budunosti preostaje
samo liberalna demokratija, kao ogoljeni skor jedne aritmetike konstrukcije. Uprkos
novim i zanimljivim zapaanjima CKK je ipak dokaz da za mnoge istoriare prolost nije
klju za razumevanje sadanjosti, ve su potrebe sadanjice klju za preradu prolosti.

Izvori:
Ackermann Ulrike (1999): Antitotalitre Traditionen im Kulturvergleich - Ein deutschfranzsischer Intellektuellenstreit, Dissertation zur Erlangung desDoktorgrades (Dr. rer. soc.)
des Fachbereichs Gesellschaftswissenschaftender Justus Liebig-Universitt Giessen,
Frankfurt/M. (elektronsko izdanje) URL: bibd. uni-giessen. de/gdoc/ 1999/unid990050a.
htm
Applebaum, Anne (1999), Dead Soulby, Weekly Standard (Washington) December 13,
1999/Volume 5, Number 1.
Ash, Timothy Garton (1998): A French book on communism equates Hitler's "genocide of
race" with Stalin's "genocide of class". Prospect (London), june 1998.
Barber, Benjamin (1969): Conceptual Foundations of Totalitarianism, u C. J. Friedrich, M.
Curtis, B. Barber, Totalitarianism in Perspective-Three views, Praeger, New York.
Becker, Holger (1998): Die Kinder-Gulag-Lge So und so: eine Bildflschung, Junge Welt
Inland (Berlin) 26.05.1998.
Becker, H. (1998 a): Bild-Zeitung korrigiert sich in Sachen Antikommunismus Fortsetzung ist zwar geboten, allerdings fraglich, Junge Welt Inland 30. 05.1998.
Benoist, Alain de (1997): Bse Banalisierung, Junge Freiheit (Berlin) 18. 4.1997.
Besancon, Alaine (1998): Forgotten Communism, Commentary (New York), Vol. 105,
january1998 (prevod sa francuskog).
Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerungen und gesellschaftlicher Umbruch. Die
DDR im Diktaturvergleich, Berliner Debatte 9. Jhrg. No. 6.
Bobbio, Norberto (1998): Interview (prevod s italijanskog) TAZ Nr. 5588 vom 22. 07.1998.
Brie, Andre (1998): Die Mhen einer Diskussion (prevod s francuskog) TAZ Nr. 5579 vom
11.07.1998.
Chemin, Ariane (1999): Die PCF und der Stalinismus: Allgemein gehaltene
Verurteilungen, (prevod sa francuskog) u H. Mller (hrsg.), Der rote Holocaust und die
Deutschen.
Chervel, Thierry (1999): Lenins Leichen - ber den neuen franzsischen Historikerstreit,
(prevod sa francuskog) u. Mller, H. (hrsg.) Der rote Holocaust und die Deutschen.
Chomsky, N. (1995): Memories ZNET Magazine, July/August 1995.
Chomsky, Noam (1999): Millennial Visions and Selective Vision - Part One, ZNET
Magazin 10.1.1999.
Chomsky, N., Herman, E. S. (1977): Distortions at Fourth Hand, The Nation, June 25,
1977.
Colhoun, Jack (1990): On the Side of Pol Pot: U. S. Supports Khmer Rouge, Covert Action
Quarterly magazine, Summer 1990.
Conquest Robert (1986): Statement before the famine commission, The Ukrainian Weekly,
November 2,1986, No. 44, Vol. LIV.
Cook, Vinsent (bez god.): Pol Pot and the Marxist Ideal (elektr. izdanje) www. gmu.
edu/department/economics/bcaplan/museum/cook. htm

Courtois, Stephane (1999): Die Verbrechen des Kommunismus, u Courtis, S. u. a. das

Schwarzbuch des Kommunismus - Unterdrckung, Verbrechen und Terror (prevod sa
francuskogl Ed. 1997), Mnchen, Piper, 2. Deutsche Auflage.
Courtois, S. (1999 a): Warum? u Courtois, u. a. Das Schwarzbuch des Kommunismus.
Courtois, S., Panne, J. (1999), Der lange Schatten des NKWD fllt auf Spanien, u Courtois
u. a. Das Schwarzbuch des Kommunismus.
Davies, R. W. M. B. Tauger and S. G. Wheatcroft (1995): Stalin, Grain stocks and the
famine of 1932-33, Slavic review Vol. 54, No. 3 P. 642-658.
Dietzsch, Steffen (1998): (Hirn) Tote auf Urlaub-Eine Kriminalgeschichte des
Kommunismus, Zenoten (Hagen) Heft 20/1998.
Ducke, R., Vilke M., red., (1983): Sovjetski Savez, Solenjicin i zapadna ljevica, (prevod
sa nemakog), Globus, Zagreb.
Elssser, Jrgen (1997): War Pol Pot ein Kommunist? Ein Interview mit Joscha
Schmierer, Jungle World 8.12.1997.
Falkenberg, Susanne (1997): Populismus und Populistischer Moment im Vergleich
zwischen Frankreich, Italien und sterreich, www.ub.uni-duisburg.de/diss9705/htverz.htm
Fest, Joachim (1987): Die geschuldete Erinnerung, u "Historikerstreit", Piper, Mnchen
1987.
Fontaine, Pascal (1999): Lateinamerica: Heimsuchungen des Kommunismus, u S.
Courtois, u. a. das Schwarzbuch des Kommunismus.
Getty, Arch, J. (2000): The Future Did Not Work - The Atlantic Monthly; March 2000,
Volume 285, No. 3. p. 113-116.
Geulen, Christian (1998): Von der Unmglichkeit einer historischen Bilanz
Das vieldiskutierte "Schwarzbuch des Kommunismus" nun in deutscher bersetzung,
Frankfurter Rundschau 27. 05.1998
Grnenberg, Antonia (1993): Antifaschismus-ein deutscher Mythos, Rowohlt, Reinbek.
Gurian, Waldemar (1953): Bolshevism - An Introduction to Soviet Communism, Notre
dame, University of Notre dame Press.
Hahn, Dorothea (1997): "Das lt sich nicht auf fnf Seiten erklren", Interview mit
Nicholas Werth, TAZ Nr. 5396 vom 01.12.1997.
Henley, Kevin (1999): The Black book of liberalism - Discusses (elektr. izdanje)
URLpagels.input.net/aphc/dossiers/henleys.htm
Hildermeier, Manfred (1998), Das"Schwarzbuch des Kommunismus" und die Fakten der
historischen Forschung, Die Zeit Nr. 24, 4. 6.1998
Hildermeier, M. (1999): Im Reich des Bsen, u H. Mller, hrsg. Der Rote Holocaust.
Hitchens, Christopher (1985): The Chorus and Cassandra, Grand Street Magazine,
Autumm 1985.
Hitchens, C. (2001): The Case Against Henry Kissinger. Part One: "The Making of a War
Criminal", Harper's Magazine, February 2001, p. 37-44.
Hobsbawn, Eric (1996): Doba ekstrema (neobjavljeni prevod P. Markovia sa engleskog rukopis)
Hoffmann, Lutz (1992): Das deutsche Volk und seine Feinde, Bltter fr deutsche und
internationale Politik H. 11/1992.

Hoffmann, Stanley (1998): About The Black Book of Communism, Foreign Policy, Spring
1998.
Hofmann, Werner (1970): Stalinismus und Antikommunismus - Zur Soziologie des OstWest-Conflikts, Frankfurt/M., Suhrkamp.
Jnicke, Martin (1971): Totalitre Herrschaft - Anatomie eines politischen Begriffes,
Berlin, D. Humboldt.
Judt, Tony (1997): The Longest Road to Hell, The New York Times, December 22,1997.
Kallscheuer, Otto (1998): Wahrheit gegen Parteilichkeit - War der Terror kommunistischer
Kommandostaaten etwas radikal Bses oder ein pervertiertes Gutes?Die Zeit Nr. 29/1998.
Kaplan, Morton (1998): Which was worse? Communsm or nazism?The World&l Magazine
- monthly Publication of Washington-Times.
Kenez, Peter (1999): The New York Times Magazine 30.11.1999.
Klotz, Johannes, hg. (1999): Schlimmer als die Nazis - "das Schwarzbuch des
Kommunismus" und die neue Totalitarismusdebatte, Kln, PapyRossa.
Koenen, Gerd (2000): Von Kommunisten und Anti-Kommunisten - Rckblick auf eine
nahe Vergangenheit, die wie keine andere Epoche sang - und klanglos unterging, Die Welt
(Berlin) 18. 6. 2000.
Krause Peter (1998): Geschichte und Nachgeschichte: Der Historiker Ernst Nolte ber das
"Schwarzbuch des Kommunismus", ber den Stand der Totaltarismusforschung und seine
neueste Studie-"Ein Ausgriff des Menschen auf die Realitt im ganzen", Junge Freiheit 3. 07.
1998.
Kulji, Todor (1989): Birokratija i kadrovska uprava, Beograd, Nauna knjiga.
Kulji, T. (1983): Teorije o totalitarizmu, HC SSO Srbije.
Kntzel, Matthias (1998): "Auschwitz vom Sockel stoen" Zur Entlastungsfunktion des
"Schwarzbuches" im neuen deutschen Diskurs, Jungle World 1. 09.1998.
Lay, Conrad (1996): Die gespaltene Erinnerung - Geschichtsbrche im deutschdeutschen Verhltnis, Kommunne No. 1.15.01.1996.
Lewin, Moshe (1998): A Country falling apart - The collapse of the Russian state, Le
Monde diplomatique November 1998.
Lorenz, Richard (1976), Sozialgeschichte der Sowjetunion 1 1917-1945, Frankfurt,
Suhrkamp.
Lindenberger, T. hrsg. (1999): Herrschaft und Eigen-Sinn in der Diktatur - Studien zur
Gesellschaftsgeschichte der DDR (Einleitung), Geschichtsforum 1949-1989-1999, Potsdam.
Lohmann, Hans-Martin (1999): Robert Kurz versenkt unser Wirtschaftssystem. Hat er
Recht? Eine Kontroverse, Die Zeit 51/1999.
Margolin, Jean-Louis (1999): China: ein langer Marsch in die Nacht, u Courtois, u. a., das
Schwarzbuch des Kommunismus.
Margolin, J. (1999 a): Kambodscha: Im Land der unfassbaren Verbrechen, u Courtois, u.
a. Das Schwarzbuch des Kommunismus.
Margolin, J (1999 b): "Historiker oder in der Politik engagierter Interessenvertreter", u H.
Mller (hg.), Der rote Holocaust und die Deutschen.
Maur, Hans (1998): Rot gleich Braun? Antifaschistische Gedenksttten und
Totalitarismusdoktrin, Junge Welt 30. 4.1998.

Medwedew, Roy, A. (1973): Die Wahrheit ist unsere Strke - Geschichte und Folgen des
Stalinismus (prevod s ruskog), Frankfurt/M. G. Fischer (1. izd. 1971).
Merl, Stefan (1987): "Ausrottung" der Bourgeoisie und der Kulaken in Sowjetruland?
Anmerkungen zu einem fragwrdigen Vergleich mit Hitlers Judenvernichtung, Geschichte und
Gesellschaft 13 (1987), S. 368-381.
Merl, S. (1996): Agrarpolitik und Bauernschaft im Nationalsozialismus und im Stalinismus,
u Matthias Vetter (hrsg), Terroristische Diktaturen im 20. Jahrhundert, Westdeutscher Verlag,
Opladen 1996.
Mller, Horst, hrsg. (1999): Der Rote Holocaust und die Deutschen - Die Debatte um das
"Schwarzbuch des Kommunismus", Mnchen, Piper 1999.
Mohr, Reinhard (1998): Die Wirklichkeit ausgepfiffen, Der Spiegel 27/1998.
Mommsen, Hans (1998): "Das Schwarzbuch des Kommunismus": Ein Bestseller im
Dienste des Ressentiments, Zeitschrift fr Sozialistische Politik und Wirtschaft - Nr. 102/1998.
Neubert, Ehrhart (1999): Politische Verbrechen in der DDR, u S. Courtois u. a, Das
Schwarzbuch des Kommunismus.
Pankow, Horst (1997): Glnzender noch als Angkor-Anti-bolschewistischer
Freiheitskmpfer und Protagonist bolschewistischen Terrors: Pol Pot, Jungle World 8. 12.
1997.
Pankow, H. (1998): Handbuch der Inquisitoren - Aktualisierte Ausgabe im SchwarzbuchFormat, Bahamas 1998/ Nr. 25
Ptzold, Kurt (1998): Auschwitz, Gulag und die kleinere Variante - Geschichte aus dem
Hause Gauck, Junge Welt 3. 06.1998.
Perrault, Gilles (1997): Die Schwarzbuch-Debatte entzweit Frankreich (prevod sa
francuskog), Schieen Sie nicht auf den Kommunisten, Le Monde diplomatique Nr. 5406 vom
12.12.1997.
Petersen, Jens (1999): Abschied von einer Illusion - das Schwarzbuch des Kommunismus
und Italiens Kultur, u Moller, H. hrsg. Der Rote Holocaust und die Deutschen.
Reinecke, Stefan (1998): Don't touch my Holocaust TAZ 25. 6.1998.
Reinecke, S. (2001): Pinochet, Milosevic und Kissinger, Potsdamer Neueste Nachtrichten
14. 06.2001.
Rogovin, Vadim, Z. (1996): The origins and consequences of Stalin's Great Terror
http://www.wsws.org/public_html/prioriss/wb5-6/terror.htm
Rogovin, V. Z. (1998): 1937: Stalin's Year of Terror (prevod sa ruskog), Mehring Books,
Michigan 1998. (elektronski deo knjige: http://www.wswsorg/exhibits/1937/tittle.htm
Rossanda, Rossana (1998): Ein Jahrhundert auf dem Scheiterhaufen, Sozialismus 7/8 1998. (prevod sa italijanskog)
Rutlant, Peter (1998): The Arithmetic of Atrocity, The National Interest No. 58,1999.
Santamaria, Yves (1999): Formen des Afrokommunismus: thiopien, Angola,
Mocambique, u S. Courtois, u. a. das Schwarzbuch des Kommunismus.
Schattenberg, Susanne (2000): Die Frage nache den Ttern. Zur Neukonzeptionalisierung
der Sowjetunionforchung am Beispiel von Ingenieuren der 20er und 30er Jahre, Osteeuropa.
50. Jahrgang, H. 6.

Schmid, Bernhard (1997): "Schwarzbuch: Fragwrdige Opferbilanz", Vorwrts (Zurich) 28.

11.1997.
Schmierer, Joscha (1998): Schwarzbuch und Rotfront, Ende einer Geschichte als endlose
Geschichte, Kommune (Frankfurt/M.), N. 1.
Schoengarth, Michael (1999): Was war die DDR - Von der Umwandlung einer deutschen
Sozial - in eine Totalitarismusgeschichte, u Klotz, J. (hrsg.), Schlimmer als die Nazis?"
Schulze, Hagen (1987): Fragen, die wir stellen mssen, u "Historikerstreit", Piper,
Mnchen.
Schumann, Michael/ Rosenblum, Nada (1998): Weltgeschichte des Kommunismus als
Kriminalgeschichte-Nach der Lektre des "Schwarzbuchs des Kommunismus" Freitag (Berlin)
4. 9.1998.
Sothen, Han (1998): Blutige Liebe zum Menschen, Junge Freiheit 15. 5.1998.
umpeter, Jozef (1960): Kapitalizam, socijalizam i demokratija (prevod s engleskog),
Beograd, Kultura (1. Edit. 1942).
Tauger, Mark B. (1998): War die Hungersnot in der Ukraine intendiert? in: Mecklenburg/
Wippermann: "Roter Holocaust"? S. 158-167.
Traverso Enzo (2000): Der neue Antikommunismus - Zu Noltes, Furets und Courtois'
Interpretation des 20. Jahrhunderts, (prevod sa francuskog) Jungle World Banner 26. Juli
2000.
Vazsony, Balint (1998): Taking Communism seriously,, The Washington Times, January
20.1998.
Werth, N. (1999): Ein staat gegen sein Volk - Gewalt, Unterdrckung und Terror in der
Sowjetunion, u Courtois, u. a. das Schwarzbuch des Kommunismus.
Wessel, Harald (1997): Warum verhungerten 1921. an der Wolga Kinder? Junge Welt
sprach mit Harald Wessel, Junge Welt vom 01.12.1997.
Widmann, Carlos (1997): Die blauen Augen der Revolution, Der Spiegel 48/1997.
Winder, Chistopher (1998): Die Schwarzen Bcher der Geschichte, Der Standard Freitag
(Wien), 27. Februar 1998.
Winkler, Heinrich August (1997): Der Sto kommt von links-Auch Deutschland hat Grund,
die Pflege kommunistischer Geschichtslegenden in Frage zu stellen, Die Zeit 21. November
1997.
Winkler, H. A (1999): Wider die linken Tabus, der Historikerstreit zum Schwarzbuch des
Kommunismus - Rckblick auf ein Jahrhundert des Schreckens, u H. Mller (Hg.), der Rote
Holocaust und die Deutschen.
Wippermann, Wolfgang (1998): Soll die Linke trauern? Neues zum "Schwarzbuch des
Kommunismus", Jungle World 1998/25.
Wippemann, W. (1998 a): Der nekrophile Antikommunismus der "aufgeklrten Linken";
und die Schwarzbuchdiskussion, Kalaschnikow Archiv 1998/2.
Zitelmann, Rainer (2000): Leserbrief, Die Welt 1. 6. 2000.

5.1 sto r i js ko-d r u tve n a kritika teorija o totalitarizmu

U misli o politici XX veka teorije o totalitarizmu (u daljim navodima TOT) spadaju
u tzv. super teorije po optosti pristupa, rairenosti i uticajnosti. Svaku super teoriju ini
skup srodnih uenja i optih proverljivih pretpostavki. Strukturu svake super teorije ini:
(1) tvrdo jezgro, tj. skup postulata kao najoptijih stavova koji se ne mogu napustiti a da
se ne dovede u pitanju teorija u celini, i (2) pratee teoreme koje se mogu modifikovati
radi usavravanja osnovne teze. Tvrdo jezgro svih verzija TOT ini postulat o
fundamentalnoj srodnosti ili istovetnosti faistikih i socijalistikih sistema koji pripadaju
istom rodu, razliitom od drugog, tj. pluralistike demokratije. Pratee teoreme ine
razliite definicije obima osnovnog pojma (u statiko-tipolokoj ili idejnoistorijskoj verziji) i
pravci njegove primene. Istraivaka tradicija TOT obuhvata raznorodno obrazloene
pokuaje tipolokog poistoveivanja faizma i socijalizma, a katkad i njegovog istorijskog
utemeljenja. Optost istraivake tradicije, pojmovni kontinuitet i normativni elementi
obezbedili su tradiciji TOT trajnost, za razliku od pojedinih TOT koje se modifikuju ili
naputaju. Svaku teoriju treba procenjivati nezavisno od istraivake tradicije iji su deo,
ali treba imati na umu i uticaj opteg idejnog nasledja. Premda su raznovrsne verzije TOT
kritikovane, opovrgavane ili ak naputane njeni postulati ostali su kruti. U svakoj
istraivakoj tradiciji postoje neprikosnoveni elementi koji su neodstranjivi. Krutost TOT
lei u njihovoj neinkluzivnosti, tj. nemogunosti da se u njih ugrade teorije nieg stupnja ili
teoreme koje polaze od prioriteta ekonomije nad politikom, uticaja drutvenih sukoba na
dravu, vanih razlika izmedju drutava koja se dele na klase ili rase, ili onih koje
podvlae znaajni uticaj nekog periferijskog inioca na centar.
U TOT su neraskidivo povezane, vrednosne, idejnopolitike i teorijske strane pa
se njihov razvoj ne moe do kraja objanjavati modelom razvoja nauke koji je razvio T.
Kun. Ipak, ukoliko se delimino apstrahuje drutvenopolitika i vrednosna komponenta
TOT, Kunova paradigma moe se primeniti, tj. saeto pokazati evolucija razvoja jedne od
kljunih paradigmi u misli o politici XX veka.
Svaka nauna teorija neprikosnovena je sve dok se ne nagomila dovoljno
"anomalija" koje dovode u sumnju jezgro i osnovu njenog pristupa. Potom nastupa
razdoblje krize kada se ozbiljnije razmatraju alternativne paradigme. Nauna revolucija
nastaje tek kada se opovrgne prethodna, a ustolii nova paradigma. U toku 80 godina
dugog razvoja iznete su razliite kritike i modifikacije TOT. Jo od pre Drugog svetskog
rata pa sve do 1960-ih iznoene su ozbiljne sumnje u valjanost statiko-tipolokog i
idealno-tipskog modela. Kritika je podstakla usavravanje TOT: uveden je dinamiki i
filozofskoistorijski pristup, menjan je obim i sadraj sredinjeg pojma u vremenskom i
prostornom pogledu, bilo je ogradjivanja od doslovnog poistoveivanja sistema itd.
Ozbiljnija osporavanja poinju sa probojem teorija o modernizaciji koje su i socijalizam
posmatrale kao alternativni, dodue autoritarni, obrazac modernizacije. TOT su prole
kroz vie faza pojaanog osporavanja koje je teko preciznije omedjiti, kao to nije lako ni

razdvojiti politiku konjukturu TOT od njihove naune aktuelnosti. Uprkos tome, ako se
izuzmu talasi kritika uslovljeni krupnim drutvenoistorijskim promenama (sklapanje
antifaistike koalicija i vojni poraz faizma, smrt Staljina i liberalizacija SSSR-a, bunt
1968, perestrojka i raspad lagera i SSSR-a) i obrati panja samo na unutarnaune
procese, moe se uoiti nekoliko faza erozije TOT. Organizovanu sumnju unela je
strukturna istorija jo 1950-ih, zatim obnova marksizma 1960-ih, a uoljivije kolebanje
nastupa poetkom 1980-ih, kada se u prouavanje reima nepodeljene vlasti probijaju
nove teorije i pristupi: drutvena istorija i hermeneutika istorija svakodnevnice. Trea
faza naune revolucije jo nije nastupila jer su TOT ukorenjene u idejnopolitikim
sukobljavanjima savremenog sveta sa aktivnom i samostalnom ulogom. Za vreme
hladnog rata sluile su blokovskoj demonizaciji politikog protivnika, a od 1990-te snana
su idejna poluga konzervativno-liberalnog prevladavanja prolosti naroito u
poslesocijalistikim reimima.
Premda je nemogue jasno razdvojiti pomenute faze upravo zbog neposustale
idejnopolitike uloge TOT, i odseno razgraniiti, ak i kod kritike, teorijske od politikih
motiva, ipak se, uz izvestan rizik, moe pokazati teorijski domaaj danas najvanije kritike
TOT od strane drutvene istorije. Pod drutvenom istorijom podrazumevaju se teorijski i
metodski nehomogena nauna nastojanja da se istrai uticaj raznih segmenata drutva i
drutvenih sukoba na zbivanja u prolosti, tj. opovrgne dogma o presudnom uticaju centra
i politike, kao relativno zasebne delatnosti, na pravac i karakter optedrutvenog razvoja.
Drutvena istorija ne istrauje pre svega zbivanja, linosti, namere i postupke, nego pre
svega strukture i procese kao uslove i posledice zbivanja, odluka i postupaka kojih delatni
ne moraju uvek biti svesni ili ih drugaije opaaju. Istorija se poima kao manje vidljiva
struktura, a ne samo kao povezanost zbivanja i namera i postupaka. Analitiki postupak
pretee nad naracijom, a u metodskom pogledu drutvena istorija je upuena na srodne
drutvene nauke (J. Kocka). Ima miljenja da TOT treba preformulisati u teoriju o drutvu,
a ne samo vlasti. Neki pod tim misle da treba prevazii poimanje totalitarizma pre svega
kao tipa vlasti, pa ak i kao represivnog socijalnopsiholokog okvira nad pojedincom. Da li
je to mogue s obzirom na tvrdo jezgro TOT? U ovom prilogu polazi se od pretpostavke
da TOT ne menjaju svoje jezgro, upravo zato to nisu kadre da integriu pristup i rezultate
drutvene istorije. Nakon prikaza domaaja istorijskodrutvene kritike moe se lake
uoiti u kojoj fazi razvoja naune paradigme se danas nalaze TOT.

5.1. Opte razlike TOT i drutvene istorije

Najoptije govorei u istraivanju socijalizma dominiraju dve glavne grupe
teorija: teorije o modernizaciji i TOT (Mller 1998). Prve su nastale posle 1945. pod
uticajem uspeha sovjetske industrijalizacije i u socijalizmu videle alternativni obrazac
modernizacije, a u sovjetskoj vlasti nad istonom Evropom razvojnu diktaturu. Njima
nasuprot, TOT su jo od 1920-ih isticale regresivnu srodnost faizma i socijalizma.
Istraivaki prioriteti kod prve struje bile su promene drutvene strukture merene

kriterijima modernizacije, a kod druge preteno tehnike vlasti i ideologija i njihova

odstupanja od politikog pluralizma. Prve teorije dozvoljavale su mogunost izmene
socijalizma, druge su bile uverene da se monolitna totalitarna vlast ne moe reformisati.
Prve su bile drutvenoistorijski, druge tipoloko politikoloki usmerene. Prve su pratile
promene u drutvenoj strukturi i svakodnevnici ivotnog sveta pojedinca, druge
monolitnost politikog i pravnog poretka. Prve su polazile od uzajamnog uslovljavanja
centra i periferije, drutva i politike, druge od presudnog uticaja centra i politike na
periferiju i drutvo. Antihitlerovska koalicija, Hruovljeve reforme i optimizam perestrojke
povremeno su jaali aktuelnost teorija o modernizaciji, a Staljinove istke, pakt RibentropMolotov i hladni rat aktuelizovali su TOT. Slom realnog socijalizma iznova je oiveo TOT
koje su pojaavale kritiku drutvene istorije i njene "pozitivistike iluzije". Dolo je i do
kolebanja unutar samih naunih struja koje iskazuju zaokreti elnika: u Italiji TOT prilazi
R. de Felie (Felice) u Francuskoj im se pribliava F. Fire, prominentni analista, a u
Nemakoj je izriito prihvatio istoricistiko-fenomenoloki usmereni E. Nolte. U SAD se u
ovom periodu izdvojio R. Pajps (Pipes) kao verovatno najkrupnije ime TOT i predstavnik
spoja imanentne idejnoistorijske i pravnopolitike istoriografije. Ni struja drutvene istorije
nije bila homogena: od amerikih istorijskodrutvenih revizionista (J. Hough, S. Cohen, M.
Lewin, A. Getty) do nemakih politikologa (K. v. Beyme) i strukturalista (P. C. Ludz, J.
Kocka, H. U. Wehler) do britanskih marksista (Hobsbawn).
Nove TOT poriu d a j e komunizam bio socijalna revolucija. Oktobar je bio pu, a
od 1917. pa sve do Gorbaova 1991. socijalizam je odredjen "totalitarnim genetskim
kodom". U ovoj struji imanentnog objanjenja sociolog iz Jene Klaus Miler naroito istie
znaaj R. Pajpsa, harvardskog emeritusa, i njegovu normativnu funkcionalizaciju TOT.
Pajps ne gleda izvore sovjetskog totalitarizma toliko u marksizmu koliko u osobenoj ruskoj
istoriji teko pojmljivoj zapadnoj svesti. To je stoleima agresivna drava koju nisu oslabili
ni feudalizam ni buroazija, jer je poivala na nedostatku pravnih tradicija i na seljakoj
kulturi koja je trpela samodrtvo. Socijalizam je imao samo izvedenu ulogu, a "ruski
totalitarizam" je i posle 1990. prisutan u ruskim imperijalnim ambicijama. Pajps je kao
Reganov savetnik pisao da su tristogodinje ruske imperijalne tenje i autokratski
ekspanzionizam klju za tumaenje sovjetskog totalitarizma koji se ne moe iznutra
reformisati (Mller 1998, 70). Drugi ameriki istoriar Martin Malia blii je Fireu kada
izvodi itavu sovjetsku istoriju iz logike lenjinizma i partijske drave bez alternative.
Razliite verzije imanentnih objanjenja prirode socijalizma i uzroka njegove propasti nisu
koherentne niti nude valjanu teoriju drutvene promene. Pajpsova perspektiva koja izvire
iz "dravne kole" tumaenja ruske istorije, kao ni Fireova idejnoistorijska vizija ne
obezbedjuju vieslojniji pristup objanjenju razvoja sovjetskog drutva. Glavna slabost
filozofskoistorijske teleologije TOT je imanentno pravolinijsko tumaenje istorije. Unutar
ovog pristupa nisu bila mogua predvidjanja radikalne promene sovjetske politike
polovinom 1980-ih, jer se smatralo da se totalitarizam moe sruiti samo spoljnim
udarom. Ostalo je nejasno zato se "kula od karata" nije uruila 1941. pred nemakim
napadom, 1953. sa smru Staljina, 1956. sa poljskim i madjarskim ustankom, 1968. pod

utiskom Prakog prolea ili 1983. sa smru Brenjeva? TOT nemaju valjan odgovor na
pitanje "Kako je bio mogu unutar partije uspon reformista tipa Gorbaova i Jeljcina, koji
su bili spremni na demontau sistema"? Kako je unutar "najtotalitarnijeg od svih sistema"
uopte mogla nastati reformistika inteligencija i zato su reforme perestrojke nastale u
ruskom centru, a ne na periferiji, gde su naile na otpor? Post mortem lako konstatovani
slom sovjetskog sistema otvorio je niz pitanja koje pokazuju nemo novih TOT (Beyme
1998, S. 29-30; Mller 1998, S. 73).
Tokom hladnog rata isticanje totalitarnog karaktera socijalizma bilo je u funkciji
isticanja abnormalnost neprijateljske drave. U ovom periodu TOT su najodlunije
kritikovali marksisti, ali jo od 1970-ih postaje sve vidljivija i nemarksistika kritika TOT
kao reakcija na unutarnaunu zasienost misli o politici ovim pristupom. Mladi ameriki
kritiki istoriari, formirani u klimi radikalne kritike amerikog rata u Vijetnamu i stabilnosti
SSSR-a, odbacivali su hladnoratovsko vidjenje socijalizma kao patolokog totalitarizma i
bili skloni da socijalizam vide u sklopu teorija o konvergenciji kao deo industrijskog
drutva. Razliite struje revizionizma, koje je povezivao otpor prema TOT, uoile su u
SSSR-u suprotnost drave i drutva, centra i periferije i niz skrivenih konflikata. Posle
uruavanja SSSR-a i lagera, koji je iznenadio celokupnu zapadnu sovjetologiju, idejna
situacija bila je dvoznana. S jedne strane oivele su TOT, kao konvertitski obrazac
prerade prolosti u zemljama biveg socijalizma, a s druge strane sumnje u TOT prerasle
su u otvorena osporavanja njene prognostike, a time i teorijske valjanosti. Ovde treba
prikazati usmerenost i domaaj nemarksistike kritike TOT.
Odmah treba rei da zapadna sovjetologija nije bila nikada teorijski ni
idejnopolitiki homogena. U Drugom hladnom ratu i napetoj situaciji poetkom 1980-ih,
koju je diktirao oivljeni reganovski antikomunizam, obnovljene su napetosti i u
sovjetologiji: Pajpsova struja davala je kvazi mesijanski ton raspravi o komunizmu kao
"venom carstvu zla", dok su tzv. revizionistiki sovjetolozi upozoravali na drutvenu, tj.
nedravnu uslovljenost sovjetskih zbivanja. Premda je pomenuta polarizacija uoljiva,
istraivanje sovjetskog sistema i staljinizma na Zapadu ipak se ne mogu svesti na
kontroverzu TOT-revizionisti, pre svega otuda to su debate imale, pored neskrivenog
idejnopolitikog, i disciplinarni ton: pravnici i politikolozi bili su vie skloni modelu
totalitarizma, dok su sociolozi i istoriari naginjali drutvenoj istoriji. Metodoloke pozicije
suoene u debati 1980-ih moda najbolje pokazuje pojaana raznolikost spektra
istoriografskih radova o staljinizmu. Mnogi predstavnici TOT jo krajem 1970-ih prestali su
da pojam totalitarizam primenjuju na madjarski gula - ili poljski fiat-socijalizam. Osim
toga, teorijski sporovi nisu u svim zemljama imali podjednako snanu idejnopolitiku
dimenziju. U nemakoj istoriografiji TOT su kritikovane zbog relativizacije i trivijalizacije
faizma i holokausta, pa su moralne implikacije bile teorijski razudjenije. U SSSR-u odnos
prema staljinizmu nije bio dovoljno iznijansiran, niti osetljiv za teorijske pretpostavke i
metode pristupa niti za aktuelne politike implikacije korienih modela. U SAD je kritika
zbirnog totalitarizma povezana sa nastojanjem jevrejskih naunika da se ne narui utisak
o faizmu kao neuporedivom zlu, s jedne i levoliberalnom kritikom antitotalitarizma kao

ideologije SAD imperijalizma, s druge strane. S. Koen je isticao da staljinski teror nije bio
preteno politiki fenomen, ve neodvojivi segment staljinistikog drutva: bio je povezan
sa kolektivizacijom, industrijalizacijom i urbanizacijom, drutvenom i prostornom
pokretljivou i njihovim socijalnopsiholokim uticajem na stanovnitvo u celini. Jo je H.
Arent kao Jevrejka imala otrije ulo za osobenost nacistikog genocida tvrdei da je
plansko iskorenjivanje etnikih grupa neto drugo od istki (Beyme 1998, S. 25). Mladji
zapadnoevropski istoriari, podstaknuti istoriografskim strujanjima kritikog strukturalizma
(F. Fischer, J. Kocka) i Alltagsgeschichte u SR Nemakoj, zatim kolom analista u
Francuskoj i History Workshop u Britaniji sa sumnjom u "istoriju odozgo" dovodili su u
pitanje i TOT. Otpor TOT nastajao je unutar razliitih idejnih sredita: marksistike teorije
o faizmu, drutvena istorija, strukturna istorija i istorija svakodnevnice.
Uprkos polarizaciji, ipak treba dodati da se radovi mnogih naunika otimaju
binarnoj kategorizaciji i jednoznanom svrstavanju pro et contra TOT. Pojam totalitarizam
koriste i neki predstavnici strukturne i drutvene istorije, a unutar TOT prisutni su elementi
strukturne i fenomenoloko-hermeneutike struje. Dakle ovde je re o provizornoj, a ne
odsenoj podeli, koja bi svakako bila preciznija kada bi se jasno razdvojilo samo verbalno
korienje pojma totalitarizam od dosledne primene TOT. Svekolika sovjetoloka
istoriografska tradicija svakako je vie od polarizacije na antitotalitarnu ili revizionistiku
struju. Takodje ni podela na, s jedne strane, desniarsku i konzervativni pristup sa
tradicionalnim statikim politikoloko-pravnim tipolokim pristupom TOT, i kritiki i
vieslojni sociolokoistorijski "revizionistiki" pristup s druge strane, ne iscpljuje sadraj
celine, uprkos uoavanju jedne vane ose polarizacije. Istovremena zamrenost, ali i
otra suprotstavljenost osnovnih pristupa socijalizmu moe biti preglednija ukoliko se
uporede objanjenja nekih vornih problema.

5. 2. Izvor i pravac irenja terora

U sreditu prouavanja sovjetologije je SSSR, a staljinistiki teror je,
nesrazmerno svom trajanju u istoriji SSSR-a, najvie istraivan, jer je neopravdano
tumaen kao sutina, a ne kao devijacija socijalizma. Jedno od kljunih pitanja bilo je da li
je teror stizao samo odozgo. U odgovoru na ovo pitanje prelamaju se i neke vane razlike
pomenutih pristupa, tj. one izmedju unutranjih istraivakih usmerenosti, a ne samo
odmah prepoznatljiva oprenost sredinjih pojmova. Tako insistiranje na znaaju planske
politike terora (C. J. Friedrich, R. Conquest), koju usmerava centar, izvire iz sklonosti ka
ideografskoj istoriji (koja istie jedinstveno, individualno, ovde politiko) i koja ne pridaje
znaaj posledicama drutvene pokretljivosti niti zavisnosti centralne vlasti od zbivanja na
periferiji. Radikalni socijalni pristup staljinizmu (S. Cohen, M. Lewin, A. Nove, B. Davies)
blii je nomotetskoj usmerenosti. Nastao je poetkom 1960-ih pod uticajem zapadnog
marksizma. To je bila istorizacija staljinizma, tj. negiranje poimanja staljinizma kao
"abnormalnog" ili neuporedivog fenomena koji je po patologiji srodan samo nemakom
faizmu. Tzv. revizionisti skreu panju na znaaj sukoba unutar vrha, birokratizaciju

partije objanjavaju industrijalizacijom i urbanizacijom, umesto vidljivih politikih istiu

dublje strukturne procese, umesto pravolinijskog kontinuiteta od 1917. do 1991, pokazuju
take diskontinuiteta (1917, 1930, 1954, 1985), itd. Dugo je idiografski pristup naginjao
klasinoj konzervativnoj dogadjajnoj istoriografiji, dok je socijalna istorija bila blia
revolucionarnoj i reformistikoj sociologiji. U poslednje vreme i TOT se modernizuju, ali u
praenju procesa ne trae dutvenoekonomske inioce ve idejnoistorijska izvorita. Dok
je K. Fridrih klasik statiko-tipoloke struje, J. Talmon je verovatno najuticajniji kod
idejnoistorijskog pravca (Kulji 1983, str. 126-163), a F. Fire je najznaajniji analista koji je
preao u TOT. Istorijskodrutvena struja u sovjetologiji je u skladu sa nomotetskim
pristupom, ali i idejnopolitikim opredeljenjem naglaavala skrivenije procese koji su se
kosili sa vidljivim politikim tokom i, slino R. Medvedevu, realnije cenila ulogu partije i
njenog vrha, ne precenjujui ulogu centra (Lewin 1998, Benn 1999). Tako Moe Levin
istie kao podsticaje staljinizma nestabilnu i promenljivu socijalnu osnovu, nastalu
ubrzanom urbanizacijom zemlje i ruralizacijom gradova. Tome nasuprot, R. Pajps uzroke
nasilja vidi u azijatskoj prirodi ruskog boljevizma, a F. Fire u totalitarnoj komunistikoj
utopiji i iluziji.
Jo snanije od Levina su revizionistiki ameriki sovjetolozi 1980-ih potresli
antitotalitarnu saglasnost o ciljevima Stajinovih istki i dirigovanju terora iz centra. Ova
istorijskodrutvena struja (Getty, Manning, Rittersporn) nije nalazila izvore terora toliko u
namerama kao politika istorija zaokupljena centralnim linostima. Geti je ak sugerisao
da se prava sutina staljinizma moe nai u lokalu. Jo pre sloma SSSR-a revizionisti su
formulisali socijalnoistorijsku antitezu TOT (D'Agostino 1995). Koji su argumenti ove
struje?
Jo u svom bostonskom doktoratu 1979. Ar Geti usprotivio se jednostranim
tumaenjima Beinskog, Konkvesta i Fejnsoda tvdei da imanentni pristup ignorie
injenice (Getty 1999). Nastojei da razbije mit o totalitarnoj prirodi SSSR-a, Geti je
konstatovao da glavnu gradju iz perioda staljinizma pomenuti pisci nisu koristili. Njihovi
zakljuci poivali su na gradji "Smolenskog arhiva", koji su faisti zaplenili 1941, a potom
Amerikanci presnimili na mikrofilmove, i na arhivi L. Trockog. Geti je, poredei sadraj
ovih arhiva sa sovjetskim publikacijama iz istog perioda, izneo sasvim drugaiju sliku KP
SSSR-a iz 1930-ih. Sloio se, dodue, sa Beinskim da su istke bile pre svega pokuaji
disciplinovanja partije i ienja od karijerista. Do 1936. istke su pre svega trebale da
uvrste sloj srednjeg partijskog kadra, i bile uperene protiv "porodinih klika" i korupcije
koja je potkopavala ugled partije i smanjila sprovodljivost centralnih partijskih ukaza. Ali
Geti tvrdi da je i vrh podsticao kritiku odozdo u borbi protiv birokratije, to je tada
premaivalo sline kritike u gradjanskim demokratijama. Veina inicijativa nije ak ni
stizala odozgo. istke su kulminirale u partiji 1936/37. kada je u zameni nieg i srednjeg
partijskog kadra veliku ulogu imalo samo partijsko lanstvo. Slino Levinu, i Geti tvrdi da
kod uspona mladjih kadrovi iz radnike klase Staljin nije bio "birokratski moderator", niti
sraunati planer kao to su ponavljale TOT. Geti ne objanjava velike istke kao
kontinuirani proces, ve kao birokratsko-administrativne mere ienja pasivnih

elemenata radi uvrenja i centralizacije partije. Haos koji je tom prilikom stvaran jaao
je autonomiju kvazi-feudalnih lokalnih sekretara. Velika istka bila je napad Jeova i
danova na partijsku birokratiju srednjeg nivoa i napor NKVD da uvrsti svoje pozicije. Na
primedbe da potcenjuje teroristiku i centralistiku prirodu reima i naglaava nezavisnu i
aktivnu ulogu birokratije i drutva, Geti je ponavljao: "Premda je sovjetski reim bio
diktatorski nije bio totalitaran" (Baron 2000).
Formuliui provokativnu teza o "sporazumnom samounitenju KP SSSR-a" u
svojoj poslednjoj knjizi "Put ka teroru" Geti je pokazao d a j e partija bila slaba da bi proela
svaki kut drutva, jer je bila podeljena, nedisciplinovana i neorganizovana snaga sa malo
uticaja izvan gradova (Getty 1999 a; Schoenfeld 2000). SSSR je poetkom 1930-ih bio
ratovima iscrpljeno tradicionalno drutvo, a ne uredjeni poredak totalitarizma. Partija nije
bila monolitna niti disciplinovana, vrh je bio podeljen, a nie organizacije dezorganizovane
i nedisciplinovane. To nije bila efikasna lenjinska partija kadra da izvrava naloge centra.
Za dizanje organizacione efikasnosti bila je potrebna istka. Nedostajale su tehnike i
tehnoloke pretpostavke totalitarizma 1930-ih. Slabost centra i izvestan stepen politikog
pluralizma daleko su od totalitarnog modela (npr. u ovom periodu jo nije bilo telefonskih
veza izmedju Moskve i Dalekog istoka). Na lokalnom nivou uprava je bila zaostala, a
sukobi su izbijali kada bi centar pokuavao da kontrolie periferiju. Nasuprot R.
Konkvestu, koji govori o groznoj Staljinovoj prirodi, despotu ogrezlom u zloin koji je
vladao terorom i laju oslanjajui se na "novog sovjetskog oveka", a koji je opet bio
denuncijant, terorist, konformist, birokrata i antisemit, Geti daje drugaiju sliku. Staljinove
intervencije 1936. i 1937. bile su ad hoc prirode, a ne planske, a nekontrolisana eksplozija
nasilja nije bila nameravana. Staljinova uloga porasla je tek u ratu i nakon njega, kada su
komesarijati postali ministarstva, a partijski vodja postao premijer i generalisimus sa
harizmom oslobodioca. Pre rata nije bio svemoni niti svevlasni demon, ak ni planer, jer
mu je bila ograniena mo kontrole terora. Geti je otiao ak do tvrdnje da su Staljinovo
nasilje pre rata inile neplanirane greke, koja je svakako iskljuiva.
Uprkos primetnom zaotravanju teze kod Getija je vano nastojanje da se na
novi nain (preko istorije svakodnevnice) pokae da se staljinizam ne sme izjednaavati
sa Staljinom i njegovim eljama i da Veliki teror nije bio linerarni programirani proces
Staljina i njegove klike. Teror je, naprotiv, bio rezultat sukoba monih statusnih grupa na
razliitim partijskim nivoima. Dok je u poetku planski uklanjao opoziciju, na kraju je
Staljin "napustio sva pravila" i "usmerio se protiv elite", a "elita protiv sebe same", pa je
dolo do "rata svih protiv sviju". Vladala je pometnja motiva i nadlenosti. Akteri su postali
zarobljenici ideologije koju su sami stvorili. Svi su verovali u postojanje zavere, otuda
sjedinjavanje rtava i delata. Nije bilo disidenata niti rasprava. Represija je bila stvar
saglasnosti, a preko fetiizovane discipline sama partija je radila na samounitenju. Ova
gledanja su, donekle i zbog polemikog nonkonformizma, potresla antitotalitarnu
ortodoksiju amerike sovjetologije.
Slian otpor javio se i u sovjetskoj istoriografiji tokom 1990-ih, kao reakcija na
nove ruske TOT (Gorinov 1997, Baron 2000). Ovde je politika istorija dugo bila skoro

sinonim partijske istorije, a rasprava o opoziciji nije bilo. Gorbaovljeva rehabilitacija

predratnih opozicionih grupa otvorila je vrata preispitivanju razliitih aspekata politike
vladavine i prouavanju regionalnih elita. Istoriari su i dalje isticali monolitnost staljinizma
i poslestaljinskih reima, ali sada je to bilo u interesu reformista da bi podvukli
neelastinost komandno-administrativnog sistema i potrebu njegove temeljite izmene.
Medjutim, ve poetkom 1990-ih u ruskoj istoriografiji prestaje potraga za alternativama
staljinizmu u obliku buharinizma kao istorijskog uzora perestrojke. Sa padom Gorbaova
traganje za socijalistikim alternativama staljinizmu definitivno je prevazidjeno.
Preobraeni istoriari brzo su prihvatali TOT sa svim antisovjetskim i antimarksistikim
sadrajima. U isto vreme otvarane su arhive, pa su se sa vie nijansi mogli uoiti sukobi
kod donoenja odluka u vrhu. Sada je ruska istoriografije bila razapeta izmedju dva pola:
sloenog sovjetskog arhivskog materijala i zapadnog TOT modela. Oivljene TOT su
uzrok sloma SSSR-a traile u marksizmu, a i dublje. Umesto istraivanja konkretnih
protivrenosti, dostignua i slabosti sovjetskog razvoja, itava sovjetska istorija
proglaena je za "traginu greku". Ali, uporedo s tim rastao je i otpor drutvene istorije
imanentnim politikoloko-pravnim objanjenjima, o emu svedoe rezultati novih ruskih
istraivanja staljinizma. Tako su npr. Dejvis i Hlevnjak, istraujui mehanizme odluivanja
1930-ih, izneli sloenu sliku stvarnosti ozbiljno dovodei u sumnju dogmu TOT da su
najvie partijske distance same odluivale (Gorinov 1997). U SSSR-u su sve do poetka
rata bila akutna razilaenja izmedju razliitih struktura partijskog i dravnog aparata. U
sloenoj mrei razliitih interesa dravnih organa Politbiro i Staljin imali su najee ulogu
arbitrae, koja je dodue bila vana, ali je ipak morala voditi rauna o interesima
suprotstavljenih strana. Hlevnjak je zakljuio da je sposobnost opstanka sovjetskog
sistema bila u izvesnoj meri omoguena upravo tolerisanjem "antisistemskih elemenata":
"iznudjenim dozvoljavanjem privrednih regulatora i stimulansa, tj. spontanih
drutvenoeekonomskih procesa koji su ublaavali protivrenosti hipercentralizacije i i
dravne prinude". Gledite da je Staljinov sistem bio monolitan jeste teorijska fikcija
(Gorinov 1997). Jo je kod Lenjina vano naelo kadrovske politike bilo stvaranje
ravnotee u dravnom mehanizmu naporednim postavljanjem oponenata: Trockog i
Staljina ili Rikova i Curupe. Klasina politika uravnoteavanja vlasti aktuelna je u svakom
reimu. 0 optem divide et impera naelu nije vodio rauna vulgarni antistaljinizam TOT
sledei udobnu tezu o svemonom vodji despotu, koja je jednostrana, kao to nije vie
ubedljivo ni romantiarsko izdizanje zaslunog Trockog iznad toboe sive figure Staljina u
revoluciji. 0 sloenosti sovjetske situacije govori i to da su uvek pored privrednih postojali
i politiki klanovi. Tendencija spajanja politikih klanova sa uticajnim privrednim
rukovodiocima postala je vidljiva 1930-ih to je blokiralo modernizacijske napore centra.
Da bi to neutralizovao, Staljin je povremeno "meao karte", menjajui vodee privrednike i
partijske sekretare. Ali ni time nije uspevao da razbije mone grupe stvorene oko vodja
razliitih nivoa koje su poivale na linoj lojalnosti. Rukovodioci, premeteni na druge
poloaje, vodili bi i svoje ljude sa sobom (Gorinov 1997). Borba centra protiv teritorijalnih

klanova bila je vana osnova "Velikog terora", slau se mnogi sovjetolozi od Getija do
Levina.

5. 3. Politiki versus socijalni sukobi

Gotovo da bi se moglo rei da su bile spontane unutarnaune socioloke
reakcije na TOT koje su se povremeno javljale kao izraz zasienosti statinim
normativizmom. Predstavnici politiko-kulturnog pristupa (I. Deutscher, R. Tucker, S.
Cohen, M. Lewin, D. Bensaid) istiu ire drutvene izvore pojaanog nasilja i
sukobljavanja: nasilje je bilo sastavni deo irih procesa industrijalizacije i posledica
snane promene drutvene strukture 1930-ih. Neto snaniji revizionizam u krilu
drutvene istorije nastao je u SAD krajem 1970-ih, kao reakcija na statini normativni
antitotalitarizam, koji je naglaavao monolitnu prirodu socijalizma i faizma i kljunu ulogu
partije i vodje. Teze o vornoj ulozi drave i visokom stupnju kontrole drutva bile su
zajednike ideografskoj i nomotetskoj struji unutar TOT, smatra oksfordski istoriar Nik
Beron (Baron 1997). Ipak, suavajui poredjenja politikih sistema na autoritarne reime i
preuzimajui idealni tip iz politike nauke, idiografski metod skloniji je TOT. Mnotvo
razliitih pristupa sluilo se idealnotipskom metodologijom, a to su istoriari vie teili
vlastitom ekskluzivizmu bili su skloniji iskljuivostima. Na drugoj strani, prouavanjem
daleko raznovrsnije skale sukoba, zatim lokalnog otpora centru i neuspeha centralnih
ustanova, pristup drutvene istorije zalagao se za iru naelnu uporedivost svih sistema
(a ne samo faizma i staljinizma). Pod uticajem ove struje razvijao se sloeniji nomotetski
pristup. Branei se od asimilacije drugih drutvenih nauka, istoriografija je prihvatala
metode i pojmove drugih disciplina (ekonomije, sociologije, demografije). Pod uticajem
francuskih analista i nemakih strukturalista radikalni kritiari TOT sve vie istiu potrebu
prouavanja drutva sociolokim metodama, trudei se da drutvo ne shvataju kao
epifenomen politike, tj. da mu priznaju relativnu samostalnost. I ovde su razilaenja bila
najupadljivija kod ocene uloge Staljina. Otpor drutvenoj istoriji iao je do optube da ova
disciplina pravda Staljina kao bezuticajnog i da minimizira velike tragedije. Predstavnici
istorijskodrutvene struje uzvraali su da upravo a priori moralna osuda i kruta podela
subjekata na delate i rtve dovodi istoriare u nevolju. Tome nasuprot, njihov nomotetski
pristup (isticanje vanosti odnosa izmedju centra i periferije i drutvene pokretljivosti)
objanjava zbivanja bez dodatnog moraliziranja, koje olakava politiku demonizaciju.
Drutveni istoriari nazvani su revizionistima jer su kritikovali tradicionalne politikologe i
istoriare koji su se bavili zbivanjima, a ne procesima. Ovu teorijsku napetost nije mnogo
smanjivala okolnost to podeljenost nije uvek bila jasna niti odsena, tj. to jo ima
socijalnih istoriara koji verbalno koriste pojam totalitarizam kao i politikih istoriara koji
su bliski revizionistima. Geti je optuio totalitarnu kolu za politizaciju: "Uvek postoji
opasnost da naunici postanu podredjeni tuiteljima, pas mae repom gospodaru, a
kritiko korienje izvora, valjanost naune dedukcije i strogost argumenata podredjeni su
vrednostima pisca". Slino je i S. Koen pisao o "hladnoratovskom zanesenjatvu

istoriara totalitarizma". Pristalice TOT optuivale su revizioniste da strukturnim pristupom

skidaju odgovornost sakomunistikih vodja. Geti je upozoravao da delo R. Konkvesta
pripada XIX veku i anru idealistikih istoriara koji na temelju linih procena i knjievnih
izvora piu o herojima i antiherojima, a Konkvest je odgovorao da Geti pie apologetsku
istoriju socijalizma (Baron 2000). Polemike strasti nisu izostale uprkos tome to ameriki
Historikerstreit nije vodjen oko prolosti SAD, nego oko istorije njenog glavnog ideolokog
i dravnog rivala - SSSR-a.
Razvijanje alternativnih istraivakih pristupa svakako je vanije od polemikog
zaotravanja spora. Za razliku od klasinih istoriara "dogadjajaca" i politikologa, koji su
bili zaokupljeni dravom i kretali se unutar statinih pravno-politikolokih tipologija,
istoriari drutva zaokupljeni su problemom izmene drutvene strukture i oblicima
socijalne interakcije. Iza krupnih politikih zbivanja pokuavaju da uoe ire grupne
napetosti (izmedju umnog i fizikog rada, unutar hijerarhijski raslojenog kolhoznog
seljatva, razliitih interesa birokratije) i politike posledice ove razudjenije stratifikacije
(npr. uticaj stahanovske kampanje na politiku vostva i radnike). Kao ne manje vane
uoene su politike posledice snane vertikalne i horizontalne pokretjivosti u toku
urbanizacije i industrijalizacije i slabljenja tradicionalnih veza. Upravo su ovi procesi (a ne
volja vrha) olakavali indoktrinaciju i teror, jer su nastali organizacioni problemi i dodatna
potreba za kontrolom, to je otvorilo put hapenjima i logorima. ikaki istoriar eila
Ficpatrik, jedan je od uticajnijih revizionista koji, dodue, ne porie totalitarne crte
staljinizma, ali tvrdi da je revoluciji odozgo odgovarala reakcija odozdo. Neosnovano je
izolovano istraivanje ideologije i terora uz zapostavljanje dinamike drutva. Podzemno
drutvo radnika migranata razvijalo je vlastite strategije preivljavanja da bi izbeglo
birokratski nadzor (Fitzpatrick 1999). Drutvenu pokretljivost ubrzavala su i masovna
hapenja i deportacije.
Jednu od ortodoksnih teza TOT o stalnom teroru boljevika nad seljacima, koji
su toboe teili samostalnosti i tritu, doveli su u pitanje istoriari Kozlova i Litvak
pokazavi da su upravo na selu postojali duboki tradicionalni socijalnopsiholoki otpori
tritu i pretpostavke za ukidanje NEP-a (Gorinov 1997). . Fitzpatrick je istraivala
strategije seljatva u preivljavanju trauma kolektivizacije: strategije otpora (pasivnost,
apatija, sezonske migracije, bekstva), strategije upravljanja (pregovaranje o
kolektivizaciji), strategija aktivnog prilagodjavanja (korienje prilika za za zatitu linog
interesa od kolektivnog), strategije manipulacije (korienje denuncijacija da se provocira
akcija drave u korist seljaka). Poljuljano je i ortodoksno gledanje da su seljaci
pozdravljali NEP, koje je bilo osnova teorija koje su seljake neopravdano prikazivale samo
kao objekt ideologija. Opovrgnut je i stereotip o stanju u industriji, koje je toboe bilo gore
nego u carevini jer su boljevici poniavali radnike. Tome nasuprot neka nova istraivanja
pokazala su da su stalne migracije radnike bile kanal otpora privrednim funkcionerima
(Steblev). Direktori fabrika morali su da se mire sa radnicima da ih ovi ne bi masovno
naputali, jer bi tada rukovodilac stradao (Gorinov 1997). Bihevioristiki usmereni
revizionisti pokazali su da sovjetski vrh vie nije mogao da kontrolie dravne mere, pa je

izvrenje direktiva stalno improvizovano, a posledice bivale nepredvidljive (Baron 2000).

Teza o haosu kao izvoru nasilja donekle je slina gleditu o"neuspenom totalitarizmu"
(M. Fainsod), premda je sama "neefikasnost" poretka i ukazivanje na haos oslabila
valjanost modela totalitarizma koji pretpostavlja totalno glajhaltovanje i nadzor.
Revizionisti su merili stupanj eljenog i neeljenog pluralizma u sistemu tvrdei
da stanje nije samo s vrha dozirano nego da je bivalo iznudjeno sporazumom izmedju
razliitih centalnih i socijalnih interesa u kom je vrh katkad samo posredovao. V. Dahem
(Duhham) pie o "Velikoj nagodbi" (Big Deal) izmedju nove elite i reima to je imalo za
posledicu povratak vrednostima srednje klase krajem 1930-ih. . Ficpatrik smatra da
kulturna revolucija kao strategija mobilizacije nije bila noena od drutva ve joj je cilj bio
da obezbedi masovniju podrku reimu. Slino Broatovoj (Broszat) tezi o Hitleru kao
slabom diktatoru i Geti je "normalizovao" ulogu Staljina. Prigovarano mu je, kao i Broatu,
da potcenjuje voluntaristike izvora terora i preterano istie nezavisnu uloge birokratije
koja je bila vie posrednik nego naredbodavac. Moda najekstremniju revizionistiku tezu
izneli su . Ficpatrick i G. Ritersporn objanjavajui politiku partijskog vrha pritiskom
odozdo. Naime, kljune su bile reakcije lokalnih organa i tenja za ukidanjem samovoljne
korupcije i neefikasnosti vrha (antibirokratska revolucija).
Premda je i revizionistima upueno vie naelnih prigovora, kao to su
pojmovna razapetost (nategnutost), nedovoljna empirijska proverljivost kljunih pojmova
(kao drutvena pokretljivost, status, centar-periferija, kulturna revolucija, socijalni savezi),
zatim ne uvek jasno razlikovanje drave i drutva, centra i periferije itd, ozbiljniji prigovori
upueni su TOT. U otporu novim TOT aktuelizovani su i neki klasini prigovori koji su se
uklapali u novu istorijskodrutvenu kritiku. Jo ranije uoene razlike izmedju nacizma i
staljinizma u pogledu prirode i uzroka terora u svetlu novijih istorijskodrutvenih
istraivanja dobile su dodatni znaaj. Teror u Nemakoj do izbijanja rata bio je drugaiji
od onoga u SSSR-u, jer je na razliit nain poimana unutranja struktura javnog
neprijatelja. Tradicionalne privredne, vojne i polit, elite ovde su ostale gotovo netaknute
(Traverso 2000). U SSSR-u je iz temelja izmenjena drutvena struktura, pa niko nije bio
zatien od represija i deportacija u periodu velikog terora: svaki kulak mogao je postati
neprijatelj socijalizma, iza svakog lana partije krio se pijun, svaki tehniar bio je
potencijalni saboter, svaki bivi menjevik mogui kontrarevolucionar, a svaki stari lan
partije trockista itd. U Treem Rajhu bilo je jasno propisano: neprijatelji su pre svega rasi
strani elementi (Jevreji, Cigani, retardirani, homoseksualci), a potom komunisti,
socijaldemokrati i liberali. Za razliku od antifaista, koji su gonjeni zbog aktivnosti, greka
pomenutih grupa bila je u njihovom samom biu. Nemaki faistiki poredak bio je manje
haotian od sovjetskog jer teror nije pretio drutvu u celini. Totalitarni sistem nije bio
pretpostavka nacistikog genocida, jer je teror poivao na logici rasizma i biologizma koje
nije bilo u staljinizmu. Na jednoj strani bila je lepa i haotina represija, "militaristikofeudalna" eksploatacija seljatva, izmenjena drutvena struktura i deportacije zbog
paranoidne vizije zavere sa neprijateljem. Na drugoj strani bilo je drutvo formirano na
etniko-bilogistikim kriterijima spremno na kolonijalnu ekspanziju, rat i rasistiko

unitenje Jevreja, Roma i Slovena. Ove u temelju razliite logike staljinizma i nacizma
opovrgavaju hipotezu o "kauzalnom nexusu" izmedju njih i istovremeno relativiu pojam
totalitarizam. Fireova i Nolteova TOT obilaze sutinske izvore faizma: eugeniku, rasizam
i eutanaziju ije je eksperimentalno polje bio kolonijalizam liberalnih evropskih sila u XIX
veku i ameriki robovlasniki sistem (Traverso 2000). Lako je pojmljivo da eugenika sa
projektom rasnog jedinstva stvara drugaiju drutvenu strukturu od oktroisanog jedinstva
"prijateljskih" klasa i ravnopravnih nacija lienog bioloki nadmonog gospodarskog
naroda (Herrenvolkj.

5. 4. Dobrovoljni delati
Statina slika o nacistikoj i staljinistikoj totalitarnoj vlasti stvarala je pedagoki
problematinu viziju savrene diktature koja je pojedincu pruala izbor samo izmedju
potpunog potinjavanja ili riskantnog otpora u samortvovanju. rtve su odseno
razdvojene od delata. Jo pre Goldhagena bilo je istraivanja koja su u ovom pogledu
sugerirala sloeniju sliku nacizma (Broszat 1998), a revizionisti su pruili slinu sliku
staljinizma. Broat je naao da je ak i u Treem Rajhu bila mogua opozicija i
gradjanska hrabrost, a Goldhagen je to otvoreno zamerio Nemcima. Nije bilo idealnotipske totalitarne drave niti beskompromisne opozicije. Svakodnevnica je bila
kombinacija prilagodjavanja i ogranienog otpora, meavina principijelne i interesne
motivacije. Broat je pokazao da esto posleratno objanjenje mnogih "bivih", da su
ostajali na svojim mestima ili ulazili u partiju "da bi spreili jo gore", ne treba uvek
automatski diskvalifikovati kao goli izgovor. Jer bez uoavanja ireg spektra obrazaca
ponaanja ne moe se pisati autentina istorija Treeg Rajha. Sporazum brojnih
vanpartijaca sa nacizmom smanjivao je sposobnost funkcionisanja reima i uticao na
strukturu Treeg Rajha: naime delovalo je mnotvo drutvenopolitikih zavisnosti, pa se
ovaj splet ne moe uklopiti u pojednostavljenu sliku jedinstvene odozgo nametnute
totalitarne vlasti, ak i kada se podudara sa udobnom sklonou da se izdestiliu
jednostavne prazne formule iz nacistikog doba (Broszat). Istorijsko empirijska kritika
prenapregnutog pojma totalitarizam nije uperena pre svega protiv poistoveivanja
totalitarnih ideologija i sistema niti protiv oslanjanja savremenih politikih sukoba na
istoriju nacizma. Okrenuta je protiv statine i okamenjene vizije politike vlasti koju
sugerira pojam totalitarizam, a koja malo prostora ostavlja realnoj istoriji, mnogostranim
protivrenostima i promenama noenim oprenim interesima, procesima i sukobima.
Premda nije direktno osporavao ve ignorisao TOT, Goldhagen je tezom o
Hitlerovim dobrovoljnim delatima na drugi nain doveo u pitanje optiju dogmu o teroru i
prinudi kao sutini totalitarnih reima (Goldhagen 1998). U goldhagenovskom duhu
Robert Tarston (Thurston) i S. atenberg (Schattenberg 2000) osporavaju opis SSSR-aiz
1930-ih kao totalitarnog reima (Ohr 1998). Veliki teror nije bio proizvoljni teror drave
protiv drutva, jer su izmedju 1935-39 mnogi ljudi u SSSR-u podravali nasilje i ak u
njemu dobrovoljno uestvovali. Na udaru su bile pre svega elite: komunisti, intelektualci i

vrhovi birokratije. Staljinov strah od opozicije nije bio najvaniji, slau se i ovi istraivai sa
Getijem i Riterspornom, a ni partija nije bila monolitna. Ovde je na drugi nain istaknuta
uloga drutva, nasuprot tezama o svemonoj dravi i monolitnoj partiji. Gledanje da je
teror imao iroku saglasnost ne uklapa se u totalitarni model. Kada se konstatuje da su u
sprovodjenju nasilja pored vrha i tajne policije, uestvovali i inteligencija i delovi niih
slojeva, opovrgava se teza da je teror tekao samo odozgo i po planu reima. Sloene
okolnosti u kojima se odvijao Veliki teror u SSSR-u nastale su u kombinaciji podsticaja
odozgo i denuncijacija odozdo. Konkurencija lokalnih politiara oko kljunih pozicija bila je
izvor denuncijacija, a sukobi su izbijali zbog korupcije, nepotizma i patronae. Drutvena
istorija podvlai tesnu veza drave i drutva, navodei da izvore nasilja treba traiti u
inicijativama vrha, ali i podrki baze. To je daleko od smiljenog plana, jer se uloga
staljinistikog vrha kretala izmedju manje ili vie uspene manipulacije i arbitrae u
kontroli udaljene i haotine periferije.
Ipak je u staljinizmu odnos sauestvovanja i otpora sloeniji nego kod faizma.
Reim jeste donekle imao podrku irih slojeva, ali je bio prisutan i otpor, otvoreni i
prerueni. Dakle, drava nije bila svemona, niti drutvo potpuno pasivno bez otpora.
Seljaci su se opirali NEP-u, ali i kolhozima, pa su razvijali strategije otpora, a nasilje je bio
kanal pokretljivosti koji je pretvarao seljake u kolhoznike. S. Kotkin je prigovorio TOT da
previdjaju polet radnika za konstrukcijom socijalizma koji je vrlo znaajan za izgradnju
Urala i Magnitogorska. Po njemu, nije bilo fundamentalnog antagonizma izmedju
sovjetske drave i radnike klase, a teror govori o dinamikim odnosima moi. Reagujui
na ovo revizionistiko tumaenje D. Merot je upozorio da ako je industrijalizacija ak i
ukljuivala ar i polet, ipak nije sigurno zavisila od njega. Kao to nasilje nije uvek kretalo
odozgo, tako ni vrh nije bio puki arbitar (Marot 1997). Treba izbegavati jednostranosti koje
nesvesno istiu iz polemikog naboja i namere istraivaa da ospori neko tumaenje. U
polemikama po pravilu nema smirenih i diferenciranih argumenata. Revizionistika kritika
TOT takodje nije liena iskljuivosti noenih polemikim arom. Tako je npr. teko rei da
bi samo entuzijazam radnika bez prinude mogao stvoriti Magnitogorsk, to je tvrdila i
staljinistika propaganda, premda ni ar ne treba uvek ignorisati. Sasvim je sigurno da
kolektivizacija i industrijalizacija ne bi prole da nisu podstakle ire drutvene interese.
Bez drutvenih interesa i motivacije ne bi bilo ni kolhoza ni Magnitogorska. Ali splet
interesa je sloen. Nije to bio samo interes irokih slojeva noen nadama u bolji ivot, ve
i interes vrha. Treba imati na umu d a j e pored ara postojao i otpor radnike klase koji se,
naroito nakon uklanjanja opozicije staljinizmu, iskazivao u sabotaama i odsustvu s
posla. U sporu oko pitanja da li je Magnitogorsk bio rezultat ara radnike klase ili elini
sarkofag ideje jednakosti Oktobra, saeta je jedna vana kontroverza izmedju revizionista
i TOT? Da li je Magnitogorsk bio samo interes nomenklature ili celog drutva? Pouzdanije
odgovore pruaju konkretno istorijska istraivanja, a ne manje ili vie apriorne modelske
procene. Situacije su bile vrlo razliite, a globalne ocene trebale bi biti opreznije i
vieslojnije.

5. 5 DDR i TOT
Premda se aktuelni predmet TOT bitno izmenio nakon sloma socijalizma,
pojmovno utemeljenje istraivake tradicije ostalo je i dalje statino "neodstranjivo" jezgro.
Socijalizam je i krajem XX veka za TOT ostao statian i totalitaran, kao to je bio 1930-ih,
podjednako u Vijetnamu i DDR-u. tavie istraivaka tradicija TOT osnaena je
pramenom epohalne svesti. Sveopta normalizacija liberalizma kanonizovala je TOT kao
deo kolektivnog "zdravog razuma" (L. Laudan) uprkos ozbiljnom unutarnaunom
osporavanju. Do 1989. totalitarizam je bio borbeni pojam primenjivan na aktuelni
socijalizam i faizam, a posle 1989 koristi se za tumaenje prolosti. Totalitarizam je
postao istorija, a TOT instrument tumaenja istorije. U SR Nemakoj preradjuje se
prolost DDR-a u okviru "drugog prevladavanja prolosti" i govora o "dve totalitarne
diktature", Treem Rajhu i DDR-u. Oznaka DDR kao "totalitarnog sistema" postala je
kvazi-slubena dravna ideologija. Slubena vladina Enquette komisija utvrdila je da je
DDR bio totalitarna drava, ali to nije bilo samo pojmovna odredba v su se otvorila vrata
poredjenju Hitlera sa Ulbrihtom i Honekerom. Obuhvatna i s vrha usmerena slubena
prerada istorije DDR-a tekla je u sklopu poredjenja sa Treim Rajhom (Gauck 1998;
Demokratie und Diktaturen in Deutschland 1998). Prolost DDR-a stavlja se pored
prolosti nacizma, pa faizam i holokaust prestaju da budu centralni dogadjaj veka iz
koga treba izvui politike konsekvence za savremenost. Normalizacija SR Nemake
odvija se preko demonizacije DDR-a (Elm, 1997). "Anlus" DDR-a tumai se kao ponovno
uspostavljanje suverene nacionalne drave, oprost za rat i nacizam i "kraj vanrednog
stanja poratnog vremena". Realna simbolika ovog preokreta bilo je osnivanje "Instituta za
prouavanje totalitarizma H. Arendt" koji je zaposeo zgradu pokrajinskog odseka bive
Socijalistike jedinstvene partije Nemake (SED) u Drezdenu.
Nezavisno od direktivnih obrazaca novog antitotalitarnog prevaspitavanja ovde
bi trebalo razmotriti valjanost primene TOT na DDR. Ako se primeni Fridrihova idealnotipska odredba totalitarne diktature od 6 taaka na prvi pogled DDR jeste bila totalitarna.
Medjutim, nakon paljivijeg uvida javljaju se sumnje: bilo je sloboda verskog izraavanja,
teko je sresti sistematski teror, plansku privredu je teko oznaiti komandnom, monopol
vladajue partije nad vojskom nije postojao jer je uvek bilo vie sovjetskih vojnika, a
monopola nad sredstvima optenja nije bilo jer se uvek mogla gledati TV SR Nemake.
Da li je moda zbirni pojam totalitarizam upotrebljiv kada se poredjenje suzi na pravni
poredak? Berlinski politikolog Nojner-Dutenhofer poredio je pravnu nesigurnost u DDR-u i
Treem Rajhu posebno sa stanovista naela "nulla poena sine lege" (nema kazne bez
zakona). Ovo naelo bilo je u ustavu DDR-a, ali ga je sudstvo obilazilo u skladu sa
prioritetom partijskog prava. Za 40 godina postojanja DDR-a doneto je oko 200.000
krivinopravnih presuda zbog politikih prestupa. Denacifikacija je korienja za
uklanjanje svih politikih protivnika. Smrtnih kazni bilo je ukupno 227: od toga 122 zbog
nacistike prolosti, 77 zbog zloina protiv drave i 22 zbog ubistva. Od 1968. samo je
jedan osudjenik smaknut zbog pijunae, tri zbog ratnih zloina i jedan ubica (Neuner-

Duttenhofer 1999). U nacizmu su desetine hiljada lica ubijene na osnovu osuda vanrednih
sudova u konclogorima. Kod oba reima su elementi koji su tititili osnovna prava bila
iskljueni iz krivinog prava. Nije bilo pravne sigurnosti protiv vladajue ideologije.
Medjutim, i tu postoje vane razlike: kod nacizma bila je ukinuta stavka o zabrani
povratnog dejstva i zabrana analogije, to je direktno vodilo bespravlju, dok su ove
zabrane unete u oba ustava DDR-a (1949 i 1948). Ipak je neodredjenim krivinopravnim
odredbama i socijalistikom sudstvu ostavljena mogunost da samovoljno deluje pod
platom "pravne dravnosti". Dakle, premda je naelo nulla poene sine lege vailo u
DDR-u, bilo je sistematski potcenjivano (Neuner-Duttenhofer 1999). U DDR-u je 1950-ih
delovalo ofanzivno antifaistiko politiko sudstvo koje je progonilo nacistike zloince i
neprijatelje radnike drave. Ali, bio je vidljiv i napor da se stvori atmosfera normalnosti i
pravne sigurnosti. Uprkos tome kadrovska uprava istonoevropskog socijalizma nije
stvorila socijalistiku demokratiju ve "vaspitnu i formativnu diktaturu" (U. Heuer) sa
snanim elementima jednakosti. Kod nacizma pravo je bilo proeto narodnjakim rasnim
duhom i "totalno", sa daleko manje pravne sigurnosti izuzev u privatnopravnoj oblasti.
Svojinsku sigurnost u Treem Rajhu ugroavali su samo rasistiki antisemitski zakoni, u
socijalizmu je kritika privatne svojine poivala na vekovima dugoj prirodnopravnoj tradiciji.
Da li je okolnost da su, uprkos razlikama, vlastodrci u oba reima koristili nejasne
zakonske odredbe i stvarali pravnu nesigurnost u kojoj su guili neeljeno politiko
ponaanje dovoljna da se reimi svrstaju u istu kategoriju? Ako bi se pravnici i sloili,
sociolozi i drutveni istoriari ne bi. Medjutim, problem je ipak sloeniji da bi se sveo na
razliku izmedju disciplinarnih pristupa. Zato?
Naime, jo jae sumnje u TOT javljaju se kada se uzmu u obzir nova istraivanja
svakodnevnice DDR-a. Hermeneutiki usmerena medjugranska istraivanja pokazala su
da je kod ocene DDR-a vidna protivrenost izmedju slubenih ocena reima i
individualnog doivljaja prolosti (Lay 1996; Sabrow 2000; Bialas 1998; Mertes 1999;
SchwarzA/alerius 2000). U istraivanju svakodnevnice prevladava nekoliko problema. Da
li je DDR bila totalitarna diktatura ili autoritarna socijalna drava? Koje su bila granice
uticaja partije? Ako se prizna znaaj seanja na svakodnevni ivot u DDR-u za
rekonstrukciju karaktera reima, onda se razilaenja oko valjanosti TOT ne mogu
relativisati razliitim disciplinarnim pristupom?
Naravno da kod slubene prerade prolosti nema ovih dilema. Kao prioritetne
istiu se totalitarne crte DDR-a, politiko sudstvo, guenje opozicije i si. Naroito
konzervativci upozoravaju da iako je DDR mrtva, njena ideologija je iva. Prerada istorije
je nuna jer je alarmantna snaga PDS i Zelenih. Treba pruiti otpor nostalgiji za DDR-om,
iriti antitotalitarnu saglasnost, zalagati se protiv opte amnestije za SED i tazi zloince
(pripadnike bive slube Dravne bezbednosti DDR-a), spreiti jaanje komunizma i
nastaviti oslobodjenje u glavama (Kreuth 1998). Umereni istoriari naglaavaju elemente
socijalne drave kod DDR-a i bave se odnosom "saglasne diktature" i drave obilja (S.
Wolle, H. Zwahr, M. Sabrow). Pri tome upozoravaju da veliki deo stanovnika DDR-a nije
reim doivljavao kao diktaturu. Do 1961. Nemci su mogli birati da li e iveti na Istoku iliu

Zapadnoj Nemakoj pa je veliki broj konzervativaca i liberala napustio DDR, ali su se

leviari tokom1950-ih vraali u DDR u nadi da e stvoriti drugaiju Nemaku. Tek posle
izgradnje Zida 1961. prestala je mogunost slobodne promene mesta stanovanja. Ni
odnos klasinih TOT prema DDR-u i podeli Nemake nije bio jedinstven. K. Fridrih,
"patriota starog kova" alio je zbog podele Nemake, K. Jaspers je takodje sledio
rodoljublje M. Vebera previdjajui njegov ovinizam, dok se H. Arent, kao Jevrejka,
protivila ovom nemakom "patriotizmu". Ona nije osudjivala DDR kao totalitarnu dravu,
ve je upozoravala da je Veber bio spreman da "radi ponovnog uspona Nemake sklopi
savez i sa samim djavolom" (Beyme, 1998, S. 26). Za razliku od nacionalista,
antinacionalistiki sledbenici TOT, koji su bili protiv nemakog ujedinjenja, po pravilu nisu
u DDR-u videli totalitarni reim.
Bilo bi pogreno misliti da su dananja razilaenja oko karaktera DDR-a imalo
zavisna od razliitih gledanja unutar samih TOT, iako ima pisaca koji se na to pozivaju
(Wippermann 1997, S. 13). Dananje polemike imaju drugaije izvore. S jedne strane
opstaju klasine TOT (Demokratie und Diktaturen in Deutschland 1998), a s druge sve su
upadljiviji raznovrsni teorijski otpori (Elm 1997; Roth 1999; Sabrow; Lindenberger i si.).
Otpori potiu od bivih DDR naunika, razliitih leviarskih struja i socij al liberal a stare
Bonske republike. Fenomenoloka i istoricistika relativizacija TOT podsea da se,
polazei od univerzalne vanosti liberalne misaone tradicije i pluralistikog poimanja
nauke, ni kultura, a ni vlast u DDR-u ne mogu u dovoljnoj meri objasniti na normativan i
imanentan nain. Etnografski pristup navodi da postoji i drugaija kultura prolosti.
Kulturnoistorijski obrt koncem XX veka olakava poimanje starog naela sociologije
saznanja da je svaka stvarnost pre svega drutvena konstrukcija. Svaka stvarnost i svaka
istorija stvara u konkretnom drutvu sliku koja u sebi nosi vlastite izvore i kriterije
pouzdanosti. Ukoliko se prihvati fenomenoloko naelo da se drutvena konstrukcija
stvarnosti uvlai u nauku, iji misaoni kriteriji u finijim oblicima slede norme svesti ljudi u
njihovoj svakodnevnici, onda se problem paralelnog postojanja dva sistema na istoku i
zapadu javlja u sloenijem obliku od stanja koje sugeriraju TOT. Ne stoje li iza razliitih
poredaka na istoku i zapadu (naroito kod dve Nemake) dva razliita istorijska sveta
smisla sa specifinim obrascima podrutvljavanja prolosti. Zar nije realni socijalizam
takodje razvijao nita manje "normalnosti" od zapadnog liberalizma, koja se ispoljavala
objektivno u institucionalizovanim oblicima i ideolokim vrednostima, a subjektivno u
oblicima raznovrsnog tumaenja realnosti? Ako se ove okolnosti bar delom uvae,
problem izgleda drugaiji. Jednoznana ocena minulog reima prestaje da bude cilj, ve
to postaje njegova sloenija rekonstrukcija koja zahteva ne samo ukljuivanje kulturne
istorije i politike kulture nego i viedimenzionalno proirenje predmeta istraivanja.
Seanja na socijalizam su vieslojna, a "socijalistika vizija istorije" je rezultat ne uvek
uskladjenih instanci: proimanje i konkurencija sovjetskih uticaja, komunistike partijske
tradicije i nepodudarnih marksistikih vizija drutva. Socijalistiku istoriografiju pisali su
naunici, partijski istoriari, pa ak i sam partijski vrh. Tako stvorena slika istorije stalno je
prilagodjavana novim potrebama i prenoena stanovnitvu preko razliitih sredstava

masovnog optenja, jaana linim iskustvima i tradicionalizovanim seanjima, razvijana i

nijansirana knjievnim i filmskim drutvenointegrativnim naporima. Ona nije uvek bila
izolovana, ve se suoavala i sa oprenim zapadnim vidjenjem prolosti koju u DDR-u
nije mogao Zid da sprei.
Sloenija vizija DDR - stvarnosti iziskuje i sloeniji pristup njenoj rekonstrukciji i
vieslojnija tumaenja: socioloki, etnografski, fenomenoloki, istoricistiki. Potsdamski
centar za istraivanje savremene istorije, u koji su ukljueni i neki saradnici iz DDR-a (T.
Lindenberger, M. Sabrow), istrauje osobenost kulture seanja na DDR i napetost
izmedju istorije i stvarnosti DDR-a. Ovoj usmerenosti blizak je i asopis Berliner Debatte
Initial, posveen preteno istraivanju DDR-a (vid. brojeve 6, 1998 i 1, 1999).
Aktuelizovan je hermeneutiki pristup, koji trai sloeniju rekonstrukciju DDR stvarnosti od
bipolarnog antitotalitarnog modela. Kao podjednako vani uoeni su politiki uticaji,
subjektivna iskustva i autentine prilike u DDR-u. Sabrov koristi pojam diktature koja je
poivala na saglasnosti (Konsensdiktatur) ne smatrajui da je ovaj pojam protivrean i
drei da je DDR, dodue, bila razliita od Zapada, ali nije bila nelegitimna. U DDR-u je
bilo i zajednica za raspravu (Sabrow 2000). Lindenberger smatra da je pojam vaspitna
diktatura prikladniji od totalitarne (Lindenberger 1999), a Bialas velikoj istoriji DDR-a
protivstavlja znaaj malih biografija (Bialas 1998). Uoljiv je uticaj Fukoovog pojma
rasprave, shvaene kao "sveukupni fond specijalne produkcije znanja koji ukljuuje
sadraje, ustanove, preradu i predavanje znanja o prolosti". Cilj je sociolokosaznajni opis jezike i medijske moi ideolokog oblika predstavljanja prolosti. Sabrov uz
etnografsko posmatranje nastoji da kulturnoistorijski rekonstruie prolost, pitajui se nije
li na Istoku vladajua rasprava stvorila nita manju "normalnost" nego na zapadu? Drugim
reima, nije li DDR nelegitimna samo zato to se razlikovala od Zapada?
Hermeneutiki usmereni naunici su na pitanje da li se istorija DDR-a moe
svesti na volju partije, regovali tvrdnjom d a j e to jednodimenzionalni pristup TOT. Problem
naravno nije bio samo akademski. Otvoreno je ire pitanje identiteta gradjana DDR-a, koji
su nastojali da opravdaju vlastitu aktivnost u prolosti izvan politikog segmenta diktature.
Dok mediji komercijalno zadovoljavaju "ostalgine potrebe" za knjigama, pesmama i
filmovima sa kojima su DDR Nemci odrasli, na drugoj strani paualno odbacivanje DDR-a
kao totalitarne tvorevine obezvredjuje ivotne karijere i negira smisao ranijeg postojanja.
Vane su razlike izmedju totalitarnih pretenzija i proivljene prolosti, pa je slika sloenija
nego to moe izgledati iz perspektive pobednikog pisanja istorije u kom su
zapostavljene razne neformalne veze i relativno zasebni drutveni podsistemi. Slubenu
totalitarnu sliku DDR-a naruava analitiko razbijanje sistema na male svetove
svakodnevnice i pojedinane biografije jer decentralizuje istraivake perspektive. Upravo
je to istorija veine koja nije toliko marila za veliku celinu socijalizma koliko za vlastite
interese. Modelskoj istoriji DDR-a suprotstavlja se realna istorija ljudi koji su u njoj iveli.
Drutvena istorija podvlai da se o znaaju istorijskog dogadjaja moe govoriti
tek priznavanjem znaaja mikro-nivoa pojedinca, a potom i makro nivoa drave. Dakle, ne
ili - ili, ve kombinovano razmatranje oba nivoa. DDR se moe posmatrati ne samo kao

totalitarno nego i kao "drutvo niih slojeva", "radniko drutvo" ili kao "vaspitna diktatura".
Za to su neophodne teorije srednjeg obima, tj. prouavanja urbanizacije, drutvenih
grupa, generacija i obrazovanja. DDR je sloenija nego to izgleda u rutinskoj politikoj
istoriji koja je vidi kao obino totalitarno drutvo. Premda je DDR bila diktatura zbog
odsustva vladavine prava, nije sve u DDR-u bilo diktatura (Lindenberger 1999). Treba
prouavati realne interese i vre motivacione sklopove koji su odgovarali relativno
stabilnoj grupnoj pripadnosti: interes radnika, domaica, direktora pogona i si. Vladajua
partija u DDR-uje, kao uostalom i sve druge vladajue partije, pokuavala da ove
interesne motivacije vee za sebe. Zato treba istraiti ponaanje pojedinaca i grupa
unutar i izvan slubenih ustanova. Mnogi su se kolovali ne zbog socijalizma ve zbog
vlastitog interesa za usponom to je podsticalo obnovu elita, a ne uravnoteavanje
drutvene strukture. Za razliku od NSDAP, u DDR-unije SED trajno podsticala vlastitom
dinamikom drutveni razvoj. Nacizam je proimao i usmeravao daleko vie oblasti razvoja
od socijalizma (Lindenberger 1999). Dugorone promene unutar DDR-a nisu bile pre
svega drutvenointegrativne (nauno tehniki razvoj, drutvena i regionalna pokretljivost,
promene u ulogama polova i unutar porodice i si.), jer SED nije uspevala da ih podvrgne
vlastitim ciljevima. Svuda su bile prisutne granice SED vlasti iako teritorije "ne-vlasti" nisu
bile jasno obeleene. Tokom postojanja DDR-a vladala je neravnomerna meavina
razliitih konstelacija, konfliktnih i harmoninih, a simbiotiki aranmani imali su daleko
veu ulogu nego to se misli. Slogan "radi zajedno, planiraj zajedno i upravljaj zajedno"
nije bio samo cinina la reima niti utopijski sadraj SED ideologije. to se ide blie vrhu,
saodluivanja jeste, dodue, bilo manje ali su na niim nivoima "mali ljudi" imali dosta
nadlenosti (Lindenberger 1999). Radni kolektiv, porodica, srodnike grupe, selo i zone
stanovanja bili su granice uticaja partije, i nije sluajno to su ove oblasti ostale u
nostalginom seanju na DDR. Masovna nezaposlenost nakon ujedinjenja ojaala je
seanja na sigurnost koja je postojala u ovim niim jedinstvima, koja se simbolino
nazivaju "drutva deje sobe" i "prava deje sobe". injenica da je sfera striktne partijske
kontrole sapostojala sa sferama nezavisne moi u svetu svakodnevnog ivota, kosi se sa
stereotipima TOT.
Naredni problem, koji takodje dovodi u sumnju izriitost uoptavanja TOT jeste
sloenost istorijskog seanja. ta uopte znai kada se u sklop tradicionalnog poredjenja
struktura, ustanova i ideologija uvede istorijsko seanja? Kakav je odnos "malih biografija"
i "velike istorije"? Oivljena istorija nije jednostavno biografsko razbijanje sistemske
istorije. Ova dva segmenta se proimaju. Kakva je uloga istorijskog priseanja na
diktature? Da li je re samo o podseanju na "sistemske crte" diktatura i o nizu obinih
biografskih pria iz svakodnevnice ili o novoj vrsti vane iskustvene evidencije?
U hermeneutici je naroito vidljiva napetost izmedju "male" i "velike" istorije.
Goldhagen je pokazao da je bilo mogue voditi normalan i podnoljiv ivot u nacistikom
sistemu i da se zloini nisu morali videti ako se to nije elelo. Kod razvijenog socijalizma
ideologija je jo vie bila fasada interesa razliitih grupa. Lina seanja na motive
angamana vana su dopuna sistemske istorije. Po sebi se razume da seanju treba

uvek prilaziti kritiki, jer je u njemu uvek prisutna ili nostalgija ili pranje biografije. Danas je
u Nemakoj nostalgija prisutnana obe strane: sjedne strane nostalgija za stabilnim DDRom lienim trne neizvesnosti i nezaposlenosti, s druge geslo "istonjaci su nas
unazadili". ak se i na rtve DDR reima gleda kao na nepoeljne uzronike
uznemiravanja, slino odnosu prema nacistikim rtvama. Upkos slubenoj preradi
prolosti, koju podupire i preobraena inteligencija, nema zajednikog poimanja istorije
zbog hipoteke prolosti nacizma i DDR-a (Lay 1996).
Novo poredjenje faizma i DDR-a potreslo je identitet i samopoimanje mnogih
istonih Nemaca, njihove doivljaje i oseanja. Vaan uzrok skepse prema TOT postaje
bunt i odbijanje ovakve prerade istorije (Lay 1996, Bialas 1998). Ono to je na zapadu
Nemake shvatano kao rasprava o granicama i domaaju TOT, na Istoku je pogodilo
masovna oseanja, doivljeno kao kriminalizacija DDR-a i izazvalo otpor. Nemogue je
do kraja razdvojiti motive kod razliitih pokuaja poredjenja DDR i nacizma: negde je cilj
kriminalizacija vrha DDR-a, negde kriminalizacija socijalizma uopte, a time indirektno i
savremene levice. Manje je skrivena tenja da se uvrsti jedinstvo Berlinske republike
demonizacijom njenog ranijeg zasebnog dela, tako to e se DDR predstaviti kao deo
neprekinutog kontinuiteta nemakih diktatura sa razliitim ideolokim predznakom? Ovom
preradom prolosti potkopan je antifaizam DDR-a kao vana organizaciona i ideoloka
osnova integracije i identiteta bive drave. Razaranje antifaizma i kolektivnih struktura
izazvalo je reakciju pogodjenih koji su teili da objasne i prevladaju krizu. Kod dela
omladine dolazi do neosmiljenog bega u negaciju, tj. traenja vlastite vrednosti u teoriji o
kolektivnoj nadmoi, to je tzv. refleks kolonizovanih (Fanon). Posledice "anlusa DDR-a"
su: gubitak vlastite biografije (radnog mesta, kvalifikacije), drutvenog vrednosnog
sistema i materijalne sigurnosti. To se nadoknadjuje begom u imaginarnu realnost. Veina
u DDR-u pozdravi I a je "ujedinjenje" iako ih je ono odvelo u krizu. "Bratimljenje sa
okupatorom" blokiralo je socijalne sukobe izazvane masovnim nezadovoljstvom. Mrka
svetina prihvatila je mit o Nemakoj i preusmerila bunt protiv realnog izvora vlastite bede
(nagle dravne privatizacije) na strance i manjine. Uspon desnog ekstremizma olakan je
odsustvom socijalistike alternative. Antifaizam iz biveg DDR-u povukao se iz javne u
subkulturnu sferu kao i ranije, a delom rastvorio u antitotalitarizmu. Postao je neefikasan u
odbrani od plime neonacizma (Daniljuk, Holm 1998).
Zamenjivanjem antifaizma rastegljivim antitotalitarizmom i antitotalitarnim
obrascem istorije DDR-a mnogi konvertiti obezbedili su mesto u nomenklaturi novog
sistema. R. Lepsius je kod poredjenja diktatura ukazao na asimetriju istone i zapadne
Nemake. Za zapadne Nemce prerada istorije DDR-a nije nikakakv egzistencijalni proces,
jer ne pogadja njihovo biografsko iskustvo, niti izaziva reorganizaciju njihovih kognitivnih
politikih stavova. Medjutim, na drugoj strani u iskustvu istonih Nemaca nacizam nije bio
primaran ni optereujui. Ipak poto je stav prema Hitlerovom reimu, kao verziji
totalitarizma, u jezgru normativnih sadraja Berlinske republike, ova asimetrija prodire u
sadrinsko i metodsko suoavanje sa DDR istorijom. Na slian nain su u Jugoslaviji
gradjanski rat i nacionalizam neutralizovali razlike izmedju novih drava u odnosu prema

socijalistikom iskustvu i poravnali mnoge iskljuivosti. Socijalizam je podjednako

totalitaran i kriv svima, ali iz razliitih razloga. Opti antitotalitarni protivstav zamagljuje
istraivanje konkretnih protivrenosti jugoslovenskog socijalizma, iz istih razloga sa kojih
Bialas izriito tvrdi da zbirni pojam "dve nemake totalitarne diktature" spreava
razumevanje DDR-a.
Otkuda, medjutim, uprkos snanoj antitotalitarnoj propagandi, relativno brojno i
uporno poistoveivanje gradjana DDR-a sa starim sistemom? Poznat je odgovor TOT.
Radi se o nasilnoj indoktrinaciji i njenim neprevladanim ostacima. Ovim se suava
socijalizacija na politiku indokrinaciju, meaju se pojmovi, forma i sadraj. Polazi se od
dogme o sveprisutnoj drave, a ne pita se o realnoj sposobnosti zapaanja ljudi, koji su
iveli i preiveli DDR. Otuda i tekoe objanjenja poistoveivanja bivih gradjana DDR-a
sa starim sistemom. A. varc i G. Valerijus iz Instituta za transformaciju u Frankfurtu na
Odri empirijskim istraivanjem pokazali su da nije samo politika sfera odredjivala
socijalizaciju, tj. naine miljenja i delanja stanovnika DDR-a, pogotovo ne kod procesa
prilagodjavanja na proces transformacije u ujedinjenoj Nemakoj. Svakodnevni ivot, tj.
ivotne veze ljudi stvarali su dalekoseni spektar oslonaca identifikacije sa ranijim
drutvom, npr. u drutvenim i kulturnim dimenzijama (Schwarz, Valerius 2000). U
suenom pojmu socijalizacije TOT nema mesta za neplanirane i nesvesne uticaje. Mnogi
politiki i apolitini uticaji, prisutni u otvorenom i povratnom obliku elja, vrednosnih
usmerenja i obrazaca ponaanja, mogu se rekonstruisati specijalnim naunim
postupcima. Re je o tumaenju latentnih obrazaca stvarnosti i latentnih struktura smisla
kod teorija o svakodnevnici, koje podseaju da nepisana drutvena pravila optenja
postaju oevidna tek kada se narue ili obezvrede. Treba prouavati ne samo slubene
proglase nego i realna posredovanja izmedju sistema i ivotnog sveta, tj. naine na koji
su konkretno povezani vlast i svakodnevnica, kao i sistematske pretenzije i realne
drutvene situacije, u kojima se ivot reprodukovao. Sloena je i viestruko posredovana
veze izmedju diktatorske vlasti, ideolokog disciplinovanja i paternalistike socijalne
politike da bi se jednostavno svela na obrazac prinude. Zato je "objektivna hermeneutika",
tj. socijalna fenomenologija (Srubar), koja kod istraivanje ivotnog sveta prati promenu
perspektive (od okvira i uticaja ustanova ka perspektivi aktera tj. delanja), nespojiva sa
TOT.
Jedno empirijsko istraivanje inenjera iz biveg DDR-a 1996. pokazalo je
raznovrstan uticaj rada, profesije, kolektiva, pogona, zatim razliite obrasce opaanja i
delanja minulog iskustva DDR-a i razliite oslonce identifikacije sa DDR-om (Schwarz,
Valerius 2000). Izmedju radnika i predstavnika razliitih hijerarhija nije bilo konkurencije
zbog sloene samointegracije u kolektiv na nivou sveta ivota, a zatim i zbog
neoptereenosti borbama za poloaj. To je uslovilo posthumno opaanje DDR drutva
kao "Ijudskijeg" i "istinskijeg". Istraivai su zakljuili da je opta materijalistika i
prosvetiteljska vizija sveta i drutva vie uticala na line vizije gradjana od tekuih
ideolokih stavova SED. Bila su to delom holistika, a delom teleoloka ubedjenja o

principijelnoj mogunosti spoznaje sveta, snazi racionalnosti, uma i tehnikog napretka i

veri u mogunost planskog uredjenja drutvenih odnosa, a ne gole partijske direktive.
Da li je, uprkos razlikama DDR i nacizma, ipak svaka analogija izmedju dva
nemaka reima nepodeljene vlasti neosnovana? Na koji nain TOT koriste drutvenu
istoriju? Jedna struja strukturne istorije koja podvlai sporu promenljivost pruskog morala
kao da govori u prilog TOT? Ipak, paljivijim uvidom moe se pokazati kako istraivanje
objavljeno u Berlinskom "Telegrafu" (Daniljuk, Holm 1998) na iskrivljen nain uklapa
drutvenu istoriju u TOT. Istraivai su poli od teze da je skup vrednosti posle rata ostao
u DDR-u netaknut u oblasti radnog morala koji se iz nacizma irio u razna podruja DDR
drutva (vrednosni sistem fabrike). Za Nemaku je nacizam bio prototip fordistikog
drutvenog ideala, tj. razvoja nacionalne dobrobiti na osnovi korporativnog kvalifikovanog
industrijskog rada i srednjeg sloja. To je bila osnova zamiljene modernizacije (kod
nacizma se ispoljavala u izopaenom obliku ratne privrede) na osnovi pune zaposlenosti,
stabilnog snabdevanja i planske privrede sa kojom se poistoveivalo stanovnitvo. Ova
modernizacija stvarala je mentalitet (tj. vrednosti na koje se oslanjala u proizvodnji,
dravnoj upravi i porodici) u kom se moral u dobroj meri podudarao sa nacistikim
vrednostima. Njegov izraz je dopunski radni moral koji je u sredite postavio nemake
sekundarne vrline: vrednou, poredak, mar, samopotovanje, odlunost, potovanje rada
i organizacije i poistoveenje sa radnim mestom. Ovaj moral stvorio je proces rada, ali je
postao i okosnica pozitivne samoidentifikacije. Samopotovanje je teklo preko rasistikog
potcenjivanja drugih. U svakodnevnici DDR-a sree se slian ponos na vlastitu radnu
kvalifikaciju, na ono to drugi ne mogu da urade. Bio je prisutan naroiti antislovenski
rasizam (?) uperen protiv Rusa i Poljaka. Druga oblast, gde je bio prisutan kontinuitet
rasistike ideologije, nezavisno od slubene ideologije, su oruani organi, gde je na
razliitim nivoima neslubene normalnosti bilo slavljenja tradicije Vermahta (Daniljuk,
Holm 1998).
Fordistiki radni moral DDR-a znao je da ispolji nezadovoljstvo tvrdnjama "Ovde
je kao kod Rusa", zatim u antiimperijalistikoj kritici Izraela gde se uoava kontinuitet
faistikog narodnjakog antisemitizma kod stanovnitva. To je strukturni konzervatizam
kome se ne protivi ni dananja levica PDS (Daniljuk, Holm 1998). Pomenuti zakljuci
prilino su jednostrani: apstrahovane su razliite svojinske osnove radnog morala u DDRu i nacizmu, neistorino je izjednaena leviarska kritika Izraela kao poluge SAD
imperijalizma sa nacistikim rasistikim antisemitizmom i nekritiki je prenet obrazac
rasizma na DDR. ak i kada se bave istorijom drutva TOT preinauju odnos faizma i
liberalizma (dva oblika kapitalizma) tako da nacionalsocijalizam i socijalizam ispadaju kao
dva oblika proleterske vlasti, tj. socijalizma. Uz to se obino dodaje da su Hitler i Musolini
bili socijalisti. M. engart zapaa da se time rastereuje autoritarni potencijal kapitalizma,
utopija dezavuie kao potencijalni izvor terora, a kao normalni predstavljaju ideali
konkurencije i moi jaega (Schngarth 1999, S. 200). U tom duhu hobi istoriari stalno
nalaze veze izmedju zelenih i socijalno liberalnih grupa i "totalitarne DDR". Klasni i rasni
zloini se izjednaavaju, a DDR i Trei Rajh poistoveuju, ime se faizam liava

holokausta i trivijalizuje. Ovi reimi mogu se podvoditi pod isti pojam jedino ako se
apstrahuje rasistiki rat i holokaust iz sklopa Treeg Rajha. Re je o trivijalizaciji preko
poredjenja (Wippermann 1997, S. 10-11). Jo jasniji je bio Jirgen Koka: "Izmedju
nacistike Nemake i DDR-a postoje brojne znaajne i upadljive razlike. to se one
preciznije uoe, tj. to se temeljnije proui sistem vlasti, socijalna i pravna politika, odnos
prema manjinama, drutvena istorija, privredni sistem, svakodnevnica i kultura obe
diktature, to postaju upadljivije njihove duboke i mnogostrane razlike" (Cit. prema Elm
1997, 211). Treba li uopte pominjati d a j e i odnos prema ratu bio sasvim oprean, jer kod
DDR-a unutranja struktura drutva nije traila ekspanziju ka vani. Osim toga, posle 1933.
u nacizmu nije naruen kontinuitet elita (od privrede do istorijske nauke), dok su u DDR-u
1945. elite iz temelja izmenjene.
Kao da je i provala desniarskog ekstremizma u bivem DDR-u potvrdila
pomenutu tezu o kontinuitetu rasizma. Ima miljenja d a j e antifaizam DDR bio uspean
samo na pojavnom nivou jer nije bilo kritike "Hitlerovih dobrovoljnih delata", sauesnika
nacizma iz redova obinih ljudi. Kada je nastao politiki vakuum krajem 1980-ih
neproblematizovani dubinski desniarski ekstremizam lako je buknuo. Dakle desno
ekstremistiko nasledje DDR-a treba rastaviti na s jedne strane bespomono i naivno
neuestvovanje veine, a s druge na "podzemnu" prisutnost strukturnog konzervatizma.
Tek posle ujedinjenja e odsustvo represije omoguiti pojavu otvorenog faizma (Daniljuk,
Holm 1998). I ovom tumaenju moe se uputiti nekoliko prigovora. Ignoriu se socijalni
uslovi pojave neofaizma na istoku iz redova deklasiranih i nezaposlenih i uloga opte
presocijalistike tradicije koja je u svim poslesocijalistikim reimima, a ne samo u DDR-u,
oivljena 1990-ih. Erupciju novog nekanjivog faizma izazvao je nagli vakuum vrednosti,
koji je svuda uinio privlanim dugo zabranjeni ovinizam i rehabilitovao rtve
komunistikih progona. Nemaka situacija je ipak osobena jer se drava deli na "mrki
Istok" i "beli Zapad". Nacisti na Istoku postaju problem tek kada rtve njihovog nasilja
postanu nemaka deca i zapadnonemaki turisti. Sve je u redu dok se nasilje izliva samo
na strance. Ukoliko Istok ne eli da prihvati novo drutvo treba ga prinuditi. Etiketom
"faistiki" moe se sve opravdati. "Mrki Istok" je neto kao "Crni Petar", simbol ruenja
demokratije, drave obilja, zaotravanja policijske represije. Slubena upozorenja na
otpor desnom ekstremizmu su u krajnjoj liniji sredstvo uvrenja vlasti na Istoku
(Daniljuk, Holm 1998). Otuda uene: ako Istok izabere mrke, socijaldemokrati i liberali e
uskratiti novac, a ako izabere crvene to e initi konzervativci. Trajna alimentacija je
Zapadu ekonomska poluga prinudne patronae, a upozorenje na jaanje neonacizma
slui pravdanju suzbijanja i levice. Naela "borbene demokratije" su operacionalizacija
TOT.
Deo antitotalitarne paradigme je i tvrdnja o DDR-u kao "drugoj diktaturi", ime se
istie kontinuitet nemake zle sudbine (Demokratie und Diktaturen in Deutschland 1998).
Tvrdi se da je DDR bila fascinirana vladajuim tehnikama nacizma, pa je uprkos
antifaizmu i lageru ula u kolosek nemakih diktatura. Rezultati poredjenja ove vrste
zavise od nivoa i cilja. Opasnost uzajamnog pripisivanja i pravdanja oba sistema bi

trebalo izbei ve u metodskom polazitu. Vie e se postii ako cilj bude utvrdjivanje
specifinosti, a ne slinosti faizma i socijalizma. Poredjenje i tome slui. Kod TOT,
medjutim, govori se o kontinuitetu naina ponaanja kadra, mentalnih dubinskih struktura
i institucionalnih tehnika vladanja kod "dve nemake diktature". Istiu se strukturne
slinosti, zatim one u tehnikama vladanja, pa ak i mentalitetu vladajuih i podvlaenih.
Bialas s razlogom upozorava da je re o povrnim i skraenim analogijama, kao onoj da
se SED moe nadovezati na nacistiki habitus "disciplinovanih sunarodnika". Da li je u
DDR-u masovno prihvaeni antifaizam kod stanovnitva bio rezultat politiki uspene
kombinacije liavanja moralne odgovornosti za faistike zloine s jedne, i ponude da se
savest oisti zalaganjem za bolju novu Nemaku, s druge strane? Ili je DDR antifaizam
imao katarzinu funkciju - ega nije bilo u Bonskoj republici? U ovoj potonjoj prolost je
dugo potiskivana i to se 1968. osvetilo. Da li se upravo zbog ovog iskustva 1990-ih to nije
smelo ponoviti, tj. ne dozvoliti eruptivni povratak potisnute istorije i pitanje o prolosti
oeva? Nije se smela ponoviti greka uinjena u ophodjenju sa prvom diktaturom, pa se
zato trebalo moralno rigorozno odrediti prema DDR prolosti. Sada je prolost valjalo
nemilosrdno preraditi (Bialas 1998). Istoni Nemci bili su gotovo prinudjeni i nagnani na
suoavanje sa vlastitom "totalitarnom" prolou. Veina je to, ak i u krizi i
nezaposlenosti, odbila kao sramno i poniavajue. Nije mogla da prihvati da je minuli
reim socijalne stabilnosti isti kao i faistiki. Osim toga, podtekst poredjenja DDR-a i
nacizma bila je aluzija na strukturnu deformisanost Istonih Nemaca, kojima treba
socijalna terapija. To je bila namera komisije za "Preradu istorije i posledica SED diktature
u Nemakoj". Bialas je ovaj postupak prerade prolosti DDR-a nazvao kolonizatorskim
(Bialas 1998), a Viperman je plansku demonizaciju DDR-a preko TOT nazvao diktaturom
podozrenja. Lov na komuniste iz biveg DDR-a i ezdesetosmae odvija se po obrascu:
"tazi je kriva za smrt Isusa Hrista" (Wippermann 1998). Teorijski neodriva primena TOT
na DDR relativie Trei Rajh i normalizuje novi nemaki nacionalizam. Ovo nije
idejnopolitiki, nego strukturni teorijski prigovor zbog kog su mnogi sporili naunu
vrednost TOT.

5. 6. Istraivaka arolikost kritike TOT

Kritika holizma, teleologije i normativizma koja je nekada upuivana vulgarnom
marksizmu danas se u neto drugaijem obliku javlja u preispitivanju TOT. Kao i kod
klasinih tako se i kod novih TOT objanjenja svode na prepoznavanje fatalne logike
socijalizma koji se nije mogao reformisati ni menjati, pa se 74. godine duga istorija SSSRa stilizuje u ispunjenje teleologije. Nasuprot istoriarima drave, istoriari drutva razlikuju
sekvence opisa pojedinih faza koje ine: namere aktera, konkretne okolnosti (epohalna
svest i medjunarodni odnosi), struktura moi i drutvenostrukturni uslovi. Od nauke o
politici treba oekivati vie skicu za objanjenje prelaza iz jedne faze u dugu, a ne
konstrukciju globalnih zakonitosti. Ko govori o verovatnoi razvoja, mora raunati sa
upadom nepredvidljivog i odustati od apodiktinih prognostikih pretenzija. 0

nemogunosti obuhvata nepredvidljivog u razvoju socijalizma kod TOT svedoi i

uruavanje lagera. Ono je pokazalo koliko su nediferencirano TOT opisivale monolitni
totalitarizam. Bajme je ironino zapazio: "Totalitarne vodje i sledbenici TOT imali su neto
zajedniko: verovali su u efikasnost organa bezbednosti". Promenljivost interesa,
politikih strategija i ideolokih usmerenja, to je posredstvom niza kolebljivih koalicija i
nenameravanih posledica odvelo raspadu sovjetskog drutva, ne prouava se u okviru
zasebnih teorijskih premisa, ve se kao goli opisi injenica ad hoc integrie u vlastite
postavke. To svedoi o imanentnosti i tvrdokornosti TOT. Dodue nisu samo TOT
doivele prognostiki krah, nego i reformistike vizije "Treeg puta", a nacionalizam i
ovinizam kod poslesocijalistikih drutava pokazao je slabost i disidentskih nada u
civilno drutvo.
Uruavanje socijalizma razotkrilo je imanentnost mnogih tumaenja i osnailo
raznorodno usmerene pravce istorije svakodnevnice. Realizam drutvene istorije bio je
reakcija na normativizam TOT. Ipak, sve reakcije nisu bile istovetne. Kulturnoantropoloki
usmerena istoriografija svoju metodsku samosvest gradi na kritici drutvene istorije
sporei pojam napretka. Nova struja hermeneutike skree panju na "zaboravljenu
istoriju". U sreditu pojaanog zanimanja za "gubitnike" u procesu modernizacije
metodom prerade velikih procesa (industrijalizacije i stvaranja klasa) svakodnevnicom, su
neposredna ivotna iskustva i ispovesti pogodjenih prolou. Kod "etnoloke
perspektive" takodje je na delu preradjivanje objektivnih strukturnih sila u oblike
svakodnevnog ivota i neposrednih medjuljudskih odnosa. To se vidi u izvorima
"samointerpretativne" dimenzije prolosti. "Oralna istorija" ivih seanja oslanja se na
kulturno antropoloki metod "gustog opisa". Upadljivo je manje ili vie izriito odustajanje
od sinteze i vizije jedinstvene istorije. U sreditu je samopoimanje subjekata kao i
pojaano priznavanje linog smisla istorijskog iskustva. Istorija se vezuje za
samopoimanje i strukture delanja pogodjenih. Istorijska stvarnost rekonstruie se na
mestu preseka objektivnog i subjektivnog. Razradjuje se problem metodskog
posredovanja strukturne i kulturne dimenzije istorije i subjektivnosti tumaa i istorijskog
aktera.
Kao reakcija na hladnoratovski normativizam probijaju se i novi istraivaki
prioriteti: "male" socijalno i geografski pregledne i konkretne celine i teme potiskujuu
vremenskom i prostornom pogledu "velike" teme apstraktno-teorijske strukturne istorije.
Kod ove zadnje, obini pojedinci sa svojim nadama, strahovima, brigama i bedom javljaju
se rastvoreni u apstraktnim pojmovima, pa se zapostavlja njihovo otudjenje. Vidljivo je
usredsredjivanje na biografiju pojedinca jer su i u detalju mogua otkria. Malo krije u sebi
tragove velikog i moe biti klju za razumevanje optijih veza. Tek kada se to ostvari
prevazilazi se detaljistiki empirizam. Na to je upozoravao jo Sartr u kritici dijalektikog
uma. Na slian nain sa socijalnohermeneutikog stanovita londonski istoriar M.
Falbruk (Fulbrook) porie valjanost pojma totalitarizam (Fulbrook 1997). Za razumevanje
promenljivog karaktera dominacije (koji se ne odvija samo kroz formalne politike
strukture) potreban je daleko diferenciraniji pojmovni pristup, pogotovo ako se eli

objasniti dui vremenski raspon. Izbor pojmova presudan je, jer ovi mogu biti anahroni ili
izrazito inovativni, mogu se odnositi na ue ili ire istorijske celine ili na deo sloenih
sistema, mogu biti idealni tipovi ili stvarani na konkretnim sadrajima osobenih istorijskih
celina. Falbrukova upozorava da kod superteorija treba kombinovati politiku istoriju, sa
detaljnom drutvenom istorijom (koja se bavi pramenom drutene strukture, karaktera i
tipinih obrazaca ponaanja i mentaliteta drutvenih aktera u vremenu). Vanost
generacijskih vrednosti takodje treba imati na umu. Kod ovih problema krajnje rastegljive i
iroke TOT su neupotrebljive. Metod "unutranjeg razumevanja" ili reprodukcije pogleda
na svet mora se primeniti na sve relevantne grupe u istorijskom procesu: empatija se ne
moe redukovati samo na linu simpatiju sa jednom grupom na raun drugih. Istorijska
analiza nije veba u mimesisu, ve prevodjenje jednog kulturnog okvira i konteksta u
drugi. Za analizu je najvanije istraiti medjudelovanje izmedju razliitih promena
dominacije (sa razliitim ciljevima i organizacionim osnovama) s jedne strane i razliitih
strategija i ciljeva lidera i funkcionera s druge kod razvoja medjunarodnih i domaih
prilika. Mnogo je korisnije usredsrediti se na medjudelovanje elemenata u sloenoj i
promenljivoj celini, nego braniti holistiki i tendenciozni model. Treba razumeti i tumaiti
razliite glasove (a ne samo ponavljati "diskurs vladajuih"), razvijati iri teorijski okvir i
prevazii ue perspektive partikularnog samopoimanja i samo-predstavljanja.
Hermeneutika kritika TOT kod Falbrukove oslanja se na Manhajmov istorizam i Fukoov
strukturalizam. Sporno je suavanje pojma vlasti na jednoznanu makropolitiku pojavu.
Kritiari TOT poimaju vlast kao splet monih struktura koje su duboko utemeljene u
dutvenim procesima. Vidljive vladajue ustanove su zgusnuti izraz drutvene dinamike i
kao deo drutvene prakse stvaraju naroit lini identitet i svet smisla pojedinca. Statiko
tipoloke TOT nastale na nasledju K. Fridriha iskljuile su povratni uticaj drutva na
dravu, a idejnoistorijske verzije TOT od Talmona do Firea su apsolutizovale uticaj
ideologije.
Uticaj Fukoovog strukturalizma na revizionizam u sovjetologiji jo je vidljivijiu
istraivanju konstrukcije identiteta (Sharpe 2000). Pod uticajem ove struje u sredite
istraivanja staljinizma postavljaju se klase i nacionalizam. Istie se znaaj privatnog
identiteta (nacionalnog i klasnog) u samopoimanju sovjetskih gradjana - nasuprot
apriornom gledanju TOT na sovjetsko drutvo ili na DDR kao na skup atomizovanih
pojedinaca. Iznose se mikroskopski detalji analize sluajeva, a istrauje se i kultura
potronje sovjetske elite. Pokazuje se da je modernizacija drutva bila u interesu
sovjetske elite koja se trudila da stvori novu i kulturniju radniku klasu, a stahanovizam je
bio pokret za stvaranjem sovjetske radnike aristokratije. Dakle, protivrene 1930-te
godine nisu bile samo period velikog terora nego i modernizacije i kulturne revolucije pre
svega u naglo poseljaenim gradovima. Proces je praen novim raslojavanjem drutva
to je povratno delovalo na politiku. Vaan segment modernizacije bilo je davanje statusa
nacije podvlaenim etnikim grupama u carskoj Rusiji i stvaranje nacionalnih elita to je,
medjutim, kasnije olakalo raspad SSSR-a. Podrka Moskve nacionalnim elitama bila je
neophodna zbog njihove pomoi u realizaciji petogodinjih planova i odranja reda u

provinciji. U isto vreme oivljavanje nacionalne kulture i identiteta bilo je vana strana
sticanja podrke naroda za globalne ideoloke i ekonomske ciljeve. Premda su u
ekonomskim krizama nacionalna prava guena (glad u Ukrajini), T. Martin pokazuje
"visoku kulturu" modernizacije (obrazovanje i industrijalizacija) kao osnovu integracije
SSSR-a (Sharpe 2000). Jo je Levin uoio da je nacionalni identitet depolitizovan
isticanjem nadnacionalnog sovjetskog identiteta svih gradjana. To je trebalo da
demonstrira nadmo sovjetskog reavanja nacionalnog pitanja nad kolonijalnim silama
koje su tada pribegavale brutalnoj asimilaciji i rasizmu. Postupno je nametano boljeviko
vidjenje nacije kao istorijske i prolazne kategorije. Uprkos ruskoj hegemoniji KP SSSR-a
nije bila samo avangarda radnike klase nego i sovjetskih nacija. Modernizacijom i novim
nacionalnim identitetom trebalo je utrti put ka socijalizmu i prevazilaenju nacionalnog
identiteta. Protivrenost, a pogotovo vieslojnost ovih procesa ostali su uglavnom izvan
vidokruga TOT, jer im je bila tudja ideja o bilo kakvom modernizacijskom uinku
socijalizma. Zbog strukturne nediferenciranosti svog statikog neodstranjivog jezgra, TOT
su kao opta istraivaka paradigma za istraivanje faizma i socijalizma neupotrebljive,
iako pojedine teoreme ove paradigme mogu biti korisne u uporednom istraivanju
poltiko-institucionalnih segmenata razliitih reima nepodeljene vlasti.
*

Istorijskodrutvena kritika TOT nastala krajem XX veka ponajvie pod uticajem

hermeneutike, vana je dopuna klasine kritike TOT koja je pokazivala fundamentalne
razlike izmedju faizma i socijalizma u drutvenoekonomskom (svojinski poredak i
drutvena struktura) i idejnoistorijskom pogledu (racionalistiko i iracionalistiko nasledje).
Ipak, uprkos prigovorima TOT se odravaju. Zato? Jedan od razloga jeste to
nedostatak preciznosti pojmova iz TOT nije smetnja nego tavie preduslov njihove
politike delotvornosti (Lbbe 1998; Roth 1999). Optost i rastegljivost sredinjih pojmova
(maglovita represivnost) omoguava da se odgovarajuim tumaenjem cela teorija
prilagodi nepredvidljivom, i istovremeno odri privid idejne doslednosti. Modifikacijom se
izbegava nepopularni dogmatizam kao posledica pridravanja ideolokih kanona. Ve 80
godina borbene TOT (kojima se vie osudjuje nego rasudjuje) samo se razliito akcentuju
i saobraavaju ideologijama razliitih politikih grupa (liberalni, konzervativni, nacionalni,
antikomunistiki antitotalitarizam, i si.). Nije samo maglovit osnovni negativni pojam ve
su rastegljivi i novi dodatni pojmovi: tranzicija, trina privreda, Zapad, civilno dutvo,
ljudska prava, pluralizam. Ideoloki jezik postaje delotvoran ne zbog ispraznosti i
besmislenosti, ve zbog relativizacije svog sadraja.
Kod jezikopolitikog korienja prolosti kontekst sadraja najee nije
oiglednost, ve ispriana istorija (re faizam uvek podsea na logore). Tek kroz
podseanje na istoriju, tj. tek u poredjenju sa totalitarnom prolou, ljudska prava postaju
oigledna. Bez suoavanja sa prolou glavni dananji pojmovi ostali bi hladni. Istorija ih
oivljava, otuda krupni znaaj prerade prolosti. Rairena antitotalitarna saglasnost danas

ujednaava raznolike politike alternativa jer su ove prinudjene da radi medijske

prohodnosti koriste zajedniki osnovni pojam. Totalitarizam je sredinji javni neprijatelj, pa
razlike u poeljnim vizijama drutva ostaju manje upadljive. Ne radi se o iskazivanju
razliitih interesa ve o demonizaciji zajednikog neprijatelja. Sloeno mnotvo neeljenih
alternativa suava se na ili-ili, a razliitost konkretno istorijskih situacija redukuje na
otvoreni ili latentni odnos javnog prijatelja i neprijatelja. Saznajno manihejstvo TOT ne
razlikuje razliite struje unutar levice niti uvaava kritiku socijalistike nepodeljene vlasti s
leva. Relativno ujednaeni antikomunizam TOT blokira i zbunjuje opredeljivanje jer
alternative postaju odve sline. Stvara se uniformni politiki jezik koji u preradi istorije
vodi njenom antitotalitarnom ujednaavanju.
Dosadanji razvoj TOT pokazao je da na njihovo povremeno slabljenje nije
toliko uticala nauna kritika koliko izmena drutvenih uslova. Nauna kritika ne moe
izmeniti uslove u kojima TOT imaju vanu vansaznajnu ulogu. S obzirom na neodvojivost
vrednosnih i politikih pretpostavki, nauna revolucija u sluaju TOT moe se oekivati
samo u sluaju radikalne promene epohalne svesti. TOT su od nastanka u permanentnoj
krizi. Premda ih alternativne paradigme osporavaju, drutveni uslovi iznova ih obnavljaju.
Na neki nain o tome svedoi i uticajnost klasika TOT Karla Fridriha, koji je, uprkos svojim
brojnim znaajnim radovima iz politike teorije, ostao u "Social Sciences Citation Index"
skoro u celini zabeleen samo po svojoj knjizi o totalitarizmu, koja se u prognostikom
pogledu pokazala potpuno pogrenom. Bajme dri da je skoro tragino da pionir
uporednog istraivanja politikih sistema ostane u nauci zapamen po zabludama
(Beyme 1998, S. 33). Bolji dokaz da se TOT odravaju zbog vansaznajnih razloga moda
nije ni potreban.

Literatura:
Baron, Nick (1997): The Anatomy of Historiographical Controversy. Situating the
Totalitarian-Revisionist Dispute over the Nature of Stalinist Russia in Historical and Theoretical
Context, unpublished discussion paper, distributed by Centre for Russian and East European
Studies, University of Birmingham, January 1997.
Baron, Nick (2000): Politics and Political Culture: Thoughts on the Role of Historiography
in Contemporary Russia, Cromohs, 5 (2000).
Benn, David Wedgwood (1999): Nazism and Stalinism, Problems of Comparison-A
Review of Ian Kershaw & Moshe Lewin (eds), Stalinism and Nazism: Dictatorships in
Comparison, Europe-Asia Studies Jan, 1999.
Beyme, Klaus von (1998): Totalitarismus - zur Renaissance eines Begriffes nach dem
Ende der kommunistischen Regime, u A. Siegel, hg., Totalitarismustheorien nach dem Ende
des Kommunismus, Kln, Bhlau.
Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerungen und gesellschaftlicher Umbruch. Die
DDR im Diktaturvergleich, Berliner Debatte (1998), 9. Jhrg. No. 6

Broszat, Martin (1998): Nach Hitler, Schwierige Umgang mit Hitler. http://www.comlink.
de/cl-hh/m.blumentritt/agr81 .htm
D'Agostino, Anthony (1995): "Stalin Old and New", The Russian Review, vol. 54, no. 3,
July 1995.
Daniljuk, Malte/ Holm, Andrej (1998): Zwischen DDR-Tradition und Ethnisierung,
Historische und aktuelle Entstehungsbedingungen fr rechte Bewegungen im Osten,
Telegraph 3/4/1998.
Demokratie und Diktaturen in Deutschland (1998): - Rckblicke und Aussichten am Ende
des Jahrhunderts" - Kurzberichte aus den Themenfeldern und Zusammenfassungen der
Vortrge, Die Tagung von 9-12. 07. 1998. Bundeszentrale fr politische Bildung;
www.bpb.de/demokratie/demokrat.htm
Elm, Ludwig (1997): "Zwei Diktaturen" - "zwei totalitre Regimes" - die EnqueteKommisionen des Bundestages und der konservative Geschichtsrevisionismus der neunziger
Jahre, u J. Klotz, U. Schneider, hg. Die selbstbewusste Nation und ihr Geschichtsbild Geschichtslegenden der neuen Rechten, Kln, Papyrossa.
Fitzpatrick, Sheila (1999): Everyday Stalinism - Ordinary Life in Extraordinary Times:
Soviet Russia in the 1930s Oxford University Press 1999, Chapter One.
http://www.nytimes.eom/books/first/f.fitzpatrick-stalinism-html
Fulbrook, Mary (1997): The Limits of Totalitarianism, Transactions of the Royal Historical
Society (TRHS), 6-th ser,
Gauck, Joachim (1998): Vom schwierigen Umgang mit der Wahrnehmung, u S. Courtois,
u. a. Das Schwarzbuch des Kommunismus, Mnchen, Piper.
Getty, J. Arch (1999): Re-Examining the "Purges": Cleaning House in the Bolshevik Party
The "Great Purges" Reconsidered: The Soviet Communist Party 1933-1939,
http://www.plp.org/pl-magazine/purges.html
Getty, J. A. (fragments) u Zwischen Revolution und Terror (1999 a): Nationalsozialismus
und Stalinismus im Vergleich (Thesenpapier) http://www.philjohn.com/papers/pjkd_gh03.html
Goldhagen, D. (1998): Hitlerovi dobrovoljni delati - obini Nemci i Holokaust - (prevod s
engleskog), Radio B 92, Beograd (1. Edit. 1996).
Gorinov, Michail (1997): Die sowjetische Geschichte der 20er und 30er Jahre: vom Mythos
zur Realitt, u Oswald, I. u. a. hrsg. Sozialwissenschaften in Russland, Band 2, Berlin 1997,
Berliner Debatte, Wissenschaftsverlag.
Kreuth, Klaus (1998): Deutsche Einheit - Wider das Vergessen, Nostalgie-Bestrebungen
entgegentreten www.cducsu.bundestag.de/texte/csu/einheit/htm
Kulji, Todor (1983): Teorije o totalitarizmu, Beograd HC SSO.
Lay, Conrad (1996): Die gespaltene Erinnerung Geschichtsbrche im deutsch-deutschen
Verhltnis, Kommune 1996/No. 115. 01.1996.
Lewin, Moshe (1998): A Country falling apart - The collapse of the Russian state, Le
Monde diplomatique, November 1998.
Lindenberger, Thomas (1999): Die Diktatur der Grenzen. Zur Einleitung, u T. Lindenberger
(hrsg) Herrschaft und Eigen-Sinn in der Diktatur - Studien zur Gesellschaftsgeschichte der
DDR - Geschichtsforum 1949-1989-1999, Potsdam 1999.

Lbbe, Hermann (1998): Der Streit um Worte - Sprache und Politik www.mauthnergesellschaft.de/mauthner/tex/lubb1b.html
Marot, John Eric (1997): Remarks on Totalitarianism and Revisionism, On Fitzpatrick and
Kotkin, H-Russia (review) http://www2.h-net.msu.edu/russia/threeeds/marot01.html
Mertes, Michael (1999): Die Gegenwart der Vergangenheit - Zur auenpolitischen
Relevanz von Geschichtsbildern. http://www.dg.ap.Org/p/ip/p0009/mertes-p.html
Mller, Klaus (1998): Totalitarismus und Modernisierung - Zum Historikerstreit in der
Osteuropaforschung, u A. Siegel, hrsg., Totalitarismustheorien nach dem Ende des
Kommunismus, Kln, Bhlau.
Neuner-Duttenhofer, Christian: Die politisierte Justiz im Dritten Reich und im SED-Staat.
Rechtsunsicherheit im Strafrecht: Instrument des Machterhalts in den beiden deutschen
Diktaturen? Fachbereich politische Wissenschaft, Freie Universitt Berlin 1999. /Hausarbeit/
http://www.hausarbeiten.de/data/politologie/pol-diktatur.htm
Ohr, Nellie (1998): Stalin's Willing Executioners - Robert Thurston. Life and Terror in
Stalin's Russia, 1934-1941. New Haven: Yale University Press, 1996. (review). H-Russia
(April, 1998).
Roth, Karl Heinz (1999): Von der alten zur neuen Totalitarismustheorie, u J. Klotz, hg.
Schlimmer als die Nazis? "Das Schwarzbuch des Kommunismus" und die neue
Totalitarismusdebatte, Kln, Papyrossa.
Sabrow, Martin (2000): Geschichtsdiskurs und Doktringesellschaft http://www.zzfpdm.de/publ/sabrow/sabein/1.html
Schattenberg, Susanne (2000): Die Frage nache den Ttern. Zur Neukonzeptionalisierung
der Sowjetunionforschung am Beispiel von Ingenieuren der 20er und 30er Jahre, Osteeuropa,
50. Jhrg, H. 6.
Schngarth, Michael (1999): Was war die DDR? Von der Umwandlung einer deutschen
Sozial-in eine Totalitarismusgeschichte, u J. Klotz, hrsg. Schlimmer als die Nazis?
Schoenfeld, Gabriel (2000): J. Arch Getty and Oleg V. Naumov, eds., The Road to Terror:
Stalin and the Self-Destruction of the Bolsheviks, 1932-1939. New Haven: Yale University
Press, 1999. Book Reviews, Journal of Cold War Studies Vol. 2, No. 3, Fall 2000.
Schwarz, Anna/Valerius, Gabriele (2000): Spiegelbilder erwerbsbiographischer
Transformation: Deutungsmuster ostdeutscher Ingenieure, F. I. T. Discussion Paper No.
03/2000 http://fit.euv-frankfurt-o.de/ver%F6ffentlichungen/Discussion%20Papers/
Sharpe, Phil (2000): Stalinism rediscovered-Sheila Fitzpatrick (ed) Stalinism - new
Directions (Review books), Weekly Worker, February 3, 2000.
Traverso, Enzo (2000): Der neue Antikommunismus - Zu Noltes, Furets und Courtois'
Interpretation des 20. Jahrhunderts (prevod s francuskog), Jungle World Banner 26. Juli 2000.
Wippermann, Wolfgang (1997): Wessen Schuld? Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Berlin, Elefanten Press.
Wippermann, W. (1998) Die Diktatur des Verdachts, Jungle World 1998/ 08.

V DEO

PREVLADAVANJE PROLOSTI U JUGOSLAVIJI

Kao i u nizu evropskih zemalja, i kod novih balkanskih drava u sreditu

prevladavanja prolosti bila je izmena odnosa prema socijalizmu to je nuno povlailo
promenu vidjenja faizma. Suoavanje sa prolou uvek zavisi od konkretne situacije i
krize. Kolektivno pamenje, kako kau dirkemovci, ili ideologizovana istorija, kako govore
marksisti, pomae stvaranju crno-bele vizije prolosti i uproenog shvatanja sukoba.
Preradjena istorija istie egzistencijalnu vanost ciljeva u sukobu i stvara pozitivnu viziju
vlastite grupe koja ide do glorifikacije. Kolektivno seanje delegitimie protivnika jer
vlastite ciljeve predstavlja kao jedine istorijski legitimne, a vlastitu grupu predstavlja kao
rtvu protivnika. U kolskim udbenicima iznose se sadraji selektivnog kolektivnog
pamenja na relativno koherentan i sistematian nain. Na krupnim istorijskim
prekretnicama ove promene su najdublje. Tako se krajem veka promenio odnos prema
socijalizmu i faizmu. Uslov prihvatanja radikalnog prevladavanja prolosti bilo je
nezadovoljstvo drutva sa ranijom vlau, ali i neobuzdane nade. Madjari su npr. bili
manje nezadovoljni socijalizmom od eha, pa ovo raspoloenje nije trailo radikalno
prevladavanje prolosti. U Madjarskoj su J. Kadar i "gula socijalizam" ostali u pozitivnom
seanju (Schauschitz 1998, 258-259), pa je nakon "meke diktature" i mirnog prelaza
usledilo blago prevladavanje prolosti. Da u Jugoslaviji nije bilo gradjanskog rata,
verovatno bi i prevladavanje prolosti bilo jo mirnije nego u Madjarskoj. Ovde su
nestanak SFRJ, secesionizam i gradjanski rat bili izvori i okvir radikalnog prevladavanja
prolosti, a ne toliko nezadovoljstvo socijalizmom. Prodor nove epohalne svesti kod nas je
tekao dramatinije, jer se nije ticao samo interesa irih grupa, nego i nestanka drave iji
je integritet dugo shvatan kao okvir nacionalnog interesa i identiteta. U ovom odeljku
trebalo bi pokazati nain na koji je promena odnosa prema socijalizmu bila povezana sa
pramenom odnosa prema faizmu: demonizacija socijalizma je preko normalizacije
nacionalizma oslabila kritinost prema domaem faistikom nasledju, neutralizovala ga,
a katkad i rehabilitovala. Stvaralaka inteligencija bila je u ovom procesu neobino
aktivna, pa e zato, posle osvrta na savremeni antifaizam u Jugoslaviji, vie panje biti
posveeno ponaanju ove grupe, tj obrascima njene konverzije.

1. Bespomoni antifaizam*
Odnos prema faizmu u Jugoslaviji u mnogome je odredjivao sadraj i obrasce
prevladavanja prolosti na ovim prostorima. Pojava, razvoj, uklanjanje i oivljavanje
faizma na prostorima bive Jugoslavije rezultat su sloenog spoja unutranjih i spoljnih
drutvenoekonomskih i politikih protivrenosti. Svaka faza ovog procesa nosila je peat
konkretnih idejno-ideolokih osobenosti ueg vremenskog razdoblja, promena epohalne
svesti i medjunarodnih odnosa. Ipak raznovrsnost otvorenog ili preruenog ispoljavanja
faizma i ovinizma ne bi smela da prikrije uoavanje trajnijih procesa koji su odredjivali
regulisanje suivota etniki bliskih, ali uvek latentno napetih grupa u jugoslovenskom
prostoru. Ovde bi trebalo saeto razmotriti dva problema koja mogu olakati razumevanje
nepotpune defaizacije u Jugoslaviji: 1. domaaj i granice defaizacije u Jugoslaviji posle
1944. godine; 2. uzroke i oblike oivljavanja faistikog potencijala u gradjanskom ratu u
Jugoslaviji 1991-95. godine. Kada se jasnije uoe propusti nekih kljunih drutveno
integrativnih aktivnosti u politici policentrine komunistike kadrovske uprave socijalistike
Jugoslavije, lake e se shvatiti zato nije preseena idejna i praktina veza izmedju
domaeg faizma 1940-ih i 1990-ih godina. S druge strane, pitanje je da li je ova veza i
mogla nestati zbog nestabilnosti dravnih tvorevina na Balkanu i optereenosti naroda na
ovom prostoru istorijskim seanjem to je olakavalo budjenje i normalizaciju
nacionalizma?

Faizam je u Kraljevini SHS nastao iz spoja domaih nacionalnih i socijalnih

protivrenosti i uticaja razvijenih evropskih faistikih uzora. Premda uticaj sa strane ne
treba potcenjivati, uloga faizma bila je ponajpre u aktiviranju unutranjih nacionalnih
protivrenosti i njihovom pretvaranju u otvoreni sukob. Da nije bilo faistike Nemake i
Italije verovatno bi ekstremne ovinistike struje medjuratne Jugoslavije nale drugi
oslonac. Spoljni faizam je domaim separatizmima pruio neobino povoljan neskriven
ovinistki i rasistiki okvir i latentni nacionalizam doveo do apsurda. Brzi uspon i
omasovljenje medjuratnih faistikih pokreta u izbeglitvu i relativno brza faizacija
kvislinkih tvorevina (naroito NDH), vie svedoe o nestabilnosti jugoslovenske
monarhije nego o postojanom socijalnom izvoritu sitnoburoaskog faistikog pokreta u
nas. U medjuratnom periodu domai srednji slojevi nisu bili ugroeni snanim krupnim
kapitalom niti razvijenim radnikim pokretom. Ovaj dvostruki front ugroenosti u
* Ovaj prilog je doraena verzija istoimenog lanka objavljenog u Filozofija i drutvo, IV
(1993), str. 61-75, dopunjena nekim sadrajima iz priloga: T. Kulji, Krise oder Untergang? Hintergrunde
des Brgerkriegs in Jugoslawien, Vorgnge (Frankfurt/M.) 30. Jhrg. (1991), H. 6. S. 69-74. i T. Kulji,
Fascism and defascification in Yugoslavia, u S. U. Larsen (ed), Modern Europe after Fascism 19431980s, Boulder-Columbia University Press, New York 1998, Vol. I, p. 828-849.

medjuratnoj Nemakoj i Italiji stvorio je masovne faistike pokrete koji su uz pomo

delova krupnog kapitala dospeli do vlasti. U nas je uticaj ovih okolnosti bio skoro
beznaajan. Faizacija je primana kao pogodna formula za iskazivanje starih nacionalnih
netrpeljivosti sa kojom se istovremeno mogla stei podrka kod tadanjih monih
evropskih faistikih sila.
Postojanost medjunacionalnih napetosti na Balkanu i nesposobnost vladajuih
snaga da spree povremene akutne sukobe i faiziranje svedoe o brzom prilagodjavanju
secesionistikih i ovinistikih struja ideolokim formulama svake vrste. Faizacije
ovinizma u Jugoslaviji 1940-ih i 1990-ih godina podjednako su oevidan oblik
eksplozivnih nacionalnih suprotnosti i naina kako veta politika sa strane moe lako
njima manipulisati. Razliit je samo ideoloki izraz pomenutih iskljuivosti. Krajem XX
veka faizam se preruava i prilagodjava obrascu etnokratskog liberalizma. Ovo
prilagodjavanje novoj epohalnoj svesti katkad oteava razlikovanje faistikih i krajnje
konzervativnih pokreta od doslednih liberalnih struja. Da li je zbog opte prihvaenosti
liberalne frazeologije, ak i kod ultranacionalistikih pokreta, faizam prevazidjena
paradigma u objanjenju savremenih autoritarnih pokreta koju treba koristiti samo za
analizu klasinog faizma? Koje pojmove treba koristiti u objanjenju vrlo protivrenih
idejnih spojeva i praktinih koalicija u poslehladnoratovskom svetu i kako prepoznati novu
ekstremnu desnicu? Na poetku treba rei da nova desnica poiva na eklektikoj
kombinaciji verovanja da podela na levicu i desnicu moe biti prevazidjena novim
savezom idejnih i politikih snaga, koje se protive zatiti prava manjina, kapitalistikom
materijalizmu i amerikom potroakom individualizmu koji tei "Mekdonaldizaciji sveta".
Slavi se etnika raznolikost kao protivstav mondijalizaciji, masovnim migracijama i
globalizaciji. Nova ekstremna desnica naputa autoritarni korporativizam klasinog
faizma i brani liberalni parlamentarizam. Zbog izmene osnovnog ideolokog okvira
savremene ektremne desnice oksfordski politikolog Roder Grifin smatra da pojam
"radikalni desni populizam" treba zameniti pojmom "etnokratski liberalizam" (Griffin 2000).
Grifinova pojmovna kovanica nije liena osnova, jer bolje iskazuje sjedne strane
prilagodjavanje ekstremne desnice novoj epohalnoj svesti, a s druge sugerira
antikomunistiku saglasnost savremenog liberalizma i nacionalizma. Naime, premda
danas mnogi desniarski pokreti sa arom prihvataju liberalni sistem, ipak uglavnom
samo jednoj etnikoj grupi priznaju puno lanstvo u civilnom drutvu. Aparthejd u Junoj
Africi drastian je primer spoja liberalizma i rasizma, tj. drutva gde je liberalizam bio
ogranien samo na belce. Svi su ljudi jednaki, ali su neki vie jednaki od ostalih. Zbog
upadljive liberalne fraze moe se stei utisak da savremena ekstremna desnica nema
mnogo
zajednikog
sa
klasinim
faizmom.
Ultranacionalizam,
odbijanje
multikulturalizma, nostalgija za rasnom istom dravom, izdizanje krvi i istorije iznad
razuma, odbijanje ius soli na raun ius sanguinis - jesu razliite verzije istog osnovnog
mita. Medjutim, kljuna razlika izmedju savremenog i klasinog faizma je u tome to se
pomenute vrednosti danas brane u liberalnom okviru. irinovski je primer spoja
etnokratskog liberalizma sa faizmom (Griffin 2000), ali i mnogi drugi ultranacionalistiki

pokreti koji sa podjednakom strau brane parlamentarizam i etniki istu dravu.

Etnokratski liberalizam jasnije od klasinog pojma radikalna desnica objanjava obrasce
prilagodjavanja desnice novoj epohalnoj svesti. Npr. u Francuskoj se Le Pen zalagao za
obnovu nacije na liberalnim osnovama francuske revolucije, ali protiv imigranata i
multikulturalizma. Etnokratska zamisao liberalne demokratije brani parlamentarizam samo
dok ovaj slui vlastitom narodu (u osnovi mitski shvaenom). Dananji najraireniji oblik
liberalizma u poslesocijalistikoj Evropi upravo je paradoksni spoj liberalnog
konstitucionalizma i dela liberalnih vrednosti, sa radikalnim poricanjem multikulturalizma i
univerzalnih ljudskih prava. To je hibrid koji je Grifin sa razlogom nazvao etnokratski
liberalizam.
Do slinih zakljuaka doli su i oksfordski istoriari Hel i Perol analizirajui
ideologiju tzv, "Alpskog populizma" odnosno ekstremne desnice u Austriji, vajcarskoj,
Italiji i Savoji. Osnovna retorika ovih pokreta je izriita neoliberalna kritika centralizovane
drave (Hali, Perrault 2000). Nova ekstremna desnica naputa tradicionalni
korporativizam i intervencionizam i prihvata trite da bi iskoristila ekonomske prednosti
globalizacije. Ali, pri tome odbacuju kulturne i politike strane globalizacije. Austrijski
neonacista Hajder se, slino U. Bosiju, lideru italijanske Lige Severa, okree radnikoj
klasi ugroenoj imigrantima, mladima, obrazovanim i enskim glasaima i tvrdi daje iznad
levice i desnice. Osim toga, ekstremna desnica se, bar nominalno, svuda okree
parlamentarnoj politici i demokratskim procesima. Usmerenost ka demokratiji omoguava
joj da uputi svoj apel biraima, a okretanje parlamentarizmu ini ih "mekim" u oima
biraa. Tako Bruno Megre, Le Penov naslednik otvoreno istie: "Ono to je Hajder uinio
u Austriji, mi emo u Francuskoj". Mislio je na zaokret od tradicionalnog kursa ekstremne
desnice ka novom pozicioniranju iznad levice i desnice (Hali, Perrault 2000). U Srbiji
ekstremna desnica prihvata parlamentarizam, ali odbija Evropsku integraciju, dok novi
alpski populisti to ne ine. Dodue i oni se protive federalnoj i centralizovanoj EU i brane
"Evropu regiona i nacija". Hajder se npr. zalae za Evropsku konfederaciju, italijanska
Lega A/orcfbrani Evropu regiona, "Evropu stotinu zastava", pa ak tvrdi da je i nacionalna
drava prevazidjena. Dakle, na delu je skretanje od nacionalnog ka regionalnim
zahtevima. Zato je nova ekstremna desnica imala najvie uspeha u regionima: Lega Nord
u Lombardiji, Vlaams Blok u Flandiji, a Hajder u Karantaniji. Da li se slino ponaanje
ekstremne desnice moe oekivati i u drugim delovima Evrope. Moe li doi do
"hajderizacije" centralne Evrope? Npr. u Sloveniji je slian trend jo od kraja 1980-ih. U
Belgiji Vlaams Blok ponavlja da je belgijska drava istorijska greka i trai razdvajanje po
ehoslovakom modelu, U. Bosi trai takodje podelu Italije, pa Hel i Perol zakljuuju d a j e
upravo regionalizam novi ton nove krajnje desnice. Neoliberalna sloboda je u jezgru
politike filozofije novog populizma, koji se ak zalae za ograniavanje uticaja drave. S
druge strane, pak, insistira se na nacionalnom identitetu to ide ak do ksenofobije
uperene protiv imigranata. Istvan urka (Csurka), vodja Partije ivota i pravde u
Madjarskoj mnogo je vie tradicionalni desniarski ekstremist, a bliska mu je i Slovenaka
nacionalna partija i slovenaka Socijaldemokratska partija sa Janom po meavini

ksenofobne retorike isocijaldemokratizma. Slovaka nacionalna partija, pod vodstvom

Jana Slote, dugo je bila tipina tradicionalna ultradesna partija, ali kada je Slotu nasledila
Ana Malikova nainjen je zaokret slian onome od Le Pena ka Megreu (Hali, Perrault
2000). Uspon nove ekstremne desnice od Hajderovog uspeha 1999. pokazuje da je
ekstremna desnica kadra da se menja (zaokret ka neoliberalnoj ekonomiji i Evropi
regiona) i da postane uticajna i u relativno bogatim i socijalno stabilnim drutvima.
Posledica moe biti to da eki, slovenaki i madjarski ultradesniarski lideri mogu
spreavati irenje EU na istok: "Kada udjemo u EU zatvoriemo vrata za sobom". Izgleda
da slabi netrpeljivost prema supranacionalnim ustanovama kao to je EU kod
centralnoevropske ekstremne desnice. S druge strane reakcija EU na Haidera je kod
nove desnice izazvala bojazan da je u EU na delu "nova doktrina ogranienog
suvereniteta" koju poznajemo od 1968, tj. osporavanje izbornih rezultata. Tek smo izborili
nezavisnost, pa ne elimo da je na izborima izgubimo, upozorava A. Malikova. Ima
miljenja da pokuaj EU da sprei uspon ekstremne desnice korienjem evropskih
institucija moe podstai povratak nacionalizmu kod novih lanica EU.
Balkanski faizam daleko manje je spreman na reforme. Zbog snanih
nacionalovinistikih tradicija, osnaenih u vie gradjanskih ratova u Jugoslaviji, desnom
ekstremizmu i faizmu bilo je lake da stekne privid patriotizma. Faizam i desni
ekstremizam, pogotovo u gradjanskom ratu, a i nakon njega, bili su lieni potrebe
preruavanja i menjanja autoritarne ideologije. Etnokratski liberalizam prepoznatljiviji je
samo u periodima mira. Za razliku od centralnoevropskog desnog ekstremizma, u
raspaloj balkanskoj dravi desni ekstremizam ne tei novom regionalizmu ve ga
osporava, otpor prema globalizaciji jeste upadljiv, a izgleda da se jedino u Srbiji
ekstremna desnica protivi EU. U Hrvatskoj i BiH parlamenti su legalizovali etniko
ienje, a u Srbiji je parlament odobravao podrku ovinistikim sunarodnicima izvan
Srbije. U ratu se patriotizam lako pravdao i na autoritarni nain, dok je u miru pozivanje na
parlamentarizam bila nunost.
U ideologijama faistikih pokreta u bivem jugoslovenskom prostoru sapostoje
klasini faistiki sadraji sa novom liberalnom ideologijom. Seanja na rat jo uvek se
mogu politiki instrumentalizovati u ksenofobinom i osvetnikom javnom mnjenju, pa su
klasini autoritarni faistiki sadraji jo aktuelni. To nisu sa strane prihvaeni arhaini i
reakcionarni sadraji, nego zapreteni potencijal svakog domaeg nacionalizma ponaosob.
Ideologija krajnje ovinistikog krila srpskog nacionalizma, prisutna kod nekih savremenih
politikih partija i njihovih paravojnih trupa u gradjanskom ratu 1991-95, nije etnizirani
srednjevekovni misionarski svetosavski relikt, kao to ustatvo nije anahroni
srednjevekovni katoliki napor hrvatskog secesionizma da stvori etniki i verski istu
zajednicu, nego su to tvorevine trajnijih idejnih procesa koji decenijama na ovom prostoru
ine neunitivi potencijal ovinizma. Izmedju 1941. i 1945. ideoloki okvir ksenofobije bio
je ogoljeni faizam, a od 1990-ih godina faistike ideologije u jugoslovenskom prostoru
primile su vid etnokratskog liberalizma. Kod obeju verzija antikomunizam je vaan i
neizostavan sadraj.

Trajnije procese etnikih napetosti, koji su se u kriznim situacijama faizirali,

nisu prekinuli krupni drutvenoekonomski zaokreti, a Jugoslavija se uvek raspadala u
trenucima izmene medjunarodnih odnosa (1941, 1992). Integraciju drave nije mogla da
ojaa ni defaizacija koja se nakon Drugog svetskog rata preteno svodila na sudjenje
uem krugu faistikih zloinaca i zaplenu imanja saradnika okupatora. Proces je bio
praen autoritarnim obrascem suzbijanja nacionalizma preko formule o bratstvu i
jedinstvu. Krupni drutvenoekonomski zaokreti retko uspevaju da izmene tok dubljih
istorijskih procesa, nego ih usporavaju ili ubrzavaju. Najznaajniji segment socijalistike
defaizacije u vienacionalnoj jugoslovenskoj federaciji bio je suzbijanje separatizma
sveu o jugoslovenskom zajednitvu na izmenjenim drutvenoekonomskim osnovama.
U svim fazama socijalistikog razvoja, medjutim, ovaj zadatak nije smatran prioritetnim niti
je u politikom pogledu uvek dovoljno veto i gipko ostvarivan. Bilo bi nerealno oekivati
nagle i konane uspehe u sloenom procesu irenja svesti o jugoslovenskom zajednitvu
u prostoru optereenom razliitim protivrenostima. Ako se ima na umu raznoliko
ekonomsko, upravno i kulturno nasledje u novoj federaciji bez vodeeg naroda,
shvatljivije su tekoe u uklanjanju latentnog ovinizma. Jednopartijski socijalistiki sistem
sa harizmom nadnacionalnog oslobodioca dugo je spreavao izbijanje otvorenih
medjunacionalnih sukoba, ali je harizmatsko-eshatoloki obrazac integracije sporo
prilagodjavan sve diferenciranijoj interesnoj strukturi federacije. U tom sklopu je
mukotrpno ostvarivana integracija, iji je osnovni cilj bio ouvanje ravnopravnosti nacija u
zatitnoj jugoslovenskoj dravi. U kritikim fazama promene integrativnih strategija,
naroito od kraja 1960-ih godina, potcenjivan je rizik romantizovanja nezavisnih istorijskih
prolosti, jer u javnim raspravama nije dovoljno odluno isticana njihova gotovo neizbena
ovinistika komponenta. Ipak, glavni razlog tome ne treba traiti u neoprezu jer je
pomenuta romantizacija naroito 1980-ih bila vano idejno sredstvo pravdanja uih
interesa vladajuih republikih garnitura. Slabljenje federacije nuno je povlailo i
decentralizaciju istorijskog seanja. Kultura seanja koja je poivala na neobradjenoj
traumi brzo je prihvatila obrazac rtava koje treba osvetiti, a ne potisnuti. "Konkurencija
rtava" jo uvek optereuje unutarbalkanske odnose.
Na prvim viestranakim izborima 1990. pokazalo se da je pomenuti nain
legitimisanja vlasti bio fatalan za sve poraene frakcije policentrine komunistike
kadrovske uprave (izuzev srpske). Naime, u novoj konfliktnoj situaciji poetkom 1990-ih
godina pocepanim frakcijama komunistike kadrovske uprave za odranje vlasti bila je
neophodna znatno vea mera separatistikog ovinizma od ranijeg oprezno doziranog,
to e ubrzo prerasti u iroko prihvaeni secesionizam izmanipulisane javnosti polovine
jugoslovenskih republika. Jo u toku 1980-ih u jugoslovenskoj misli o drutvu bivalo je sve
upadljivije preutkivanje, neutralizovanje ili iskrivljeno tumaenje vlastite faistike
prolosti. Ove teme prestale su da budu poeljne i u nauci kada je postalo jasno da bi
njihovo sistematsko istraivanje moglo isuvie da demistifikuju raznolike nacionalne
lokalne trivijalnosti i uine prozirnim lano jugoslovenstvo nacionalistikih frakcija SKJ.
Selektivno seanje i organizovani zaborav bili su vana osnova legitimacije republikih

elita. Osim pomenutih okolnosti treba razmotriti jo neke dodatne u kojima se vidi kako je
defaizacija uticala na gradjanski rat na Balkanu.
Posle Drugog svetskog rata u Nemakoj i Italiji zadatak defaizacije bio je
uklanjanje i neutralizovanje ostataka faistikih partija i kanjavanje njihovih monih
kapitalistikih saveznika. U nas je zadatak bio sloeniji, jer je trebalo ukloniti dublje
izvorite faizma ublaavanjem medjunacionalne napetosti. Kao to se pre rata faizacija
odvijala pod uticajem velikih faistikih sila, tako je i na jedan segment poratne
defaizacije uticalo ponaanje pobednikih antifaistikih drava. Oba procesa su se,
dakle, oblikovala pod uticajem velikih sila, ali su i domai inioci imali dovoljno prostora za
samostalno delovanje. U zemljama sa manjim faistikim pokretima i snanim
antifaistikim pokretom otpora posleratna resocijalizacija nije obuhvatala samo faistike
elemente, nego i njihove saradnike i kolebljive neutralne posmatrae. U meri u kojoj je
pojedina komunistika partija po dolasku na vlast uspevala da u vlastitim redovima
savlada levo sektaenje, proces defaizacije bivao je diferenciraniji i selektivniji.
Defaizacija je poela jo krajem 1944. hapenjima, brzim sudjenjima i
zaplenom imovine ratnih zloinaca. Kao i u svakoj ratnoj situaciji i rasulu, i ovde je KPJ
koristila borbu protiv faizma za uklanjanje stare vladajue klase i potencijalnih protivnika
novog reima. Sa oslobadjanjem teritorija nova vlast je, u ime borbe protiv faizma,
dovodila svoje ljude na kljuna mesta dravne uprave. Oduzimanje svojine zbog saradnje
sa neprijateljem ozakonjeno je ve novembra 1944. godine. Na isti nain je obrazlagana
zaplena imovine iseljenih folksdojera i njeno dodeljivanje kolonistima. Vojni i drugi sudovi
su tokom 1945. esto radili po naelu retorzije (milo za drago), svetei se za nemake
okupacijske mere iste vrste. Optevropsko antifaistiko raspoloenje prualo je povoljnu
klimu za izgon folksdojera, od kojih se samo deo samoinicijativno povukao sa
Vermahtom, a najvei deo nije stigao da to uini zbog neuskladjenih direktiva u nacistikoj
komandi za Jugoistok. Banatske vabe najpre su logorisane (gde ih je dosta pomrlo), deo
je slat na rad u SSSR, a deo je u toku 1950-ih iseljen. Komunistiki reim je javna
sudjenja saradnicima okupatora, neto kasnije, poeo da koristi za potiskivanje jo uvek
prisutne opozicije. Optuba za "izdaju" i "kolaboraciju" bila je prilino iroka kvalifikacija,
pa se mogla primeniti na iroki krug aktivnosti "neopredeljenih" pojedinaca i grupa. Bilo je
sluajeva da su pojedinci, tereeni za razliite zloine, u grupnim procesima zajedniki
sudjeni, da bi se osudile ire drutvene grupe. Pored dokazanih zloina, katkad je
sudjeno i potencijalnim politikim protivnicima, pa je pobednika pravda sluila uvrenju
vlasti. U sklopu ovih mera, odnos prema pripadnicima domaih faistikih pokreta ipak je
bio stroiji. Kada je avgusta 1945. donet "Ukaz o optoj amnestiji i pomilovanju", iz njega
su bile izuzete, pored osvedoenih zloinaca i kvislinga, i sledee grupe: ustae, Ijotievci
i ruski dobrovoljaki korpus.
Dugo nakon ovih mera u poratnoj integraciji socijalistiki reimi sluili su se
faizmom kao irokom i rastegljivom oznakom za klasnog neprijatelja. Faizam je u
atmosferi irokog evropskog antifaistikog raspoloenja esto korien kao vrlo
uoptena oznaka za arolike neprijatelje reima, a borba protiv faizma bila je okosnica

legitimnosti novog poretka. Ipak u ideologiji KPJ (za razliku od ostalih evropskih KP) ve
krajem 1940-ih godina antifaizam prestaje da bude osnovno vezivno ideoloko tkivo.
Nakon sukoba sa SSSR-om 1948. antibirokratizam, kao gipka slubena oznaka novog
javnog neprijatelja, potiskuje antifaizam, koji, medjutim, i dalje ostaje vano sredstvo
pravdanja povlaenog poloaja razliitih prateih politikih udruenja (sindikalnih,
borakih, omladinskih i si.) i mobilizacije njihovog lanstva.
Politika nacionalne ravnopravnosti u federaciji bez vodeeg naroda (bratstvo i
jedinstvo) dugo je isticana kao antiteza minulom faistikom "bratoubilakom ratu". Vaan
segment ove politike bilo je tzv. balansiranje nacionalizama. U ideologiji SKJ dugo je
opstajalo naelo da su svi nacionalizmi podjednako opasni, to je u direktivnom obliku
neosporno jaalo integraciju savezne drave, ali samo u periodu dok nije ozbiljno
poljuljana vera u harizmatsku misiju partije i vodje. Sa iezavanjem ove vere (nakon
Titove smrti) slabila je direktiva SKJ da su svi nacionalizmi podjednako opasni. U
ideologiji SKJ ve poetkom 1980-ih mogla se uoiti nekonzistentnost u prepoznavanju
glavnog javnog neprijatelja izmedju politiara istonog i zapadnog dela zemlje. Prvi su u
skali neprijatelja isticali birokratski separatizam, nacionalizam i iredentizam, dok su se
drugi obarali na etatizam, centralistiki hegemonizam, birokratsku unifikaciju i si. U svim
sluajevima radilo se o elastinim odrednicama koje nikada do kraja nisu egzaktno i
precizno definisane, jer je trebalo ostaviti mogunost da se u razliitim situacijama
arolike pojave mogu podvesti pod deurne krivce. Dodue, u svakom politikom jeziku
postoje slini rastegljivi okviri unutar kojih se mogu pomerati teita i modifikovati stavovi,
a da kontinuitet ideologije pri tome ne bude doveden u pitanje. Unutar pomenutih
odrednica javnog neprijatelja, u ideologiji SKJ izjednaavani su nacionalizmi, tj. nastojalo
se da se u svakom trenutku proglase podjednako opasnim. U politikom pogledu, ovo
nastojanje, kod politiki manje upuenih slojeva, nije podsticalo dezintegrativna
raspoloenja, iako je ire gledano svedoilo o nesposobnosti vladajue partije da u
ideologiji diferenciranije prizna drutvene protivurenosti. U misli o faizmu, po prirodi
stvari, bio je prisutan nesklad izmedju saznajne i drutvenointegrativne uloge. S obzirom
da su drutvene nauke bile pod ideolokom prismotrom ponajvie republikih nadzornih
partijskih slubi, to je u njima dugo bilo nemogue izneti diferenciranu ocenu o razliitoj
snazi i usmerenosti domaih faistikih iskljuivosti. Dugo su ustae izjednaavane sa
etnicima, a svi kvislinzi su u podjednakoj meri vaili za izdajnike. Balansiranje
nacionalizama podsticalo je latentnu napetost izmedju republikih vrhova i nacionalnih
intelektualaca, a raspoloenja su po zakonu spojenih sudova odmah aktivirala i
netrpeljivosti nezadovoljnog javnog mnjenja. Napetosti su se neobino jasno ispoljile
sredinom 1980-ih, kada je sa perestojkom oslabio ideoloki protisak i u ostalim evropskim
socijalistikim reimima. Treba dodati da je antifaizam u socijalizmu imao vanu
ideoloku ulogu u imunizaciji reima od kritike. Ratne antifaistike zasluge pravdale su
mirnodopske propuste. Antifaizam je bio kruna svih oslobodilakih ratova i sredinji
sadraj oslobodilake kulture seanja. Oslanjao se na dualistiku viziju rata sa odve
kruto suprotstavljenim pozitivnim i negativnim junacima. Ipak je klasna nadetnika vizija

rata ublaavala etnike sukobe, a dekretirano seanje preko bratstva-jedinstva dugo je

kosmopolitizovalo trusni prostor. Antifaizam je pravdao vlast komunista, ali i
medjunacionalnu trpeljivost. Medjutim, svaka ideoloka prenaglaenost stvara zasienost
i otpor. Erozija je poela kada je otpor postao nekanjiv. Prvi nagovetaj erozije
antifaizma u Jugoslaviji bio je protivreni spoj nacionalizma i levice jo krajem 1980-ih. U
ovoj fazi antifaizam se nije izgubio premda mu je izmenjen sadraj. Postao je suvian tek
u drugoj fazi konverzije posle pada Milosevia kada je odmah normalizovan etnokratski
liberalizam, preko spoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu
"demokratskog nacionalizma".
Jo je otvoreni sukob republikih elita, koji je godinu dana nakon viepartijskih
izbora 1991. preao u gradjanski rat, samo brutalno obelodanio istroenost jednopartijskih
obrazaca integracije vienacionalne drave u poslehladnoratovskom svetu. Razumljivo je
to se ni republiki separatizmi, a niti potonji dravni secesionizmi nisu mogli kostimirati
otvorenim iracionalnim faistikim opravdanjem, premda su neki, ak osnovni, sadraji
preuzeti iz faistikog arsenala (romantiziranje ovinizma velianjem nacionalne prolosti,
etniko ienje prostora, paravojni ovinistiki odredi, osuda anacionalnih grupa i si.).
Spski faizam primio je imperijalno unitarni, a svi ostali faizmi secesionistiki oblik. Ipak,
bi bilo pogreno ideologiju hrvatskog i slovenakog secesionizma objanjavati iskljuivo
njihovom manje ili vie razvijenom faistikom prethodnicom. Medjutim, nekontrolisani rat,
nastao iz sukoba krutih centralistikih i secesionistikih nastojanja, pokazao je da su
sadraji faistike ideologije bili pogodniji za pravdanje secesionizma nego centralizma. U
praksi, medjutim, faistoidno etniko ienje prostora bilo je u BiH i Hrvatskoj
podjednako prisutno na svim stranama.
II
Gradjanski rat u Jugoslaviji 1991-95. moe se, ako ne u celini uzronog spleta, a
ono sigurno u svom ideolokom delu, potpunije razumeti ako se ima na umu faistiko
iskustvo u Jugoslaviji iz prve polovine veka. Najznaajniji centralistiki i secesionistiki
ovinizmi iz 1990-ih imali su izmedju dva svetska rata faistiku verziju. Premda je teko
rei da su 1990-ih samo ponovljeni procesi iz 1930-ih i 1940-ih godina, ipak je raniji
faizam u nas mnogo blii savremenom stanju nego to je to sluaj sa klasinim
evropskim faizmom. Nacionalne napetosti u balkanskom prostoru nisu presekli niti bitno
ublaili dublji socijalni preokreti, pa su objanjenja na temelju skraenih istorija povrna.
Zato su u nas aktuelni politiki procesi tenje skopani sa prolou, nego to je to sluaj
sa Zapadnom Evropom?
Vrlo uopteno govorei, u Zapadnoj Evropi izmedju dva svetska rata
nacionalizam je dolazio s vrha sistema iz krugova vladajuih partija stopljenih sa
frakcijama krupnog kapitala koje su podsticale ovinizam radi ekspanzivne "prostorne
revolucije". Danas je dobar deo ovog krupnog kapitala multinacionalan. Neophodno mu
je, dodue, kao i ranije iroko evropsko i vanevropsko trite, koje sada nee biti

uznemiravano etnikim sukobima. Insistiranje na pravima manjina nije danas pomak u

kosmopolitizaciji liberalne svesti podstaknut iskrenom strepnjom od asimilacije manjina,
niti je pritisak EU na Austriju da odbaci izabranog neonacistu Hajdera 2000. godine bio
rezultat sline bojazni. Vie je re o interesu ujedinjenog kapitala za stabilnim tritem,
komunikacijama i nastavljanjem procesa ujedinjenja Evrope koji desniarske partije ne
smeju da ugroze. To naravno ne znai da je usled pomenute interesne motivacije zahtev
za pravima manjina manje napredan. Pitanje je, medjutim, koliko e na ovoj osnovi biti
trajan, odnosno nee li, sa izmenom konstelacije interesa evropskih i vanevropskih sila,
potovanje prava manjina biti rtvovano novom interesnom savezu kao to je to uinjeno
sa SFRJ?_
ovinizma, naravno, ima danas i u Zapadnoj Evropi, ali preteno stie odozdo iz
redova nezaposlenih i deklasiranih kojima smetaju zaposleni stranci i izbeglice.
Interesima monih ekonomskih grupa, bar za sada, ne odgovaraju kao ranije ovinistike
partije na vlasti. U Jugoslaviji je, govorei opet vrlo uopteno, nacionalizam i ovinizam
preteno stizao odozgo. Sve do 1980-ih godina kontrolisao ga je vrh SKJ sa snanim
nadnacionalnim vodjom. Manje ili vie dosledno potovano je naelo da svako treba
ponajpre da se bori protiv vlastitog nacionalizma. Medjunacionalni odnosi bili su relativno
podnoljivi to je bila vana osnova legitimnosti kadrovske uprave. Krupne drutvene
promene 1970-ih i 1980-ih godina nije pratila odgovarajua svest o neophodnosti izmena
u integraciji federacije. Slabljenje i iezavanje harizmatskih integrativnih sadraja (Titova
smrt, poljuljana vera u misionarstvo partije, perestrojka u SSSR-u, reformisanje
evropskog socijalizma) sve vie je nametalo potrebu, na regionalnom planu, da svako
treba da ivi od svog rada. Labavljenje federacije nisu podjednako prihvatili svi nacionalni
vrhovi, pa je jaao sukob izmedju federalnih i konfederalnih nastojanja. Ve od polovine
1980-ih nacionalizam i ovinizam slobodnije teku s vrha, razbuktavaju se i usmeravaju u
sukobu interesa osamostaljenih najpre republikih kadrovskih uprava, a kasnije dravnih
elita. Sve do prvih viestranakih izbora, uz dosta napora, republiki partijski vrhovi
obuzdavali su secesionistike struje. Neophodna, ali rizina perestrojka u SSSR-u jaala
je kurs ka nacionalnom osamostaljenju i u Jugoslaviji, a raspad lagera ga je skoro
legalizovao. Ve 1990. romantiarski nacionalizam i secesionizam prerasta u slubenu
ideologiju novih partija, ijom su manipulacijom najvetije od njih osvojile vlast. Od tada
se ovinizam poeo nekanjeno, nepredvidljivo i bez mogunosti kontrole iriti medju
nezadovoljnim slojevima zahvaenim krizom. Dakle u nas su na delu bili procesi obrnutog
smera od onih u Evropskoj Uniji.
Uvodjenjem viepartijskog sistema nain integracije jo uvek formalno postojee
savezne drave u temelju je izmenjen, a prostor za rehabilitaciju secesionistikog faizma
iz prolosti otvoren. U toj situaciji sukob imperijalnog srpskog nacionalizma i
secesionistikih nacionalizama ostalih nacija, u vakuumu iezle blokovske podele
kontinenta, otvorio je nove sukobe u kojima je obnovljeni faizam imao aktivnu ulogu. Ipak
je u novim balkanskim dravama defaizacija 1990-ih u razliitoj meri postala izlina i
nepoeljna. Kod germanofilske hrvatske politike faizam je ponajvie normalizovan.

Tudjmanov autoritarni nacionalno bonapartistiki reim svesno je tolerisao faistike

pokrete nastale na ustakoj tradiciji. Normalizacija ustatva bila je dodatna poluga
uvrenja dravne nezavisnosti. Ustaki faistiki pokret gotovo je u potpunosti
rehabilitovan, ali se ustaki simboli u slubenoj propagandi nisu koristili zbog nepoeljnog
spoljnopolitikog efekta. Mnoge hrvatske trupe su se u gradjanskom ratu borile pod
ustakim simbolima. Politika emigracija je amnestirana, a otpor prosrpskoj JNA ubrzao je
zapoeto unutarnacionalno pomirenje. U Srbiji su stupanj nacionalnog izmirenja i
nekritinost prema minulom faizmu bili nii. Sve dok je na vlasti bila levica slubeni
antifaizam i odnos prema NOP-u nije mnogo izmenjen. Desnici je manje odgovarao
tradicionalni antifaizam. Premda je kritika faistike prolosti u Hrvatskoj iezla, ipak
nije dolo do faiziranja vladajueg reima. Novi politiki kurs ka Nemakoj i Evropi nije
se mogao pravdati ustakom ideologijom. Ali, to nije bila prepreka unutranjoj
normalizaciji ustatva kao najdoslednijeg protivnika Jugoslavije. Berlinski politikolog Petra
Bok je uoila da je od svih zemalja u tranziciji hrvatsko prevladavanje prolosti bilo
ponajvie proeto nacionalizmom. Vani sadraji hrvatske propagande tokom 1990-ih bili
su bliski ustakoj ideologiji. Srbi su 1941. bili glavna smetnja hrvatskom pribliavanju
Hitlerovoj Novoj Evropi, a 1991. njenom kursu ka Evropskoj zajednici. Srbi i Jugoslavija
su, kako u NDH tako i u dananjoj Hrvatskoj, glavni javni neprijatelj. Antiboljevizam je i
danas kao i ranije podjednako vaan sastojak monolitne zamisli javnog neprijatelja (ranije
je bio u bloku sa antisemitizmom i antiliberalizmom, a danas sa pravnom dravom i
slobodnim tritem). Aktuelna slubena ocena faizma u Hrvatskoj taktiki je uskladjena
sa pronemakim spoljnopolitikim kursom. Iz javnog ivota uklonjeni su otvoreni
antifaistiki simboli (nazivi ulica, preduzea, kola i si.) koji bi podsticali antigermanska
oseanja. U ovom pogledu jo jedna okolnost je karakteristina. Ne samo to su u otporu
saveznoj armiji u prvim redovima hrvatske vojske stajale ustae iz emigracije, nego su im
se pridruili i pripadnici vie evropskih faistikih pokreta. Stvoren je medjunarodni
solidarni front slian faistikoj internacionali okupljenoj na Istonom frontu u Drugom
svetskom ratu. Premda se ne odriu antifaizma, dananjoj hrvatskoj dravi antifaizam
nije vie toliko neophodan ni u unutranjoj niti uspoljnopolitikoj politici. Preutno
prihvatanje ustatva i uklanjanje antifaistikih simbola nisu bili samo rezultat pronemake
politike, nego je NDH bila pogodna formula pravdanja secesije koja je nakon dugo
vremena dovela do dravne nezavisnosti u haotinoj rebalkanizaciji.
U Srbiji je takodje krajem 1980-ih dolo do normalizovanja imperijalnog srpskog
nacionalizma, lako komunistiki antifaizam vladajua levica u Srbiji nije osporavala kao u
Hrvatskoj, dolo je do razliitih oblika saveza levice sa nacionalistima. Srpskom ovinizmu
nedostajala je organizovana faistika prethodnica (ostaci Ljotievog pokreta bili su
gotovo beznaajni), ali je dolo do jaanja konzervativno monarhistikog etnikog
pokreta. U optem toku konverzije udesno u Srbiji javljaju se pokuaji ukljuenja etnika u
antifaizam, slino hrvatskom pokuaju prikazivanja domobrana kao netotalitarne struje
hrvatskog antifaizma. Do rata u Bosni 1992, uz manje rezerve, moda se i moglo tvrditi
da je u oivljavanju faistoidnog potencijala srpski ovinizam zaostajao za hrvatskim.

Medjutim nekontroiisani rat u BiH, organizovani genocid i progoni stanovnitva, koji su

podjednako primenjivale sve zaraene strane, dovode u sumnju prethodnu tvrdnju.
Etniko ienje prostora u praksi pravdano ovinistikim patriotizmom, u kojem nema
granice izmedju zloina i patriotskog ina, izbrisalo je razlike izmedju imperijalnog i
secesionistikog nacionalizma.
Selektivno istorijsko seanje, medjutim, nije oslabilo ve je na razliite naine i
dalje uspeno isntrumentalizovano. U ratu je istorijom pravdana nekontrolisana ratna
odmazda? Uprkos slinoj praksi, razlike izmedju domaih ovinizama jo uvek su
prisutne. Deo hrvatskog nacionalizma 1990-ih lako se faizovao zbog secesionistike
prirode i tradicionalnog pronemakog kursa, dok je srpski nacionalizam zbog rasejanosti
vlastite nacije naginjao imperijalnoj viziji drave i antigermanskom kursu formiranom na
tradiciji oba svetska rata. Za razliku od Hrvatske, sredinja srpska parola u gradjanskom
ratu 1991-95. bila je borba protiv faizma. U ratnoj srpskoj propagandi antifaizam je bio
kljuni stav, dok je ovaj sadraj hrvatska propaganda cenila kao neprikladan. Verovatno je
zbog pronemakog kursa hrvatska propaganda odustala od politike kvalifikacije koja
izaziva najee emotivno protivljenje. Samo na osnovu razliito intonirane propagande
bilo bi prebrzo zakljuiti da je odnos prema faizmu u dananjoj Jugoslaviji i Hrvatskoj u
osnovi razliit. Premda postoji krupna istorijska i dnevna taktiko-politika razilaenja,
teko je verovati da je antifaizam u Hrvatskoj u celosti iezao. Izgleda da je ratna
pometnja i mona propaganda o "ugroenom hrvatskom biu" kod irokih slojeva
poljuljala kritinost prema vlastitoj faistikoj prolosti i oslabila sposobnost razlikovanja
faizma od onog to to nije. Premda imperijalni srpski nacionalizam nije manje hegemon
od secesionistikog hrvatskog, ipak je rizik od faizacije nacionalizma bio vii u Hrvatskoj.
Ne samo otuda to je razvijeni faizam deo hrvatske nacionalne prolosti nego i zato to
su Srbi zbog vee rasejanosti na jugoslovenskom prostoru razapeti izmedju nacionalne i
jugoslovenske ideje. Osim toga, svaka levica je zainteresovana za kritiku faizma, a
desnica za njegovo ignorisanje ili neutralizaciju. U Sloveniji je bila neto drugaija
situacija. U slovenakom secesionizmu nije bilo faizacije niti romantiarskog antisrpstva,
nego je prisutna optija konzervativna kulturtregerska antijugoslovenska ideologija.
Slubeni slovenaki antikomunizam bio je pokrie secesionistikog nacionalnog kursa i
zaokreta ka Evropskoj uniji, pa je isticanje rtava komunizma bilo aktuelnije od
podseanja na slovenake rtve od austrijskog faizma.
Faizacija svih nacionalizama neobino je ubrzana sa izbijanjem rata u Bosni
1992. godine. Ogledala se u sledeem: genocid pravdan potrebom za zatitom i istotom
nacije, politika propaganda po obrascu nacionalni prijatelj - neprijatelj, demoniziranje
svakog opozicionog miljenja kao izdaje nacionalne stvari, vrlo sumnjivo ovinistiko
shvatanje patriotizma itd. U ovom sindromu vaan pokazatelj faizacije je dogma da su
najopasniji neprijatelji nacije upravo anacionalne grupe i kosmopolitski pojedinci, a tek
potom pripadnici protivnike nacije. Otpor kosmopolitizaciji i mondijalizmu neobino je
vaan katalizator faizacije i ima vezivnu ulogu kod novog faizma, kakvu je imao
antisemitizam u razvijenom faizmu.

Kako u haotinoj domaoj situaciji prepoznati faistike struje i da li je bio

mogue odvojiti zagrieni ovinizam od faizma? Danas je to tee nego ranije jer je i
nacionalizam normalizovan preko nove pozitivne krilatice "demokratski nacionalizam". U
toj atmosferi faizam lako postaje salonski. Svaka normalizacija nacionalizma slabi
kritinost prema faizmu. ak i kada ne mare za faizam, nacionalisti nisu zainteresovani
za njegovu kritiku. U politikoj propagandi, jo od tridesetih godina ovoga veka, etiketa
"faizam" uvrstila se kao najtea diskvalifikacija protivnika. Kao i u celoj Evropi i u nas je
ovaj izraz korien obilato i inflatorno. Ako je to u propagandi razumljivo, nije u nauci, koja
bi trebalo preciznije da koristi pojmove. Na drugoj strani se postavlja pitanje da li treba
menjati sadraj pojma s obzirom da se savremeni agresivni ovinizam ipak razlikuje od
klasinog faizma? Premda je svaki faizam u osnovi autoritarni nacionalizam, nije svaki
autoritarni nacionalizam i faizam. Mereno kriterijumima za prepoznavanje klasinog
faizma, samo onaj ovinizam moe se oceniti kao faistiki koji sadri rasizam,
antisemitizam, antikomunizam, zalae se za korporativno staleku viziju sitnoburoaskog
kapitalizma, a u organizacionom pogledu raspolae partijom izgradjenom na vojnom
obrascu sa oruanim partijskim trupama i harizmatskim vodjom. Prilikom korienja
pomenutog idealno-tipskog pojma razvijenog i otvorenog faizma treba voditi rauna o
tome da se faizam esto preruava i u zavisnost od konkretnih okolnosti prima osobenu
ideoloku boju i organizacioni oblik.
III
Izmena globalne epohalne svesti i meunarodnih odnosa nakon nestanka
hladnog rata izmenila je i karakter faizma. Faizam se preruava u etnokratski
liberalizam ili "sajber-faizam" (cyberfascism), svojevrsnom metapolitizacijom, tj.
skretanjem iz rasizma u zalaganje za kulturnu dominaciju. Ultraovinizam brzo se iri
internetom. Dolazi do internacionalizacije faizma, stvaranja euofaizma ili univerzalnog
nacizma. Faizam se iri posredstvom novih medija, interneta, ne trudi se vie da stvori
masovnu partiju ve se difuzno iri na vie naina. Na drugoj strani teko je rei da je
etnokratski liberalizam samo tehnika verzija faizma, jer mu nedostaje vizija "novog
poretka" koja bi zamenila liberalni sistem. To je rasizam na liberalnim osnovama (SAD
aparthejd, Juna Afrika, Tudjmanov reim), hibridna radikalna desnica. Ona zagovara
prava etnikog naroda i prava na kulturu, a ne prava gradjanina, i podstie strah od
gubitka identiteta i tradicije koje ugroava globalizacija. To je pokret oprean
multikulturalnosti i etnopluralizmu, a prihvaen je kao porodini i rodni lan liberalne
ideologije zato to je i u tradiciji liberalizma bilo etnikog imperijalizma koji je negirao
prava ostalim grupama: enama, siromanima, deci, hendikepiranima, nomadima,
"primitivnima". Orvelova misao: "Svi su ljudi jednaki, ali su neki vie jednaki od ostalih"
koriena je glavnom za definisanje totalitarizma, premda jo vie odgovara etnokratskom
liberalizmu (Griffin 2000). Front national, Lega Nord, Vlaams Blok, nemaki Republikanci,
Skandinavska partija progresa, irinovski i sline ksenofobine partije razlikuju se po

programima i tvrde da nemaju niega zajednikog sa faizmom. Etnokratski liberali su

genetski modifikovali radikalnu desnicu: na Evropu vie ne gledaju u tonu
hladnoratovskog antikomunizma kao na odbranbeni kapitalistiki bedem, ve u njoj vide
etnokulturnu zatitnu zajednicu od globalizacije i amerikanizacije. Savremeni etnocentrini
ultraovinizam nije samo iz nude prihvatio liberalno pravno oblije zbog okruenja. U
njemu su razvijena neka krajnje brutalna naela liberalizma koji se svom
socijaldarvinistikom segmentu naslanja na tradiciju radikalne desnice. Sukob izmedju
kapitalizma i socijalizma u Evropi pomera se na sukob izmedju etnokratskog liberalizma i
globalizacije.
Slom zapadnoevropskog identiteta, koji se dugo odravao na strahu od
komunistike pretnje podstakao je jaanje regionalizma i nacionalizma (Flamanski blok u
Belgiji, Severna liga u Italiji itd.). Okretanje nacionalizmu nije bilo samo golo vraanje
prolosti nego i dublja potraga za novim identitetom. U Zapadnoj Evropi iezavanje
komunistike pretnje podstaklo je regionalizam, a u bivim socijalistikim zemljama tekao
je slian proces zamene komunistikog nacionalistikim identitetom. Na Balkanu to se
odvijalo mnogo dramatinije jer je sa komunistikim ideolokim trebalo odbaciti i dravni
jugoslovenski identitet, a secesiju preimenovati u nacionalno oslobodjenje. U spletu ovih
okolnosti izvesna mera faizacije ocenjena je kao funkcionalna u procesu osamostaljenja,
a u toku gradjanskog rata (koji je opet preimenovan u oslobodilaki, odbrambeni ili
domovinski) faisti su od izdajnika postali deo patriotskih snaga.
Na Balkanu od 1990-ih faizam se oblikovao i normalizovao u optem okviru
ovinistikog romanitiarskog velianja vlastite toboe ugroene nacije, uz estoku kritiku
kosmopolitskih struja koje iznutra razaraju prirodnu zajednicu krvi i tla. U zavisnosti od
optih politikih prilika, konkretnog neprijatelja i idejnopolitike klime u Evropi, faizam
trajno ili privremeno odbacuje neke sadraje iz vlastite klasine verzije i prima druge
najee pomodne idejne primese. Iz reenog sledi da se faizam u Jugoslaviji od 1990ih ne prepoznaje po antiliberalizmu, antisemitizmu (sadraji koji se taktiki izostavljaju) niti
antikomunizmu (koji je u svojoj "peinskoj" verziji sasvim nespecifian), nego po
romantiarskom, ovinistikom genocidnom separatizmu. Najvii izvor legitimnosti
agresivnog genocida je tobonja ugroenost nacije. Nema ovinizma koji se ne pravda
odbranom i zatitom vlastite nacije. Manipulativna formula o legitimnom pravu na odbranu
medju slojevima zahvaenim krizom nekontrolisano se iri, pri emu se, naravno, gubi
svaka razlika izmedju nune odbrane i agresije.
Diferencirana i istorina ocena domaeg faizma mora razlikovati njegove tri
komponente: 1. oivljavanje i normalizacija nacionalizma naroito ispoljeno u bivim
socijalistikim reimima i traganje za novim identitetom u sklopu globalne izmene
epohalne svesti nakon nestanka hladnog rata; 2. uvek prisutni vekovima oblikovani
ovinistiki potencijal koji preteno poiva na okotalim tradicionalnim predrasudama o
stalno prisutnoj zaveri protiv vlastite nacije; 3. operativno oivljavanje ovog potencijala i
pragmatina manipulacija njime od strane vladajuih grupa. Podrobnija istraivanja mogla
bi pokazati razliiti udeo navedenih inilaca u pojedinim sredinama i razliitu razornu

snagu njihovog podudaranja. Sve dok je trajao gradjanski rat, praen mobilizatorskom
propagandom, nije se moglo aktuelizovati pitanje o odgovornosti pravih uzronika sukoba
i prateeg faistoidnog genocida. A to je bila krajnje nepromiljena, neodgovorna,
hazardna, karijeristika i uskogruda politika vrhova najveih bivih republika, a sadanjih
drava. Premda liena poluga vlasti nacionalistika inteligencija takodje nije liena
odgovornosti. Odgovornost vladajuih ne smanjuje okolnost to nisu mogle uvek
kontrolisati faistoidne ekstremiste, niti to to su se sa njima povremeno sukobljavale. Bilo
bi pogreno osudjivati paravojne faistike grupe za genocid, a preutkivati vlastodrce
koji su imali imaju monopol nad propagandom i dravnom prinudom. To bi bio privid iste
vrste kao kada bi se Drugi svetski rat objanjavao Hitlerovim somnabulizmom.
Postoji vie verzija antifaizma: liberalni, kolonijalni antifaizam (zbog koga su
zapadne sile ule u rat protiv Hitlera), odbranbeni otadbinski antifaizam SSSR-a,
ideoloki antifaizam socijalistikih reima, zatim optiji leviarski antifaizam u ijoj je
pozadini kritika njegovih kapitalistikih drutvenoekonomskih izvorita kao i antifaizam u
ijem je sreditu kritika holokausta kao rasistikog industrijskog unitavanja ljudi. Sa ovim
su povezane i razliite kulture seanja na faizam. Danas kod tumaenja genocidnih
zbivanja ima pokuaja da se zloini i krivica vlastite nacije (npr. Srebrenica iliGospi)
tretiraju kao "teret" i "sramota" na koju ne treba podseati. Ako je nacija osramoena onda
je ona opet neka vrsta rtve, a naroito je to ukoliko javnost stalno podsea na njene
masovne zloine. Pod tim pritiskom osramoeni narod pretvara se u rtvu. Svaki
konzervatizam je vrlo osetljiv na opasnost od monumentalizacije nacionalne sramote.
Neki konzervativci sa visine govore o plebejskom ekstremnom nacionalistikom
populizmu kao nacionalnoj sramoti. To je skraena kritika faizma, jer o faizmu se ne
moe govoriti kao nacionalnoj sramoti, nego kao nacionalnoj krivici i odgovornosti. Kada
se govori o naciji osramoenoj faizmom, nacija opet kao rtva izaziva saaljenje. U
trenutku kada srpskom narodu treba novo samopoimanje uvruje se obrazac porekla, u
kom se raspravlja o Srebrenici kao reaktivnom nasilju ili kao sramoti, a ne kao varvarstvu.
A ak i kada se o tome govori lako se zaboravlja da su vani idejni podstreci pomenutih
zloina u ime nacije stizali iz nacionalne prestonice. Krivino se gone samo neki zloini po
liniji komandne, a ne i idejne odgovornosti. Zato to se irenje ovinizma ne kanjava,
javlja se katkad samo stid zbog zloina kao nacionalne ljage. Tamo gde stid "svedoi o
zloinima" manja je spremnost za prevladavanjem prolosti, nego tamo gde o zloinu
govori oseaj krivice. Ovo otud to ve samo seanje na zloin stvara naroitu zajednicu
delata. Stid pokazuje nepotpunu odgovornost. Zloina se stide oni koji smatraju da je
nacionalna strategija bila valjana, ali taktika pogrena. 0 zloinu nacije kao realnoj krivici
govore oni koji dre d a j e i strategija bila katastrofalna.
0 eroziji antifaizma danas u Jugoslaviji svedoi i s vrha dozirana revizija istorije
u kojoj se kvislinko drutvo Hitlerovih saveznika na Balkanu predstavlja kao rtva, a
njihove rtve demonizuju se kao delati. Predsednik SANU, u ulozi hobi istoriara
normalizovao je ovo obrtanje perspektive. Na slian nain u Hrvatskoj je Blajburg
zamenio Jasenovac. Nacionalni identitet konstruie se opet kao zajednica rtava i

rehabilituje (martirologija Nedia i kvislinga kao komunistikih rtava). Napor da se

realnost kvislintva progna iz seanja i obznani istorijska normalnost Ljotia i Nedia
podudara se sa nastojanjem da se rtve faizma optue za novo uznemiravanje.
Komunisti su glavni krivci za trajnu prezentaciju nae saradnje sa faizmom, zato treba
obrnuti perspektivu i antifaizam optuiti kao nepotrebnu provokaciju okupatora. U
pozadini ove verzije osude antifaizma jeste neistorino i shematsko sueljavanje
herojske i dravotvorne ideje u srpskoj istoriji, tj. buntovnika upropastitelja i kompromisera
graditelja. Antifaizam se svrstava u tetan i iracionalni bunt, a kvislintvo u razumnu
nacionalnu politiku. Polazi se od pogrene teze da je Jugoslavija 1941. mogla zadrati
neutralnost poput one koju je uivala vajcarska i mirno doekati 1945. Zaboravlja se da
je komadanje Jugoslavije (sa raseljavanjem i stvaranjem etniki istih teritorija) bilo u
planu nacistike Nove Evrope pre aprila 1941.
Najnovija relativizacija antifaizma ogleda se i u irenju ideologije o nultom asu,
tj. novom poetku i autentinoj istoriji koja toboe poinje od oktobra 2000. Nova revizija
istorije nije izmenila samo vizije delata i rtava nego intronizovala subjekte nove
revolucije: vie to nisu antifaisti nego antikomunisti svih boja (od faistikih do liberalnih).
Danas je preko prohodnog antikomunizma najzgodnije diskreditovati "mondijaliste i
internacionaliste" koji razbijaju homogenost nacije. Napokon je stigla normalnost, ali jo
ima usijanih glava koje opominjuna Srebrenicu i Vukovar. Konzervativci trae nacionalno
pomirenje i podvlae kontinuitet spoja pravoslavne i dravne tradicije, koji isti od
negativnih seanja i "moralnih toljaga" i istie neprekinutu normalnost "kulturne nacije"
neoptereene suvinim seanjima. I kod savremene vlasti u Jugoslaviji primetna je
klerikalizacija i "demondijalizacija" nultog asa. Slino M. Spalajkoviu, koji je u uskrnjem
broju "Srpskog naroda" 1943. po ugledu na Alfreda Rozenberga pisao d a j e medjuratna
Jugoslavija kao "deo internacionalne mitologije XX veka" bila "raspadanje srpske narodne
due" i "prekid srpskog narodnog mita, sa kojim je nastala zamrlost i neplodnost u
srpskom narodu", predsednik SR Jugoslavije ponavlja da je itava polovina stolea od
1945-2000. bila neautentina i da se nacionalna istorija 2000. nastavlja na
prekomunistiku 1941. godinu. Kod oktroisanja nultog asa konzervativci briu iz
nacionalne istorije jugoslovensko iskustvo i socijalistiki totalitarizam jer su strani
nacionalnom biu. U konzervativnomprekrajanju istorije antifaizam, shvaen gotovo
iskljuivo kao komunistiko ideoloki instrument, redovno je na udaru. Treba li uopte
pominjati da hilandarski identitet nije spojiv sa antifaizmom. Antifaizam jeste gotovo
pola stolea bio sastojak komunistike ideologije, ali i vana osnova zajednikog
identiteta jugoslovenskih naroda i realni oslonac njihovog suivota u miru. Upravo zato se
konzervativci danas trude da u borbi protiv ostataka ovih ideja najpre relativizuju
antifaizam koji nije homogenizovao nego cepao naciju na faiste i antifaiste. Posleratna
defaizacija (koja se odvijala u celoj Evropi) osudjuje se kao obraun sa istinskim
patriotima. Ova prerada dalje prolosti podudara se sa prevladavanjem blie. Srpski
konzervativci strepe da Srebrenica ne ostane trajna stigma nacije pa tee da je svedu na
pojedinaan dodadjaj, a ne na genocidni "slom civilizacije" istekao iz razjarenog

nacionalnog bia. Kritiari nacionalizma, s druge strane, upozoravaju da se normalnost ne

stvara iznudjenim samopomirenjem ve otvorenim neinstrumentalnim ophodjenjem sa
prolou. Zato bi trajno ukljuivanje Srebrenice i Gospia i Pakrake poljane kao
opomena u srpski i hrvatski identitet i kulturu seanja moglo da sprei razvoj faizma, ali i
da bude oruje protiv nastojanja konzervativaca da se podvue crta i zaborave senke
prolosti. Dakle, uzor novoj antifaistikoj kulturi seanja ne treba da bude vaingtonski
spomenik palim Amerikancima u vijetnamskom ratu, nego berlinski Holokaust spomenik
rtvama nemakih zloina.
Sve dok se ne steknu uslovi da se pored politiara naredbodavaca na
odgovornost pozove i ovinistika inteligencija kritika domaeg faizma e ostati verbalna.
Selektivna lista zloinaca Medjunarodnog suda u Hagu ima vie funkciju psiholokog
rastereenja i novog balansiranja faizama na prostoru bive Jugoslavije. Teko je
oekivati temeljniju defaizaciju u optim okolnostima normalizovanog (demokratskog)
nacionalizma, koji stvara okvir za organizovani zaborav ovinizma i faizma. Bez
radikalne kritike nacionalizma, antifaizam ostaje na apologetskom stupnju jer
nezadovoljstvo i mrnju podvlaenih kanalie u pravcu koji oslobadja odgovorne politike
grupe i hukaku inteligenciju za obnovljeni faizam. U tom sklopu su bespomoni
antifaizam i povrna defaizacija svedeni na obrazac: Dat veniam corvis, vexat censura
columbas (Gavranovima se prata, a golubovi se stavljaju na muke).

Literatura:
Griffin, Roger (2000): 'Interregnum or Endgame? The Radical Right in the "Post-fascist"
Era', The Journal of Political Ideologies (July 2000).
Hall, lan/Perrault, Magali (2000) The Re-Austrianisation of Central Europe? Assessing the
potential of the "New" far right after Haider, Central Europe Review, Vol 2, No 13, 3 April 2000.
Schauschitz, Attila (1998): Vergangenheitsbewltigung in Ungarn. Dossier und Analyse,
Leviathan, Sonderheft 18/1998.

2. 0 konverziji i samorazumevanju jugoslovenske

humanistike inteligencije*
Sve dok traju interesi i strasti XX veka trajae i sporovi oko socijalistike
prolosti, a moda e istoriari misli o drutvu tek za nekoliko decenija moi jasnije uoiti
koliko je XX stolee u idejnom pogledu bilo duboko pocepano linijom fronta oko koje su se
intelektualci sporili, a podvajale drave, drutva, porodice, prijatelji. Snaga jo uvek
strasnog angamana zamagljuje uoavanje slinosti izmedju dananje situacije i one iz
npr. renesanse i reformacije ili velikih verskih ratova, kada su miljenja i stavovi dovodjeni
do iskljuivosti - biti ili ne biti. U sreditu idejnih sukoba krajem XX veka ponovo je
dospeo komunizam, ali sada u obliku prolosti i identitetahumanistike inteligencije u
socijalizmu. Otvaraju se pitanja: 1. racionalnog pristajanja uz socijalizam i zavodljivosti
emancipatorske ideje marksizma; 2. otpora autoritarnom nametanju njegove slubene
verzije. Ako se XX vek zavrio 1989. onda je XXI vek posmatran sa stanovita idejnog
angamana poeo masovnim renegatstvom od socijalizma i marksizma, koji je kod
inteligencije primio neskriveni oblik konverzije kao prenaglaenog, ali nepriznatog
pokajanja. Prilino je obeshrabrujue d a j e posle sloma realsocijalizma samo papa, jedina
od linosti sa medjunarodnim uticajem, jasno rekao da ima neto bolje od kapitalizma.
Usamljenost papine ocene ne moe se razumeti ako se nema na umu snaga epohalne
konverzije iz marksizma u antimarksizam. Rukavci opteg toka konverzije (ija je blaa
verzija revizionizam) su razliito duboki i neravnomerni: u Francuskoj su npr. izraeniji
nego u SR Nemakoj, a najdramatinije su tekli u bivim socijalistikim reimima.
Konverzija jugoslovenske inteligencije poela je, dodue, jo pre uvodjenja viepartijskog
sistema, ali je masovno renegatstvo nastupilo tek sa raspadom zemlje i izmenom odnosa
politikih snaga. Motivi zaokreta bili su vrlo raznorodni. U SR Nemakoj je Historikerstreit
bio viesmerna reakcija na levo liberalnu saglasnost o ustavnom patriotizmu, ali i na
levicu, u obliku novog izjednaavanja Auvica i gulaga. U Francuskoj je Crna knjiga
komunizma bila ak trostruki napad: na socijalnu tradiciju Francuske revolucije,
antifaizam resistance i na KPF. Na slian nain je i u raznim delovima bive SFRJ
antitotalitarna konverzija u izvornom obliku bila raznorodna: uperena protiv
jugoslovenstva, komunistikog internacionalizma ili politikog monizma. Nakon raspada
SFRJ postupno se uvruje antimarksistika i nemarksistika usmerenost inteligencije i
idejno osmiljava. Ovaj proces tekao je donekle sporije u SR Jugoslaviji nego u bivim
delovima SFRJ. Oslobadjanje od marksizma bilo je daleko vie drutvenopolitiki nego
unutarnauni dogadjaj. Marksizam nije preispitivan u naunoj raspravi ve je kroz politike
* Ovaj odeljak je neznatno dopunjeno saoptenje podneto na naunom skupu "Socijalnoekonomske promene u Srbiji/Jugoslaviji: perspektive i ogranienja" u Beogradu 2. i 3. marta 2001.
godine. Objavljeno je u zborniku "Revolucija i poredak" - 0 dinamici pramena u Srbiji, IFDT, Beograd
2001.

sukobe diskreditovan. Uticaj okruenja i medjunacionaini sukobi podsticali su

samorastvaranje marksizma, tj. preusmeravanje sa klasnih na nacionalne interese, od
diktature proletarijata ka viziji proceduralne demokratije, od socijalistike solidarnosti ka
liberalnoj "trinoj pravdi". Osobenost prelaza ka novoj epohalnoj svesti ne sme biti
potisnuta niti ostati lepa mrlja u razvoju misli o drutvu. Nagli i viestruko konfliktni
zaokret udesno neposredno je vidljiv u jaanju religije i nacionalizma, a posredno, u
raznovrsnim demonizacijama prosvetiteljskog nasledja i osporavanja modernizacije. Ovaj
zaokret, a pre svega njegovo pravdanje, nije dovoljno samo konstatovati nego bar
donekle objasniti. U ovom odeljku trebalo bi pokazati: a) opte karakteristine sadraje
samorazumevanja humanistikih intelektulaca koji su iz temelja izmenili svoje
idejnopolitiko uverenje (ista konverzija); b) obrazac umerenog revizionizma u srpskoj i
hrvatskoj istoriografiji (B. Petranovi, D. Bilandi); c) izmenu ocene socijalizma kod
renacionalizovane i antitotalitarne srpske istoriografije 1990-ih godina.
Po sebi se razume da se u promene ne moe ulaziti bez inteligencije koja nije
kadra da se menja. Kakve promene, medjutim, obeava inteligencija koja odve brzo
menja uverenja? Na koji nain se menjala jugoslovenska stvaralaka humanistika
inteligencija u poslednjih desetak godina i kako je videla vlastitu ulogu? Periodini talasi
konvertiranja otvaraju pitanje ponaanja intelektualaca u krizi. Kako intelektualci, koji su iz
temelje izmenili uverenja, pravdaju zaokret? Vrlo uopteno govorei u njihovom
samorazumevanju prevladavaju dve osnovne teme: a) vidjenje sebe kao rtve; i b)
uverenje o neprekinutom vlastitom disidentskom statusu i postojanom idejnom
kontinuitetu.
Ovi sadraji najee odudaraju od realnosti i vidjenja drugih i stvaraju kod
inteligencije naroitu vrstu iskrivljene svesti o vlastitom osvedoenom i dokazanom
doslednom idejnom razvoju. Da je liena racionalizacije, ova manje ili vie oseajna
komponenta opredeljenja (ranija vezanost za marksizam, a danas za nacionalizam i
antitotalitarizam), koja je u periodima kriza duboko proivljavana, bi, naroito stvaralaku
inteligenciju, odvela dubokim unutranjim lomovima usled potrebe poricanja ranijih
uverenja u zapisanim radovima (npr. doktorati i knjige o marksizmu i samoupravljanju kod
novih nemarksista ili antimarksista). Brutalna stvarnost podeljene biografije zato se manje
ili vie svesno pokriva novom samosveu. U psiholokom pogledu nova iskrivljena
samosvest, obezbedjujui nuno samopotovanje, zamagljava realni diskontinuitet,
zaokrete i pocepanu biografiju, ali takodje ne manjom snagom, zbog odsustva
samokritinosti prema vlastitoj misli, utie negativno na stvaralatvo.

2.1. Pojam konverzije i pristup

Pojam potie iz teologije, gde se povratak od greha vrlini naziva konverzijom.
Najee se pod ovim podrazumeva prelaz iz nevernitva istinskoj veri, ili povratak
izmatika i jeretika Rimokatolikoj crkvi. Dugo su se konvertitima, ili radikalnim
disidentima, u misli o politici nazivali samo uticajni "otrenjeni komunisti" (Djilas,

Kolakovski, Fire) koji su svojim zaokretom mogli delovati kao "virus" koji nagriza
homogenost i ubrzava rasulo komunistike ideologije. Od 1990-ih konverzija inteligencije
postaje masovna. Dubina i karakter konverzije razlikuju se s obzirom na obim i nain
promene razliitih slojeva minule istorijske svesti.
Nije uvek jasna ni primena pojma konverzija: najee je dijagnostika, katkad
analitika, a sree se i upotreba u normativnom sklopu. Ovde se o konverziji govori u sva
tri smisla. U dijagnostikom smislu najpre se prepoznaje odstupanje od ranijih gledanja, u
analitikom se pokuavaju objasniti zaokreti, a u normativnom smislu pokuae se se
proceniti funkcionalnost konverzije kod dubljih drutvenih promena, i oceniti odstupanja
od nekih prihvaeni hnaunih vrednosti kao to su: integritet, intelektualno potenje,
organizovani skepticizam i nelinost. R. Merton je pisao da su oseanja ugradjena u
nauni etos nespojiva s oseanjima na kojima su utemeljene druge drutvene ustanove
(Cit. prema Mili 1995, 126). Dok veina ustanova zahteva bezuslovnu veru, ustanova
nauke ini skepticizam vrlinom. Mogu li vansaznajne strasti biti spojive sa pomenutim
Mertonovim naelom? Teko, jer svaka politizacija nuno namee manihejsko miljenje, a
nijanse i paradokse osudjuje kao kolebljivost ili izdaju.
Pojam konverzije moda je preirok, jer se njime obuhvata iroka skala zaokreta
razliite prirode (promena verskog, klasnog ili nacionalnog opredeljenja). Ovde se pod
konverzijom podrazumeva duboka i korenita promena svetovnog idejnopolitikog
opredeljenja. Treba odvajati linu od ue ili ire grupne konverzije, kao i konverzije
razliitog trajanja (od privremenih lokalnih preokreta do izmene globalne epohalne svesti).
Kod konverzije stvaralake humanistike inteligencije nuno je razdvajati njene razliite
dimenzije, drutvene nosioce, funkcije i interesne sklopove koji je odravaju. Treba
odvajati izvrtanje injenica, od njihovog drugaijeg akcentovanja, negiranje od
preutkivanja i relativizovanja senki prolosti, deliminu od radikalne konverzije. Utilitarni
motivi nisu jedini. Ne treba zaboraviti da je deo inteligencije izmenio uverenja iskreno
zaokupljen stradanjem vlastite nacije, a u ime neutilitarne apstraktne pravde. Konverzija
se najee odvija u krizi, a to je kriza akutnija, opredeljenje je strasnije, pa su i zaokreti
vei. Pre toga treba napustiti afektivnu neutralnost kao nauna normu, jer ova slabi snagu
angamana. Glorifikacija i demonizacija podjednako su liene distance. Kritikujui
konvertitu A. Kestlera (Koestler) na berlinskom "Kongresu za kulturnu slobodu" 1950.
svetenik A. Grime (Grimme) je primetio: "U sebi se nikada od stvari nije odvojio onaj ko
danas arko porie ono to je ranije, isto tako arko, prihvatao".
Radikalna i nagla konverzija je upadljiva crta politike kulture istonoevropskih
zemalja na prelazu iz socijalizma u kapitalizam. Ona ima sloenu funkciju. Istovremeno je
mehanizam vertikalne pokretljivosti, obrazac sticanja iosiguranje linog identiteta i
samopotovanja i nain raskida sa nepopularnom prolou koji olakava stvaranje nove
biografije. Prisutna je na svim nivoima drutvene strukture: kod obinih gradjana-biraa,
kod reproduktivne i stvaralake inteligencije. Konverzija je ponaanje u krizi, a to je kriza
akutnija, opredeljenje je strasnije, pa su i zaokreti izgledniji. U ratnom politikom reniku
konverzija nije samo gola promena opredeljenja, nego je sinonim izdaje. U intelektualnim

krugovima promena opredeljenja nije u praktinom pogledu rizina, ali je ne manje

dramatina.
Veza opredeljenja i naune misli jo je sloenija i posredovana nizom inilaca.
Sam postupak tumaenja zaokreta kod opredeljenja takodje je vieslojan. Ovde bi trebalo
pokazati samo uticaj nekih inilaca: (1) globalnu izmenu epohalne svesti i njenih kljunih
vrednosti; (2) karakteristine sadraja samorazumevanja intelektualaca konvertita.

2. 2. Opti epohalni inioci

Izmena epohalne svesti krajem XX veka kod stvaralake inteligencije uslovila je
snanu promenu opredeljenja. Opti zaokret u svetu udesno, od marksizma ka
antimarksizmu, praen je u Istonoj Evropi normalizacijom nacionalizma i antikomunizma,
a kod bivih marksista dodatno je pojaan renegatskim arom. U globalnim okvirima
promenu epohalne svesti obeleava kraj hladnog rata, ekspanzija poslefordistikog
kapitalizma, ubrzana globalizacija i postmodernistiko miljenje. U njihovom
medjudelovanju izmenjeno je poimanje odnosa slobode i jednakosti, oslabljeni su
antikolonijalizam i antiimperijalizam (vane osnove legitimnosti socijalizma), smanjen je
znaaj utopije, a indivudualna gradjanska prava potisnula su klasnu pravdu. Sve to je
izazvalo i normalizovalo masovnu konverziju inteligencije i snano pomeranje politikog
spektra udesno.
Uprkos uvaavanju uticaja drutvenih potresa na opredeljenje, treba praviti
razliku izmedju konverzije u nauci i konverzije u politici. Kod stvaralake inteligencije
opredeljenje je vie rezultat intenzivnog samorazmiljanja, a manje spontano otvoreno
poistoveivanje sa interesima irih grupa. M. Veber je kod naunika uoio presudnu ulogu
vrednosnih ideja kao odluujui inilac u postavljanju problema kojim se konstituie
predmet istraivanja. U nauci se ne naputa samo poeljna vizija drutva, ve i teorijski i
metodoloki aparat koji je usavravan decenijama i proveravan u istraivanju drutvenih
protivrenosti. Politiari konvertiti nisu obavezni minulom opredeljenju kao to su naunici.
Naputajui marksizam naunici su manje ili vie korenito odbacivali vrednosti na kojima
je poivalo minulo shvatanje determinizma i istraivakih prioriteta i okretali se
dijametralno suprotnim teorijskim orijentacijama. Relativizacija nauke manje je razumljiva
od relativizacija politike (ovde je re o korenitim zaokretima iz marksizma u zagrieni
antimarksizam, a ne o nunom sazrevanju i korigovanju ranijih gledanja to je u nauci
prirodno i poeljno). Verovatno je brzinu i masovnost ove konverzije olakavala i
neukorenjenost inteligencije u radniku klasu ije je interese pravdala (nedostatak
organske komunistike inteligencije). S druge strane, moe se postaviti pitanje da li je
konverzija odista bila masovna kao to izgleda, ako se uzme u obzir da je
samorazumevanje kod mnogih bivih marksista moglo biti samoobmana?
Svaka prenaglaena strast trai teorije podesne da je zadovolje. Najbolje je
zadovoljavaju iskljuive teorije koje ne kritikuju minuli reim vieslojno (tj ne razdvaju npr.
autoritarne od neautoritarnih, modernizacijske od stagnantnih segmenata), nego paualno

demoniziraju. Vieslojna ocena socijalizma oslanja se na sloene pojmove (autoritarna

modernizacija, harizma razuma, oslobodilaka politika kultura), a paualna na udobnije
polarne i jednoznane suprotnosti (otvoreno-zatvoreno drutvo, demokratija-totalitarizam i
si.). Opti utisak je da jugoslovenska stvaralaka humanistika inteligencija uglavnom nije
nadrasla domau politiku kulturu, koja je razapeta izmedju glorifikacije savremenosti i
demonizacije prolosti (tekui demokratski nacionalizam ili liberalizam protiv totalitarnog
socijalizma). Zato je druga strana i kod konverzije bilo solunatvo, tj. uverenost da jedino
stradanje i oslobodilaki uinak kvalifikuju subjekta za donoenje spasenja. Stradanje je u
politici najubedljiviji vid osvedoavanja, a u nauci je takodje iluzija o kontinuitetu vlastite
biografije, bez reza, garantija nadmoi saznajne pozicije. Dodue, opredeljenje proeto
strastima snanije je od onoga koje poiva na hladnoj odmerenosti, ali je u isto vreme
kolebljivije i pristrasnije. Izlaz iz najee potisnute traume nepriznate konverzije nije
ispovedanje, niti priznavanje greha marksistike prolosti. Samo vieslojno sagledavanje
prolosti i aktualne epohalne svesti i diferencirane ocene istorijske funkcionalnosti njihovih
razliitih komponenti, mogu sauvati intelektualce od strasti hilijazma i razoarenja.
Glorifikacija sadanjice i demonizacija prolosti obezbedjuju prolazni identitet, a
iskljuivosti gone naunike u novu krizu samorazumevanja.

2. 3. Karakteristini sadraji samorazumevanja konvertita

Da li je konvertiranje odvanost ili slabost, pomodnost ili imperativ vremena bolje
e se odgovoriti ukoliko se razmotri samopoimanje konvertita. Kakav god odgovor bio, ne
moe se svesti na problem iskrivljene ili "nesrene samosvesti". Odnos seanja i
konvertiranja prilino je sloen zbog razliitih oblika svakodnevnog "prisustva prolog" i
njihovog uticaja na individualnu i kolektivnu viziju prolosti. Re je o sloenim procesima u
kojima se individualna i kolektivna seanja uzajamno formiraju. Sveopta relativizacija
istorijske svesti nakon uruavanja socijalizma u Evropi razotkrila je "otvorenu istoriju".
Brojni sadraji iznova protumaeni i povezivani stvaraju sliku istorije koja je promenljiva i
nije legenda. Istorija liena partijskog monopola javlja se kao rezultat "procesa
permanentne refiguracije" znaenja u kojima se formiraju seanja i zaboravi. Istorija se
manje poima kao odraz prolih zbivanja ve kao konstrukcija prolog, a u novoj
nepreglednosti raste potreba za novim identitetom renegata kao pribeitem od
nesigurnosti.
Identitet kao osnova samosvesti stvara se poistoveivanjem sa odredjenom
grupom, ali i preko protivljenja konkurentskoj grupi ili ideji (antikapitalistiki,
antikomunistiki ili antitotalitarni intelektualci). Svako naputanje starog identiteta, naroito
ukoliko nije utilitarno ili pomodno, trai racionalizaciju. Samorazumevanje konverzije
jugoslovenske inteligencije oslanja se na sledea dva glavna obrasca.

2. 3. 1. RETORIKA RTVE

Veina renegata trudi se da sebe prikae kao rtvu minulog opredeljenja (od
zablude do nasilja). Monopol na rtvu ne nosi samo politiku nego i saznajnu prednost.
Naime, kada se neko uspeno predstavi kao rtva, on u sklopu rasprave stie moralno
hermeneutiko preimustvo, ukoliko imalo polae pravo na vlastiti privilegovani
gnoseoloki poloaj. Ova prenaglaena retorika rtve (Muenkler/Fischer 2000) stvara
razliite iskljuivosti: od linog, u frojdovskom smislu "destruktivnog povrataka potisnute
osvete", do politiki instrumentalizovanog statusa koji prua dobit. Gotovo da ne treba
podseati da naroita vrsta poimanja samog sebe kao rtve kod politikih vodja stvara
mesijansko oseanje izbavitelja. Naime, iezava granica izmedju iskrenog doivljaja
gnoseolokog preimustva (ja znam najbolje jer sam stradao od istog od ega vas
spasavam), i instrumentalnog sugeriranja podvlaenima vlastite harizme rtve. To je
rodno tie mesijanstva i hilijazma kao oblika manje ili vie "normalne" pretenzija ka
oslobodjenju i vodjenju naroda, a koju po sebi legitimie osvedoeno trpljenje o kom se
ne da raspravljati. Tamo gde su zatvor ili progon najbolja kvalifikacija za bavljenje
politikom, u sreditu politike kulture je rtva koja se sveti i trai naknadu.
Sa stanovita politike kulture manje je vana psiholoka potreba preobraenih
da se predstave kao rtve. Vanije je to, da, ukoliko se svima prizna status rtve, nestaju
delati. To je npr. bila posledica hegemone pasivne semantike "rtve rata i nasilja" u
poslefaistikoj Nemakoj (Muenkler/Fischer 2000) ili sintagme "rtve komunizma" u
poslesocijalistikim druvima, naroito kada je trebalo potisnuti svesno ili nesvesno
vlastitu prolost. Antinacizam i antikomunizam najee se javljaju u obliku prohodnog
antitotalitarizma, a svaka ocena minulog reima kao totalitarnog bar implicitno
podrazumeva da je ocenjiva bio rtva. Retko e ko rei da je iveo u lagodnom
totalitarizmu. Svaka rtva polae pravo na naknadu, ali se pre toga mora rtvovanje
politizovati i instrumentalizovati. Antitotalitarni intelektualci moraju najpre sebe, a potom i
pristalice, ubediti da su bili rtve. Priznato rtvovanje im obezbedjuje ak i kvalitet
osvedoenih izbavitelja. Ako se nekome prizna status rtve, priznaje mu se i spremnost
na rizik, to ga direktno kvalifikuje za politiko vodjstvo na temelju stradalnike harizme.
Medjutim, da bi rtva mogla da polae pravo na naknadu prethodno mora izmeniti
opredeljenje.
Svako naputanje starog identiteta trai racionalizaciju. U sreditu svake
epohalne svesti su rtve za ije se oslobodjenje nosioci svesti zalau ili ije uspomene
slave kao okosnicu vlastite institucionalne ili idejne homogenizacije. U Evropi 1960-ih
marksizam je dominirao i kod inteligencije kapitalistikih zemalja sa vlastitim vidjenjem
ugnjetenih grupa: radnika klasa, podjarmljeni Trei svet, obojeni i skupne rtve faizma.
Ve u narednoj deceniji rtve se menjaju: u SR Nemakoj Jevreji potiskuju radniki
pokret, a u Francuskoj rtve kolonijalizma potiskuju socijalistiki disidenti. Krajem XX veka
u Istonoj Evropi ustoliena je nacija kao rtva "pogubnog" marksistikog
internacionalizma, a u Zapadnoj Evropi globalizacija izdvaja prava ugroenih manjina. U

teorijama o faizmu krupni kapital prestaje da biva skriveni delat, potiskuje ga nacionalni
mentalitet (Goldhagen debata), a u debatama oko totalitarnog socijalizma u sreditu
kritike nije svevlasna birokratija ni partija, ve totalitarna usreiteljska utopija (debata oko
Crne knjige komunizma). Isticanje novih rtava povezano je sa novim globalnim
idejnopolitikim prioritetima, a u saznajnom pogledu pokazatelj je relativizma.
U najoptijem smislu rtva podrazumeva odricanje od neega (slobode, obilja)
koje moe ii ak do odricanja od ivota. rtva moe oznaavati i bespomono trpljenje
strane sile, npr. rtva zloina, bolesti ili neizbene sudbine. Nevina rtva osudjena je na
pasivno trpljenje, koje je samim tim nelegitimno, pa je ve u pojmu nagovetena
pretenzija ka odteti. R. Kozelek (Koselleck) tvrdi da je npr. kod Nemaca sve do 1945.
ovajpojam oznaavao aktivno rtvovanje za neto, ali ve od 1950-ih pojam se menja.
Pojam rtve postaje pasivan, svi se predstavljaju kao rtve faizma iako su se ranije
rtvovali za Nemaku. Ovoj lakoj transformaciji nije bilo potrebno politiko posredovanje.
Danas se svi oseaju kao rtve nacizma to naravno nema veze sa stvarnou Treeg
Rajha. rtva se osamostaljuje od namera i postaje posledica nenameravanog lanca
sudbine, fatalizma, neto poput "saobraajne rtve". Slinim postupkom i dojueranji
komunisti i marksisti proglaavaju se rtvama socijalizma.
U poslesocijalistikoj politikoj kulturi iroko je rasprostranjeno miljenje da je
minulo doba bilo u stvari period totalitarnog nasilja iterora. Ove epsko-moralne vizije
manje odraavaju sutinu socijalistikog drutva, a vie kulturu seanja na socijalizam
koju nameu konvertiti koji su uspeno pribavili harizmu rtve. U emu je smisao ovakve
slike istorije krajem XX veka, i kojoj etici slue? Nije cilj selektivnog seanja pre svega
iskrivljavanje stvarnosti, niti obmana, koliko napor da se objasni ono to se ne eli na
racionalan nain objasniti. Nove antikomuniste, naime, treba osloboditi obaveze da
sagledaju vlastitu biografiju. Treba ih osloboditi krivice za aktivnost u minulom sistemu. U
poslekomunistikoj martirologiji dananjih antikomunista, oni i njihov narod predstavljeni
su kao nedune rtve komunizma i njegove totalitarne utopije, kataklizme protiv koje su
bili bespomoni (Barbu, 2000). Jaanje svesti o vlastitom stradanju manje ili vie svesno
uvruje "legitimni osvetniki" teorijski potencijal, koji iziskuje demonizaciju svih pojava
koje su povezane sa vizijom sopstvenog delata. Oseaj rtve iskrivljuje saznajnu
perspektivu i stvara nesvesnu osvetu u obliku globalne demonizacije prolosti, da bi se
zamaglila i preradila lina biografija.
Retorika o rtvi totalitarizma rairena je ne samo zato to se pojedinac u
atomizovanom poslesocijalistikom svetu osea socijalno nezatienim, nego vie otuda
to mu prua razliite mogunosti da naknadi tobonje trpljenje. Naknade nisu samo
direktne materijalne, ve i one druge vrste u obliku moralnog samouzdizanja iznad drugih.
rtva je moralno ista, pa je kao nekorumptivna kvalifikovana za politiku vie od drugih.
Zbog toga se lako prihvata kao oslobodilac, a jo lake se kasnije pretvara u delata.
Prelazi izmedju pomenutih uloga neosetni su, naroito u drutvima sa nerazvijenom
konstitucionalnom tradicijom, gde se politika vie poima kao trajni poziv spasenja, a
manje kao prolazni biznis. Gotovo da nema niega udnog u tome to se rtva (ratna,

zatvorska) najlake legitimie patnjom i odrava kao doivotni oslobodilac, jer je njeno
odricanje provereno, pa stie gotovo biblijsku harizmu stradalnika koja moe odvesti do
neprikosnovenosti, nedodirljivosti ili bar do pojaane otpornosti prema kritici (tee moe
pogreiti onaj koji se dokazao da je kadar da bude rtva, a i kad pogrei tee ga je
moralno srozati). Uz sve reeno, kod konvertita je pribavljanje kvaliteta rtve i uslov
iskupljenja. Ako je jo ovaj uslov egzistencijalne prirode lako je pojmiti strasti koje prate
borbu oko sticanja statusa rtve.
Sredstva za sticanje oreola rtve su razliita. Ono to je ranije bila crkva danas
su mediji kao najvaniji preduzimai rtvi (Hertfiled/Carsten 2000, S. 350). Treba dospeti
do medija jer oni pripremaju, oblikuju i prikazuju rtve. Ono to je ranije radio svetenik,
pripremajui rtvu za obred, danas ine intelektualci i novinari kao posrednici u
snabdevanju rtve smislom. Dok je svetenika krvava rtva bila realna, publicistiki
preduzimai rtvi barataju semantikim operacijama. Oni ne ubijaju nego govore o rtvi.
Medjutim, i ovaj govor moe pripremati realne krvave rtve kao to je bilo u Jugoslaviji
1991-95, kada su sve zavadjene nacije na vreme bile snabdevene idejno osmiljenom
harizmom rtve od strane vlastite inteligencije. Ubediti naciju da je rtva prvi je korak ka
njenoj mobilizaciji za traenjem odtete i osvete, a svest o vlastitom udelu u nesrei koja
ih je snala po pravilu je odsutna. Psihijatri govore o "izabranoj traumi" kada stradalnike
grupe ne mogu da oale gubitke ili da se oslobode oseanja ponienosti, pa prenose na
potomke slike samih sebe kao rtava i vizije ugnjetakih delata (Volkan, Kecmanovi).
Neobradjena trauma pretvara se u obavezu na osvetu, a ovaj oseajni potencijal krije
nesluene potencijale nacionalistike politizacije i mobilizacije.
Ritual aljenja rtve takodje se izmenio. Oplakivanjem rtvi nova
antikomunistika inteligencija ali kako sebe, tako i vlastitu nesrenu istoriju, demonizujui
druge. Kao knjievni rod poslesocijalistiki antikomunizam ima oblik tubalice (Barbu
2000, S. 22). Oplakuje se, ali se uva od pripovedanja (naroito onog o vlastitom
sudelovanju). Uobiajeno je da mrtvog oplakuje profesionalna narikaa koja nije oseajno
vezana za mrtvaca. One se mogu pozvati na odgovornost samo ukoliko su malo revnosti
ispoljile, dok iskrenost njihovih oseanja nikoga ne zanima. Pripovedanje, pak, trai
objanjavanje, svedoke i priznanje da se tamo bilo i da se preuzima deo odgovornosti.
Savremene tobonje rtve politike to izbegavaju. Danas je unosno biti rtva, kada rtva
vie nije neposredno egzistencijalno ugroena kao ranije kada je ubijana. Danas je rtva
postala virtuelna i stekla prednost u konkurenciji oko raspodele razliitih privilegija. Otud
konkurencija i u sticanju statusa rtve. Biti priznat kao rtva, znai obezbediti strateki
prioritet u drutvenopolitikoj raspodeli ugleda, moi, a time i bogatstva. Status
osvedoene rtva obezbedjuje naroitu vrstu drutvenopriznatog identiteta.
Medjutim istinske rtve ipak se razlikuju od umiljenih. Biti uistinu spreman na
rtvovanje znai pokazati s jedne strane, spremnost na rizik, a s druge, podneti rizik ne
koristiti za sticanje monopola bilo koje vrste. Tome nasuprot, najudobnije je ex post facto
martiroloki preradjivati prolost. Kada zbivanja minu teko se prepoznaju rtve, jer se
naknadno svi predstavljaju i oseaju kao rtve. Ali rtve ne moraju biti vidljive ni u situaciji

kada su patnja i trpljenje oigledni. Ovo stoga to istinska rtva ne polae pravo na
obeteenje. To nisu samo pojedinci koji su se protivili vladajuem reimu (jer je na ovim
prostorima tamnica uvek bila najpouzanije osvedoavanje politike harizme) ve pre oni
koji, na osnovu osvedoavanja zbog prihvatanja rizika, nisu kasnije polagali pravo na
oslobodilaki monopol bilo koje vrste. Drugim reima, da bi rtva bila realna (u smislu
nepovratnog uloga) nije dovoljna samo patnja nego i odsustvo solunaenja. U nauci je
rizik od pristrasnosti koje nose iskuenja ove vrste vei nego u politici. Saznajna
pretenzija politizovanog humanistikog intelektualca analogna je svevlasnom vodji koji je
takodje nekada bio spreman na rtvu. Svaku rtvu banalizuje pretenzija za obeteenjem,
a intelektualca pozivanje na neintelektualne zasluge. Retko koja konverzija nije skopana
sa solunatvom. Kao to istinsko rtvovanje ne trai obeteenje, tako se i inteligencija
mora uvati od konvertitskog kompleksa rtve, tj. polaganje pretenzije na gnoseoloki
monopol kako zbog realnog tako i tobonjeg stradanja.
2 . 3 . 2 . ILUZIJA O NEPREKINUTOM KONTININUITETU VLASTITOG OPREDELJENJA

Ovaj sadraj samorazumevanja sindromski je vezan sa retorikom rtve.

Intelektualci su kao i drugi zavisni od trita jer prodaju radnu snagu. Kao i svi drugi
korisnici konjuktura, ni intelektualci nisu imuni od misaonih moda. Mudri i oprezni
gradjanski intelektualac zna da povee konjukturu i modu tako da ne ispadne oportunist
konjuktura. On ume da svoju misao prikae kao savremeni saznajni napredak nezavisan
od trita i da uvek istakne nezavisnost kao kriterij vlastite objektivnosti. Na razmedji
epoha raste aktuelnost ove umenosti. U istonoj Evropi naputeni marksizam ostavio je
idejni vakuum: intelektualci i dalje tragaju za smislom svog poziva u svetu gde je
doslednost idejnopolitikog opredeljenja relativisana. U idejnom vakuumu trai se novi
oslonac. Nakon toga sledi racionalizacija zaokreta u obliku lane svesti konvertita, tj. tvrde
uverenosti da su uvek bili, demokrate, liberali, nacionalne patriote i borci protiv
komunizma i totalitarizma. Rei kao "ast" i "vernost" obilno se koriste u lanoj svesti
preobraenih intelektualaca i uvruju njihovo samopotovanje i identitet. Bez vizije
vlastite doslednosti nema samopotovanja.
Ovaj odbrambeni mehanizam proziran je, a pozivanje na vlastito disidentstvo za
vreme totalitarizma odavno je stereotipno. U istoriji XX veka nije bilo samo zaokreta s leva
udesno, ve i u obrnutom smeru. Socijalizam i SSSR 1920-ih privlaili su veliki broj
gradjanskih intelektualaca. Tadanja racionalizacija zaokreta ulevo bila je drugaija od
dananje konverzije udesno. Svest o diskontinuitetu nije skrivana, ve se otvoreno
raiavalo sa buroaskim predrasudama u duhu komunistike samokritike: partija je
jaka koliko je jaka samokritika njenih lanova jer snai jedinstvo borbenog stroja. Krajem
XX veka u procesu "otrenjavanja" od ari komunizma bilo je daleko manje samokritike.
Daleko je ee izbegavanje javnog suoavanja sa vlastitom prolou, u obliku isticanja
tobonjeg stalnog disidenstva, unutranjeg neslaganja ili bezizglednosti otpora.

Unutranju stabilnost ove iskrivljene samosvesti obezbedjuje gipki

antikomunizam, bez konkurencije najudobniji kontinentalni idejno-ideoloki stereotip kraja
XX veka. Kao da elom istonom Evropom vlada novi moralni i politiki konformizam koji
se izraava u stereotipnoj i konvencionalnoj demonizaciji totalitarne prolosti. U Istonoj
Evropi antikomunizam ima ve decenijski kontinuitet to je inae retkost kod politikih
strasti visokog intenziteta. Nove nacionalne homogenizacije traile su idejnu organizaciju
politike mrnje ove vrste. Razliito opredeljeni nacionalisti i ostale "rtve" jo uvek
uspeno ujedinjuje antiboljevizam, a u nauci su mnoga sitna plodna neslaganja iezla u
korist antitotalitarnih ili nacionalnih strasti. Nacionalni interes ili antitotalitarizam su
aksiomi koji obezbedjuju prohodnost u tekuem argonu. Najbolje je ukoliko se mogu
uskladiti. Antifaizam ne spada u ove aksiome, jer s jedne strane ugroava normalizovani
nacionalizam, a s druge preti da oslabi antitotalitarni antikomunizam. Rasprava oko bilo
kog pomenutog aksioma diskvalifikuje sagovornika. Sumnja u prioritet nacionalnog
interesa nosi stigmu izdaje, a interes od pripadanja antikomunistikoj svesti danas je
skoro vei nego to je u prolosti bila probitanost od marksizma. Uz to ponosni
antitotalitarni identitet stvara danas snaniju samouverenost nego minula ortodoksna
marksistika samosvest. Preobraeni intelektualci 1990-ih bi se oseali razgolienim bez
antitotalitarne frazeologije, tj. radikalnog raskida sa marksizmom i totalitarnom prolou.
Pravo je udo kako je socijalizam mogao opstati pola stolea pored mnotva tako
anagaovanih antitotalitarnih intelektualaca koji su mu se "protivili"? Neupueni hipotetiki
posmatra bi mogao pomisliti da su iezle ideologije komunistikih partija imale
izvanredno teak zadatak borei se sa mnotvom vatrenih brania nacionalne tradicije,
liberalizma, hrianske demokratije i drugih struja koje su teile demaskiranju nehumanog
karaktera totalitarizma. Sudei po dananjoj rairenosti antimarksistikog i
antikomunistikog konformizma, realni socijalizam je teko odolevao pritisku disidenata i
idejnih protivnika, a opstajao je samo zahvaljujui kombinaciji terora i manipulacije
(Barbu, 2000).
Da li je antitotalitarni otpor odista bio snaan, ili e pre biti da u Istonoj Evropi
vlada endemski nedostatak postojanosti ideja, tj. da pretee instrumentna upotreba ideja
nad heuristikom? Ova nepostojanost bi manje brinula da nije zahvatila i stvaralaku
humanistiku inteligenciju, pa i sam njen vrh. Ideje gotovo da nisu nita drugo do naziv
koje je primila odredjena strateka situacija odnosa moi na idejnom i politikom polju u
odredjenom razdoblju. Novu strateku situaciju i izlaz iz nje najbolje iskazuje rastegljivi
antitotalitarizam konvertita. Poslesocijalistiki antikomunizam je "protivideologija" koja
koristi uproene i dihotomne moralne kategorije: totalitarizam-demokratija, zatvorenootvoreno drutvo, civilno drutvo-diktatura. Prepoznatljiv je etiki redukcionizam
ideoloke prirode. Tako Daniel Barbu, rumunski politikolog, pie o nacionalnom begu od
svake line krivice kod Rumuna posle 1989. to je rezultat poimanja krivice sa stanovita
kazne. Odmah nakon pada jednopartijskog reima mnoge je zahvatio strah da e biti
pozvani na odgovornost. Ali ovaj strah brzo je zaboravljen. Danas se niko ne osea
krivim, niti je spreman da krivicu pojmi iz perspektive pokajanja. Oni koji su oslobodjeni od

pravne i politike kazne, ak i osumnjieni, smatraju sebe nevinim. Ne manje nedunim

oseaju se oni koji nisu poinili nikakve greke izuzev to su smatrali oportunim da ive
van kontrole vlastite savesti. Ljaga poslekomunistikih antikomunista je u tome to se na
istoj vatri peku sa vlastitom saveu (Barby, 2000, S. 23).
Izlaz naravno postoji, ukoliko je drutveno prihvatljiv. To je antitotalitarizam.
Novo antitotalitarno opredeljenje nudi pristalicama vano preimustvo, neku vrstu
moralnog rastereenja od tereta prolosti, koja u novom okruenju smeta. Svako
prilagodjavanje trai zaborav. Poto su bivi marksisti posle 1989. naprasno postali
liberali, ne oseaju se ni na koji nain obaveznim da objanjavaju vlastitu prolost, a jo
manje da je popravljaju. Jedinu odgovornost vide u odnosu prema poslednjem izboru
(antitotalitarni antikomunizam kao poslednja ideologija), koji je prethodno opredeljenje
potpuno izbrisao. Biti liberal u periodu transformacije socijalizma u kapitalizam jeste
udoban nain da se nastavi sa etikom neodgovornosti i izbegne obaveza odredjivanja
prema etici ubedjenja. Konvertiti se najee neodredjeno izjanjavaju kao demokrate ili
kao demokratski nacionalisti. Prihvata se i izraz liberal, ali je vrlo upadljivo da se izbegava
izraz kapitalizam uprkos neskrivenom antikomunizmu. Umesto kapitalizma koriste se
izrazi tranzicija, transformacija ili civilno drutvo kao pravci poeljnih promena. Ve samo
izbegavanje izraza kapitalizam pokazuje terminoloko zamagljavanje loma u biografiji
konvertite: naputenom marksizmu i antikapitalizmu nije zgodno odmah suprotstavljati
novi poeljni kapitalizam jer bi diskontinuitet bio odve upadljiv.
Paradoks dananjih antitotalitarnih intelektualaca i antimarksista je
antitotalitarna kritika koja bi trebalo da pripada samom dobu totalitarizma. Novi
antitotalitarni intelektualci posle pada realsocijalizma govorili su ono to su morali govoriti
kada je marksizam bio na vlasti ili kada je bio epohalna svest. U viepartijskom reimu oni
obavljaju ulogu koje su se u jednopartijskom klonili. U osnovi jeste moralno neprihvatljivo
da bivi marksisti (jednako oni koji su se podrvrgavali i oni koji su bili na vlasti) danas
slave gradjansku demokratiju kao da su oba stava koherentna ili se nalaze u kontinuitetu.
Zato je Barbu otro osudio savremene rumunske intelektualci, tvrdei da presudjuju u
odsustvu optuenog i d a j e zato njihov magisterium duboko nemoralan.
Pored reenog, kritika od strane intelektualaca konvertita i u pogledu
nadlenosti je nelegitimna. Idealnotipsko dranje intelektualaca prema politici je
nekompetentna i legitimna kritika (R. Lepsius), tj. mogunost da oni, nezavisno od toga
to nisu eksperti u politikim, drutvenim i privrednim stvarima, mogu javno da ih kritikuju
na temelju vlastitog simbolikog kapitala koje su stekli kolovanjem i da na temelju tako
steenog autoriteta mogu da predju na teren koji kritikuju. Od Drajfusove afere pojam
intelektualac oznaava kritiara reima. Tome nasuprot, dananja kritika socijalizma od
strane konvertitske inteligencije jeste nelegitimna, jer intelektualac ima pravo da osudjuje
pojavu samo ako joj je svedok. Npr. kritika analiza Francuske revolucije nije posao
intelektualca nego istoriara. Intelektualac moe samo da sudi u kojoj se meri vrednosti
revolucije danas primenjuju (Barbu 27). Na slian nain treba i socijalizam prepustiti
istoriarima, a ne na njegovoj demonizaciji graditi demokratski identitet.

2 . 3 . 3 . ISKRIVLJENO SELEKTIVNO SEANJE

Verovatno bi za mnoge intelektualce socijalizam danas bio manje zanimljiv da

nije neizbrisiv deo prolosti mnogih njegovih savremenih kritiara. Nelegitimnu kritiku
socijalizma omoguuje konverzija praena manje ili vie iskrivljenim selektivnim
seanjem. Da li se novo selektivno vidjenje prolosti, kao osnova racionalizacije
konverzije, prihvata zato to su otkriveni novi neoborivi dokazi? Teko da je tako. Pre e
biti da, to su kriza i ugroenost akutniji, sloena objanjenja postaju manje ubedljiva, a
raste udeo line funkcionalnosti selektivnog seanja. Ovde treba pomenuti neke line
inioce koji olakavaju razumevanje rairenosti organizovanog zaborava.
1. Psiholoka istraivanja nala su da nai sadanji stavovi menjaju i nae
seanje. Bre emo se prisetiti sadraja koji odgovaraju naem trenutnom samopoimanju,
dok emo negativne obrasce ponaanja bre zaboravljati. Kod dananjih konvertita
selektivno seanje stvara tvrdo uverenje o vlastitoj najee antimarksistikoj i
antikomunistikoj postojanosti. Na slian nain nacisti i njihove pristalice posle 1945.
uspeno su uveravali sebe da su uvek bili protiv nacizma, a da je njihova saradnja sa
Hitlerovim reimom bila silom iznudjena. Snana promena vrednosti krajem veka nagnale
je mnoge da ponovo piu biografiju: menja se seanje u skladu sa novim uslovima.
Prolost protivna sadanjici prikriva se seanjem usmerenom u drugom pravcu koje trai
drutvenoprihvatljivi oslonac. U Bugarskoj npr. oslonac konvertitskog seanja bilo je
uee u ekolokom protestu oktobra 1989. i sukob sa policijom. To je bilo seanje koje je
kompenzovaloi potisnulo komunistiku prolost (Ditchev 1999) Slinu ulogu imalo je
prisustvovanje 600-godinjici Kosovske bitke 1989. na Gazi Mestanu i uee u proslavi
1300 godinjice bugarske drave. U oba sluaja obnova istorijske slave zemlje bila je
prva faza oslobodjenja od srpa i ekia i poetak biografije konvertita. Za bugarske
neofaiste kljuni dogadjaj u seanju bila je nasilna asimilacija Turaka protiv volje SSSRa. Etniki Turci, pak, zaboravljaju decenije kolaboracije sa bugarskim reimom slavei
borbu protiv asimilacije posle 1985. Kod mnogih bugarskih porodica potisnut je raniji
ugledni otac antifaista, a stoer identiteta porodice postao je lan koji je u socijalizmu
hapen. Na Balkanu danas predak slavniji to je bio tvrdji nacionalista. Ako je uz to uspeo
da obezbedi priznanje d a j e bio rtva komunista, prestini identitet porodice je osiguran.
Odavno je poznato da slika nae line i kolektivne prolosti nije statina nego je
posledica i funkcija sadanjih stavova. Ona je rezultat subjektivnog tumaenja i seanja
koju usmeravaju naa trenutna ubedjenja i vrednosti. Istorija e biti tako rekonstruisana
da se slae sa naim ubedjenjima (Theissen, Zimbardo, Leippe). Zato je psiholog A.
Grinveld (Greenwald) kognitivni sistem pojedinca poredio sa totalitarnom dravom. Ljudi
poseduju "totalitarno ja", opiru se svakoj promeni i kognitivnoj preorijentaciji. Najee
biramo sadraje sa kojima se slaemo. Seanja preinaujemo tako da prole postupke i
ideje dovodimo u sklad sa sa trenutnim ubedjenjima i postupcima. Iskonstruisana
doslednost obezbedjuje samopotovanje. Na slian nain se i krivica za zloine

pripadnika vlastite nacije pripisuje njenim neprijateljima, pa nacionalni ponos ostaje

neugroen.
2. Prolost se ne potiskuje samo zato to ugroava pozitivnu sliku o nama
samima. Zbivanja iz prolosti mogu naruavati pozitivnu sliku razliitih grupa koje su deo
naeg identiteta (porodica, partija, etnika grupa). Oseaj line vrednosti moe jaati ili
slabiti u zavisnosti od ocene ponaanja tih grupa, pa se napad na te grupe shvata kao
napad na vlastitu linost. Povodljivost i pristrasnost rasudjivanja ogleda se u jo jednoj crti
konvertitskog miljenja. Obino se imanentnim unutranjim osobinama objanjava
pozitivno ponaanje vlastite grupe i negativno ponaanje strane grupe, dok se negativno
ponaanje vlastite grupe i pozitivno ponaanje strane tumai preteno sticajem spoljnih
okolnosti (Theissen). Tako se kod vlastite grupe krivci za zloine trae u uskoj grupi
kriminalaca (Hitlerova klika je uvela Nemaku u rat, a ne mone grupe kapitala i
revanistiki duh, teroristike grupe koje su se otele kontroli su odgovorne za etniko
ienje, a ne globalna nacionalistika politika i si.), pa se mi i dalje nesmetano moemo
poistovetiti sa vlastitom grupom bez remeenja samopoimanja. Suavanjem krivice i
prebacivanjem na druge rastereujemo vlastitu grupu, ali i sliku samog sebe.
3. Neposredno okruenje utiena brzinu ovog procesa i oslobadja konformistu
savesti kod promene opredeljenja (masovna konverzija). Naglo saobraavanje
izmenjenim dominantnim vrednostima prisutno je naroito kod linosti koje su okruene
monolitnom okolinom koja je ve konvertirala (bez prisustva nekog uticajnijeg
nonkonformiste koji bi je od tog obrta imunizirao). Pragmatino prilagodjavanje izmenjenoj
viziji poeljnog drutva ne moe se do kraja razdvojiti od manje ili vie oseajne snane
samouverenosti, jer se izvorni pragmatini motiv takodje vremenom uspeno potiskuje i
zaboravlja, pa se iskreno veruje d a j e novo ubedjenje u stvari "staro", dakle neutilitarno.
4. Kod uvrenja novih uverenja nije nepoznato ni to da se stavovi dogmatizuju
do iskljuivosti upravo u sueljavanju sa drugaijim miljenjem. Kada sebe do kraja ubede
da su dosledni, konvertiti u raspravi obino postaju fanatini. Rasprave su mesta
osvedoavanja, a ne "omekavanja" konformista, bez kojih bi neki ostali manje rigidni.
Bez pomenutih odbranbenih mehanizama dolo bi kod mnogih pojedinaca do depresija i
naruavanja samopotovanja. Iskljuive odbrane su brana od prigovora za nedoslednost i
obrasci prenaglaenog pokajanja. Javno priznanje i izvinjenje (kao odbrana
samopotovanja) retkost je u politici ili nauci. Bezostatno odbacivanje krivice i prigovora o
nedoslednosti, sa individualnog stanovita moe biti funkcionalno. Ono uva
preobraenog pojedinca od samopotcenjivanja i depresija, prua mu sigurnost i
samopotovanje. Medjutim, drutvena posledica takvih reakcija problematina je, jer se
prolost porie ili ak pravda. Naroito je zarazan primer koji daje neka ugledna linost:
Nolte je pokuao da rastereti Nemce od istorijske krivice usporu Historikerstreit, a Fire je
normalizovao zaokret od levice ka desnici kod francuske inteligencije.
U krizama se ritual konvertiranja ponavlja na slian nain jer je psiholoki
mehanizam selektivnog seanja prilino jedostavan. Diev je uoio da sukobi skrivenih
seanja posle obaranja T. ivkova nisu bili novi u bugarskoj istoriji. Dva ranija traumatina

obrta imala su slian psiholoki scenario: stvaranje nezavisne bugarske drave 1878. i
osvajanje vlasti od komunista. Svaki put se nadoknadjujue seanje decenijama borilo
spreavajui homogenizaciju socijalnog tkiva. Skriveno seanje pisali su pobednici.
Upadljive su strukturne slinosti procesa demonizacije: najpre je tursko ropstvo postalo
faistiko, a potom takodje i komunistiko ropstvo. Aprilski ustanak iz 1876. preveden je u
socijalnu revoluciju 1944, a potom u plianu revoluciju 1989. Ustanici su pretvoreni u
partizane, potom u disidente. U svim sluajevima na delu je bio zajedniki obrazac: spasili
smo slobodu, bili smo gospodari svoje sudbine (Ditschev 1999). Slinu transformaciju u
Francuskoj H. Ruso nazvao je "viijevskim sindromom": seanje na saradnju sa nacistima
skrivano je mitom o optem otporu, od internacionalnih leviara do patriotske desnice.
Simboliki akt otpora bio je maina zaborava: stvarajui zbivanja skrivenog seanja
omogueno je budunosti da se lii senki prolosti. Zaborav nije samo ritual niti obina
kulturna ili psiholoka strategija. Zaborav je u sri politike. Politiari se trude da njime
oslobode sadanjost od prolosti.
Lako je, dakle, pojmljivo zato se prolost lake potiskujekada ugroava
aktuelnu pozitivnu sliku o nama samima. Problem, medjutim, postaje sloeniji kada se
dokazi o prolosti ne mogu ukloniti. Kod stvaralake inteligencije ovaj problem jo je
sloeniji, a kod naunika skopan sa dodatnim dilemama. Kako se, naime, poneti prema
vlastitim anahronim doktoratima i knjigama na osnovu kojih su steena nauna zvanja?
Da li ih proglasiti za iluziju mladosti, rezultat totalitarne prinude ili jednostavno
preutkivati? U psihologiji konvertita uopte je teko sresti otvoreno suoavanje sa
afektivno shvaenom vlastitom ranijom ulogom. Institucionalni okvir suoavanja sa linom
komunistikom prolou najee se pokazao kao okvir pravdanja i izbegavanja
unutranjeg suoavanja sa samim sobom. Krivica se svaljuje na line zablude, totalitarni
reim ili utopiju mladosti. Za mnoge bive marksiste lini angaman u iezlom reimu
postao je nestvaran. Nema niega na ega bi se minula aktivnost mogla u izmenjenoj
situaciji nadovezati. Ipak "zbilja izgubljene stvarnosti" vrsto je zapisana i biografija se ne
moe u potpunosti menjati. Medjutim, ako se prolost ne moe izbrisati, moe se
preraditi. Zato minuli aktivisti sebe rado poimanju i prikazuju kao disidente. Kritika
totalitarizma je univerzalni i nespecifini obrazac prerade prolosti i stvaranja
"demokratske nacionalne samosvesti" mnogih "otrenjenih" komunistikih intelektualaca.
2. 3. 4. LOKALNI INIOCI KONVERZIJE

Balkanski intelektualci jo su dramatinije od evropskih razapeti izmedju dva

stolea, dve epohalne svesti, dva razliita patriotizma, starog i novog opredeljenja, starih i
novih saveznika. Manji je broj leviara koji su u vornim gleditima to i ostali posle 1990.
zalaui se za demokratiju, socijalnu pravdu i kritiku nacionalizma. Postojano
idejnopolitiko opredeljenje podrazumeva korigovanje, sazrevanje i stalno promiljanje
stanovita, ali i kontinuitetvornih gledita. Na Balkanu misao o drutvu teko se izdizala
iznad protivrenosti prostora, a postojanost naunika humanistikih disciplina esto je bila

labilna, kolebajui se u irokim amplitudama izmedju apologije tekueg i demonizacije

minulog reima. Vana osnova kolebljivosti ove vrste je i nedovoljno osmiljeno
idejnopolitiko opredeljenje u kom je prevladavala pragmatina ili pomodna komponenta.
U ovom radu polazi se od pretpostavke da se svako izvorno opredeljenje lake menja ili
naputa to je slabije proimalo celokupni intelektualni angaman, tj. to je bilo manje
promiljeno, razudjeno i diferencirano, i to je kritinost u prihvatanju novih ideja bila nia.
Lako je pojmljivo da se tee naputaju duboko proivljena, idejno diferencirana i kritiki
osmiljena stanovita, od npr. prebrzo i neretko u zanosu eklektiki usvajanih ideja koje
mogu biti masovno rairene i pomodne (Kulji 1997). Temeljito osmiljena opredeljenja
koja su iznad rutinskog, verbalnog i utilitarnog ne naputaju se lako. To ne znai da kod
snanih zaokreta katkad nisu presudna i duboka lina proivljavanja, razoarenja ili tenja
za iskupljenjem u obliku spremnosti da se vlastitim autoritetom podupre nova vizija
drutvene organizacije oprena prethodnoj, takodje vlastitoj. Ipak je gotovo nemogue
sresti spremnost da se vlastita doslednost neskriveno rtvuje vioj vrednosti, tj. da se
otvoreno prizna iluzija, pogrena vorna okosnica dela ili opusa, a jo redje je javno
odricanje od ranijih naunih radova. ee su raznorodne, svesne ili nesvesne,
racionalizacije zaokreta koje ne naruavaju viziju o doslednosti vlastitog opredeljenja, a
istovremeno ne ugroavaju smisao poziva niti lino dostojanstvo. Racionalizacije su deo
samopoimanja naunika i prema njima treba biti uvek kritian. Kod znaajnih naunika
svakako bi trebalo paljivije ralanjavati unutranje line pobude i motive revizionizma,
jer bi zaokrete kod snano individualizovane misli bilo ne manje pogreno svoditi na
obrasce i motive trivijalnog konvertitstva. Masovno konvertitstvo moe biti razumljivije ako
se ima na umu da je kod mnogih bivih leviara vezanost za marksizam bila
impresionistika, tj. upadljivo naglaena, ali povrna nepromiljena privrenost.
U Jugoslaviji idejna konverzija od marksizma tekla je neravnomerno. Verovatno
je klica bila u kritinosti prema reformi 1965, pojavi nacionalizma krajem 1960-ih i prodoru
liberalnih ideja. Sve je pravdano kritikom staljinizma, etatizma i birokratije. Ovo je
postupno podsticalo kritinost prema marksizmu, ali ne i masovnije konvertiranje. Teko
je utvrditi tano kada je kritika staljinizma prela u kritiku boljevizma, a potom i u
naputanje marksizma. U svakom sluaju, poslednja faza vidljiva je od polovine 1980-ih,
ali uzima ozbiljnije razmere posle prvih odjeka perestrojke. Ipak je konverzija tada
zahvatila samo ui krugu tzv. disidentske inteligencije, jer je najvei deo reimske
inteligencije jo uvek bio oprezan prema zaokretu. Od uticaja sa zapada treba pomenuti
disidentsku literaturu (Solenjicin, Kolakovski, Baro) i francuske nove filozofe
(preobraene marksiste). Krajem 1980-ih godina, poinje masovnija konverzija
intelektualaca ubrzana ponajvie normalizovanim nacionalizmom vladajuih grupa.
Viepartijski sistem i gradjanski rat 1991-95. su minuli marksizam i internacionalizam
slubeno oznaili kao zabludu i izdaju.
Vaan razlog nagle antimarksistike konverzije jeste i dogmatsko gledanje da se
marksizam moe ili prihvatiti u paketu ili ga treba potpuno odbaciti. Ovo manihejstvo
negira naelo inkluzivnosti, tj. ne samo mogunost nego i potrebu ugradnje razliitih

pristupa u sloenu teoriju. Uprkos pomenutom manihejstvu, bilo bi pogreno tvrditi da

komponenta strasti u opredeljenju nije sloena. Ona je ne samo sloena, ve i na razliit
nain posredovana. Jugoslovenski marksizam nije bio dogmatski dijamatovski, ve
elastiniji, samoupravni i praksisovski, to je ve okolnost koja olakava razumevanje
laganijeg toka konvertitstva: nije, naime, bilo zagriene nametnute i prihvaene vere u
apsolutni prioritet partijske istine ak ni u partijskom vrhu. U SFRJ Staljin je osporavan, a
oko Lenjina, pa ak i oko Marksa, vodjene su debate. Ve rano slubeno odbacivanje
Staljina otvorilo je vanu breu ka potonjem antimarksistikom konvertitstvu, a republiki
sukobi podstakli su razliito akcentovanje kljunih ideolokih naela. Dakle, premda je
konverzija bila u izvesnom smislu postupna, ipak je iznenadjujua masovna provala
renegatskog antikomunizma i erozija antikapitalizma, a delom i antifaizma, bila
nepredvidljiva. Prodor nacionalizma olakao je potiskivanje antifaizma antitotalitarizmom,
ali je isti proces oslobadjao prostor liberalizmu, jer je antitotalitarizmom trebalo suzbiti
sada suvini antikapitalizam. Najlake je normalizovan etnokratski liberalizam, spoj
nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu "demokratskog nacionalizma".
Konverzija se kod marksista odvijala razliitom brzinom (Mc Bride 1997). Kod
Kolakovskog i Firea tekla je godinama, kod praxisovaca neto krae, a kod mnogih novih
antimarksista bila je trenutna. Uslovno reeno, mogu se razlikovati dugi procesi idejnoideoloke konverzije, srednji i trenutni. Malo e ko od intelektualaca priznati vlastitu
konverziju, a iz vrlo uskog kruga onih koji su na to donekle spremni, retko e ko pristati da
bude svrstan u drugu i treu grupu. Kod duge konverzije, po pravilu, kako uoava Mek
Brajd, ne iezava svaki kontinuitet (iako ga pojedinac moe poricati), kod srednje
konverzije, naputanje marksizma je vie preutno (dubljeg kontinuiteta uglavnom nema,
a marksizam je tiho potisnut), a kod trenutne konverzije rascep je najupadljiviji (jer je
marksizam zamenjen borbenim antimarksizmom). Konverzija se moe posmatrati i sa
stanovita obima, a ne samo brzine toka. Tako se domaa stvaralaka humanistika
inteligencija moe podeliti na one koje su konvertirali u jednoj komponenti (iz marksista
internacionalista u nacionalne marksiste kao Mihailo Markovi) ili koji su radikalno
konvertirali u obema komponentama (iz marksista internacionalista u nacionalistike
antimarksiste). Osnovna podela daleko manje moe ii linijom razdvajanja onih koji su to
uinili deklarativno, od onih koji su izabrali preutni put. Kod konvertita nema ni
usamljenog izuzetka koji bi se javno ogradio od ranijih radova ili odrekao naunog zvanja
steenog na osnovu gledita koja danas osporava. Tu ve problem konverzije sa
sociolokog prelazi na moralni plan.
Jedna ovlana tipologija mogla bi jasnije da pokae glavne tokove konverzije.
Ako se iz vrha humanistike inteligencije u SR Jugoslaviji izuzme gotovo sasvim
usamljeni sluaj nemarksiste M. Djuria (kome je konverzija bila izlina iako je uvaavao
Marksovu misao) i nekoliko doslednih marksista (G. Petrovi, V. Mili) mogu se uoiti dva
glavna pravca delimine konverzije: ve pomenuti zaokret ka nacionalnom marksizmu i
konverzija u pravcu anacionalnog liberalizma i antimarksizma. Najmasovnija je struja
potpune ili iste konverzije koja podrazumeva naputanje i marksizma i internacionalizma.

To to su uticajniji bivi vodei marksisti koji su svojim primerom normalizovali konverziju,

a ne dosledni marksisti, govori o snazi nove epohalne svesti, ali i povodljivosti krizom
zahvaene inteligencije.
Mek Brajd smatra konverziju u Istonoj Evropi normalnim prirodnim
"povinovanjem pravilima ljudskog ponaanja", a iznenadjuje ga samo brzina zaokreta koji
je "u osnovi dobra stvar". Ova ocena paualna je i nediferencirana, jer uoptava
raznorodne motive, uzroke i obrasce umerenije i iskljuivije konverzije. Tek kada se uzroci
paljivo ralane, mogue je samo neke od njih uvaiti kao opravdane i normalne. Ne
manje je vano objasniti zato u uem naunom pogledu (u sluajevima doslednog
davanja prioriteta marksizmu, a to nije podrazumevalo nipodatavanje drugih pristupa)
neki vodei intelektualci u Jugoslaviji nisu konvertirali? Da li to nisu uinili zbog
dogmatizma, ili izuzetne sloenosti i stupnja promiljenosti opredeljenja, koja je
spreavala konverziju jer bi u sluaju zaokreta bio doveden u sumnju celokupni plodni
opus?
Konverziju treba odvajati od nunog naunog sazrevanja. Ovo drugo oznaava
izmenu, pa i naputanje pojedinih gledita, promenu njihovog obrazloenja, ali sve to uz
ouvanje kljunih duboko promiljenih svetopoglednih nazora. Grubo reeno nisu
konvertirali: (1) oni koji su bili na distanci od uarenog prihvatanja marksizma (tj. nisu
marksizam shvatali kao najautentiniju osnovu praktine emancipacije i spasenja
podvlaenih ve vie kao oblik objanjenja drutvene stvarnosti kom su davali prioritet
nad drugim), i (2) koji su bili na distanci od ideolokog marksizma i politikog angaovanja
uopte. Dakle vaan uslov marksistike postojanosti bila je trajna distanca od njegove
politizovane (slubene, ali i disidentske) verzije. Kontinuitet opredeljenja osiguravala je
privrenost prosvetiteljskom jezgru marksizma, a ne politizovanim verzijama marksizma,
dok je na drugoj strani odve strasno prihvatanje ili slubenog ili autentine verzije
izabranog marksizma, bilo vaan uzrok nepostojanost i kolebljivosti opredeljenja. Oportuni
zaokreti ovde nisu uzeti u obzir jer teorijski nisu pouni. I naunike u krizama zahvataju
razliita oseanja line ili grupne ugroenosti koja naruava oseajno-saznajnu
organizaciju i ravnoteu opredeljenja. Kada strasti narue distancu kao uslov
odmerenosti, doslednost gubi prioritet, iezava diferenciranost i dijalektinost pristupa, a
jaa sklonost ka manihejskom miljenju. Osim toga, kod stvaralake inteligencije jaa
stalno prisutna strast u obliku pretenzije na saznajni monopol, ije priznavanje posredno
obezbedjuje razliite povlastice (bogatstvo, mo, ugled). Stvaralaka inteligencija u krizi
nije uspenije od drugih intelektualnih grupa odolela pomenutim strastima.
Jo nekoliko napomena povodom nekih rairenih oblika tumaenja konverzije.
Konverziju bi bilo jednostrano oznaiti samo kao manje-vie spontanu smenu obika
autoritarnog kolektivizma, tj. zamenu socijalizma nacionalizmom. Ovim se zamagljava ili
ignorie drugi rukavac konverzije, tj. prelaz od marksizma ka apologiji kapitalizma. Pisci
koji glavni pravac konverzije vide u neprekinutoj liniji kolektivistikog totalitarizma, tj. dre
da sutinske konverzije u stvari nije ni bilo, potcenjuju drutvenoekonomski sadraj
idejnog obrta. Re je u osnovi o formalnom liberalnom vidjenju kontinuiteta tzv.

totalitarnog kolektivizma: od partijsko-komunistikog ka nacionalistikom. Ovde se, po

pravilu, ne vodi rauna o njihovim kvalitativnim razlikama. Koliko god bila monopolska i
autoritarna, komunistika ideologija ne moe se izjednaavati sa autoritarnim
nacionalizmom. Verovatno je i prikrivanje skrivenih napetosti izmedju jugoslovenskih
naroda u socijalizmu donekle spreavalo njihovu javnu obradu. To je verovatno oivelo
ranije strahove i nepriznate bolne gibitke i olakalo provalu nacionalizma. Ali je pogreno
tvrditi da je pre svega neprevladana prolost uzrok gradjanskog rata i rasula. To su, pre
svega neprevladani problemi sadanjice koji trae vraanje u prolost. Sve dok se beda
savremenog jugoslovenskog drutva predstavlja kao beda starog socijalistikog modela
nemaju nikavog problema apologete kapitalizma u povezivanju ekonomskog i drutvenog
razvoja Titove Jugoslavije sa usponom nacionalizma 1990-ih godina. Zavodljiva
antitotalitarna vizija kontinuiteta izmedju socijalistikog i nacionalistikog kolektivizma
skriva "neosetni prelaz" iz antikomunistikog liberalizma u pravdanje narodnjake
zajednice, koja poiva na "ravnopravnosti etnikih sunarodnika" i samostalnoj nacionalnoj
ekonomiji. Zato bi trebalo opreznije koristiti pomenuti raireni obrazac tobonje direktne
konverzije: iz socijalistikog u nacionalistiki kolektivizam. To to su primeri pokazivanja
direktne konverzije iz borbenog liberalizma u etniki ovinizam usamljeni, dokaz je
neukorenjenosti leviarske misli u Jugoslaviji. Antitotalitarni etnokratski liberalizam lako je
postao sinonim novog patriotizma. Antitotalitarizam je u Istonoj Evropi daleko uspenije
potisnuo antikapitalizam nego u Zapadnoj Evropi.
Ako se kao kljune prihvate razlike izmedju u drutvenoekonomskom pogledu
razliitih vizija poeljnog drutva, onda je kod inteligencije u Jugoslaviji glavni tok
konverzije tekao od marksistikog antikapitalizma ka liberalnom antitotalitarizmu. U
optem epohalnom zaokretu s leva udesno, na Balkanu je siepi nacionalnopatriotski
oseaj koio, zamagljavao i pomerao glavni pravac konverzije. Siepi, a ne kritiki
patriotizam, bio je vodea politika strast Balkana 1990-ih godina, a sve druge ideologije
(liberalizam, socijaldemokratija, konzervatizam) prelamale su se kroz ovu prizmu, i to je
jo vea ironija, morale voditi rauna o ovoj strasti kod birakog tela na koje su opet
vodee elite indukovale istu strast. Dakle, nije na delu bila direktna ve stupnjevita
konverzija od marksizma ka etnokratskom liberalizmu: najpre je trebalo da leviari odbace
neke kljune ideoloke sadraje (komunistiko jugoslovenstvo), potom da u
samopoimanje ugrade normalizovani "demokratski nacionalizam", pa da se tek onda
preko nacionalizma transformiu u zagovornike nacionalne anitotalitarne pravne drave.
Rastegljiva antitotalitarna frazeologija je u svim fazama konverzije imala vanu vezivnu
ulogu: u prvoj fazi u ime nacionalne drave odbaeno je internacionalistiko
jugoslovenstvo kao mondijalizam, a u drugoj fazi je u ime istog cilja socijalistiki
kolektivizam osudjen kao oblik komandne totalitarne ekonomije. Oseajni nacionalni
identitet bio je najei posrednik glavnog toka konverzije koja je u jednoj kobnoj fazi
slepog patriotizma sejala mrnju i rat. Nuan uslov prelaza ka autoritarnom nacionalizmu
bio je naputanje kljunog segmenta marksizma, internacionalizma, u obliku kritike
nepatriotskog mondijalizma. Etniko ienje uvek je pravdano potrebom stvaranja novog

antitotalitarnog preduzetnikog (liberalnog) drutva. Na Balkanu nije bilo etnikog ienja

pod zastavom marksizma, jer je ovaj ve bio prokazan kao mondijalizam. Zato je
posrednik konverzije iz marksizma ka razliitim verzijama ovinizma uvek bila
demonizacija "totalitarnog komunistikog internacionalizma". Bilo bi zanimljivo ispitati
stupanj podudarnostii srodnosti dve verzije antitotalitarne svesti (ovinistiko-narodnjake
i etnokratsko liberalne "demokratsko-nacionalistike"), ali i dva nacionalistika obrasca
(leviarskog i desniarskog).
*

Namera je bila da se ukae na jednu vanu srodnost politike kulture i kulture

stvaralake humanistike inteligencije u Jugoslaviji. Domae nasledje nije jedini uzrok
konverzije, ali je odredilo kulturu zaokreta. Upravo zato to nije u dovoljnoj meri odolela
domaoj politikoj kulturi, najvei deo preteno srpske, stvaralake inteligencije zavrio je
u radikalnoj i prilino ostraenoj konverziji. Idejni zaokret nije noen toliko nezasitim
strastima vlastoljublja, niti usreiteljskim egalitarnim strastima, ak ni novim
revolucionarnim strastima, ve naporom da se u trenucima krize misli o drutvu, nova
alternativa osmisli pre svega paualnom, strasnom demonizacijom prolosti, umesto
hladnom analizom haosa sadanjice. Retka su bila upozorenja da socijalizam u celini nije
bio totalitaran, a jo redja ona, da gradjanska demokratija nije konano reenje istorije.
Otuda, umesto prirodno neto ubrzanijeg sazrevanja misli i odmerenijeg promiljanja
opredeljenja na razmedji epoha sreemo pocepane naune biografije, diskontinuitete i
sholastike sukobe oko doslednosti. U biu jugoslovenske humanistike inteligencije je
neprevladani sloj konverzije proete solunatvom, tj. spremnost na radikalni zaokret
praena iskrivljenom sveu o vlastitoj zasluzi i patnji, koja stvara samorazumljivi zahtev
za obeteenjem u obliku demonizacije prolosti. U kojoj meri masovna i radikalna
promena idejnog opredeljenja bivih marksista moe biti pouzdana i trajna osnova
njihovog tumaenja socijalizma i samorazumevanja vlastite prolosti? Ako je jedna strast
zamenjena drugom koliko e i ova potonja biti trajna? Stara opaska da je najtee prvi put
"prevjeriti", upozorava na nepredvidljivost svake naredne konverzije. Cilj ovoga uvoda je
da skrene panju na pretnju naunoj objektivnosti od prenaglaenog dokazivanja nove
vernosti.

Literatura
Benda, ilijen (1996): Izdaja intelektualaca (prevod s engleskog), Beograd, Socijalna
misao.
Barbu, Daniel (2000): Der postkommunistische Antikommunismus (prevod sa rumunskog),
Halbjahresschrift fr sdosteuropische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1.
Ditchev, Isaylo (1999): Liberate Future form the Past? The Machines of Forgetting
http://www. soros. org. mk/image/WE B1999/etexts/dtmof. htm

McBride, William (1997): Konverzije i kontinuiteti (prevod s engleskog), Filozofija i drutvo

XII.
Mili, Vojin (1995): Sociologija nauke - razvoj, stanje, problemi, Novi Sad, Odsek za
filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta.
Muenkler, Herfield/Fischer, Karsten (2000): "Nothing to kill or die for..." - berlegungen zu
einer politischen Theorie des Opfers, Leviathan, 28. Jhrg. H. 3.
Theissen, Gunnar Jeremias (1996): Vergangenheitsbewltigung in Sdafrika: Die
sdafrikanische Wahrheits - und Vershnungskommission, Diplomarbeit, Freie Universitt
Berlin Fachbereich Politische Wissenschaft Oktober 1996 http://userpage zedat. fu-berlin.
de//theissen/diplom/kap. 8-htm

3. Istoriografski revizionizam
u poslesocijalistikim reimima*
Da li u savremenoj istoriografiji bivih jugoslovenskih republika pretee: (a)
nuno nauno sazrevanje u sagledavanju prolosti omogueno produbljenijim teorijskim i
metodskim pristupima i novootkrivenom prekretnikom arhivskom gradjom; (b) prilino
razumljivo pomeranje akcenta u tumaenju kljunih zbivanja u prolosti, tj. potpunije i
svestranije sagledanje njihove istorijske funkcije usled promene epohalne svesti i
nestanka autoritarnih obrazaca jednopartijskog socijalistikog reima; ili (c) pragmatina
prerada prolosti podsticana irim ili uim, ideolokim, stranakim ili linim interesima ili
motivima? Koja je od navedenih komponenti revizionizma prisutna kod vodeih istoriara i
da li se one mogu preciznije razdvojiti? Kod odgovora na ova pitanja u ovom odeljku treba
se osvrnuti na: (a) opte crte istoriografskog revizionizma u Evropi i bivim socijalistikih
reimima krajem XX veka kao vane strane prerade blie prolosti; (b) ue regionalne
crte, tj. glavne nacionalistike motive revizionizma u savremenoj istoriografiji bivih
jugoslovenskih republika; i (c) konkretne revizionistike sadraje u radovima istoriara
Jugoslavije: D. Bilandia i B. Petranovia.

3.1. Oblici revizionizma

Istoriografska znanja pomau da se rekonstruiu zbivanja, objasni njihov
nastanak i protumai njihova veza i funkcija u uem ili irem vremenskom sklopu. Unutar
ovih znanja treba praviti razliku izmedju: (1) izabranih injenica; (2) naina povezivanja i
objanjenja zbivanja; i (3) tumaenja ue ili ire celine dogadjajnog sklopa. Svaka
istoriografska analiza polazi od razliito osmiljenog poimanja drutvenog determinizma,
koje se uoava tek kod tumaenja, tj. pokuaja davanja smisla, nizu povezanih dogadjaja.
Svaki pomenuti stupanj istoriografskog rada subjektivniji je od prethodnog. Istorijska
metodologija je induktivna: prikupljanje injenica, pokuaj odredjivanja njihove prirode i
veza i na kraju pokuaj uklapanja u razumljivi i smisaoni mozaik. Sve faze rada istoriara
podlone su promeni: izbor arhivske gradje moe biti pristrasan, tumaenje njihove veze
jo vie, a karakter sinteze ponajvie je zavisan od poetne pretpostavke istraivaa. U
najirem smislu pojma revizija istorijske slike je razumljivo nastojanje za preispitivanjem
tumaenja prolosti, skidanje sa prolosti sloja legende, da bi lake shvatili sadanjost.
Istoriografija je upuena na stalno preispitivanje istorijske slike, da ova ne bi prerasla u
statinu legendu. Ovo preispitivanje razlikuje se od revizionizma, tj. prerade prolosti koja
je noena jasnim ili prikrivenim namerama pravdanja uih nacionalnih ili politikih ciljeva.
Za tumaenje prolosti snano su zainteresovane vladajue snage pa je u njemu uvek
Ovaj odeljak ponuen je asopisu "Istorija XX veka", ali ga redakcija juna 2000. nije
prihvatila.

prisutan sloj drutvenointegrativnog znanja kojim se poredak opravdava. Zato je shvatljiva

potreba za revizijom istorije kada se temeljno promeni priroda reima i ukine tradicionalna
drutvenointegrativna misao. Ali revizionisti ne menjaju samo tumaenja injenica, nego
im izvru smisao ili ih direktno osporavaju. To je revizionizam u uem smislu rei.
Revizionisti se katkad nazivaju i konvertitima. To je izraz koji naglaava otriji
zaokret u opredeljenju. U katolikoj dogmatici conversi su laici koji dobrovoljno naputaju
svetovni ivot i pristupaju verskom redu da bi vodili savreniji ivot. U patristici njih
razlikuju od oblati (dece koju su roditelji privoleli verskom ivotu). Converto (konverzija)
oznaava moralnu promenu, povratak bogu i istinskoj veri. U tom obliku izraz je uao i u
savremene jezike (npr. konverzija Svetog Pavia, Konstantina Velikog ili Svetog
Avgustina). U Srednjem veku ovaj izraz ustalio se za oznaavanje preobraenja, tj.
prelaza iz svetovne u versku zajednicu. Povratak od greha vrlini takodje se naziva
konverzijom. Najee se pod ovim podrazumeva prelaz iz nevernitva istinskoj veri, ili
povratak izmatika i jeretika Katolikoj crkvi. Danas se konvertitima, ili radikalnim
disidentima, u misli o politici uglavnom nazivaju uticajni "otrenjeni komunisti" (Djilas,
Kolakovski, Fire) koji su svojim zaokretom mogli delovati kao "virus" koji nagriza
homogenost i ubrzava rasulo komunistike ideologije. Revizija svakog znanja u misli o
drutvu je nezamisliva bez izmene vidjenja njegovog nastanka. Revizionizam lien
istorijske komponente nuno je povran (npr. izmena ocene istorijske funkcionalnosti i
posledica socijalistikih revolucija polovina je bez promenjenog tumaenje uzroka
njihovog nastanka).
Istorijski revizionizam privlai najvie panje kada je u pitanju drugaije
vrednovanje masovno osudjenih strana prolosti. Krajem XX veka, zbog oivljenog
nacionalizma, slabljenje kritinosti prema faizmu je relativno pouzdan pokazatelj
revizionizma. Berlinski istoriar Viperman je istorijski revizionizam najoptije odredio kao
nastojanje da se negativna slika o Treem Rajhu izmeni i zameni manje ili vise
pozitivnom. On razlikuje tri obrasca ili stupnja revizionizma koji se slue sa tri vrste
argumentacije: jedni jednostavno poriu nacistike zloine, to su tzv. predstavnici teze o
Auvicu kao lai (Rassinier, Faurrison, Tudjman, Leuchter itd) i tvrde da u konc logorima
nije bilo masovnog ubijanja niti gasnih komora (Reich, 1996). Drugi zloine ne poriu, ali
ih relativiu. Tvrde d a j e gas jedina osobenost nacistikih zloina koji su pogodili manjine
ili periferne grupe, a Trei Rajh je imao i pozitivnih strana. (Jesse, Zittelmann). Trea
verzija revizionizma ne porie zloine, ali ih poredi sa onima u drugim zemljama (najee
Auschwitz sa Gulagom) i objanjava ih ili optim izvannacionalnim sklopom zbivanja, ili
kao izazvanu reakciju (Nolte). Slino stupnjevanje revizionizma moe se uoiti u
raspravama oko relativisanja ili umanjivanja masovnih zloina u Jasenovcu (1941-1945),
ili Nankingu 1937. (tzv japanski Historikerstreit).
Ni jezik nije imun od revizionizma. Jeziko politiko prevladavanje prolosti je
vaan segment opte prerade istorije. Pod uticajem politike publicistika i nauka otvoreno
se distanciraju od pojmova ranijeg reima: umesto kapitalizma govori se o
preduzetnikom drutvu, eksploataciju zamenjuje ugroenost ljudskih prava, radniku

klasu dravotvorni narod ili nacija i si. Opta je jezikosocioloka pojava, da se

distanciranje od kulture idejnog protivnika odvija preko izbegavanja i osude njegovog
jezika. U nauci takodje. Danas je u nauci i publicistici tzv. zemalja u tranziciji na delu ne
samo naputanje termina iz komunistike propagande nego i legitimnih pojmova iz
marksistike misli, koji u optenaunom fondu inae nisu osporeni (kapitalizam,
eksploatacija, klasna borba). Slino je bilo posle sloma nacizma, kada je dolo je do
ienja jezika i izbacivanja pojmova "vladajua rasa", "trietvrtine Jevrejin", "prostorni
poredak" i dr. Jedna od karakteristinih osobenosti dananjeg jezikog revizionizma je
npr. iezavanje rei drug. Ovaj izraz nije bio iskljuivo komunistiki, ve je i kod nemake
socijaldemokratije posle sloma faizma bio normalan oblik obraanja. Drug je bio izraz
klasne samosvesti jednakih. Teei da se emancipuje od te samosvesti socijaldemokratija
1950-ih godina uvodi rei dama i gospodin. Drug se izgubio kao ostatak seanja na staro
doba. Slino je bilo sa prosvetiteljskom rei gradjanin koju je uvela Francuska revolucija
kao znak antifeudalne i antidvorske etikecije. Medjutim ovaj oblik oslovljavanja ubrzo je
potisnut kao egalitarni znamen (privremeno su ga rehabilitovali boljevici), a feudalni i
dvorski gospodar ili gospodin je u jeziko-politikom pogledu trijumfovao nad gradjaninom
i drugom krajem XX veka. Jeziki revizionizam nije samo simbol nego i aktivan segment
prerade prolosti.

3. 2. Revizionizam poslesocijalistikih reima

Savremeni akademski i dravni revizionizam gotovo u svim evropskim zemljama
nastoji pre svega da izmeni odnos prema neslavnoj faistikoj prolosti. Antifaizam je
kod mnogih ideologija kljuni sadraj kojim se dokazuje progresivna i humanistika
usmerenost reima, pa revizionisti, dovodjenjem u sumnju ovog sadraja, pokuavaju da
ospore legitimnost reima. Radikalni konzervativni antisemitski revizionisti pokuavaju da
ospore postojanje nacistikih logora i time oduzmu Jevrejima vanu osnovu njihovog
najnovijeg stradalakog mita. Druga struja preusmerava antifaizam u antitotalitarizam i
pere vlastitu prolost. Stvara se nova antitotalitarna saglasnosti: preko antikomunizma se
rastereuju domae kvislinke i faistike struje iz prolosti i predstavljaju kao patriotske i
antitotalitarne. Antifaistiku saglasnost sa nestankom hladnog rata zamenila je gotovo
sveopta antitotalitarna saglasnost. lako je evropski jednopartijski socijalizam stvar
prolosti, antikomunizam je neobino iv. Viperman govori o "nekrofilnom
antikomunizmu", tj. opsednou komunistikom prolou koja je u sutini instrumentalna.
Demonizacija socijalizma vana je novim reimima koji se pravdaju totalnim raskidom sa
prolou, a radikalnim revizionistima-konvertitima slui kao iskupljenje od ranijeg
leviarstva. Letimian osvrt na stanje u nekoliko evropskih zemalja moe da doara ovu
klimu.
U SR Nemakoj posle "anlusa" DDR-a dravni revizionizam je neskriven. Ovde
je ak prisutno nastojanje da se antifaizam istisne iz renika demokratske drave.
Bundestag je1995. osnovao drugu Enquette-komisiju za "prevazilaenje posledica DDR

diktature u procesu stvaranja nemakog jedinstva". Cilj je suprotstaviti se pravdanju DDR

prolosti i podstai "razvoj svenemakih oblika seanja na obe nemake diktature i
njihove rtve". Najpre izmenom spomen-obeleja u DDR-u, a zatim "antitotalitarnim
prosveivanjem" treba i iz poslednjeg istonog Nemca isterati DDR nostalgiju. R Epelman
(Eppelman), predsednik komisije, zalagao se za stilizovanje sovjetskog logora kao
glavnog spomen obeleja umeto ranijih nacistikih. Tri su teita revizije spomen obeleja
Buhenvalda: 1. obeleiti NS istoriju konc-logora; 2. istai obeleja logora NKWD-a; 3.
podsetiti na postojanje DDR logora za internirce. Slubeni revizionizam dananje
nemake drave izjednaava nacistike logore sa sovjetskim, pa istorija i arhivi postaju
suvini. Nova spomen obeleja treba da budu znamen jednaine teorija o totalitarizmu:
KZ logor = NKWD logor = DDR logor za internirce. Izjednaene su rasna i klasna mrnja,
rasistiki snovi o velikoj sili i sovjetska imperijalna politika, faistika i komunistika
ideologija. Cilj je delegitimisati DDR-antifaizam i osuditi DDR kao totalitarnu dravu.
Paualna denuncijacija antifaizma samo je uvod za dalekosenu diskriminaciju levice
(Maur 1998). Historikerstreit 1986/87 bio je samo akademski uvod u potonji nemaki
dravni revizionizam. Danas se vode rasprave oko toga da li je 8. maj 1945. bio "dan
poraza" ili "dan oslobodjenja", a zloini Auvica izjednaavaju se sa saveznikim
bombardovanjem Drezdena. Osnivaju se instituti za preradu prolosti DDR-a po obrascu
teorija o totalitarizmu. Relativizacija nacizma vri se preko demonizacije DDR-a i formule
o "dve nemake diktature", Hitlerovoj i Ulbriht-Honekerovoj. Rasprava koja se na Zapadu
vodi oko ogranienosti i dometa pojma totalitarizam, u bivem DDR-u nailazi na snaan
otpor, jer se ovo, u startu pogreno poredjenje, shvata kao posthumno rastereenjenje
nacizma pomou nediferenciranog kriminalizovanja DDR-a (Bialas, 1998). Slian
revizionistiki obrazac, obojen lokalnim predrasudama i stereotipima, na delu je i u
ostalim istonoevropskim reimima kod ocene vlastite socijalistike prolosti. Poljski
istoriar M. Krol razlikuje tri obrasca odnosa prema socijalistikoj prolosti: 1. "Evolutivna
revolucija", kod koje je novi poetak praen politiko-moralnom amnestijom bive
nomenklature. Prolost se ne obradjuje dalje, ve se potiskuje; 2. "Restaurativna
revolucija" - raskida se sa starim reimom i njegovim nosiocima uz istovremeno
nadovezivanje na najvanije elemente presocijalistike prolosti. To je praeno
demonizacijom socijalistike prolosti 3. "Amnezivnu revoluciju" karakterie potreba starih
elita da svesno zaborave prolost to se podudara sa eljama stanovnitva da se ne
vraa prolosti ine mora pozabaviti sa vlastitim oportunizmom (Cit. prema Steinbach
1999). Uoena tri obrasca brane razliite grupe, ali se mogu javiti i kao meoviti oblici sa
razliitom prevagom pojedine komponente.
Uruavanje socijalistikog bloka u Evropi po tzv. domino-sistemu pokrenuo je
partijski vrh SSSR-a, kada se iz sile koja je do tada koila reforme preobrazio u motor
promena (perestrojka, pad Berlinskog zida, neintervenisanje u Rumuniji itd.). Unutranji
nosioci promena u Evropi 1989/90. bile su opozicione grupe, gradjanske inicijative,
reformisani delovi komunistikih partija i spontani pokreti stanovnitva. U ovom krugu
nacionalistika desnica bila je vana snaga. Desnica ne smatra da su nacionalizam i

demokratija nespojivi, a socijalizam tumai kao antinacionalnu boljeviku zaveru. Pad

komunistikih partija s vlasti podstakao je izmenu odnosa prema prolosti koja je tekla
neravnomerno. U Rusiji je prerada prolosti gotovo skinuta s dnevnog reda, a da nije crta
podvuena (Possekel 1998). St. Peterburgu vraeno je ime, Lenjinov muzej u Moskvi je
zatvoren, ali je mauzolej jo otvoren, sruen je spomenik Djerinskom, ali Marks i Engels
jo stoje u Moskvi. Ulica Gorkog ponovo je postala Tverskaja, ali su Lenjinov prospekt i
Lenjingradski prospekt zadrali ime. Svi sadanji politiari istekli su iz KP SSSR-a i
Komsomola, ali se jasno distanciraju od KP Rusije bez nostalgije za SSSR-om. Glavni
period prerade prolosti ovde je bila Perestrojka, kada je dolo do otvorenog suoavanja
sa sovjetskom istorijom. Poto arhivi jo nisu otvoreni to su radili preteno publicisti. U
SSSR-u jo ranije bilo je osuda Staljinovog reima, a u perestrojci prerada prolosti
zahvatila je Lenjina i socijalizam sve do Gorbaova. Posle zabrane KP SSSR-a
revizionizam je podstakao naglo oivljavanje razliitih teorijskih pristupa u drutvenim
naukama, kao nadoknadu stagnacije za vreme SSSR-a. Dananja ruska levica proeta je
nacionalizmom (Zjuganov-Baburin). Nekadanji internacionalizam poistoveuje se sa
negativno shvaenim kosmopolitizmom i odbacuje u ime novog nacionalnog
socijalistikog patriotizma. Komunisti se ne odriu linosti iz svoje istorije, ali ih
prilagodjavaju novom nacionalistikom okviru za preradu prolosti. Vreme e pokazati da
li je re o strategiji ili taktici ruske levice.
U jezgru rumunskog revizionizma je zahtev za rehabilitacijom marala
Antoaneskua. Vec desetak godina vodi se estoka tzv Antoanesku-debata proeta
naroitim spojem relativizacije, pravdanja faizma, revizionistike argumentacije i
antisemitiskih ispada (Totok 1998). Revizionisti tvrde d a j e Antoanesku bio veliki rumunski
patriota koji je iz nude priao Hitleru, elei da povrati Besarabiju, i bio predvodnik borbe
protiv ateistikog boljevizma. Trai se revizija procesa protiv marala koji je kao Hitlerov
saveznik vladao od septembra 1940. do avgusta 1944, a potom streljan 1946. Maral se
slavi kao "spasilac nacije" od komunizma i madjarskog revizionizma. On je 1919.
umarirao u Petu i pokazao Madjarima ta ih eka ukoliko budu ugroavali Rumune
(Totok 1999). Medjutim u njegovom reimu u toku antisemitske rumunizacije stradalo je
oko 100 000 Jevreja, to savremeni revizionisti spore. Nakon pada aueskua,
Antoanesku je dobio ulice u vie rumunskih gradova, njegove pristalice zalau se za
dizanje spomenika maralu, novine piu o njegovom "svetom antiboljevikom ratu" na
strani Hitlera, a parlament mu je juna 1991. minutom utanja odao potu (samo su
madjarski poslanici napustili salu). Dravni tuilac Rumunijeje 1996. pokrenuo postupak
za rehabilitaciju est Antoaneskuovih ministara. U vakuumu, koji je nastao nakon pada
reima aueskua, otvoreni ili skriveni antisemitizam bio je glavna vezivna spona izmedju
antikomunizma, mrnje prema strancima, ovinizma i revizionizma. (Totok 1998). Jevreji
su optueni za komunizam i ekonomsku krizu, a javnost je preplavljena senzacionalnim
otkriima, paualnim osudama i nedokazanim tvrdnjama. Sve se pokuava razjasniti
emocijama optereenom klasinom formulom: Jevreji = komunisti = plutokrati = slobodni
zidari = kapitalisti. Posledice su snana ksenofobija, ovinistika istoriografija, novi

nacionalni mitovi i antidemokratski i antizapadni fundamentalizam (Totok 1998, 47).

Premda radikalni rumunski revizionisti porede Antoaneskua sa Hitlerom i gledaju u obojici
"autentine patriote", ipak najvei deo rumunskih istoriara, politiara i publicista osudjuje
zloine nacista, ali pravda Antoaneskua i odvaja ga od faizma. (Totok 1998, 57).
Komunisti su, po njima, neopravdano Antoaneskuov reim nazvali faistikim, a re je u
stvari o nacionalnom reimu sa autoritarnim crtama. Rumunski revizionisti ne poriu
nacistiki holokaust, ve ga navode kao primer oprean "humanoj jevrejskoj" politici
Antoaneskua. Uz to se javljaju i teze da je "crveni holokaust" bio gori od mrkog. Totok je
pokazao da se na taj nain rumunski faizam normalizuje. Javne debate oko Romana
Dmovskog (Dmowsky) u Poljskoj, Jozefa Tise (Tiso) u Slovakoj, Jona Antoaneskua u
Rumuniji, Hortijevog masakra Jevreja 1944. u Madjarskoj, hrvatskog Jasenovca
(Tudjmanove knjige i njegovog pismenog izvinjenja 20. 2. 1994.) (Volovici 1998, 13; Roth
1997) jesu izraz tenji za odbacivanjem krivice i pokuaja dokazivanja nedunosti
domaih profaistikih Hitlerovih saveznika. Rastereenjem prolosti pravda se
nacionalistika politika novih poslesocijalistikih reima, koja se svuda trudi da izgradi
sliku svetle nacionalne tradicije bez mrlje.
U Madjarskoj je revizionizam potekao s vrha, nije izazvao ire interesovanje
javnosti i masa kao u Rumuniji niti je bilo tenje za radikalnim prevladavanjem
komunistike prolosti. Promena sistema nije tekla u obliku masovnog ustanka (DDR,
Rumunija) niti preko "dvorskog udara" (eka) ve je bila rezultat kompromisa
komunistike i nekomunistike inteligencije (Schauschitz 1996, 33). Madjarska javnost
nije bila mnogo zainteresovana za otkrivanje komunistike prolosti novih politiara (kao
npr. u DDR-u) niti je bilo revanizma zbog zbivanja iz 1956. godine. 0 tome svedoe i
rezultati empirijskog istraivanja odnosa prema socijalizmu, tj. kolektivnog seanja, koje je
obavio beki sociolog Rajnpreht (Reinprecht 1994). u Pragu i Budimpeti poetkom 1993.
na 120 ispitanika razliite dobi. Pozivajui se na poljskog istoriara Martina Krola,
Rajnpreht razlikuje tri pristupa komunistikoj prolosti: evolutivni, restaurativni i zaborav
revolucije. eka "pliana revolucija" pripada restaurativnom (obnova kapitalizma), a
madjarska evolutivnom tipu. U ekoj je vei pritisak na bive komuniste, pa su ak i
aktivisti Prakog proljea diskreditovani (slubeni ostrakizam), dok je u Madjarskoj
liberalniji odnos prema starim kadrovima. Moglo bi se pretpostaviti da je slina razlika
postojala do 2000. godine izmedju Beograda i Zagreba (jer se HDZ elita nije regrutovala
iz redova komunista). Po sebi se razume da od ovih okolnosti zavisi stupanj slubene
prerade prolosti. Ali, elementi starog vremena socijalizma ostaju aktivni uprkos
promenama, isto kao to je Adorno krajem 40-tih godina tvrdio da posle pada faizma
nisu iezli njegovi elementi. "Gula socijalizam" nije bio omraen u Madjarskoj kao u
ekoj (to je potvrdjeno nalazima empirijskog istraivanja). Mladji Madjari ocenjuju
smenu sistema kontinuitetom jo od ranije zapoete tranzicije, a ne kao radikalni raskid
sa prolou, to se delom objanjava nezadovoljstvom i krizom posle uvodjenja
viepartijskog sistema. U ekoj je slika vie crno-bela. Socijalistiki reim u Pragu je
otrije osudjen, dok su u Budimpeti ak i mladje generacije zadrale Kadara u

pozitivnijem seanju. Sudei po pisanju tampe moglo bi se pokazati da je u Beogradu

takodje bio pozitivniji odnos prema socijalizmu, SFRJ i Titu nego u Zagrebu, uprkos tome
to su vlasti u Zagrebu Titu dodelile trg, a u Beogradu ne. Verovatno i otuda to je, slino
Pragu, u Zagrebu (a i u Poljskoj) ranije izvrena temeljnija smena elita (koja je dravnom
propagandom preoblikovala javno mnjenje) nego npr. u Madjarskoj i SR Jugoslaviji.
Rajnpreht je zakljuio da je u ekoj na delu tzv. "eksteri torij al i zacij a prolosti",
tj. pokuaj razreavanja napetosti nastalih u istorijskom seanja nakon promena iz 1989,
njihovim tumaenjem promenama koje su dolazile spolja. Zahtev za "povratkom Evropi"
jeste regulator drutvenog seanja. Na komunistiku prolost vie se ne gleda kao na deo
vlastite istorije sa kojom se treba suoiti, ona se eksteritorijalizuje tj. proglaava
posledicom spoljnog inioca, "varvarskog Istoka" (Reinprecht 1994). Evropa je sinonim
gradjanskog, a totalitarni faizam i komunizam doli su spolja. I u ovom pogledu hrvatsko
javno mnjenje blie je ekom od jugoslovenskog. Osim toga, u Hrvatskoj se zbog
delovanja civilizacijskih kompleksa pripadnosti Zapadu i otpora balkanskoj integracji i
jugoslovenstvu u istom periodu aktiviraju stare predrasude o sutinskim razlikama
izmedju vizantijske i rimsko-katolike civilizacije. To je bio refren hrvatskog predsednika
Tudjmana. U Bugarskoj je otvorena burna debata oko odgovornosti komunista, ali je za
razliku od Rumunije brzo priguena. Ve 1990. otvorena je diskusija oko pitanja dosijea 6.
odseka bugarske dravne bezbednosti, ali se pretpostavlja da je Bugarska socijalistika
partija jo avgusta 1990. spalila kompromitujua dokumenta svojih kadrova (Stein 1996).
Decembra 1992. donet je Zakon o "dekomunizaciji nauke", po kome je na 5 godina
uskraen pristup odgovornim poloajima "ideoloki optereenim osobama" (Stein 1996,
29). Medjutim bugarska debata o odgovornosti komunistike dravne bezbednosti
potisnuta je snanom privrednom krizom to je kod stanovnitva umanjilo zanimanje za
kritiku komunistike prolosti. U pogledu pravnog odnosa prema komunistikoj policiji
najdalje su otile eka i SR Nemaka. Prva je 1991. zabranila pristup dravnoj slubi
bivim pripadnicima slube DB, a u drugoj su krivino gonjeni pripadnici DDR slube
bezbednosti (Stasi). U Rusiji npr. nije proao slian predlog. 0 estini prevladavanja
prolosti u Rumuniji, Bugarskoj i Madjarskoj donekle simbolino govore i sudbine njihovih
komunistikih vodja: auesku je ubijen, Zivkovu je sudjeno, aKadar (koji je umro 1989)
nije demonizovan. Snana ekonomska kriza i pad standarda kod skoro svih
poslesocijalistikih reima su u javnosti smanjivali aktuelnost demonizovanja
komunistike prolosti jer su je mase zadrale u seanju kao period relativne stabilnosti.
Ova okolnost je verovatno sputavala irenje odredjenih verzija slubenog revizionizma
koji je raunao na masovnu podrku.
Medjutim, tzv. revizionizam svakodnevnice jo je prisutan u svim zemljama
Istone Evrope. Naime, mnogi pojedinci saobraavaju svoju biografiju novom socijalnom
identitetu, poimajui sebe manje ili vie iskreno kao disidente ili rtve minulog reima.
Slino je bilo 1945. u Evropi, kada je malo ko od faistikih sauesnika sebe okrivljavao
za pasivnost ili oportunizam. Prema Rajnprehtovom istraivanju u Pragu su mnogo
kritiniji prema nacionalnoj prolosti i linom ueu u komunistikom reimu nego u

Madjarskoj. esi vie ele da zaborave prolost nego Madjari. U Madjarskoj mladi ne
sumnjaju toliko u prolost niti je se stide, opet verovatno zbog snanije poslesocijalistike
krize nego u ekoj. Dok se u Pragu na "Plianu revoluciju" iz 1989. gleda kao na raskid
sa prolou i novi poetak (eksteritorijalizacija prolosti), u Peti iskustvo liberalnijeg
socijalizma nije stvorilo mnogo otvorenije niti radikalnije odbacivanje prolosti, niti je dolo
do bolnog suoavanja sa vlastitom linom prolou, ve vie do istorijalizacije sadanjice
(Reinprecht, 1994). U Pragu su najpozitivnije linosti iz prolosti T. Masarik, J. Komenski,
Karlo IV i Jan Hus, kod Madjara su to grof Itvan Seenji, Kralj Matija i Lajo Kout. Od
posleratnih linosti najugledniji su Dubek, I. Nadj, ali i J. Kadar. Period pod Kadarom za
neke ispitanike je ak zlatni period istorije 1970-ih. Ipak se veina zalae za reviziju ocena
o Hortiju, ne otuda to ga smatraju pozitivnom linou, ve zato to sumnjaju u
komunistiku propagandu (Reinprecht 1994). Po llievom istraivanju iz 1999. u Srbiji kod
mladih najpoeljnije linosti iz prolosti su junaci iz Kosovskog mita, a kao pojedinano
najee preferirana linost iz srpske istorije navodi se Tito, a zatim slede Tesla, Pupin,
V. Karadi, Karadjordje itd. (Ili 2000, str. 26). Slino Rajnprehtu, lli zakljuuje da je
povoljna ocena Tita rezultat seanja na socijalnu sigurnost njegovog reima, a ne
sklonosti ka marksistikom internacionalizmu. Isti pisac istie razliku izmedju svesti
mladih u Srbiji i istorijskog seanja nacionalne kulturne elite koja je vie revizionistika.
Dananji madjarski revizionisti nastoje da Hortija oisti od nacizma i antisemitizma i da
stvore antikomunistiki nacionalni mit od dogadjaja iz 1956. (opet verovatno zbog
spoljnopolitikih potreba zemlje). Slian je odnos rumunskih revizionista prema
Antoaneskuu, srpskih prema Milanu Nediu i hrvatskih prema Paveliu. U Pragu se
komunistiko osvajanje vlasti iz 1948. posmatra kao pu bez podrke naroda i delo
Staljina. ak ni Prako proljee ovde nije znaajan dogadjaj. Nije teko utvrditi pravilnosti
u selektivnom zaboravu, ali su i razlike zanimljive jer istiu iz konkretnih tradicija, lokalnih
stereotipa i ideolokog opredeljenja elite na vlasti. Selektivni zaborav proima se sa
socijalnom amnezijom (spontano potiskivanje prolosti kod stanovnitva zbog tekuih
preokupacija). Rajnprehtovo istraivanje skrenulo je panju na neke vane razlike u
pristupu nacionalnom identitetu: Madjarski "Arhipelag Gula" ima svoj nacionalni mit o
Trijanonu - kao centralnu vrednost, patriotizam je demokratska vrlina urbanih delova, a
nacionalizam etnocentrini seoski otpor. U ekoj nema toliko nacionalne sigurnosti i
patriotizma, "razbijena" je nacionalna samosvest zbog duih perioda gubitka nacionalne
nezavisnosti. Period posle 1968. shvaen je kao "kolonizacija" i deo sudbine. ak i
progon nemakog stanovnitva, tzv. "opravdani nacionalizam" 1945, esi poimaju kao
istorijsko breme, ega se neki mladi ispitanici ak i stide.
U celini uzev, prerada prolosti u poslesocijalistikim reimima podstaknuta je
sloenim proimanjem izmenjenog globalnog odnosa nacionalnih i ideolokih snaga u
svetu i raznorodnih lokalnih interesa vladajuih snaga u pojedinim zemljama. Izmenjene
globalne okolnosti nisu se uvek na isti nain prelamale kod raznorodnih naunih struja, a
jo manje kod oprenih ideologija. Kod tumaenja svakog revizionizma ponaosob moraju
se pored unutarnaunih razloga imati na umu i konkretne protivrenosti, interesi i motivi

uticajnih struktura koje podstiu, ubrzavaju ili koe traganje za senkama prolosti. Bez
razumevanja globalnog stanja revizionizma lako se moe preceniti originalnost i
samostalnost procesa u vlastitoj sredini.

3. 3. Glavni uzroci prerade prolosti u Jugoslaviji

U dravama bive SFRJ gradjanski rat prilino jasno je otkrio podsticaje
raznorodnih verzija revizija istorije. ovinistika prerada prolosti normalizovana je, a
manipulativni obrazac teorija o totalitarizmu doveden je do ekstrema, jer je socijalizam
dodatno demonizovan kao fatalna istorijska internacionalistika zabluda balkanskih
naroda. Sa raspadom SFRJ iezla je odozgo nametana, ali ne odve snana
jugoslovenska istorijska svest kao zajednika osnova linog i kolektivnog identiteta
stanovnika najvee balkanske drave. Kod krizom zahvaenih pojedinaca rasla je
nesigurnost identiteta, a kod vladajuih grupa praznina u dutvenointegrativnim
sadrajima je postala eksplozivna. Ipak je ovaj dvostruki idejni vakuum relativno brzo
prevladan ve ranije postupno pripremljenim nacionalnim identitetom. Pored jaanja
nacionalnog ponosa, svako oivljavanje nacionalne istorije podrazumeva relativizaciju
nasilja u ime nacionalne ideje (u ratu, ali i u etnikom ienju). Siepi patriotizam (za
razliku od kritikog) optuuje borbu protiv senki prolosti vlastite nacije kao izdaju ili
mazohizam. U najboljem sluaju kao nepotrebnu i nelagodnu opomenu u trenucima
homogenizovanja nacije. U diskusijama oko faizma konzervativni nemaki istoriari i
danas shvataju svoju domovinu kao zemlju rtava, a ne delata. Zato nacionalno
iskorenjene pojedince treba osveivati, jer je gubitak istorije uzrok slabe integracije i
moralnog rasula nacije. Naglo priklanjanje zatitnikom pribeitu nacionalnog identiteta
nesigurnim pojedincima vraa sigurnost, a vladajuim snagama bitno olakava
manipulaciju oseajnim potencijalom nacionalnog. to se politika oslanja na dublji sloj
oseajne pripadnosti i uspeva da ga aktivira, to su ire mogunosti manipulacije.
Medjutim, u ovom procesu ne moe se bez racionalnih sadraja. Restauracija nacionalne
istoriografije je pojaano traganje za osloncem i identitetom, neophodno dezorijentisanim
pojedincima ali i vladajuim snagama. Potrebna je prerada prolosti poduprta autoritetom
akademskih istoriara. Jo od stvaranja nacionalnih drava manje ili vie mitologizovana
istorija bila je idejna podloga za stvaranje dravnog i nacionalnog identiteta. U idejnom i
vrednosnom vakuumu nakon sloma evropskog jednopartijskog socijalizma dolo je do
gubitka orijentacije i pojaanog traganja za identitetom kao osloncem dravne i line
sigurnosti. Dok u Zapadnoj Evropi uglavnom samo konzervativci gledaju na potiskivanje
nacionalizma kao na gubitak identiteta, u bivim socijalistikim dravama situacija je
sloenija. Ovde za identitetom preko nacionalizma tragaju i mnoge struje levice.
U rasponu manjem od pola veka Jugoslavija se suoava sa drugom preradom
prolosti: autoritarno-internacionalistiko prevladavanje prolosti 1945. i restaurativno,
pluralistiko-nacionalistiko od 1990. Krajem XX veka raspao se jugoslovenski i
socijalistiki identitet, a prostor popunjava nacionalno i konfesionalno, lino i grupno

samopoimanje. Teko je rei koja je prerada prolosti bila iskljuivija, a budui istoriari
celovitije e oceniti dubinu diskontinuiteta i revizionizma vlastite struke. Poslednji
gradjanski rat zamrsio je i dramatizovao idejne i naune tokove. Zgusnuo je i
pojednostavio strasti i sloenost stvarnosti sveo na dva pola: od bratstva i jedinstva do
Jugoslavije kao iluzije i tamnice, od uarenog titoizma do vehementnog antititoizma, od
samoupravljanja kao istinske demokratije do socijalistikog totalitarizma. Dolo je do
"preokreta kanonskih prioriteta" (Fire). Kako to obino biva, to je bila izrazitija nada bilo
je snanije razoarenje, bolnije otrenjenje, a revizionizam iskljuiviji. Nacionalizam je
postao novi oblik tvrdokornog i militantnog uverenja u velikoj meri imunog na injenice. U
psiholokom pogledu iskljuivost i agresivnost obino su znaci nesigurnosti. U svim
delovima drave inteligencija je postala neverovatno lakoverna prema tezi da je stigla
istorijska raskrsnica na kojoj je u pitanju egzistencijalna ugroenost vlastite nacije.
Upotreba sile pravdana je korienjem kratkog nedefinisanog interregnuma, istorijskog
trenutka u kom treba stvoriti zatitnu dravnu tvorevinu. Medju inteligencijom irilo se
neotmeno naelo d a j e bolje izdati svoje uverenje nego svoju naciju. Novonastale drave
preko noi prekrajale su prolost u tenji da istoriografski utemelje nezavisnost.
Selektivno seanje i organizovani zaborav postali su aktivni idejni detonator gradjanskog
rata i nacionalne netrpeljivosti. Isti dogadjaj jo dugo e za jedne biti zloin, a za druge
patriotsko herojstvo, pa je dovedena u pitanju misao Santajane "da su oni koji ne pamte
prolost osudjeni na to da im se ona stalno vraa". Moda je na Balkanu obrnuto. U
Jugoslaviji seanje je "odve oivljeno", a osmiljavanje nove nacionalne svesti tee
preko revizionizma u istoriografiji. Revizionizam ima dve strane: 1. kritiku, tj. nuno
sazrevanje i prevazilaenje starog znanja oslobadjanjem od starihsocijalistikih
drutvenointegrativnih sastojaka, otkrivanjem novih injenica i prevrednovanjem
zapostavljene literature poraenih; 2. ideoloku-drutvenointegrativnu kod koje je novo
tumaenje minulih zbivanja noeno otvorenim ili skrivenim imperativima idejnog
homogenizovanja nacije. Zaeci ideolokog istorijskog revizionizma postupno su sazrevali
pre raspada Jugoslavije u krilu dotadanje komunistike drutvenointegrativne misli. Bili
su neizostavna sastavnica medjunacionalnih sukoba (od "hrvatskog proljea" do
Memoranduma SANU). Nakon raspada zemlje istorijski revizionizam ispoljava se
otvoreno bez zatitne samoupravne fraze. Premda legalizovano, prevladavanje prolosti
odvija se manipulativno u znaku odbacivanja totalitarnog socijalizma koji je guio pre
svega nacionalno osveivanje. Snano izraeni antikomunizam i antitotalitarizam treba
da zamagle senke nacionalne prolosti u pokuaju da se vlastita istorija normalizuje i
opravda najee pred novim zapadnim silama.
Kod svih nacija veze izmedju prolosti i sadanjosti rue se i iznova
uspostavljaju dogadjajima ne retko izabranim iz legendi. A tenja nacionalne zajednice za
nezavisnou, dravnim suverenitetom i kolektivnim i individualnim slobodama utemeljuje
se selektivnim izborom ustanaka i revolucija, bitaka i ratova, pobeda i poraza. Na svakoj
krupnoj istorijskoj prekretnici ovaj izbor menja se i prilagodjava potrebama novih
vladajuih snaga. Krajem XX veka nacija oivljava svuda, jer se sa okonanjem hladnog

rata postavilo pitanje ta drava predstavlja u evropskom okviru posle nestanka gvozdene
zavese, koja je dravama u suoenim taborima pruala ideoloki identitet (socijalizam i
slobodni Zapad). Nacija, kao velika solidarna zajednica noena seanjem na rtve koje su
uloene i rtve na koju su njeni pripadnici spremni (E. Renan), nezamisliva je bez
istorijskog utemeljenja, tj. selektivno obradjene prolosti na koju se nadovezuje kao
nosilac nadvremenog i naindividualnog identiteta. Na Balkanu je najnovija revizija istorije,
tj. organizovano selektivno istorijsko seanje rezultat sloenog proimanja nekoliko
razliitih perspektiva i polarizacija: zapadno - istono hrianstvo, levica-desnica, delatirtve. Bilo bi pogreno tvrditi da je glavna linija napetosti i sukoba u gradjanskom ratu u
Jugoslaviji bila izmedju deboljevizacije i reboljevizacije. Otvoreni antikomunizam bio je
naknadna ideoloka racionalizacija otpora autoritarnog nacionalizma internacionalizmu i
jugoslovenstvu, a daleko manje kritika dravno-intervencionistike ili egalitarne
komponete socijalizma. Ovo otuda to je prema podacima iz 1997. od svih bivih
evopskih socijalistikih zemalja samo Poljska dostigla bruto nacionalni proizvod iz 1989.
(Thaa, 1999, 14). Otpor internacionalizmu (globalizaciji, kosmopolitizmu, jugoslovenstvu)
bio je glavna osnova u stvaranju slubenog identiteta bivih jugoslovenskih republika i
klju za preradu prolosti. Zbog otpora Jugoslaviji u Hrvatskoj se odozgo namee
slubeni klerikalni katoliki nacionalni identitet u spoju sa vrednostima evropske pravne
drave, a srpska nacionalna inteligencija vlastiti identitet poima kao "spoj kosovskog
predanja, pravoslavne tradicije i evropskih vrednosti nacionalizma i liberalizma" (lli 1998,
348).
Ugroenost nacije je osnova pravdanja procesa pojaanog nacionalnog
osveivanja u kom se potiskuju, preutkuju ili relativiu tamne strane vlastite prolosti.
Organizovano se neguju samo ona seanja koja idu naruku jaanju nacionalnog identiteta
(svetla imperijalna prolost, stradanja vlastitog naroda, preuznoenje i velianje kulta
nacionalnih vladara i kulturnih poslenika i si.). Iz seanja se potiskuju genocidi i faizmi
vlastite nacije, provincijalna zaostalost, politika kratkovidost agresivne ovinistike
politike i si. Ovaj selektivni zaborav spreava prevladavanje prolosti i viestruko je
hazardan. Potiskivanje tamnih strana prolosti u ime nacionalnog pomirenja i
homogenosti ne pomae da se izdri istina. Negovanje seanja koja jaaju nacionalni
identitet isplativo je samo na kratki rok. Prolo je vreme jedinstvene jugoslovenske
istorijske svesti, ali e proi i faza iskljuive polarizacije istoriografija novih balkanskih
drava. Istoriari moraju biti kadri da priznaju, a ne samo da pravdaju neprijatne istine
identiteta koji osmiljavaju. Od toga zavisi kvalitet njihovog znanja jo od Tukidida.

3.4. Revizionizam istoriara Jugoslavije:

D. Bilandi i B. Petranovi
Posle svake krupne istorijske prekretnice i okonanja socijalnih i nacionalnih
sukoba pobednici su na razliite naine detronizovali prethodnu vlast nastojei da raire
uverenje da autentina istorija poinje od njihovog oslobodilakog ina (izmena naziva

gradova, ulica, spomenika, udbenika itd). Karakter idejnom obraunu sa prolou

nametala je kako ideologija pobednika, tako i opta politika kultura prostora. U Hrvatskoj
1990-ih godina restaurativi slubeni dravni i nauni revizionizam ispoljavao se u
rehabilitaciji razliitih nacionalnih snaga iz prolosti (od ustatva do HSS-a) i pokuaju
svojatanja "demokratskog antifaizma" na kritici njegove komunistike verzije. U Srbiji je
tekao slian proces rehabilitovanja konzervativne nacionalne prolosti, premda je otpor
levici bio slabiji. Najpre ukratko o spoljnim stranama ovih restaurativnih procesa.
Poetkom 1993. zagrebaki trg M. Tita preimenovan je u trg M. Budaka. Posle protesta
antifaista, Budaku je data ulica Dj. Salaja, ali posle nekoliko nedelja je i tu ulicu izgubio.
Ali je vice-predsednik ustake drave dobio ulicu u brojnim hrvatskim gradovima, i u
Splitu. U Srbiji glavne ulice M. Tita uglavnom su zamenjene ulicama srpskih kraljeva. U
Hrvatskoj HDZ reim poricao je da je bilo domaeg faizma. Time je trebalo rasteretiti
emigraciju. Ako nije bilo faizma, nije bilo ni antifaizma. Dilemu je reila Tudjmanova
formula na prvom kongresu HDZ 1990: "NDH nije bila samo obina kvislinka faistika
tvorevina ve i izraz vekovne istorijske elje hrvatskog naroda za nezavisnom dravom".
Ova kontradiktorna formula zadovoljila je sve. Na komemoraciji Blajburkim rtvama
1997. akademik D. Jeli naglasio je da NDH vojska nije bila faistika, ve vodjena
idejom hrvatske drave, a da je medju ustaama bilo vie antifaista nego medju
partizanima. Na proslavi 50 godina pobede nad faizmom V. Pavleti, predsednik
parlamenta, govorio je d a j e borba protiv faizma "imala podrku celog hrvatskog naroda",
a raniji predsednik parlamenta N. Mihanovi je govorio da su "Hrvati bili prvi antifaisti u
Evropi" (Gruden, Gabric, Buljan 1997). Naredna praktina posledica revizionizma bili su
buldoerski napadi na spomenike. A danas je Hrvatska jedina zemlja u svetu sa legalno
registrovanom partijom (HOP) koju je osnovao A. Paveli, Hitlerov saveznik. Hrvatski
revizionizam nije ostao nezapaen u svetu. U SAD Rajh spori Tudjmanov revizionizam u
umanjivanju rtava holokausta i pominje njegov pokuaj preimenovanja Jasenovca (Reich
1996). Ali, s druge strane Tudjmana slavi kalifornijski ultrakonzervativni asopis "Journal
of Historical Review", vodee glasilo medjunarodne ultradesniarske i antisemitske struje
"Holocaust Denier" koja negira i umanjuje nacistike rtve. asopis izlazi u Kaliforniji, a
1990-ih objavio je ak tri pohvalna priloga o revizionizmu F. Tudjmana (Weber 1992,
Weber 1993, Gubi, 1993). U svim prilozima sa uvaavanjem se govori o Tudjmanu kao
istoriaru. Jedan kritiki osvrt na Tudjmanov revizionizam se moe nai u prilogu
hamburkog pisca Rota (Roth 1997)
Osnovne teze radikalnog akademskog hrvatskog revizionizma su sledee: u
savremenoj hrvatskoj istoriji ustae i komunisti bili su totalitarni pokreti, a HSS
demokratski (Ivievi 1995, 489), Paveliev reim je diktatura dodue sa rasnim
zakonima, ali bez faizma (Krito 1995, 400; Jareb 1995, 410; Vuji, 1998, 143), ustaki
reim nije isto to i NDH, hrvatski narod se borio za dravu, a ne za ustaki poredak
((Jeli 1995, 521), "ustaki pokret nije guio nego je zapravo poticao slobodu duha"
(Jeli 1995, 522), katoliku crkvu i Stepinca treba odvajati od ustakog poretka jer "su
ustai bili nepovjerljivi prema katolikoj crkvi, a svakako od samog poetka prema

zagrebakom nadbiskupu Stepincu" (Krito 1995, 462), "Stepinac je osvjetlao obraz ne

samo Katolikoj crkvi nego i hrvatskome narodu" (Krito, 1995, 473), "Stepinac je preuzeo
na sebe ulogu prvog borca protiv ateistike ideologije KP... i odluno ustao u odbranu
bespravno uhienih sveenika i laika ne gledajui na vjerske, ni na nacionalne, ni na
drutvene razlike medju rtvama" (Jandri 1996, 385), (na slian nain je u
Srbijirehabilitovan N. Velimirovi), u Hrvatskoj je bio snaan antifaizam, a sisaki
partizanski odred je "prva vojna postrojba u Hrvatskoj, Jugoslaviji i okupiranoj Evropi i
prva u ovom obliku" (Vuji, 1998, 154), treba razlikovati demokratski antifaizam od
komunistikog antifaizma koji je "ustvari nacionalni boljeviki imperijalizam" (Vuji,
1998,116), "Jasenovac je ljaga Pavelieve politike" (Jareb 1995, 412) u njemu je bilo oko
85.000 rtava, od toga oko 50.000 Srba (erjavi, 1995, 556), otprilike toliko je bilo rtava
oko Blajburga i na "krinom putu" (erjavi 1995, 557), ukupni gubici Jugoslavije u
Drugom svetskom ratu su oko milion ljudi, od toga Srba 530.000, Hrvata 192.000 itd.
(erjavi 1995, 553), u socijalistikim dravama "caruje totalitarna diktatura" (Vuji 1995,
472), "Hebrang je nacionalno revolucionarstvo doveo do vrhunca i stekao gotovo
legendarni status medju hrvatskim partizanima", a Tito je Hebranga "i Hrvate optuio,
nita manje, nego za separatizam" (Kisi-Kolanovi 1995, 432-433). Savremeni hrvatski
istoriari (za razliku od prethodne generacije V. Novaka, B. Krizmana, F. Jeli-Buti)
preutkuju faistiki karakter NDH i ustakog pokreta (o emu su pisali i E. Nolte i M.
Broszat). Kod svake nacionalne i nacionalistike istoriografije faizam je u senci, pa se
relativizuje ili manje ili vie rehabilituje. Savremeni nacionalisti uglavnom preusmeravaju
antifaizam u antitotalitarizam. U ovom pogledu samo je donekle izuzetak prilog I.
Goldsteina koji pie o faizaciji ustakog pokreta, za NDH reim kae d a j e bio "rasistiki i
antisemitski", ali da se veina Hrvata tome protivila (Goldstein 1996, 321-332). Primetna
je Goldsteinova ograda od moderne goldhagenovske teze o kolektivnoj odgovornosti
naroda. Veina hrvatskih revizionista ne negira, ali umanjuje i relativie ustake
zloineporedei ih najee sa komunistikim, radi stvaranja na Zapadu prohodne
antitotalitarne istorijske slike koja e normalizovati hrvatsku prolost.
Premda je revizionizam upadljiviji kod radikalnije nego kod njegove umerenije
verzije, u metodskom pogledu pounije je pokazivati ga na ovoj potonjoj. D. Bilandi i B.
Petranovi, kao istoriari Jugoslavije, izabrani su iz vie razloga. Najpre stoga to se kod
njih mogu pratiti promene na vie nivoa izlaganja: kod opisa zbivanja, tumaenja veze
imedju zbivanja i kod pokuaja sinteze. Samo se pratei sva tri nivoa istoriografskog
zahvata moe uoiti dublja struktura konkretne istorijske svesti. A samo se na primerima
dovoljno razvijene istorijske sinteze moe uoiti globalni okvir revizionizma i njegove
dublje sastavnice (promene epohalne svesti koje su uslovile izmenu gledanja na poeljnu
viziju drutvene organizacija), to nije uoljivo kod izolovanog tumaenja jednog procesa
ili dogadjaja iz nacionalne prolosti. Osim toga, kod irih zahvata lake je uoiti pukotinu
istorijske svesti koju najpre publicistika uobliava na razliite naine, istoriografija
osmiljava, a ideologije dovode do apsurda. Ipak jo uvek nije do kraja mogue razdvojiti
prevrednovanje komunistike istoriografije koje potie iz novih saznanja s jedne, od

revizije koja je podstaknuta izmenjenom ideolokom klimom na drugoj strani. Kod

praenja pomenutih promena autoritet pisca nije nevaan, jer uticajniji istoriari
postavljaju orijentire masi dezorijentisanih pisaca, manje ili vie zbunjenih krupnim
promenama.
U klimi radikalnog hrvatskog dravnog revizionizma Bilandije pisao "Modernu
hrvatsku povijest". U obimnom tivu sa 17 opsenih poglavlja na preko 800 strana on prati
hrvatsko stanje od 1848. do 1998. Razmotrena je uloga Hrvatske u Habzburkoj
monarhiji, poloaj Hrvata u Kraljevini SHS, Hrvatska u Drugom svetskom ratu, a najvie
prostora je posveeno mestu Hrvatske u socijalistikoj Jugoslaviji. Poslednja poglavlja su
"Agresija Srbije i JNA na ostalu Jugoslaviju", igradjanski i "domovinski rat" devedesetih
godina. Pisac nije koristio stranu literaturu niti rezultate novijih arhivskih istraivanja
beogradskih istoriara. Uzgred reeno, na ovoj knjizi se vidi da su arhivi jo uvek monopol
beogradske istoriografije. Dakle, u pogledu izvora (strane literature i nove arhivske gradje)
ova sinteza bitno je nepotpuna. Izuzetak su delimino korienje arhiva CK SKJ i pieva
seanja na razgovore s vodeim jugoslovenskim komunistima. udno je da pisac nije
koristio novija arhivska istraivanja Titove politike beogradskih istoriara iz 1990-ih godina
(Tripkovi, Dimi, Borozan, Bogeti i dr.) koja su mu bila dostupna jer je u tom periodu bio
na radu u hrvatskom poslanstvu u Beogradu. Verovatno je bio oprezan i prema
selektivnom korienju arhiva. Dugo iskustvo partijskog istoriara i sloeno stanje u
savremenoj Hrvatskoj izotrili su oprez prema beogradskim izvorima. U Bilandievoj
knjizi pretee tradicionalna dogadjajna politika istorija. Pisac je solidno obaveten
(naroito u delu o socijalizmu gde je bio visoki komunistiki funkcioner i kretao se u vrhu
vlasti). U knjizi su prepoznatljivi tragovi minulog komunistikog opredeljenja, ali oni u
novoj situaciji nisu smetnja ve naprotiv korektiv pristrasnosti koju je nametnulo novo
dnevnopolitiko nacionalno opredeljenja. Bilandiev revizionizam "srednjeg obima"
poiva na uzajamnom neutralisanju neprevladanog komunistikog i aktuelnog
liberalnonacionalnog opredeljenja.
Premda Bilandi (u odnosu na druge hrvatske istoriare) nije nainio radikalni
zaokret, njegova nova ideoloka perspektiva upadljivija je nego kod ostalih zbog ranijih
angaovanih komunistikih radova. Istini za volju, i odsustvo zaokreta kod ovog
angaovanog istoriara i politikog aktiviste bilo bi takodje neobino. Svaka politika
aktivnost trai prilagodjavanje raspoloenju i politikom argonu javnog mnjenja. Svi
kljuni dogadjaji iz hrvatske istorije u najnovijoj Bilandievoj knjizi prevrednovani su sa
stanovita jaanja hrvatske dravnosti i nacionalnog identiteta i data je ocena njihove
povijesne uloge. Ipak je na delu prerada istorije drugaija od one koja je noena
iskljuivim desniarskim ovinistikim revizionizmom "Pavletieve i Tudjmanove kole" i
nekritikim prihvatanjem hrvatske emigrantske literature. "Domovinski rat" je u Hrvatskoj
ubrzao nacionalno pomirenje i u dobrom delu javnosti normalizovao ustatvo. Bilandi
nije normalizao ustaki faizam, ali ga je relativisao svrstavajui ga u istu totalitarnu grupu
sa komunizmom. Kod Petranovia nema relativizacije srpskog faizma niti konzervativnog
etnitva preko demonizacije socijalizma, iako i on govori o "totalitarnom" i

"degenerisanom" socijalizmu (Petranovi 1994). U sreditu njegove kritike socijalizma je

teza o namernoj razdrobljenosti Srba u socijalistikoj Jugoslaviji od strane Kominterne,
hrvatskih komunista, Kardelja i Tita.
Oba istoriara bila su aktivna u visokim partijskim forumima SKJ zaduenim za
istoriju partije i drave. Bilandi je dugo bio jedan od vodeih slubenih istoriara SKJ.
Uvek se trudio da u pisanju istorije ide do poslednjeg dana rizikujui sintezu bez distance.
Rad u visokim politikim telima mogao je pozitivno uticati na visinu osmatranice
istoriara, ali tek naknadno. U svakom sluaju, ove okolnosti ne bi uvek trebalo tumaiti
kao smetnju nepristrasnosti, ve u izmenjenim uslovima ak kao vanu prednost. Na
poetku svoje poslednje knjige Bilandi zapaa da je "slomom svijeta komunizma u
Europi i raspadom Jugoslavije i njena poretka nastala preko noi vremenska distanca bez
koje nije mogue istraivati duboke drutvene procese. Da je kojim sluajem stari reim
dugo evoluirao prema demokraciji i ustroju gradjanskog drutva, takva bi se distanca
morala ekati desetljeima" (Bilandi 1999, 12). To je njegova racionalizacija
revizionizma. Izgleda ipak d a j e priroda "iznenadne distance" drugaija. Premda jo uvek
nema vremenske distance, vidljivo je da se jo krajem 1980-ih naglo oslobodio nekanjeni
nacionalizam i postao okvir nove istorijske svesti, ne samo u Hrvatskoj. Poeljni
nacionalni imperativ bio je katalizator oslobadjanja od doktrinarne komunistike
istoriografije. Bio je to odgovor dogme na dogmu. Petranovi je izneo znatno ire
obrazloenje neophodnosti izmene istorijske slike blie prolosti (Petranovi 1994) istiui
da su pukli novi vidici (Petranovi 1994, 48), i da je postala dostupna zabranjena
emigrantska literatura. Ali ovim se ne mogu objasniti neke krajnje oprene ocene pisca.
Petranovi je 1981. pisao da je krajem 1960-ih godina "SKJ stajao na elu procesa
demokratizacije i znaajno se menjao" (Petranovi 1981, 574), da je "samoupravljanje
kao ideja i praksa prelo jugoslovenske granice", a ideje o participaciji "otkrivale su koliko
je uee radnika u proizvodnji i njenoj organizaciji nezaobilazno pitanje nae epohe"
(1981, 549). Desetak godina kasnije pie da je samoupravljanje "krajnje korumptivna i
demagoka varijanta upravljanja, za koju je bila bitna tehnika koja je odrala na vlasti
komunistiki establiment" (Petranovi 1994, 284). Posle ovakvih zaokreta postavlja se
pitanje da li je je nova gradja odista prekretnika, ili su nove iskljuive ocene rezultat
razoarenja ili tenje za iskupljivanjem zbog ranije podrke socijalizmu? Koliko je svesno
ili nesvesno i kod najznaajnjih istoriara Jugoslavije istoriografija shvaena kao agens
novog "nacionalnog osveivanja". Utisak je da se istoriografija koju su pisali pobednici
prevazilazi novim iskljuivostima.
Samopoimanje istoriara takodje je karakteristino i ne treba ga uzimati bez
rezerve. Nije re o istoriarima koji su pisali javnu istoriju, istovremeno sa tajnom koja
treba da se objavi posle njihove smrti (kao npr. memorari R. olakovia). To su pre svega
istoriari uverenja, premda ovu okolnost spore obojica. Bilani je ubedjen da je bio
disident, a Petranovi da nije bio marksista. Bilandi vie ne krije svoje kolovanje kod
franjevaca, a ni Petranovi svoje gradjansko-trgovako poreklo i etniku opredeljenost
blie rodbine (Petranovi 1994, 193). Hrvatski istoriar naknadno sebe ocenjuje kao

biveg disidenta tvrdei: "...u glavi sam nosio virus skepse u pokret, u ideologiju i politiku,
kojoj sam pripadao i kojoj sam sluio" (Bilandi 1999, 14). Slino tvrdi Petranovi:
"Nisam, medjutim nikada sebe smatrao istoriarom-marksistom, a u sutini nisam bio u
Partiji zbog ideoloke determinacije" (Petranovi 1994, 23). Na drugom mestu u prilino
nesredjenoj knjizi "Istoriar i savremena epoha" kae: "Bio sam komunista, Jugosloven,
okrenut reformistikoj struji komunistikog pokreta" (Petranovi 1994, 246). Protivrenosti
su uoljive i izmedju ocena u istoj knjizi: s jedne strane govori o komunistikom
totalitarizmu (Petranovi1994, 232, 253) a s druge da "nije bilo skupa na kome sam
uestvovao u zemlji ili inostranstvu, a bilo ih je neizbrojivo mnogo, na kojima se nije vodila
rasprava, polemika davala objanjenja ili priznavale 'greke' u nekim sluajevima" (Isto,
247). Ako je na delu bio totalitarizam otkuda u njemu stalne rasprave? Oba istoriara
sebe smatraju unutranjim disidentima, a slini obrasci racionalizacije revizionizma
poznati su od Djilasa do Firea (Furet) i ne moraju uvek biti svesno pravdanje zaokreta ve
nesvesno iskrivljeno samopoimanje.
Bilandi i Petranovi svojevremeno su bili solidno obaveteni i imali priliku da
sa prilino visoke osmatranice piu o socijalistikoj Jugoslaviji, ali su s druge strane
morali voditi rauna o slubenom stavu SKJ. Medjutim, ni nakon uvodjenja viepartijskog
reima nisu iezle epistemoloke smetnje nepristrasnosti jer je stvorena usijana i naglo
razbudjena mrnja prema Jugoslaviji, socijalizmu i Titu. Gradjanski rat je hrvatske
istoriare jo vie gurao u revizionizam. Bilandi je 1979. napisao "Historiju SFRJ", a
1999. "Hrvatsku modernu povijest". Ve u naslovu druge knjige terminoloki revizionizam
nagovetava i sadrinske zaokrete. Kao visoki funkcioner SKJ 1979. pisao je da je
"kapitalistika struktura predratne Jugoslavije bila osudjena na propast" (1979, 27), a
"snagom povijesne nunosti drutvo je bilo upueno na revoluciju" (1979, 81). Godine
1999. pie da je "KPJ 1945. krenula protiv temeljnih vrednosti gradjanskog drutva kao
to su viestranaje, privatno vlasnitvo, slobodno trite, religija, pa i nacionalne
tradicije" (1999, 204). U prvoj knjizi stoji d a j e radnika klasa bila revolucionarnim inom
eksploatacije buroazije oslobodjena starih najamnih odnosa (1979, 116), a "nekada
neravnopravne nacije osobito su bile zadovoljene". Dvadeset godina kasnije Jugoslavija
je ocenjena kao "umjetna dravna tvorevina" (1999, 55) a socijalizam je totalitarizam
(1999, 134, 174). On dalje pie o avanturistikoj odluci KPJ o dizanju ustanka 1941
(1999, 128), a o NDH govori kao o tipinoj jednostranakoj diktaturi (1999, 124) to je
svojevrsno rastereenje hrvatske prolosti od faizma. U Historiji SFRJ pie o
"humanistikom stavu KPJ prema domaim izdajnicima" i "integritetu NOP-a" (1979, 91),
a u "Hrvatskoj modernoj povijesti" prihvata gledite emigrantskog istoriara Vinka Nikolia
da su "najvei krivci" za "Blajburku tragediju" jugopartizani (1999, 187-188). U istoj knjizi
aforistiki je ocenjen ustaki rasni genocid (1999, 125): pisac pominje broj ubijenih
Jevreja (1999,125), ne krije vie podatke o broju prognanih folksdojera (1999,183), pie
o "Blajburkoj tragediji" (1999, 187), ali obilazi debate o hrvatskom logoru Jasenovac i
genocidu nad Srbima. Otkrivanje novih stratita poput Blajburga treba da sugerira
jedinstvenu hrvatsku zajednicu rtava, a metafora "krini put" mitizirani narod ubica

(srpski komunisti). Zagrebake novine piu da je Slovenija puna masovnih grobnica i

"katinskih uma" (Vid. Croatian History Page na Internetu). S druge strane odvajanje
ustakog pokreta od NDH treba da otkloni primisao o kolektivnoj odgovornosti naroda.
Samo je naizgled slina evolucija ocene SFRJ kod Petranovia, premda i on s
razlogom istie potrebu istraivanja Blajburga (Petranovi, 1994, 113) i ukljuivanje
emigrantske literature u korigovanje istorijske slike (Petranovi 1994, 109-110). lako
Petranoviev revizionizam ima drugaije granice, verovatno se jedan segment
revizionizma i kod njega i kod Bilandia moe tumaiti ukljuivanjem emigrantske
literature. Medjutim, ova literatura ni ranije njima nije bila potpuno nedostupna, ali su je
novi antikomunistiki imperativi vremena aktuelizovali. Najvei deo prevrednovanih ocena
istorije socijalizma ne izvire samo iz novih saznanja, kako tvrdi Petranovi, ve vie iz
nove ideoloke klime. Jo uvek nema spektakularnih otkria koja bi sruila "komunistiku
mitologiju" iako ima zanimljivih novih detalja koja bacaju drugaije svetio na neke vane
procese. Srpski istoriar je 1981. pisao d a j e "KPJ podsticala unoenjem novih dimenzija
u kulturni razvoj: stvaralaku slobodu, naputanje obrazaca soc-realizma, otvaranje
kulture prema svetu...Partija se zalagala za ravnopravnost i svestran razvoj nacionalnih
kultura, a na drugoj strani za kritiko usvajanje kulturne batine. Zbliavanje raznih kultura
i usvajanje naprednih kulturnih tvorevina odgovaralo je demokratskom razvitku
Jugoslavije" (Petranovi 1981, 516). Ocena je drugaija 1993. kada pisac pie o
Jugoslaviji "koju je karakterisala demokratska fasada vlasti, jednog u sutini autoritarnog
sistema" (Petranovi 1993, 9). Od ocene d a j e "stvaranjem federacije KPJ u toku NOB-e
reila nacionalno pitanje" (Petranovi 1981, 332) i stvorila "demokratsku i federativnu
zajednicu ravnopravnih naroda" (Petranovi 1981, 395) Petranovi evoluira do suda o
"sedmodecenijskom razvitku Jugoslavije, s pozitivnim, ali i daleko izdanijim negativnim
istorijskim iskustvom" (Petranovi 1993, 30), i do tvrdnje da su "komunistike snage u
jugoslovenskoj dravi u skladu sa svojom nacionalnom politikom podsticale programe
zapostavljenih naroda to je objektivno ilo na tetu drugih, Srba, kao najveeg naroda,
pre svega" (Petranovi 1993, 17). Pisac kritiki pie o "jugoslovenskoj narkozi srpskih
komunista" (Petranovi 1993, 130), i o tome da su "komunisti poslednjih decenija
razvaljivali Jugoslaviju" (Petranovi, 131). Evolucija gledita jo je upadljivija u izmeni
ocene Titove uloge. Tu je Petranovi radikalniji od Bilandia. Od ocena o prelomnoj ulozi
Tita i 8. konferencije zagrebakih komunista 1928, "na kojoj je osudjena razorna delatnost
frakcije i sektatva" (Petranovi 1981, 73), i miljenja da je Sima Markovi uklonjen kao
"nosioc frakcijskih borbi" (isto 74), do drugaije ocene Sime Markovia kao "rtve
staljinizma", posle ijeg "pada su jugoslovenski komunisti doli u orbitu uticaja bugarskih
komunista uticajnih u Kominterni" (Petranovi 1993, 41). Petranovi je najpre pisao d a j e
Tito 1960-ih godina "upozoravao na imperativ idejno-politikog i akcionog jedinstva"
(Petranovi 1981, 574), "smatrao tetnim medjusobno suprotstavljanje federacije i
republika, dviju neodvojivih strana naeg samoupravnog organizma" (Petranovi 1981,
577), a 1971. u borbi protiv hrvatskog nacionalizma "predsednik SKJ je zatraio
najodluniju akciju" (Petranovi 1881, 581). Ujeku gradjanskog rata u Jugoslaviji 1990-ih

godina pie o Titu kao harizmarhu (Petranovi 1993, 86) i harizmatskom vodji (1993,131),
koji je otetio i razbio Srbiju, i koji je kriv za kosovsku krizu (Petranovi 1993, 108).
tavie poto je "Tito imao fobije od Srba", on je "nastojei da stvori policentriku
balkansku federaciju, radio protiv koncepta Jugoslavije" (Petranovi 1993, 120), a
"intervenisao je samo kada bi osetio opasnost po sebe i svoju vlast" (Petranovi 1993,
131). Petranoviev je zakljuak je da je Titov nain vladavine bio neodgovoran i
voluntaristiki (1993, 132). U istom periodu prihvatio je neodmerene i paualne osieve
ocene Tita kao vladara neukusa "duhovnog siromatva i malog obrazovanja", "priprostog
oveka gvozdene volje", "demagoga, sladokusca, pragmatiara", "sakupljaa, grabljivca,
koji nije eleo nita da ispusti, oveka neutoljive gladi za posedovanjem" (Petranovi
1994, 208-209). Nije mu bila vana Titova tvrda privrenost uverenju, doktrinarnost,
nesklonost nepotizmu i okolnost da je nakon smrti sve ostavio dravi. U bilansiranju
Titovog uinka Petranovi se ne uva iskljuivosti. Ova gledita su neobina, jer
odudaraju od inae prilino vidljivog njegovog napora za iznoenjem vieslojnih ocena.
Kada se kod eruditskog istoriara sretnu paualne tvrdnje namee se pitanje da li je u
saobraavanju antitoistikoj klimi bilo i nekih drugih motiva? U sreditu Petranovieve
revizije istorije je izmenjeno gledanje na komunistiku nacionalnu politiku: od ocene d a j e
to bila dosledna politika nacionalne ravnopravnosti do gledita da je ista smiljeno teila
razdrobljavanju Srba u vie federalnih jedinica i autonomizaciji Srbije izdvajanjem
pokrajina. Socijalistika prolost jo uvek je iva, ali ne kao uzor ve kao negativna slika
koja ne treba da iezne ve da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja
nacionalnog identiteta. Personifikacija te negativne slike je Tito, vie kod srpskih nego kod
hrvatskih istoriara. Tudjman je bio pragmatian kada je upozorio hrvatske antikomuniste
da se Hrvati ne mogu odrei Tita zbog njegovog velikog medjunarodnog ugleda koji treba
koristiti za promociju mlade drave.
Zakasnelo razoarenje raspadom Jugoslavije je izvor Petranovievog
revizionizma, za razliku od donekle trijumfalistikog Bilandievog revizionistikog
pravdanja hrvatske suverenosti. Duh vremena uinio je svoje, a radikalni revizionizam
izrazitiji je u Hrvatskoj nego u Jugoslaviji. Pored Blajburga u Hrvatskoj je stvoren mit o
Jazovki (kontra Jasenovcu) i plasiran posle osvajanja vlastiod HDZ. Najpreje bilo rei o
10.000, a potom 60.000 rtava partizanske odmazde. Re je ustvari o 245 ubijenih ustaa
u borbi kod Krasia krajem 1942, kako je priznao J. Manoli (Gruden, Gabri, Buljan
1997). Bilo je pokuaja da se jasenovaki Memorijalni muzej preimenuje u Muzej svih
hvatskih rtava (slino Bitburgu), ali je dolo do snanog protesta, pre svega u SAD, pa
se odustalo od plana (Reich 1996). Rehabilitacija ustatva smetnja je hrvatskom prijemu
u Evropsku zajednicu opominjao je M. Grani, pa je zbog normalizacije odnosa sa
Izraelom dolo do deliminog priznavanja kvislinkog karaktera NDH (Gruden, Gabric,
Buljan 1997).
Kod Bilandia (kao ni kod Petranovia) nema radikalnog revizionizma niti ireg
oslonca na emigrantsku literaturu, kao to je npr. u Hrvatskoj sluaj kod F. Tudjmana, D.
Jelia ili H. oia. Ipak je hrvatski istoriar, vie od srpskog, u skladu sa optim

kretanjem epohalne svesti pomerio klatno udesno (to se ogleda u preutkivanju,

potcenjivanju i drugaijem tumaenju neslavnih zbivanja iz nacionalne prolosti), ali je
zaokret u teorijskom pogledu prozirno i neveto obrazloen. Prilino povrno i neubedljivo
Bilandi je u novo vidjenje hrvatske povijesti ukljuio modernu i prohodnu teoriju o
totalitarizmu - tj. kritiku komunista i ustaa kao podjednakih ekstremista izmedju kojih je
stajala demokratska stranka HSS (Bilandi, 1999, 172). Kod prerade prolosti Bilandi
se ne liava isticanja znaaja hrvatskog antifaizma kao vane osnove novog hrvatskog
istorijskog identiteta. Jo manje je Petranovi promenio svoje ocene o NOR-u. Premda
napominje da je pobednika strana "apsolutizovala izdaju u publicistici i pravosudju", on
sasvim jasno istie da je istorija dala za pravo partizanskoj antiokupatorskoj strategiji, a
ne etnikoj i stoga bila prihvaena u svetskom antifaistikom savezu (Petranovi 1994,
167-169). Osim toga, Petranovi otvoreno osporava rehabilitovanje Nedia (Petranovi
1994, 179-180). To je unutranja granica njegovog revizionizma zbog kojeg ga radikalni
srpski revizionisti ne mogu prihvatiti. Uprkos impozantnom i sadrajnom opusu,
Petranovi nije primljen u SANU. Ispitivanje evolucije njegovih gledita jeste zanimljivo
upravo stoga to u njima nema utilitarnih niti iracionalno narodnjakih pobuda.
Nijedna verzija savremenog revizionizma ne odrie se antifaistikog moralnog
kapitala, iako se antifaizam shvata na razliite naine (komunistiki, etniki,
domobranski, demokratski ili antitotalitarni antifaizam). Antifaizam je rastegljiv
protivstav. Njime se definie samo neprijatelj, ali ne i vlastiti reim, pa antifaizam ima
krupnu legitimacijsku ulogu koje se nijedan reim u Evropi ne odrie. Premda Bilandi
partizanski antifaizam relativizuje poredei boljeviki sa ustakim ekstremizmom ipak
ne proputa da doda je kod hrvatskih partizanskih snaga bilo 60,4% Hrvata (Bilandi
1999, 182). Pisac vodi rauna o okolnosti da je antifaizam jo uvek pozitivno vrednovan
u Evropi, pa iz komunistikog totalitarizma pokuava da izdvoji hrvatski partizanski
antifaizam. I ovde je prerada istorije selektivna, jer se vodi rauna o prohodnosti razliitih
dimenzija prolosti kod novih saveznika. Istini za volju, iz slinih razloga i jugoslovenski
revizionistiki istoriari domai socijalizam proglaavaju totalitarnim. Danas je uopte
demonizacija socijalistike prolosti u Istonoj Evropi vana komponenta "demokratske"
legitimnosti. Ona ne koristi nauci jer postupno prerasta u mit o javnom neprijatelju, tj.
legendu o poraenom opasnom internacionalizmu, koji je vaan oslonac homogenizacije
nacionalne dravne ideologije. Kritika totalitarizma je univerzalni i nespecifini obrazac
prerade prolosti i stvaranja "demokratske nacionalne samosvesti" mnogih "otrenjenih"
komunistikih intelektualaca. Balkanski intelektualci jo dramatinije su razapeti izmedju
dva stolea, dve epohalne svesti, dva razliita patriotizma, starog i novog opredeljenja,
starih i novih saveznika. Manji je broj leviara koji su u vornim gleditima to i ostali posle
1990. zalaui se za demokratiju, socijalnu pravdu i kritiku nacionalizma. Postojano
idejnopolitiko opredeljenje podrazumeva korigovanje, sazrevanje i stalno promiljanje
stanovita, ali i kontinuitet vornih gledita.
U pogledu naputanja ranijeg opredeljenja hrvatski akademik je sasvim otvoren:
"Obje totalitarne ideologije - ustaka naslonjena na faistiku Italiju i Hitlerovu Njemaku i

komunistika oslonjena na Staljinovu Rusiju - bile su dvije velike zablude koje su slomile
HSS" (Bilandi, 1999, 134). Pravi oslonac novedemokratske Hrvatske u prolosti nadjen
je u HSS-u. U Bilandievoj poslednjoj knjizi moda najsvetlije linosti jesu braa Radi i
V. Maek. Pisac pokazuje veliko razumevanje za domobrane i HSS, ali ne i za ustae
iPavelia. Radi se o pokuaju da se novi prozapadni kurs Hrvatske istoriografski utemelji
podjednako snanim osporavanjem ekstremne levice i desnice. Da li je rehabilitacija
HSS-a izabrana kao preduslov uspene integracije u Evropsku uniju i normalizacije
hrvatske prolosti s onu stranu totalitarizma? U novim uslovima, ne vie sa stanovita
jugoslovenske nego nove hrvatske suverenosti, treba, uz kritiku totalitarnog boljevizma,
pronai i novi demokratski uzor u prolosti. Kod Bilandia to je prozapadna Maekova
HSS, koja se dodue nije politiki snala, ali je uspeno odolela totalitarizmu. Ocenom
ustake i socijalistike diktature kao totalitarne, a HSS-a kao njihove demokratske rtve,
istie se kontinuitet zle hrvatske sudbine. 0 tome svedoi poglavlje "Infiltracija
nacifaistike i boljevike ideologije u Hrvatskoj izmedju dva rata" (Bilandi 1999, 107120). Da se ne bi podleglo pogrenim vizijama treba razviti odgovarajuu sliku istorije i
prilagoditi je ukusu novih monih saveznika. Bilandiev oslonac na hrvatsku tradiciju
razlikuje se od slubenog kursa HDZ-a, gde su kao najvei sinovi hrvatskog naroda
zapisani: Tomislav ujedinitelj, Starevi otac, Radi rtva, Stepinac svetac, Tudjman
obnovitelj. A u etnogenezi, krajnje konzervativne struje i danas, kao u NDH, trae poreklo
Hrvata kod proroka Zaratustre, istiui potpuno razliito poreklo od Srba. Hrvati su
navodno stari oko 4500 godina, a akademik D. Jeli pisao je pogovor za memoare Ante
Pavelia (Gruden, Gabric, Buljan 1997). Jo manje je mogue kod Petranovia nai
dodirne take sa radikalnim srpskim revizionizmom. U Srbiji su akademici uvrstili Milana
Nedia medju 100 najznaajnijih Srba, a najznaajnija nacionalna linost iz prolosti kod
srpske kulturne elite (po istraivanju iz 1997) je Sveti Sava, a zatim Karadjordje, Njego i
V. Karadi (lli, 1998, 35). Poredei ovlano dva srednjekolska udbenika istorije nije
teko uoiti da je u jugoslovenskom daleko manje revizionizma nego u hrvatskom
(Gaea, ivkovi, Radovi 1994, Vuji 1998). U jugoslovenskom udbeniku je
neizmenjena ocena sutine NOB-a i komunistikog antifaizma, etnitvo i Nedieva
politika nisu rehabilitovani zbog saradnje sa okupatorom, istaknut je kljuni doprinos
Crvene armije kod oslobadjanja od faizma, priznat je Titov ratni, a delom i mirnodopski
uinak, ali je osudjen Titov kult linosti, luksuzni ivot, neracionalno zaduivanje, itd.
(Gaea, ivkovi, Radovi 1994). Radikalni revizionizam u Hrvatskoj razvija se u sklopu
ive reklerikalizacije, a misionarsko katolianstvo proglaeno je sastavnim delom
nacionalnog identiteta. U Srbiji nacionalno jezgro inteligencije poima svetosavsko
pravoslavlje kao kljunu komponentu nacionalnog identiteta, a kao najznaajniji
savremeni Srbin 1997. istaknut je Patrijarh Pavle (lli 1998, 362), Hilandarse proglaava
izvorom srpske duhovnosti, a neki akademski istoriari ozbiljno razmatraju tezu o Srbima
kao narodu najstarijem. Ipak treba dodati d a j e stupanj klerikalizacije u Srbiji do 2001. bio
manji, a isticanje patrijarha kao najznaajnijeg Srbina, V. lli objanjava nedostatkom

svetovnog vodje koji bi nacionalnoj inteligenciji mogao da zadovolji oekivanja u novoj

situaciji.
Ni kod Bilandia nema klerikalizma, pravatva niti pankroatizma. On kontinuitet
hrvatske istorije ne poima misionarski u duhu odbranbenog katolikog bedema, ve vie
nastoji da odgonetne prekretnice hrvatske istorije u njenoj socijalistikoj fazi. Vidan je
napor pisca da procesima pridje vieslojno. Ali ni tu njegove ocene nisu liene
protivrenosti: Titovu istku iz 1971. pisac je 1979. nazvao "raspletom i reenjem politike
krize" (Bilandi 1979, 426), "to je bilo praeno sve jaim sukobima koji su poeli
ugroavati evolutivni proces izgradjivanja samoupravne, federativne i nesvrstane
Jugoslavije" (Bilandi 1979, 441). Isti in 1999. osudjen je kao jedan od partijskodravnih udara "koji su prekinuli demokratizaciju i uspostavili vrstu ruku" (1999, 629). U
knjizi iz 1999. ovaj dogadjaj ocenjen je kao kljuni. Sporna 10. sednica CK SKJ, na kojoj
je 1970. slubeno potvrdjen kurs hrvatskog nacionalizma (koju je Tito najpre podrao, a
kasnije pod uticajem Kardelja osudio), ocenjena je kao prekretniki "povijesni dogadjaj" i
posveen joj je zaseban odeljak (1999, 557-568). "10. sednica je iroko otvoriila vrata
slobodnijem politikom ivotu i duhovnom stvaralatvu" (1999, 579), "politika je postala
otvorena prema gradjanima" (isto). Na slian nain su neki srpski istoriari ocenili ne
manje rizinu tzv. antibirokratsku revoluciju u Srbiji krajem 1980-ih godina ("Dogodio se
narod"). Bilandi je u Historiji SFRJ 1979. izneo znatno uzdraniju ocenu 10. sednice.
Jo manje je ubedljiv Bilandiev pomodni stav o odsustvu srednjeg sloja kao uzroka
nastanka totalitarizma u Jugoslaviji: "Likvidacija privatnog vlasnitva, ienje dravnog
aparata od vieg i visokog inovnitva i njihova zamjena poluobrazovanim kadrovima iz
partizama, drastino smanjenje razlika u plaama - ministanradnik 3:1, emigracija i
pogibija dijela srednje klase, dovelo je do nestanka srednjeg sloja u socijalnoj strukturi, a
to se vrlo negativno odrazilo u dutvenom ivotu, posebno na mogunost demokratizacije
i ograniavanje tendencije prema totalitarizmu" (Bilandi 1999, 224). Dve decenije ranije
kritiki je pisao o "procesu nastajanja socijalnih razlika i bogaenja. Stvarala se neka vrsta
tzv. srednje klase" (Bilandi 1979, 411). Ova protivrena gledita su koliko pomodna
toliko i sporna: kao da je u seljakoj zemlji bilo mogue preko noi stvoriti srednji sloj kao
bastion sitnoburoaskog demokratizma, jo pri tome u dobu kada je leviarska svest bila
epohalna u ekumenskim razmerama. Zatim, koja partija po osvajanju vlasti ne menja
kljune administrativne strukture? A ta tek rei o srednjim slojevima kao kadrovskom
izvoru i glasakoj bazi faistikih pokreta? Povjesniar ovde jasno pokazuje neistorinost.
Bilandi nije usamljen u nevetom naporu da nacionalnu prolost preradi u skladu sa
epohalnom sveu koja se jasno pomerila udesno. Kritikom totalitarizma trebastvoriti
antitotalitarni nacionalni identitet kao uslov prohodnosti ka Evropskoj uniji. Manje je vano
to pri tome pisac negira svoje radove iz leviarske faze kojima je stekao najvia nauna
zvanja. Lina doslednost je rtvovana novom Staatsraison-u.
Bilo bi pogreno misliti da se izreene kritike ocene odnose samo na hrvatskog
istoriara. One su optije prirode kao to je istoriografski revizionizam u istonoj Evropi
sveopta i prilino slina pojava. Jo bi jednostranije bilo protumaiti ih kao iskljuivu

negaciju naunog doprinosa Bilandieve knjige, koja nije niti u celini niti u svakom detalju
nauno sporna. U sintetiki zahvat jeste uloeno dosta truda, a u revizionistikom okviru
dat je niz zanimljivih zapaanja, naknadnih procena i opreznih hipoteza iz jugoslovenske
politike istorije. Novi uslovi podstakli su korisno, nuno i vano prevrednovanje slubenih
iluzija, privida ali i namernih previda komunistike istoriografije. Tu Bilandi iznosi niz
umesnih zapaanja koja opovrgavaju ranije ocene pa su pojedini segmenti njegovog dela
ozbiljna nauna revizija u pozitivnom smislu rei. Osim toga, teko je verovati da ova
knjiga moe biti prihvaena od slubene hrvatske nacionalistike politike. U osnovi je re
o umerenom revizionizmu sa razliito uspelim pokuajima vieslojnog tumaenja
pojedinih zbivanja i razdoblja iz hrvatske prolosti. To se moda najbolje vidi u pievom
odnosu prema socijalizmu koji nije nediferenciran. Bilandi je razapet izmedju minule
prolosti komunistikog slubenog istoriara i dananje svesti o potrebi istoriografskog
utemeljenja hrvatskog suvereniteta. Medjutim, ova napetost je u pojedinim aspektima
plodna. S jedne strane pisac neosnovano redukuje komunistiki totalitarizam na
generacijski problem (objanjava ga kao sklonost ka avanturizmu i utopiji, emu je
podlona svaka mlada generacija) (Bilandi 1999, 197, 215), a ne kao epohalnu svest
stolea. S druge strane ne moe se sporiti mestimino uspean napor da se odmereno
oceni hrvatska socijalistika prolost. Od ovoga napora odudara najnovije Bilandievo
rehabilitovanje nacionalistikih protivnika socijalizma. Zanimljiva su pieva zapaanja o
odnosima unutar komunistikog vrha. Bilandi je o tome solidno obaveten zahvaljujui
linom ueu u visokim partijskim organima i razgovorima koje je vodio sa kljunim
komunistikim rukovodiocima. Utisak je, da u rekonstrukciji ovih razgovora nema
naknadnog pripisivanja. U dananjim uslovima to nije mala vrlina istoriara. Ali odnos
prema komunistikoj prolosti Hrvatske kod ovog pisca dvoznaan je i nije lien
protivrenosti. S jedne strane pisac daje iscrpne podatke o modernizacijskom uinku
jugoslovenskog socijalizma (Bilandi 1999, 630 i dalje) i odmereno sagledava tekoe
razvoja usled optereenosti prostora raznoraznim protivrenostima. Tu se vidi oprez
istoriara prema paualnim kvalifikacijama i jednoznanim ocenama. Uz to, sasvim je
jasna distanca pisca od ustatva koje se u savremenoj hrvatskoj misli o drutvu na
razliite naine rehabilituje i rastereuje od faistikog balasta. Bilo bi pogreno linu
partizansku prolost pisca smatrati jedinom preprekom radikalnoj reviziji istorije. Time bi
se unutarnauni motivi neopravdano potcenili. Bilandi prilino odmereno sagledava i
Titovu ulogu, premda mestimino prenaglaava Titovo prohrvatsko opredeljenje, a
donekle potcenjuje njegovo taktiziranje i razliito akcentovanje svog nacionalnog
opredeljenja. Pisac nedovoljno istie Titovu umenost da se u svakoj sredini predstavlja
onako kako njoj odgovara (pred vojskom kao Jugosloven, pred Srbima kao njihov ratni
vodja, pred Hrvatima kao Hrvati itd). Na slian nain potcenjeno je i Krleino
jugoslovenstvo. Razumljivo je to je u preradjenu viziju prolosti trebalo ukljuiti i
nacionalno obojeno tumaenje najznaajnijih istorijskih linosti. To je u skladu sa optom
izmenom pieve vizije hrvatskog pitanja. Dok je 1979. jasno na poziciji jaanja zajednice
jugoslovenskih naroda i narodnosti, dve decenije kasnije sa aljenjem pominje da se

1970-ih godina "moralo ivjeti u zajednikom kavezu" (684). Srpska politika uzrok je
pieve promene odnosa prema Jugoslaviji. S druge strane Petranovi tvrdi "da je ivot
Srba i Hrvata bio mogu u Jugoslaviji, ali po cenu da se ne govori o genocidu nad
Srbima" (Petranovi 1993, 100). Oba pisca su na svoj nain zaokupljena velikosrpskim
hegemonizmom. Ali, dok Bilandi u njemu vidi glavnu smetnju zajednikom suivotu i
hrvatskom suverenitetu, Petranovi tvrdi da je to bio komunistiki mit za razdrobljavanje
srpstva. Moglo bi se pomisliti da su Bilandieva gledita nuna oblanda neizmenjenog
dubljeg jezgra, njen "diplomatski paso", bez kog bi danas svaka istoriografija u Hrvatskoj
bila osudjena kao jugo-nostalgija. Pre e biti da je re o istoriaru koji danas kao i ranije
smatra da uticaj na naunu javnost moe biti uspeniji ako se misao prilagodi tekuim
ideolokim imperativima ideologije, a ne ako se ispoljava u otvorenom disidentstvu. Utisak
je da Bilandi nije nikada smatrao drutvenointegrativnu misao preprekom naunom
saznanju (ni u komunistikoj niti u nacionalistikoj fazi), ali se prihvatanjem ovog spoja
trudio da ostane provokativan. Sa stanovita napetosti izmedju unutarnaunih motiva i
sklonosti ka drutvenointegrativnoj misli, protivrenosti u njegovom naunom opusu
donekle su i hermeneutiki razumljive.
Bilandieva knjiga je nova sinteza hrvatske savremene istorije pisana sa
stanovita nezavisne hrvatske drave. Pisana je jasno i ivo, premda je u teorijskom i
metodskom pogledu neosmiljena. U knjizi prevladava tradicionalni dogadjajni nivo
rekonstrukcije politike strane istorijskog toka, u izlaganju ima dosta hronike, a
rekonstrukcija procesa je manje uspena. Nije mala vrlina knjige to se lako ita. Ali u njoj
nema mnogo istorije svakodnevnice, mentaliteta, stereotipa, socijalne istorije ili
diferenciranja procesa razliitih ritmova. Nema ni uporedne istoriografije, pretee
tradicionalistiki monografski pristup. Publicistiki laki stil izlaganja lien je osmiljenih
teorijskih oslonaca. Istini za volju u ovom pogledu ni kod drugih istoriara bivih
jugoslovenskih republika nema radikalnijih proboja. Revizionizam svuda tee u sklopu
tradicionalne dogadjajne istoriografije. Bilo bi zanimljivo nainiti uporednu analizu
radikalnijih i umerenijih revizionistikih verzija istoriografija bivih jugoslovenskih republika
u prvoj deceniji nakon raspada socijalizma i SFRJ i ispitati u kojoj meri stupanj
revizionizma zavisi od teorijske promiljenosti stanovita. Izgleda da je lake revidirati u
dogadjajnoj nego u socijalnoj ili idejnoj istoriji. Osim toga, sistematinija poredjenja novih
nacionalnih istoriografija bi mogla pokazati kako se iskljuivosti uzajamno snae (knjigom
na knjigu). Iskljuivo monografsko prikazivanje jedne ili druge verzije nuno je nepotpuno
s obzirom da su gotovo sve verzije istekle iz iste matrice oslobodilke naunopolitike
kulture, sa snanim patriotskim angamanom i da se manje ili vie snano kolebaju
izmedju ekstrema, komunizma i nacionalizma. Ni "novi Bilandi" se ne moe razumeti
bez poredjenja sa "nacionalno osveenim" srpskim istoriarima, a svi skupa bez
zajednikog "patriotskog" oslobodilakog ara i novog nacionalnog drutvenointegrativnog segmenta. Oseajno jezgro srpskog i hrvatskog revizionizma je ugroenost
nacije. Na obema stranama istorija socijalistike Jugoslavije u sklopu obnovljenog
nacionalnog romantizma preradjuje se po obrascu sueljavanja totalitarne komunistike

prolosti i osveene pluralistike demokratije i nacije. U Srbiji su prisutni i snani tonovi

dinastikog romantizma. Time mnogi bivi leviarski intelektualci obezbedjuju prohodnost
u argonu nove epohalne svesti (nacionalna ekskluzivnost, konfesionalna samobitnost,
ljudska prava, pluralistika demokratija). estina u kritici socijalizma moe se tumaiti i
pokuajem iskupljenja zbog njegove ranije bezrezervne apologije. Izgleda da u dananjoj
Hrvatskoj prerada istorije u najviim naunim ustanovama nije nuna toliko zbog
neutralizovanja jugonostalgije, koju je ovde unitio gradjanski rat 1991-95, niti zbog toga
to je titovska prolost danas Hrvatima optereenje (ozloglaenija je NDH od koje se
treba ograditi zbog Jevreja i Evropske unije). Protivstav prema Jugoslaviji je u jezgru
normativnih sadraja Hrvatske da bi se hrvatsko jugoslovenstvo pokazalo kao sporedna
faza u vertikali glavne tenje ka nacionalnoj i dravnoj nezavisnosti. Mladoj dravi vano
je istorijsko utemeljenje kontinuiteta dravnosti, makar i ograniene.
Bilandieva selektivna prerada prolosti sigurno e u hrvatskoj javnosti
pripomoi osporavanju istorijske legitimnosti vienacionalne socijalistike Jugoslavije
(totalitarnom kriminalizacijom i izjednaavanjem komunista sa ustaama), uprkos naporu
pisca da vieslojno pridje socijalistikoj hrvatskoj prolosti i da ne glaa medijski
prihvatljivu antikomunistiku cliku celine. Bilandi ne podmee niti izvre glavne
hronoloke injenice i zbivanja. Manje je pouzdano njegovo povezivanje i uzrono
objanjenje zbivanja, a sintetika vertikala hrvatske povijesti u haosu balkanskih zbivanja
jo je manje ubedljiva i za mladu dravu preuranjena. Vanije je uoiti da ova knjiga
pripada XX veku. Nije ga nadrasla, jer pieve strasti i konverzija odraavaju s jedne
strane hladnoratovski odnos prema socijalizmu kao totalitarizmu, a s druge aktuelnu
hrvatsku napetost prema balkanskoj integraciji. Teko je verovati da ovi vorni oslonci
mogu biti okosnica misli o drutvu narednog veka. Uprkos pokuaju izbegavanja
iskljuivosti vlastitog okruenja, pisac je zatonik obnovljenog globalnog romantizma
nacionalne istoriografije XX veka na itavom bivem jugoslovenskom prostoru. Istoriar
se nije izdigao iznad konvertitskog talasa svoga doba. Vidljivo je potiskivanje tamnih
strana prolosti vlastite nacije, a pravi konflikti seanja su ostali nerazreeni.
U celini uzev, prikazani revizionizam istoriara Jugoslavije treba hermeneutiki
razumeti i ideoloko-kritiki tumaiti, ali ne da bi se pravdao, ve da bi se uoila srazmera
izmedju dva njegova osnovna segmenta: nunog sazrevanja naunih ocena s jedne, i
promena koje su svesno ili nesvesno nastale pod uticajem izmene epohalne svesti s
druge strane. Konvertiranje je neretko nesvesan proces. Utisak je da su istoriari
Jugoslavije preotro ocenili socijalistiku istoriografiju kao uoblienu ideologiju pobednika.
Ove preotre ocene nalik su slinim revizionistikim pokuajima demitologizacije
antifaizma kod E. Noltea i F. Firea koji su naili na ozbiljan otpor u evropskoj
istoriografiji. U Historikerstreit 1986/87. snano je izbio na videlo otpor rehabilitovanju
faizma svodjenjem antifaistike literature na istoriografiju pobednika i ubedljivo je
skrenuta panja na neuporedivost Auvica. 0 tekovinama ovog burnog naunog spora
treba i kod nas voditi rauna s obzirom na okolnost da u trenucima budjenja nacionalizma
slabi kritinost prema faizmu i javlja se sklonost da se antifaistika misao trivijalizuje

svodjenjem na golu misao pobednika. Ako se prouavanje jugoslovenske prolosti u

periodu izmedju 1945. i 1990, uz retke izuzetke, svede na trivijalnu istoriografija
pobednika, onda se i poraeni faizam relativie i svodi na obian zloin, koji kao i svaki
drugi vremenom treba da izbledi, a apologetama faizma treba dozvoliti da budu
ravnopravni arbitri u oceni prolosti. To, medjutim, nije tako, jer jer su u svetu odve
znaajne saglasnosti u pogledu sutine faizma i neuporedivosti njegovih zloina. Kod
osude faizma ima manje nedoumica nego kada je re o uinku socijalizma. Koliko god
bila ideoloki optereena, istoriografija u socijalistikoj Jugoslaviji imala je krupnu ulogu u
demontai razliitih verzija ovinizma i bila deo epohalne antifaistike svesti. Njeno
svodjenje na golu misao pobednika je pravdanje novog revizionizma prozirnom
trivijalizacijom.
Bilandiev i Petranoviev istoriografski revizionizam pokazuju napor istoriara
da se kritiki suoe sa minulim opredeljenjem, ali i krupne protivrenosti u prilagodjavanju
novoj nacionalistikoj svesti. Uprkos prikazanim otrim zaokretima kod oba pisca, bilo bi
preterano zakljuiti da nas naa "istorija samo ui da ne verujemo istoriarima". Pre e biti
da je re o amplitudama istorijske svesti koje su na Balkanu ire i dramatinije nego na
manje trusnim podrujima. Za razliku od drugih istoriara marksista (npr. E. Hobsbawn, P.
Anderson, I. Wallerstein, koji nakon epohalnog obrta nisu izmenili gledita) istoriari
Jugoslavije nisu se mogli lako izdii iznad "ekstremnih strasti epohe" (Hobsbaum) i
kolebanja ideoloke svesti (iz internacionalizma u nacionalizam, iz komunizma u
antikomunizam itd.). Na Balkanu se misao o drutvu teko izdizala iznad protivrenosti
prostora, a postojanost naunika esto je bila labilna, kolebajui se u irokim amplitudama
izmedju apologije tekueg i demonizacije minulog reima i njegove ideologije. To se samo
jednim delom moe objanjavati rizikom istoriara koji ne ekaju hladovinu distance ve
se prihvataju analize "vruih" procesa. Vana osnova kolebljivosti ove vrste je i
nedovoljno osmiljeno idejnopolitiko opredeljenja u kom je prevladavala pragmatina ili
pomodna komponenta. Temeljito osmiljena stanovita koja su iznad rutinskog, verbalnog
i utilitarnog se lako ne naputaju. To to je iznenada razbudjena briga za naciju u obliku
otvorenog ili pritvornog nacionalizma mnoge naunike odvojila od marksizma moe se
tumaiti upravo ovim okolnostima. To ne znai da kod snanih zaokreta katkad nisu
presudna i duboka lina proivljavanja, razoarenja ili tenja za iskupljenjem u obliku
spremnosti da se vlastitim autoritetom podupre nova vizija drutvene organizacije
oprena prethodnoj vlastitoj. Ipak je gotovo nemogue sresti spremnost da se vlastita
doslednost neskriveno rtvuje vioj vrednosti, tj. da se otvoreno prizna iluzija, pogrena
vorna okosnica dela ili opusa, a jo redje je javno odricanje od ranijih naunih radova.
ee su raznorodne, svesne ili nesvesne, racionalizacije zaokreta koje ne naruavaju
viziju o doslednosti vlastitog opredeljenja, a istovremeno ne ugroavaju smisao poziva niti
lino dostojanstvo. Racionalizacije su deo samopoimanja naunika i prema njima treba
biti uvek kritian. Kod znaajnih naunika svakako bi trebalo paljivije ralanjavati
unutranje linepobude i motive revizionizma jer bi zaokrete kod snano individualizovane
misli bilo ne manje pogreno svoditi na obrasce i motive trivijalnog konvertitstva.

3. 5. Istoriografski revizionizam i balkanizacija seanja

Od akademske istoriografije jo uvek je teko oekivati upozoravanja na
kolektivnu krivicu ili oseanje grupnog stida zbog jo neposustale snage uverenja da je u
minulom gradjanskom ratu upravo moja nacija bila u pravu. Ni najvei deo srpske
istoriografije nije se izdigao iznad uarene rebalkanizacije kasnog XK veka. Umesto
oseaja nelagodnosti i kritike vlastitog nacionalizma, na delu je siepi "patriotizam" i
istoriografski osmiljena nepomirljivost kao "sudbinski" balkanski konfliktni potencijal.
Umesto priznavanja i istraivanja krivice vlastitih politiara ili kolektivnog zanosa vlastite
nacije (to otvara pitanje kolektivne krivice), istoriografija potiskuje ove inioce
preoblikujui vlastiti narod u rtvu. Misao o drutvu mora razvijati kulturu saoseanja i sa
rtvama drugih nacija i kulturu distanciranja od "patriotskih" poinilaca iz vlastitog naroda.
Svaki kritiki odnos prema vlastitom nacionalnom nasledju zabrinjava konzervativce koji
dre da samo neupitna tradicija i snane vrednosti ine narod sposobnim za budunost. A
isticanje senki nacionalne prolosti jesu izdajnika moraliziranja (Habermas). Javni interes
novih generacija nije prerada prolosti ve suoavanje sa tamnim poglavljima vlastite
nacionalne istorije jer se samo tako moe uoiti ta je od porazne tradicije jo ivo, a ta
treba izmeniti. Predstoji nam dug proces uenja da se izdri istina suoavanjem sa
senkama prolosti i odoli primamljivim opsesijama d a j e vlastita nacija uvek u pravu jer je
uvek bila rtva. To je preduslov kako hladne istoriografije tako i suivota u etniki
izmeanom prostoru. Danas se menja i gledanje na subjekte odgovorne za istorijski tok.
Na mesto starog shvatanja da su jedni naredjivali, a drugi sluali, sve vie se postavlja
pitanje o kolektivnoj podrki hazardnoj politici: podrka inteligencije, glasaa na izborima,
mase na plebiscitarnim skupovima, odgovornost izvrioca. Pored pojedinane, sve vie
se govori o kolektivnoj odgovornosti. Koliko je minuli gradjanski rat bio rat vodja, politikih
elita, a koliko naroda kao dobrovoljnog izvrioca, koji je udeo inteligencije tj. stvaralaca
istorijske svesti? Da li se akademska prerada prolosti sa ciljem homogenizovanja
nacionalne istorijske svesti moe izuzeti iz mree kolektivne odgovornosti? Sa
istoriografijom, iji je glavni zadatak osmiljavanje nacionalne svesti selektivnom
preradom prolosti, ne moe se nai trajni nain suoavanja sa bolnim i neprijatnim delom
vlastite istorije, tj. nedelima vlastitog naroda koja e nas u narednom stoleu pratiti. Da li
je u savremenim istoriografijama jugoslovenskih nacija konvencionalni nacionalni identitet
jedino stanovite za osvetljavanje prolosti? Koliko su istoriografije tek izale iz
gradjanskog rata uopte kadre da tragaju za poslenacionalnim svetskim gradjanskim
univerzalnim identitetom kao prosvetiteljskom osnovom naune nepristrasnosti?
Savremena nemaka nauka o drutvu ima danas u svetu moda najvie problema kod
suoavanja sa tamnom prolou. Jo od 1968. u SR Nemakoj je alternativa
desniarskom poimanju nacije levoliberalni blok sa bezoseajnim ustavnim patriotizmom i
naelom "Deutschland denken heisst Auschwitz denken" ("misliti na Nemaku znai
misliti na Auvic"). U zemlji optereenoj genocidnom prolou spor oko identiteta
izmedju nonkonformistike kosmopolitske levice i "patriotski razbudjene desnice" pokazao

se korisnim, jer je u teorijskom pogledu iznijansirao i izotrio alternativu neovinistikog

identiteta. Habermas je pokazao da je stupanj bavljenja Auvicom pokazatelj politike
civilizovanosti republike, a da je integracija po modelu nacionalne drave XIX veka
anahrona i hazardna. Kod nas je situacija obrnuta. Na delu je normalizacija nacionalne
drave isticanjem tudjih zloina i vlastite rtve. Kod nas je ustavni patrioizam opasna
utopija, a novi revizionistiki zaokret udesno (od istoriografije do novih spomenika) izraz je
kulture seanja XIX veka. Nema kritike vlastitog ovinizma, spomenici ne upozoravaju na
stid poinilaca ve na neosveene rtve, a osvetnika publicistika i istoriografija skida
odgovornost sa aktuelnih politiara - hazarderskih olobodilaca.
Svaki revizionizam poiva na selektivnom zaboravu. U ovom prilogu to je
pokazano suoavanjem krupnih unutranjih zaokreta kod istoriara Jugoslavije. Skretanje
panje na medjunarodne tokove savremenog revizionizma trebalo je da pokae
trivijalnost domaih verzija. To bi se jo lake moglo pokazati kod istoriara koji se bave
uim temama iz nacionalne prolosti. Revizionizam poiva na preradi prolosti, tj.
saobraavanju istorijske slike potrebama vladajuih grupa ili kolebljivom javnom mnjenju,
pa ne omoguava prevladavanje prolosti, tj. suzbijanje podsticaja koji su odveli
iracionalnim sukobima. Osnova prevladavanja prolosti ne moe biti njena prerada, kod
koje, umesto otvaranja pitanja line, grupne i kolektivne odgovornosti pripadnika vlastitog
naroda za katastrofalnu politiku i rat, sledi preoblikovanje sebe u rtvu ija se agresija
naziva legitimnom odbranom (za nacionaliste su svi ratovi vlastitog naroda oslobodilaki).
U ovom prilogu istorija je zaotrena na pitanju preutkivanja neslavnih strana nacionalne
prolosti da bi se nagovestili sukobi seanja buduih generacija i jasnije naznaila nuna
razlazna taka od istorijskih sinteza novog stolea verovatno manje optereenog
ideolokim strastima XX veka (iskljuivo leviarstvo iz koga se po pravilu prelazi u
iskljuivi antikomunizam i antitotalitarizam najee preko zagrienog ovinistikog
"patriotizma"). Uoene brze restaurativne izmene istorijske svesti pokazuju snagu
kontinuiteta dubinskih struktura istorijskog toka koje su se odrale uprkos krupnim
potresima XX veka i koje se menjaju laganim ritmom. Kod tumaenja pomenutih zaokreta
upadljiva je nadmo istorije strukture i procesa nad dogadjajnom istoriografijom.
erilova opaska, da su se balkanski narodi opteretili sa vie istorije nego to
mogu da izdre, iznova je aktuelizovana poetkom 1990-ih. Po ko zna koji put je
dokazano da sutina nacije nije u tome to njeni svi pripadnici imaju neto zajedniko,
nego moda jo vie u tome to svi zaboravljaju sline stvari (Francuzi zaboravljaju
Vartolomejsku no, Nemci Kristalnu no, Hrvati Jasenovac itd.). Balkanizacija seanja
(Dimitras) je pokuaj korienja istorije u revanistike svrhe, to u eksplozivnom prostoru
po pravilu uspeva. Na Balkanu je istorija stvaranja nacija i drava uvek bila istorija
secesionizma i ekspanzije (ocepljenje od vienacionalnih drava uz istovremene
pretenzije ka velikonacionalistikoj dravnoj zamisli). Vana posledica balkanizacije
seanja je memoricid, tj. poricanje istorijskog prava susednim nacijama. Balkanizacija
seanja nije praena samo revizionistikim, iredentistikim i netolerantnim javnim
mnjenjem u kom prevladavaju stereotipi i mrnja (i gde se lake bude seanja na rat nego

na mir) nego i istoriografijom uvek spremnom na snane zaokrete u pravdanju novih

zamisli drave.
Za mnoge istoriare prolost nije klju za razumevanje sadanjosti, ve su
potrebe sadanjice klju za preradu prolosti. Zato aktuelne razlike u oceni kljunih
zbivanja iz zajednike prolosti kod hrvatskih i srpskih istoriara ne mogu biti teorijski
plodne, poput npr. Lamprecht-Streit s poetka XX veka izmedju predstavnika dogadjajne i
socijalne istorije. One nisu ak ni ideoloko-kritiki iznijansirane kao unutarnemaki
Historikerstreit 1986/87, ili medjunarodna Goidhagen-debata 1996/1997. Pomenuti
sporovi vie su nalik sukobima nemakih i francuskih istoriara oko istorijskog prava na
Alzas nakon francusko-pruskog rata (spor Teodora Momzena i Fistela de Kulana) koji su
bili noeni nacionalnim revanizmom kontinentalnih susednih sila. Ipak ne treba zaboraviti
da su razlike izmedju srpskih i hrvatskih istoriara, pomenute u ovom lanku, rezultat
suoavanja umerenijih a ne radikalnijih verzija srpskog i hrvatskog revizionizma.
Umerenijih, ne u smislu odmerenih ocena, ve takodje protivrenih, ali ipak blaih
zaokreta u nauci. Umerenije verzije revizionizma nisu tipine niti dominantne, jer su
brojnije i uticajnije radikalne, tj. iskljuive verzije iskrivljavanja istorije. Bilo bi pogreno
pretpostaviti da je snana tekua nacionalno - restaurativna prerada prolosti uinila
anahronom njenu kritiku sa stanovita poslenacionalnog identiteta. Naprotiv, kritiko
preispitivanje nacionalnog identiteta kao iskljuivog ili vrhunskog nauno stratekog cilja
istoriografije aktuelnije je danas nego ikada ranije.

Literatura:
Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerung und gesellschaftlicher Umbruch - Die
DDR im Diktaturvergleich, Berliner Debatte, (9. Jhrg.), H. 6.
Bilandi, Duan akademik (1999): Hrvatska moderna povijest, Golden marketing, Zagreb
Bilandi Duan (1979): Historija SFRJ - glavni procesi, kolska knjiga, Zagreb.
Croatian History Page (elektronsko izdanje), www.dalmatia.net/croatia/history/index.htm
Dr Reich, Director of the U. S. Holocaust Memorial Museum in Washington (1996): A Plan
that's Bad to the Bone, "The Wall Street Journal", New York, April 3.
Gaea, N., ivkovi, D., Radovi, Lj, (1994): Istorija za III razred prirodno-matematikog
smera i IV razred gimnazije opteg i drutveno-jezikog smera, Beograd, Zavod za udbenike
i nastavna sredstva (1. izd. 1992).
Goldstein, Ivo (1996): Antisemitizam ustakog pokreta, u Spomenica Ljube Bobana,
Zagreb, Zavod za hrvatsku povijest Filoz. fakulteta.
Gruden ivko, Gabri Toni, Buljan Ivica (1997):
Depravity and Now, Black Chronicle of Croatian History: Methods Used to Rehabilitate
Ustashe and Stigmatize Antifascists, Feral Tribune, Split, Croatia, December 29 1997. (prevod
sa hrvatskog)
Gubi, M (1993): "Tuman as Holocaust revisionist", Journal of Historical Review vol (13),
No. 6.

lli, Vladimir (1998): Oblici kritike socijalizma, Gradska nar. biblioteka ". Zrenjanin",
Zrenjanin.
lli, V. (2000): Stav prema Zapadu - mlaa srednja generacija kao mogui akter promene,
u Potencijal za promene, Helsinke sveske No. 2, Beograd.
Ivievi, Jozo (1995): Politiki program ratne HSS i "pu Voki-Lorkovi", asopis za
suvremenu povijest 27, br. 3.
Jandri, Berislav (1996): Sukob komunistike partije (dravne vlasti) i katolike crkve u
Hrvatskoj (1945-1948), u Spomenica Ljube Bobana.
Jareb, Jere (1995): Hrvatski narod u II. svjetskom ratu, asopis za suvremenu povijest 27,
br. 3.
Jeli, Dubravko (1995): Kulturni ivot u Nezavisnoj dravi Hrvatskoj, asopis za
suvremenu povijest 27, br. 3.
Kisi-Kolanovi, Nada (1995): Proturjenosti hrvatskog partizanskog pokreta, asopis za
suvremenu povijest 27, br. 3.
Krito, Jure (1995): Katolika crkva u II. svjetskom ratu, asopis za suvremenu povijest
27, br. 3.
Maur Hans, (1998): Rot gleich Braun? Antifaschistische Gedenksttten und
Totalitarismusdoktrin, Junge Welt (Berlin) Inland, 30. 04.1998.
Petranovi, Branko (1981): Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd, Nolit
Petranovi, B. (1993): Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije, Beograd,
Slubeni list SRJ
Petranovi, B. (1994): Istoriar i savremena epoha, "Vojska", Beograd 1994.
Possekel, Ralf (1998): Geschichtsdenken-Einfhrung, Berliner Debatte (Jhrg. 9), H. 5
Reinprecht, Christian (1994): Social Memory in the Transformational process of EastCentral Europe, Anthropology of East Europe Review (Chicago) Volume 12 (1994), Number 2
Roth, Karl Heinz (1997): Revisionistische Tendenzen in der historischen Forschung ber
den deutschen Faschismus, u J. Klotz, U. Schneider (Hg.), Die selbstbewusste Nation und ihr
Geschichtsbild - Geschichtslegenden der Neuen Rechten, PapyRossa, Kln.
Schauschitz, Atila (1996): Ungarn - Ein Land ohne Vergangenheit: Zur Geschichte der
"Durchleuchtung" und der Aktenverffentlichungen in Ungarn, Halbjahresschrift fr
sdosteuropaische Geschichte, Literatur und Politik, 8. Jhrg. H. 1 a.
Schneider, Ulrich (1997): Rolle rckwrts - vom politischen Gebrauch der Geschichte, u J.
Klotz, U. Schneider (Hg.) Die selbstbewusste Nation und ihr Geschichtsbild.
Stein, Detlef (1996): Die Diskusssion ber die Dossierfrage der VI. Abteilung der
Staatssicherheit (DS) in Bulgarien 1990-96., Halbjahresschrift fr sdosteuropische
Geschichte, Literatur und Politik, 8. Jhrg. H. 1. a.
Steinbach, Peter (1999): Neuorientierung im Transformationsproze durch Wertewandel:
Vergangenheitsbewltigung, Verhaltensprgung, Zukunftsorientierung durch Massenmedien
http://www2.hu-brlin.de/gesint/sfb/a5.htm
Thaa, Winfried (1999): Interesse und Identitt in den Transformationsprozessen
Ostmitteleuropas, Berliner Debatte, Jhrg. 10, H. 1.
Totok, William (1998): Der revisionistische Diskurs, Halbjahresschrift fr sdeuropaische
Geschichte, Literatur und Politik, 10 (Jhrg.) H. 1.

Totok, W. (1999): Schweigeminute fr einen rumnischen Patrioten, Tages Zeitung

(Berlin) Nr. 5876 vom 3.7.1999.
Volovici, Leon (1998): Antisemitismus im postkommunistischen Osteuropa: Rand - oder
Zentralproblem? Halbjahresschrift fr sdosteuropaische Geschichte, Literatur und Politik, 8.
Jhrg. H. 1.
Vuji, Ivan (1998): Povijest - Hrvatska i svijet u XX. stoljeu - Udbenik za etvrti razred
gimnazije, 1. izd., Zagreb, Birotehnika.
Weber, Mark (1992): "Revisionism in Croatia -Croatias president rejects six milion story,
Journal of Historical Review 1992 (vol. 12), No. 2,
Weber, M. (1993): "Croatia, s leader denounced as Holocaust revisionist" Journal of
Historical Review1993 (vol 13), No. 4.
erjavi, Vladimir (1995): Demografski i ratni gubici Hrvatske u 2. svjetskom ratu i porau,
asopis za suvremenu povijest, 27, br. 3

4. Obrada socijalizma u renacionalizovanoj

i antitotalitarnoj srpskoj istoriografiji*
Na pitanje ta je nakon sloma evropskog socijalizma najtee predvideti, moe se
odgovoriti: prolost. Zato? Zato to je "prolost" pre svega slika koju mi sebi od nje
stvaramo. Nije bez razloga Marks uoio da je istorija osnovna nauka, ali samo ukoliko se
lii ideologije, a M. Albvas je 1925. ire obrazloio to kako je seanje zavisno od
drutvenog okruenja. Prolost se ne odrava, ve se rekonstruie, pri emu se polazi od
sadanjice. Drutvo menja konvencije seanja i time usmerava pojedinana seanja u
istom pravcu u kom se razvija kolektivno seanje. Danas industrija seanja ispunjava
vakuum koji je nastao nakon sloma teleolokog shvatanja istorije. Svako ko se suoava
sa istorijom lienom smisla pokuava da joj vrati smisao. XX vek je kao nijedan pre njega
postao predmet obrade, "rada na seanju". Na delu je zaokret od dekretiranog seanja ka
potpuno otvorenom tumaenju istorije, pa svako pie ono to smatra da je najbolje.
Posledica je relativizam, slom saglasnosti i uporedivosti tumaenja, "razaranje prolosti" u
kom je teko nai put ka sintezi izmedju starog kolektivistikog dekretiranog seanja i
normalizovanog kapitalistikog individualizma. Mnogi pridevi u istorijskim udbenicima su
zamenjeni antonimima, zli su postali dobri i obratno. Neto nalik zbivanjima u renesansi,
im se stari svet sruio, nastao je novi. Vrednosti su redefinisane u trenutku. Istorije
uspomena iz osnova rue prethodno vidjenje istorije i nastoje da ustolie nova seanje na
zloine, ubijanje naroda i progone. ParafrazirajuiN. Finkeltajna, T. E pie o "industriji
prevladavanja prolosti". Glavni ciljevi jesu istina, pravda i demokratizacija, a sredstva su
osude, javne apologije i kriminalizacija prolosti. P. Nora upozorava na dramatini rast
instrumentalizacije istorije u politike, trgovake i turistike svrhe. tavie, neretko
istoriari ni nemaju monopol nad istorijom, jer prevladavanje prolosti uslonjava okolnost
da je u ovom procesu uvek sadran politizovani dualizam izmedju moralno nadmonijih i
inferiornijih. Svedoci smo demokratizacije u tumaenju istorije, ali i traganja za identitom u
istoriji kod mnogih malih i velikih grupa. Prva okolnost podstie nepristrasnost, druga ne.
Krajem XX veka oslabila je razlika izmedju istorije kao oblasti kolektivnog i seanja i
istorije kao sfere pojedinca. Upotreba istorije i kultura seanja uvek zavise od konkretnih
protivrenosti drutva. Ovde e biti rei o situaciji u Srbiji.
Vie od deset godina prolo jeod sloma evropskog jednopartijskog socijalizma u
procesu u kom je i akademska istoriografija imala aktivnu ulogu posredujui novi eljeni
istorijski identitet. Uprkos pluralistikim mogunostima koje je otvorio Centenarium iz
* Ovo je neznatno izmenjen prevod referata "Zum Stand der historischen Aufarbeitung des
jugoslawischen Sozialismus" poslatog na nauni skup "Zum Stand der historischen Aufarbeitung
kommunistischer Diktaturen", koji je u organizaciji Minhenskog "Institut fr Zeitgeschichte" odran
novembra 2001. u Berlinu. Prilog je objavljen u Jahrbuch fr Kommunismusforschung, Berlin 2002, AufBan Verlag, S. 299-318.

1989. nauna obrada jugoslovenskog socijalizma jo uvek je u stanju previranja bez

razvijenih teorijskih i metodskih pretpostavki koje bi omoguile hladnu procenu vlastite
prolosti. Previranje ne karakterie produktivno suoavanje razliitih ocena socijalizma
ve mnotvo paualnih kritika socijalizma lienih vieslojnih kriterija koji bi mogli odvesti
diferenciranoj debati i minimalnoj racionalnoj saglasnosti. U ovom prilogu su izdvojene
dve dominantne postulativne premise u vidjenju socijalizma kod srpske istoriografije. (1)
Savremena drutvenonauna javnost u Jugoslaviji ve se navikla da u svojoj retorici
govori o povratku normalnosti nacionalne perspektive iz koje se tumai i prolost.
Nacionalna tradicija je normalizovavana kao sredinji istraivaki prioritet. (2) Snanoj
normalizaciji nacionalnog bio je potreban kritiki protivstav, tj. isticanje glavnog razloga
"zapostavljanja" nacionalnog. Bila je nuna obrada socijalizma kao krivca i kao
totalitarnog uljeza u nacionalnu tradiciju. Reju, srpska istoriografija se krajem XX veka
vrlo brzo renacionalizovala, ali sada u antitotalitarnom duhu.
Epigonski karakter razvoja jugoslovenskih drutvenih nauka krajem XX veka
nuno je uslovio prilagodjavanje pravca tumaenja sredinjih istorijskih zbivanja
zapadnom modelu. Poto elimo da postanemo deo Zapada, to sve to ocenjujemo
poistoveujemo sa Zapadom. Perspektiva Zapada postala je sredite iz kog tumaimo
istoriju, pa i nau vlastitu (Smolar 2000). Uprkos imperativima globalizacije, samosvest
srpske inteligencije nakon nestanka hladnog rata tesno je vezana za kritiku socijalizma
kao stranca i nametnute ideologije (koja nosi internacionalizam i mondijalizam) i slabi
nacionalnu homogenost. Pri tome se ne govori o samoupravnom socijalizmu, nego se
zbog eeg emotivnog efekta koriste termini komunizam i boljevizam, pa se vidjenje
socijalizma lake uklapa u antitotalitarni negativni stereotip. U ovom prilogu trebalo bi
pokazati kako u sklopu globalnoevropskog preokreta (haotina reorganizacija istraivanja
socijalizma, jezika obnova, stvaranje novih pojmova i teorija) izgleda lokalno
jugoslovensko stanje. Novu usmerenost drutvenih nauka karakteriu dva procesa:
nastojanje za razbijanjem komunistikih dogmi tabua i brza konverzija naunika. Jedan
kritiki pregled obrade socijalizma u jugoslovenskoj sociologiji ve postoji (lli 1998). Ali
nema prikaza ovog stanja u istorijskoj nauci. Ovde e biti razmotrena tri problema: (1)
opti karakter prevladavanja prolosti u istorijskoj nauci (2) konstrukcija novih junaka,
rtava i delata, i (3) uloga istoriografskih istraivakih prioriteta u ovom procesu. Re je o
osvrtu na nove konzervativne i liberalne revizije istorije u poslednjih desetak godina, tj.
novom pomeranju kulturne hegemonije unutarjugoslovenskog politikog spektra, a to je
povezano pre svega sa politikom oko prolosti (Vergangenheitspolitik).

4.1. Prevladavanje prolosti u Jugoslaviji

Izmenjeni odnos prema socijalizmu je i u Jugoslaviji uslovljen s jedne strane
slepim mrljama komunistike istoriografije, a s druge interesima i stratekim tenjama
novih politikih elita i njihovom politikom sa prolou. Naglo razaranje seanja moe se
objanjavati kao tehnika vladanja, ali ne manje i kao stvaranje novog poslekomunistikog

identiteta. Socijalizam je stigmatizovan od strane intelektualaca noenih restaurativnim

nacionalnim, politikim i konfesionalnim identitetom (Srbi, liberali, konzervativci,
monarhisti, pravoslavci). Jo vanija je okolnost to je srpska inteligencija, zatiena
vrednostima novoprihvaenog identiteta, uporno ignorisala to kako ih drugi vide,
odbacujui kritiare kao zlonamerne ili kao neosveene. Osim toga, intelektualci
konvertiti su jo strasnije prihvatali novi identitet to se esto s razlogom tumai kao
pojaani gr prenaglaenog pokajanja. Kako obino i biva, to je socijalna kriza bila
ea, to je prevladavanje prolosti bilo izrazitije drutveno uslovljeno. Kod normalnih
drava mogla se vlastita socijalistika prolost neto hladnije ocenjivati. Nove balkanske
drave jo uvek nisu normalna drutva. Jo uvek nije prevladano konfliktno stanje izmedju
usitnjenih dravica (ak bez vrstih granica) optereeno snanom nacionalnom
traumatizacijom u kojoj vrlo vano mesto zauzima iskrivljena ocena socijalizma.
U periodu jednopartijskog socijalizma prisutna tabuizacija medjunacionalnih
sukoba iz prolosti sasvim sigurno je dugo spreavala njihovu javnu obradu. U
savremenoj krizi ova okolnost svakako je olakala oivljavanje ranijih strahova i
nepriznatih bolnih gubitaka. Ipak, dok je seanje danas postalo dunost znaaj zaborava
gotovo je zaboravljen. Neki pisci ak govore o kultu seanja. Zaboravlja se d a j e seanje
bez zaborava isto to i govor bez utanja iliivljenje bez spavanja (G. Kalberer). Dok je
Ovidije slavio zaborav kao protivlek protiv nesrene ljubavi, Frojd je upozoravao na
opasnost potisnutog. Izgleda da je danas ova Frojdova ocena precenjena, naime pitanje
je da li je pre svega neprevladana prolost izazvala dananje sukobe. Pre e biti da su na
Balkanu neprevladani problemi dananjice podstakli regresiju u prolost (Vinnai 1999). U
celini uzev obrada prolosti u poslednjih desetak godina u Jugoslaviji vie je rezultat
vannanunih motiva nego to je unutarnauni bilans. Prevladavanje prolosti prelazi u
politizaciju istorije, tj. u svesno nastojanje da se politike odluke istorijski opravdaju i time
imuniziraju od kritike (Steinbach 1999). Upadljivo je kako su lako srpski naunici rtvovali
vlastite saznajne interese vannaunim ciljevima. U periodima burnih promena dobro je
uoeno da istorijska nauka moe mnogo doprineti veri u legitimnost novog poretka. U
bivoj Jugoslaviji, gde su takodje istorijska seanja bila snana, ni komunistika ideologija
nije prezala od instrumentalizacije istorije.
Miloeviev reim pripremio je dananji istorijskopolitiki preokret, premda je u
toku 1990-ih ovaj proces tekao sporije u srpskim udbenicima istorije nego u drugim biim
jugoslovenskim republikama. Nakon sloma socijalizma nije opao nego porastao znaaj
tumaenja istorije. Na Balkanu, gde je istorija najdublja, drugaije stanje bilo bi moda
neobino. Dok je ranije u sreditu ideologije bila apologija socijalizma, danas je kritika
socijalizma osnova raznovrsnih interesa i identiteta. U identitetu nacionalnih istoriara
socijalizam ima ulogu vrhovnog negativnog Drugog. Ve desetak godina u javnosti
Jugoslavije vladaju antitotalitarizam i antikomunizam, kao idejna osnova oivljenog
nacionalizma, ovinizma i faizma. Ima vie razloga zbog ega su antitotalitarizam i
antikomunizam najudobniji obrasci pravdanja identiteta dananjih konvertita. Intenzitet
konverzije moe se tumaiti i kao posledica rdjave savesti istoriara, tj. vlastite

komunistike prolosti. Manje je dokaza za suprotnu tezu, da su, naime, raniji disidenti i
danas najei kritiari socijalizma. Sloena je slika poslesocijalistike istoriografije pa u
snano izmenjenim identitetima nije uvek lako prepoznati dananje kritiare socijalizma u
njegovimminulim apologetama.
Uopteno govorei, ocena socijalizma jo uvek vie zavisi od snage nacionalnog
ubedjenja nego od socijalnih ili optijih politikih nazora. Dodue, u svakodnevnici nije
lako oteti se poredjenju realne ivotne situacije koja je danas gora nego to je bila u
socijalizmu. Ovo spontano poredjenje dananjeg rdjavog socijalnog stanja sa relativno
stabilnim prilikama socijalizma neretko je uspeno neutralizovano snanim
nacionalistikim uverenjem, pa je socijalistiki internacionalizam jo uvek glavni krivac za
aktuelno propadanje nacije. Na delu je neka vrsta zarobljenosti nacionalnom nesreom
koja se ispoljava u obliku nacionalistikog antitotalitarizma. Naime, anacionalni komunisti
su glavni protivpol novom identitetu usidrenom u naciji. Socijalizam je odgovoran pre
svega zbog propadanje nacije. Tek u drugom planu se kritikuje jednopartijski
nedemokratski karakter socijalizma. Ispada da je bolja autoritarna nacionalna drava
nego demokratski vienacionalni savez.
Ipak, odnos prema socijalizmu je neto drugaiji kod naroda nego kod
inteligencije (lli 2000). Narod tee naputa vidjenje socijalizma kao reima opte
socijalne sigurnosti nego inteligencija kojoj je vanija politika i nacionalna situacija. Lako
je pojmljivo da svaka kriza povezuje sagledavanje nacionalnog poloaja sa ocenom
socijalnog poloaja, a u toj situaciji krivicu nije teko preusmeriti na propali socijalizam.
Zbog skretanja odgovornosti sa savremenih aktera, slika socijalizma lako se iskrivljava i
kod stanovnitva i kod inteligencije. Balkanski prostor je eksplozivan, ovinizam tee
odozgo i eksplodira dole. Permanentno ratno stanje nije krajem XX veka bilo povoljna
klima za realnu ocenu socijalizma. Iskrivljeno prevladavanje prolosti bilo je dutveno
uslovljeno. Nema vieslojnog pogleda na socijalizam koji je Balkanu obezbedio skoro pola
stolea mira. Umesto toga, prevladava svesno ili nesvesno demonizatorsko iskupljivako
prevladavanje prolosti (prenaglaeno dokazivanje nove vernosti kod bivih komunista).
Ovakvo prevladavanje prolosti nije doprinosilo mirnom reavanju novih drutvenih
sukoba. Paualna demonizacija socijalizma kao neprijatelja nacionalne zajednice razbila
je mnoge nadnacionalne obrasce kompromisa. Drutvenopolitika situacija 1990-ih
normalizovala je razliite verzije istoriografskog ekstremizma. Tako s jedne strane nove
iskljuivosti ne vode rauna o tome da postoji kontinuitet u mnogim vandravnim
segmentima izmedju jednopartijskog socijalizma pre 1990. i stanja nakon ove prelomne
godine. Veina istoriara ne samo to se ne bavi ovim kontinuitetom, nego ga svesno
ignorie prihvatajui ideologiju nultog asa: "konani raskid sa totalitarizmom", "definitivni
slom komunizma", "nova epoha demokratije" i si. Prelazi ipak nisu tako odseni kako
izgleda u istoriografiji suenoj na politika zbivanja, jer su u ostalim segmentima drutva
diskontinuiteti izostali, a staro u razliitim verzijama opstaje. S druge strane, pak, ima
naravno i snanih diskontinuiteta: izmedju poluvekovnog mira i haotinog poluratnog
stanja, autoritarnog multikulturalizma i etnokratsko-liberalnogi faistikog etnikog

ienja, socijalne sigurnosti i ekonomskog propadanja irokih slojeva. Uoavanje

diskontinuiteta nije manje sloeno od traganja za kontinuitetima.
Istini za volju, od angaovane jugoslovenske misli o drutvu tokom ratnih i
kriznih 1990-ih godina moda bi bilo preterano oekivati pomenutu hermeneutiku
toleranciju. Medjutim, to to su vannauni uticaji suavali prostor za vieslojnu ocenu
socijalizma ne pravda nego samo objanjava jednostranosti nauke. Umesto temeljitog
istraivanja mehanizama funkcionisanja jugoslovenskog socijalizma, itava socijalistika
faza je u temelju proglaena "traginom grekom". Pozadina je bila manje li vie
eksplicitni martiroloki obrazac, u ijem sreditu je najee bila teorija o zaveri po kojoj
su Srbi uvek bili pobednici u ratovima, a gubitnici u miru. Uz pomo manipulativnog
nacionalizma lako su se izmeali dobitnici i gubitnici tranzicije u jedinstvenom
"patriotskom" bloku. Danas kao braa vae siromani i bogati sunarodnik, a ne kao ranije
siromani hrvatski i srpski radnik. Dok su u socijalizmu bratstvo i jedinstvo bili socijalne
kategorije, danas su aktuelnija bioloki shvaena integrativna jedinstva. Nova epohalna
svest nije izmenila samo viziju rtava i delata nego i njihovu supstancu. Danas na
Balkanu trijumfuje biologija nad drutvenom solidarnou. U gradjanskom ratu je ovaj
zaokret bio najoigledniji (olovi 1994). U vanrednom stanju odgovornost socijalizma
nije isticana toliko u ekonomskim i politikim, koliko u nacionalnim pitanjima: manje je
vano to reim nije bio ekonomski efikasan ili to je bio autoritaran, socijalizam je
odgovoran ponajpre zaza propast vlastite nacije. Za nacionalnu katastrofu kriv je
socijalistiki internacionalizam (kod Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne toliko kod
Makedonaca i Crnogoraca). Tito je jo uvek popularan u Makedoniji i delovim B i H i Crne
Gore, ali ne kod nacionalno osveenih Srba i Hrvata. Slovenci Tita ignoriu, a njihov bes
je pre svega uperen protiv sunarodnika E. Kardelja. Dravnopolitiki znaaj Titovog kulta
iezaoje sa razaranjem Jugoslavije. Istoriari koji su ga osmiljavali bezsavesno su ga
napustili. U istoriografiji je spoj amnestije i amnezije sloen ne otuda to je naputanje
apologije socijalizma duboko i bolno proivljeno (najee i nije), nego zato to je
diskvalifikacija linosti, grupa ili sistema skopana sa pravdanjem novih razliitih interesa i
identiteta. Verovatno su zato mnogi intelektualci izmedju amnestije i amnezije izabrali
konverziju.

4. 2. Novi junaci, rtve i delati

U socijalistikoj istoriografiji, udbenicima i spomenikoj kulturi antifaizam i
partizanski otpor dugo su bili sredinji sadraj seanja. Kultura seanja bila je
oslobodilaka, a antifaizam je bio kruna svih oslobodilakih ratova. Popularizacija
partizanskog rata nije bila samo u slubi propisanog seanja ve je antifaizam bio
posrednik i ostalih poeljnih neideolokih vrednosti (junatvo, otpor, rtva) (Hpken 1999).
Centralni okvir istorijskog seanja bila je NOB, a antifaizam, sa jasno razdvojenim
pozitivnim i negativnim junacima, davao je ton poeljnom identitetu. Klasna polarizacija
rata vodila je njenoj etnikoj neutralizaciji. Struktura gradjanskog rata shvatana je u

nadetnikom smislu: s jedne strane okupator, kvislinzi, buroazija i monarhija, a s druge

antifaistiki front na elu sa KPJ.
Sa slomom socijalizma srueno je i dekretirano komunistiko seanje, ali se
zbog zasienosti njime lako otilo u ekstrem. Zasienost dekretiranim seanjem moe
donekle objasniti nove iskljuivosti u politici, ali ne i u nauci. Unutarnauni kriteriji ne bi
trebalo da budu podredjeni spoljnim. Medjutim, prevladavanje prolosti u Jugoslaviji
nakon 1990-te konstruisano je prema zakonima savremenog zapadnog medijskog
drutva: rtve-delati, krivica-nevinost, demokratija-totalitarizam. U antitotalitarnoj retorici
nema opreza niti uzdranosti (npr. d a j e samoupravni socijalizam bio drugaiji od lagerske
centralistike kadrovske uprave). Obrada socijalizma ne trpi nijanse. Ne govori bez
razloga B. Geremek o "lepom antikomunizmu", A. Mihnik o "antikomunizmu sa
boljevikim licem", V. Viperman o "nekrofilnom antikomunizmu". Antikomunizam je
najudobniji habitus intelektualaca u poslesocijalistikom dobu. To je novi moralni i politiki
konformizam koji se iskazuje u stereotipnom i konvencionalnom patosu denuncijacije
totalitarne prolosti (D. Barbu). Trebalo bi povui vanu razliku izmedju hladnoratovskog i
dananjeg antikomunizma. Poslednji nije shvatljiv bez konverzije. Drugim reima, najnoviji
antikomunisti briu komunizam iz vlastite prolosti, na taj nain to se predstavljaju kao
rtve socijalizma.
Uzrok ove metamorfoze nije samo izmenjena epohalna svest, nego je, ak i kod
inteligencije, tesno povezana sa opaanjem novog interesnog sklopa. Konverzija nije,
naime, samo vaan kanal drutvenog uspona nego i uslov prihvatanja u intelektualnoj
zajednici. Ali ovaj zaokret pokazuje i nemogunost formulisanja problematike krivice.
Naime, ukoliko su svi rtve onda nema delata. Osim toga, kod mnogih intelektualaca beg
u nacionalno slui elegantnom izbegavanju svake line odgovornosti za aktivnost u
socijalizmu. Dodue, psiholoki posmatrano, pomenuti procesi su neretko povezani sa
lanom samosveu, tj. sa dogmatskim gledanjem, da premda jesam bio formalno
komunista, u stvarnosti sam uvek bio unutranji disident. Re je o zakasnelom pravdanju i
racionalizaciji koja obezbedjuje elementarno samopotovanje. Time se istorija kadrovskog
socijalizma ne preispituje nego denuncira, ne istrauje nego osudujuje, a sve to na nain
iz kog je izuzeta svaka upletenost i odgovornost konvertita. Kod aktuelne politike
instrumentalizacije prolosti i selektivnog seanja "kreemo se u krugu memorativnog
ponavljanja, koje zamagljava (istinsko) seanje na prolo" (Freud).
Ve je postala trivijalna stvar da obrada socijalizma kod mnogih intelektualca
tee bez obrade vlastite biografije. Preradom prolosti tei se podvui crta ispod nje i po
mogunosti ak je izbrisati iz seanja (Adorno). U Jugoslaviji upravo u Adornom smislu
pojma tee prevladavanje prolosti. Intelektualci ne tee podvlaenju crte ispod istorije
socijalizma, nego podvlaenju crte ispod vlastite komunistike prolosti. Socijalizam treba
stalno pamtiti, ali vlastitu upletenost ne. Upotreba istorije kod stvaralake inteligencije ne
tee toliko spontano, ve je reaktivna, tj. nastaje kao reakcija na seanje na vlastitu
pocepanu biografiju, tj. vlastitu upletenost u ranije pravdanje socijalizma. Tako ranije
slavljenje Tita i uloge SKJ danas stvara oseanje stida, ali i odbranbeno ponaanje.

Duboki jaz izmedju leviarske prolosti i desniarske sadanjosti skoro spontano stvara
jednu vrstu odbrambenog ponaanja. Otvoreno priznavanje ranijeg komunistikog dela
biografije moglo bi stvoriti oseanje krivice i naruiti samopotovanje. Otuda konvertiti u
odbranbenoj reakciji prisutnu, ali neispoljenu stid, pokuavaju da prevladaju
prenaglaenim antikomunizmom. Radi se najee o indiferentnom odnosu prema
vlastitoj prolosti.
Pomenute okolnosti ipak nisu dovoljne za objanjenje odbrambenog ponaanja,
tj. oseanja stida i krivice koji je u njegovoj osnovi. Za razumevanje ovog ponaanja
vaan je i novi nacionalni identitet pogotovo kod objanjenja "tvrdokornog otpora"
vieslojnom gledanju na socijalizam. Kod politiki angaovane inteligencije naroito je
akutno, ali i razumljivo, potiskivanje seanja, tj. pragmatizam u smislu "komunikativnog
preutkivanja". Za razliku od odnosa prema faizmu, kod obrade socijalizma u optoj
domaoj politikoj kulturi "primat krivice" ne sastoji se iz samooktroisanih tabua miljenja,
ponaanja i govora. Na delu je paualna kritika socijalizma bez preuzimanja vlastite
odgovornosti (npr. krivice sauestvovanja ili krivica zbog lanstva u SKJ). "Klima krivice"
je bezlina verovatno otuda to su gotovo svi bili upleteni u socijalizam. Kao da
prevladava gola ignorancija prolosti. Medjutim, dok se preutkuju bive privilegije, dotle
se glasno istie antikomunistika martirologija. tavie najee fiktivna antikomunistika
prolost istie se kao najvaniji lini politiki kapital i temelj novog identiteta. Kotunica i
Djindji naroito rado istiu nekomunistiku prolost koja ih snabdeva legitimnou rtve i
statusom moralno nadmone misaone elite. Dokazana nekomunistika prolost je vana
legitimacijska osnova novog poluharizmatskog statusa "starog borca".
Premda moe zvuati paradoksalno, ipak su najnoviji konvertiti postali verni
vazalni saveznici novih elita upravo stoga to im je prolost poznata. Oni su na poseban
nain lojalni novim gospodarima upravo zbog vlastite nepopularne prolosti pa su danas
pouzdaniji oslonci nove vlasti nego pojedinci bez komunistike prolosti. Kod dananje
politike vertikalne pokretljivosti vodi se borba oko priznanja statusa rtve totalitarizma u
optoj klimi rtvenog morala. Univerzalna martirologija poslesocijalistikog antikomunizma
je u osnovi manipulativna. U istoriografiji se ispoljava na posredan nain. Dananja
istoriografija je tesno povezana sa publicistikom, pa su se toboe spektakularna istorijska
otkria uspeno irila skandalizacijom.
Jedna posledica poslesocijalstike politike sa prolou u Jugoslaviji je novo
"fragmentizovanje istorije" (Steinbach, Hpken). Nove rtve i junaci zamagljavaju vane
segmente istorijskog seanja jer je nova etnokratska perspektiva jednostrano istisnula
socijalnu dimenziju istorije. Slubena istoriografija sa novim seanjima lako je prerasla u
borbenu ideologiju. U novoj opsesivnoj kulturi seanja najpre je socijalizam stigmatizovan
(ne samo poslednjih 10 nego 50 godina). Moe se ak govoriti o mitiziranju komunistikih
zloina, tj. o upotrebi jednog krutog obrasca prolosti za stvaranje identiteta
reorganizovanog politikog kolektiva. Novi istraivaki prioriteti su komunistiki zloini nad
folksdojerima, srspkim gradjanstvom i ibeovcima. Re je o kontinuitetu totalitarizma bez
ikakvih iskupljujuih vrlina. Radi se jo uvek o prilino nediferenciranom stilizovanju

komunista i Tita u smrtne neprijatelje Srba i demokratije. Seanje na "naciji neprijateljski

socijalizam" je krajem XX veka svuda bilo sredstvo u borbi protiv vienacionalne
jugoslovenske drave. Premda je u slubenoj Srbiji ovaj proces tekao neto sporije nego
u drugim bivim republikama, u neslubenoj istoriografiji bio je vrlo upadljiv. I u srpskoj
istoriografiji primetnoje iezavanje leviarske struje. Okolnost bi bila razumljivija d a j e na
delu samo saobraavanje novoj epohalnoj svesti. Medjutim, re je o neskrivenoj konverziji
o kojoj na karakteristian nain svedoe pocepane biografije istoriara: s jedne strane
doktorati iz socijalistikog doba, a s druge antikomunistike knjige. Ovaj rascep jo vie
otkriva suprotnost izmedju ranijeg jugoslovenstva i dananjeg nacionalizma. U pravdanju
konverzije nastali su ne manje karakteristini obrasci racionalizacije: "Ja nikada nisam bio
istinski komunista" ili "Premda sam bio lan SKJ, bio sam unutranji disident i rtva" itd.
lako je konverzija intelektualaca globalnoevropska pojava, u srpskoj istoriografiji je
dramatina i upadljiva (Petranovi, Djureti, Gligorijevi). Osim burnih zbivanja, verovatno
je vaan unutarnauni uzrok brze konverzije kod istoriara bio preteno dogadjajni
pripovedaki nivo lien teorijskoistorijske utemeljenosti. Jedna od pretpostavki ove analize
jeste da se konverzija lake odvija u dogadjajnoj nego u strukturnoj istoriografiji.
Medjutim ni dogadjajni i pripovedaki ton nije lien optijih manje ili vie izriitih
pretpostavki, dodue ne teorijske koliko moralnopolitike prirode. Dananji istorijsko
didaktiki model sastoji se iz obrazaca prerade prolosti koji poivaju na arhetipskom
antikomunistikom suprotstavljanju dobra i zla, delata i rtve, krivice i nevinosti, moje
nacije i drugih. Komunizam je neprirodna izraslina na srpskom organizmu koja se
osporava razliito akcentovanom antitotalitarnom retorikom: 1. kod liberalne struje u
obliku kritike narodnjakog kolektivizma, 2. kod nacionalno-romantiarske struje u obliku
negacije internacionalizma, federalizma i mondijalizma ("Svaku Jugoslaviju u mutnu
Maricu"). Kao ni u drugim oblastima ni u istoriografiji antitotalitarizam kao rastegljivi
protivstav nije homogen: doslednije liberalne struje pod njim podrazumevaju komunistiki
jednopartijski monizam, nacionalistima smeta autoritarno komunistiko guenje
nacionalizma, konzervativcimasuzbijanje religije, a panslavistikim strujama Titova
zabrana proruskih udruenja. Ako i nije lako uvek ralaniti sloeni antitotalitarni
konzervativno-liberalni splet prozapadnih i panslavistikih kritika komunizma, ipak se
mogu raspoznati neki karakteristini obrasci. Tako npr. obrasce "rtvene didaktike"
(komunistiki totalitarizam contra etnokratskom liberalizmu) i model nultog asa (istinska
istorija poinje toboe u Hrvatskoj od 1990, a u Srbiji od 2000) treba razumeti kao
odgovore na nove legitimacijske potrebe reima. Antitotalitarno vidjenje socijalizma je
negativni stereotip koji slui konstruisanju liberalne i konzervativne nacionalne svesti
podjednako. Najnovija kovanica o srpskom "demokratskom nacionalizmu" je izraz iste
tenje. Etnokratski liberalizam sjedinjuje novi prozapadni kurs sa starim konfesionalnim
nacionalizmom to u poslednje vreme stvara napetosti izmedju separatizama i imperativa
globalizacije. Sa globalizacijom se ne moe lako uskladiti oslobodilaka kultura seanja:
tako se npr. u srpskoj istoriografiji kao istorijski obeleavaju i poimaju jo uvek sukobi i
prevrati: ratovi, ustanci, bitke i etnika ienja. Nasuprot ovoj kulturi seanja ima dosta

razloga za tvdnju da su na Balkanu istinski istorijski periodi pre bili dugi dosadni,
bezdogadjajni vremenski rasponi (npr. izmedju 1945. i 1990), a ne neprogresivni i
dramatini nacionalistiki sukobi. Danas se, medjutim, u sklopu oslobodilakog miljenja i
tradicionalnog poimanja istorijskog, neopravdano ocenjuje kao neistorijska beskonfliktna
etapa socijalizma i jednostavno stigmatizuje kao totalitarna. U tradicionalnom smislu jo
uvek kao istorijski vae junaci brojnih buna ili nacionalistike mase poput one iz 1988. ili
"Oktobarske revolucije 2000". Dakle, kao istorijska ne vae beskonfliktna vremena, ve
oslobodilake partije ili udruenja, njihove spektakularne bitke, rtve, porazi ili pobede. U
sreditu su sukobi, a ne manje spektakularni ali realni svakodnevni ivot anonimnih
pojedinaca, tj. istorija odozdo. Otuda ne udi to je poluvekovni socijalistiki mir na
Balkanu ocenjen kao neistorian, dok se kao istinska istorija istie taka njegovog
razaranja koja je obeleila poslednje ratove na Balkanu. U srpskoj i hrvatskoj istoriografiji
vrlo su odsene periodizacije upravo zbog prioriteta dogadjajnog izlaganja i politikih
zbivanja. Dominiraju odseni rezovi u obliku naglaavanja "fundamentalnih" politikih
prekretnica, nultih asova i podvlaenja crte ispod "neistorijske" prolosti: 1945, 1990 ili
2000 godina. Tamo gde je u sreditu istorijsko pripovedanje i nepoljuljano uverenje o
kljunom uticaju centra na periferiju ee se sreu pomenute odsene periodizacije.
Tome nasuprot, kod drutvene istorije, koja ne istrauje pre svega zbivanja, linosti,
namere i postupke nego pre svega strukture i procese kao uslove i posledice zbivanja i
gde se istorija poima kao manje vidljiva struktura, a ne samo kao povezanost zbivanja,
namera i postupaka (istorija politike kulture i mentaliteta), nema tako odsenog
razdvajanja niti sudbinskih prekretninih odluka ve se traga za duim ili kraim istorijskim
procesima koji se na pojedinim takama ubrzavaju ili usporavaju sa razliitim
modernizacijskim ili regresivnim potencijalom. U srpskoj istoriografiji izrazito pretee
pripovedaki pristup i to donekle objanjava nagle bezsavesne idejne zaokrete. I
radikalna konverzija istoriara je svedoanstvo da se kultura seanja koja izvire iz
oslobodilake politike kulture tokom XX veka sporije menjala nego to su mislili njeni
akteri.
Pomenute okolnosti vane su za hermeneutiko razumevanje naune kulture
jugoslovenske misli o drutvu i karaktera njihove politizacije. Pitanje je, naime, nije li
moda preterano oekivati od jedne istoriografije, koja je suoena sa nereenim
problemom drave, vieslojan i odmeren odnos prema socijalistikoj prolosti? Svaki
reim se uspeno pravda osporavanjem prethodnog. Prilino usamljena je vieslojna
ocena Tita kod starog Djilasa (slino S. Milosavleski i Kulji). Drugim reima, pitanje je da
li su stvorene povoljne pretpostavke za bezstrasno suoavanje sa prolou?
Permanentno stanje ratne ugroenosti stvara razliite verzije ostraenih iskrivljavanja.
Osim toga u srpskoj misli o drutvu nema nune konkurencije perspektiva: u inflatornoj
antitotalitarnoj literaturi gotovo da nema vizije socijalizma kao oblika modernizacije, a
osim toga dananjim analitiarima socijalizma je strano svako uzimanje u obzir minule
epohalne svesti kada je levica u svetu vie znaila nego danas. Zato i nema znaajnijih
hermeneutikih struja istorije svakodnevnice (vid. npr. u istraivanju DDR-a radove

Sabrowa i Lindenbergera). Analiza jugoslovenske politike sa prolou u radu lajpcikog

istoriara Hepkena (Hpken 1999) je zanimljiva, ali je i tu prenaglaena ideolokokritika
perspektiva. Samoupravni socijalizam je i po Hepkenu duboko smeten u politikom.
Slika jugoslovenskog socijalizma, medjutim, izgleda drugaije kada se ukljui perspektiva
svakodnevnice i kada se ima na umu da je u epohi hladnog rata levica bila daleko vie
prisutnija u duhu vremena nego to je danas. Drugim reima, nemogue su diferencirane
ocene bez razumevanja konteksta i mogunosti trenutka (da li je zbog sovjetskog nadzora
bilo mogue naputanje socijalizma, i da li je uostalom na to drutvenonauna
jugoslovenska inteligencija uopte i pomiljala u dobu kada su najugledniji svetski filozofi i
sociolozi bili leviari). Socijalizam je na Balkanu omoguio gotovo pola stolea
nezamislivog mira, to bi neki drugi sistem teko mogao postii, socijalistiko
samoupravljanje je bilo realna neposredna demokratija na niim nivoima, vladala je
relativno stabilna socijalna sigurnost i egalitarizam bez otrih klasnih i nacionalnih sukoba,
ugled Tita i Jugoslavije bio je nesrazmerno veliki u epohi kada je socijalizam bio vaan
deo epohalne svesti itd. Osim toga, jugoslovenski antifaizam i antistaljinizam nisu bili
obine ideoloko-manipulativne forme, nego realne injenice, koje su stvarale naroitu
vrstu ekskluzivistike dravne svesti u svetskim okvirima. Re je o autoritarnom
multikulturalizmu u reimu policentrine kadrovske uprave. Jugoslovenski socijalizam je
teorijski izazovan kao neablonski trini samoupravni obrazac sa decentralizovanom
kadrovskom upravom, otvorenou ka svetu, izrazito samostalnom spoljnom politikom i
ugledom vodje-dravnika koji je bio nesrazmeran znaaju zemlje. Ve bi uvaavanje ovih
injenica moglo dovesti u pitanje postulate teorija o totalitarizmu. Medjutim, sloena
funkcija jugoslovenskog socijalizma olako se zagladjuje pukim podmetanjem totalitarne
stigme.
Verovatno bi se mnoge jednostranosti mogle izbei ukoliko bi se kod objanjenja
jugoslovenskog socijalizma ozbiljnije uzimale u obzir teorije o modernizaciji (autoritarna
modernizacija na eksplozivnom Balkanu gde je Evropa najdublja). Danas, pak,
etnokratski liberalizam s jedne i antinacionalistika teorija o totalitarizmu (koja vidi u
socijalizmu i nacionalizmu srodne ili sline verzije kolektivizma) slono suzbijaju
diferencirana i raznolika seanja na socijalizam. Svuda u istonoj Evropi normalizovan je
postulat antitotalitarne misli da se pitanja pravednosti mogu svesti na liberalnu proceduru
u kojoj socijalna drava nije vana. Ranija kritika kapitalizma je brzo preformulisana u
kritiku totalitarizma, a nacija rtva je zamenila eksploatisani proletarijat, minulu paradigmu
oveanstva koje pati.
Nije re ni o kakvoj sistematskoj primeni teorija o totalitarizmu, niti poredjenju
razliitih sistema. Prevladava antitotalitarizam kao stigma. Kod antitotalitarne retorike koja
stigmatizuje nema nijansi. U antitotalitarnoj klimi koja poistoveuje razliite neeljene
pojave i stigmatizuje ih ne mogu se koristiti ak ni neke korisne postavke teorija o
totalitarizmu. Nije diferencirani, nego paualni antitotalitarizam jezgro identiteta razliitih
idejnopolitikih struja novog "intelektualnog lagera" koji odredjuje naunu obradu
jugoslovenskog socijalizma. Kao to je u Hrvatskoj naglo porasla potreba da se distancira

od Balkana i Jugoslavije u naporu da se pridrui Zapadu, tako je i u srpskoj istoriografiji

otvorena potreba da se distancira od socijalizma (stereotipno shvaenog kao boljevizam)
i prihvati nacionalnodravni kontinuitet obloen monarhizmom, pravoslavljem i
Hilandarom. Po hrvatskim i albanskim istoriarima totalitarna faza je prestala tek 1966. sa
padom Rankovia, po srpskim, pak, od tada poinje obezglavljivanje srpstva.
Antitotalitarizam svuda stvara novi okvir za odnos prema prolosti: slabi socijalnu istoriju i
favorizuje politiku istoriju koja lako prelazi u teoriju o zaveri (Krestic, osi), uklanja stare
i oktroie nove rtve (naciju umesto radnike klase) i delate (komunizam umesto
kapitalizma), oivljava razliite obrasce konzervatizma, rastereuje od faizma Ijotievce i
njihove saveznike (V. Kotunica, asopis "Srpske organske studije"), obnavlja
monarhizam i romantiarsko dinastiku istoriografiju (Ljui, Gligorijevi).
Gotovo da nije potrebno isticati da kruto podvajanje javnog prijatelja i neprijatelja
pogoduje stereotipnom miljenju. U Hrvatskoj je kljuna alternativa Evropa - Balkan
unutar koje je antikomunizam posrednik, a jugonostalgija najvei greh (Jansen 2001).
Danas u Srbiji slinu ulogu ima napetost izmedju demokratskog nacionalizma i
komunistikog totalitarizma, a greh je mondijalizam. U hrvatskoj jugoparanoji
antibalkanska retorika saima antikomunizam i antitotalitarizam u oceni SFRJ kao
balkanske tiranije sa srpskom dominacijom. Tito jeste bio Hrvat, ali ne u dovoljnoj meri.
Analogni stereotip hrvatskom vidjenju Balkana je za srpski nacionalizam komunistiki
internacionalizam sa pogubnim naelom ravnotee, tj. tezom da su svi nacionalizmi
podjednako opasni. Tito jeste bio za celovitu Jugoslaviju, ali je razdrobio i podvlastio
Srbe.
Kod savremene srpske inteligencije moe se uoiti nekoliko talasa manje ili vie
iskonstruisanih rtava kao oseajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove
rtve su etnici, kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45,
zatim inforbirovske rtve, rankovievci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i
Miloevieve rtve iz 1990-ih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustae,
zatim rtve Blajburga iz 1945. i rtve "hrvatskog proljea 1971". Oivljavanje tabuizirane
istorije, utemeljeno novom rtvenom sveu, neretko zavrava u ekstremima. Apsolutna
moralna superiornost rtava komunistikih zloina je svuda metapolitiko jezgro novog
prevladavanja prolosti. Druga pretpostavka ove vrste je pretenzija na mudrost koja izvire
iz osvedoenog stradanja pod komunistima koja i najbanalnijoj emigrantskoj literaturi
pribavlja visok nauni status. U sreditu savremenog nacionalnokonzervativnog
prekrajanja prolosti preinaen je odnos i prema faizmu. Nuan uslov dananje
nacionalistike obrade socijalizma je blokiranje obrade vlastite faistike prolosti.
"Zaboravljene rtve" nisu samo posledica istorijskog neznanja nego su svesno otkrie
nove politike sa prolou. Srpska i hrvatska istoriografija dokazuju stav V. Benjamina da
je svaka vladajua istorija u stvari "istorija pobednika" u kojoj su tema samo vlastite rtve.
Poslesocijalistika istoriografija je razvila senzibilitet za mitove o nacionalnoj prolosti. U
tom sklopu je socijalizam optuen zbog zaborava nacije koju je uvala konfesija:

komunisti su navodno Hrvate odvojili od katolicizma, a Srbe od Hilandara. Konzervativno

vraanje praizvoru je vaan imperativ nove istorijske didaktike.
Nije neprirodno to drutvo izdeljeno po etnikim, kulturnim i socijalnim linijama
u periodu transformacije trai integrativne elemente u istoriji. Antifaizam je bio vaan
integrativni sadraj socijalistike federacije, ali i komunistiko ideoloko sredstvo vladanja.
Antifaizam, tj. organizovano seanje na partizanski otpor i oktroisani Titov kult nisu sluili
samo sistemskopolitikom obezbedjenju lojalnosti nego su jaali i jedinstvo drave.
Bratstvo i jedinstvo je balansiralo nacionalnu slavu i odgovornost jugoslovenskih naroda.
Komunistiko dekretirano seanje je imalo kosmopolitsku ulogu, ali je spreavalo seanje
na medjuetniki rat. Njime je uvrivana vlast SKJ, ali i medjunacionalna trpeljivost, jer
"rane nisu pozledjivane". Nakon Titove smrti srpska istoriografija otvara nacionalne
frustracije tvdei da Srbi nisu dovoljno uvaavani kao rtve. Medjutim, vakuum seanja
potisnute istorije (lien obrade razliitih seanja u dekretiranoj raspravi) osvetio se tek
poetkom 1990-ih. Posle 1990. istorija Jugoslavije i Drugog svetskog rataje u razliitoj
meri revidirana kod novih balkanskih drava, posredujui nacionalni revanizam.
Jugoslavija je vrlo brzo iz prirodne pretvorena u neprirodnu zajednicu, a antifaizam je
naglo postao nacionalistiki kapital. Partizani su prestali da budu junaci, to su postale
"nacionalne patriote" i kolaboracionisti. Dovoljno je biti rtva komunista da bi se stekao
status patriote. Sistem seanja, uz pomo nove istoriografije, stvara novi istorijski identitet
i novu organizaciju mrnje. Erozija stare politike sa prolou jo uvek tee u znaku
"emancipatorskog nacionalizma".
Danas se s razlogom kritikuju bele fleke komunistike istoriografije. Medjutim,
kod obrade socijalizma u isto vreme nastaju ute mrlje skopane sa slepilom za razliite
injenice. uta mrlja povezuje otrinu uvidjanja sa slepilom prema izvesnim injenicama
(K. Wojciechowski, K. Mannheim). Tako su npr. kod dananjih iskrivljenih vidjenja
socijalizma iezli iz vidokruga egzaktne modernizacijske tekovine jugoslovenskog
socijalizma (kosmopolitizacija prostora, visoka horizontalna i vertikalna pokretljivost,
otvaranje ka svetu i si.) koje se ignoriu kod ocene prolosti koja je proeta nacionalnim ili
antitotalitarnom retorikom (Obradovi, Perii). Re je o novoj salonskoj kulturi seanja
koja je nezamisliva bez kritike socijalizma. Dok je beline socijalistike istoriografije
mogue prevazii novim istraivanjima, uklanjanje utih mrlja je tee, jer se radi i o duhu
epohe. Za beline je odgovorna komunistika istoriografija, za ute mrlje, pak, savremeni
nacionalistiki i antitotalitarni konformizam.
Komunistika dihotomna shema o revoluciji i kontrarevoluciji ukinuta je i
potisnuta novim shemama: patriote-izdajnici, mondijalisti-demokratski nacionalisti,
totalitarizam-demokratija, komunisti protiv svih drugih. Istorijski kontinuiteti i dugi procesi
se danas ne shvataju u socijalnom nego u nacionalnom duhu i povezani su sa
raznovrsnim teorijama zavere. KPJ je prevedena iz oslobodilake u totalitarnu snagu,
slika prolosti dugo centrirana oko Titovog kulta je demonizirana, a rtve komunizma
(nacionalisti i kolaboracionisti) su rehabilitovane i proglaene istinskim patriotama. Ovo
izvrtanje ima dubljeg smisla. Ranije seanje na borbu partizana je posredovalo eljene

vrednosti kao to su internacionalizam, bratstvo-jedinstvo i multikulturalizam pa je

komunistika kadrovska uprava na autoritaran nain pomagala kosmopolitizaciju Balkanu.
U izvesnom smislu je socijalizam bio u XX veku snaga globalizacije na eksplozivnom
Balkanu. Danas su aktuelni pokuaji da se Titov socijalizam denuncira po Fireovom
modelu, tj. poricanjem komunistikog antifaizma jer je toboe bio iznudjen, zloinaki i
totalitaran. Malo je istoriara koji su aktivno reagovali na stereotipe o Titu, ak i kada se
sa njima nisu slagali. Diskreditovanje komunistikog izbalansiranog jugoslovenstva i
antifaizma je u sreditu revizionistike istorijske politike.
Potiskivanje jugoslovenskog antifaizma oslobadja prostor za nacionalistiku
ekskluzivnost i secesionizam. Dodue, preostala je jedna vrsta konvencionalnog
antifaizma (nesporna svuda u Evropi), ali je iezla dublja nadbalkanska
antinacionalistika komponenta antifaizma. Slino se zbilo i sa Titovim imenom. Hrvati
negiraju njegovu nacionalnu i komunistiku politiku, ali pokuavaju da iskoriste njegovu
veliku svetsku reputaciju. Stilizovanje Titovog kulta ranije se oslanjalo na boljeviku, ali i
na balkansku tradiciju nadnacionalnog oca (junaka i oslobodilaka retorika). Nakon
1990. Tito je preko noi demonizovan kao totalitarni boljevik i opasni mondijalista. Obe
tendencije primetne su u istoriografiji u obliku ogoljene demonizacije bez vieslojnih
ocena sa distance. Posle 1990. komunistiki antifaizam i antistaljinizam nisu potiskivani
istim ritmom. Za razliku od Madjarske, gde je antisovjetski ustanak iz 1956. postao novi
oslonac legitimacije reima, u Jugoslaviji je, im je oslabila pretnja od lagera,
antistaljinizam iz 1948. izgubio svaki znaaj. Titov antistaljinizam nije imao nacionalni
prizvuk i nije se mogao 1990-ih instrumentalizovati. Savremenom nacionalizmu potrebna
su drugaija uporita organizovanog seanja. Jedino je u Srbiji do 2000. antifaizam bio
vano slubeno uporite seanja. Leviarski antifaizam i antistaljinizam su u ostalim
novim balkanskim dravama vrlo brzo naputeni.
Akademska istoriografija brzo je stvorila novu slubenu sliku seanja radi
jaanja politike lojalnosti novim elitama. Sve dok se beda jugoslovenskog drutva
uspeno prikazivala kao beda jednog preivelog socijalistikog modela, zagovornicima
radikalne tranzicije nije bilo teko da poveu razvoj Titove Jugoslavije sa pojavom
nacionalizma (Lohoff 1996). Pri tome se Tito poistoveuje sa Miloeviem, a itav period
izmedju 1945. i 2000. sasvim pogreno naziva komunistikim. Antitotalitarno miljenje ne
uvidja razliku izmedju Tita i Miloevia. Ne treba zaboraviti da je nacionalna i spoljna
politika kod Tita i Miloevia bila potpuno razliita. Miloevi je uveo politiki pluralizam,
premda je lino bio autoritaran. Tito je, pak, uvek branio jednopartijski sistem, a lino je
bio relativno kolegijalan. Titov kult je bio monopolski i slubeno oktroisan, Miloeviev ne.
Prvi je u svom dobu bio nadnacionalni vodja i svetski priznati dravnik koji je vodio neku
vrstu svetske politike, drugi, pak, provincijalni nacionalistiki vodja i hazardni politiar
poznat samo po iracionalnom prkosu prema svetu. Dakle, pogreno je izjednaavanje
projugoslovenske i nacionalistike srpske levice (Kuljic 1998). Dananje slubeno srpsko
konzervativno-liberalno poistoveivanje Tita i Miloevia je funkcionalno jer novo
selektivno seanje i sraunati zaborav pokuavaju da oktroiu novi nacionalno-

oslobodilaki Nulti as - godinu 2000. Tito "protestantski boljevik" ili "poslednji Habzburg
na Balkanu" nije bio strukturno povezan sa svojim naslednicima: nacionalnoimperijalistikim Miloeviem, ovinistom Tudjmanom niti sa fundamentalistom
Izetbegoviem.

4. 3. Uloga istoriografije
U Srbiji nije osnovana nikakva Enquete komisija (kao u DDR-u) za obradu
komunistike diktature, a na univerzitetima isti profesori iz socijalizma predaju savremenu
istoriju. Razlika je i u tome to su bivi komunistiki istoriari promenili priu, namesto
radnikog samoupravljanja stupio je nacionalni interes kao istraivaki prioritet. Srpska
osobenost "obrade socijalizma" je u tome to je oivljeni nacionalizam neobino brzo
normalizovao radikalnu konverziju s leva na desno.
Apsolutni prioritet nacionalnog interesa objanjava glavni tok revizionizma
srpske istoriografije. U meri, naime, u kojoj je revanistiki nacionalizam normalizovan i
smetan u kontinuitet istorije, preobraavao se u nacionalnoj samosvesti socijalizam u
goli totalitarizam. Sve izrazitije potiskivanje seanja na relativno stabilnu socijalnu i
nacionalnu sigurnost socijalizma (u kom su i svi Srbi bili u jednoj dravi) postaje pod
znamenom antitotalitarizma slubena verzija istorije. Uopteno gledano, u ostvarenju
sloenog i protivrenog zadatka integracije drave i secesije, pravdanja rata i mira,
istoriografija u Jugoslaviji je ranije kao i danas imala vie afektivni nego kognitivni uinak.
Uvek je imala ulogu stvaranja identiteta, ranije stabilizatorskog (antifaistiko
jugoslovenstvo), danas eksplozivnog (antitotalitarni nacionalizam). Zbog snanog
drutvenointegrativnog uinka i oblikovanja identiteta u nacionalnom pravcu, seanja na
minule ratove su lako postajala sadraji politike mobilizacije, to se naravno tetno
odraavalo na diferenciranost naune analize. Diktat seanja je i danas kao i ranije
snaan, premda su posledice razliite prirode. Postoji jedan osvrt na ulogu istoriografije u
socijalizmu (Stankovi, Dimi 1996), ali ne i na njenu ulogu nakon 1990. U socijalizmu je
na delu bilo dekretirano nadnacionalno seanje (sa "komunikativnim preutkivanjem"
ranijih medjuetnikih ratova), kod poslesocijalizma eksplozivna kombinacija manipulativno
usmeravanih i spontano oivljenih nacionalistikih oslobodilakih seanja. U socijalizmu je
pisanje istorije nadzirao partijski kadar. Danas nema partijske kontrole, ali jednostranosti
nisu manje. Danas je nadpartijski nacionalizam na drugi nain u obliku slepog patriotizma
postao skoro obavezni novi konformizam. Premda je danas otvoren prostor za
pluralistiko tumaenje istorije, srpska istoriografija u velikoj meri jo nije iskoristila ovu
ansu zbog pritiska drugih oblika politizacije. Etniki antileviarski konformizam daje
osnovni ton srpskoj istoriografiji. Naroito je upadljiva klerikalizacija etnike rasprave i
crkvena martirologija. Nova slika istorije je kao i ranije konstruisana na dualistiki, esto
manihejski nain, ali danas sa novim junacima, rtvama i delatima. Za razliku od
komunistike istoriografije (gde je direktivno usmeravana bila borba protiv nacionalizma
vlastite nacije) kod dananje srpske i hrvatske istoriografije gotovo da nema nikakvog

kritikog odnoenja prema ulozi vlastite nacije niti primisli o kolektivnoj krivici. Namesto
samokritike vlada siepi patriotizam koji vlastiti narod uvek vidi kao rtvu. Gotovo da nije
potrebno dodavati da se sa ovakvom selektivnom obradom istorije ne moe uspostaviti
racionalan odnos prema prolosti. Preostaje samo legenda o nacionalnoj veliini, svetloj i
ponosnoj nacionalnoj istoriji. Zato i nema spora tipa Historikerstreit unutar nacionalne
istoriografije (kao to su npr. debate oko faizma u SR Nemakoj ili kao to je kritika SAD
imperijalizma u radovima N. omskog). Umesto toga, jo je aktuelna restaurativna
normalizacija nacionalne drave uz pomo isticanja zloina drugih i nedunosti vlastitih
rtava. Neto kao kultura seanja XIX veka. Istoriografija koja poiva na organizovanom
zaboravu rtava nedela vlastite nacije ne moe prevladati prolost, tj dospeti do
racionalnog objanjenja uzroka koji su odveli iracionalnim sukobima i iskorenjivanjima
drugih.
Pomenutom stanju daje posebnu boju to to prevladavanje prolosti u Srbiji jo
uvek ima snaan provincijalan ton. Samo mali broj istraivaa socijalizma koristi stranu
literaturu. Da li uopte treba podseati d a j e vidjenje vlastite prolosti povrno i nepotpuno
bez sagledavanja celine procesa u okruenju. Obrada jugoslovenskog socijalizma je
samo deo obrade evropskog socijalizma i u tom sklopu treba posmatrati njene domaaje i
lutanja. Kod nas se najee radi o novoj obradi ve poznatog arhivskog materijala, ali
sada sa "novim naoarima". Dok su ranije bile zanimljive svetle strane socijalizma, danas
se istiu tamne. Samo mali deo istoriara iz starije i srednje generacije sledi stare
istraivake prioritete (antifaizam i partizanska borba), dokse veina istraivaa trudi da
rehabilituje monarhistiki etniki pokret ili kvislinge kao rtve komunista. U sreditu
revizionistike politike sa istorijom je napor za diskreditovanjem komunistikog
antifaizma. Tako je nastala revizionistika teza da je D. Mihajlovi, a ne Tito bio prvi
antifaist na Balkanu (K. Nikoli), ili da M. Nedi i D. Ljoti nisu bili kvislinzi nego patriote
(D. Medakovi, "Srpske organske studije"). Teko je rei da li je ovaj revizionizam imao
vie politiki nego nauni odjek.
Njegova psiholoka i medijska privlanost je svakako u tome to se prikazuje
kao pokuaj prevladavanja tabu zona i belih fleka komunistike istoriografije. U publicistici
ovo nastojanje privlai panju kao senzacija. Nova oblast istraivanja su Titovi zloini (K.
Nikoli, V. Guda, Z. Janjetovi), teror (literatura o golom Otoku) i pre svega komunistika
nacionalna politika, koja je toboe po Srbe bila katastrofalna (V. Djureti, V. Kresti).
Jueranje rtve (komunisti) prerasle su u nacionalne izdajnike ili sovjetske agente. I
partizanska borba se tumai u nacionalnom kljuu. Istorija Drugog svetskog rata se
sasvim izriito nacionalizira i dejugoslavizira. Istorija se isti od internacionalizma iji je
moto dugo bio "bratstvo-jedinstvo". Moda bi pomenute promene bile razumljivije da su
bile rezultat teorijske i metodskog zaokreta u istoriografiji. Naime, danas neohermenutiki
pristup u svetu s razlogom skree panju na "zaboravljenu istoriju". Medjutim u srpskoj
istoriografiji "zaboravljenu istoriju" ne ine mnogi koji su do sada bili potisnuti na rubove
razvoja, nego pre svega protivnici komunista. Time je "zaboravljena istorija" preuzela
aktivnu politiku ulogu. U Srbiji se danas Titova politika u najveem delu radova posmatra

kao antisrpska (Djureti, Petranovi), dok su neutralne ocene Titove uloge u manjini (D.
Petrovi, S. Cvetkovi, M. Vasi). asopis "Tokovi istorije" koji je uredjivala L. Perovi bio
je dodue izuzetak od globalnog istoriografskog nacionalistikog kursa, ali ne i od
antitotalitarizma. Kada je u pitanju Titova spoljna politika, tu ima vie odmerenijih
istraivanja (D. Bogeti, Lj. Dimi, Dj. Tripkovi, Dj. Borozan). Lako je pojmljivo to vie
nisu aktuelni Titovi uspesi (u privredi, diplomatiji i obezbedjenju nacionalnog mira), ve
rtve Titove politike. Ali je neverovatno sa kojom brzinom je srpska istoriografija nainila
zaokret od glorifikacije Tita ka njegovoj demonizaciji. Antititoizam je kod inteligencije
postao salonski deo identiteta. Kao to je opravdano tumaiti antifaizam kao sredinji
sadraj komunistike istorijske politike, tako je pogreno posmatrati komunistiku politiku
kao antisrpsku. Kod veine evropskih drava istoriari iz nacionalnih akademija nauka su
pre svega zainteresovani za stvaranje svetle vizije nacionalne prolosti. U srpskoj
istoriografiji prevladava jo uvek selektivno istorijsko pripovedanje bez razvijene
strukturne istorije ili istorije svakodnevnice. Analize samo redje prevazilaze dogadjajnu
hronologiju. Donekle drugaiji odnos prema socijalizmu imaju predstavnici mladje
generacije srpskih istoriara koji nisu bili optereeni apologijom komunizma. Kod nekih
istoriara iz ovog kruga mogu se sresti istraivaki pristupi iz istorije svakodnevnice ili
kulturne antropologije (M. Ristovi, P. Markovi, S. Naumovi) ali ovi pristupi jo nisu
dovoljno teorijski i metodski osmiljeni (vid. asopis Godinjak za socijalnu istoriju). U
zametku su i privredna istorija (S. Djurovi), socijalna istorija (M. Isi, . Jovanovi),
istorija crkve u socijalizmu (R. Radi, N. uti, D. ivojinovi) i istorija vojske (M. Bjelajac).
Problem metodskog posredovanja narativne, strukturalne i kulturne dimenzije u
istraivanju socijalizma jo nije ni postavljen. A pitanje o srpskim nacionalistikim
predrasudama i stereotipima u istoriografiji nije ni otvoreno. Napred pomenuti ostraeni
"izvanteorijski" inioci istorijskog istraivanja jo uvek sputavaju traganje za sloenom
istorijskom istinom. Nasuprot razliitim verzijama redukcionizma, drutvena istorija
jugoslovenskog socijalizma se valjanije moe objasniti, opisati i razumeti promiljenom i
inkluzivnom kombinacijom pojmova i metoda iz: 1. teorije o modernizaciji, 2.
hermeneutike i 3. nekih istorinih verzija teorija o totalitarizmu. Svako jednostrano
tumaenje je redukcionizam. Jugoslovenski socijalizam nije bio nikakva homogena niti
statina celina ve sled razliitih faza koje treba analitiki ralaniti i rekonstruisati. Za sve
faze ne vai isti prioritet metoda tumaenja. Za prvu fazu (1945-52) vana je politika
nadeterminacija, za drugu (1952-1980) su vani trite, potroake vrednosti i kulturni
pluralizam, za treu fazu (1980-90) upadljiv je latentni politiki pluralizam proet manje ili
vie otvorenim republikim i medjunacionalnim sukobima. Samo odmereno kombinovanje
razliitih teorijsko-pojmovnih pristupa moe da razdvoji modernizacijske, autoritarne i
stagnantne sadraje jugoslovenskog samoupravljanja i njihovo protivreno sapostojanje.
Tako se npr. svakodnevnica socijalizma, tj. sadraji ivota malih ljudi (radno
vreme, slobodno vreme, stanovanje, putovanje) ne moe objanjavati niti opisivati uz
pomoteorija o totalitarizmu. Premda je istorija odozdo (mikro istorija) na posredan nain
zavisna od politike, ona ima i vlastiti relativno nezavisan ritam koji nije istovetan sa

makroistorijom. Pitanje je, dodue, da li mladi istoriar ukorenjen u novu epohalnu svest
moe hermeneutiki razumeti svakodnevnicu socijalizma, kao onaj koji je proiveo. Osim
toga, u krizi je mnogo lake pripremiti poistoveivanje sa rtvama socijalizma, nego
stvoriti diferenciranu i vieslojnu sliku socijalizma. Nema krize koja trpi nijanse ili neutralne
ocene. Za razliku npr. od Madjarske, gde je nakon meke diktature i relativno
beskonfliktnog prelaza usledilo blago prevladavanje prolosti, u Jugoslaviji je nakon jo
blae Titove diktature usledio estoki gradjanski rat i borbeno prevladavanje prolosti.
Bolji dokaz da prevladavanje prolosti vie zavisi od poslesocijalistikih prilika nego od
socijalistikog iskustva teko d a j e potreban. S druge strane, za razliku od Rusa, koji se u
celini uzev oseaju vie rtvama savremenog doba, politike Zapada ili zavere elita, u
Jugoslaviji je seanje na socijalizam povezano sa seanjem na traginu vienacionalnu
dravu. Dok u Rusiji u pogledu prolosti uglavnom vlada utanje skopano sa oseanjem
izgubljene imperijalne prolosti, kod Srba, koji se uglavnom oseaju gubitnicima,
istoriografija sugerira viziju Srba kao rtava socijalizma. Iskrivljena slika socijalizma ima
jo jednu vanu funkciju: ona zamagljava unutardrutvenu raspravu oko krivice za
gradjanski rat 1990-ih. Mehanizmi potiskivanja srpskog faizma i kolaboracije 1941-45.
tesno su povezani sa mehanizmima potiskivanja krivice vlastite nacije za gradjanski rat
1991-95. U tom kontekstu socijalizam je prepoznat kao glavni krivac. Za razaranje
seanja (J. Perels) koriste se odbranbeni mehanizmi koji umanjuju dostignua
socijalizma. Njih prate nastojanja koja neutralizuju ili umanjuju zloine
nacionalnokonzervativnih (etnika) i faistikih pokreta u Srbiji (K. Nikoli). Ranije
potiskivanje seanja na faistiku kolaboraciju i srpski faizam je u znaku novog poimanja
patriotizma naputeno, jer je u izvesnoj meri postalo salonsko rehabilitovanje kvislinga. U
tom smisli je Hitlerov saveznik M. Nedi (srpski Peten) ukljuen u 100 najznaajnih Srba. I
ovde je vano pravdanje ove rehabilitacije antikomunistika martirologija, tj. okolnost d a j e
Nedi bio rtva komunista.
Novi antitotalitarni istoriografski duh sasvim ignorie raniju nespornu injenicu
da je jugoslovenski socijalizam bio drugaiji od lagerskog socijalizma Jo manje je danas
aktuelna injenica da Titova Jugoslavija u periodu svog postojanja nikada nije naputala
opti kurs modernizacije i u ovom delu Balkana bila prva moderna dravna tvorevina
(Hobsbawn, Lohoff, Kulji). Modernizacija je dodue bila autoritarna i blokirana, ali i liena
medjunacionalnih sukoba. Jednostrana istraivaka usmerenja ignoriu rezultate
socijalistike modernizacije, neopravdano precenjuju snagu politike i centra i potcenjuju
specifinu nezavisnost drutvene pokretljivosti. Premda ni pomenuti redukcionistiki
obrasci tumaenja nisu lieni odredjenih novih istraivakih rezultata, oni glavnom nisu
vodili rauna o osobenim istorijskim i socijalnim prilikama jugoslovenskog socijalizma. Da
bi se celovito shvatila razvojna dinamika jugoslovenskog samoupravnog socijalizma treba
se uvati jednostranog monopola pojedine istraivake usmerenosti i teiti kombinovanju
vieslojnih obrazaca tumaenja i objanjenja. Ni pojmovi za objanjenje sloene
stvarnosti nisu lieni paradoksa: autoritarna modernizacija, oslobodilaka politika kultura,
harizma razuma i si. Ne treba zaboraviti da je paradoks samo naizgled pogrean ili

protivrean iskaz. Dobro uoen paradoks skree panju na jednu viu dijalektiki
zgusnutu istinu, a najuveniji paradoks je Sokratova izjava "Ja znam da nita ne znam".
Jedva da je potrebno dodatida su za prihvatanje vieslojnih teorija stabilni vannauni
uslovi nuna pretpostavka. Ugroenost i kriza trae manihejska tumaenja. Otuda
suoavanja sa nasledjem prolosti u Jugoslaviji ne samo to jo nije okonano ve je
sudei po medjubilansu u naddogadjajnom segmentu iskrivljeno.

4. 4. Drutveni izvori revizionizma

Iznetu ocenu treba u sociolokosaznajnom pogledu razviti. Da li je, naime, u
prostoru optereenom permanentnim ratnim stanjem, razgradnjom drava i nesigurnou
revizionizam prirodan i normalan? Ili je samo neto manje upadljiv ne u drugim
prostorima? Da li realne nedae pravdaju ili samo objanjavaju reviziju istorije? Drugim
reima, da li je istoriografski revizionizam prirodni izlaz iz nesigurnosti ili pragmatino
sredstvo preivljavanja kao to je npr. bila konverzija u prolim verskim ratovima? Pitanje
o uzrocima savremenih idejnih zaokreta mora se drugaije postaviti: da li je, naime,
uopte normalno i mogue u pomenutom kriznom stanju preiveti bez sumnje u
prethodnu veru, tj. bez konverzije? Uprkos nepovoljnim vansaznajnim okolnostima ipak se
revizionizam u nauci ne moe oceniti kao normalna i poeljna pojava. Istini za volju,
krajem XX veka u Zapadnoj Evropi ili SAD bilo je lake ostati leviar nego u balkanskom
haosu. Na Balkanu je levica dospela u istorijskopolitiku defanzivu, zbog ega su i mnogi
istoriari izmenili vlastito vidjenje socijalizma. tavie, ovde su kritiari revizionizma
stigmatizovani kao nacionalni izdajnici ili anahroni boljevici. Balkanske amplitude u
promeni opredeljenja radikalnije su nego u Zapadnoj Evropi. Ovde su masovni zaokreti od
komunizma ka narodnjakom desnom ekstremizmu gotovo normalizovani. Zakljuak ove
analize je da je istoriografski revizionizam na Balkanu vieslojan: treba ga
ideolokokritiki tumaiti i masovnopsiholoki razumeti, a ne moralistiki osudjivati. Uzroci
su mu raznovrsni: radi se o novoj istorijskoj perspektivi, novoj epohalnoj svesti, ali i
pragmatinom saobraavanju potrebama vlasti. Ne treba potcenjivati ni gubitak
orijentacije i potragu za identitetom kao izvor revizije. Re je o tumaenju snanog
zaokreta u opredeljenju jugoslovenske inteligencije u vrlo osobenom istorijskom
prelaznom periodu. I u osnovi prikazane izmene vidjenja socijalizma je masovno rairena
iluzija da je prevladavanje prolosti u osnovi mogue, ali da se iz njega lino priznanje
vlastitog diskontinuiteta mora izuzeti. Drugim reima, vizija prolosti jeste izmenjena, ali ja
sam ostao dosledan. Mehanizmi potiskivanja vlastite prolosti su raznorodni: od blokirane
prerade ili sistematskog razaranja seanja do pragmatinih i prozirnih pokuaja
racionalizacije, pa sve do golog preutkivanja. Kultura seanja konvertita u osnovi je
izobliena i liena samorefleksivnog suoavanja sa slepim mrljama istorijske svesti, pa
pokazuje kako se od vlastite prolosti pravi politika. Snano potiskivanje seanja na
vlastitu komunistiku prolost je u znaku sistemske amnezije u odredjenom smislu
preraslo u slubenu politizaciju istorije. Ovaj proces tee relativno spontano jer potraga za

drutveno poeljnom biografijom i negovanje seanja koje iziskuje novi identitet (J.
Kocka) na Balkanu se javljaju u ekstatikim i oslobodilakim obrascima. Bilo bi odve
uproeno tvrditi da je sudbina balkanskih nacionalizama predodredjena geografijom, jer
bi ova teza mogla zvuati kao rastereenje hazardne ratoborne dnevne politike. Ipak se
mora priznati da nacionalna demokratska politika mora biti mnogo opreznija i slojevitija u
novonastalim balkanskim dravicama optereenim istorijskim seanjem nego u stabilnijim
regionima. Zbog toga se ovde prikazani zaokreti istorijske svesti moraju paljivo
ralanjavti i istorijski tumaiti. Potrebno je paljivo razgraniiti slojeve revizije i motive
konverzije: (1) oni mogu biti podstaknuti golom apologijom sistema vlasti, (2) noeni
oseanjem ugroenosti vlastite nacije, ili (3) mogu nastati preteno kao rezultat prirodnog
naunog sazrevanja. Radi se o slinim, ali ne i istim motivima koji se mogu proimati, ali i
na iskrivljen nain doivljavati. Ne manje bi bilo pogreno poistoveivati raznorodne
nacionalistike motive (postoje oni koji pravdaju vlast, zatim opozicioni, liberalni,
konzervativni, leviarski, faistiki, svetovni ili verski nacionalizam) iako se mnogi neretko
uzajamno proimaju i pojaavaju. Da li e savremena antitotalitarna vidjenja socijalizma i
dalje sazrevati i biti podvrgnuta kritikoj oceni, ili nee, to e u mnogome zavisiti od
vannaunih okolnosti, pre svega od pacifikacije Balkana.
Lako je pojmljivo da se u svakom drutvu potresenom raspadom i krizom
identitet uspeno uvruje preko stereotipa. Srpska istoriografija je krajem XX veka vie
pomagala nego to je naruavala ovaj proces. Podrobnije istraivanje bi preciznije
pokazalo srazmeru izmedju dve stigme u istoriografskoj obradi socijalizma: totalitarnog
boljevizma s jedne i mondijalistikog jugoslovenstva s druge strane. Ipak, osim
nametane kulture seanja odozgo i protivreni interesni sklopovi odozdo jo uvek
odredjuju seanja na socijalizam. Drugaija kultura seanja i revizija odnosa prema
rtvama (ukljuujui i one iz drugih nacija) bi moda mogla omoguiti realnije vidjenje
socijalizma i neselektivni odnos prema prolosti. Medjutim jo uvek nema nune distance
prema politizaciji rtava. Kolektivna rekonstrukcija slike istorije i vidjenja socijalizma
zavisie od interesnog poloaja buduih generacija, kao osobenih zajednica iskustva i
seanja (P. Nora, H. Bude). Sa izmenom generacija menjaju se i rtve, pitanje o krivici a
time i seanja na socijalizam. Ve danas bi istorijskonauna obrada multinacionalnog i
multikulturnog socijalizma zbog globalizacijskih zahteva morala da u svojoj "didaktici
komunizma" vodi rauna o izmenjenom mentalitetu E-mail generacije. Jo uvek je,
medjutim, neizvesno da li e smirivanje medjunacionalnih napetosti (pre svega izmedju
Srba i Hrvata) podstai racionalnije ophodjenje prema vienacionalnoj zajednikoj
socijalistikoj prolosti.
Ne moe se uiti iz prolosti bez kritikog suoavanja sa prouavanjem vlastite
prolosti, tj. bez preispitivanja teorijskih i metodskih naela istoriografije, kriterija kod
izbora i proglaenja istorijski prioritetnih sadraja, a naroito funkcija istorijskog znanja i
obrazaca njihove instrumentalizacije. U Srbiji je stara slika istorije uklonjena sa arom
prihvatanja novog identiteta, ali su u potrazi za novim znanjima najee samo oivljene
stare nacionalnevizije. Razumljiva zasienost socijalistikom istorijskom didaktikom

izazvala je ne manje jednostranu reakciju. Izgleda da je to sluaj kod svih zemalja

tranzicije gde je udeo nacionalne istorije uukupnoj nastavi istorije izmedju 60% i 8 0 %
Takodje je svuda uoena nekritika imitacija zapadnih standarda u analizi
drutvenopolitike strane istorijskog razvoja (Ecker 1996).). U ekoj i Madjarskoj su
takodje odmah 1989 revidirali istoriju. Sovjetske intervencije iz 1956. i 1968. su ranije
tumaene kao spasavanje ugroenog socijalizma i internacionalistika pomo, danas kao
okupacija (Keplingen 2001). Dakle srpska istoriografija uklapa se u kulturu seanja
okruenja koju karakterie sapostojanje oivljenog nacionalnog sa pokuajem imitiranja
Zapada. Ovaj opti tok je na Balkanu ipak primio dramatinije crte zbog rata, a uloga
istoriografije bila je daleko aktivnija. Cilj ovog osvrta je da skrene panju na pitanje da li bi
realnijem poimanju istorije doprinelo kada bi se nuni kritiki odnos prema socijalizmu liio
prikazanih apriornih antitotalitarnih i nacionalistikih komponenti? Istorijsko znanje treba
da omogui da se u budunosti oformi diferencirano i vieslojno razumevanje prolosti
koje ne bi bilo podredjeno drutvenointegrativnoj funciji istoriografije. Iz reenog bi trebalo
da bude jasno bar upozorenje da se prolost odve meri politikim standardima
dananjice. Cilj je bio, medjutim, da se pokae i da je objanjenje provale prolosti zbog
zasienosti, tj. dugo potiskivanog i diskreditovanog nacionalizma, odve povrno i udobno
pravdanje srpske politike sa prolou. Moe li, tome nasuprot, kritika vlastitog
nacionalizma biti obnovljeni moralni standard kojim se meri stupanj sauestvovanja i
istoriara u pravdanju medjuetnikih sukoba? Ili se treba prepustiti nadi da e imperativi
globalizacije i nove generacije neoptereene ovinizmom spontano podstai zakasnelo
pomeranje svesti koje uvek karakterie reaktivni zaokret od sveobuhvatnog potiskivanja
ka otvorenom samopotuivanju?

Literatura (izbor):
Barbu, Daniel (2000): Der postkommunistische Antikommunismus, Halbjahresschrift fr
sdosteuropische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1.
Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerung und gesellschaftlicher Umbruch. Die DDR
im Diktaturenvergleich, Berliner Debatte Initial 9 (1998) No. 6.
Bogeti, Dragan (1993): Laviranja jugoslovenske spoljne politike, Istorija XX veka, god. XI.
br. 1-2.
Borozan, ore (1997): Posrednik mira izmeu "gvozdenih zavesa" (razgovori TitoHruov u Kremlju 1956), Vojno-istorijski glasnik g. XLVI, br. 1.
osi, Dobrica (2001): Pievi zapisi I, I11955-1980, Beograd, F. Vinji.
olovi, Ivan (1994): Die Erneuerung des Vergangenen - Zeit und Raum in der
zeitgenssischen politischen Mythologie, in Stefanov, N. /Werz, M, Bosnien und Europa - Die
Ethnisierung der Gesellschaft, Frankfurt/M., Fischer.
Ecker, Alois (1996): Die Entwicklung des Geschichtsunterrichts in Zentral - und Osteuropa
Eine Einfhrung, Beitrage zur historischen Sozialkunde. 26. Jh. N. 2.

Hpken, Wolfgang (1999): Vergangenheitspolitik im sozialistischen Vielvlkerstaat:

Jugoslawien 1944 bis 1991, in Bock, P., Wolfrum, E. (hg.), Umkmpfte Vergangenheit,
Gttingen, Vandenhoeck-Ruprecht.
Dimi, Ljubodrag (1998): Josip Broz, N. S. Hruov i maarsko pitanje 1955-56, Tokovi
istorije 1-4.
Dimi, Lj. (1999): Jugoslovenska drava i istoriografija, Tokovi istorije, 1-4/.
ilas, Milovan (1990): Druenje s Titom, Beograd, Zaslon.
ureti, Veselin (1992): Razaranje srpstva u XX veku, Beograd, SANU.
lli, Vladimir (1998): Oblici kritike socijalizma (Formen der Kritik des Sozialismus),
Gradska biblioteka" . Zrenjanin", Zrenjanin 1998.
lli, V. (2000): Stav prema Zapadu - mlaa srednja generacija kao mogui akter promene,
u Potencijal za promene, Helsinke sveske No. 2, Beograd.
"Internet intervju iz 1996. godine predsednika DSS V. Kotunice", URL:http://www.dss.org.
yu/arhiva/intervj u96. html
Jansen, Stef (2001): Svakodnevni orijentalizam: doivljaj "Balkana" /" Evrope" u Beogradu
i Zagrebu, (prevod s engleskog) Filozofija i drutvo XVIII
Janjetovi, Zoran (1997): Logorisanje vojvoanskih Nemaca od nov. 1944. do juna 1945,
Tokovi istorije, br. 1-2.
Kulji, Todor (1998): Tito - sociolokoistorijska studija, Beograd, Institut za politike
studije.
Lohoff,
Ernst
(1996):
Der
Dritte
Weg
in
den
Brgerkrieg
Jugoslawien und das Ende der nachholenden Modernisierung - Horlemann Verl., Bad
Honnef.
Markovi, Predrag (1996): Beograd izmeu Istoka i Zapada 1948-1965, Beograd, Slubeni
list.
Milosavleski, Slavko (1990): Kontradikcije Josipa Broza, Beograd, KIZ" Dositej".
Mitrovi, Momilo (1997): Izgubljene iluzije - prilozi za drutvenu istoriju Srbije 1944-52,
Beograd.
Nikoli, Kota (1999): Istorija ravnogorskog pokreta l-lll, Beograd, Srpska re.
Obradovi, Marija (1995): "Narodna demokratija" u Jugoslaviji 1945-52, Beograd, Institut
za noviju istoriju Srbije.
Perii, Miroslav (1994): Modernizacija srbije u drugoj polovini XIX veka, Tokovi istorije, br.
1-2.

Petranovi, Branko (1993): Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije,

Beograd, Slubeni list.
Petranovi, B. (1994): Istoriar i savremena epoha, Beograd, Vojska.
Petranovi, B. (1995): Zapisnici sa sednica Politbiroa CK KPJ od 1945. do 1948.,
Beograd, Arhiv Jugoslavije.
Petranovi, B. (1998): Istoriografske kontraverze, Beograd, Slubeni list.
Radi, Radmila (1997): Verom protiv vere: drava i verske zajednice u Srbiji 1945-53,
Beograd.
Ristovi, Milan (1999): Obini ljudi, Beograd, Geopoetika.
Smolar, Aleksander (2000): 1989 - Die vergessene Revolution? Transit 2000.

Stankovi, ore/ Dimi, Ljubodrag (1996): Istoriografija pod nadzorom, I, II, Beograd.
Steinbach, Peter (1999): Postdiktatorische Geschichtspolitik, in Bock, P., Wolfrum, E.
(hg.), Umkmpfte Vergangenheit.
Tripkovi, oko (1995): Spoljni faktori i politika kretanja u Jugoslaviji 1945-55, Istorija XX
veka, g. XIII, br. 2.
Vinnai, Gerhard (1999J; Welche Gesellschaften knnen noch Friedfertigkeit stiften?
Frankfurter Rundschau 23.10.1999.
ivojinovi, Dragoljub (1998): Srpska pravoslavna crkva i nova vlast 1944-1950, Beograd,
Hrianska misao.

ZAKLJUAK

SEANJE IISTORIJSKA SVEST

KAO SMETNJA I PODSTICAJ RAZVOJU

U knjizi je pokazana jedna strana prevladavanja prolosti - prerada slike istorije

krajem XX veka: drutvena uslovljenost nove epohalne svesti, glavni obrasci nove
planske ideologizacije prolosti, ali i spontana iskrivljavanja uegrupnih i linih seanja
izazvana novim sukobima i interesima. Uoena je snana aktivizacija drutvenointegrativnih sadraja istorijske svesti kod osmiljavanja novih idejnih sukoba. Kakav je
odnos razvoja i seanja, tj. kako novi obrasci ideologizacije istorije utiu na globalni
pravac razvoja? Da li provala nacionalne svesti koi globalizaciju ili je na delu prolazno
usaglaavanje kroz sukobe?
Kod odgovora na ova pitanja treba imati na umu da nakon okonanja sukoba
svako izmirenje trai novo vidjenje prolosti, ili bar njeno modifikovanje. Proces
modifikovanja kolektivnog seanja je sloen, jer trai kritiku izmenu vlastite prolosti i
njeno uskladjivanje sa prolou drugih grupa. Osim toga, izmena kolektivnog seanja je
vrlo osetljiv proces jer dotie sutinu identiteta grupe. Na ponovnom pisanju istorije rade
timovi istoriara koji uklanjaju mitoloke naslage i ukljuuju nove sadraje. To se ostvaruje
tako to se: 1. priznaje i vlastita odgovornost u minulom sukobu; 2. osvetljavaju se zloini;
3. rivalska grupa se prikazuje u pozitivnijem svetlu; 4. trae se iz prolosti periodi mirnog
suivota i istiu kao kljuni za suivot u budunosti. Npr. francusko-nemaka komisija iz
1950. je napustila tezu o urodjenom neprijatejstvu Francuza i Nemaca i izmenila
udbenike istorije. Bio je to zametak idejnog jezgra Evropske zajednice. Slino je bilo sa
SR Nemakom i ekom 1990-ih, kada je izmirenje trailo novu viziju prolosti. Pre
nekoliko godina Rusi su priznali ubistvo nekoliko hiljada poljskih oficira u Katinu 1939.
iako su godinama tvrdili da su to Nemci uradili. Usledilo je priznanje odgovornosti i
izvinjenje. Izmena prolosti je uslov izmene aktuelnih odnosa.
Priznanje odgovornosti prati i neravnomerno sazrevanje istorijske svesti. Ovaj
proces je viestruko protivrean i optereen dodatnim sukobima. Uprkos nunosti toka
sazrevanja istorijske svesti, opti utisak je da je preradjena istorija krajem XX veka odve
brzo prilagodjena novim imperativima razvoja, pri emu stupanj njene ideologizacije nije
opao u odnosu na stanje u periodu hadnog rata. Na novo epohalno iskrivljavanje istorije
utiu interesi globalnih sila, ali i lokalnih elita. Okolnost da su dananje raznovrsne revizije
istorije manje uskladjene nego u periodu blokovske podele sveta ne svedoi o poeljnom
idejnom pluralizmu, ve o haotinosti i previranju nove epohalne svesti. Nakon nestanka
hladnog rata evropsku integraciju na ekonomskom planu nije pratilo drutvenokulturno niti
istorijsko uskladjivanje. Ovaj drugi proces zaostajao je i odvijao se u sloenom

medjuuticaju novih identiteta i sukoba izmedju etniki izmeanih naroda i teritorija

optereenih separatizmom razliite snage. Pokazano je kako su seanja na Drugi svetski
rat instrumentalizovana i nisu bila uskladjena sa globalizacijom. Vreme e pokazati da li
e seanja na faizam koiti ili podsticati elju za ujedinjenjem? Koliko je uopte
saglasnost istorijskog seanja vana za realnu integraciju i moe li se konano dospeti
bar do selektivne saglasnosti istorijskog seanja? Drugim reima koliko realni interesi
uticajnih vladajuih krugova mogu biti kadri da organizuju zaborav u pravcu da ne bude
smetnja ekonomsko-politikom ujedinjenju? Da li se seanje moe instrumentalizovati u
slubi globalizacije bar u meri u kojoj je instrumentalizovano u odbrani secesionizma?
Dramatini slom realnog socijalizma i otvaranje Srednje i Istone Evrope posle nestanka
lagera, suoili su kontinent sa iluzijom o njenom brzom ujedinjenju jer su sukobi, koji su
pretendovali na istorijsku legitimnost bili odve duboki. Mnogo neizvesnija budunost
otvorena je pred Evropom nakon nestanka hladnog rata. Opasnost globalnog sukoba koju
je skrivao hladni rat zamenila je "demokratska" realnost sa nizom sukoba koji prete da
prerastu u globalne.
Zbog lake eksplozivnosti selektivnog seanja javlja se i sumnja u uspeh
ujedinjenja Evrope. Oprezni T. Dad priznao je d a j e 1989. glavna prekretnica evropske
istorije, ali ne u smislu diskontinuiteta, ve burnog sazrevanja procesa iz ranijeg doba:
ujedinjenje Nemake, slom tri slovenske federacije, promena od bipolarnog ka
unipolarnom svetu. Dad, za razliku od Volerstina, predvidja snanu obnovu nacionalnih
drava zato to e nacionalne vlade biti korisnije svojim gradjanima nego transnacionalni
ili regionalni savezi. Prikazani tokovi revizije istorije u evropskim zemljama kao da idu u
prilog ovoj oceni vie nego Volerstinovoj prognozi da e globalizacija unititi liberalizam.
Da li je ipak nacija sa svojim obrascem seanja najbolje prilagodjeni i najuticajniji izvor
kolektivne i zajednike identifikacije posle 1989. i sloma nadnacionalnog (komunistikog i
antikomunistikog) identiteta? Da li e razliito seanje na svetski rat, koje je u hladnom
ratu u relativno homogenizovanom obliku bilo kljuno za integraciju i identitet, biti takodje
vano i u XXI veku?
Ima dobrih razloga za tvrdnju da samo radikalno prevladavanje prolosti, tj.
prestanak njenog instrumentalizovanja, moe biti razvojni inilac ujedinjenja. To ne znai
zaborav u smislu u kom je bivi lider Bavarske F. J. traus istakao "da narod koji je
postigao takav ekonomski napredak ima pravo da vie ne uje nita o Auvicu". Naprotiv,
ukoliko se svaki narod okrene senkama vlastite prolosti i suoi sa njima bez potiskivanja,
izgledniji je skladniji razvoj. utanje ne podstie zbliavanje ve ga samo odlae.
Raznovrsne normalizacije faizma, petenizma i kvislintva jesu istorijsko utemeljenje
potrage za nacionalnom zajednicom. S druge strane, suoavanja sa vlastitom sramotom
(najizrazitije u vajcarskoj) izgleda da je nuno pre kritikog stabilizovanja nune
patriotske vizije u Zapadnoj Evropi. Preobraena istonoevropska inteligencija u seanju
na faizam ne vidi stid nego izvorne antikomunistike impulse, pa e tu trebati daleko vie
napora za stvaranje slinog kritikog patriotizma. Teko je predvideti kakvu e ulogu u
ovim procesima imati globalizacija, jer nametanjem razliitih vizija multikulturnih zajednica

podstie i nacionalistiki otpor. Ali izvesna mera usaglaenog gledanja na kolektivnu

prolost svakako je preduslov evropskog identiteta od Evra do kulture. Potrebno je
izdvojiti kljune vertikalne odrednice iz blie prolosti kao sredinje prosvetitetljske kriterije
u sredjivanju zamrenih tokova, u kojima povratak prolosti (sa nacionalizmom kao
okosnicom identiteta) tee naporedo sa globalizacijom. Modernizacija i antifaizam (koji
pretpostavlja kritiku iracionalnog nacionalizma) u tom pogledu mogu biti solidniji idejni
potencijal od rastegljivijeg antitotalitarizma, u kojem nije prioritet kritika nacionalizma.
"Povratak seanja" nakon 1989. jeste doprineo stvaranju evropske kulturne
klime u kojoj pretee nacionalizam, ali su ovi tokovi zamreni jer teku naporedu sa
globalizacijom. Skeptiniji analitiari pitaju se da li je pobeda u hladnom ratu bila Pirova
pobeda Zapada zbog provale nacionalizma i secesionizma u Evropi nakon pada Zida?
Ove dezintegrativne inioce dugo je potiskivao strah od socijalistike pretnje. Pojedinani
segmenti evropske prolosti zamreni su kao tektonski slojevi, kreu se i deluju brim ili
laganijim ritmom, manje ili vie dramatino. Nijedna prolost nije poela 1945. niti je
okonana 1989. Dugi strukturni procesi nisu prekinuti pa smo, uprkos vidljivom
diskontinuitetu, jo daleko od toga da moemo stvoriti alternativnu istoriju onoj sa kojom
smo odrastali. Treba izmedju ostalog stvoriti i novu generaciju istoriara koja ne robuje
starim prinudama i obiajima, okree se novim izvorima i kadra je da posmatra procese
na uporednom planu. Zato su vie u pravu oni koji upozoravaju da se danas jo uvek
bavimo nezavenim poslom XX veka, tj. razliitim oblicima prevladavanja prolosti. Hladni
rat unosio je red u seanje, ali i potiskivao samopreispitivanje na Istoku i Zapadu. Svaka
nacionalna svest je skup delova seanja i delova zaborava, selektivni izbor "svetle
istorije". Kako se suoiti sa tekom prolou na poetku novog milenija koji je obeleen
novom epohalnom sveu? Hrianstvo je davalo uvek isti odgovor: priznavanje,
ispovedanje, oprost, izmirenje, konverzija. Ako nema prolosti bez istine, nema ni
budunosti bez oprotaja (D. Tutu). Oprotaj znai skretanje u moralizam, dok je zadatak
nauke otkrivanje interesa koji iskrivljavaju istinu o prolosti.
U knjizi su pokazane razliite situacija seanja i "borba oko seanja" koje su
osobene kao i sami zloini koji optereuju seanje. Pokazane su u razliitim sredinama
napetosti i razlike razliite snage izmedju linog seanja, odnosno pojedinanih
uspomena, koje se pozivaju na svedoanstva i neposredno iskustvo, i javnog seanja, tj.
kulturnih uspomena kako se ispoljavaju u sveanostima, spomenicima, slikama i drugim
ritualnim gestovima. Napetosti izmedju linog i javnog seanja bile su vaan uzrok
prikazanih idejnopolitikih debata jer se oseanja javnog mnjenja, naroito kod
poslesocijalistikih reima, nisu mogla lako ignorisati. Ove napetosti olakavale su
politizaciju istorije. Premda je lino seanje vano koliko i javno, ipak oba nisu istog
ranga. Kada se pomeaju lino seanje i javne uspomene dolazi do "gubitka istorije"
(Krass 1999), tj. kada pogreno shvaena "istinitost" individualnog seanja potiskuje
svako javno obeleavanje istorijskog doba (u periodu metea, ruenja spomenika,
promene svesti), ali ima i obrnutih situacija kada autoritarno nametana vizija prolosti
potiskuje svako lino drugaije vidjenje iskustvo. Izabrana prolost ili kulturna uspomena

uvek nosi obeleje epohe, pa je prolost uvek nova (I. Svevo). Uvek se menja, a
sadanjost odredjuje prolost. Svaka generacija noena je vlastitim osobenim seanjem.
Zavisna je od dubine vremena do koje ta seanja seu. U istoriji Francuske dominira
obrazac snanog kontinuiteta koji se izdie iznad istorijske dogadjajnosti. U istoriji
Britanije i SAD kontinuitet je jo snaniji. U nemakoj istoriji u sreditu kolektivne svesti su
lomovi, a ne kontinuiteti (Krass 1999). To je "teret seanja na faizam i podeljenu
Nemaku od 1945 do 1990". U SSSR-u i na Balkanu takodje dominiraju lomovi nad
kontinuitetom, tzv. diktatura "Nultog asa" od koga poinje svaka nova vlast drastino
menjajui istorijsko seanje prethodne vlasti. Tamo gde realno dominiraju lomovi nad
kontinuitetom, vetaki se stvara kontinuitet preskakanjem ili brisanjem pojedinih faza u
istoriji: srpski kvislinzi su izmedju 1941. i 1945. godine brisali iz nacionalnog kontinuiteta
period izmedju 1918-41, zbog propadanja nacionalne ideje, a iz istog razloga savremena
vlast u Jugoslaviji nadovezuje se na 1941. godinu preskaui potonjih 60 godina. Slino
se deava i u Rusiji. Svuda gde u seanju dominiraju lomovi, prevladavanje prolosti jeste
dramatinije i konfliktnije. U ovoj knjizi prevladavanje prolosti praeno je ponajvie kroz
idejne sukobe zemalja suoenih sa stalnim promenama novog poetka (SR Nemaka,
Jugoslavija). Ipak prostori seanja nisu u svim zemljama isti. Negde su kljuna mesta
uspomena i dominantni prostori seanja logori, ratovi (Nemaka), negde nacionalnooslobodilaki ustanci (Balkan), a negde su uporita seanja prijatnija (Francuska). Ove
razlike utiu na karakter istoriografije i onaj deo identiteta koji se direktno oslanja na
istoriju. Ipak treba dodati da se sa izmenama generacija menja se i kultura seanja. Novoj
nemakoj generaciji, koja je tek preko dedova uvuena u nacizam, npr. vie nisu kao
ranije aktuelne strategije potiskivanja, poricanja i rastereenja uophodjenju sa prolou.
Tome nasuprot kod intelektualaca-konvertita bivih socijalistikih reima na delu su
upravo ove strategije koje na zapadu postaju izline. Faistika prolost na zapadu vie
nije tako snana pretnja pojedinanom i kolektivnom identitetu da se mora potiskivati ili
preutkivati. Komunistika, pak, prolost je u zemljama biveg socijalizma vea pretnja
novom antitotalitarnom identitetu, pa je treba na razliite naine preraditi.
Naredno pitanje je da li je, kako misle skeptici, prikazano konfliktno
prevladavanje prolosti nakon 1989. u neskladu sa globalizacijom, naroito evropskim
ujedinjenjem kao dominantnim pravcem razvoja? U sociolokoj raspravi o globalizaciji
mogu se prepoznati dve verzije sistemske integracije: 1. pristup Volerstinove teorije o
svetskom sistemu koji odredjuje razvoj svetskog kapitalizma; 2. Gidensovo vidjenje
globalizacije kao vieslojnog i sloenog medjusistemskog sporazuma u kom dominira
apstraktni sistem utemeljen na znanju koji uskladjuje ljudske aktivnosti. Preduslov
medjusistemske integracije je unutarsistemska stabilnost koja je nezamisliva bez
minimuma idejne saglasnosti. Zato, kod obe vizije integracije prevladavanje prolosti ima
aktivnu ulogu, tj. fragmentarizacija istorije u obliku iskljuivog slavljenja nacionalne
prolosti i demonizacije neprijatelja nacije, bar implicitno, jeste prepreka medjudravnoj
saradnji. Ipak, dijalektiki posmatrano i irenje nacionalizma je deo procesa globalizacije,
kao to je standardizacija nacije poetni stupanj globalizacije. Premda je svaki

nacionalizam razliit, svi nacionalizmi koriste zajednike jezike i simbole (A. Smith). U
globalnoj politikoj raspravi nacionalizmi postaju hibridni jer medjusobno razmenjuju ideje,
pa i prevladavanja prolosti pokazuju sline mehanizme i obrasce. Upadljiva
nesaglasnost u tumaenju kljunih zbivanja iz blie prolosti svedoi da nema
jednostavne homogenizacije i integracije u globalnom drutvu. S druge strane, pak, i
konfliktni aspekti raznolikosti u istorijskom seanju, kada se istorijske razlike povezuju sa
politikim sukobima, pripadaju globalnoj integraciji, jer jasno otkrivaju potrebu za
zajednikim regulativnim ustanovama. Nema saradnje bez tolerancije prema razliitim
tumaenjima istorije kao osnove identiteta.
Ima i miljenja da je kraj hladnog rata, uprkos oivljavanju nacionalizma,
pokazao da je ideja nacionalnog drutva kratkorona (M. Shaw). Ortodoksni dijalektiari
primetili bi da je nakon sloma socijalizma globalizacija krila put oivljavanjem
nacionalizma, jednako kao to je kosmopolitizaciju i globalizaciju pripremio i socijalizam u
teoriji i praksi kidajui spone XIX veka u nerazvijenim delovima sveta. Dodaje se da se
novi evropski nacionalizmi ipak razlikuju od klasinih iz XIX veka, koji su stremili
nacionalnim dravama. Savremeni etniki identitet sapostoji unutar snane skale
raznolikosti, tj. konkurentskih oblika identiteta (religijskih, polnih, rasnih, klasnih,
profesionalnih, razliitih stilova ivota). U pluralistikom vidjenju prolosti razliite snage
trae odgovarajuu taku iz prolosti kao uporini oslonac vlastite vizije razvoja, pa je i
haotinost prevladavanja prolosti upadljiva karakteristika savremene idejne strane
globalizacije. Nije sluajno to je u Evropi, koja je ponajvie etniki izmeana i optereena
istorijom sukoba, poela globalizacija. Ona je u osnovi pokuaj monih grupa kapitala da
ukloni smetnje vlastitom irenju. Njena protivrena idejna strana je neravnomerno,
konfliktno i dramatino prevladavanje prolosti, koje katkada dovodi u pitanje globalne
ciljeve nadravne integracije.
Globalizacija stvara novu struktura drutva i miljenja, a u tom procesu aktivnu
ulogu ima suoavanje sa prolou. U prolosti se uvek trai uporina taka za pravdanje
savremenih vizija, tj. nastoji se pokazati da su trenutni pogledi u stvari sazreli rezultat
dugih istorijskih, dakle nezaustavljivih procesa. Pokazano je da je konfliktno
usaglaavanje istorijskog utemeljenja neravnomerno i u razliitoj meri dramatino (iva
prolost prisutna je u akademskim diskusijama, publicistikim polemikama, ideolokim
sukobima, gradjanskim ratovima i etnikom ienju). Multinacionalnom kapitalu danas je
vano suoavanje sa prolou i dozirana idejna saglasnost koja ne bi remetila
medjudravnu saradnju i funkcionisanje naddravnih ustanova EU. Tu lei aktuelnost
prevladavanja prolosti u nauci i publicistici.
Na kljuno pitanje da li je istorijsko seanje snailo integraciju Evrope ili je
slabilo, pre i posle 1989. teko je, na temelju reenog, dati jednoznaan odgovor?
Globalni antifaizam na Istoku i Zapadu bez sumnje je imao odredjenu vezivnu ulogu,
premda g a j e neutralisao globalni zapadni antitotalitarizam. Osim toga, ak i u razvijenim
zemljama srazmera izmedju antifaizma i antitotalitarizma bila je neujednaena i
promenljiva, a u manjim dravama kolebanja su jo izrazitija. Po sebi se razume da uvek

treba imati na umu duboku ukorenjenost idejnopolitike polarizacije u konkretnoj

drutvenoistorijskoj situaciji. Dok je holokaust diskreditovao faistiki nacionalizam,
seanja na pokrete otpora snaili su nacionalni ponos u Francuskoj, Italiji, Belgiji i
Holandiji. I u Jugoslaviji bila je slina klima sve do 1990-te, kada poinje potiskivanje
komunistikog antifaizma na raun "patriotizma" faista i kvislinga. Ne manje je
Francuska 1990-ih bila opsednuta sa annees noires, tj. Viijevskom prolou, jer je
trebalo diskreditovati komunistiki antifaizam i sruiti autoritet KPF. Drugaiji su opet bili
motivi obnove seanja na nacizam u vajcarskoj, Austriji i Japanu. U Zapadnoj Evropi
uspon Hajdera, Finija i Le Pena ne obeleava "povratak faizmu", ve otpor snanoj
globalizaciji i imigrantima.
Zamreni odnos politikoekonomske globalizacije (slabljenje klasinog dravnog
suvereniteta) i idejnoistorijske fragmentizacije (budjenje seanja i nacionalizma) nakon
nestanka hladnog rata viestruko je posredovan razliitim tipovima kriznih sukobljavanja.
Da li su iskustva i seanja na faizam i rat ujedinjavala Zapadnu Evropu i bila vie od
ritualnih godinjih sveanosti na kojima je demonstrirano vojnopolitiko jedinstvo protiv
sovjetskog lagera? Moe li se govoriti o geografiji seanja, tj. regionalno razliito
ujednaenom vidjenju prolosti? Da li posle 1989, usled nestanka SSSR-a, dolazi do
fragmentizacije seanja zbog iezavanja zajednikog neprijatelja? Da li se uopte moe
govoriti o nekom uoblienom zapadnoevropskom seanju iznad ritualne antitotalitarne
saglasnosti? Po svemu sudei, antitotalitarizam je na Zapadu bio povrni politiki
integrator neujednaenog seanja na faizam. Slinu ulogu imao je antikapitalizam na
istoku Evrope. Ne treba posebno dokazivati da uprkos antitotalitarnoj saglasnosti, na
Zapadu gledanje na Drugi svetski rat nije ujednaeno. Nemaka, Francuska i V. Britanija
jo uvek razliito gledaju na prolost. Koliko se, uprkos poodmaklom ekonomskom
ujedinjenju Zapadne Evrope, npr. izvan Francuske slavi Druga tenkovska divizija koja je
"oslobodila" Pariz? A koliko se u Nemakoj ikonizira evakuacija Denkerka 1940. kao u V.
Britaniji? ta bombardovanje Koventrija znai za istono evropske intelektualce, a ta
bombardovanje Drezdena za SAD?
Na kraju bi trebalo neto rei o ansama globalnog seanja. Moe li integraciju
Evrope olakati stvaranje novih zajednikih jezgara istorijske svesti? Malo je ako se
konstatuje da je uprkos globalizaciji, seanje jo uvek optereeno nacionalnim motivima.
Treba otii korak dalje i rei da je daleko vie seanja koja su uperena protiv zajednike
Evrope (npr. okupacija Alzasa i Lorena, problem severne Irske, balkanski mitovi i si).
Oprena tumaenja savremene istorije kod levice i desnice takodje jo uvek vie
uvruju idejne frontove nego to ujednaavaju seanja i stvaraju toleranciju.
Ujednaavanje je najuoljivije u demonizaciji socijalizma kao totalitarizma, jer ima
aktuelnu funkciju u odbrani neoliberalizma od razliitih socijalnih pritisaka odozdo.
Iskustvo Centralne i Istone Evrope drugaije je od zapadnoevropskog: SR Nemaka
mukotrpno glajhaltuje prolost DDR-a da osnai nacionalno jedinstvo, Francusku i
Britaniju jo uvek razdvaja prolost, a Italiju je podelila debata oko faizma i antifaizma.
injenica je da istorijsko seanje vie deli nego to ujedinjuje prostor koji multinacionalni

kapital nastoji da povee. Utisak je da je integracija Zapadne Evrope prebrzo suoila

mnoga razliita vidjenja rata i faizma: nacionalne, regionalne, ideoloke, religijske i
klasne vizije. Jo vie idejnog haosa ove vrste je u jugoistonoj Evropi. Osim toga, ne
pritiska samo prolost sadanjicu, nego i obratno. Gledite da vajcarska nije trebalo da
saradjuje sa nacizmom postaje oslonac ubedjenja da ni danas ova zemlja ne treba vre
da saradjuje sa EU, rehabilitacija Viija slui ublaavanju otpora francuskom desnom
ekstremizmu, blakonaklonost prema Paveliu ugradjena je u nezavisnost Hrvatske,
rehabilitacija Nedia potkopava jugoslovenski antifaizam i jaa srpsko
antijugoslovenstvo, itd. Idejni haos nije nastao zbog nestanka zabrana, ve zbog
nesluene provale konvertitstva kod stvaralake inteligencije to budi ozbiljne sumnje u
postojanost nove drutvenointegrativne misli koja je povezana sa istorijskom istinom.
Jugoslovensko iskustvo dovoljno ubedljivo svedoi da je teko iskljuiti novu snanu
konverziju, tj. upozorava na hroninu kolebljivost stvaralake humanistike inteligencije.
Ova okolnost u analizi uoena je kao vana smetnja nepristrasnog suoavanja sa
prolou.
U celini uzev, snana aktuelnost prolosti podstie ozbiljne sumnje u uspeh
globalizacije. Da li globalizacija i snano isticanje nacionalne ili regionalne prolosti idu
zajedno? Da li je savremena nacionalna kultura seanja reakcija na ekonomsku
globalizaciju? Okretanje seanju i prolosti prepuno je paradoksa. Nesposobnost seanja
i planska amnezija senki prolosti vidljiva je u savremenoj istoriografiji. Bum seanja
nuno prati bum zaborava. Odnos izmedju seanja i zaborava manipulativno usmerava
informativna tehnologija u slubi politikih medija. Mi troimo mnoga dozirana seanja
koja su ustvari "zamiljena seanja" da bi lake zaboravili iva seanja na realnost
(Huyssen 2000). Npr. politiki mediji na Balkanu 1990-ih lako su potisli seanje na
realnost relativno harmoninih medjunacionalnih odnosa u SFRJ iskrivljujui ih do dogme
da je razvoj ka ratu bio nuan. U politizaciji seanja od ogromnog uticaja su novi mediji
kao prenosioci svih oblika seanja (filmovi, TV, internet, ak i muzika), lako uspeno
saobraavanje sadraja konkretnom medijskom izrazu ne znai nuno banalizovanje
istorijskih dogadjaja, injenica je da traumatino i zabavno seanje danas idu zajedno i
zaokupljaju isti javni prostor, a da nisu razdvajani kao opreni medijski doivljaji? Markuze
je to pokazivao na obradi vijetnamskog rata u SAD. Uvek smo suoeni sa tritem
prolosti koja nije postojala, sa prolou kao iluzijom koja nas zabavlja, politizira i
traumatizira (Huyssen 2000).
Eksplozivne posledice instrumentalizacije istorije otvorile su pitanje da li je bilo
bolje podgrevati medjunacionalne sukobe iz prolosti, ili je jednostavnije bilo prepustiti ih
zaboravu ili ak i ne pominjati? Kompromisno seanje izmedju "sada" i "onda" stvaralo je
nove ratove izmedju "nas" i "drugih". Moemo se sloiti oko injenica i zajednikog jezika
tumaenja, ak i materijalnog obeteenja, ali se nikada neemo sloiti oko psihikih
nadoknada, tj. oko toga koje bio vea rtva, jer je veza ovih nadoknada sa racionalnou
potpuno proizvoljna. Mogu li slubene proklamacije o prolosti olakati proces
ozdravljenja ili samo stvoriti nove rane? Po nekima, izmirenja treba prepustiti dalekoj

budunosti kada funkcionalna saradnja stvori niz duboko ukorenjenih zajednikih interesa
koji mogu olakati prevladavanje prolosti. Da li se seanje i politiki identitet mogu tako
formirati kako veruje funkcionalizam i da li je funkcionalna saradnja dovoljna za stvaranje
novih oblika svesti? Za neke etnike grupe (kao npr. za izgnane Nemce iz eke bilo je
vrlo vano priznanje prava premda su svesni da ih nikada nee ostvariti). Politiki identitet
je katkad vie idealna i simbolina nego materijalna kategorija.
Seanje ne moe biti kljuna poluga moralnosti, pogotovo ne ono koje namee
industrija seanja. Ova ne moe garantovati kulturnu stabilnost. Fundamentalna potreba
modernih drutava je da ive u proirenim oblicima temporalnosti: seanje (lino,
generacijsko, javno, kulturno i neizbeno nacionalno) je deo te potrebe. Ali kada
selektivno politizovano seanje zadovoljava tu potrebu, onda je i potreba izopaena. Da li
e se jednog dana pojaviti i globalno seanje koje e obuhvatati razliite delove prolosti
sveta? Verovatno ni to seanje nee biti univerzalno, ve takodje heterogeno i
prizmatino (Huyssen 2000, p. 28-29). Sapostojanje mnotva seanja u sociolokom
pogledu, uprkos konfliktnosti i haosu, jeste svedoanstvo modernizacije i globalizacije. U
kulturnom pogledu to je svedoanstvo pojaane potrebe za prostornom i vremenskom
pripadnou u sve sloenijem svetu. U meri u kojoj istoriografija bude kadra da ubedljivije
demistifikuje teleoloke mitove o konanom oslobodjenju, pre svega nacionalnom, moi
e savremena kritika kultura seanja (koja istie ljudska prava i prava manjina i
preispituje razliite nacionalne i internacionalne prolosti) da stvori naela novog pisanja
istorije i obezbedi budunost manje pristrasnom seanju. Pored protivrenog sapostojanja
nacionalizma i globalizacije, ne manje haotina je izmeanost politikog i naunog
prevladavanja prolosti. U politikoj strani ovog procesa treba razdvajati selektivni odnos
prema prolosti, noen iskljuivo interesima vladajuih snaga u demonizovanju politikog
protivnika, od onoga u kom prevladava tenja za mirnom integracijom lienom
optereujueg seanja koje obnavlja iracionalna sukobljavanja. Imperativi nauke su
drugaiji: saznajno prosvetiteljski motivi noeni objektivnim iznoenjem injenica i
vieslojnim tumaenjem njihovih sloenih veza i medjudejstava. Poseban problem u nauci
se javlja kada treba preispitati iracionalnost svojstvenu svakoj prenaglaenoj idealizaciji.
Strasna vezanost istraivaa za predmet moe da izotrava pogled, ali i da uini slepim.
Odavno je poznato da oseanja sputavaju realistinost, a nekanjene masovne strasti jo
vie su podlone neistorinostima, jer ne poznaju samokritiku istinu i pravdu. Nauna
kultura sklona glorifikaciji lako prelazi u iskljuivu demonizaciju istog. Kada dodje do
spora, tolerancija prelazi u iskljuivost, a potovanje u razorni bes.
Posebno je pitanje kakvu ulogu u razvoju moe imati stvaralaka
drutvenonauna inteligencija sklona konverziji, tj. naglim zaokretima? Samo naizgled
produktivnu. Naime, jedna od posledica lake i masovne konvezije je relativizacija ne samo
opredeljenja nego i nauke o drutvu i kriterija razvoja, ukoliko isti intelektualci besavesno
pravdaju potpuno oprene vizije drutva u razliitim periodima. Druga posledica je pitanje
pouzdanosti inteligencije koja brzo menja naela. Fundamentalne izmene slike istorije ne

svedoe samo o potrebama novog razvoja za dugaijim vidjenjem prolosti nego, i o

povodljivosti inteligencije koja svoje selektivne vizije gradi prema vannaunim kriterijima.
Istoriografija u uslovima novih izazova globalizovane industrije seanja
prinudjena je da iznova definie vlastito samopoimanje kao naune discipline. Ima
miljenja da se sa generacijskim promenama zbila i nuna evolucija od iskustvom
zasienog moralnog prevladavanja prolosti ka postvarenim bezbojnim "pojedinanim
naunim istraivanjima" (R. Koselleck). Drugi, pak, istraivai uspomena dre da istorija
(npr. holokaust) nije izbledela, uprkos vremenskoj distanci, nego postala jo konkretnija
(A. Assmann). Jugoslovenska istoriografija danas vie potvrdjuje ovu drugu ocenu.
Oivljavanje prolosti je olakano i time to nema odsene razlike izmedju istorije i
uspomena ve su ove oblasti viestruko povezane. Ima ak miljenja da posredovanje
istorije danas pre svega zavisi od uslova elektronskog masovnog drutva. Kultura seanja
Evrope i Balkana drugaija je od one u V. Britaniji ili SAD, tj. potiskivanja i iskrivljanja
istorije su drugaija i u razliitoj meri uticajna i eksplozivna. Nove ideologizacije ne tiu se
samo interesa vodeih snaga ve i identiteta pojedinaca i grupa. Naroito je obnovljeni
poslehladnoratovski nacionalni oseaj izmenio odnos prema istoriji: u meri u kojoj je
individualna uspomena gubila znaaj i preobraavajui se pod uticajem masovnih
stradanja i globalnih katastrofa u difuzni oseaj sudbinske povezanosti, slabila je
ubedljivost klasinih obrazaca objanjenja racionalne nauke. Kolektivne konstrukcije
identiteta postale su gotovo preko noi privlane. Kod jugoslovenske stvaralake
inteligencije blie je pokazana napetost izmedju potrebe za biografskim kontinuitetom s
jedne i objektivnog istorijskog diskontinuiteta s druge strane u prelomnoj situaciji krajem
XX veka. Istoriari i drutveni naunici uopte uvek vlastita biografska fakta pokuavaju
da uklope, prilagode i saobraze nadredjenom drutvenom poretku seanja koji nameu
globalna epohalna svest i raznovrsni oblici tekuih ideologija. Najtrivijalniji obrazac ove
strategije integracije jeste prikazivanje vlastitog poloaja u nestalom sistemu kao
konfliktnog sukobljavanja izmedju ja i okoline, tj. poimanje sebe kao disidenta.
Prilagodjavanje novoj epohalnoj svesti kod konvertita teklo je u znaku kolektivnog seanja
koga karakterie dihotomija izmedju "samopoimanja kao rtve i kao borca protiv
totalitarizma". Nemaki istoriar W. Bramke je uoio da je sa raspadom bipolarizma
istoriarima oteano zauzimanje nune distance prema predmetu istraivanja, a to se
ogleda i u tome da su profesionalni standardi poslednjih godina rapidno pali. Na kraju, nije
na odmet podsetiti da ni u jednoj epohi profesionalni istoriari nisu odredjivali istorijsku
svest svojih savremenika. Ova je, naime, bila rezultat krupnih promena epohalne svesti
koje istoriari naknadno prihvataju i osmiljavaju. Istoriari svojim pristupima i
istraivanjima uestvuju dodue u oblikovanju kulture seanja, ali su kljuni istraivaki
prioriteti stizali odozgo. U Jugoslaviji veina istoriara ne samo to je osmislila
nacionalistiku kulturu seanja ve je dovela i do apsurda.
Da bi se izbegle reaktivne iskljuivosti mora se stvarati nova u naunom pogledu
vieslojna, a u politikom smislu uravnoteena slika istorije. Danas nam je potrebnije
produktivno, neselektivno seanje, nego politizovani zaborav. Istorijska groznica pravdala

je ekspanziju imperijalistikih drava i etnika ienja i davala kulturnu koheziju

sukobljenim drutvima u periodu industrijske revolucije i kolonijalizma. Danas je stanje
haotinije, jer seanje, pored nacionalnih, oblikuju i medjunarodni mediji. Uzaludno je
insistiranje na radikalnom razdvajanju "realnog" i umiljenog seanja, jer je svako od njih
posredovano razliitim subjektivnim motivima, ili ue grupnim interesima. Snaga seanja
ne zavisi od njegove realnosti, nego od trajnosti interesa koje osmiljava. Koliko god
snano, seanje je uvek prolazno, nuno nepouzdano i proeto zaboravom, kao i slini
ideoloki sadraji. U javnom obliku mogu se prepoznati politike, generacijske i line
mene seanja. Organizovanom seanju ne mogu venost osigurati spomenici, jer istorija
nije samo uvanje i prenoenje prolosti. Treba razlikovati korisnu prolost od
raspoloive, a produktivno seanje, od onog koje otvara neprogresivne sukobe. Takodje
ne treba robovati strahu od zaborava, ve se treba setiti budunosti, a ne samo brinuti se
o budunosti prolog (Huyssen, p. 37-38). Na to upozorava slom istorijskih mitova u
Evropi koji nisu izdrali snane politike promene. Nestanak hladnog rata razotkrio je
mnoge istorijske mitove (vajcarska vie nije spasilac sveta kao u vreme sukoba supersila, Austrija nije rtva nacizma, Francuska nije antifaistika i si.). Sloeni sporovi
istoriara ne mogu se razreiti skruenim prihvatanjem golih optubi o krivici, niti
organizovanim pranjem prolosti i selektivnim seanjem. Bez izmene naune kulture
nemogue je oekivati promene u politikoj kulturi. Posle svakog dravnog i nacionalnog
poraza nedunost je bila najei identitet i alibi. Istinska alternativa "nedunoj dravi"
(rtvi) je odgovorna drava koja se kritiki suoava sa vlastitom istorijom i krivicom.
"Neduni" nisu kadri da preuzmu odgovornost. Suoavanje sa prolou i prihvatanje
odgovornosti je, kao i gubitak nevinosti, deo odrastanja. Prevladavanje prolosti trebalo bi
da doprinese stvaranju evropske svesti. Treba se nadati da istoriju evropskih zemalja u
budunosti neemo upoznavati sluajui prie o njihovim svetlim nacionalnim mitovima,
nego tako to emo pratiti kako se narodi i drave kritiki suoavaju sa vlastitim mitovima.
To je najdublji smisao prosveenog seanja.
Literatura:
Huyssen, Andreas (2000): Present Pasts: Media, Politics, Amnesia Public Culture 12. 1
2000.
Krass, Stephan (1999): Deutsche Erinnerungsorte - Die Geschichtswissenschaft, der
Krieg
und
das
kulturelle
Gedchtnis
(Produktion
Radio
Bremen
1999)
http://193.97.251,33/rb2/studio/s990811 .htm

S u m m a r y

MASTERING THE PAST

Causes and Ways of Changing the Image
of the History at the End of the 20th Century
The dramatic events at the end of the 20th century were followed by strong
changes in the thought in society. The changes passed through tumultuous conflicts of
different opinions, which condensed into wide ideological-political streams. The basis of
the new conflicts is inseparable from the changed comprehension of the past. The history
was overestimated and changed on all levels, from the individual to the organized
recollection in science and ideology. In this book, the changed opinions of the past were
followed in the main international scientific-political discussions at the end of the 20th
century, but also in the historical contents of the official ideologies of the most important
European countries. A special part is dedicated to the ideological changes in Yugoslavia.
A comparative discussion was to make the distinction between the global and the local
ideological-political changes easier. A strong change of the epochal consciousness
imposed a few basic topics to these debates. In the light of the important changes the
image of history should be changed not only in the former socialist countries, but
elsewhere, too. The change in the comprehension of socialism affected the change of the
relation towards fascism, which, on the other hand, needed a change of the many official
myths about antifascism where the integration of the European regimes after the World
War II rested. A new balance of the past century was needed, a new view on the victims,
executors and on normal. Mastering the past and a strong revision of history were
determined by the interest of the new elites and the new culture of recollection.
In the first part of the book the attention is drawn to the factors of the change in
the epochal consciousness at the end of the 20th century. It was first reflected in
weakening the left wing: the interest base of the new epochal consciousness (the interest
of the multinational capital) and the change of the epochal values: a different
comprehension of the relation between freedom and equality; weakening of utopia, a
massive abandoning the left and its normalization, weakening of anti-colonialism and antiimperialism (which weakened the indirect justification of socialism), the greater influence
of human rights, as well as of the respect of the dissidents as "viruses" of the socialist
lager.
The main part of the book deals with the theoretical tractates, which determined
the character of mastering the past at the end of the 20th century. It is about the new
views on fascism and socialism. A plan of conceptual frame for researching the

ideological side of mastering the past, e. g. a planned adaptation of history at the end of
the 20th century is given at its beginning. Attention is drawn in a summarized way to the
general social and integrative role of history, to the main forms of using the historic
consciousness, to the relation between historic consciousness and the individual and
group identity, the role of the contemporary revisionism and normativism and to the
conceptual side of the mastering the past. Beside the scientific-political, attention was to
be drawn to the changes of the ideological mastering the past in the policy of some
leading countries, i. e., a sharp diversion of the official view on the past. Comparatively,
mastering the past in Austria (through the myth of a victim) was discussed as well as the
hesitation of the Japanese policy between the atomic victim and the crime in Asia,
destroying the myth of antifascist resistance in France and Italy, collapse of the myth of
neutrality in Switzerland and the crush of imperial identity in Russia. The ideologizing of
the official selective recollection in different countries is compared to the role of the
historiography in forming the earlier and new myths.
The theories of fascism are an important indicator of mastering the past after the
Cold War has vanished. The most important international debates on fascism in the
1999s are presented here. The introduction was the German Historikerstret, undoubtedly
the most important phase in confronting of the German scientists regarding fascism in the
1980s. A theoretical and ideological-political content of the dispute about incomparability
of the Nazi crimes was shown and the significance of this discussion for the later
development of the theories on fascism was observed. It was the first systematic attempt
to normalize the new German nationalism followed by a relativization and trivialization of
the fascism. Different views to the left and the right were shown and also the political and
scientific culture of the debate of Historikerstreit the effect of which was in disproportion
with its scientific significance.
In the central part is the holocaust as the symbol of the fascistic crimes but
which has a wider significance and is easily politicized because of the emotional
component among others. There are three most important models of instrumentalization
of the holocaust: 1. Marking the holocaust as a permanent part of the identity of the
German people in order to warn of the danger of a new fascism and the right-wing
extremism; 2. Suppressing the holocaust as a "moral bludgeon", which disturbs
normalization of the German state and inhibits reestablishing of the crushed national
conscience; 3. Exaggerating the holocaust as an incomparable crime and symbol of a
permanent monopoly on being a victim, because of pretensions to reparations to the Jews
and in order to justify the expansion of Israel and the USA (holocaust industry). These
three interpretations of the holocaust as a symbol of the crimes of the fascism express a
polarization and the direction of the main streams of the theories on fascism after the cold
war disappeared. They correspond to the interests of the heterogeneous ideologicalpolitical forces. Unlike the ideological-political polarization between the theories on
fascism and the theories on totalitarianism during the cold war, the theoretical and
ideological-political confusion in interpretation and ideological usage of fascism is now

more explicit. Because of the temporary coinciding of interests there is a similar view on
the holocaust in the most different ideological-political streams.
The international Goldhagen debate in 1996/1997 is given as an impulse of
differentiating, sharpening and confronting of different approaches to the fascism after the
cold war disappeared. The following is presented: (1) the content of the Goldhagen's book
and the characteristic of the approach; (2) the course of German and American debates;
(3) debate balance and its place in the history of the theories on fascism. From the
ideological-political aspect the debate has strongly polarized the conservatives and the
left liberal bloc on one, and the Zionists and the anti-Semites on the other side.
Unlike Historikerstreit and Goldhagen debate in the Walser debate in 1998 the
impulses did not come from the science but from the politics: what kind of monument was
to be erected to the victims of the fascism and whether the German shame was
incomparable. The Valzer's speech was an attempt to normalize the Berlin republic and to
summarize the past, i. e. an admonition to stop with the constant warning to the German
shame. The reactions to Valzer showed a continual actuality of the attempts of the
German left liberal bloc to prevent oblivion of the fascism. At the end of this part of the
book is presented a main content of the so-called Finkelstein debate, which took place in
the USA and Europe in 2000/2001. It is about N. Finkelstein's book "Holocaust industry"
which draw the attention of the science and politics. The example of this debate was used
to show the banality and scandalization of remodeling the past. The main Finkelstein's
theses on ideologizing of the holocaust were discussed as well as the heterogeneous
critical objections addressed to the author.
Several chapters are dedicated to the crush of socialism and mastering the past
after that. The main theoretical explanations of the crush of the developed European
socialism (the USSR above all) were given: the structural macro theories on capitalism as
a world system, the theories of medium volume (which pointed out the factors of
disintegration inside the system, external and military factors) and the role of the Soviet
political establishment. By confronting the reaches of different approaches, the value of
different explanations was estimated. In the interpretation of the crush in this paper the
starting point was not its hierarchy-like arranged factors, but their destructive coinciding in
very special conditions. It was shown that the mistakes in prognosis of the development of
the socialism had not been of the same nature, but conditioned by a different vision of
determinism, and also by the force of some strict stereotypes. The solid prejudices about
a static nature of socialism effected many conservatives in their disbelief that the reforms
in the USSR could be initiated from the top. Inner scientific reasons of the impossibility of
the prognosis of the crush of the European socialism can be brought down to the
following: even if the science were able to analytically separate certain crisis courses and
notice their cause in the period of their duration, it was helpless in prognosis of basically
accidental permeating, coinciding and enforcing of these courses, as well as in
determining the moment and point where their complex interaction would bring the system
to its crush.

After that, a theoretical reach and ideological-critical significance of denying

socialism as totalitarianism, falsehood and illusion in the work of F. Furet, a leading
French revisionary historian was examined. Somewhat closer account of Furet's revision
of the estimation of the French revolution, important for understanding his critic of the
communist idea and practice in the 20th century is presented. The greatest part is
dedicated to Furet's non-historic comprehension of totalitarianism and its relation to Ernst
Nolte's revisionism. Furet's key points of view were critically considered and the attention
was drawn to the theoretical unilateralism, formalism of the elementary notions
(egalitarian passion, Jacobinism, totalitarianism, and the like) and to the author's
ideological-political partiality in "demythologizing" of the communist antifascism. In the
ideological-critical aspect, conservative elements of Furet's critic of the French revolution
as despotism and denial of socialism as totalitarianism were noticed, and the durability of
his cold war vision of socialism and affinity to E. Nolte as well. Some of Furet's interesting
remarks and stimulating synthetic conclusions not effected by the author's cold war
orientation and a global partiality were however noticed.
Furet was a spiritual father of the "Black book of communism", which appeared
in 1997. A theoretical and ideological-political content of the debate about this book was
discussed. First, the evolution of the ideological-political relation towards socialism in
France and Germany in the second part of the 20th century was given. A changeable and
different relation between antifascism, antitotalitarianism and anticommunism was
analyzed in these main European ideological centers and the attention was drawn to the
factors that enforced and weakened the influence of the left. In the second part a
difference between the German and French discussions about the "Black book of
communism" from 1999-2000 was presented. Chief theoretical objections to "The Black
book of communism" were discussed: unreliability of the sources and the presented
results, immanency and the shortened form of the explanations, thesis about class
genocide and hunger as the weapons, different forms of sensations, imputations and
stereotypes present in the book and the models of criminalization of the left. Comparison
between the racial and class genocide was unfounded and the immanent deterministic
interpretation of socialism as a falsehood, illusion and terror was stern and non-historical.
The attention was drawn to the researches that had given different results and the
conditions that contributed to the non-transparency and complexity of the debate in which
theoretical and ideological-political aspects were closely interwoven. Thus, in spite of the
popularity in the media, a circulation of a million and numerous translations, the
theoretical balance of "The Black book of communism" is poor.
In a separate chapter a social historical critic of the theories on totalitarianism
that appeared at the end of the 20th century was more closely examined. A theoretical and
methodological base was shown and also a reach of new critics of the TOT, then general
differences between the TOT and a social history, different notion of the relation between
the state and society and sources of violence in socialism. The attention was drawn to the
weak points of the TOT in studying DDR and to the researching variety of the critics of the

TOT: history of everyday life, hermeneutics, historicism, structuralism. The critic of holism,
theology and normativism, which was once addressed to the vulgar Marxism, has today
somehow different form of a critic of the TOT. The TOT limit the power and authority to
the state, while the critics of the TOT consider the power as a combination of powerful
structures, which are profoundly established in the social processes.
The third part of the book is dedicated to mastering the past in Yugoslavia. Like
in many other European countries in the center of mastering the past in Yugoslavia was
the changing of the relation towards fascism and socialism. However, the breakthrough of
the new epochal conscience passed in a more dramatic way here. It was because it did
not concern only the interest of the wider groups, but also the disappearance of the state
the integrity of which was for a long time understood as a frame of national interest and
identity. The disappearance of the SFRY and the civil war (1991-1995) are the practical
frame of mastering the past in Yugoslavia. The way in which changing the relations
towards the socialism was connected with changing the relations towards fascism was
demonstrated: demonizing socialism had weakened the criticism towards the local
fascistic heritage through normalization of nationalism, it neutralized it and sometimes
rehabilitated it. Creative intelligentsia were in this process unusually active, so, after a
regard to the contemporary antifascism in Yugoslavia, more attention was drawn to the
behavior of this group, e. g. models of its conversion.
The attention was drawn to the direction, main impulse and self-understanding
of the turning point in conversion among the Yugoslav creative intelligentsia from
Marxism, internationalism and antifascism towards anticommunism, nationalism and antitotalitarianism at the end of the 20th century. More was said about the rhetoric of the
victim and the illusion of consistency and continuity of their own orientation among the
converters.
In the chapter "Historiographie revisionism" the attention was mostly drawn to
the Serbian and Croatian revisionism, e. g. its moderate versions (revisionism of "the
moderate range") among the historians in Yugoslavia B. Petranovic and D. Bilandzic.
Several components of revisionism were pointed out: a critical attitude towards
historiography of the winner (communists), a more complete envisaging of the essence of
the events because of a greater distance and new sources and finally, a pragmatic
modification of the past provoked by narrower or wider, party or nationalistic motives. The
main source of revisionism in the ex-socialist countries is the renewed nationalism, which
tries to unburden its own fascistic past by non-critical anticommunism and antitotalitarianism. Instead of confronting the shadows of the past, modifying the past is
brought into action. The attention was drawn to the state and academic revisionism, their
main motives and contents in numerous European countries. A triviality of the Serbian
and Croatian revisionism was shown. The contradictions between the points of view of D.
Bilandzic and B. Petranovic before and after the crush of the SFRY were observed and
the model of modification of the past at both of them, caused above all by the awakened
care for the jeopardized nation. Selective recollection and organized oblivion were

important agents of the civil war in Yugoslavia and a revisionary historiography created
nationalistic tendencies. It was broader discussed also in the last chapter "The view of
socialist past in the nationalistic and antitotalitarian Serbian historiography".
In the conclusion it was pointed out that the historic conscience could be an
impulse, but also an obstacle to development. "Bringing back of the memory" after 1989.
contributed to the creation of the European culture climate where nationalism prevailed,
but these flows were entangled because they ran together with the globalization. In the
pluralistic regard of the past different forces seek corresponding point from the past as a
base of their own vision of development, so the chaos-like mastering the past is
noticeable characteristic of the contemporary ideological side of globalization as well. It is
not accidentally that in Europe, which is the most ethnically entangled and burdened by
the history of the conflicts, globalization started. Globalization is basically an attempt of
the powerful groups of capital to remove the obstacles to their own expanding. Its
contradictory ideological-political characteristic is an uneven, conflictive and dramatic
mastering the past, which sometimes brings into question global aims of over-state
integration. A new view to the past opened a series of new conflicts, which inherit the
globalization. In order to avoid reactive exclusivities, a new, scientifically laminated and
politically balanced image of the history must be created. Today we need more a
productive, non-selective recollection than a politicized oblivion. In the political side of this
process a selective relation towards the past caused exclusively by the interest of the
ruling forces and demonizing the political opponents should be separated from the one in
which prevails a tendency for a peaceful integration without burdening recollections,
which renew irrational conflicts. Science should be guided by objective presenting the
facts and laminated interpretation of their complex connections and interactions without
their being a political instrument. A truth that harms is better than a myth that pleases.

Sadraj:

P r e d g o v o r ... 5
IDEO
PROMENA EPOHALNE SVESTI KRAJEM XX VEKA
1. Istorija, seanje, identitet, ideologija ... 11
2. Opti uslovi globalne prerade prolosti: "revolucija 1989", slom hladnog rata
i globalizacija... 21
3. inioci promene epohalne svesti... 30
3.1. Interesna osnova ... 31
3.2. Globalizacija ...32
3.3. Slabljenje utopije ... 35
3.4. Renegatstvo: masovnost i normalizacija ... 37
3.5. Promena vrednosti epohalne svesti... 39
3.6. Krize levice... 41
3.7. Imanentni i transeuntni pristup marksizmu ... 43
3.8. Slubena i lina seanja ... 46
IIDEO
PREVLADAVANJE PROLOSTI: nauna i ideoloka strana
1. Prevladavanje prolosti: naunopolitika strana... 49
1.1. Drutvenointegrativna uloga istorije... 49
1. 2. Istorijska svest i lini i grupni identitet... 55
1. 3. Ocene XX veka u svetlu privida radikalnih promena i nultog asa ..
1. 4. Revizionizam i i normativizam kod prevladavanja prolosti... 60
1. 5. Pojmovna strana prevladavanja prolosti... 67
2. Prevladavanje prolosti: ideoloka strana... 73
2.1. Austrija: slom mita o rtvi... 78
2. 2. Japan: izmeu atomske rtve i zloina u Aziji... 82
2. 3. Francuska i Italija: ruenje mita o antifaistikom otporu ... 88
2. 4. vajcarska: slom mita o neutralnosti... 92
2. 5. Rusija: slom imperijalnog identiteta ... 100

Ill DEO
TEORIJE 0 FAIZMU NAKON NESTANKA HLADNOG RATA
1. 0 faizmu, desnom ekstremizmu i teorijama o faizmu krajem XX veka ... 115
1.1. Borbena demokratija i normalizacija faizma... 116
1. 2. Savremeni desni ekstremizam - uporedni osvrt... 124
1. 3. Drutveno izvorite desnog ekstremizma i teorijska objanjenja ... 131
2. Historikerstreit 1986/87: mesto debate unutar nemakih rasprava o faizmu ... 143
2.1. Evolucija odnosa prema faizmu u SR Nemakoj... 143
2. 2. Historikerstreit tok... 148
2. 3. Tekovine i granice debate Historikerstreit... 159
3. Goldhagen-debata: o kolektivnoj ili linoj krivici... 169
3.1. Goldhagenova istoricistiko nominalistika rasprava ... 169
3.2. Predmeti metod... 170
3. 3. Glavni prigovori... 171
3. 4. Neprozirnost idejnopolitike debate ... 175
3. 5. Pojmovna evolucija i teorijski pravci rasprave... 180
3. 6. Goldhagen i levica... 188
3. 7. Znaaj debate za nauku i politiku kulturu ... 199
4. Valzer debata: faizam kao moralna toljaga... 205
4.1. "Manifest Belinske republike" ili lina tenja za normalizacijom ... 206
4. 2. Osnovne teme i optiji znaaj debate... 210
4. 3. Mit o Nemakoj kao rtvi... 212
4. 4. Antiintelektualizam ... 216
4. 5. Faizam, moral i obrasci normalizacije... 217
5. Finkeltajn debata: holokaust industrija - banalizacija i skandalizacija
prerade prolosti... 225

IV DEO
SLOM SOCIJALIZMA I PREVLADAVANJE PROLOSTI
1. Privlanost socijalizma: iluzija utopije ili realnost kapitalizma... 245
2. Objanjenja sloma socijalizma... 251
2.1. Strukturne makroteorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu ... 254
2. 2. Teorije srednjeg obima: spoljni i unutranji inioci raspada... 263
2. 2.1. Unutarsistemski inioci raspada... 264
2. 2. 2. Spoljanji inioci sloma ... 269
2. 2. 3. Vojni inioci i "zvezdani rat"... 272
2. 3. Uloga sovjetskog politikog vrha ... 275
2. 4. Slom razvijenog socijalizma i iluzije o prognostikoj sposobnosti misli
odrutvu... 283

3. Fireova kritika socijalizma ... 291

3.1. Neravnomerni razvoj antikomunizma... 292
3. 2. Francuska revolucija i egalitarna despotija ... 294
3. 3. Komunizam i totalitarizam ... 300
3. 4. Fire i Nolte... 310
4. Rasprava oko "Crne knjige komunizma" (CKK) - drutvenopolitika uslovljenost
i teorijski sadraj... 319
4.1. Idejnopolitike tradicije: francusko i nemako suoavanje sa
socijalizmom... 321
4. 2. Pravci i teita debate oko CKK ... 330
4. 3. Teorijski prigovori... 343
4.3.1. Nepouzdanost podataka i izvora... 343
4.3.2. Imanentno objanjenje ili uvaavanje diskontinuiteta: N. Vert
o teroru u SSSR... 345
4. 3. 3. Skraena objanjenja azijskog socijalizma... 351
4. 3. 4. "Krunski dokaz" klasnog genocida: glad kao oruje ... 356
4. 3. 5. Senzacije, podmetanja i stereotipi... 363
4. 3. 6. Opta kriminalizacija levice ... 365
4. 4. Bilans... 368
5. Istorijskodrutvena kritika teorija o totalitarizmu (TOT)... 375
5.1. Opte razlike TOT i drutvene istorije... 376
5. 2. Izvor i pravac irenja terora... 379
5. 3. Politiki versus socijalni sukobi... 383
5. 4. Dobrovoljni delati... 386
5. 5. DDR i TOT ...388
5. 6. Istraivaka arolikost kritike TOT ... 397

V DEO
PREVLADAVANJE PROLOSTI U JUGOSLAVIJI
1. Bespomoni antifaizam u Jugoslaviji... 405
2. O konverziji i samorazumevanju jugoslovenske humanistike inteligencije ... 421
2.1. Pojam konverzije i pristup... 422
2. 2. Opti epohalni inioci... 424
2. 3. Karakteristini sadraji samorazumevanja konvertita... 425
2. 3.1. Retorika rtve ... 426
2. 3. 2. Iluzija o neprekinutom kontinuitetu vlastitog opredeljenja ... 429
2. 3. 3. Iskrivljeno selektivno seanje ... 432
2. 3. 4. Lokalni inioci konverzije... 434
3. Istoriografski revizionizam ... 441
3.1. Oblici revizionizma ... 441
3. 2. Revizionizam poslesocijalistikih reima ... 443

3. 3. Glavni uzroci prerade prolosti u Jugoslaviji... 449

3. 4. Revizionizam istoriara Jugoslavije: D. Bilandi i B. Petranovi ... 451
3. 5. Istoriografski revizionizam i balkanizacija seanja ... 466
4. Obrada socijalizma u renacionalizovanoj i antitotalitarnoj srpskoj istoriografiji... 471
4.1. Prevladavanje prolosti u Jugoslaviji... 472
4. 2. Novi junaci, rtve i delati... 475
4. 3. Uloga istoriografije... 484
4. 4. Drutveni izvori revizionizma ... 498
ZAKLJUAK:
SEANJE I ISTORIJSKA SVEST KAO SMETNJA I PODSTICAJ RAZVOJA ... 493
S u m m a r y . . . 503

CIP - KaTa.iorH'iauHja y nyo.iHKauHjn

HapojHa OHO.iHOTCKa Cponjc. Beorpan
327"19"
316.334"19"
930.1"19"
316.75"19"
KYJbKPi, T o j o p
Prevladavanje prolosti : uzroci i
pravci promene slike istorije krajem XX veka
/ Todor Kulji. - Beograd : Helsinki odbor
za ljudska prava u Srbiji, 2002 (Beograd :
Zagorac). - 508 str. ; 21 cm. - (Ogledi /
[Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji,
Beograd] ; br. 3)
Tira 400. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliografija uz
veinu radova. - Summary: Mastering the
Past
ISBN 86-7208-066-1
a) IlojiHTHHKa HCTopuja - 20B b)
McTopnorpa(|wja - 20B c) Mcl)yHapo;mn OJHOCH
-20B

COBISS-ID 102406668